11.

LANAC

Danas je Piksi napravio totalnu lučkaonu. Mama je poludjela. Digli su joj se svi
vikleri na glavi. A viklere je stavila da si napravi frizuru, jer će je doći slikati za
neki časopis o životinjama. Moja mama Benka zna sve o životinjama i završila
je puno škola o njima. I moj djed Piki zna puno o životinjama, ali nije išao u te
škole nego ih stalno gleda na telkaču. Moj drugi djed Maki ne voli životinje.
Lažem. Voli, ali na tanjuru. U te voljene spadaju mlado janje i mladi pajcek.
Može proći i kokica.

No, da ne duljim, mamu su trebali fotkati, jer je napisala neki članak o zmijama
za taj časopis. Cijelo se jutro uređivala. Nije čak ni krevete napravila. Kakao
koji je skuhala bio je bljakfuj, a za ručak nam je spohala mesni doručak.

Piksi je ganjao vagone po tepihu i u jednom je trenutku izjurio, kao opaljen iz

topa, na dvorište. Dođe to tak tom malom, ne znam zakaj. Dok si reko keks
punjen čokoladom u ručicama je imao moj željezni lanac. Najveći. Najdeblji.

– Piksi, ostavi to! – zavikao sam kroz prozor, ali klinjo me nije šljivio ni pola
kruške.

– Piksi! – dok sam ja stigao do njega, Piksač je već omotao onaj lanac oko
ulaznih vrata na ogradi, držeći lokot spreman da ga škljoc škljocne. Ja sam se
i inače volio igrati s lancima i mama je često znala reći:

– Imaš toliko igračaka, skupih igračaka, a na kraju krajeva se igraš s lancem

od pet kuna – svi su nas već znali u željezariji.

– Opet lanac? – s vrata je već pogađao prodavač.

– S lokotom! – napominjao sam ozbiljno.

Tako sam ja u svom kutu dvorišta imao zavidnu zbirku lanaca. Bilo je tu onih
sa svim tankih, a bio sam i ponosan vlasnik jednog zaista teškog i debelog.
Mislim da je prodavač rekao da je to brodski lanac. Eto, baš je taj Piksi teškom
mukom omotao oko vrata. Mali je dosad samo promatrao kako ja to radim oko
naše jadne trešnje, a sad mu je palo na pamet to s vratima.

Stričeki fotkići trebali su doći u pet, a ja sam stajao ispred Piksija i molio ga da
ne škljocne tim lokotom. U čemu je bila generalna frka? Pa naravno, nisam
imao ključ. Ključ tog lokota još mi je prošli tjedan ščepao Benzo dlakavac i tko
zna kamo ga zakopao. Benzo je naš pas čuvar, ali je već star i često zna
zamijeniti kost drugim predmetima. Ovaj put ju je zamijenio ključem.

– Nemoj, Piksač, molim te, evo, kupit će ti braco najveću čokoladu.

– Ne vojim vise cokoladu. – Piksi je očito uživao u mom moljakanju.

– Evo, Piksač, kupit ću ti, ma kupit ću ti sladoled!

– Boji me grlo – mali je igrao lukavo.

– Dobro, kupit ću ti što ti želiš, okej?

– Opet ces mi uzeti novce? – klinjo nije nikako mogao zaboraviti jednu moju
provalu u njegovu kasicu trasicu. – Necu nista – rekao je to poput odraslog
čovjeka.

Trudio sam se brzo dosjetiti nečeg spasonosnog. Mozak mi nije baš dobro
radio jer nisam ništa doručkovao, i cap, upišanac je naglo i jasno napravio
ono škljoc. Potom je, naglo kako ga se i dočepao ostavio lanac i lokot i potrčao
na njihaljku. Nisam znao što bih. Da odmah javim mami? Ne. Ionako će
saznati za kojih desetak minuta.

PRVA UPUTA:
Riješi premetaljku i nađi gdje se skriva prvi trag!
Čekam te kod prozora!  kamČe te dok raprozo!