Факултет за специјалну едукацију и

рехабилитацију

Семинарски рад

Системи подршке одраслим особама са ометеношћу

СТАНОВАЊЕ ОСОБА СА ОМЕТЕНОШЋУ

Ментори: Студенти:

Проф. др Марина Радић Шестић Тијана Елек 2020/0274

Доц. др Миа Шешум Николина Бошковић 2020/0275

Александра Пауновић 2020/0171

Београд, мај, 2024.

САДРЖАЈ

1. Увод ....................................................................................................................................... 1

2. Квалитет живота особа са ИО или телесним инвалидитетом .......................................... 3

3. Становање уз подршку ........................................................................................................ 5

3.1. Организациони модели ...................................................................................................... 5

3.2. Особе са ометеношћу као корисници услуге становања уз подршку ......................... 6

4. Становање уз подршку у Србији ........................................................................................ 7

5. Становање уз подршку – теоријски и практични аспекти пружања

услуге......................................................................................................................................... 9

5.1. Програм едукације ............................................................................................................ 9

5.2. Компетенције које програм развија ................................................................................ 9

5.3. Циљна група професионалаца за обуку ......................................................................... 10

5.4. Области на које се програм односи и дужина едукације ........................................... 10

6. Закључак.............................................................................................................................. 11

7. Литература .......................................................................................................................... 12
 1. Увод

Особе са ометеношћу чине oко 10% светске популације или 650 милиона људи, те
представљају највећу мањину у свету. Сем тога, oва цифра се повећава са растом
популације, напретком медицине и продужењем животног века. Највећи број особа са
ометеношћу, чак 80% живи у неразвијеним и земљама у развоју. Жене са ометеношћу су у
неповољнијем положају, јер могу бити двоструко искључене из друштва - због полне
дискриминације и дискриминације на основу своје различитости (ометености). Глобална
стопа писмености код одраслих са ометеношћу је око 3%, односно, свега 1% код жена.
Широм света једно од десетеро деце се суочава са ометеношћу. Само 2-3% деце са
ометеношћу у сиромашним земљама иде у школу. Млади са ометеношћу у високом
образовању су и даље занемарљиво заступљени. Већа је могућност да ће особе са
ометеношћу бити жртве насиља или силовања, и мање је вероватно да ће добити полицијску,
правну заштиту или превентивну негу. Истраживања показују да се насиље над децом са
сметњама у развоју на годишњем нивоу јавља најмање 1,7 пута више него код њихових
вршњака без ометености.1

У Србији живи око 700 000 хиљада евидентираних особа са ометеношћу, а проблеми са
којима се сусрећу су низак степен образовања, висока стопа незапослености, немогућност
приступа многим објектима и информацијама (одсуство партиципације у институцијама
јавног и политичког деловања). Више од 70% особа са ометеношћу су сиромашни, а
половина њихових материјалних средстава су различити облици социјалне помоћи.2

Негативни ставови повезани су са понашањем као што су друштвена одбаченост и

одржавање високог нивоа социјалне дистанце према особама са ометеношћу. Они доводе до
дискриминације у различитим околностима и на различитим местима (улици, здравственим,
образовним установама, предузећима и сл.) било на индивидуалном или институционалном
нивоу. Дискриминација у области рада представља посебан проблем који укључује
нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа и уживање свих права у
области рада (право на рад, слободан избор запослења, напредовање у служби, стручно
усавршавање, професионалну рехабилитацију, једнаку накнаду за рад). Укорењени

1
негативни ставови и дискриминација стварају проблеме како на радном месту тако и на
исходе запошљавања особа са ометеношћу.1

2
 2. Квалитет живота особа са ИО или телесним инвалидитетом

Квалитет живота особа са интелектуалном ометеношћу или телесним инвалидитетом

треба посматрати и вредновати помоћу истих параметара као и квалитет живота особа из
опште популације. Приликом разматрања квалитета живота особа са ИО или телесним
инвалидитетом, треба имати у виду да, иако се у почетку изучавања квалитет живота
доводио у везу пре свега са здрављем, истраживања показују да неки други фактори
(породични односи, социјална укљученост, духовност, креативност, економска сигурност...
итд.) могу некад бити значајнији предиктори квалитета живота у поређењу са самим
здравственим статусом. Могуће је да особа упркос одличном здрављу свој живот процењује
као лош и обрнуто, да особа веома нарушеног здравља свој живот процењује као веома
квалитетан.3

Поједини аутори чак говоре и о парадоксу инвалидитета, имајући у виду случајеве у којима
особе са телесним или интелектуалном инвалидитетом високо вреднују квалитет сопственог
живота, односно упркос неповољним објективним животним околностима, субјективно
високо вреднују квалитет сопственог жвиота. Такође, треба истаћи да је квалитет живота
динамична и променљива категорија – то није нешто што се једноставно „поседује“, или
наслеђује, већ се може мењати у односу на разноврсне очекиване и неочекиване
транзиционе догађаје и периоде у животу.3

Сама чињеница да је особа психо-физички здрава није довољна да она позитивно оцењује
квалитет свог живота, међутим, нарушавање здравља (како физичког тако и менталног), по
правилу доводи до опадања субјективне процене квалитета живота. Интелектуална
ометеност односно телесна оштећења по правилу имају веома значајне последице по живот
појединца и често имају за последицу појаву негативне слике о себи и социјалну изолацију.
Постојећа литература несумњиво указује да (лака) интелектуална ометеност негативно
утиче на аутономију и самосталност појединца, као и на његову социјалну укљученост, али
и емоционално благостање, односно да параплегија, као један од облика телесног
инвалидитета, има дугорочни негативан утицај на самосвест (пре свега на осећај физичког
интегитета) и слободу и аутономију у појединца, као и на сексуално функционисање,
социјалне односе и укљученост у друштвену заједницу.4

3
Низ соматских, психолошких и социјалних проблема који се јављају код особа са
интелектуалном ометеношћу или телесним инвалидитетом узрокују тешкоће у учењу и
школовању, проблеме приликом запошљавања (или немогућност запошљавања), баријере
при укључивању у нормалне друштвене токове, што у значајној мери негативно утиче на
квалитет живота и често узрокује осећај социјалне искључености и беспомоћности. Из тога
јасно следи да су код особа са интелектуалном ометеношћу односно телесним
инвалидитетом нарушене све важне компоненте квалитета живота: физичка односно
психичка добробит, аутономија и самосталност, социјална подршка и укљученост, као и
материјално благостање.4

4
 3. Становање уз подршку

Становањем уз подршку корисницима се обезбеђује одговарајући смештај и стручна

помоћ и подршка у развијању вештина које су од суштинске важности за њихово што
потпуније укључивање у заједницу. Ова услуга се може пружати привремено или
континуирано, у зависности од потреба корисника и у складу са његовим најбољим
интересом. Становањем уз подршку за особе са инвалидитетом обезбеђује се одговарајући
смештај, стручна помоћ и подршка у развијању вештина, које су од суштинске важности за
њихово што потпуније укључивање у заједницу. Ова услуга се може пружати привремено
или континуирано, у зависности од потреба корисника и у складу са његовим најбољим
интересом.5

3.1. Организациони модели

Досадашња пракса пружања услуге становање уз подршку, у свету и код нас, указује
на различите могућности њеног организовања. Једна од могућности је да се услуга пружа у
простору који обезбеђује локална заједница, а друга могућност је да се ова услуга пружа у
стану самог корисника, који са пружаоцем услуге потписује уговор, којим се регулишу
њихови међусобни односи.5

У дефинисању међусобних права и обавеза уговорних страна, по правилу учествују и

родитељи или старатељи корисника, као и правни заступници. Требало би нагласити да
особа чији је стан може бити једини корисник услуге, али да постоји могућност да у њему
живе и други корисници, уколико за то постоји сагласност, као и просторни и други
неопходни услови.5

Становање уз подршку се може организовати и при установама за смештај корисника, као

засебна организациона јединица. Овај вид организовања услуге један број практичара
оспорава, истичући да се тиме губи основни смисао услуге становање уз подршку, који се
огледа у могућности да особе са инвалидитетом живе у отвореној средини. Засебне
смештајне јединице унутар саме установе, по њиховом мишљењу никако се не могу
третирати као становање уз подршку. Установа за смештај би, у складу са оваквим

5
приступом, могла да буде пружалац ове услуге само у случајевима да поседује стамбену
јединицу изван самог дома, у отвореној средини, где се кориснику пружа могућност
укључивања у заједницу.5

Успостављени стандарди у заштити особа са инвалидитетом, дефинисани кроз међународна

документа и национално законодавство, постављају инклузивне принципе рада, истичу
развојност и нужност благовремене и координисане акције свих сегмента заједнице и пре
свега инсистирају на правима особа са инвалидитетом, као предуслову квалитетне стручне
праксе.5

3.2. Особе са ометеношћу као корисници услуге становања уз подршку

Услуга становања уз подршку је дуготрајно доступна особама са физичким

инвалидитетом, интелектуалним или менталним тешкоћама, са навршених 15 година. С
обзиром на хетерогеност циљне групе особа са инвалидитетом и различите захтеве за
обимом, интензитетом и учесталошћу подршке, важно је навести неке од карактеристика
корисника са интелектуалним тешкоћама којима је ова услуга намењена. Као веома
значајне, наглашавамо индивидуалне разлике унутар групе особа са интелектуалним
тешкоћама, подједнако заступљене као и у свим другим групама. Истовремено, унутар ове
групе постоје и неке особености, које је потребно да пружалац услуге такође има у виду. 6

Особе са интелектуалним тешкоћама или сметњама у психофизичком развоју, карактерише

неуједначеност у смислу брзине и увремењености пролажења кроз развојне фазе, тј.
постојање застоја у развоју, тако да неке развојне нивое никада не достигну. Другим речима,
њихов развој је неуједначен тако да су у неким доменима у значајном кашњењу, док у
другим нема никаквих застоја, ни кашњења. Често се наводи да особе са интелектуалним
тешкоћама имају посебне потребе, другачије од осталих. При томе, готово да је уобичајено
да се за ову групу корисника каже да су „особе са посебним потребама“. Није реч о посебним
потребама, јер и особе са интелектуалним тешкоћама имају исте потребе као и друге групе
– да се хране, одржавају личну хигијену, друже са вршњацима. Оно што је посебно, односно
што је другачије су њихове могућности да те потребе задовоље.6

6
 4. Становање уз подршку у Србији

Током последњих година у Србији је све више прихваћено становиште да деца са

сметњама у развоју имају право да расту у породичном окружењу и да велике установе
социјалне заштите не могу да одговоре на њихове потребе, како физичке, тако и когнитивне
и психолошке. Од 2001. године у Србији са започињањем реформских процеса у систему
социјалне заштите почиње и процес деинституционализације који постаје један од
приоритета реформе социјалне заштите.7

Влада Републике Србије је 2005. године усвојила Стратегију развоја социјалне заштите са
циљем развоја услуга социјалне заштите које подржавају живот у заједници. Стратегија
развоја социјалне заштите је усаглашена са међународним документима и довела је до
реформе социјалне заштите, трансофрмације установа за смештај особа са ИО и
инвалидитетом и развоја алтернативних облика социјалне заштите.7

У Републици Србији је у оквиру правне регулативе након 2001. године усвојено више
докумената који се односе на положај и права особа са ометеношћу: Стратегија за смањење
сиромаштва (2003.), Стратегија унапређења положаја особа са инвалидитетом у РС (2005.),
Стратегија развоја социјалне заштите (2005.), Стратегија развоја заштите менталног здравља
(2007.), Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом (2006.), Закон о
забрани дискриминације (2009.), Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању
особа са инвалидитетом (2009.) и Закон о основама система образовања и васпитања (2013.).
Министарство рада и социјалне политике РС у периоду од 2008. до 2011. године реализовало
је пројекат „Трансформација резиденцијалних институција и развијање одрживих
алтернатива“ уз подршку Европске уније, а у сарадњи са УНИЦЕФ-ом.7

У Србији се услуга становања уз подршку за сада организује за две циљне групе: млади који
се осамостаљују и особе са инвалидитетом.8

Становање уз подршку за особе са инвалидитетом, као једна од нових услуга социјалне

заштите, у последњих 10 година све се више развија у земљама Балкана и Југоисточне
Европе. У Србији се ова услуга развија од стране неколико организација и институција, на
бази најмање два различита модела. Међутим, сама услуга становања уз подршку, иако

7
дефинисана новим Законом о социјалној заштити, још увек није адекватно имплементирана
у систем социјалне заштите Србије, те постоји потреба сталног испитивања квалитета и
ефеката ове услуге. Истраживање је реализовано на узорку од 23 особе са интелектуалним
тешкоћама, различитог пола, старости, степена и типа тешкоћа, које су већ 10 година у
континуитету корисници програма становања уз подршку Асоцијације за промовисање
инклузије Србије - АПИ Србије. Примењени инструменти пред-стављају
операционализације практичне, когнитивне и социјалне компетенције, социјалне
укључености у живот заједнице и различитих личних карактеристика корисника ове услуге.
Обрада података заснована је на дескриптивној статистици, анализи варијансе са
поновљеним мерењима и т-тесту за зависне узорке. Резултати указују на позитивне промене
у свим испитиваним аспектима, те сугеришу да ове промене могу послужити као индикације
квалитета саме услуге становања уз подршку за особе са инвалидитетом.8

8
 5. Становање уз подршку – теоријски и практични аспекти пружања услуге

Главни циљ програма је обезбеђивање квалитета рада запослених у потенцијалним

службама становања уз подршку. Основни циљеви: развијање инклузивног размишљања и
инклузивних ставова према особама са инвалидитетом /интелектуалним тешкоћама;
cагледавање позиције услуге становања уз подршку у оквиру система социјалне заштите и
разумевање основних принципа услуге у локалној средини; развој и унапређење
компетентности учесника за рад у услузи. Такође кроз сваки циклус програма обуке и кроз
сваку методску целину- радионицу у оквиру циклуса постављени су јасни циљеви.9

5.1. Програм едукације

Програм едукације састоји се из 2 дела: теоријски и практични аспекти. Теоријски

део едукације се састоји од општих елемената неопходних за квалитетно познавање услуге
и рад Службе подршке и одвија се путем радионица. Подељен је у четири тематске целине.
Oвај део програма само условно je теоријски јер је конципиран тако да садржи велики број
практичних вежби битних за стицање појединих вештина потребних за раду служби
подршке. Практични део подразумева стицање конкретних вештина рада у служби подршке
и подразумева организацију посета и боравка учесника у заједницама становања уз подршку
у Београду (како се становање уз подршку буде развијало овај аспект обуке ће моћи да се
реализује у најближим заједницама становања уз подршку) са циљем стицања увида у
практичне аспекте пружања подршке.9

5.2. Компетенције које програм развија

Сходно постављеним циљевима обуке за сваку циљну групу дефинисани су и исходи

који се након обуке очекују. На најопштијем нивоу по завршеној обуци може се очекивати
да ће учесници обуке, без обзира којој циљној групи припадају: усвојити основне појмове,
карактеристике и принципе инклузивног приступа у раду са ОСИ и у складу са њима надаље
ће усмеравати своје активности; детаљно се упознати са новом услугом становања уз
подршку као актуелном праксом која се спроводи у услузи становања уз подршку у

9
реализацији АПИ Србије; развити знања и вештине потребне за спровођење програма
становање уз подршку; повећати ефикасност, стручност и самосталност у извођењу
специфичних задатака везаних за пружање подршке; развити потребне компетенције за
практичну примену знања у овој области.9

5.3. Циљна група професионалаца за обуку

Програм обуке усмерен је на стручне сараднике и сараднике у систему социјалне

заштите: пружаоце услуге СУП, Центрe за социјални рад, домове за лица ометена у
менталном развоју. Конципиран је тако да се односи на учеснике који се обучавају за
различите улоге у тиму службе Становања уз подршку.9

5.4. Области на које се програм односи и дужина едукације

Програм обуке односи се на особе са инвалидитетом, а крајњи корисници су особе са

интелектуалним тешкоћама. Програм обуке је креиран на принципима целоживотног учења.
Једини предуслов за укључивање у обуку је да учесници имају мотивацију за стицање нових
знања и вештина које су потребне за развој услуге становања уз подршку.9

Минимално трајање програма обуке за особље службе подршке је 46 сати (6 дана) и

укључује теоријски и практични део програма, први са 32 сата (4 дана, по осам сати, са
предвиђене две паузе за освежење од по 15 минута и једном паузом за ручак од 45 минута),
и други са 14 сати рада (2 дана, први са 8 сати рада са две паузе за освежење и једном паузом
за ручак, и други са 6 сати рада, од чега једном 15-минутном паузом за освежење и једном
45-минутном паузом за ручак), чиме је обезбеђен оптимум односа садржаја програма и
ефективности рада.9

10
 6. Закључак

Особе са ометеношћу чине oко 10% светске популације или 650 милиона људи, те
представљају највећу мањину у свету. Сем тога, oва цифра се повећава са растом
популације, напретком медицине и продужењем животног века. Негативни ставови према
особама са ометеношћу повезани су са понашањем као што су друштвена одбаченост и
одржавање високог нивоа социјалне дистанце према особама са ометеношћу. Они доводе до
дискриминације у различитим околностима и на различитим местима (улици, здравственим,
образовним установама, предузећима и сл.) било на индивидуалном или институционалном
нивоу.

Квалитет живота особа са интелектуалном ометеношћу или телесним инвалидитетом треба

посматрати и вредновати помоћу истих параметара као и квалитет живота особа из опште
популације. Низ соматских, психолошких и социјалних проблема који се јављају код особа
са интелектуалном ометеношћу или телесним инвалидитетом узрокују тешкоће у учењу и
школовању, проблеме приликом запошљавања (или немогућност запошљавања), баријере
при укључивању у нормалне друштвене токове, што у значајној мери негативно утиче на
квалитет живота и често узрокује осећај социјалне искључености и беспомоћности. Из тога
јасно следи да су код особа са интелектуалном ометеношћу односно телесним
инвалидитетом нарушене све важне компоненте квалитета живота: физичка односно
психичка добробит, аутономија и самосталност, социјална подршка и укљученост, као и
материјално благостање.

Становањем уз подршку корисницима се обезбеђује одговарајући смештај и стручна помоћ

и подршка у развијању вештина које су од суштинске важности за њихово што потпуније
укључивање у заједницу. Ова услуга се може пружати привремено или континуирано, у
зависности од потреба корисника и у складу са његовим најбољим интересом. Становањем
уз подршку за особе са инвалидитетом обезбеђује се одговарајући смештај, стручна помоћ
и подршка у развијању вештина, које су од суштинске важности за њихово што потпуније
укључивање у заједницу.

11
 7. Литература

1. World Health Organization-WHO, 2011.

(https://www.who.int/publications/i/item/9789241564199)

2. Марковић С., Драгана П.- Подршка особама са инвалидитетом. Суботица, 2013. стр. 19

3. Barker R. N., Kendall M. D., Amsters D. I.- The relationship between quality of life and
disability across the lifespan for people withspinal cord injury. Spinal Cord, 2009. стр. 149–155.

4. Шушњевић С.- Квалитет живота одраслих особа са моторним инвалидитетом на

територији Војводине. Докторска дисертација. Медицински факултет: Нови Сад, 2015.

5. Schalock R. L., Buntinx W. H. E., Borthwick-Duffy S., Bradley V., Craig, E. M.- Intellectual
disability: Definition, classification, and systems of supports (11th edition). Washington. DC:
American Association on Intellectual and Developmental Disabilities 2010.

6. Schulz R., Decker S.- Long-term adjustment to physical disability: The role of social support,
perceived control, and self-blame. Journal of Personality and Social Psychology, 1998. стр.
1162–1172.

7. Милачић – Видојевић И., Чолић М., Драгојевић Н. - Puality of life of persons with physical

and sensory impairments in Serbia. Thematic collection of international importance “Early

intervention in Special Education and Rehabilitation” 2016. стр. 533-544

8. Higgs P., Hyde M., Wiggins R., Blane D.- Reasearching puality of life in early old

age: The importance of the sociological dimension. Social Pollicy & Administration, 2003. стр.
239-252.

9. https://www.zavodsz.gov.rs/sr/akreditacija/katalog-akreditovanih-programa-
obuke/podr%C5%A1ka-osobama-i-deci-sa-invaliditetom/ (03.05.2024.)

12