Erik Larson

Đavo u belom gradu

Za Kris, Kristen, Loren i Erin

koje su doprinele da ovaj poduhvat bude vredan truda
i za Moli
zbog čije smo ljubavi prema čarapama
svi bili primoram da hodamo na prstima
 Neposrednost zla

(Beleška)

U ČIKAGU SU KRAJEM devetnaestog veka, usred

industrijskog dima i tutnjave vozova, živela dva muškarca.
Obojica su bili naočiti, plavooki i neobično spretni u veštinama
koje su odabrali kao svoj životni poziv. Obojica su oličavali
ogromnu snagu i dinamičnost koje su Ameriku krupnim
koracima vodile ka dvadesetom veku. Jedan od njih je bio
arhitekta, idejni tvorac brojnih znamenitih američkih
građevina, među kojima su se nalazila takva arhitektonska
remek-dela kao što su njujorški Fletajron bilding ili
vašingtonska stanica Union. Drugi je bio jedan od najokorelijih
zločinaca u ljudskoj istoriji, preteča američkog arhetipa
urbanog serijskog ubice. Iako se njih dvojica nikada nisu sreli,
bar ne u formalnom smislu, njihove sudbine su bile povezane
jednim čudesnim događajem koji je uveliko izbledeo iz sećanja
modernog sveta, ali koji je svojevremeno posedovao
transformativnu moć koja se po svojim dalekosežnim efektima
mogla uporediti sa Američkim građanskim ratom.
Moja namera je da na stranicama koje slede ispričam
priču o toj dvojici muškaraca i tom čudesnom događaju koji ih
povezuje, ali ovde obavezno moram ubaciti jednu napomenu:
Koliko god čudno ili jezivo mogu delovati događaji koje ću
ovde predočiti, ova knjiga nipošto ne predstavlja plod mašte.
Svi delovi teksta koji su označeni navodnicima potiču iz
pisama, memoara ili drugih pisanih dokumenata. Radnja se
najvećim delom odvija u Čikagu, mada čitaoce unapred molim
da mi oproste što ću svoju pripovest povremeno prenositi izvan
granica savezne države Ilinois, kao u epizodi u kojoj
nepokolebljivi detektiv Gejer dolazi do svog poslednjeg
sablasnog otkrića. Takođe molim čitaoce da imaju razumevanja
za povremene digresije koje se tiču korišćenja leševa u
medicinske svrhe ili adekvatne primene geranijuma podvrste
"Crni princ" u Olmstedovim pejzažima.
Ispod površinskog sloja krvi, ilovače i dima, ova knjiga
govori o nepostojanosti života i o tome zašto neki ljudi
odlučuju da svoj vek provedu u uzvišenoj borbi za ostvarenje
nemogućeg, dok drugi to vreme koriste da bi produbili ambis
patnje i bola. Na kraju, ovo je priča o neizbežnom sukobu
između dobra i zla, između svetlosti i tame, između Belog i
Crnog grada.

Erik Larson
Sijetl
 Ne kuj sitne planove jer oni ne poseduju magiju koja
može uzburkati ljudsku krv.

Danijel H. Bernam
Izvršni direktor
Svetska izložba u čast Kristifora Kolumba, 1893.

Još od rođenja nosim nešto đavolsko u sebi. Nisam uspeo

da odolim tom porivu, baš kao što pesnik ne uspeva da odoli
svom kreativnom nadahnuću.

Doktor H.H. Holms

Ispovest
1896.
 PROLOG

Na palubi Olimpika
1912.

Arhitekti (sleva nadesno): Danijel Bernam, Džordž Post, M.B. Piket,

Henri van Brunt, Fransis Milet, Mejtland Armstrong, pukovnik Edmund
Rajs, Avgust Sent Godens, Henri Sardžent Kodman, Džordž V. Mejnard,
Čarls MekKim, Ernest Grejem, Dajon Džeraldin.
 Na palubi Olimpika 1912.

BIO JE 14. APRIL 1912. GODINE, dan koji će ostati

zabeležen kao jedan od najkobnijih datuma u pomorskoj
istoriji, samo što muškarac iz luksuznog brodskog apartmana
63-65 na zaštitnoj palubi C to još uvek nije znao. Znao je samo
da ga je noga stravično bolela, mnogo jače nego što je
očekivao. Imao je šezdeset pet godina i bio je prilično
korpulentan. Kosa mu je bila seda, brkovi srebrnasto-beli, ali
su mu oči bile plave kao i uvek, možda još plavlje usled blizine
mora. Zbog problema prouzrokovanih infekcijom stopala bio je
primoran da na putovanje krene kasnije nego što je nameravao,
a bol koji je osećao sada ga je naterao da ostane u svom
apartmanu dok su ostali putnici prve klase, među kojima se
nalazila i njegova supruga, istraživali egzotičnije delove
palube, uživajući u pogodnostima koje su njemu bile
uskraćene. Dotični gospodin je istinski voleo bogatstvo i
luksuz Olimpika, baš kao što je voleo Pulmanove Palas vagone
i ogromne kamine, ali su zdravstveni problemi drastično
narušavali njegov užitak. Znao je da je u velikoj meri bio lično
odgovoran za nedaće koje su ga spopale budući da je već dugi
niz godina uporno odbijao da se odrekne kvalitetnog vina,
kulinarskih specijaliteta i luksuznih cigara. Sve to ga je
neumitno podsećalo da su njegovi dani na ovoj planeti bili
odbrojani. Uoči samog puta rekao je jednom prijatelju: "Naša
nastojanja da produžimo život postaju nebitna kada čovek
čestito i valjano obavi posao koji mu je sudbina namenila."
Čovek o kome govorim bio je Danijel Hadson Bernam,
svetski priznati arhitekta koji je čestito i valjano obavio svoj
posao u Čikagu, Njujorku, Vašingtonu, San Francisku, Manili i
brojnim drugim gradovima. On i njegova supruga Margaret su,
u pratnji svoje kćerke i zeta, sada plovili ka Evropi, gde su
nameravali da provedu leto. Bernam je odabrao Olimpik, koji
je pripadao pomorskoj kompaniji Vajt star, zato što je to bio
nov, glamurozan i prostran brod. U vreme kada je Bernam
rezervisao mesta, bio je to najveći brod u redovnoj službi, ali je
tu titulu nedavno prisvojio Olimpikov brat blizanac koji je
imao gotovo identičnu konstrukciju, ali nešto duže korito. Kao
što je Bernamu bilo poznato, na tom blizanačkom brodu, koji
se otisnuo na svoju prvu plovidbu svega tri dana pre Olimpika,
u tom trenutku se nalazio jedan od njegovih najvernijih
prijatelja i saradnika, slikar Frensis Milet, koji je plovio preko
istog okeana, samo u suprotnom pravcu.
Dok su poslednji zraci dnevne svetlosti prodirali u
Bernamov brodski apartman, on i Margaret su se uputili ka
trpezariji koja se nalazila jednu palubu niže. Spustili su se
liftom kako bi Bernam bio pošteđen bolnog silaska niz
grandiozno brodsko stepenište, mada se on nerado odlučio na
tu opciju jer ga je ona lišavala mogućnosti da posmatra
maestralno izrađene balustrade i ogromnu kupolu od gvožđa i
stakla koja je zapljuskivala brod okeanom prirodne svetlosti.
Bolovi u stopalu su se sve drastičnije odražavali na njegovu
pokretljivost. Svega nedelju dana ranije Bernam je u
invalidskim kolicima morao da prođe kroz vašingtonsku
stanicu Union, koja je predstavljala jedan od njegovih
najčuvenijih projekata.
Danijel i Margaret Bernam su obedovali sami u
luksuznom salonu Olimpika, a potom su se vratili u svoj
apartman gde je, bez nekog određenog razloga, Bernam
ponovo počeo da razmišlja o svom prijatelju Frenku Miletu.
Impulsivno je odlučio da Miletu, posredstvom Olimpikovog
moćnog radio-telegrafa, pošalje pozdrav sa pučine.
Rešen da istog trenutka ostvari svoju zamisao, pozvao je
brodskog poslužitelja. Sredovečni muškarac u besprekorno
beloj odeći odneo je njegovu poruku tri palube više, do
telegrafske kabine koja se nalazila odmah pored oficirske
promenade. Par minuta kasnije poslužitelj se vratio nazad,
objasnivši uglednom putniku da je telegrafista odbio da primi
poruku.
Iznerviran takvim ponašanjem, Bernam je zahtevao od
poslužitelja da ponovo poseti telegrafistu i da se vrati sa
doličnim objašnjenjem.

Milet je neprestano bio u Bernamovim mislima, baš kao i

događaj koji je njih dvojicu svojevremeno naveo da udruže
svoje kreativne snage: veliki Svetski sajam održan u Čikagu
1893. godine. Milet je bio jedan od Bernamovih najvernijih
saveznika u dugoj gorko-slatkoj borbi da se realizuje projekat
koji je nosio službeni naziv Svetska izložba u Kolumbovu čast.
Zvanični cilj izložbe bilo je obeležavanje jubilarne godišnjice
Kolumbovog otkrića, ali je ona, pod dirigentskom palicom
Danijela Bernama, prerasla u očaravajući poduhvat koji će
steći svetsku slavu pod imenom Beli grad.
Izložba je trajala svega šest meseci, ali je u tom relativno
kratkom periodu uspela da privuče čak 27.5 miliona posetilaca,
što je predstavljalo fantastično dostignuće ako se ima u vidu da
su Sjedinjene Države u to vreme imale oko 65 miliona
stanovnika. Rekordna dnevna poseta zabeležena na Čikaškom
svetskom sajmu premašila je cifru od 700.000 prodatih
ulaznica. Pa ipak, uprkos čudesnosti same izložbe, još
čudesnija je bila činjenica da je ona uopšte uspela da bude
realizovana. Da bi ostvario svoju zamisao, Bernam je morao da
se uhvati u koštac sa beskrajnim nizom prepreka koje su često
delovale tako neprebrodivo i obeshrabrujuće da su još u samom
začetku mogle pokopati snove o organizaciji Svetskog sajma.
Uprkos tome, Bernam i njegovi arhitekti uspeli su da sagrade
bajkoviti beli grad čija je grandioznost nadmašila čak i njihove
najsmelije snove. Posetioci su, obučeni u svoja najlepša odela,
paradirali naokolo sa dostojanstvenim i ozbiljnim izrazima na
licu, kao da se nalaze na svetom mestu. Neki su čak lili suze,
dirnuti lepotom koja ih je okruživala. Amerikanci su dobili
priliku da se upoznaju sa raznim inovacijama i da isprobaju
nove prehrambene proizvode kao što su Kreker Džek ili
pšenične pahuljice Šredid vit1. Za potrebe Svetske izložbe bila
su dopremljena čitava sela iz Egipta, Alžira, Dahomeja i drugih
udaljenih krajeva sveta, sa sve egzotičnim žiteljima. Tako je,
na primer, izložbena postavka koja je nosila naziv "Kairska
ulica" upošljavala skoro dve stotine Egipćana i sadržala
dvadeset pet zasebnih građevina, uključujući dvoranu sa l.500
sedišta, gde su se Amerikanci upoznali sa jednim novim i
skandaloznim oblikom zabave. Sve što je bilo povezano sa
Čikaškim svetskim sajmom bilo je egzotično po karakteru i
grandiozno po razmerama. Sajam je zauzimao prostor od preko
jedne kvadratne milje, a eksponati su bili smešteni u preko dve
stotine građevinskih objekata. Najveća izložbena dvorana
raspolagala je dovoljnom zapreminom da se unutra
istovremeno smeste američki Kapitol, Velika piramida,
Vinčesterska katedrala, Medison skver garden i katedrala Sv.
Pavla. Jedna od izložbenih struktura, koja je isprva bila
odbačena kao "monstruozna", postala je zaštitni znak sajma.
Bila je to čelična konstrukcija tako enormnih razmera i
zastrašujućeg izgleda da je u veoma kratkom roku bacila u
zasenak Ajfelovu kulu koja je svojevremeno ostavila bolan
ožiljak na ponosu američke nacije. Nikada pre toga se toliko
slavnih i znamenitih ljudi - kao što su Bufalo Bil, Teodor
Drajzer, Suzan B. Entoni, Džejn Adams, Klarens Derou,
Džordž Vestinghaus, Tomas Edison, Henri Adams, nadvojvoda
Franc Ferdinand, Nikola Tesla, Ignacije Paderevski, Filip
Armor i Maršal Fild - nije okupilo na istom mestu u isto vreme.
Ričard Harding Dejvis nazvao je izložbu "najvećim događajem
u istoriji Sjedinjenih Država još od Građanskog rata".

1 Vrsta kukuruznog flipsa sa karamel prelivom (Prim. prev.).

 Svima je bilo jasno da je tog leta kada je održana Svetska
izložba nad Čikagom svetlucao čarobni prah, ali je sajam imao
i svoju mračnu stranu. Na desetine radnika je poginulo ili
doživelo teške povrede tokom realizacije čikaškog sna,
ostavivši za sobom porodice koje su bile osuđene na patnju i
nemaštinu. Požar koji je izbio na sajmištu odneo je još petnaest
života, a jedan politički atentat ostavio je neizbrisiv trag na
završnoj ceremoniji, pretvorivši događaj koji je bio zamišljen
kao najveća proslava veka u tužnu pogrebnu povorku. Pre toga
behu se odigrale još gore stvari koje će tek par godina kasnije
izroniti ispod mračnog vela. Ubica je vrebao iz senke Belog
grada. Brojne mlade žene koje su došle u Čikago privučene
čudima Svetske izložbe i mogućnostima da započnu
samostalan život nestale su bez traga. Sve one su poslednji put
bile viđene u grotesknom Čikaškom zamku koji se prostirao
duž čitave jedne ulice, parodirajući najuzvišenije estetske i
arhitektonske principe. Bernam i njegovi saradnici su tek
nakon izložbe saznali za očajnička pisma koja su upućivali
rođaci devojaka koje se nikada nisu vratile kući. Novinari su
spekulisali da je na desetine posetilaca nestalo među zidinama
turobne zgrade u Čikaškom predgrađu Inglvud. Čak i
najokoreliji članovi čikaškog Vajtčepel kluba, koji je dobio ime
po sirotinjskoj londonskoj četvrti u kojoj je Džek Trbosek
vrebao svoje žrtve, bili su preneraženi onim što su detektivi
konačno otkrili unutra, kao i činjenicom da su tako jezivi
događaji mogli tako dugo ostati neraskrinkani. Neki su
pokušavali da pruže racionalna objašnjenja, pripisujući krivicu
neumoljivim silama promene koje su u to vreme potresale
Čikago. Bilo je sasvim razumljivo da, usred tolike gužve i
meteža, zastrašujuća nedela jednog mladog i šarmantnog
doktora ostanu neprimećena. Međutim, kako je vreme
odmicalo, čak su i krajnje trezveni muškarci i žene o počiniocu
tih zločina počeli da razmišljaju u nimalo racionalnim
okvirima. On lično opisivao je sebe kao otelotvorenje đavola,
tvrdeći da je čak i njegovo fizičko obličje doživelo
odgovarajuću transformaciju. Ljudima koji su ga izveli pred
sud počele su da se dešavaju čudne i neobjašnjive stvari, što je
doprinelo da njegove tvrdnje dobiju prizvuk istinitosti.
Za one koji su bili skloni natprirodnim objašnjenjima,
naprasna smrt predsednika porote predstavljala je sasvim
dovoljan dokaz.

Bernama je i dalje bolela noga. Pod stopalima je osećao

postojano potmulo bubnjanje dvadeset devet parnih kotlova.
Bez obzira na to u kom se delu broda nalazio, čovek je morao
osetiti vibracije koje su se prenosile kroz bočnu oplatu
brodskog trupa. Bila je to jedina konstanta koja je - uprkos
svesrdnim nastojanjima da luksuzne brodske kabine, trpezarije
i saloni deluju kao da su izašli iz Versajske palate ili nekog
jakobinskog dvorca - putnike podsećala da se nalaze na brodu
koji je krčio put preko dubokog plavog okeanskog
prostranstva.
Bernam i Milet su se nalazili među šačicom tvoraca
Svetske izložbe koji su još uvek bili u životu. Toliko drugih je
u međuvremenu napustilo ovaj svet. Olmsted i Kodman.
MekKim. Hant. Etvud, čiji se život okončao na krajnje
misteriozan način. I taj početni gubitak, koji je Bernama još
uvek ispunjavao beskrajnim bolom i nevericom. Uskoro niko
više neće ostati i sajam će prestati da postoji u živom sećanju
ljudi.
Ako izbor suzi na ključne ljude, ko je još ostao osim
Mileta? Samo Luis Salivan: pun nekog nepojmljivog
ogorčenja, natopljen alkoholom, kivan na ko zna koga i ko zna
šta, ali opet dovoljno slobodan da povremeno bane u
Bernamovu kancelariju kako bi ga zamolio za pozajmicu ili
pokušao da mu utrapi neku sliku ili skicu.
Za utehu, Frenk Milet je još uvek delovao prilično zdravo
i snažno. I dalje je zračio onim sočnim okrepljujućim humorom
koji ih je bodrio u dugim noćima tokom izgradnje Svetskog
sajma.
Tada se brodski poslužitelj ponovo pojavio na vratima.
Izraz na njegovom licu se u međuvremenu promenio. Još
jednom se izvinio Bernamu. Nije uspeo da pošalje poruku,
rekao je, ali je sada bar imao dolično opravdanje. Miletov brod
je doživeo nesreću. Štaviše, kako je poslužitelj objasnio,
Olimpik je upravo plovio maksimalnom brzinom ka severu
kako bi pritekao u pomoć povređenim putnicima. To je bilo sve
što je uspeo da sazna.
Bernam je pomerio nogu, blago se trgnuvši od bola, a
onda se prepustio dugom i napetom iščekivanju. Nadao se da
će, kada Olimpik konačno bude stigao do mesta nesreće, zateći
Mileta živog i zdravog i da će od njega iz prve ruke dobiti
izveštaj o onome što se desilo. U miru i tišini brodske kabine,
spustio se za radni sto i rasklopio stranice svog dnevnika.
Te noći, Svetski sajam je ponovo izronio u njegovom
sećanju, sa naročitom živošću i upečatljivošću.
DEO PRVI
Zaleđena muzika
Čikago 1890-91.

Čikago, oko 1889. godine

 Crni grad

BILO JE TAKO LAKO NESTATI:

Kroz Čikago je prolazilo oko hiljadu vozova dnevno.
Mnogi od njih su dovozili mlade neudate žene koje nikada pre
toga nisu kročile iz svojih mirnih učmalih varoši, ali su se
uprkos tome nadale da će uspeti da sviju gnezdo u jednom od
najvećih i najsurovijih gradova na svetu. Džejn Adams,
društvena reformatorka koja je osnovala čikaški Hal ham,
jednu od prvih ustanova za zbrinjavanje sirotinje na
severnoameričkom tlu, zapisala je: "Još nikada u ljudskoj
istoriji mlade žene nisu tako masovno napuštale bezbednost
domaćeg ognjišta, upuštajući se u rizične avanture u velikim
urbanim centrima i tražeći zaposlenje u domovima i
preduzećima potpuno nepoznatih ljudi." Žene su se najčešće
zapošljavale kao daktilografkinje, stenografkinje, švalje i
tkalje. Muškarci koji su im nudili posao su se u najvećem broju
slučajeva mogli okarakterisati kao moralni građani koji su bili
prvenstveno usredsređeni na efikasnost i profit, ali to nije bilo
pravilo. Tako je, na primer, jedan službenik Prve nacionalne
banke 30. marta 1890. godine u rubrici za zaposlenje Čikago
tribjuna objavio oglas namenjen potencijalnim
stenografkinjama u kome je ukazivao na "sve čvršće ubeđenje
da nijedan uistinu čestit i razborit biznismen u svojoj ponudi za
zaposlenje nikada neće navoditi kao uslov da kandidatkinja
bude plavokosa, zgodna i potpuno sama u ovom velikom
gradu, niti će od nje tražiti da priloži svoju fotografiju. Svi
oglasi te vrste nose nesumnjivi pečat vulgarnosti i nečasnih
namera, tako da uvaženim damama zdušno savetujemo da se
klone tako nedoličnih ponuda".
 Zaposlene žene svakodnevno su prolazile ulicama koje su
krivudale pored barova, kockarnica i bordela. Poroci su cvetali,
a vlasti nisu preduzimale posebne mere za njihovo suzbijanje.
"Sobe i spavaonice u kojima je tavorio čestit narod u to doba
(baš kao i danas) predstavljale su prilično turobna mesta", pisao
je Ben Heht u poznijem stadijumu svoje karijere, pokušavajući
da objasni tu istrajnu karakteristiku starog Čikaga. "Stanovnici
Čikaga su stoga pronalazili izvesnu utehu u činjenici da je, sa
druge strane prozora, još uvek tinjao sumporni oganj u kome je
đavo izvodio svoje vragolije." U analogiji koja će se vremenom
pokazati kao krajnje adekvatna, Maks Veber je ovaj grad
uporedio sa "čovekom odrane kože".
Broj anonimnih smrti iz godine u godinu postojano je
rastao. Svaki od hiljadu vozova koji su tutnjali kroz grad
povremeno je postajao svedok ili uzročnik smrti. Bilo je
dovoljno da kročite sa ivičnjaka pa da postanete žrtva nekog od
vozova Čikago limitida. Železnički prelazi su u proseku
odnosili po dva ljudska života na dan. Bile su to krajnje bizarne
i groteskne smrti. Pešaci su često imali priliku da posmatraju
kako odrubljene glave lete kroz vazduh. Dešavale su se i razne
druge nesreće. Tramvaji su padali sa pokretnih mostova. Konji
bi se uzjogunili i jurnuli pravo među svetinu, sa sve kočijama.
Izbijali su požari u kojima je svakodnevno stradalo po desetak
ljudi. Pri opisivanju žrtava takvih nesreća novinari su najčešće
koristili termin "reš pečeni". Bolesti kao što su difterija, tifus,
kolera i influenca takođe su odnosile svoj danak. A tu su,
naravno, bila i ubistva. U vreme održavanja Svetskog sajma
muškarci i žene širom Amerike sve češće su dizali ruku na
svoje bližnje, ali je broj ubistava doživeo naročiti porast u
Čikagu, gde policija nije raspolagala dovoljnim ljudstvom ili
dovoljnom veštinom da izađe na kraj sa rastućim obimom
posla. Tokom prve polovine 1892. godine u gradu je
zabeleženo skoro osam stotina slučajeva nasilne smrti.
Jednostavnije rečeno, četiri dnevno. Ubistva su većinom bila
prozaična i motivisana pljačkom, svađom ili seksualnom
ljubomorom. Muškarci su ubijali žene, žene su ubijale
muškarce, a deca su iz nehata ubijala svoje vršnjake. Pa ipak,
sve to se moglo razumeti. U Čikagu se do tog doba još uvek
nije desilo ništa nalik ubistvima iz londonske četvrti Vajtčepel.
Krvavi pir Džeka Trboseka, koji je tokom 1888. godine na
najgrozomorniji način odneo pet ljudskih života, opirao se bilo
kakvom racionalnom objašnjenju. Američka javnost je
grozničavo iščitavala reportaže iz Londona, verujući da se
takvi zločini nisu mogli desiti u njihovim gradovima.
Ali, stvari su se neumitno menjale. Gde god bi čovek
pogledao, granica između moralnosti i grešnosti je doživljavala
postojanu eroziju. Elizabet Kedi Stenton je zagovarala razvod
braka. Klarens Derou je propovedao slobodnu ljubav. Mlada
žena po imenu Lizi Borden ubila je svoje roditelje.
A u Čikagu je jedan mlad i naočit doktor izašao iz voza,
noseći hiruršku torbu u ruci. Kročio je u taj svet buke, dima i
pare i punim plućima udahnuo vazduh natopljen mirisom
zaklane stoke. Već na prvi pogled zaključio je da je to pravo
mesto za njega.
Nakon izvesnog vremena na adresu turobnog čikaškog
zamka smeštenog na uglu Šezdeset treće ulice i Ulice Voliš
počela su da pristižu pisma potpisana prezimenima Sigrand,
Vilijems i Smit, u kojima su se zabrinuti rođaci raspitivali šta
se desilo sa njihovim kćerima, bratanicama i unukama.
Bilo je tako lako nestati, a još lakše poreći bilo kakva
saznanja o sudbini tih iščezlih duša. Sred svog tog dima i
meteža, bilo je tako lako prikriti mračne i opake sile koje su
uhvatile korena na tom mestu.
Tako je izgledao Čikago u predvečerje najvećeg sajma u
istoriji sveta.
 „Prave nevolje tek počinju“

U PONEDELJAK 24. FEBRUARA 1890. godine dve

hiljade ljudi se u popodnevnim satima okupilo ispred sedišta
Čikago tribjuna, a slična gužva je vladala i pred redakcijama
ostalih dvadeset osam gradskih dnevnih listova, po hotelskim
predvorjima, barovima i kancelarijama Vestern uniona i
Poštansko-telegrafske kompanije. Među masom okupljenom
ispred Tribjunove poslovnice nalazilo se mnoštvo biznismena,
službenika, trgovačkih putnika, stenografa i policajaca, a
zabeleženo je i prisustvo bar jednog berberina. Mali glasnici
su, napeti kao puške, iščekivali značajnu vest, spremni da se
odmah rastrče po gradu i razglase je na sva zvona. Vazduh je
bio opor i svež. Dim je ispunjavao udubljenja između zgrada,
smanjujući bočnu vidljivost na svega par blokova. Policajci su
s vremena na vreme oslobađali prolaz za drečavo-žute gradske
tramvaje i opominjali neoprezne vozače drezina, nastojeći da
održe red na ulicama. Teretna kola puna robe tandrkala su
preko asfalta, a krupni konji su soptali od napora, probijajući se
kroz oblake dima i smoga.
Napetost je varničila u vazduhu jer je Čikago bio grad
ponosnih ljudi. U svim delovima grada ljudi su znatiželjno
osmatrali lica bakalina, kočijaša, konobara i portira,
pokušavajući da zaključe da li je vest već stigla i da li je bila
dobra ili loša. Prva polovina godine je prilično dobro protekla.
Broj stanovnika je prvi put premašio milionsku cifru, donevši
Čikagu status drugog po veličini američkog grada, odmah
posle Njujorka, mada su džangrizavi stanovnici Filadelfije,
koja je do tada držala drugu poziciju, brže-bolje istupili sa
tvrdnjom da se Čikago čistom prevarom progurao na to mesto
budući da su gradski čelnici neposredno uoči popisa
stanovništva iz 1890. godine pripojili velike komade okolnog
zemljišta. Stanovnici Čikaga su ležerno odbacivali takve
kritike. Niko nije mogao osporiti da je njihov grad bio zaista
veliki. Današnji uspeh konačno bi raspršio predrasude
nadmenih istočnjaka koji su smatrali da je Čikago zaostali
provincijski grad koji je prednjačio isključivo po klanju svinja.
Sa druge strane, neuspeh bi doneo poniženje od koga se grad
ne bi skoro oporavio budući da su se lokalni čelnici već na sav
glas hvalisali kako će Čikago odneti pobedu. Upravo
zahvaljujući toj razmetljivosti, a ne neprestanom
jugozapadnom vetru koji je duvao iznad grada, njujorški
urednik Čarls Anderson Dana nadenuo je Čikagu nadimak
"Vetroviti grad"2.
Dok su sedeli u svojim kancelarijama smeštenim na
najvišem spratu zgrade Rukeri, četrdesettrogodišnji Danijel
Bernam i njegov tri godine mlađi partner Džon Rut osećali su
elektricitet u vazduhu još intenzivnije od većine svojih
sugrađana. Oni su još pre donošenja konačne odluke otpočeli
sa tajnim pregovorima, tako da su njihove ekipe već krenule u
izviđačke pohode po gradskoj periferiji. Bernam i Rut uživali
su status vodećih čikaških arhitekata i pionira američke
visokogradnje. Njih dvojica su zajedničkim snagama
projektovali prvu američku zgradu kojoj je nadenut naziv
neboder. Iz godine u godinu, njihovi projekti osvajali su titule
najviših građevina na svetu. Kada su se preselili u zgradu
Rukeri3 na uglu ulica La Sal i Adams, veličanstvenu svetlošću
preplavljenu strukturu koju je projektovao Džon Rut, kroz
prozore su mogli posmatrati obrise grada i jezera iz ptičje
perspektive, uživajući u pogledu koji je do tada bio dostupan
jedino građevinskim radnicima. Uprkos tome, obojica su bili

2 Neprevodiva igra reči. Engleski pridev windy znači "vetrovit", ali

istovremeno i "razmetljiv" ili "hvalisav" (Prim. prev.).
3 Rookery, "Gnezdo" (Prim. prev.).
svesni da bi, ukoliko ishod odluke koju su tako nestrpljivo
očekivali bude pozitivan, njihov novi projekat mogao baciti u
zasenak sva dotadašnja postignuća.
Vest je trebalo da stigne telegrafskim putem iz
Vašingtona. Čikago tribjun je tamo poslao reportera koji će im
u najkraćem mogućem roku javiti šta je odlučeno. Potom će
Tribjunovi urednici, novinari i slovoslagači sačiniti "vanredno"
izdanje, a ložači će početi da ubacuju ugalj u kotlove parnih
štamparskih presa. Jedan od službenika će izlepiti prve
odštampane biltene na prozore kako bi prolaznici mogli da
pročitaju najnovije vesti.
Nešto posle četiri sata po podne, po čikaškom
standardnom železničkom vremenu, u redakciju Tribjuna
pristigao je prvi telegram.

Čak ni Bernam nije mogao sa sigurnošću reći ko je prvi

istupio sa tom idejom. Činilo se da je ona istovremeno izronila
u umovima mnogih ljudi koji su smatrali da bi organizacija
Svetskog sajma predstavljala adekvatan način za obeležavanje
jubilarne godišnjice Kolumbovog otkrića. Ta zamisao isprva
nije dobila neku naročitu podršku. Amerika, čija je energija još
od okončanja Građanskog rata bila usredsređena na sticanje
bogatstva i moći, nije pokazivala veliko interesovanje za
slavljenje svoje daleke prošlosti. Međutim, Francuzi su 1889.
godine povukli potez koji je naprosto prenerazio američku
naciju.
Francuska je u Parizu, na Marsovom polju, organizovala
takozvanu Univerzalnu izložbu, Exposition Universelle,
Svetski sajam koji je bio tako grandiozan po razmerama i tako
glamurozan i egzotičan po karakteru da su posetioci odatle
odlazili sa čvrstim uverenjem da nijedna manifestacija te vrste
neće moći da nadmaši ono što su videli. U samom srcu izložbe
izdizao se impozantan gvozdeni toranj koji je dostizao visinu
od punih hiljadu stopa4, što ga je činilo daleko višim od bilo
koje druge ljudske tvorevine na zemlji. Taj toranj nije samo
obezbedio večnu slavu svom idejnom tvorcu Aleksandru
Gistavu Ajfelu, već je pružio i očigledan dokaz da je Francuska
preuzela svetski primat u izgradnji konstrukcija od gvožđa i
čelika, uprkos Bruklinskom mostu, čuvenoj pensilvanijskoj
"Potkovici"5 i drugim neospornim postignućima američkih
inžinjera.
Sjedinjene Države su za novonastalu situaciju mogle
kriviti isključivo same sebe. Amerikanci su na pariškoj izložbi
uložili prilično mlake napore da prikažu svoj umetnički,
industrijski i naučni talenat. "Mi ćemo biti svrstani među one
nacije koje su se pokazale kao prilično nehajne u pogledu
utiska koji će ostaviti pred očima sveta", zapisao je pariški
dopisnik Čikago tribjuna 13. maja 1889. godine. Ostali narodi,
nastavljao je on, izložili su postavke koje se odlikuju
dostojanstvom i stilom, dok su američki izlagači podigli
haotičnu mešavinu paviljona i kioska bez ikakvog umetničkog
vodstva ili uniformnog plana. "Zahvaljujući tome, našu zemlju
u Parizu predstavlja tužna haotična skupina radnjica, štandova i
bazara koja ostavlja utisak krajnjeg nemara i nesklada." Za
razliku od toga, Francuzi su uložili maksimalne napore da
njihova postavka po svom sjaju i veličajnosti nadmaši sve
ostale. "Ostali narodi ne mogu na bilo koji način parirati
Francuzima", pisao je čikaški dopisnik, "tako da njihovi
oskudni i neupečatljivi eksponati samo još više ističu
veličanstvenost, raskoš i sjaj francuske postavke."
Ispostavilo se da je čak i Ajfelova kula, koju su zluradi
Amerikanci spremno okarakterisali kao čudovišnu konstrukciju
koja će zauvek unakaziti dražestan pariški pejzaž, posedovala
neočekivanu snagu i privlačnost. Posetioci su zadivljeno

4 Jedna stopa iznosi 30.48 cm (Prim. prev.).

5 Polukružna železnička deonica u Altuni u Pensilvaniji, čija je izgradnja
dovršena 1854. godine (Prim. prev.).
posmatrali njenu široku upečatljivu osnovu i izvijene graciozne
linije koje su podsećale na putanju svetleće rakete. Poniženje
koje su Amerikanci doživeli na pariškoj izložbi ostavilo je
dubok ožiljak na nacionalnom ponosu, podstakavši snažan talas
patriotizma. Amerikanci su priželjkivali da se što pre
revanširaju Francuzima, a naročito da "svrgnu Ajfela sa trona".
Zbog toga je ideja da se godišnjica Kolumbovog otkrića Novog
sveta obeleži grandioznom Svetskom izložbom preko noći
postala gotovo neodoljiva.
Isprva je većina Amerikanaca smatrala da bi bilo
najlogičnije da se izložba organizovana u čast tako značajnog
istorijskog događaja održi u samoj prestonici, Vašingtonu. U
početku su čak i predstavnici čikaške sedme sile delili to
uverenje. Međutim, čim je ideja o organizovanju Svetskog
sajma uhvatila ozbiljnijeg korena, čelnici drugih američkih
gradova počeli su da pokazuju interesovanje da baš oni
preuzmu ulogu domaćina, uglavnom zbog statusa i ugleda koji
bi ta manifestacija donela njihovom gradu. Status je
predstavljao prilično moćan podsticaj u doba kada se ponos
zbog pripadnosti određenom gradu mogao meriti jedino sa
ponosom zbog pripadnosti nekoj naciji ili porodičnoj lozi.
Vođeni takvim motivima, Njujork i Sent Luis ubrzo su istupili
sa predlogom da oni preuzmu organizaciju Svetskog sajma.
Vašingtonski čelnici su isticali da je sajam neosporno pripadao
njima jer se tamo nalazilo sedište vlade, na šta su im Njujorčani
spremno odgovarali da se u njihovom gradu nalazilo sedište
svega ostalog. Niko nije naročito mario za ono što su smatrali
stanovnici Sent Luisa, mada je i taj grad imao svoje adute.
Međutim, građanski ponos nigde nije bio izraženiji nego
u Čikagu, čiji su stanovnici govorili o "čikaškom duhu" kao o
nekoj konkretnoj opipljivoj sili, ponosni na činjenicu da su tako
brzo i tako vešto uspeli da obnove svoj grad nakon Velikog
požara iz 1871. godine. Oni ga nisu samo obnovili, već su ga
pretvorili u vodeći trgovinski, industrijski i arhitektonski
centar. Pa ipak, uprkos takvom bogatstvu i uspehu, ostatak
Amerike je na Čikago i dalje gledao kao na drugorazredni grad
čiji su stanovnici više voleli da tamane svinjetinu nego da
uživaju u Betovenovim simfonijama. Njujork je predstavljao
nacionalnu prestonicu u pogledu kulture i društvenih reformi, a
njegovi čelnici i novinari neprestano su nastojali da
stanovnicima Čikaga natrljaju nos tom činjenicom. Čikaški
čelnici su stoga odlučili da prihvate izazov, uvereni da bi jedna
uspešna manifestacija te vrste - Svetska izložba koja bi
nadmašila onu iz Pariza - zauvek raspršila predrasude koje su
vladale o njihovom gradu. Urednici čikaških dnevnih novina
su, videvši da se i Njujork uključio u trku, počeli da postavljaju
pitanje: A zašto ne Čikago? Tribjun je upozoravao čikašku
javnost kako "njujorške orlušine, lešinari i druge nezajažljive
zveri pokušavaju da preotmu organizaciju Svetskog sajma".
Čikaški gradonačelnik Devit Kregier je 29. juna 1889.
godine naimenovao građanski komitet sastavljen od 250
najuglednijih stanovnika Čikaga. Komitet je ubrzo objavio
rezoluciju u čijem je završnom pasusu pisalo: "Stanovnici
Čikaga, koji su sopstvenim naporima podigli ovaj grad, žele
organizaciju Svetskog sajma. Uvereni da se radi o čestitom i
opravdanom zahtevu, oni će dati sve od sebe da ostvare taj
cilj."
Međutim, završna reč je pripadala američkom Kongresu i
sada konačno beše kucnuo čas za veliko glasanje.

Tribjunov službenik je prišao izlogu i zalepio prvi bilten

na staklo. Prva runda glasanja dovela je Čikago u značajno
vodstvo, sa 115 glasova u odnosu na njujorških 72. Treću
poziciju je zauzimao Sent Luis, a četvrtu Vašington. Jedan od
kongresmena je smatrao da Americi uopšte nije potreban takav
sajam tako da je iz čistog inata glasao za Kamberlend Gep.
Kada je masa okupljena ispred Tribjunove redakcije saznala da
Čikago vodi ispred Njujorka za čak 43 glasa, na sve strane su
se razlegli oduševljeni povici, zvižduci i aplauzi. Pa ipak, svi
su bili svesni da je Čikago još uvek bio kratak za 38 glasova
koji su mu bili potrebni za osvajanje proste većine koja bi mu
donela organizaciju Svetskog sajma.
Glasanje se potom nastavilo, krug po krug. Dan se
povlačio pred izmagličastim sumrakom. Ulice su bile pune
muškaraca i žena koji su se vraćali sa posla. Daktilografkinje -
koje su provodile svoje radno vreme nad najnovijim modelima
pisaćih mašina - izlazile su iz Rukerija, Montoka i drugih
impozantnih poslovnih zgrada, noseći ispod kaputa smerne
bele bluze i duge crne suknje, kombinaciju koja je neodoljivo
podsećala na dizajn njihovih remingtonki6. Kočijaši su psovali i
smirivali svoje konje. Fenjerdžija se probijao kroz svetinu,
paleći gasne lampe postavljene na stubovima od livenog gvođa.
Ulice su odjednom postale preplavljene bojama i svetlošću,
žutim tramvajima i plavim uniformama poštanskih kurira na
čijim su se licima smenjivali izrazi radosti i napetog
iščekivanja. Kočijaši su palili crvene svetiljke na zadnjem delu
svojih vozila, a veliki pozlaćeni lav se bažkario ispred
šeširdžijske radnje na drugoj strani ulice. Na visokim zgradama
koje su se nadvijale nad ulicom gasne i električne lampe su se
rascvetavale u pomrčini poput različaka.
Tada je Tribunalov službenik ponovo prišao izlogu
zgrade, ovog puta sa rezultatima petog kruga glasanja. "Lica
okupljenih ljudi su se istog trenutka smračila i uozbiljila",
izveštavao je jedan reporter. Njujork je u petom krugu dobio
petnaest glasova, a Čikago svega šest. Prednost koju je Čikago
stekao u prvom krugu postojano se smanjivala. Jedan berberin
je zdušno objašnjavao prisutnima kako su dodatni njujorški
glasovi sigurno poticali od kongresmena koji su u prethodnim
krugovima glasali za Sent Luis. Ta spoznaja je jednog

6 Čuvena marka pisaćih mašina koje je proizvodila kompanija Remington

(Prim. prev.).
armijskog poručnika, Aleksandra Rosa, navela da samouvereno
izjavi: "Gospodo, spreman sam da se zakunem da bi svaki
stanovnik Sent Luisa bez trunke griže savesti opljačkao crkvu."
"Ili otrovao ženinog psa", ubacio se drugi muškarac, čije su
reči bile dočekane sa primetnim odobravanjem.
Njujorška delegacija u Vašingtonu, u čijim se redovima
nalazio i Čonsi Dipju, predsednik Njujork centrala i jedan od
najslavnijih govornika tog doba, osetila je da se klima menja i
zatražila da se dalje glasanje odloži do sutradan. Kada su
saznali za taj zahtev, ljudi okupljeni ispred redakcije Čikago
tribjuna počeli su na sav glas da zvižde i negoduju, ispravno
protumačivši taj potez kao pokušaj Njujorčana da dobiju na
vremenu kako bi lobirali za dodatne glasove.
Predlog njujorške delegacije je bio odbijen, ali je
predstavnički dom odobrio kratak prekid zasedanja. Svetina je
ostala na mestu, iščekujući konačan rasplet.
Posle sedmog kruga glasanja Čikagu je nedostajao samo
još jedan glas za prostu većinu. Njujork je gubio tlo pod
nogama. Na ulici je zavladao neobičan muk. Fijakeri su zastali.
Policajci su ignorisali sve duže kolone drezina koje su se
formirale levo i desno od njih. Putnici su napuštali vozila, zurili
u Tribjunov izlog i čekali rezultate narednog kruga. Kablovi su
vibrirali ispod pločnika u ritmu sveopšte napetosti.
Potom se drugi nepoznati službenik pojavio pred
Tribjunovitn izlogom. Bio je visok, mršav i mlad i nosio je
crnu bradu. Uputio je jedan pogled ka svetini, ali mu je lice
bilo potpuno bezizražajno. U jednoj ruci je držao posudu sa
lepkom, a u drugoj četku i odštampani bilten. Nije žurio.
Spustio je bilten na sto, sklonivši ga od pogleda radoznale
mase koja je napeto pratila svaki njegov pokret. Natenane je
otvorio posudu sa lepkom. Lice mu je bilo mrko i ozbiljno, kao
da stoji nad mrtvačkim sandukom. Pažljivo je naneo lepak na
ivice biltena, a onda je nepodnošljivo sporim pokretom
podigao bilten ka prozoru.
 Izraz na njegovom licu se i dalje nije menjao. Prilepio je
papir za staklo.

Bernam je čekao. Njegova kancelarija je bila okrenuta ka

jugu, baš kao i Rutova, tako da je dobijala maksimalnu količinu
dnevne svetlosti. Žudnja za svetlošću bila je sveprisutna u
Čikagu. Gasne lampe, koje su još uvek predstavljale primarni
izvor veštačkog osvetljenja nisu uspevale da rasprše večiti
sumrak satkan od čestica dima i čađi koje su lebdele nad
gradom. Električne sijalice, koje su se česlo korislile u
kombinaciji sa gasom, tek nedavno su počele da osvetljavaju
najnovije građevine, ali je njihova upotreba zahtevala
podrumske generatore koje su pokretali parni kotlovi, što je
dodatno doprinosilo urbanom zagađenju. Dok je dnevna
svetlost bledela, gasne sveliljke na ulicama i zgradama su,
posmatrane sa vrha Rukerija, stvarale utisak kao da oblaci dima
i smoga tinjaju prigušenom žutom svetlošću. Jedini zvuk koji je
Bernam čuo bilo je šištanje gasnih lampi koje su osvetljavale
njegovu kancelariju.
Bernamov pokojni otac sigurno bi bio prijatno iznenađen
da je mogao da vidi svog sina kako sedi u luksuznoj kancelariji
na vrhu čikaškog nebodera, kao jedan od najuspešnijih i
najuglednijih članove čikaške zajednice.
Danijel Hadson Bernam rodio se u Hendersonu u
saveznoj državi Njujork 4. seplembra 1846. godine, u porodici
koja se pridržavala svedenborgovskih principa smernosti,
samodiscipline i društvene službe. Kao devetogodišnjak sa
porodicom se preselio u Čikago, gde je njegov otac osnovao
firmu za veleprodaju apotekarske robe. Bernam nije bio
naročito blistav đak. "Prema dokumentaciji pronađenoj u Old
centralu, njegova uspešnost u školi najčešće je iznosila oko 55
procenata" obelodanio je jedan reporler, "dok je samo u
jednom kratkotrajnom periodu uspeo da ostvari 81 procenat."
Uprkos tome, pokazivao je veliki talenat za tehničko crtanje,
po čemu se isticao među svojim vršnjacima. Kada je napunio
osamnaest godina otac ga je poslao na istok kako bi ga privatni
tutori pripremili za prijemne ispite na Harvardu i Jejlu.
Međutim, ispostavilo se da je mladi Bernam patio od ozbiljnih
napada treme uoči ispita. "Otišao sam na Harvard sa još dva
mladića koji nisu bili ni približno tako dobro pripremljeni kao
ja", kasnije je objašnjavao. "Obojica su bez problema prošli, a
ja sam pao zato što sam kao hipnotisan presedeo dva ili tri
pismena ispita, zureći u papir i ne uspevajući da iz sebe
iscedim ni jednu jedinu reč." Isto se desilo i na Jejlu. Obe škole
su odbile da ga prime, šio je ostavilo trajan ožiljak na njegovoj
duši.
U jesen 1867. godine, kada je imao dvadeset jednu
godinu, Bernam se vratio u Čikago. Ubrzo se zaposlio u
arhitektonskoj firmi Loring i Džini, nadajući se da će tu dobiti
priliku da ispolji svoje istinske sposobnosli. Godinu dana
kasnije pisao je roditeljima kako je konačno pronašao svoj
životni poziv i kako želi da postane "najveći arhitekta u gradu,
pa čak i u čitavoj zemlji". Međutim, već naredne godine je sa
nekolicinom prijatelja pohrlio u Nevadu kako bi se oprobao
kao kopač zlata. Ni to mu se nije posrećilo. Potom se
kandidovao za mesto u upravnom odboru savezne države
Nevade, ali je ponovo doživeo neuspeh. Vratio se u Čikago u
stočnom vagonu, bez prebijene pare u džepu. Ponovo se
zaposlio kao tehnički crtač, ovog puta kod arhitekte L.Dž.
Lorijana. Potom je usledio oktobar 1871. godine: jedna krava,
jedna lampa, sveopšta pometnja i naleti hladnog čikaškog
vetra. Veliki požar7 je progutao skoro osamnaest hiljada zgrada
i oslavio preko sto hiljada ljudi bez krova nad glavom. Razorno
dejstvo požara obećavalo je obilje posla za gradske arhitekte.
Uprkos tome, Bernam je dao otkaz i preorijentisao se na

7 Veliki čikaški požar iz 1871. godine je po predanju započeo tako što se

krava gospođe O'Liri ritnula i oborila gasnu lampu (Prim. prev.).
prodaju slakla, gde je ponovo doživeo neuspeh. Potom se
oprobao u apotekarstvu, profesiji svog oca, ali je uskoro digao
ruke i od toga. "Poput brojnih pripadnika moje porodične loze",
zapisao je on, "ne uspevam dugo da se skrasim na jednom
mestu."
Preplavljen brigom i razočaranjem, Bernamov otac je
1872. godine upoznao svog sina sa arhitektom po imenu Piter
Vajt koji je odmah zapazio njegov talenat i zaposlio ga kao
tehničkog crtača. Bernam je tada imao dvadeset pet godina.
Dopao mu se Vajt, baš kao i posao koji mu je bio poveren, ali
mu se najviše od svega dopadao jedan kolega crtač, južnjak po
imenu Džon Velborn Rut, koji je bio četiri godine mlađi od
njega. Rut, koji se rodio u gradiću Lampkinu u Džordžiji, 10.
januara 1850. godine, još od malih nogu pokazivao je
neverovatan muzički talenat tako da je naučio da peva još pre
nego što je progovorio. Dok je Atlanta gorela u vihoru
Građanskog rata, Rutov otac je uspeo da ukrca svog sina na
brod koji je probio severnjačku blokadu i stigao do Liverpula u
Engleskoj. Rut je prošao prijemni ispit na Oksfordu, ali pre
nego što je stigao da se upiše na univerzitet građanski rat se
završio i otac ga je pozvao da se vrati u Ameriku, u svoj novi
dom u Njujorku, gde je Rut potom upisao civilno inženjerstvo
na Njujorškom univerzitetu i počeo da radi kao crtač za
arhitektu koji je kasnije projektovao katedralu Sv. Patrika.
Bernamu se Rut dopao već na prvi pogled. Divio se
njegovoj bledoj puti, mišićavim rukama i pravilnom držanju.
Prvo su postali prijatelji, a potom i partneri. Svoj prvi
zajednički posao naplatili su tri meseca pre nego što je
berzanska panika iz 1873. godine napravila rasulo u
nacionalnom ekonomskom sistemu. Međutim, Bernam ovog
puta nije tako lako digao ruke od svoje profesije. Partnerstvo sa
Rutom pomoglo mu je da istraje na zacrtanom kursu,
ispunjavajući ga snagom i odlučnošću. Dvojica mladih
arhitekata su svim silama nastojali da se probiju u poslovnom
svetu i da se izbore za sopstvene narudžbine, a u međuvremenu
su opstajali prihvatajući poslove od već renomiranih preduzeća.
Jednog dana davne 1874. godine, jedan muškarac je
kročio u njihovu kancelariju i preko noći promenio njihove
živote. Dotični gospodin je bio obučen u crno odelo i izgledao
je sasvim obično, ali je njegova prošlost plivala u zapanjujućoj
količini krvi, smrti i profita. Pošto je Rut u to vreme bio izvan
grada, novi klijent je zapodenuo razgovor sa Bernamom,
predstavivši mu se kao Džon B. Šerman.
Nije bilo potrebe za bilo kakvim objašnjenjima. Samo
ime je dovoljno govorilo. Kao glavni čovek stočnog gazdinstva
Union, Šerman je upravljao krvavom imperijem koja je
zapošljavala 25 hiljada muškaraca, žena i dece i kroz čiju je
klanicu svake godine prolazilo četrnaest miliona životinja. Na
direktan ili indirektan način, ekonomski opstanak jedne petine
čikaškog stanovništva zavisio je od Unionovog gazdinstva.
Šermanu se dopao Bernam. Bio je impresioniran
njegovom energičnošću, prodornim pogledom njegovih plavih
očiju i samouverenošću kojom je vodio razgovor. To je bilo
dovoljno da Šerman dvojici mladih arhitekata poveri izgradnju
vile na Prerijskoj aveniji, u blizini Dvadeset prve ulice, u delu
grada u kome su se nalazili domovi čikaških barona i gde su se
povremeno mogli videti Maršal Fild, Džordž Pulman i Filip
Armor - impresivna trojka u elegantnim crnim odelima - kako,
rame uz rame, odlaze ka sedištima svojih poslovnih imperija.
Rut je projektovao kuću na tri sprata sa zabatima i zašiljenim
krovom koja će biti podignuta od crvene cigle, smeđe-žutog
peščara, plavog granita i crnog škriljca. Bernamova dužnost
bila je da doradi nacrte i da nadzire izgradnju. Jednog dana,
dok je stajao pored kuće i posmatrao kako napreduju radovi,
prišao mu je mladić nadmenog držanja i neobičnog koraka koji,
usput budi rečeno, nije odavao karakternu osobinu, već
urođenu telesnu manu. Mladić se predstavio kao Luis Salivan,
ali to ime Bernamu ništa nije značilo. Bar ne u to vreme.
Salivan i Bernam su zapodenuli razgovor. Salivan je tada imao
osamnaest, a Bernam dvadeset osam godina. Bernam je u
poverenju rekao svom novom poznaniku da njegove ambicije
sežu dalje od izgradnje bogataških kuća i vila. "Moja zamisao
je", rekao je on Salivanu, "da razradim krupne poslove, da se
bavim velikim projektima, da poslujem sa najmoćnijim
biznismenima i da osnujem veliku organizaciju jer se ne možeš
baviti krupnim stvarima ako iza tebe ne stoji neka renomirana
institucija."
Šermanova kćerka Margaret takođe je posećivala
gradilište. Bila je mlada, lepa i plavokosa i prilično često je
zalazila tamo, pravdajući se činjenicom da je njena prijateljica
Dela Otis živela preko puta. Margaret je smatrala da kuća
zaista lepo izgleda, ali joj se još više od kuće dopadao mladi
arhitekta koji je delovao tako prirodno i opušteno među brdima
peščara i gomilama drvene grade. Nakon izvesnog vremena
Bernam je shvatio poentu i upitao Margaret da se uda za njega.
Ona je pristala i sve je išlo kao po loju sve dok u Bernamovoj
porodici nije izbio skandal. Njegov stariji brat je falsifikovao
poslovne knjige i na taj način ozbiljno ugrozio razrađeni
apotekarski biznis njihovog oca. Bernam je odmah posetio
Margaretinog oca kako bi raskinuo veridbu, objasnivši da se
njihova veza ne može nastaviti u senci tako ozbiljnog skandala.
Šerman mu je odgovorio da je njegov gest za svaku pohvalu,
ali je odbio raskid veridbe. "U svakoj porodici postoji crna
ovca", rekao je savršeno mirnim i staloženim glasom.
Nešto kasnije će Šerman napustiti svoju suprugu i pobeći
u Evropu sa kćerkom jednog prijatelja.
Bernam i Margaret su se venčali 20. januara 1876.
godine. Šerman im je kupio kuću na uglu Četrdeset treće ulice i
avenije Mičigen - u neposrednoj blizini jezera i, što je bilo još
važnije, u blizini stočnog gazdinstva Union. Šerman je
očigledno želeo da drži mladi par na oku. Istina, njemu se
dopadao Bernam i sa odobravanjem je gledao na njihov brak,
ali još uvek nije u potpunosti verovao mladom arhitekti.
Smatrao je da je Bernam bio sklon čašici.
Uprkos takvoj podozrivosti, Šerman je gajio duboko
poštovanje prema arhitektonskom umeću svog zeta, tako da je
firmi Bernam i Rut ubrzo dodelio mnoštvo novih poslova,
među kojima je naročiti značaj imalo projektovanje glavne
kapije stočnog gazdinstva Union koja je trebalo da odražava
rastuću moć Šermanove poslovne imperije. Tako je nastala
Kamena kapija koja se sastojala od tri graciozna luka izgrađena
od lemontskog krečnjaka nad kojima se nadvijao bakarni krov.
Na središnjem luku - što je nesumnjivo bila Rutova ideja -
nalazila se izrezbarena bista Šermanovog omiljenog bika koji
se, nimalo zapanjujuće, takođe zvao Šerman. Ta kapija je
postala jedna od vodećih čikaških znamenitosti i nastavila je da
postoji još dugo nakon što je poslednja svinja otišla u večna
lovišta prešavši preko drvene platforme koju su zaposleni
nazivali Most uzdaha.
Rut se takođe oženio jednom od kćeri stočnog gazdinstva
Union, ali je njegova priča bila daleko turobnija. Dok je
projektovao kuću za Džona Vokera, predsednika gazdinstva
Union, Rut je upoznao njegovu kćerku Meri. Mladi par se
verio, ali je Meri ubrzo obolela od tuberkuloze. Bolest je brzo
napredovala, ali je Rut ostao veran svom obećanju, iako je
svima bilo više nego jasno da je njegova verenica bila već
jednom nogom u grobu. Venčana ceremonija održana je u kući
koju je Rut lično projektovao. Merina prijateljica, pesnikinja
Harijeta Monro, čekala je zajedno sa ostalim zvanicama da se
nevesta pojavi na stepeništu. Harijetina sestra Dora bila je
jedina deveruša. "Dugo čekanje nas je ispunilo velikom
strepnjom", prisećala se Harijeta Monro, "ali se nevesta
konačno pojavila na odmorištu, bleda kao avet. Naslanjajući se
na očevu ruku, sa velikim naporom i oklevanjem spustila se niz
stepenište, vukući teške satenske skute svoje venčanice, a onda
se lagano uputila ka balkonskom prozoru koji je bio ukrašen
cvećem i lozicama. Bio je to beskrajno čudan i beskrajno tužan
prizor." Rutova nevesta je bila ispijena i bleda i imala je taman
toliko snage da prošapće bračni zavet. "Na licu joj je blistalo
sablasno ushićenje", zapisala je Harijeta Monro. "Izgledala je
kao skelet ukrašen dragim kamenjem."
Meri Voker Rut se upokojila šest nedelja nakon venčanja.
Dve godine kasnije Rut se oženio deverušom Dorom Monro,
čime je verovatno slomio srce njene sestre, pesnikinje Harijete
Monro koja je takođe bila zaljubljena u Ruta. Harijeta je živela
u neposrednoj blizini, tako da ih je često posećivala u njihovom
porodičnom gnezdu na Astor plejsu. Kada je 1896. godine
objavila Rutovu biografiju, bilo je to štivo koje je moglo
izmamiti rumen čak i na anđeoskom licu. Harijeta je kasnije u
svojim memoarima Život jedne pesnikinje opisala njihov brak
kao "tako savršen spoj dve duše i dva tela da je moje srce,
podstaknuto takvim primerom bračne sreće, žudelo za jednako
blaženim ispunjenjem, odbijajući da prihvati bilo šta manje od
toga." Međutim, Harijeta nikada nije pronašla muškarca sa
kojim bi mogla ostvariti tako blaženu vezu, tako da je svoj
život posvetila poeziji i na kraju osnovala magazin Poetri u
kome je, između ostalog, promovisala Ezru Paunda i znatno
mu pomogla na putu ka sticanju nacionalne slave.
U međuvremenu je arhitektonska firma Rut i Bernam
postajala sve uspešnija. Na njihovu adresu počela je da pristiže
bujica poslovnih ponuda, delimično i zbog toga što je Rut
uspeo da reši problem koji je zadavao glavobolje čikaškim
graditeljima još od samog osnivanja grada. Zahvaljujući
Rutovoj genijalnosti, Čikago je postao prestonica nebodera
uprkos terenu koji je bio krajnje neprijemčiv za te svrhe.
Tokom osamdesetih godina XIX veka Čikago je doživeo
eksplozivan razvoj koji je uzrokovao drastičan skok u vrednosti
građevinskog zemljišta, što je naročito važilo za takozvanu
čikašku "Petlju", centralni deo grada koji je dobio ime po
kružnim putanjama tramvajskih linija. Kako je vrednost
zemljišta rasla, biznismeni su tragali za načinima da izvuku što
veći profit od svojih investicija. Nebo je prosto mamilo.
Osnovnu prepreku za visokogradnju predstavljali su
beskrajni nizovi stepenika koje je bilo veoma teško prelaziti
peške, naročito kada biste želudac napunili hranom koja se
konzumirala u devetnaestom veku, ali je taj problem ubrzo bio
otklonjen zahvaljujući razvoju liftova i značajnoj inovaciji
Ilajše Grejvsa Otisa koji je osmislio sigurnosni mehanizam za
zaustavljanje liftova u slobodnom padu. Uprkos takvim
postignućima, još uvek nisu bila pronađena adekvatna rešenja
za druge otežavajuće faktore, među kojima se naročito isticao
problematičan karakter čikaškog tla koji je jednog inženjera
naveo da poduhvat postavljanja temelja u Čikagu opiše kao
"verovatno najsuroviji i najopakiji graditeljski izazov na
čitavom svetu". Stenovito tlo je ležalo na 125 stopa ispod
osnovnog sloja, što je, uz primenu konstrukcionih metoda koji
su graditeljima stajali na raspolaganju tokom osamdesetih
godina XIX veka, bilo isuviše duboko i u ekonomskom i u
bezbednosnom pogledu. Između ta dva sloja zemljišta nalazila
se mešavina peska i gline koja je bila tako zasićena vodom da
su je inženjeri nazivali "kaša". Ona se sabijala čak i pod
težinom najskromnijih konstrukcija, što je arhitekte navodilo
da pri projektovanju rutinski izdižu trotoare povezane sa
prizemljem na visinu od deset centimetara u nadi da će se, kada
se zgrada slegne i povuče pločnike zajedno sa sobom, trotoari
nalaziti na odgovarajućem nivou.
Postojala su samo dva poznata načina da se razreši
problem zemljišta: podizanje niskih građevina, čime bi se to
pitanje skinulo sa dnevnog reda, ili ukopavanje kesona do
stenovitog sloja. Ova druga tehnika podrazumevala je
iskopavanje dubokih okana, podupiranje zidova i upumpavanje
ogromne količine vazduha, čime se stvaralo područje visokog
pritiska koji je držao vodu na odstojanju. Bio je to prilično
rizičan metod, ozloglašen po tome što je kod radnika mogao
izazvati takozvanu kesonsku ili dekompresionu bolest, često sa
smrtonosnim posledicama, tako da se ta tehnika uglavnom
primenjivala u mostogradnji u slučajevima kada projektanti
nisu imali drugog izbora. Džon Avgust Rebling koristio je
kesone pri izgradnji čuvenog Bruklinskog mosta, ali su oni u
Sjedinjenim Državama prvi put primenjeni još ranije, u periodu
između 1869. i 1874. godine, kada je Džejms B. Ids podigao
most preko reke Misisipi u Sent Luisu. Ids je ustanovio da su
radnici počinjali da osećaju simptome kesonske bolesti na
dubini od šezdeset stopa ispod tla, što je bilo upola manje od
dubine na koju bi se morao spustiti čikaški keson. Od 352
muškarca koji su radili na ozloglašenom istočnom kesonu
mosta, dekompresiona bolest je dvanaestoricu koštala života,
dvojicu je doživotno obogaljila, a još šezdeset šestorica su
doživeli ozbiljne povrede, što znači da se preko 20 procenata
radnika koji su učestvovali u tom projektu našlo na listi žrtava.
Međutim, biznismeni koji su kupovali građevinske
parcele u centru grada bili su usredsređeni na profit, a profit je
nužno podrazumevao izgradnju što viših objekata.
Masačusetski investitor Piter Čardon Bruks III je 1881. godine
Bernamu i Rutu stavio u zadatak da podignu najvišu poslovnu
zgradu koja je do tada konstruisana u Čikagu. Vlasnik budućeg
zdanja već je smislio i ime. Zgrada će se zvati Montok. Bernam
i Rut su pre toga već sarađivali sa Bruksom, koji im je
obezbedio prvi veliki poduhvat u centru grada, izgradnju
sedmospratnog Granis bloka. Tokom rada na tom projektu, po
Bernamovom kazivanju, "prvi put je do izražaja došla naša
originalnost... Bilo je to pravo čudo. Svi su želeli da vide šta
smo napravili, a stanovnici Čikaga su bili beskrajno ponosni na
tu zgradu". Ambiciozni arhitektonski tandem preselio je svoje
kancelarije na najviši sprat Granis bloka - što je, kako se
ispostavilo, moglo predstavljati fatalan potez, mada u to vreme
niko nije bio svestan toga. Bruks je želeo da nova zgrada bude
upola viša, "ako tlo može izdržati takvu konstrukciju".
 Kako je vreme odmicalo, Bruksovi zahtevi arhitektima su
sve više išli na nerve. Bruks je bio sitničav i štedljiv čovek koji
uopšte nije mario za vizuelni utisak, sve dok je zgrada bila
dovoljno funkcionalna. Njegova uputstva nagoveštavala su
arhitektonsko načelo koje će mnogo godina kasnije formulisati
Luis Salivan - da se forma mora povinovati funkciji. »Zgrada u
celini treba da služi praktičnoj svrsi, umesto da bude
opterećena ukrasnim detaljima", pisao je Bruks. "Njena lepota
počiva u tome da bude savršeno prilagodljiva svojoj nameni."
Sa fasade nisu smele štrčati nikakve groteskne figure, nikakvi
zabati ili nepotrebni detalji, jer takve izbočine samo skupljaju
prljavštinu. Bruks je takođe zahtevao da sve cevi i vodovi
ostanu nemaskirani. "To prekrivanje cevi je čista greška. One
svuda treba da ostanu izložene pogledu, a ukoliko je baš nužno
mogu biti naprosto prefarbane odgovarajućom bojom."
Njegova škrtost je došla do izražaja i pri uređenju kupatila. Rut
je prvobitno nameravao da ispod lavaboa postavi prikladne
komode. Bruks je kategorično odbio njegov predlog: komode
su predstavljale "savršeno utočište za prljavštinu i miševe".
Najproblematičniji deo Montok projekta bilo je
postavljanje temelja. Rut je isprva planirao da primeni tehniku
koju su čikaški arhitekti koristili još od 1873. godine za
podupiranje građevina uobičajenih razmera. Radnici bi podigli
kamene piramide na temeljnoj ploči. Široko dno svake
piramide ravnomerno bi raspoređivalo teret i smanjivalo
sleganje, dok bi uzani vrhovi podupirali noseće stubove.
Međutim, da bi poslužile kao osnova za građevinu od punih
deset spratova, piramide bi morale da budu ogromnih razmera,
što bi podrum Bruksove zgrade pretvorilo u kamenu Gizu.
Bruks je ponovo izneo svoje prigovore. On je želeo da
podrumski prostor ostane slobodan za kotlove i
elektrogenerator.
Rutu je tada na pamet pala ideja koja mu je isprva
verovatno delovala isuviše prosto da bi bila uistinu primenljiva.
Rešenje se sastojalo u tome da se zemljište prokopa do prvog
dovoljno čvrstog sloja gline, koji se naziva zdravica, i da se
preko njega nanese betonska podloga debela skoro dve stope.
Radnici bi preko toga postavili sloj čeličnih šipki koje bi se
protezale od jednog do drugog kraja podloge, a onda bi preko
toga naređali još jedan sloj pod pravim uglovima. Potonji
slojevi bili bi postavljeni na identičan način. Rezultirajuća
čelična konstrukcija, takozvani grilaž, bila bi potom ispunjena i
prekrivena portlandskim cementom kako bi se dobila široka
rigidna površina koju je Rut nazvao "plivajuća ploča". Rešenje
koje je Rut predlagao zapravo se zasnivalo na stvaranju
veslačkog stenovitog sloja koji bi istovremeno služio kao
podrumski pod. Bruksu se dopala Rutova zamisao.
Kada su radovi privedeni kraju zgrada Montok je bila
tako originalna i tako visoka da se nije mogla opisati primenom
uobičajenih termina. Iako niko sa sigurnošću ne može
ustanoviti ko je prvi skovao izraz neboder, taj termin je
delovao savršeno prikladno tako da je Montok u istoriji ostao
zabeležen kao prva građevina kojoj je nadenut taj naziv.
"Uloga koju je katedrala iz Šartra svojevremeno odigrala u
gotskoj religijskoj arhitekturi", zapisao je Tomas Talmedž,
čikaški arhitekta i kritičar, "može se uporediti sa ulogom
poslovnog bloka Montok u oblasti moderne visokogradnje."
Taj period je predstavljao zlatno doba arhitektonskih
inovacija. Liftovi su postajali sve brži i sve bezbedniji.
Staklarska industrija na tržište je plasirala sve veće komade
stakla. Vilijem Dženi, jedan od vlasnika firme Loring i Dženi,
gde je Bernam otpočeo svoju arhitektonsku karijeru,
projektovao je prvu zgradu koja je posedovala noseći metalni
ram, čime je zadatak podupiranja građevinske konstrukcije bio
prebačen sa spoljašnjih zidova na kostur od gvožđa i čelika.
Bernam i Rut su odmah shvatili da je Dženijeva inovacija
oslobodila graditelje poslednjih fizičkih ograničenja u pogledu
visine. Oni su spremno usvojili taj izum i počeli da podižu sve
više i više građevine, prave nebeske gradove u kojima je
boravio novi soj poslovnih ljudi koje su neki opisivali kao
"ljubitelje gradskih vrleti". Bili su to ljudi, pisao je Linkoln
Stefens, "koji prihvataju da rade isključivo u kancelarijama
koje se nalaze na visini gde je vazduh dovoljno hladan i svež,
gde je pogled širok i očaravajući i gde se posao može obavljati
u blaženoj tišini."
Bernam i Rut su postali imućni ljudi. Naravno, ne tako
imućni kao Pulman, niti dovoljno bogati da bi stali rame uz
rame sa Poterom Palmerom i Filipom Armorom, ili da bi se po
čikaškim novinama razglabalo o skupocenim toaletama
njihovih supruga, ali ipak daleko bogatiji nego što se bilo koji
od njih mogao nadati. Bernam je sada zarađivao dovoljno
novca da bi sebi svake godine mogao da priušti bačvu
kvalitetne madere koja je, po njegovom nalogu, nakon
kupovine dvaput obilazila svet na sporim teretnim brodovima
kako bi za to vreme odležala i sazrela.
Kako je njihova firma prosperirala, individualni karakteri
dvojice partnera sve jasnije su dolazili do izražaja. Bernam je
bio talentovan umetnik i odličan arhitekta, ali je njegova snaga
prvenstveno počivala u sposobnosti da pridobije klijente i da
sprovede u delo Rutove elegantne zamisli. Bernam je bio
naočit, visok i snažan, sa prodornim plavim očima koje su
privlačile pažnju sagovornika baš kao što sočivo privlači zrake
svetlosti. "Danijel Hadson Bernam bio je jedan od najlepših
muškaraca koje sam u životu upoznao", izjavio je jednom
prilikom Pol Staret, koji će kasnije upravljati izgradnjom
Empajer stejt bildinga. On se 1888. godine pridružio firmi
Bernam i Rut u svojstvu svenamenskog asistenta. "Već na prvi
pogled postalo bi vam jasno kako je uspevao da dobije tako
značajne projekte. Njegovo držanje i izgled odradili bi pola
posla. Čak i najobičnija rečenica bi, prevaljena preko njegovih
usana, istog trenutka dobila na značaju i ubedljivosti." Staret je
priznavao da se u svojoj karijeri često oslanjao na Bernamov
čuveni moto: "Ne kuj sitne planove jer oni ne poseduju magiju
koja može uzburkati ljudsku krv."
Bernam je shvatao da je Rut bio pogonska umetnička
snaga njihove firme. Verovao je da je Rut posedovao genijalan
dar za trenutno osmišljavanje celokupnog projekta. "Nikada
nisam upoznao čoveka koji bi se u tom pogledu mogao meriti s
njim", izjavljivao je Bernam. "Odjednom bi utonuo u misli,
pogled bi mu postao odsutan i zacakljen, i pred njegovim
očima već bi se ukazala slika nove građevine - do poslednjeg
kamena." On je istovremeno znao da je Rut imao malo
interesovanja za poslovnu stranu arhitektonske profesije i za
negovanje društvenih veza u Čikaškom klubu i Union ligi koje
su bile od presudnog značaja za obezbeđivanje novih
narudžbina.
Rut je svake nedelje svirao orgulje u Prvoj
prezbiterijanskoj crkvi i pisao operske kritike za kulturnu
rubriku Čikago tribjuna. Strastveno je iščitavao knjige iz
oblasti filozofije, nauke, umetnosti i religije i bio je izuzetno
cenjen u čikaškim visokim krugovima zbog svoje sposobnosti
da vodi sadržajne i dubokoumne razgovore o svim mogućim
temama. "Njegova konverzaciona sposobnost bila je
zadivljujuća", prisećao se jedan od njegovih prijatelja. "Činilo
se da ne postoji tema koju on nije istražio i u koju nije bio
temeljno upućen." Imao je istančan smisao za humor. Jedne
nedelje je svirao orgulje u crkvi sa naročito ozbiljnim i
dostojanstvenim izrazom na licu. Prošlo je dosta vremena pre
nego što su okupljeni vernici primetili da je on zapravo svirao
šaljivu pesmicu "Iš, iš, muvo!" Po kazivanju jedne
savremenice, Bernam i Rut su delovali tako impresivno "da
sam u njihovom društvu imala utisak kao da stojim pored
ogromnog stamenog stabla oko koga palacaju munje".
Njih dvojica su predstavljali savršen tandem, a njihov
odnos je bio sazdan na beskrajnom poštovanju i poverenju.
Rezultirajuća harmonija je bila evidentna u poslovanju njihove
arhitektonske firme koja je, po rečima jednog istoričara,
funkcionisala sa mehaničkom preciznošću "klanice", što je bila
prilično prikladna aluzija, s obzirom na Bernamovu
profesionalnu i privatnu povezanost sa stočnim gazdinstvom
Union. Bernam je takođe utemeljio kancelarijsku kulturu koja
je predstavljala preteču poslovnog sistema koji će izroniti tek
jedan vek kasnije. Firma Bernam i Rut posedovala je sopstvenu
gimnastičku salu. Tokom pauze za ručak, zaposleni su igrali
rukomet. Bernam je držao časove mačevanja. Rut je svirao
improvizovane koncerte na iznajmljenom klaviru. "U
kancelarijama je vladala užurbana poslovna atmosfera",
prisećao se Staret, "ali je samo mesto odisalo daleko
slobodnijim opuštenijim i humanijim duhom od bilo koje druge
firme u kojoj sam radio."
Bernam je bio svestan činjenice da su on i Rut zajedno
ostvarili nivo uspešnosti koji nijedan od njih ne bi mogao
samostalno postići. Njihova međusobna usklađenost omogućila
im je da prihvataju sve izazovnije i smelije poduhvate u vreme
kada je arhitektonska profesija podrazumevala primenu brojnih
inovacija i kada su dramatične promene u pogledu visine i
masivnosti graditeljskih konstrukcija povećavale rizik
katastrofalnog neuspeha. Harijeta Monro je zapisala: "Njih
dvojica su vremenom postali toliko povezani i zavisni jedan od
drugoga da praktično nisu mogli funkcionisati odvojeno."
Kako je njihova firma rasla i razvijala se, isti proces se
odvijao i u samom gradu. Čikago je postajao sve veći, sve viši i
sve bogatiji - ali istovremeno i sve prljaviji, sve mračniji i sve
opasniji. Gusti čađavi dim obavijao je gradske ulice crnim
plaštom, povremeno smanjujući vidljivost na daljinu od svega
jednog uličnog bloka, što je bilo naročito izraženo u zimskom
periodu kada su peći bubnjale punom parom. Beskrajne kolone
vozova, drezina, ručnih kolica, kočija - sari kočija8, landau

8 Američke dvosedne kočije na četiri točka (Prim. prev.).

kočija9, viktorijanskih fijakera, zatvorenih kupe-fijakera,
faetona10 i pogrebnih kola - tutnjale su preko pločnika,
stvarajući grmljavinu koja nije jenjavala sve do ranih jutarnjih
časova i koja je ispunjavala letnje noći nepodnošljivom bukom
koja je prodirala kroz otvorene prozore. U sirotinjskim
gradskim četvrtima ulice su bile preplavljene gomilama smeća
koje su predstavljale pravi raj za pacove i zunzare. Na milijarde
zunzara. Leševi pasa, mačaka i konja često su bili ostavljani na
mestima na kojima bi životinje izdahnule. Životinjska trupla bi
se tokom zime smrzavala u žalosnim pozama, dok bi se tokom
leta postojano nadimala, trulila i rasprskavala. Većina tih
leševa završavala je u reci Čikago, koja je predstavljala glavnu
gradsku trgovinsku arteriju. Kada bi nastupio kišni period,
rečna voda bi se u prljavim masnim bujicama izlivala ka
Mičigenskom jezeru, ka tornjevima ispod kojih su se nalazile
usisne cevi za gradsku pijaću vodu. U delovima grada koji nisu
bili popločani makadamom voda je natapala konjsku balegu,
zemlju i smeće, stvarajući kužnu kaljugu koja se uvlačila
između granitnih blokova, bubreći kao gnoj koji je curio iz
rane. Čikago je posetioce istovremeno ispunjavao
strahopoštovanjem i užasnutoću. Francuski urednik Oktav Izan
opisao je Čikago kao "gordijevski grad, tako neumeren i tako
satanski", dok ga je pisac i izdavač Pol Lindau definisao kao
"džinovski kaleidoskop krajnjeg užasa, ali i mesto koje se
odlikuje savršenom preciznoću i svrhovitoću".
Bernam je voleo Čikago zbog mogućnosti koje mu je taj
grad pružao, ali je vremenom postajao sve podozriviji prema
svom okruženju. Njegova porodica se u međuvremenu
značajno uvećala. Do 1886. godine bračni par Bernam imao je
već petoro dece, dve kćerke i tri sina. Njihov najmlađi sin, koji
je nosio očevo ime, Danijel, bio je rođen u februaru. Bernam je

9 Kočije na dva točka, nazvane po nemačkom gradu Landau (Prim.

prev.).
10 Laka otvorena kola na četiri točka (Prim. prev.).
te godine kupio staru farmersku kuću na obali jezera u mirnom
predgrađu Evanston koje su neki nazivali "čikaškom Atinom".
Kuća je bila dvospratna, imala je šesnaest soba, bila je
okružena "divnim starim stablima" i nalazila se na izduženoj
pravougaonoj parceli koja se spuštala ka jezeru. Bernam je
kupio to imanje uprkos početnom protivljenju svoje supruge i
tasta, a svoju majku je obavestio da namerava da se preseli u
Evanston tek kada je transakcija bila završena. Kasnije joj se u
jednom pismu izvinio zbog toga. "Odlučio sam se na taj potez",
objašnjavao je, "zato što više nisam mogao da podnesem
pomisao da moja deca odrastaju na čikaškim ulicama..."
Bernam i Rut su relativno lako postigli veliki uspeh, ali
su se tokom svoje zajedničke karijere suočili i sa ozbiljnim
iskušenjima. Njihov zaštitni znak, zgrada Granis blok na čijem
su vrhu bile smeštene njihove kancelarije, nastradala je u
požaru 1885. godine. U vreme požara bar jedan od partnera se
nalazio u zgradi, ali je uspeo da se spase bekstvom niz
zapaljeno stepenište. Bernam i Rut su potom preselili svoj
arhitektonski biro na poslednji sprat Rukerija. Tri godine
kasnije hotel koji su projektovali u Kanzas Sitiju srušio se
tokom izgradnje, pri čemu je jedan radnik izgubio život, a još
nekolicina bila povređena. Taj događaj je strahovito pogodio
Bernama. Gradski čelnici pozvali su islednika da izvrši uviđaj.
Istraga je prvenstveno bila usredsređena na arhitektonski
projekat. Prvi put u svojoj karijeri Bernam se suočio sa
napadima javnosti. Svojoj supruzi je tim povodom napisao:
"Ne smeš brinuti zbog ove afere, bez obzira na priče koje se
raspredaju po novinama. Sigurno ćemo morati da se suočimo
sa cenzurom i sa brojnim drugim nevoljama pre nego što
ponovo stanemo na noge, ali je sada najvažnije da prikupimo
snagu i da se iz situacije koja nas je zadesila izvučemo na
najjednostavniji, najdirektniji i najčestitiji način, bar onoliko
koliko je u našoj moći."
To iskustvo je ostavilo duboku ranu na njegovoj duši, a
najviše ga je pogodila činjenica da je donošenje suda o
njegovoj kompetentnosti bilo prepušteno birokrati nad kojim
nije posedovao nikakav uticaj. "Glavni islednik je", pisao je on
Margareti tri dana nakon što se zgrada srušila, "jedan
neljubazan i odbojan doktorčić, običan politički diletant bez
trunke mozga, koji mi užasno ide na živce." Bernam je bio
utučen i usamljen i žudeo je za toplinom i utehom domaćeg
ognjišta. "Toliko čeznem da ponovo budem kući i da pronađem
mir pod tvojim brižnim okriljem."
U tom periodu usledio je i treći udarac, mada sasvim
drugačijeg karaktera. Iako je Čikago u međuvremenu izrastao u
jednu od vodećih industrijskih i trgovinskih sila, njegovi
čelnici su se često suočavali sa uvredama i omalovažavanjem
Njujorčana koji su smatrali da je čikaška kultura bila na veoma
niskim granama. U želji da stane na put takvim komentarima,
jedan istaknuti stanovnik Čikaga, Ferdinand V. Pek, predložio
je izgradnju dvorane koja će biti tako grandiozna i odlikovati se
takvim akustičkim savršenstvom da će staviti flaster na usta
nadmenim i džangrizavim istočnjacima i istovremeno doneti
značajan profit čikaškim investitorima. Pekova zamisao bila je
da ta džinovska dvorana bude okružena još impresivnijom
školjkom u kojoj će se nalaziti hotel, banketna dvorana i
poslovni prostor. Brojni arhitekti koji su se okupljali u
restoranu Kod Kinzlija, koji je predstavljao čikaški ekvivalent
njujorškog Delmonika, delili su uverenje da će to biti
najznačajniji arhitektonski projekat u istoriji grada i da će
posao najverovatnije biti poveren Bernamu i Rutu. Bernam je
takođe iskreno verovao u to.
Međutim, Pek je izneverio njihova očekivanja i ponudio
posao čikaškom arhitekti Dankmaru Adleru. Pek je bio svestan
činjenice da se, ukoliko prostor ne bude akustički savršen,
projekat može pretvoriti u fijasko bez obzira na arhitektonsku
grandioznost. Adler je bio jedini raspoloživi arhitekta koji je u
svojoj karijeri već dokazao da je maestralno dobro ovladao
principima akustičnog dizajna. "Bernam i Rut nisu bili nimalo
oduševljeni tom odlukom", zapisao je Luis Salivan, koji je sada
bio Adlerov partner. Kada je Rut video rane nacrte
Auditorijuma, prokomentarisao je da Salivan po svoj prilici
namerava da "upropasti još jednu fasadu preteranom
ornamentacijom".
Još od samog početka postojala je izvesna tenzija između
dve arhitektonske firme, mada niko nije mogao predvideti da
će taj sukob mnogo godina kasnije kulminirati zajedljivim
napadima na Bernamova najznačajnija postignuća, i to u vreme
kada Salivanova karijera već beše utonula u glib alkohola i
samosažaljenja. Međutim, u to doba tenzija je još uvek bila
krajnje suptilna, nalik tananoj vibraciji ili nečujnom vapaju
prenapregnutog čelika. Njeni koreni su počivali u drastično
različitim stanovištima o prirodi i svrsi arhitekture. Salivan je
sebe prvenstveno smatrao umetnikom i idealistom. U svojoj
biografiji, u kojoj o sebi po pravilu govori u trećem licu,
Salivan je sebe opisao kao "čoveka nevine i bezazlene duše čiji
je um zaokupljen umetnošću, filozofijom, religijom, blaženim
lepotama prirode, potragom za najdubljom ljudskom
stvarnošću i nepokolebljivom verom u dobrostivost ljudskih
moći". Za razliku od toga, Bernama je opisao kao "kolosalnog
trgovca" koji je bio usredsređen na podizanje najvećih, najviših
i najskupljih građevina. "On je bio nezgrapan, netaktičan i
razmetljiv čovek."
Izgradnja čikaškog Auditorijuma otpočela je 1. juna
1887. godine. Adler i Salivan su se upustili u naporan poduhvat
koji je rezultirao raskošnim zdanjem koje je u to vreme
predstavljalo najveću privatnu građevinu u Americi. Glavna
dvorana je sadržala preko četiri hiljade mesta, hiljadu dvesta
mesta više od njujorške Metropoliten opere. Prostor je bio
klimatizovan zahvaljujući rashladnom sistemu koji se zasnivao
na izduvavanju velikih količina vazduha koji je prelazio preko
leda. U školjci koja je okruživala dvoranu nalazile su se
kancelarije, ogromna banketna dvorana i hotel sa četiri stotine
luksuzno opremljenih soba. Jedan posetilac iz Nemačke
prisećao se da je bilo dovoljno da aktivira električni
mehanizam na zidu pored kreveta i da zatraži da mu se donesu
peškiri, pisaći pribor, rashlađena voda, novine, viski ili pasta za
cipele. Auditorijum je odmah stekao status najslavnije čikaške
građevine. Predsednik Sjedinjenih Država, Bendžamin
Harison, prisustvovao je svečanom otvaranju.
Posmatrano iz retrospektive, pomenuti incidenti i
neuspesi nisu ostavili značajnog traga na poslovanju firme
Bernam i Rut. Sudbina je svojim nevidljivim prstima tkala
pređu daleko mračnijih i fatalnijih događaja, ali se tog 14.
februara 1890. godine, na dan kada se u Vašingtonu donosila
odluka kom gradu će biti poverena organizacija Svetskog
sajma, činilo da je zlatno doba za Bernama i Ruta tek dolazilo.

Pred zgradom Čikago tribjuna zavladao je muk. Ljudima

je trebalo nekoliko sekundi da svare vest. Tada je muškarac sa
dugom bradom, koji se svojevremeno zavetovao da se neće
smiriti sve dok Čikago ne bude dobio organizaciju Svetskog
sajma, oduševljeno potrčao ka susednoj zgradi, u kojoj se
nalazilo sedište banke Union trast. Popeo se uz stepenište i,
kada ie stigao do vrha, iz njegovih grudi se oteo uzvik koji je
jedan od svedoka uporedio sa praskom svetleće rakete.
Njegova reakcija je podstakla ostale, tako da je masa od dve
hiljade ljudi - među kojima su se nalazili mali telegrafski kuriri
i unajmljeni glasnici - ubrzo počela da kliče na sav glas,
odašiljući zvučne talase koji su se razlegali kroz kanjon
sačinjen od cigle, kamena i stakla. Glasnici su se rastrčali
naokolo, izvikujući radosnu vest, dok su telegrafski kuriri
izletali iz kancelarija Poštansko-telegrafske kompanije i
Vestern uniona, skakali na nove "sigurnosne" bicikle marke
Poup i kretali ka svojim odredištima. Jedan je hitao ka hotelu
Grandpacifik, drugi ka Palmer hausu, a ostali ka Rišeljeu,
Auditorijumu i Velingtonu, ka raskošnim vilama na
Mičigenskoj i Prerijskoj aveniji, ka ekskluzivnim klubovima
kao što su Čikago, Senčuri ili Union liga i ka skupim
bordelima, među kojima se isticao salon Keri Votson, poznat
po prelepim mladim kurtizanama i slapovima šampanjca.
Jedan od kurira probijao se kroz pomrčinu ka
neosvetljenoj uličici kojom se širio miris trulog voća. Naokolo
je vladala mukla tišina. Jedini zvuk koji je dopirao do kurirovih
ušiju bilo je šištanje gasnih lampi iz susedne ulice. Mladić je
pronašao naznačeni broj, pokucao na vrata i ušao u prostoriju
punu muškaraca. Neki od njih su bili mladi, drugi stari, ali su
svi pričali brzo i uglas, a nekolicina je već bila pod gasom.
Mrtvački sanduk u središtu odaje služio je kao šank. Prostoriju
je ispunjavala sablasna prigušena svetlost koja je poticala od
gasnih lampi skrivenih iza lobanja okačenih po zidovima.
Ostale lobanje su bile raštrkane naokolo. Dželatska omča je
visila na zidu, zajedno sa raznim vrstama oružja i ćebetom koje
je bilo ulepljeno zgrušanom krvlju.
Bio je to sasvim primeren dekor za glavno sedište
Vajtčepel kluba, koji je dobio naziv po londonskoj sirotinjskoj
četvrti u kojoj je Džek Trbosek pre par godina kasapio svoje
žrtve. Predsednik kluba imao je službenu titulu trbosek, a
članstvo su uglavnom sačinjavali novinari koji su na klupskim
sastancima raspredali priče o ubistvima prikupljene na
čikaškim ulicama. Oružje koje se nalazilo na zidu bilo je
upotrebljeno u pravim ubistvima, a u klub je dospelo
zahvaljujući ljubaznosti čikaške policije. Lobanje je obezbedio
psihijatar koji je radio u obližnjoj duševnoj bolnici, dok je
okrvavljeno ćebe predstavljalo ratni trofej novinara koji je po
službenoj dužnosti prisustvovao bici između američke vojske i
indijanskog plemena Sijuks.
Kada su saznali da je Čikago dobio organizaciju
Svetskog sajma, članovi kluba su sastavili telegram koji će
uputiti Čonsiju Dipjuu, koji je više nego bilo ko drugi
simbolizovao njujoršku kampanju za organizaciju Svetske
izložbe. Dipju je svojevremeno obećao članovima Vajtčepel
kluba da će se, ukoliko Čikago odnese pobedu u izložbenoj
trci, pojaviti na prvom narednom sastanku kluba i dopustiti da
ga iskasapi Trbosek lično. Naravno, on je to rekao u čisto
metaforičkom smislu, mada čovek nikada nije mogao biti
siguran šta su sve pripadnici Vajtčepel kluba bili kadri da
urade. Tako je, na primer, klupski mrtvački kovčeg jednom
prilikom bio upotrebljen za prenošenje tela jednog od članova
koji je izvršio samoubistvo. Nakon što su preuzeli pokojnikovo
telo, članovi kluba su ga prebacili do peščanih dina na obali
Mičigenskog jezera, gde su podigli ogromnu lomaču. Položili
su telo na lomaču i zapalili vatru. Potom su, obučeni u crne
odore sa kapuljačama, počeli da kruže oko lomače. Mahali su
bakljama, pevali himne mrtvima i besomučno se nalivali
viskijem. Članovi kluba su takođe imali običaj da, obučeni u
crne odore, kidnapuju neku od slavnih ličnosti koja bi posetila
grad i da je provozaju naokolo u crnim kočijama sa
prekrivenim prozorima, ne progovarajući za to vreme ni jednu
jedinu reč.
Dipju je dobio telegram svega dvadeset minuta nakon
završnog kruga glasanja, baš u trenutku kada je čikaška
kongresna delegacija otpočela slavlje u hotelu Vilijard u
neposrednoj blizini Bele kuće. U telegramu je pisalo: "Kada
možemo očekivati da vas vidimo na našem stolu za seciranje?"
Dipju je odmah poslao odgovor: "Stojim vam na
raspolaganju u bilo koje doba. Spreman sam da, nakon
današnjeg događaja, stavim svoje telo na oltar čikaške nauke."
Iako je časno i dostojanstveno prihvatio poraz, Dipju je
bio uveren da čelnici i stanovnici Čikaga još uvek nisu shvatali
pravu težinu izazova u koji su se upustili. "Najveličanstvenija
izložba svih vremena je nedavno okončana u Parizu", izjavio je
on u intervjuu za Čikago tribjun. "Šta god da napravite u
Čikagu, vaš poduhvat će neminovno podstaći poređenja sa
pariškom izložbom. Ako budete uspeli da joj parirate, možete
smatrati da ste postigli uspeh. Ako budete uspeli da je
nadmašite, to će već biti trijumf. Ali, ako vaš poduhvat bude po
bilo čemu zaostajao za onim što su Francuzi napravili, čitava
američka nacija osuće na vas drvlje i kamenje zbog toga što ste
se latili zadatka kome niste dorasli."
"Budite oprezni", upozoravao je Dipju. "Dobro pazite šta
radite!"

U Čikagu je odmah bila osnovana formalna korporacija,

Kompanija za organizaciju Svetske izložbe, u čijoj je
nadležnosti bilo finansiranje i organizovanje Čikaškog sajma.
Gradski zvaničnici su diskretno obelodanili svoju odluku da na
mesto glavnih projektanata budu postavljeni Bernam i Rut.
Čikagu je sada bilo stavljeno u zadatak da isceli povređeni
nacionalni ponos i da povrati ugled koji su Amerikanci tako
olako prokockali na pariškoj izložbi, a realizacija tog zadatka je
bila elegantno - i još uvek krajnje diskretno - prosleđena
arhitektonskom tandemu koji je vodio svoje poslove sa
najvišeg sprata Rukerija.
Neuspeh je bio nezamisliv. Bernam je dobro znao da ne
sme izneveriti očekivanja javnosti. Ako bi se to desilo,
nacionalna čast bi bila okaljana, Čikago bi bio ponižen, a
njegova firma bi doživela fatalan udarac. Gde god da bi kročio,
Bernam se susretao sa ljudima - sa prijateljima, urednicima,
članovima elitnih gradskih klubova - koji su mu govorili da
američka nacija očekuje veličanstvenu i nezaboravnu
manifestaciju. Manifestaciju koja je morala biti organizovana u
rekordno kratkom roku. Izgradnja Čikaškog Auditorijuma
potrajala je skoro pune tri godine, dovevši Luisa Salivana na
rub fizičkog kolapsa. Sada se od Bernama i Ruta zahtevalo da
za gotovo isto vreme realizuju projekat koji se mogao uporediti
sa izgradnjom čitavog jednog grada - i to ne bilo kakvog grada,
već grada koji će baciti u zasenak veličanstvenost pariške
izložbe. Svetski sajam je pored toga morao obezbediti i
pristojan profit. Za čikaške čelnike profitabilnost je bila stvar
lične i građanske časti.
Prema tradicionalnim arhitektonskim standardima, taj
izazov je delovao praktično neostvarivo. Nijedan arhitekta na
svetu ne bi se mogao samostalno uhvatiti u koštac sa takvim
poduhvatom, ali je Bernam čvrsto verovao da su on i Rut
raspolagali dovoljnom količinom odlučnosti, arhitektonskog
umeća i organizatorskih sposobnosti da zajedničkim snagama
realizuju taj projekat. Njih dvojica su u prošlosti uspeli da
poraze silu zemljine teže - da ukrote meko kašasto čikaško tlo,
čime su zanavek promenili karakter urbanog života. Sada će
zajedničkim snagama podići Svetski sajam i promeniti tok
istorije. To se moglo učiniti naprosto zato što je moralo biti
učinjeno, ali je izazov sa kojim su se suočili, najblaže rečeno,
bio monstruozan. Upozorenja koja je Čonsi Dipju upućivao
stanovnicima Čikaga ubrzo su postala zamorna, ali je on
uprkos tome posedovao talenat da izuzetno pronicljivo i sažeto
predoči pravo stanje stvari. "Čikago sada podseća na muškarca
koji se venčao sa ženom koja mu je u miraz donela svoju
dvanaestočlanu porodicu", objašnjavao je on. "Prave nevolje
tek počinju."
Međutim, čak ni pronicljivi Dipju nije mogao naslutiti
istinske razmere nepredvidivih sila koje su plele svoju mrežu
oko Bernama i Ruta. U tom trenutku čikaški izazov se još uvek
sagledavao samo u njegovim najosnovnijim dimenzijama,
vremenskoj i finansijskoj, koje su same po sebi delovale
prilično obeshrabrujuće.
Samo je Edgar Alan Po u svojim mračnim snoviđenjima
mogao naslutiti ostalo.
 Neophodna sredstva

JEDNOG JUTRA U MESECU AVGUSTU 1886.

godine, dok se vrelina dizala sa pločnika sa neumoljivšću dečje
groznice, muškarac po imenu H.H. Holms prošao je kroz
kapiju jedne od čikaških železničkih stanica. Vazduh je bio
miran i užegao, prožet mirisom trulih bresaka, konjske balege i
delimično sagorelog ilinoiškog antracita. Šest lokomotiva
stajalo je na šinama, izbacujući oblake dima i pare ka već
požutelom nebu.
Holms je kupio kartu do predgrađa po imenu Inglvud
koje je pripadalo opštini Lejk. Opština, koja se pružala duž
južne granice Čikaga i brojala oko 200.000 stanovnika,
obuhvatala je stočno gazdinstvo Union i dva velika parka:
Vašington park, na kome su se nalazili prostrani travnjaci,
raskošni vrtovi i popularni hipodrom, i Džekson park koji je u
to vreme predstavljao nekultivisan i zapušten komad zemljišta
na obali Mičigenskog jezera.
Uprkos vrućini, Holms je delovao sveže i poletno. Dok je
prolazio kroz stanicu, pogledi mladih dama lepršali su oko
njega poput latica na vetru.
Korak mu je bio samouveren, a odeća kvalitetna i lepo
skrojena. Njegov izgled i držanje odavali su utisak bogatog i
uspešnog čoveka. Holms je u to vreme imao dvadeset šest
godina. Bio je visok 1.73 centimetra i težak oko 70 kilograma.
Imao je tamnu kosu i prodorne plave oči koje su, po tvrdnjama
ljudi koji su ga poznavali, posedovale hipnotičku moć. "Oči su
mu plave, izuzetno krupne i širom otvorene", kasnije je zapazio
lekar po imenu Džon Kejpen. "Slavne ubice, baš kao i slavni
ljudi iz drugih oblasti ljudske delatnosti, često imaju plave oči."
Kejpen je takođe zapazio tanke usne nad kojima su se nadvijali
gusti tamni brkovi. Međutim, fizički detalj koji je na njega
ostavio najsnažniji utisak bile su Holmsove uši. "Uši su mu
čudesno sitne i imaju onaj specifičan zašiljeni oblik kojim su
stari vajari ukazivali na đavolsku prirodu i poročnost satira
koje su prikazivali na svojim skulpturama." Sve u svemu
zaključivao je Kejpen, H.H. Holms je, u fizičkom pogledu, bio
"izvajan po krajnje delikatnom kalupu.
Ženama koje nisu bile svesne njegovih mračnih opsesija
ta delikatnost je delovala više nego privlačno. Holms je smelo
kršio pravila ponašanja koja su važila u to doba: stajao je
previše blizu, gledao isuviše drsko, dodirivao previše i
predugo. A žene su ga prosto obožavale zbog toga.
Izašao je iz voza u samom srcu Inglvuda i ležerno se
osvrnuo oko sebe. Stajao je na raskrsnici Šezdeset treće ulice i
Ulice Voliš. Na telegrafskom stubu na uglu bila je okačena
protivpožarna kutija br. 2475. U daljini su se izdizale
konstrukcije nekoliko nedovršenih trospratnica. Do njegovih
ušiju dopiralo je ritmično dobovanje čekića. Nedavno posađena
stabla bila su pedantno postrojena duž ulice, ali su u toj vreloj
izmaglici više podsećala na vojne dezertere koji su skapavali
od žeđi i vrućine. Vazduh je bio miran, vlažan i prožet mirisom
sveže postavljenog makadama. Na uglu je stajala radnja sa
oznakom "Holtonova drogerija". Holms je nastavio dalje.
Stigao je do Ulice Ventvort, koja se pružala u pravcu sever-jug.
Bilo je to trgovačko središte Inglvuda. Pločnici su bili zakrčeni
konjskim zapregama, teretnim kolima i faetonima. Prošao je
pored vatrogasne stanice u blizini Šezdeset treće ulice, gde se
nalazilo sedište Pedeset trećeg vatrogasnog odreda, a odmah
nakon toga i pored policijske stanice. Godinama kasnije, jedan
stanovnik Inglvuda je, potpuno previđajući strahote koje su se
pre izvesnog vremena desile u tom delu grada, zapisao: "Iako
je u neposrednom okruženju stočnog gazdinstva Union
povremeno postojala velika potreba za policijskim snagama,
život u Inglvudu je tekao tako mirnim i ustaljenim tokom da je
prisustvo policajaca bilo potpuno izlišno. Njihova uloga se
uglavnom svodila na to da posluže kao ukras za okolni pejzaž i
da se uvere da niko ne remeti krave u dokonom izležavanju na
mirnim zelenim pašnjacima."
Holms je potom promenio pravac i ponovo se uputio ka
Ulici Voliš, do mesta na kome je ugledao oznaku Holtonove
drogerije. Preko raskrsnice su se pružale železničke šine. Čuvar
je sedeo pored pruge, žmirkao na suncu i na svakih par minuta
spuštao rampu, čekajući da protutnja još jedna železnička
kompozicija. Drogerija je bila smeštena na severozapadnom
uglu Šezdeset treće ulice i Ulice Voliš. Preko puta se nalazila
velika prazna zemljišna parcela.
Holms je ušao u radnju i unutra zatekao postariju ženu
koja se zvala gospođa Holton. Odmah je osetio njenu ranjivost,
baš kao što bi neki drugi muškarac osetio diskretan miris
ženskog parfema. Predstavio se kao doktor sa farmaceutskom
dozvolom i upitao gospođu Holton da joj kojim slučajem nije
potreban apotekarski pomoćnik. Govorio je tihim tečnim
glasom i često se osmehivao, gledajući svoju sagovornicu
dubokim plavim očima koje su zračile iskrenošću i srdačnošću.
Veoma vešto je vodio razgovor, tako da je gospođa
Holton ubrzo otvorila dušu i poverila mu svoje nevolje. Njen
suprug, koji se nalazio u stanu iznad radnje, umirao je od raka.
Gospođa Holton je priznala mladom neznancu da joj je bilo
izuzetno teško da se stara o njemu i da istovremeno vodi
poslove u apotekarskoj radnji.
Holms je pažljivo slušao, zacakljenih očiju i
usredsređenog pogleda. Blago je prešao prstima preko njene
ruke. On je mogao olakšati teret koji joj je pao na pleća, rekao
je. I više od toga. Mogao joj je pomoći da razvije uspešan
biznis i da se izbori sa obližnjom konkurencijom.
Pogled mu je bio tako bistar, a oči tako plave. Gospođa
Holton mu je odgovorila da prvo mora da porazgovara sa
svojim suprugom.

Krenula je uz stepenice. Dan je bio vreo. Muve su sletale

na prozorski sims. Još jedan voz je protutnjao preko raskrsnice,
podigavši oblak ugljene prašine i dima koji je podsećao na
zaprljanu gazu. Da, porazgovaraće sa svojim suprugom,
razmišljala je gospođa Holton. Međutim, on je već bio na rubu
smrti, tako da je ona sada snosila odgovornost za poslovanje
drogerije. Porazgovaraće s njim, mada je u sebi već donela
konačnu odluku.
Bilo je dovoljno da samo pomisli na tog mladog doktora
pa da je preplavi talas nekog čudnog zadovoljstva i ushićenja.
Bile su to emocije koje su već tako dugo bile odsutne iz njenog
života.

Holms je pre toga već bio u Čikagu, ali samo u

kratkotrajnim posetama. Kako je kasnije izjavio, grad je još na
prvi pogled ostavio snažan utisak na njega - što je bilo prilično
iznenađujuće s obzirom na činjenicu da gotovo ništa nije
moglo impresionirati njegov um ili dirnuti njegovu dušu. Ljudi
i događaji privlačili su njegovu pažnju na način na koji je telo u
pokretu privlačilo pažnju vodozemca: prvo bi mehanički
registrovao blizinu dotičnog objekta, potom bi preračunao
njegovu vrednost, da bi na kraju doneo odluku da li treba da
reaguje ili da ostane u stanju mirovanja. Kada je Holms
konačno odlučio da se preseli u Čikago, još uvek je koristio
svoje kršteno ime, Herman Vebster Madžet.
Kao i kod većine ljudi, njegov prvi čulni utisak o Čikagu
bio je povezan sa neverovatnim smradom koji se širio oko
stočnog gazdinstva Union, sa odbojnim mirisom truleži i
spaljene dlake. Bio je to "elementarni vonj", kako je pisao
Apton Sinkler, "sirov i neprečišćen, težak i užegao, senzualan i
snažan". Ogromnoj većini ljudi taj miris je bio odvratan. Pa
ipak, bilo je i onih koji su u njemu pronalazili snagu i užitak.
To su uglavnom bili ljudi koji su gacali po Unionovoj "reci
smrti", da se poslužimo Sinklerovom frazom, crpeći iz nje
ogromno bogatstvo i profit. Čovek stoga lako dolazi u
iskušenje da poveruje kako je Madžet svu tu smrt i krv mogao
shvatiti kao simboličan znak dobrodošlice, ali je ipak realnije
pretpostaviti da su ti prizori i mirisi u njemu naprosto pobudili
osećaj da se konačno obreo u gradu koji je dopuštao daleko
veće slobode u ponašanju od onoga što se tolerisalo u seocetu
Gilmanton u Nju Hempširu, mestu u kome se rodio i u kome je
proveo svoje najranije godine kao slabašan, čudan i izuzetno
bistar dečak koji je, zahvaljujući tim osobinama, u surovoj
mašti svojih vršnjaka bio proglašen za idealnu žrtvu.
Jedna epizoda iz detinjstva ostala je čitavog života
urezana u Holmsovom sećanju. Kada je napunio pet godina
roditelji su mu poklonili prvo dečačko odelo i poslali ga u
seosku školu gde će započeti svoje obrazovanje. "Na putu do
škole svakodnevno sam prolazio pored ordinacije seoskog
doktora, čija su vrata gotovo uvek bila otvorena", pisao je on
kasnije u svojim memoarima. "Delimično zbog onih groznih
bućkuriša koje mi je majka gurala u usta kad sam bio dete (da
se podsetimo, to se dešavalo u vreme kada još uvek nisu bili
izmišljeni dečiji lekovi), a delimično i zbog jezivih glasina o
onome što se nalazilo unutra, to mesto me je oduvek
ispunjavalo velikim strahom."
U to davno doba lekarske ordinacije su zaista mogle
predstavljati užasavajuća mesta. Svi lekari su, u izvesnom
smislu, bili čisti amateri. Najambiciozniji su kupovali leševe na
kojima su usavršavali svoje znanje. Plaćali su u gotovini,
klonili se bilo kakvih pitanja i čuvali naročito zanimljive
uzorke obolelih unutrašnjih organa u velikim prozirnim
teglama. Kosturi su visili po ordinacijama kao svojevrsna
anatomska pomagala. Neki su čak prevazišli svoju prvobitnu
namenu i pretvorili se u izuzetno detaljna i pomno artikulisana
umetnička dela. Svaka kost je bila brižljivo učvršćena
mesinganim spojnicama, a lobanja se šeretski kezila na
posmatrača, kao da je skelet bio spreman da svakog trenutka,
klepećući i škljocajući, potrči niz ulicu i uskoči na prvu
drezinu.
Dva starija dečaka su primetila Madžetov strah, tako da
su ga jednog dana na silu odvukli do lekarske ordinacije, dok
se on "otimao i vrištao na sav glas". "Bili su tako neumoljivi",
pisao je Madžet, "da sam se na kraju obreo licem u lice sa
iskeženim kosturom koji me je svakog trenutka mogao ščepati
svojim avetnim ispruženim rukama."
"Bilo je to zaista jezivo iskustvo za jednog nežnog i
slabašnog petogodišnjaka", nastavljao je on, "ali se vremenom
ispostavilo da mi je taj događaj pomogao da prevaziđem svoje
strahove, podstakavši u meni snažnu radoznalost, a potom i
želju za učenjem koja će kasnije kulminirati odlukom da se
posvetim medicini kao svojoj životnoj profesiji."
Taj incident se po svoj prilici zaista desio, ali verovatno
sa sasvim drugačijom koreografijom. Daleko je logičnije
pretpostaviti da su dvojica starijih dečaka, na svoje ogromno
zaprepašćenje, primetili da "nežan i slabašan petogodišnjak"
koga su odabrali za svoju žrtvu uopšte nije bio prestravljen
mestom na kome se obreo i da je, umesto da se opire i da vrišti
na sav glas, naprosto zurio u kosture pogledom koji je zračio
ledenom ravnodušnošću.
Kada se mali Madžet konačno okrenuo ka svojim
mučiteljima, njegove oči su blesnule tako čudnim sjajem da su
nestašni derani odmah uhvatili tutanj.

Gilmanton je bio malo farmersko selo u jezerskoj oblasti

Nju Hempšira, dovoljno udaljeno od civilizacije da do njegovih
stanovnika nisu stizale dnevne novine niti prodorni zvižduci
železničkih lokomotiva. Madžet je imao jednog brata i jednu
sestru. Njegov otac Livaj je, poput svojih predaka, bio farmer.
Madžetovi roditelji su bili pobožni ljudi privrženi
metodističkoj veri, a njihovi vaspitni metodi su se uveliko
zasnivali na prutu i molitvama. Deca su čak i za najbezazlenije
nestašluke bila kažnjavana tako što bi bila zatvorena na tavan,
gde bi proveli čitav dan bez hrane, izolovani od ostatka
porodice. Po nagovoru svoje majke, mali Madžet se često
molio u sobi zajedno sa njom, osećajući kako njene revnosne
pobožne reći titraju u vazduhu.
Po sopstvenom priznanju, Madžet je bio "mamin sin".
Mnogo vremena je provodio u osami svoje sobe, čitajući knjige
Žila Verna i Edgara Alana Poa i smišljajući razne pronalaske.
Još kao mali je napravio mehanizam koji je, koristeći snagu
vetra, stvarao buku koja je terala ptice sa porodičnih njiva i
dugo se zanosio pomišiju da napravi mašinu koja bi
funkcionisala na perpetuum mobile principu. Vredno je
sakupljao svoje dečačko blago koje je čuvao u malim kutijama.
Medu tim dragocenostima su se, između ostalog, nalazili
njegov prvi izvađeni zub i fotografija njegove
"dvanaestogodišnje dragane", mada su kasnije posmatrači
spekulisali da se unutra skrivalo i daleko čudnije i morbidnije
blago, kao što su lobanje veverica koje je mali Madžet hvatao,
sakatio i potom ih žive secirao u šumarcima oko Gilmantona.
Te spekulacije su bile zasnovane na surovim lekcijama
naučenim tokom dvadesetog veka koje su prvi put pružile
dublji uvid u ponašanje dece sličnog karaktera i psihičkog
sklopa. Madžetov jedini blizak prijatelj bio je jedan stariji
dečak po imenu Tom koji je poginuo prilikom pada sa
napuštene kuće u kojoj su se seoski derani često igrali.
Madžet je jednom prilikom urezao svoje inicijale na
starom brestu koji je rastao na farmi njegovog dede,
oponašajući praksu svojih roditelja koji su pratili njegov rast
praveći ureze na dovratku. Prvi od tih ureza nalazio se na visini
od nepune tri stope. Kada je imao slobodnog vremena, mali
Madžet je odlazio do jedne visoke stene, odakle je vikao na sav
glas, uživajući u odjeku koji se razlegao naokolo. To mu je bila
omiljena razonoda. Takođe je obavljao sitne poslove za
"putujućeg fotografa" koji je povremeno svraćao u Gilmanton.
Fotograf je hramao na jednu nogu i bio je zahvalan dečaku na
pomoći koju mu je pružao. Jednog jutra mu je dao komad
napuklog drveta i zamolio ga da poseti gradskog kolara i da od
njega zatraži drugo parče drveta identičnog oblika i razmera.
Kada se Madžet vratio nazad, zatekao je fotografa kako sedi
pored vrata, delimično odeven. Bez ikakvog upozorenja,
fotograf je skinuo jednu nogu.
Madžet je bio zapanjen. Pre toga nikada nije video
veslačku nogu i radoznalo je posmatrao kako fotograf namešta
nov komad drveta na odgovarajuće mesto. "Bio sam tako
zaprepašćen da me, nakon tog prizora, uopšte ne bi začudilo da
je fotograf na jednako misteriozan način skinuo i svoju glavu",
kasnije je zapisao Madžet.
Izraz na dečakovom licu bio je tako upečatljiv da se
fotograf, balansirajući na jednoj nozi, prebacio do svoje kamere
kako bi napravio snimak. Pre nego što će otvoriti blendu,
zamahao je veštačkom nogom ispred dečakovih očiju.
Nekoliko dana kasnije fotograf je Madžetu poklonio izrađenu
sliku.
"Dugo godina sam čuvao tu fotografiju", pisao je Madžet.
"Još uvek se sećam tog mršavog užasnutog lica bosonogog
dečaka obučenog u odeću od grubog domaćeg sukna."
Madžetovo sećanje na taj susret potiče iz memoara koje
je on napisao tokom boravka u zatvorskoj ćeliji. Verovatno se
nadao da će tim tekstom izmamiti saosećanje javnosti. Iako
njegov prikaz deluje veoma upečatljivo, ne sme se zanemariti
činjenica da je pomoću kamere kakva je postojala u to doba
bilo praktično nemoguće snimiti tako spontane trenutke,
naročito ako se pred kamerom nalazilo dete. Ako je fotograf
zaista zapazio nešto neobično u Madžetovim očima onda je to
bila jeziva bledo-plava praznina koju nijedna fotografija ne bi
mogla verno predočiti.

Sa navršenih šesnaest godina, Madžet je završio školu i

odmah se zaposlio kao učitelj, prvo u Gilmantonu, a potom u
Oltonu u Nju Hempširu, gde je upoznao mladu ženu po imenu
Klara A. Lavering. Ona pre toga nikada ne beše srela nekog
nalik Madžetu. Uprkos svojoj mladosti, Madžet je delovao
veoma sposobno i samouvereno i u njegovom društvu se uvek
dobro osećala, čak i u situacijama kada je imala dovoljno
snažne razloge da se oseća sasvim drugačije. Bio je tako rečit i
tako srdačan. Svoju naklonost je izražavao nežnim prisnim
dodirima, čak i pred očima drugih ljudi. Jedino što je gospođici
Lavering smetalo kod Madžeta bili su neprestani zahtevi da
njih dvoje ostvare telesnu bliskost, ali ne onu bliskost koja je
bila uobičajena za parove u periodu udvaranja, već intimnost
koja je po pravilu dolazila tek posle braka. Ona je uporno
odbijala takve zahteve, ali nije mogla poreći činjenicu da je
Madžet u njoj pobuđivao telesnu žudnju o kojoj je sanjala
čitavog života. Madžet je imao osamnaest godina kada je
pozvao Klaru da pobegne s njim i postane njegova žena. Ona je
pristala. Venčali su se 4. jula 1878. godine u kancelariji
mirovnog sudije.
Njihov bračni život je isprva bio prožet strašću koja je
nadaleko prevazilazila ono što je Klara mogla očekivati na
osnovu šaputavih priča koje je slušala od starijih žena, ali je
početni zanos ubrzo počeo da jenjava. Njihov odnos je postajao
sve hladniji. Madžet je sve češće odsustvovao od kuće. Otišao
bi i Klara ga ne bi videla danima, a ponekad i nedeljama. Na
kraju je jednostavno iščezao. U venčanom registru gradića
Olton u Nju Hempširu oni su i dalje bili zavedeni kao bračni
par, ali je to važilo samo na papiru.
 Madžet je sa devetnaest godina otišao na koledž. Isprva
je nameravao da se upiše na koledž u Dartmutu, ali se
predomislio i umesto toga otišao direktno u medicinsku školu.
Prvo je upisao studije medicine na Vermontskom univerzitetu u
Berlingtonu, ali nije bio zadovoljan tamošnjim programom,
tako da se nakon svega godinu dana prebacio na Mičigenski
univerzitet u En Arboru, jednu od vodećih naučnih medicinskih
škola u zapadnom delu Sjedinjenih Država koja je bila čuvena
po praktikovanju kontroverzne medicinske veštine seciranja
leševa. Njegovo tamošnje obrazovanje zvanično je započelo
21. septembra 1882. godine. Tokom završne godine studija
počinio je prestup koji će kasnije u svojim memoarima opisati
kao "prvo zaista nečasno delo u mom životu". Prihvatio je
posao trgovačkog putnika za jednu izdavačku kuću, sa
zadatkom da plasira njihov najnoviji naslov po severozapadnim
oblastima države Ilinois. Kada je rasprodao knjige, umesto da
preda pazar svom poslodavcu, novac je zadržao za sebe.
Krajem leta se vratio u Mičigen. "Bila je to višestruko isplativa
avantura", kasnije je zapisao, "jer sam zahvaljujući tim
putovanjima dobio priliku da vidim Čikago."
Madžet je diplomirao u junu 1884. godine, mada mu
ocene nisu bile naročito impresivne, a potom se dao u potragu
za "povoljnom lokacijom" na kojoj bi mogao započeti
medicinsku praksu. Kako bi obezbedio početna finansijska
sredstva, ponovo je prihvatio posao trgovačkog putnika, ovog
puta za kompaniju koja se bavila prodajom sadnica, a čije se
sedište nalazilo u Portlandu u saveznoj državi Mejn.
Zahvaljujući tom poslu, obišao je mesta u koja verovatno
nikada ne bi kročio. Na kraju je stigao do Muers Forksa u
državi Njujork, gde su mu, po saznanjima Čikago tribjuna,
članovi upravnog odbora tamošnje osnovne škole,
"impresionirani Madžetovim gospodstvenim manirima",
ponudili posao školskog upravitelja, službu na kojoj se zadržao
sve dok nije otvorio sopstvenu lekarsku ordinaciju. "Tu sam se
zadržao oko godinu dana, savesno i predano obavljajući posao
za koji sam bio nagrađen velikom zahvalnošću i mizernom
platom."
Posmatrano iz retrospektive, u svakom mestu na koje bi
Madžet kročio počinjale da se dešavaju čudne i uznemiravajuće
stvari. Njegovi profesori sa Mičigenskog univerziteta nisu
imali naročito šta da kažu o njegovim akademskim
sposobnostima, ali su se zato prisećali nekih drugih detalja.
"Neki od ovdašnjih profesora su ga zapamtili kao nečasnog i
nepoštenog čovek;", moglo se saznati u upravi univerziteta.
"Svima je bilo poznato da je Madžet zaveo i ostavio jednu
ubogu frizerku, udovicu, koja je došla u En Arbor iz Sent Luisa
u Mičigenu."
Kroz gradić Muers Forks kružile su glasine da je jedan
dečak viđen u njegovom društvu iščezao bez traga. Madžet je
prilikom ispitivanja tvrdio da se dečak vratio kući, u
Masačusets. Policija nije dovoljno ozbiljno shvatila slučaj da bi
pokrenula istragu. Niko nije bio spreman da poveruje da bi
šarmantni doktor Madžet mogao nekome naneti zlo, a
pogotovo ne detetu.
Pa ipak, da su bili malo radoznaliji i podozriviji,
stanovnici Muers Forksa su se mogli zapitati zašto je njihov
novi sugrađanin tako često u pozne noćne sate šetao ulicom
ispred svog stana.

Madžetu je bio potreban novac. Učiteljska plata nije bila

dovoljna za pristojan život. Medicinska praksa mu je donosila
prihode koji su bili tek nešto viši od toga. "U jesen 1885.
godine", zapisao je on u svojim memoarima, "već sam se
nalazio na rubu gladi."
Dok je studirao medicinu, Madžet je sa jednim kolegom
studentom, koji je došao iz Kanade, često diskutovao o tome
kako bi se na lak način mogli domoći novca. Tako im je palo
na pamet da bi mogli da uplate životno osiguranje na ime
jednog od njih, a da drugog navedu u ugovoru kao korisnika
osiguranja. Nakon toga bi mogli da upotrebe nečiji leš kako bi
lažirali smrt osiguranika i da naplate premiju. Madžet se tokom
boravka u Muers Forksu prisetio te ideje. Posetio je svog
bivšeg kolegu i saznao da njegovo finansijsko stanje nije bilo
ništa bolje. Zajedno su osmislili izuzetno vešt plan koji je
Madžet opisao u svojim memoarima. Plan je bio nemoguće
kompleksan i morbidan i toliko zahtevan da ga verovatno niko
ne bi mogao sprovesti u delo, ali je vredan pomena zbog toga
što je Madžet tim prikazom, bez svesne namere, pružio odličan
uvid u mračne sadržaje svoje astigmatične duše.
U najkraćim crtama, plan je zahtevao da Madžet i njegov
kanadski prijatelj regrutuju još dva saučesnika i da potom
zajedničkim snagama izlažiraju smrt tročlane porodice, što je
značilo da su morali da obezbede najmanje tri leša. Stvari bi
uredili tako da tela budu pronađena tek nakon izvesnog
vremena, u stanju poodmaklog raspadanja, nakon čega bi
između sebe podelili sumu od 40.000 dolara, koliko je iznosila
premija u slučaju smrti (što bi, prebačeno u današnje vrednosti,
iznosilo preko milion dolara).
"Plan je podrazumevao sređivanje brojnih problematičnih
detalja i nabavku teško dostupnog materijala", pisao je Madžet.
"Za početak, trebalo je nabaviti čak tri tela" - ili, preciznije
rečeno, tri leša koja bi grubo podsećala na tela muškarca, žene i
deteta.
Madžet je isprva smatrao da nabavka leševa neće
predstavljati naročit problem, ali ubrzo je uvideo svoju
zabludu. U Americi je u to vreme vladala takva nestašica
leševa na kojima su se mogla vršiti neophodna medicinska
istraživanja da su čak i ugledni doktori i profesori medicine sve
češće slali pljačkaše grobova u potragu za sveže pokopanim
pokojnicima. Kada su uvideli da bi čak i jednom doktoru bilo
veoma teško da istovremeno obezbedi tri tela, a da pri tom ne
izazove sumnju okoline, Madžet i njegov saradnik su se složili
da će svi članovi ekipe morati da daju lični doprinos nabavci
"neophodnih sredstava".
Po Madžetovim tvrdnjama, on je novembra 1885. godine
otišao u Čikago, gde je obezbedio "svoj deo". Pošto tamo nije
uspeo da pronađe posao, brižljivo je uskladištio svoj
"materijal" i nastavio za Mineapolis, gde se zaposlio u jednoj
drogeriji. Ostao je tamo sve do maja 1886. godine, kada je
krenuo za Njujork, planirajući da tamo prenese "deo
materijala", a da ostatak ostavi u Čikagu, što je "nužno
zahtevalo prepakivanje materijala", kako je kasnije objasnio.
Po njegovoj priči, raskomadao je leš i podelio ga na dva
paketa. Jedan je ostavio u čikaškom skladištu Fideliti storidž, a
drugi je transportovao do Njujorka, gde ga je uskladištio "na
bezbednom mestu". Međutim, dok je putovao vozom za
Njujork, pročitao je dva novinska članka o kriminalnim
radnjama povezanim sa naplatom životnog osiguranja. "Tada
sam prvi put shvatio da su vodeće osiguravajuće kompanije
bile izuzetno dobro organizovane i spremne da veoma lako
raskrinkaju prevaru i kazne počinioce." Ti članci su ga, kako je
tvrdio, naterali da digne ruke od plana i da se odrekne nade da
bi ikada mogao da realizuje svoju zamisao.
Madžet je lagao. Istina je glasila da je on bio ubeđen da
je osmislio veoma dobar pristup i da bi lažiranjem smrti drugih
ljudi mogao zaista da opelješi osiguravajuće kompanije. Kao
lekar je savršeno dobro znao da je bilo nemoguće ustanoviti
identitet izgorelih, raskomadanih ili unakaženih leševa. Osim
toga, kontakt sa leševima njemu lično nije ni najmanje smetao.
Oni su za njega predstavljali puku sirovinu, "materijal" koji se
nije mnogo razlikovao od drva za potpalu, samo što ga je bilo
daleko teže nabaviti.
Madžet je takođe lagao kada je govorio o novčanoj
oskudici. Njegov stanodavac iz Muers Forksa, D.S. Hejs,
primetio je da je Madžet često raspolagao velikim sumama
gotovog novca. To je pobudilo njegovu podozrivost, tako da je
odlučio da svog stanara drži na oku. Nažalost, Hejs se nije
dovoljno revnosno latio tog zadatka.

Madžet je napustio Muers Forks u ponoć, ne isplativši

Hejsu zaostalu kiriju. Odatle je nastavio za Filadelfiju, nadajući
se da će tamo uspeti da se zaposli i da će vremenom postati
vlasnik ili suvlasnik neke apoteke. Međutim, nije pronašao
ništa što bi mu odgovaralo, tako da se privremeno zaposlio kao
"čuvar" u duševnoj bolnici u Noristaunu. "Tu sam", pisao je,
"prvi put došao u kontakt sa umobolnim ljudima. Bilo je to
tako jezivo iskustvo da su me godinama proganjala njihova
lica. Čak i danas mi se povremeno javljaju u snu." Madžet je
dao otkaz u roku od nekoliko dana.
Na kraju je uspeo da se zaposli u jednoj od filadelfijskih
drogerija. Nedugo nakon toga jedno dete je preminulo nakon
što je popilo lek kupljen u toj radnji. Madžet je odmah napustio
grad.
Seo je na voz za Čikago, ali je ubrzo saznao da u
saveznoj državi Ilinois nije mogao raditi kao apotekar ako nije
posedovao dozvolu koja se dobijala polaganjem ispita u
prestonici Springfildu. Tamo se, jula 1886. godine, registrovao
pod imenom H.H. Holms, pozajmivši jedno od najistaknutijih
prezimena tog doba.

Holmsu ie odmah postalo jasno da je Čikago bio

zahvaćen moćnim silama promene koje su uzrokovale čudesnu
ekspanziju. Grad je bujao u svim raspoloživim pravcima, a u
područjima koja su se graničila sa jezerom više nije rastao u
širinu već u visinu, usled čega je vrednost zemljišta unutar
takozvane čikaške Petlje doživela drastičan porast. Gde god bi
se osvrnuo, Holms je video znakove napretka i prosperiteta.
Čak su i oblaci dima i smoga svedočili o neumoljivom
urbanom razvoju. Lokalne novine su se razmetale podacima o
zapanjujućem povećanju radne snage koja je bila zaposlena u
čikaškim fabrikama, naročito onim za preradu i pakovanje
mesa. Holms je, baš kao i svi ostali, znao da će, sve dok
neboderi budu rasli u visinu i dok klanice budu nastavljale sa
svojim krvavim biznisom, postojati velika potražnja za radnom
snagom i da će radnici i njihovi nadzornici nastojati da sviju
svoja porodična gnezda u čikaškim predgrađima koja su
obećavala asfaltirane ulice, čistu vodu, pristojne škole i - što je
možda bilo najvažnije od svega - vazduh u kome se nije osećao
vonj smrti i truleži koji se širio oko stočnog gazdinstva Union.
Kako je stanovništvo raslo, potražnja za stanovima se
pretvorila u pravu "stambenu groznicu". Kada nisu mogli da
pronađu ili priušte zasebne apartmane, ljudi su iznajmljivali
sobe u privatnim kućama i pansionima, gde je stanarina obično
podrazumevala i hranu. Špekulantski poslovi su cvetali, tako da
su na sve strane nicali čudni sablasni pejzaži. U Kalumetu je
usred močvare bilo posađeno hiljadu kitnjastih uličnih lampi
čija se svrhovitost svodila isključivo na osvetljavanje magle i
privlačenje komaraca. Na Teodora Drajzera, koji je stigao u
Čikago otprilike u isto vreme kada i Holms, taj čudesni pejzaž
slutnje i iščekivanja ostavio je snažan utisak. "Grad je uložio
novac u beskrajne milje asfalta i cevovoda koje su se prostirale
kroz zabiti u kojima ste tek povremeno mogli nabasati na neku
usamljenu kuću", pisao je on u svom romanu Sestra Keri. "Čak
su i pustoši šibane snažnim naletima vetra i slapovima kiše po
čitavu noć bile osvetljene dugim žmirkavim redovima gasnih
lampi."
Jedno od predgrađa sa najbržom stopom razvoja bio je
Inglvud. Čak je i došljaku poput Holmsa već na prvi pogled
bilo jasno da je Inglvud doživljavao pravi procvat. Firme za
prodaju nekretnina su u lokalnim novinama na sva usta hvalile
izuzetnu lokaciju i rastuće pogodnosti tog čikaškog predgrađa.
Inglvud je zapravo počeo ubrzano da se razvija još od Velikog
požara iz 1871. godine. Jedan od starosedelaca se prisećao
kako je odmah nakon požara "zavladala takva pomama za
kućama i stanovima u Inglvudu, a stanovništvo se naprasno
toliko uvećalo da je bilo nemoguće zadovoljiti potražnju za
stambenim prostorom." Stari železničari su to predgrađe još
uvek nazivali Čikaški spoj, Čikaški čvor ili jednostavno Čvor
zbog toga što se u tom delu grada ukrštalo osam železničkih
linija, ali je tamošnjem stanovništvu nakon Građanskog rata
sve više počinjao da smeta industrijski prizvuk tog naziva.
Izvesna gospođa H.B. Luis je 1868. godine predložila nov
naziv, Inglvud, po gradiću u Nju Džersiju u kome je ranije
živela, a koji je ime dobio po jednoj šumi u Karlajlu, u
Engleskoj, koja je bila legendarna po tome što je svojevremeno
pružila utočište dvojici odmetnika Robin Hudovog soja. Visoki
funkcioneri stočnog gazdinstva Union i službenici kompanija
čije su kancelarije bile smeštene u neboderima unutar čikaške
Petlje zaključili su da je "tramvajsko predgrađe", kako su
stanovnici Čikaga nazivali Inglvud, predstavljalo idealno mesto
za život. Kupili su raskošne kuće u ulicama Harvard i Jejl koje
su bile oivičene drvoredima jasena, bresta, javora i lipe i
obeležene upozorenjima na kojima je pisalo da je u tom kraju
dozvoljen samo nužni kolski saobraćaj. Njihova deca su
pohađala pristojne škole, a oni su redovno išli u crkvu i
posećivali sastanke masona i još četrdeset pet tajnih društava
koja su imala svoje lože, kraljevstva i košnice u tom delu
Čikaga. Nedeljom su šetali među baršunastim travnjacima
Vašington parka, a ako su bili raspoloženi za samoću odlazili
su do vetrovitih pustara Džekson parka koji se nalazio na
najistočnijem kraju Šezdeset treće ulice, na obali Mičigenskog
jezera.
Na posao su išli vozom ili tramvajem, svakodnevno
čestitajući sebi što su uspeli da zasnuju dom na mestu koje je
bilo pošteđeno groznog zadaha koji se širio oko stočnog
gazdinstva Union. Jedan preduzimač je naročito isticao tu
prednost u katalogu koji je promovisao javnu prodaju dve
stotine stambenih parcela objedinjenih pod nazivom
Subdivizija Bejts. "Ovo je naročito pogodna i pristupačna
lokacija za visoke službenike stočnog gazdinstva Union budući
da će tamo biti pošteđeni neprijatnih mirisa koje dominantne
vazdušne struje raznose kroz najotmenije delove grada."

Doktor Holton je, u skladu sa očekivanjima, ubrzo

preminuo. Holms je posetio njegovu udovicu i istupio sa
primamljivom ponudom: on će otkupiti radnju, a ona je mogla
zadržati stan na prvom spratu. Svoj predlog je zaodenuo tako
veštom retorikom da se činilo kao da tom kupovinom uopšte
nije želeo da izvuče ličnu korist, već da se na taj potez odlučio
isključivo zato da bi ožalošćenu gospođu Holton poštedeo
nepotrebnog tereta. Dok je govorio, saosećajno je dodirivao
njenu ruku. Kada je gospođa Holton potpisala tapiju kojom je
radnja prešla u njegovo vlasništvo, Holms je ustao i srdačno joj
se zahvalio. Oči su mu blistale od suza.
Kupovinu je najvećim delom finansirao od novca koji je
pribavio tako što je stavio pod hipoteku apotekarsku opremu i
inventar, uz obavezu da otplati zajam sa kamatnom stopom od
sto dolara mesečno (što bi, prebačeno u današnje uslove,
iznosilo oko tri hiljade dolara). "Napravio sam odličnu
pogodbu", objašnjavao je kasnije Holms, "tako da sam prvi put
u životu mogao da se posvetim poslu u kome sam istinski
uživao."
Na radnji je ubrzo osvanula nova oznaka: H.H.
HOLMSOVA APOTEKA. Kada se naokolo pronela vest da je
iza apotekarske tezge sada stajao mlad, naočit i očigledno
neoženjen doktor, potencijalne udavače su u sve većem broju
počele da posećuju radnju. Dolazile su u svojoj najlepšoj odeći
i kupovale stvari koje im uopšte nisu bile potrebne. Starim
mušterijama se takođe dopao nov vlasnik, mada im je
nedostajalo utešno prisustvo gospođe Holton. Holtonovi su im
svih tih godina priticali u pomoć kada bi im deca bila bolesna i
tešili ih u onim teškim trenucima kada bi se bolest okončala
fatalnim ishodom. Svima je bilo poznato da je gospođa Holton
prodala radnju. Ali, zašto je više nisu viđali u gradu?
Suočen sa takvim pitanjima, Holms se srdačno
osmehivao, objašnjavajući kako je gospođa Holton odlučila da
poseti rođake koji su živeli u Kaliforniji. Još odavno je želela
da ode tamo, ali nije imala dovoljno vremena ni finansijskih
sredstava za tako dug put. Osim toga, morala je voditi računa o
suprugu koji je ležao u bolesničkoj postelji.
Kako je vreme odmicalo, pitanja su se proredila, a Holms
je donekle modifikovao svoju priču, gospođi Holton se toliko
dopala Kalifornija, govorio je, da je odlučila da se trajno naseli
tamo.
 "Skladnost"

NIŠTA. ISPRVA JE BILO TOLIKO ENERGIJE, toliko

odlučnosti, toliko razmetljivosti, a sada se sve pretvorilo u
jedno veliko nište. Bio je jul 1890. godine, skoro šest meseci
otkako je američki Kongres izglasao da organizacija Svetske
izložbe bude dodeljena Čikagu, ali četrdeset pet članova
upravnog odbora Svetske izložbe još uvek nisu uspeli da se
usaglase na kom će tačno mestu biti podignut Čikaški sajam. U
vreme velikog glasanja, kada je ponos grada bio stavljen na
kocku, čitav Čikago je disao jednim plućima i pevao jednim
glasom. Čikaški delegati su se na sva usta hvalili pred
Kongresom kako njihov grad može prirediti grandiozniju i
uzvišeniju svetkovinu od bilo čega što su mogli ponuditi
Njujork, Vašington ili bilo koji drugi američki grad. Međutim,
sada su sve gradske četvrti insistirale da sajam bude održan
unutar njihovih granica, tako da su neprestane lokalne čarke i
rasprave dovele upravni odbor u prilično nezavidan položaj.
Sajamski komitet za pripremu lokacije i građevinske
radove je stoga u tajnosti zamolio Bernama da im prosledi
stručnu procenu o nekolicini gradskih lokacija koje su ušle u
uži izbor. Sa jednakom diskrecijom, komitet je obećao
Bernamu i Rutu da će njima biti povereni poslovi koji su se
ticali projektovanja i izgradnje Čikaškog sajma. Bernam je
svaki izgubljeni trenutak doživljavao kao krađu već dovoljno
oskudnog vremena koje im je stajalo na raspolaganju za
realizaciju Svetske izložbe. Po završnoj verziji izložbene
povelje, koju je predsednik Bendžamin Harison potpisao u
mesecu aprilu, Dan posvećenja bio je zakazan za 12. oktobar
1892. godine jer je Kristifor Kolumbo na taj dan pre tačno
četiri veka prvi put ugledao kopno Novog sveta, ali je formalno
otvaranje trebalo da usledi tek 1. maja 1893. godine kako bi
Čikago još malo dobio na vremenu. Uprkos tome, Bernam je
znao da će veliki deo posla morati da bude odrađen do
ceremonije posvećenja, što je značilo da su na raspolaganju
imali svega dvadeset šest meseci.
Bernamov prijatelj Džejms Elsvort, koji je bio jedan od
čelnika upravnog odbora, bio je toliko ogorčen takvim stanjem
stvari da je, tokom poslovnog putovanja za Mejn sredinom
meseca jula, na sopstvenu inicijativu svratio do grada Bruklina
u državi Masačusets i posetio kancelariju Frederika Loa
Olmsteda. Elsvort je želeo da nagovori Olmsteda da lično
poseti Čikago i iznese svoju procenu o potencijalnim
lokacijama, a možda čak i da se prihvati uređenja sajamskog
pejzaža, nadajući se da bi mišljenje Frederika Olmsteda, koji je
uživao reputaciju čarobnjaka koji je stvorio njujorški Central
park, ubrzalo donošenje konačne odluke.
Veoma je zanimljivo i značajno da je, od svih čikaških
zvaničnika, baš Elsvort preduzeo taj korak. On je isprva bio
prilično podozriv prema ideji da se Čikago kandiduje za
organizaciju Svetske izložbe. Pristao je da uđe u upravni odbor
isključivo zato što je strepeo da bi izložba mogla da potvrdi
omalovažavajuće prognoze arogantnih istočnjaka i da se zaista
pretvori u "sajam u najprizemnijem mogućem smislu". Smatrao
je da grad po svaku cenu mora sačuvati svoju čast i stvoriti
najveličanstveniju manifestaciju te vrste u istoriji sveta.
Međutim, zbog neprestanih odlaganja i čarki između
čikaških zvaničnika, činilo se da je taj cilj, sa svakim
pomeranjem kazaljke, postajao sve nedostižniji.
Elsvort je pozvao Olmsteda da poseti Čikago u svojstvu
stručnog savetnika, ponudivši mu honorar od hiljadu dolara
(što bi u današnje vreme iznosilo oko trideset hiljada dolara).
Pri tom je prećutao dve značajne činjenice: da on nije
raspolagao službenim ovlašćenjem da unajmi Olmsteda i da bi
honorar koji mu je obećao isplatio iz sopstvenog džepa.
Olmsted je odbio ponudu. On se nikada nije bavio
dizajniranjem takvih manifestacija, objasnio je. Osim toga,
sumnjao je da je na raspolaganju imao dovoljno vremena da bi
posao bio valjano odrađen. Za stvaranje pejzažnih efekata koji
su Olmstedu doneli svetsku slavu bile su potrebne godine,
ponekad čak i decenije. "Čitavog života sam bio usredsređen na
dalekosežne efekte svojih poduhvata, žrtvujući brz i
neposredan uspeh i nastojeći da stvorim dela koja će dokazati
svoju vrednost tek na duge staze", pisao je on. "Dok smo
projektovali Central park, sve vreme smo bili svesni činjenice
da će naše postignuće blesnuti u punom svetlu tek kroz
četrdeset godina."
Elsvort je nastavio da ga ubeđuje, objašnjavajući da je
Čikago želeo da stvori nešto daleko grandioznije od pariške
izložbe. Predočavao je viziju bajkovitog grada u čijoj će
realizaciji učestvovati najveći američki arhitekti i koji će
okupirati površinu koja će biti bar za jednu trećinu veća od one
koju je zauzimala pariška izložba. Uveravao je Olmsteda da će,
ukoliko se pridruži čikaškom projektu, njegovo ime u istoriji
ostati povezano sa jednim od najvećih umetničkih poduhvata
modernog doba.
Olmsted je pomirljivo uzdahnuo, obećao da će razmisliti
o predlogu i rekao Elsvortu da ga ponovo poseti kroz dva dana,
kada se bude vraćao iz Mejna.

Nakon što je pomno razmotrio Elsvortovu ponudu,

Olmsted je počeo da uviđa da bi mu Svetska izložba mogla
pružiti šansu da postigne nešto čemu je već dugo težio, da
ostvari ambicije koje su se gotovo po pravilu okončavale
razočaravajućim rezultatima. Tokom čitave svoje karijere, on
je - sa neznatnim uspehom - nastojao da rasprši predrasude po
kojima je pejzažna arhitektura predstavljala tek nešto uzvišeniji
i ambiciozniji oblik baštovanstva i da za svoju profesiju izbori
status punovažnog ogranka lepih umetnosti koji se može
svrstati rame uz rame sa slikarstvom, vajarstvom i klasičnom
arhitekturom. Prilikom aranžiranja drveća, cveća i raslinja,
Olmsted nije bio usredsređen na njihove individualne osobine,
već na sveukupni utisak koji je njegova tvorevina ostavljala, na
harmoničnost oblika i paletu boja. Formalni i nemaštoviti biljni
aranžmani vređali su njegovo oko. Ruže nisu bile naprosto
ruže, već "mrlje crvene i bele boje koje modifikuju zeleno
prostranstvo". Nerviralo ga je što je tako malo ljudi zaista
shvatalo efekte koje je on tako mukotrpno i tako revnosno
nastojao da postigne. "Kada se latim nekog poduhvata,
nastojim da svojoj tvorevini podarim miran, staložen, spokojan,
mek, meditativan karakter, da uobličim prostor, da potisnem
neskladne detalje i da oplemenim svoje delo odgovarajućom
vegetacijom." Međutim, "često se dešava da se nakon godinu
dana vratim na lice mesta i da tamo zateknem pravo rasulo.
Zašto? Znate, moja žena prosto obožava ruže. Nisam odoleo
iskušenju da jednom svom prijatelju ne poklonim par mladica
norveške smrče. Užasno sam slab na bele breze - znate, ispred
moje rodne kuće se nalazilo baš takvo drvo. To su bili odgovori
koje sam dobijao".
Isto se dešavalo i sa grandioznim javnim projektima.
Olmsted i Kalvert Vo su intenzivno radili na projektovanju i
doterivanju Central parka od 1858. do 1876. godine, ali je
Olmsted po okončanju svog posla često bio prinuđen da brani
park od amaterskih pokušaja dodatnog "ulepšavanja" koji su se,
po njegovom mišljenju, graničili sa čistim vandalizmom.
Međutim, to se nije dešavalo samo u Central parku. Svi parkovi
su bili podložni sličnim zloupotrebama.
"Pretpostavite", pisao je on arhitekti Henriju van Bruntu,
"da vas unajme da sagradite veličanstvenu zgradu opere i da, u
trenutku kada su građevinski radovi privedeni kraju i kada ste
već do tančina razradili sve dekorativne detalje, dobijete
obaveštenje da će se ta zgrada nedeljom koristiti kao baptistički
hram, te da stoga morate ostaviti odgovarajuće mesto za
ogromne orgulje, propovedaonicu i bazen koji će se koristiti pri
obredu krštenja. Nakon toga bi počeli da vas saleću dodatnim
zahtevima i nalozima: da zgradu preuredite i opremite tako da
određeni delovi mogu poslužiti za potrebe sudnice, zatvora,
koncertne dvorane, hotela, klizališta, hirurške klinike, cirkusa,
izložbe pasa, vežbaonice, plesne dvorane, železničke stanice i
streljane." To se, pisao je on, "gotovo po pravilu dešava sa
javnim parkovima. Oprostite što vas opterećujem takvim
stvarima, ali moj bes već počinje da poprima hronične
razmere".
Olmsted je iskreno verovao da bi pejzažnoj arhitekturi
išlo u prilog da se konačno nađe u središtu pažnje. Povećana
vidljivost bi nesumnjivo rezultirala povećanim ugledom.
Svetska izložba je predstavljala dobru šansu, shvatio je, pod
uslovom da zaista bude onako grandiozna kao što je Elsvort
obećavao. Pa ipak, morao je proceniti da li je korist koju je
Svetski sajam mogao doneti njegovoj profesiji bila vredna
rizika da prihvati učešće u projektu koji se morao realizovati u
tako kratkom vremenskom roku. Njegova firma je već bila
pretrpana poslom, u tolikoj meri, pisao je on, "da smo
neprestano u stisci sa vremenom, tako da radimo pod
ogromnim pritiskom i napetošću". Osim toga, Olmsted je u
poslednje vreme postajao sve bolešljiviji. On je u to vreme
imao šezdeset osam godina i bio je delimično hrom zbog
nesreće koju je pre nekoliko decenija doživeo prilikom vožnje
kočijama, kada mu je jedna noga ostala za par centimetara
kraća od druge. Takođe je bio sklon dugotrajnim napadima
depresije. Zubi su ga opako boleli. Patio je od hronične
nesanice i od facijalne neuralgije. Misteriozno brujanje u ušima
povremeno je postajalo tako intenzivno da ga je ometalo u
vođenju razgovora. Uprkos tome, još uvek je bio pun
kreativnog poleta, još uvek je bio neprestano u pokretu, ali su
duga noćna putovanja vozom loše uticala na njegovo
raspoloženje. Čak i kada je spavao u sopstvenoj postelji,
njegove noći su se često pretvarale u besane košmare prožete
nepodnošljivom zuboboljom.
A opet, Elsvortova vizija je bila tako očaravajuća.
Olmsted je razmotrio novodobijenu ponudu sa svojim sinovima
i sa najnovijim članom svoje firme - Henrijem Sardžentom
Kodmanom - koga su svi zvali "Han" - izuzetno talentovanim
mladim pejzažnim arhitektom koji je u veoma kratkom roku
postao njegov savetnik i prisan prijatelj.

Kada se Elsvort vratio u Čikago, Olmsted ga je obavestio

da se u međuvremenu predomislio. Odlučio je da se pridruži
čikaškom poduhvatu.
Čim se vratio u Čikago, Elsvort je izdejstvovao formalno
ovlašćenje za Olmstedov angažman, insistirajući na tome da
pejzažni arhitekta izveštaje o svom radu podnosi lično Danijelu
Bernamu.
U pismu koje je uputio Olmstedu, Elsvort je zapisao:
"Moje stanovište je sledeće: ovaj poduhvat će imati direktnog
odraza na ugled naše nacije, kao i na ugled samog Čikaga,
zbog čega smatram da je u našem obostranom interesu, kao
američkih građana, da doprinesemo njegovoj uspešnosti.
Uveren sam da delite moje mišljenje jer sam iz razgovora sa
vama zaključio da vi u potpunosti shvatate ozbiljnost i značaj
izazova sa kojim smo suočeni i da nećete prihvatiti bilo kakvu
prosečnost ili uskogruda ograničenja."
Tačnost ovog zapažanja bila je demonstrirana tokom
potonjih poslovnih pregovora kada je Olmsted, na Kodmanov
nagovor, zatražio honorar od 22.500 dolara (oko 675.000
dolara u današnjem novcu) i kada je njegov zahtev usvojen bez
ikakvih prigovora.
U sredu 6. avgusta 1890. godine, tri nedelje nakon
Elsvortove posete Bruklinu, Kompanija za organizaciju
Svetske izložbe uputila je Olmstedu telegram u kome je pisalo:

"Kada možemo očekivati vaš dolazak?"

Olmsted i Kodman su stigli tri dana kasnije, u subotu

ujutru, dok se gradom pronosila vest da su zvanični rezultati
popisa stanovništva potvrdili raniji preliminarni plasman
Čikaga kao drugog grada po veličini na tlu Sjedinjenih Država,
mada je taj konačni izveštaj takođe ukazivao da je Čikago
odneo veoma tesnu pobedu nad Filadelfijom, sa većinom od
svega 52.324 ljudske duše. Ta vest je donekle osokolila
stanovnike Čikaga koji su preživljavali jedno od najvrelijih leta
u istoriji grada. Nešto ranije, Čikago je bio zahvaćen talasom
nepodnošljivih vrućina koji je odneo sedamnaest ljudskih
života (na spisku preminulih nalazio se i muškarac po imenu
Hrist), izvrgavši ruglu izjavu čikaške delegacije datu pred
američkim Kongresom da se njihov grad odlikovao dražesnom
letnjom klimom - "svežom i prijatnom", kako je pisalo u
Tribjunu - po kojoj se mogao uporediti sa čuvenim
letovalištima. Neposredno pre tog toplotnog talasa, jedan mlad
i ambiciozan britanski pisac objavio je izuzetno zajedljiv esej o
Čikagu. "Jedino osećanje koje je taj grad pobudio u meni"
pisao je Radjard Kipling, "bila je želja da nikada više ne
kročim tamo. Još nikada nisam video toliko divljaka na jednom
mestu."
Prvo što je Bernam zapazio kod Kodmana bila je njegova
mladost. Olmstedov pomoćnik još uvek nije bio na pragu
tridesete. Činjenica da je, uprkos svojim godinama, uspeo da
stekne poverenje najvećeg američkog pejzažnog arhitekte
nesumnjivo je svedočila da se radilo o izuzetno bistrom i
sposobnom mladiću. Oči su mu bile tako plave i tako prodorne
da se čoveku činilo da bi mogle probiti čelik. Što se ticalo
Olmsteda, Bernam je bio iznenađen krhkošću njegove građe
koja se nalazila u krajnjoj nesrazmernosti sa tako masivnom
lobanjom. Olmstedov izgled se savršeno poklapao sa ugledom
koji je uživao. Velika sjajna ćela i zamršena bela brada davale
su njegovoj glavi izgled izglancane božićne kugle smeštene na
plišanom jastučetu. Bilo je očigledno da je iscrpljen od
putovanja, ali su mu oči bile krupne, tople i bistre. Želeo je da
odmah počne sa radom. Bernamu je bilo jasno da je pred
sobom konačno imao čoveka koji je shvatao istinsku cenu
svakog izgubljenog minuta.
Bernamu su, naravno, bila poznata Olmstedova
impresivna postignuća: njujorški Central park, bruklinski
Prospekt park, projekti na univerzitetima Kornel i Jejl i na
desetine drugih poduhvata. Takođe je znao da je Olmsted, pre
nego što se posvetio pejzažnoj arhitekturi, bio pisac i urednik
koji je pre Građanskog rata putovao širom američkog juga, gde
je istraživao kulturu i praksu tamošnjeg robovlasničkog
sistema. Olmsted je uživao reputaciju vanrednog stručnjaka i
čoveka koji je bio beskrajno predan svom poslu, ali je takođe
bio poznat po svojoj surovoj iskrenosti, naročito u prisustvu
ljudi koji nisu shvatali da on svoju kreativnost nije stavljao u
službu monotonih cvetnih leja i ukrasnih vrtova, već da je
nastojao da stvori zapanjujuće prostrane pejzaže koji su se
odlikovali čudesnom misterioznošću i čarobnom igrom
svetlosti i senke.
Olmsted je, sa svoje strane, znao da je Bernam bio vodeći
stručnjak za arhitektonsko osvajanje oblaka. Za Bernama se
često govorilo da je poslovni genije firme, dok je Rut bio
zadužen za umetničke aspekte. Olmsted je intuitivno osećao da
mu je Bernam bio najbliži po temperamentu. Bernam je bio
odlučan, direktan i srdačan. Dok je pričao, gledao je
sagovorniku pravo u oči, što je ostavljalo utisak iskrenosti i
samouverenosti. U privatnim razgovorima Olmsted i Kodman
su došli da zaključka da bi sa Bernamom mogli ostvariti
uspešnu i produktivnu saradnju.
Odabrana ekipa je odmah krenula u obilazak terena,
mada se u očima izložbenih čelnika neka mesta već behu
izdvojila kao ubedljivi favoriti. Bernam i Rut su bili naročito
zagrejani za jednu od lokacija: za Džekson park koji se nalazio
na čikaškom Saut Sajdu11, istočno od predgrađa Inglvud, na
samoj obali Mičigenskog jezera. Kako se ispostavilo, Olmsted
je već dobro poznavao taj teren. Pre dvadeset godina, on je na
zahtev komisije koja je naručila projektovanje čikaškog Južnog
parka, pomno proučio potencijale Džekson parka i njegovog
zapadnog suseda, Vašington parka, kao i prostranog bulevara
koji se pružao između njih, koji su stanovnici Čikaga nazivali
Midvej. U izveštajima koje je predao članovima komisije
Olmsted je izneo ideju da se Džekson park, koji je u to vreme
predstavljao pečanu pustaru prekrivenu barama ustajale vode,
pretvori u park koji ne bi imao dostojnog rivala u čitavoj
Americi, čija bi izgradnja bila usredsređena na njegove vodene
potencijale i obuhvatala stvaranje kanala, laguna i senovitih
uvala. Olmsted je dovršio te planove neposredno uoči Velikog
požara iz 1871. godine. U žurbi da se grad što pre obnovi,
Olmstedova vizija je ostala nerealizovana. Park je zvanično
postao deo Čikaga tokom procesa teritorijalne aneksije iz 1889.
godine, ali je, koliko je Olmsted primetio, to bila jedina
promena koja se u međuvremenu odigrala. Park je bio jednako
zapušten kao i pre dvadeset godina. On je dobro poznavao
njegove mane, njegove brojne nedostatke, ali je iskreno
verovao da bi se, uz mnogo truda i veštine, uz mnogo
iskopavanja i preoblikovanja, Džekson park mogao
transformisati u pejzaž koji bi bacio u zasenak sva mesta na
kojima su se do tada održavale slične manifestacije.
Olmsted je odmah shvatio da je Džekson park posedovao
nešto čemu nijedan grad na svetu nije mogao parirati:

11 South Side, Južna strana (Prim. prev.).

beskrajnu plavičastu ravan Mičigenskog jezera koja je
predstavljala savršenu pozadinu za Svetski sajam koji je trebalo
da ostane zanavek urezan u sećanju ljudskog roda.

U utorak 12. avgusta, samo četiri dana nakon što su on i

Kodman stigli u Čikago, Olmsted je podneo izveštaj članovima
organizacionog odbora koji su, na njegovo ogorčenje, taj
dokument odmah obelodanili u javnosti. Olmsted je verovao da
će uvid u njegov izveštaj dobiti samo ljudi koji su bili direktno
povezani sa organizacijom sajma, koji su bili dovoljno
kompetentni da uvide fundamentalnu prihvatljivost Džekson
parka i da u njegovom izlaganju pronađu smernice koje će im
pomoći da se uhvate u koštac sa izazovom koji ih je očekivao.
Bio je zaprepaćen kada je primetio da su, umesto toga,
zavađene gradske klike počele da maše tim izveštajem kao
dokazom da Svetski sajam nipošto nije mogao biti lociran u
Džekson parku.
Upravni odbor je zatražio nov izveštaj koji je Olmsted
predao u ponedeljak 18. avgusta, šest dana nakon prvog
izveštaja. Bernam je, na svoju veliku radost, primetio da je
Olmsted ovog puta članovima upravnog odbora pružio mnogo
više od onoga što su bili spremni da progutaju.

Drugi Olmstedov izveštaj se nipošto nije odlikovao

stilskom savršenošću. Rečenice su praštale preko papira kao
što se zraci jutarnjeg sunca probijaju kroz seoske tarabe.
Uprkos tome, njegova proza je otkrivala izuzetno duboka i
suptilna stanovišta o preoblikovanju prostora koje je za cilj
imalo stvaranje odgovarajućih efekata u ljudskom umu.
Olmsted je na početku izlaganja upoznao članove
upravnog odbora sa osnovnim principima pejzažne arhitekture
i izneo par prekornih opaski na njihov račun.
 Umesto što se raspravljaju oko lokacije na kojoj će biti
održan sajam, ukazivao je Olmsted, zavađene gradske frakcije
se pod hitno moraju suočiti sa činjenicom da, ukoliko žele da
čikaška manifestacija zaista uspe, moraju ujediniti snage bez
obzira na to koju će lokaciju organizatori odabrati. "Čini mi se
da mnogi od vaših sugrađana još uvek ne uviđaju punu
ozbiljnost situacije i ne shvataju da ovaj sajam neće biti čikaški
sajam. To će biti Svetski sajam, a Čikago će pred očima sveta
nastupiti kao počastvovani predstavnik Sjedinjenih Američkih
Država. Stoga Čikago ima obavezu da odabere najbolju
raspoloživu lokaciju za održavanje ove manifestacije,
nezavisno od specifičnih lokalnih interesa ove ili one gradske
četvrti."
Svaki pejzažni element Svetske izložbe, tvrdio je on,
mora imati jedan "vrhovni cilj, a to je skladnost. Svaki detalj
će, kao skromni sastavni deo, svojom skladnošću doprinositi
veličanstvenosti celine, čije će dominantne elemente
predstavljati nadvijajuća arhitektonska zdanja. Drugim rečima,
samo tlo - sa svim stvarima koje će se nalaziti ispred, između i
iza građevina i svim pejzažnim detaljima u vidu travnatih
površina, cvetnih dezena, grmlja, drveća, fontana, statua,
ornamentacije i umetničkih dela - mora u dizajnerskom
pogledu biti u savršenom jedinstvu i skladu sa izložbenim
zdanjima. Pejzaž mora isticati građevine, a one - posredstvom
svetlosti, senke i tona - moraju jednako efikasno isticati
pejzaž."
Naravno, određene lokacije su već u startu posedovale
izvesne prednosti. Ako bi se izložbeni ambijent oslanjao na već
postojeće prirodne lepote, to bi doprinelo daleko većoj
vizuelnoj upečatljivosti od one koja bi se mogla postići
"najprefinjenijim i najskupljim veštačkim detaljima kao što su
dekorativne terase, fontane ili statue, ili bilo čime što bi ljudski
um mogao osmisliti i što bi ljudska ruka mogla stvoriti".
Zavađene gradske frakcije koje su se međusobno nadmetale
oko organizacije sajma očigledno su previđale činjenicu da je
Čikago posedovao "jedinstveni prirodni objekat čija
grandioznost, lepota i zanimljivost nadmašuju sve ostalo što bi
taj grad mogao ponuditi, a to je Mičigensko jezero".
Jezero je predstavljalo izuzetno lep i upečatljiv prizor
koji je mamio poglede promenljivošću boja i tekstura, što je
moglo značajno doprineti privlačnosti same manifestacije.
Brojni posetioci iz unutrašnjosti koji će pohrliti ka Čikagu da
posete Svetsku izložbu time bi "verovatno prvi put u životu
dobili priliku da vide beskrajno plavetno prostranstvo koje se
stapa sa horizontom, da posmatraju ogromne parobrode koji
neprestano cirkulišu kroz čikašku luku i da uživaju u dražesnim
efektima svetlosti koja se odbija o vodu i mreškanju oblaka
koji se gomilaju na horizontu, budući da takve vizuelne lepote
u toplim letnjim danima predstavljaju uobičajen prizor na
jezerskoj margini grada".
Olmsted je nakon toga razmotrio potencijale koje su
pružale četiri lokacije koje su se našle u najužoj konkurenciji:
jezerska lokacija koja se nalazila iznad same čikaške Petlje;
dve kopnene lokacije, među kojima se nalazio i Garfild park na
zapadnom perimetru grada; i, naravno, Džekson park.
Iako se Olmstedu lično najviše dopadala najsevernija
lokacija, on je i dalje tvrdio da bi se Džekson park mogao
pokazati kao "krajnje adekvatan i zadovoljavajući izbor, kao
mesto koje može ponuditi vizuelne efekte koji nisu viđeni još
ni na jednoj Svetskoj izložbi".
Olmsted je kategorično odbacivao mogućnost da se
sajam održi na nekoj od kopnenih lokacija, smatrajući ih
nedovoljno upečatljivim, monotonim i previše udaljenim od
jezera. Dok je govorio o očiglednim nedostacima Garfild
parka, ponovo je iskoristio priliku da izrazi svoju ogorčenost
zbog nesposobnosti čikaških zvaničnika da se usaglase
povodom odabira najpovoljnije lokacije, što je bilo u krajnjem
neskladu sa razmetljivim govorima koje je čikaška delegacija
držala uoči vašingtonskog glasanja.
"S obzirom na vatrenost kojom je čikaška delegacija
uveravala ostatak nacije da njihov grad raspolaže mnoštvom
izuzetnih lokacija za organizovanje sajma; s obzirom na
neverovatne pejzažne pogodnosti koje bi Filadelfija mogla
pružiti da je organizacija poverena tom gradu; s obzirom na
ogromne prednosti koje bi sajmu mogao obezbediti prelepi
ambijent vašingtonske doline Rok Krik; s obzirom na
impresivnu ponudu njujorške delegacije koja se, između
ostalog, zasnivala na očaravajućim Palisadama u dolini reke
Hadson i fantastičnom longajlendskom tesnacu; s obzirom na
sve to, možemo opravdano strahovati da bi izbor neke lokacije
u čikaškom zaleđu, mesta koje apsolutno ne poseduje bilo
kakvu prirodnu draž ili ambijentalnu privlačnost, mogao
predstavljati razočaranje za čitavu naciju i pružiti povoda za
ironično ismevanje tvrdnji o beskrajnim potencijalima i
savršenim lokalitetima kojima se čikaška delegacija prošle
zime razmetala pred Kongresom."
Bernam se iskreno nadao da će Olmstedov ponovljeni
izveštaj primorati čikaške zvaničnike da konačno donesu
odluku. Situacija je postajala sve apsurdnija. Toliko odlaganje
bilo je prosto izluđujuće jer je peščani sat još odavno bio
okrenut i vreme je neumojjivo isticalo. Pa ipak, činilo se da
organizacioni odbor i dalje nije bio svestan činjenice da je
Čikago bio na dobrom putu da se pretvori u sramotu
nacionalnih, pa čak i globalnih razmera.

Nedelje su prolazile.
Oktobar je već bio na izmaku, a pitanje lokacije još uvek
nije bilo razrešeno. Bernam i Rut su nastavljali sa uobičajenim
aktivnostima, pokušavajući da se izbore sa rastućim obimom
posla. Građevinari su počeli da realizuju dva najnovija projekta
njihove arhitektonske firme, još dva impozantna čikaška
nebodera, Hram ženske hrišćanske trezvenjačke unije i Hram
masonskog bratstva koji će, sa visinom od dvadeset jednog
sprata, predstavljati najvišu građevinu na svetu. Radovi se već
behu zahuktali i uskoro je trebalo da se postave ugaoni
kamenovi. U vreme kada su arhitektura i građevinarstvo
predstavljali jednu od najfascinantnijih odlika Čikaga,
ceremonije koje su se održavale u čast postavljanja kamena
temeljca pretvarale su se u prilično ekstravagantne događaje.
Proslava Trezvenjačke unije odigrala se na uglu ulica La
Sal i Monro, pored deset tona težee gromade tamnog
njuhempširskog granita čije su dimenzije iznosile 7x7x3 stope.
Bernam i Rut su se pridružili vodećim gradskim ličnostima,
među kojima su se nalazili gospođa Fransis E. Vilard,
predsednica Unije, i Karter Henri Harison, bivši gradonačelnik
koji je, nakon četiri ostvarena mandata, ponovo ušao u izbornu
trku. Kada se Harison pojavio pred okupljenom svetinom, sa
mekim crnim šeširom na glavi i džepovima punim luksuznih
cigara, narod ga je pozdravio glasnim klicanjem, u čemu su
naročito prednjačili Irci i sindikalisti koji su Harisona smatrali
prijateljem nižih društvenih slojeva. Bilo je izvesne ironije u
tome što su se ljudi poput Bernama, Ruta i Harisona nalazili
među počasnim zvanicama na svečanosti koju je organizovala
Trezvenjačka unija. U vreme dok je službovao kao
gradonačelnik, Harison je u svojoj kancelariji uvek imao u teku
nekoliko sanduka kvalitetnog burbona. Pripadnici viših
društvenih slojeva, koji su se držali strogih principa
protestantske vere, u njemu su videli oličenje gradskog satira
čija je popustljivost prema prostituciji, kockanju i alkoholu
doprinela da poročne gradske četvrti, među kojima se naročito
isticala četvrt Levi - dom ozloglašenog barmena i pljačkaša
Mikija Fina - dostignu još viši stepen moralnog posrnuća. Rut
je bio čuveni čikaški bonvivan koga je Luis Salivan jednom
prilikom opisao kao "čoveka od krvi i mesa koji nije zazirao od
ovozemaljskih poroka". Bernam se po svojim životnim
principima takođe nije uklapao u tu svetkovinu. Osim što je
redovno slao bačve prvoklasne madere na put oko sveta, on je
svake godine flaširao dodatnih četiri stotine kvarta12 manje
kvalitetnog vina koje je nabavljao od jednog prijatelja i lično je
odabirao zalihe za vinski podrum čikaške Union lige.
Bernam je dostojanstvenim teatralnim pokretom pružio
posrebrenu mistriju gospođi T.B. Kars, predsednici Asocijacije
za izgradnju hrama, čiji je osmeh ukazivao da je bila krajnje
neupućena u monstruoznu poročnost pomenutih čikaških
uglednika ili da je u tom svečanom trenutku zdušno nastojala
da ignoriše takve detalje. Ona je zahvatila gomilicu maltera,
koji je tu bio donet u svrhe ceremonije, a onda ga nanela na
kamenu površinu i brižljivo ga potapkala mistrijom, što je
jednog od posmatrača navelo da prokomentariše: "Potapkala je
malter kao što bi raznežena žena potapšala po glavi slatko
kovrdžavo detešce." Potom je dodala mistriju usplahirenoj
gospodi Vilard, "koja je daleko srčanije pristupila tom zadatku
i prosula malo maltera preko haljine".
Rut je tada, po priči jednog svedoka, prišao svojim
prijateljima i šapatom im predložio da zbrišu negde na piće.

U relativnoj blizini, u distribucionom skladištu Čikago

inter oušna, veoma čitanog i uglednog čikaškog dnevnog lista,
mladi irski imigrant - koji je bio vatreni pristalica Kartera
Harisona - privodio je kraju svoja dnevna zaduženja. Njegovo
ime je bilo Patrik Judžin Džozef Prendergast. On je
komandovao četom drskih raznosača novina koje je prezirao iz
dubine duše i koji su zauzvrat prezirali njega, koristeći svaku
priliku da mu se narugaju ili da mu prirede neku neslanu šalu.
Pomisao da bi Prendergast jednog dana mogao ostaviti trajan
pečat na sudbini Svetske izložbe tim deranima bi sigurno
delovala apsurdno, budući da je Prendergast u njihovim očima

12 Kvart - četvrt galona (Prim. prev.).

predstavljao krajnje bespomoćno i patetično stvorenje.
Prendergast je u to vreme imao dvadeset dve godine.
Njegova porodica je 1871. emigrirala iz Irske u Sjedinjene
Države. U Čikago su se doselili u mesecu avgustu, taman na
vreme da prisustvuju Velikom požaru. Prendergast je, po
rečima njegove majke, oduvek bio "stidljiv i povučen dečak".
Osnovno obrazovanje je stekao u čikaškom institutu De la Sal.
Jedan od njegovih učitelja, fratar Adžutor, o njemu je rekao
sledeće: "Dok je pohađao školu, bio je izuzetan dečak u tom
pogledu što je bio veoma miran i što se za vreme podnevnog
odmora nikada nije igrao sa ostalim đacima. Njegov izgled me
je često navodio na pomisao da se ne oseća dobro, da ga muči
neka bolest." Zahvaljujući očevom posredovanju, uspeo je da
se zaposli u Vestern unionu, na isporuci telegrama, gde se
zadržao oko godinu i po dana. Otac mu je umro kada je imao
trinaest godina i Prendergast je tada izgubio svog jedinog
pravog prijatelja. Još više se povukao od sveta i neko vreme je
živeo u potpunoj izolaciji. Međutim, kako je vreme odmicalo,
polako se budio iz letargije. Počeo je da čita knjige iz oblasti
prava i politike i da posećuje sastanke Kluba za ustanovljenje
jedinstvenog poreza, čiji su članovi prigrlili uverenje
američkog ekonomiste Henrija Džordža da bi privatni
zemljoposednici trebalo da plaćaju taksu, ili preciznije rečeno
rentu, čime bi se promovisala suštinska istina da zemlja pripada
svima. Prendergast je tako vatreno učestvovao u klupskim
raspravama da su njegove kolege jednom prilikom morali da ga
iznesu iz prostorije kako bi obuzdali njegov govornički zanos.
Njegovoj majci se činilo da je on gotovo preko noći postao
sasvim drugačiji čovek: načitan, energičan, uključen u
društvena dešavanja. "Odjednom je postao izuzetno bistar i
pronicljiv", objašnjavala je gospođa Prendergast.
U stvari, kako je vreme odmicalo, njegovo ludilo se
postojano produbljivalo. Kada nije bio zauzet poslom, pisao je
dopisnice - na desetine, možda čak i na stotine dopisnica - koje
je upućivao najmoćnijim ljudima u gradu, obraćajući im se
glasom čoveka koji ni po čemu nije zaostajao za njima. Pisao je
svom obožavanom Harisonu i raznim drugim političarima,
uključujući i guvernera savezne države Ilinois. S obzirom na
ugled koji je Bernam uživao u gradu, moguće je da je neka od
Prendergastovih dopisnica bila upućena i na njegovu adresu.
Bilo je više nego očigledno da je Prendergast bio mladić
koga su mučili ozbiljni problemi. Uprkos tome, on je izgledao
tako bezazleno da niko nije mogao naslutiti da bi mogao
predstavljati opasnost po bilo koga ili bilo šta. Ljudima koji su
se u prolazu susretali s njim delovao je kao samo još jedna
uboga duša smoždena čikaškim metežom, bukom i
prljavštinom. Međutim, Prendergast je kovao grandiozne
planove za budućnost, a u središtu tih planova nalazio se jedan
jedini čovek: Karter Henri Harison.
On je pružio svesrdan doprinos Harisonovoj kampanji za
gradonačelnika, iako Harison nije imao pojma o tome, tako što
je slao na desetine i desetine dopisnica i govorio svima koji su
bili voljni da ga saslušaju da je Harison, kao odani prijatelj
Iraca i radničke klase, bio najbolji kandidat za tu funkciju.
Svim srcem je verovao da će Harison, kada konačno
bude izborio svoj peti gradonačelnički mandat - ako ne na
predstojećim izborima u aprilu 1891. godine, onda na narednim
izborima 1893. godine - sigurno nagraditi Prendergasta poslom
koji bi mu priličio. Tako je funkcionisala čikaška politika.
Uopšte nije sumnjao da će ga Harison jednog dana prihvatiti
pod svoje okrilje i spasti ga od ledenih čikaških jutara i
zajedljivih raznosača novina koji su trenutno definisali turobne
obrise njegovog života.
Među najprogresivnijim psihijatrima tog doba, takvo
neosnovano uverenje se nazivalo iluzija i bilo je povezano sa
nedavno identifikovanim psihičkim poremećajem koji je dobio
naziv paranoja. Srećom, iluzije su u najvećem broju slučajeva
bile potpuno neškodljive za okolinu.
 25. oktobra 1890. godine, u vreme dok su Bernam i
Olmsted željno iščekivali donošenje odluke o lokaciji Svetske
izložbe, iz Evrope su počele da pristižu vesti o zabrinjavajućim
događajima koji su čikaškom sajmu mogli naneti daleko veću
štetu od beskrajnog premišljanja organizacionog odbora.
Čikago tribjun je izveštavao da su, zbog rastućih turbulencija
na svetskom tržištu, londonski stručnjaci počeli da se
pribojavaju ozbiljne recesije koja bi mogla prouzrokovati
ekonomsku "paniku" globalnih razmera. Na Vol Stritu je
odmah zavladala prava pometnja. Železničke akcije su se naglo
stropoštale. Vrednost akcija Vestern uniona opala je za pet
procenata.
Sledeće subote vest o zapanjujućem ekonomskom krahu
je, posredstvom podvodnih kablova, krenula iz Britanije ka
Americi.
Pre nego što je vest stigla do druge strane okeana, čikaški
brokeri su ubijali vreme razgovarajući o čudnom atmosferskom
fenomenu koji je tog jutra zadesio njihov grad. Nad Čikagom
se nadvijao neobičan izmagličasti sumrak koji je podsećao na
"taman pokrov". Brokeri su u šali govorili kako ta sablasna
pomrčina najavljuje da se približava "Sudnji dan".
Međutim, njihove pošalice su zamrle čim su prvi
telegrami počeli da pristižu iz Londona: jedna od najmoćnijih
londonskih investicionih kompanija, Bering braders, bila je
pred zatvaranjem.
"Najnovija vest", pisao je jedan od Tribjunovih novinara,
"došla je kao grom iz vedra neba." Engleska banka i sindikat
finansijera nastojali su svim silama da prikupe fondove da bi
obezbedili pokriće za Beringova finansijska dugovanja.
"Odmah je usledila grozničava rasprodaja akcija koja se
pretvorila u pravu berzansku paniku." Te vesti su Bernama i
ostale organizatore Svetske izložbe ispunile velikom
strepnjom. Ti događaji su zaista najavljivali početak istinske i
dubokosežne ekonomske krize, to se nije moglo desiti u
fatalnijem trenutku po njih. Da bi Čikago ispunio svoja
razmetljiva obećanja da će u svakom pogledu nadmašiti
parišku izložbu, grad će morati da uloži daleko više novca od
Francuza i da privuče daleko veći broj posetilaca, pri čemu je
trebalo imati u vidu da je pariška manifestacija privukla veći
broj ljudi od bilo kog drugog mirnodopskog događaja u istoriji
čovečanstva. Pod najboljim mogućim okolnostima, privlačenje
tako masivne publike predstavljalo bi ozbiljan izazov, dok bi,
pod okolnostima koje su im sada pretile, taj poduhvat postao
praktično neizvodljiv, naročito ako se uzme u obzir da će
posetioci iz unutrašnjosti, zbog geografskog položaja Čikaga,
morati da izdvoje priličnu svotu novca za putne troškove.
Železničke kompanije su organizacionom odboru već jasno
stavile do znanja da nisu imale nameru da tokom sajma snize
cenu karata na čikaškim linijama.
Ekonomske turbulencije su se nastavile i na evropskom i
na američkom tlu, ali njihove dalekosežne posledice još uvek
nisu bile dovoljno sagledive - što je, posmatrano iz
retrospektive, predstavljalo povoljnu okolnost.

U jeku tih mahnitih ekonomskih turbulencija, 30. oktobra

1890. godine, upravni odbor je naimenovao Bernama za
izvršnog direktora Svetske izložbe, sa platom koja je,
prebačeno u današnje vrednosti, iznosila oko 360.000 dolara.
Bernam je za uzvrat proglasio Ruta za glavnog arhitektu
izložbe, a Olmsteda za glavnog pejzažnog arhitektu.
Bernam je sada posedovao formalno ovlašćenje da
otpočne se radovima, ali još uvek nije imao lokaciju na kojoj bi
mogao realizovati svoje zamisli.
 "Nemate razloga za strah!"

KAKO JE BROJ STANOVNIKA U INGLVUDU

RASTAO, Holmsovi tonici i losioni su se sve bolje prodavali.
Krajem 1886. godine njegov apotekarski biznis je bio tako
dobro razrađen da mu je donosio sasvim pristojne prihode.
Sada, kada je konačno živeo u blagostanju, Holms je sve češće
razmišljao o mladoj dami po imenu Mirta Z. Belnap, koju je
upoznao tokom kratkotrajnog boravka u Mineapolisu. Mirta je
imala plavu kosu, plave oči i raskošne obline, ali je jedna
osobina u Holmsovim očima činilo naročito privlačnom - auru
ranjivosti i zavisnosti koja je prosto zračila oko nje. Mirta se
vremenom u njegovim mislima postala opsesija a njena slika
mu je neprestano lebdela pred očima. Zato je ponovo otputovao
za Mineapolis, navodno zbog posla. Uopšte nije sumnjao da će
uspeti u onome što je naumio. Holms je često razmišljao o
tome kako su žene, kao klasa, tako ranjiva i bezazlena
stvorenja. To se naročito odnosilo na devojke iz provincije koje
su naivno verovale da će društveni maniri kojih su se
pridržavali stanovnici njihovih bezbednih učmalih varoši - kao
što su Alva, Klinton ili Persi - nastaviti da važe i onda kada
napuste svoje prašnjave sobičke prožete mirisom kerozina i
otisnu se u rizične avanture u velikim urbanim centrima.
Međutim, život u gradskoj džungli primoravao ih je da
veoma brzo očvrsnu. Zato je bilo najbolje uhvatiti ih još na
samom početku, čim bi pristigle iz neke provincijske zabiti
maštajući o lepšem i slobodnijem životu - dok su još uvek bile
anonimne, bezazlene i nije ih bilo u gradskim registrima.
Holms je svakodnevno posmatrao kako reka mladih lepih žena
silazi sa vozova, drezina i fijakera, mršteći se nad ceduljicama
na kojima su bile naškrabane adrese domova i pansiona u
kojima će započeti svoj novi život. Upravnice čikaških javnih
kuća dobro su poznavale njihovu situaciju, tako da su često
sačekivale vozove iz unutrašnjosti i saletale mlade došljakinje
svojom slatkorečivošću i srdačnošću, ostavljajući ključne
informacije za kasnije. Holms je voleo Čikago i sa uživanjem
je posmatrao kako se te mlade bezazlene žene gube u daljini,
stapajući se sa oblacima dima i gradskom vrevom, ne
ostavljajući bilo kakav nagoveštaj da su ikada prošle tuda,
izuzev možda tanušan trag parfema koji se raspršivao među
odbojnim mirisima konjske balege, antracita i truleži.
Kada je upoznala Holmsa, Mirta je živela sa roditeljima u
Mineapolisu, gde je bila zaposlena u prodavnici muzičkih
instrumenata. Već na prvi pogled stekla je utisak da je taj
neznanac poticao iz sveta koji je bio daleko lepši i uzbudljiviji
od njenog rodnog mesta. Mineapolis je u to vreme bio mali
učmali grad, pun švedskih i norveških farmera koji su bili
šarmantni koliko i stabljike kukuruza. Holms je, sa druge
strane, bio naočit, srdačan i očigledno imućan i pri tom je živeo
u Čikagu, najstrašnijem i najprivlačnijem od svih američkih
gradova. Dodirnuo ju je još prilikom prvog susreta, a iz očiju
mu je zračila blistava plavičasta nada. Kada je tog prvog dana
napustio radnju, ona je dugo zurila u prazno, posmatrajući
čestice prašine koje su poigravale u vazduhu i razmišljajući
kako je njen život nepodnošljivo prazan i turoban. Sat je
monotono kuckao. Nešto se moralo promeniti.
Kada je dobila njegovo prvo pismo, u kome ju je učtivo
pitao da li mu dopušta da joj se udvara, činilo joj se kao da se
neka teška prašnjava zavesa konačno podigla sa njenog života.
Holms je na svakih par nedelja dolazio u Mineapolis. Puno joj
je pričao o Čikagu. Opisivao joj je tamošnje nebodere,
objašnjavajući kako čikaške građevine iz godine u godinu
postaju sve više i sve grandioznije. Sa neobičnom ležernošću
pripovedao joj je šokantne priče o stočnom gazdinstvu Union,
o svinjama koje su, skičeći na sav glas, prelazile preko Mosta
uzdaha koji je vodio ka izdignutoj platformi gde su im radnici
vezivali zadnje noge, da bi odatle bile prebačene do klanice iz
koje se širio miris krvi i smrti. Pričao joj je i romantične priče:
kako je Poter Palmer bio toliko zaljubljen u svoju suprugu
Bertu da joj je kao venčani dar poklonio veličanstveni hotel po
imenu Palmer haus.
U to vreme su postojala jasno definisana pravila koja su
uređivala tok zavođenja i udvaranja. Iako ta pravila nikada nisu
bila ispisana crno na belo, svaka devojka je bila temeljno
upućena u njih tako da je lako mogla prepoznati kada ih je neki
muškarac kršio. A Holms je to nesumnjivo činio - i to sa
takvom smelošću i bestidnošću da je Mirta odmah zaključila da
ta pravila u Čikagu očigledno nisu važila. Ta spoznaja ju je
isprva plašila, ali je ubrzo bila ponesena vrelinom emocija koje
su se rasplamsale u njenoj duši i uzbudljivim rizikom koji su te
emocije nosile. Kada ju je Holms zaprosio, bez ikakvog
oklevanja je prihvatila njegovu ponudu. Venčali su se 28.
januara 1887. godine.
Naravno, Holms je prećutao podatak da je on već imao
suprugu, Klaru Lavering - koja je se istini za volju, nije udala
za H.H. Holmsa već za Hermana Vebstera Madžeta. Dve
nedelje nakon što se oženio Mirtom, on je Vrhovnom sudu
okruga Kuk u Ilinoisu podneo zahtev za poništenje braka sa
Klarom Lavering, ali to očigledno nije učinio iz
dobronamernog poriva da izgladi nepravilnosti u svom
bračnom dosijeu, budući da je u zahtevu naveo da se na razvod
odlučio zbog Klarinog neverstva, što je moglo drastično
narušiti njenu reputaciju. Međutim, ubrzo je odustao od te
namere, tako da je sud obustavio postupak zbog "nemogućnosti
realizovanja brakorazvodne parnice".
Čim je stigla u Čikago, Mirta je shvatila da joj Holmsove
priče nisu mogle ni približno predočiti grandioznost tog mesta i
njegovu zastrašujuću energiju. Grad je podsećao na ogroman
uzavreli kazan. Ulice su bile preplavljene užurbanim ljudima, a
tlo je podrhtavalo od neprestane tutnjave vozova. Pa ipak, ta
buka i metež podsećali su je da je njen život konačno postao
prijemčiv za nešto novo i uzbudljivo. U Mineapolisu je znala
samo za beskrajnu monotoniju i za udvaranja neotesanih
provincjlaca koji su, lišeni bilo kakvog osećaja za romantiku,
naprosto tražili nekoga sa kim će deliti svoju životnu agoniju.
Isprva je bila donekle razočarana činjenicom da je Holms živeo
u Inglvudu, a ne u srcu Čikaga, ali je čak i na tom mestu
vladala živost koju nikada nije osetila u svom rodnom gradu.
Ona i Holms su se uselili u apartman na prvom spratu, u kom je
ranije živela gospođa Holton. U proleće 1888. godine Mirta je
već bila u blagoslovenom stanju.
Mirta je isprva pomagala svom suprugu u apotekarskim
poslovima. Volela je da radi sa njim i znatiželjno je posmatrala
njegov profesionalni nastup. Iz prikrajka se divila njegovom
naočitom licu i spokojnim plavim očima, nastojeći da se što
češće nađe u njegovoj blizini i oseti utešnu toplinu njegovog
tela. Opčinjeno je posmatrala kako je njen suprug svojom
veštinom i šarmantnošću uspevao da osvoji svakog klijenta koji
bi ušao u radnju, pa čak i stare mušterije koji su godinama bili
lojalne odsutnoj gospođi Holton. Takođe je, bar u početku, sa
osmehom dočekivala beskrajnu povorku mladih žena koje su
gotovo po pravilu zahtevale da se konsultuju lično sa doktorom
Holmsom.
Mirta je vremenom uvidela da je ispod srdačne i
šarmantne spoljašnjosti njenog supruga provejavala izuzetno
snažna žila ambicioznosti. On je bio apotekar samo po tituli,
dok se po svim ostalim osobinama daleko više uklapao u
tadašnji ideal preduzimljivog samosvesnog muškarca koji se
sopstvenim radom i sposobnošću probijao na društvenoj
lestvici. "Ambicija je predstavljala njegovo prokletstvo",
kasnije je govorila Mirta. "Svim srcem je žudeo da se dokaže
pred svetom, da sebi obezbedi status imućnog i uglednog
čoveka."
Uprkos tome, Mirta je tvrdila da Holmsova ambicioznost
nikada nije imala negativnog odraza na njegov karakter i da
nikada nije bila u sukobu sa njegovom ulogom odanog i
privrženog supruga, a kasnije i brižnog oca. Ona se, štaviše,
klela da je njen suprug bio izuzetno mekog srca. Obožavao je
decu i životinje: "Strašno je voleo kućne ljubimce i uvek je
imao nekog psa ili mačku, a povremeno i konja. Po čitav sat bi
se igrao i ludirao sa njima i učio ih raznim trikovima." Klasični
muški poroci su mu bili potpuno strani. Nije pio, nije pušio i
nije se kockao. Uvek je bio blag i srdačan, činilo se da ga je
bilo nemoguće uzrujati ili iznervirati. "Kada je u pitanju
porodični život mislim da se nijedan muškarac na svetu nije
mogao uporediti sa mojim suprugom", izjavljivala je Mirta. "Ni
ja, ni naša mala kćerkica, ni moja majka nikada od njega nismo
čule neku grubu ili neljubaznu reč. Nikada nije bio nervozan i
neraspoložen. Uvek je delovao srećno, opušteno i bezbrižno."
Pa ipak, još od samog početka njihov brak je bio prožet
izvesnom tenzijom. Međutim, ta tenzija nije poticala od
Holmsa, budući da on nikada nije ispoljavao bilo kakve
negativne emocije prema svojoj supruzi. Problem je počivao u
tome što su Mirti ubrzo dojadile nametljive mlade dame koje
su paradirale kroz radnju i neskriveno saletale njenog supruga -
koji im se, da stvari budu još gore, bez ikakvog ustručavanja
smeškao, dodirivao ih i gledao ih svojim prodornim plavim
očima. To joj je u samom početku bilo simpatično, ali je njena
duša ubrzo postala preplavljena napetošću i nelagodnošću, a
potom i snažnom ljubomorom i podozrivošću.
Mirtina posesivnost nije razjarila Holmsa. On je u
njenom ponašanju naprosto video prepreku koja mu se isprečila
na putu, poput kapetana koji bi na svom kursu spazio ledeni
breg. Ako je bio dovoljno vešt, nije bilo razloga da se nervira
zbog toga. Bilo je sasvim dovoljno da elegantno izbegne
prepreku. Stoga je objasnio Mirti da se posao u radnji toliko
razgranao da mu je bila neophodna njena pomoć oko vođenja
knjiga. Mirta je tako počela da provodi sve više vremena u
kancelariji na spratu, obavljajući nužnu korespondenciju i
pripremajući fakture za apotekarsku radnju. Pisala je svojim
roditeljima i poverila im svoje probleme. Oni su se u leto 1888.
godine preselili u gradić Vilmet u Ilinoisu, gde su živeli u lepoj
dvospratnoj kući u Džon stritu, odmah preko puta crkve.
Usamljena, tužna i trudna, Mirta se odselila kod njih i tamo je
ubrzo rodila kćerkicu Lusi.
Holms je odjednom počeo da se ponaša kao revnosni
suprug. Mirtini roditelji su isprva ostali uzdržani, ali je on
vremenom uspeo da ih smekša svojim pokajništvom,
slatkorečivošću i izlivima supružničke i očinske brižnosti.
"Njegovo prisustvo", objašnjavala je Mirta, "bilo je kao ulje na
uzburkanoj vodi, kao što je moja majka često govorila. Bio je
tako dobar, tako nežan i tako pažljiv da bi nas u tren oka
naterao da zaboravimo na sve brige i strepnje."
Holms ih je često molio da mu oproste što s njima nije
provodio više vremena. U Čikagu ga je čekalo toliko posla,
objašnjavao je. Po njegovoj odeći i novcu koji je donosio
njihovoj kćeri, Mirtini roditelji su zaključili da je njihov zet
očigledno bio ambiciozan i preduzimljiv muškarac, što je u
velikoj meri ublažilo njihove strepnje. Oni i Mirta su se
postepeno pomirili sa situacijom, a doktor Holms je sve ređe
dolazio u njihov dom, ali je prilikom tih peseta bio izuzetno
pažljiv i srdačan, obasipao ih poklonima i razneženo ljuljuškao
malu Lusi u naručju.
"Često se kaže da mala deca mogu bolje proceniti šta se
krije u nečijoj duši nego odrasli ljudi", govorila je Mirta, "a ja
nikada nisam videla detešce koje nije želelo da ga gospodin
Holms uzme u naručje i koje nije bilo oduševljeno njegovim
prisustvom. Uspevao je da pridobije čak i mališane koji meni
nisu dopuštali da im priđem. Strašno je voleo decu. Kada smo
negde putovali i kada bi u vagonu primetio neko detešce, imao
je običaj da mi kaže, 'Idi i pitaj roditelje možemo li nakratko da
uzmemo dete', a kada bi nam roditelji izašli u susret on bi se
razneženo igrao sa detetom, zaboravljajući na sve ostalo, sve
dok ga majka ne bi zatražila nazad ili dok ja ne bih primetila da
je dete počelo da se vrpolji. Često se dešavalo da uzme
rasplakano dete iz majčinog naručja i ono bi u tren oka utonulo
u san ili bi počelo razdragano da se igra s njim."

Holms je ubrzo shvatio da mu je nagli razvoj Inglvuda

otvarao nove mogućnosti. Još odkako je preuzeo Holtonovu
drogeriju, bio je zainteresovan za neiskorišćeno zemljište sa
druge strane ulice. Raspitao se u komšiluku i saznao da je ono
pripadalo nekoj ženi koja je živela u Njujorku. U leto 1888.
godine kupio je tu parcelu i promišljeno registrovao vlasništvo
pod lažnim imenom, H.S. Kembel. Nedugo nakon toga počeo
je da pravi nacrte za građevinu koju će podići na tom zemljištu.
Nije potražio stručnu pomoć, iako se u zgradi u kojoj je bila
smeštena njegova apoteka nalazila kancelarija uglednog
lokalnog arhitekte A.A. Frejzera. Holms je znao da bi, ako bi
unajmio arhitektu, morao da otkrije istinski karakter građevine
koja je sve više opsedala njegovu maštu.
U njegovim mislima je gotovo preko noći izronila
kompletna slika zgrade i njena funkcionalna upotrebljivost,
poput arhitektonskog projekta izvučenog iz fioke radnog stola.
U prizemlju će se nalaziti trgovački lokali koji će mu donositi
prihod i omogućiti mu da zaposli mnoštvo mladih i lepih žena,
dok će na prvom i drugom spratu biti stambeni prostor. Svoj
apartman i prostranu kancelariju smestiće na prvom spratu.
Prozori će gledati na ugao Šezdeset treće ulice i Ulice Voliš.
To su bile osnovne smernice. Nakon toga se posvetio
razrađivanju pojedinosti, što ga je ispunjavalo još većim
zadovoljstvom. Skicirao je drvenu cev koja će se spuštati od
tajne lokacije na prvom spratu sve do podruma zgrade.
Unutrašnjost cevi biće premazana kolskim mazivom. Pored
svoje kancelarije će napraviti specijalnu potpuno zatvorenu
odaju sa hermetičkim vratima i gvozdenim zidovima sa
azbestnom izolacijom. Kontrolni uređaj za gasne instalacije
koje će biti ugrađene u jednom od zidova nalaziće se u
njegovom plakaru, odakle će istovremeno moći da upravlja
dotokom gasa u svim delovima zgrade. Takođe će napraviti
veliki podrum sa skrivenim odajama, ispod koga će biti ukopan
tajni prostor za trajno skladištenje osetljivog materijala.
Dok je Holms snevao i skicirao, njegov projekat je
postajao sve detaljniji i sve fascinantniji. Ali, to je bio tek
početak. Holms je znao da će pravo zadovoljstvo uslediti tek
kada zgrada bude završena i kada se unutra bude uselila armija
žena od krvi i mesa. Krv mu je ključala u venama pri pomisli
na neslućene užitke koje će sebi tada moći da priušti.
Holms je bio svestan činjenice da će realizacija tog
projekta predstavljati veliki izazov. Zbog toga je smislio
strategiju koja je, po njegovom uverenju, mogla da ispuni
dvostruku funkciju: da ublaži sumnjičavost ljudi koji će
učestvovati u izgradnji i da svede njegove troškove na
minimum.
Objavio je oglas u novinama i ubrzo su radnici, uz pomoć
konjskih zaprega, počeli da iskopavaju zemlju. Rupa koju su
napravili podsećala je na ogromnu raku i po razmerama i po
plesnivoj hladnoći koja je izbijala iznutra, ali se radnici nisu
žalili jer je napolju vladala nepodnošljiva letnja žega. Samo
zemljište se pokazalo kao prilično problematično. Radnici su se
lako izborili sa prvih nekoliko stopa, ali su naredni slojevi
postajali sve peskovitiji i sve vlažniji. Bočni delovi jame morali
su da budu poduprti drvenim gredama. Voda je probijala kroz
zidove. U potonjem izveštaju čikaškog građevinskog
inspektora je stajalo: "Ustanovljeno je neravnomerno sleganje
temelja koje na nekim mestima iznosi čak četiri inča 13 u

13 Jedan inč iznosi 2.54 cm, a jedna stopa 30.48 cm (Prim. prev.).
rasponu od dvadeset stopa." Zidari su postavili temelj i
spoljašnje zidove, dok su tesari podigli unutrašnji ram. Kroz
ulicu su se razlegali monotoni škriputavi zvuci ručnih testera.
Holms se ponašao kao izuzetno zahtevan i džangrizav
poslodavac. Kada bi radnici zatražili da im isplati nadnice, on
bi se razvikao na sav glas, prebacujući im kako su užasno loše
odradili svoj posao i odbijajući da ih isplati, čak i kada je
njihov rad bio besprekoran. Radnici bi tada dali otkaz ili bi ih
on sam najurio. Potom bi na njihovo mesto doveo nove
majstore, prema kojima se ponašao na identičan način.
Izgradnja je veoma sporo napredovala, ali to Holmsu nije
smetalo jer je bio svestan činjenice da je, zahvaljujući svojoj
taktici, plaćao samo neznatan deo realnih troškova. Neprestano
smenjivanje građevinskih ekipa imalo je i tu prednost što se
niko na gradilištu nije zadržavao dovoljno dugo da bi
proniknuo u tajne Holmsove građevine. Neki radnik bi bio
unajmljen da izvede određeni zadatak - recimo, da postavi
gasne instalacije u čudnoj klaustrofobičnoj odaji bez ijednog
prozora - ali bi njemu, budući da nije znao šta se skrivalo u
ostatku zgrade, taj zahtev mogao delovati sasvim razumno ili, u
najgorem slučaju, naprosto ekscentrično.
Uprkos tome, zidar po imenu Džordž Bouman je tokom
rada na Holmsovoj zgradi doživeo nešto od čega mu se sledila
krv u žilama. "Holms je bio strašno čudan", prisećao se
Bouman. "Radio sam za njega svega dva dana kada mi je
prišao i prokomentarisao da sigurno nije lako po čitav dan
ređati cigle. Upitao me je da li bih voleo da zaradim novac na
neki lakši način i ja sam mu naravno odgovorio potvrdno.
Nekoliko dana kasnije mi je ponovo prišao, uperio prstom ka
podrumu i rekao, 'Je'l vidiš onog čoveka tamo dole? To je moj
šurak. Iskreno da ti kažem, nas dvojica nismo u naročito
dobrim odnosima. Vidiš, tebi uopšte ne bi bilo teško da tokom
rada slučajno ispustiš kamen na njegovu glavu, a ja bih te za tu
uslugu nagradio sa pedeset dolara."
 Boumana je, još više od samih reči, užasnuo Holmsov
nastup - "istupio je sa tom ponudom kao čovek koji traži od
svog prijatelja da mu učini najbezazleniju moguću uslugu",
izjavio je kasnije Bouman.
Niko sa sigurnošću ne može reći da li je Holms zaista
želeo da nagovori Boumana na ubistvo. S obzirom na njegov
karakter, bilo je sasvim moguće da je Holms prethodno ubedio
navodnog "šuraka" da uplati polisu životnog osiguranja i da
njega navede kao osobu koja bi naplatila premiju u slučaju
nesreće. A bilo je moguće i da je Holms naprosto testirao
Boumana kako bi proverio da li se u budućnosti može osloniti
na njegove usluge. Ako se zaista radilo o testu, Bouman je
definitivno pao. "Bio sam tako prestravljen da nisam uspeo da
prozborim ni reč", izjavio je Bouman. "U svakom slučaju,
nisam prihvatio njegov predlog i prvom prilikom sam zbrisao
sa gradilišta."
Međutim, tri radnika su uspela da zadovolje Holmsove
standarde i da zadobiju njegovo poverenje. Oni su postali
njegovi verni saradnici u građevinskom projektu i nastavili da
se druže s njim čak i kada je posao bio završen. Jedan od njih
je bio Čarls Čapel, mašinista koji je živeo u blizini bolnice Kuk
kaunti. On se isprva zaposlio kod Holmsa kao fizički radnik, ali
je uskoro dokazao da raspolaže talentom koji je Holmsu mogao
biti od velike koristi. Drugi je bio Patrik Kvinlan koji je živeo u
Inglvudu, na uglu Četrdeset sedme ulice i Ulice dok se nije
preselio u Holmsovu zgradu kao kućepazitelj. Bio je to sitan,
nervozan muškarac, u kasnim tridesetim, sa svetlom
kovrdžavom kosom i brkovima boje peska.
Treći, i najvažniji bio je Bendžamin Pitezel, drvodelja,
koji je stupio u Holmsovu službu u novembru 1889. godine. On
je zamenio radnika po imenu Robert Latimer, koji je dao otkaz
kako bi prihvatio posao na železničkoj rampi u blizini
Holmsove drogerije. Po Latimerovoj priči, Pitezel je isprva
vodio računa o konjskim zapregama koje su odradile veliki deo
posla, da bi kasnije postao Holmsov lični asistent. Činilo se da
su Holms i Pitezel uspostavili prilično prisan odnos, u svakom
slučaju dovoljno prisan da Holms učini Pitezelu jednu nimalo
jeftinu uslugu. Pitezel je bio uhapšen u Indijani zbog pokušaja
proturanja falsifikovanih čekova. Holms je platio zatvorsku
kauciju i velikodušno se oprostio od para kada se Pitezel, u
skladu sa njihovom dogovorom, nije pojavio na suđenju.
Pitezel je imao dopadljive crte lica i oštru lepo definisanu
bradu. Mogao je važiti za naočitog muškarca da nije bio tako
kočat i ispijen i da mu očni kapci nisu bili podbuli i delimično
spušteni preko očiju. "U najkraćim crtama", prisećao se Holms,
"mogao bih ga opisati kao suvonjavog muškarca visokog oko
šest stopa (možda par centimetara manje), sa težinom koja je
varirala između 145 i 155 funti14. Imao je izrazito crnu kosu,
prilično gustu i oštru, bez tendencija ka ćelavljenju. Brkovi su
mu bili daleko svetliji, sa primesom riđe boje, mada ih je
povremeno farbao u crno, što mu je davalo sasvim drugačiji
izgled."
Pitezela su mučile brojne zdravstvene tegobe: osećao je
bolove u kolenima uzrokovane dugotrajnim klečanjem pri
postavljanju podova, imao je veliku bradavicu na vratu zbog
koje nije mogao nositi krute okovratnike, a zubi su ga toliko
boleli da je neko vreme morao da odsustvuje sa Holmsovog
gradilišta. Iako je bio hronični alkoholičar, Pitezel je, po
izveštaju jednog lekara, bio muškarac "finog telesnog sastava".
Pitezel je bio u braku sa Keri Kening iz gradića Galva u
Ilinoisu sa kojom je začeo brojno potomstvo. Fotografije
njihove dečice prikazuju simpatičnu starmalu družinu koja je
spremna da na prvi mig zgrabi metle i krpe i da se baci na
posao. Njihova prva kćerka, Desi, bila je rođena u vanbračnoj
vezi, što je predstavljalo veliko razočaranje, ali ne i naročito
iznenađenje za Pitezelove pobožne roditelje. Njegov otac je,
uputivši svom sinu poslednji apel da se odrekne grešnog života

14 Funta iznosi 0.45 kg (Prim. prev.).

i da krene ispravnim putem, napisao: "Spasitelj kaže, pođi za
mnom i ja ću se starati o tebi. Da li si spreman da to konačno
učiniš? Ja ću iskoreniti tvoju poročnost i sprati sa tebe sve
grehe i biću tvoj brižan otac, a ti ćeš biti moj sin i naslednik."
Bol koji je izbijao iz očevih reči bio je gotovo opipljiv. "Volim
te", pisao je on, "iako si već duboko zabrazdio na putu greha i
poroka." Njihova druga kćerka, Elis, bila je rođena odmah
nakon venčanja. Pitezelovi su potom dobili još jednu kćerku i
tri sina, mada je jedan od dečaka umro od difterije odmah po
rođenju. Troje njihove dece - Elis, Neli i Hauard - postali su
tako poznati širom Amerike da su novinari pišući o njihovom
slučaju, navodili samo imena, uvereni da su čak i čitaoci iz
najudaljenijih krajeva zemlje znali o kome se radilo.
Pitezel je stekao izvesnu slavu zahvaljujući Holmsu.
"Pitezel je bio njegovo oruđe", izjavio je okružni tužilac,
"njegova kreatura."

Realizacija Holmsovog građevinskog projekta odvijala se

sporim neujednačenim ritmom, a svake zime je, usled
nepovoljnih vremenskih uslova, dolazilo do "sezonske
obustave radova", iako je Holms u novinama čitao da su
arhitekti koji su podizali impozantna zdanja u reonu čikaške
Petlje koristili tehnike koje su omogućavale izvođenje
građevinskih radova tokom čitave godine. Još jedna od
zanimljivih činjenica povezanih sa izgradnjom Holmsove
zgrade bio je podatak da je Džek Trbosek otprilike u istom
periodu otpočeo seriju grozomornih ubistava sa druge strane
okeana.
Džek Trbosek je svoje prvo ubistvo počinio 31. avgusta,
a poslednje 9. novembra 1888 godine, kada je sreo prostitutku
po imenu Meri Keli i otpratio je do sobička u kome je primala
svoje mušterije. Tamo joj je prerezao grkljan veštim preciznim
potezom koji je gotovo odvojio glavu od kičme. Tokom
narednih nekoliko sati, u tišini i osami sirotinjske nastambe u
ozloglašenoj londonskoj četvrti, odsekao je žrtvine dojke i
spustio ih na sto pored odsečenog nosa. Rasporio je leš od grla
do stidne kosti, odrao kožu sa butina, izvadio unutrašnje organe
i brižljivo ih rasporedio između stopala. Potom je odsekao
jednu šaku i nagurao je u rasporenu utrobu. Meri Keli je u to
vreme bila u trećem mesecu trudnoće.
Ubistva su se potom iznenada okončala, kao da je taj
krvavi pir nad iskasapljenim telom Meri Keli konačno uspeo da
utaži monstruoznu glad londonskog serijskog ubice. Pet
potvrđenih zločina bilo je dovoljno da Džek Trbosek zauvek
postane oličenje suštog zla.
Svi stanovnici Čikaga koji su umeli da čitaju gutali su
stravične izveštaje koji su dolazili sa druge strane okeana, ali ih
niko nije iščitavao sa tolikim interesovanjem i fasciniranošću
kao doktor H.H. Holms.

U vreme kada je Holmsova zgrada bila već napola

završena, 29. juna 1889. godine, Čikago je pripojio Inglvud i
ubrzo nakon toga je na uglu Šezdeset treće ulice i Ulice
Ventvort, na udaljenosti od svega sedam blokova od Holmsove
apoteke, bilo osnovano sedište desetog policijskog okruga koji
je pripadao drugoj čikaškoj diviziji. Policijske patrole pod
zapovedništvom kapetana Horasa Eliota počele su
svakodnevno da špartaju tim delorn grada. Dok su prolazili
pored Holmsove radnje policajci su, u skladu sa tadašnjim
običajima, često zastajali da bi razmenili koju reč sa mladim i
naočitim vlasnikom. Povremeno su radoznalo prilazili
gradilištu i posmatrali kako napreduju radovi na novom
objektu. U Inglvudu je već postojao veliki broj značajnih
građevina, kao što su zgrada Hrišćanske omladinske
asocijacije, Učiteljska škola Kuk kaunti, gde se obrazovao
lokalni nastavni kadar, i raskošna Timerman opera na uglu
Šezdeset treće ulice i Ulice Stjuart, čija se izgradnja upravo
privodila kraju, ali je u tom predgrađu još uvek bilo puno
neiskorišćenog prostora tako da je građevina čije su razmere
bile tako impozantne da je zauzimala čitav jedan blok
neminovno pobuđivala pažnju javnosti.
Izgradnja je potrajala još punih godinu dana, sa nužnom
zimskom pauzom, ali su radovi na Holmsovoj zgradi do maja
1890. godine već bili privedeni kraju. Na prvom spratu se
nalazilo šest hodnika, trideset pet soba i pedeset jedna vrata, a
na drugom još trideset šest soba.
Prizemlje je bilo rezervisano za pet poslovnih lokala, a
najlepši i najprostraniji od njih smešten na jednom od uglova
zgrade, na mestu gde se Šezdeset treća ulica ukrštala sa Ulicom
Valas.
Mesec dana nakon što se preselio u novu zgradu, Holms
je prodao bivšu Holtonovu drogeriju ubeđujući vlasnika da će
na tom mestu imati savršeno razrađen posao i gotovo neznatnu
konkurenciju.
Potom je, na ogorčenje novog vlasnika, otvorio apoteku
direktno preko puta, u sopstvenom lokalu na uglu.
U preostalim lokalima u prizemlju zgrade Holms je
pokrenuo druge uslužne delatnosti, otvorivši između ostalog
berbernicu i restoran. Pored toga, u čikaškim registrima je, na
istoj adresi, bila zavedena lekarska ordinacija doktora Henrija
D. Mana, što je verovatno bio još jedan od Holmsovih
pseudonima, kao i sedište staklarske kompanije Vornerglas
koju je Holms navodno osnovao kako bi se posvetio novom i
izuzetno unosnom biznisu, proizvodnji staklenih ploča za
kojima je u poslednje vreme vladala ogromna potražnja.
Holms je svoje lokale opremio nameštajem i opremom
koje je kupovao na kredit. Uopšte nije imao nameru da isplati
svoja dugovanja i bio je čvrsto uveren da će, zahvaljujući svom
lukavstvu i šarmu, uspeti da izbegne zakonsko gonjenje.
Kada bi poverioci zakucali na njegova vrata, zahtevajući
da pod hitno razgovaraju sa vlasnikom zgrade, on bi ih
nonšalantno upućivao na nepostojećeg H.S. Kembela.
"Nikada nisam upoznao prepredenijeg i slatkorečivijeg
čoveka", izjavio je kasnije Č.E. Dejvis, koji je vodio Holmsovu
juvelirnicu. Po njegovoj priči, poverioci bi se "sjurili na
njegova vrata peneći od besa i psujući na sav glas, a on bi se na
to naprosto osmehnuo i pozvao ih unutra. Poslužio bi ih
cigarama i pićem i tako vešto ih obrlatio svojim pričama da bi
se na kraju rastali kao najprisniji prijatelji. Nikada nisam video
Holmsa besnog ili iznerviranog. Čak i da ste želeli da se
posvađate s njim, nije bilo šanse da uspete u tome."
"Kada bi neko prikupio sve priznanice o dugovanjima i
sudske naloge za zaplenu imovine koji su povezani sa
izgradnjom i opremanjem ovog objekta i izlepio ih po ovim
zidovima", nastavljao je Dejvis, pokazujući rukom ka
Holmsovoj građevini, "ovaj blok bi podsećao na džinovski
cirkuski bilbord. Pa ipak, nikada nisam čuo da je ijedno od tih
dugovanja bilo naplaćeno. Holms mi je u par navrata pomenuo
kako ima advokata koji sređuje zakonske začkoljice, ali je moje
lično mišljenje da se on provlačio isključivo zahvaljujući svom
neverovatnom šarmu i bezočnoj drskosti. Jednog dana je kupio
nameštaj za restoran i ubacio ga unutra, da bi prodavač još iste
večeri zakucao na vrata sa zahtevom da ga Holms isplati. Ako
ne dobije svoj novac, zapretio je, odmah će spakovati nameštaj
i vratiti ga nazad. Holms je izneo piće, pozvao ga na večeru,
ponudio ga cigarama i zasuo ga svojom slatkorečivošću. Kada
je krenuo nazad, trgovac se već na sav glas smejao Holmsovim
pošalicama, Holms ga je srdačno ispratio i rekao mu da sledeće
nedelje svrati po svoj novac. U roku od trideset minuta Holms
je naložio radnicima da popakuju nameštaj u teretna kola.
Trgovac nikad nije dobio ni prebijenog centa, a Holms nije
otišao u zatvor. On je bio jedini čovek Sjedinjenim Državama
koji se neprestano mogao baviti takvim malverzacijama i proći
"nekažnjeno."
 Što je bilo još zanimljivije, Holms je imao sasvim
dovoljno novca da isplati svoje dugove. Dejvis je preračunao
da je Holms uspeo da zaradi oko 200.000 dolara zahvaljujući
svojoj apoteci i drugim poslovnim poduhvatima koji su se
najčešće zasnivali na čistoj prevari. Holms je, na primer,
jednom prilikom pokušao investitorima da proda patent za mast
koja je pretvarala vodu u prirodni gas. Njegova prevara se
zasnivala na tome što je svoj prtotip u tajnosti povezao sa
gradskim gasovodom.
Međutim, bilo je i slučajeva kada Holmsovi poslovni
saradnici nisu tako lako nasedali na njegov šarm i srdačnost.
Apotekar po imenu Erikson prisećao se kako je Holms čest
dolazio u njegovu radnju kako bi kupio hloroform, izuzetno
snažan i krajnje nepredvidiv anestetik koji je bio u upotrebi još
od Građanskog rata. "Ponekad je dolazio po hloroform čak po
devet-deset puta nedeljno i svaki put su u pitanju bile velike
količine. U nekoliko navrata sam ga upitao za šta koristi tu
supstancu, ali mi je on uvek davao nejasne i nezadovoljavajuće
odgovore. Na kraju sam zapretio da mu više neću prodavati
hloroform ako mi ne kaže zašto su mu potrebne tolike količine,
natuknuvši mu kako strahujem da ga možda koristi u
nedozvoljene svrhe."
Holms je tada obavestio Eriksona kako hloroform koristi
za naučne eksperimente. Kasnije, kada se vratio po novu
količinu, Erikson ga je upitao kako napreduje naučno
istraživanje.
Holms ga je zbunjeno pogledao, odgovorivši da on ne
sprovodi nikakvo istraživanje. "Nikada nisam uspeo da
dokučim šta je taj čovek radio", priznao je Erikson.

Gospođa Stroers je povremeno prala i peglala veš za

Holmsa. On joj je jednog dana ponudio nagradu od šest hiljada
dolara ako mu učini sitnu uslugu. Trebalo je samo da uplati
polisu životnog osiguranja u vrednosti od deset hiljada dolara i
da njega u ugovoru navede kao korisnika osiguravajuće
premije. Kada ga je žena upitala zašto bi učinio tako nešto, on
joj je objasnio da bi mu to omogućilo da, kada ona jednog dana
umre, ostvari profit od 4000 dolara, ali da bi ona u
međuvremenu mogla da potroši svojih šest hiljada kako god joj
na pamet padne.
Taj novac je za sirotu gospođu Stroers predstavljao pravo
bogatstvo, a sve što je trebalo da uradi da bi pare došle u njene
ruke bilo je da stavi svoj potpis na par dokumenata. Holms ju
je uveravao da je sve bilo u savršenom skladu sa zakonom.
Gospođa Stroers je bila zdrava i dobrodržeća žena koja se
nadala da će još prilično dugo poživeti, a taj novac bi joj
značajno olakšao egzistenciju. Bila je već nadomak toga da
prihvati Holmsovu ponudu kada je on tiho prozborio, "Nemate
razloga za strah."
Strah je bila preslaba reč. Prizvuk koji je gospođa Stroers
začula u Holmsovom glasu ispunio je njenu dušu pukim
užasom.

Novembra 1890. godine Holms je, baš kao i ostali

stanovnici Čikaga, saznao da je upravni odbor Svetske izložbe
konačno doneo odluku o mestu na kome će biti održan čikaški
saja. Na njegovo oduševljenje, bilo je odlučeno da glavna
lokacija bude u Džekson parku, duž istočnog dela njegove
zgrade, na jezerskom kraju Šezdeset treće ulice, sa dodatnim
delom u donjem delu grada, u Vašington parku i duž
Midvejskog bulevara.
Holms je dobro poznavao te lokacije, budući da su to bile
njegove omiljene biciklističke ture. Kao i većina Amerikanaca,
i on je bio zahvaćen biciklističkom groznicom koju je
podstaknuta izumom takozvanog "bezbednog" bicikla sa novim
lančanim prenosom. Međutim, za razliku od drugih
Amerikanaca, Holms je smislio način da unovči tu biciklističku
pomamu. Kupovao je bicikle na kredit i preprodavao ih, a da
pri tom nikada nije otplatio nijedan od njih. On lično je vozio
bicikl marke Poup.
Odluka organizacionog odbora je među vlasnicima kuća i
zemljišta na čikaškom Saut Saidu istog trenutka podstakla
poriv da što bolje unovče svoju imovinu. U jednom oglasu
objavljenom u Čikago tribjunu na prodaju se nudila šestosobna
kuća na uglu Četrdeset prve ulice i Ulice Elis, oko jednu milju
severno od Džekson parka. U oglasu se navodilo da bi novi
vlasnik, ukoliko tokom čikaškog sajma bude iznajmljivao četiri
od šest raspoloživih soba, mogao sebi da obezbedi prihod od
skoro hiljadu dolara mesečno (što bi, prebačeno u današnje
vrednosti, iznosilo oko 30.000 dolara). S obzirom na ubrzani
razvoj Inglvuda, Holmsova zgrada i zemljište su već
predstavljali sasvim pristojan imetak, ali se njegov posed,
zahvaljujući Svetskom sajmu, sada pretvorio u pravi zlatni
rudnik.
Holms je odmah smislio način da izvuče finansijsku
korist iz novonastale situacije i da istovremeno zadovolji još
neke životne potrebe. Objavio je oglas kako bi prikupio novu
ekipu radnika i ponovo se obratio za pomoć svojim vernim
saradnicima - Čapelu, Kvinlanu i Pitezelu.
 Hodočašće

U PONEDELJAK UVEČE 15. DECEMBRA 1890.

godine, na datum koji je u Čikagu ostao zapamćen po
neverovatnoj vrućini za to doba godine, a u nekim drugim
krajevima Sjedinjenih Država po hicu koji je Bika Koji Sedi
poslao u večna lovišta, Danijel Bernam se popeo na voz koji će
ga odvesti u Njujork, na sastanak koji je bio od presudnog
značaja za realizaciju Svetske izložbe.
Ušao je u svetlozeleni vagon, jedan od Pulmanovih Palas
vagona, gde je vazduh bio tako miran i ustajao da je podsećao
na tešku zidnu tapiseriju. Železničko zvono najavilo je polazak
čangrljajući u postojanom poletnom ritmu, dok je lokomotiva
veselo brektala, vukući voz kroz samo srce grada brzinom od
dvadeset milja na sat i provlačeći se - na neverovatno malom
rastojanju - pored drezina, kočija i prolaznika koji su se
vrzmali naokolo. Ljudi su se rastajali na ulicama, ispraćajući
pogledom voz koji je promicao pored železničkih rampi,
puštajući oblak crno-belog dima koji je podsećao na rep
rakuna. Voz je prohujao pored Stočnog gazdinstva Union, čiji
je zadah bio još kužniji na toj neprimerenoj vrućini, i nastavio
dalje, duž ulica prekrivenih naslagama čađavog, crnog
otapajućeg snega. Bernam je, kroz prozor, tražio neki estetski
detalj koji bi mu privukao pažnju, ali nije mogao da nađe
apsolutno ništa osim milja i milja uglja, rđe i dima, sve dok voz
konačno nije zašao u preriju gde je sve odjednom postalo
neobično mirno i tiho. Tama se spuštala nad ravnicom
prekrivenom svetlucavim okopnelim snegom.
Dugo iščekivana odluka organizacionog odbora doprinela
je da stvari i događaji naglo dobiju na ubrzanju, što je bilo
ohrabrujuće, ali istovremeno i uznemiravajuće, budući da je
čitav poduhvat odjednom postao surovo stvaran, a njegova
grandioznost gotovo zastrašujuća. Članovi upravnog odbora
odmah su istupili sa zahtevom da im se u roku od dvadeset
četiri sata preda preliminarni projekat Svetskog sajma. Džon
Rut je, po Bernamovirn i Olmstedovim uputstvima, napravio
nacrt na komadu smeđeg papira površine četrdeset kvadratnih
stopa, koji je potom bio dostavljen komitetu, zajedno sa
propratnim pismom u kome se ukazivalo da su projektanti
pariške izložbe za osmišljavanje, planiranje i pravljenje skica
imali na raspolaganju punih godinu dana. Po dostavljenom
nacrtu, Svetski sajam je trebalo da se održi na prostoru od
jedne kvadratne milje smeštenom na obali jezera koji će biti
temeljno rašćišćen i pretvoren u bajkovitu zemlju prepunu
čudesnih laguna i kanala. Projektanti su ukazivali da će izložba
obuhvatati na stotine građevina, pri čemu će svaka od
američkih saveznih država imati zaseban objekat, dok će ostala
zdanja reprezentovati brojne druge svetske zemlje, oblasti i
industrijske delatnosti. Međutim, na tom preliminarnom nacrtu
bila su predstavljena samo najznačajnija zdanja, među kojima
se nalazilo pet ogromnih palata smeštenih oko centralnog
Glavnog trga. Na jednom kraju trga bio je ostavljen prostor za
izgradnju tornja, mada niko od njih još uvek nije znao ko će
podići taj toranj ili kako bi on trebalo da izgleda. Znali su samo
da je on u svakom pogledu morao nadmašiti svoj pariški
pandan, Ajfelovu kulu. Članovi upravnog odbora i Nacionalne
komisije, koja je predstavljala federalni nadzorni organ,
neobično brzo su doneli odluku o usvajanju preliminarnog
nacrta.
Ljudima koji su te događaje posmatrali sa strane činilo se
da je izazov sa kojim su se projektanti suočavali prvenstveno
bio sadržan u samoj grandioznosti izložbe. Svi stanovnici
Čikaga su naprosto podrazumevali da njihov sajam mora biti
najveći i najkolosalniji u ljudskoj istoriji, mada im nije bilo
jasno kako su organizatori nameravali da realizuju najveći
graditeljski poduhvat na američkom tlu, poduhvat koji je
nadaleko prevazilazio izgradnju Reblingovog Bruklinskog
mosta, u tako kratkom vremenskom roku. Bernam je, sa druge
strane, bio savršeno svestan činjenice da su puke fizičke
dimenzije sajma predstavljale samo jedan od elemenata
izazova sa kojim se uhvatio u koštac. Kolosalnost projekta
prikrivala je milijardu sitnijih prepreka koje obični građani
Čikaga, pa čak ni većina članova upravnog odbora, nisu mogli
čak ni naslutiti. Bernam je morao da sagradi železnicu na
samoj lokaciji kako bi omogućio dopremanje čelika, kamena i
drvene građe koji će biti upotrebljeni tokom gradnje. Morao je
da sklopi ugovore sa kompanijom Adam ekspres i drugim
špediterskim preduzećima kako bi omogućio isporuku
neophodnog materijala, robe, pošte i komponenata od kojih će
biti sačinjene izložbene postavke. Morao je da uspostavi
saradnju sa lokalnom policijom i vatrogascima i da organizuje
bolničku i ambulantnu službu. Osim toga, znao je da su
građevinski radovi zahtevali prisustvo na hiljade i hiljade
konjskih zaprega, što je neminovno stvaralo problem
svakodnevne eliminacije konjske balege čija se količina merila
tonama.
Čim je njihov preliminarni nacrt bio usvojen, Bernam je
zatražio ovlašćenje za "što hitniju izgradnju jeftinih drvenih
objekata u Džekson parku u kojima će biti smešteni projektanti
i radnici". Njegovo lično boravište, u kome će, gotovo bez
prekida, provesti naredne tri godine, ubrzo je postalo poznato
pod nazivom "baraka", mada se unutra nalazio veliki
prvoklasan vinski podrum za čije se snabdevanje pobrinuo
Bernam lično. Sa pronicljivošću koja je bila krajnje
nesvojstvena dobu u kome je živeo, Bernam je shvatio da će ti
najsitniji detalji biti od neizmernog značaja za utisak koji će
sajam ostaviti u javnosti. Jedan od tih detalja bio je i dizajn
amblema koji će se nalaziti na službenom pečatu sajma. "Želeo
bih da vam skrenem pažnju da moramo povesti pomnog računa
o samom dizajnu pečata", pisao je on 8. decembra 1890. godine
Džordžu R. Dejvisu, generalnom direktoru Svetske izložbe i
njenom vodećem političkom funkcioneru. "Taj pečat će biti
naširoko distribuiran po stranim zemljama, tako da će
predstavljati jedan od onih trivijalnih detalja na osnovu kojih
će ljudi donositi sud o umetničkim standardima same izložbe."
Pa ipak, takvi detalji su predstavljali pravu sitnicu u
odnosu na zadatak koji se trenutno nalazio na vrhu Bernamove
liste prioriteta: odabir arhitekata koji će projektovati vodeća
izložbena zdanja.
On i Džon Rut su se isprva zanosili pomišlju da sami
projektuju kompletnu izložbu, što se poklapalo sa očekivanjima
njihovih ljubomornih kolega. Harijeta Monro, Rutova svastika,
kasnije se prisećala kako se Rut jedne večeri vratio kući
"pogođen u živac" zbog toga što se jedan arhitekta, koga je
smatrao čovekom od poverenja, "pravio kao da ne poznaje
gospodina Bernama kada su se sreli u klubu". Po njenoj priči,
Rut je razočarano progunđao, "Verovatno misli da
nameravamo da zgrabimo čitav kolač za sebe!" Rut je zaključio
da, kao glavni arhitekta izložbe, čija je dužnost bila da nagleda
rad ostalih arhitekata, nije sebi mogao priuštiti luksuz da lično
projektuje bilo koje od arhitektonskih zdanja.
Bernam je tačno znao koje je arhitekte želeo da angažuje,
ali nije mogao da pretpostavi koliko će žučnu reakciju njegova
odluka proizvesti u čikaškoj javnosti. On je želeo najvrsnije
stručnjake koje je Amerika mogla da ponudi, ne samo zbog
njihovog ličnog talenta, već i zato što bi njihova reputacija
trenutno raspršila istrajne istočnjačke predrasude da će se
čikaška manifestacija pretvoriti u najobičniji provincijski vašar.
Zbog toga je u decembru, uprkos činjenici da još uvek
nije posedovao zvaničan mandat za takav postupak, u tajnosti
uputio pozive petorici uglednih arhitekata, "čvrsto uveren da ću
uspeti da ostvarim svoje zamisli". Nedugo nakon toga sajamski
Komitet za pripremu lokacije i građevinske radove dao mu je
službeno ovlašćenje za angažovanje stručnjaka koji će
sarađivati s njim na realizaciji izložbe. Bernam je nesumnjivo
odabrao petoricu najvećih arhitekata koje je Amerika izrodila,
ali su trojica od njih poticali upravo iz onog grada čije je
čelnike novinar Čikago tribjuna svojevremeno nazvao
"nezajažljivim zverima". Tu njujoršku trojku sačinjavali su
Džordž B. Post, Čarls MekKim i Ričard M. Hant, najveći i
najugledniji američki arhitekta. Preostala dvojica su bili Robert
Pibodi iz Bostona i Henri van Brunt iz Kanzas Sitija.
Nijedan od članova te petorke nije poticao iz Čikaga,
mada se grad silno ponosio svojim arhitektonskim pionirima
kao što su Salivan, Adler, Dženi, Beman, Kob i brojni drugi.
Uprkos svojoj pronicljivosti, Bernam očigledno nije
pretpostavio da bi Čikago njegov izbor mogao shvatiti kao
najbezočniju izdaju.

Ono što je najviše mučilo Bernama dok je u luksuznom

kupeu Pulmanovog Palas vagona putovao ka Njujorku bila je
činjenica da je samo jedan od njegovih kandidata, Van Brunt iz
Kanzas Sitija, sa entuzijazmom odgovorio na njegov poziv.
Ostali su izrazili tek blagu spremnost da porazgovaraju s njim
na tu temu kada bude stigao u Njujork.
Bernam je prethodno zamolio Olmsteda da se pojavi na
njujorškom sastanku, znajući da bi prisustvo čuvenog
pejzažnog arhitekte sigurno imalo povoljnog odraza na krajnji
ishod pregovora, ali mu je Olmsted javio da mu obaveze ne
dopuštaju da mu se pridruži. Tako je Bernam na kraju bio
prinuđen da se osloni isključivo na sopstvene snage u
pregovorima sa najznamenitijim američkim arhitektima, pri
čemu je naročito strahovao od reakcije Ričarda M. Hanta,
čoveka koji je, osim po svom arhitektonskom umeću, bio
legendaran i po svojoj plahovitoj naravi.
 Zašto su bili tako nevoljni da prihvate saradnju? Kako će
reagovati na njegova nagovaranja da se pridruže izložbenom
timu? A ako odbiju i ako vest o tome procuri u javnost, kako će
se to odraziti na ugled njihovog projekta?
Pejzaž koji je promicao sa druge strane prozora nudio je
slabu utehu. Dok je železnička kompozicija tutnjala kroz
Indijanu, postajalo je sve hladnije. Temperatura se naglo
spustila. Vetar je sablasno zavijao, a ledena kiša je čitavu noć
rominjala preko pruge.

Postojao je jedan detalj koji Bernamu nije bio poznat.

Nedugo nakon što su dobili njegovo pismo, arhitekte sa istoka -
Hant, Post, Pibodi i MekKim - održali su sopstveni sastanak u
kancelariji arhitektonske firme MekKim, Mid i Vajt u Njujorku
kako bi razmotrili Bernamov poziv i pokušali da zaključe da li
će čikaška izložba zaista predstavljati nešto više od sajma
utovljene stoke. Tokom sastanka, Ričard M. Hant - arhitekta
koga je Bernam naročito želeo da pridobije - izjavio je da on
lično nema nameru da učestvuje u projektu. Džordž Post ga je
nagovorio da bar sasluša ono što je Bernam imao da im kaže,
objasnivši da će se, ukoliko se Hant povuče, ostali osećati
dužnim da se povinuju njegovoj odluci zbog ogromnog ugleda
koji je on uživao u arhitektonskim krugovima.
MekKim je otvorio sastanak sažetim izlaganjem o
čikaškom sajmu i njegovim potencijalima. Hant nije imao
strpljenja da sasluša govor do kraja. Prekinuo je svog kolegu
recima: "MekKime, prestani da mlatiš praznu slamu i pređi na
činjenice!"

Njujork je već punih nedelju dana podrhtavao pod

naletima snažnog vetra. Iako je bio tek početak zime, plovidba
na reci Hadson morala je da bude obustavljena zbog leda, što
se nije desilo još od 1880. godine. U četvrtak ujutru, dok je
doručkovao u svom hotelu, Bernam je sa velikom strepnjom
iščitavao novinske izveštaje o finansijskom krahu kompanije
S.A. Kean & Co, privatne banke iz Čikaga. Bio je to još jedan
znak nadiruće ekonomske krize.
Bernam se susreo sa istočnim arhitektima u ponedeljak
uveče, dvadeset drugog decembra, tokom večere u Plejers
klubu. Obrazi su im bili rumeni od studeni. Redom su se
rukovali: Hant, Mek Kim, Post i Pibodi, koji je došao na
sastanak iz Bostona. Konačno su okupljeni za jednim stolom -
najistaknutiji praktičari delatnosti koju su Gete i Šeling nazivali
"zaleđenom muzikom". Svi su bili veoma imućni i nalazili se
na vrhuncu svojih karijera - ali su istovremeno nosili i životne
ožiljke karakteristične za devetnaesti vek. Njihove karijere su
bile protkane železničkim nesrećama, neumoljivim bolestima i
bolom zbog ranog gubitka bliskih srodnika i prijatelja. Bili su
obučeni u tamna odela ispod kojih su provirivali kruti beli
okovratnici. Svi su imali brkove - neki tamne, a drugi prosede.
Post je bio ogroman, najkrupniji muškarac u prostoriji. Hant je
bio energičan i plahovit, sa ozbiljnim namrštenim licem i
impresivnim spiskom klijenata na kome su se nalazila imena
najbogatijih i najuglednijih američkih porodica. Činilo se da je
svaka druga vila u Njuportu, na Rod Ajlendu i duž njujorške
Pete avenije nosila njegov pečat. Hant je takođe projektovao
impozantnu osnovu za Kip slobode i bio je osnivač Američkog
arhitektonskog instituta. Svi prisutni imali su brojne zajedničke
elemente u svojim biografijama. Hant, Mek Kim i Pibodi su
studirali u čuvenoj pariškoj Školi lepih umetnosti; Van Brunt i
Post su bili Hantovi učenici; Van Brunt je bio Pibodijev
mentor. Dok je sedeo sa tim proslavljenim ekspertima u Plejers
klubu, svestan činjenice da je on bio jedini koji nije posedovao
formalno arhitektonsko obrazovanje, Bernam se osećao kao
nezvani gost na gala prijemu priređenom povodom Dana
zahvalnosti.
 Muškarci koji su se okupili za stolom bili su veoma
srdačni. Bernam im je predočio svoju viziju, objašnjavajući
kako je nameravao da napravi nešto što će po svojoj veličini i
sjaju nadmašiti parišku izložbu. Napomenuo je da se Olmsted
već pridružio čikaškom projektu, nadajući se da će taj podatak
imati naročitu težinu. Olmsted i Hant su trenutno bili
angažovani na velelepnom imanju Džordža Vašingtona
Vanderbilta, koje je nosilo naziv Biltmor i nalazilo se u blizini
gradića Ešvila u Severnoj Karolini, a svojevremeno su
sarađivali i na porodičnom mauzoleju Vanderbiltovih. Uprkos
tome, Hant je bio skeptičan i otvoreno je izrazio svoje sumnje.
Zašto bi on i njegove kolege privremeno obustavili radove na
brojnim unosnim poduhvatima da bi projektovali privremene
strukture u nekom udaljenom gradu gde će imati neznatnu
kontrolu nad realizacijom svojih zamisli?
Skepticizam istočnih arhitekata uzdrmao je Bernama. On
beše navikao na neumoljivu, strmoglavu čikašku energiju.
Zažalio je što Olmsted i Rut nisu bili s njim. Olmsted bi svojim
autoritetom mogao parirati Hantu, a Rut bi mu nesumnjivo
pritekao u pomoć svojom bistrinom, pronicljivošću i
obrazovanošću. Osim toga, okupljeni arhitekti su dobro
poznavali Ruta jer se on u to vreme nalazio na položaju
sekretara Američkog arhitektonskog instituta. Bernam je bio
zatečen. Bilo je opšte poznato da je on maestralno dobro
obavljao svoja pregovaračka zaduženja u firmi Bernam i Rut.
On je, gotovo po pravilu, upravljao tokom pregovora i bio
najzaslužniji za njihov uspešan ishod. "Dok je govorio,
nastupao je sa takvom snagom i odlučnošću da niko nije mogao
posumnjati u istinitost njegovih reči", pisala je Harijeta Monro.
"Samouverenost koja je zračila iz njega bila je uveliko zaslužna
za tako krupna i značajna postignuća." Međutim, Bernam je te
večeri bio napet i nesiguran, kao ubogi "horski pevač među
kardinalima".
Uprkos tome, nastavio je sa izlaganjem, ubeđujući svoje
sagovornike da će čikaška izložba, za razliku od svih ranijih
manifestacija te vrste, predstavljati spomenik arhitektonskoj
umetnosti. Ona će naciji predočiti očaravajuću moć arhitekture
da izmami beskrajnu lepotu iz kamena i čelika. Olmstedovo
učešće je samo po sebi garantovalo da ponuditi dotad neviđene
vizuelne efekte, sa lagunama, kanalima i prostranim
travnjacima, tako nameštenim u čudesnom ambijentu kojim će
dominirati kobaltno-plava površina Mičigenskog jezera.
Što se ticalo samog izložbenog prostora, nastavljao je
Bernam, on će biti bar za jednu trećinu veći od prostora na
kome su Francuzi postavili parišku izložbu. To nije bio puki
san, uveravao ih je. Čikago je posedovao snagu i odlučnost da
te planove pretvori u stvarnost. Njegovi stanovnici su to već
dokazali u praksi, pretvorivši svoj grad u drugi po veličin u
čitavoj Americi. Osim toga, dodao je, Čikago je imao dovoljno
novca za takav poduhvat.
Kako je razgovor odmicao, pitanja okupljenih arhitekata
postajala su sve manje izazovna, a sve više praktična. Kakve je
strukture Bernam zamišljao i u kom će stilu one biti podignute?
Pokrenuto je i neizbežno pitanje Ajfelove kule: po čemu je
Čikago mogao parirati tako impozantnom postignuću?
Najkonkretniji odgovor koji je Bernam mogao da ponudi bio je
da su on i njegovi saradnici svesrdno radili na tome da osmisle
projekat koji će nadmašiti veličanstvenost Ajfelove kule.
Međutim, duboko u sebi je bio razočaran što američki inženjeri
još uvek nisu istupili sa nekim originalnim i ostvarljivim
projektom koji bi skinuo sa trona Ajfelovu grandioznu
strukturu.
Arhitekti su takođe strepeli da će, ukoliko prihvate
saradnju, njihov rad biti izloožen pritisku bezbrojnih odbora i
komiteta. Bernam je uzvratio tvrdnjama kako im garantuje
potpunu umetničku autonomiju. Potom su usledila detaljna
pitanja o tome šta je Olmsted mislio o lokacijama koje su
odabrane za održavanje izložbe, naročito o centralnom
lokalitetu koji je nazvan Zeleno ostrvo. Njihovo insistiranje je
podstaklo Bernama da Olmstedu odmah uputi telegram sa
molbom da se pridruži njujorškom sastanku, ali je on ponovo
odbio poziv. Jedno pitanje se neprestano provlačilo kroz
razgovor: Da li je bilo dovoljno vrenrnena? Bernam ih je
uveravao da su imali sasvim dovoljno vremena, ali da se
uprkos tome nije uljuljkivao iluzijama. Ako su želeli da izložba
uspe, morali su odmah početi sa radom.
Potajno je verovao da je uspeo da ih pridobije. Kada se
razgovor priveo kraju, upitao ih je da li su voljni da se pridruže
čikaškom projektu.
Usledila je dramska pauza.

Bernam je narednog jutra napustio Njujork vozom

kompanije Nort šor limitid. Voz se čitavog dana probijao kroz
bleštavu snežnu belinu koja se prostirala od atlantske obale pa
sve do Minesote. Mećava je rušila kuće, lomila drveće i odnela
jedan ljudski život u ohajskom gradiću Barbertonu, ali nije
mogla zaustaviti zahuktale kompozicije Nort šor limited.
Dok je sedeo u vozu, Bernam je Olmstedu napisao pismo
sa prilično ulepšanim prikazom njujorškog sastanka. "Svi
arhitekti su saglasni sa predlogom da preuzmu osmišljavanj
umetničkih aspekata glavnih izložbenih zdanja... Stekao sam
utisak da je generalni plan naišao na snažno odobravanje, prvo
gospodina Hanta a potom i ostalih, ali bi svi voleli da čuju vaše
mišljenje o pejzažnim rešenjima za Zeleno ostrvo i njegovo
neposredno okruženje. Zbog toga sam vam uputio telegrafski
poziv da nam se pridružite u Njujorku. Svi su bili veoma
razočarani kada smo saznali da je to neizvodljivo. Pristali su da
dođu ovamo 10. ovog meseca ali su me zamolili da vam
obavezno prenesem da bi želeli da tom prilikom budete i vi
prisutni. Naročito sam stekao utisak da je gospodinu Hantu
vaše mišljenje o celoj stvari naročito važno."
 Ustvari se veče odvijalo na sasvim drugačiji način. Dok
su arhitekti zamišljeno sedeli u Plejers klubu, pijući konjak i
pušeći luksuzne cigare, zavladala je duga napeta pauza. Ideja
koju im je predočio imala je svojih draži, priznavali su, i niko
od njih nije sumnjao kako je Čikago iskreno želeo da stvori taj
bajkoviti grad sa dražesnim lagunama i čudesnim palatama, ali
je realnost bila sasvim drugačija. Oni su sa sigurnošću mogli
računati na iscrpijujuće putovanje i na bezbroj teškoća koje je
podrazumevala realizacija projekta na tako udaljenom mestu.
Pibodi je izrazio spremnost da se pridruži čikaškom timu, ali su
ostali arhitekti još uvek bili uzdržani: "Rekli su", kako je
kasnije priznao Bernam, "da će razmotriti moj predlog."
Pa ipak, arhitekti su pristali da desetog januara dođu u
grupnu posetu Čikagu kako bi nastavili sa pregovorima i obišli
odabranu lokaciju.
Niko od njih pre toga nije bio u Džekson parku. Bernam
je savršeno dobro znao da park u svom sirovom izdanju nipošto
nije predstavljao mesto koje bi osvojilo nečije srce.
Olmstedovo prisustvo je ovog puta bilo neophodno. Rut je u
međuvremenu takođe morao da pruži svoj doprinos u
vrbovanju neodlučnih istočnih arhitekata. Oni su, bez sumnje,
cenili Ruta, ali nisu bili sigurni da li je on bio u stanju da
uspešno nadzire kompletne arhitektonske radove. Stoga je bilo
od izuzetne važnosti da Rut što pre otputuje za Njujork.
Sa druge strane prozora, nebo je bilo tmurno i jednolično,
a svetlost je imala kobaltni odsjaj. Uprkos luksuzu i udobnosti
Pulmanovih kola, led je lagano okivao voz, donoseći mirise
nadiruće zime. Lokomotiva je huktala i brektala, probijajući se
preko šina i promičući pored redova oborenih stabala.

Čim je stigao u Čikago Bernam je saznao da su tamošnji

arhitekti i članovi organizacionog odbora ključali od besa zbog
njegove svojevoljne odluke da, bez bilo kakvih prethodnih
konsultacija, krene u potragu za svojim budućim saradnicima.
Da stvari budu još gore, on je - od svih mesta na svetu - morao
da ode baš u Njujork kako bi se dodvorio tamošnjim
arhitektima i ubedio ih da pruže svoj doprinos izložbi. Mnogi
su smatrali da je Bernam tim postupkom zario nož u leđa
uglednim čikaškim arhitektima poput Adlera, Salivana i
Dženeja. Salivan je taj gest protumačio kao očigledan znak da
Bernam nije verovao da Čikago poseduje dovoljno talenta da
na sopstvenim plećima iznese tako značajnu manifestaciju
kaošto je Sajam. "Bernam je očigledno smatrao da će učiniti
uslugu svojoj zemlji time što će poslove dodeliti samo istočnim
arhitektima", pisao je Salivan, "pravdajući svoju odluku
njihovom ličnom superiornošću." Predsednik Komiteta za
pripremu lokacije i građevinske komisije bio je Edvard T.
Džefri. "Sa izuzetnom obzirnošću i taktičnošću", prisećao se
Salivan, "Džefri je na sastanku komiteta ubedio Danijela da
preispita svoju odluku i da na spisak saradnika uvrsti i zapadne
stručnjake."
Bernam i Rut su veoma hitro reagovali i odabrali pet
čikaških preduzeća koja će se priključiti naporima, među
kojima se nalazila i arhitektonska firma Adler i Salivan.
Bernam je već narednog dana posetio sve kandidate. Četiri
firme su prešle preko uvrede i odmah prihvatile poziv. Samo su
Adler i Salivan oklevali. Adler je bio prilično ozlojeđen.
"Mislim da se Adler potajno nadao da će on biti neimenovan za
izvršnog direktora Svetske izložbe", objašnjavao je Bernam.
"Ponos mu je bio povređen, tako da je nadmeno odgovorio da
još uvek ne zna da li će se pridružiti projektu."
Pa ipak, nakon kraćeg premišljanja Adler je prihvatio
Bernamov poziv.

U međuvremenu, kucnuo je čas da i Rut pruži svoj

doprinos njujorškim pregovorima. On je ionako morao da
krene na taj put kako bi prisustvovao sastanku upravnog
odbora Američkog arhitektonskog instituta, nakon čega je
planirao da vozom nastavi ka Atlanti gde je trebalo da izvrši
inspekciju jednog tamošnjeg projekta. Rut je u popodnevnim
časovima prvog dana nove godine, neposredno uoči polaska,
bio u svojoj kancelariji na vrhu Rukerija. Pre nego što je
napustio zgradu, jedan od zaposlenih je svratio do njega.
"Rekao je da je strašno umoran", prisećao se službenik, "i da
razmišlja o tome da podnese ostavku na položaj sekretara
Arhitektonskog instituta. To me je donekle zabrinulo, budući
da ga nikada pre toga nisam video u takvom izdanju. Međutim,
pre nego što je pošao kući njegovo raspoloženje se popravilo,
tako da sam zaključio da je naprosto bio preopterećen poslom.
Tek kasnije sam shvatio prave razloge njegove iscrpljenosti."

Kada je stigao u Njujork, Rut se revnosno posvetio

nastavku pregovora, ubeđujući tamošnje arhitekte da se on
lično ni na koji način neće mešati u njihove projekte. Uprkos
svojoj šarmantnosti, pronicljivosti i duhovitosti - osobinama
koje su jednog novinara Čikago inter oušna navele da ga opiše
kao "čikašku verziju Čonsija M. Dipjua" - Rut nije uspeo da
podstakne entuzijazam svojih sagovornika, tako da je napustio
Njujork sa jednakim razočaranjem koje je Bernam osetio dve
nedelje ranije. Putovanje na jug nije ga naročito oraspoložilo.
Harijeta Monro se susrela s njim čim se vratio u Čikago. Po
njenoj priči, Rut je bio deprimiran "stavom istočnih arhitekata
koje je, gotovo bez izuzetka, opisivao kao neverovatno
apatične i krajnje nepoverljive prema ideji da bi im zapadni
biznismeni koji su rukovodili čikaškim projektom mogli
dopustiti nesputanu umetničku slobodu koju im je Rut tako
zdušno obećavao. Taj san je, po njihovom mišljenju, bio
isuviše ekstravagantan da bi ikada mogao biti realizovan, tako
da su bili krajnje nevoljni da se priključe poduhvatu zbog
strahovanja da bi čikaški zvaničnici neprestano remetili njihove
napore i zadirali u njihovu umetničku autonomiju."
Rut je bio umoran i obeshrabren. Priznao je Harijeti
Monro da nije uspeo da pobudi interesovanje njujorških
eksperata. "Smatrao je da se na američkom tlu još nikada nije
ukazala tako dobra šansa za promovisanje arhitektonske
profesije i bio je ogorčen što nije uspeo da ih natera da stvari
sagledaju njegovim očima", prisećala se Harijeta. Istina, istočni
arhitekti su obećali da će u januaru posetiti Čikago, dodao je
Rut, "ali su to učinili krajnje nevoljno; nisu pokazali ni trunku
oduševljenja za naš poduhvat."

Komitei za pripremu lokacije i građevinske radove je 5.

januara 1891. godine dao Bernamu službena ovlašćenja da
potpiše ugovore sa svih deset arhitekata i da svakom od njih
ponudi honorar od 10.000 dolara (oko 300.000 dolara u
današnjem novcu). To je bila pozamašna suma, s obzirom na
činjenicu da je sve što je Bernam tražio od njih bilo da
obezbede radne nacrte i da u par navrata posete Čikago.
Bernam i Rut će lično nadzirati građevinske radove i pobrinuti
se za masu sitnih i zamornih detalja koji su arhitektima po
pravilu išli na živce, kloneći se pri tom bilo kakvog zadiranja u
umetničku autonomiju.
Arhitekti sa istoka dali su provizorni pristanak, ali
njihova zabrinutost i dalje nije jenjavala.
Da stvari budu još gore, niko od njih još uvek ne beše
kročio u Džekson park.
 U susret svetskom sajmu

HOLMSOVA NAJNOVIJA IDEJA SASTOJALA SE U

TOME da svoju zgradu pretvori u hotel koji će ugostiti
posetioce Svetske izložbe. Naravno, njegov hotel neće moći da
se meri sa elitnim zdanjima kao što su Palmer haus ili Rišelje,
ali će biti dovoljno udoban i dovoljno jeftin da privuče
određenu klijentelu i dovoljno ubedljiv da izdejstvuje sasvim
pristojnu polisu protivpožarnog osiguranja. Holms je
nameravao da po okončanju sajma spali svoju zgradu, čime bi
postigao dvostruku korist: naplatio bi osiguravajuću premiju i
uništio bi eventualni višak "materijala" koji se mogao zadržati
u tajnim odajama i skladištima - mada bi, s obzirom na pomno
osmišljene tehnike za uklanjanje tragova, zgrada do tog
vremena trebalo da bude u potpunosti lišena bilo kakvih detalja
koji bi mogli da ugroze njegovu bezbednost. Pa ipak, nikad se
nije znalo. U trenucima neslućenog zanosa, čovek je lako
mogao napraviti grešku i prevideti neku sitnicu koju bi neki
promućuran i ambiciozan detektiv potom mogao vešto
iskoristiti da ga odvede pravo na vešala. Mada je, kad bolje
razmisli, bilo diskutabilno da li je čikaška policija raspolagala
dovoljnim talentom da mu uđe u trag. Pinkertonova nacionalna
detektivska agencija je, sa druge strane, bila daleko opasnija,
ali su njeni operativci u poslednje vreme bili zauzeti
suzbijanjem štrajkova u rudnicima uglja i livnicama čelika
širom severnoameričkog kontinenta.
Držeći se principa "uradi sam", Holms je početkom 1891.
godine počeo sa planiranjem neophodnih modifikacija, tako da
su tesari ubrzo prionuli na posao na prvom i drugom spratu
zgrade. Holmsov metod strogog razdvajanja poslova i čestog
otpuštanja radnika ponovo je urodio plodom. Bilo je očigledno
da ga nijedan od radnika još uvek nije prijavio policiji. Patrole
iz nove policijske stanice u Ulici Ventvort svakodnevno su
prolazile pored Holmsovog zdanja. Policajci nisu pokazivali ni
trunku sumnjičavosti. Štaviše, nastupali su krajnje prijateljski,
pa čak i zaštitnički. Holms je svakog od njih znao po imenu.
Sitni gestovi pažnje kao što su šolja kafe, poneka luksuzna
cigara ili besplatan obrok u njegovom restoranu bili su dovoljni
da policajci steknu utisak da imaju posla sa časnim i primernim
građaninom.
Pa ipak, Holms je u poslednje vreme počeo da se suočava
sa sve većim pritiskom finansijskih poverilaca, među kojima su
prednjačili trgovci od kojih je kupovao nameštaj i bicikle. Još
uvek je uspevao da izbegne njihova potraživanja, zavodeći ih
svojom slatkorečivošću i pokazujući iskreno saosećanje zbog
toga što nikako nisu uspevali da uđu u trag neuhvatljivom H.S.
Kembelu, na čije je ime glasila tapija kuće, ali mu je bilo
savršeno jasno da je njihovo strpljenje bilo na izmaku. Iskreno
rečeno, bio je iznenađen činjenicom da niko od njih već nije
preduzeo neke ozbiljnije zakonske mere. Tehnike koje je
primenjivao bile su očigledno tako nove, njegova veština tako
prefinjena, a ljudi oko njega tako naivni da nikome nije padalo
na pamet da bi mogao da bude prevaren. Iako su mnogi trgovci
sada odbijali da mu prodaju svoju robu, postojalo je još na
desetine radnji koje su spremno prihvatale menice na čijoj su
poleđini kao žiranti bili navedeni misteriozni H.S. Kembel ili
nepostojeća staklarska kompanija Vorner glas. Kada bi
primetio da je sateran u ćošak i da je neki od poverilaca
spreman da pokrene sudsku parnicu ili da pribegne fizičkoj sili,
Holms bi gotovinski isplatio svoja dugovanja, koristeći novac
koji je priticao sa raznih strana: iz njegove apoteke, od
iznajmljivanja stambenog i poslovnog prostora ili od prihoda
koje mu je obezbeđivao njegov najnoviji poslovni poduhvat -
prodaja lekova posredstvom poštanskih narudžbenica. Po
ugledu na izuzetno uspešan biznis koji je Aron Montgomeri
Vord zasnovao u centru Čikaga, Holms je počeo da prodaje
nadrilekove koji su, po njegovim tvrdnjama, bili izuzetno
efikasni u lečenju alkoholizma i ćelavosti.
Holms je uvek bio otvoren za nove finansijske
mogućnosti, ali je njegova glad za novcem sada postala još
izraženija jer je bio svestan činjenice da će, bez obzira na to što
je veštim malverzacijama sveo troškove gradnje na minimum,
morati da podmiri bar jedan deo izdataka koje je zahtevala
transformacija njegove zgrade. Kada je Mirtin deda Džonatan
Belnap, koji je živeo u preriji Big Put u saveznoj državi Ilinois,
došao u Vilmet u porodičnu posetu, Holms je procenio da bi on
mogao predstavljati savršeno rešenje za finansijske izazove sa
kojima se u poslednje vreme suočavao. Belnap nije bio
basnoslovno bogat, ali je bio prilično imućan.
Holms je počeo učestalo da posećuje dom Belnapovih.
Kupovao je igračke za Lusi i nakit za Mirtu i njenu majku. Oko
sebe je ponovo širio atmosferu ljubavi, pažnje i srdačnosti.

Belnap se pre toga nikada nije lično susreo sa Holmsom,

ali je bio upućen u bračne probleme svoje unuke Mirte, tako da
je još od samog početka osećao priličnu podozrivost prema
mladom doktoru. Prilikom prvog susreta stekao je utisak da je
Holms previše uglađen, slatkorečiv i samouveren za svoje
godine, ali je odmah primetio da je Mirta prosto blistala od
sreće u njegovom prisustvu i da je njena majka delovala
neobično spokojno i zadovoljno kada bi joj zet došao u posetu.
Nakon izvesnog vremena, Belnap je počeo da uviđa zašto je
Mirta bila toliko opčinjena tim mladim doktorom. Holms je bio
naočit, pedantan, lepo obučen i izuzetno rečit. Pogled mu je bio
blag i direktan. Belnap je zapazio da je Holms tokom
razgovora tako pažljivo slušao njegove reči kao da je on bio
najvažnija osoba na svetu, a ne samo anonimni rođak njegove
supruge koji je došao u posetu iz američke provincije.
Holms je ubrzo zamolio Belnapa da mu potpiše menicu
na 2.500 dolara kako bi u Vilmetu mogao da započne izgradnju
nove kuće za sebe i Mirtu. Uprkos odbojnosti koju je osećao
prema Holmsu, Belnap je odlučio da mu izađe u susret. Činilo
mu se da je mladi doktor bio iskren u svojim namerama.
Možda će to novo porodično gnezdo, gde neće živeti zajedno
sa Mirtinim roditeljima, omogućiti mladom paru da prebrodi
bračnu otuđenost, razmišljao je. Holms se srdačno zahvalio na
pozajmici i obećao Belnapu da će mu vratiti novac čim mu
poslovi budu krenuli.
Potom se vratio u Inglvud, gde je vešto falsifikovao
Belnapov potpis na još jednoj menici ispisanoj na istovetnu
sumu, nameravajući da taj novac upotrebi za opremanje svog
hotela.
Kada je naredni put posetio Vilmet, Holms je pozvao
Belnapa da poseti Inglvud kako bi mu pokazao svoju zgradu i
lokaciju na kojoj će biti održana Svetska izložba.
Taj predlog je zagolicao Belnapovu radoznalost jer je u
novinama često čitao o predstojećoj čikaškoj izložbi, ali mu se
nije dopala ideja da čitav dan provede nasamo sa Holmsom.
Holms je bio izuzetno učtiv i šarmantan, ali se Belnap, iz
nekog neobjašnjivog razloga, osećao nelagodno u njegovom
prisustvu. Tokom narednih decenija, brojni psihijatri nastojali
su da dokuče zbog čega su ličnosti poput Holmsa, uprkos
svojoj srdačnosti i dopadljivosti, kod drugih ljudi izazivale
nedefinisani osećaj koji je ukazivao na nedostatak nekog
suštinskog elementa ljudskosti. Psihijatri su to stanje isprva
opisivali kao "moralno ludilo", a ljude koji su patili od tog
psihičkog poremećaja kao "moralne imbecile". Kasnije je
usvojen termin "psihopata", koji se u laičkoj štampi pojavio još
davne 1885. godine, u Pal mal gazetu Vilijema Steda, gde se o
toj "novoj vrsti bolesti" moglo pročitati sledeće: "Psihopata je
osoba koja mari isključivo za sebe i za svoje interese. Ništa
drugo mu nije sveto." Pola veka kasnije, u svojoj pionirskoj
studiji Pod maskom zdravog razuma, doktor Harvi Klekli
opisao je prototip psihopate kao "suptilno konstruisanu
refleksnu mašinu koja može savršeno reprodukovati stanje
ljudskosti... Takva ličnost je kadra da tako savršeno oponaša
normalno i celovito ljudsko biće da niko ko sprovodi
ispitivanja u kliničkim uslovima ne može primenom naučnih ili
objektivnih termina precizno definisati zbog čega ili po čemu
ta osoba nije stvarna." Osobe koje ispoljavaju najčistiji oblik
tog psihičkog poremećaja postaće u psihijatrijskom žargonu
poznate kao psihopate "Kleklijevog tipa".
Kada je Belnap odbio njegovu ponudu, Holmsovo lice je
odmah postalo skrušeno, preplavljeno povređenošću i
razočaranjem. Mnogo bi mu značilo ako bi Belnap pošao u
obilazak s njim, objašnjavao je Holms, jer bi tako dobio priliku
da mu demonstrira svoja postignuća i da ga uveri da je novac
koji mu je pozajmio predstavljao savršeno sigurnu investiciju.
Belnap je primetio da se Mirta takođe naprasno oneraspoložila.
Na kraju je popustio. Dok su vozom putovali ka
Inglvudu, Holms je vešto preuzeo ulogu vodiča. Pokazivao mu
je gradske nebodere, reku Čikago, stočno gazdinstvo Union.
Belnap je osetio nepodnošljiv zadah koji se širio nad gradom,
ali je stekao utisak da se Holms uopšte nije obazirao na taj
detalj. Voz se zaustavio u Inglvudu i oni su izašli na peron.
Naokolo je sve vrvelo od života. Vozovi su neprestano
tutnjali kroz grad. Tramvaji sa konjskim zapregama kretali su
se ka istoku i zapadu duž Šezdeset treće ulice, uporedo sa
kolonama kočija i teretnih kola. Na sve strane su nicale nove
građevine. Izgradnja će iz meseca u mesec postajati sve
intenzivnija jer su čikaški preduzetnici nameravali da što bolje
unovče turističku groznicu koja će uskoro potresti grad. Holms
mu je ukratko predočio sopstvene planove. Prvo su obišli
apotekarsku radnju, opremljenu masivnim mermernim pultom i
staklenim vitrinama sa mnoštvom raznobojnih rastvora, a
potom se popeli do prvog sprata, gde ga je Holms upoznao sa
svojim kućepaziteljem, Patrikom Kvinlanom. Holms je vodio
Belnapa kroz lavirint izukrštanih hodnika, opisujući mu kako
bi to mesto trebalo da izgleda kada bude adaptirano u hotel.
Belnapu je sama zgrada delovala odbojno i sumorno, sa
mnoštvom hodnika koji su se granali u neočekivanim
pravcima.
Holms je tada upitao Belnapa da li bi voleo da pogleda
krov i da osmotri radove koji su već bili u toku. Belnap je
odbio, pravdajući se kako je previše star da bi prelazio tolike
redove stepenika.
Holms ga je uporno nagovarao, objašnjavajući kako se sa
krova pruža fantastičan pogled na Inglvud. Moći će čak da vidi
i obrise Džekson parka, gde će uskoro početi da niču prva
izložbena zdanja. Belnap je ponovo odbio, ovog puta sa još
većom odlučnošću i žestinom. Holms je tada pokušao sa nešto
drugačijim pristupom. Pozvao je Belnapa da provede noć u
njegovoj zgradi. Belnap je isprva odbio i tu ponudu, ali je onda
pomislio da je možda previše grub i neuljudan, tako da je na
kraju popustio pred Holmsovim nagovorima.
Kada se spustio mrak, Holms je odveo Belnapa do sobe
na prvom spratu. Gasne lampe su bile nasumično postavljene
duž hodnika, ostavljajući džepove tmine čiji su rubovi
podrhtavali pod sablasnom svetlošću. Soba je bila udobna,
pristojno opremljena i okrenuta ka ulici, odakle su još uvek
dopirali utešni zvuci gradske vreve, Koliko je Belnap mogao da
zaključi, u zgradi su se u tom trenutku nalazili samo njih
dvojica. "Pre nego što sam pošao na spavanje", prisećao se,
"pažljivo sam zaključao vrata."
Gradska vreva je ubrzo zamrla, tako da je napolju mogao
čuti samo tutnjavu vozova i potmuli topot okasnelih konjskih
zaprega. Belnapu san nikako nije dolazio na oči. Zurio je u
tavanicu koja se kupala u titravoj svetlosti uličnih svetiljki. Sati
su beskrajno sporo prolazili. "Tada sam", nastavljao je Belnap,
"začuo kako neko isprobava vrata i ubacuje ključ u bravu."
Belnap se oglasio iz postelje, upitavši ko je to. Zvuci su
istog trenutka utihnuli. Zadržao je dah i pažljivo naćulio uši.
Čuo je korake koji su se udaljavali niz hodnik. Bio je siguran
da su se pred vratima zaustavila dvojica muškaraca, ali se jedan
sada udaljio. Belnap je ponovo povikao. Ovog puta je sa druge
strane vrata začuo muški glas. Belnap je odmah shvatio da je to
bio kućepazitelj, Patrik Kvirlan. Kvinlan je želeo da uđe
unutra.
"Odbio sam da mu otvorim vrata", rekao je Belnap.
"Neko vreme me je ubeđivao, a potom je digao ruke i otišao."
Belnap je probdeo ostatak noći.
Nedugo nakon toga otkrio je da je Holms falsifikovao
njegov potpis. Holms se silno izvinjavao, tvrdeći da mu je
novac bio očajnički potreban. Bio je toliko ubedljiv i skrušen
da je Belnapov bes donekle splasnuo, mada je njegova
podozrivost prema Holmsu postala još snažnija. Belnap je tek
mnogo kasnije shvatio zašto je Holms tako žarko želeo da mu
pokaže krov svoje zgrade. "Da sam pošao s njim", objašnjavao
je, "njegova prevara verovatno nikada ne bi bila raskrinkana jer
mrtva usta ne govore."
"Srećom, nisam pošao gore", završio je Belnap svoju
pripovest, "zato što imam strah od visine."

Dok su tesari i gipsari radili na njegovoj zgradi, Holms se

posvetio konstruisanju jednog značajnog pomoćnog sredstva.
Napravio je nekoliko mogućih nacrta, verovatno se oslanjao na
detalje koje je u prošlosti zapazio na objektima slične namene,
da bi se na kraju odlučio za konfiguraciju koja je obećavala
najbolje rezultate: za veliku pravougaonu kutiju od vatrostalne
cigle čija će dubina iznositi oko osam stopa, a visina i širina
oko tri stope. Ta kutija će biti umetnuta u drugu nešto veću
kutiju napravljenu od identičnog materijala, a prostor između
njih biće zagrevan pomoću naftnog gorionika. Unutrašnja
kutija bi otprilike podsećala na izduženu peć za pečenje cigala.
Iako nije imao nikakvog iskustva u toj vrsti posla, Holms je
verovao da će, zahvaljujući takvom dizajnu, njegova peć moći
da postigne dovoljno visoku temperaturu da sve što se stavi
unutra bude pretvoreno u pepeo. Peć je takođe morala da ispuni
još jedan neophodan uslov: da, uporedo sa sagorevanjem
materijala, uništava neprijatne mirise koji će nastajati u
unutrašnjoj kutiji.
Zaključivši da je najbolje da peć postavi u podrumu,
unajmio je zidara po imenu Džozef E. Berkler kome je potom
detaljno objasnio svoj dizajn. Rekao mu je da će peć koristiti za
proizvodnju stakla. U skladu sa Holmsovim uputstvima,
Berkler je dodao određeni broj gvozdenih komponenti. Svojski
je prionuo na posao i peć je ubrzo bila spremna za prvo
testiranje.
Holms je potpalio gorionik koji je dražesno zašištao.
Talas toplote pokuljao je ka udaljenim podrumskim zidovima,
a miris delimično sagorele nafte prožeo je vazduh.
Međutim, testiranje nije pokazalo zadovoljavajuće
rezultate. Kutija nije mogla stvoriti onoliko toplote koliko je
Holms očekivao. Podesio je gorionik i probao ponovo, ali je
poboljšanje bilo neznatno.
U gradskom registru pronašao je adresu jedne kompanije
za proizvodnju i održavanje peći i rekao službeniku da bi želeo
da se konsultuje sa iskusnim majstorom. Predstavio se kao
osnivač staklare Vorner glas. Ako su službenici dotičnog
preduzeća kojim slučajem želeli da provere autentičnost
poziva, bilo je dovoljno da prelistaju inglvudski registar iz
1890. godine da bi se uverili da je kompanija Vorner glas, bar
na papiru, zaista postojala i da se nalazila u vlasništvu H.H.
Holmsa.
Upravnik dotičnog preduzeća - čije ime nikada nije izašlo
u javnost - lično je preuzeo taj zadatak. Otišao je do naznačene
adrese, gde je zatekao mladog naočitog uglađenog muškarca
koji je zračio samouverenošću i uspehom. Imao je prodorne
plave oči. Njegova zgrada je delovala pomalo sumorno i nije
ispunjavala arhitektonske standarde koji su važili u otmenijim
delovima Šezdeset treće ulice, ali se nalazila na privlačnoj
lokaciji u gradskoj četvrti koja je očigledno doživljavala nagli
procvat. Uprkos nesavršenosti građevine pred kojom se obreo,
upravnik preduzeća za proizvodnju peći smatrao je da je
njegov novi klijent sigurno bio veoma sposoban kada je uspeo
da, uprkos svojim godinama, postane vlasnik zgrade koja je
okupirala čitav jedan blok.
Holms je potom odveo upravnika do kancelarije na
prvom spratu. Prozori su bili otvoreni tako da se u prostoriji
osećalo prijatno strujanje vazduha. Holms mu je predočio
nacrte svoje peći, objasnivši da nije mogao da postigne
"neophodnu količinu toplote". Logično, upravnik je predložio
da pogleda peć kako bi ustanovio u čemu je problem.
Holms je brže-bolje odgovorio da nema potrebe za tim i
da je želeo samo da se konsultuje sa nekom stručnom osobom,
za šta će se, naravno, propisno odužiti.
Upravnik je ostao pri tvrdnji da mu ne može pomoći
ukoliko pažljivo ne ispita peć.
Holms je razvukao usne u srdačan osmeh. Naravno. Ako
je upravnik imao dovoljno vremena, odmah će ga odvesti do
peći.
Holms je svog gosta poveo ka prizemlju, odakle su se
drugim znatno mračnijim stepeništem spustili u podrum.
Ušli su u prostranu pravougaonu odaju koja je podsećala
na pećinu. Odaja se pružala čitavom dužinom stambenog bloka
i bila je pregrađena samo gredama i stubovirna. U senci su se
nazirale velike bačve i gomile neke tamne materije koja je
podsećala na iskopanu zemlju. Iznad dugog uzanog stola sa
čeličnom površinom bio je postrojen niz ugašenih lampi, a u
blizini su ležala dva pohabana kožna kofera. Podrum je po
izgledu podsećao na rudnik, a po mirisu na hiruršku ordinaciju.
Upravnik je detaljno ispitao peć. Primetio je da je ona
sadržala unutrašnju komoru od vatrostalne cigle konstruisanu
na takav način da plamen nije mogao zahvatiti unutrašnjost, a
zapazio je i dva vešto osmišljena otvora na vrhu unutrašnje
kutije koja su omogućavala da gasovi iz kutije budu
preusmereni ka okolnom plamenu koji će ih u potpunosti
sagoreti. Dizajn je bio prilično zanimljiv i naizgled
funkcionalan, mada ga je začudio oblik peći koji je delovao
neprimereno za proizvodnju stakla. Unutrašnja kutija je bila
isuviše mala da bi se u nju smestile staklene ploče koje su se u
poslednje vreme masovno koristile za gradske izloge. Naravno,
to zapažanje je zadržao za sebe. U svim ostalim pogledima,
nije primetio ništa neobično i smatrao je da mu neće biti
naročito teško da peć dovede u funkcionalno stanje. Nedugo
nakon toga upravnik se vratio sa svojim ljudima. Radnici su
instalirali snažniji gorionik koji je u veoma kratkom roku
postigao temperaturu od tri hiljade Farenhajtovih stepeni.
Holms je delovao više nego zadovoljno.
Upravnik je tek kasnije shvatio da je Holmsova peć, po
specifičnosti svog oblika i ekstremnoj toploti koju je stvarala,
bila idealna za namenu koja nije imala nikakve veze sa
tobožnjom proizvodnjom stakla. "Peć je", kako je kasnije
objasnio, "po svojim generalnim osobinama uveliko podsećala
na krematorijum, a u prilog tome govori i činjenica da je
posedovala otvore za sagorevanje gasova i eliminaciju
neprijatnog zadaha."
Nažalost, ta spoznaja je stigla prekasno.

Holmsove posete Vilmetu ponovo su se drastično

proredile, mada je svojoj supruzi i kćerki redovno slao novac
kojim je pokušavao da kompenzuje svoje odsustvo. Čak je
uplatio osiguravajuću polisu na ime male Lusi, svestan da su
deca bila tako nežna i krhka stvorenja da su mogla nestati sa
ovog sveta dok čovek pljesne dlanom o dlan.
U međuvremenu, njegovi poslovi su dobro napredovali.
Poštanska prodaja lekova mu je donosila iznenađujuće dobre
prihode, tako da je svoje snage sada preusmerio na
unovčavanje medicinske novotarije koja je u poslednje vreme
pobuđivala naročitu pažnju javnosti, leka protiv alkoholizma
koji je izmislio doktor po imenu Kili koji je živeo u Dvajtu u
saveznoj državi Ilinois. Apoteka na uglu Holmsove zgrade je
odlično poslovala, mada je jedna žena iz komšiluka primetila
da je njen vlasnik očigledno imao problema sa radnom snagom
budući da su mlade i atraktivne žene koje su se zapošljavale u
njegovim lokalima imale čudan običaj da nestanu bez ikakvog
upozorenja, ponekad čak ostavljajući svoje stvari u stanu na
prvom spratu Holmsove zgrade. Dotična gospođa je iz toga
zaključila da je u današnje vreme neodgovornost američke
mladeži poprimala alarmantne razmere. Adaptacija Holmsove
zgrade je prilično sporo tekla zbog već uobičajenog otpuštanja
kоје je uzrokovalo učestale prekide u izvođenju radova. Holms
je angažovanje nove radne snage prepustio svojim
pomoćnicima - Kvinlanu, Čapelu i Pitezelu. Njih trojica su
veoma lako popunjavali upražnjena radna mesta jer je na
hiljade nezaposlenih radnika dolazilo u grad u nadi da će
organizacija Svetskog sajma podstaći veliku potražnju za
radnom snagom. Međutim, kada bi se obreli u Čikagu, shvatili
bi da oni nisu bili jedini kojima je ta ideja pala na pamet, tako
da su čikaški poslodavci na raspolaganju imali ogroman broj
radnika koji su bili spremni da prihvate bilo koji posao po bilo
kojoj nadnici.
Holms se u međuvremenu posvetio drugim daleko
prijatnijim aktivnostima. Igrom slučaja, u njegov život su
kročile dve nove žene. Jedna od njih je bila raskošna lepotica
visoka skoro šest stopa, dok je druga mlađa žena, koja je bila
njena zaova, imala ljupko lice, blistavu crnu kosu i prelepe
tamne oči.
Činjenica da je visoka lepotica došla u pratnji svog
supruga i kćerkice predstavljala je dodatnu draž u očima
doktora Holmsa.
 Žalostan pejzaž

ARHITEKTI SA ISTOKA NAPUSTILI SU Nju Džersi u

4:50 po podne, 8. januara 1891. godine, vozom železničke
kompanije Nort šor limitid, gde je Hant rezervisao zasebna
kola - peti vagon šestog odeljka - kako bi arhitektonski tim
zajedno otputovao za Čikago. Olmsted je prethodne večeri
doputovao iz Bostona kako bi se pridružio arhitektonskoj
ekspediciji.
Bio je to čaroban trenutak: veličanstveni voz je jurio kroz
zimski pejzaž noseći petoricu najvećih arhitekata u američkoj
istoriji. Svi su sedeli u istim kolima - razgovarajući, šaleći se,
lagano ispijajući svoja pića i povlačeći dim za dimom. Olmsted
je iskoristio priliku da im detaljno opiše Džekson park i teškoće
snalaženja u birokratskom lavirintu sačinjenom od brojnih
komiteta i potkomiteta koji su trenutno vršili tako veliki uticaj.
Rekao im je da je Bernam uspeo da stekne njegovo poverenje i
poštovanje zbog svoje iskrenosti, direktnosti i izuzetnih
organizacionih sposobnosti. Tokom vožnje im je nesumnjivo
predočio i detaljnu viziju izložbenog pejzaža, a naročito svoje
uverenje da bi Zeleno ostrvo trebalo da zadrži svoju
autentičnost i da ostane lišeno bilo kakvih impozantnih
veslačkih struktura.
Dva sata pre nego što će stići u Čikago, dok je voz čekao
na jednoj od usputnih stanica, Mek Kim je dobio telegram u
kome je pisalo da je njegova majka, Sara Mek Kim, iznenada
preminula u svom domu, u sedamdeset osmoj godini života.
Mek Kim je bio strašno pogođen tom vešću, tako da je odmah
napustio grupu i uhvatio voz u suprotnom pravcu.
Arhitekti su stigli u Čikago u petak uveče, 9. januara,
nakon čega su se smestili na kočije i uputili se ka hotelu
Velington, gde im je Bernam rezervisao sobe. Van Brunt, koji
je stigao iz Kanzas Sitija, pridružio im se u hotelu. Narednog
jutra su ponovo seli na kočije i krenuli na jug, ka Džekson
parku. Rut, koji je u to vreme bio izvan grada, trebalo je tokom
dana da se vrati iz Atlante.
Vožnja do parka trajala je oko sat vremena. "Bio je
hladan zimski dan", prisećao se Bernam. "Nebo su prekrivali
tmurni oblaci, a površina jezera je bila uzburkana i
uspenušana."
Kada su stigli do parka, arhitekti su lagano sišli sa kočija.
Njihov dah se pretvarao u oblačiće pare koji su se stapali sa
ledenim vazduhom. Vetar je razvejavao pesak koji im je
prianjao uz lice i ulazio u oči. Boreći se sa vetrom i hladnoćom,
krenuli se preko zamrznutog tla. Hant, koji je patio od
kostobolje, gunđao je sebi u bradu, ozlovoljen fizičkim bolom i
zatečen prizorom koji se ukazao pred njima. Olmsted, koji je
probdeo čitavu noć zbog nepodnošljive zubobolje, sa mukom
je vukao nogu koja je nastradala u jednoj davnoj saobraćajnoj
nesreći.
Jezero je bilo sivkasto, obrubljeno crnom trakom duž
obzorja. Jedine primese boje koje su se mogle nazreti u toj
sumornoj pustoši poticale su od rumenila koje je studen
izmamila na njihovim obrazima i od plavetnila Bernamovih i
Olmstedovih očiju.
Olmsted je pažljivo posmatrao reakciju istočnih
arhitekata, razmenjujući diskretne poglede sa Danijelom
Bernamom.
Arhitekti su bili zapanjeni prizorom. "Zurili su u
neverici", kasnije se prisećao Bernam, "sa izrazima krajnjeg
očajanja."
Džekson park je predstavljao pravu pustoš, kvadratnu
milju uglavnom nepošumljenog prostora, ako se izuzmu
nasumične skupine različitih vrsta hrasta - hrapavog, igličastog,
crnog i skarletnog - koje su se izdizale nad zamršenim nižim
slojem raslinja sačinjenim od zove, stabala divlje šljive i vrbe.
Na najizloženijim delovima nazirao se samo pesak, protkan
gužvicama morske i prerijske trave. Neki od savremenika su
park opisivali kao "izolovano i odbojno mesto" ili kao
"negostoljubivu peščanu pustoš". Bio je to turoban i
neprivlačan pejzaž, mesto na kome bi čovek potražio utočište
samo u krajnjoj nuždi. Olmsted je jednom prilikom izjavio:
"Ako bi neko raspisao konkurs za ubedljivo najneprivlačnije
mesto na kome bi se mogao napraviti gradski park, Džekson
park bi nesumnjivo odneo pobedu."
U stvari, mesto je bilo još gore nego što se činilo na prvi
pogled. Mnoga hrastova stabla su bila mrtva i sasušena. Pošto
je bila zima, njihovo ubogo stanje nije toliko dolazilo do
izražaja. Korenje ostalih stabala bilo je ozbiljno oštećeno.
Probne bušotine su pokazale da se zemljište sastojalo od
površinskog sloja crnice dubokog oko jednu stopu, nakon čega
su dolazile dve stope peskovitog tla, a potom jedanaest stopa
peska koji je bio toliko zasićen vodom da su građevinari, po
Bernamovim recima, "taj sloj često upoređivali sa živim
peskom". Čikaški arhitekti su u potpunosti shvatali izazove sa
kojima ih je suočavao takav tip zemljišta, za razliku od
Njujorčana koji behu navikli na daleko prijemčivije stenovito
tlo.
Pa ipak, najozbiljniji nedostatak Džekson parka, bar iz
Olmstedove perspektive, bio je sadržan u činjenici da je na tom
delu obale svake godine dolazilo do dramatičnih promena u
nivou jezera koji je ponekad varirao za pune četiri stope. Takve
fluktuacije, kako je Olmsted primetio, mogle su predstavljati
ogroman problem pri sađenju raslinja i pejzažnom uređenju
obale. Ako bi nivo vode opao, lepota pejzaža bi bila drastično
narušena pojasom ogoljenog zemljišta duž samog jezera. Sa
druge strane, ako bi voda previše narasla, ona bi potopila i
unišlila priobalno raslinje.
 Arhitekti su se vratili u kočije i krenuli izrovanim putem
duž jezera. Kočije su, po svojoj brzini i smrknulim licima
putnika, podsećale na pogrebnu povorku. Bernam je zapisao:
"Utučeni i obeshrabreni izrazi njihovih lica ukazivali su da su
njujorški stručnjaci tada prvi put shvalili islinske razmere i
neumoljive zahleve poduhvata koji je morao biti realizovan u
nezamislivo kratkom roku... Ceremonija posvećenja je, u
skladu sa dekretom koji je doneo američki Kongres, trebalo da
se održi kroz svega dvadeset jedan mesec, dok su građevinski
uređenje pejzaža i instalacija izložbenih postavki moralu biti u
potpunosti realizovan u neznatno dužem roku, koji je iznosio
dvadeset sedam i po meseć - ili, preciznije, do krаја 189З.
godine."
Kada su se spustili do obale, arhitekti su ponovo izašli iz
kočija. Pibodi, koji je došao iz Bostona, popeo sa na vrh nasipa
i sumnjičavo se okrenuo ka Bernamu.
"Da li vi zaista nameravate da na ovom mestu do maja
devedeset treće godine postavite Svetsku izložbu?" upitao je.
"Da, nameravamo", odgovorio je Bernam.
"To je nemoguće", odvratio je Pibodi.
Bernam je pogledao pravo u njega. "Postaraćemo se da
postane moguće", samouvereno je odgovorio.
Pa ipak, čak ni sam Bernam nije mogao da predvidi sa
kakvim će sve problemima graditelji Svetske izložbe morati da
se suoče do maja 1893. godine.

Rut se vratio u Čikago u vreme dok su arhitekti bili u

Džekson parku. Tog dana je slavio svoj četrdeset prvi
rođendan. Sa železničke stanice je otišao pravo do zgrade
Rukeri. "Stigao je u kancelariju u odličnom raspoloženju i istog
dana primio narudžbinu za veliku poslovnu zgradu."
Međutim, kada ga je crtač Pol Staret tog popodneva sreo
u liftu, njegovo raspoloženje bese splasnulo. Kako je Staret
rekao, "izgledao je bolesno" i ponovo se to svelo na
iscrpljenost.

Arhitekti su se vratili iz obilaska prilično obeshrabreni i

potišteni. Kasnije tog dana ponovo su se okupili u biblioteci
Bernamove firme, gde im se odmah pridružio i Rut, koji je u
međuvremenu ponovo živnuo. Rut je bio šarmantan, duhovit i
topao. Ako je iko mogao razgaliti i ohrabriti njujorške
arhitekte, onda je to bio Rut, razmišljao je Bernam. Rut je
pozvao okupljene da sutradan, u nedelju, dođu na večeru koja
će biti priređena u njegovom domu na Astor plejsu, a onda je
konačno otišao kući da se pozdravi sa svojom decom i
suprugom Dorom. Dora je, prema tvrdnjama Harijete Monro, u
to vreme bila u postelji, "u strašno lošem zdravstvenom stanju",
jer je nedavno doživela spontani pobačaj.
Rut je rekao Dori da je užasno iscrpljen i predložio joj da
narednog leta pobegnu negde na poduži odmor. Poslednjih
meseci je bio izložen neprestanim frustracijama, zamornim
putovanjima i danonoćnom radu. Bio je već na izmaku snaga.
Putovanje na jug nije nimalo ublažilo njegovu napetost. Jedva
je čekao kraj nedelje, 15. januar, kada će arhitektonska
konferencija biti privedena kraju i kada će se ugledni gosti
vratiti na istok.
"Posle petnaestog", rekao je svojoj supruzi, "više neću
biti toliko zauzet."

Istočni arhitekti su se te večeri sastali sa svojim čikaškim

kolegam u Univerzitetskom klubu, na večeri koju je u njihovu
čast priredio Komitet za pripremu sajma i građevinske radove.
Rut je bio isuviše iscrpljen da bi prisustvovao sastanku. Taj
svečani skup je očigledno bio zamišljen kao događaj koji je
trebalo da podstakne entuzijazam okupljenih i da istočnim
arhitektima dokaže da je Čikago nameravao da ispuni
grandiozna obećanja kojima su se njegovi čelnici
svojevremeno razmetali pred Kongresom. Bio je to prvi u seriji
raskošnih banketa čiji su jelovnici neminovno podsticali pitanje
da li su pripadnici tadašnje čikaške elite imali makar jednu
jedinu prohodnu arteriju.
Dok su gosti pristizali na banket, novinari su ih
znatiželjno presretali, zasipajući ih kišom pitanja. Arhitekti su
bili učtivi, ali krajnje uzdržani u komentarima.
U dvorani za prijem, zvanice su zauzele svoja mesta za
stolovima postavljenim u obliku slova T. Na centralnom mestu
za čeonim stolom sedeo je Lajman Gejdž, predsednik Svetske
izložbe. Hant je sedeo sa njegove desne, a Olmsted sa leve
strane. Stolovi su bili preplavljeni takvim obiljem karanfila i
ruža da su podsećali na ogromnu cvetnu leju. Pored svakog
tanjira stajao je cvetni ukras koji su zvanice mogle zakačiti za
rever. Svi gosti su došli u svečanim odelima. Nigde se nije
mogla primetiti nijedna pripadnica lepšeg pola.
Tačno u osam sati uveče, Gejdž je uhvatio Hanta i
Olmsteda podruku i poveo zvanice ka banketnoj dvorani.

Ostrige.
Par čaša Montrachet-a.
Consomme od zelene kornjače.
Amontillado.
Skumrije na žaru, pripremljene d la Marechel.
Krastavci. Krompir d la Duchesse.
Filet Mignon d la Rossini.
Chateau Lafite i Rinnart Brut.
Fonds d'Artichaut Farcis.
Pommery Sec.
Sorbet au Kirsch.
Cigarete.
 Tost sa vudkok15 prelivom.
Asparagus Sala.
Desert: Canton Ginger.
Sirevi: Pont I'Eveque, Rockquefort. Kafa. Likeri.
Madeira, 1815.
Cigare.

Gadž je prvi uzeo reč, održavši podsticajan govor o

veličajnosti predstojeće izložbe i potrebi da znameniti ljudi koji
su se te večeri okupili u banketnoj dvorani do okončanja
projekta postave interese Svetskog sajma ispred svih drugih
interesa jer su samo bezrezervni primeri i beskrajna
požrtvovanost svih učesnika mogli obezbediti konačan uspeh.
Njegov govor bio je pozdravljen snažnim i srdačnim aplauzom.
Potom je reč preuzeo Danijel Bernam koji je vatrenim
rečima opisao svoju viziju sajma i čikašku odlučnost da se ta
vizija pretvori u stvarnost. On je takođe pozivao na timski rad i
samožrtvovanje. "Gospodo", rekao je, "1893. godina će ostati
zabeležena kao treći veliki datum u istoriji naše zemlje.
Prethodna dva puta, 1776. i 1861. godine16, svi časni i čestiti
Amerikanci stavili su se u službu svoje otadžbine, tako da se
iskreno nadam da ćemo i mi ovog puta učiniti isto!"
Po okončanju Bernamovog govora dvorana se zatresla od
gromoglasnih ovacija. "Gosti su te večeri napustili dvoranu
ujedinjeni kao vojnici koji se spremaju za veliku bitku", izjavio
je Bernam.
Pa ipak, to je prvenstveno bila čikaška borba. Na prijemu
koji je sutradan bio održan u Rutovoj kući, Harijeta Monro je
upoznala istočne arhitekte čije je držanje na nju ostavilo
deprimirajući utisak. "Dok sam razgovarala sa njima, bila sam

15 Vrsta preliva za tost. (Prim.prev.).

16 Bernam ovim datumima ukazuje na Američki rat za nezavisnost i
Američki građanski rat (Prim. prev.).
prosto zapanjena njihovom apatijom i podozrivošću", kasnije je
izjavila. "Zgrade tako enormnih razmera i tako jeftine
konstrukcije teško mogu pružiti zadovoljavajući estetski efekat;
beskrajna monotonija čikaškog tla onemogućava bilo kakvo
upečatljivo grupisanje izložbenih objekata; vremenski rok za
pripremu i realizaciju projekta je nedopustivo kratak: ove i
brojne druge kritike su odražavale krajnje nipodaštavajući stav
prema poduhvatu koga se naš grad latio."
Po okončanju prijema, Rut je ispratio ugledne goste do
kočija koje su ih čekale ispred kuće. Napolju je bilo mračno i
hladno. Vetar je u oštrim naletima brisao preko Astor plejsa.
Rut je te večeri izašao na ledeni čikaški vazduh samo u
svečanom odelu, ne potrudivši se da prethodno obuče kaput. Ta
naizgled bezazlena epizoda tek kasnije će dobiti na značaju i
težini.
 Tačka iščezavanja

NAKON VIŠEGODIŠNJEG LUTANJA od jednog do

drugog grada i od jednog do drugog posla, mladi juvelir po
imenu Isilijus Koner - koji se radije odazivao na nadimak
"Ned" - doselio se u Čikago zajedno sa svojom suprugom
Džulijom i osmogodišnjom kćerkicom Perl, da bi ubrzo otkrio
da je Čikago zaista predstavljao grad velikih mogućnosti.
Početkom 1891. godine Ned je već pronašao posao za
juvelirskom tezgom koja je bila smeštena duž jednog zida
veoma prometne drogerije na čikaškom Saut Sajdu, na uglu
Šezdeset treće ulice i Ulice Voliš. Prvi put u životu, Ned je
svoju budućnost posmatrao kroz ružičaste naočari.
Vlasnik drogerije je, uprkos svojoj mladosti, bio izuzetno
uspešan i dinamičan čovek doličan predstavnik svog doba,
kome se u budućnosti osmehivalo još veće blagostanje s
obzirom na činjenicu da je Svetska izložba trebalo da bude
održana svega par tramvajskih stanica istočno odatle, na mestu
gde je Šezdeset treća ulica izlazila na Mičigensko jezero Ned je
takođe načuo priče da će nova izdignuta železnica, koja je
nazvana Aleja L zbog specifičnog oblika potporne konstrukcije
koja se nadvijala nad gradskim ulicama, biti proširena ka
istoku, duž Šezdeset treće ulice sve do Džekson parka, čime bi
bio otvoren još jedan prilaz budućem sajmištu. Na ulicama je
već vladala daleko veća gužva nego ranije budući da se na
stotine posetilaca svakodnevno vozilo kočijama ka Džekson
parku kako bi rođenim očima videli mesto na kome će biti
održana Svetska izložba, mada nisu imali naročito šta da vide.
Kao što su Ned i Džulija zaključili, bila je to velika ružna
pustopoljina na kojoj su se nazirali samo peskoviti grebeni i
polusasušeni hrastovi, mada se njihova kćerkica Perl sjajno
zabavljala hvatajući punoglavce u barama ustajale vode. Bilo je
gotovo nezamislivo da bi se to mesto moglo pretvoriti u sedište
veličanstvene manifestacije koju su obećavali gradski čelnici,
mada je Ned, poput većine došljaka, već pri prvom susretu sa
Čikagom shvatio da se on drastično razlikovao od svih gradova
koje je do tada posetio. Ako je ijedan grad mogao ispuniti tako
pompezna i razmetljiva obećanja, onda je to nesumnjivo bio
Čikago. Nedov novi poslodavac, doktor H.H. Holms,
predstavljao je savršen primer takozvanog "čikaškog duha".
Prema Nedovom dotadašnjem iskustvu, na bilo kom drugom
mestu pod kapom nebeskom bilo bi nepojmljivo da tako mlad
čovek može postati vlasnik zgrade koja je zauzimala gotovo
čitav jedan blok, ali su takve stvari u Čikagu izgledale kao
najnormalnija postignuća.
Konerovi su živeli u stanu na prvom spratu zgrade, u
neposrednoj blizini Holmsovog apartmana. Stan nije bio
naročito svetao i vedar, ali je bio ušuškan i, što je još važnije,
Ned nije morao da putuje na posao. Bilo je dovoljno da se
spusti do prizemlja. Da stvari budu još bolje, Holms je istupio
sa ponudom da Džuliju zaposli u svojoj apoteci i da je obuči za
vođenje poslovnih knjiga. Kasnije, kada se Nedova
osamnaestogodišnja sestra Gertruda doselila u Čikago, Holms
je pokazao spremnost da i nju odmah zaposli u svojoj
kompaniji za poštansku prodaju lekova. Ako bi se ti planovi
ostvarili, Konerovi bi, sa trostrukim mesečnim prihodima, u
veoma kratkom roku mogli sebi da priušte sopstveni krov nad
glavom, možda čak neku od kuća na širokim popločanim
ulicama Inglvuda. U najmanju ruku, moći će sebe da časte
biciklima i povremenim posetama Timermanovom teatru koji
se nalazio u neposrednom komšiluku.
Pa ipak, postojao je jedan detalj koji je narušavao
idiličnost situacije. Nedu se činilo da je Holms bio preterano
pažljiv prema Gertrudi i Džuliji. Sa jedne strane, njegovo
ponašanje je možda bilo savršeno prirodno budući da su obe
žene privlačile pažnju svojim izgledom. Gerti je bila vitka i
tamnokosa, a Džulija visoka i izuzetno lepo građena. Nedu je
još od prvog trenutka bilo jasno da je Holms voleo žene i da su
mu one nesebično uzvraćale naklonost. Dražesne mlade dame
su prosto hrlile u njegovu apoteku. Kada je Ned bio sam u
radnji, ponašale su se uzdržano i nezainteresovano. Međutim,
čim bi Holms kročio unutra, njihovo držanje bi se naglo
promenilo.
Dobroćudan i nenametljivi Ned odjednom je bio potisnut
u pozadinu i sveden na status pukog posmatrača. Samo mu je
mala Perl ukazivala jednaku pažnju kao i ranije. Ned
posmatrao kako se Holms vrzma oko Gerti i Džulije, zasipajući
ih osmesima, i komplimentima - što je bilo naročito izraženo u
Gertinom slučaju - i kako obe blistaju od sreće u njegovom
prisustvu. Kada bi se Holms udaljio, njihovo ushićenje bi naglo
raspršilo, ustuknuvši pred hirovitošću i razdražljivošću. Neda
je još više uznemiravala promena u ponašanju mušterija. Ta
promena nije bila primetna u rečima, već u načinu na koji su ga
posmatrali, u pogledima koji su izražavali neko čudno
saosećanje, pa čak i sažaljenje.

Negde u tom periodu, Holms je jedne večeri zamolio

Neda da mu učini sitnu uslugu. Odveo ga je do neobične
prostorije u koju se ulazilo iz njegove kancelarije, a onda je
kročio unutra i rekao Nedu da zatvori vrata i da oslušne može li
spolja čuti njegov glas. "Zatvorio sam vrata i prislonio uvo uz
pukotinu", prisećao se Ned, "ali sam začuo samo neki prigušeni
zvuk." Ned je otvorio vrata i Holms je izašao napolje. Potom je
Holms zamolio Neda da uđe unutra i da par puta vikne na sav
glas, kako bi Holms mogao lično da proveri jačinu zvuka koji
se probijao napolje. Ned ga je poslušao, ali je jedva čekao da
Holms otvori vrata kako bi zbrisao sa tog klaustrofobičnog
mesta. "Uopšte mi se nije dopalo to što je tražio od mene",
rekao je.
Nedu je na podsvesnom nivou nešto očigledno bilo
sumnjivo, ali mu, nažalost, nije palo na pamet da se zapita
zašto je njegovom poslodavcu bila potrebna prostorija sa
zvučnom izolacijom.

U čikaškim policijskim stanicama su uskoro počela da

izranjaju upozorenja nešto drugačije vrste - pisma zabrinutih
rođaka i posete detektiva koji su pokušavali da uđu u trag
nestalim devojkama - ali su takvi nagoveštaji ostali zanemareni
u sveopštem haosu koji je zahvatio grad. Nestanci su
predstavljali čikašku svakodnevicu, pojavu koja je bila tako
rasprostranjena u svim delovima grada da je bilo nemoguće
preduzeti neku temeljniju istragu. Postojali su i brojni dodatni
faktori koji su onemogućavali efikasno praćenje tragova.
Policajci koji su patrolirali gradom često su dobijali zaposlenje
preko veze, po direktivama lokalnih čelnika, tako da su u
najvećem broju slučajeva bili potpuno nestručni za dužnost
koju su obavljali. Detektivi su bili malobrojni, njihove tehnike
nedovoljno razrađene, a sredstva koja su im stajala na
raspolaganju krajnje oskudna. Osim toga, klasne predrasude su
često zamagljivale njihove vidike. Najčešći slučajevi te vrste -
nestanci poljskih emigrantkinja, mladića zaposlenih na
stočnom gazdinstvu, italijanskih fizičkih radnika, žena tamne
puti - po njihovom mišljenju nisu bili vredni truda. Njihovo
interesovanje bi živnulo tek kada bi bio prijavljen nestanak
neke imućne i ugledne duše, ali su detektivi čak i tada mogli
veoma malo da učine, izuzev da proslede telegrame svojim
kolegama po drugim gradovima i da obilaze mrtvačnice kako
bi pregledali tela neidentifikovanih muškaraca, žena i dece. U
jednom trenutku je čak polovina čikaških detektiva bila
angažovana na istraživanju slučajeva nestalih osoba, što je
upravnika centralne detektivske jedinice navelo da izjavi kako
razmišlja o osnivanju zasebnog detektivskog biroa, "odseka za
misteriozne nestanke".
Muškarci i žene su nestajali u podjednakom broju. Fani
Mur, mlada žena koja je stigla iz Memfisa, jedne večeri se nije
vratila u svoj čikaški pansion i nakon toga nikada više nije bila
viđena. Dž.V. Hajliman je jednog dana izašao sa posla, seo na
jedan periferijski voz i nestao bez traga, izveštavao je Tribjun,
"kao da je u zemlju propao". Pretpostavljalo se da su žene
najčešće stradale kao žrtve silovanja, a muškarci kao žrtve
pljačke, nakon čega bi njihovi leševi bili bačeni u mutne vode
reke Čikago ili ostavljeni po mračnim sokacima Halsteda i
Levija ili na ozloglašenom potezu Ulice Klark, između ulica
Polk i Tejlor, koji su policijski veterani nazivali Čejenskim
reonom. Pronađena tela su bila transportovana u gradsku
mrtvačnicu. Ako niko ne bi došao po njih, odatle bi bila
prebačena u obdukcionu salu medicinskog koledža Raš ili
bolnice Kuk kaunti, da bi na kraju završila u laboratoriji za
sastavljanje skeleta gde su meso i vezivna tkiva preciznim
potezima bili razdvajani od kostiju i lobanje, nakon čega bi sve
bilo temeljno oprano sredstvom za beljenje i dezinfekciju.
Sklopljeni kosturi bi potom bili prosleđeni lekarskim
ordinacijama, anatomskim muzejima ili kolekcionarima
naučnih novotarija. Kosa se prodavala proizvođačima perika, a
odeća se poklanjala sirotinjskim domovima.
Baš kao i u stočnom gazdinstvu Union, u Čikagu se ništa
nije bacalo.
 Usamljenost

ISTOČNI ARHITEKTI I NJIHOVE ČIKAŠKE

KOLEGE ponovo su se sastali u ponedeljak ujutru, 12. januara,
u biblioteci firme Bernam i Rut, na najvišem spratu zgrade
Rukeri. Rut je bio odsutan. Vilijem R. Mid je došao iz Njujorka
kako bi zamenio svog ožalošćenog partnera, Mek Kima. Dok
su čekali početak sastanka, arhitekti su s vremena na vreme
prilazili istočnim prozorima i posmatrali vodeno prostranstvo
Mičigenskog jezera. Svetlost koja je prodirala unutra bila je
natprirodno intenzivna, pojačana bleštavilom jezera i
zamrznute obale.
Bernam je ustao sa svog mesta kako bi okupljenima
poželeo formalnu dobrodošlicu, ali je delovao prilično napeto.
Bio je svestan rezervisanosti koju su istočni arhitekti ispoljavali
prema čikaškom poduhvatu i čvrsto rešen da ih pridobije
laskavošću koja se graničila sa ulagivanjem - taktikom koju je
Bernam, po tvrdnjama Luisa Salivana, veoma efikasno
primenjivao. "Iako lično nije bio prijemčiv za laskanje, izuzev
u stvarima sentimentalne prirode, on je ubrzo shvatio da ta
taktika može biti izuzetno delotvorna u pregovorima sa
krupnim poslovnim zverkama. Luis je često imao prilike da
prisustvuje takvim situacijama", nastavljao je Salivan, koji je o
sebi uporno govorio u trećem licu, "i mada je isprva bio
zapanjen Bernamovom drskošću, bio je još zapanjeniji kada je
primetio reakciju njegovih sagovornika, koji su se prosto topili
od miline. Metod je bio krajnje prost, ali je postizao sjajne
rezultate."
"Uskoro je postalo očigledno da se Bernam sve
revnosnije i sve bezočnije izvinjavao istočnim arhitektima zbog
prisustva njihovih zaostalih i neprosvećenih zapadnih kolega."
Hant je takođe primetio taj detalj. "Do đavola", prasnuo
je, "nismo došli ovde na misionarski pohod. Dajte da konačno
pređemo na posao."
Ostali su sa odobravanjem dočekali njegove reči. Adler je
bio vidno oraspoložen, a Salivan se prezrivo smeškao. Olmsted
je tupo gledao ispred sebe, osluškujući nepodnošljivo hučanje u
svojim ušima. Hant je pravio bolne grimase jer je njegova
kostobolja, zahvaljujući napornom putovanju do Čikaga i izletu
do Džekson parka, ponovo uzela maha.
Hantova opaska je izbacila Bernama iz ravnoteže. U
njemu se ponovo probudila povređenost zbog prezrive
nadmenosti istočnih arhitekata, kao i zbog njegovog ličnog
neuspeha dа svojevremeno prođe prijemne ispite na Harvardu i
Jejlu. Pa ipak, očigledno odobravanje koje su Hantove reči
podstakle među prisutnima nateralo je Bernama da se pribere i
da usredsredi svoje snage na posao zbog koga su se okupili. Po
Salivanovom prikazu, "Bernam je završio svoj laskavi
monolog i pridružio se diskusiji. Bio je dovoljno pronicljiv da
shvati da mu je čika Dik" - kako su ostali nazivali Hanta -
"zapravo učinio uslugu."
Bernam je potom obavestio okupljene stručnjake da će
oni ubuduće sačinjavati Arhitektonski odbor Svetske izložbe i
pozvao ih da izaberu predsednika. Ta dužnost je jednoglasnom
odlukom bila poverena Hantu. "Time je još jednom bila
potvrđena Hantova neosporna dominacija u svetu arhitekture",
pisao je Van Brunt, "i svi mi smo ponovo postali njegovi
marljivi i srećni učenici."
Za sekretara je bio izabran Salivan, koji definitivno nije
bio jedan od Hantovih srećnih učenika. Za njega je Hant bio
predstavnik davno prevaziđenog arhitektonskog izraza. Isto
mišljenje je imao i o Bernamu. Po Salivanovom dubokom
uverenju, njihove zastarele ideje sprečavale su razvoj jednog
novog arhitektonskog etosa po kome je funkcija neke
građevine trebalo da bude izražena kroz njen dizajn - ne samo
u tom smislu da bi forma trebalo da sledi funkciju, već da bi
funkcija trebalo "da stvara ili organizuje samu formu".
U Salivanovim očima, Hant je bio samo jedna od
relikvija prošlosti, dok je Bernam predstavljao daleko
opasnijeg rivala. Salivan je bio svestan činjenice da su on i
Bernam sa jednakom opsesijom i strašću pristupali svojim
zamislima. Po njegovom zapažanju, čikaškom arhitekturom su
ubedljivo dominirale dve velike firme: Bernam i Rut i Adler i
Salivan. "U obe firme se nalazio po jedan muškarac koji je sebi
postavio neopoziv životni cilj, cilj kome je bio spreman da
potčini ili da žrtvuje sve ostalo", pisao je Salivan. "Danijel
Bernam je bio opsednut feudalnom idejom moći. Luis Salivan
je bio podjednako opsednut prosvetiteljskom idejom
demokratske moći." Salivan je gajio veliko poštovanje prema
Rutu i Adleru, ali je istovremeno smatrao da oni nisu bili
vođeni tom idealističkom opsesijom i da su, na izvestan način,
delovali iz sporednog plana. "Džon Rut je bio toliko sklon
samopovlađivanju da je postojala opasnost da nikada ne
iskoristi svoje najdublje potencijale. Adler je prvenstveno bio
tehničar, inženjer, beskrajno savestan administrator... Adler
naprosto nije imao dovoljno mašte, a isto se moglo reći i za
Džona Ruta. Obojici je nedostajala mašta sanjara u kojoj je
počivala Bernamova snaga i Luisova strast."
Negde oko podneva Bernam je napustio prostoriju kako
bi odgovorio na telefonski poziv Dore Rut. Ona ga je
obavestila da je njen suprug bolestan i da neće moći da
prisustvuje sastanku. Par sati kasnije se ponovo javila: doktor
je pregledao Ruta i konstatovao upalu pluća.
Rut je bio prilično dobro raspoložen. Šalio se i pravio
svoje nacrte. "Ne možeš čitavog života bežati od bolesti", rekao
je Harijeti Monro. "Znao sam da ću, kada jednog dana bude
došao red na mene, zakačiti nešto stvarno opako."
 Arhitekti su nastavili sa svojim sastancima, ali bez
Bernama koji je najveći deo vremena provodio pored Rutove
bolesničke postelje, osim kada bi nakratko svratio do biblioteke
da pomogne u razrešavanju nekog tekućeg pitanja ili kada bi
otišao u posetu Hantu čija je kostobolja uzela takvog maha da
nije napuštao svoju sobu u Velington hotelu. Rut se još uvek
dobro držao i često se šalio sa svojim negovateljicama. Na
redovnom sastanku koji se održavao svake srede, Komitet za
pripremu lokacije i građevinske radove uputio je Rutu dopis u
kome mu je poželeo što brži oporavak. Bernam je tog dana u
pismu upućenom čikaškorn arhitekti V.V. Bojingtonu zapisao:
"Gospodin Rut je u prilično lošem zdravstvenom stanju i još
uvek nije sigurno da li će uspeti da se oporavi, mada se svi
nadamo srećnom ishodu."
Već sutradan se činilo da je Rutu mnogo bolje. Bernam je
ponovo pisao Bojingtonu: "Drago mije što vam jutros mogu
poslati malo bolji izveštaj. Gospodin Rut je proveo mirnu noć i
kaže da se sada bolje oseća. Iako opasnost još uvek nije prošla,
nadamo se najboljem."

Arhitekti su, iz dana u dan, pokazivali sve veći

entuzijazam. Pošto Hant još uvek nije izbivao iz svoje hotelske
sobe, Post je preuzeo mesto predsedavajućeg. On i Van Brunt
su neprestano obilazili Hanta. Arhitekti su prihvatili
preliminarni nacrt koji su napravili Bernam, Olmsted i Rut, uz
određene sitne izmene. Usaglasili su svoja stanovišta o
razmerama vodećih izložbenih zdanja i o njihovim preciznim
lokacijama. Opredelili su se za skladan ujednačen
neoklasicizam, koji je podrazumevao upotrebu stubova i zabata
koji će evocirati slavu antičkog Rima. Takav izbor je
predstavljao pravu anatemu za Salivana, koji je prezirao
arhitekturu koja se oslanjala na davno ustanovljene obrasce,
mada se on tokom sastanka uzdržao od iznošenja bilo kakvih
prigovora. Arhitekti su takođe postigli saglasnost oko detalja
koji će, posmatrano iz retrospektive, predstavljati jednu od
najznačajnijih odlika Čikaškog svetskog sajma: dogovorili su
se da karnizi, ispupčeni horizontalni venci koje će krasiti
fasade palata smeštenih na Glavnom trgu, budu postavljeni na
istovetnoj visini od šezdeset stopa. Zidovi, krovovi, kupole i
svodovi mogli su biti daleko viši od toga, ali su arhitekti
ustanovljenjem tog značajnog zajedničkog detalja uspeli da
obezbede fundamentalnu harmoničnost vodećih izložbenih
zdanja.
U četvrtak, oko četiri sata po podne, Kodman i Berman
su se odvezli do Rutove kuće. Kodman je ostao u kočiji, a
Bernam je ušao unutra.

Bernam je zatekao Ruta kako se bori za vazduh. Rut je

čitavog dana imao čudna snoviđenja. Sanjao je da leti. Bila je
to slika koja se već godinama provlačila kroz njegove snove.
Okrenuo se ka Bernamu i upitao ga, "Nećeš me ponovo
ostaviti, zar ne?"
Bernam je obećao da neće, ali je ipak nakratko napustio
sobu kako bi porazgovarao sa Rutovom suprugom, koja se
nalazila u susednoj prostoriji. Dok je pričao s njom, jedna
rođaka je ušla unutra i obavestila ih da je Rut preminuo. Pre
nego što je ispustio dušu, rekla je, počeo je da lupka prstima po
posteljini kao da svira klavir. "Čuješ li te zvuke?" prošaputao
je, "zar nisu divni? To ja zovem muzikom."

Kuća je utonula u jezivu tišinu koju je narušavalo samo

šištanje gasnih lampi i umorno kuckanje časovnika. Bernam je
utučeno koračao po prizemlju. Iako on to nije znao, neko ga je
posmatrao. Teta Neti, tetka Harijete Monro, sedela je na vrhu
mračnog izvijenog stepeništa koje je iz dnevne sobe vodilo na
sprat Rutove kuće. Žena je, u mukloj tišini, mogla čuti reči koje
je Bernam mrmljao sebi u bradu. Vatra je plamtela u kaminu
iza njega, bacajući velike titrave senke na suprotni zid. "Svih
ovih godina", mrmljao je Bernam glasom očajnika, "kovao sam
planove i snevao snove da nas dvojica postanemo najveći
arhitekti na svetu - ubedio sam ga da podeli te snove sa mnom i
da mi pomogne da ih pretvorimo u stvarnost - a sada je morao
da umre - do đavola! - do đavola! - do đavola!"

Rutova smrt je neizmerno pogodila Bernama, kao i čitav

Čikago. Bernam i Rut su bili partneri i prijatelji već punih
osamnaest godina. Poznavali su se u dušu. Njihov odnos je bio
sazdan na beskrajnom poverenju i poštovanju. Oslanjali su se
jedan na drugog i sjajno se dopunjavali. A sada je Rut zauvek
otišao. U srca mnogih ljudi uselila se strepnja da bi Rutova
smrt mogla označiti i smrt izložbe. Novine su bile pune članaka
u kojima su gradski čelnici opisivali Ruta kao pogonsku silu
Čikaškog sajma, čoveka bez čije pomoći grad nije mogao
ostvariti svoje grandiozne snove. U Tribjunu je pisalo kako je
Rut "sasvim moguće" bio "najugledniji čikaški arhitekta", pa
čak i "stručnjak koji nije imao dostojnog rivala u čitavoj
Americi". Edvard Džefri, predsednik Komiteta za pripremu
lokacije i građevinske radove, izjavio je: "U čitavoj
arhitektonskoj profesiji nema čoveka koji bi se po svojoj
genijalnosti i sposobnostima mogao meriti sa gospodinom
Rutom i koji bi mogao dostojno nastaviti poduhvat koji je on
započeo."
Bernam je ćutao, zadržavajući svoje misli za sebe. Već je
razmatrao mogućnost da napusti sajamski projekat. U njemu su
ratovale dve oprečne emocije: duboka žalost zbog gubitka
vernog prijatelja i saradnika i želja da pred svetom dokaže kako
je on, Danijel Bernam, bio pokretač i glavna pogonska snaga
izložbe, kako je on bio čovek koji je firmu Bernam i Rut
lansirao na put ka uspehu i tako impresivnim postignućima.
Arhitekti sa istoka napustili su Čikago u subotu, 17.
januara. Bernam je u nedelju prisustvovao komemoraciji
održanoj u Rutovoj kući na Astor plejsu i sahrani na groblju
Grejslend, večnom konačištu uglednih i dobrostojećih
pokojnika koje se nalazilo svega nekoliko milja severno od
čikaške Petlje.
U ponedeljak je već bio u svom radnom kabinetu.
Napisao je dvanaest pisama. Rutova kancelarija, koja se
nalazila odmah pored njegove, bila je sablasno tiha. Nameštaj
je bio prekriven platnom za zastave. U vazduhu se osećao miris
cveća donetog iz gradskih staklenika.
Bernam se osećao tako usamljeno. Izgledi da se uhvati u
koštac sa izazovom koji je stajao pred njim bili su turobniji
nego ikada.

U utorak je stigla vest o finansijskom krahu ugledne

banke iz Kanzas Sitija. Naredne subote Lajman Gejdž je
objavio svoju odluku da, počev od prvog aprila, napusti mesto
predsednika Svetske izložbe kako bi se posvetio poslovnim
obavezama u svojoj banci. Generalni direktor Svetske izložbe,
Džordž Dejvis, isprva je odbio da poveruje u tu vest. "To su
koještarije", govorio je. "Gejdž mora ostati s nama. Njegova
pomoć nam je od neprocenjive važnosti."
Ubrzo je došlo do komešanja među čikaškom radničkom
klasom. Baš kao što je Bernam strahovao, sindikalni čelnici su
nastojali da Svetski sajam pretvore u oružje za ostvarenje
ciljeva kao što su usvajanje minimalne nadnice i osmočasovno
radno vreme. Pojavile su se i pretnje u vidu požara, vremenskih
nepogoda i bolesti. Urednici američkih novina i časopisa već su
postavljali pitanje ko će se usuditi da dođe na izložbu koja se
održavala u gradu koji je bio ozloglašen po svojim problemima
sa kanalizacijom. Niko nije zaboravio na katastrofu koja se
desila 1885. godine, kada je zaražena pijaća voda
prouzrokovala epidemiju kolere i tifusa koja je zbrisala čak
deset procenata čikaške populacije.
Pod plaštom dima i čađi, još mračnije sile su zbijale svoje
redove. Negde u srcu grada mladi irski imigrant je sve dublje
tonuo u ludilo, što je predstavljalo uvod u čin koji će šokirati
američku naciju i ostaviti neizbrisivog traga na događaju koji je
trebalo da predstavlja krunu Bernamovih postignuća.
U drugom delu grada jedno još nepojmljivije i opakije
stvorenje plelo je svoju mrežu u jednako napetom iščekivanju.
"Još od rođenja nosim nešto đavolske u sebi", pisao je on.
"Nisam uspeo da odolim tom porivu, baš kao što pesnik ne
uspeva da odoli svom kreativnom nadahnuću."
 DRUGI DEO
Strašna borba
Čikago, 1891-93.

Zgrada za Industriju i slobodne umetnosti posle oluje 13. juna 1892

 Skup

U UTORAK, 24. FEBRUARA 1891. godine, Bernam,

Olmsted, Hant i ostali arhitekti su se okupili u biblioteci na
najvišem spratu Rukerija kako bi Komitetu za pripremu
lokacije i građevinske radove predali nacrte glavnih izložbenih
struktura. Arhitekti su većali čitavog jutra, a Hant je ponovo
sedeo na mestu predsedavajućeg, mada su ga bolovi u kostima
primorali da jednu nogu drži na stolu. Olmsted je bio iscrpljen i
siv u licu, ali su njegove plavetne oči još uvek blistale ispod
ćelavog temena poput kuglica od lazurnog kamena.
Arhitektonski tim je u međuvremenu dobio još jednog člana,
Avgusta Sent Godensa. Sent Godens, koji je spadao u red
najpoznatijih američkih vajara, došao je na poziv Čarlsa Mek
Kima kako bi izneo svoju procenu arhitektonskih projekata.
Članovi Komiteta za pripremu lokacije i građevinske radove
stigli su u dva po podne, šireći oko sebe miris cigara i smrznute
vune.
Svetlost koja je prodirala u biblioteku imala je prigušenu
žućkastomrku nijansu, a sunce se već skrilo iza oblaka. Vetar je
monotono dobovao o prozore. U kaminu postavljenom pored
severnog zida pucketala je utešna vatra. Plameni jezičci su
dražesno vrskali i poskakivali, ispunjavajući prostoriju talasom
toplog vazduha koji je izazivao neobično peckanje na
promrzloj koži.
Ubrzo se Hantov strog odsečan glas razlegao prostorijom
i arhitekti su prionuli na posao.
Jedan po jedan prilazili su prednjem delu odaje, razvijali
svoje nacrte i prislanjali ih uza zid. Njihovo držanje je odisalo
čudesnom transformacijom, kao da se nad tim mestom nadvila
neka nova nadahnjujuća sila. Kako je Bernam primetio, svi su
govorili tako tiho i dostojanstveno da su njihove reči
"podsećale na šapat".
Svaka zgrada je bila još lepša i još prefinjenija od
prethodne, a sve su bile ogromnih dimenzija - fantastična
zdanja zamišljena u razmerama na koje se još niko dotad nije
osmelio.
Hant je othramao do prednjeg dela prostorije i predočio
nacrt Administrativne zgrade, koja je trebalo da predstavlja
najznačajnije izložbeno zdanje i kapiju kroz koju će većina
posetilaca ući na sajam. Središnji deo je bio osmougaonog
oblika, a nad njim se izdizala kupola čija je visina, od vrha do
dna, iznosila 275 stopa, što je nadmašivalo visinu američkog
Kapitola.
Naredna struktura je bila još grandioznija. Ako bi
arhitektonski nacrti bili uspešno sprovedeni u delo, Zgrada za
industriju i slobodne umetnosti, koju je projektovao Džordž B.
Post, postala bi najveća dotad konstruisana građevina koja bi u
sebi sadržala dovoljno čelika za podizanje dva Bruklinska
mosta. Celokupno zdanje bi, spolja i iznutra, bilo osvetljeno
električnim sijalicama. Dvanaest električnih liftova prevozilo
bi posetioce do gornjih nivoa. Četiri lifta bi se podizala kroz
centralni toranj do unutrašnjeg mosta koji bi se nalazio na
visini od 220 stopa iznad tla i vodio ka spoljašnjoj promenadi
sa koje bi se pružao fantastičan pogled na Mičigensko jezero -
što će kasnije u jednom turističkom priručniku biti opisano kao
"panorama koja je donedavno bila nedostupna očima običnih
smrtnika".
Post je nameravao da svoje zdanje prekrije kupolom koja
bi bila visoka 450 stopa, što bi njegovu zgradu učinilo ne samo
najvećom, već i najvišom na svetu. Međutim, kada je Post
prešao pogledom preko lica svojih kolega, u njihovim očima je
spazio veliko divljenje, ali i izvesnu strepnju. Prostorijom se
razlegao prigušen šapat. Arhitekti su u međuvremenu uspeli da
postignu tako zadivljujući nivo kohezije da je Post istog
trenutka pročitao njihove misli. Kupola je predstavljala izlišan
detalj - ne zbog visine koju bi bilo nemoguće ostvariti u praksi,
već naprosto zato što bi bila isuviše razmetljiva i gorda u
sveukupnom kontekstu. Ona bi nesumnjivo bacila u zasenak
Hantovu građevinu, a samim tim i njenog projektanta. Osim
toga, tako impozantno zdanje narušilo bi harmoničnost ostalih
struktura na Glavnom trgu. Post je istog trenutka odlučio da
digne ruke od te zamisli. "U stvari", rekao je tihim glasom,
"mislim da bi bilo bolje da odustanem od te kupole; verovatno
ću sprovesti izvesne modifikacije." Njegova izjava je bila
dočekana jednodušnim nemim odobravanjem.
Salivan je, na Bernamov predlog, pre sastanka već
modifikovao svoj nacrt. Bernam je isprva želeo da firma Adler
i Salivan projektuje Muzičku dvoranu, ali je čikaški
arhitektonski tandem, koji Bernamu očigledno još uvek ne beše
oprostio što ih je svojevremeno izostavio sa spiska saradnika,
odbio taj projekat. Bernam im je nešto kasnije ponudio
Transportnu zgradu, što je zadovoljilo njihove ambicije. Dve
nedelje uoči sastanka, Bernam je Salivanu uputio dopis u kome
ga je zamolio da modifikuje svoj projekat u cilju stvaranja
"jednog grandioznog ulaza okrenutog ka istoku koji treba da
bude daleko raskošniji od ulaza koje predlažete u svom
nacrtu... Ubeđen sam da biste time proizveli daleko prefinjeniji
efekat nego postavljanjem dva zasebna ulaza koji sigurno ne bi
mogli priuštiti tako upečatljiv utisak kao impozantan centralni
ulaz." Salivan je prihvatio predlog, ali nikada nije priznao od
koga je on potekao, iako će taj grandiozni jedinstveni ulaz, koji
će dobiti naziv "Zlatna vrata", postati jedan od ključnih
arhitektonskih detalja Svetske izložbe.
Pa ipak, u tom trenutku se činilo da su svi arhitekti,
uključujući i Salivana, bili obuzeti čudesnim zanosom, mada će
Salivan kasnije i to poreći. Dok su arhitekti razmotavali svoje
nacrte, "intenzitet njihovih emocija je gotovo parao vazduh",
prisećao se Bernam. Sent Godens, visok i vitak gospodin sa
šiljatom bradicom, nepomično je sedeo u uglu, kao figura
izvajana od voska. Lica svih prisutnih su, po Bernamovom
opisu, zračila "beskrajnom usredsređenošću". U tom trenutku
mu je postalo jasno da su okupljeni arhitekti konačno shvatili
da je Čikago bio savršeno ozbiljan u svojim namerama da
organizuje najveličanstveniju Svetsku izložbu u ljudskoj
istoriji. "Dok su minuti i sati promicali i dok su arhitekti sve
revnosnije izlagali svoje nacrte", prisećao se Bernam, "postalo
je očigledno da su u njihovim mislima počeli da izranjaju prvi
obrisi izložbe - vizija daleko grandioznija i veličanstvenija od
bilo čega što se dotad začelo u ljudskoj mašti."
Kada je dnevna svetlost počela da bledi, arhitekti su
upalili gasne lampe čije je šištanje podsećalo na zvuk koji bi
mačka ispustila kada bi je neko prenuo iz dokonog dremeža.
Poslednji sprat Rukerija je odjednom postao preplavljen
titravom svetlošću gasnih lampi i plamenih jezičaka koji su
buktali u velikom kaminu. "U prostoriji je vladala mukla
tišina", prisećao se Bernam. "Čuo se samo prigušeni glas
govornika koji su objašnjavali svoje projekte. Činilo se kao da
su svi bili pod vlašću neke neumoljive magnetske sile."
Tada je na red stigao i poslednji projekat. Po okončanju
izlaganja, nakratko je zavladao apsolutni tajac.
Lajman Gejdž, koji je još uvek obavljao dužnost
predsednika Svetske izložbe, bio je prvi koji se pomerio sa
mesta. Gejdž je bio bankar - visok, uspravan, krajnje
konzervativan po svom držanju i odevanju - ali je sada naglo
ustao i prišao prozoru, preplavljen navalom emocija. "Vi ste
sanjari, gospodo draga, čisti sanjari", prošaptao je. "Iskreno se
nadam da ćete bar donekle da ostvarite tu veličanstvenu viziju
koja se začela u vašim glavama."

Tada se Sent Godens podigao sa svog mesta. On je

čitavog dana bio neverovatno tih. Prišao je Bernamu i srdačno
mu stisnuo ruku. "Nisam mogao čak ni sanjati da ću
prisustvovati ovakvom trenutku", rekao je. "Pogledaj ovaj
prizor, momče. Shvataš li da svet, još od petnaestog veka, nije
video ovako veličanstven skup umetnika?"

Olmsted je takođe osećao da se tog dana desilo nešto

veličanstveno, ali je taj sastanak istovremeno uneo izvestan
nemir u njegovu dušu. Kao prvo, on je potvrdio njegove sve
snažnije strepnje da su arhitekti postojano gubili iz vida
istinsku prirodu poduhvata u koji su se upustili. Zajednička
vizija koja je provejavala kroz njihove nacrte bila je, po
Olmstedovom mišljenju, isuviše ozbiljna i monumentalna. Na
kraju krajeva, to je bio Svetski sajam, a sajmovi su nužno
podrazumevali i element zabave. Svestan činjenice da su
arhitekti postajali sve opsednutiji razmerama svojih zdanja,
Olmsted je neposredno uoči sastanka Bernamu uputio pismo u
kome je predlagao metode za unošenje određene živosti u
izložbeni ambijent. On je zamišljao lagune i kanale
preplavljene barskim pticama svih mogućih vrsta i boja i male
dražesne brodove koji bi poigravali na vodi. Ali, ne bilo kakve
brodove, već brodove koji bi se uklapali u ambijent. Takvi
detalji su se pretvorili u njegovu ličnu opsesiju. Po
Olmstedovom shvatanju, elementi koji su sačinjavali umetnost
pejzažne arhitekture obuhvatali su sve što je raslo, letelo,
plovilo ili na bilo koji drugi način doprinosilo lepoti prizora.
Ruže su stvarale dražesne mrlje crvene boje. Brodovi su
oplemenjivali pejzaž živahnošću pokreta i raznolikošću oblika.
Međutim, odabir prave vrste brodova bio je od presudnog
značaja. Olmsted se plašio onoga što bi se moglo desiti ako bi
se ta odluka prepustila nekom od brojnih izložbenih komiteta.
Zato je želeo da Bernam još od samog početka bude upoznat sa
njegovom vizijom.
 "Moramo se potruditi da brodovi koji će ploviti jezerom i
lagunama ostavljaju utisak vedrine i živahnosti", pisao je
Olmsted. On je prezirao tandrkanje parobroda i oblake dima
koji su se žurili oko njih. Želeo je električne brodiće
dizajnirane specijalno za tu priliku, plovna sredstva koja će se
odlikovati skladnim gracioznim linijama i koja će biti gotovo
nečujna. Bilo je veoma važno da se ti brodići nalaze u
neprestanom laganom kretanju kako bi pružili doličan vizuelni
užitak i poštedeli sluh razdražujuće buke. "Takođe je
neophodno da ustanovimo redovnu brodsku službu, nalik
omnibus linijama na gradskim ulicama", nastavljao je on.
Olmsted je zamišljao da se u svrhe izložbe sagradi flota velikih
kanua napravljenih od brezove kore u kojima bi sedeli
Indijanci obučeni u odeću od jelenske kože, sa perjanicama na
glavi, a predlagao je i izgradnju luke u kojoj bi bila usidrena
plovila stranih naroda. "Pri tom mislim na malajske proe,
katamarane, arapske dau17 brodove, kineske sanpane, japanske
sprovodničke čamce, turske barke, eskimske kajake, ratne
kanue sa Aljaske, natkrivene švajcarske brodiće, i tome slično."

Sastanak održan na vrhu zgrade Rukeri pružio je

Olmstedu jedan još značajniji cilj - naime, da su plemeniti
snovi arhitektonskog tima dodatno otežavali i komplikovali već
dovoljno obeshrabrujući izazov pejzažnog uređenja Džekson
parka. Kada su se Olmsted i Kalvert Vo svojevremeno upustili
u poduhvat osmišljavanja njujorškog Central parka, oni su
planirali vizuelne efekte koji će biti u potpunosti ostvareni tek
kroz nekoliko decenija, a sada je u roku od samo dvadeset šest
meseci trebalo da jedan turoban i zapušten park preobrati u
prerijsku Veneciju i da njegove obale, ostrva, terase i šetališta
prekrije zelenilom i rastinjem koji će proizvesti
zadovoljavajući vizuelni utisak. Međutim, čim je arhitektonski

17 Arapski brodovi sa širokom krmom, jednom katarkom i velikim jedrom

(Prim. prev.).
tim obelodanio svoje projekte, Olmstedu je postalo jasno da će
na raspolaganju zapravo imati daleko manje od tih dvadeset
šest meseci. On je znao da će pažnja posetilaca prvenstveno
biti usmerena na pejzažne detalje u neposrednom okruženju
impozantnih arhitektonskih zdanja, a taj deo posla će moći da
bude odrađen tek kada građevinski radovi budu privedeni kraju
i kada prostor bude raščišćen od opreme, mašina, privremenih
šina i puteva i ostalih estetskih smetnji. A opet, palate koje su
tog dana bile predstavljene na vrhu Rukerija bile su tako
grandiozne i tako detaljne da će se njihova izgradnja
nesumnjivo odužiti, tako da će njemu ostati izuzetno malo
vremena za završne pejzažne radove.
Nedugo nakon sastanka Olmsted je napravio strategiju za
transformaciju Džekson parka. U tom memorandumu,
ispisanom na punih deset stranica, Olmsted je pažljivo izložio
razne umetničke i tehničke aspekte pejzažne arhitekture,
veštine koja se nije svodila na puko nagomilavanje cveća,
drveća i žbunja na određenoj lokaciji, već na stvaranje daleko
značajnijih i upečatljivijih efekata.
Olmsted se prvo usredsredio na centralnu lagunu koju će
bageri uskoro početi da iskopavaju na jezerskim rubovima
Džekson parka. U središtu lagune biće ostavljeno ostrvo koje
će dobiti krajnje jednostavan naziv - Zeleno ostrvo. Duž
spoljnih obala lagune izdizaće se vodeća arhitektonska zdanja.
Olmsted je lagunu i njeno neposredno okruženje smatrao
najizazovnijom komponentom izložbe. Dok će Glavni trg
oličavati arhitektonsko srce čikaškog sajma, centralna laguna i
Zeleno ostrvo predstavljaće njegove najblistavije pejzažne
dragulje.
Olmsted je želeo da izložbeni pejzaž odiše "misterioznom
poetskom atmosferom".
Cveće nije smelo biti upotrebljeno na onaj način na koji
bi ga koristio običan baštovan.
Položaj svakog cveta, svakog stabla i svakog žbuna
morao je biti brižljivo odmeren u skladu sa efektom koji je
svaki od tih pejzažnih elemenata trebalo da proizvede na
ljudsku maštu. To će biti postignuto, pisao je Olmsted,
"posredstvom brižljivog kombinovanja raznih vrsta i oblika
lišća, posredstvom istančanih nijansi zelene boje i prefinjenih
varijacija svetlosti i senke, kao i upečatljivog kontrasta između
najisturenijih i najosvetljenijih listova i stabljika i slabije
definisanog i senovitijeg raslinja koje će se nalaziti ispod i iza
njih i biti delimično obasjano svetlošću koja se odbija o
svetlucavu površinu vode."
Olmsted je želeo da posetiocima Svetskog sajma priušti
očaravajuću raskoš vizuelnih detalja - lišće čije se naličje
presijava pod snopovima reflektovane svetlosti i neočekivane
plamsaje boje među visokim vlatima trave koje podrhtavaju na
povetarcu. Nigde, ukazivao je on, nije smelo biti "cvetnih
aranžmana koji bi privlačili pažnju svojom razmetljivošću.
Umesto toga, cveće će dati svoj doprinos pejzažu u vidu mrlja i
odsjaja jarkih boja koje nasumice probijaju kroz sveopšte
zelenilo. Po svaku cenu se treba kloniti drečavog, upadljivog i
neukusnog isticanja cveća."
Obale Zelenog ostrva biće zasađene papratima, šašom i
vezlicom koji će dočarati gustinu i isprepletenost i "delimično
zakloniti, ali ne i sakriti, cveće koje bi u suprotnom moglo
delovati previše nametljivo". Olmsted je takođe zamislio velike
površine koje će biti prekrivene rogozom i protkane vezlicom,
irisima i vodenim božurima, između kojih će nasumično
provirivati plamenocrvene lobelije i smerni žuti ljutići - koji će,
ukoliko bude neophodno, biti posađeni na nasipima koji će biti
izdignuti tek toliko da se cveće diskretno nazire među
lelujavim zelenim vlatima u prednjem planu.
Olmsted je planirao da udaljene delove obale, ispod
formalnih terasa arhitektonskih zdanja, preplavi dražesnim
biljkama kao što su orlovi nokti i kozja krv, čiji će opojni miris
milovati nozdrve posetilaca koji će zastajati na terasama kako
bi posmatrali ostrvo i lagunu.
Celokupni pejzaž bi, pisao je on, "na izvestan način
trebalo da podseća na pozorišni dekor koji će okupirati scenu
tokom jedne jedine sezone".
Pa ipak, planiranje je bilo jedno, a sprovođenje tih
planova u delo nešto sasvim drugo. Olmsted je u to vreme imao
skoro sedamdeset godina, patio je od strašne zubobolje, u glavi
mu je hučalo, noći su mu bile duge, bolne i besane. Čak i bez
Svetskog sajma, imao je zastrašujući broj već započetih
poslova, među kojima se naročito isticalo pejzažno uređenje
Vanderbiltovog poseda u Severnoj Karolini. Ako bi se sve
odvijalo savršeno - ako se njegove zdravstvene tegobe ne bi
dodatno pogoršale, ako bi ih vremenske prilike poslužile, ako
bi Bernam uspeo da na vreme dovrši izložbena zdanja, ako
radnički štrajkovi ne budu stali na put realizaciji Svetskog
sajma, ako bi brojni komiteti i upravni odbori, koje je Olmsted
nazvao "mnogoljudnom vojskom u kojoj se svako bori za
mesto vrhovnog zapovednika", konačno odlučili da Bernamu
ostave odrešene ruke - Olmsted bi mogao da dovrši svoj
zadatak na vreme.
Novinar Endžiniring magazina postavio je jedno od
pitanja koje se nije čulo na poslednjem spratu Rukerija: "Kako
je moguće da tako obimni građevinski radovi, koji nadaleko
prevazilaze arhitektonska postignuća nedavno održane pariške
izložbe, budu realizovani u roku od svega dve godine?"

Sastanak u Rukeriju je Bernama takođe naterao da se

suoči sa činjenicom da su graditelji Svetske izložbe na
raspolaganju imali užasno kratak rok. Činilo se da je svaki
detalj zahtevao više vremena nego što se isprva očekivalo i da
se ništa nije odvijalo lako i glatko. Prvi konkretni radovi u
Džekson parku otpočeli su 11. februara, kada je pedeset
italijanskih radnika, koje je unajmila čikaška kompanija
Mekartur braders, počelo da kopa odvodni kanal. Bio je to čist
rutinski posao. Međutim, vest da su radovi počeli munjevito se
proširila gradom i ubrzo se pet stotina sindikalista sjurilo u
park i rasteralo radnike. Dva dana kasnije, na petak trinaesti,
šest stotina ljudi se okupilo u parku protestujući zbog toga što
je kompanija Mekartur braders, po njihovoj formulaciji,
unajmljivala "uvezenu" radnu snagu. Narednog dana je
razjarena masa od dve hiljade ljudi, od kojih su mnogi bili
naoružani zašiljenim motkama, nasrnula na Mekarturove
radnike, uhvatila dvojicu i počela fizički da se obračunava s
njima. Policija je stigla na lice mesta i izgrednici su ustuknuli.
Mekartur se obratio gradonačelniku Kregieru za pomoć.
Kregier je angažovao jednog od gradskih pravnih savetnika,
mladog advokata po imenu Klarens Derou, stavivši mu u
zadatak da detaljno ispita slučaj. Dve večeri kasnije,
predstavnici gradskih sindikata sastali su se sa organizatorima
Svetske izložbe, istupivši sa zahtevima da poslodavci iz
Džekson parka ograniče radno vreme na osam sati, da isplaćuju
nadnice po sindikalnoj tarifi i da pri zapošljavanju daju
prioritet članovima sindikata. Nakon dvonedeljnog
premišljanja, upravni odbor Svetske izložbe prihvatio je
osmočasovno radno vreme, izjavivši da ostali uslovi zahtevaju
dalje razmatranje.
U međuvremenu je došlo do sukoba među nadzornim
organima Svetske izložbe. Nacionalna komisija, koju su
sačinjavali politički funkcioneri i na čijem se čelu nalazio
generalni direktor Džordž Dejvis, želela je da preuzme
finansijsku kontrolu. Kompanija za organizaciju sajma, koju su
vodili najuspešniji čikaški biznismeni na čelu sa predsednikom
Lajmanom Gejdžom, glatko je odbila taj zahtev. Kompanija je
prikupila novčana sredstva tako da će ona njima i raspolagati,
tvrdili su čikaški biznismeni.
Komiteti su imali glavnu reč u svemu. U svojoj privatnoj
praksi, Bernam beše navikao da poseduje potpunu kontrolu nad
troškovima koje je zahtevala realizacija projekata, a sada je
odjednom morao da traži odobrenje izvršnog komiteta čak i za
tako tričave rashode kao što je kupovina crtačkih tabli. Sve to
mu je strašno išlo na nerve. "Ti problemi se pod hitno moraju
razrešiti", izjavljivao je Bernam. "Birokratske formalnosti
uzrokuju beskrajna odlaganja."
Uprkos tome, Bernam je ostvario izvestan napredak.
Tako je, na primer, organizovao konkurs za odabir
arhitektkinje koja će projektovati Ženski paviljon. Na konkursu
je pobedila Sofija Hejden iz Bostona koja je u to vreme imala
dvadeset jednu godinu. Njen honorar je iznosio hiljadu dolara,
što je predstavljalo simboličnu sumu u odnosu na honorar
muških arhitekata koji je iznosio deset puta više. Njen
angažman je pobudio priličnu skeptičnost. Mnogi nisu bili
spremni da poveruju da je jedna žena mogla samostalno
projektovati tako značajnu građevinu. "Činjenice ukazuju da ta
mlada dama pri osmišljavanju svog projekta nije imala
apsolutno nikakvu pomoć sa strane", zapisao je Bernam. "Sav
posao je odradila potpuno sama, u svom domu."
Međutim, već u mesecu martu svi arhitekti su bili
primorani da priznaju da stvari isuviše sporo napreduju i da
njihove građevine, ukoliko se budu pridržavali prvobitne
namere da ih podignu od materijala kao što su kamen, čelik i
cigla, neće moći da budu dovršene do svečanog otvaranja. Zato
su odlučili da svoja zdanja zaodenu materijalom koji se
nazivao staf, elastičnom smesom gipsanog maltera i jute koja
se mogla koristiti za pravljenje stubova i dekorativnih detalja i
koja je mogla biti nanesena preko drvenih ramova, ostavljajući
vizuelni utisak koji je podsećao na kamen. "Na čitavoj lokaciji
neće biti ni jedne jedine cigle", izjavljivao je Bernam.
Negde u tom periodu, dok se obim posla neprestano
uvećavao, Bernam je zaključio da više ne može odlagati
unajmljivanje projektanta koji će zameniti njegovog
dugogodišnjeg prijatelja i saradnika Džona Ruta. Bio mu je
potreban neko ko će preuzeti tekuće poslove u njegovoj
arhitektonskoj firmi dok on bude zauzet organizacijom sajma.
Jedan prijatelj mu je preporučio njujorškog arhitektu Čarlsa B.
Etvuda. Kada je čuo za tu ideju, MekKim je sumnjičavo
odmahnuo glavom. Po Njujorku su kružile glasine koje su
dovodile u pitanje Etvudovu pouzdanost. Uprkos tome,
Bernam je ugovorio sastanak sa Etvudom u njujorškom
Brunsvik hotelu.
Etvud se nije pojavio na ugovorenom mestu. Bernam je
sačekao sat vremena, a potom krenuo ka železničkoj stanici.
Dok je prelazio ulicu, prišao mu je naočit muškarac u kratkom
ogrtaču, sa polucilindrom na glavi i očima crnim kao topovsko
ždrelo. Upitao ga je da li je on gospodin Bernam.
"Da," odgovorio je Bernam.
"Ja sam Čarls Etvud. Imate li vremena za razgovor?"
Bernam ga je prostrelio zlovoljnim pogledom. "Moram
nazad za Čikago. Razmisliću o vašoj ponudi, pa ću vam javiti
šta sam odlučio." Bernam je potom uhvatio voz. Kada se vratio
u Čikago, otišao je pravo do svoje kancelarije. Par sati kasnije
Etvud se pojavio na vratima. Pratio je Bernama sve do Čikaga.
To je bilo dovoljno da ga Bernam zaposli.
Kao što često biva, Etvud je imao jednu tajnu. Bio je
opijumski zavisnik. To je objašnjavalo zašto je imao tako crne
oči i tako nepredvidivo ponašanje. Međutim, Bernam je te
detalje protumačio kao očite znake genijalnosti.

Kao podsetnik za samog sebe i za sve koji bi svratili do

njegove kancelarije u privremenom objektu koji su ostali
nazivali "baraka", Bernam je na svom radnom stolu postavio
natpis na kome je stajala jedna jedina reč: ŽURBA.

Vremenski rok je bio tako kratak da je izvršni komitet

počeo da planira izložbene postavke i da izdaje zaduženja
svojim članovima. Komitet je u februaru doneo odluku da se
mladi armijski oficir, poručnik Mejson A. Šufelt, pošalje u
Zanzibar u potragu za pigmejskim plemenima čije je postojanje
čuveni istraživač Henri Stenli tek nedavno obelodanio.
Sufeltov zadatak je bio da na izložbu dovede "jednu pigmejsku
porodicu, skupinu žustrih afričkih patuljaka koja će brojati
dvanaest do četrnaest članova".
Komitet je dao poručniku Šufeltu rok od dve i po godine
da izvrši svoju misiju.

Ubrzo su, sa druge strane ograde koja je okruživala

buduće sajmište, zavladali veliki nemiri i pometnja. Sindikalni
čelnici su pretili da će organizovati radnička udruženja širom
sveta da se svim silama suprotstave organizaciji Svetskog
sajma. Istaknuti čikaški žurnal Inland arhitekt je izveštavao:
"Ta neamerička institucija, koja sebe naziva sindikatom i čije je
delovanje zasnovano na neameričkom principu ozbiljnog
narušavanja ili potpunog ukidanja ličnih prava i sloboda, sada
je preusmerila svoje delovanje ka pokušajima da svim
raspoloživim sredstvima onemogući realizaciju Svetske
izložbe." Takvo ponašanje bi, zaključivao je novinar dotičnog
žurnala, "u zemljama koje su manje prosvećene i manje
demokratske od naše otadžbine bilo proglašeno za čistu
izdaju". U međuvremenu, fmansijske prilike u Sjedinjenim
Državama su se još više pogoršale. Kancelarije u najnovijim
čikaškim neboderim su zjapile prazne. Svega nekoliko blokova
dalje od Rukerija, izdizala se Bernamova i Rutova zgrada
Hrićanske trezvenjačke unije - ogromna, crna i lišena
uobičajene poslovne vrev. Dvadeset pet hiljada nezaposlenih
radnika tumaralo je gradskim ulicama. Noći su provodili u
policijskim stanicama ili u podrumu Gradske većnice. Sindikati
su postajali sve snažniji. Stari svet je bespovratno nestajao.
P.T. Barnum je preminuo. Pljačkaši su pokušali da ukradu
njegovo telo iz grobnice. Vilijem Tekumze Šerman18 je takođe
napustio ovaj svet Atlanta je klicala na sav glas. U izveštajima
koji su pristizali sa druge strane okeana procurila je lažna vest
o povratku Džeka Trboseka. Jezivo ubistvo koje se desilo u
Njujorku ukazivalo je da je Džek možda migrirao u Ameriku.
U Čikagu je major R.V. Meklori, bivši upravnik
Ilinoiškog državnog zatvora u Džolietu, počeo da priprema
grad za talas kriminala koji je, po opštim očekivanjima,
predstavljao jednu od neminovnih posledica organizacije
Svetske izložbe. Meklori je u čikaškom Auditorijumu otvorio
kancelariju za prijem i distribuciju takozvanih "Bertilonovih
identifikacija", podataka o registrovanim kriminalcima. Po
sistemu koji je osmislio francuski kriminolog Alfons Bertilon,
od policije se očekivalo da vodi pomnu evidenciju o
osvedočenim kriminalcima i osumnjičenim licima i da beleži
njihove fizičke dimenzije i karakteristična obeležja. Bertilon je
verovao da je svaki čovek posedovao jedinstvene fizičke
dimenzije, što se moglo iskoristiti za lakšu identifikaciju
kriminalaca koji su, bežeći iz grada u grad, često koristili lažna
imena. U teoriji, neki detektiv iz Sinsinatija je telegrafskim
putem mogao poslati podatke o nekom odbeglom kriminalcu
njujorškim istražiteljima kako bi proverio da li se u tamošnjoj
evidenciji nalazi osoba čije se fizičke dimenzije poklapaju sa
tim brojkama.
Jedan novinar je upitao majora Meklorija da li je zaista
smatrao da će Svetski sajam predstavljati mamac za osobe sa
kriminalnim dosijeom. Nakon kratkotrajne pauze, Meklori je
odgovorio: "Smatram da je neophodno da se ovdašnje vlasti
pripreme za borbu sa najvećom skupinom kriminalaca koju je
ova zemlja ikada videla."

18 Čuveni severnjački general koji je tokom Američkog građanskog rata

izdao naređenje da se Atlanta evakuiše i spali (Prim. prev.).
 Rogonja

U HOLMSOVOJ ZGRADI na uglu Šezdeset treće ulice i

Ulice Voliš, koja je u komšiluku već bila dobila nadimak
"zamak", porodica Koner je bila zahvaćena iznenadnim
nemirima. Ljupka tamnokosa Gertruda - Nedova sestra -
jednog dana je, uplakanog lica, prišla svom bratu i rekla mu da
ne želi više ni trenutak da provede u toj kući. Zaklela se da će
se prvim vozom vratiti u svoj rodni gradić Maskatajn u
saveznoj državi Ajova. Ned ju je preklinjao da mu kaže šta se
desilo, ali ona nije htela da prozbori ni reči.
Nedu je bilo poznato da se njegova sestra zabavljala sa
jednim mladićem, tako da je verovao da je njena uznemirenost
bila prouzrokovana nečim što je on rekao ili uradio. Možda su
njih dvoje bili "indiskretni", razmišljao je, mada nije verovao
da je Gertruda bila kadra da počini tako drastičan moralni
prestup. Što je više insistirao na objašnjenju, ona je postajala
sve razjarenija i sve tvrdoglavija. Rekla je da svim srcem žali
što je ikada došla u Čikago u ovo užasno mesto puno buke,
prašine i dima, pravi pakao na zemlji. Na sve strane su stajale
te čudovišne kule koje čoveku nisu dopuštale da spazi čak ni
najmanji tračak sunca. Mrzela je taj grad - a naročito tu turobnu
zgradu u kojoj je živela i neprestanu buku koju su stvarali
građevinski radnici.
Kada im je Holms prišao, nije ga udostojila čak ni jednim
jedinim pogledom. Lice joj je postalo zažareno kao bulka. Pa
ipak, Ned ništa nije primetio.
Ned je angažovao špeditersku kompaniju koja se
pobrinula za njen prtljag, a potom je ispratio do stanice.
Gertruda je i dalje odbijala da mu pruži bilo kakvo objašnjenje.
Kroz suze je promucala jedno 'zbogom' i voz je ubrzo napustio
stanicu.
U Ajovi - u mirnom bezbednom gradiću Maskatajn -
Gertruda se, igrom sudbine, ubrzo razbolela. Bolest je imala
fatalne posledice. Holms je izrazio saučešće svom stanaru.
Rekao je da ga je vest o Gertrudinoj smrti strašno potresla, ali
su njegove plavetne oči bile ravnodušne i neuzburkane, kao
površina jezera u mirno avgustovsko jutro.

Nakon Gertrudinog odlaska, tenzija između Neda i

Džulije počela je da raste. Njihov brak nikada nije bio naročito
skladan. Još dok su bili u Ajovi u par navrata su ozbiljno
razmišljali o razvodu. Sada se njihov odnos ponovo pogoršao.
Njihova kćerkica Perl je osećala tu promenu. Postala je
ćudljiva i povučena u sebe. Povremeno su je spopadali
nekontrolisani napadi besa. Pa ipak, Nedu i dalje nije bilo jasno
šta se dešavalo. "On je bio prostodušan bezazlen čovek", pisao
je kasnije jedan novinar. "U njegovom naivnom srcu nije bilo
mesta za sumnju." Ned nije video čak ni ono što su njegovi
prijatelji i mušterije već dobro znali. "Neki od mojih poznanika
su mi govorili da postoji nešto između Holmsa i moje
supruge", kasnije je priznao. "Isprva nisam verovao u te priče."
Uprkos upozorenjima i nemiru koji se uselio u njegovu
dušu, Ned se iskreno divio Holmsu. Dok je on, Ned, bio samo
ubogi juvelir koji je zarađivao za hleb radeći i živeći pod tuđim
krovom, Holms je upravljao malom poslovnom imperijom - i
to sa nepunih trideset godina. Holmsova energičnost i uspeh
naterali su Neda da se oseća još sitnijim i beznačajnijim,
naročito otkako je Džulija prema njemu počela da se odnosi
kao da je neki od onih gubitnika koji su dirinčili na stočnom
gazdinstvu Union.
Zbog toga je Ned bio izuzetno prijemčiv za ponudu koja
je, kako je zabludelo verovao, mogla podići njegov ugled u
Džulijinim očima. Holms je predložio Nedu da mu proda
čitavu apoteku, pod uslovima koji su Nedu - sirotom naivnom
Nedu - delovali nezamislivo velikodušno. Holms će povećati
njegovu platu sa dvanaest na osamnaest dolara nedeljno, kako
bi Ned isplaćivanjem sedmične rate od šest dolara mogao da
pokrije troškove transakcije. Ned čak neće morati da brine ni o
tome da Holmsu svake nedelje isplaćuje tih šest dolara jer će
Holms tu sumu automatski odbijati od njegove uvećane plate.
Holms je takođe obećao da će srediti sve zakonske formalnosti
i da će prevesti apoteku na njegovo ime. Ned će, kao i ranije,
dobijati svojih dvanaest dolara nedeljno, ali će sada biti vlasnik
razrađenog lokala u pristojnoj gradskoj četvrti u kojoj će,
zahvaljujući Svetskom sajmu, poslovi uskom još više
procvetati.
Ned je oduševljeno prihvatio ponudu, uopšte se ne
pitajući zašto je Holms želeo da se odrekne tako uspešnog i
razrađenog biznisa. Ponuda je istovremeno ublažila njegove
strepnje o odnosu koji se začeo između Holmsa i Džulije. Zar
bi mu Holms ponudio dragulj svoje inglvudske krune da je
zaista bio u vanbračnoj vezi sa njegovom suprugom?
Ned je, na svoje razočaranje, ubrzo otkrio da njegov
unapređeni status nije nimalo ublažio jaz koji se otvorio
između njega i Džulije. Njihove svađe su postajale sve žučnije,
a kada bi se stvari nakratko stišale među supružnicima bi
zavladala nepodnošljiva ledena ćutnja. Holms je bio krajnje
saosećajan. Počastio je Neda ručkom u restoranu u prizemlju
zgrade i rekao mu da je siguran da će on i Džulija ubrzo
prebroditi tu malu bračnu krizu. Džulija je bila ambiciozna
žena, koja je pri tom raspolagala nesumnjivim fizičkim
adutima, ali će se ubrzo prizvati pameti i shvatiti da je najbolje
da se vrati svom mirnom i strpljivom suprugu.
Holmsove reči su bile beskrajno utešne. Ideja da bi
Holms mogao biti odgovoran za Džulijinu zlovolju delovala je
sve neodrživije. Holms je čak nagovarao Neda da uplati
životno osiguranje. Njihova bračna bura će se ubrzo stišati,
objašnjavao je, a Ned je sigurno želeo da, u slučaju da se njemu
nešto desi, Džulija i Perl budu dostojno zbrinute. Čak je
predložio Nedu da uplati životno osiguranje i za malu Perl i
velikodušno ponudio da lično snosi troškove početnih rata.
Pozvao je jednog osiguravajućeg agenta, Č.V. Arnolda, i
zakazao mu susret sa Nedom.
Arnold je objasnio da namerava da osnuje novu
osiguravajuću agenciju i da zbog toga želi da proda što više
polisa kako bi time privukao pažnju vodećih osiguravajućih
kompanija. Da bi obezbedio svoju polisu Ned je trebalo da
uplati samo jedan jedini dolar, govorio je Arnold, samo jedan
dolar kojim će svoju porodicu izvesti na siguran put.
Međutim, Ned nije želeo osiguravajuću polisu. Arnold je
svojski pokušavao da ga nagovori, ali je Ned uporno odbijao,
da bi na kraju rekao Arnoldu da će mu rado pokloniti jedan
dolar, ako mu taj novac baš toliko znači, ali da ne želi da
potpisuje bilo kakve papire.
Arnold i Holms su se značajno pogledali, ali niko nije
mogao pročitati tajnu koja je bila ispisana u njihovim očima.

Ubrzo su poverioci počeli da opsedaju apoteku,

zahtevajući isplatu dugova koji su bili zajemčeni apotekarskim
nameštajem i inventarom - melemima, mastima, uljima i
drugom robom koja je stajala na policama. Ned naravno uopšte
nije znao za te dugove i isprva je mislio da poverioci
pokušavaju da ga prevare - sve dok mu nisu predočili
dokumente koje je potpisao prethodni vlasnik, H.H. Holms.
Kada se uverio da se radilo o istinskim dugovanjima, Ned je
obećao da će isplatiti novac čim bude raspolagao dovoljnim
finansijskim sredstvima.
Holms je ponovo pokazao saosećanje, ali je izjavio da on
po tom pitanju ništa ne može učiniti. Da bi razvio uspešan
biznis, čovek se mora donekle zadužiti. Te stvari su se naprosto
podrazumevale. Kada mu je prodao apoteku, mislio je da je
Ned bio svestan te činjenice, rekao je Holms. U svakom
slučaju, Ned će morati da prihvati situaciju, i da pronađe načina
da izađe na kraj sa poveriocima. Transakcija je, još jednom ga
je podsetio, bila neopoziva.

Ta epizoda je donekle otreznila Neda, probudivši

pritajeni nemir u njegovoj duši. Počeo je da sumnja da su
njegovi prijatelji možda bili u pravu kada su mu govorili da su
se Holms i Džulija upustili u vanbračnu vezu. To je
objašnjavalo zašto se Džulija tako ponašala prema njemu i
zašto mu je Holms praktično poklonio apoteku. Bila je to
prećutna trampa: radnja u zamenu za Džuliju.
Ned još uvek nije obelodanio svoje sumnje pred
Džulijom. Rekao joj je samo da će ukoliko pod hitno ne
promeni svoje ponašanje i ukoliko nastavi sa tim izlivima
odbojnosti i neprijateljstva, njih dvoje morati da se razvedu.
Ona je odbrusila: "Ako te baš zanima, još ovog časa bih
se razvela od tebe."
Uprkos tome, još neko vreme su ostali zajedno. Njihove
svađe su postale još žešće i još učestalije. Na kraju joj je Ned
skresao u lice da je izgubio strpljenje i da je završio s njom za
sva vremena. Proveo je noć u berbernici na prvom spratu,
odmah ispod njihovog stana. Čuo je njene korake dok je
marširala po sobi.
Narednog jutra je rekao Holmsu da odlazi i da mu
ostavlja apoteku. Kada je Holms počeo da ga nagovara da
preispita svoju odluku, Ned je prasnuo u smeh. Još istog dana
se iselio i ubrzo se zaposlio u Perdijevoj juvelirnici u centru
Čikaga. Perl je ostala sa Džulijom i Holmsom.
 Ned je nakon toga još jednom pokušao da vrati svoju
suprugu. "Jednom prilikom sam je posetio i rekao joj da,
ukoliko želi da mi se vrati i da prestane da se svađa sa mnom,
možemo zaboraviti na sve i krenuti ispočetka, ali je ona odbila
moju ponudu."
Ned se tada zavetovao da će se jednog dana vratiti po
Perl. Ubrzo nakon toga napustio je Čikago i preselio se u
Oilman u Ilinoisu, gde je upoznao mladu ženu sa kojom je
uskoro počeo formalno da se zabavlja, što ga je navelo da još
jednom poseti Holmsovu zgradu, ovog puta da bi zatražio
razvod. Uspeo je da dobije razvod, ali ne i starateljstvo nad
Perl.
Nakon što je Ned nestao iz njihovih života, Holmsovo
interesovanje za Džuliju počelo je da jenjava. Iako joj je pre
toga svesrdno obećavao da će se venčati s njom čim
brakorazvodna parnica bude okončana, ta ideja mu je sada
delovala sve odbojnije. Optužujuće prisustvo male večno
nadurene Perl dodatno je doprinosilo njegovoj nevoljnosti da
ponovo uplovi u bračne vode. .
Ponekad, u kasne noćne sate, kada bi radnje u prizemlju
bile zatvorene i kada bi Džulija, Perl i ostali žitelji zgrade već
spavali dubokim snom, Holms bi se spustio u podrum, brižljivo
zaključao vrata za sobom i raspalio vatru u svojoj peći,
opčinjen vrelinom koja se stvarala unutra.
 Sporno

BERNAM JE SADA RETKO VIĐAO SVOJU

PORODICU. Do proleća189l. godine on je gotovo stalno živeo
u baraci u Džekson parku; Margaret je ostala u Evanstonu sa
par slugu koji su joj pomagali u odgajanju njihovo petoro decе.
Samo je obična vožnja vozom delila Bernamove, ali čitava
planina obaveza oko sajma činila je tu udaljenost velikom kao
da ih razdvaja Panamski zemljouz. Naravno, Bernam je mogao
slati telegrame svojoj porodici, ali je to bilo hladno i šturo
sredstvo komunikacije koje je ostavljalo veoma malo mesta za
privatnost. Bernam je pronašao pribežište u pismima. Pisao je
opširno i često. "Ne smeš misliti da će ova žurba večno
potrajati", pisao je svojoj supruzi "Čim završimo s ovim
poduhvatom, usporiću tempo. Doneo sam čvrstu odluku po tom
pitanju." Izložba se pretvorila u pravi "uragan", nastavljao je
on. "Jedva čekam da se ova pometnja okonča i da poslove
uspešno privedemo kraju."
Bernam je svakog jutra napuštao svoju baraku i kretao u
obilazak gradilišta. Šest parnih bagera, koji su podsećali na
plutajuće ambare, glodali su zemlju na obali jezera, dok se pet
hiljada radnika pomoću lopata, ručnih kolica i vučnih gredera
hvatalo u koštac sa negostoljubivim terenom, lagano ga
prilagođavajući budućoj nameni. Mnogi od radnika su nosili
polucilindre i sakoe, kao da su u pitanju bili slučajni prolaznici
koji su se impulsivno pridružili radovima. Uprkos prisustvu
tako masovne radne snage, naokolo se osećao frustrirajući
nedostatak buke i užurbanosti. Park je bio isuviše prostran a
radnici isuviše raštrkani da bi posmatrač dobio utisak da se na
tom mestu zaista obavljao neki konkretan i širokorazmeran
posao. Jedini pouzdani znaci da su se radovi konačno pomerili
s mrtve tačke bili su crni oblaci dima koji su kuljali oko bagera
i večno prisutan miris spaljenog lišća koje su radnici prikupljali
u velike naherene hrpe. Briljantni beli kočići koji su označavali
lokacije budućih izložbenih zdanja podsećali su na grobne
oznake koje su nicale na američkom tlu tokom Građanskog
rata. Bernam je pronalazio izvesnu lepotu u sirovosti prizora
koji ga je okruživao. "Među šumarcima Zelenog ostrva,
izduženi beli šatori građevinskog logora presijavali su se na
suncu, kao diskretno svedočanstvo ljudskog prisustva u tom
sivkasto-mrkom pejzažu, dok je čista plavičasta linija jezerskog
horizonta stvarala očaravajući kontrast u odnosu na izrovan i
jalov teren u prednjem planu." Pa ipak, uprkos sporadičnim
plamsajima lepote, graditeljski pejzaž je Danijela Bernama
istovremeno ispunjavao osećajem duboke frustracije.
Radovi su sporo napredovali, za šta su uveliko bila
zaslužna dva faktora: pogoršanje odnosa između dva glavna
upravna tela Svetske izložbe, Nacionalne komisije i Kompanije
za organizaciju sajma, i uporno kašnjenje arhitektonskih
projekata. Nijedan od članova arhitektonskog tima nije na
vreme prosledio svoje graditeljske nacrte u Čikago. Bernam je
takođe bio ozlojeđen činjenicom da američki inženjeri još uvek
nisu istupili sa projektom koji bi bacio u zasenak
najgrandioznije postignuće prethodne Svetske izložbe,
Ajfelovu kulu.
Osim toga, radovi su se sada nalazili u onoj osetljivoj
ranoj fazi kada su, gotovo po pravilu, iskrsavale razne
neočekivane prepreke.
Zahvaljujući svom dugogodišnjem iskustvu, Bernam je
znao kako da se uhvati u koštac sa ozloglašeno nepouzdanim i
neukrotivim čikaškim tlom, ali je Džekson park predstavljao
iznenađenje čak i za njega.
Kapaciteti tamošnjeg tla isprva su "u praktičnom smislu
predstavljali pravu nepoznanicu," kako se izjasnio jedan od
inženjera. U martu 1891. godine Bernam je naložio da se urade
testovi zemljišta. To je je trebalo da pokaže da li će ono moći
da podnese težinu grandioznih građevina koje su se u to vreme
nalazile u projektantskoj fazi. Najveću zabrinutost pobuđivala
je činjenica da će građevine biti locirane pored nedavno
iskopanih kanala i laguna. Po građevinskim zakonima,
zemljište se pod pritiskom pomeralo kako bi ispunilo okolne
jame i udubljenja. Bernamov inženjerski tim sproveo je prvi
test na udaljenosti od dvanaest stopa od lagune, na lokaciji gde
je trebalo da se nalazi severoistočni ugao Zgrade za Električnu
industriju. Inženjeri su na tom mestu postavili platformu
dimenzija četiri kvadratne stope koju su potom opteretili
olovom kako bi postigli pritisak od 2750 funti na jednu
kvadratnu stopu, za šta je trebalo ukupno dvadeset dve tone
opterećenja. Ostavili su platformu na tom mestu i nakon
petnaest dana ustanovili da se zemljište sleglo za svega
četvrtinu inča. Potom su iskopali dubok kanal na udaljenosti od
četiri stope. Tokom naredna dva dana platforma je utonula za
još jednu osminu inča, ali se sleganje tla zaustavilo na tome.
Bila je to konačno jedna povoljna vest. To je značilo da će
Bernam pri postavljanju temelja moći da upotrebi Rutovu
"plivajuću ploču", bez strepnje da će težina zdanja
prouzrokovati katastrofalno sleganje tla.
Da bi se uverio da tlo pokazuje iste osobine i u drugim
delovima parka, Bernam je naložio svom glavnom inženjeru,
Abrahamu Gotlibu, da ispita lokacije predviđene za ostala
zdanja. Testiranja su pokazala slične rezultate - sve dok
Gotlibovi ljudi nisu stigli do mesta na kome je trebalo da se
izdiže Postova džinovska Zgrada za industriju i slobodne
umetnosti. Zemljište koje je trebalo da podrži severnu polovinu
zdanja pokazalo je ukupno sleganje koje je iznosilo manje od
jednog inča, što je bilo u skladu sa rezultatima ustanovljenim u
ostalim delovima Džekson parka. Međutim, na južnom kraju
lokacije, inženjerski tim se suočio sa obeshrabrujućim
otkrićem. Još dok su radnici postavljali opterećenje na
platformu, ona je potonula za punih osam inča. Tokom naredna
četiri dana zemljište se sleglo za još trideset inča i verovatno bi
nastavilo da se sleže da inženjeri nisu naprosto prekinuli
testiranje.
Dakle, rezultati ispitivanja tla ukratko su se mogli svesti
na sledeće: zemljište je, u gotovo svim delovima Džekson
parka, moglo podržati Rutove "plivajuće ploče", izuzev na
lokaciji gde je trebalo da nosi najveću i najtežu građevinu
Svetske izložbe. Na tom mestu, uvideo je Bernam, građevinari
će morati da spuste stubove bar do takozvane zdravice, čvrstog
donjeg sloja tla, što je predstavljalo veoma skup i komplikovan
zahvat koji će uzrokovati dodatno odlaganje radova.
Međutim, to je bio samo prvi u nizu problema sa kojima
će se graditelji suočiti pri podizanju najimpozantnijeg
sajamskog zdanja.

U aprilu 1891. godine u Čikagu su bili objavljeni rezultati

izbora za gradonačelnika. U najbogatijim i najuglednijim
čikaškim klubovima industrijalci su nazdravljali trijumfu
republikanca Hempsteda Vošberna koji je odneo pobedu nad
Karterom Henrijem Harisonom, koga su pripadnici viših
društvenih slojeva smatrali simpatizerom radničke klase i
njihovih sindikata. Bernam je takođe proslavio tu vest. Hanson
je u njegovim očima predstavljao simbol starog Čikaga -
prljavštine, dima, poroka i svih drugih stvari koje su stvarale
lošu sliku o gradu, sliku koju je Svetska izložba trebalo zauvek
da rasprši.
Pa ipak, slavlje čikaške elite bilo je pomućeno
činjenicom da je Harison za dlaku izgubio izbore, budući da je
za svojim protivkandidatom zaostajao za nepunih četiri hiljade
glasova. Što je bilo još značajnije, on je tako sjajan rezultat
ostvario potpuno samostalno, bez podrške druge vodeće partije.
Kada je Demokratska stranka odbila da sarađuje s njim,
nastupio je kao nezavisan kandidat.
U drugom delu grada, Patrik Prendergast bio je
preplavljen očajanjem. Harison je bio njegov heroj, njegova
najveća uzdanica. Pa ipak, razlika u glasovima je bila tako
neznatna da je Prendergast bio uveren da bi Harison, ako bi se
ponovo kandidovao, odneo nesumnjivu pobedu. Zato je
odlučio da udvostruči svoje napore i da se pobrine da se
Harison već na sledećim izborima nađe na vodećoj gradskoj
funkciji.

Dok su se radovi u Džekson parku zahuktavali, Bernam

je sve češće morao da prekida svoje poslove kako bi odlazio na
razne društvene skupove gde je nastupao u svojstvu
ambasadora čiji je zadatak bio da promoviše Svetsku izložbu,
da neguje dobre odnose sa javnošću i da pospeši buduću
posećenost čikaške manifestacije. Ti banketi, razgovori i
obilasci su uglavnom predstavljali čisto gubljenje vremena, kao
u junu 1891. godine kada je Bernam, na zahtev generalnog
direktora Dejvisa, u Džekson parku dočekao bataljon stranih
izaslanika čija se poseta odužila na puna dva dana. Pa ipak,
bilo je i susreta koji su ga ispunjavali velikim zadovoljstvom.
Nekoliko nedelja ranije, Tomas Edison, koji je u javnosti već
stekao nadimak "Čarobnjak iz Menlo parka", posetio je
Bernamovu baraku. Tokom obilaska lokacije Edison mu je
predložio da na Svetskom sajmu koriste električne sijalice sa
ugljenim vlaknom umesto sijalica sa svetlosnim lukom, pošto
je ugljeno vlakno proizvodilo blažu svetlost. Ako se na nekim
mestima nije mogla izbeći upotreba sijalica sa svetlosnim
lukom, objašnjavao je, onda ih je obavezno trebalo prekriti
belim kuglama. Naravno, Edison je takođe savetovao Bernamu
da koristi jednosmernu struju koja je u to vreme još uvek
predstavljala prevladavajući standard.
 Edisonova učtiva poseta je zapravo bila motivisana
ogorčenom borbom koja se, sa druge strane sajamskih kapija,
vodila oko preuzimanja prava za osvetljavanje Svetske izložbe.
Jedan od takmaca u toj borbi bila je kompanija Dženeral
elektrik koja je nastala kada je Dž.R. Morgan preuzeo
Edisonovu kompaniju i integrisao je sa još nekoliko preduzeća.
Ta kompanija je sada istupila sa predlogom da za potrebe
Svetske izložbe instalira rasvetni sistem koji će se zasnivati na
upotrebi jednosmerne struje. Drugi učesnik u trci bila je
kompanija Vestinghaus elektrik koja je istupila sa ponudom da
u Džekson parku instalira sistem naizmenične struje, koristeći
patente koje je njen osnivač, Džordž Vestinghaus, pre nekoliko
godina otkupio od Nikole Tesle.
General elektrik je ponudio da pomenuti posao odradi za
1.8 miliona dolara, tvrdeći da Kompanija tim ugovorom neće
ostvariti praktično nikakvu finansijsku dobit. Neki od članova
upravnog odbora posedovali su akcije u Dženeral elektriku,
zbog čega su svesrdno ogovarali Vilijema Bejkera, koji je
preuzeo mesto predsednika Svetske izložbe nakon što se Liman
Gejdž u aprilu povukao sa tog položaja, da prihvati ponudu.
Bejker je kategorički odbio, nazvavši tu ponudu "čistim
iznuđivanjem". Dženeral elektrik je ubrzo nakon toga uspeo da
na čudesan način skreše svoja potraživanja na svega 554.000
dolara, ali je i to bilo previše jer je kompanija Vestinghaus
elektrik u međuvremenu istupila sa ponudom da instalira svoj
sistem naizmenične struje, koji je bio daleko jeftiniji i daleko
efikasniji, za svega 399.000 dolara. Tako su prava za
osvetljavanje Svetske izložbe pripala Vestinghausu, što će
podstaći istorijski preokret u razvoju i primeni električne
energije.

Bernam je bio ogorčen i zaprepašćen činjenicom da su

arhitekti tako ozbiljno kasnili sa predavanjem svojih nacrta.
 Ako je u prošlosti bio snishodljiv prema Hantu i istočnim
arhitektima, njegov stav se sada drastično promenio. U pismu
Ričardu Hantu, upućenom 2. juna 1891. godine, Bernam je
pisao: "Radovi tapkaju u mestu zato što još uvek čekamo da
nam prosledite srazmerne nacrte. Postoji li mogućnost da nam
ih pošaljete takve kakvi jesu, pa da ih mi ovde doradimo?"
Četiri dana kasnije Bernam je Hantu uputio još jedno
pismo. "Zaista je nedopustivo da dalje odlažemo radove zbog
toga što još uvek nismo dobili vaše nacrte."
Istog meseca došlo je i do ozbiljnog, ali neizbežnog
zastoja u radu Pejzažnog odseka. Olmsted se razboleo.
Njegovo stanje je bilo zabrinjavajuće. On je svoju bolest
pripisivao trovanju koje je prouzrokovao jedan od sastojaka
tapeta koje su krasile zidove njegove kuće u Bruklinu, pigment
na bazi arsenika koji se nazivao "tursko crveno". Međutim,
podjednako je verovatno da se naprosto radilo o još jednom
nastupu duboke melanholije, bolesti koja ga je u sporadičnim
naletima spopadala već dugi niz godina.
Dok se oporavljao od bolesti, Olmsted je naručio sijalice
i biljke za dva velika rasadnika koja su u međuvremenu bila
podignuta u Džekson parku. Naručio je brojne vrste kao što su
medveđe uho, Garfildov sunčac, veronika, gorska metvica,
engleski i alžirski bršljan, vrbena i vinka. Takođe je naručio
raskošnu paletu geranijuma, čije su podvrste nosile tako
dražesne nazive kao što su: crni princ, kristifor kolumbo,
gospođa tarner, kristal palas, srećna promisao i jovanka
orleanka. Poslao je čitavu armiju skupljača bilja na obale
Kamuletskog jezera, gde je prikupljeno dvadeset sedam vagona
irisa, rogoza, vezlice i drugih vrsta poluvodenih biljaka i trava.
U Džekson park je bilo dopremljeno dodatnih četiri hiljade
sanduka sa izdancima lokvanja, koje su Olmstedovi radnici
brzo posadili na predviđena mesta, da bi nedugo nakon toga
posmatrali kako većina još nerazvijenih biljaka propada pred
njihovim očima zbog neprestanih fluktuacija u nivou
Mičigenskog jezera.
Za razliku od sajamskih rasadnika koji su bili
preplavljeni bujnim raslinjem, zemljište u Džekson parku bilo
je u potpunosti očišćeno od bilo kakvog oblika vegetacije.
Radnici su nađubrili zemljište sa hiljadu vagona dubriva koje je
bilo dopremljeno sa stočnog gazdinstva Union i sa još dve
hiljade tovara konjske balege koja se prikupljala na licu mesta.
Prisustvo tolike količine đubriva i ogoljenog tla pretvorilo se u
veliki problem. "Tokom vrelih letnjih dana južni vetar je
razvejavao zemlju i prašinu, zaslepljujući ljude i životinje",
pisao je Rudolf Ulrih, Olmstedov nadzornik za pejzažne
radove, "ali je situacija postajala još nepodnošljivija kada bi
nastupio vlažan period i kada bi sveže naneseni slojevi zemlje
postali natopljeni vodom."
Konjske zaprege su tonule u raskvašeno tlo kao da su se
probijale kroz živi pesak.

Poslednji arhitektonski nacrti bili su dovršeni u leto 1891.

godine. Čim bi se neki od projekata našao na njegovom
radnom stolu, Bernam bi objavio konkurs za izvršioca radova.
Svestan činjenice da su ga zakašnjenja arhitektonskog tima
dovela u ozbiljan vremenski tesnac, Bernam je insistirao da
ugovori koje je potpisivao sa građevinskim firmama sadrže
klauzule koje su, kako je to opisao novinar Čikago tribjuna,
Bernama konačno dovele u "carsku poziciju". U svakom
ugovoru bio je naveden precizan rok za izvršenje radova, sa
naznačenom finansijskom odštetom koju je preduzimač bio
dužan da isplati za svaki dan zakašnjenja. Konkurs za
realizaciju prvog građevinskog projekta bio je objavljen 14.
maja. U pitanju je bila Zgrada za rudarstvo. Bernam je
zahtevao da izgradnja bude dovršena do kraja godine, što je
izvođaču radova ostavljalo rok od najviše sedam meseci
(koliko bi nekome u današnje vreme trebalo da sagradi garažu
u svom dvorištu). "On je nadležan za razrešavanje svih sporova
koji mogu iskrsnuti tokom izgradnje, a ugovorom nije
predviđena mogućnost bilo kakve žalbe na njegovu odluku",
izveštavao je Čikago tribjun. "Ukoliko gospodin Bernam
zaključi da preduzimač nije angažovao dovoljno ljudi da radovi
budu dovršeni na vreme, on ima ovlaščenje da lično angažuje
dodatnu radnu snagu i da troškove stavi na račun izvođača
radova." Zgrada za rudarstvo je predstavljala prvo od vodećih
izložbenih zdanja koje je ušlo u proces realizacije, ali su radovi
otpočeli tek 3. jula, kada je preostalo još manje od šesnaest
meseci do ceremonije posvećenja.
Vest da su se građevinski radovi u Džekson parku
konačno pomerili s mrtve tačke dobila je velikog odjeka u
javnosti, tako da su potencijalni izlagači i koncesionari uskoro
počeli da istupaju sa svojim ponudama. Pukovnik Vilijem Kodi
- poznatiji kao Bufalo Bil - zatražio je koncesiju za svoju
putujuću predstavu Divlji zapad, čiji su se izvođači upravo
vratili sa izuzetno uspešne evropske turneje, ali je Budžetska
komisija odbila njegov zahtev zbog "neprimerenosti". Ta
odluka nije obeshrabrila Kodija koji je ubrzo izdejstvovao
dozvolu za korišćenje velike zemljišne parcele koja se graničila
sa Džekson parkom. Sol Blum, dvadeset jednogodišnji
preduzetnik iz San Franciska, video je u čikaškoj izložbi šansu
da konačno unovči poslovni ugovor koji je dve godine ranije
potpisao u Parizu. Opčinjen alžirskim selom koje je
predstavljalo jednu od atrakcija Pariške svetske izložbe, Blum
je otkupio prava da tu postavku, sa sve žiteljima, izlaže na
budućim manifestacijama te vrste. Međutim, Budžetska
komisija je odbila i tu ponudu. Blum se vratio u San Francisko
sa namerom da pribegne nešto drugačijem i indirektnijem
načinu za dobijanje izložbene koncesije - što će mu na kraju
omogućiti daleko više od onoga čemu se prvobitno nadao. U
međuvremenu je mladi poručnik Šufelt stigao do Zanzibara.
On je 20. jula telegrafskim putem obavestio upravnika izložbe
Vilijema Bejkera da je siguran da iz Konga može dopremiti
neograničen broj Pigmeja, pod uslovom da dobije saglasnost
belgijskog kralja. "Predsednik Bejker se nameračio na te
Pigmeje", izveštavao je Tribjun, "baš kao i čitav organizacioni
štab."
Svetska izložba je na projektantskom stolu delovala
zaista spektakularno. U samom središtu, predviđeno je da se
nalazi Glavni trg, kome je čikaška javnost već nadenula
nadimak Trg časti Zahvaljujući grandioznim palatama koje su
projektovali Hant, Post, Pibodi i ostali arhitekti, Glavni trg bi
sam po sebi predstavljao dovoljno upečatljiv prizor da čikaška
izložba ostane urezana u sećanju ljudskog roda, ali su sada
skoro sve američke države planirale da podignu sopstvena
zdanja, a istom pomišlju se nosilo i još dvestotinak poslovnih
kompanija i vlada inostranih zemalja. Čikaški sajam je
obećavao da će gotovo u svakom pogledu nadmašiti Parišku
izložbu - izuzev po jednom detalju. Taj nedostajući detalj je
trenutno najviše mučio Bernama: Čikaški sajam još uvek nije
raspolagao projektom koji bi mogao da uputi dostojan izazov
Ajfelovoj kuli. Sa visinom od skoro hiljadu stopa, Ajfelova
kula je još uvek predstavljala najvišu konstrukciju na svetu i
neumoljivo svedočanstvo o trijumfu Pariške izložbe. Parola
"nadmašiti Ajfela" postala je bojni poklič među organizatorima
Čikaškog sajma.
Konkurs koji je tim povodom raspisao Čikago tribjun
rezultirao je pravom bujicom neverovatnih predloga. K.F. Ričel
iz Bridžporta u Konektikatu predložio je izgradnju tornja, sa
osnovom koja bi bila visoka sto i široka pet stotina stopa,
unutar koga bi se nalazio drugi manji toranj, koji bi za uzvrat u
sebi sadržao treći još manji toranj. Pomoću komplikovanog
sistema hidrauličnih cevi i pumpi tornjevi bi se lagano kretali
naviše, sklapajući se jedan unutar drugog kao delovi durbina.
To putovanje bi trajalo nekoliko sati, nakon čega bi se tornjevi
jednako lagano spustili u početnu konfiguraciju. Na vrhu tornja
bi se nalazio restoran, mada bi bordel verovatno predstavljao
prikladniji izbor.
Jedan drugi pronalazač, Dž.B. Mekumer, zvanični
predstavnik preduzeća koje je nosilo neverovatan naziv
"Kompanija za izgradnju Čikaške kule sa spiralnim uzdizanjem
i toboganskim transportom", predložio je toranj visine 8947
stopa, čak devet puta viši od Ajfelove kule, sa osnovom koja bi
imala prečnik od hiljadu stopa i bila ukopana u zemlju na
dubini od dve hiljade stopa. Izdignute šine vodile bi od vrha
kule sve do Njujorka, Bostona, Baltimora i drugih gradova.
Posetioci koji su završili sa obilaskom Svetskog sajma i koji su
pri tom bili dovoljno odvažni da se podignu liftom do vrha kule
dobili bi tako fantastičnu priliku da se toboganom vrate svojim
kućama. "Budući da su troškovi koje bi zahtevala izgradnja
kule i transportnih tobogana od sekundarne važnosti", ukazivao
je Mekumer, "ovde neću iznositi bilo kakve finansijske detalje,
već ću priložiti precizne proračune prilikom predaje projekta."
Treći predlog je od posetilaca Čikaškog sajma zahtevao
još veću neustrašivost. Gospodin koji je naveo samo svoje
inicijale, R.T.E. zamislio je kulu visoku četiri hiljade stopa sa
koje bi visio kabl dužine dve hiljade stopa, izrađen od
"najkvalitetnije gume". Za donji deo kabla bio bi prikačen
vagon u koji bi se moglo smestiti dve stotine ljudi. Vagon bi,
zajedno sa putnicima, bio odgurnut od platforme, nakon čega
bi se našao u slobodnom padu. Kada bi se kabl potpuno
opružio, vagon bi se odbio naviše i nastavio da poskakuje u
vazduhu sve dok se postepeno, sam od sebe, ne bi zaustavio.
Dotični pronalazač je savetovao da bi, iz čiste predostrožnosti,
zemljište oko kule trebalo da bude prekriveno perjanom
prostirkom čija bi debljina iznosila oko osam stopa.
Pomenuti predlozi su nesumnjivo svedočili da su gotovo
svi pronalazači bili opsednuti izgradnjom novog tornja, mada
je Bernam smatrao da je to bio pogrešan pristup. Ajfel je bio
prvi kome je ta ideja pala na pamet i on ju je izuzetno dobro
sproveo u delo. Njegova kula nije bila impozantna samo po
svojim razmerama. Ona je demonstrirala graciozno zaleđenu u
gvozdenoj konstrukciji, oličavajući duh devetnaestog veka na
jednako upečatljiv način kao što je katedrala iz Šartra oličavala
duh svog doba. Ako bi čikaški organizatori odlučili da svetu
poklone još jednu grandioznu kulu, bilo bi to opasno zadiranje
u teritoriju na kojoj se, zahvaljujući Ajfelu, već vijorila
francuska zastava.
Da stvari budu još zanimljivije, Ajfel je u avgustu 1891.
godine uputio telegram upravnom odboru Svetske izložbe sa
predlogom da lično konstruiše čikaški toranj. To je
predstavljalo veliko iznenađenje koje je naizgled došlo u pravi
čas. Predsednik Bejker je odmah odgovorio Ajfelu da članovi
upravnog odbora sa nestrpljenjem iščekuju da im izloži svoju
ideju. Ako je čikaška izložba trebalo da obuhvata i jedan
impozantan toranj, izjavio je Bejker u jednom intervjuu,
"gospodin Ajfel je nesumnjivo prava osoba za taj poduhvat.
Izgradnja kule sigurno ne bi predstavljala tako rizičan
eksperiment ako bi on lično nadzirao radove. On bi u tom
novom projektu dobio priliku da usavrši svoja pariška
postignuća, tako da nova čikaška kula sigurno ni po čemu ne bi
zaostajala za sada već čuvenom pariškom konstrukcijom."
Međutim, američki inženjeri doživeli su taj predlog kao šamar
posred lica. U narednih desetak dana telegrami su putovali od
grada do grada, od inženjera do inženjera, tako da je vest u
veoma kratkom roku postala iskrivljena i preuveličana.
Odjednom se činilo kao da je izgradnja čikaške kule
predstavljala svršenu stvar i da će zadatak da se "nadmaši
Ajfel" biti poveren Ajfelu lično. Američki inženjeri su ključali
od besa. U Bernamovu kancelariju je stiglo dugo protestno
pismo koje su potpisali neki od vodećih američkih stručnjaka.
Ako bi organizatori prihvatili "ponudu tog cenjenog
gospodina", pisali su oni, "to bi bilo jednako priznanju da
ovdašnji inženjeri - koji su već toliko puta dokazali svoje
umeće širom Sjedinjenih Država i u brojnim inostranim
zemljama - nisu kadri da se uhvate u koštac sa takvim
izazovom, što bi drastično i potpuno neopravdano narušilo
njihov ugled i njihova profesionalna postignuća."
Bernam je sa zadovoljstvom pročitao njihovo pismo. Bilo
mu je drago što su američki inženjeri tako strasno reagovali na
ideju da neki stranac preuzme tako značajan projekat, iako
upravni odbor zapravo još ništa nije obećao Ajfelu. Njegov
formalni predlog stigao je nedelju dana kasnije. Ajfel je
čikaškoj izložbi ponudio kulu koja je predstavljala samo nešto
višu verziju pariške konstrukcije. Upravni odbor je zatražio da
se Ajfelov predlog prevede na engleski jezik, a potom ga
razmotrio i učtivo odbio ponudu. Ako je čikaška Izložba
trebalo da ima toranj, onda će to biti američki toranj, a ne
kopija Ajfelove kule.
Uprkos tome, crtačke table američkih inženjera i dalje su
bile obeshrabrujuće prazne.

Po povratku u San Francisko, Sol Blum je odlučio da se

posavetuje sa Majkom de Jangom, vlasnikom San Francisko
kronikla i jednim od članova Nacionalnog komiteta za
organizaciju Svetske izložbe, nadajući se da će on uspeti da mu
izdejstvuje izložbenu koncesiju za sajam. Blum mu je objasnio
da je na pariškoj izložbi otkupio prava za izlaganje alžirskih
sela i da su čikaški organizatori odbili njegov zahtev.
De Jang je još odranije poznavao Bluma. Blum je kao
tinejdžer radio u De Jangovom Alkazar Teatru gde je sa svega
devetnaest godina uspeo da se probije do položaja glavnog
blagajnika. Blum je u slobodno vreeme organizovao tamošnje
razvodnike, garderobere i prodavce osvežavaiućih pića u
izuzetih efikasnu službu koja je značajno povećala profit
Alkazar Teatra i niegovu platu. Potom je počeo da organizuje
slične službe u drugim gradskim teatrima koja su mu za te
usluge isplaćivala redovnu proviziju. U Alkazaru je u
pozorišne programe uvrstio reklame za popularne proizvode,
barove i restorane, među kojima i Klif haus, čime je sebi
obezbedio dodatne prihode. Takođe je organixiiizovao skupinu
profesionalnih aplaudera koji su bili poznati kao "klaka", čiji je
zadatak bio da podstiču ovacije, da zahtevaju bis i izvikuju
"Bravo!" u korist svih izvođača koji su bili voljni da plate
njihove usluge. Vredi napomenuti da je većina izvođača bila
spremna da odreši kesu. Među njma se nalazila čak i
najslavnija pozorišna diva tog vremena, Adelinа Pati. Blum je
uskoro u jednoj pozorišnoj publikaciji pročitao članak o novom
meksičkom orkestru koji je po njegovom mišljenju, mogao da
postigne veliki uspeh u Americi. Stupio je u kontakt sa
njihovim menadžerom i ubedio ga da svoje muzičare pošalje na
severer, na američku turneju. Blum je tom prilikom ostvario
profit od 40.000 dolara. U to vreme on je imao samo osamnaest
godina.
De Jang je obećao Blumu da će ispitati situaciju. Nedelju
dana kasnije prozvao ga je da ponovo svrati do njegove
kancelarije.
"Kada bi mogao da kreneš za Čikago?" upitao je De Jang.
Blum je bio zatečen. "Kroz nekoliko dana,
pretpostavljam", zbunjeno je odgovorio. Pretpostavljao je da je
De Jang zamolio članove Budžetske komisije da preispitaju
njegov zahtev za dobijanje koncesije. Učtivo je napomenuo De
Jangu kako smatra da nema svrhe da kreće na tako dalek put
dok upravni odbor ne bude imao neku jasniju predstavu o tome
kakve je tačno postavke želeo za Svetsku izložbu.
"Situacija se značajno promenila od našeg prethodnog
razgovora," obavsavestio ga je De Jang. "Sada nam je potreban
sposoban i poverljiv čovek koji će voditi poslove na Midvej
plezansu19." Tada je Blumu pokazao telegram u kome je

19 Deo izložbe, smešten duž Midvejskog bulevara, koji je bio rezervisan

za, za zabavne sadržaje (Prim. prev.).
Kompanija za organizaciju Svetskog sajma De Jangu davala
službeno ovlaćenje da unajmi osobu koja će preuzeti sve
organizacione i promotivne poslove u tom izložbenom odseku,
uključujući i dodeljivanje koncesija.
"Odabrao sam tebe", ležerno je izjavio De Jang. .....
"Ali ja nisam pravi čovek za to," odgovorio je Blum. U
stvari, Blum nije zaista želeo da napusti San Francisko. "A čak
i da jesam, ovde imam previše započetih poslova da bih se
upuštao u neki nov i rizičan poduhvat."
De Jang ga je pogledao pravo u oči. "Ne želim da čujem
više ni jednu jedinu reč. Razmisli o mom predlogu, pa ćeš mi
reći šta si odlučio", rekao je.
De Jang je takođe rekao Blumu da u međuvremenu
razmisli o novčanom iznosu koji bi ga mogao navesti da
promeni svoju odluku. "Kada sutra budeš došao ovde, reći ćeš
mi koliki honorar tražiš", rekao je. "Ja ću ili prihvatiti ili odbiti
tvoju ponudu. Neće biti nikakvog cenkanja. Da li ti to
odgovara?"
Blum je odgovorio potvrdno, ali samo zato što mu je De
Jangov zahtev omogućio da na elegantan način izbegne taj
angažman. Trebalo je samo da navede sumu koja će biti tako
visoka da De Jang apsolutno neće moći da je prihvati.
"Napustio sam njegovu kancelariju i krenuo niz ulicu,
razmišljajući koliku bi svotu trebalo da zatražim."

Bernam je pokušavao da predvidi sve zamislive faktore

koji bi na bilo koji način mogli da ugroze sajam. Znajući da je
Čikago bio ozloglašen po svojoj poročnosti i nasilju, Bernam je
insistirao na stvaranju zasebne policijske jedinice, Kolumbove
garde, koju je stavio pod komandu pukovnika Edmunda Rajsa,
čoveka izuzetnih sposobnosti i hrabrosti koji je uspeo da odoli
Piketovom jurišu u čuvenoj bici kod Getisburga. Kolumbova
garda je davala prioritet novoj ideji prevencije zločina, za
razliku od dotadašnjih policijskih jedinica koje su prevashodno
bile usredsređene na hapšenje počinilaca nakon što bi nedelo
već bilo izvršeno.
Bolesti su predstavljale još jednu od potencijalnih
opasnosti za uspešnost Svetske izložbe. Bernam je znao da bi
epidemija velikih boginja, kolere i drugih smrtonosnih bolesti
koje su vrebale stanovnike Čikaga mogla imati pogubnog
odraza na Svetski sajam i uništiti nadanja upravnog odbora da
će čikaška manifestacija postići rekordnu posećenost koja je
bila nužna za ostvarivanje profita.
Nova grana medicinskih nauka, bakteriologija, čiji su
začetnici bili Robert Koh i Luj Paster, do tog doba je već
uspela da uveri većinu čelnika javnih zdravstvenih službi da je
zaražena voda uzrokovala širenje kolere i drugih bakterijskih
bolesti. Čikaška voda je bila prepuna bakterija, čemu je uveliko
doprinosila reka Čikago. Zahvaljujući monumentalnom
inženjerskom poduhvatu, grad je 1871. godine uspeo da
preusmeri tok reke tako da se ona više nije ulivala u
Mičigensko jezero, već je tekla ka reci De Plen i potom,
zajedno sa njom, ka Misisipiju. Gradski eksperti su smatrali da
će ogromni tokovi tih reka uspeti da razrede opasno zagađenje
na neškodljiv nivo - što je bila ideja koju stanovnici nizvodnih
gradova kao što je Džoliet nisu tako oduševljeno prihvatili.
Međutim, na veliko iznenađenje gradskih inžinjera, dugotrajne
kiše su rutinski dovodile do toga da Čikaška reka povrati svoj
stari tok i da ponovo počne da plavi jezero mrtvim mačkama i
fekalnim materijama, i to u takvim razmerama da su bujice
crne vode stizale sve do usisnih otvora gradskog vodovodnog
sistema.
Većina stanovnika Čikaga nije imala drugog izbora osim
da pije tu vodu, ali je Bernam verovao da je svojim radnicima i
posetiocima sajma morao obezbediti bolje i bezbednije
vodosnabdevanje. Po tome je takođe bio daleko ispred svog
vremena. Zbog toga je naložio svom sanitarnom inženjeru,
Vilijemu S. Mekhargu, da na sajmištu sagradi postrojenje za
sterilizaciju koje je ispumpavalo jezersku vodu kroz niz velikih
rezervoara u kojima je voda bila izlagana hemijskom dejstvu
vazduha i prokuvavana. Mekhargovi ljudi su po čitavom parku
postavili veliku burad koju su svakodnevno dopunjavali
sterilisanom vodom.
Bernam je planirao da do svečanog otvaranja Svetske
izložbe povuče to postrojenje iz upotrebe i da posetiocima stavi
na raspolaganje druga dva izvora bezbedne vode: jezersku koja
se prečišćavala pomoću Pasterovih filtera i koja bi bila
besplatna za sve posetioce i prirodno čistu vodu koja se mogla
kupiti po ceni od jednog penija za šolju, a koja je pomoću cevi
bila dopremana sa čuvenih izvora u Vokeši u susednoj državi
Viskonsin.
Bernam je u novembru 1891. godine naložio Mekhargu
da ispita pet tamošnjih izvora kako bi procenio njihove
kapacitete i čistoću, ali da to obavi "krajnje diskretno", što je
ukazivalo da je bio svestan činjenice da bi provlačenje
cevovoda kroz dražesni seoski pejzaž moglo predstavljati
veoma škakljiv poduhvat. Uprkos njegovoj obazrivosti, niko
nije mogao da nasluti da će za nekoliko meseci Mekhargova
nastojanja da na čikaški sajam dovede vodu sa najboljih izvora
iz Vokeše jedne lepe viskonsinske noći dovesti do incidenta
koji se lako mogao okončati oružanim obračunom.
Pa ipak, Bernam je najviše strahovao od mogućnosti
požara. U njegovim mislima je često izranjalo poražavajuće
sećanje na vatrenu stihiju koja je svojevremeno progutala
Granis blok, na čijem se vrhu nalazilo sedište njegove i Kutove
firme. Katastrofalni požar u Džekson parku mogao bi potpuno
uništiti sajam, ali je prisustvo vatre u parku bilo neizbežno
budući da je ona predstavljala jedan od ključnih faktora u
procesu izgradnje. Gipsari su koristili male peći, koje su se
nazivale salamanderi, kako bi ubrzali procese sušenja i
oblikovanja. Limari i električari su koristili kazane koji su bili
neophodni za procese topljenja, savijanja i lemljenja. Čak su i
vatrogasci bili primorani da koriste vatru budući da su pumpe
na vatrogasnim kolima radile na parni pogon.
Bernam je ustanovio mere predostrožnosti koje su, po
tadašnjim merilima, bile detaljne, složene, pa čak i preterane.
Formirao je zasebnu vatrogasnu jedinicu i naložio instaliranje
na stotine vatrogasnih hidranta i telegrafskih alarmnih uređaja.
Naručio je izgradnju protivpožarnog čamca, Vatrene kraljice,
koji je bio dizajniran tako da se sa lakoćom može probijati kroz
plitke kanale i provlačiti se ispod niskih mostova. Građevinske
specifikacije su zahtevale da sva izložbena zdanja budu
okružena podvodnim cevima i opremljena unutrašnjim
hidrantima. Takođe je zabranio pušenje na prostoru budućeg
sajmišta, mada je u ovom slučaju napravio bar dva izuzetka. Ta
zabrana nije važila na gradilištu preduzimača koji je tvrdio da
će majstori koje je doveo iz Evrope odmah dati otkaz ukoliko
ostanu uskraćeni za taj luksuz, i u Bernamovoj baraci gde su se
njegovi inženjeri, crtači i arhitekti svake noći okupljali oko
kamina, uživajući u vinu, razgovoru i kvalitetnom duvanu.
Kada je nastupila zima, Bernam je naredio da se
protivpožarni hidranti oblože konjskom balegom kako se ne bi
zamrznuli.
Po najvećoj zimi oko brežuljaka balege su kuljali oblaci
pare, što je ostavljalo utisak kao da su sami hidranti bili
zahvaćeni požarom.

Kada je Sol Blum sutradan krenuo na zakazani sastanak,

bio je uveren da će De Jang glatko odbiti njegovu ponudu
budući da je odlučio da zatraži honorar koji je iznosio koliko i
plata predsednika Sjedinjenih Američkih Država: 50.000
dolara. "Što sam više razmišljao o tome", prisećao se Blum,
"sve sam više uživao u ideji da De Jangu saopštim da je to
minimalna suma koja bi mogla kompenzovati moje žrtve i
odricanja i navesti me da napustim San Francisko."
De Jang je dočekao Bluma u svojoj kancelariji i rekao mu
da sedne. Izraz na nj licu bio je ozbiljan, dostojanstven i pun
napetog iščekivanja.
Blum je rekao: "Uz dužnu zahvalnost za počast koju ste
mi ukazali svojom ponudom, smatram da moji poslovni
interesi ipak počivaju ovde, u San Francisku. Kad pogledam u
budućnost, vidim sebe kako..."
De Jang ga je prekinuo upola rečenice. "Znaš, Sol, mislio
sam da si došao ovde da bi me obavestio o honoraru koji tražiš
za svoje usluge", rekao je blagim glasom.
"Ne bih želeo da ostavim utisak da sam nezahvalan za..."
"To si već rekao", podsetio ga je De Jang. "A sada mi
reci koliko novca tražiš."
Situacija se nije odvijala onako kako je Blum očekivao.
Preplavljen postiđenošću i strepnjom, Blum je saopštio cifru:
"Hiljadu dolara nedeljno."
Na De Jangovom licu je zaigrao osmeh. "To je prilično
visok honorar za tako mladog momka, ali uopšte ne sumnjam
da ćeš nam se propisno odužiti."

U mesecu avgustu Bernamov glavni konstrukcioni

inženjer, Abraham Gotlib, istupio je sa zaprepašćujućim
priznanjem: da nije uspeo da proračuna kako bi se snažni naleti
vetra mogli odraziti na stabilnost glavnih izložbenih
konstrukcija. Bernam je naredio vodećim preduzimačima -
među kojima se nalazila i kompanija Egnu & Co. koja je
preuzela izgradnju Zgrade za industriju i slobodne umetnosti -
da smesta obustave radove. Bernam je već nekoliko meseci
ratovao sa glasinama da je terao svoje ljude da rade drastično
ubrzanim tempom, što je dovodilo u pitanje bezbednost
izložbenih zdanja. Evropski novinari su naširoko razglabali o
tome kako su određene građevine bile "osuđene na propast", a
sada je Gotlib potvrdio te slutnje, priznavši grešku sa
potencijalno katastrofalnim posledicama.
Gotlib je pokušao da se odbrani tvrdnjama da su, čak i
bez preciznih proračuna strukturalnih opterećenja, izložbena
zdanja bila dovoljno izdržljiva.
"Nisam mogao prihvatiti ta uveravanja zdravo za
gotovo", pisao je Bernam u pismu Džejmsu Dredžu, uredniku
uticajnog britanskog magazina Endžiniring. Bernam je naredio
da sve građevine budu ojačane u tolikoj meri da mogu da
izdrže najsnažnije vetrove zabeležene tokom prethodnih deset
godina. "Neki mogu tvrditi da je to preterano," nastavljao je
Bernam, "ali sam ja sklon uverenju da je to mudra i obazriva
mera, s obzirom na sve uloge koji su u igri."
Gotlib je ubrzo dao ostavku. Bernam je na njegovo mesto
doveo Edvarda Šanklenda, inženjera koji je radio u njegovoj
firmi i koji se u prošlosti dokazao kao izuzetno vešt projektant
mostova.
Bernam je 24. novembra 1891. godine uputio Dredžu još
jedno pismo, obaveštavajući ga da se ponovo našao pod
unakrsnom paljbom zbog strukturalne čvrstine svojih zdanja
ali, kritike su u međuvremenu promenile pravac", pisao je on.
"Sada me optužuju kako si građevine preterano izdržljive."

Blum je stigao u Čikago gde je ubrzo otkrio zašto je u

izložbenom sektoru Midvej plezans, nazvanom Odsek M, bilo
tako malo postignuto. Do njegovog prispeća, taj odsek bio je
pod službenim nadzorom Frederika Patnama, profesora
etnologije koji je predavao na Harvardu. On je bio istaknuti
antropolog, ali je njegovo naimenovanje na tu poziciju, kako je
Blum bjasnio kasnije, predstavljalo "otprilike jednako
inteligentnu odluku kao kada bi neko postavio Alberta
Ajnštajna na čelo cirkusa Ringling braders i Barnum i Bejli."
Patnam mu verovatno ne bi zamerio zbog te opaske, budući da
je jednom od kolega sa Harvarda priznao: "Jedva čekam da se
otarasim tog indijanskog cirkusa."
Blum je predsedniku Svetske izložbe Vilijemu Bejkeru
ukazao da je situacija u Odseku M zabrinjavajuća, na šta ga je
Bejker spremno uputio na Danijela Bernama. "Vi ste veoma
mlad čovek, izuzetno mlad čovek za ovako ozbiljan i
obuhvatan posao," rekao je.
Medutim Bernam je bio svestan činjenice da je i on bio
strašno mlad kada je Džon B. Šerman svojevremeno ušetao u
njegovu kancelariju i ponudio mu posao koji će mu promeniti
život.
"Želeo bih da znate da imate moje apsolutno povjerenje",
nastavio je. "Midvej plezans je sada u vašim rukama, tako da bi
bilo najbolje da odmah prionete na posao. Izveštaje o svom
radu podnosićete isključivo meni. Ja ću vam biti jedini
pretpostavljeni. Napisaću službeni nalog u kome će ta stavka
biti precizno naznačena. Želim vam puno uspeha."

Do decembra 1891. godine, izgradnja dva izložbena

zdanja, Zgrade za rudarstvo i Ženskog paviljona, već je ulazila
u završnu fazu. Radovi na Zgradi za rudarstvo odvijali su se
prilično glatko, čemu su značajno doprinele povoljne
vremenske okolnosti, budući da je početak zime bio neobično
blag za čikaške uslove. Izgradnja Ženskog paviljona se, sa
druge strane, pretvorila u pravo iskušenje, kako za Bernaira
tako i za njegovu mladu arhitektkinju Sofiju Hejden,
prvenstveno zahvaljujući modifikacijama koje je zahtevala
Berta Onor Palmer, predsednica Ženskog upravnog odbora koji
je bio nadležan za sve izložbene Postavke iz sfere ženskih
aktivnosti i interesovanja. Kao supruga Potera Palmera i žena
koja je navikla na apsolutnu društvenu dominaciju, ona je
želelada u svemu da ima odlučujuću reč, što je jasno stavila do
znanja prilikom gušenja pobune koju je predvodila gospođa
koja se nalazila na položaju izvršnog sekretara Ženskog
odbora. Taj sukob je proizveo otvoreni rat između
suprotstavljenih frakcija besprekorno doteranih čikaških dama.
U jeku borbe, jedna užasnuta članica Ženskog upravnog odbora
pisala je gospođi Palmer: "Iskreno se nadam da američki
kongresmeni neće biti sablaznuti ponašanjem izvesnih
pripadnica nežnijeg pola."
Sofija Hejden je došla u Čikago kako bi predala završne
nacrte, a potom se vratila kući, prepustivši realizaciju projekta
Danijelu Bernamu. Radovi su počeli 9, jula, a građevinari su u
oktobru počeli da nanose završni sloj stafa. Hejdenova se
vratila u decembru kako bi nadzirala dekoraciju enterijera,
verujući da to spada u njenu nadležnost. Na svoje
zaprepašćenje, ubrzo je otkrila da je Berta Palmer imala
drugačije zamisli.
Berta je još u mesecu septembru, bez znanja Sofije
Hejden, pozvala žene širom Amerike da šalju arhitektonske
ukrase za ženski paviljon. Odziv je bio izvanredan, tako da su
članice upravnog odbora ubrzo na raspolaganju imale čitav
muzej dekorativnih stubova, panela, skulptura, rešetki za
prozore, vrata i raznih drugih predmeta. Palmerova je verovala
da bi trebalo izložiti sve poslate donacije, a naročito one koje
su poticale od uglednih i istaknutih žena. Hejdenova je, sa
druge strane, znala da bi takva haotična mešavina izložbenih
eksponata proizvela pravu estetsku katastrofu. Kada je jedna
uticajna gospođa iz Viskonsina, po imenu Flora Ginti, poslala
kitnjasta izrezbarena drvena vrata, Hejdenova je odbila njenu
donaciju. Taj postupak je strašno povredio i razbesneo
Gintijevu. "Kad samo pomislim koliko sam sati provela u
napornom radu i koliko sam milja proputovala da bih ulepšala
ženski paviljon svojim donacijama, dođe mi da se rasprsnem
od besa." Gospođa Palmer je u to vreme bila u Evropi ali je
njena lična sekretarica, Lora Hejz, tračara belosvetskih
razmera, svim silama nastojala da njena poslodavka bude
temeljno obaveštena o svemu što se dešavalo u Čikagu.
Hejzova je ponosno izveštavala gospođu Palmer kako je
arogantnoj arhitektkinji dala sledeći savet: "Smatram da je
bolje da ova zgrada izgleda kao pačvork20 nego da uvredimo
članice ženskog odbora koje su uložile toliko truda u
prikupljanje materijala."
Međutim, Hejdenovoj nije bilo ni na kraj pameti da
dopusti da njen životni projekat podseća na pačvork. Uprkos
sevajućim pogledima moćne i uticajne gospođe Palmer, ona je
nastavila da odbija donacije. Ženski paviljon se ubrzo pretvorio
u poprište ogorčene bitke koja se vodila po svim pravilima
Zlatnog doba - uz veliku dozu arogancije, prezrivog frktanja i
otrovne učtivosti. Gospođa Palmer je zvocala, zanovetala i
zasipala Hejdenovu ledenim osmesima koji su sirotu
arhitektkinju lansirali u sve dublju beznadežnost. Na kraju je
Palmerova povukla odlučujući potez i poverila dekoraciju
Ženskog paviljona dizajnerki po imenu Kendis Viler.
Hejden je u svom tihom tvrdoglavom maniru nastavila da
se suprotstavlja krajnje neprimerenoj uzurpaciji Ženskog
paviljona, sve dok joj konačno nije prekipelo. Jednog dana je
ušla u kancelariju Danijela Bernama i otvorila mu dušu, da bi
se ubrzo, pred njegovim očima, definitivno slomila i - u
najdoslovnijem smislu reči - sišla s uma. Briznula je u plač,
vrišteći u svojoj nemoći i očajanju. "Bio je to pravi nervni
slom", kako je kasnije izjavio jedan od njenih poznanika,
"uzrokovan dugotrajnom napetošću i duševnim nemirom."
Bernam je, zapanjen prizorom, pozvao jednog od lekara
koji su dežurali na sajmištu. Hejdenova je, pomoću novih
ambulantnih kola sa nečujnim točkovima koja su nedavno
pristigla iz Engleske, bila diskretno prebačena iz Džekson
parka i smeštena u sanatorium na prinudni oporavak. Ubrzo je
utonula u "melanholiju", što je bio poetičniji izraz za stanje

20 Tradicionalni prekrivač sastavljen od mnoštva šarenih komadića

(Prim. prev.).
koje mi danas nazivamo depresijom.

Problemi koji su počeli da saleću realizaciju radova u

Džekson parku ubrzo su poprimili razmere epidemije. Bernam
je bio zaprepašćen činjenicom da su čak i najprostije stvari
gotovo preko noći uspevale užasno da se iskomplikuju. Čak je i
dobri stari Olmsted počeo da mu ide na nerve. On je bio
briljantan i šarmantan čovek, ali je bio toliko opsednut
pejzažerstvom, da je često postajao tvrdoglav i nepopustljiv
kao ploča džolijetskog krečnjaka.
Kada je pokrenuto pitanje o tome koja vrsta brodova je
bila najprimerenija za plovidbu po kanalima i lagunama,
vremenom se to u Olmstedovim mislima pretvorilo u fiks-
ideju, kao da je uspešnost njegove potrage za "poetskom
misterijom" zavisila od tih brodića.
Bernam je u decembru 1891. godine dobio ponudu od
jednog proizvođača remorkera koji je uveravao da njegovi
parni čamci predstavljaju idealno rešenje za Svetsku izložbu.
Olmsted je za tu ponudu saznao od Harija Kodmana koji
je, kao Olmstedova čikaška desna ruka svoje poslodavca
savesno obaveštavao o svim pretnjama i opasnostima koje bi
mogle ugroziti niegovu viziju. Kodman je Olmstedu poslao
kopiju tog pisma, uz napomenu da je dotični brodograditelj po
svoj prilici uspeo da zadobije Bernamovo poverenje.
Oimsted je 23. decembra uputio Bernamu pismo sledeće
sadržine: "Imam utisak da je čak i sam Kodman sklon uverenju
da sam ja previše opsednut tim brodovima i da tom pitanju
poklanjam neprimerenu pažnju i energiju koje bi bilo pametnije
uložiti u druge hitnije i važnije stvari, tako da ne bih bio
naročito iznenađen ako me i vi lično, zbog takvog ponašanja,
proglasite sitničavim osobenjakom."
Uprkos takvom uvodu, Olmsted je u nastavku pisma
ponovo dao oduška svojoj opsesivnosti. Iz ponude dotičnog
brodograditelja, ogorčeno je ukazivao, moglo se zaključiti da je
on bio usredsređen isključivo na to kako da prebaci najveći
broj putnika između dve različite lokacije Svetske izložbe na
najjeftiniji i najbrži mogući način. "Vi savršeno dobro znate da
je to nespojivo sa našim ambicijama. Neću trošiti reći na
dodatna objašnjenja pošto sam siguran da ste vi jedna od retkih
osoba koja je uspela da pronikne u istinsku dubinu moje vizije.
Vi znate da naš krajnji rezultat mora odisati poetičnošću, tako
da bi, ukoliko nameravamo da izložbeni pejzaž obogatimo
prisustvom brodova, bilo krajnje besmisleno da u tu svrhu
upotrebimo objekte koji bi drastično narušili poetičnost kojoj
stremimo."
Puki transport nikada nije predstavljao primarni cilj,
prekorno je ukazivao Olmsted. Svrhovitost brodova je počivala
isključivo u oplemenjivanju pejzaža. "Ako na vodu postavite
neprimerene brodove, postići ćete katastrofalan efekat koji će
uništiti vrednost onoga što bi, ukoliko naša zamisao bude
dolično sprovedena u delo, moglo predstavljati najvredniju i
najupečatljiviju individualnu osobinu SVETSKE izložbe.
Namerno sam upotrebio izraz uništiti. U tom slučaju je hiljadu
puta bolje da se u potpunosti odreknemo bilo kakvih plovnih
sredstava."

Uprkos sve ozbiljnijem uplitanju organizacionih

komiteta, sve žučnijim sukobima između Bernama i generalnog
direktora Dejvisa i neprestanoj pretnji radničkih štrajkova,
radovi na glavnim izložbenim zdanjima su postojano
napredovali. Radnici su postavljali temelje koristeći ogromne
balvane koje su raspoređivali u unakrsnim slojevima, u skladu
sa Rutovim grijaž principom, a onda su pomoću parnih kranova
podizali visoke gvozdene i čelične stubove, stvarajući okvir
zgrade. Taj okvir bi potom bio okružen skelama i obložen
drvenim daskama - stotinama hiljada drvenih dasaka - kako bi
se stvorili zidovi preko kojih će na kraju biti naneta dva debela
sloja stafa. Dok su radnici na gradilištima u Džekson parku
gomilali brda i brda sveže građe, debele naslage piljevine i
iverja su se, poput snežnih smetova, taložile preko tla. Vazduh
je mirisao na sveže isečenu građu i Božić.
Svetska izložba je u decembru odnela svoju prvu žrtvu:
radnik po imenu Miler zadobio je frakturu lobanje tokom
izvođenja završnih radova na Zgradi za rudarstvo. Ubrzo su
nastala još tri incidenta sa smrtnim ishodom: Jansen, fraktura
lobanje, Zgrada za električnu industriju. Alard, fraktura
lobanje, Zgrada za električnu industriju. Eldžir, preminuo od
posledica jednog novog fatalnog fenomena, električnog šoka u
Zgradi za rudarstvo.
Uporedo s tim, dešavalo se i na desetine sitnijih
incidenata. Uprkos tome, Bernam je u javnosti nastupao sa
velikom samouverenošću i optimizmom. U pismu koje je 28.
decembra 1891. godine uputio uredniku Čikago heralda, on je
izjavio sledeće: "Još uvek treba razrešiti nekolicinu planskih i
dizajnerskih pitanja, ali je sve pod savršenom kontrolom, tako
da ne vidim razloga da radovi ne budu dovršeni do svečanosti
zakazane za oktobar 1892. godine" - tačnije, do dana
posvećenja - "i do zvaničnog otvaranja Svetske izložbe koje je
predviđeno za 1. maj 1893. godine."
U stvarnosti, radovi su značajno kaskali za predviđenim
rokovima, a jedinu povoljnu okolnost predstavljala je
neočekivana blagost čikaške zime koja je sprečila još
drastičnija odlaganja. Oktobarska ceremonija posvećenja
trebalo je da se održi u Zgradi za industriju i slobodne
umetnosti, ali su do januara 1892. godine bili postavljeni samo
temelji tog zdanja. Ako su graditelji želeli da zgradu dovedu u
iole pristojno stanje do zakazane svečanosti, sve se moralo
odvijati kao po loju. Povoljne vremenske prilike su pri tom
predstavljale jedan od odlučujućih faktora.
 U međuvremenu su banke i poslovne kompanije širom
Amerike nastavile da odlaze pod stečaj, radnički štrajkovi su
pretili na sve strane, a kolera je počinjala da hara evropskim
kontinentom, podstičući strepnje da će u Njujoršku luku ubrzo
stići prvi brodovi sa zaraženim putnicima.
Ako je, pored svega toga, organizatorima Svetske izložbe
bilo potrebno još neko upozorenje koje će ih suočiti sa
ozbiljnošću izazova koji se nalazio pred njima, uredništvo
Njujork tajmsa ih je podsećalo: "Ako čikaški sajam bude
izneverio očekivanja i ako u bilo kom pogledu bude zaostajao
za grandioznim obećanjima koja se plasiraju u javnosti, to bi
predstavljalo ogromnu sramotu za čitavu zemlju, a ne samo za
čelnike i stanovnike Čikaga."
 Ostaci dana

U NOVEMBRU 1891. GODINE DŽULIJA KONER je

Holmsu saopštila da je trudna. Sada, rekla mu je ozbiljnim
glasom, nije imao drugog izbora nego da je oženi. Holms je tu
novost primio sa beskrajnom mirnoćom i toplinom. Držao ju je
u naručju, milovao je po kosi i suznih očiju je uveravao da
uopšte nema razloga za brigu. Naravno da će se venčati s njom,
kao što joj je još odavno obećao. Međutim, postojao je jedan
uslov koji je prethodno morala da ispuni. Dete nije dolazilo u
obzir. Venčaće se s njom jedino ako mu dopusti da izvede
krajnje jednostavan i bezazlen abortus. On je bio lekar,
podsetio ju je. Neće mu biti prvi takav zahvat. Upotrebiće
hloroform, tako da Džulija neće osetiti ni najmanji bol, a kada
se bude probudila iz anestezije moći će da započne novo
životno poglavlje kao gospođa H.H. Holmsa. Deca će tek
kasnije doći na red. On trenutno nije mogao da razmišlja o tim
stvarima jer je bio pretrpan poslovnim obavezama među
kojima je nesumnjivi prioritet predstavljalo dovršenje i
opremanje hotela koji je morao biti spreman za otvaranje
Holms je znao da je posedovao veliku moć nad Džulijom.
On je u prošlosti već dokazao da svojom prividnom iskrenošću
i srdačnošću bez ikakvih problema uspevao da očara ne samo
žene, već i muškarce, ali je Džulija sada bila dodatno zavedena
njegovim obećanjem da će od nje konačno napraviti časnu i
uglednu ženu. Iako su vanbračne veze predstavljale uobičajenu
pojavu, društvo ih je tolerisalo samo onda kada je ljubavni par
uspevao da održi Apsolutnu diskreciju. Prinčevi koji su se
nalazili na čelnim položajima u stočnom gazdinstvu Union
povremeno su bežali sa služavkama, dok su predsednici banaka
zavodili mlade daktilografkinje. Kada bi bilo neophodno,
njihovi advokati su organizovali tajna putovanja u Evropu, do
hirurških ordinacija diskretnih, ali veoma veštih doktora.
Vanbračna trudnoća je gotovo po pravilu podrazumevala
gubitak društvenog ugleda i život na ivici bede. Holms je sada
u potpunosti posedovao Džuliju, baš kao što su nekadašnji
robovlasnici posedovali svoje robove, i uživao je u svim
aspektima novonastale situacije. Hirurški zahvat će, kako je
obavestio svoju ljubavnicu, biti obavljen na Badnje veće.

Sneg je prekrio čikaške ulice. Koledari su prolazili pored

vila postrojenih duž Prerijske avenije, pevajući božične pesme i
praveći povremene pauze u bogataškim trpezarijama gde su bili
čašćavani vrelom jabukovačom i kakaom. U vazduhu se osećao
miris dima i pečene pačetine. Na čikaškom groblju Grejslend,
koje se nalazilo u severnom delu grada, mladi parovi su se
spuštali sankama preko talasaste snegom prekrivene nizbrdice,
stiskajući toplu ćebad oko svojih uzdrhtalih tela dok su
prolazili pored mračnih grobnica čikaških bogataša i
velikodostojnika koje su delovale još sablasnije pod naslagama
plavičastog snega koji se presijavao na noćnoj svetlosti.
U čikaškoj četvrti Inglvud, na adresi Šezdeset treća ulica
broj 701, Džulija Koner je smestila malu Perl u postelju.
Uprkos nemiru koji je vladao u njenoj duši, trudila se da deluje
opušteno i da sa svojom kćerkicom podeli radost zbog
predstojećeg Božića. Da, sveti Nikola će večeras stići na
svojim sankama i doneće joj divne poklone. Holms je obećao
gomilu igračaka i slatkiša za Perl, dok je Džuliji, kako ju je
uveravao, namenio nešto uistinu veličanstveno, nešto o čemu je
mogla samo da sanja dok je živela sa svojim sirotim
prostodušnim Nedom.
Sa druge strane prozora, naslage snega prigušivale su bat
konjskih kopita. Vozovi okovani svetlucavim ledenicama
tutnjali su preko raskrsnice na uglu Šezdeset treće ulice i Ulice
Voliš.
Džulija se spustila niz hodnik, uputivši se ka stanu u
kome su živeli gospodin Džon Krou i njegova supruga. Džulija
se sprijateljila sa gospodom Krou i sada ih je posetila kako bi
im pomogla da okite božićnu jelku koja je trebalo da
predstavlja jutarnje iznenađenje za malu Perl za Božić. Džulija
je pričala o svemu što će ona i Perl da rade sledećeg dana, i
rekla gospođi Krou da će uskoro poći u Devenport, u Ajovi na
venčanje starije sestre, "jedne stare devojke." Gospođa Krou je
rekla kako su svi bili iznenađeni da se ova udaje za železničara.
Džulija je čekala da železnica prođe kroz mesto, kako bi
mladoženja bio u mogućnosti da pošalje poštu.
Džulija je stan napustila kasno te noći, u dobrom
raspoloženju. Gospođa Krou sa kasnije prisećala: "ničega u
njenom razgovoru nije bilo, što bi me navelo da pomislim da je
nameravala te noći kasnije da ode bilo gde."

Holms je Džuliji poželeo srećan Božić, zagrlio je, pa je

uzeo za ruku i poveo u sobu na drugom spratu, gde je sve
spremio za operaciju. Sto je bio pokriven belim lanenim
čaršafom.Njegova hiruška oprema, je stajala spremna, a hiruški
instumenti su se presijaval i sjajem poliranog čelika.
Zastrašujuće stvari: testera za kosti, abdominalni retraktor,
trokar i svrdlo za lobanju. Svakako mnogoviše instrumenata
nego što mu je bilo potrebno, i svi postavljeni tako da Džulija
nije mogla da odvoji oči od njih.
On je nosiobelu kecelju i zavrnuo je rukave. Verovatno je
na glavi imao kapu. Nije oprao ruke, niti je imaomasku na licu.
Nije bilo potrebe.
Uhvatila ga je za ruku. Neće biti bola, uveravao je on.
Probudiće se zdrava, kao što je i bila, samo bez tereta koji je
sad nosila. Izvukao je čep iz boce boje ćilibara i momentalno
oseti rezak miris u svojim nozdrvama. Sipao je hloroform na
presavijeno platno. Stegla mu je ruku još jače i nastavila da
steže. Pritisnuo je platnona njena usta i nos. Oči su joj
zatreptale i prevrnule se. Tada je nastao refleksni grč mišića,
kao da sanja da trči. Ruka joj je pustila njegovu i pala sa
iskrivljenim prstima. Noge su joj zadobovale kao da udara po
bubnju. Njegovo uzbuđenje je poraslo. Pokušala je da skloni
njegovu ruku, ali je on to očekivao, pa je samo jače pritisnuo
krpu na njeno lice. Počela je da ga udara po rukama. Onda ju je
polako snaga napustila, ruke su joj se pomicale sve sporije, kao
da dobuje. Prvo balet aonda poetski kraj.
Jednom rukom je pritiskao platno, a drugom istiskao još
tečnosti pored svojih prstiju, uživajući u osećaju hladnoće gde
bi mu hloroform dotakao prste. Jedan od njenih članaka se
opustio, a zatim i drugi. Kapci su joj zatitrali, a potom se
zatvorili. Iako nije mislio da je Džulija bila dovoljno
prepredena da bi odglumila komu, Holms nij popuštao stisak.
Nekoliko trenutaka kasnije opipao je njen ručni zglob i
ustanovio da puls postojano jenjava kao romor poslednjih
kišnih kapi. Skinuo je kecelju i spustio rukave. Bio je
ošamućen od hloroforma i od napetosti i uzbuđenja koje je
obuzelo njegovu dušu i telo. Bio je to prijatan, dobro poznat
osećaj. Neka čudna obamrlost, kao kada čovek predugo sedi
ispred usijane peći. Zatvorio je bočicu sa hloroformom,
pronašao svež komad tkanine i krenuo niz hodnik ka sobi u
kojoj je spavala mala Perl. Bio mu je potreban samo trenutak
da zgužva nov komad platna i da ga natopi hloroformom. Kada
je nešto kasnije izašao u hodnik bacio je pogled na sat,
zaključivši da je već bio Božić.

Taj dan Holmsu ništa nije značio. Božična jutra iz

njegovog detinjstva bila su ispunjena beskrajnom
bogobojažljivošću, neprestanim molitvama i nepodnošljivim
hukom tišine, kao da se neko ogromno vuneno ćebe spustilo
preko njihovog doma.

Osvanulo je božično jutro. Gospodin i gospoda Krou su

veselo iščekivali da se Džulija i Perl pojave pred vratima,
nestrpljivi da vide izraz oduševljenja na devojčicinom licu kada
bude spazila prelepu božičnu jelku i poklone koji su bili
raspoređeni ispod vitkih okićenih grana. U stanu je bilo toplo, a
u vazduhu se osećao miris cimeta i četinara. Prošao je sat
vremena. Bračni par Krou je još neko vreme čekao svoje gošće,
a onda su, negde oko deset sati, napustili stan kako bi uhvatili
voz koji će ih odvesti ka centru Čikaga, gde su imali ugovorenu
posetu. Pri odlasku nisu zaključali vrata kako bi Perl mogla da
vidi svoju jelku. Pored jelke su ostavili veselu poruku
dobrodošlice.
Bračni par Krou se vratio kući oko jedanaest sati uveče.
Stan je bio u identičiom stanju u kome su ga ostavili. Nije bilo
nikakvog nagoveštaja da su Džulija i njena kćerkica bile tu.
Sutradan ujutru su svratili do Džulijinog stana, ali im niko nije
otvorio. Raspitali su se kod komšija da li je neko video Džuliju
ili Perl, ali su im svi odgovorili odrično.
Kada su sreli Holmsa, gospođa Krou ga je upitala da li
mu je možda poznato gde su nestale Džulija i njena kćerkica.
On im je objasnio da su otišle u Davenport ranije nego što su
planirale.
Gospođa Krou nikada više nije dobila bilo kakvu vest od
Džulije. To joj je bilo strašno čudno, baš kao i ostalim
komšijama. Sve što su uspeli da zaključe bilo je da su Diulija i
Perl poslednji put bile viđene na Badnje veće.
To nije bila baš najpreciznija konstatacija. Džulija je
nakon te večeri često bila izložena ljudskim pogledima, samo
što se sada nalazila u takvom stanju da je niko živ, pa čak ni
njeni najbliži rođaci iz Davenporta u Ajovi, ne bi mogli
prepoznati.

Odmah posle Božića, Holms je pozvao jednog od svojih

vernih saradnika, Čarlsa Čapela da dođe do njegove zgrade.
Holmsu je još odranije bilo poznato da je Čapel bio
"artikulator", što je značilo da je ovladao veštinom uklanjanja
mesa sa ljudskih leševa i potonjim tehnikama "artikulacije",
sklapanja kostiju u savršeno precizne skelete koji su se potom
mogli izlagati u lekarskim ordinacijama i medicinskim
laboratorijama. Čapel je naučio neophodne tehnike u bolnici
Kuk kaunti, gde je "artikulisao" kosture namenjene studentima
medicine. Tokom sopstvenih studija, Holms je imao prilike da
se iz prve ruke uveri koliko su teško upravnici tadašnjih
medicinskih škola dolazili do takvih pomagala, bilo da se
radilo o svežim ljudskim leševima ili o skeletima. Ozbiljna
sistematska medicinska istraživanja sve više su dobijala na
zamahu, a ljudsko telo se za naučnike nije mnogo razlikovalo
od polarnih kapa. Bio je to samo još jedan od fenomena koje je
trebalo detaljno proučiti i istražiti. Lekarske ordinacije su
gotovo po pravilu krasili kosturi koji su služili kao svojevrsna
vizuelna enciklopedija. Budući da je potražnja uvek bila veća
od ponude, lekari su bili spremni da, uz veliku zahvalnost i
krajnju diskreciju, prihvate svaki le koji bi im bio ponuđen.
Mrštili su se nad idejom da je ubistvo moglo predstavljati jedan
od načina za bogatu žetvu, ali su, sa druge strane, ulagali
neznatne napore da ustanove poreklo tela koja su stizala u
njihove ruke. Pljačkanje grobova pretvorilo se u svojevrstan
biznis, mada se radilo o delatnosti koja je zahtevala izuzetno
snažan želudac i pristojnu dozu hladnokrvnosti. U periodima
ozbiljne nestašice, doktori se nisu libili da lično priskoče u
pomoć kradljivcima leševa. Holms je znao da potražnja za
ljudskim telima i skeletima tokom svih tih godina nije nimalo
opala. Po čikaškim novinama mogle su se pročitati jezive priče
o doktorima koji su harali po američkim grobljima. Nakon
osujećenog pljačkaškog pohoda na groblju u Nju Olbaniju u
saveznoj državi Indijana, koji se odigrao 24. februara 1890.
godine, doktor V.H. Voden, upravnik Medicinskog koledža
savezne države Kentaki, rekao je reporteru Čikago tribjuna:
"Ova gospoda se nisu odlučila na taj čin zbog Medicinske škole
savezne države Kentaki niti zbog svojih ličnih interesa, već
zarad potreba medicinskih škola iz Luisvila21, kojima su tela
pokojnika neophodna baš kao što je živim ljudima neophodan
vazduh koji dišu." Samo tri nedelje kasnije lekari iz Luisvila su
se ponovo otisnuli na svoj sablasni pohod. Pokušali su da
opljačkaju groblje Državne duševne bolnice u Enkoridžu u
Kentakiju, ovog puta zarad potreba Luisvilskog univerziteta.
"Da, mi smo poslali tu ekspediciju", izjavio je jedan od visokih
školskih funkcionera. "Nama su tela neophodna i pošto se
država nije potrudila da nam ih sama obezbedi, onda smo
prinuđeni da ih krademo. Zimski semestar je bio veoma
zahtevan u tom pogledu, tako da smo potrošili sve ljudske
subjekte koji su nam stajali na raspolaganju, pa se sada
moramo snalaziti za materijal koji će nam omogućiti
sprovođenje nužne nastave u prolećnom semestru." Dotični
funkcioner uopšte nije video potrebu za bilo kakvom vrstom
javnog izvinjenja. "Groblje duševne bolnice već godinama
predstavlja glavnu metu za kradljivce", rekao je on. "Ta praksa
je toliko uzela maha da čisto sumnjam da je na tom mestu ostao
makar jedan jedini leš. Još jednom vam ponavljam da su nama
ta tela neophodna za posao kojim se bavimo. Nemoguće je
obrazovati lekarski kadar bez njih i javnost se mora pomiriti s
tom činjenicom i pokazati dolično razumevanje. Ako se pod
hitno ne omogući neki drugi izvor za nabavljanje tela, spremni
smo da svojim studentima stavimo vinčesterke u ruke i da ih
pošaljemo kao obezbeđenje kada pljačkaši grobova krenu na

21 Najveći grad u saveznoj držvi Kentaki, smešten na reci Ohajo (Prim.

prev.).
svoj posao."
Holms je znao da oseti šansu. U Americi je vladala tako
očajnička potražnja za ljudskim leševima da je prilika bila
prosto neodoljiva.
Odveo je Čarlsa Čapela na prvi sprat svoje zgrade i uveo
ga u prostoriju u kojoj su se nalazili sto, medicinski instrumenti
i bočice sa rastvorima i hemikalijama. Ti detalji nisu uznemirili
Čapela, baš kao ni leš koji je ležao na stolu, jer je Čapel znao
da je Holms bio lekar Telo je očigledno pripadalo nekoj ženi,
mada je bilo neobično visoko. Nije primetio nijedan detalj koji
bi ukazivao na identitet pokojnice. "Telo je", kasnije je izjavio
on, "podsećalo na odrano zečje truplo, kao kad napravite veliki
uzdužni rez i potom svučete kožu u jednom komadu. Na nekim
mestima je zajedno sa kožom bila strgnuta i velika količina
mesa."
Holms mu je objasnio da je zbog nekih svojih
istraživanja morao da obavi seciranje, ali da je sada završio
posao i da mu telo više nije potrebno. Ponudio je Čapelu
trideset šest dolara da očisti kosti i lobanju od mesa i da mu
potom vrati potpuno artikulisan skelet. Čapel je pristao na
pogodbu. Potom su zajedno smestili leš u sanduk obložen
platnom za jedra i unajmili transportnu kompaniju koja ga je
prebacila do Čapelove kuće.
Nedugo nakon toga Čapel je Holmsu isporučio očišćen i
sklopljen skelet. Holms mu je zahvalio, isplatio mu
dogovorenu sumu i odmah prodao skelet medicinskom koledžu
Haneman - da ne bude zabune, u pitanju je bio jedan čikaški
koledž, a ne istoimena filadelfijska škola - za svotu koja je
višestruko premašivala visinu Čapelovog honorara.

U drugoj nedelji meseca januara, novi stanari, porodica

Dojl, uselili su se u bivši Džulijin stan u Holmsovoj zgradi.
Kada su kročili unutra, posuđe je još uvek stajalo na stolu, a
devojčicina odeća je bila prebačena preko naslona stolice.
Činilo se kao da su bivši podstanari samo nakratko izašli i da se
svakog trenutka mogu vratiti nazad.
Dojlovi su upitali Holmsa za razloge tako iznenadnog
odlaska.
Savršeno trezvenim i ubedljivim glasom Holms im se
izvinio zbog nereda, objasnivši da se Džulijina sestra iznenada
razbolela i da je ona, po prispeću te vesti, sa svojom kćerkicom
odmah odjurila na železničku stanicu. Takođe je dodao da
nema potrebe da im čuvaju stvari jer su Džulija i Perl u svom
novom domu imale sve što im je potrebno i nisu nameravale da
se vraćaju u Čikago.
Kasnije je Holms izneo nešto drugačiju verziju priče:
"Džuliju sam poslednji put video prvog januara 1892. godine,
kada mi je isplatila zaostalu kiriju. Tada me je obavestila da
namerava da se odseli. Isto je rekla i nekim komšijama i
prijateljima." Iako je Džulija svima rekla da se seli u Ajovu,
objašnjavao je Holms, ona je zapravo otišla u sasvim drugom
pravcu. Naokolo je razglasila kako navodno odlazi u Ajovu
samo zato da bi zavarala trag jer se plašila da bi joj njen bivši
suprug mogao oduzeti starateljstvo nad detetom". Holms je
kategorički odbacivao nagađanja da su on i Džulija ikada bili u
nekoj prisnijoj fizičkoj vezi ili da se ona podvrgla
"nedozvoljenom hirurškom zahvatu", što je u to vreme bi
eufemizam za abortus. "Iako je Džulija ponekad umela da bude
naprasita, čisto sumnjam da bi je bilo ko od njenih rođaka ili
prijatelja mogao okarakterisat kao osobu nemoralnog vladanja
ili osobu koja bi bila kadra da uzme učešća u nekoj kriminalnoj
delatnosti."
 Rukavica je bačena

HILJADU OSAMSTO DEVEDESET DRUGA

GODINA osvanula je sa velikim mrazom, debelim naslagama
snega i temperaturama koje su se spuštale do deset stepeni
ispod nule, što sigurno nije moglo opisati kao najsurovija zima
u istoriji Čikaga, ali je napolju ipak vladao dovoljan mraz da bi
se zapušili ventili tri glavne usisne cevi gradskog vodovodnog
sistema što je privremeno obustavilo snabdevanje pijaćom
vodom u Čikagu. Uprkos takvim vremenskim okolnostima,
radovi u Džekson parku su napredovali. Radnici su podigli
pokretni zaklon koji im je, uprkos niskim temperaturama,
omogućavao da nastave sa nanošenjem završnih slojeva stafa
na Zgradi za rudarstvo. Radovi na Ženskom paviljonu su bili
na izmaku, a celokupna pomoćna konstrukcija je već bila
uklonjena. Ogromna Zgrada za industriju i slobodne umetnosti
je konačno počela da se izdiže iznad temelja. Broj radnika u
Džekson parku u tom trenutku iznosio je oko četiri hiljade.
Medu njima se nalazio drvodelja i proizvođač nameštaja po
imenu Ilajas Dizni koji će u narednim godinama opširno
pripovedati o izgradnji čudesnog kraljevstva na obali
Mičigenskog jezera. Njegov sin Volt je naročito pažljivo slušao
te priče.
Iza osam stopa visoke ograde i dva niza bodljikave žice,
koji su okruživali gradilište u Džekson parku, vladao je veliki
metež. Smanjenje nadnica i masovna otpuštanja širom Amerike
podstakli su nemire među radničkom klasom. Sindikati su
postajali sve moćniji, a honorari službenika Pinkertonove
nacionalne detektivske agencije sve unosniji. Jedan od vodećih
sindikalnih čelnika, Semjuel Gompers, svratio je do
Bernamove kancelarije kako bi ga upoznao sa optužbama da je
na gradilištu u Džekson parku često dolazilo do diskriminacije
sindikalnih radnika. Bernam je naredio svom glavnom
nadzorniku za građevinske radove, Dajonu Džeraldinu, da
ispita slučaj. Dok je sindikalna borba dobijala na zamahu i dok
je nacionalna ekonomija sve više posrtala, opšti nivo nasilja u
američkim gradovima je porastao. Koristeći se službenim
podacima za 1891. godinu, Čikago tribjun je izveštavao da je u
tom periodu u Americi bilo ubijeno 5.906 ljudi, što je bilo za
skoro 40 procenata više nego prethodne 1890. godine. Na tom
mračnom spisku nalazila su se i imena gospodina i gospođe
Borden iz Fol Rivera u Masačusetsu.
Za Danijela Bernama, početak nove godine bio je
obeležen napetošću zbog neprestane pretnje radničkih štrajkova
i nastupanja hladne čikaške zime, ali ga je još više od toga
uznemiravala činjenica da je kasa Kompanije za organizaciju
Svetske izložbe postajala sve praznija. Zbog primoranosti da u
tako kratkom roku izvrši tako obuhvatne građevinske radove,
Bernamov odsek već beše potrošio daleko više novca od sume
koja je prvobitno bila predviđena. Upravni odbor je već
raspravljao o mogućnosti da od Kongresa zatraži finansijsku
pomoć u iznosu od deset miliona dolara, ali se jedino trenutno
rešenje svodilo na smanjivanje rashoda. Bernam je stoga 6.
januara naredio šefovima svog odseka da sprovedu neodložne i
u nekim slučajevima drakonske mere za smanjenje troškova.
Naložio je jednom crtaču, koji je bio zadužen za tekuće
tehničke poslove koji su se obavljali poslove na poslednjem
spratu Rukerija, da pod hitno otpusti svakog radnika koji je
"neprecizno izvršavao svoje dužnosti i koji nije bio spreman da
pruži svoj maksimum." Potom je novom pejzažnom
nadzorniku Rudolfu Ulrihu uputio dopis u kome je, između
ostalog stajalo: "čini mi se da biste sada mogli da skrešete
svoju radnu snagu za jednu polovinu i da otpustite radnike sa
najvećim primanjima." Bernam je takođe naložio da
drvodeljski radovi nadalje budu prepušteni isključivo
radnicima koje su unajmili oficijelni izvođači radova. Dajon
Džeraldin je dobio sledeći nalog: "Molim vas da pod hitno
otpustite sve tesare koje ste lično uzeli u službu..."
Bernam se, sve do tog trenutka, prema svojim radnicima
odnosio sa pažnjom i saosećajnošću koji su bili gotovo
nezamislivi za to doba. Isplaćivao im je dnevnice čak i onda
kada zbog bolesti ili povreda nisu mogli da dolaze na posao i
osnovao je zasebnu bolničku službu koja je radnicima pružala
besplatnu medicinsku negu. U Džekson parku je podigao
privremeno naselje u kome su radnici dobijali tri obilna obroka
na dan i gde su mogli da spavaju u čistim posteljama i toplim
sobama. Volter Vikof, profesor političke ekonomije sa
Prinstonskog univerziteta, krenuo je negde u to vreme u
zanimljivo privatno istraživanje. Izigravajući običnog
nekvalifikovanog radnika, on je proveo punih godinu dana
među sve masovnijom vojskom radnika koji su putovali po
Americi u potrazi za poslom, da bi na kraju stigao i do
Džekson parka. "U čudesnoj izolaciji koju pružaju visoke
ograde pored kojih dežuraju pripadnici sajamskog
obezbeđenja, vredna družina zdravih snažnih muškaraca, kojoj
sam se priključio na svom istraživačkom pohodu, ovde živi i
radi u jednom nestvarnom veslačkom svetu", pisao je on.
"Pošteđeni bede i nesreće koji haraju među očajnim radnicima
koji u drugim delovima grada uzalud tragaju za bilo kakvim
poslom... radimo po osam sati dnevno u savršenom miru i
bezbednosti, uvereni da ćemo biti propisno i pravovremeno
nagrađeni za svoj trud."
Međutim, sada su čak i radnici iz Džekson parka počeli
da ostaju bez posla, i to u najgorem mogućem trenutku. Zbog
nastupanja zime, sezona građevinskih radova je već bila
okončana. Konkurencija oko neznatnog broja slobodnih radnih
mesta bila je dodatno pojačana kada se na hiljade i hiljade
radnika iz svih delova zemlje - kojima je prikačen nesrećan
nadimak hobo22, koji najverovatnije potiče od železničkog
povika "ho, boy"23 - slilo ka Čikagu nadajući se zaposlenju u
Džekson parku. Bernam je dobro znao da su otpušteni radnici
bili osuđeni na beskućništvo i krajnju bedu i da će se njihove
porodice u najvećem broju slučajeva naći na ivici gladi.
Ali, sada nije smeo da razmišlja o tome. Sajam je u tom
trenutku predstavljao prioritet.

Bernama je i dalje mučila spoznaja da Svetska izložba još

uvek nije imala atrakciju koja bi svojom inventivnošću i
grandioznošću parirala Ajfelovoj kuli. Predlozi koje je dobijao
postajali su sve bizarniji. Jedan vizionar je osmislio izgradnju
tornja koji bi bio za pet stopa viši od Ajfelove kule. Toranj bi
bio u potpunosti sagrađen od balvana, a na njegovom vrhu bi se
nalazila brvnara u kojoj bi posetioci mogli da predahnu i da se
okrepe.
Bernam je savršeno dobro znao da, ukoliko neki inženjer
u najkraćem mogućem roku ne istupi sa projektom koji bi
mogao da nadmaši Ajfelovo pariško postignuće, jednostavno
neće ostati dovoljno vremena da se napravi bilo šta što bi bilo
vredno reputacije Svetske izložbe. Morao je pod hitno da smisli
neki način da američke inženjere probudi iz njihove
nepodnošljive letargije. Ta prilika mu se nenadano ukazala
kada je dobio poziv da održi govor u klubu "Subotom po
podne", pred skupinom inženjera koji su se svake subote
sastajali u jednom restoranu u centru grada kako bi tamo
diskutovali o konstrukcionim izazovima Svetske izložbe.
Prisutni su, kao i obično, uživali u razgovoru,
gastronomskim specijalitetima, vinu, cigarama, kafi i konjaku.
Za jednim stolom je sedeo trideset trogodišnji inženjer iz

22 Skitnica, radnik bez stalnog boravišta koji putuje u potrazi za poslom

(Prim. prev.).
23 Hej, momče! (Prim. prev.).
Pitsburga koji se nalazio na čelu kompanije za ispitivanje
kvaliteta čelika koja je imala podružnice u Njujorku i Čikagu.
Ta kompanija je već uspela da obezbedi ugovor za ispitivanje
čelika koji se koristio u graditeljskim poduhvatima u Džekson
parku. Pitsburški inženjer imao je oštre naočite crte lica, crnu
kosu, crne brkove i tamne oči - baš onakav izgled kakav će
uskoro početi da promoviše jedna nova grana zabavne
industrije na čijem je razvoju Tomas Edison već svesrdno
radio. Bio je "izuzetno društven i komunikativan i posedovao je
istančan osećaj za humor", svedočili su njegovi bliski saradnici.
"Gde god bi se našao, plenio je pažnju prisutnih. Posedovao je
izvanredne govorničke sposobnosti i nepresušan rezervoar
zabavnih anegdota i duhovitih opaski."
Kao i ostali članovi kluba "Subotom po podne" on je
očekivao da će Bernam tom prilikom govoriti o izazovima sa
kojima su se graditelji Svetskog sajma suočavali u Džekson
parku, ali je Bernam svojim nastupom iznenadio i njega i sve
ostale. Nakon uvodne izjave da će se, zahvaljujući
veličanstvenim izložbenim projektima, "američki arhitekti
ovenčati svetskom slavom", Bernam je uputio ozbiljne prekore
na račun američkih inženjera koji se nisu pokazali dostojnim
takvog izazova. Oni, po Bernamovim tvrdnjama, "nisu dali
gotovo nikakav doprinos originalnosti i upečatljivosti izložbe,
niti su na bilo koji način demonstrirali mogućnosti moderne
inženjerske prakse na američkom tlu." Prostorijom se odmah
razlegao prigušeni žamor nezadovoljstva. "Potrebno nam je
nešto po čemu će ovaj sajam ostati zapamćen u ljudskoj
istoriji", nastavio je Bernam, "nešto što će na Svetskoj izložbi
odigrati istovetnu ulogu koju je Ajfelova kula svojevremeno
odigrala u Parizu."
Ali, to nipošto nije smela biti još jedna kula, upozoravao
je Bernam. Ajfel je već postigao maksimum na tom polju. Tu
više nije imalo šta da se uradi. "Puka veličina" takođe nije bila
dovoljna. "Američki inženjeri moraju osmisliti nešto potpuno
novo, originalno, smelo i jedinstveno ukoliko žele da zadrže
prestiž i ugled koji uživaju u svetu."
Neki od prisutnih inženjera bili su uvređeni Bernamovim
izlaganjem. Drugi su priznavali da su njegovi prigovori bili
opravdani. Inženjer iz Pitsburga je, kako je kasnije izjavio, bio
"pogođen u živac istinitošću Bernamovih reči".
Dok je sedeo među svojim kolegama, kroz glavu mu je
proletela jedna ideja, tako munjevito i tako neočekivano da je
"podsećala na božansko nadahnuće". Što je bilo još
zanimljivije, ideja nije izronila samo u grubim nejasnim
obrisima, već kao potpuno razvijena i detaljna zamisao. Već je
mogao da vidi i da dodirne svoj izum, da čuje očaravajuću
muziku nečujne konstrukcije koja se dizala nebu pod oblake.
Na raspolaganju mu nije ostalo puno vremena, razmišljao
je, ali ako bude uspeo da što pre napravi preliminarne nacrte i
da ubedi Budžetsku komisiju u izvodljivost i ostvarivost svoje
zamisli, Svetska izložba je konačno mogla dobiti atrakciju koja
bi mogla da nadmaši Ajfelovu kulu. A ako bi njegova
konstrukcija zaista uspela da postigne uspeh koji se mogao
meriti sa Ajfelovim uspehom, mladi inženjer iz Pitsburga više
ne bi morao da razmišlja o svojoj budućnosti.

Bernam je sigurno osećao veliko zadovoljstvo dok je

stajao pred članovima kluba "Subotom po podne", upućujući
otvorene kritike na račun njihove nespremnosti da se uhvate u
koštac sa izazovom. Tu je konačno dobio priliku da sebi da
izvesnog oduška, budući da su njegovi javni nastupi gotovo po
pravilu podrazumevali ogromnu dozu samouzdržavanja, što je
naročito važilo u njegovoj komunikaciji sa sve brojnijim
izložbenim komitetima. Taj neprestani viktorijanski menuet
lažne učtivosti odnosio je strašno puno vremena. Bernam je
morao izdejstvovati moćniju poziciju - ne zarad ličnih
egoističnih ciljeva, već zarad interesa same izložbe. On je znao
da će, ukoliko se tempo donošenja odluka ne bude značajno
ubrzao, šanse da radovi u Džekson parku budu obavljeni u roku
biti bespovratno uništene. Kako su dani prolazili, Bernam se
suočavao sa sve brojnijim i ozbiljnijim preprekama. Izgradnja
sajma odnosila je sve više novca, što je dodatno pogoršalo
odnose između Kompanije za organizaciju izložbe i
Nacionalne komisije. Generalni direktor Dejvis je sve češće
istupao sa tvrdnjama da, u slučaju eventualnih federalnih
donacija, Nacionalna komisija mora preuzeti kontrolu nad tim
novim prilivom finansijskih sredstava. Komisija je neprestano
obrazovala nove odseke, na čije je čelo postavljala dobro
plaćene funkcionere. Tako je, na primer, generalni direktor
Dejvis naimenovao nadzornika za ovce čija je plata, po
današnjim merilima, iznosila oko 60.000 dolara godišnje. Da
stvari budu još gore, svaki od tih novih odseka pretendovao je
na preuzimanje poslova koji su, po Bernamovom dubokom
uverenju, bili u njegovoj nadležnosti.
Ubrzo se borba za preuzimanje kontrole iskristalisala u
lični sukob Bernama i Dejvisa koji je kulminirao
nesuglasicama po pitanju toga ko će biti zadužen za umetnički
dizajn izložbenih postavki i uređenje enterijera. Bernam je
smatrao da je taj deo posla nesumnjivo pripadao njemu. Dejvis,
naravno, nije delio njegovo uverenje.
Bernam je isprva pokušao da tom problemu pristupi na
okolišan način. "Moji ljudi trenutno organizuju stručne timove
za dekorativno i arhitektonsko uređenje enterijera", pisao je on
Dejvisu, "tako da mi se ukazala čast da vam ponudim usluge
svog odseka u rešavanju pomenutih pitanja. Budući da
smatram da bi bilo nedolično da moji ljudi bez vaše lične
saglasnosti istupaju sa savetima koji se tiču formalnih i
dekorativnih aspekata izložbenih postavki i umetničkog
uređenja prostora, ovom prilikom vas, sa dužnim poštovanjem,
molim da nam date službeno ovlašćenje za takvu delatnost."
Uprkos tome, Dejvis je u jednom intervjuu izjavio:
"Mislim da bi dosad već svim trebalo da bude jasno da se niko
drugi, izuzev generalnog direktora i njegovih najprisnijih
saradnika, ne sme mešati u izgled i sadržaj izložbenih
eksponata."
Sukob je nastavio da tinja. Bernam se 14. marta pridružio
Dejvisu na svečanoj večeri japanskom delegacijom koja je bila
priređena u Čikago klubu. Dejvis i Bernam su se nako večere
zadržali u klubu, gde su prigušenim glasovima nastavili sa
diskusijom sve do pet sar ujutru. "Bila je to korisna i sadržajna
rasprava", pisao je on svojoj supruzi Margaret, koja se u to
vreme nalazila izvan grada. "Uspeli smo da donekle izgladimo
odnose, tako da se iskreno nadam da će naša saradnja u
budućnosti biti lakša i uspešnija."
Kroz Bernamove reči je provejavao zamor potpuno
nesvojstven njegovoj prirodi. Obavestio je svoju suprugu kako
je te večeri nameravao da ranije završi sa poslovima i da ode u
Evanston, "da prespavam noć u tvojoj slatkoj postelji, ljubavi
moja, i da budem sa tobom makar u snovima. U kakvu se
jurnjavu pretvorio ovaj život! Kuda li samo odlaze sve ove
godine?"

Pa ipak, bilo je i trenutaka koji su srce ispunjavali

milinom i utehom. S vremena na vreme, Bernamovi verni
saradnici i gostujući arhitekti okupili bi se na večeri u njegovoj
baraci, gde bi do kasno u noć sedeli i razgovarali ispred
ogromnog kamina. Bernam je cenio drugarstvo i čudesne priče
koje su se ispredale u takvim večerima. Olmsted se prisećao
mukotrpnih nastojanja da svoje remek-delo, njujorški Central
park, odbrani od vandalskih intervencija neukih i bezobzirnih
gradskih zvaničnika. Pukovnik Edmund Rajs, glavni
zapovednik Kolumbove garde, prisećao se istorijske večeri
kada je sa svojim ljudima stajao u senovitom šumarku
nadomak Getisburga, iščekujući napad Piketovih jurišnika.
 Krajem marta 1892. godine Bernam je pozvao svoje
sinove da mu dođu u posetu i da prenoće u njegovoj baraci.
Dečaci nisu stigli u ugovoreno vreme. Svi su isprva mislili da
se radilo o najobičnijem železničkom kašnjenju, ali je Bernam,
kako su sati prolazili, postajao sve uznemireniji. Njemu je, baš
kao i svim stanovnicima Čikaga, bilo dobro poznato da su
železničke nesreće predstavljale gotovo svakodnevnu pojavu.
Mrak je već počinjao da se spušta kada su dečaci
konačno stigli u Džekson park. Njihov voz je kasnio zbog
zastoja koji je prouzrokovao polomljeni most na deonici
između Milvokija i Sent Pola. Kako je Bernam pisao svojoj
supruzi, dečaci su stigli "taman na vreme da čuju kako
pukovnik Rajs pripoveda epizode iz Građanskog rata i
prepričava prerijske avanture koje je doživeo družeći se sa
izviđačima i Indijancima".
Dok je Bernam pisao to pismo, njegovi sinovi su sedeli u
neposrednoj blizini. "Čini mi se da su veoma srećni što su došli
ovde i trenutno razgledaju veliki fotografski album zajedno sa
gospodinom Džeraldinom." Taj album je predstavljao zbirku
građevinskih fotografija koje je snimio Čarls Dadli Arnold,
fotograf iz grada Bufala u saveznoj državi Njujork, koga je
Bernam unajmio kao zvaničnog fotografa Svetske izložbe.
Arnold je te večeri takođe bio u Bernamovoj baraci, tako da je
dečacima nešto kasnije održao par lekcija iz skiciranja. Bernam
je svoje pismo zaključio rečima: "Svi se veoma dobro osećamo
i zadovoljni smo količinom i raznovrsnošću posla koji nam je
sudbina tako velikodušno namenila."
Međutim, tako mirni i opušteni intervali nikada nisu dugo
trajali.

Sukob između Bernama i Dejvisa se ponovo rasplamsao.

Čelnici Kompanije za organizacju Svetske izložbe obratili su se
Kongresu sa molbom za fmansijsku pomoć, ali su kongresmeni
zahtevali da se prethodno sprovede istraga o troškovima
izložbe. Bernam i predsednik Bejker su pretpostavljali da će
kongresmeni od njih tražiti da podnesu samo generalni izveštaj
o rashodima, ali su ubrzo bili primorani da iscrpno odgovaraju
čak i na pitanja o najtričavijim izdacima. Tako su, na primer,
kada je Bejker naveo ukupnu sumu potrošenu na iznajmljivanje
kočija, članovi kongresnog potkomiteta zahtevali imena svih
ljudi koji su se vozili tim kočijama. Na jednom od čikaških
zasedanja, komitet je zatražio od Dejvisa da iznese procenu o
ukupnim troškovima koje je zahtevalo dovršenje izložbe.
Uopšte se ne potrudivši da se prethodno konsultuje sa
Bernamom, Dejvis je saopštio iznos koji je bio za deset
procenata niži od svote koju je, u skladu sa Bernamovim
proračunima, predsednik Bejker naveo u izjavi koju je
prosledio kongresnim istražiteljima. Dejvisovo svedočenje je
stoga nosilo prećutnu optužbu da su Bernam i Bejker
promišljeno uvećali sumu koja je bila potrebna za dovršenje
radova.
Kada je to čuo, Bernam je razjareno skočio na noge.
Predsednik kongresnog potkomiteta mu je naredio da se smiri i
da sedne na svoje mesto, ali ga Bernam nije poslušao. Bio je
toliko besan da je jedva uspevao da zadrži pribranost.
"Gospodin Dejvis se pri iznošenju te procene nije konsultovao
sa mnom niti sa bilo kim od mojih saradnika", izjavio je on,
"tako da cifre koje je naveo predstavljaju puko nagađanje. On
nema pojma o takvim stvarima."
Njegov nastup je uvredio predsedavajućeg. "Ne
dopuštam da se pred ovim komitetom iznose takve opaske",
rekao je odlučnim glasom, "tako da ljubazno molim gospodina
Bernama da smesta povuče svoj komentar."
Bernam je isprva odbio da to učini, da bi nakon
kratkotrajnog ubeđivanja pristao da povuče tvrdnju da Dejvis
nema pojma o istinskim troškovima izložbe. To je bio jedini
deo izjave koga je bio voljan da se odrekne. Potom je seo na
svoje mesto, uopšte ne pokazujući nameru da se bilo kome
izvinjava.
Članovi komiteta su potom otputovali za Vašington da bi
proučili dokazni materijal i sačinili izveštaj o opravdanosti
zahteva za finansijsku pomoć. Kongresmeni su, prema
Bernamovim recima, bili "ošamućeni veličinom i
dalekosežnošću čikaškog poduhvata. Svakom od njih smo dali
brdo podataka koje treba detaljno da prostudiraju, tako da
smatram da će njihov izveštaj predstavljati veoma zabavno
štivo s obzirom na činjenicu da bi čak i meni samom, kao osobi
koja je detaljno upućena u tu problematiku, bili potrebni
meseci i meseci da sastavim takav izveštaj."

Bar na papiru, izložbeni sektor Midvej plezans je

konačno počeo da poprima izvesno obličje. Dok se nalazio na
čelu tog odseka, profesor Patnam je smatrao da bi Midvej
trebalo da posluži prvenstveno u edukativne svrhe i da pruži
relevantne podatke o stranim narodima.
Sol Blum nije bio tog mišljenja. Midvej je trebalo da
bude zabavan, velika bašta zadovoljstva koja se protezala duže
od milje od Džekson parka, pa sve do granica Vašington parka.
Trebalo je da bude uzbudljiva, golicava, i ako se sve dobro
izvede, čak i šokantna. Sol se oslanjao na svoju veliku
sposobnost da "priređuje spektakle". Razaslao je poruke svuda
po svetu da će Midvej plezans biti egzotično kraljevstvo
nesvakidašnjih pogleda, zvukova i oseta. Biće tu autentičnih
sela iz dalekih krajeva sveta, naseljenih autentičnim
stanovniicuma - čak i Pigmejuma, ako poručnik Šufelt uspe u
svom nastojanju. Blum je shvatio da, budući da je
neprikosnoveni vladar Midveja, ne mora da se brine o svojoj
koncesiji za Alžirsko selo. Može sam da ga postavi. Napravio
je ugovor i poslao ga u Pariz.
Blumov talenat za promociju privukao je pažnju ostalih
dužnosnika sajma, koji su mu se obraćali za pomoć kako bi
unapredili izložbene postavke. U jednom momentu su ga
pozvali da ubedi novinare kako će ustvari izgledati Zgrade za
industriju i slobodnu umetnosti. To je išlo tako daleko, da je
Zvanična kancelarija za publicitet dala novinama detaljnu listu
monumentalne, ali zastrašujuće statistike. "Mogu da kažem da
nisu bili baš zainteresovani za akre površine ili tone čelika."
pisao je Blum, "Gledajte to na ovaj način - biće dovoljno veliko
da će moći da primi celokupnu stajaću rusku armiju."
Blum nije čak ni znao da li Ruzija uopšte ima stajaću
vojsku, koliko ona ima vojnika, pa čak ni koliko bi kvadratnih
milja mogli da pokriju. Bez obzira na to, ta činjenica je postala
jevanđelje širom Amerike. Čitaoci Meknelijevog Vodiča kroz
izložbu, našli bi se uzbuđeni, zamišljajući kako milioni ljudi sa
šubarama stoje zbijeno u zgradi čija je površina trideset dva
akra.
Blum nije osećao žaljenje.
 Anđeo iz Dvajta

U PROLEĆE 1892. GODINE, Holmsov asistent

Bendžamin Pitezel se obreo u gradu Dvajt, Ilinois, oko
sedamdeset pet milja jugozapadno od Čikaga, zbog odlaska na
lečenje čuvenom Kelijevom metodom protiv alkoholizma.
Pacijenti bi odsedali u trospratnom Livingston hotelu, zgradi
od crvene cigle jednostavnog dizajna, sa lučnim prozorima i
verandama duž cele fasade, finom mestu za odmor između
injekcija Dr. Kilijeve "zlatne kure". Zlato je bilo glavni
sastojak crvenog, belog i plavog rešenja nazvanog "brijačka
mera", koju su zaposleni Kilijevog Instituta ubrizgavali u ruku
pacijenata tri puta na dan. Igle su bile velike - ličile su na šilo -
i njima se ubrizgavala tečnost koja je ostavljala ogromne žute
aureole oko uboda, za neke značka, za druge neželjeni žig.
Ostatak formule je bio tajna, ali kao što bi doktori i hemičari
mogli da kažu, uključivao je i supstance koje su izazivale
zadovoljstvo i euforiju, kao i sastojak kojije dovodio do
amnezije - efekat koji je Čikaškoj pošti stvarao velike
probleme, jer je većim delom godine iz Dvajta stizala gomila
pisama bez odredišne adrese. Pošiljaoci su naprosto
zaboravljali da su ulica i broj važni za uspešnu isporuku pošte.
Pitezel je dugo bio teška pijanica, ali morao je da smanji,
tako da je Holms bio taj koji ga je poslaokod Kilija i platio za
njegov tretman. Objasnio je to kao gest dobrote, u zamenu za
Pitezelovu lojalnost. Kao i uvek, imao je druge razloge.
Shvatio je da Pitezelovo pijanstvo nadmašuje njegovu
korisnost i preti da ugrozi planove koji su bili u toku. Holms je
kasnije rekao o Pitezelu, "bio mi je suviše vredan kao čovek,
čak i sa svojim manama, da bih ga delio sa bocom." Holms je
takođetražio od Pitezela da mu dobavi bilo kakvu informaciju o
leku, kako bi mogao kasnije da ga kopira i prodaje preko svoje
sopstvene kompanije. Kasnije bi, naravno, Holms mogao da
osnuje svoje sopstveno lečilište na drugom spratu svoje zgrade
i nazove ga Institut Srebrni prah. Kilijev lek je bio neverovatno
popularan. Hiljade ljudi je dolazilo u Dvajt da seskinu sa
zavisnosti; hiljade njih je kupovalo oralnu verziju leka, koju je
Kili pakovao u karakteristične boce i molio korisnike da prazne
boce polome, kako bi sprečio nelojalnu konkurenciju da ih
naknadno napuni svojim bućkurišim.
Svakoga dana Pitezel je primao svoje tri doze, u
dnevnom ritualu "stajanja u redu" da bi primio svoje injekcije.
Žene su ih primale u svojim sobama i bile odvojene od
muškaraca, da bi se sačuvala njihova reputacija. U Čikagu su
hostese uvek znale kada su gosti primali lek, jer kad bi im
ponudile piće, odgovarali bi, "Ne, hvala, bio sam u Dvajtu."
Pitezel se vratio u Inglvud u Aprilu. Psihotropske moći
Kilijeve injekcije možda su uticale na priču koju je ispričao
Holmsu, kako je kod Kilija sreo mladu ženu velike lepote - da
se bolje izrazi, nadnaravne lepote - po imenu Emelina Sigrand.
Po njegovom izveštaju, Emelina je bila plavokosa, imala je
dvadeset četiri godine i od 1891. godine je radila kao
stenografkinja u ordinaciji doktora Kilija. Pitezelov
halucinantan opis je očigledno počeo da proganja Holmsa,
navevši ga da uputi pismo gospođici Sigrand i da joj ponudi da
se zaposli kao njegova lična sekretarica, uz dvostruko veću
platu od one koju je zarađivala kod Kilija. "Bila je to laskava
ponuda", kako je kasnije izjavio jedan od članova porodice
Sigrand.
Emelina je bez ikakvog oklevanja prihvatila Holmsovu
ponudu. Rad na institutu je imao svojih prednosti, ali je Dvajt u
odnosu na Čikago bio samo učmala provincija. Šansa da
udvostruči svoje prihode i da se preseli u grad koji je vrveo od
života i uzbuđenja - i koji će se, zahvaljujući predstojećoj
manifestaciji, uskoro pretvoriti u centar sveta - bila je prosto
neodoljiva. Emelina je već u mesecu maju napustila Kilijev
institut, ponevši sa sobom ušteđevinu u iznosu od osamsto
dolara. Kada je stigla u Inglvud, iznajmila je apartman u
pansionu u blizini Holmsove zgrade.
Holms je odmah primetio da je Pitezel preterao sa
pričama o Emelininoj lepoti, ali ne previše. Devojka je zaista
bila dražesna, a muške poglede je najviše plenila njena blistava
plava kosa. Holms je odmah primenio svoje zavodničke adute -
svoj milozvučan glas, nežan dodir i iskren netremičan pogled
dubokih plavetnih očiju.
Počeo je da je zasipa cvećem i da je vodi u Timermanovu
operu koja se nalazila u neposrednom komšiluku. Takođe joj je
poklonio bicikl. Večeri su često provodili u vožnji niz glatke
makadamom popločane ulice Jejl i Harvard, ostavljajući utisak
srećnog mladog para koji je blistao od lepote i blagostanja.
("Beli piket šeširi sa crnim talasastim trakama i par zašiljenih
pera prikačenih sa strane predstavljaju najnoviji modni hir
među ovdašnjim biciklistkinjama", moglo se pročitati u
društvenoj rubrici Čikago tribjuna.) Kada se Emelina dovoljno
izveštila u vožnji "točka" - kako su svi još uvek nazivali to
prevozno sredstvo, uprkos činjenici da su stari i rizični bicikli
sa ogromnim prednjim točkom već izašli iz upotrebe - ona i
Holms su počeli da se otiskuju na sve duže rute. Često su
prolazili dugim vrbama oivičenim Midvejskim bulevarom, sve
do Džekson parka - gde su, u društvu brojnih šetača i biciklista,
posmatrali kako napreduju radovi na izgradnji Svetskog sajma.
Emelina i Holms su tokom dokonih nedeljnih izlazaka u
par navrata posetili i sam Džekson park, gde su ustanovili da je
izgradnja još uvek bila u početnoj fazi - što je predstavljalo
veliko iznenađenje, s obzirom na veoma kratke vremenske
rokove koji su ih delili od dva značajna izložbena događaja,
ceremonije posvećenja i svečanog otvaranja. Park je najvećim
delom još uvek predstavljao samo jalovu pustopoljinu, a zdanje
koje je po najavama organizatora trebalo da predstavlja
najimpozantniji izložbeni objekat, Zgrada za industriju i
slobodne umetnosti, tek beše počelo da se izdiže iznad tla. Pa
ipak, bilo je i građevina koje su napredovale daleko bržim
tempom, među kojima su se naročite isticale Zgrada za
rudarstvo i Ženski paviljon. Tih dana se u parku moglo videti
mnoštvo uglednih i poznatih ljudi - državnika, plemića,
arhitekata i čikaških industrijskih barona. Gradilište su redovno
obilazile i brojne ugledne gospođe koje su dolazile na sastanke
Ženskog upravnog odbora. Veličanstvene crne kočije gospođe
Palmer su često tutnjale kroz park, baš kao i kočije njene
društvene suparnice, madam Keri Votson, koje su bile
prepoznatljive po blistavo-beloj emajliranoj karoseriji, žutim
točkovima i tamnoputom kočijašu obučenom u skarletno
svileno odelo.
Emelija je ustanovila da je bicikl bilo ubedljivo
najprijatnije voziti nakon snažnog pljuska kada je mogla izbeći
oblake prašine koji su se, poput peščane oluje, dizali oko
njenog bicikla puneći joj kosu sićušnim zrncima koja je bilo
nemoguće ukloniti čak i dugotrajnim četkanjem.

Jednog popodneva, dok je Emelina sedela ispred pisaće

mašine u Holmsovoj kancelariji, pred njom se pojavio
nepoznati muškarac koji je želeo da razgovara sa njenim
poslodavcem Bio je visok, sa lepo oblikovanom vilicom i
skromnim brkovima. Imao je oko trideset godina i bio je
obučen u jeftino odelo. Imao je lepe neupadljive crte lica koje
su odisale smernošću i prostodušnošću, mada je trenutno
delovao prilično ljutilo. Predstavio se kao Ned Koner i objasnio
joj da je nekada vodio Holmsovu juvelirsku tezgu u apoteci u
prizemlju zgrade. Došao je kako bi s njim razrešio neki
problem u vezi sa hipotekom.
Emelini je bilo poznato njegovo ime - negde ga već beše
čula, ili je nabasala na njega u Holmsovoj dokumentaciji.
Osmehnula se i objasnila Nedu da Holms trenutno nije u
zgradi. Nije znala kada će se vratiti. Da li bi mu ona mogla biti
od neke pomoći?
Nedova srdžba je splasnula. On i Emelina su "zapodenuli
razgovor o Holmsu". Ned ju je pažljivo posmatrao. Devojka je
bila mlada i lepa - "dražesna plavuša", kako će je kasnije
opisati. Na sebi je imala belu bluzu i crnu suknju koja je
isticala njenu vitku liniju. Sedela je pored prozora. Slapovi
bujne plave kose su se presijavali na suncu. Pred njom se
nalazila nova crna remingtonka koja, van svake sumnje, još
uvek nije bila otplaćena. Na osnovu ličnog iskustva i na osnovu
divljenja koje bi zaiskrilo u Emelininim očima dok je govorila
o Holmsu, Ned je mogao zaključiti da se njihov odnos nije
zasnivao isključivo na poslovnoj saradnji. Kasnije se prisećao:
"Rekao sam joj da je on opasan i pokvaren čovek i da bi bilo
najbolje da ga drži na odstojanju i da što pre zbriše odatle."
Međutim, Emelina je još uvek bila toliko opčinjena
Holmsom da nije pridala naročitu pažnju Nedovim rečima.

Doktor po imenu M.B. Lorens se 1. maja 1892. godine sa

svojom suprugom uselio u petosobni apartman u Holmsovom
zamku, gde su često susretali Emelinu, iako ona u to vreme još
uvek nije živela u zgradi, već u obližnjem pansionu.
"Emelina je bila jedna od najlepših i najprijatnijih
devojaka koje sam u životu upoznao", lzjavio je doktor Lorens.
"Moja supruga i ja smo stekli veoma lepo mišljenje o njoj.
Viđali smo je gotovo svakog dana. Često je svraćala do nas da
proćaska sa gospođom Lorens." Bračni par Lorens je često
viđao Emelinu u Holmsovom društvu. "Nije nam trebalo dugo
da Primetimo da odnos koji je vladao između gospođice
Sigrand i gospodina Holmsa nije bio čisto poslovne prirode",
izjavio je kasnije doktor Lorens, "ali smo u to vreme smatrali
da je takvo ponašanje pre zasluživalo sažaljenje nego optužbu."
Emelina je bila zaslepljena Holmsovim nastupom. Volela
ga je zbog njegove srdačnosti, zbog nežnih dodira, zbog
beskrajne smirenosti i uglađenosti. Još nikada nije upoznala
muškarca koji bi se mogao meriti s njim. Uz sve te kvalitete,
imao je i plemićko poreklo, bio je sin jednog engleskog lorda,
što joj je poverio u krajnjoj tajnosti. Zamolio ju je da nikome
ne pominje taj detalj, što je donekle umanjilo njen užitak, ali je
dodatno doprinelo njegovoj misterioznosti. Naravno, ona je
podelila tu tajnu sa nekolicinom najprisnijih prijateljica, tek
nakon što su joj se zaklele da nikome neće zucnuti o tome. U
Emelininim očima, Holmsove tvrdnje o plemićkom poreklu
bile su krajnje uverljive. Taj detalj je uveliko objašnjašnjavao
njegovu šarmantnost i prefinjene manire - osobine koje su bile
tako neuobičajene u divljem i sirovom, bučnom Čikagu.

Emelina je bila srdačna, otvorena i društvena osoba.

Često se dopisivala sa svojim rođacima iz Lafajeta u Indijani,
kao i sa prijateljima koje je stekla tokom svog boravka u
Dvajtu. Lako je stupala u kontakt sa ljudima i sklapala nova
poznanstva. Još uvek se redovno sastajala sa vlasnicom
pansiona u kome je odsela odmah po svom dolasku u Čikago.
Njih dve su u međuvremenu uspostavile prilično prisan odnos.
U oktobru su je posetili njen dalji rođak, doktor B.Dž.
Sigrand, i njegova supruga. Doktor Sigrand, koji je imao
zubarsku ordinaciju na čikaškom Nort Sajdu24, na mestu gde su
se ukrštale avenije Nort i Milvoki, stupio je u kontakt sa
Emelinom zato što je želeo da napiše rodoslov porodice
Sigrand. Iako su bili u rodbinskim vezama, njih dvoje se pre
toga nisu lično poznavali. "Bio sam opčinjen njenom
srdačnoću, manirima i bistrinom uma", izjavio je doktor
Sigrand. "Njena spoljašnjost je bila jednako očaravajuća. Bila

24 Severna strana (Prim. prev.).

je visoka i lepo građena, sa bujnom kosom boje lana." Iako se
doktor Sigrand i njegova supruga nikada nisu lično susreli sa
Holmsom, od Emeline su čuli oduševljene priče o njegovo;
šarmantnosti, velikodušnosti i poslovnoj preduzimljivosti.
Emelina je svoje rođake povela u obilazak Holmsove zgrade,
govoreći im o njegovim namerama da to mesto pretvori u hotel
koji će ugostiti posetioce Svetske izložbe. Takođe im je
objasnila kako će izdignuta železnica koja se trenutno gradila
iznad šezdeset treće ulice transportovati posetioce direktno do
Džekson parka. Niko nije sumnjao da će do leta 1893. godine
Inglvud biti zapljusnut pravom bujicom gostiju. Emelina je bila
ubeđena da je uspeh bio neminovan.
Emelinin zanos je predstavljao sastavni deo njenog
šarma. Ona je bila do ušiju zaljubljena u svog mladog doktora,
te stoga zaljubljena i u sve što je bilo povezano s njim. Doktor
Sigrand, sa druge strane, uopšte nije bio očaran izgledom
Holmsove zgrade i njenim tobožnjim potencijalima. To je, po
njegovom mišljenju, bilo isuviše turobno i nametljivo zdanje
koje je drastično odstupalo od svog okruženja. Sve ostale
značajnije građevine u Inglvudu odisale su energijom
iščekivanja koje nije bilo usredsređeno isključivo na Svetski
sajam, već na grandiozniju i dalekosežniju viziju budućnosti o
kojoj su snevali stanovnici Čikaga. Samo nekoliko blokova
dalje izdizale su se ogromne vile raskošnih boja i tekstura, kao
i veličanstvena Timermanova opera i susedni Nju Džulijen
hotel, čiji vlasnici nisu štedeli na upotrebi prefmjenih
materijala i angažovanju vrhunskih majstora. Za razliku od
toga, Holmsova zgrada je predstavljala mrtav prostor, nalik
uglu sobe u koji nije mogla dopreti svetlost. Bilo je očigledno
da Holms pri izgradnji nije angažovao arhitektu, ili bar ne
dobrog arhitektu. Hodnici njegove zgrade su bili mračni i
načičkani mnoštvom vrata. Drvena građa je bila lošeg kvaliteta,
a tesarski poslovi su bili traljavo odrađeni. Pasaži su bili
postavljeni pod krajnje čudnim i neočekivanim uglovima
 Uprkos tome, Emelina je bila hipnotisana Holmsovim
postignućima. Doktor Sigrand nije bio tako hladan i bezobziran
čovek da bi tek tako smrskao tu slatku naivnu iluziju. Kasnije
je sigurno zažalio zbog toga što nije bio iskreniji i što nije bolje
oslušnuo taj duboki savesni glas koji mu je govorio da je u toj
građevini bilo nečeg odbojnog i opakog i da je Emelinin
doživljaj tog mesta bio u krajnjem neskladu sa njegovom
istinskom prirodom. Ali, sa druge strane, Emelina je bila
zaljubljena. Njegova zapažanja bi je sigurno povredila. Bila je
tako mlada i tako puna zanosa da je njeno oduševljenje bilo
prosto zarazno, naročito za doktora Sigranda koji je tako retko
viđao istinsku radost i ushićenje, budući da je u svojoj
stomatološkoj praksi svakodnevno posmatrao kako čak i
najsnažniji i najhrabriji muškarci prestrašeno sede na zubarskoj
stolici, kriveći lice od bola i roneći bujice suza.
Nedugo nakon te posete, Holms je zaprosio Emelinu, što
je ona bez oklevanja prihvatila. Obećao joj je medeni mesec u
Evropi. Naravno, tokom tog putovanja će obavezno posetiti i
njegovog oca, engleskog lorda.
 Dan Posvećenja

OLMSTEDA JE MUČILA UŽASNA ZUBOBOLJA,

tutnjalo mu je u ušima i patio je od nesanice, ali je, uprkos
tome, tokom prvih nekoliko meseci 1892. godine uspevao da
održi tempo koji bi bio poguban čak i za čoveka koji je bio
triput mlađi od njega. Neprestano je cirkulisao između Čikaga,
Ešvila, Noksvila, Luisvila i Ročestera, iako su duga i
iscrpljujuća putovanja dodatno pogoršavala njegovo psiho-
fizičko stanje. U Čikagu su, uprkos neštedimičnim naporima
njegovog mladog saradnika Harija Kodmana, radovi drastično
kasnili, što je značilo da je njihov deo posla iz dana u dan
postajao sve obimniji i sve neizvodljiviji. Prvi ključni događaj -
ceremonija posvećenja koja je trebalo da se održi 21. oktobra
1892. godine - bio je već zastrašujuće blizu, a bio bi još bliži da
zvaničnici Svetske izložbe nisu promenili prvobitni datum, 12.
oktobar, kako bi omogućili njujorškim čelnicima da održe
sopstvenu proslavu u čast Kolumbovog otkrića. S obzirom na
klevete i pogrde kojima je Njujork donedavno zasipao Čikago,
to pomeranje datuma izgledalo je kao čin iznenađujuće milosti.
Neprestana odlaganja u Džekson parku izluđivala su
Olmsteda. Svako kašnjenje na gradilištu je nužno
podrazumevalo dalje zastoje u pejzažnim radovima.
Građevinske aktivnosti su pri tom narušavale čak i ono malo
obavljenog pejzažnog posla. Radnici su gazili Olmstedove
biljke i uništavali njegove puteve. Najgora situacija u tom
pogledu vladala je oko Zgrade američke vlade. "Na sve strane",
izveštavao je Rudolf Ulrih, Olmstedov glavni Pejzažni
nadzornik, "ležale su raštrkane gomile materijala svih mogućih
vrsta i oblika, u takvim količinama da je samo vršenje
neprestanog pritiska na ljude koji su vodili poslove na tom delu
gradilišta moglo pomeriti stvari sa mrtve tačke. Pa čak i tada,
kada je naizgled došlo do izvesnog napretka i kada su radovi
konačno započeti, niko nije obraćao pažnju na naš trud. Ono
što bi jednog dana bilo postignuto, već sutradan bi bilo
upropašćeno."
Neprestana odlaganja i šteta koju su građevinari nanosili
već obavljenim pejzažnim radovima ispunjavali su Olmsteda
velikim besom i ogorčenošću, ali su neke druge unosile još
veći nemir u njegovu dušu. Činilo se da je Bernam, uprkos
neprestanim Olmstedovim pridikama, još uvek smatrao da su
parni čamci predstavljali jedno od najprihvatljivijih rešenja za
izložbene kanale i lagune. Osim toga, Olmsted je takođe stekao
utisak da niko od izložbenih funkcionera nije delio njegovo
uverenje da Zeleno ostrvo mora ostati lišeno od bilo kakvih
građevinskih konstrukcija.
Zeleno ostrvo je bilo izloženo neprestanim napadima i
zadiranjima, što je raspirilo srdžbu koja je već dugo tinjala u
Olmstedovoj duši. Sa svih strana su počeli da izranjaju
beskrupulozni tipovi koji su predstavljali pretnju za njegov
brižljivo osmišljeni pejzaž. Svi su želeli da se domognu nekog
dela ostrva. Prvi koji je istupio sa takvim predlogom bio je
Teodor Tomas, dirigent Čikaškog simfonijskog orkestra, koji je
ostrvo smatrao idealnom lokacijom - štaviše, jedinom
mogućom lokacijom - za izgradnju muzičke dvorane koja bi
bila dostojna Svetske izložbe. Olmstedu nije bilo ni na kraj
pameti da prihvati tu ideju. Sledeći na listi potencijalnih
uzurpatora bio je Teodor Ruzvelt, koji je u to vreme
predsedavao Komisijom za državnu administraciju i koji je bio
poznat po svojoj osobini da, kada nešto naumi, ruši sve
prepreke pred sobom. Olmstedovo ostrvo je, po njegovim
tvrdnjama, bilo prosto savršeno za lovački kamp koji je elitni
klub Bun i Kroket želeo da instalira na izložbi. S obzirom na
uticaj koji je Ruzvelt posedovao u Vašingtonu, čelnici
Nacionalne komisije revnosno zagovarali njegovu ideju.
Bernam je, u nastojanju da izbegne dalje sukobe, takođe
nagovarao Olmsteda da prihvati tu ponudu. "Šta kažete na
ideju da kamp postavimo na severnom delu ostrva, gde bi bio
diskretno ušuškan među stablima, čisto kao izložbena
postavka, tako bi bio potpuno neprimetan sa obale i izložen
jedino pogledima posetilaca koji bi prolazili tim delom ostrva?"
Olmsted je rekao isto što i ranije. Nije dolazilo u obzir.
Dopustio je Ruzveltu da postavi lovački logor na jednom
manjem ostrvu, ali isključivo pod uslovom da tamo ne bude
nikakvih građevina, već samo "nekolicina šatora, konja,
logorska vatra i slične stvari". Kasnije je malo popustio i
dozvolio postavljanje male lovačke kolibe.
Naredni pretendenti su bili američka Vlada, koja je na
tom mestu želela da postavi indijansko selo, i profesor Patnam,
upravnik etnološkog odseka, koji je Zeleno ostrvo smatrao
idealnom lokacijom za nekolicinu egzotičnih sela. Japanska
Vlada je takođe bila zainteresovana zа ostrvo. "Japanskoj
delegaciji je potrebna otvorena lokacija na kojoj bi podigli
svoje originalne hramove, tako da su zaključili da bi i njima za
tu svrhu najviše odgovaralo Zeleno оstrvo", pisao je Bernam u
februaru 1892. godine. Bernamu je već bilo jasno da će nešto
definitivno morati da se nalazi na Zelenom ostrvu. Mesto je
bilo toliko privlačno da su nekome morali popustiti. Zbog toga
je počeo da nagovara Olmsteda da prihvati japanski predlog.
"Neosporno je da japanska postavka najviše odgovora dotičnoj
lokaciji i, što je najbolje, ona ni sa čim ne bi ugrozila skladnost
samog pejzaža. Oni bi na tom mestu podiglisvoje graciozne i
prefinjene građevine koje bi predstavljale pravi užitak za oko i
koje bi po okončanju izložbe, bile ostavljene kao dar japanskog
naroda stanovnicima Čikaga." Strahujući od nekog daleko
goreg rešenja, Olmsted je na kraju pristao.
Njegovo raspoloženje je bilo dodatno pogoršano vešću da
se, dok se on borio da zadrži čast Zelenog ostrva, odigrao još
jedan bezočni nasrtaj na njegov obožavani Central park.
Na insistiranje nekolicine bogatih Njujorčana, državno
zakonodavstvo je u tajnosti donelo odluku kojom je dopuštena
izgradnja "brze staze" na zapadnoj strani parka kako bi gradski
bogataši tuda mogli lagodno da prolaze svojim kočijama.
Javnost je burno reagovala. Olmsted je odmah uputio protestno
pismo u kome je planirani poduhvat nazvao "nerazumnim,
zlim, zavednim i nemoralnim". Državni zakonodavci su ubrzo
povukli svoju uredbu. Iscrpljen bolovima i nesanicom, teretom
poslovnih obaveza i sve većom napetošću zbog neprestanih
odlaganja i ometanja, Olmsted se krajem marta našao na rubu
fizičkog i emocinalnog kolapsa. Depresija, koja ga je u
sporadičnim naletima mučila već dugi niz godina, ponovo je
došla po svoj turobni danak. "Kada Olmsted zapadne u
melanholiju", pisao je jedan od njegovih prijatelja, "on zdušno
neguje to stanje, postavljajući ga u strašne i neumoljive logičke
okvire."
Olmsted je, uprkos tome, verovao da mu je potreban
samo dobar i temeljit odmor. U skladu sa terapeutskim
običajima tog doba, odlučio je da pođe na oporavak u Evropu,
gde će istovremeno dobiti priliku da svoj vizuelni arsenal
obogati tamošnjim pejzažnim detaljima. Planirao je da to
vreme iskoristi za obilazak evropskih javnih vrtova i parkova,
kao i lokacije na kojoj je svojevremeno održana pariška
izložba.
Svom najstarijem sinu Džonu prepustio je bruklinsku
poslovnicu, dok je svog Čikaškog saradnika Harija Kodmana
zadužio za vođenje poslova u Džekson parku. U poslednjem
trenutku je odlučio da na put povede i svoje dvoje dece, Merion
i Rika, kao i Kodmanovog mlađeg brata Fila. Olmstedovi
mladi pratioci bili su uvereni da kreću na putovanje iz snova,
ali se ta avantura za vremešnog pejzažnog arhitektu pretvorila
u prilično sumorno iskustvo.
Isplovili su u subotu, 2. aprila 1892. godine. Kada su
stigli do Liverpula, nebo je bilo prekriveno gustim crnim
oblacima iz kojih je pljuštala mešavina grada i susnežice.

Sol Blum je u Čikagu primio telegram čiji ga je sadržaj

naprosto prenerazio. Iščitao je tekst nekoliko puta zaredom
kako bi se uverio da nije pogrešno shvatio reči koje su
poigravale pred njegovim očima. Njegovi Alžirci, na desetine i
desetine Alžiraca sa sve svojom imovinom i stadima, već su
plovili ka Novom svetu kako bi nastupili na čikaškom sajmu -
godinu dana pre svečanog otvaranja.
"Pogodili su mesec", objašnjavao je Blum, "ali su
očigledno omašili godinu."

Engleski pejzaž je bio dražestan kao i uvek, ali je vreme

bilo sumorno i depresivno. Nakon kratkotrajnog boravka kod
rođaka koji su živeli u Čizlherstu, Olmsted je sa dečacima
otputovao za Pariz, dok je njegova kćerka Merion ostala u
Engleskoj.
Olmsted je u Parizu posetio lokaciju nekadašnje Svetske
izložbe. Vrtovi su bili proređeni usled dugotrajne zime, a
arhitektonska zdanja su delovala pomalo dotrajalo, ali se na
tom mestu ipak zadržalo dovoljno sajamske atmosfere da bi
Olmsted dobio "sasvim pristojnu predstavu" o tome kako je
svojevremeno izgledala pariška izložba. Ta lokacija je
očigledno još uvek bila veoma popularna. Tokom jedne
nedeljne posete, Olmsted i dečaci su tamo zatekli četiri
muzička orkestra, otvorene štandove za prodaju osvežavajućih
pića i nekolik hiljada ljudi koji su dokono šetali naokolo.
Mnoštvo posetilaca je čekalo u redu ispred Ajfelove kule.
Olmsted je ispitivao svaki detalj, razmišljajući o
potencijalima čikaške izložbe. Travnjaci su bili "u prilično
ubogom stanju", dok pošljunčene staze "nisu bile ugodne ni za
oko ni za stopala". Olmsted je izneo ozbiljne prigovore na
račun prekomerne upotrebe formalnih cvetnih leja na pariškom
sajmištu. "Takva upotreba cveća", pisao je on svom sinu Džonu
koji je ostao u Bruklinu, "može se najblažim rečima opisati kao
previše upadljiva, kitnjasta i detinjasta, čime vređa
dostojanstvenost izložbe i narušava njemu širinu, jedinstvo i
skladnost." Olmsted je ostao nepokolebljiv u svom uverenju da
se čikaška izložba "mora odlikovati jednostavnošću i
uzdržanošću i po svaku cenu izbegavati proste i kitnjaste
detalje."
Poseta pariškom sajmištu iznova je probudila njegove
strepnje da su Bernam i njegovi arhitekti, u nastojanju da
nadmaše parišku izložbu, izgubili iz vida istinsku prirodu i
karakter Svetskog sajma. "Pariška zdanja", pisao je Olmsted,
"poseduju izrazitu živost i raznolikost boja, ali su u pogledu
arhitektonskih ukrasa i finesa daleko skromnija nego što sam
očekivao. Čini mi se da su te građevine, po svom izgledu i
dizajnu, primerenije svrsi Svetske izložbe nego što je slučaj sa
našim čikaškim zdanjima koja pre podsećaju na trajne
grandiozne arhitektonske spomenike. Počinjem da strahujem
da smo možda povukli pogrešan potez i da smo se odlučili za
građevine koje pretenduju na neprimerenu arhitektonsku
uzvišenost i obiluju skulpturnim i raznim drugim detaljima koji
mogu delovati isuviše grandiozno i pompezno."
Olmstedu je bilo drago što je na to putovanje krenuo sa
svojom mladom veselom svitom. U jednom od pisama
izveštavao je svoju suprugu: "Uživam u ovom putovanju i
nadam se da će ono imati pozitivnog odraza na moje
zdravstveno stanje." Međutim, nedugo nakon povratka u
Čizlherst, Olmstedovo zdravlje se pogoršalo i ponovo je počeo
da pati od nesanice. U pismu Hariju Kodmanu, koji je u to
vreme takođe poklekao pred nekom čudnom stomačnom
bolešću, Olmsted je zapisao: "Mogu samo da zaključim da sam
očigledno mnogo stariji i mnogo izrabljeniji nego što sam
pretpostavljao."
Doktor Henri Rejner, koji je igrom slučaja bio
specijalista za nervne poremećaje, posetio je Čizlherst kako bi
se upoznao sa Olmstedom. Rejner je bio toliko zatečen
Olmstedovim zdravstvenim stanjem da je odmah istupio sa
ponudom da mu ukaže gostoprimstvo u svojoj kući u Hempstid
Hitu, u okolini Londona, gde će lično voditi računa o njemu.
Olmsted je prihvatio ponudu.
Uprkos Rejnerovim naporima, Olmstedovo stanje se nije
poboljšalo. Boravak u Hempstid Hitu mu je sve teže padao.
"Znaš, ovde se osećam kao da sam u zatvoru", pisao je on
Hariju Kodmanu 16. juna 1892. godine. "Već dugo očekujem
da stvari krenu nabolje, ali pošto nema nikakvog napretka, iz
dana u dan zapadam u sve dublje razočaranje." Doktor Rejner
je, bar prema Olmstedovim recima, takođe bio zbunjen takvim
ishodom. "On me je u više navrata detaljno pregledao, tako da
samouvereno tvrdi da nemam nikakvih tegoba organske
prirode i da, pod povoljnim okolnostima, mogu očekivati da
nesmetano nastavim sa poslom bar još nekoliko godina. On
moje sadašnje stanje opisuje kao varijaciju zdravstvenih tegoba
zbog kojih sam krenuo na ovo putovanje."
Olmsted je često sedao u kočiju i kretao u obilazak,
"svakog dana nekim drugim putem", i posmatrao vrtove,
crkvena dvorišta, privatne parkove i prirodne pejzaže. Ukrasne
leje vređale su njegovo istančano oko. On je, kao i obično, sa
krajnjim prezirom posmatrao takve aranžmane, nazivajući ih
"detinjastim, prostim, razmetljivim, napadnim, neprimerenim i
neskladnim". Sam pejzaž je, sa druge strane, posedovao veliku
draž za Olmsteda: "U Americi apsolutno nema ničega što bi se
moglo uporediti sa pastoralnom i živopisnom lepotom koju
Englezi smatraju opštom svojinom. Kad god izađem napolje,
srce mi zatreperi u grudima. Dok pišem ove redove, pred
mojim očima poigrava tako očaravajući prizor, zaodeven
rominjavim plaštom kiše, da čovek prosto ostaje bez daha." Pa
ipak, kako je Olmsted ustanovio, najdražesniji prizori su bili
sačinjeni od najjednostavnijih i najprirodnijih kombinacija
lokalne flore. "Ubedljivo najlepšu kombinaciju sačinjavaju
štipavica, divlja ruža, kupina, glog i bršljan. Čak i kada nisu u
cvatu, ove biljke deluju očaravajuće. Još jedna povoljna
okolnost je da se mogu nabaviti u ogromnim količinama po
veoma niskim cenama."
Prizori sa kojima se Olmsted susretao povremeno su
dovodili u pitanje njegovu viziju Džekson parka, dok su mu u
drugim prilikama potvrđivali da je na pravom kursu.
"Samouvereno tvrdim da najlepši i najdražesniji pejzaži po
pravilu obiluju lozicama i puzavicama koje uvek uspevaju da
nadmudre veštog baštovana. Kada je u pitanju ta vrsta raslinja,
nje nikad ne može biti previše u nekom pejzažu." Olmsted je
znao da je ostalo premalo vremena da bi samoj prirodi
prepustili stvaranje takvih efekala. "Moramo nastojati da,
koliko god je moguće, mostove preplavimo puzavicama i
nadvijajućim granama koje će po potrebi biti pričvršćene
ekserima kako bismo dobili odgovarajuću senku, željene
nijanse lišća i mestimičnu zaklonjenost vodene površine."
Susret sa engleskim pejzažom dodatno je osnažio
Olmstedovo uverenje da Zeleno ostrvo, uprkos japanskom
hramu, mora zadržati savršeno prirodan i divlji izgled. "Sada
još više nego ranije uviđam značaj i vrednost tog ostrva", pisao
je on Hariju Kodmanu, "tako da moramo upotrebiti sva
raspoloživa sredstva da na tom mestu stvorimo neprozirni biljni
zastor čiji će rubovi biti prekriveni gustim raskošnim
naslagama lišća, uz obilje raznovrsnih sitnih detalja koji će biti
u potpunosti potčinjeni sveopštem utisku... U tom cilju nam je
potrebno što više vezlice, adlumije, maderine loze, divlje ruže,
devičanske trave, kupinovog grmlja, španske grahorice,
kužnjaka, mlečika, sitnih zapadnih suncokreta i ladoleža."
Međutim, on je istovremeno uviđao da je divljina koju je
želeo da stvori zahtevala izuzetno dobro održavanje tla, što je
podstaklo strahovanja da se Čikago neće pokazati doraslim tom
zadatku. "Kada se radi o urednosti, doteranosti i eleganciji
vrtova, zemljišta, staza, Puteva, standardi engleskih težaka,
kočijaša, pa čak i najvećih prostaka neuporedivo su viši od
standarda čikaških trgovačkih barona i virtuoza", pisao je on
Kodmanu, "tako da ćemo se strašno osramotiti ukoliko u tom
pogledu ne uspemo da ostvarimo daleko viši nivo od onoga
koji bi naši pretpostavljeni smatrali zadovoljavajućim."
Sve u svemu, Olmsted nije gubio veru da će uspešno
realizovati izložbeni pejzaž. U Međuvremenu je izronio jedan
nov i veoma ozbiljan razlog za zabrinutost. "Sada se nad
Svetskom izložbom nadvila nova pretnja, a to je kolera",
izveštavao je on u pismu adresiranom na bruklinsku
poslovnicu. "Jutrošnje vesti iz Rusije i Pariza su krajnje
uznemiravajuće."

Dok su se Blumovi Alžirci približavali Njujorškoj luci,

radnici dodeljeni midvejskom odseku počeli su da podižu
privremene nastambe za njihov smeštaj. Sol Blum je otputovao
za Njujork, gde je rezervisao dva železnička vagona u kojima
će alžirski seljani i njihova imovina biti prebačeni do Čikaga.
Čim su se iskrcali sa palube, Alžirci su se raštrkali u svim
pravcima. "Gledao sam kako tumaraju naokolo, sudarajući se
sa svetinom i gubeći se po pristaništu", prisećao se Blum
Izgledali su kao razbijena vojska. Blum im je usplahireno
pritrčao, izvikujući uputstva na francuskom i engleskom jeziku.
Ogroman tamnoputi muškarac prišao je Blumu i na savršenom
engleskom jeziku, sa akcentom britanskih plemića, rekao:
"Zamolio bih vas da budete malo učtiviji. Ako me ne poslušate,
mogao bih da izgubim strpljenje i da vas bacim u vodu."
Tamnoputi muškarac se predstavio kao Arči. Razgovor je
ubrzo poprimio miroljubiviji ton i Arči je tada objasnio Blumu
da je proveo punih deset godina u Londonu, gde je radio kao
telohranitelj jednog bogataša. "Moje trenutno zaduženje je da
sprovedem ove ljude do grada koji se zove Čikago. Koliko sam
obavešten, to mesto se nalazi negde u provinciji."
Blum ga je ponudio cigarom i predložio mu da postane
njegov lični asistent i telohranitelj.
"Vaša ponuda", odgovorio je Arči, "zvuči sasvim
prihvatljivo." Blum i Arči su potom zapalili svoje cigare i
kolutovi aromatičnog dima počeli su da se stapaju sa
pomrčinom koja se nadvijala nad Njujorškom lukom.

Bernam je svim silama nastojao da ubrza građevinske

radove, pri čemu je ubedljivi prioritet imala Zgrada za
industriju i slobodne umetnosti koja je morala biti spremna za
dan posvećenja. U mesecu martu, kada beše ostalo još samo
pola godine do zakazane ceremonije, odlučio je da se prvi put
pozove na "carsku klauzulu" iz ugovora koje je potpisao sa
izvođačima radova. Naredio je kompaniji koja je preuzela
izgradnju Zgrade za električnu industriju da udvostruči radnu
snagu i da nastavi sa radovima čak i tokom noći, pod
električnim osvetljenjem. Takođe je zapretio izvođačima
radova na Industrijskoj zgradi da će ih zadesiti ista sudbina ako
ne ubrzaju tempo.
Bernam je do tog vremena već počeo da gubi nadu da će
se domoći projekta koji bi svojom upečatljivošću nadmašio
Ajfelovu kulu. Nedavno je odbio još jednu ekstravagantnu
ideju koja je potekla od mladog i ambicioznog inženjera iz
Pitsburga koji je svojevremeno prisustvovao diskusiji u
čikaškom klubu "Subotom po podne". Taj mladi stručnjak je,
za razliku od većine kandidata, raspolagao dovoljnim ugledom
- njegova kompanija je uspela da izdejstvuje ugovor za
ispitivanje čelika koji se koristio za izgradnju izložbenih zdanja
- ali je njegov projekat, po Bernamovom mišljenju, bio
neizvodljiv. "Vaš izum mi deluje isuviše krhko i nepouzdano",
objasnio je pitsburškom inženjeru. Javnost bi, dodao je, sigurno
bila preplašena takvom idejom.
Proleće je donelo vremenske nepogode koje su dodatno
omele napredovanje radova u Džekson parku. U utorak 5.
aprila 1892. godine, u 6:50 ujutru, iznenadna oluja uništila je
upravo završenu crpnu stanicu i srušila šezdeset pet stopa
građevinske konstrukcije na Zgradi savezne države Ilinois. Tri
nedelje kasnije još jedna snažna oluja uništila je osam stotina
stopa juznog zida Zgrade za industriju i slobodne umetnosti.
"Čini se da je vetar odučio da demonstrira svoju razornu moć
baš na lokaciji budućeg sajmišta", izveštavao je Čikago tribjun.
Kako bi što više ubrzao radove, Bernam je pozvao
istočne arhitekte i zakazao im sastanak u Čikagu. Jedan od
najurgentnijih problema bilo je određivanje kolorita za
eksterijere glavnih izložbenih zdanja. S obzirom na predstojeću
ceremoniju, bilo je naročito važno da se što pre odluči kojom
će bojom biti prekriven površinski sloj stafa na Zgradi za
industriju i slobodne umetnosti. Tokom sastanka izronila je
ideja koja je, na kratke staze, obećavala dramatično ubrzanje
radova, mada će njeni dugoročni efekti imati još značajnijeg
odraza budući da će izložbena zdanja, zahvaljujući tom detalju,
ostati urezana u ljudskom sećanju kao prizori nadzemaljske
lepote.

Za domen eksterijerne dekoracije je zvanično bio u

nadležnosti Vilijema Pretimana, koji se nalazio na čelu odseka
za izložbeni kolorit. Bernam je kasnije priznao da je Pretimana
postavio na taj položaj "uveliko zahvaljujući činjenici da je on
bio dobar prijatelj Džona Ruta". Međutim, vremenom se
ispostavilo da on nije bio pravi čovek za taj posao. Harijeta
Monro, koja je lično poznavala Pretimana i njegovu suprugu,
zapisala je: "Njegova genijalnost je bila okrnjena arogancijom i
nepopustljivošću koje su ga činile nespremnim za bilo kakav
ustupak ili kompromis. Zbog toga se njegov život pretvorio u
tragediju nedoslednosti i beznačajnosti."
Pretiman nije prisustvovao sastanku jer se u to vreme
nalazio na Istočnoj obali, tako da ga arhitekti nisu konsultovali
pri donošenju odluka. "Insistirao sam da što pre razrešimo te
detalje jer sam znao da smo u strahovitom škripcu sa
vremenom," izjavio je Bernam. "Počeli smo da razgovaramo o
koloritu, a onda smo sasvim spontano i neočekivano stigli do
maestralne ideje: Neka sve bude savršeno belo. Ne sećam se ko
je prvi istupio s tim predlogom. Možda je to bila jedna od onih
ideja koje izrone same od sebe. U svakom slučaju, ja sam
doneo konačnu odluku."
Zgrada za rudarstvo, koju je projektovao čikaški arhitekta
Solon S. Biman, bila je skoro završena, tako da je odlučeno da
se ideja isproba na tom zdanju. Bernam je naložio da se zgrada
prefarba kremasto-belom bojom. Kada se vratio sa istočne
obale, Pretiman je bio "van sebe od besa", kako se prisećao
Bernam. Pretiman je tvrdio da takav postupak predstavlja
nedopustivo zadiranje u njegov domen i da se donošenje
odluka o izložbenom koloritu nalazi isključivo u njegovoj
nadležnosti.
"Ne delim vaše mišljenje", rekao mu je Bernam. "Ta
odluka je prvenstveno u mojoj nadležnosti."
"U redu", uvređeno je odbrusio Pretiman. "U tom slučaju
dajem otkaz."
Bernam uopšte nije bio pogođen njegovom odlukom.
"On je bio ćutljiv i mrzovoljan čovek", kasnije je
prokomentarisao. "Pustio sam ga da ode, a onda sam rekao
Čarlsu Mek Kimu da mi je potreban čovek koji će moći da
preuzme taj deo posla i koji će biti unajmljen isključivo zbog
svojih sposobnosti, a ne zato što je posedovao dobre veze u
određenim krugovima."
Mek Kim mu je preporučio njujorškog slikara Fransisa
Mileta koji je prisustvovao sastanku na kome je doneta odluka
o koloritu. Bernam ga je odmah unajmio.
Milet je ubrzo dokazao da je bio dostojan tog izazova.
Nakon kratkotrajnog eksperimentisanja, odlučio se za upotrebu
"olovnog i uljanog belila", boja koje su bile najpogodnije za
prekrivanje stafa, a potom je razvio tehniku u kojoj se boja nije
nanosila pomoću četke, već kroz crevo sa specijalnim
raspršivačem koji je bio napravljen od komada gasne cevi. Taj
izum je predstavljao preteču modernog pištolja za farbanje.
Bernam je Miletu i njegovoj ekipi nadenuo nadimak "Molerska
družina".

Snažna oluja koja je u prvoj nedelji maja zahvatila

Čikago donela je slapove kiše zbog kojih je reka Čikago
preplavila svoje staro korito i ponovo ugrozila gradsko
vodosnabdevanje. U blizini usisnih cevi koje su Čikago
snabdevale pijaćom vodom opaženo je raspadajuće konjsko
truplo.
Taj incident je dodatno uverio Bernama da je pod hitno
morao da razradi plan za izgradnju cevovoda kojim bi čista
voda sa izvora u Vokeši bila dopremana do sajmišta. Projekat
je morao biti realizovan do svečanog otvaranja. Nešto ranije, u
julu 1891. godine, taj poduhvat je bio poveren kompaniji
Higija mineral springs, na čijem se čelu nalazio preduzetnik po
imenu Dž.E. Mekelroj, ali izgradnja cevovoda još uvek nije
bila započeta. Bernam je stoga u martu naložio Dajonu
Džeraldinu, svom glavnom nadzorniku za građevinske radove,
da uradi sve što je bilo u njegovoj moći kako bi se "ubrzala
realizacija projekta i ukinula mogućnost bilo kakvih daljih
odlaganja".
Higija je izdejstvovala ovlašćenje da doprema vodu sa
svog izvora u Vokeši pomoću cevovoda koji bi prolazio kroz
samo selo, ali kompanijini čelnici nisu predvideli da će njihovi
planovi podstaći izuzetno burnu reakciju među lokalnim
stanovništvom koje je strahovalo da će cevovod uništiti lepotu
njihovog pejzaža i isušiti čuvene izvore. Upravnik Higije
Mekelroj je, podlegavši pred Bernamovim neumoljivim
zahtevima, odlučio da pribegne očajničkim merama.
U subotu uveče 7. maja 1892. godine, Mekelroj je na
iznajmljenu železničku kompoziciju natovario cevi, pijuke,
lopate i drugi potreban pribor i zajedno sa svojih tri stotine
radnika krenuo ka Vokeši kako bi, pod okriljem mraka,
postavili vodovodne cevi.
Vest o Higijinoj ekspediciji munjevito je stigla do
Vokeše. Kada se voz zaustavio na stanici, neko je aktivirao
seoski požarni alarm i ubrzo je razjarena masa muškaraca
naoružanih toljagama, pištoljima i sačmarama okružila nezvane
goste. Dva vatrogasna vozila su, bljujući oblake vodene pare,
ubrzo stigla na lice mesta, a njihove posade su uperile preteće
šmrkove ka zaprepašćenim radnicima. Jedan od seoskih vođa
upozorio je Mekelroja da, ukoliko ne odustane od svojih
namera, neće živ izaći iz Vokeše.
Ubrzo se još oko hiljadu ljudi pridružilo maloj armiji
koja je okupirala stanicu. Jedna je dovukla top koji je stajao
ispred gradske većnice i uperila ga ka Higijinom postrojenju za
flaširanje vode. Nakon kratkotrajnog odmeravanja snaga,
Mekelroj i njegovi radnici su se vratili u Čikago.
Uprkos incidentu, Bernam je i dalje želeo vodu iz
Vokeše. Njegovi radnici su u Džekson parku već postavili cevi
za dve stotine prodajnih štandova na kojima će se posetioci
Svetske izložbe snabdevati izvorskom vodom.
Mek Elroj je odustao od ideje da vodu crpi direktno iz
sela Vokeša. Umesto toga je kupio izvor u gradiću Big Bend,
koji se nalazio dvanaest milja južnije, na samoj granici okruga
Vokeša. Tako je posetiocima sajma na kraju ipak bilo
omogućeno da gase žeđ čistom izvorskom vodom.
Činjenica da se sajamska voda zapravo dopremala iz
okruga Vokeša, a ne sa čuvenih izvora koji su se nalazili u
istoimenom selu, predstavljala je suptilan detalj kojim se
Bernam i Mekelroj nisu naročito opterećivali.

Radnici u Džekson parku su svojski prionuli na posao,

prilagođavajući se ubrzanom tempu izgradnje. Dok su se
izložbena zdanja iz dana u dan dizala sve više ka nebu,
arhitekti su počeli da primećuju izvesne nedostatke u svojim
projektima, ali su ubrzo uvideli da su radovi sada tako brzo
napredovali da je postojala opasnost da te mane ostanu zauvek
ovekovečene u kamenu ili, preciznije rečeno, u stafu. Frenk
Milet je, kao nezvanični poverenik istočnih arhitekata, motrio
na realizaciju njihovih projekata kako bi sprečio mogućnost da
neka ishitrena odluka prouzrokuje nepopravljivu estetsku štetu.
On je 6. juna 1892. godine Čarlsu Mek Kimu, projektantu
Zgrade za poljoprivredu, uputio pismo sledeće sadržine:
"Savetujem vam da pod hitno napišete pismo u kome biste
jasno i precizno predočili sve projektantske promene koje treba
izvršiti na vašim zdanju jer radovi ovde sada tako brzo
napreduju da se ništa ne sme prepustiti slučaju. Danas sam
uspeo da nagovorim izvođače radova da odustanu od svoje
zamisli da u rotundi25 postave cementni pod i objasnio im da vi
insistirate da u tu svrhu bude upotrebljena isključivo cigla.
Potrebno je strašno puno vremena i napora da bi se nešto izvelo
kako treba, dok je, sa druge strane, potrebna samo jedna jedina
sekunda da bi se naložila intervencija koja može upropastiti
čitav projekat. Naravno, molim vas da moje napomene ostanu
u strogoj tajnosti i još jednom vam savetujem da budete što
eksplicitniji i što odlučniji u predočavanju svojih želja i
zamisli."
Na delu gradilišta na kome se izdizala Zgrada za
industriju i liberalne umetnosti, čijom je izgradnjom upravljao
preduzimač Fransis Egnu, radnici su započeli veoma opasan i

25 Okrugla dvorana ili građevina (Prim. prev.).

rizičan proces podizanja džinovskih gvozdenih nosača koji će
pridržavati krov zgrade ispod koga će se nalaziti najširi
nepregrađeni enterijerni prostor koji je iko ikada pokušao da
sagradi.
Radnici su duž zgrade postavili tri niza paralelnih
železničkih šina na kojima su potom podigli ogroman kran koji
je dobio nadimak "špartaš". Špartaš se kretao na vagonskim
točkovima i sastojao se od tri visoke kule koje su na vrhu bile
spojene platformom. Radnici s pomoću ovog krana mogli
istovremeno podizati po dva gvozdena nosača i postavljati ih u
odgovarajući položaj. Projekat Džordža Posta je zahtevao
dvadeset dva nosača, pri čemu je svaki od njih težio po dve
stotine tona. Samo za njihovo transportovanje do Džekson
parka bilo je potrebno šest stotina železničkih vagona.
U sredu 1. juna izložbeni fotograf Čarls Arnold napravio
je snimak zgrade koji će biti uvršten u službenu dokumentaciju
Svetskog sajma. Bilo je dovoljno da čovek samo pređe
pogledom preko te fotografije pa da zaključi da to zdanje
nipošto nije moglo biti završeno u roku od četiri i po meseca,
koliko je preostalo do Dana posvećenja. Gvozdeni nosači su
konačno bili na svom mestu, ali nije bilo ni traga od krova.
Zidovi su tek počinjali da se naziru. Kada je Arnold napravio
taj snimak na zgradi je radilo nekoliko stotina ljudi, ali su njene
razmere bile tako impozantne da su radnici bili gotovo
nevidljivi. Merdevine koje su se izdizale od jednog do drugog
nivoa građevinskih skela podsećale su na načičkana palidrvca,
što je strukturi davalo izgled krajnje krhkosti. U prednjem
planu mogla su se videti brda otpadnog materijala.
Dve nedelje kasnije, Arnold je ponovo došao na to mesto,
ali je ovog puta snimio sasvim drugačiji prizor - prizor pustoši i
rasula.
U noći 13. juna 1892. godine, nešto posle devet sati, na
sajmište se obrušila još jedna snažna oluja koja je kao svoju
glavnu metu ponovo odabrala Zgradu za industriju i slobodne
umetnosti. Žestoki naleti vetra srušili su dobar deo severnog
krila koje je za sobom povuklo izdignutu galeriju koja je po
projektu trebalo da okružuje unutrašnjost zgrade. Sto hiljada
stopa drvene građe obrušilo se na tlo. Na Arnoldovoj fotografiji
se mogla videti sićušna ljudska figura - verovatno Danijel
Bernam - kako stoji ispred hrpe smrskane drvene građe i
razbacanog čelika.
Od svih izložbenih zdanja, najveću cenu je morala da
plati baš ta zgrada.
Glavni izvođač radova, Fransis Egnu, priznao je da zid
nije bio propisno osiguran, ali je odgovornost prebacio na
Bernama pošto je on insistirao na tako neumoljivom tempu
gradnje.
Bernamovi zahtevi su sada postali još neumoljiviji.
Sproveo je svoju pretnju u delo i udvostručio broj ljudi koji su
radili na toj zgradi. Ništa više nije smelo zaustaviti radove - ni
noć, ni kiša, ni nepodnošljive vrućine. Zgrada za industriju je
samo u mesecu avgustu odnela tri ljudska života. Na drugim
delovima gradilišta život su izgubila još četiri radnika, dok su
se ostali suočavali za ozbiljnim povredama kao što su prelomi,
opekotine i rasekotine. Džekson park je, kako će kasnije biti
procenjeno, predstavljao izuzetno rizično mestoza rad, još
opasnije od rudnika uglja.
Bernam je istovremeno svim silama nastojao da preuzme
još veću kontrolu nad realizacijom čikaškog projekta.
Neprestani sukobi između Kompanije za organizaciju Svetske
izložbe i Nacionalne komisije postali su gotovo nepodnošljivi.
Čak su i kongresni istražitelji uvideli da su preklapajuće
nadležnosti predstavljale uzrok unutrašnjih razdora i
nepotrebnih troškova. Oni su u svom izveštaju izneli preporuku
da Dejvisova plata bude prepolovljena, što je bio očigledan
pokazatelj da je konačno došlo do promene u balansu snaga.
Organizaciona kompanija i Nacionalna komisija su sklopile
primirje, a izvršni komitet je 24. avgusta naimenovao Bernama
za izvršnog direktora. Svi konci su konačno bili u njegovim
rukama.
Nedugo nakon toga Bernam je uputio pisna čelnim
ljudima svih izložbenih odseka, uključući i Olmsteda. "Preuzeo
sam ličnu kontrolu nad svim radovima koji se obavljaju na
lokaciji Sveske izložbe", izveštavao ih je. "Od sada pa nadalje,
izveštaje o svom radu podnosićete meni i samo ćete od mene
primati naređenja koja se tiču dalje realizacije projekta."

Mladi inženjer iz Pitsburga u međuvremenu je postajao

sve uvereniji da bi njegov izum roogao zaista uputiti dostojan
izazov Ajfelovoj kuli. Zamolio je svog poslovnog partnera,
V.F. Gronaua, da napravi precizne specifikaciju za njegovu
čeličnu konstrukciju. Ako upotrebimo inženjerski žargon,
inovacija pitsburšiog inženjera podrazumevala je malo "mrtvog
tereta", koji je označavao statičku težinu nepokretnih masa kao
što su cigla i čelik, dok je najveći deo otpadao na takozvani
"živi teret" odnoosno promenljivu težimu, kao kada voz prelazi
preko mosta. "U inženjerstvu nije bilo presedana na koji sam se
mogao osloniti pri izvođenju tih proračuna", izjavio je kasnije
Gromu. Uprkos tome, nakon tri nedelje intenzivnog rada, on je
uspeo da izvede detaljne specifikacijes. Cifre su bile veoma
ubedljive, čak i za sumnjičavog Bernama. Budžetska komisija
je u junu donela odluku da ta konstrukcija zaslužuje da se nađe
na Svetskom sajmu, tako da je pitsburški inženjer konačno
dobio koncesiju.
Međutim, komisija je već sutradan opozval a svoju
odluku. Članovi komisije su po svoj prilici proveli tu noć
sanjajući razularene čikaške vetrove i jezivu škripu čelične
konstrukcije koja je u tren oka mogla progutati dve Hiljeude
ljudskih života. Jedan od izložbenih zvaničnika je tu
ekstravagantnu čeličnu struktura ookarakterisao kao
"monstruozni izum". Inženjeri su u horu ponavljali da takva
stvar ne može biti napravljena, a čak i kada bi neko uspeo u
tome, konstrukcija bi bila izuzetno rizična i n epouzdana.
Uprkos takvoj skeptičnosti, mladi pitsburški inovator još
uvek nije bio spreman da se pomiri sa porazom. Potrošio je
25.000 dolaua na izradu dodatnih tehničkih crteža i
specifikacija koje je potom upotrebio da bi regrutovao grupu
investitora, među kojima su se nalazila dva ugledna inženjera -
Robert Hant, upravnik jedne od vodećih čikašikih inženjerskih
kompanija, i Endru Onderdonk, koji je svojevremeno pružio
značajan dopirinos u izgradnji Kanadske pacifičke železnice.
Ubrzo je osetio da se situacija menja u njegovu korist.
Sol Blum, novi upravnik odseka Midvej plezans,
odlikovao se neverovatnom energijom i probojnošću, tako da je
bio prijemčiv za eksperimente svih mogućih vrsta. Njegova
deviza je bila: što novije i šokantnije, utoliko bolje. Bernam je,
sa druge strane, u međuvremenu uspeo da izdejstvuje gotovo
bezgraničnu moć nad realizacijom izložbe.
Mladi pitsburški inženjer bio je spreman da po treći put
okuša sreću.

U prvoj nedelji septembra 1892. godinee Olmsted i

njegovi mladi piatioci su se u Liverpulu ukrcali na brod
Njujork Siti i krenuli nazad za Ameriku. More je bilo
uzburkano, a plovidba otežana. Merion je pala u postelju zbog
orzbiljnog napada morske boleesti, a Rik je osećao neprestanu
mučninu u želucu. Olmstedovo zdravstveno stanje se ponovo
pogoršalo, baš kao i problemi sa nesanicom. On će nešto
kasnije zapisati, "Bio sam u gorem stanju kad sam se vratio iz
Engleske nego kada sam krenuo tamo." Međutim, sada više
nije imao vremena za oporavak. Ceremonija posvećenja je
trebalo da se održi kroz svega mesec dana. Hari Kodman je
ponovo bio bolestan, izbačen iz stroja zbog istih stomačnih
proble koji su ga mučili tokom leta. Olmsted je otišao pravo za
Čikago kako bi lično nadzirao radove dok Kodman ponovo ne
stane na noge. "Još uvek patim od neuralgije i zubobolje" pisao
je on. "Isceđen sam do srži i preplavljen brigom i strepnjom."
Kada je stigao u Čikago, Olmsted je primetio velike
promene u Džekson parku. Zgrade za rudarstvo i ribarstvo su
bile završene, a radovi na većini ostalih zdanja su postojano
odmicali. Na stotine radnika se užurbano vrzmalo po skelama
podignutim oko Zgrade industriju i slobodne umetnosti.
Gradilište je bilo prekriveno ogromnim količinama materijala.
Samo za pod Industrijske zgrade bilo je utrošeno pet vagona
eksera.
Međutim, takvo intenziviranje radova drastično je
narušilo Olmstedov pejzaž. Zemljište je bilo prekriveno
privremenim šinama. Teretna kola su izrovala staze, puteve i
travnate površine. Na sve strane su ležale gomile smeća i
otpadnog materijala. Neki neupućeni posetilac se lako mogao
upitati da li su Olmstedovi ljudi uopšte nešto radili.
Olmsted je, naravno, znao da je u međuvremenu bio
ostvaren značajan napredak, iako se to na prvi pogled nije
primećivalo. Na nekadašnjoj pustopoljini bile su oblikovane
dražesne lagune. Uzvišenja na kojima su se izdizala izložbena
zdanja takođe su predstavljala delo njegovih radnika.
Olmstedovi ljudi su tokom prethodnog proleća posadili sve
biljke iz rasadnika u Džekson parku, zajedno sa još 200.000
stabala, morskih biljaka i paprati i još 30.000 vrbinih mladica.
Sav taj posao bio je obavljen pod brižnim nadzorom
Olmstedovog glavnog baštovana, E. Dena.
Bernam je zahtevao od Olmsteda da, tokom meseci koji
se preostali do dana posvećenja, temeljno raščisti zemljište i
ukrasi ga cvećem i privremenim travnjacima. Olmsted je
shvatao opravdanost takvih zahteva, mada su se oni
sukobljavali sa njegovim čvrstim opredeljenjem da stvara
pejzažne efekte čija je realizacija zahtevala i po nekoliko
decenija. "Naravno, takve intervencije će uzrokovati dodatno
odlaganje glavnog dela posla", zapisao je Olmsted.
Pa ipak, u svemu tome je postojao jedan utešan detalj.
Bernam je konačno uspeo o izdejstvuje zadovoljavajuće
rešenje za plovna sredstva koja će biti upotrebljena na izložbi.
On je tokom Olmstedovog odsustva potpisao ugovor sa
Kompanijom za izgradnju električnih čamaca i navigacionih
uređaja koja je za potrebe Svetske izložbe konstruisala ljupke
električne brodiće koji su se u potpunosti uklapali u
Olmstedovu pejzažnu viziju.
Kada je konačno nastupio dan posvećenja, čak su i
novinari bili dovoljno ljubazni i dobrostivi da previde
nedorađenost pejzažnih detalja i glavnog izložbenog zdanja,
Zgrade za industriju i slobodne umetnosti. Da su postupili
drugačije, bio bi to čin čiste izdaje i u Čikagu i u čitavoj
američkoj naciji.

Čitava nacija je sa nestrpljenjem iščekivala ceremoniju

posvećenja. Fransis Dž. Belami, urednik omladinskog časopisa
Juts kompanion, smatrao je da bi bilo prikladno da svi američki
listovi taj događaj obeleže nekim zajedničkim činom. Sastavio
je svečani zavet koji je Ministarstvo za obrazovanje potom
uputilo gotovo svim školama na teritoriji Sjedinjenih Država.
Originalni tekst tog zaveta započinjao je rečima: "Zaklinjem se
na vernost svojoj Zastavi i Republici koju ona predstavlja..."

Na dan posvećenja, izložbeni zvaničnici i njihovi ugledni

gosti okupili su se u Zgradi za industriju i slobodne umetnosti,
gde ih je dočekala masa od 140.000 ljudi koji su se tiskali u
prostoru od trideset dva jutra. Snopovi sunčeve svetlosti
prodirali su kroz titravu izmaglicu ljudskog daha. Na
govorničkoj platformi, koja je bila zastrta crvenim tepihom,
bilo je poređano pet hiljada žutih stolica na kojima su sedeli
biznismeni u svečanim crnim odelima, strani izaslanici i
sveštenici obučeni u grimizne, purpurne, zelene i zlatne odore.
Bivši gradonačelnik Karter Harison, koji se ponovo
kandidovao za svoj peti mandat, paradirao je naokolo i rukovao
se sa prisutnima, praćen burnim ovacijama svojih pristalica. Na
drugom kraju zgrade, hor sačinjen od pet hiljada glasova pevao
je Hendlovu himnu Aleluja uz pratnju pet stotina muzičara. U
jednom trenutku, kako se prisećao jedan od posmatrača,
"devedeset hiljada ljudi se diglo na noge i devedeset hiljada
snežnobelih džepnih maramica je istovremeno zalepršalo kroz
vazduh. Vazduh je postao titrav i uskomešan od tih gracioznih
spiralnih pokreta, a oduševljeni žamor publike je odjekivao
kroz dvoranu, odbijajući se o veličanstvenu krovnu
konstrukciju... Bio sam ošamućen prizorom i činilo mi se kao
da je čitava zgrada počela da se ljulja."
Prostor je bio tako ogroman da su organizatori morali da
koriste vizuelne signale kako bi članove hora, koji su stajali na
drugom kraju zgrade, obavestili da je neki od govornika
završio sa svojim izlaganjem i da su mogli preći na narednu
muzičku numeru. Mikrofoni u to vreme još uvek nisu postojali,
tako da je samo mali procenat publike mogao čuti reči koje su
dopirale sa podijuma. Ostali su, ćuleći uši i kriveći lica u
napete grimase, mogli da vide samo kako govornici mašu
rukama i mrdaju usnama, odašiljući reči čiji se zvuk raspršivao
među šapatom, kašljucanjem i škripom đonova. Pesnikinja
Harijeta Monro, svastika nedavno preminulog Džona Ruta,
posmatrala je kako se dva najveća američka govornika tog
doba, pukovnik Henri Voterson iz Kentakija i Čonsi M. Dipju
iz Njujorka, smenjuju na podijumu i kako se njihovi "zvonki
strastveni govori utapaju u šaputavom žamoru mase koja od
toga nije mogla da čuje ni jednu jedinu reč".
Bio je to veliki dan za gospođicu Monro. Ona je u čast
tog događaja napisala "Odu Kolumbu" koju su njeni uticajni
prijatelji, ne uspevši da se odupru njenim istrajnim molbama,
uvrstili u program. Pesnikinja je sada sa velikim zadovoljstvom
i ponosom slušala kako jedna od glumica recituje njenu odu
pred okupljenim auditorijumom. Za razliku od većine
slušalaca, koji su bili dovoljno blizu da bi čuli njenu pesmu,
Harijeta Monro je verovala da je njena "Oda Kolumbu"
predstavljala istinsko remek-delo, tako da je uoči tog svečanog
čina naručila da joj se smesta odštampa u pet hiljada kopija
namenjenih javnoj prodaji. Na svoje razočaranje, uspela je da
proda samo nekoliko primeraka, a svoj debakl je
prokomentarisala izjavom da je u poslednje vreme američka
ljubav prema poeziji očigledno pala na veoma niske grane.
Preostali primerci su joj poslužili kao ogrev za
predstojeću zimu.
 Prendergast

DVADESET OSMOG NOVEMBRA 1892. godine,

Patrik Judžin Džozef Prendergast, duševno poremećeni irski
imigrant i vatreni pobornik Kartera Harisona, seo je za sto kako
bi ispisao još jednu od svojih dopisnica. Prendergast je u to
vreme imao dvadeset četiri godine i, uprkos činjenici da je
njegovo ludilo već uzimalo maha, još uvek je radio u
distributivnom centru dnevnog lista Čikago inter oušn.
Dopisnica dimenzija četiri puta pet inča, koja je bila identična
ostalim dopisnicima koje je koristio u svojoj neobičnoj misiji,
bila je prazna naličja, dok su se na njenoj prednjoj strani
nalazile poštanske oznake i odštampana marka u vrednosti od
jednog centa. U vreme kada je pisanje dugih i kitnjastih pisama
predstavljalo svakodnevnu praksu, ljudi normalnog
senzibiliteta su na dopisnice gledali kao na krajnje neugledno i
šturo sredstvo komunikacije, koje je bilo tek za nijansu bolje
od telegrama, ali je taj četvrtasti komad krutog papira za
Prendergasta predstavljao dragoceno oruđe koje je
omogućavalo da njegov glas dopre do čikaških nebodera i
raskošnih vila.
Na prednjoj strani dopisnice Prendergast je naznačio ime
i titulu primaoca, "Advokat A.S. Trud". Adresu je ispisao
krupnim kitnjastim slovima, kao da je što pre želeo da se
otarasi tog zamornog detalja i da pređe na srž stvari.
Činjenica da je Prendergast odlučio da jednu od svojih
dopisnica uputi A.S. Trudu uopšte nije bila iznenađujuća.
Mladi Irac je strastveno iščitavao dnevnu štampu tako da je bio
veoma dobro upućen u saobraćajne nesreće, ubistva, političke
mahinacije i druga gradska dešavanja. On je znao da je Alfred
S. Trud bio jedan od najistaknutijih čikaških advokata i da ga je
država povremeno unajmljivala da nastupa u svojstvu javnog
tužioca u slučajevima od velikog društvenog značaja.
Prendergast je ispunio dopisnicu od vrha do dna, od jedne
do druge ivice, ne vodeći puno računa o tome da li su redovi
bili pravi ili iskrivljeni. Prsti su mu bilo toliko zgrčeni da je
pero ostavljalo useke na vrhovima njegovog palca i kažiprsta.
"Poštovani gospodine Trud", napisao je u uvodu. "Jeste li se
mnogo povredili?" Novine su tog dana izveštavale da je Trud
doživeo nesreću u kojoj je zadobio lakše povrede. "Vaš ponizni
sluga ovim putem želi da izrazi svoje duboko žaljenje zbog
incidenta koji vam se desio, čvrsto uveren da nećete posumnjati
u iskrenost njegovih emocija bez obzira na činjenicu što vas ne
može lično posetiti. On vam želi brz i uspešan oporavak od
povreda koje ste sticajem nesrećnih okolnosti zadobili."
Prendergast je nastojao da se njegovo pismo odlikuje
prisnim neusiljenim tonom koji će Trudu staviti do znanja da
ima posla sa čestitim i moralnim čovekom. Kako je pismo
odmicalo, njegov rukopis je postajao sve sitniji i nečitkiji, kao
da su reči bile sa krajnjom mukom isceđene iz pera. "Poštovani
gospodine, uveren sam da delite moje mišljenje da je najveći
autoritet po pravnim pitanjima neosporno sam Isus Hrist i da se
celokupno ljudsko zakonodavstvo zasniva na poštovanju dve
glavne zapovesti - ljubi Gospoda Boga svojega i bližnjeg
svojega kao samoga sebe. To su, kao što sigurno i sami
uviđate, dve najznačajnije zapovedi koje se mogu izreći na
ovom svetu."
Pismo je prelazilo sa teme na temu kao što točkovi voza
prelaze preko železničkih šina. "Jeste li ikada videli sliku
debelog čoveka koji uporno traži svog psa iako je pas sve
vreme pored njegovih nogu, ali on jednostavno nema dovoljno
razuma da to uvidi - jeste li primetili mačku?"
Prendergast je preskočio bilo kakav zaključak i nije se
potpisao na kraju poruke. Čim je stavio svoje misli na papir,
istrčao je iz sobe i poslao dopisnicu.
Navedeni advokat je Prendergastov dopis isprva
protumačio kao bezazleni čin nekog čikaškog otkačenjaka.
Broj duševno poremećenih ljudi je iz godine u godinu
neprestano rastao. Zatvori su bili puni takvih osoba, kako će
kasnije posvedočiti upravnik jedne kaznene ustave. Neki od
njih su neminovno postajali opasni po okolinu, poput Čarlsa
Gitoa, čoveka koii je desetak godina ranije izvršio atentat na
predsednika Garfilda.
Pa ipak, Trud nije bacio dopisnicu. Vođen nekim
neobjašnjivim instinktom, sačuvao je Prendergastovu poruku.
 "Dođite što pre"

KRAJEM NOVEMBRA MLADI PITSBURŠKI

INŽENJER predao je Budžetskoj komisiji još jednu molbu, ne
odustajući od zamisli da na Svetskoj izložbi promoviše
konstrukciju koja je, po njegovom uverenju, mogla nadmašiti
Ajfelovu kulu. Ovog puta je, pored tehničkih nacrta i preciznih
specifikacija, priložio i spisak investitora na kome su se
nalazila imena uglednih ljudi koji su podržavali njegovu ideju,
kao i dokaz da je prikupio dovoljno novčanih sredstava za
kompletno finansiranje projekta. 16. decembra 1892. godine
Budžetska komisija mu je dala ovlašćenje da podigne svoju
strukturu na Midvej plezansu. Ovog puta odluka nije bila
opozvana.
Mladom inovatoru je bio potreban inženjer koji bi na licu
mesta nadgledao izgradnju njegove konstrukcije. Srećom,
poznavao je čoveka koji je bio idealan za taj posao. Bio je to
Luter V. Rajs, pomoćnik glavnog inženjera kompanije Union
depo end tanel, čije se sedište nalazilo u Sent Luisu. Rajs je
ubrzo dobio pismo koje je započinjalo rečima: "Dobio sam
koncesiju za veliki projekat koji će biti predstavljen na
Čikaškoj svetskoj izložbi. Nameravam da na tom mestu
podignem vertikalni obrtni točak sa prečnikom od 250 stopa."
Međutim, mladi pitsburški inženjer u tom prvom pismu
nije otkrio istinske razmere svoje vizije: izostavio je napomenu
da će taj točak nositi trideset šest vagona koji su se po veličini
mogli uporediti sa Pulmanovim kolima, da će u svakom od njih
moći da se smesti po šezdeset ljudi, da će svaki biti opremljen
stolovima za ručavanje, da će ukupni kapacitet točka iznositi
2160 mesta i da će putnici koji se osmele na tu avanturu dobiti
priliku da posmatraju Džekson park sa visine od tri stotine
stopa - što je premašivalo visinu čuvenog kipa slobode koji je
nedavno proslavio svoj šesti rođendan.
"Ako ste u mogućnosti, dođite što pre", pisao je
pitsburški inženjer. Na dnu pisma je stajao potpis: Džordž
Vašington Gejl Feris.
 Susret sa sudbinom

JEDNOG DANA POČETKOM MESECA DECEMBRA

1892. godine Emelina Sigrand se uputila ka Holmsovom
zamku noseći mali brižljivo zapakovan paket. Bila je dobro
raspoložena jerse u paketu nalazio božićni poklon koji je
nameravala da uruči svojim prijateljima, bračnom paru Lorens,
ali što se više bližila uglu Šezdeset treće ulice i Ulice Voliš
njeno raspoloženje je postajalo sve turobnije. Zgrada koja joj je
ranije delovala kao dvorac - ne toliko zbog svoje arhitektonske
plemenitosti koliko zbog obećanja koja su zračila iz nje - sada
je izgledala odbojno i dotrajalo. Popela se stepeništem do
prvog sprata i otišla direktno do stana bračnog para Lorens.
Njihova srdačnost i dobrodošlica su joj ponovo razgalili dušu.
Predala je paketić gospođi Lorens koja ga je odmah otvorila,
izvadivši limeni tanjir na kome je Emelina sopstvenom rukom
oslikala prelepu šumu.
Poklon je obradovao gospođu Lorens, ali ju je
istovremeno i zbunio. Pa, bilo je još tri nedelje do Božića,
ljubazno je rekla. Zašto je Emelina toliko požurila sa
poklonom? Mogla je sačekati do Božića, kada bi se i gospođa
Lorens odužila Emelini sličnim gestom pažnje.
Emelinino lice se odjednom razvedrilo. Objasnila je
gospođi Lorens da će uskoro otputovati za Indijanu kako bi
Božić provela sa svojom porodicom.
"Bilo je očigledno da je jedva čekala da krene na put",
izjavila je kasnije gospođa Lorens "Razneženim glasom je
pričala o svojim najmilijima, a lice joj je bilo srećno kao u
deteta" Međutim, gospođa Lorens je u Emelininom glasu
nazrela prizvuk konačnosti koji je ukazivao da njeno putovanje
nije bilo motivisano isključivo božičnim praznicima. "Nije
valjda da nas napuštaš?" upitala je svoju mladu prijateljicu.
"Pa, još uvek ne znam", odgovorila je Emelina. "Možda."
Gospođa Lorens je prasnula u smeh. "Da mi je samo
znati kako će se gospodin Holms snaći bez tebe. Ti mu
obavljaš većinu poslova."
Izraz na Emelininom licu se odjednom promenio. "Snaći
će se, ako ne bude imao drugog izbora."
Lorensovi su odmah shvatili šta se krilo iza tih reči.
"Stekao sam utisak da je gospođica Sigrand u poslednje vreme
promenila svoj odnos prema gospodinu Holmsu", objašnjavao
je doktor Lorens. "U svetlu onoga što se kasnije izdešavalo,
pretpostavljam da je ona u izvesnoj meri uspela da spozna
pravi Holmsov karakter i da je odlučila da ga napusti."
Sasvim je moguće da je Emelina konačno poverovala u
glasine koje je načula u komšiluku, kako je Holms masovno
kupovao stvari na kredit i kasnije izbegavao da isplati svoja
dugovanja. Naravno, ona je još odavno bila upoznata sa tim
pričama, ali ih je isprva verovatno odbacivala kao komentare
zlobnih i zavidnih ljudi. Kasnije su takođe izronile
pretpostavke da je Emelina pozajmila Holmsu svoju ušteđevinu
od osamsto dolara koja je, popu novca ostalih Holmsovih
poverenika, zanavek iščezla u magli praznih obećanja.
Upozorenje Neda Konera joj je sve češće odjekivalo u mislima.
U poslednje vreme je čak počela govori kako će se jednog dana
vratiti u Dvajt i ponovo se zaposliti kod doktora Kilija.
Emelina se nikada nije zvanično oprostila sa
Lorensovima. U jednom trenutku je jednostavno prestala da ih
posećuje. Gospođi Lorens je to bilo veoma čudno. Po njenom
čvrstom uverenju, Emelina nije bila devojka koja bi otišla bez
pozdrava. Ni sama nije znala šta da misli, da li da bude
uvređena ili zabrinuta. Upitala je Holmsa da li mu je poznato
šta se desilo sa Emelinom. _
Primetila je da je Holms, koji je svoje sagovornike uvek
gledao pravo u oči, sada izbegavao njen pogled. "Emelina se
udala", odgovorio je jednoličnim ravnodušnim glasom.
Ta vest je šokirala gospođu Lorens. "Ne shvatam zašto
mi ne bi rekla da se udaje?"
To je bila tajna, brže-bolje je objasnio Holms. Ona i njen
verenik su svoje planove poverili jedino njemu.
Ovo Holmsovo objašnjenje nije utešilo gospođu Lorens,
već je samo podstaklo bujicu novih pitanja. Zašto bi mladi par
želeo toliku diskreciju? Zašto Emelina nije ništa pomenula
gospođi Lorens, kadа su njih dve tako iskreno razgovarale čak i
o najpoverljivijim stvarima? Gospođi Lorens je nedostajala
Emelina. Nedostajala joj je njena lepota, njena živahnost, plava
kosa i vedrina kojom je obasjavala večno sumorne hodnike
Holmsove zgrade. Njen iznenadni nestanak joj nije davao mira
tako da je kroz par dana ponovo počela da ispituje Holmsa.
Holms je tada samouvereno izvukao četvrtasti koverat iz
svog džepa. "Evo, ovde vam sve piše", rekao je.
U kovertu se nalazila objava venčanja. Tekst nije bio
izgraviran, već odštampan najprostijom tehnikom. Taj detalj je
predstavljao dodatno iznenađenje za gospođu Lorens. Emelina
nikada ne bi pristala da na tako neugledan i prizeman način
objavi tako značajnu vest.
U objavi je pisalo:

Gospodin Robert E. Felps.

Gospođica Emelina G. Sigrand.
Venčani u sredu,
7. decembra
1892. godine
u Čikagu.

Holms je rekao gospođi Lorens da mu je Emelina lično

uručila venčanu kartu. "Nekoliko dana nakon odlaska Emelina
je svratila po svoju poštu", objasnio je u svojim memoarima, "i
tom prilikom mi je poklonila kartu sa objavom venčanja.
Takođe mi je ostavila još par primeraka za komšije koji u to
vreme nisu bili kod kuće. Na osnovu istraživanja koje sam
kasnije obavio, saznao sam da je još najmanje pet osoba iz
Lafajeta u Indijani ili iz neposredne okoline tog grada dobilo
identične objave, pri čemu poštanski žig i rukopis na koverta
nesumnjivo ukazuju da ih je poslala sama Emelina, i to u
periodu nakon što je napustila moju službu."
Emelinini najbliži srodnici i prijatelji su poštanskim
putem zaista dobili kopije venčane objave, a rukopis na
kovertama je zaista ukazivao da je pisma adresirala lično ona.
Sasvim je moguće da je Holms falsifikovao njen rukopis ili da
je na prevaru nagovorio Emelinu da adresira koverte,
objasnivši joj da će oni biti upotrebljeni u neku legitimnu
svrhu, recimo za slanje božićnih čestitki.
Međutim, venčana objava koju je Holms pokazao
gospođi Lorens i dalje ništa nije objašnjavala. Emelina u
razgovorima s njom nikada nije pomenula muškarca po imenu
Robert E. Felps. A ako je Emelina zaista posetila Holmsovu
zgradu da bi donela venčane karte, sigurno bi svratila do
Lorensovih da im lično uruči njihov primerak.
Gospođa Lorens je sutradan ponovo zaustavila Holmsa,
upitavši ga ovog puta da li raspolaže nekim informacijama o
mladoženji, Robertu Felpsu. Holms joj je istim ležernim
glasom odgovorio: "On i gospođica Sigrand su se nedavno
upoznali, mada vam ne mogu reći gde. Ne znam gotovo ništa o
njemu, izuzev da je trgovački putnik."
Vest o Emelininom venčanju stigla je na stupce lokalnih
novina koje su se objavljivale u njenom rodnom gradu. U
izdanju od 8. decembra 1892. godine pojavio se kratak vedar
članak koji je izveštavao o tom događaju. Autor članka je
Emelinu nazvao "damom od stila, koja se odlikuje snažnim i
besprekornim karakterom. Njeni prijatelji smatraju da se, kao
trezvena i razborita dama, sigurno nije prevarila u odabiru
životnog pratioca i upućuju joj najsrdačnije čestitke." U članku
se nalazila i njena sažeta biografija, gde je između ostalog bilo
navedeno da je nekada radila u kancelariji okružnog sudije.
"Potom je", nastavljao je dotični novinar, otišla u Dvajt, a
odatle u Čikago, gde se konačno susrela sa svojom sudbinom."
Bila je to jezivo precizna formulacija, iako je reč
"sudbina" ovde bila upotrebljena kao aluzija na brak.

Narednih dana gospođa Lorens je nastavila da saleće

Holmsa pitanjima o Emelini, ali su njegovi odgovori postali
krajnje šturi i neodređeni. Gospođa Lorens je do tada već
počela da strahuje da se nije radilo o samovoljnom odlasku,
već o slučaju nestanka. Sumnja joj je sve više nagrizala dušu.
Primetila je da su, nedugo nakon Emelinine poslednje posete, u
Holmsovoj zgradi počele da se dešavaju stvari koje su
odstupale od svakodnevne rutine.
"Nakon što je gospođica Sigrand nestala, ili nakon što
smo je mi poslednji put videli, vrata Holmsove kancelarije su
bila neprestano zaključana i niko nije ulazio unutra izuzev
njega i Patrika Kvinlana", izjavila je gospođa Lorens.
"Sutradan, oko sedam sati uveče, Holms je izašao iz kancelarije
i upitao dvojicu muškaraca koji su živeli u zgradi mogu li mu
pomoći da snese neki sanduk niz stepenište." Sanduk je bio
velik i nov, dugačak oko četiri stope. Bio je veoma težak tako
da su nosači jedva izašli na kraj s njim. Holms ih je neprestano
opominjao da budu pažljivi. Potom su se jedna teretna kola
zaustavila pred zgradom i odvezla ga dalje.
Gospođa Lorens je kasnije tvrdila da je u tom trenutku
postala uverena da je Holms ubio Emelinu. Uprkos tome,
bračnom paru Lorens uopšte nije palo na pamet da se odsele
odatle ili da obaveste policiju o svojim sumnjama. Istini za
volju, niko nije smatrao za shodno da prošeta do policije. Ni
gospođa Lorens, ni gospodin i gospođa Sigrand, ni Ned Koner,
ni Džulijini roditelji, gospodin i gospođa Smit. Činilo se kao da
niko od njih nije očekivao da je policija mogla biti
zainteresovana za još jedan slučaj nestanka ili da su njeni
pripadnici raspolagali dovoljnim umećem da sprovedu efikasnu
istragu.

Nedugo nakon toga, Emelinin kofer - u kome se nalazila

njena lična imovina i sva garderoba koju je ponela sa sobom
kada je 1891. godine napustila roditeljski dom da bi se
zaposlila u Kilijevom institutu - stigao je u železničko skladište
u blizini njenog rodnog grada. Njeni roditelji su isprva verovali
- ili su se nadali - da je Emelina to uradila zato što joj kada se
udala za dobrog i imućnog čoveka, više nisu bile potrebne te
stare i iznošene stvari. Sigrandovi nakon toga nikada više nisu
dobili bilo kakvu pošiljku od Emeline, čaak ni pismo.
"Pri tom treba imati u vidu", izjavio je Emelinin rođak
B.Dž. Sigrand, zubar sa čikaškog Nord sajda koji ju je
svojevremeno posetio u Holmsovoj zgradi, "da je ona imala
običaj svojim roditeljima piše dva do tri puta nedeljno."
Uprkos tome, Emelinini roditelji još uvek nisu mogli da
zamisle da se njihovoj kćeri može desiti nešto tako strašno kao
što je ubistvo. Piter Sigrand je kasnije izjavio: "Na kraju sam
počeo da verujem da je verovatno umrla negde u Evropi, a da
njen suprug nije imao adresu ili nije našao za shodno da nas
obavesti o tome."
Sigrandovi i Lorensovi bi sigurno bili daleko
uznemireniji da su bili upućeni u neke od činjenica koje su
kasnije izronile:
Da je prezime Felps predstavljalo pseudonim koji je
Holmsov pomoćnik, Bendžamin Pitezel, upotrebio kada se prvi
put sreo sa Emelinom u Kilijevom institutu;
Da se Holms 2. januara 1893. godine ponovo obratio za
pomoć artikulatoru Čarlsu Čapelu, nakon čega je na njegovu
adresu stigao sanduk sa ženskim lešom čiji je torzo bio gotovo
u potpunosti lišen mesnatog tkiva;
Da je nekoliko nedelja kasnije čikaškom medicinskom
koledžu La Sal bio isporučen precizno artikulisan skelet;
I da se u tajnoj zvučno izolovanoj odaji u Holmsovoj
zgradi zadržao misteriozan trag Emelininog prisustva -
fenomen koji se, kada je policija tri godine kasnije otkrila
zločin - opirao bilo kakvom naučnom objašnjenju.
Na glatkoj emajliranoj prevlaci sa unutrašnje strane vrata
koja su vodila u Holmsovu tajnu odaju, na visini od oko dve
stope iznad poda, ostao je ugraviran otisak stopala. Prsti, gornji
deo tabana i peta su bili tako jasno definisani da uopšte nije
bilo sumnje da se radilo o ženskom stopalu. Detaljnost obrisa i
izdržljivost otiska su predstavljali pravu enigmu za policajce.
Otisak je bio postojan na dodir. Detektivi su pokušali da ga
uklone pomoću nakvašene krpe i sapuna, ali je on i dalje
ostajao na svom mestu, savršeno jasnih obrisa.
Niko nije sa sigurnošću mogao da objasni kako je taj
otisak dospeo tu. Po najubedljivijoj pretpostavci, Holms je
namamio svoju žrtvu u tajnu odaju. Žena koja je kročila unutra
bila je bosa, možda čak i potpuno naga. Holms je potom
zatvorio hermetička vrata i ona je ostala zaključana unutra.
Ostavila je otisak u poslednjem beznadežnom pokušaju da na
silu otvori vrata. Da bi objasnili postojanost otiska, detektivi su
izveli teoriju da je Holms, koji je bio sklon hemijskim
eksperimentima, prethodno sipao kiselinu na pod kako bi
proizveo hemijsku reakciju koja će pospešiti sagorevanje
kiseonika u prostoriji. Emelina je verovatno nagazila u
kiselinu, a potom prislonila taban uz vrata, na taj način
doslovno urezavši svoj otisak na emajliranu površinu.
Međutim, ta otkrića su usledila tek mnogo kasnije.
Početkom 1893. godine - u godini kada je održana Čikaška
svetska izložba - taj otisak je još uvek bio skriven od ljudskih
pogleda. Čak ga ni sam Holms nije primetio.
 Neumoljiva činjenica

POČETKOM JANUARA 1893. GODINE nastupilo je

dugotrajno zahlađenje. Temperature su se spustile do dvadeset
stepeni ispod nule. Bernam je u sam osvit kretao u obilazak
gradilišta, prolazeći kroz svet obavijen surovom beličastom
izmaglicom. Brežuljci konjske balege su bili raštrkani po
snežnom pejzažu. Olmstedovo brižljivo posađeno rastinje
rogoz, vezlica i šaš - bilo je okovano debelim naslagama leda
koje su stvarale čudna zamrznuta obličja duž obala Zeleno
ostva. Bernam je primetio da su pejzažni radovi drastično
kasnili. A sada je, povrh svega, Hari Kodman - čovek koji je
bio Olmstedova desna ruka u Čikagu i na čija je pleća pala
realizacija kompletnih pejzažnih radova - bio u bolnici, gde se
oporavljao od hirurškog zahvata. Ispostavilo se da su stomačne
tegobe, koje su ga već izvesno vreme mučile, poticale od upale
slepog creva. Operacija je bila izvršena pod dejstvom etra i
lekari su bili zadovoljni rezultatima, ali je Bernam znao da će
Kodmanov oporavak biti spor i dugotrajan, a vreme je
neumitno isticalo. Do svečanog otvaranja beše ostalo još samo
četiri meseca.
Ekstremne hladnoće pojačavale su opasnost od požara.
Vatra koja je bila neophodna za rad gipsarskih peći i limarskih
kazana često je dovodila do izbijanja sitnih požara koje su
radnici brzo i efikasno gasili, ali su nepovoljne vremenske
okolnosti podrazumevale konstantan rizik. Niske temperature
su uzrokovale smrzavanje vodovodnih cevi i hidranta i
navodile radnike da sve češće krše Bernamovu zabranu pušenja
na gradilištu i korišćenja otvorenog plamena. Pripadnici
Kolumbove garde neprestano su bili u stanju pripravnosti. Oni
su bili ti koji su najviše propatili od zime budući da su
danonoćno dežurali u udaljenim reonima parka gde nije bilo
nikakvog zaklona. "Ta surova zima, na prelazu između 1892. i
1893. godine, ostaće zauvek urezana u sećanju ljudi koji su u to
vreme služili u Kolumbovoj gardi", zapisao je njihov
zapovednik, pukovnik Rajs. Pripadnici garde su naročito
strahovali od dežurstava u najhladnijem i najnemilosrdnijem
sektoru parka, na njegovom najjužnijem rubu, u neposrednoj
blizini Zgrade za poljoprivredu. Taj deo parka je ubrzo dobio
nadimak Sibir. Pukovnik Rajs je iskoristio njihovu strepnju u
svoju korist: "Svaki gardista kome bude dodeljeno dežurstvo
na južnom rubu parka moći će na osnovu toga da zaključi da je
počinio neki sitan disciplinski prekršaj ili da njegov spoljašnji
izgled nije primeren službovanju u prometnijim delovima
parka."
Džordž Feris se u svojoj borbi protiv zime oslanjao na
upotrebu dinamita, koji je predstavljao jedino efikasno sredstvo
za razbijanje neprobojnog sloja zamrznute zemlje čija je
debljina iznosila pune tri stope. Kada bi zamrznuto tlo konačno
bilo razbijeno, iskrsavale su nove prepreke, uzrokovane
problematičnim sastavom čikaškog zemljišta. Odmah ispod
sledene kore prostirao se dvadeset stopa dubok sloj živog peska
koji je već dugo zadava muke čikaškim graditeljima i koji je u
to doba godine bio hladan kao led. Ferisovi radnici su koristili
mlazeve žive pare kako bi raskravili zemljište i sprečili
zamrzavanje tek izlivenog cementa. Zarivali su drvene stubove
do čvrstog donjeg sloja tla, takozvane zdravice, koji se nalazio
na dubini od trideset dve stope. Preko njih su postavljali čelični
grilaž koji su potom ispunjavali cementom. Pumpe su radile
dvadeset četiri sata dnevno kako bi se vlaga u iskopanim
otvorima svela na minimum. Radnici su ponavljali taj proces za
svaku od osam stubova čija je visina iznosila po 140 stopa i
koje će poslužiti kao nosači za džinovsku osovinu Ferisovog
točka.
 Feris je u početku najviše brinuo oko toga da li će uspeti
da nabavi dovoljno čelika za izgradnju svoje mašine. Na sreću,
ubrzo je otkrio da je imao veliku prednost nad drugim
naručiocima čelika. Zahvaljujući svojoj kompaniji za
inspekciju čelika, bio je u bliskim odnosima sa upravom
gotovo svih američkih čeličana i bio je odlično upućen u njihov
asortiman i kvalitet. "Nijedan proizvođač nije obavljao sav
posao, već je on bio podeljen na više firmi, koje su sve bile
izabrane zbog posebnih kvaliteta koji su pružale." prema
zapisima Ferisove kompanije. Feris je takođe unajmio vojsku
inspektora koji su procenjivali izvedene radove svake
komponente odmah po njenom izlasku iz čeličane. Taj detalj je
bio od vitalne važnosti budući da je Ferisov točak predstavljao
izuzetno kompleksnu konstrukciju sačinjenu od 100.000 delova
koji su po veličini varirali od malih čeličnih navoja do
džinovske osovine koja je, u vreme kada je napustila radionicu
kompanije Betlehem stil, predstavljala najveći jednodelni
odlivak u istoriji čelične industrije. "Bila je neophodna
apsolutna predanost budući da je ogromna većina delova
morala biti sklopljena na licu mesta, tako da bi se čak i greška
od samo jednog neznatnog delića inča mogla pokazati kao
fatalna."
Točak koji je Feris zamislio zapravo se sastojao od dva
točka postavljena na glavnoj osovini na međusobnom
rastojanju od trideset stopa. Bernama je isprva najviše plašila
prividna krhkost i nepouzdanost dizajna. Svaki od točkova je
suštinski funkcionisao kao džinovski točak bicikla. Vitke
gvozdene šipke, čija je dužina iznosila osamdeset stopa a širina
svega dva i po inča, povezivale su obod, ili naplatak, svakog
točka sa "paukom" pričvršćenim za osovinu. Podupirači i
dijagonalne šipke između točkova imali su za cilj da učvrste
konstrukciju i da joj podare snagu železničkog mosta. Lanac
čija je težina iznosila dvadeset hiljada funti povezivao je
zupčanik na osovini sa zupčanicima koje su pokretale dve
parne mašine od po hiljadu konjskih snaga. Feris je odlučio da
parni kotlovi, iz estetskih razloga, budu udaljeni sedam stotina
stopa od Midvej plezansa i da se para doprema do mašina
pomoću podzemnih cevi od deset inča.
Tako je bar projekat izgledao na papiru. Međutim, odmah
se ispostavilo da je iskopavanje i postavljanje temelja bilo
daleko teže nego što su Feris i Rajs očekivali, a obojica su pri
tom bili savršeno svesni činjenice da su ih u budućnosti
očekivale još veće prepreke, među kojima je najveći izazov
predstavljalo podizanje ogromne osovine do ležišta
postavljenog preko osam nosećih kula. Zajedno sa spojevima i
dodacima, osovina je težila 142.031 funtu. Niko pre toga nije
uspeo da podigne tako masivnu komponentu, pogotovo ne na
tako veliku visinu.

Na Olmstedovu bruklinsku adresu stigao je telegram u

kome je pisalo da je Hari Kodman preminuo. Kodman, njegov
verni saradnik i štićenik koga je voleo kao rođenog sina,
napustio je ovaj svet sa nepunih trideset godina. "Sigurno si
čuo za nesreću koja nas je zadesila," pisao je Olmsted svom
prijatelju Gifordu Pinčotu. "Osećam se kao brodolomnik koji
pluta na olupini, bez nade da će se ikada više otisnuti na
pučinu."
Olmstedu je bilo jasno da će sada lično morati da
preuzme nadgledanje izložbenih radova, mada se nalazio u
gorem psiho-fizičkom stanju nego ikada ranije. On i Harijev
brat došli su u Čikago početkom februara, obrevši se u gradu
okovanom nemilosrdnim mrazom, sa temperaturom od minus
osam stepeni. Olmsted je 4. februara prvi put seo za Kodmanov
radni sto na kome je zatekao gomile faktura i beležaka. U glavi
mu je tutnjalo od bola. Imao je upalu grla. Srce mu je bilo
preplavljeno beskrajnom tugom. Znao da nema snage da se
sam izbori sa nagomilanim administrativnim poslovima i sa
nadziranjem pejzažnih radova. Zamolio je svog bivšeg
pomoćnika, Čarlsa Eliota, koji je u međuvremenu postao jedan
od vodećih bostonskih pejzažnih arhitekata, da mu pritekne u
pomoć. Nakon kratkotrajnog oklevanja Eliot je uslišio njegovu
molbu. Čim je stigao u Čikago primetio je da je Olmsted
ozbiljno bolestan. Do večernjih sati 17. februara 1893. godine,
dok se još jedna mećava obrušavala na Čikago, Olmsted je već
bio smešten u svoju hotelsku postelju i stavljen pod lekarski
nadzor.
Iste večeri Olmsted je napisao pismo svom sinu Džonu
koji je vodio bruklinsku poslovnicu. Njegove reći su bile
nabijene dubokim bolom i iscrpljenošću. "Čini mi se da je
kucnu čas da me izostaviš iz svojih budućih planova", pisao je.
Čikaški projekat je već počinjao da deluje beznadežno. "Kako
stvari stoje, moramo se pomiriti sa činjenicom da ovde nećemo
moći propisno da obavimo svoj zadatak."

Početkom marta Olmsted i Eliot su se vratili u Bruklin.

Eliot je u međuvremenu postao punopravni partner u
Olmstedovoj firmi koja je, shodno tome, promenila naziv u
Olmsted, Olmsted i Eliot. Pejzažni radovi u Džekson parku su
još uvek ozbiljno kasnili, što je Olmstedu zadavalo velike
brige, ali je on zbog svog zdravstvenog stanja i drugih
poslovnih obaveza morao da napusti Čikago. Tamošnje
poslove je, sa velikom strepnjom, prepustio svom nadzorniku
Rudolfu Ulrihu, iako je u poslednje vreme sve više gubio
poverenje u njegovu sposobnost da se izbori sa tako značajnim
zadatkom. Olmsted je 11. marta uputio Ulrihu pismo sa
detaljnim instrukcijama.
"Moram vas obavestiti da zadatak koji sam vam poverio
predstavlja svojevrstan presedan budući da ni u jednom od
ranijih projekata nikada nisam ostavio toliku slobodu delovanja
nekom od svojih pomoćnika ili saradnika", pisao je Olmsted.
"Međutim, sada sam zbog vremenskog tesnaca u koji smo
zapali, zbog neočekivanog odlaska gospodina Kodmana, mog
lošeg zdravstvenog stanja i bremena ostalih poslovnih obaveza
prinuđen da promenim svoju politiku, mada vam moram
priznati da sam se na takav korak odlučio sa velikom
zebnjom."
Olmsted je Ulrihu jasno stavio do znanja da je glavni
uzrok te zebnje predstavljala njegova "izrazita sklonost" da
izgubi iz vida sveobuhvatnu viziju pejzaža i da umesto toga
rasipa svoju energiju na mizerne zadatke koje mogu odraditi i
obični radnici, što je bila osobina koja je, kako je Olmsted
strahovao, Ulriha činila izuzetno prijemčivim za zahteve
nametnute sa strane, prvenstveno za instrukcije koje su poticale
od Danijela Bernama. "Nemojte gubiti iz vida činjenicu da naša
naročita odgovornost kao pejzažnih umetnika prvenstveno
počiva u realizaciji celovitog sveobuhvatnog izložbenog
pejzaža", nastavio je Olmsted. (Kurziv je preuzet iz izvornika.)
"Ta odgovornost se ne može svesti na izradu vrtova ili
dekorativnih efekata, već na stvaranje izložbenog pejzaža kao
skladne i ranjive celine. Mi stoga moramo biti prvenstveno
usredsređeni na pejzaž, u najširem i najsveobuhvatnijem
smislu... Ukoliko, usled nedostatka vremena, sredstava ili
povoljnih atmosferskih prilika, podbacimo po pitanju detaljne
dekoracije, naš neuspeh će biti razumljiv... ako podbacimo u
stvarima koje će se odraziti na celokupnu sliku pejzaža,
nećemo izvršiti svoju prvenstvenu i suštinsku dužnost."
Olmsted je potom prešao na izlaganje detalja koji su mu
zadavali najviše brige, među kojima se nalazio i kolorit koji su
Bernam i ostali arhitekti odabrali za izložbu. "Dopustite mi da
podsetim da je Čikaška svetska izložba u javnosti već dobila
nadimak 'BELI GRAD!.. Plašim se da će, nasuprot plavetnilu
nebeskog svoda i Mičigenskog jezera, ogromna bleštava
zdanja, koja će pod vrelim jarkim čikaškim suncem bacati
iskričave odsjaje na okolne zasađene površine, baciti u zasenak
sve ostalo." Zbog toga je, objašnjavao je Olmsted, bilo još
važnije da se uspostavi protivteža u vidu "gustih, širokih,
bujnih korpusa lišća i zelenila".
Bilo je očigledno da je Olmsteda do tog vremena već
razdirala strepnja da neće uspeti da realizuje pejzaž koji bi
odgovarao renomeu Svetske izložbe. Ostalo je još strašno malo
vremena, a atmosferske prilike su bile izuzetno nepovoljne.
Prolećna sezona za sađenje raslinja će biti veoma kratka.
Olmsted je već počeo da razmišlja o merama koje bi umanjile
rizik pejzažnog neuspeha. Svom nadzorniku je uputio sledeće
upozorenje: "Nemojte se upuštati u bilo kakve dekorativne
detalje ukoliko niste potpuno sigurni da ćete imati dovoljno
vremena i sredstava da željene efekte dovedete do savršenstva.
Ne možete puno pogrešiti ako se opredelite za skromne,
pedantno održavane travnjake. Nemojte zazirati od
jednostavnih, neukrašenih, glatkih površina."
Bilo je daleko bolje, nastavljao je Olmsted sa svojim
predavanjem, podbaciti nego preterati sa dekoracijom. "Bolje
je da ostavimo utisak kako su naši pejzaži isuviše jednostavni i
neupadljivi, pa čak i ogoljeni, nego da stvorimo nešto napadno,
drečavo, jeftino i razmetljivo. Uvek moramo nastojati da
manifestujemo plemenit i prefinjen ukus."

Gusti oblaci su se nadvili nad Čikagom. Sneg je padao iz

dana u dan, sve dok bele naslage na krovovima zdanja u
Džekson parku nisu dostigle težinu koja se merila stotinama
tona. Svetska izložba je, po planovima, trebalo je da traje od
maja do oktobra, tako da niko nije predvideo potrebu da
projektuje krovove koji bi mogli da podnesu tako ekstremne
naslage snega.
Ljudi koji su radili na Zgradi za industriju i slobodne
umetnosti su, začuvši škripu popuštajućeg čelika, brže-bolje
potrčali u zaklon. U veličanstvenom kovitlacu snega i
srebrnastog stakla, krov zgrade - to arhitektonsko čudo koje se
nadvijalo nad najvećom dvoranom izgrađenom u ljudskoj
istoriji, oličavajući gordost i aroganciju poznog devetnaestog
veka - stropoštala se na tlo.

Jedan reporter iz San Franciska posetio je Džekson park.

Došao je da svoje čitaoce sa lica mesta izvestio o
veličanstvenom postignuću Bernamove vojske, ali je ostao
zatečen onim što je video u surovom sleđenom pejzažu.
"Da čovek ne poveruje rođenim očima", zapisao je.
"Naravno, organizatori tvrde da će sve biti gotovo na vreme, ali
uprkos tome ostaje neumoljiva činjenica da je Ženski paviljon
jedino zdanje na kome su spoljni i unutrašnji radovi privedeni
kraju."
A svečano otvaranje je bilo zakazano za tek nešto više od
dva meseca.
 Pridobijanje Mini

UPRKOS NEMILOSRDNOJ HLADNOĆI koja je

obeležila prva dva meseca 1893. godine, u Holmsovim očima
stvari nikada nisu izgledale bolje. Nakon što je Emelina nestala
iz njegovo života i nakon što se na elegantan i profitabilan
način oslobodio poslednjih uspomena na nju, Holms je mogao
da se usredsredi na sve razgranatiju mrežu poslovnih
poduhvata. Svim srcem je uživao u svojim postignućima.
Postao je suvlasnik zakonite kompanije koja je proizvela
mašinu za kopiranje dokumenata. Dobijao je gomilu
narudžbenica za kreme i eliksire koje je isporučivao
poštanskim putem. Podstaknut uspešnošću Kilijevog "zlatnog
eliksira", osnovao je sopstvenu kliniku za lečenje alkoholizma
koju je nazvao "Institut Srebrni prah". Ubirao je kiriju od
bračnog para Lorens i drugih stanara koji su živeli u njegovoj
zgradi i postao je vlasnik još dve kuće. Jedna od njih se
nalazila u Ulici Onore, a druga u Vilmetu. U toj novoj kući u
Vilmetu, koju je lično projektovao i podigao uz pomoć
sedamdeset pet uglavnom neplaćenih radnika, sada su živele
njegova supruga Mirta i kćerka Lusi. Povrh svega toga, njegov
hotel je bio spreman da uskoro dočeka prve posetioce Svetske
izložbe.
Holms je uložio mnogo vremena i truda u opremanje
hotela. Preduzeće Tobi furničur je na njegovu adresu isporučilo
kvalitetan nameštaj, dok ga je francuska firma Poter krokeri
snabdela kristalom i keramikom. Za sve te stvari nije platio ni
prebijene pare, mada je bio svestan da će pomenute kompanije
uskoro pokušati da naplate obveznice koje im je uručio
prilikom preuzimanja robe. Pa ipak, nije se mnogo brinuo zbog
toga. Iskustvo mu je pokazalo da su beskrajno odlaganje i
iskreno pokajništvo predstavljali izuzetno uspešnu taktiku
pomoću koje je mesecima, pa čak i godinama, mogao
izbegavati potraživanja svojih poverilaca. Međutim, ovog puta
nije morao da razmišlja na tako duge staze pošto mu je bilo
jasno da se njegov boravak u Čikagu već bližio kraju. Gospođa
Lorens ga je saletala sve drskijim i zajedljivijim pitanjima,
često sa prizvukom optužbe u glasu. Osim toga, neki od
poverilaca su u poslednje vreme počeli da insistiraju na naplati
finansijskih dugovanja. Firma Merčant end ko. koja mu je
isporučila gvožđe koje je upotrebio za peć i tajnu hermetičku
sobu uspela je čak da izdejstvuje sudski nalog za povraćaj
imovine. Međutim, Holms je i ovog puta uspeo da se izvuče jer
službenici koji su promarširali kroz njegovu zgradu nisu
pronašli ništa što bi sa sigurnošću mogli da proglase svojom
robom.
Još veću smetnju predstavljali su rođaci koji su se preko
pisama raspitivali o njegovim bivšim stanarkama i privatni
detektivi koji su počeli da posećuju njegovu zgradu. Sigrand i
Koner su, nezavisno jedna od druge, unajmile "privatne
istražitelje" koji su pošli u potragu za njihovim kćerima. Iako
su te posete isprva zabrinjavale Holmsa, on je brzo shvatio da
nijedna od porodica nije smatrala da je on imao učešća u
njihovom nestancima. Detektivi takođe nisu pokazivali ni
najmanji znak sumnjičavosti. Oni su samo želeli da sakupe
raspoložive informacije - imena ljudi sa kojima su se nestale
žene družile, gde su eventualno mogle otići, sugestije o tome u
kom pravcu bi trebalo da nastave svoju istragu i tako dalje.
Holms je bio izuzetno susretljiv. Govorio im je da mu je
strašno žao što im ne može pružiti bilo kakvu konkretniju
informaciju koja bi ublažila strepnje zabrinutih rođakai da ako
njegove bivše stanarke kojim slučajem budu stupile u kontakt s
njim, u najbržem mogućem roku će ih obavestiti o tome. Po
okončanju razgovora se srdačno rukovao sa detektivima,
pozivajući ih da, ukoliko ih put ponovo nanese kroz Inglvud,
obavezno svrate do njega. Neki neupućeni posmatrač bi
nesumnjivo stekao utisak da je prisustvovao rastanku
dugogodišnjih prijatelja.
U tom trenutku - marta 1893. godine - Holmsa je najviše
mučilo to što nije imao osobu koja bi mu pomogla u vođenju
poslova. Pod hitno je morao unajmiti novu sekretaricu.
Naravno, u gradu nipošto nije vladala nestašica radne snage
budući da se reka mladih žena i devojaka, privučena
obećanjima koja im je pružao Svetski sajam, slila ka Čikagu u
potrazi za poslom. Tako je, na primer, broj molbi za upis u
obližnju Učiteljsku školu višestruko prevazilazio dotadašnje
interesovanje. Međutim, Holms nije mogao unajmiti bilo kakvu
službenicu. Njemu je bila potrebna žena odgovarajućeg
senzibiliteta. Naravno, potencijalne kandidatkinje moraće da
budu donekle obučene za daktilografske i stenografske
poslove, ali je dobitna kombinacija za kojom je on tako
revnosno tragao i koju su njegova čula mogla tako istančano
osetiti bila satkana od neodoljivog spoja izolovanosti,
bespomoćnosti i potrebe za životnim osloncem. Džek Trbosek
je svoje žrtve pronalazio među bludnicama sirotinjske četvrti
Vajtčepel, dok je Holms za svoje mete odabirao mlade žene
koje su dolazile u Čikago sanjajući o novom lepšem životu,
čiste sveže bezazlene devojke koje su se prvi put u istoriji
oslobodile svojih okova, ali koje još uvek nisu bile sigurne šta
je ta novostečena sloboda uistinu značila i kakve je sve rizike
povlačila. Svim srcem je žudeo da se domogne tih čistih
nevinih stvorenja, uživajući u osećaju moći koju je posedovao
nad njima. Kovao je svoje planove, opijajući se slatkim
iščekivanjem. Korak po korak, osvajao je njihovu ljubav,
potom život, a na kraju i najdublje tajne koje su se skrivale u
njima. Krajnja sudbina tih žena za njega je bila beznačajna
stvar, puka razonoda. Činjenica da se viška materijala
oslobađao na način koji je predstavljao spoj efikasnosti i
finansijske unosnosti dodatno je svedočila o njegovoj moći.
U mesecu martu sudbina mu je podarila savršen dobitak.
Njeno ime je bilo Mini R. Vilijems. Holms je upoznao Mini
nekoliko godina ranije, tokom svog boravka u Bostonu, i još
tada se zanosio pomišlju da je uzme pod svoje mračno okrilje,
ali je daljina bila isuviše velika, a trenutak neodgovarajući.
Sada se Mini, vođena sopstvenom voljom, preselila u Čikago.
Holms je pretpostavljao da je Minina odluka bila uveliko
motivisana činjenicom da je on živeo u tom gradu.
Mini je sada imala dvadeset pet godina. Za razliku od
ostalih žena iz Holmsove svite, bila je neupadljiva, niska i
debeljuškasta. Po Holmsovim proračunima, težila je između
140 funti - imala je muški nos, guste tamne obrve i izuzetno
kratak vrat. Crte lica su joj bile blage. "Izgledala je kao
detence", izjavio je kasnije jedan od svedoka. "Delovala je
krajnje naivno i bezazleno."
Holms je još tokom svoje bostonske posete saznao da je
Mini posedovala i rajnje ubedljive adute.

Mini Vilijems i njena mlađa sestra Ana su rođene u

saveznoj državi Misisipi, ali su veoma rano ostale bez roditelja.
Nakon toga su se preselile kod svojih stričeva. Anin novi
staratelj bio je velečasni V.S. Blek iz Džeksona u Misisipiju,
urednik metodističkog časopisa Kristijan edvokit. Mini se
preselila u Teksas, gde je brigu o njoj preuzeo stric koji je bio
ugledni lokalni biznismen. Njen staratelj se veoma lepo
ophodio prema njoj, tako da ju je 1886. godine upisao na
Bostonsku akademiju za govorničke veštine. Dok je Mini bila
na trogodišnjim studijama, njen stric je umro, zaveštavši joj
testamentom imovinu čija je vrednost, prema zvaničnim
procenama, iznosila između 50.000 i 100.000 dolara (u
današnjem novcu, između 1.5 i 3 miliona dolara).
Ana je, u međuvremenu, postala učiteljica. Zaposlila se u
teksaškom gradiću Midlodijan, na tamošnjoj akademiji.
U vreme kada je upoznao Mini, Holms se nalazio na
poslovnom putovanju na kome je koristio pseudonim Henri
Gordon. Jedan poznanik ga je pozvao na prijem koji je bio
priređen u domu jedne od vodećih bostonskih porodica. Iz
razgovora sa zvanicama, Holms je saznao da je Mini bila
bogata naslednica i da se njena imovina najvećim delom
sastojala od velikog poseda u srcu teksaškog grada Fort Vort.
Holms je odmah promenio svoje planove i produžio
boravak u Bostonu. Mini ga je zvala Hari. Izvodio ju je na
pozorišne predstave i na koncerte i poklanjao joj cveće, knjige i
slatkiše. Udvaranje je, u Mininom slučaju, predstavljalo
patetično lak posao. Svaki put kada bi joj rekao da se mora
vratiti u Čikago, njeno lice bi se snuždilo i sneveselilo, što je
Holmsa ispunjavalo velikim zadovoljstvom. Tokom 1889.
godine je redovno putovao za Boston. Prilikom tih poseta
neprestano ju je izvodio u pozorište i na večere, ali je najviše
uživao u danima kada bi se približio trenutak rastanka i kada bi
se Minina očajnička potreba za njegovom blizinom razbuktala
kao šumski požar.
Uprkos tome, Holms se nakon izvesnog vremena umorio
od te igre. Daljina je bila isuviše velika, a Minina uzdržanost
isuviše nepopustljiva. Sve ređe je posećivao Boston, mada je i
dalje odgovarao na njena pisma, zasipajući je rečima punim
ljubavnog zanosa.

Holmsovo odsustvo je slamalo Minino srce. Bila je

beznadežno zaljubljena u njega. Njegove posete su je
ispunjavale neopisivom radošću, a kada bi se vratio u Čikago
osećala se kao da su joj sve lađe potonule. Bila je zbunjena
Holmsovim ponašanjem. On joj se isprva tako otvoreno
udvarao da joj je čak predlagao da napusti studije i da pobegne
s njim za Čikago, a onda je njegov ljubavnički žar naprasno
splasnuo. Čak su se i pisma koja joj je slao drastično proredila.
Ona bi rado napustila Boston pod zastavom braka, ali ne i pod
neizvesnim i rizičnim uslovima koje joj je nudio. Holms bi
nesumnjivo bio divan suprug. Bio je pažljiviji i nežniji od bilo
kog muškarca koga je dotad upoznala, a pokazivao je i veliki
talenat za poslovne poduhvate. Čeznula je za njegovim
dodirima i njegovom toplinom.
Kako je vreme odmicalo, prestao je čak i da joj piše.
Nakon što je diplomirala na Akademiji za govorništvo,
Mini se preselila u Denver, gde pokušava da osnuje sopstvenu
pozorišnu trupu, izgubivši u tom poduhvatu oko 15.000 dolara.
Kako joj je posao sa pozorištem propadao, sve više je žudela za
utešnim Holmsovim prisustvom. Takođe je sanjala o Čikagu,
gradu o kome su se ispredale tako fantastične priče. U to vreme
se činilo da svi putevi vode u Čikago. Zahvaljujući njenoj
zaljubljenosti u Harija i predstojećoj Svetskoj izložbi, ideja da
se i sama uputi u tom pravcu postala je prosto neodoljiva. Mini
se preselila u Čikago u februaru 1893. godine, gde se ubrzo
zaposlila kao stenografkinja u jednoj advokatskoj kancelariji.
Poslala je pismo Hariju i obavestila ga o svom dolasku.
Hari Gordon je odmah odjurio kod nje i pozdravio je sa
suzama u očima. Njegova srdačnost i osećajnost ganuli su
Mini. Činilo joj se kao da se nikada nisu ni rastajali. Hari joj je
odmah ponudio da se zaposli kao njegova lična stenografkinja.
Tako bi mogli da se viđaju svakog dana i ne bi morali da
strahuju od prepada Minine stanodavke koja ih je tako pažljivo
držala na oku kao da joj je Mini bila rođena kćer.
Ta ponuda je uzburkala njene emocije. Hari i dalje nije
pominjao brak, ali je bilo očigledno da je bio iskreno zaljubljen
u nju. Na kraju krajeva, sada je živela u Čikagu. Tu je sve bilo
drugačije, manje kruto i manje formalno. Na sve strane je
viđala mnoštvo mladih samosvesnih žena koje su išle naokolo
bez pratnje, zarađivale za egzistenciju i vodile samostalan
život. Prihvatila je Harijevu ponudu. On je bio oduševljen
njenim pristankom.
Međutim, već na samom početku Hari je istupio sa
jednim čudnim zahtevom. Tražio je da Mini, kada govori o
njemu pred drugim ljudima, koristi ime Henri Hauard Holms -
što je, kako joj je objasnio, bio pseudonim koji je usvojio iz
poslovnih razloga. Nije smela pominjati prezime Gordon, niti
delovati zbunjeno kada su mu se ljudi obraćali sa "doktore
Holms". Ta ograničenja se nisu odnosila na njegov nadimak.
Ako je želela, i dalje ga je mogla zvati "Hari".
Mini je preuzela Holmsovu poslovnu prepisku i vođenje
knjiga, dok se on usredsredio na dovršenje hotela koji će
ugostiti posetioce Svetskog sajma. Ručavali su zajedno u
njegovoj kancelariji. Hranu su im donosili iz restorana u
prizemlju zgrade. Mini je pokazivala "izuzetnu veštinu u
obavljanju poverenih poslova", zapisao je Holms u svojim
memoarima. "Prvih nekoliko nedelja je stanovala u jednom
pansionu, ali se kasnije preselila u apartman koji se graničio sa
mojom kancelarijom, gde je boravila otprilike od 1. marta do
15. maja 1893. godine."
Hari ju je često dodirivao, milovao i gledao je
zacakljenim očima zaljubljenog muškarca. Na kraju ju je
upitao da li želi da se uda za njega. Mini je bila van sebe od
sreće. Njen Hari je bio tako lep i tako dinamičan da je bila
uverena da će njihov bračni život podsećati na bajku i biti
ispunjen putovanjima, uspehom i blagostanjem. Poslala je
pismo svojoj sestri Ani, u kome joj je iscrpno pisala o svojim
nadama i planovima za budućnost.
Njih dve su, nakon ranijeg perioda otuđenja, poslednjih
godina postale veoma bliske. Često su se dopisivale. Mini je
izveštavala svoju sestru o neočekivanoj i očaravajućoj romansi
koja je krupnim koracima grabila ka braku, izražavajući
čuđenje što je tako lep i uspešan muškarac baš nju izabrao za
svoju suprugu.
Ana je bila prilično skeptična. Ta romansa se previše
brzo odvijala i odlikovala se intimnošću koja je drastično kršila
ustanovljena pravila udvaranja. Ana je znala da je Mini bila
mila i simpatična devojka, ali ona sigurno nije posedovala one
ženske draži od kojih je muškarcima zastajao dah. Ako je Hari
Gordon zaista bio tako lep, imućan i preduzimljiv, zašto bi se
odlučio za nju?

Sredinom marta Holms je dobio pismo od Pitera

Sigranda, Emelininog oca koji ga je pitao da li raspolaže nekim
novim informacijama o njegovoj kćeri. Na vrhu pisma je stajao
datum: 16. mart 1893. godine. Holms mu je već 18. marta
poslao odgovor, otkucan na pisaćoj mašini, u kome ga je
obavestio da je Emelina napustila njegovu službu 1. decemb
1892. godine. Sasvim je moguće da je Mini, koja je dotad već
preuzela ulogu Holmsove lične sekretarice, otkucala tekst.
"Karte sa objavom venčanja sam dobio negde oko 10.
decembra", objašnjavao je Holms Emelina ga je nakon udaje
dvaput posetila, poslednji put 1. januara 1893. godine. "Bila je
razočarana što nije zatekla nikakvu poštu. Iz njenih reči sam
stekao utisak da vam je ona nešto ranije pisala kako bi vam
saopštila novosti i da je očekivala vaš odgovor. Pre nego što je
napustila moju službu u poverenju mi je rekla da bi sa svojim
suprugom trebalo da otputuje za Englesku zbog njegovih
poslovnih obaveza, ali mi je prilikom te poslednje posete
natuknula kako će putovanje verovatno biti otkazano. Molim
vas da me obavestite ako saznate nešto novo i da mi pošaljete
adresu njenog strica koji živi u Čikagu kako bih mogao lično
da ga posetim i da se raspitam da li on raspolaže nekim
informacijama, budući da mi je poznato da je Emelina često
svraćala kod njega."
Na kraju pisma je mastilom dopisao postskriptum: "Jeste
li stupili u kontakt sa njenim prijateljima iz Lafajeta kako biste
proverili da li oni nešto znaju? Ako niste, preporučujem vam
da to što pre učinite. Molim vas da mi se obavezno javite
ukoliko iskrsnu još neke informacije ili ukoliko imate dodatnih
pitanja za mene."

Holms je svojoj novoj verenici obećao putovanje u

Evropu, časove iz umetnosti, ušuškan i topao dom i, naravno,
puno dece. On je prosto obožavao decu, govorio je, ali su pre
toga oboje morali da usredsrede svoju pažnju i energiju na
bitne i neodložne fmansijske poslove. Uveravajući je da je
smislio plan koji će van svake sumnje rezultirati basnoslovnim
profitom, Holms je nagovorio Mini da tapiju svog nasleđenog
poseda u Fort Vortu prenese na izvesnog Aleksandra Bonda.
Transakcija je bila izvršena 18. aprila 1893. godine, pri čemu je
sam Holms preuzeo ulogu zapisničara. Bond je potom preneo
tapiju na drugo ime Benton T. Lajman. Holms je lično overio i
taj transfer.
Mini je volela svog budućeg supruga i beskrajno mu
verovala, ali bi se njena vera sigurno raspršila da je znala da je
ime Aleksandar Bond predstavljalo jedan od pseudonima, da se
iza Bentona Lajmana zapravo skrivao Holmsov verni saradnik
Bendžamin Pitezel i da je njen voljeni Hari uz par veštih poteza
perom preuzeo većinu imovine koju je Mini dobila u
nasledstvo od svog pokojnog strica. Ona, naravno, nije znala da
je prethodno bio u braku sa još dve žene, Klarom Layering i
Mirtom Belnap i da su mu obe rodile po jedno dete.
Učvrstivši Mininu očaranost, Holms je prešao na sledeći
fmansijski manevar. Osnovao je Proizvodnu kompaniju
Kembel-Jejts, koju je registrovao kao firmu za kupoprodaju
svega i svačega. Kada je podneo dokumentaciju o pretvaranju
te kompanije u akcionarsko preduzeće, naveo je pet imena:
H.H. Holms, M.R. Vilijems, A.S. Jejts, Hajram S. Kembel i
Henri Ovens. Ovens je bio Holmsov portir. Hajram S. Kembel
je bio fiktivni vlasnik Holmsove zgrade u Inglvudu. Jejts je
navodno bio biznismen koji je živeo u Njujorku, ali u realnosti
nije bio ništa stvarniji nego gospodin Kembel. I, na kraju, M.
R. Vilijems je bila sama Mini.
Kompanija ništa nije proizvodila i ništa nije prodavala.
Ona je postojala samo zato da bi raspolagala tobožnjim
akcijama i da bi poslužila kao pokriće za poverenike koji su
bili podozrivi prema Holmsovim obveznicama.
Kasnije, kada su iskrsle sumnje o ispravnosti poslovne
dokumentacije, Holms je nagovorio svog portira Henrija
Ovensa da potpiše zvaničnu izjavu u kojoj se zakleo ne samo
da je bio sekretar dotične kompanije, već i da se u par navrata
susreo sa Jejtsom i Kembelom i i da mu je Jejts lično uručio
papire o suvlasničkom udelu u kompaniji. Ovens je kasnije
izjavio: "Pristao sam da dam tu izjavu zato što mi je obećao da
će mi isplatiti zaostale dnevnice i zato što je primenio svoje
hipnotičke moći. Iskreno verujem da sam se u to vreme nalazio
pod njegovim snažnim uticajem. Kada bih se našao u
njegovom prisustvu, jednostavno nisam mogao da se
usprotivim onome što je tražio od mene. Usput budi rečeno,
nikada nisam dobio dnevnice koje mi je dugovao", dodao je
Ovens.

Holms - ili Hari, kako je Mini zvala svog šarmantnog

izabranika - želeo je da se venčanje obavi što brže i što
diskretnije i da ceremoniji prisustvuju samo mladoženja,
nevesta i sveštenik. Lično se pobrinuo za sve detalje. Mini je
imala utisak da je skromna ceremonija savršeno legalna i, zbog
svoje tajanstvenosti, čak i prilično romantična, ali je ponovo
postojao jedan detalj sa kojim ona nije bila upoznata. Da joj je
palo na pamet da prošeta do matičnog ureda okruga Kuk u
Ilinoisu i da prelista tamošnji zapisnik, u njemu ne bi pronašla
svoje i Holmsovo ime.
 Devojke su činile grozne stvari

TOKOM PROLEĆA 1893. GODINE čikaške ulice su

postale preplavljene nezaposlenim radnicima iz svih krajeva
zemlje, ali se činilo da je grad u svim ostalim pogledima bio
imun na fiansijske teškoće koje su zahvatile američku naciju.
Predstojeći Svetski sajam održavao je ekonomiju na zavidnom
nivou, pa makar to bio samo trenutni privid. Izgradnja poslenje
deonice Aleje L. koja će voditi ka Džekson parku, još uvek je
obezbeđivala stalni posao za stotme i stotine radnika. U
Pulmanovoj industrijskoj zoni, na južnom rubu Čikaga, su
radili u tri smene da bi isporučili dodatne vagone kojima će
posetioci biti transportovani do sajma, mada je broj novih
narudžbina, koje nisu bile direktno povezane sa tom
manifestacijom, drastično opao. Čelnici stočnog gazdinstva
Union angažovali su Bernamovu firmu za izgradnju nove
železničke stanice ispred samog ulaza kako bi izašli u susret
očekivanoj najezdi posetilaca koji su nakratko želeli da uteknu
od bleštavila Belog grada i da svoj vidokrug ispune grimiznom
bojom krvi i ružičastim nijansama životinjskih trupala. U
centru grada, Montgomeri Vord je opremio novi Gostinski
salon u kome su posetioci sajma, razbaškareni na mekim
raskošnim sofama, mogli natenane da prelistavaju katalog
kompanije odštampan na punih pet stotina stranica. Novi hoteli
su nicali na sve strane. Jedan čikaški preduzetnik, Čarls Kajler,
samouvereno je izjavljivao da će, onog trenutka kada njegov
hotel bude otvorio vrata za prve goste, "novac početi da pljušti
kao kiša, puneći naše blagajne i riznice".
Izložbeni eksponati i postavke su, sve ubrzanijim
tempom i u sve većim količinama pri stizali u Džekson park.
Oblaci dima su se dizali ka nebu, točkovi su uranjali u blato i
na sve strane su se razlegali zvuci užurbane vreve, kao da je
neka silovita vojska planirala invaziju na Čikago. Ogromni
snažni konji su se lagano probijali kroz park, vukući
transportna kola kompanija Vels Fargo i Adam ekspres. Teretni
vozovi su tutnjali i klepetali po čitavu noć, dopremajući svoje
tovare. Lokomotive su izvodile vešte manevre, gurkajući
vagone preko lavirinta privremeno postavljenih šina. Jezerski
teretnjaci su istovarali izbledele drvene sanduke prekrivene
nerazumljivim natpisima i nepoznatim alfabetima. Pet
železničkih kompozicija, od kojih se svaka sastojala od po
trideset vagona, dopremilo je čelik za džinovski točak Džordža
Ferisa. Parobrodi kompanije Inman dovlačili su ogromne
komponente od kojih će biti sačinjena njihova izložbena
postavka. Preduzeće Betlehem stil dopremilo je džinovske
poluge i ogromne oklopne ploče namenjene u vojne svrhe,
među kojima se nalazio izvijeni oklopni lim debeo sedamnaest
inča koji će biti upotrebljen za topovsku kulu dred-nota
Indijana. Britanci su poslali lokomotive i makete brodova,
uključujući savršenu kopiju svog najnovijeg ratnog broda
Viktorija, koja je bila toliko detaljna da su čak i karike lanca na
zaštitnoj ogradici bile urađene u nepogrešivoj srazmeri.
Iz Baltimora je stigla duga tamna železnička kompozicija
koja je, tokom prolaska kroz nepreglednu američku preriju,
unosila zebnju u srca muškaraca i žena koji su posmatrali njen
zastrašujući tovar. Vragolasti derani su, za razliku od svojih
roditelja, oduševljeno jurili ka šinama, otvorenih usta i
razrogačenih očiju. Voz je bio natovaren oružjem nemačkog
industrijskog barona Frica Krupa. Među tim oružjem, koje je
bilo proizvedeno u Krupovoj fabrici u Esenu, nalazio se najveći
top na svetu koji je mogao da ispali granatu tešku jednu tonu sa
dovoljnom silovitošću da probije gvozdenu ploču debelu tri
stope. Topovska cev je morala da bude transportovana na
specijalno izrađenom vagonu koji se sastojao od čeličnog
ležišta koje se oslanjalo na dve ekstra duge železničke
platforme. Dok je običan vagon imao osam točkova, ovaj je
imao čak trideset dva. Kako bi se uverili da su mostovi duž
pensilvanijske železnice mogli da izdrže opterećenje od
250.000 funti, koliko je top težio, dvojca Krupovih inženjera su
prethodnog jula posetili Ameriku kako bi ispitali kompletnu
trasu. Top je ubrzo dobio nadimak "Krupovo čedo", mada je
jedan savremenik smatrao da i "Krupovo čudovištance" bio
daleko primereniji.
Ka Čikagu se, negde u isto vreme, uputio i voz sa daleko
lakšim i vedrijim tovarom, kompozicija koju je Bufalo Bil
iznajmio za potrebe putujuće predstave i svoju malu armiju: sto
bivših vojnika američke konjice, devedeset sedam Indijanaca
pripadali plemenima Čejen, Kiova, Poni i Sijuks, pedeset
Kozaka i Husara, 180 konja osamnaest bufala, deset losova,
deset mula i nekolicinu drugih životinja. U vozu se nalazila i
Fibi En Mozes iz grada Tifina u Ohaju, mlada žena koja je
posedovala izuzetnu sklonost ka oružju i izvanredan osećaj za
distancu. Bil ju je zvao jednostavno Eni, a novinari gospođica
Oukli. Kada bi se spustila noć, Indijanci i vojnici bi posedali
ukrug i počeli da se kartaju.
Brodovi sa svih strana sveta su plovili ka američkim
lukama, noseći razne egzotične stvari koje će biti prikazane na
izložbi. Sfinge. Mumije. Sadnice kafe i nojeve. Međutim,
najfantastičniji od svega bio je ljudski tovar. Urođenici iz
Dahomeja, koji su navodno bili kaniti kanibali. Laponci iz
Laponije. Sirijski pustinjski konjanici. Parobrod Gildhol je 9.
marta isplovio iz egipatske luke Aleksandrija, prevozeći 175
autentičnih stanovnika Kaira koje je preduzetnik Džordž
Pangalos unajmio za potrebe izložbene postavke "Kairska
ulica" koja je imala rezervisanu lokaciju na Midvej plezansu.
Pangalos je u potpalublje Gildhola ukrcao dvadeset magaraca i
sedam kamila, kao i nekoliko majmuna i opakih zmija
otrovnica. Na njegovoj listi putnika nalazila se i jedna mlada
Egipćanka, najistaknutija praktičarka veštine koju su Francuzi
nazivali danse du ventre, izuzetno lepa i ženstvena Farida
Mazhar koja će se u budućnosti proslaviti na američkom tlu.
Pangalos je uspeo da obezbedi izuzetno povoljnu lokaciju u
samom središtu Midvej plezansa, u neposrednoj blizini
Ferisovog točka, u muslimanskoj dijaspori koja je, između
ostalog, uključivala persijsku koncesiju, maursku palatu i
Blumovo alžirsko selo, gde je Blum preuranjeni dolazak
Alžiraca preokrenuo u svoju korist, uspevši da još pre
zvaničnog otvaranja izložbe ostvari značajnu finansijsku dobit.
Blumu se ukazala šansa da svoje alžirsko selo otvori još u
avgustu 1892. godine, pre nego što je bila održana ceremonija
posvećenja, tako da je u roku od svega mesec dana uspeo da
pokrije troškove i počeo da ubira zavidan profit. Čim su
Amerikanci saznali da se iza misterioznog naziva danse du
ventre zapravo krio "trbušni ples", to je postala najveća
atrakcija Blumove alžirske postavke. Naokolo su kružile
glasine o napola odevenim ženama koje su zavodljivo njihale
svojim raskošnim oblinama pred žudnim očima posmatrača,
mada je sam ples zapravo bio elegantan, stilizovan i prilično
čedan. "Narod se sjatio sa svih strana", prisećao se Blum.
"Konačno sam imao pravi zlatni rudnik."
Zahvaljujući izuzetnom osećaju za improvizaciju, Blum
je modernom svetu u nasleđe osavio još nešto - detalj koji će
zanavek obeležiti američki doživljaj Srednjeg istoka. Blum je
dobio poziv od članova Čikaškog pres-kluba da priredi
premijeru alžirskog danse du ventre. Kao čovek koji nikada
nije odbacivao šansu za besplatnu reklamu, Blum je spremno
prihvatio poziv i posetio klub sa desetak svojih plesačica.
Međutim, kada je sa svojom svitom došao nа lice mesta,
saznao je da je na raspolaganju imao samo jednog usamljenog
pijanistu. Uopšte nije imao predstavu kakvom bi muzikom
mogao propratiti tako egzotičan ples.
Blum se nа trenutak zamislio. Tiho je otpevušio
melodiju, a onda počeo lagano da prelazi prstima preko
klavirskih dirki, svirajući notu po notu:

Tokom narednog veka ta melodija i njene brojne

varijacije biće obilato eksploatisani u mnoštvu filmskih
ostvarenja, najčešće kao muzička pratnja za scenu u kojoj se
kobra izvodeći svoj vijugavi zlokobni ples, izdiže iz fakirske
korpe. Američki školarci su takođe koristili tu melodiju za
pevušenje šaljivih stihova, "Čak se ni čakšire ne nose na jugu
Francuske".
Blum se kasnije silno pokajao što tu melodiju
svojevremeno nije zaštitio autorskim pravom. Da je to učinio,
ona mu je mogla doneti profit koji bi se merio milionima
dolara.

Iz Zanzibara je stigla tužna vest: na Čikaškoj svetskoj

izložbi neće biti Pigmeja. Poručnik Šufelt je izgubio život pod
nerazjašnjenim okolnostima.

Kako se svečano otvaranje bližilo, saveti su počeli da

pljušte sa svih strana. Naravno, najrevnosniji i najnadmeniji
savetodavci bili su stanovnici Njujorka. Među njima se
naročito isticao Vord Mekalister, samoproklamovani ekspert za
sva pitanja i glavni skutonoša gospođe Astor, supruge Vilijema
Astora i kraljice njujorškog visokog društva. Zaprepašćen onim
što je video na Čikaškoj ceremoniji posvećenja, gde su
pripadnici krem društva i prost narod bili okupljeni pod jednim
krovom na nedopustivo bliskom rastojanju, Mekalister je
upozoravao da "u ovdašnjim visokim krugovima vlada
uverenje da nije bitan kvantitet, već kvalitet. Nije poželjno da
jedna tako značajna manifestacija ukaže gostoprimstvo svim
društvenim pojavama i staležima, ne praveći bilo kakvu
kvalitativnu razliku između njih".
Mekalister je savetovao vlasnicama čikaških restorana i
pansiona da unajme francuske kuvare koji će oplemeniti
njihove jelovnike. "U moderno vreme je gotovo nemoguće
postići zadovoljavajući kulinarski nivo bez renomiranih
francuskih kuvara", pisao je on. "Čovek koji je navikao na
besprekorno pripremljene goveđe odreske, na prvoklasnu
paštetu oo guščje jetre ili mesa barske kornjače, na ćuretinu sa
nadevom od tartufa i slične delikatese, može biti iskreno
sablaznut kada na svojoj trpezi ugleda bareni ovčji but i repu."
Da ne bude zabune, Mekalister je bio savršeno ozbiljan kada je
iznosio takva uputstva.
To, naravno, nije bilo sve. "Dotičnim damama bih takođe
savetovao da ne preteruju sa frapiranjem26 vina. Vino treba
staviti u vedro za rashlađivanje, ali tako da vrat boce ne bude
pokriven ledom. Naime, budući da je količina vina u tom delu
daleko manja nego u širokom delu boce, led će na tom mestu
imati najsnažnije dejstvo. Nakon dvadeset pet minuta takvog
rashlađivanja, vino će biti u savršenom stanju za serviranje.
Pod savršenim stanjem podrazumevalo se da vino koje teče iz
boce treba da sadrže male ljuspice leda. To je pravi frape.
Čikago džurnal je taj savet prokomentarisao sledećim
recima: "Gradonacelnik neće preterati sa frapiranjem vina. On
će ga frapirati taman toliko da gosti mogu da oduvaju penu sa
površine bez upadljivog nadimanja pluća i vulgarnih pokreta
usana. Njegovi sendviči sa šunkom, uštipci, irske jarebice i
čuvene bridžportske svinjske nožice predstavljaće vrhunac

26 Postupak rashlađivanja vina (Prim. prev.).

gastronomske umetnosti." Jedan čikaški dnevni list nazvao je
Mekalistera "plašljivcem obojene zadnjice"
Stanovnici Čikaga su, najvećim delom, sa oduševljenjem
čitali duhovite komentare na uputstva njujorških savetodavaca.
Pa ipak, na jednom tamnijem nivou, te opaske su govorile da je
u duši Mekalister bio arogantni njujorški snob, ali je uprkos
tome svima bilo jaasno da on govorio u ime celokupnog
njujorškog plemstva. Među čikaškim čelnicima je oduvek
postojao uvreženi strah da oni ne mogu parirati njujorškom
visokom društvu. Nijedan grad se nije mogao uporediti sa
Čikagom po poslovnoj energičnosti i preduzimljivosti, ali je
među pripadnicima tamošnjih viših krugova postojala
prikrivena strepnja da oni, uprkos trgovinskom i industrijskom
napretku, nisu uspeli da odneguju one plemenite i prefinjene
osobine koje dolikuju društvenoj eliti. Svetska izložba je zato
trebalo da se pretvori u ogroman bleštavi beli barjak kojim će
stanovnici Čikaga zamahati pred uvaženom gospođom Astor i
njenom uobraženom njujorškom svitom. Impozantna klasična
zdanja, raskošna umetnička dela, čista voda, električno
osvetljenje i snažan dobro organizovan policijski odsek
predstavljali su savest Čikaga, viziju koja je u budućnosti
trebalo da se proširi na čitav grad.
Danijel Bernam je, možda više od svih ostalih, oličavao
čikašku društvenu nesigurnost. Iako svojevremeno nije prošao
prijemne ispite na Harvardu i Jejlu i mada njegova karijera nije
imala "doličan" početak, on je vremenom postao vrhunski
poznavalac lepih stvari. Organizovao je solističke koncerte u
svom domu i kancelariji, bio je član najuglednijih gradskih
klubova, sakupljao je najkvalitetnija vina i sada je predvodio
najveću mirnodopsku borbenu kampanju u američkoj istoriji.
Uprkos tome, novinari društvenih rubrika i dalje nisu pisali o
haljinama koje je njegova supruga nosila na operskim
premijerama, dok su toalete gospođa Palmer, Pulman i Armor
bile opisivane do najsitnijih detalja. Svetski sajam stoga nije
predstavljao samo čikaško, već i Bernamovo lično iskupljenje.
"Ljudi sa strane neosporno priznaju naša materijalna
postignuća i našu nadmoć na industrijskom i trgovinskom
polju, pisao je on, "ali i dalje tvrde da mi ne raspolažemo
potrebnom prefinjenošću i kulturom. Uklanjanje takvih
predrasuda stoga mora predstavljati jedan od najistaknutijih
ciljeva poduhvata u koji smo se upustili."

Neki su smatrali da za iznošenje saveta nije dovoljno

nekoliko novinskih pasusa, već su tome posvećivali čitave
knjige. Autorka po imenu Adelejd Holingsvort napisala je u
čast sajma preko sedam stotina stranica korisnih saveta koje je
početkom 1893. godine izdala pod nazivom Kolumbov kuvar.
Iako je njena knjiga uključivala mnoštvo autentičnih, recepata
za pripremu kavurme, volovskog jezika, pečene teleće glave,
rakuna, oposuma, ispečene zviždovke i kosa (tačnije, paštete
od kosa), kao i detaljna uputstva o tome "kako da obarite ili
ispržite vevericu", ona je bila mnogo više od običnog kuvara.
Holingsvortova je posmatrala svoje delo kao svenamenski
vodič koji će savremenim mladim domaćicama biti od
neprocenjive pomoći u stvaranju mirnog, vedrog, čistog i
higijenskog doma. Domaćica je imala zadatak da obezbedi
odgovarajuću atmosferu za početak novog dana. "Trpeza ne
treba da služi isključivo za raspršivanje ružnih snova i
depresivnih simptoma, već ukućane mora nadahnuti energijom
i optimizmom koji će im biti potrebni za obavljanje dnevnih
zaduženja." Njeni saveti povremeno odišu neumoljivim
viktorijanskim duhom. U poglavlju o održavanju svilenog
donjeg rublja, ona svojim čitateljkama savetuje: "Ako je rublje
crne boje, u vodu za ispiranje, umesto kiseline, dodajte malo
amonijaka."
Jedan od najvećih problema tog doba predstavljao je
"neprijatan miris stopala", koji je bio uveliko uzrokovan
tadašnjim običajem da se noge peru samo jedanput nedeljno.
Holingsvortova je domaćicama preporučivala da se protiv tog
problema bore na sledeći način: "Napravite smesu od jednog
dela sone kiseline i deset delova vode. Da biste uklonili
neprijatan miris, svake večeri pre odlaska na spavanje istrljajte
stopala tim rastvorom." Ako ste želeli da se oslobodite zadaha
koji je proizvodila konzumacija crnog luka, trebalo je da se
nalivate jakom crnom kafom. Ako ste imali problema sa
pacovima, najbolji mamac za te napasti predstavljale su ostrige.
Da bi se šlag bolje umutio, u smesu je trebalo dodati zrnce soli.
Da bi mleko što duže zadržalo svežinu, u posudu je trebalo
ubaciti malo rena.
Holingsvortova na tom mestu iznosi i jedan razborit
medicinski savet - "Nikada nemojte sedeti između osobe koja
ima groznicu i izvora toplote" - kao i tehnike pružanja hitne
pomoći u raznim slučajevima. Ako je iz nekog razloga trebalo
izazvati povraćanje, gospođa Holingsvort je kao veoma
efikasnu meru preporučivala "ubacivanje duvana u analni otvor
kroz dršku lule".

Džejkob Ris, njujorški novinar koji je svoju karijeru

posvetio razotkrivanju katastrofalnih uslova u kojima je živela
američka sirotinja, došao je u Čikago sa savetima koji su se
ticali daleko ozbiljnijih i turobnijih pitanja. On je u martu
održao govor u Hal hausu, čikaškom domu za zbrinjavanje
sirotinje koji je osnovala Džejn Adams, društvena reformatorka
koja je u Americi dobila nadimak "Sveta Džejn". Hal haus je
postao bastion napredne misli u kome su se okupljale snažne i
odlučne mlade žene kojima su se, kako je objasnio jedan od
posetilaca, povremeno pridruživali "smerni muškarci ozbiljnih
lica i blagih manira koji su se vrzmali naokolo sa izrazima
krajnje skrušenosti". Klarens Derou, čija se kancelarija nalazila
u obližnjem Rukeriju, redovno je posećivao Hal haus.
Tamošnje aktivistkinje su izuzetno cenile njegove intelektualne
sposobnosti i društvenu empatiju, ali su bile zgrožene
njegovom nemarnošću po pitanju odevanja i lične higijene.
U vreme kada je Ris posetio Hal haus, on i Džejn Adams
su već bili poznati širom Amerike. Nakon što je obišao
najozloglašenije čikaške sirotinjske četvrti, Ris je izjavio da je
situacija koju je tamo zatekao bila daleko gora od bilo čega što
je video u Njujorku. Ukazujući da je do Svetske izložbe
preostalo još veoma malo vremena, on je upozorio prisutne:
"Pod hitno morate da se bacite na veliko spremanje i da
dovedete svoje ulice i kvartove u pristojnije stanje. U Njujorku,
čak ni u njegovom najmračnijem periodu, nikada nije bilo
toliko bede i prljavštine."
U stvari, gradski čelnici su već izvesno vreme nastojali
da upriliče svoje ulice za predstojeći događaj, što je bio izazov
monumentalnih razmera. Pokrenuta je kampanja za redovnije
uklanjanje smeća i popločavanje glavnih i sporednih ulica.
Grad je angažovao inspektore koji će nadgledati sprovođenje
novog dekreta protiv zagađivanja vazduha. Čikaške novine su
pokrenule krstaški pohod protiv prljavštine i nemara,
objavljujući na svojim stranicama imena najvećih zagađivača -
među kojima se nalazio i Bernamov nedavno otvoreni
Masonski hram koji je, po poređenju Čikago tribjuna, "bljuvao
dim kao Vezuv".
Keri Votson, najpoznatija čikaška madam, zaključila je
da je njena delatnost tim povodom takođe zasluživala malo
dodatnog sjaja. Njen bordel je već bio dovoljno raskošan, sa
kuglanom u kojoj su se umesto čunjeva koristile flaše
rashlađenog šampanjca, ali je sada odlučila da poveća broji
spavaćih soba i da udvostruči svoje osoblje. Ona i ostale
vlasnice javnih kuća očekivale su drastičan porast potražnje.
Njihove nade nisu bile izneverene, baš kao ni nade njihovih
klijenata. Kasnije se jedna madam, koja je bila poznata pod
nadimkom Čikago Mej, sa zaprepašćenjem prisećala tog
burnog i ekstravagantnog perioda koji je zahvatio čikaške
bordele. "Ne možete čak ni da zamislite u šta su se neke od
devojaka upuštale! Pozli mi kad samo pomislim na tu sablazan.
Neki od detalja tog razularenog cirkusa su toliko degutantni da
ne mogu biti izneti u javnost. Mislim da čak ni Rim u svom
najozloglašenijem periodu nije bio ni prineti onome što se u to
sablažnjivo doba dešavalo u Ćikagu."

Čikago je neosporno predstavljao idealno utočište za

dame kao što su Keri Votson i Čikago Mej i za muškarce poput
Mikija Fina, Džona Koklina i još na hiljade drugih vlasnika
salona i kockarnica. Takvom stanju stvari je uveliko doprineo
Karter Henri Harison čija su četiri mandata na položaju
gradonačelnika Čikagu podarila reputaciju mesta koje je sa
jednakom revnošću tolerisalo ljudske slabosti i podsticalo
grandiozne ambicije. Nakon neuspešne kandidature iz 1891.
godine Harison je otkupio dnevne novine Čikago tajms i
preuzeo položaj glavnog urednika Međutim, već krajem 1892.
godine je izjavio da bi mu bilo izuzetno drago da nastupi u
ulozi "sajamskog gradonačelnika" koji će Čikago povesti kroz
njegovu najslavniju i najblistaviju etapu, ali je napomenuo da
će se ponovo upustiti u izbornu trku jedino ako bude imao
jasne pokazatelje da je narod zaista želeo da ga vidi na tom
položaju. Pokazatelji su bili više nego jasni. Nedugo nakon te
izjave širom grada su počela da se osnivaju udruženja
pobornika Kartera H. Harisona, tako da je sada, početkom
1893. godine, Karter bio jedan od dvojice kandidata za
nominaciju Demokratske stranke. Drugi kandidat je bio
Vašington Hezing, urednik moćnog nemačkog dnevnika
Štatscajtung.
Sve novine u gradu - naravno, izuzev Čikago tajmsa -
protivile su se Harisonovoj nominaciji, baš kao i Danijel
Bernam i gotovo svi pripadnici čikaških viših slojeva. Oni su
jednodušno smatrali da je novi Čikago, koji će dobiti
simbolično otelotvorenje u Belom gradu koji je upravo nicao u
Džekson parku, zahtevao novo vodstvo - a Harison definitivno
nije bio čovek koji je to mogao da ponudi.
Mnogobrojna čikaška radnička klasa nije se slagala sa
takvim zapažanjima. Oni su u Harisonu videli čoveka koji je
pripadao njihovom taboru. Zvali su ga "naš Karter", uprkos
činjenicama da je on, kao sin imućnog plantažera iz Kentakija,
stekao obrazovanje na Jejlu, da je tečno govorio francuski i
nemački i da je u prigodnim prilikama recitovao duge izvode iz
Šekspirovih dela. Harison je za sobom imao već četiri
gradonačelnička mandata, tako da je mogućnost da se, baš u
godini Svetskog sajma, izbori i za svoj peti jubilarni mandat
odjednom dobila na privlačnosti, podstakavši talas nostalgije u
gradskim izbornim jedinicama.
Čak su i njegovi protivnici uviđali da je Harison, uprkos
svom privilegovanom poreklu, bio idealan kandidat za
pripadnike nižih društvenih slojeva. Harison je imao neko
magnetsko dejstvo na mase. Bio je spreman da razgovara sa
bilo kim o bilo čemu i negovao je talenat da se uvek nađe u
središtu pažnje. "Njegovi prijatelji su bili svesni te strane
njegove ličnosti" objašnjavao je Džozef Medil, koji je isprva
bio njegov saveznik, a potom jedan od najogorčenijih
protivnika, "koju su sa smeškom opisivali kao
karterharisoniju." Mada je u to vreme imao već šezdeset osam
godina, Harison je zračio snagom i energijom, a žene su
gotovo bez izuzetka tvrdile kako je sada bio još privlačniji
nego pre deset ili petnaest godina. Po gradu su kružile glasine
da je Harison, koji je sahranio već dve supruge, trenutno bio u
intimnoj vezi sa ženom koja je bila mnogo mlađa od njega.
Imao je duboke plave oči sa velikim zenicama i glatko
zategnuto lice. Svoj mladalački izgled pripisivao je snažnim
dozama jutarnje kafe. Sitni hirovi i osobenosti dodatno su
doprinosili njegovom šarmu. Obožavao je lubenice. Kada bi
nastupila sezona, jeo je lubenicu uz svaki obrok. Takođe je
gajio izrazitu strast prema svilenom donjem vešu i kvalitetnoj
obući. Imao je po jedan par cipela za svaki dan u nedelji. Često
je prolazio čikaškim ulicama jašući na svojoj beloj kobili iz
ergele u Kentakiju. Na glavi je nosio crni šešir sa mekanim
obodom, a oko njega se širio oblak duvanskog dima. Dok je
držao izborne govore, pogled mu je često bio fiksiran na
prepariranog orla koga je nosio kao nužni rekvizit. Medil ga je
optuživao za raspirivanje najnižih ljudskih poriva, mada ga je
istovremeno nazivao i "najizuzetnijim čovekom u čikaškoj
istoriji".
Na zaprepašćenje gradskih vladajućih klasa, na
konvenciji Demokratske stranke je, od 681 delegata, čak 78
procenata u prvom krugu glasalo za Harisona. Demokratska
elita je preklinjala republikance da istupe sa kandidatom koga
bi i oni mogli da podrže kako bi zajedničkim snagama sprečili
Harisona da ponovo dospe na čelo grada. Republikanci su se
odlučili za Semjuela V. Alertona, visokog funkcionera stočnog
gazdinstva Union koji je živeo u raskošnoj vili na Prerijskoj
aveniji. Najveći i najmoćniji dnevni listovi su preko noći
sklopili savez i počeli zdušno da podržavaju Alertona, nasuprot
omraženom i nepoželjnom Harisonu.
Bivši gradonačelnik je parirao tim napadima sa velikom
dozom humora. U govoru koji je održao pred velikom grupom
pristalica okupljenih u čikaškom Auditorijumu, Harison je
Alertona nazvao "čovekom od časti i ugleda koji nema
dostojnog takmaca u klanju svinja i pakovanju mesa. Priznajem
njegove kvalitete i nimalo ga ne krivim zbog toga što kasapi
tako lepe i čedne primerke engleskih kraljevskih sorti.
Predlažem vam da mu i vi oprostite. To je jednostavno jače od
njega."
Kako je kampanja odmicala, Harison je dobijao sve više
pristalica.
 Mladi duševno poremećeni irski emigrant Patrik
Prendergast bio je oduševljen Harisonovim uspehom i čvrsto
uveren da je lično snosio velike zasluge za preokret koji se
odigrao na čikaškoj političkoj sceni. Njegova kampanja je
očigledno urodila plodom. Negde u to vreme Prendergastu je
nešto kliknulo u glavi. Ni sam nije bio siguran kada se to tačno
desilo, ali je to bila ideja koja je konačno obasjala njegov život.
Prendergast je prethodnih godin revnosno iščitavao pravničku i
političku literaturu, odakle je izveo sledeći zaključak: Rad
političke mašinerije zasniva se na prvom principu moći, odakle
sledi da će vam se mašinerija, ukoliko delujete u njenom
interesu, vremenom propisno odužiti. Harison je očigledno bio
njegov dužnik.
Ta ideja je isprva izranjala u njegovim mislima u vidu
sporadičnih kratkotrajnih bleskova poput prvih zraka sunca
koji se odbijaju o vrh Masonske kule. Međutim, kako je vreme
prolazilo ta pomisao ga je sve više opsedala. Bilo je to njegovo
zakopano blago, izvesno vreme mu je davala snage da ispravi
kičmu i da ponosno isturi bradu. Kada Harison bude pobedio,
sve će konačno doći na svoje mesto. A Harison će sigurno
pobediti. Talas entuzijazma koji je preplavio gradske izborne
četvrti garantovao je njegov uspeh. Kada on voljom naroda
bude doveden na čelo grada, verovao je mladi Irac, on će svom
vernom saradniku Prendergastu ponuditi službu koja mu
dolikuje. Morao je to učiniti. Bio je to zakon mašinerije,
jednako nepromenljiv i neumitan kao i sile koje su vozove
Čikago limitida gonile kroz nepreglednu preriju. Prendergast je
želeo da postane gradski savetnik. Više neće morati da se
nateže si drskim raznosačima novina niti da se probija preko
blatnjave kaldrme i udiše grozan zadah konjskih trupala
ostavljenih nasred ulice. Kada Harison bude stupio na dužnost,
za Patrika Prendergasta će konačno kucnuti čas spasenja.
Povremeno ga je obuzimala tako grozničava euforija da
je to osećanje morao sa nekim da podeli. Prendergast je tada
kupovao novi štos dopisnica na kojima je ispisivao oduševljene
poruke svojim budućim saradnicima - uglednim sudijama,
advokatima i čikaškim trgovačkim baronima sa kojima će se
uskoro sastajati u elitnim čikaškim klubovima. Naravno,
Prendergast tom prilikom nije zaboravio svog dobrog prijatelja,
advokata Alfreda S. Truda, kome je svojevremeno uputio dopis
sa željama za brz i uspešan oporavak.
"Dragi moj gospodine Trud" napisao je u uvodu. Sledeća
reč koju je nameravao da napiše bila je "Aleluja'" ali se
nažalost nije dobro snalazio sa tako komplikovanim izrazima.
U grozničavoj želji da što pre pređe na srž poruke, napisao je to
onako kako je umeo.
"Alijeliuja!" stajalo je na vrhu dopisnice. "Sramni
pokušaj Heraldove klike da osujeti izvršenje narodne volje je
na naše ogromno zadovoljstvo, osujećen - tako da će Karter H.
Harison odlukom naroda postati naš novi gradonačelnik.
Zavera javnih glasila doživela je neslavan poraz. Što se pak
tiče kandidature tog sirotana Vašingtona Hezinga, iskreno da
vam kažem, ja mu nikad ne bih ukazao poverenje. Nadam se da
će i on i pripadnici plemenitog novinarskog kartela uspeti da se
oporave od fijaska koji ih je zadesio. Neka je slava Ocu, Sinu
Svetom Duhu!" Prendergast je ispisao još par grozničavih
nesuvislih rečenica, da bi svoju poruku zaključio rečima: »Na
kraju krajeva, prijateljstvo predstavlja istinsko merilo
karaktera, iskreno vaš
P.Dž. Prendergast"
Bilo je nečeg u toj poruci što je ponovo zagolicalo pažnju
gospodina Truda. Brojni drugi primaoci Prendergastovih
dopisnica su takođe zamišljeno gledali u taj četvrtasti komad
papira, uprkos gomil' pošte koja je svakodnevno pristizala na
njihovu adresu budući da su živeli u doba kada je svako ko je
bio iole pismen naširoko i nadugačko demonstrirao svoju
veštinu. U tom lavirintu reči koje su krčile put ka dvadesetom
veku, Prendergastova dopisnica je podsećala na komadić
liskuna koji se presijavao iskrama čistog ludila, prosto
preklinjući da bude izdvojen iz mase i smešten u džep.
Trud je i ovoga puta zadržao Prendergastovu poruku.

U aprilu 1893. godine stanovnici Čikaga su po peti put

postavili Kartera Henrija Harisona na mesto gradonačelnika. U
sklopu priprema za Svetski sajam, novi gradonačelnik je
naručio dve stotine bačvi viskija kojim će počastiti ugledne
goste koji budu posetili njegov kabinet.
Međutim, Harison je u potpunosti prevideo svoj dug
prema Patriku Judžinu Džozefu Prendergastu.
 Pozivnica

HOLMS SE U MEĐUVREMENU UZDRŽAO od daljih

transakcija sa zemljišnim posedom koji je njegova nova
supruga dobila u nasleđe od svog imućnog strica. Mini je
obavestila svoju sestru Anu da je tapiju prenela na tuđe ime i
Holms je sada osećao da je Ana postala podozriva prema
njegovim istinskim namerama. Međutim, to ga nije mnogo
uznemiravalo. Taj problem se mogao resiti na krajnje
jednostavan način.
Jednog vedrog i mirisnog prolećnog dana, Holms je -
glumeći nastup trenutne velikodušnosti - predložio Mini da
pozove svoju sestru da poseti Čikago i obiđe Svetski sajam.
Naravno, on će snositi sve troškove, napomenuo je.
Mini je bila oduševljena predlogom. Odmah je prosledila
vest svojoj sestri koja je, bez ikakvog premišljanja, prihvatila
poziv. Holms je znao da će Ana pristati. Kako je mogla odoleti
takvoj prilici? Šansa da se konačno vidi sa sestrom je već bila
dovoljno primamljiva, ali kada se tome pridoda razgledanje
čikaških znamenitosti i obilazak sajma, izazov je postajao
prosto neodoljiv, bez obzira na Aninu sumnjičavost prema
motivima zbog kojih je Holms bacio oko na Mini.
Mini je jedva čekala kraj školske godine, kada će njena
sestra konačno moći da se oslobodi obaveza na Midlodijanskoj
akademiji. Goreći od nestrpljenja, planirala je turističke rute na
kojima će svojoj sestri pokazati brojna čikaška čuda -
nebodere, ogromnu robnu kuću Maršala Filda, Auditorijum i,
naravno, Svetski sajam - ali je najviše od svega želela da Anu
upozna sa svojim ličnim čudom, sa mladim i naočitim
gospodinom Henrijem Holmsom. Njenim obožavanim
Harijem.
Tada će Ana konačno shvatiti da su njene sumnje bile
potpuno neosnovane.
 Završne pripreme

PRVA POLOVINA MESECA APRILA 1893. godine

donela je prelepo prolećno vreme, ali taj period obeležile
druge nedaće. Četiri radnika su izgubila život na gradilištu, dva
od frakture lobanje, a druga dvojica od strujnog udara. Time se
broj fatalnih ishoda za tu godinu popeo na sedam. Sindikalni
tesari su, svesni svoje neophodnosti u završnu izgradnje,
ugrabili povoljan trenutak i napustili radna mesta, zahtevajući
minimalne plate, sindikalne nadnice i druge još odavno tražene
ustupke. Samo jedna od osam kula Ferisovog točka bila je na
svom mestu, a popravke na Zgradi za industriju i slobodne
umetnosti još uvek nisu bile završene. Svakog jutra na stotine
radnika pelo se na krov džinovske zgrade, gde su ostajali sve
do mraka, kada bi se u dugom načičkanom nizu, koji je iz
daljine ličio na kolonu vrednih mrava, spustili na tlo i otišli na
počinak. Miletova "Molerska ekipa punoom parom je farbala
zgrade na Trgu časti. Površinski sloj stafa je na nekim
zgradama već počinjao da puca i da se ljušti, tako da su ekipe
za "krpljenje" neprestano patrolirale gradilištem. Atmosfera
"napete užurbanosti" koja je ispunjavala Džekson park
podsećala je Kendis Viler, dizajnerku kojoj je Berta Palmer
poverila dekorisanje Ženskog paviljona, na "nedovoljno
opremljeno domaćinstvo koje se sprema da primi ugledne
goste".
Uprkos štrajku tesara i obilju posla koji je još trebalo
obaviti, Bernam je bio ispunjen optimizmom koji je bio
dodatno pospešen povoljnim vremenskim prilikama. Zima je
bila duga i nemilosrdna, ali je vazduh sada bio natopljen
mirisom rascvetalih krošanja i raskravljenе zemlje. Što je bilo
još važnije, Bernam je konačno osećao ljubav i naklonost
okoline. Krajem marta je doživeo velike počasti na banketu
koji je, u organizaciji Čarlsa MekKima, bio održan u
njujorškom Medison skver gardenu - u starom Gardenu,
elegantnom zdanju podignutom u mavarskom stilu po projektu
MekKimovog partnera Stenforda Vajta. MekKim je zadužio
Frenka Mileta da na prijem pozove najuglednije američke
slikare koji su zauzeli svoja mesta pored istaknutih pisaca,
arhitekata i uglednih američkih patrona - bogataša poput
Maršala Filda i Henrija Vilarda koji su finansirali umetničke i
arhitektonske projekte. Veče je proteklo u znaku preuranjenih
hvalospeva na Bernamov račun. Svi odreda su mu čestitali što
je uspeo da postigne nemoguće. Naravno, jeli su kao bogovi.

Plave ostrige a l'Alaska.

Sauternes.27
SUPE.
Consomme printanier. Cretne de Celeri.
Amontillado.
PREDJELA.
Rissoles Chateaubriand, Amandes salees. Maslinke, itd.
RIBA.
Bass rayee, sauce hollandaise. Pommes parisiennes.
Miersfeiner. Moet et Chandon. Perrier Jouet, Extra Dry
Special.
GLAVNO JELO.
Filet de Boeufaux champignons. Haricots verts. Pommes
duchesse.
ANTRE.28
Ris de Veau en cotelette. Petits Pois. SORBET.29
27 Vino, nazvano po selu u Žirondi (Prim. prev.).
28 Jelo koje se služi posle ribe, a pre pečenja (Prim. prev.).
29 Piće napravljeno od vode, izgnječenog suvog grođa, limunovog soka,
šećera, itd. (Prim.prev.).
 Romaine fantaisie. Cigarete.
PEČENJE.
Canard de Tete Rouge. Balade de Laitue.
Pontet Canet.
DESERT.
Petits Moulesfantaisies. Gateaux assortis. Bonbons. Petits-
fours.
Fruits assortis.
SIREVI.
Roquefort, Camembert.
Kafa.
Apollinaris.
Francuski konjak. Likeri. Cigare.

Po novinskim izveštajima, Olmsted je takođe

prisustvovao tom banketu, mada to nije bila istina. On se u to
vreme nalazio u Ešvilu u Severnoj Karolini, gde je nastavio da
nadzire radove na pejzažnom uređenju Vanderbiltovog poseda.
Njegovo odsustvo podstaklo je nagađanja da je Olmsted
izostao zato što je bio uvređen činjenicom da po zvaničnom
programu nije bilo predviđeno da se i on pojavi na podijumu,
kao i zbog toga što su se na pozivnicama kao glavne umetnosti
navodili slikarstvo, arhitektura i vajarstvo, bez pomena
pejzažne arhitekture. Iako je istina da je Olmsted tokom čitave
svoje karijere nastojao da za pejzažnu arhitekturu izbori status
zasebnog i punovažnog ogranka lepih umetnosti, izbegavanje
banketa zbog lične povređenosti bilo bi potpuno nesvojstveno
njegovom karakteru. Zbog toga se čini da je u ovom slučaju
najbolje pribeći najjednostavnijem objašnjenju: Olmsted je bio
u lošem zdravstvenom stanju, svi njegovi projekti su ozbiljno
kasnili, nije pokazivao naročitu sklonost ka formalnim
ceremonijama i, iznad svega ostalog, nije podnosio duga
putovanja, naročito u prelaznim godišnjim dobima. Da je bio
prisutan, čuo bikako Bernam govori gostima: " Svi vi znate ime
čoveka i genija koji zahvaljujući svojoj genijalnosti i
beskrajnoj predanosti, zauzima najistaknutije mesto među
američkim umetnicima, čoveka koji je stvorio vaš veličanstveni
park i brojne čudesne pejzaže širom Amerike. On je tokom
realizacije ovog poduhvata bio naš najbolji savetnik i
najsavesniji mentor. U najkonkretnijem smislu reči, on je
uobličio viziju Svetske izložbe. Naravno, čovek o kome
govorim je Frederik Lo Olmsted... umetnik koji oslikava svoje
pejzaže jezerima i ze lenim padinama; travnjacima, rečnim
nasipima i pošumljenim brežuljcima; planinskim obronci
odblescima okeana. Žao mi je što on večeras ne stoji ovde
umesto mene..."
Uprkos toj smernoj izjavi, Bernam se osećao kao da stoji
na krovu sveta. Uživao je u svim počastima, opčinjeno
posmatrajući izgravirani srebrni "pehar" koji su uglednici jedan
za drugim, prinosili usnama - uprkos činjenici da su u
spoljašnjem svetu harale opasne bolesti kao što su tifus,
difterija, tuberkuloza i pneumonija. Znao je da su pohvale bile
preuranjene, ali je banket nagoveštavao još veću slavu koja ga
je očekivala po otvaranju sajma - naravno, pod uslovom da on
zadovolji žudna očekivanja svetske javnosti.
Van svake sumnje, poslednjih meseci je bio ostvaren
ogroman napredak. Šest najgrandioznijih izložbenih zdanja se
nadvijalo nad centralnim trgom, ostavljajući još jači utisak od
onoga koji je čak i sam Bernam mogao zamisliti. Među tim
zdanjima bila je "Statua Republike", čija se pozlaćena površina
presijavala na suncu. Taj kip, koji je bio delo Danijela Čestera
Frenča, odmah je dobio nadimak "Velika Meri". Zajedno sa
postoljem njegova visina je iznosila 111 stopa. Na jutrima i
jutrima zemljišta izdizalo se još višeod dve stotine drugih
građevina koje su podigle američke savezne države, poslovne
korporacije. Pomorska kompanija Vajt star sagradila je
dražestan mali hram na severozapadu lagune, preko puta
Zelenog ostrva, sa stepeništem koje se spuštalo ka vodi.
Krupovo čudovišno artiljerijsko oružje je bilo izloženo u
paviljonu na obali jezera, južno od Trga časti.
Kako radovi odmiču, razmere čikaškog poduhvata
postaju sve impresivnije", pisao je MekKim Ričardu Hantu.
Možda čak previše impresivne, jetko je napomenuo, bar u
slučaju Zgrade za industriju i slobodne umetnosti. Njegov lični
projekat, Zgrada za poljoprivredu, "delovaće krajnje
neupečatljivo u poređenju sa tim ogromnim zdanjem koje će
svojom visinom i zapreminom progutati sve oko sebe".
MekKim je takođe izvestio Hanta da je prethodna dva dana
proveo u gostima kod Danijela Bernama, u njegovoj baraci u
Džekson parku. "On se odlično bori sa teretom odgovornosti,
tako da mu svi dugujemo veliku zahvalnost zbog neprestane
budnosti i pažnje koju poklanja čak i našim najtričavijim
željama."
Bernamovo držanje je bilo na zavidnom nivou. Čak ni
štrajk tesara nije uspeo da ga izbaci iz ravnoteže jer je znao da
je u gradu bilo mnogo nezaposlenih radnika koji su bili
spremni da uskoče na upražnjena mesta. "Taj štrajk me uopšte
ne zabrinjava", pisao je on 6. aprila svojoj supruzi Margaret.
Dan je bio prohladan, "ali vedar, blistav i dražestan, savršen
dan za uživanje u životu i radu". Radnici su prešli na poslove
"ukrašavanja i doterivanja", nastavljao je. "Olmstedovi
pomoćnici su juče u lagune spustili jata pataka koje sada
spokojno plove po površini, darujući dodatnu draž ovom
prelepom jutru." Olmsted je nešto ranije naručio preko osam
stotina pataka i gusaka, sedam hiljada golubova i, zarad
dodatne upečatljivosti, određen broj egzotičnih ptica, među
kojima su se nalazile četiri bele čaplje, četiri rode, dva smeđa
pelikana i dva flaminga. U vodu su do sada bile puštene samo
obične bele patke. "U roku od par dana", pisao je Bernam, "sve
ptice će biti na svojim mestima, tako da će prizor postati još
dražesniji." Vreme je i dalje bilo lepo: sveže, vedro i suvo. U
ponedeljak 10. aprila, Bernam je svojoj supruzi poverio, "sada
sam uistinu srećan". Međutim, već kroz nekoliko dana njegovo
raspoloženje se promenilo. Naokolo su počele se pronose
glasine da će se i ostali sindikati pridružiti štrajku tesara, što bi
zaustavilo radove u Džekson parku. Odjednom je izgledalo kao
da je dovršenje izložbenih radova bilo ozbiljno dovedeno u
pitanje. Na južnim rubovima parka je tek trebalo da se otpočne
sa izgradnjom savremenih objekata za skladištenje izložbenih
eksponata. Gde god bi se okrenuo, Bernam je video zelezničke
šine i privremene puteve, prazne vagone i razbacane drvene
sanduke. Tlo oko lo i sam Džekson park je delovao tako
nedovršeno da je Bernamov optimizam naglo splasnuo. U
jednom od pisama iskalio je nervozu na svojoj supruzi. "Zašto
mi ne pišeš svakog dana?" prekorno je pitao u četvrtak. "Toliko
se radujem tvojim pismima, a ona ne stižu."
Na stolu u kancelariji je držao Margaretinu fotografiju.
Kad god bi prošao pored nje, uzeo bi je u ruke i čeznutljivo se
zagledao u njen lik. Tog dana je, kako je pisao, bar deset puta
pogledao u vrata, kao da se nadao da će u maju sebe moći da
časti kratkotrajnim odmorom, ali je sada znao da će njegovo
prisustvo u Džekson parku još dugo biti neophodno. "Javnost
smatra da je najveći deo posla već obavljen, a mene bi iskreno
radovalo da je stvarno tako. Pretpostavljam da se svako ko se
zatekne u takvoj trci sa vremenom povremeno suočava sa
trenucima beznadežnosti i očajanja koji iskrsavaju u
sporadičnim naletima sve do okončanja poduhvata, tako da
čovek mora zadržati pribranost i ne sme podleći pred takvim
iskušenjima."
Margaret mu je u narednom pismu poslala detelinu sa
četiri lista.

Dok je na budućem čikaškom sajmištu vladala velika trka

i pometnja, na samom rubu Džekson parka, gde je Bufalo Bil
iznajmio prostranu zemljišnu parcelu za potrebe svoje
predstave, sve je teklo kao po loju. Predstava, koja je nosila
zvaničan naziv "Bufalo Bilov Divlji zapad i revija najsmelijih
svetskih jahača", bila je spremna za čikašku premijeru 3. aprila
i već prvog dana je uspela da napuni arenu čiji su kapaciteti
iznosili osamnaest hiljada sedišta. Posetioci su ulazili kroz
kapiju koja je sa jedne strane bila oslikana Kolumbovim likom,
sa propratnim natpisom "KROTITELJ OKEANSKIH
PROSTRANSTAVA, PRVI PIONIR", dok se sa druge strane
nalazila slika Bufalo Bila, sa natpisom "KROTITELJ
PRERIJSKIH PROSTRANSTAVA, POSLEDNJI PIONIR".
Arena i kamp su zauzimali petnaest jutara zemljišta.
Nekoliko stotina Indijanaca, vojnika i pomoćnih radnika
spavalo je u šatorima. Eni Oukli je brižljivo uredila svoj šator,
ispred koga se nalazio vrt sa jagorčevinom, geranijumima i
slezom. Unutrašnjost je opremila udobnim divanom,
kuguarovim kožama, tepihom iz Aksministera, stolicama za
ljuljanje i drugim odabranim predmetima koji su njenom
privremenom boravištu pružali prijatnu domaću atmosferu.
Naravno, bila je tu i bogata zbirka oružja.
Na početku svake predstave Kaubojski orkestar je svirao
popularnu pesmu "Zvezdama posut barjak30". Potom je sledila
"Velika revija" tokom koje su vojnici iz Amerike, Engleske,
Francuske, Nemačke i Rusije paradirali na konjima oko arene.
Nakon toga je na scenu izlazila Eni Oukli koja je osipala paljbu
na niz nemogućih meta, savladavajući kao od šale svaku od
njih. Još jednu od atrakcija predstave predstavljao je indijanski
napad na staru diližansu, u ovom slučaju na poštansku kočiju
Dedvud mejla, kojoj su potom priticali u pomoć Bufalo Bil i
njegova družina. (Tokom prethodnog gostovanja u Londonu,
Indijanci su napali diližansu koja je jurila ispred zamka u
Vindzoru, prevozeći četvoricu kraljeva i princa od Velsa.

30 The Star-Spangled Banner pesma koja će kasnije biti proglašena za

američku ntcio himnu (Prim. prev.).
Kočijom je upravljao Bufalo Bil.) U poznijem delu programa
Bufalo Bil je, u solo nastupu, demonstrirao svoju streljačku
virtuoznost. Mamuzao je konja kroz arenu, istovremeno
upućujući seriju hitaca iz svoje vinčesterke ka staklenim
kuglama koje su njegovi pomoćnici bacali u vazduh. Predstava
se u velikom stilu, okončavala "Napadom na doseljeničku
kolibu". Skupina Indijanaca, koji su nemilosrdno ubijali i
vojnike i civile, inscenirala je napad na kolibu punu bledolikih
jadnika, sve dok Bufalo Bil i četa kauboja ne bi ponovo izleteli
na pozornicu u ulozi spasilaca ispaljujući ćorke na sve strane.
Kako je sezona odmicala, Kodi je tu tačku zamenio još
strašnijom "bitkom kod Liti Big Horna... koja krajnje
autentično prikazuje Kasterov poslednji izazov."
Čikaški sajam je podstakao izvesne trzavice u bračnom
životu pukovnika Kodija. On je zbog poslovnih obaveza
neprestano odsustvovao iz svog doma u gradu Nort Plejtu, ali
to nije bio glavni problem. Bil je voleo žene i žene su volele
Bila. Jednog dana je njgova supruga Luiza - "Lulu" - krenula u
Čikago u nenajavljenu bračnu posetu. Došla je do hotela u
kome je odseo njen muž, i na svoje ogromno zaprepašćenje je
otkrila da je Bilova supruga već je bila tu. Službenik na
prijavnici se ljubazno ponudio da je odvede na sprat, do
"apartmana gospodina i gospođe Kodi".

Strahujući da bi štrajk širih razmera mogao osujetiti

dovršenje radova, pa čak i uništiti čitav poduhvat, Bernam je
stupio u pregovore sa tesarima i metalcima, gde je pristao na
izvesne ustupke. Bernam je prihvatio zahtev da ustanovi
minimalnu nadnicu i da radnicima isplaćuje upola veću satnicu
za prekovremeni rad i dvostruku satnicu ukoliko su radili
nedeljom ili na značajne praznike - među kojima se, naravno,
nalazio i Dan rada - dok su sindikalni čelnici za uzvrat potpisali
ugovor kojim su se obavezali da će ostati u Džekson parku sve
do okončanja Svetskog sajma. Bernamovo očigledno olakšanje
ukazuje da je njegova ranija samouverenost možda
predstavljala samo fasadu. "Iako sam smožden od umora, sada
konačno mogu mirno da spavam", pisao je svojoj supruzi. To
priznanje i nastavak pisma nesumnjivo svedoče da mu je
sindikat, uprkos njegovoj nevoljnosti da to javno prizna,
zadavao velike glavobolje. "Pregovarali smo od jutra pa sve do
devet uveče. Verujem da se do okončanja sajma više nećemo
suočavati sa problemima te vrste, tako da je tvoj lik, koji me
gleda sa radnog stola, sada još lepši i blistaviji nego obično."
Bernam je tvrdio da je pogodba koju je sklopio sa
sindikalnim čelnicima išla u korist Svetske izložbe, mada su
pomenuti ustupci predstavljali značajnu pobedu organizovanog
radničkog pokreta. Ugovori koje je Bernam tom prilikom
potpisao pretvorili su se u svojevrsne obrasce za ostale
sindikate. Kapitulacija izložbenih čelnika obezbedila je priliv
nove snage i energije za već dovoljno uzavrelu i zahuktalu
mašineriju američke radničke klase.

Olmsted se vratio u Čikago, gde su nastavili da ga saleću

već hronični zdravstveni problemi. Džekson park je varničio od
aktivnosti i užurbanosti, a Bernama je bilo nemogućeda se
uhvatiti u mestu. U četvrtak, 13. aprila, Olmsted je pisao svom
sinu Džonu: "Ovde vlada takva jurnjava i pometnja da se
čoveku prosto zavrti u glavi." Vetar je hučao nad parcelama
gole jalove zemlje, podižući kovitlace prašine. Vozovi su
neprestano pristizali, dopremajući eksponate koje je još odavno
trebalo postaviti. Takva zakašnjenja su nužno zahtevala da
privremene šine do daljnjeg ostanu na svom mestu. Dva dana
kasnije, Olmsted je pisao: "Mi ćemo očigledno morati da
snosimo krivicu za zakašnjenja i sporost svih ostalih, dok
čekamo dovršenja njihovih poslova naši radovi i dalje tapkaju
u mestu. U najboljem slučaju najznačajniji deo našeg posla
moraće da bude obavljen u noći nakon svečanog otvaranja.
Strašno je teško snaći se u ovoj pometnji pošto se ovde sada
nalazi na hiljade radnika pod nadzorom brojnih poslovođa, ali
se ipak nadam da će rezultati našeg mukotrpnog rada uskoro
početi da se ispoljavaju."
Olmsted je deo krivice za nedovršeni pejzaž pripisivao
samom sebi zato što od smrti Hariја Kodmana, na njegovo
mesto nije postavio dovoljno kompetentnog čoveka. On je 15.
aprila 1893. godine ponovo pisao svom sinu Džonu: "Plašim se
da smo pogrešili što smo posao u tolikoj meri prepustili Ulrihu
i Filu. Iako verujem da Ulrih ne radi to iz nečasnih namera,
ostaje činjenica da se on tako tvrdoglavo oglušuje o naše savete
da se uopšte ne možemо osloniti na njega. Najveći deo svoje
energije troši na stvari koje ne spadaju u njegovu nadležnost...
Iz dana u dan sve manje verujem da je on kadar d obavi
zadatak kojo smo mu poverili."
Kako je vreme odmicalo, Olmsted je postajao sve
ozlojeđeniji, a njegovo nepoverenje prema Ulrihu se postojano
produbljivalo. U jednom potonjem pismu se ponovo dotakao te
teme. "Ulrih nam, sve vreme nesvesno podmeće nogu. Problem
je u tome što je on toliko ambiciozan da želeći da se istakne
samovoljnim aktivnostima, umesto da radi ono što mu je
rečeno više je usredsrđen na to da demonstrira svoju
preduzimljivost, marljivost, predanost i korisnost na svim
poljima, ngo da postjgne odgovarajuće rezultate u P. A.
(pejzažnoj arhitekturi)." Olmsted je postao naročito podozriv
prema predusretljivosti koju je Ulrih ispoljavao prema Danijelu
Bernamu. "Neprestano trčkara naokolo i bavi se svakojakim
trivijalnostima, a gospodin Bernam i ostali upravnici Odseka
ga svaki čas zivkaju i mole ga za ovu ili onu uslugu. Dok sam
razgovarao sa Bernam, on je svaki čas dobacivao svojoj
sekretarici: 'Recite Ulrihu da...' obavi ovo ili ono. Iako ga
stalno opominjem, čini mi se kao da govorim u vetar. Nikad ga
ne zateknem tamo gde bi trebalo da bude, izuzev kada mu
zakažem hitan sastanak, a čak i tada nestrpljivo cupka u mestu i
čeka da završim sa svojim predavanjem kako bi mogao da
nastavi sa onim što je naumio."
Duboko u sebi, Olmsted se pribojavao da je Bernam
svoju lojalnost prebacio na Ulriha. "Kao da naše vreme ističe,
da se naš angažman bliži kraju, i strahujem da će Bernam naše
nadležnosti elegantno proslediti Ulrihu - zato što Bernam nije
dovoljno kompetent; ili nije uvideo da je Ulrih potpuno
nestručan za taj posao i zato što nije kadar da sagleda
neophodnost pomnog i savesnog osmišljavanja pejzaža. Sa
druge strane, moram voditi račuma i o tome da previše ne
dosađujem Bernamu jer on, sasvim razumljivo, sada ima toliko
posla da ne zna kud pre da se okrene."
Ubrzo su iskrsao novi problemi. U Džekson park nije
stigla izuzetno važna pošiljka biljaka iz Kalifornije, što je
dodatno pogoršalo ionako kritičnu nestašicu svih vrsta raslinja.
Čak je i lepo vreme koje je prevladavalo tokom prve polovine
aprila uzrokovalo dalja odlaganja. Zbog nedostatka kiše i
nedovršenosti vodovodnih instalacija, brojne parcele još uvek
nisu mogle da budu prekrivene odgovarajućim raslinjem. Vetar
je stvarao vrtloge prašine, "užasne prašine", kako je
objašnjavao Olmsted, "redovne pustinjske peščane oluje"
nastavljale su se, prašina je ulazila u oči i lepila se za nepce.
"Uporno pokušavam da ukažem zašto s naizgled tako malo
postigli..." pisao je on. "Mislim da će javnost u prvo vreme bili
silno razočarana i nezadovoljna našim učinkom i da će nam
ovde tokom narednih nedela biti potrebna čvrsta ruka koja će
sprečiti suludo rasipanje Ulrihove energije i kanalisati njegove
napore u pravom smeru."
Do 21. aprila Olmsted je ponovo pao u postelju zbog
"upale grla, gnojne upale vilice i nesanice uzrokovane snažnim
bolovima."
Uprkos tome. njegovo raspoloženje se lagano
popravljalo. Kada bi iz misli potisnuo trernutna odlaganja i
Ulrihovu svojeglavost, primećivao je značajan napretke.
Obale Zelenog ostrva su bujale u raskoši gustog mladog
lišća i rascvetalih krošanja, a japanski hram Ho-den, koji su
vešti japanske zanatlije sklopili od komponenata izrađenih u
Zemlji izlazećeg sunca, uopšte nije narušavao prelepi šumski
ambijent. U međuvremenu su bili isporučeni čamci koji su bili
uistinu dražesni, baš onakvi kakve je Olmsted želeo, ptice su
graciozno plovile po lagunama, ostavljajući utisak vedrine i
živosti, što je davalo upečatljiv kontrast u odnosu na statičnu
bleštavo-belu grandioznost Trga časti. Olmstedu je bilo jasno
da doterivanje i farbanje fasada neće moći da bude završeno do
prvog maja, što je značilo da veliki deo pejzažnog posla neće
moći da bude obavljen na vreme, ali je uprkos tome primećivao
očigledno poboljšanje. "U parku radi ogroman broj ljudi",
pisao "tako da se, iz jutra u jutro, primećuju sve značajnije
promene."
Međutim, čak i taj tračak optimizma će uskoro nestati jer
su preko široke američke prerije neumoljive atmosferske sile
postojano nadirale ka Čikagu.

Jednog prolećnog dana te 1893. godine, raznosač mleka

po imenu Džozef Mekarti zaustavio je svoja kolica u blizini
čikaškog Hambolt parka. Bilo je oko jedanaest sati pre podne.
Jedan muškarac u parku je privukao njegovu pažnju. Mekarti je
odmah shvatio da je poznavao tog čoveka. Bio je to Patrik
Prendergast, novinski distributer koji je radio za Inter oušn.
Prendergast je, ne obazirući se na okolinu, uporno
koračao ukrug. Što je bilo još čudnije, glava mu je bila nagnuta
unazad, a obod šešira toliko spušten da mu je zaklanjao oči.
Dok ga je Mekarti znatiželjno posmatrao, Prendergast je
tresnuo pravo u drvo.
 Oblaci su doneli kišu. Vremenska promena isprva nije
uznemirila Bernama. Kiša je stala na put nepodnošljivim
vrtlozima prašine koji su se dizali sa nezasađenih parcela -
kojih je, na Bernamovo razočaranje, još uvek bilo previše - a
krovovi na svim zdanjima su već bili završeni, uključujući i
krov džinovske Zgrade za industriju i slobodne umetnosti.
"Pada kiša", pisao je Bernam u utorak, 18. aprila, svojoj
supruzi Margareti, "i prvi put otkako sam se upustio u ovaj
poduhvat mogu da kažem, neka pada. Moji krovovi su konačno
u dovoljno dobrom stanju da više ne moramo da strahujemo od
prokišnjavanja."
Međutim, kiša je nastavila da pada sve snažnijim
intenzitetom. Tokom noći grad su zapljusnuli gusti, gotovo
neprozirni slapovi. Prašina se pretvorila u blato, tako da su
konji posrtali, a točkovi uranjali u meku raskvašenu zemlju.
Osim toga, ispostavilo se da krovovi i nisu bili u tako dobrom
stanju kao što se Bernam nadao. Kiša je pronašla pukotine.
U sredu uveče Džekson park je zahvatio izuzetno snažan
pljusak i ubrzo su slapovi visoki više stotine stopa počeli da se
obrušavaju sa staklene tavanice Zgrade za industriju i slobodne
umetnosti, plaveći eksponate koji su se nalazili ispod. Bernam
se, zajedno sa vojskom radnika i stražara, odmah sjurio ka
zgradi. Borba sa prokišnjavanjem odužila se do kasno u noć.
"Sinoć smo se suočili sa najžešćom olujom koja je
dosada zahvatila Džekson park", pisao je Bernam svojoj
supruzi u četvrtak. "Same građevine nisu pretrpele nikakvu
štetu, izuzev krova na Arijskoj zgradi, koji je počeo da
prokišnjava sa istočne strane, tako da smo ostali tamo sve do
ponoći, prekrivajući dopremljene eksponate. U jednim
novinama piše da nam je gospodin Dejvis svojski pritekao u
pomoć i da nije napustio zgradu sve dok opasnost konačno nije
prošla. Naravno, to nema blage veze sa istinom. Gospodin
Dejvis uopšte nije privirio na lice mesta."
Kiša je donekle ublažila raniju euforiju, podsetivši koliko
je još posla trebalo da bude odrađeno. Istog dana Bernam je
svojoj supruzi napisao još jedno pismo. "Vremenske prilike su
se od utorka drastično pogoršale, ali nema vremena za
odlaganje jer nas još uvek čeka ogroman posao. Radovi u
poslednjih mesec dana napreduju neverovatnim tempom.
Iznenađen sam kako uspevam da ostanem smiren uprkos
problemima koji svakodnevno iskrsavaju." Međutim, iskušenja
su imala i svoju dobru stranu jer su mu pomogla da proceni
pravu vrednost njegovih saradnika. "Kada se ljudi nađu pod
takvim pritiskom, tek onda možeš da vidiš jesu li njpravljeni od
dobrog ili lošeg materijala. Mogu ti reći da se veoma malo njih
pokazalo u doličnom svetlu, ali sada bar znam na koga stvarno
mogu da se oslonim. Što se ostalih tiče, moram neprestano da
im visim nad glavom da bi nešto uradili, tako da sam već
umoran od tolikog natezanja."
Kao i uvek, Bernam je žudeo za utešnom blizinom svoje
supruge. Ona je u to vreme bila van grada, ali je trebalo da se
vrati do svečanog otvaranja. "Sa nestrpljenjem te očekujem,
mila moja," pisao je. "Jedva čekam da me obaspeš svojim
slatkim dražima."
Za to uštogljeno, do grla zakopčano doba, Bernamova
izjava se prosto pušila od neskrivene ljubavne želje.

Iz dana u dan, sve je ostajalo isto: zamagljeni prozori,

papir koji se krivio od vlage nesnosni odjeci kiše koja je
dobovala po krovovima i sveprisutni miris znoja i nakvašene
vune koji je naročito dolazio do izražaja u radničkoj menzi u
vreme ručka. Kiša je prodirala u električne vodove i izazivala
kratke spojeve. Na Ferisovoj lokaciji, pumpe su radile dvadeset
četiri časa dnevno, pokušavajući da izbace vodu iz iskopanih
ležišta u koja je trebalo da budu postavljene kule Ferisovog
točka, ali mašinerija nije mogla da se izbori sa ogromnom
količinom vode. Kiša je lila kroz krov Ženskog paviljona,
sprečavajući postavljanje eksponata. Egipćani i polunagi
Dahomejci sa Midvej plezansa nisu mogli da veruju šta ih je
snašlo. Samo su se stanovnici irskog sela gospođe Hart
ponašali kao da je sve bilo u savršenom redu.

Kiša je na Olmsteda delovala naročito obeshrabrujuće.

Padala je na natopljenu zemlju, ispunjavala svako udubljenje
na svakoj stazi. Bare su se pretvarale u jezera. Točkovi teretnih
kola su uranjali u blato, ostavljajući zjapeće useke i
povećavajući broj rupa koje je trebalo popuniti, izgladiti i
prekriti busenjem trave.
Uprkos kiši, radovi su se odvijali nesmanjenim tempom.
Olmsted je bio zapanjen ^ odlučnošću ljudi koji su se vrzmali
po Džekson parku. Tri dana uoči svečanog otvaranja, 27.
aprila, u izveštaju svojoj firmi zapisao: "Nedavno sam vas
izvestio da u radovima učestvuje dve hiljade ljudi - što je bila
krajnje naivna procena. Ta cifra se odnosila samo na radnike
koje je unajmio gospodin Bernam i ona je ove nedelje
udvostručena. Ako tome pridodamo radnike koje su angažovali
preduzimači i koncesionari, ukupan broj radnika na sajmištu
trenutno bi bio oko 10.000, a bilo bi ih i više kada bi se mogli
unajmiti radnici određenih struka. Naši poslovi su u
zakašnjenju jer ne možemo da angažujemo dovoljan broj
radnika." (Čak i ta redigovana cifra je bila daleko niža od
realne, budući da je u tim završnim nedeljama u Džekson parku
bilo skoro 20.000 radnika). Olmsteda je i dalje mučila drastična
nestašica biljaka i sadnica. "Ostali smo bez bitnih izvora za
nabavku biljaka, što će imati ozbiljnog odraza na krajnji
rezultat." Za utehu, Olmstedovo zdravstveno stanje se donekle
poboljšalo, tako da je konačno mogao da ustane iz kreveta.
"Gnojni proces se smirio", pisao je on. "Doduše, još uvek
živim na hlebu i mleku, ali se mnogo bolje osećam i planiram
da još ovog dana izađem u šetnju." Međutim, on je istog tog
dana svom sinu Džonu napisao poverljivije i daleko turobnije
pismo. "Sreća nam je definitivno okrenula leđa. Ponovo je
počela da pada kiša." Bernam je pokušavao da ga ubedi da
pojednostavi svoje planove i da na brzinu uredi Trg časti za
svečano otvaranje. Predlagao je da pejzažni radnici po
terasama rasporede velike saksije sa palmama i
rododendronima, iako je znao da se Olmsted gnušao takvih
razmetljivih privremenih detalja. "To mi se uopšte ne dopada",
pisao je Olmsted. On je takve postupke opisivao kao
"pribegavanje jeftinim kratkoročnim sredstvima koja treba
samo da zamažu oči". Olmsted je dobro znao da će, čim
uvodna ceremonija bude završena, sve to morati da bude
prepravljeno i dorađeno. Zdravstvene tegobe, napetost i
ogromna količina nezavršenog posla podstakli su u njemu
osećanje nemoći i beznadežnosti. "Hrana iz ovdašnje menze,
buka, jurnjava, kiša i gacanje po barama nimalo ne prijaju
jednom oronulom starcu, a moje grlo i usna duplja su još uvek
u takvom stanju da mogu da se hranim samo tečnim
bućkurišima." Pa ipak, Olmsted se nije predavao. Uprkos
neprestanoj kiši, lično je nadzirao sađenje biljaka i trave i
svakog jutra je prisustvovao Bernamovoj redovnoj smotri.
Iscrpljenost i loše vremenske prilike imali su lošeg odraza na
njegovo već narušeno zdravlje. "Prehladio sam se i čitavu noć
nisam oka sklopio zbog bolova u kostima, a pri tom sam
osuđen da se i dalje hranim isključivo tostom i čajem", pisao je
on u petak, 28. aprila. "Kiša neprestano pada, što užasno remeti
radove. Uprkos tome, završne pripreme za svečano otvaranje,
koje je bilo zakazano za ponedeljak, odvijale su se
nesmanjenim intenzitetom. "Strašno je čudno posmatrati
molere kako rade na merdevinama i skelama po ovom pljusku",
pisao je Olmsted. "Svi su pokisli do gole kože i nisam siguran
koliko će valjano uspeti da odrade svoj posao pod ovakvim
uslovima." Olmsted je takođe primetio da velika Kolumbova
fontana na zapadnom kraju centralnog basena još uvek nije
dovršena, iako je ona trebalo da predstavlja jedan od ključnih
detalja na svečanoj ceremoniji. Fontana je trebalo da bude
isprobana narednog dana, u subotu. "Čini mi se da treba
doraditi još mnoge detalje", pisao je Olmsted, "mada ovde
očigledno niko ne sumnja da će fontana u ponedeljak dolično
obaviti svoju dužnost pred predsednikom Sjedinjenih Država."
Što se tiče poslova u pejzažnom odseku, Olmsted je bio više
nego razočaran. Rezultati su drastično zaostajali za njegovim
pređašnjim očekivanjima. "Načuo sam brojne neumesne
kritike, i to od pametnih i uviđajnih ljudi kao što je Bernam,
zbog generalnog utiska nedovršenosti "i nerazvijenih pejzažnih
kompozicija", pisao je on. Olmsted je, naravno, bio svestan
činjenice da je rastinje na brojnim parcelama zaista delovalo
proređeno i zapušteno i da su u pejzažu zjapile ogrome
pukotine, ali ga je strašno pogađalo kada bi sa strane čuo takve
opaske, naročito ako su one poticale od čoveka koji je uživao
njegovo iskreno divljenje i poštovanje.

Krajnji rok je bio nepromenljiv. Pripreme se već behu

toliko zahuktale da niko nije smeo ni pomisliti na odlaganje.
Ceremonija otvaranja je trebalo da počne - tačnije, morala je da
počne - u ponedeljak ujutru svečanom povorkom koja će se
okupiti na čikaškoj Petlji i uputiti ka Džekson parku,
predvođena novim predsednikom Sjedinjenih Država
Groverom Klivlendom. Beskrajna povorka vozova je pristizala
u Čikago, dovozeći državnike i biznismene i industrijalce iz
svih delova sveta. Predsednik Klivlend je stigao u pratnji
zamenika i svite kabinetskih ministara, senatora, visokih vojnih
oficira i njihovih supruga, dece i prijatelja. Kiša je dobovala po
crnim lokomotivama, pretvarajući se u izmagličastu koprenu.
Nosači su istovarali ogromne putne kofere sa prtljažnih kola.
Karavani pokislih crnih kočija čekali su postrojeni duž ulica
koje su vodile ka čikaškim železničkim stanicama, a njiho
crvena svetla su žmirkala pod oreolima kiše. Sati su neumitno
prolazili.
Uveče 30. aprila, uoči samog svečanog otvaranja,
sajmište je posetio britanski novinar F. Herbert Sted. Prezime
Sted je već bilo dobro poznato u Americi zahvaljujući
Herbertovom bratu, Vilijemu, bivšem uredniku londonskog
Pal Mal gazeta i osnivaču časopisa Riviu of rivjuz. Sted, koji je
stigao sa zadatkom da napiše opširnu reportažu o svečanom
otvaranju, odlučio je da prošvrlja po sajmištu pre otpočinjanja
zvanične ceremonije kako bi mogao detaljnije da osmotri
izložbenu topografiju.
Kiša je pljuštala kao iz kabla kada je Sted napustio svoju
kočiju i kročio u Džekson park. Svetla su bleštala na sve strane,
obavljena gustim slapovima kiše. Olmstedove elegantne staze
su bile prekrivene barama koje su podrhtavale pod udarima
bezbrojnih kapi. Na stotine praznih crnih teretnih vagona
svetlucalo je u pomrčini. Drvena građa, prazni sanduci i ostaci
radničkih ručkova bili su razbacani na sve strane.
Prizor je bio srceparajući, ali istovremeno i zbunjujući:
ceremonija svečanog otvaranja trebalo je da počne već
narednog jutra, a Džekson park je još uvek bio prekriven
gomilama smeća i otpadaka. Kako je Sted zapisao, sajmište se
nalazilo u stanju "krajnje nedovršenosti.
Kiša je nastavila da pada tokom čitave noći.

Nešto kasnije, u poznim noćnim satima te nedelje 30.

aprila, urednici čikaških dnevnih novina su, osluškujući kišu
koja je monotono dobovala o prozore njihovih kancelarija,
pripremali pompezne uvodnike koji će pod velikim
upečatljivim naslovima biti objavljeni na naslovnim stranicama
istorijskih jutarnjih izdanja. Još od Velikog požara iz 1871.
godine čikaške novine nisu poklonile toliko prostora jednom
jedinom događaju. Pa ipak, bilo je i drugih manjih poslova koje
je trebalo obaviti. Slovoslagači su vredno sređivali tekstove
oglasa i članaka koji su ispunjavali unutrašnje stranice. Nekim
radnicima je te večeri sigurno zapao za oko mali neugledni
oglas u kome se reklamiralo otvaranje novog hotela, verovatno
još na brzinu sklepanog objekta čiji je vlasnik želeo da unovči
očekivanu najezdu sajamske rulje. U svakom slučaju, taj hotel
je, bar na prvi pogled, imao obećavajuću lokaciju. N
produženom uglu Šezdeset treće ulice i Ulice Voliš, u
čikaškom predgrađu Inglvud, odakle se novo dovršenom
deonicom Aleje L. moglo veoma brzo i lako stići do kapija
Džekson рагkа.
Vlasnik je svom hotelu dao krajnje konkretan naziv:
Svetski sajam.
 TREĆI DEO
U Belom gradu

(Maj-Oktobar 1893.)

Trg časti
 Otvaranje

POVORKA OD DVADESET TRI blistave crne kočije

bila je postrojena na blatnjavoj Mičigenskoj aveniji ispred
hotela Leksington. Predsednik Klivlend se ukrcao na sedmo
vozilo u nizu, kočiji tipa landau. U susednoj, šestoj kočiji
sedeli su Bernam i Dejvis. Obojica su se ponašala izuzetno
učtivo, mada je u njima još uvek tinjalo neprijateljstvo zbog
nerazrešenih sukoba oko preuzimanja kontrole nad izložbom.
Vojvoda od Veragve, direktan naslednik Kristifora Kolumba,
vozio se u četvrtoj kočiji, dok su u petoj sedele vojvotkinja i
Berta Palmer čiji su dijamanti zračili gotovo opipljivim sjajem.
Gradonačelnik Harison se vozio u kočiji na začelju kolone, a
njegov prolazak je podstakao najveće ovacije među
okupljenom svetinom. U preostalim kočijama je sedelo još
mnoštvo privilegovanih izaslanika i gradskih čelnika. Dok je
povorka odmicala ka jugu, u pravcu Džekson parka,
Mičigenska avenija se pretvarala u uzburkanu reku od 200.000
ljudi koji su išli peške, jahali na konjima ili se vozili u
betonima, viktorijanskim fijakerima i otvorenim stenhop
kočijama. Ostali su uskakali u gradske omnibuse i tramvaje ili
se ukrcavali u jarkožute železničke vagone Ilinois centrala -
koji su odmah dobili nadimak "stočna kola" zato što su bili
namenjeni masovnom transportu stanovništva na čikaški sajam.
Svi koji su u džepu imali bele maramice oduševljeno su mahali
njima, a sa svake bandere su visile bele zastave. Pokisli barjaci
su se vijorili sa fasada, a 1500 gardista - koji su nosili nove
svetloplave uniforme, bele rukavice i crne ogrtače sa žutim
obrubom - srdačno su dočekivali posetioce, usmeravajući ih ka
Administrativnoj zgradi koja je bila prepoznatljiva po
veličanstvenoj zlatnoj kupoli.
Svečana povorka se približavala sajmištu sa zapadne
strane, preko Midvej plezansa. Baš kada je predsednička kočija
skrenula u Aveniju naroda, koja se prostirala dužinom od
trinaest blokova duž Midvejskog bulevara, na nebu je granulo
sunce. Izložbene postavke načičkane duž avenije, od kojih su
neke podsećale na omanje varoši, blesnule su pred očima
posmatrača, izmamivši uzvike oduševljenja. Kočije su
promicale pored kolibe Bika Koji Sedi, pored laponskog sela i
naseobine dahomejskih urođenika koji su navodno bili skloni
kanibalizmu. Odmah preko puta nalazila se Kalifornijska farma
nojeva, oko koje se širio miris rastopljenog putera i prženih
jaja. Osoblje farme je posetiocima nudilo tobožnje omlete od
nojevih jaja, mada su jaja zapravo poticala od domaćih koka.
Povorka je odatle nastavljala pored austrijskog sela i
"Balonskog parka", gde se nalazio ogroman hidrogenski balon
sa koga su posetioci mogli posmatrati panoramu Džekson
parka. U središtu Midvej plezansa nlazila se još nedovršena
konstrukcija Ferisovog točka, koju je Bernam posmatrao sa
priličnim podozrenjem. Čelična struktura je imala oblik
polumeseca i bila je okružena nezgrapnim drvenim skelama.
Kada je kočija predsednika Klivlenda stigla do
Blumovog alžirskog sela, koje se nalazilo u muslimanskom
jezgru Midveja, Blum je diskretno klimnuo glavom i žene su
skinule velove sa svojih lica. Blum se zaklinjao da je to bio
uobičajeni gest poštovanja, ali sa Blumom niko nikada nije
mogao biti siguran. Kočije su lagano prošle pored Kairske ulice
- koja, na žalost prisutnih, još uvek nije bila otvorena - da bi
potom nastavile pored turskog sela i Javanskog restorana.
Ispred lokacije koju je zakupio vlasnik Hagenbakove
životinjske predstava najpoznatijeg putujućeg zoološkog vrta
tog doba, stajalo je nekoliko dresera i četiri lava koja su rikala
na sav glas. Sa desne strane, u daljini prekrivenoj oblakom
dima, nazirali su se šareni barjaci "Divljeg zapada" koji su se
vijorili nad arenom koju je Bufalo Bil podigao u Šezdeset
drugoj ulici.
Tada su kočije konačno ušle u Džekson park.

Posetioci su na Čikaškom svetskom sajmu mogli videti

razna čuda - jedan poslastičar je napravio čokoladnu Milosku
Veneru koja se nije topila, a u Zgradi savezne države
Viskonsin je bio izložen ogroman, 22.000 funti težak kolut sira
koji nije hvatao plesan - ali najveće od svih čuda predstavljao
neverovatan preobražaj Džekson parka tokom duge kišne noći
koja je prethodila Klivlendovom dolasku. Kada se Herbert Sted
narednog jutra vratio na lice mesta, neki delovi sajmišta su još
uvek bili prekriveni lokvama vode koje su mreškale na vetru,
ali više nije bilo ni traga praznim vagonima i svom onom kršu i
otpadu. Deset hiljada radnika je tokom noći doteralo farbu na
izložbenim fasadama i prekrile ogromne površine zemljišta
pitomim ljubičicama i busenjem trave, dok je hiljadu čistačica
izribalo, opralo, navoštilo i izglancalo podove grandioznih
izložbenih zdanja. Kako je jutro odmicalo, sunce je postajalo
sve snažnije. Vazduh je bio prožet mirisom kiše, a pejzažne
parcele koje još uvek nisu bile preplavljene posetiocima
ostavljale su utisak vedrine, doteranosti i pedantnosti. "Kada je
sajam konačno bio otvoren", izjavio je kasnije Pol Staret, jedan
od Bernamovih čelnih ljudi, "posetioci su bili zadivljeni
Olmstedovim travnjacima. To je bio prvi detalj koji im je
zapao za oko."
Tačno u jedanaest sati, predsednik Klivlend je sišao
stepenicama do govorničkog podijuma, koji je bio podignut
ispred istočnog krila Administrativne zgrade, i spustio se na
stolicu, što je bio znak za otpočinjanje svečane ceremonije.
Svetina je jurnula ka podijumu. Dvadeset žena se onesvestilo u
gužvi. Reporteri kojima se posrećilo da se nađu u prednjim
redovima spasli su jednu sredovečnu ženu tako što su je
prebacili preko zaštitne ograde i spustili je na sto u novinarskoj
loži. Pripadnici Kolumbove garde pohrlili su napred sa
isukanim sabljama. Metež u publici se nastavio sve dok
generalni direktor Dejvis nije dao znak da orkestar počne sa
izvođenjem uvodnog "Kolumbovog marša".
Suočeni sa kritikama da je oktobarska ceremonija
posvećenja bila nepodnošljivo uglađena i dosadna, organizatori
su ovog puta odlučili da zvaničan program bude što kraći i da
se odvija u skladu sa planiranom satnicom. Na samom početku,
jedan slepi kapelan je blagoslovio manifestaciju, mada publika,
zbog svoje brojnosti i udaljenosti, uglavnom nije čula ni jednu
jedinu reč. Potom je usledila pesnička oda u čast Kristifora
Kolumba koja je bila jednako zamorna kao i putovanje
čuvenog moreplovca. "Tada se sa prednje katarke začu povik,
'Kopno! Kopno! Kopno na vidiku!"
I slične stvari.
Tada je reč preuzeo generalni direktor Dejvis koji je
javnosti ponudio obilatu porciju izobličene stvarnosti, na sva
usta hvaleći besprekornu saradnju Nacionalne komisije,
Kompanije za organizaciju Svetske izložbe i Ženskog
upravnog odbora čiji su planeri, po njegovim rečima,
zajedničkim naporima stvorili tako briljantnu izložbu. Oni koji
su bili upućeni u otvoreni rat koji je vladao između - pa čak i
unutar komisija - pomno su posmatrali reakciju Danijela
Bernama, ali niko nije mogao ništa primeti po izrazu njegovog
lica. Po okončanju govora, Dejvis je prepustio govornicu
predsedniku Sjedinjenih Država.
Klivlend je prišao podijumu, obučen u svečano crno
odelo. Na trenutak je zastao, dostojanstveno prelazeći
pogledom preko okupljene svetine. U blizini se nalazio sto
prekriven Američkom zastavom, a na stolu je ležalo plavo-
crveno baršunasto jastuče na kome je bio položen zlatni
telegrafski taster.
Trg časti je bio tako preplavljen ljudima da se nije mogao
videti ni jedan jedini komadić praznog prostora. Muškarci su
bili obučeni u crna i siva odela, a žene su nosile haljine
ekstravagantnih boja - među kojima su se naročito isticale
ljubičasta, skarletna i smaragdna, i šešire ukrašene trakama,
grančicama i perjem. Visok muškarac sa ogromnim belim
šeširom štrčao je među svetinom, za glavu viši od ostalih
muškaraca. Na sebi je imao belu dolamu od jelenske kože koja
je bila bogato ukrašena srmom. Bio je to Bufalo Bil. Žene su ga
pažljivo odmeravale pogledima. Sunce se probijalo kroz
paperjaste raspršujuće oblake, obasjavajući bele panama šešire
koji su poskakivali u masi. Iz predsednikove perspektive,
prizor je delovao svečano i dostojanstveno, ali je tlo bilo
prekriveno barama i blatom, tako da je svaki pokret u publici
bio propraćen glasnim šljapkanjem. Jedina ljudska figura sa
suvim nogama bila je "Velika Meri" - Česterov Kip Republike
- koja je stajala na svom postolju prekrivena zaštitnim platnom.
Klivlendov govor je bio najkraći od svih. Negde pred kraj
govora, predsednik je prišao stolu koji je bio prekriven
američkom zastavom. "Neka ovaj trenutak, u kome će jednim
dodirom biti oživljena veličanstvena mašinerija Svetske
izložbe, u našim srcima sa jednakom lakoćom probudi
uzvišene nade i težnje koje će u bližoj i daljoj budućnosti
doprinositi blagostanju, dostojanstvu i slobodi celokupnog
čovečanstva."
Tačno u 12 sati i 8 minuta, predsednik je pritisnuo zlatni
taster. Zvučni talas ovacija je počeo da se pronosi kroz publiku
dok se vest probijala od jednog do drugog reda. Radnici na
krovovima zgrada su uputili signale svojim kolegama na
drugim lokacijama u parku i mornarima bojnog broda Mičigen
koji je bio usidren na jezeru. Zlatni taster je zatvorio električno
kolo koje je aktiviralo elektro-automatski prekidač povezan sa
ogromnom Alisovom parnom mašinom od tri hiljade konjskih
snaga koja je bila instalirana u Zgradi za mašinstvo. Posrebreni
gong elektropokretačkog uređaja je zazvečao, zupčanik se
okrenuo, ventil otvorio i parna mašina je zašištala na pomno
obrađenim osovinama i ležištima. Istog trenutka je zabubnjalo
još trideset mašina u raznim delovima zgrade. Jednaka živost je
zahvatila vodovodne instalacije kada su tri ogromne
Vortingtonove pumpe počele da klaparaju svojim osovinama i
klipovima, kao bogomoljke koje se protežu na suncu. Milioni
galona vode su pohrlili kroz cevi. Motori su huktali i brektali,
sve dok tlo nije počelo da podrhtava od njihove snage.
Američka zastava velika kao brodsko jedro zavijorila se na
najvišem jarbolu na Trgu časti, a odmah nakon toga su se na
postraničnim jarbolima razvile još dve - sličnih dimenzija -
jedna u čast Španije, a druga u čast Kristifora Kolumba.
Vortingtonove Pumpe su potiskivale vodu koja je strahovitom
silinom pokuljala iz Mekmonisove fontane u vidu gejzira koji
je suknuo stotinu stopa u visinu, presijavajući se kao duga
ispod čikaskog sunca. Voda se rasprštala na sve strane, tako da
su neki od posetilaca spremili kišobrane. Mnoštvo zastava,
barjaka i stegova zavijorilo se na fasadama. Ogromna crvena
zastava je doslovno prekrila Zgradu za mašinstvo, a zaštitno
platno je skliznulo sa pozlaćenih ramena Velike Meri. Svetlost
koja se odbijala o njenu zlatnu površinu tako bleštava da su
posmatrači rukama zaklanjali oči. Dve stotine belih golubica
prhnulo je u nebo. Topovi su zagrmeli sa palube Mičigena.
Zvižduk lokomotiva se prolom kroz vazduh. Svetina je
spontano zapevala "Tebi u čast, zemljo moja", pesmu koju su
mnogi smatrali nacionalnom himnom, mada u to vreme još
nijedna pesma nije zvanično dobil tu titulu. Dok se kroz masu
pronosio oduševljeni žamor, jedan muškarac je neprimetno
vitkoj bledoj ženi povijenog vrata. Par trenutaka kasnije Džejn
Adams je prirnetila da joj je nestao novčanik.
Tako je zvanično otpočeo najveći sajam u istoriji sveta.

Iako je Bernam znao da je trebalo obaviti još puno posla -

da je Olmsted morao udvostručiti svoje napore i da je Feris
morao dovršiti taj prokleti točak - činilo se da je uspešnost
izložbe već bila osigurana. Čestitke su, telegrafskim i
poštanskim putem, počele da pristižu sa svih strana. Jedan
prijatelj je rekao Bernamu: "Dok sam posmatrao prizor, činilo
mi se kao da se ogromna ruža rascvetava pred mojim očima."
U službenoj dokumentaciji Svetske izložbe ostalo je
zabeleženo da je svečanom otvaranju u Džekson parku
prisustvovalo četvrt miliona ljudi, dok su se u nekim drugim
izvorima čak navodile cifre od 500.000 i 620.000 posetilaca. U
predvečerje tog prvog dana izložbe činilo se da postoje veliki
izgledi da Čikaški sajam postane najposećenija zabavna
manifestacija u istoriji sveta. Takav optimizam je trajao puna
dvadeset četiri sata.
U utorak, 2. maja, Džekson park je posetilo svega 10.000
ljudi, što je na organizatore delovalo kao hladan tuš. Ako bi se
takva posećenost nastavila, Čikaški sajam se, nasuprot
očekivanjima od prethodnog dana, mogao pretvoriti u najveći
fijasko svih vremena. Jarko-žuta "stočna kola" su uglavnom
bila prazna, baš kao i vagoni koji su saobraćali Alejom L, duž
Šezdeset treće ulice. Organizatori su se tešili nadama da je u
pitanju bila najobičnija anomalija, ali su te nade bile raspršene
već narednog dana, kada je dejstvo neumoljivih sila koje su se
obrušile na nacionalnu ekonomiju kulminiralo pravom
panikom na Vol stritu, drastičnim padom berzanskih akcija.
Tokom naredne nedelje, vesti sa berze postajale su sve
alarmantnije.
U četvrtak uveče, 5. maja, čelnici Nacionalne kompanije
za proizvodnju užadi, koji je kontrolisao 80 procenata
celokupne proizvodnje užadi u Sjedinjenim Drzavama,
proglasili su stečaj. Ista sudbina je ubrzo zadesila i čikašku
Hemijsku nacionalnu banku, što je predstavljalo naročito
zlokoban predznak za upravu Svetskog sajma budući da je to
bila jedina kompanija koja je svojevremeno uspela da dobije
kongresno odobrenje ta otvaranje ogranka na Svetskoj izložbi -
i to ne na bilo kom mestu, već u samoj Administrativnoj
zgradi. Tri dana kasnije, još jedna velika čikaška banka
doživela je poslovni fijasko. Njihovim stopama je ubrzo pošla i
treća, Evanstonska nacionalna banka, čije se sedište nalazilo u
Bernamovom komšiluku. Slična ekonomska kriza zahvatila je i
druge delove zemlje. U gradu Branzviku u Džordžiji
predsednici dve nacionalne banke su održali sastanak. Jedan od
njih se tiho izvinio, ušao u svoju kancelariju i prosvirao sebi
lobanju. Obe banke su bankrotirale.
Državna štedionica Nebraske, čije se sedište nalazilo u
Linkolnubila je omiljena među školarcima. Tamošnji učitelji
su, kao neformalni zastupnici banke, svake nedelje od đaka
prikupljali uloge koje su potom deponovali na njihove štedne
knjižice. Kada se pronela vest da je banka na rubu finansijskog
kraha, deca su preplavila ulicu zahtevajući svoj novac. Ostale
bankе su pritekle u pomoć državnoj štedionici, tako da je
takozvana "dečija najezda" bila stavljena pod kontrolu.
Ljudi koji su tokom prethodnih meseci jedva čekali da
krenu u Čikago i posete sajam sada su ostali kod kuće.
Alarmantne ekonomske okolnosti su bile dovoljno
obeshrabrujuće, izveštaji o nedovršenosti Svetske izložbe su
povećavali skeptičnost potencijalnih gostiju.
Posetioci sa strane su logično smatrali da bi bilo
najpametnije da posete Čikago tek onda kada svi eksponati
budu na svojim mestima i kada sve izložbene atrakcije počnu
sa radom. To se naročito odnosilo na Ferisov točak,
inženjersko čudo pored koga će čuvena Ajfelova kula izgledati
kao dečja igračka - pod uslovom da ta skalamerija zaista
proradi i da se ne stropošta pod prvim snažnijim naletom vetra.
Bernam je priznavao da su mnogi značajni detalji još
uvek bili nedovršeni. On je sa svojom brigadom arhitekata,
tehničkih crtača, inženjera i preduzimača uspeo da postigne
dosta toga u nemoguće kratkom vremenskom roku, ali to
očigledno nije bilo dovoljno da bi se anulirali efekti drastično
pogoršane ekonomske situacije. Liftovi u Zgradi za industriju i
slobodne umetnosti, koji su takođe bili reklamirani kao jedno
od sajamskih čuda, još uvek nisu počeli sa radom. Ferisov
točak je bio tek napola dovršen. Olmsted je morao da odradi
još puno pejzažnog posla oko Krupovog paviljona, Zgrade za
kožarsku industriju i Rashladne zgrade. Njegovi radnici su
takođe morali da popločaju perone na sajamskoj železničkoj
stanici i da zasade travu i biljke oko postavki Njujork centrala i
Pensilvanija rejlrouda. Slične poslove je trebalo odraditi i
ispred Horske dvorane i Zgrade savezne države Ilinois koju su
mnogi stanovnici Čikaga smatrali najznačajnijim izložbenim
zdanjem. Postavljanje eksponata i kompanijskih paviljona u
Zgradi za električnu industriju takođe je drastično kasnilo,
Vestinghaus je počeo da gradi svoj paviljon tek u utorak, 2.
maja.
Bernam je izdao stroge direktive Olmstedu, Ferisu i svim
preduzimačima koji su ostali na sajmištu. Olmsted je bio pod
naročitim pritiskom, ali je njegov posao još uvek bio teško
izvodljiv zbog neprestanih kašnjenja u postavljanju izložbenih
eksponata i štete koju su nanosila teretna vozila koja su i dalje
cirkulisala po sajmištu. Kompanija Dženeral elektrik donela je
čak petnaest vagona izložbenog materijala koji su bili parkirani
na sajamskoj lokaciji. Pripreme za svečano otvaranje odnele su
Olmstedovom odseku mnogo dragocenog vremena, a
poravnjavanje i ponovno sađenje parcela koje su bile oštećene
tokom uvodne ceremonije zahtevalo je dodatne pejzažne
napore. Većina sajamskih puteva, čija je ukupna dužina
iznosila pedeset sedam milja, bila je i dalje poplavljena ili
prekrivena blatom, dok su sve staze bile izrovane i izbrazdane
točkovima transportnih vozila. Preduzimač koji je bio zadužen
za održvanje puteva angažovao je osam stotina radnika i sto
konjičkih timova kako bi iznova profilisao puteve i prekrio ih
novim slojem šljunka. "Držim se prilično dobro," napisao je
Olmsted svom sinu 15. maja, "ali sam svake večeri prosto
smožden od umora. Teško je bilo šta uraditi. Nalazim se pod
ogromnom tenzijom i neprestano se nerviram sto nijednog dana
ne uspevam da ostvarim ono što sam isplanirao." Bernam je
znao da je sajam morao biti dovršen u što kraćem roku, ali su
se u međuvremenu morali ubaciti dodatni mamci koji će
navesti ljude da zaborave na strepnje da bi ih čikaški izlet
mogao finansijski uništiti i podstaći ih da što pre krenu u
Čikago. Bernam je u tu svrhu stvorio nov odsek, odsek za
pospešivanje posećenosti sajmu i postavio Frenka Mileta, davši
mu široka ovlaćenja za osmišljavanje događaja koji će privući
posetioce. Milet je uskoro počeo da organizuje vatromete i
parade. Izdvojio je određene datume i zakazao svetkovine u
čast zasebnih država i naroda, kao i odrede zanatlija, među
kojima su se nalazili obućari, mlinari, poslastičari i stenografi.
Pitijski vitezovi su takođe dobili svoj dan, kao i američki
katolički vitezovi. Milet je proglasio 25. avgu za dan ljudi
tamne kože, a 9. oktobar za Dan Čikaga. Posećenost je počela
da raste, ali ne u velikim razmerama. Krajem maja dnevni
prosek je iznosio oko 33.000 prodatih ulaznica, a to je bilo
daleko ispod očekivanja Danijela Bernama i njegovih
saradnika - i, što je još značajnije daleko ispod nivoa koji bi
omogućio finansijsku isplativost čikaškog poduhvata. Da sve
budu još gore, Kongres i Nacionalna komisija su, podlegavši
pred pritiskom Sabatarijanskog pokreta31, naložili da kapije
Džekson parka nedeljom budu zatvorene, čime je milionima
radnika kojima je nedelja bila jedini slobodan dan bila
uskraćena mogućnost da rođenim očima vide sajamska čudesa.
Bernam se nadao da će državni zvaničnici ubrzo pronaći
lek za finansijske nedaće koje su skolale američku naciju, ali se
ekonomska situacija nije popravljala. Sve više banaka je
odlazilo pod stečaj, broj otpuštenih radnika se uvećavao,

31 Pokret koji zagovara strogo poštovanje nedelje kao dana odmora

(Prim, prev).
industrijska proizvodnja je opadala, a štrajkovi su postajali sve
nasilniji. Zabrinuti ulagači su 5. juna izvršili najezdu na osam
čikaških banaka, a Bernamova arhitektonska firma se suočila
sa drastičnim pomanjkanjem novih narudžbina.
 Hotel svetski sajam

PRVI GOSTI SU POČELI DA PRISTIŽU u Holmsov

hotel Svetski sajam, mada ne onako masovno kao što su on i
ostali hotelijeri sa čikaškog Saut Sajda očekivali. Gosti su bili
prvenstveno privučeni povoljnom lokacijom Holmsovog
hotela, odakle su se istočnim ogrankom Aleje L. za veoma
kratko vreme mogli spustiti do Džekson parka. Iako su sobe na
prvom i drugom spratu Holmsove zgrade bile uglavnom
prazne, kada bi posetioci muškog roda počeli a raspituju za
smeštaj Holms ih je, sa izrazom iskrenog žaljenja na licu,
obaveštavao da kod njega više nema slobodnog mesta i
ljubazno ih upućivao na obližnje hotele. Njegove hotelske sobe
su tako počele da se pune ženskom klijentelom, uglavnom
bezazlenim mladim devojkama koje su se prvi put otisnule
daleko od bezbednosti roditeljskog doma. On je bio opijen
njihovom dražesnošću i njihovom blizinom.
Neprestano prisustvo njegove nove supruge Mini
Vilijems zadavalo mu je sve veće probleme. Svaki put kada bi
neka nova mlada sveža gošća prešla prag Holmsovog hotela,
Mini je postajala još ljubomornija i još nevoljnija da se makar i
na trenutak odmakne od svog supruga. Njena ljubomora nije
nervirala Holmsa. Bila je to samo još jedna preprekakoju je
trebalo otkloniti. Mini je sada bila sastavni deo njegove
imovine, neočekivani problem je, poput učaurenog paukovog
plena, trebalo uskladištiti do trenutka kada će njeg cijali moći
da budu iskorišćeni na najbolji mogući način.
Holms je lako smislio adekvatno rešenje. Počeo je
redovno da prelistava male oglase, tragajući za stanom koji će
se nalaziti dovoljno daleko od njegove zgrade da bi postojala
mogućnost nepoželjnih poseta. Ubrzo je naišao na jednu
primamljivu ponudu, stan se nalazio na čikaškom Nort Sajdu,
na adresi Rajtvud avenija br. 1220, desetak blokova dalje od
Linkoln parka, u blizini Halsteda. Bio je to lep senovit deo
grada, mada Holms uopšte nije mario za estetski efekat. Taj
detalj je bio značajan samo zbog toga što mu je omogućavao da
još lakše i efikasnije sprovede svoju zamisao u delo. Stan se
nalazio na gornjem spratu velike privatne kuće koja je
pripadala izvesnom Džonu Okeru, čije su ćerke vodile poslove
oko iznajmljivanja stambenog prostora. Oglas za izdavanje
stana je prvi put bio objavljen u aprilu 1893. godine.
Holms je otišao do naznačene adrese, gde se upoznao sa
gospodinom Okerom. Predstavio se kao Henri Gordon i rekao
Okeru da se bavi kupoprodajom nekretnina.
Oker je bio impresioniran mogućnošću da se u njegovu
kuću useli tako fin gospodin. Henri Gordon je delovao učtivo i
pedantno - čak preterano pedantno - a njegova odeća i držanje
su ukazivali da se radilo o prilično imućnom i uspešnom
čoveku. Okeru je bilo izuzetno drago kada je Henri Gordon
izjavio da će uzeti stan, a još više ga je obradovalo što je
Gordon istog trenutka zavukao ruku u džep i isplatio mu
kaparu od četrdeset dolara. Potom je napustio Okerovu kuću,
obavestivši ga da će se on i njegova supruga useliti u roku od
par nedelja.
Holms je svojoj supruzi taj potez objasnio kao nužnost
koju je još odavno trebalo obaviti. Sada kada su bili muž i
žena, trebao im je prostraniji i lepši stan od onoga koji im je
stajao na raspolaganju u Holmsovom zamku. Osim toga, gosti
će uskoro preplaviti hotel, tako da će unutra postati
nepodnošljivo za normalan život. Ali, čak i bez takve gužve,
zgrada u Šezdeset trećoj ulici je predstavljala pravo rešenje za
mladi par koji je sanjao o ušuškanom porodičnom gnezdu.
Baš kao što je Holms i očekivao, njegovoj supruzi se
dopala ideja da se preseli u nov, prostran, lepo osvetljen stan.
Iskreno rečeno, Holmsova zgrada je ponekad delovala prilično
turobno. U stvari, uvek je delovala turobno. A Mini je želela da
svojoj sestri obezbedi savršene uslove kada joj dođe u posetu.
Pa ipak, bila je donekle zbunjena što je njen Hari odabrao stan
na tako udaljenoj lokaciji, na čikaškom Nort Sajdu, pored
tolikih lepih stanova i kuća koje su mogli iznajmiti u Inglvudu.
Pretpostavljala je da se njen suprug odlučio na taj potez zato
što nije želeo da plaća preterano visoke kirije koje su
stanodavci iz Inglvuda zahtevali zbog povoljnosti koje je ta
lokacija pružala posetiocima sajma.
Holms i Mini su se preselili u svoj novi stan 1. juna 1893.
godine. Lora Oker, kćerka vlasnika kuće, izjavila je da je
Gordon bio "izuzetno pažljiv prema svojoj supruzi". Mladi par
se često mogao videti kako se vozi okolnim ulicama na svojim
biciklima, a neko vreme su imali i kućnu pomoćnicu. "Mogu
samo da izjavim da je on, tokom vremena koje su proveli ovde,
delovao kao idealan suprug", rekla je kasnije gospođica Oker.
"Predstavio nam je Mini kao svoju suprugu i mi smo joj se
nakon toga uvek obraćali sa gospođo Gordon. Ona je njega
zvala 'Henri'."

Nakon što se Mini preselila u kuću na Rajtvud aveniji,

Holms je mogao nesmetano da se posveti uživanju u svom
inglvudskom zamku.
Njegovi gosti su provodili većinu vremena u Džekson
parku ili na Midveju, često su se vraćali u hotel tek nakon
ponoći. Kada su bili u zgradi, vreme su uglavnom prvodili u
svojim sobama, budući da Holmsov hotel nije pružao ništa od
uobičajene udobnosti - kao što su biblioteke, gostinski saloni ili
dvorane za zabavu - koje su se smatrale za rutinsku pojavu u
velikim hotelima poput Rišeljea, Metropola ili obližnjeg Nju
Džulijen hotela. Holms svojim gostima nije obezbedio ni
mračnu komoru sa opremom za razvijanje fotografija,
pogodnost koju su hoteli u neposrednoj blizini Džekson parka
sve češće uvršćvali u svoju ponudu kako bi izašli u susret
rastućem broju amaterskih fotografa ili "Kodak zaluđenika",
koji su špartali naokolo sa najnovijim portabl fotoaparatima.
Holmsove gošće su smatrale da je mesto na kome su se obrele
bilo prilično turobno, pogotovo u noćnim satima, ali je
prisustvo naočitog i očigledno dobrostojećeg vlasnika donekle
raspršivalo sablasnu atmosferu. Za razliku od muškaraca koje
su poznavale u provincijskim gradovima kao što su
Mineapolis, De Moin ili Su Folz, Holms je bio srdačan
šarmantan i pričljiv. Tokom razgovora ih je često dodirivao,
ispoljavajući prisnost koja bi u njihovim rodnim gradovima
nesumnjivo bila uvredljiva, ali su takvi gestovi u tom novom
čikaškom svetu delovali neobično primereno i prihvatljivo, kao
još jedan iznenađujući aspekt velike životne avanture u koju su
se upustile. Naravno, ta avantura je podrazumevala blagu
primesu rizika i opasnosti, ali je upravo u tome i počivala
najveća draž.
Osim toga, pored svih navedenih kvaliteta, vlasnik hotela
je bio prilično velikodušan čovek. Uopšte se nije ljutio kada bi
neka od gošći naprasno otišla, ne izmirivši prethodno svoja
dugovanja. Činjenica da se oko šarmantnog hotelijera često
širio blagi miris hemikalija - kao i da je čitava zgrada ponekad
mirisala na bolnicu - nikoga nije uznemiravala. To je bilo
potpuno logično. Gospodin Holms je bio lekar, a u prizemlju
njegovog zamka se nalazila apoteka.
 Prendergast

PATRIK PRENDERGAST JE iskreno verovao da će u

najskorije vreme biti postavljen na položaj gradskog savetnika.
U želji da se što temeljnije pripremi za preuzimanje dužnosti,
počeo je da pravi spisak saradnika koji će sačinjavati njegov
kabinet. 9. maja 1893. godine uzeo još jednu dopisnicu i
adresirao je na ime V.F. Kulinga, koji je bio zaposlen u zgradi
Štatscajtunga. Nakon kratkotrajnog predavanja o tome kako je
Isus Hrist vrhunski autoritet u pravnim i zakonodavnim
pitanjima, Prendergast je prešao na saopštavanje dobrih vesti.
"Obaveštavam vas da sam ja glavni kandidat za položaj
gradskog savetnika," zapisao je "Zato vas ljubazno pozivam da,
čim budem stupio na dužnost, postanete moj glavni asistent."
 Noć je magična

UPRKOS NEDOVRŠENIM POSTAVKAMA,

izrovanim putevima i ogoljenim parcelama, izložba je prvim
posetiocima ponudila viziju veličanstvenog grada koja bi se
sledećeg dana mogla pretvoriti u čikašku stvarnost. Crni grad,
koji je ležao severno od parka, gušio se u oblacima dima i
gomilama smeća, ali su ovde, u tom bleštavom gradu, posetioci
sajma zatekli uredne javne toalete, čistu vodu, organizovanu
službu hitne pomoći, električno ulično osvetljenje i sistem za
preradu otpadnih materija koji je lokalnim farmerima
obezbeđivao ogromnu količinu prvoklasnog đubriva. Na
sajmištu je takođe postojalo obdanište, gde su posetioci mogli
da ostave svoje mališane. Javnost je uveliko zbijala šale na
racun činjenice da ste, kada biste ostavili svoje čedo u Dečjem
paviljonu, dobijali priznanicu za njegovo "podizanje".
Malobrojni ali glasni kritičari te prakse su odmah istupili
tvrdnjama da će osiromašeni roditelji pretvoriti Dečji paviljon
u prihvatilište za neželjenu decu. Pa ipak, tokom čitavog
trajanja sajma, samo jedno jedino dete, siroti Čarli Džonson,
bio je na taj način prepušteno milosti države, a nijedno dete
nikada nije bilo izgubljeno, mada je među osobljem Dečjeg
paviljona svake večeri vladala primetna napetost.
U izložbenim zdanjima posetioci su se susretali sa
izumima i idejama koji su na tom mestu doživeli svojevrsnu
svetsku premijeru. Služili su "živu" muziku koju je u tom
trenutku izvodio jedan orkestar u Njujorku i koja je putem
daljinskih telefonskih veza bila direktno prenošena do Džekson
parka. Videli su prve pokretne slike na Edisonovom
kinetoskopu i zapanjeno posmatrali kako munje sevaju oko tela
Nikole Tesle. Videli su i masu drugih manje uzvišenih stvari -
prvi rajsferšlus; prvu kuhinju koja je bila u potpunosti
opremljena električnim uređajima, među kojima se nalazila i
automatska mašina za pranje sudova; i kutiju koja je navodno
sadržala sve što je jednoj domaćici bilo potrebno za pravljenje
palačinki i koja je bila plasirana na tržište pod zaštitnim
nazivom Teta Džemajmina kutija. Dobili su priliku da
degustiraju novu žvakaću gumu Đusi Frut, kao i čuveni Kreker
Džek, kukuruzni flips preliven karamelom koji će u veoma
kratkom roku osvojiti američko tržište. Nova vrsta žitnih
pahuljica, Šedid Vit, nije imala mnogo izgleda na uspeh,
budući da su je neki upoređivali sa "iscepkanim otiračem", ali
je zato jedna nova vrsta piva prošla izuzetno dobro, ovenčavši
se prvom sajamskom nagradom za tu vrstu proizvoda. Otada pa
nadalje, ta marka piva će ostati poznata pod nazivom Pabst Blu
Riban. Posetioci su se takođe upoznali sa jednim od
najznačajnijih administrativnih izuma devetnaestog veka,
vertikalom kartotekom, koju je stvorio Melvil Djui, izumitelj
Djuijevog decimalnog sistema. Među izložbenim eksponatima
mogle su se pronaći krajnje originalne i ekstravagantne stvari.
Lokomotiva napravljena od kalemova svile. Viseći most
izrađen od Kirkovog sapuna. Ogromna mapa Sjedinjenih
Država napravljena od turšije. Na jednoj lokaciji se mogla
videti oklopljenog viteza na bojnom konju, izrađena u
prirodnoj veličini od suvih šljiva, dok su Averijski Rudnici Soli
iz Luizijane izložili kopiju Kipa slobode izrezbarenu od
gromade soli koju u Posetioci odmah prozvali "Lotova
supruga".32
Jedna od najupečatljivijih i najjezivijih izložbenih
postavki nalazila se u paviljonu nemačkog industrijalca Frica
Krupa. Među bogatim asortimanom teške artiljerije, Krup je u
paviljonu izložio svoje "čudovištance", najveći top na svetu. U

32 Po biblijskom predanju, supruga Avramovog sinovca Lota je, zbog

oglušinja o Božiju zapovest, pretvorena u stub soli (Prim. prev.).
jednom od popularnih Sajamskih vodiča, Tajm sejveru, svaki
eksponat je bio vrednovan ocenama od jedan do deset, pri
čemu je najniža ocena ukazivala na "zanimljive", a najviša na
"vanredno zanimljive" eksponate. Krupov paviljon je u tom
vodiču dobio ocenu tri. Uprkos tome, tamošnji eksponati su u
srcima brojnih posetilaca pobuđivali nemir i strepnju. Po
rečima gospođe D.K. Tejlor, koja je često posećivala Džekson
park, Krupov najveći top je predstavlja zastrašujuću napravu
koja oko sebe širi miris krvi i smrti, ukazujući na nedopustivost
varvarizma koji vreba među uzvišenim civilizacijskim
postignućima".
Gospođa Tejlor je bila očarana Trgom časti i
dostojanstvenim držanjem ljudi koji su prolazili između
bleštavih belih palata. "Svi posetioci su hodali laganim odmere
korakom i govorili blagim prigušenim glasovima. Niko nije
pokazivao ni trunku žurbe ili nestrpljenja, kao da su se svi
nalazili pod dejstvom neke čarolije, čarolije koja se nije
raspršila od prvog do poslednjeg dana sajma."
Ugledna posetiteljka je na Midvej plezansu zatekla
sasvim drugačiju atmosferu U Kairskoj ulici, koja je konačno
bila otvorena za javnost, gospođa Tejlor je prvi put u životu
prisustvovala trbušnom plesu. Pažljivo je posmatrala svaki
pokret orijentalne plesačice. Prvo pravi par laganih koraka u
jednu stranu, zastaje, udara kastanjetama, onda se na identičan
način pomera na suprotnu stranu. Potom pravi par koraka
unapred, zastaje i počinje da pomera stomačne mišiće gore-
dole u savršenom ritmu sa muzikom, ne pokrećući pri tom ni
jedan jedini mišić na drugim delovima tela. Pokreti stomaka su
neverovatno brzi i tečni, dok joj glava i stopala sve vreme
ostaju savršeno nepokretni."
Dok je sa svojim pratiocima napuštala čikaško sajmište,
gospođa Tejlor je, zadivljena čudima koja je tamo videla, tiho
pevušila stihove pesme "Tebi u čast, zemljo moja".
Čikaški sajam je bio tako ogroman, tako nepojmljiv i
tako nedokučiv da su pripadnici Kolumbove garde bili
zapljusnuti pravom kišom pitanja. Bila je to neka vrsta
retoričke bolesti kojoj su svi posetioci sajma, u manjoj ili većoj
meri, bili skloni. Gardisti su strpljivo odgovarali, ponavljajući
kao papagaji ono što su izgovorili već bezbroj puta, da bi
odmah nakon toga usledio novi pljusak pitanja. Bilo je i pitanja
koja su se toliko isticala svojom originalnošću da su ostala
zabeležena za naredna pokolenja.
"U kojoj zgradi se nalazi papa?" pitala je žena koja je išla
tik ispred spisateljice Tereze Din koja je u to vreme za jedan
dnevni list pisala redovne izveštaje o dešavanjima na čikaškom
sajmu.
"Papa nije ovde, gospođo", odgovorio je gardista.
"Nego gde?"
"U Italiji, u Evropi, gospođo."
Žena je zamišljeno nabrala veđe. "Kako mogu da stignem
do tamo?" .
Uveren da se njegova sagovornica šali, gardista je veselo
odgovorio, "Veoma lako. samo da se spustite tri bloka ispod
lagune."
"Dobro. A kako to da izvedeni?" nestrpljivo je upitala
žena.
Druga posetiteljka, koja je tražila paviljon sa voštanim
figurama, upitala je jednog gardistu: "Možete li mi reći kako da
stignem do zgrade u kojoj su izložena veštačka ljudska bića?"
Gardista je počeo da joj objašnjava da mu nije poznato da
na sajmu postoje takvi eksponati, kada se drugi posetilac
ubacio u razgovor. "I ja sam čuo za njih", objasnio je, "u
Ženskom paviljonu. Raspitajte se kod gospođa iz upravnog
odbora."
Jedan posetilac, kome su bile amputirane obe noge,
teturao se po sajmištu pomažući se protetičkim udovima i
štakama. Očigledno je delovao kao čovek od velikog poverenja
budući da je jedan prolaznik počeo da ga saleće bujicom
raznorazni pitanja, dok čovekuu sa štakama konačno nije
dojadilo i dok nije objasnio svom sagovorniku da je već
ogluveo od tolikog ispitivanja.
"Izvinjavam se, ali zanima me samo još jedna stvar",
brže-bolje je odgovorio nametljivi prolaznik. "Salamo mi još to
odgovorite i više vam neću dosađivati."
"Dobro. Recite."
"Zanima me kako ste ostali bez nogu?"
Čovek sa štakama je istupio sa zanimljivom pogodbom.
Rekao je da će mu pružiti odgovor, ali isključivao pod uslovom
da to zaista bude poslednje pitanje. Posle toga neće više
zucnuti ni jednu jedinu reč. "Da li je uslov bio dovoljno jasan,"
upitao je.
Nametljivac je pomirljivo klimnuo glavom.
Čovek sa štakama je, znajući da će njegove reči istog
trenutka podstaći novo pitanje odgovorio: "Odgrizene su."
"Odgrizene! Ali ko ih je zaboga...«
Ali, dogovor je dogovor. Smejući se sebi u bradu, čovek
sa veslačkim nogama se oteturao dalje.

Dok su čelnici Svetske izložbe svim silama nastojali da

pospeše posećenost, Bufalo Bilov Divlji zapad je privlačio na
desetine hiljada posetilaca. Da su organizatori svojevremeno
izašli u susret Potpukovniku Kodiju i obezbedili mu izložbenu
koncesiju, svi ti ljudi bi prvo kupili kartu na kapijama Džekson
parka, što bi u značajnoj meri povećalo posećenost i finansijske
prihode izložbe. Pošto se njegova arena nije nalazila na samom
sajmu, on je sve svoje predstave mogao održavati i nedeljom,
a njegovi prihodi su ostajali čisti, tako da, za razliku od ostalih
koncesionara, nije morao prosleđivati polovinu zarade za
organizaciju Svetske izložbe. Tokom šest meseci, koliko je
trajao sajam 318 predstava, a svaku od njih je u proseku
posmatralo oko 12.000 ljudi, dakle se prostim proračunom
može izvesti zaključak da je Bufalo Bilovu arenu posetilooko 4
rniliona gledalaca.
Predstava je bila toliko uspešna da je često bacala u
zasenak i samu Svetsku izložbu. Glavni ulaz se nalazio u
neposrednoj blizini jedne od najprometnijih kapija, tako da su
neki od posetilaca mislili da je zapravo to bio Svetski sajam i,
što je još interesantnije, odlazili su kući savršeno srećni i
zadovoljni onim što su videli. U junu je grupa kauboja
organizovala konjsku trku koja je trebalo da se održi na deonici
od hiljadu milja od Čadrona u Nebraski do Čikaga. Trka je bila
organizovana u čast Svetskog sajma. Po prvobitnom planu je
trebalo da se okonča u Džekson parku. Nagrada za pobednika
bila je veoma izdašna, čak hiljadu dolara. Kodi je istupio sa
ponudom da uveća novčanu nagradu sa još petsto dolara i da
pobedniku pri tom pokloni i prvoklasno kaubojsko sedlo, ali da
se trka završi u njegovoj areni. Organizatori su odmah
prihvatili.
Deset takmičara, uključujući Pita "Zvečarku" i Doka
Midltona - koji je, kako se verovalo, nekada harao sa svojom
bandom po Nebraski - započeli su trku rano ujutru 14. juna
ispred, hotela Belajn u Čadronu. Pravila su zahtevala da svaki
učesnik započne trku sa dva konja i opremom i da se prijavljuje
na kontrolnim punktovima postavljenim duž trkačke rute.
Jedno od ključnih pravila je glasilo da trkač koji prvi bude
prešao ciljnu liniju to mora učiniti na jednom od konja koje je
prvobitno poveo sa sobom.
Trka je bila naporna, divlja i žestoka. Takmičari su
obilato kršili pravila i gonili životinje do iznemoglosti. Midlton
je ispao nedugo nakon što je prešao državnu granicu Ilinoisa.
Još četiri jahača su takođe bila primorana da odustanu. Ciljnu
liniju je prvi prešao železničar Džon Beri, čiji je konj, koji se
zvao Otrov, galopirajući utrčao u Bufalo Bilovu arenu 27. u
devet i trideset ujutru. Bufalo Bil, obučen u belu jaknu od
jelenske kože ukrašenu srmom koja se presijavala na suncu,
priredio mu je svečani doček, zajedno sa svojom putujućom
družinom i još oko deset hiljada stanovnika Čikaga. Međutim,
Džon Beri je morao da se zadovolji samo sedlom, budući da je
potonja istraga otkrila da se on, nedugo nakon otpočinjanja
trke, zajedno sa svojim konjima ukrcao na voz koji je putovao
ka istoku i tako bez ikakvih napora prešao deonicu od prvih
stotinu milja.
Kodi je u mesecu julu ponovo uspeo da baci u zasenak
Svetsku izložbu. Gradonačelnik Karter Harison je zamolio
sajamske čelnike da jedan dan posvete siromašnoj čikaškoj
deci tako što će im omogućiti da besplatno posete Džekson
park. Upravni odbor je smatrao da je to preteran zahtev, budući
da je svaka plaćena ulaznica, pa makar se radilo i o upola
jeftinijim dečjim kartama, bila od velikog značaja za izložbeni
budžet. Bufalo Bil je, sa druge strane, na svojoj lokaciji odmah
proglasio Dečji dan, ponudivši svoj čikaškoj deci besplatnu
voznu kartu, besplatno prisustvovanje predstavi i besplatan
obilazak njegovog logora, plus gomilu slatkiša i sladoleda
kojima su mališani mogli da napune svoje stomačiće.
Na predstavi organizovanoj povodom Dečjeg dana u
Bilovoj areni se okupilo petnaest hiljada mališana.
Bufalo Bilov "Divlji zapad" je možda zaista bio
"neprimeren", kao što su članovi upravnog odbora objasnili
kada su svojevremeno odbili njegov zahtev za koncesiju, ali su
stanovnici Čikaga bili očarani uzbudljivošću predstave i
galantnošću pukovnika Kodija.

Nebo nad Čikagom se konačno razvedrilo. Železničke

šine su se sušile na suncu, a cveće je otvaralo svoje čašice,
ispunjavajući vazduh opojnim mirisima. Izlagači su postepeno
dovršavali svoje postavke, a električari su uklanjali poslednje
pogrešne spojeve iz složenih strujnih kola koja su povezivala
200.000 sijalica koje su osvetljavale izložbu. Povinujući se
Bernamovim naređenjima, radnici su sve ubrzanijim tempom
raščišćavali sajmište. Prvog dana meseca juna 1893. godine
bile su konačno uklonjene privremene šine sa travnjaka u
blizini lagune i sa prostora južno od Zgrade za električnu
industriju i Zgrade za rudarstvo. "Zahvaljujući uklanjanju
kutija i sanduka koji su bili nagomilani oko Zgrada za
industriju, poljoprivredu i mašinstvo i oko drugih vodećih
izložbenih zdanja, sajmište je preko noći doživelo upečatljivu
transformaciju", izveštavao je Tribjunov reporter 2. juna.
Zapečaćeni drveni sanduci i gomile otpadaka koji su samo
nedelju dana ranije narušavali unutrašnju estetiku Zgrade za
industriju i slobodne umetnosti - naročito u blizini paviljona
koje su podigle Rusija, Norveška, Danska i Kanada - takođe su
bili uklonjeni, tako da je taj prostor sada ostavljao "potpuno
drugačiji i neuporedivo lepši utisak".
Iako su eksponati koji su se nalazili u enterijerima bili
zaista impresivni, prvim posetiocima Džekson parka je odmah
bilo jasno da je najveća moć Svetskog sajma počivala u samim
sajamskim Zdanjima koja su kod posmatrača pobuđivala osećaj
strahopoštovanja. Trg časti odlikovao se takvom lepotom i
uzvišenošću da je prevazilazio čak i grandiozne snove koji su
se svojevremeno začeli na arhitektonskom skupu održanom u
biblioteci na vrhu Rukerija. Neki od posetilaca su bili toliko
dirnuti prizorom da su im suze navirale na oči.
Taj fenomen se mogao pripisati u zaslugu
kombinovanom dejstvu raznih elemenata. Za početak, sve
građevine na Trgu časti bile su impozantnih razmera, ali je
njihovoj grandioznosti dodatno doprinosilo to što su sve bile
podignute u neoklasičnom stilu, što su se njihovi ukrasni venci
nalazili na identičnoj visini i što su njihove fasade bile
prekrivene besprekorno čistom blistavom belom bojom.
Zahvaljujući tome, one su bile zapanjujuće drugačije od bilo
čega što su posetioci sajma mogli videti u svojim učmalim
prašnjavim varošima. "Dok sam stajao na Trgu časti, činilo mi
se da u celokupnoj ljudskoj istoriji nije moglo postojati
savršenstvo koje bi bilo uporedivo sa tim prizorom", pisao je
Džejms Fulerton Mjurhed, pisac i urednik turističkih vodiča.
Trg je, po njegovim rečima, bio "praktično besprekoran; zdanja
sa Trga časti su, poput veličanstvenih remek-dela iz oblasti
vajarstva ili slikarstva, pobuđivala osećaj divljenja i
strahopoštovanja, ali je estetski užitak u ovom slučaju bio još
uzvišeniji i prefinjeniji usled osećaja širine i grandioznosti koji
nikada ne bi moglo pružiti neko individualno umetničko delo."
Edgar Li Masters, čikaški advokat sa dušom pesnika, nazvao je
Trg časti "neiscrpnim snom o lepoti".
Dok je sunce prelazilo preko nebeskog svoda, zajednički
kolorit - ili, preciznije rečeno, zajedničko odsustvo kolorita -
stvarao je izuzetno privlačan i raznovrstan asortiman
specijalnih efekata. U rano jutro, kada je Bernam kretao u svoje
redovne obilaske, zgrade su poprimale bledo-plavičastu
nijansu, ostavljajući utisak kao da lebde na titravoj prozračnoj
izmaglici koja se dizala sa tla. U predvečerje, zgrade su
poprimale žućkasto-smeđe nijanse, a čestice prašine nošene
čikaškim povetarcem su se presijavale na suncu, tako da se
činilo kao da je prizor zapdenut tananim narandžastim velom.
Jedne takve večeri Danijel Bernam se, zajedno sa
skupinom uglednih zvanica, ukrcao na električni brodić i
krenuo u vožnju izložbenom lagunom. Među zvanicama se
nalazila supruga Džona Ruta, Dora, kao i nekolicina stranih
izaslanika. Bernam je rado organizovao takve obilaske,
nadajući se da će ugledni gosti tako dobiti priliku da Svetsku
izložbu osmotre njegovim očima, i da pejzaže i građevine
sagledaju iz određene perspektive i u određenom poretku, kao
da posmatraju detaljan arhitektonski nacrt umesto stvarnih
opipljivih struktura. Bernam je sa jednakom revnošću nastojao
da svoju estetsku viziju nametne i posetiocima sajma, zbog
čega je još u početnoj fazi projekta insistirao da Džekson park
ima što manji broj ulaza i da oni budu postavljeni tako da
posetioci prvo moraju proći preko Trga časti, bez obzira na to
da li su ušli kroz ogromnu Železničku kapiju na zapadnoj strani
parka ili kroz Pristanišni ulaz na južnoj strani. Usredsređenost
na stvaranje upečatljivog prvog utiska svedočila je o
Bernamovim poslovnim i reklamerskim sposobnostima, ali je
istovremeno otkrivala i njegov estetski despotizam. Uprkos
tome, Bernamovi zahtevi su ostali neuslišeni. Direktori
upravnog odbora su insistirali na što više ulaza, a Železničke
kompanije su odbile da usmere saobraćaj ka samo jednoj
železničkoj stanici. Bernam je ostao veran svojim ubeđenjima.
Kako je kasnije objasnio, "uvek smo nastojali da svoje
specijalne goste, čije smo mišljenje naročito cenili, prvo
provedemo preko Trga časti".
Nečujni električni brodić je vozio Bernama, Doru Rut i
strane velikodostojnike do lagune na čijoj su površini titrali
obrisi bleštavog belog grada. Zalazeće sunce bojilo je istočne
terase zlatnim nijansama, dok je zapadna obala lagano tonula u
tamno-plave senke. Žene u grimiznim i tirkiznim haljinama su
graciozno šetale duž nasipa. Glasovi su odjekivali nad vodom,
protkani smehom koji je podsećao na zveckanje kristalnih čaša.
Narednog dana, Dora Rut - za kojom je očigledno bila
veoma teška noć - uputla je Bernamu dugo učtivo pismo kako
bi mu zahvalila na ukazanoj pažnji i kako bi mu opisala svoje
utiske.
"Tih sat vremena koje smo prošle večeri proveli na laguni
predstavljali su krunu svega što sam videla tokom dana", pisala
je Dora. "Iskreno da vam kažem, plašim se da bismo se
beskrajno dugo zadržali na tom mestu da naši inostrani
prijatelji nisu imali planove za nešto življi provod. Što se mene
lično tiče, nikad svojevoljno ne bih prekinula tu čudesnu
plovidbu kroz zemlju snova." Prizori iz Džekson parka su u
njenoj duši pobudili kompleksne i suprotstavljene emocije.
"Sve mi je delovalo neizmerno tužno", nastavljala je Dora, "ali
istovremeno i tako očaravajuće da sam osetila nezatomljivu
želju da raširim krila i da svijem gnezdo usred neke šume ili
planine, gde čovek može pronaći mir i utehu. Želela bih da
vam kažem toliko lepih reči o podvigu koji ste izveli u
Džekson parku i da vam zahvalim što ste na tako čudesan način
uspeli da ostvarite Džonovu viziju lepote, ali se plašim da ne
bih mogla dolično izraziti ono što mi leži na duši. Meni lično
sve to toliko znači i nadam se da razumete zašto se tako
osećam. Dugi niz godina sam iskreno saučestvovala u
njegovim nadama i težnjama, tako da te emocije, koliko god
pokušavala da ih potisnem, još uvek žive u meni. Osećam
veliko olakšanje dok ispisujem ove reči. Nadam se da mi
nećete zameriti zbog toga."

Ako su sajamski dani bili zavodljivi, noći su bile prosto

neodoljive. Bleštave sijalice su krasile svaku zgradu i svaku
stazu, pružajući upečatljivo svedočanstvo o moći električne
rasvete i promovišući novo čudo modernog doba, naizmeničnu
struju. Svetski sajam je troši tri puta više električne energije od
celokupnog Čikaga. To je bila značajna tehnološka prestonica,
ali se posetioci sajma nisu opterećivali takvim razmišljanjima.
Oni su naprosto uživali uprizoru koji je pružao toliki broj
svetiljki upaljenih u isto vreme na istom mestu. Sva sajamska
zdanja, uključujući i ogromnu Zgradu za industriju i slobodne
umetnosti, bila s obrubljena belim sijalicama. Ogromni
reflektori postavljeni na krovu Industrijske zgrade - koji su
dotada napravljeni, čija se svetlost navodno mogla videti sa
daljine od šezdeset milja, zasipali su park i okolne gradske
četvrti bujicama blistave svetlosti. Velike sijalice osvetljavale
su sto stopa visoke gejzire vode koji su šikljali iz
Mekmonisove fontane.
Za mnoge posetioce, ta noćna svetla su predstavljala prvi
susret sa električno strujom. Hilda Sat, mlada Poljakinja koja je
nedavno stigla u Čikago, posetila je saiam u društvu svog oca.
"Kada je sunčeva svetlost počela da bledi na nebeskom svodu,
u parku je odjednom blesnulo na hiljade i hiljade svetiljki",
prisećala se ona mnogo godina kasnije. "Za mnoge posetioce iz
sveta u kome su se koristile isključivo kerozinske lampe, taj
prizor mi je delovao kao vizija Raja."
Otac joj je objasnio da su se svetiljke palile pomoću
električnih prekidača.
"Bez šibica?" upitala je ona.
Pod svetlošću električnih sijalica i budnim dežurstvom
gardista koji su podsećali na plave duhove, sajam je
stanovnicima Čikaga podario još jednu draž urbanog modernog
doba; Po prvi put u istoriji, ljudi su mogli šetati po mraku u
savršenoj bezbednosti. Taj detalj je posedovao veliku
privlačnost za posetioce, naročito za mlade parove koji su,
sputani strogim normama viktorijanskog načina udvaranja
tražili mesta daleko od radoznalih pogleda.
Kada bi sunce zašlo, dražesna igra svetlosti i tamni plašt
noći vešto su prikrivali brojne nedostatke sajma, među kojima
se, kako je zapisao novinar Kosmopolitana Džon Ingols, isticao
"neopisiv prizor raštrkanih ostataka hrane koje su posetioci
bacali po sajmištu". Tada su nastupali čarobni sati u kojima je
pred očima posmatrača izranjao savršen grad iz snova Danijela
Bernama.
"Noć je najveći čarobnjak Svetskog sajma", zapisao je
Ingols.

Kada bi se vratili kući, posetioci su prepričavali svoje

avanture prijateljima i članovima porodice, govoreći im da je
Svetski sajam, uprkos svojoj nedovršenosti, bio daleko
grandiozniji i upečatljiviji nego što su očekivali. Montgomeri
Šajler, vodeći arhitektonski kritičar Bernamovog doba, zapisao
je tim povodom: "Ljudi koji su prvi put posetili čikaški sajam
po pravilu su govorili da, na osnovu novinskih članaka i
fotografija, nisu mogli ni približno naslutiti čudesa koja su
tamo zatekli." Reporteri iz udaljenih gradova telegrafskim
putem su slali identična zapažanja svojim urednicima, tako da
su uskoro čak i kroz najveće zabiti počele da se pronose
oduševljene priče o neslućenim divotama sajma. U kućicama
raštrkanim po američkim prerijama, dolinama i kotlinama, ljudi
su užasnuto čitali vesti o sunovratu nacionalne ekonomije, ali
su uprkos tome sve češće razmišljali o Čikagu. Istina, morali i
dobro da odreše kesu, ali im se sve više činilo da bi ta avantura
bila vredna svake potrošene pare. Iz dana u dan su postajali sve
uvereniji da nipošto ne smeju propustiti tako fantastičan
događaj.
Kada bi još samo gospodin Feris zavrnuo rukave i
dovršio taj prokleti točak.
 Modus operandi

I TAKO JE POČELO. Iz restorana u prizemlju

inglvudskog zamka, u kome su obedovali Holmsovi gosti,
nestala je jedna konobarica. Jednog dana je bila na poslu, a već
sutradan je nestala bez traga, ne ostavivši bilo kakav nagoveštaj
koji bi mogao objasniti razloge iznenadnog odlaska. Holms je
delovao jednako zaprepašćeno kao i svi ostali. Potom su
nestale još dve žene: stenografkinja Dženi Tompson i izvesna
Evlin Stjuart, koja je bila Holmsova službenica ili još jedna od
gošći njegovog hotela. Lekar koji je izvesno vreme držao
ordinaciju u Holmsovoj zgradi i koji se sprijateljio sa
šarmantnim hotelijerom - svedoci su tvrdili da su ga često
viđali u Holmsovom društvu - takođe je iznenada podigao sidro
nikoga ne obavestivši o svojim namerama.
Među zidinama Holmsovog zamka miris hemikalija se
pojačavao i jenjavao u ritmu koji je podsećao na smenu plime i
oseke. Gosti hotela su povremeno osećali oštra nagrizajuća
isparenja, kao da su spremačice pri čišćenju zgrade koristile
preterane količine sredstava za dezinfekciju, ili reski srebrnasti
miris medicinskih supstanci koje su zubari koristili za
uspavljivanje svojih pacijenata. Takođe se činilo da gasne
instalacije u zgradi nisu bile na zadovoljavajućem nivou jer se
kroz hodnike Holmsove zgrade često širio miris nesagorelog
plina.
Nakon izvesnog vremena, na Holmsovu adresu su
ponovo počela da pristižu pisma zabrinutih rođaka i prijatelja.
Kao i uvek, Holms je bio pun saosećanja i razumevanja.
Misteriozni nestanci devojaka iz Holmsovog okruženja i dalje
nisu izazivali podozrivost policije. Policajci su očigledno imali
pune ruke posla. U grad su sve masovnije pristizali imućni
posetioci iz svih delova Amerike i ugledni inostrani gosti, a
uporedo sa njima i rojevi džeparoša, kriminalaca i sitnih
prevaranata.

Holms nije ubijao svoje žrtve licem u lice, poput

ozloglašenog Džeka Trboseka koji se opijao toplinom i vlagom
rasporenih utroba, ali je uprkos tome voleo da ostvari izvestan
stepen bliskosti sa svojim plenom. Voleo je da bude dovoljno
blizu da oseti rastuću paniku i bespomoćnost svojih žrtava i da
oslušne pritajene korake nadiruće smrti. U tim trenucima
njegova žudnja za posedovanjem je dostizala kulminaciju,
ispunjavajući ga neopisivim osećajem moći. Hermetička odaja
je prigušivala vriske i lupu, ali ne u potpunosti. Zato je Holms,
u periodima kada je hotel vrveo od gostiju, pribegavao tišim
diskretnijim metodima. Ispunio bi sobu plinom i sačekao da se
žrtva uguši u snu ili bi otvorio vrata svojim kalauzom, ušunjao
se unutra i prislonio krpu natopljenu hloroformom uz lice
usnule gošće. Izbor je u potpunosti zavisio od njega, što ga je
ispunjavalo dodatnim uzbuđenjem.
Za koji god metod da bi se opredelio, ti sablasni noćni
pohodi su Holmsu obezbeđivali neprestani priliv svežeg
materijala koji je potom natenane mogao da analizira u svojim
tajnim odajama.
Pretvaranje telesnih ostataka u detaljno artikulisane
skelete - posao koji je prepustio svom talentovanom prijatelju
Čapelu - predstavljalo je završnu trijumfalnu fazu Holmsovog
osećaja posedništva, mada se on nije naročito često odlučivao
na taj korak. Višak materijala je uništavao u svom
krematorijumu ili u jamama ispunjenim negašenim krečom.
Nije dugo zadržavao Čapelove skelete. Još od samog početka
je ustanovio pravilo - ne zadržavati bilo kakve trofeje. Njegovo
posedništvo je predstavljalo tanan prolaz nalik mirisu sveže
otkinutog zumbula. Čim bi se taj miris raspršio, Holmsova glad
bi buknula, terajući ga u novi pohod.
 Samo jedan krug

TOKOM PRVE NEDELJE JUNA 1893. godine Ferisovi

radnici su počeli da uklanjaju potporne grede i daske sa drvene
konstrukcije koja je tokom izgradnje okruživala konstrukciju - i
Kružni obrisi točka su se ocrtavali na nebu, na visini od 264
stope, u nivou sa poslednjim spratom Bernamovog Masonskog
hrama koji je u to vreme uživao status prvog čikaškog
nebodera. Korpe za prevoz putnika su još uvek stajale na
zemlji, kao i železničke kompozicije koja je povučena sa
koloseka, ali je točak već bio spreman za probni krug. Lišena
pomoćne potporne konstrukcije, čelična struktura je delovala
zastrašujuće krhko. "Običan čovek, koji nije upućen u tajne
mašinstva, naprosto ne može shvatiti kako tako džinovska
skalamerija može ostati u uspravnom položaju", pisao je
Džulijan Hotorn sin književnika Natanijela Hotorna. "Točak na
prvi pogled ne poseduje bilo kakvu adekvatnu potpornu
konstrukciju. Njegovi paoci podsećaju na ogromnu tananu
paukovu mrežu, nalik paocima koji se koriste kod najnovijih
tipova bicikala."
U četvrtak 8. juna, Luter Rajs je dao znak ložačima koji
su stajali pored velikih parnih kotlova postavljenih na
Leksington aveniji, na udaljenosti od sedam stotina stopa od
Midvej plezansa. Ložači su prionuli na posao i para je ubrzo
pokuljala kroz podzemne cevi čija je širina iznosila deset inča.
Čim su kotlovi postigli odgovarajući pritisak, Rajs je klimnuo
glavom ka mašinisti koji je stajao u takozvanom pitu, u
mašinskoj komori ispod Ferisovog točka, i para je zašištala ka
klipovima dve parne mašine od po hiljadu konjskih snaga.
Pogonski zupčanici su se tiho i glatko okrenuli. Rajs je naredio
da se mašine zaustave. Radnici su potom pričvrstili deset tona
težak lanac za mašinske zupčanike i za prijemni zupčanik na
samom točku. Rajs je odmah uputio telegram adresiran na
Ferisovu kancelariju u Hamilton bildingu u Pitsburgu: "Para je
puštena i mašine rade sa zadovoljavajućim učinkom. Zupčasti
lanac pričvršćen i točak spreman za pokretanje."
Feris je zbog obaveza bio sprečen da lično poseti Čikago,
tako da je poslao svog partnera V.F. Gronaua da nadgleda prvi
obrt čeličnog točka. Rano ujutru u petak 9. juna, dok je njegov
voz prolazio kroz čikaški Saut Sajd, Gronau je zadivljeno
posmatrao kako veliki točak dominira urbanim pejzažom,
ostavljajući identičan utisak kao Ajfelova kula u Parizu.
Reakcije njegovih saputnika, koji su bili zapanjeni veličinom
točka i prividnom krhkošću konstrukcije, istovremeno su ga
ispunjavale ponosom i strepnjom. Feris, koji je već bio na rubu
nerava zbog neprestanih zakašnjenja i Bernamovih zahteva da
što pre dovrši posao, rekao je svom partneru da, ukoliko ne
uspe da pokrene točak, može odmah da razmontira čitavu
konstrukciju.
Provera je bila zakazana za petak, ali su završna
podešavanja i ispitivanja odnela dobar deo dana. Uprkos tome,
Rajs je malo pre sumraka obavestio Gronaua da je sve konačno
spremno.
"Nisam se usudio da prozborim ni reči", izjavio je kasnije
Gronau, "tako da sam samo klimnuo glavom, davši znak da
proba počne." Iako je sa nestrpljenjem iščekivao da vidi da vidi
da li će točak zaista proraditi, Gronau je priznavao da je u tom
trenutku bio ispunjen takvom strepnjom da je bi "oduševljeno
prihvatio predlog da se taj čin odloži".
Tada je ostalo još samo da inženjeri puste paru i da vide
šta će se desiti. Još nikada u istoriji nije sagradio tako
džinovski točak. Očekivanja da će točak uspeti da se okrene a
da ne slomi svoja ležišta bila su zasnovana isključivo na
inženjerskim proračunima koji su izvedeni na osnovu poznatih
svojstava upotrebljenog gvozda i čelika. Nijedna konstrukcija
još nikada nije bila izložena takvom naprezanju. Kada točak
konačno bude pušten u rad, njegova površinska i unutrašnja
struktura će se naći pod pritiskom fizičkih sila čije se dejstvo
na papiru nije moglo precizno predvideti.
Ferisova ljupka supruga Margaret je stajala u blizini,
rumena od uzbuđenja. Gronau je pretpostavljao da je njeno srce
bilo pritisnuto jednakom napetošću koje je i on osećao.
"Tada sam izronio iz razmišljanja, prenut najstrašnijom
bukom koju sam u životu čuo," prisećao se on. Kroz vazduh se
prolomila tako zaglušujuća škripa i tutnjava da su svi naokolo -
Aližirci iz Blumovog sela, Egipćani, Persijanci i svi posetioci u
krugu od stotinu jardi - zastali kao ukopani, zaprepašćeno
zureći u točak.
"Podigao sam glavu", pričao je kasnije Gronau, "i video
kako se točak lagano pokreće. "O čemu li se radi? Otkud ta
užasna buka?"
Gronau je odmah pojurio ka Rajsu koji je stajao u
mašinskom pitu, kontrolišući pritisak pare i posmatrajući igru
osovina i skretnica. Gronau je očekivao da će Ferisov inženjer
uspaničeno pokušati da zaustavi mašine, ali je primetio da na
njegovom licu nije bilo ni trunke zabrinutosti.
Rajs mu je objasnio da je naprosto testirao kočioni sistem
koji se sastojao od čeličnog kaiša obmotanog oko osovine. Ta
proba je uzrokovala pokretanja točka, koji se pomerio za jednu
osminu svog obima. Zastrašujuća buka koja se razlegla Midvej
plezansom, objasnio je Rajs, poticala je od rđe koja je, usled
trenja, otpadala sa kaiša.
Rajsov mašinista je otpustio kočnicu i aktivirao pogonsku
mašineriju. Zupčanici su počeli da se okreću, pomerajući lanac.
U međuvremenu su radoznali Alžirci, Egipćani i
Persijanci - među kojima se sasvim moguće nalazilo i nekoliko
trbušnih plesačica - pohrlili ka transportnim platformama koje
su bile stepenasto raspoređene kako bi se olakšao ulazak
putnika. Putnici su, pri svakom zaustavljanju točka, mogli
popuniti po šest vagona.
Niko nije progovarao ni reči. Kada je točak počeo da se
okreće, sa glavčine i sa paoka se sručila kiša nepričvršćenih
šrafova i zavrtanja. Kroz vazduh su čak proletela dva francuska
ključa. Prilikom sklapanja Ferisovog točka bilo je upotrebljeno
28416 funti zavrtanja. Neki od majstora su očigledno
zaboravili da, po završetku posla, pedantno popakuju visak
gvožđurije.
Ne obazirući se na pljusak čeličnih projektila, Alžirci,
Egipćani i Persijanci su počeli oduševljeno da kliču i da igraju
po platformama. Neki su svirali na orijentalnim instrumentima.
Radnici koji su tokom izgradnje točka bili izloženi
neprestanom riziku odlučili su da još jednom stave glavu na
panj. "Još uvek nije bio postavljen ni jedan jedini vagon,"
prisećao se Gronau, "ali to nije sprečilo radnike da se vešto
uspentraju između paoka i da se popnu na krunu točka sa
jednakom lakoćom sa kojom bih se ja spustio na stolicu.
Ferisovom točku je trebalo dvadeset minuta da napravi
pun okret. Tek kada je pun krug bio završen, Gronau je sa
olakšanjem mogao da konstatuje da je proba bila uspešna.
"Došlo mi je da zavrištim od sreće", kasnije je priznao.
Gospođa Feris mu je prišla i srdačno se rukovala s njim.
Okupljena svetina je počela da kliče na sav glas. Rajs je odmah
uputio telegram Ferisu koji je čitavog dana čekao izveštaj o
testiranju točka. Kako su sati odmicali, njegova napetost je
rasla. U 9 sati uveče u pitsburšku poslovnicu Vestern uniona
stigla je telegrafska poruka.
U plavo obučeni kurir je odmah potrčao kroz svežu
prolećnu noć noseći Ferisu radosnu vest. U Rajsovom
telegramu je pisalo: "Obavljena završna spajanja i podešavanja.
Večeras u šest sati veliki točak napravio pun krug. Tokom
dvadeset minuta, koliko traje jedan obrt, sve je savršeno
funkcionisalo. Čestitam vam na izvanrednom postignuću,
uveren da je uspeh na Midveju zagarantovan."
Narednog dana, u subotu 10. juna, Feris je Rajsu poslao
sledeću depešu: "Obaveštenje da je veliki točak sinoć u šest sati
napravio svoj prvi krug i da je sve proteklo u savršenom redu
izazvalo je ogromnu radost u našem taboru. Čestitam vam na
uspešnosti projekta i molim vas da počnete sa danonoćnim
instaliranjem vagona. Ako vagone ne možete instalirati po
mraku onda noćne sate iskoristite za fačlovanje ležišta kako ne
bismo gubili na vremenu." F ris je pod "falčovanjem"
nesumnjivo podrazumevao instaliranje metalnih postolja u koja
će potom biti umetnuta ležišta.
Veliki točak je proradio, ali su Feris, Gronau i Rajs
savršeno dobro znali da su najveća iskušenja tek bila pred
njima. Već narednog dana, radnici će otpočeti sa postavljanjem
vagona, kada će se točak prvi put suočiti sa ozbiljnim
naprezanjima i opterećenjima. Svaki od trideset šest vagona
težio je po trinaest tona, što je ukupno iznosilo skoro milion
funti. Tome je trebalo dodati još 200.000 funti živog tereta koji
će konstrukcija morati da izdrži kada se putnici budu smestili u
vagone.
U subotu, nedugo nakon što je dobio telegram sa
Ferisovim čestitkama, Rajs je svom poslodavcu poslao
obaveštenje da je prvi vagon već bio postavljen.

Izvan kapija Džekson parka, prvi obrt Ferisovog točka

privukao je iznenađujuće malo interesovanja. Pažnja javnosti, a
naročito čikaškog frape društva, bila je usredsređena na jedan
glamurozniji događaj koji je takođe bio povezan sa Svetskom
izložbom. Čikago je očekivao posetu ugledne goće kraljevske
krvi, španske infantkinje33 Eulalije, mlađe sestre preminulog
španskog kralja Alfonsa XII i kćeri prognane kraljice Izabele

33 Tu titulu nose kćeri španskih vladara ili najstarije nenaslednice

prestola (Prim. prev.).
II.
Poseta, najblaže rečeno, nije ispunila očekivanja
američke javnosti.
Infantkinja je u to vreme imala dvadeset devet godina i,
prema recima jednog službenika američkog ministarstva
inostranih poslova, bila je "veoma lepa, graciozna i pametna".
U Čikago je stigla vozom koji je doputovao iz Njujorka, nakon
čega je odmah bila prevežena do Palmer hausa, gde joj je
dodeljen najraskošniji apartman. Čikaški čelnici su u njenoj
poseti videli idealnu priliku da pokažu novo uglađeno lice svog
grada i da dokažu svetu, ali i svojim sunarodnicima sa istoka,
da je Čikago bio jednako uspešan u dočekivanju evropskog
plemstva kao i u pretvaranju svinjske čekinje u molerske četke.
Prvi nagoveštaj da sve neće teći po planu, mogao se nazreti već
u telegrafskom izveštaju upućenom iz Njujorka u kome je
američkoj javnosti bila predočena skandalozna činjenica da je
mlada španjolkinja pušila cigarete.
Infantkinja je stigla u Čikago u utorak 6. juna, da bi se
već tokom popodneva iskrala iz hotela i pošla u inkognito
šetnju u pratnji svoje dvorske dame i ađutanta koga joj je
dodelio predsednik Klivlend. Bila je oduševljena mogućnošću
da izađe napolje i pomeša se sa gradskom vrevom. "Bilo je
izuzetno zabavno šetati među ljudima koji su čitali članke o
mojoj poseti i znatiželjno zagledali moje fotografije, ne znajući
da upravo prolazim pored njih", zapisala je.
Džekson park je prvi put posetila u četvrtak, 8. juna,
onog dana kada je Ferisov točak napravio svoj prvi krug. Došla
je u pratnji gradonačelnika Harisona. Dok je prolazila,
posetioci su srdačno aplaudirali, motivisani isključivo njenim
plemićkim poreklom. Infantkinja je u novinama bila proglašena
za kraljicu sajma, a članci o njenoj poseti su zaposeli udarne
stranice. Međutim, njoj lično je sve to bilo užasno zamorno.
Ispod oka je posmatrala čikaške žene i zavidela im na slobodi
koju su uživale. "Na svoje veliko ogorčenje" pisala je ona
svojoj majci, "mogu jedino da konstatujem da će se, ukoliko
ovakav civilizacijski napredak ikada stigne do Španije, to desiti
prekasno da bih ja mogla da uživam u tome "
Već u petak ujutru infantkinja je zaključila da je ispunila
svoju službenu dužnost i da se konačno mogla prepustiti
ličnom užitku. Tako je, na primer, glatko odbila poziv
Komiteta za ceremonije i, umesto na njihov prijem, svojevoljno
otišla na ručak u nemačko selo.
Čikaško krem društvo je, sa druge strane, tek počelo da
se zagreva za veliki događaj, Infantkinja je bila čistokrvna
evropska plemkinja i oni će joj, tako im boga, obezbediti
kraljevski tretman. Te večeri, infantkinja je trebalo da
prisustvuje prijemu Berte Palmer u luksuznoj porodičnoj vili na
Lejk šor drajvu. Gospođa Palmer je obavila tako temeljne
pripreme da je čak naručila da se u vilu dopremi tron koji će
biti postavljen na izdignutoj platformi.
Primetivši sličnost između prezimena svoje domaćice i
naziva hotela u kome je odsela, infantkinja je počela da se
raspituje da li između njih postoji neka veza. Kada je saznala
da je Berta Palmer supruga hotelijera koji je posedovao Palmer
haus, napravila je društveni incident koji joj Čikago nikada
neće zaboraviti ili oprostiti. Izjavila je da joj nije ni na kraj
pameti da prisustvuje prijemu koji priređuje "supruga jednog
gostioničara".
Španski i američki diplomati su brže-bolje stupili u
akciju, tako da je infantkinja na kraju pristala da poseti Bertu
Palmer, ali joj je takav razvoj situacije drastično pokvario
raspoloženje. Veče se lagano spuštalo, razgoneći dnevnu žegu.
Nad gradom su se nadvili oblaci koji su doneli snažan pljusak.
Kada je Eulalija konačno stigla do vile Palmerovih, njene bele
satenske cipelice bile su nakvašene, a njeno ceremonijalno
strpljenje je već bilo na izmaku, bila je na prijemu svega sat
vremena, nakon čega je iskoristila prvu priliku da utekne.
Narednog dana je preskočila svečani ručak u
Administrativnoj zgradi i ponovo bez najave otišla u nemačko
selo. Te večeri je sa punih sat vremena zakašnjenja otišla na
koncert koji je, isključivo u njenu čast, bio organizovan u
sajamskoj Svečanoj dvorani. Pripadnici vodećih čikaških
porodica ispunili su dvoranu do poslednjeg mesta. Infantkinja
se zadržala na koncertu punih pet minuta.
Novine su i dalje opširno pisale o njenoj poseti, ali su se
kroz te izveštaje provejavale ogorčenije i zajedljivije opaske. U
utorak, 10. juna, novinar Čikago tribjuna je ozbiljno
komentarisao: "Njeno veličanstvo... kao od šale odbacuje
programe i protokole, prema svojim trenutnim hirovima."
Čikaški dnevni listovi su često ukazivali na njen običaj da
nameće "svoju slatku plemićku volju".
Uprkos takvim komentarima, infantkinja je bila
oduševljena Čikagom. Uživala je u obilasku, naročito joj se
dopao Karter Harison, kome je poklonila zlatnu tabakeru
optočenu dijamantima. Neposredno uoči povratka, koji je bio
zakazan za sredu 14. jun, svojoj majci je napisala: "Sa
istinskim žaljenjem napuštam Čikago."
Čikago sa druge strane, nije mnogo žalio zbog njenog
odlaska. Da joj je te srede, kada jenapuštala grad, kojim
slučajem u ruke palo jutarnje izdanje Čikago tribjuna, unutra bi
pronašla ogorčeni uvodnik u kome je, između ostalog, pisalo:
"Pripadnici evropskih kraljevskih porodica, najblaže rečeno,
predstavljaju veoma problematične i ćudljive goste, a
pripadnici španskog plemstva su izgleda najproblematičniji i
najćudljiviji od svih... Tokom ove posete, domaćini su uspeli
da zaključe da oni gotovo po pravilu dolaze prekasno i odlaze
kad hoće ostavljajući za sobom generalni osećaj da bi bilo bolje
da su stigli još kasnije i otišli još ranije - ili čak da uopšte nisu
ni dolazili."
Pa ipak, u takvim rečima se mogla nazreti nepogrešiva
primesa povređenih osećanja. Čikago je prekrio svoju svečanu
trpezu najfinijim tkaninama i najblistavijim kristalom - ne
toliko zbog svoje ljubavi prema evropskom plemstvu koliko da
bi svetskoj javnosti pokazao svoju raskoš i otmenost - da bi
njegova ugledna gošća sa prezirom odbacila takve počasti i
umesto toga odjurila u nemačko selo gde je sa apetitom
smazala porciju kobasica i kiselog kupusa i zalila ih kriglom
bavarskog piva.
 Neni

ANA VILIJEMS - ZVANA "NENI" - stigla je iz

teksaškog gradića Midlodijan sredinom juna 1893. godine. Dok
je u Teksasu sve bilo usijano i prašnjavo, u Čikagu je bilo
sveže, srdačno i prometno. Sestre su se srdačno zagrlile na
stanici i čestitale jedna drugoj na sjajnom izgledu, nakon čega
je Mini predstavila Ani svog supruga Henrija Gordona - svog
obožavanog Harija. Hari je bio niži i manje lep nego što je Ana
mogla očekivati na osnovu Mininih pisama, ali je u njemu ipak
postojalo nešto što čak ni Mini u svom ljubavnom zanosu nije
mogla verno predočiti. Hari je zračio beskrajnom srdačnošću i
šarmom. Glas mu je bio blag i milozvučan. Njegovi spontani
dodiri terali su Anu da svaki čas upućuje pokajničke poglede
ka svojoj sestri. Hari je slušao priču o njenom putovanju od
Teksasa do Čikaga sa takvom pažljivošću da se osećala kao da
se vozi kočijom u društvu nekog zavodljivog stranca. Dok je
govorio, Ana mu je gledala pravo u oči, kao hipnotisana.
"Njegova toplina, osmesi i pažljivost sa kojom se
ophodio prema Mini gotovo preko noći naveli su Anu da
zaboravi na svoju sumnjičavost. Činilo se da je Hari bio
iskreno zaljubljen u njenu sestru. Bio je nežan, srdačan i
neumoran u svojim nastojanjima da udovolji svakoj njenoj
želji, a tako se ophodio i prema Ani. Obasipao ih je raznim
poklonima. Mini je poklonio ručni sat i lanac koji su, po
specijalnoj narudžbini, bili izrađeni u juvelirnici u prizemlju
inglvudskog zamka. Sasvim spontano Ana je počela da ga zove
"bata Hari". Mini i Hari su je prvo poveli u obilazak Čikaga.
Ana je bila impresionirana ogromnim oblakoderima i
raskošnim vilama, ali je istovremeno primetila i krajnje
odbojne aspekte Čikaga, đubreta i oblake smoga, kao i
hroničan nedostatak svetlosti i večno prisutan miris
raspadajućeg smeća. Holms je potom predložio da posete
stočno gazdinstvo Union. Kada su stigli do gazdinstva, vodič ih
je poveo ka samom srcu klanice. Pod je bio zamazan krvlju.
Vodič ih je upozorio da paze kako hodaju da se ne bi okliznuli.
Okruženi nepodnošljivim smradom, posmatrali su kako radnici
vezuju svinje debelim konopcima i spuštaju ih ka komorama za
klanje. Noževi prekriveni debelim naslagama krvi sevali su
levo-desno prelazeći preko životinjskih grkljana. Dok su se
svinje koprcale u agoniji, radnici su ih spuštali u kazane sa
ključalom vodom, a onda su hitrim uvežbanim pokretima
uklanjali čekinju i odlagali je u velike drvene sanduke ispod
stolova. Poparena svinjska trupla prelazila su od jednog do
drugog radnog mesta, gde su kasapi u okrvavljenoj odeći
pravili rutinske i monotone pokrete noževima sve dok stolovi
ne bi postali prekriveni istranžiranirn komadima vlažnog
ružičastog svinjskog mesa. Holms je potpuno ravnodušno
posmatrao on što se dešavalo oko njega. Mini i Ana su bile
užasnute prizorom, ali je efikasnost pokolja u njima
istovremeno pobuđivala neko čudno uzbuđenje. Stočno
gazdinstvo Union je potvrdilo glasine koje je Ana ranije načula
o Čikagu. To mesto je predstavljalo oličenje neumoljivog - čak
mahnitog - poriva ka sticanju bogatstva i moći koji je u Čikagu
bio izraženiji nego u bilo kom drugom američkom gradu.
Nakon toga je na red došao obilazak Svetskog sajma.
Holms je svoje mlade pratilje poveo produženom deonicom
Aleje L koja je spuštala duž Šezdeset treće ulice. Pre nego što
će stići na sajmište, voz je protutnjao pored arene Bufalo
Bilovog "Divljeg zapada". Dok su prolazili preko izdignutih
šina, putnici su znatiželjno posmatrali zemljani pod arene i
kružno postavljena sedišta. Unutra su videli konje, bufale i
starinsku poštansku kočiju. Voz je prošao iznad sajamske
ograde, a potom se spustio do perona iza Transportne zgrade.
Bata Hari je platio tri ulaznice od po pedeset centi. Pred
kapijama Svetskog sajma čak je i dovitljivi Holms bio
primoran da otvori novčanik i da regularno izmiri svoje
finansijske obaveze.
Naravno, prvo su obišli Transportnu zgradu. Tamo su,
videli Pulmanovu postavku "Industrijski ideal" sa detaljnom
maketom kompanijskog grada koji su Pulmanovi čelnici
reklamirali kao raj za radnike. Potom su zašli među mnoštvo
vagona i lokomotiva, među kojima se nalazila savršena replika
Pulmanovog Njujork end Čikago limitida, sa plišanim
stolicama i raskošnim tepisima, kristalnim posuđem i
ispoliranom drvenom oplatom. U paviljonu pomorske
kompanije Inman videli su ogromnu komponentu okeanskog
linijskog broda koja se impozantno nadvijala nad
posmatračima. Napustili su zgradu kroz veličanstvena Zlatna
vrata čiji su se lučni obrisi ocrtavali na pročelju crvenkastog
zdanja kao velika pozlaćena duga.
Ana se tada prvi put suočila sa istinskim razmerama
sajma. Kročili su na široki bulevar. Sa leve strane su mogli
videti prelepu lagunu i Zeleno ostrvo, a sa desne impozantne
Zgrade za rudarstvo i Zgrade za električnu industriju. Ana je u
daljini primeti zahuktali voz koji se kretao preko izdignutih
šina na spoljnim rubovima Džekson parka. Kada bi skrenula
pogled ka laguni, spazila bi bešumne električne brodiće koji su
graciozno klizili po površini vode. Na udaljenom kraju
bulevara izdizala se Zgrada za industriju i slobodne umetnosti
koja je podsećala na svetlucavu padinu Stenovitih planina. Beli
galebovi su sedeli duž čeone fasade. Zdanje je bilo
zaprepašćujućih razmera. Bilo je to sledeće mesto koje su
posetili. Kada su kročili unutra, Ana je shvatila da je zgrada
bila još ogrommja nego što je spolja mogla da pretpostavi.
Plavičasta izmaglica satkana od ljudskog daha i čestica
prašine dizala se ka tavanici koja se nalazila na visini od 246
stopa. Otprilike na polovini te visine bilo je postavljeno pet
električnih lustera koji su ostavljali utisak kao da lebde u
vazduhu. Svaki od njih je imao širinu od sedamdeset pet stopa i
jačinu od 828.000 sveća. Ispod lustera se prostirao unutrašnji
grad sačinjen od "pozlaćenih kupola i svetlucavih minareta,
džamija, palata, kioska i paviljona", kako je pisalo u
popularnom Rendovom i Meknelijevom Vodiču za Svetsku
izložbu. U središtu zgrade se izdizala sahat-kula koja je, sa
visinom od 120 stopa, predstavljala najvišu unutrašnju
strukturu. Sat je imao mehanizam za automatsko navijanje i
brojčanik prečnika sedam stopa koji je sajamskim posetiocima
pokazivao vreme izraženo u danima, satima, minulima i
sekundama. Uprkos impozantnosti sahat-kule, između nje i
tavanice je još uvek ostajao prazan prostor od punih 126 stopa.
Mini je blistala od sreće i ponosa dok je Anin pogled
prelazio preko obrisa unutrašnjeg grada i dizao se ka njegovom
ogromnom čeličnom nebu. Unutra se moralo nalaziti na hiljade
običnih postavki. Pomisao na toliko mnoštvo bila je prosto
obeshrabrujuća. Tokom tog prvog obilaska Holms i njegove
pratilje su videli Goblenove tapiserije u francuskom paviljonu i
masku Abrahama Linkolna koja je bila izložena u paviljonu
kompanije Amerikan bronz. Ostale američke kompanije su
izlagale svoje igračke, oružje, štapove za hodanje, kofere i sve
drugo što bi čoveku moglo pasti na pamet. U jednom delu
zgrade bio je izložen bogat asortiman pogrebne opreme -
mermerni i kameni spomenici, mauzoleji, nadstrešnice,
kovčezi, sanduci i razne druge stvari koje su predstavljale
sastavni deo pogrebnog zanata.
Mini i Ana su se ubrzo zamorile od nezamislivog obilja
eksponata. Osetile su pravo olakšanje kada su izašle napolje, na
terasu koja se pružala iznad Severnog kanala, odakle su se
uputile ka Trgu časti. Ana je ponovo bila zatečena prizorom.
Bilo je već podne, a sunce se nalazilo pravo iznad njihovih
glava. Zlatno obličje Kipa Republike, Velike Meri, plamtelo je
kao buktinja. Basen u kome je bilo smešteno postolje kipa
presijavao se poput dijamanta. Na udaljenom kraju trga izdizao
se veličanstveni Peristel, trinaest visokih belih stubova između
kojih se nazirala plavičasta površina jezera. Svetlost koja je
zapljuskivala trg bila je tako snažna i raskošna da je pekla oči.
Mnogi od posetilaca su nosili naočari su plavim staklima.
Holms i sestre Vilijems napravili su pauzu za ručak.
Izbor je bio ogroman. U većini javnih zdanja bili su postavljeni
štandovi za kupovinu hrane. Samo u Zgradi za industriju i
sobodne umetnosti bilo je deset takvih štandova, plus dva
velika restorana, jedan nemački, drugi francuski. Kafe koji se
nalazio u Zgradi za transport, na terasi iznad Zlatnih vrata, bio
je izuzetno popularan jer se odatle pružao spektakularan pogled
na lagunu. Kako je dan odmicao, Holms je svoju suprugu i
svastiku čašćavao čokoladom, limunadom i rut-birom34 kojim
su se posetioci mogli osvežiti u Haiers rut bir oazama koje su
bile raštrkane po čitavom sajmištu.
Holms, Mini i Ana su se gotovo svakodnevno vraćali na
sajam čija je ponuda bila tako velika da je, po tadašnjim
proračunima, za pristojan i temeljit obilazak bilo potrebno
najmanje petnaest dana. Jedno od najprivlačnijih izložbenih
zdanja, s obzirom na karakter doba u kom je bio održan čikaški
sajam, bila je Zgrada za električnu industriju. Posetioci su u
njenom "teatorijumu" mogli da slušaju muzičku izvedbu
orkestra koji je u tom trenutku svirao u Njujorku ili da
posmatraju pokretne slike u Edisonovom kinetoskopu. Edison
je takođe izložio neobičan metalni cilindar u kome su se mogli
uskladištiti tonski zvuci. "Muškarac koji je otputovao za
Evropu može razgovarati sa svojom suprugom u Americi tako
što će cilindar napuniti svojim razgovorima i potom ga
ekspresnim putem poslati jedno drugom." pisalo je u
Rendovom i Meknelijevom vodiču. "Zaljubljeni mladić može
govoriti sat vremena pred cilindrom i njegova dragana će, kada
cilindar dospe u njene rule moći da čuje njegove reči kao da ih

34 Root-beer, penušavo piće koje se pravi od korenja i kore raznih vrsta

biljaka (Prim. prev.).
deli samo jedna jarda, a ne hiljadu morskih milja."
Posetioci su na tom mestu mogli videti još jedan
zapanjujući moderni izum: Prvu električnu stolicu.
Holms, Mini i Ana su rezervisali čitav jedan dan za
obilazak Midvej plezansa. Sve što je dotada videla u Misisipiju
ili Teksasu nije moglo pripremiti Anu za prizore koje je tamo
zatekla. Videla je trbušne plesačice, kamile i hidrogenski balon
koji je podizao posetioce na visinu od preko hiljadu stopa,
pružajući im fantastičan pogled na Džekson park.
"Domamljivači" su dozivali posetioce sa izdignutih platformi,
obećavajući im sjajan provod u Maurskoj palati gde su ih
očekivale sobe prepune ogledala, fantastične optičke iluzije i
muzej voštanih figura u kome su mogli videti mnoštvo stvarnih
i izmaštanih likova, od Crvenkape do Marije Antoanete,
neposredno uoči pogubljenja na giljotini. Midvej plezans se
kupao u raskoši boja i prizora. Kairska ulica je bila
preplavljena nežno-žutim, ružičastim i purpurnim nijansama.
Tom šarenilu se doprinosile čak i ulaznice za razne midvejske
postavke - tirkizno-plave ulaznice za Turski teatar, ružičaste za
Laponsko selo i bledo-ljubičaste za vožnju venecijanskim
gondolama.
Nažalost, Ferisov točak još uvek nije počeo sa radom.
Holms, Mini i Ana su, preplavljeni fantastičnim utiscima,
napustili Midvej i lagano se uputili ka jugu, ka Šezdeset trećoj
ulici i Aleji L. Uprkos iscrpljenosti, lica mladih dama blistala
su od sreće. Hari im je obećao da će ih još jednom dovesti na
sajam - 4. jula, kada će u Džekson parku biti priređen
najveličanstveniji vatromet u istoriji Čikaga.
Bata Hari je naizgled bio oduševljen Aninim prisustvom,
tako da ju je ljubazno pozvao da preko leta ostane kod njih.
Ana je, polaskana tom ponudom, odmah uputila pismo svojim
starateljima, zamolivši ih da joj pošalju veliki putni kofer na
adresu u Rajtvud aveniji.
Ana se očigledno nadala takvom pozivu jer je pre polaska
za Čikago kući ostavila spakovan kofer.

Holmsov saradnik Bendžamin Pitezel takođe je posetio

sajam. Tamo je kupio suvenir za svog sinčića Hauarda -
limenog čovečuljka na obrtnom postolju. Dečak se odmah
zaljubio u svoju novu igračku koju je čuvao kao najveće blago.
 Vrtoglavica

KADA SU SE FERISOVI LJUDI donekle izvežbali,

proces pričvršćivanja vagona za čeličnu konstrukciju točka se
znatno ubrzao. U nedelju uveče, 11. juna, bilo je postavljene
već šest vagona - u proseku, dva dnevno, počev od dana kada
je točak napravio svoj prvi krug. Sada je došlo vreme da se
izvede prva proba sa putnicima. Vremenski uslovi su bili
prosto savršeni. Sunce je bilo zlaćano, a istočno nebo
prošarano tamnoplavim prugama.
Gospodin Feris je insistirala da lično učestvuje u
eksperimentu, iako je Gronau pokušavao je da ga odgovori od
te zamisli. Gronau je lično ispitao točak kako bi se uverio da će
se nesmetano njihati. Mašinista je pokrenuo motore i zavrteo
točak kako bi spustio test-vagon na odgovarajuću visinu.
"Nisam se popeo na točak laka srca", priznao je Gronao Ferisu,
"Osećao sam mučninu u stomaku, ali ipak nisam mogao odbiti
vožnju. Nastojeći da startujem što samouverenije, ušao sam u
vagon."
Nakon toga u vagon su ušli Luter Rajs, dvojica tehničkih
crtača i V.Č. Hjuz, nekadašnji glavni inženjer čikaškog odseka
za mostogradnju. Njegova supruga i kćerka su se takođe
pridružile eksperimentalnoj posadi.
Vagon se blago zanjihao dok su se putnici smeštali na
svoja mesta. Staklo na prozorima i zaštitne rešetke još uvek
nisu bili instalirani. Kada se poslednji putnik popeo na
platformu, Rajs je ležerno klimnuo glavom, davši znak
mašinisti, i točak se pokrenuo. Svi su se instinktivno uhvatili za
stubove i prozorske simsove kako ne bi izgubili ravnotežu.
Dok se točak okretao, vagon se obrtao na zaglavnicima
koji su ga pričvršćivali za okvir i istovremeno ga održavali u
ravnom položaju. "Pošto je naš vagon bio na devičanskom
putovanju", kasnije se prisećao Gronau, "zaglavnici su lagano
skliznuli u svoja ležišta, što je proizvelo škripu koja, s obzirom
na prenapregnutost naših nerava, nije zvučala nimalo prijatno."
Vagon se još malo popeo, a onda se neočekivano
zaustavio, što je putnike odmah nateralo da se zapitaju kako će
se spustiti na tlo ukoliko inženjeri ne budu uspeli da ponovo
pokrenu točak. Rajs i Gronau su se uputili ka nezastakljenim
prozorima da provere o čemu se radi. Čim su bacili pogled
preko simsa shvatili su šta je uzrokovalo zastoj. Masa ljudi koji
su primetili da su se prvi putnici ukrcali na točak uskočila je u
susedni vagon, ne obazirući se na upozorenja Ferisovih
radnika. Kako bi sprečio mogućnost da se neko povredi ili
pogine, mašinista je zaustavio točak i dopustio putnicima da se
ukrcaju.
Po Gronauovoj proceni, u vagonu ispod njih se sada
nalazilo još stotinak ljudi. Niko nije pokušao da ih izbaci i
vožnja je uskoro nastavljena.

Feris je napravio nešto daleko moćnije od puke

inženjerske novotarije. Baš kao i izumitelji prvog lifta, on je
izmislio stvar koja je ljudima pružala jedan potpuno nov fizički
osećaj. Gronauova prva reakcija mogla se opisati kao
razočaranje. On je očekivao nešto nalik osećaju koji je čovek
imao dok se vozio brzim liftom, ali je ubrzo ustanovio da, ako
je gledao ispred sebe, nije primećivao gotovo nikakvu
promenu.
Gronau se smestio na jednom kraju vagona, odakle je
mogao bolje da osmotri njegovo kretanje i kretanje točka. Kada
je skrenuo pogled ka promičućoj mreži paoka, brzo uzdizanje
vagona je postalo više nego očigledno. "Činilo mi se kao da
vagon stoji u mestu, a da se sve ostalо obrušava ka tlu. Dok
sam stajao na rubnom delu vagona, posmatrajući mrežu nosača
i prečaga, bio sam ispunjen jednim potpuno novim i neopisivim
osećanjem." Gronau je savetovao ljudima koji imaju slab
želudac da se uzdrže od takvog eksperimenta.
Kada je vagon stigao do svoje najviše tačke, na visinu od
264 stope iznad tla, posada Ferisovog točka se popela na
stolicu i ispustila oduševljeni poklič, što je podstaklo propratne
ovacije u donjem vagonu i na tlu.
Međutim, ubrzo nakon toga putnici su postali izuzetno
tihi. Puko početno uzbuđenje se povuklo pred istinskom
silovitošću novog iskustva koje je pružala vožnja na Ferisovo
točku.
"Najlepši trenuci vožnje nastupaju kada vagon počne da
se spušta jer se tada pred vašim očima otvara fantastičan
vidik", objašnjavao je Gronau. "Pogled je tako očaravajući da
sam istog trenutka zaboravio na svoj strah i prestao da motrim
na tehničke detalje." Sunce se spuštalo na nebeskom svodu,
zapljuskujući obalu jezera plamtećom narandžastom svetlošću.
"Luka je bila načičkana čamcima i brodovima svih mogućih
boja i oblika, koji su iz naše perspektive podsećali na sićušne
šarene mrljice, a zraci zalazećeg sunca odbijali su se o površinu
vode, bacajući čudesne odsjaje na okolni pejzaž i stvarajući
prizor koji je predstavljao pravu milinu za oči." Džekson park
se pretvarao u dražestan pejzaž protkan fantastičnim obiljem
boja, tekstura i pokreta. Daleko ispod promicale su azurno-
plave lagune, električni brodići koji su za sobom ostavljali trag
koji je podsećao na pregršt rasutih dijamanata, jarko-crveni
cvetovi koji su žmirkali među rogozom i sprudnom travom.
"Prizor je bio tako očaravajući da su svi istog trenutka prestali
sa razgovorom i zadivljeno posmatrali lepote koje su promicale
pred njihovim očima. Mislim da nikada više neću videti tako
čaroban prizor."
Čarolija se nakratko raspršila kada je nova kiša šrafova i
zavrtanja poletela sa noseće konstrukcije, sručivši se na krov
vagona.

Znatiželjna svetina se i dalje probijala pored stražara i

uletala u prazne vagone, ali se Gronau i Rajs više nisu obazirali
na takve detalje. Radnik koji je dežurao u mašinskom odeljenju
okretao je točak sve dok nadirući sumrak nije učinio dalju
vožnju rizičnom, ali je narod željan uzbuđenja čak i tada
nastavio da saleće Ferisovu ekipu molbama da im omoguće još
jedan krug. Na kraju je Rajs bio primoran da ljudima koji su se
svojevoljno progurali u vagone zapreti da će, ukoliko odbiju da
izađu napolje, zaustaviti točak na samom vrhu i ostaviti ih da
čitavu noć provedu u vagonu. "Pretnja je postigla željeni
efekat", prisećao se Gronau.
Čim je napustila vagon, gospođa Feris je telegrafskim
putem izvestila svog supruga o uspešnosti prve vožnje. On joj
je odmah odgovorio: "Bog te blagoslovio, mila moja."
Sutradan, u ponedeljak 12. juna, Rajs je Ferisu uputio
telegram sledeće sadržine: "Danas postavljeno još šest vagona.
Svi hoće da se voze na točku, tako da nam je potrebno dodatno
obezbeđenje kako bismo zadržali svetinu." U utorak je već bio
postavljen 21 vagon. Trebalo je montirati još svega petnaest da
bi se posetioci Svetskog sajma konačno upustili u veliku
avanturu na Midvej plezansu.

Bernam, koji je kao i uvek bio opsednut detaljima,

pokušao je da nametne svoju viziju i na Ferisovoj lokaciji.
Njegovi zahtevi su se ovog puta ticali stilskog izgleda i
položaja ograde koja će biti podignuta oko Ferisovog točka.
Bernam je insistirao na otvorenoj perforiranoj ogradi, dok je
Feris želeo ogradu zatvorenog tipa.
Ferisu su već dojadila Bernamova požurivanja i estetske
intervencije, tako da je Luteru Rajsu uputio telegram sa
izričitim uputstvima: "...Ni Bernam ni bilo ko drugi nema
prava da odlučuje o tome da li ćemo postaviti otvorenu ili
zatvorenu ogradu niti da nam nameće svoja estetska rešenja."
Ferisova odluka je na kraju prevagnula. Oko Ferisovog
točka bila je podignuta zatvorena ograda.

Konačno su svi vagoni bili na svojim mestima i točak je

bio spreman da primi prve putnike sa plaćenim ulaznicama.
Rajs je nameravao da počne sa prijemom putnika još u nedelju,
18. juna, dva dana pre planiranog termina, ali su članovi
upravnog odbora, svesni činjenice da će se Ferisov točak sada
suočiti sa najozbiljnijim i najrizičnijim testom - sa vožnjom
pod punim opterećenjem, pri čemu će se među putnicima
nalaziti čitave porodice - insistirali da se taj događaj odloži za
bar još jedan dan. Oni su Ferisu uputili telegram sledeće
sadržine: "Smatramo da nije mudro otvoriti točak za javnost
pre zakazanog termina kako bi u međuvremenu mogle da budu
izvršene dodatne provere koje će eliminisati mogućnost
neželjenih incidenata."
Feris je prihvatio njihov nalog, mada prilično nevoljno.
Pre nego što će i sam krenuti za Čikago, Rajsu je telegrafskim
putem uputio sledeću poruku: "Ako je upravni odbor odlučio
da ne krećemo sa vožnjama pre srede možeš isposlovati
njihovu želju."
Na odluku upravnog odbora je verovatno uticala nesreća
koja se desila prethodne srede, 14. juna, na midvejskom
Ledenom spustu, eliptičnoj ledenoj stazi kojom su se spuštala
dva para saonica za bob koje su mogle dostići brzinu od
četrdeset milja na sat. Vlasnici su upravo dovršili svoju
izložbenu atrakciju i otpočeli prve probne vožnje sa putnicima,
među kojima su se nalazili isključivo zaposleni, kada se grupa
posmatrača svojevoljno progurala unutra. Osmoro njih se
ukrcalo u prve, a još šestoro u druge saonice. Među
nametljivcima se nalazilo i troje Blumovih Alžiraca koji su,
kako je objasnio jedan od njih, došli na ledenu stazu zato što
"niko od nas još nikada u životu nije video led", što je bila
prilično sumnjiva priča ako se ima u vidu da su Alžirci,
zajedno sa stanovnicima Čikaga, nedavno prebrodili veoma
surovu zimu.
Nešto pre sedam sati uveče, operater je pustio saonice i
one su ubrzo pojurile preko leda maksimalnom brzinom. "Malo
pre zalaska sunca začuo sam kako se saonice približavaju
krivini", prisećao se gardista koji se nalazio na licu mesta.
"Činilo se kao da lete. Prve sanke su ušle u krivinu. Udarile su
u ugao na zapadnom rubu staze, ali su bezbedno nastavile
vožnju. Druge sanke su udarile u identično mesto, ali su
izletele sa staze. Gornji deo sanki, sa putnicima koji su se
grčevito držali za sedišta, probio je ogradu i stropoštao se ka
zemlji. Sanke su se tokom pada prevrnule i pale preko ljudi
koji su se nalazili unutra."
Sanke su pale sa visine od petnaest stopa. Jedan putnik je
poginuo, a jedna putnica je doživela prelome vilice i oba ručna
zgloba. Još četiri putnika, među kojima se nalazilo i dvoje
Alžiraca, pretrpeli su nagnječenja i kontuzije.
Tragedija koja se desila na ledenoj stazi nakratko je
pomračila sjaj Svetskog sajma - svi bili svesni da bi ta epizoda
mogla delovati kao prava sitnica u poređenju sa incidentom na
Ferisovom točku - koji je, sa svojih trideset šest vagona u
kojima će se voziti preko dve hiljade putnika, mogao
prouzrokovati katastrofu nesagledivih razmera.
 Nenametljivi pagani

UPRKOS SVOJOJ PODOZRIVOSTI, Olmsted je

dovršenje izložbenog pejzaža prepustio Rudolfu Ulrihu, dok je
sebi nametnuo iscrpljujući tempo rada i putovanja, tako da je u
vrlo kratkom roku obišao čak šesnaest saveznih država.
Sredinom juna, ponovo se obreo na Vanderbiltovom posedu u
Severnoj Karolini. Usput je, ne otkrivajući svoj identitet,
razgovarao sa ljudima koje je sretao u vozovima, na
železničkim stanicama i u hotelima, pokušavajući da opipa puls
javnog mnjenja. Slaba posećenost čikaškog sajma ga je
istovremeno zbunjivala i zabrinjavala. Zbog toga je koristio
svaku priliku da svoje saputnike ispita da li su posetili sajam i,
ako jesu, kakav su utisak na njih ostavile stvari koje su tamo
videli, ali su ga najviše zanimala stanovišta ljudi koji još uvek
nisu otišli u Čikago - šta su oni čuli o sajmu, da li su planirali
da ga lično posete i šta ih je sprečavalo da odu tamo?
"Na svim mestima sam primetio opšti porast
interesovanja za Svetsku izložbu", pisao je on Bernamu 20.
juna, u pismu upućenom iz Biltmora. "Svi razgovori koje sam
obavio ukazuju da većina ljudi planira da poseti Čikago." Priče
ljudi koji su bili na licu mesta su naročito podsticale pažnju
okoline. Sveštenici koji su posetili Čikago provlačili su aluzije
na sajamska čudesa kroz svoje govore i propovedi. Olmsted je,
na svoje veliko zadovoljstvo, otkrio da najveće divljenje među
posetiocima nisu pobuđivali sami eksponati, već izložbena
zdanja, vodeni putevi i pejzažni detalji. Svi odreda su
priznavali da je sajam za njih predstavljao ogromno
iznenađenje. "Ljudi koji su posetili sajam generalno tvrde da su
tamo zatekli daleko impresivnije stvari... nego što su mogli
očekivati na osnovu onoga što su pročitali u novinama." Negde
pred kraj pisma Olmsted je zapisao: "Čini mi se da Svetska
izložba širom zemlje pobuđuje rastući talas entuzijazma."
Međutim, Olmsted je istovremeno zapazio i mnoštvo
faktora koji su ljude navodili da do daljnjeg odlože svoju
posetu Čikagu. Iako su priče ljudi koji su posetili sajam bile
pune neskrivenog oduševljenja, pisao je on, "gotovo po pravilu
se ukazuje da je sajam još uglavnom nedovršen i da treba
obaviti još mnogo posla, tako da ljudi smatraju da je bolje da
sačekaju još neko vreme kako bi sajam videli u njegovom
najblistavijem izdanju. Postojali su i drugi razlozi. Farmeri su
odlagali posetu zato što su čekali da prvo završe sa žetvom,
bilo je i onih koji su se nadali da će rastuća ekonomska kriza i
pritisak državne uprave prinuditi železničke kompanije da
snize cenu karata do Čikaga. Meteorološka situacija je takođe
predstavljala jedan od činilaca. Uvereni da je u Čikagu tokom
jula i avgusta bilo previše vruće, mnogi su planirali da sajam
posete tek na jesen.
Međutim, jedan od najpogubnijih faktora za posećenost
sajma, kako je Olmsted saznao, bio je naširoko rasprostranjen
strah da će ljudi koji se odvaže na taj put biti "oguljeni do
kože", što se naročito odnosilo na restorane u Džekson parku
koji su "iznuđivali" novac od svojih mušterija. "To je
univerzalna pritužba i siguran sam da vi, koji se trtnutno
nalazite u Čikagu, ne možete verno da sagledate njenu težinu i
ozbiljnost", pisao je on Bernamu.
"Prigovori nisu učestali samo među siromašnijim
slojevima, već i među imućnim ljudima. Ja vam mogu reći da
sam pre neki dan u jednom restoranu u Noksvilu, u državi
Tenesi, bio počašćen prvoklasnim ručkom koji sam platio deset
puta manje nego dok sam ručavao u restoranima u Džekson
parku. Štedljivi farmeri koji se odluče da posete sajam
nesumnjivo će biti ogorčeni zbog tako visokih cena." Previsoke
cene u sajamskim restoranima su Olmstedu zadavale brigu iz
još jednog razloga. "Takvo stanje stvari", upozoravao je,
"neminovno će navesti ljude da sami donose hranu, tako da će
sajmište postati pretrpano otpacima i ambalažom." Zbog svega
toga je bilo od presudnog značaja, savetovao je Olmsted, da se
pod hitno poradi na poboljšanjima koja će navesti posetioce da,
kada se vrate sa sajma, svojim rođacima i komšijama sa još
većim oduševljenjem i upečatljivošću prepričavaju ono što su
videli u Džekson parku. "Po mom mišljenju, dalje
promovisanje Svetske izložbe treba usmeriti prvenstveno u tom
pravcu: u pravcu gorljivog zaraznog oduševljenja pobuđenog
istinskim savršenstvom. Nije dovoljno da ljudi sajam napuste
sa pukim osećanjem zadovoljstva. Oni moraju biti toliko
impresionirani svim detaljima da i ostale zaraze svojim
zanosom i oduševljenjem."
Da bi se to postiglo, nastavljao je Olmsted, pod hitno su
se morali sanirati neki očigledni nedostaci - kao, na primer,
nekvalitetne šljunkovite staze u Džekson parku. "Kategorički
tvrdim da na čitavom sajmištu ne postoji ni jedan jedini
kvadratni prut35 pošljunčenog tla čiji se kvalitet nalazi na
zadovoljavajućem nivou", ukazivao je on. "Po mom mišljenju,
problem je u tome što ni preduzimač ni inspektor koji treba da
povede računa da preduzimač čestito odradi svoj posao
verovatno nikada u životu nisu videli pristojnu dobro
pošljunčenu stazu tako da nemaju apsolutno nikakvu predstavu
o tome kako bi ona trebalo da izgleda. U čemu su nedostaci
vaših staza?" (Olmsted ovde kaže vaših staza, a ne mojih ili
naših, iako su staze na izložbenoj lokaciji spadale u nadležnost
pejzažnog odseka, na čijem se čelu nalazio on lično.) "Na
nekim mestima šljunak toliko štrči da nijedna dama u letnjim
cipelama ne može lagodno proći stazom. Na drugim mestima
površinski materijal je takvog sastava da, kada je dovoljno
vlažan da bi postigao potrebnu koherentnost, postaje bljuzgav,
tako da je prilično nezgodno hodati preko njega. Takođe, usled

35 Prut, štap, stara mera koja iznosi 5,029 metara (Prim. prev.).
najsitnije nepažnje, raskvašeni materijal može uprljati obuću ili
damsku haljinu, što našim cenjenim posetiteljkama može
uzrokovati velike neprijatnosti." Olmsted je na svojim
evropskim putovanjima imao prilike da se uveri da zaista
kvalitetna pošljunčena staza "treba da bude ravna i glatka kao
salonski pod".
Čistoća sajmišta je takođe zaostajala za evropskim
standardima, čega se Olmsted još od samog početka
pribojavao. Smeće je bilo razbacano na sve strane, a broj
angažovanih čistača nije odgovarao realnim potrebama. U
Džekson parku je trebalo zaposliti bar dvostruko veći broj
čistača, kao i nadzornike koji će pomnije kontrolisati njihov
rad. "Na grmlju koje je zasađeno duž laguna video sam gomilu
papira koje su radnici prilikom čišćenja očigledno presuli preko
rubova izložbenih terasa" pisao je Olmsted. "Takav javašluk
među radnicima koji rade na održavaju čistoću u Džekson
parku mora biti najstrože kažnjen."
Olmstedu je takođe smetala buka koju je stvarala
nekolicina parnih brodova kojima je komitet, uprkos njegovim
izričitim prigovorima, dopustio da saobraćaju izložbenim
vodenim putevima, zajedno sa gracioznim i nečujnim
električnim brodićima. "Ti brod su uistinu, nedolični i
nezgrapni, tako da njihovo prisustvo drastično narušava
uzvišen prostor koji su posetioci nazvali Trg časti. Oni
ostavljaju otprilike isti utisak kao krave kada bi ih pustili da
slobodno pasu po raskošnim cvetnim vrtovima."
Uz sve te primedbe, Olmstedu je najveće glavobolje
zadavala činjenica da je Džekson parku, sa izuzetkom Midvej
plezansa, nedostajao element zabave. "Stiče se utisak da se
poseta Džekson parku svodi na iscrpljujući obilazak izložbenih
znamenitosti, kao da su posetioci tu došli po zadatku koji treba
da obave pre nego što kucne čas da se vrate svojim kućama. To
se može loše odraziti na raspoloženje ljudi, tako da treba
preduzeti što hitnije mere po tom pitanju."
 Baš kao što je svoje pejzaže nastojao da zaodene plaštom
misterioznosti, Olmsted je sada predlagao da se u Džekson
parku insceniraju naizgled slučajni događaji koji će razbiti
monotoniju i uneti radost i uzbuđenje u srce posetilaca.
Koncerti i parade su mogli biti od pomoći u tom pogledu, ali je
njihov karakter bio "isuviše jasno definisan i isprogramiran".
Olmsted je želeo "nepretenciozne opuštene događaje... koji
neće delovati smišljeno i formalno... i koji će odisati
atmosferom spontanosti i iznenađenja." U tu svrhu je predlagao
da se na Zeleno ostrvo dovedu muzičari koji će svirati na
francuskim hornama čiji će dražesni zvuci lebdeti nad vodom.
Takođe je tražio da se čamci i mostovi ukrase kineskim
lampionima. "Zašto ne bismo ubacili i nešto nalik maskaradi
čiji bi učesnici, obučeni u vesele kostime, skakutali naokolo,
igrali i zveckali dairama, kao na svetkovinama koje se mogu
videti u Italiji? Čak bi i prodavci limunade mogli doprineti
vedrijoj atmosferi ukoliko bi šetali naokolo u živopisnoj
veseloj odeći; ili možda prodavci kolača koji bi se vrzmali po
sajmištu sa kuvarskim kapama, obučeni od glave do pete u
besprekorno bela odela?" Olmsted je takođe imao originalno
rešenje za dane kada su značajne manifestacije u Džekson
parku odvlačile publiku sa Midveja: "Zar ne bismo mogli za
sitne pare unajmiti skupinu "pagana" svih mogućih boja i rasa
koji bi se, obučeni u svoje tradicionalne kostime, nenametljivo
stopili sa svetinom na Glavnom trgu?"

Dok je čitao Olmstedovo pismo, Bernam je sigurno

pomislio da je stari pejzažni arhitekta definitivno sišao s uma.
Bernam je pune dve godine radio na tome da Svetska izložba
ostavlja utisak monumentalne lepote, a Olmsted je sada želeo
da to pretvori u cirkus. Bernam nije želeo da se posetioci smeju
i kikoću dok šetaju naokolo, već da zaneme od
strahopoštovanja. Na njegovoj izložbi neće biti nikakvog
igranja i poskakivanja. Baš kao ni pagana.
Džekson park se pretvorio u grad iz snova, ali se taj san
začeo u Bernamovoj glavi. Svetska izložba je na svakom
koraku oličavala despotske crte njegovog karaktera, počev od
otmenosti policajaca koji su špartali naokolo pa sve do stroge
zabrane kidanja cveća i rastinja, a ipak, taj despotizam je
možda bio najočigledniji u zabrani neovlašćenog fotografisanja
na čitavoj lokaciji izložbe.
Bernam je jednom jedinom fotografu, Čarlsu Dadliju
Arnoldu, dao monopol nad prodajom zvaničnih fotografija
Svetskog sajma, čime je sebi istovremeno omogućio monopol
nad odabirom fotografija koje će biti distribuirane širom
zemlje. Taj detalj uveliko je doprinosio imidžu sajma, tako što
su se na svakom snimku koji je bio plasiran u javnost mogli
videti isključivo doterani, dobro obučeni pripadnici viših
društvenih slojeva. Bernam je sklopio ugovor sa još jednim
koncesionarom koji je dobio isključivo pravo da posetiocima
sajma iznajmljuje Kodakove nove portabl fotoaparate kod
kojih nije trebalo podešavati sočiva i blendu. U čast Čikaškog
svetskog sajma, Kodak je novu sklopivu verziju popularne
"četvorke" nazvao Kolumbo. Fotografije koje su snimane tim
novim fotoaparatima ubrzo su dobile aziv snap-shot, što je bio
termin koji su prvobitno koristili engleski lovci da bi opisali
brz hitac puškom. Svako ko je na sajamsku lokaciju želeo da
unese sopstveni kodak morao je platiti dozvolu u iznosu od dva
dolara, što je prevazilazilo platežne mogućnosti većine
posetilaca. Oni koji su želeli da slikaju Kairsku ulicu na Midvej
plezansu morali su pri tom platiti tamošnjem koncesionaru
dodatnu taksu od jednog dolara. Amaterski fotograf koji je
želeo da unese konvencionalnu kameru sa tronožnim postoljem
morao je platiti taksu od deset dolara, što je otprilike
predstavljalo iznos kojim su se mogli podmiriti kompletni
dnevni sajamski troškovi za jednu osobu, uključujući smeštaj,
hranu i ulaznicu.
 Uprkos Bernamovim opsesivnim nastojanjima da
uspostavi apsolutnu kontrolu nad svim dešavanjima povezanim
sa izložbom, jedan događaj je ipak izmakao njegovoj pažnji. U
Rashladnoj zgradi, koja se nalazila u jugozapadnom uglu
Džekson parka, 17. juna je izbio mali požar. Taj objekat, koji je
spolja podsećao na zamak, prvenstveno je služio za
proizvodnju leda i za skladištenje kvarljive robe za potrebe
izlagača i restorana, mada se unutra nalazila i ledena dvorana
za posetioce koji su želeli da iskuse jedan potpuno nov
doživljaj - klizanje u mesecu julu. Rashladna zgrada je
predstavljala samostalni poduhvat železare Herkules ajron
vorks, tako da Bernam nije imao nikakve veze sa njenom
izgradnjom, osim što je odobrio arhitektonski nacrt. Zanimljivo
je da se arhitekta koji je projektovao zgradu zvao Frenk R.
Bernam, mada nije bio ni u kakvom srodstvu sa daleko
čuvenijim Danijelom Bernamom.
Požar je izbio u kupoli na vrhu centralnog tornja, ali je
brzo stavljen pod kontrolu, tako da je prouzrokovao štetu od
svega stotinu dolara. Uprkos tome, požar je naveo
osiguravajuće agente da sprovedu pomniju istragu, a stvari koje
su otkrili su ih naprosto prenerazile. Ustanovljeno je da je
izvođač radova izostavio jedan od ključnih elemenata
arhitektonskog projekta. Sedam agenata je poništilo svoje
polise. Vatrogasni maršal Edvard V. Marfi, koji se nalazio na
čelu vatrogasnog odseka Svetske izložbe, izjavio je pred
osiguravajućim komitetom: »Ta zgrada nam zadaje više
problema od bilo kog drugog objekta na sajmištu. Ona je pravi
magnet za požare i samo je pitanje dana kada će planuti."
Niko nije obavestio Bernama o požaru, niko ga nije
obavestio o poništenim osiguravajućim polisama i, što je
najvažnije, niko ga nije obavestio o Marfijevoj prognozi.
 Konačno

U TRI I TRIDESET PO PODNE u sredu 21. juna 1893.

godine, sa zakašnjenjem od pedeset jednog dana, Džordž
Vašington Gejl Feris zauzeo je svoje mesto ispred govornice
podignute u podnožju džinovskog točka. Pedeset muzičara iz
Marširnog orkestra savezne države Ajove, su se ukrcali u jedan
od vagona, zasvirali su "Tebi u čast, zemljo moja".
Gradonačelnik Harison se pridružio Ferisu za govornicom, baš
kao i Berta Palmer, celokupno čikaško gradsko veće i izvestan
broj izložbenih čelnika. Bernam očigledno nije bio prisutan.
Vagoni su bili pedantno izglancani, a preko prozora su
bile postavljene zaštitne rešetke "kako nekom otkačenjaku ne
bi palo na pamet da izvrši samoubistvo skokom sa točka, ili
kako neka histerična žena ne bi u panici došla na ideju da
iskoči kroz prozor", kak je objasnio jedan novinar. Kondukteri
koji su bili obučeni da smiruju putnike koji su se plašili visine
stajali su u svojim čistim doteranim uniformama pred ulazom u
svaki od vagona.
Orkestar se utišao, a točak se zaustavio. Usledili su
svečani govori. Feris je poslednji izašao na podijum. Lice mu
je blistalo od sreće. Čovek kome su donedavno prebacivali da
ima "točkiće u glavi", šaljivo je rekao, konačno je uspeo da te
točkiće izbaci napolje i da ih spusti u samo srce Midvej
plezansa. Uspešnost poduhvata je pripisao u zaslugu svojoj
supruzi Margareti koja je stajala odmah iza njega. Takođe je
izjavio da točak posvećuje američkim inženjerima.
Gospođa Feris mu je dodala zlatnu pištaljku, a onda su se
ona, Feris i ostale ugledne zvanice popeli u prvi vagon. Harison
je, kao i obično, nosio svoj crni šešir sa mekim obodom.
 Kada je Feris dunuo u pištaljku, orkestar iz Ajove
zasvirao je pesmu "Amerika", a točak je počeo da se okreće.
Odabrana skupina je napravila nekoliko krugova, pijuckajući
šampanjac i pušeći cigare, da bi potom napustila točak,
dočekana ovacijama svetine koja je pohrlila ka vagonima. Prvi
putnici sa plaćenim ulaznicama ukrcali su se na Ferisov točak.
Točak je nastavio da se okreće, praveći pauze samo za
ukrcavanje i iskrcavanje putnika, sve do jedanaest sati uveče.
Iako su vagoni bili puni do poslednjeg mesta, točak nijednom
nije posrnuo, a njegovi ležajevi nijednom nisu zaječali.
Preduzeće Feris kompani nije štedelo reči hvale na račun
svog osnivača i izumitelja grandioznog točka. U ilustrovanom
pamfletu objavljenom pod nazivom "Ferisov suvenir",
kompanijski novinar je pisao: "Uprkos brojnim preprekama
koje su pratile njegovu izgradnju, Ferisov točak se danas
ponosito izdiže na Midvej plezansu, svedočeći o genijalnosti
čoveka koji je toliko zadužio naciju da bi, da je kojim slučajem
podanik neke monarhije a ne građanin naše dične republike, na
njegovim grudima sada blistala plemićka obeležja." Feris nije
mogao odoleti iskušenju da čelnicima Izložbene kompanije
natrlja nos zbog toga što su mu svojevremeno uskratili
koncesiju. "Da su organizatori Svetske izložbe na vreme
uvideli značaj ovog poduhvata", pisalo je u Ferisovom
suveniru, "njihova kasa bi sada bila punija za mnogo hiljada
dolara."
To je bila isuviše blaga procena. Da su sajamski čelnici
ostali pri svojoj prvobitnoj odluci iz juna 1892. godine, umesto
što su se još skoro punih pola godine premišljali oko toga da li
Ferisu treba odobriti koncesiju, točak bi sigurno bio dovršen do
svečanog otvaranja 1. maja. Organizatori tako nisu izgubili
samo pedeset procenata od prihoda koje bi Fensov točak
požnjeo tokom tih prvih 50 dana, već i dragocenu šansu da
pospeše sveukupnu posećenost, za čime je Bernam tako
očajnički žudeo. Usled oklevanja izložbenih čelnika, Ferisov
točak je umesto da još od samog početka predstavlja jednu od
najvećih atrakcija sajma, punih mesec po dana stajao nasred
Midveja kao upečatljivo svedočanstvo o nedovršenosti izložbe.

Iako je sve savršeno funkcionisalo, u javnosti su i dalje

izranjala pitanja o strukturnoj bezbednosti Ferisovog točka.
Feris je činio sve što je bilo u njegovoj moći da ublaži ta
strahovanja. Autor "Ferisovog suvenira" je ukazivao da se, čak
i sa maksimalnim brojem putnika točak kretao "sa takvom
lakoćom i brzinom kao da u njemu sede najobičnije muve" što
nije bilo naročito elegantno poređenje. U pamfletu je takođe
pisalo da su "pri konstruisanju ovog veličanstvenog točka
precizno proračunati svi faktori koji bi mogli uticati na
bezbednost, te da je za svaki od njih pronađeno adekvatno
rešenje".
Iako može zvučati čudno, jedan od razloga za
sumnjičavost javnosti počivao je u tome što su Feris i Gronau
isuviše dobro odradili svoj posao. Njihova konstrukcija je bila
tako elegantna i tako je vešto koristila snagu tananih čeličnih
šipki da se činilo da točak ne može podneti opterećenja kojima
je bio izložen. Ferisov točak je možda bio savršeno bezbedan,
ali nije tako delovao.
"Iskreno rečeno, točak deluje previše krhko",
komentarisao je jedan reporter. "Dok ga posmatra, čovek stiče
utisak da su vitke šipke na kojima počiva celokupna težina
isuviše slabašne da bi ispunile svoj zadatak. Takva zapažanja
neminovno podstiču pitanje šta bi se moglo desiti ako bi se ka
Čikagu uputio snažan prerijski vetar koji bi se s boka obrušio
na konstrukciju. Da li bi se tanke šipke pokazale dovoljno
izdržljivim da podnesu ne samo ogromnu težinu same strukture
i dodatnu težinu dve hiljade putnika koji bi se u tom trenutku
mogli zateći u vagonima, već i pritisak samog vetra?"
U roku od svega tri nedelje to pitanje će dobiti
najkonkretniji mogući odgovor.
 Rastući talas

A ONDA SU ODJEDNOM POSETIOCI počeli da

pristižu. Talas entuzijazma koji je Olmsted primetio na svojim
putovanjima još uvek nije dostigao razmere plime, ali je
interesovanje za sajam bilo u primetnom porastu. Do kraja
juna, uprkos činjenici da železničke kompanije i dalje nisu
spuštala cene karata, broj prodatih ulaznica se više nego
udvostručio, tako da je dnevni prosek u mesecu junu iznosio
89.170, u poređenju sa majskim prošekom od svega 37.501
prodatih karata. Ta cifra je još uvek drastično zaostajala za
planiranim dnevnim prosekom od 200.000 prodatih ulaznica,
kome su se izložbeni čelnici prvobitno nadali, ali je taj novi
sajamski trend ipak bio ohrabrujući. Od Inglvuda pa sve do
čikaške Petlje, hoteli su konačno počeli da se pune gostima.
Garden kafe, koji se nalazio na krovu Ženskog paviljona, sada
je usluživao dve hiljade ljudi dnevno, deset puta više nego na
dan svečanog otvaranja. Povećani broj posetilaca uzrokovao je
probleme oko odlaganja smeća, budući da su pomoćni radnici
dotada izbacivali smeće tako što su kotrljali veliku burad
ispunjenu smrdljivim otpacima preko istog stepeništa koje su
koristili i gosti restorana. Radnici nisu mogli koristiti liftove
zbog Bernamovog izričitog naređenja da se liftovi isključuju
čim padne mrak kako bi se uštedela električna energija za
noćnu rasvetu. Kako je vreme odmicalo, stari metod odlaganja
smeća je postajao sve neprimenljiviji. Stepenište je neprestano
bilo zaprljano i ispunjeno zadahom ustajalih otpadaka.
Upravnica restorana je odlučila da uzme stvari u svoje ruke.
Naredila je svojim radnicima da instaliraju odvodnu cev na
krovu restorana i zapretila da će, ukoliko Bernam ne ukine
zabranu za korišćenje liftova, lansirati smeće direktno na
Olmstedove dragocene travnjake.
Bernam je bio prinuđen da povuče svoje naređenje.
Širom Amerike su se pronosile tako očaravajuće priče o
Svetskom sajmu da je jedna gospođa Lusila Rodni iz teksaškog
gradića Galveston, prešla peške 1300 miljа železničkih šina
kako bi posetila sajam. "To više nije samo Beli grad na obali
Mičigenskog jezera," pisao je u Kosmopolitanu ser Volter
Besant, engleski istoričar i romanopisac, "to je prava Zemlja
snova".
Čak je i večno nezadovoljni Olmsted bio odobrovoljen
takvim razvojem događaja ali je i ovog puta imao određene
zamerke. On je, poput Bernama, takođe smatrao da bi sajam
trebalo da ima što manje kapija i da bi bilo najbolje da
posetioci ulaze kroz veliki centralni ulaz koji bi omogućio
upečatljiv prvi utisak. Odbacivanje te ideje, pisao je on u
formalnoj kritici za časopis Inland arhitekt, "značajno je
umanjilo" vrednost Svetske izložbe, mada je u nastavku dodao
da njegove reči ne treba shvatiti "kao prigovor", već kao
profesionalni savet namenjen ljudima koji bi se u budućnosti
mogli suočiti sa sličnim izazovom. Olmsted je žalio što nije
uspeo da očuva neokrnjenost Zelenog ostrva i osuđivao je
neplanirano umnožavanje koncesionih građevina koje su
"sputavale vidik i narušavale prostor koji je trebalo da posluži
kao odmor za oči i da nakratko skrene pažnju posetilaca sa
zahtevnih arhitektonskih detalja", što je rezultiralo "prilično
lošim" generalnim utiskom.
Međutim, u celini posmatrano, Olmsted je bio zadovoljan
mnogim stvarima, a naročito procesom izgradnje. "Smatram da
je uistinu ohrabrujuće", pisao je on, "da je toliki broj
obrazovanih i sposobnih ljudi ujedinio svoje snage u ovom
poduhvatu i uspeo da postigne tako visok stepen organizacije i
saradnje da se posao, uprkos izuzetno kratkom vremenskom
roku, uspešno privede kraju. Za svaku pohvalu je činjenica da
su, tokom čitave realizacije projekta, lični sukobi, ljubomora,
zavist i ratobornost bili svedeni na najmanju moguću meru."
Olmsted je pomenuta postignuća pripisivao u zaslugu
Danijelu Bernamu: "Nemoguće je rečima opisati marljivost,
veštinu i taktičnost gospodina Bernama koji je, kao naš vrhovni
zapovednik, najzaslužniji za realizaciju ovog grandioznog
poduhvata."

Posetioci su dolazili na sajam obučeni u svoja najlepša

odela, kao da su krenuli na nedeljno bogosluženje, a ponašanje
im je bilo na zavidnom nivou. Tokom šest meseci, koliko je
trajao Svetski sajam, pripadnici Kolumbove garde izvršili su
svega 2.929 hapšenja, odprilike šesnaest dnevno, najčešće zbog
neprimerenog ponašanja, sitnih krađa i džeparenja, pri čemu je
omiljenu džeparošku lokaciju predstavljao večno pun
Akvarijum. Gardisti su identifikovali 135 bivših osuđenika
koje su po kratkom postupku udaljili sa sajmišta. Ispisali su
trideset kazni za neovlašćeno unošenje kodakovih fotoaparata i
još trideset sedam za nedozvoljeno fotografisanje. Sproveli su
istragu koja je trebalo da ustanovi poreklo tri fetusa koja su
pronađena na sajamskoj lokaciji. Takođe su ispitali slučaj
Pinkertonovog agenta koji je "maltretirao posetioce" u Tifani
paviljonu i slučaj "pripadnika afričkog plemena Zulu, koji je
bio optužen za nedolično vladanje". Pukovnik Rajs, vrhovni
zapovednik Kolumbove garde, zapisao je u zvaničnom
izveštaju prosleđenom Danijelu Bernamu: "Ako se uzme da je
naš posao bio da nadziremo takvo mnoštvo ljudi, na desetine
hiljada zapanjenih posetilaca koji su promarširali kroz Džekson
park, mora se priznati da smo postigli "fenomenalan uspeh" s
obzirom na ogroman broj ljudi koji su se vrzmali među parnim
mašinama i ogromnim okrećućim točkovima, koji su se vozili
na vatrogasnim kolima sa konjskom zapregom i izvodili
vratolomije na ledenoj stazi, ekipe hitne pomoći, na čijem se
čelu nalazio doktor po imenu Džentls, imale su pune ruke
posla. U sajamsku bolnicu su neprestano bili dopremani
ugruvani, okrvavljeni i "pregrejani" posetioci. Tokom trajanja
sajma, bolnicu je posetilo 11602 pacijenta, u prošeku 64 na
dan, zbog povreda i zdravstvenih tegoba koje svedoče da su
ljude u to vreme mučile otprilike iste nedaće kao i danas. U
zvaničnoj bolničkoj evidenciji je, između ostalog, bilo
zavedeno:

820 slučajeva proliva;

154 slučaja zatvora;
21 slučaj hemoroida;
434 slučaja loše probave;
365 slučajeva prisustva stranih tela u očima;
364 slučaja snažnih migrena;
594 epizode onesvešćivanja, kolapsa i iscrpljenosti;
l slučaj ekstremne nadutosti;
i 169 slučajeva opake zubobolje.

Jedna od najvećih draži Svetskog sajma počivala je u

tome što nikada niste mogli da znate koga ćete ugledati ispred
čokoladne Miloske Venere ili na izložbi pogrebnih kola ili u
podnožju Krupovog "čudovištanceta"; što nikada niste mogli
da pretpostavite ko će se spustiti za susedni sto dok ste pravili
predah u restoranu Big tri ili u Filadelfija kafeu ili u Grejt vajt
hors inu, koji je predstavljao vernu reprodukciju krčme koju je
Dikens opisao u čuvenom romanu Pikvikov klub; i što nikada
niste mogli da sanjate ko će vam iznenada stegnuti ruku dok se
Ferisov točak dizao nebu pod oblake. Nadvojvoda Franc
Ferdinand, koga je jedan od njegovih pratilaca opisao kao
"prostaka i ciciju", u par navrata je anonimno obišao sajam,
mada svedoci tvrde da je daleko više uživao u ozloglašenim
čikaškim četvrtima. Indijanci koji su svojim ratnim sekiricama
nekada skidali skalpove bledolikim doseljenicima napuštali su
Bufalo Bilov logor i kretali u obilazak izložbenih čudesa, baš
kao i Eni Oukli i odabrana skupina Kozaka, husara, kopljanika
i pripadnika američkog Šestog konjičkog eskadrona koji su
uzeli privremeno odsustvo kako bi se pridružili putujućoj trupi
pukovnika Kodija. Indijanski poglavica Medved Koji Stoji
vozio se na Ferisovom točku noseći perjanicu od dve stotine
savršeno aranžiranih pera, nepomičan i dostojanstven kao kip,
dok su ostali Indijanci jahali emajlirane drvene konjiće na
midvejskom ringišpilu.
Na sajmu su se, između ostalih, mogli sresti Paderevski,
Hudini, Tesla, Edison, Džoplin, Derou, mladi profesor sa
Prinstona Vudro Vilson i simpatična stara dama u crnoj
svilenoj haljini posutoj plavim cvetićima koja se zvala Suzan
B. Entoni. Bernam je izašao na ručak s Tedijem Ruzveltom.
Godinama nakon tog susreta Bernam je koristio uzvik "Buli!36"
Dajmond Džim Brejdi je izašao na ručak sa Lilijanom Rasel,
gde je sa apetitom tamanio slatki kukuruz.
Niko nije video Marka Tvena. Slavni pisac je došao u
Čikago kako bi obišao Svetski sajam, ali se iznenada razboleo i
proveo jedanaest dana u svojoj hotelskoj sobi da bi se potom
vratio kući uošte ne videvši Beli grad.
I to baš on, od svih ljudi.

Slučajni susreti na Svetskom sajmu ponekad su se

pretvarali u pravu čaroliju.
Frenk Hejven Hol, načelnik Ilinoiškog instituta za
obrazovanje slepih, predstavio je novu mašinu za pravljenje
stereotipnih ploča pomoću kojih su se mogle štampati knjige na
Brajevoj azbuci. Hol je pre toga izmislio mašinu koja je mogla
kucati Brajevu azbuku nazvanu Hol-Brajeva pisaća mašina,
koju nikada nije patentirao zato što je smatrao da je njegov

36 Bllly! - odlično, sjajno, izvanredno, prvoklasno - termin koji je bio u

upotrebi otprilike od 1850. do 1920. godine. (Prim.prev).
izum trebalo da olakša život što većem broju slepih ljudi
umesto da posluži za ostvarenje finansijske dobiti. Dok je
stajao pored svoje najnovije mašine, prišla mu je jedna slepa
devojka sa svojom pratiljom. Kada je saznala da pred njom
stoji čovek koji je stvorio pisaću mašinu koju je ona tako često
koristila, devojka mu je prebacila ruke oko vrata i srdačno ga
poljubila u obraz.
Taj susret je zauvek ostao urezan u Holovom sećanju.
Kasnije, kad god bi pričao o tome kako je upoznao Helen
Keler, njegove oči bi se ispunile suzama.

Jednog dana, dok su članice Ženskog upravnog odbora

raspravljale o tome da li bi trebalo da podrže predlog da kapije
Džekson parka budu otvorene za posetioce i nedeljom, jedan
revnosni sabatarijanac je u hodniku prišao gospođi Suzan B.
Entoni kako bi joj održao bukvicu zbog stanovišta da sajam
treba da radi svim danima. (Entoni nije bila članica upravnog
odbora tako da, uprkos velikom ugledu koji je uživala u
Americi, nije mogla prisustvovati sastanku.) Upotrebivši
najšokantniju analogiju koju je mogao da smisli, sveštenik je
upitao Entonijevu da li bi volela da njen sin nedeljom posećuje
Bufalo Bilovu predstavu, umesto da odlazi u crkvu.
Da, odgovorila je ona, "tamo bi sigurno mnogo više
naučio...".
Ta izjava je za bogobojažljive sabatarijance predstavljala
očigledan dokaz da su Entoni i ostale sufražetkinje 37 krenule
putem greha i poročnosti. Kada je pukovnik Kodi čuo za taj
mali incident, bio je toliko polaskan da je Entonijevoj odmah
poslao dopis u kome joj je zahvalio na takvoj izjavi i pozvao je
da prisustvuje njegovoj predstavi kao počasna gošća.
Na početku predstave Kodi je ušao u arenu jašući na
konju. Njegova duga seda kosa spuštala se u slapovima ispod

37 Pobornice žesnkih prava i sloboda (Prim. prev.).

belog šešira, a srebrni obrub bele jakne od jelenske kože
presijavala se na suncu. Poterao je konja galopom, uputivši se
ka svečanoj loži u kojoj je sedela počasna gošća. U publici je
zavladao muk.
Zaustavio je konja, podigavši oblak prašine, a onda
skinuo šešir i teatralno se poklonio, sagnuvši se toliko da mu je
glava gotovo dodirnula vrh sedla.
Suzan Entoni je ustala sa svog mesta, uzvratila naklon i -
"sa devojačkom vedrinom i oduševljenjem", kako je izjavio
jedan od svedoka - zamahala svojom maramicom ka Kodiju.
Nikome nije promakao značaj tog trenutka. Posetioci u
areni posmatrali su kako jedan od najvećih junaka američke
prošlosti ukazuje dužnu počast jednoj od najvećih junakinja
američke budućnosti. Taj istorijski prizor podigao je publiku na
noge i arenom se prolomila grmljavina aplauza i ovacija.
Granice koje su delile američko tlo možda su zaista bile
izbrisane, kao što je izjavio Frederik Džekson Tarner u
istorijskom govoru održanom povodom Svetske izložbe, ali se
u tom trenutku granica između dva sveta i dva vremena
presijavala na suncu kao trag prolivene suze.

Bilo je i tragičnih momenata. Pomno izrađena maketa

britanskog bojnog broda Viktorija bila je prekrivena crnim
platnom. Tokom manevara u blizini Tripolija, 22. juna 1893.
godine, to čudo pomorske tehnologije bilo je pogođeno hicem
sa britanskog bojnog broda Kamperdaun. Zapovednik Viktorije
je, u skladu sa odredbama propisanim za takve slučajeve, izdao
naređenje da brod nastavi punom brzinom ka obali,
nameravajući da ga tamo nasuka kako bi se kasnije mogao
lakše izvući na kopno. Deset minuta kasnije, dok su brodski
motori još uvek radili pod punom parom, krstarica se izvrnula
na bok i potonula, u trenutku dok su mnogi članovi posade još
uvek bili zatočeni u potpalublju. Mornari koji su se zatekli na
palubi počeli su da skaču u more, ali su mnogi od njih pronašli
smrt među brodskim propelerima ili su bili razneti eksplozijom
parnih kotlova. "Na sve strane odjekivali su krici i vapaji, a u
beloj morskoj peni su se nazirali okrvavljeni udovi i
raskomadana tela", izveštavao je jedan reporter. "Obezglavljeni
leševi izletali su iz vrtloga i nakratko se zadržali na površini, da
bi potom nestali sa vidika."
Tragedija kod Tripolija odnela je četiri stotine života.

Ferisov točak je u veoma kratkom roku postao najveća

atrakcija izložbe. Na hiljade i hiljade ljudi se svakodnevno
upuštalo u uzbudljivu avanturu. Tokom prve nedelje meseca
jula Feris je prodao 61.395 karata, ostvarivši bruto prihod od
30.697.50 dolara. Izložbena kompanija je uzela otprilike
polovinu te svote, tako da je Ferisov operativni profit za tu
sedmicu iznosio 13.948 dolara (što bi u današnjim uslovima
iznosilo oko 400 hiljada dolara).
Još uvek su izranjala pitanja o bezbednosti konstrukcije,
a naokolo su kružile neosnovane glasine o samoubistvima i
incidentima na Ferisovom točku. Po jednoj od tih priča kućni
ljubimac, pas rase mops, toliko se preplašio da je iskočio kroz
prozor i smrskao se o tlo. Ferisova kompanija je odmah
demantovala tu vest, proglasivši je za trač novinara koji je "u
nedostatku zanimljivijih vesti pustio mašti na volju". Međutim
da prozori u vagonima nisu bili zaštićeni gvozdenim
rešetkama, sigurno bi bilo sličnih dešavanja. Tako je, na
primer, kod izvesnog gospodina Verita, koji je odavao utisak
mirnog i staloženog čoveka, tokom vožnje proradio latentni
strah od visine. Sve je bilo u savršenom redu dok se točak nije
pokrenuo. Kada je vagon počeo da se uspinje, gospodinu
Veritu je tolikopozlilo, da se umalo nije onesvestio. Nije bilo
načina da se radniku koji je upravljao točkom signalizuje da
zaustavi mašine. Verit se uspaničeno teturao od jednog do
drugog kraja vagona, gurajući ostale putnike "kao preplašene
ovce," kako je izjavio jedan od svedoka. Potom je počeo da
udara telom o zidove vagona, sa takvom silinom da je na par
mesta uspeo da iskrivi gvozdene štitnike Kondukter i još
nekoliko muškaraca pokušali su da ga obuzdaju, ali se on
otrgao i potrčao ka vratima. U skladu sa ustanovljenom
procedurom, kondukter je pre početka svake vožnje
zaključavao vrata. Verit je svom snagom cimao vrata i uspeo
da razbije stakleno okno, ali se vrata nisu otvorila.
Kada je vagon počeo da se spušta, Verit se naglo
primirio. Počeo je da se smeje i da jeca od olakšanja - sve dok
nije shvatio da se točak neće zaustaviti. Vožnja se po pravilu
sastojala od dva puna kruga. Verit je ponovo pomahnitao, a
kondukter i njegovi saveznici su ponovo svim silama nastojali
da ga obuzdaju, ali su već bili na izmaku snaga. Strahovali su
šta bi se moglo desiti ako im se Verit ponovo otrgne. Struktura
vagona je bila prilično čvrsta, ali su njegovi zidovi, prozori i
vrata bili projektovani isključivo sa namerom da obeshrabre
samodestruktivne činove, a ne da se odupru fanatičnoj snazi
očajnika. Verit je već uspeo da slomi staklo i da iskrivi
gvozdenu zaštitu.
Jedna žena je ustala sa svog mesta i otkopčala suknju. Na
zaprepašćenje ostalih putnika, skinula je suknju i bacila je
preko Veritove glave, a onda se spustila pored njega i počela
nežno da ga teši. Efekat je bio trenutan. Verit je postao "miran
kao noj".
Žena koja se svukla nasred Midvej plezansa i muškarac
koji je sedeo na Ferisovom točku sa suknjom prebačenom
preko glave - bila su to samo neka od čudesa Svetskog sajma.

Čikago je cvetao od ponosa zbog uspeha Svetske izložbe.

Uveliko zahvaljujući Danijelu Bernamu, grad je dokazao da je
mogao stvoriti nešto zaista čudesno, uprkos nesavršenostima i
preprekama koje bi obeshrabrile većinu graditelja. Osećaj
beskrajnog ponosa i zadovoljstva nije se uselio samo u srca
onih nekoliko desetina hiljada građana koji su pokupovali
izložbene deonice, već u srca svih stanovnika Čikaga. Svi oni
su smatrali da je Svetsi sajam na neki čudan način predstavljao
njihovu ličnu svojinu. Hilda Sat je primetila neobičnu promenu
u ponašanju svog oca dok joj je pokazivao izložbenu lokaciju.
"Bio je uzbuđen kao da je Svetski sajam predstavljao njegovo
postignuće, kao da je lično bio zaslužan za njegovu izgradnju",
objašnjavala je. "Kada se prisetim tog doba, shvatam da se
većina ljudi osećala tako. Čikago je tih nekoliko meseci bio
prestonica sveta i svi mi smo bili domaćini veličanstvenog
događaja."
Osim što je podsticao osećaj neizmernog ponosa, Svetski
sajam je za stanovnike Čikaga bio značajan i zbog toga što je
predstavljao njihovu zvezdu vodilju kroz sve gušću pomrčinu
ekonomskog kraha. Železnička kompanija Iri rejlroud je, nakon
kratkotrajnog posrtanja, doživela neopozivi kolaps. Njenim
stopama je uskoro krenuo i Nordern pacifik. U Denveru su u
roku od samo jednog dana bankrotirale tri nacionalne banke,
povukavši za sobom niz raznih preduzeća. Strahujući od
izbijanja ozbiljnih nemira, gradske vlasti su angažovale
pripadnike narodne milicije. Urednici čikaškog časopisa Inland
arkitekt pokušavali su da zvuče utešno: "situacija koja nas je
zadesila predstavlja samo skup trenutnih okolnosti. Kapital je
samo skriven, a poslovni preduzetnici nisu ugroženi, već su
samo zaplašeni." Bila je to čista zabluda.
U mesecu junu dvojica biznismena izvršila su
samoubistvo u istom danu u istom čikaškom hotelu, Metropolu.
Jedan je prerezao grkljan brijačem u pola jedanaest ujutru.
Drugi je od hotelskog brice saznao za nesreću. Te večeri se i
sam odlučio na isti čin. Vezao je jedan kraj svilene ešarpe oko
svog vrata a drugi za krevetski okvir i potom se skotrljao sa
postelje.
 "Svi su sluđeni od straha", pisao je Henri Adams, "i
svako misli da je baš on najviše pogođen ekonomskom
krizom."

Još mnogo pre završetka sajma ljudi su počeli da jadikuju

zbog njegove prolaznosti. Meri Hartvel Kadervud je zapisala:
"Šta će se desiti kada ta Zemlja čuda zatvori svoje kapije - kada
iščezne - kada se čarolija rasprši?" Jedna članica Ženskog
upravnog odbora, Seli Koton iz Severne Karoline, majka
šestoro dece koja su provodila leto u Čikagu, zabeležila je u
svom dnevniku jednu od učestalih strepnji: naime, da će posle
čudesa koja su videli na Svetskom sajmu, "sve ostalo delovati
tako sitno i tako beznačajno".
Svetski sajam je bio tako savršen, tako dražestan i tako
graciozan da su se ljudi koji su šetali Džekson parkom lako
prepuštali iluziji da su živeli u svetu u kome su se dešavale
samo lepe stvari.
 Dan nezavisnosti

PRAZNIČNO JUTRO 4. JULA 1893. godine donelo je

sivo tmurno nebo i oštre nalete vetra. Takve vremenske prilike
mogle su pokvariti raskošan vatromet kojim je Frenk Milet
želeo još da podstakne interesovanje javnosti. Iako je
posećenost iz nedelje u nedelju postojano rasla, brој posetilaca
je i dalje zaostajao za prvobitnim očekivanjima. Sunce se
krajem jutra probijalo na nebu, ali je vetar tokom čitavog dana
u sporadičnim naletima nastavio da duva preko Džekson parka.
Krajem popodneva nežna zlatna svetlost je preplavila Trg časti
a nа severnom nebu su se ukazali olujni oblaci. Pa ipak, oluja
se držala na distanci.
U Džekson parku je postajalo sve tešnje. Holms, Mini i
Ana su se obreli među zgusnutom gomilom znojavih muških i
ženskih tela. Mnogi posetioci su doneli ćebad i korpe sa
hranom, ali se ispostavilo da nigde nisu mogli pronaći slobodan
komadić zemljišta za piknik. Bilo je i dece. Na sve strane
mogli su se videti gardisti, kao da su se Rajsovi ljudi tog dana
pojavili u kompletnom sastavu. Njihove bledoplave uniforme
ocrtavale su se među svetinom, kao šafrani na senovitoj padini.
Zlatna svetlost je postepeno poprimala bledo ljubičastu boju.
Svi su počeli da se spuštaju ka jezeru. "Na prelepoj promenadi
duž jezera okupilo se takvo mnoštvo ljudi da je, u dužini od bar
pola milje, sve bilo puno kao oko", izveštavao je reporter
Čikago tribjuna. Masa je podsećala na ogromno uzburkano
"crno more". "Satima su čekali, ispunjavajući vazduh čudnim
napetim žamorom." Jedan muškarac je počeo da peva "Još
bliže Tebi, Gospode moj", da bi mu se u roku od nekoliko
trenutaka pridružilo još nekoliko hiljada ljudi.
Dok se noć spuštala, svi su gledali ka nebu, iščekujući
prve rakete. Na hiljade kineskih lampiona visilo je sa drveća i
balustrada. Crvena svetla bleskala su na korpama Ferisovog
točka. Na površini jezera ljuljuškalo se stotinak usidrenih
brodića, jahti i čamaca iskićenih raznobojnim sijalicama.
Ljudi su bili toliko uzbuđeni i nestrpljivi da su reagovali
na najmanji povod. Nad jezerom su se razlegle burne ovacije
kada je sajamski orkestar zasvirao "Dome slatki dome", pesmu
koja je po pravilu izmamljivala suze na licima ljudi, naročito
onih koji su se nedavno doselili u Čikago. Ljudi su počeli
oduševljeno da kliču kada su električne sijalice blesnule na
Trgu časti i kada su pred njihovim očima zaigrali zlatni obrisi
veličanstvenih palata. Slična reakcija je usledila i kada su
reflektori postavljeni na vrhu Zgrade za industriju i slobodne
umetnosti počeli da špartaju preko mase i kada su raznobojni
gejziri - "paunova pera", kako ih je nazvao novinar Tribjuna -
šiknuli uvis iz Mekmonisove fontane.
Tačno u devet sati, svetina se naglo utišala. Malo sjajno
svetlo pojavilo se na severnom nebu, krećući se duž obale ka
pristaništu. Jedan od reflektora se okrenuo u tom pravcu,
obasjavši veliki balon sa ljudskom posadom. Tada je nešto
blesnuto daleko ispod korpe balona i već narednog trenutka
nebo su preplavile crvene, bele i plave varnice koje su na
tamnoj pozadini obrazovale ogromnu američku zastavu. Balon
i zastava lebdeli su nad glavama posmatrača. Reflektor je
obasjavao prizor, bacajući prodoran snop svetlosti ka
sumpornom oblaku koji je ostajao iza balona. Nekoliko
sekundi kasnije obalu je zapljusnula kiša bleštavih boja.
Mnoštvo muškaraca je trčalo po obali ispaljujući signalne
rakete, dok je druga grupa muškaraca iz čamaca lansirala
rotacione rakete i bacala bombe u jezero, što je stvaralo
ekstravagantne gejzire crvene, bele i plave boje. Bacanje bombi
i raketa nastavljalo se sve intenzivnijim tempom sve do
vrhunca predstave kada je, na pomno konstruisanoj žičanoj noj
mreži postavljenoj ispred Svečane dvorane, na obali jezera,
zablistao ogroman eksplozivni portret Džordža Vašingtona.
U tom trenutku uzbuđenje je dostiglo vrhunac i kroz
vazduh su odjeknule gromoglasne ovacije.

Svi su se, kao na neki tajni znak, pokrenuli gotovo u

istom trenutku i ubrzo je gusta crna reka pokuljala ka
sajamskim izlazima i stajalištima Aleje L. i Ilinois centrala.
Holms i sestre Vilijems su satima čekali u redu kako bi se
ukrcali na voz koji je putovao ka severnim delovima grada, ali
to nije umanjilo njihovo oduševljenje. Te praznične večeri
porodica Oker je slušala zvuke veselog razgovora i smeha koji
su do kasno u noć dopirali iz stana na zadnjem spratu kuće br.
1220 na Rajtvud aveniji. Trojka koja je sedela unutra imala je
dobar razlog za slavlje. Holms je krunisao to nezaboravno veče
velikodušnom ponudom koja je Mini i Anu prosto oborila s
nogu.
Pre nego što je otišla na počinak, Ana je napisala pismo
svojoj strini u Teksasu, nestrpljiva da joj što pre saopšti divnu
vest.
"Moja sestra, bata Hari i ja sutra putujemo za Milvoki, a
potom ćemo rekom Sent Lorens nastaviti ka Old Orčard Biču u
Mejnu. U Mejnu ćemo se zadržati dve nedelje, a onda idemo za
Njujork. Bata Hari smatra da sam veoma talentovana i da bi
trebalo da studiram umetnost. Nakon toga ćemo se ukrcati na
brod i krenuti za Nemačku, preko Londona i Pariza. Ako mi se
bude dopalo, mogu se upisati na neki od tamošnjih
univerziteta. Bata Hari kaže da više ne morate da se sekirate za
mene, u finansijskom ili bilo kom drugom smislu. On i sestra
će preuzeti brigu o meni."
"Molim te da mi što pre odgovoriš", nastavljala je Ana.
"Pošalji mi pismo na čikašku adresu, a mi ćemo ovde urediti da
ono potom bude prosleđeno do mesta na kome ćemo odsesti."
Ana nijednom rečju nije pomenula kofer koji se u to
vreme nalazio u midlodijanskom železničkom skladištu,
čekajući da bude isporučen za Čikago. Do daljnjeg će morati
da se snađe bez njega. Kada kofer bude stigao do Čikaga, moći
će telegrafskim putem da utanači da joj se on prosledi do
Mejna ili Njujorka, kako bi mogla da se spakuje za evropsko
putovanje.
Ana je te večeri otišla na počinak opijena čudima koje je
videla na Svetskom sajmu i Holmsovom iznenađujućom
ponudom. Kasnije je Vilijem Kap, advokat teksaške firme Kap
end Kenti, izjavio: "Ana nije posedovala nikakvu ličnu
imovinu, tako da je u novonastaloj situaciji videla šansu da iz
korena promeni svoj dotadašnji život."
Sutradan ujutru Ana je dobila još jednu primamljivu
ponudu. Holms je objasnio da je, pre odlaska za Milvoki,
morao da sredi neke poslovne detalje, tako da je pozvao Anu -
samo Anu - da pođe s njim do Inglvuda kako bi joj pokazao
svoj hotel. Mini će za to vreme ostati u kući na Rajtvud aveniji
kako bi sredila stan i spakovala stvari.
Holms je bio tako velikodušan i tako šarmantan, a sada
kada je dobila priliku da ga bolje upozna, Ana je shvatila da je
bio i prilično naočit. Kada bi se zagledao u nju tim
očaravajućim plavim očima, neka čudna toplina bi joj prožela
dušu. Mini uopšte nije pogrešila što ga je odabrala za svog
životnog saputnika.
 Zabrinutost

KADA SU SE SAJAMSKE KAPIJE ZATVORILE,

prodavci ulaznica su prebrojali svoj pazar, ustanovivši da je tog
dana, 4. jula 1893. godine, sajam posetilo 283.273 posetilaca -
što je prevazilazilo ukupan broj posetilaca tokom čitave prve
nedelje sajma. To je bio prvi očigledan pokazatelj da je
interesovanje javnosti za čikašku manifestaciju doživelo
značajan porast. Ta optimistična cifra iznova je oživela
Bernamove nade da će Svetski sajam konačno uspeti da ostvari
nivo posećenosti koji su organizatori priželjkivali.
Međutim, već narednog dana kroz kapije Džekson parka
prošlo je svega 79.034 posetilaca, a tri dana kasnije cifra je
pala na neznatnih 44.537 posetilaca. Bankari koji su uložili
novac u Svetski sajam bili su ispunjeni sve snažnijom
strepnjom. Izložbeni revizor je već otkrio da je Bernamov
odsek potrošio preko 22 miliona dolara za izgradnju sajma
(oko 660 miliona dolara u današnjem novcu), što je bilo
dvostruko više od prvobitno planirane sume. Bankari su vršili
sve snažniji pritisak na upravni odbor, zahtevajući osnivanje
Komiteta za smanjenje troškova koji bi bio zadužen za
osmišljavanje i sprovođenje nužnih mera za smanjenje
izložbenih izdataka, uključujući otpuštanje suvišne radne snage
i eliminaciju brojnih odseka i komiteta.
Bernam je znao da bi se, ako bankari preuzmu kontrolu
nad budućnošću Svetskog sajma njegovi planovi i ambicije
mogli rasprsnuti u paramparčad. Da bi se izborili sa sve
snažnijim pritiskom finansijera, on i njegovi saradnici su
morali pod hitno osmisliti metode za ostvarenje daleko veće
posećenosti. Po zvaničnim proračunima, da bi sajam izbegao
finansijsku katastrofu - što bi predstavljalo ogromno poniženje
za čikaške biznismene koji su bili prvenstveno usredsređeni na
stvaranje profita - tokom preostalih meseci moralo se prodavati
minimum 100.000 ulaznica dnevno.
Da bi ti snovi postali iole ostvarivi, železničke kompanije
su morale sniziti cenu svojih usluga, a Frenk Milet je morao još
više intenzivirati svoja nastojanja da privuče posetioce iz svih
krajeva zemlje.
Dok je nacija sve dublje tonula u ekonomsku depresiju,
dok su banke postojano bankrotirale i dok je broj samoubistava
rastao iz dana u dan, Bernamovi planovi su delovali sve
beznadežnije.
 Klaustrofobija

HOLMS JE ZNAO DA ĆE VEĆINA njegovih gostiju u

to vreme biti na sajmu. Pokazao je Ani svoju apoteku, restoran
i berbernicu, a potom je odveo na krov, odakle se pružao
očaravajući pogled na inglvudsku panoramu i lepe senovite
stambene blokove koji su okruživali njegov zamak. Obilazak
se završio u njegovoj kancelariji, gde je zamolio Anu da sedne,
rekavši joj da mora obaviti neke administrativne poslove.
Podigao je sa stola nekoliko dokumenata i počeo pažljivo da ih
iščitava.
Tada je, zadubljen u posao, zamolio Anu da prošeta do
susedne prostorije, do hermetičke zvučno izolovane odaje,
kako bi mu donela dokument koji je ostavio unutra.
Ona mu je rado izašla u susret.
Holms je nečujno krenuo za njom.

Isprva je verovala da su se vrata slučajno zatvorila. U

prostoriji nije bilo ni tračka svetlosti. Ana je počela da lupa u
vrata, dozivajući Harija. Nakratko bi zastala, oslušnila da li
spolja dopire neki zvuk, a onda nastavila sa lupom i
dozivanjem. Nije bila uplašena, ali joj je bilo pomalo
neprijatno. Nije joj se dopadala ta tmina, koja je bila dublja i
neprijatnija od bilo čega što je dotad iskusila - mračnija čak i
od najmračnije teksaške noći bez trunke mesečine. Udarala je
šakama o vrata i ponovo osluškivala.
U sobi je već bilo strašno zagušljivo.
 Holms je pažljivo osluškivao, spokojno sedeći na stolici
postavljenoj pored zida koji je razdvajao njegovu kancelariju i
hermetičku odaju. Vreme je proticalo. U zgradi je bilo izuzetno
mirno. Oko sebe je osećao prijatno strujanje vazduha. Bila je to
jedna od pogodnosti koja je pružala kancelarija na uglu zgrade.
Blagi povetarac, još uvek prožet jutarnjom svežinom, donosio
je mirise prerijske trave i vlažne zemlje.

Ana je izula cipelu i počela da udara petom o vrata.

Unutra je postajalo sve toplije. Lice i rake su joj bili orošeni
graškama znoja. Pretpostavljala je da je Hari, nesvestan nevolje
koja ju je zadesila, otišao nekim poslom u drugi deo zgrade.
Zato joj još uvek nije priticao u pomoć, uprkos neprestanoj lupi
i dozivanju. Možda je otišao do nekog od lokala u prizemlju da
još nešto obavi. Dok je razmišljala o tome, strah joj se lagano
uvlačio u dušu. U prostoriji je bilo toliko sparno i zagušljivo da
je jedva disala. Osim toga, morala je u toalet.
Kada bude shvatio šta se desilo, Hari će je sigurno zasuti
bujicom izvinjenja. Nije smela da mu pokaže koliko se prepala.
Pokušala je da se opusti, sanjareći o putovanju na koje će se
otisnuti tog popodneva. I dalje joj je delovalo nekako nestvarno
da će ona, obična nastavnica iz jednog provincijskog teksaškog
gradića, uskoro šetati ulicama Londona i Pariza, ali je Hari
ozbiljno nameravao da ih povede na taj put. Sve je već bilo
detaljno isplanirano. U roku od samo nekoliko sati, njih troje će
se ukrcati na voz koji će ih odvesti do Milvokija, odakle će
nastaviti ka dražesnoj svežoj dolini reke Sent Lorens koja je
činila granicu između savezne države Njujork i Kanade.
Zamišljala je sebe kako sedi na prostranom tremu nekog lepog
hotela na rečnoj obali, pijuckajući čaj i posmatrajući zalazak
sunca.
Ponovo je počela da lupa u vrata, a potom - iz čistog
očajanja - i u zid koji je delio hermetičku odaju i Harijevu
promajnu kancelariju.

A tada je, kao i uvek, nastupila panika. Holms je

zamišljao Anu kako, preplavljena beznadežnošću, leži
šćućurena u uglu. Da je želeo, mogao je odjuriti do vrata, naglo
ih otvoriti, uzeti je u naručje i zajedno s njom zaplakati od
olakšanja što su za dlaku uspeli da izbegnu tragičan ishod.
Mogao je to učiniti u poslednjem minutu, u poslednjih nekoliko
sekundi. Mogao je to učiniti.
Holms se na trenutak mogao pojaviti na ulazu i pogledati
je sa širokim osmehom na licu samo da joj stavi do znanja da
se nije radilo o slučajnosti - a onda zalupiti vrata i vratiti se u
svoju stolicu i čekati da vidi dalji razvoj događaja. Ili bi još
istog trenutka mogao da ispuni odaju gasom. Sablasno šištanje
i oštar miris plina bi Ani, jednako jasno kao i njemu predočili
da je očekuje dotad neslućeno iskustvo. Osmehnuo se.
Mogao je uraditi bilo šta od tih stvari.
Morao je maksimalno napregnuti čula da bi čuo jecaje
koji su dopirali iznutra. Hermetični zaptivci, gvozdeni zidovi i
izolacija od mineralne vune prigušivali su većinu zvukova, ali
je Holms iz iskustva znao da je, ako bi prislonio uho uz cev za
dovod gasa, mogao ipak nazreti šta se dešavalo unutra.
To su bili trenuci za kojima je najviše žudeo, trenuci koji
su ga ispunjavali seksualnim uzbuđenjem koje je naizgled
trajalo satima, mada su se krici i preklinjanja koji su dopirali iz
hermetičke odaje u stvarnosti veoma brzo okončavali.
Kada su zvuci u potpunosti utihnuli, ispunio je odaju
gasom - za svaki slučaj.

Holms se potom vratio do stana na Rajtvud aveniji i

rekao Mini da se spremi za polazak, objasnivši joj da ih je Ana
čekala u zamku. Uzeo je Mini u naručje i nežno je poljubio,
rekavši joj je da je zaista srećna što ima tako dobru i tako finu
sestru.
Dok su putovali vozom ka Inglvudu, Holms je delovao
veselo i opušteno, kao da se upravo vratio iz neke očaravajuće
avanture.

Dva dana kasnije, 7. jula, porodica Oker je primila pismo

u kome ih je Henri Gordon obaveštavao da im stan više nije
potreban. Ta vest je iznenadila Okerove koji su verovali da je
Gordon sa svojom suprugom i svastikom još uvek živeo u
stanu. Lora Oker se popela na sprat i zakucala na vrata. Sa
druge strane nije dopirao nikakav zvuk. Pritisnula je kvaku i
ušla unutra.
"Ne znam kada su tačno napustili kući", izjavila je, "ali je
bilo očigledno da su se spakovali na brzinu jer su naokolo bile
razbacane razne sitnice i nekoliko knjiga. Prazne stranice su
bile istrgnute, kao da je neko hteo da ukloni podatke koji su bili
zabeleženi na njima.
Istog tog dana, 7. jula, službenik Vels Fargovog
predstavništva u teksaškom gradiću Midlodijanu natovario je
masivan putni kofer u prtljažni vagon voza koji je putovao ka
severu Za kofer - Anin kofer - bila je prikačena adresa:
"Gospođica Neni Vilijems, Ijubaznošću Gordona, 1220
Rajtvud avenija, Čikago."
Kofer je stigao u grad nekoliko dana kasnije. Vels Fargov
dostavljač je pokušao da ga isporuči na naznačenu adresu na
Rajtvud aveniji, ali tamo nije uspeo da pronađe nikoga ko se
prezivao Vilijems ili Gordon. Vratio je kofer u poslovnicu Vels
Farga. Niko nije došao po njega.

Holms se nedugo nakon toga obratio za pomoć jednom

poznaniku iz Inglvuda, izvesnom Sifasu Hamfriju. Hamfri je
imao teretna kola sa konjskom zapregom, tako da je zarađivao
za život prevozeći nameštaj, sanduke i druge kabaste stvari od
jednog do drugog mesta. Holms ga je pozvao da dođe po jedan
sanduk i jednu drvenu kutiju. "Dođite po te stvari kad padne
mrak", rekao mu je, "jer ne volim da komšiluk posmatra šta
radim." Sifas Hamfri je ispoštovao njegov zahtev i pojavio se u
dogovoreno vreme. Holms ga je poveo uza stepenište, do
mračne odaje sa masivnim vratima.
"Mesto je izgledalo jezivo", izjavio je kasnije Hamfri.
»Unutra nije bilo nijednog prozora, niti bilo kakvog nameštaja.
Naježio sam se od toga da treba da kročim tamo. Instinktivno
sam osetio da nešto nije u redu, ali mi gospodin Holms nije
ostavio puno vremena za razmišljanje."
Hamfri je prvo izneo dugu pravougaonu drvenu kutiju
veliku otprilike kao mrtvački sanduk. Kada je izašao na
pločnik, stavio ju je u uspravan položaj. Holms ga je posmatrao
sa prozora. Odmah je zalupao po prozorskom simsu,
doviknuvši, "Ne stavljajte je tako. Položite je na zemlju."
Hamfri ga je poslušao, a onda se vratio po drugu kutiju.
Bila je teška, ali mu to nije zadavalo probleme jer je,
zahvaljujući svom poslu, navikao na prenošenje tereta.
Holms mu je potom naložio da dugačku kutiju prebaci do
železničke stanice Union, objasnivši mu gde tačno treba da je
ostavi. Holms je pisle toga očigledno stupio u kontakt sa nekim
od čikaških transportnih preduzeća, dogovorivši se da njihov
radnik tamo preuzme kutiju i natovari je na voz. Hamfri nije
znao njeno konačno odredište.
Što se ticalo druge manje kutije, Hamfri se nije mogao
setiti gde ju je tačno prevezao, ali kasnija otkrića ukazuju da ju
je prebacio do kuće Čarlsa Čapela, u blizini bolnice Kuk
kaunti.

Nedugo nakon toga Holms se pojavio u domu svog

saradnika Bendžamina Pitezela, uručivši njegovoj porodici
neočekivan i dobrodošao poklon. Pitezelova supruga Keri
dobila je nekoliko haljina, nekoliko pari obuće i nekoliko
šešira. Kako je Holms objasnio, te slvari su pripadale njegovoj
rođaci, gospođici Mini Vilijems, koja se zbog udaje preselila
na istok. Holms je posavetovao Keri da iseče haljine i da od tog
materijala sašije odeću za svoje tri kćeri. Keri je bila zahvalna
na takvom gestu pažnje.
Holms je svog domara Patrika Kvinlana takođe iznenadio
velikodušnim poklonom. Kvinlan je dobio dva masivna putna
kofera. Na oba su se nalazili inicijali MRV.
 Oluja i vatra

OBIM BERNAMOVOG POSLA se nije smanjivao, a

ritam rada u njegovoj kancelariji nije jenjavao. Izložbena
zdanja su konačno bila dovršena i svi eksponati su bili na
svojim meslima. Danijel Bernam dobro je znao da je Svetski
sajam, poput potamnelog srebra, mogao lako izgubiti svoj sjaj
ako se ne preduzmu dolične mere za njegovo održavanje. Pa
ipak, iako je Bernam nastojao da sve konce drži u svojim
rukama, ipak neke stvari su se odvijale mimo njegovog znanja
ili njegovih moći.
Nedelja, 9. jul, donela je toplo i sparno vreme, bez
uobičajenog vetrića koji je pirio nad Džekson parkom.
Posetioci su se oduševljeno sjatili ka Ferisovom točku i
midvejskom balonu koji je, sasvim logično, dobio naziv
Čikago. Balon, u čijoj se unulrašnjosti nalazilo 100.000 kubnih
stopa hidrogena, bio je kontrolisan pomoću užeta pričvršćenog
za čekrk. Do tri sata po podne, balon Čikago se već trideset pet
puta zaredom podigao do visine od hiljadu stopa. Nemac koji
je upravljao balonom zadovoljno je osmatrao nebo. Dan je bio
kao stvoren za tu vrstu aktivnosti. Vazduh je bio tako miran,
primetio je, da će visak bačen iz korpe verovatno pasti pravo na
čekrk koji se nalazio ispod balona.
Međutim, tačno u tri sata po podne, upravnik "Salonskog
parka" Dž.F. Morgan proverio je instrumente i ustanovio
iznenadan pad barometarskog pritiska, što je ukazivalo na
približavanje oluje. Odmah je obustavio prodaju karata i
naredio svojim radnicima da spuste balon. Primetio je da
Ferisovi ljudi nisu preduzeli slične mere predostrožnosti. Točak
je nastavio da se okreće.
 Oblaci su počeli da se gomilaju, nebo su preplavile
purpurne nijanse, a sa severozapada je zaduvao snažan vetar.
Nebo se uleglo ka zemlji i na njemu se obrazovao mali levkasti
oblak koji se ustremio duž jezerske obale, u pravcu sajmišta.
Ferisov točak je bio pun putnika koji su sa strepnjom
posmatrali kako levkasti oblak izvodi svoj danse du ventre
preko Džekson parka, krećući se pravo ka Midvej plezansu.
Upravnik Morgan je naredio svojim ljudima da zgrabe
konopce za prizemljenje i da ih što čvršće stegnu.

Nebo nad Džekson parkom se tako naprasno smračilo da

je Bernam izleteo napolje. Snažan vetar je duvao iz svih
pravaca, podižući papirnu ambalažu koja je, zahvaćena
strujama uskovitlanog vazduha, podsećala na jato belih
galebova. Nebo se spustilo gotovo do samog tla, a u daljini je
odjeknuo prasak stakla - zvuk koji se nije mogao opisati kao
naivno zveckanje razbijenog prozora, već kao grmljavina
velikih staklenih ploča koje se stropoštavaju na tlo.
Ogromno stakleno okno sletelo je sa krova Zgrade za
poljoprivredu, smrskavši sto za kojim je, samo nekoliko
sekundi ranije, sedela mlada prodavačica bombona. Sa Zgrade
za industriju i slobodne umetnosti je takođe sletelo šest krovnih
ploča. Izlagači su se rastrčali naokolo kako bi zaštitili svoje
dragocene eksponate.
Komplenta površine 40 kvadratnih stopa bila je oduvana
sa kupole Mašinske zgrade, dok je Mađarski kafe ostao bez
kompletnog krova, jedan od Olmstedovih električnih brodića
na brzinu je pristao uz obalu kako bi evakuisao putnike. Posada
je nastavila ka skloništu, ali se snažan nalet vetra ubrzo obrušio
na brodsku nadstrešnicu, oborivši brodić na bok. Kormilar i
kondukter uspeli su da doplivaju do obale.
Ogromno perje je poigravalo u vazduhu, ali je dvadeset
osam nojeva sa midvejske promenade stoički podnelo taj
gubitak.

Ljudi koji su se zatekli na Ferisovom točku drhtali su od

hladnoće i strepnje. Jedna žena je pala u nesvest. Kasnije je
jedan od putnika opisao svoje iskustvo u časopisu Endžinier
njuz: "Jedan gospodin i ja smo nekako uspeli da pričvrstimo
vrata. Vetar je bio tako jak da se činilo da kiša pada
horizontalno umesto vertikalno." Međutim, točak je nastavio da
se okrećе, kao da se radilo o najobičnijem lahoru. Putnici su
osećali samo blago vibriranje. Po slobodnoj proceni pomenutog
svedoka, koji je očigledno bio inženjer, točak se uprkos silini
vetra naherio za svega jedan i po inč.
Putnici su sa Ferisovog točka posmatrali kako je vetar
zahvatio o privezani balon i otrgao ga od radnika koji su svom
snagom držali konopce, na trenutak povukavši upravnika
Morgana naviše. Vetar je mlatio balon kao izvrnutu boksersku
vreću, da bi ga na kraju razneo u paramparčad i razbacao
komadiće balonskog platna, koje je bilo sačinjeno od devet
hiljada jardi38 svile, na daljinu od pola milje.
Morgan je prilično mirno podneo katastrofu. "Iskreno
rečeno, sa izvesnim užitkom sam posmatrao približavanje
oluje", izjavio je on. "Kada se balon rasprsnuo na komadiće,
bio je to prizor kakav se viđa samo jednom u životu, mada bi
vlasnici deonica sigurno napomenuli da je njih taj prizor
papreno koštao."
Ne može se pouzdano reći da li je ta neočekivana oluja
bila u izvrsnoj vezi sa onim što se desilo narednog dana, u
ponedeljak 10. jula, ali mnogi smatraju dа se nije radilo o čistoj
koincidenciji.

U ponedeljak, nešto posle jedan sat po podne, dok je

38 Jard iznosi 0.914 metara (Prim. prev.).

Bernam nadgledao popravke i dok su radnici raščišćavali
sajmište od stvari koje je oluja razbacala naokolo, dim je počeo
da se diže sa kupole na tornju Rashladne zgrade, gde je 17.
juna već došlo do sitnog, brzo lokalizovanog požara.
Toranj je bio napravljen od drveta i u njemu se nalazio
veliki gvozdeni dimnjak koji je bio povezan sa tri parna kotla
smeštena u glavnoj zgradi. Paradoksalno, toplota je bila
neophodna čak i za stvaranje hladnoće. Dimnjak se okončavao
na trideset inča ispod vrha kule, gde je trebalo da bude
postavljen dodatni gvozdeni element, takozvani naprstak, koji
bi štrčao iznad vrha i služio kao produžetak dimnjaka. Naprstak
je predstavljao ključni deo konstrukcije koju je osmislio
arhitekta Frenk Bernam, a njegov zadatak je bio da zaštiti
okolne drvene zidove od pregrejanih gasova koji su izlazili iz
dimnjaka. Međutim, izvođač radova iz nekog razloga nije
instalirao taj dodatni element, tako da se zgrada mogla
uporediti sa kućom čiji se odžak nije završavao iznad krova,
već na tavanu.
Prvi poziv na uzbunu u vatrogasnom odseku oglasio se u
1:32 popodne. Vozila su jurnula ka zgradi. Dvadeset
vatrogasaca, pod vođstvom kapetana Džejmsa Ficpatrika,
uleteli su u glavnu zgradu i popeli se na krov. Odatle su
nastavili ka tornju, popevši se stepeništem dužine 70 stopa do
spoljašnjeg balkona. Uz pomoć konopaca dovukli su
vatrogasno crevo i merdevine dugačke 25 stopa. Potom su
pričvrstili crevo za toranj.
Ficpatrik i njegovi ljudi nisu na vreme shvatili da je požar
na vrhu kule predstavljao smrtonosnu zamku. Fragmenti
zapaljenog materijala padali su u prostor između gvozdenog
dimnjaka i unutrašnjih zidova kule, napravljenih od glatke bele
borovine. Ti plamteći ostaci su izazvali vatru koja je, na tako
ograničenom prostoru, uskoro potrošila sav raspoloživ vazduh i
ugasila se sama od sebe, ostavljajući pregrejanu plazmu kojoj
je bila potrebna samo sveža količina kiseonika da bi dobila
eksplozivna svojstva.
Dok su se vatrogasci koji su stajali na balkonu
koncentrisali na požar koji je plamteo iznad njih, stub belog
dima počeo je da izbija ispod njihovih nogu.

U 1:41 po podne u vatrogasnom odseku se oglasio drugi

poziv na uzbunu. Istog trenutka je aktivirana i velika sirena u
Zgradi za mašinstvo. Na hiljade posetilaca je krenulo u pravcu
dima, preplavivši travnjake i staze oko Rashladne zgrade. Neki
su poneli i ručak. Bernam i Dejvis su se odmah sjurili na lice
mesta. Pripadnici garde raščišćavali su prolaz za dodatna
vatrogasna vozila. Posetioci koji su se u tom trenutku zatekli na
Ferisovom točku imali su najjasniji i najstravičniji pogled na
ono što je usledilo.
"Nikada ranije", pisalo je u izveštaju vatrogasnog odseka,
"tolika masa preneraženih posmatrača nije prisustvovala tako
stravičnoj tragediji."

Vatra je odjednom pokuljala iz unutrašnjosti kule, na

mestu koje se nalazilo oko pedeset stopa ispod Ficpatrika i
njegovih ljudi. Sveža količina vazduha je jurnula unutra,
podstakavši snažnu eksploziju. Prema zvaničnom izveštaju
vatrogasnog odseka, "gasovi prikupljeni u vazdušnom oknu su
planuli i unutrašnjost tornja se u tren oka pretvorila u
pomahnitalu peć".
Vatrogasac Džon Dejvis je stajao na balkonu sa
kapetanom Ficpatrikom i svojim zaprepašćenim kolegama.
"Shvatio sam da imam samo jednu mogućnost i odlučio sam da
rizikujem", objašnjavao je kasnije Dejvis. "Skočio sam ka
crevu i imao dovoljno sreće da ga uhvatim. Ostali momci su
bili tako užasnuti da su stajali kao paralisani."
Dejvis i još jedan vatrogasac su pomoću creva uspeli da
se spuste na zemlju. Vatrogasci koji su ostali na balkonu su,
shvativši da im nema spasa, počeli da se opraštaju. Okupljeni
posetioci su zaprepašćeno posmatrali kako se zatočeni
vatrogasci grle i rukuju, spremaju se za smrt. Kapetan Ficpatrik
je zgrabio jedan od konopaca i spustio se kroz vatru do glavnog
krova, gde je ostao da leži sa slomljenom nogom, unutrašnjim
povredama i napola sagorelim brkovima. Još nekoliko
vatrogasaca je pokušalo da se domogne krova, ali su se njihovi
pokušaji završili fatalnim ishodom.
Vatrogasni maršal Marfi se sa još dvojicom muškaraca
popeo uz merdevine kako bi izbavili Ficpatrika. Uspeli su da
ga pomoću konopaca spuste na zemlju. Kapetan je bio živ, ali
ga je snaga već izdavala.
Sve u svemu, u požaru je poginulo dvanaest vatrogasaca i
trojica radnika. Ficpatrik je preminuo u devet sati te hladne
večeri.
Narednog dana broj posetilaca je premašio cifru od sto
hiljada. Izgoreli ostaci Rashladne zgrade, oko kojih se još uvek
širio miris dima, predstavljali su neodoljiv prizor.

Po zahtevu glavnog islednika, odmah je pokrenuta istraga

tokom koje je porota saslušala svedočenja Danijela Bernama,
Frenka Bernama, službenika železare Herkules ajron vorks i
vatrogasaca. Danijel Bernam je izjavio da ga niko nije
obavestio o prethodnom požaru i da mu nije bilo poznato da u
Rashladnoj zgradi nije bio instaliran zaštitni naprstak. Budući
da se radilo o privatnoj koncesiji, objašnjavao je Bernam, on
nije imao ovlašćenja da kontroliše samu izgradnju, već je u
njegovoj nadležnosti bilo samo da odobri arhitektonski
projekat. U utorak, 18. jula, porota je Danijela Bernama,
vatrogasnog maršala Marfija i dvojicu službenika železare
Herkules optužila za nedopustivo zanemarivanje dužnosti i
prosledila slučaj istražnom sudu.
 Bernam je bio zaprepašćen, ali se uzdržao od bilo kakvih
komentara. "Pokušaj da se vi na bilo koji način proglasite
odgovornim za tragediju koja se desila predstavlja nečuvenu
nepravdu" pisao je Dajon Džeraldin, Bernamov glavni
građevinski nadzornik. "Ljudi koji su istupili sa takvom
optužbom su ili užasno glupi ili strašno loše informisani."
Po uobičajenoj proceduri, Bernam i ostali optuženi
trebalo je da budu uhapšeni do polaganja kaucije, ali su u ovom
slučaju čak i glavni islednik i njegovi saradnici ostali zatečeni.
Šerif nije pokazivao nameru da uhapsi izvršnog direktora
Svetske izložbe. Bernam je sutradan ujutru položio kauciju.
Dok se u vazduhu još uvek osećao miris ugljenisanog
drveta, Bernam je zatvorio krovna šetališta na zgradama za
transport i industriju, kao i balkone i gornje galerije
Administrativne zgrade, plašeći se da bi izbijanje požara u
nekom od tih zdanja moglo podstaći paniku koja bi
prouzrokovala tragediju još većih razmera. Na stotine ljudi se
svakodnevno šetalo po krovu Zgrade za industriju i slobodne
umetnosti, odakle se moglo sići jedino pomoću liftova. Bernam
je u svojim mislima već video kako prestravljeni muškarci,
žene i deca pokušavaju da se spuste preko iskošenih staklenih
ploča i kako, u sveopštoj pometnji i panici, propadaju kroz
krov i padaju na pod izložbene dvorane sa visine od dve stotine
stopa.

Da stvari budu još gore, istog dana kada je istražna

porota naložila Bernamovo hapšenje, 18. jula 1893. godine,
upravni odbor Svetske izložbe poklekao je pred pritiscima
finansijera i izglasao osnivanje tročlanog Komiteta za
smanjenje troškova čiji su funkcioneri dobili neograničena
ovlašćenja da primenom svih raspoloživih sredstava skrešu
troškove izložbe na minimum. Upravni odbor Kompanije za
organizaciju Svetske izložbe ubrzo je usvojio rezoluciju u kojoj
se izričito ukazivalo da, počev od prvog avgusta, "svi troškovi
povezani sa izgradnjom i održavanjem izložbe, kao i sa
organizovanjem tamošnjih manifestacija, moraju biti prethodno
odobreni od strane gore navedenog komiteta". Još od samog
početka bilo je jasno da će glavnu metu novoosnovanog
komiteta predstavljati Bernamov odsek za izvršenje radova.
Jednako jasna, bar u očima Danijela Bernama, bila je i
činjenica da je poslednje što je Svetskoj izložbi bilo potrebno u
trenutku dok su on i Frenk Milet svim silama nastojali da
povećaju posećenost - što je nužno zahtevalo dodatne izdatke -
bio nadobudni trio birokratskih cepidlaka koji će unedogled
većati o svakoj potrošenoj pari. Milet već beše osmislio
izuzetno privlačan program za mesec avgust u kome je ključno
mesto imao veliki midvejski bulevaru na kome će izložbeni
čelnici, predvođeni Danijelom Bernamom, plesati sa
dahomejskim urođenicima i alžirskim trbušnim plesačicama. U
svetlu novonastalih okolnosti, bilo je nesumnjivo da komitetski
funkcioneri midvejski bal i ostale Miletove manifestacije
okarakterisati kao izlišne troškove. Pa ipak, Bernam je bio
uveren da su takvi izdaci, baš kao i dalja ulaganja u policijsko
obezbeđenje, uklanjanje smeća i održavanje puteva i travnjaka,
bili od vitalnog značaja.
Bernam je opravdano strahovao da bi, ukoliko Komitet
za smanjenje troškova zaista uzme stvari u svoje ruke,
Svetskom sajmu mogla biti naneta nepopravljiva šteta.
 Ljubav

POSLEDICE POŽARA KOJI JE ZAHVATIO

Rashladnu zgradu još uvek su bile vidljive kada je na sajam
stigla učiteljska ekspedicija iz Sent Luisa, u pratnji jednog
mladog i šarmantnog novinskog reportera. Grupa od dvadeset
četiri učiteljice koje su pobedile na konkursu dnevnog lista
Sent Luis ripablik bila je nagrađena besplatnim putovanjem na
Svetski sajam. Zajedno sa svojim prijateljicama i rođakama -
što je ukupno iznosilo četrdeset putnika - učiteljice su se
ukrcale u luksuzni kušet-vagon, nazvan Benares, koji im je na
raspolaganje stavila železnička kompanija Čikago end Olton.
Gošće iz Sent Luisa stigle su na čikašku stanicu Union u
ponedeljak 17. jula u osam sati ujutru, odakle su se kočijama
prevezle do hotela Varsiti, gde su imale rezervisane sobe. Hotel
se nalazio u neposrednoj blizini sajmišta, tako da su učiteljice
sa balkona na drugom spratu mogle posmatrati Ferisov točak,
krov Zgrade za industriju i slobodne umetnosti i pozlaćenu
glavu Velike Meri.
Reporter koji se nalazio u njihovoj pratnji, mladi i
ambiciozni Teodor Drajzer, zračio je duhovitošću i
samopouzdanjem, što ga je činilo izuzetno privlačnim u očima
njegovih saputnica. Drajzer je bez ikakvog ustručavanja
flertovao sa svim učiteljicama odreda, ali mu je za oko,
naravno, najviše zapala dama koja je pokazivala najmanje
interesovanja za njega - sitna, lepuškasta i rezervisana žena po
imenu Sara Ozborn Vajt, kojoj je jedan od njenih bivših
udvarača nadenuo nadimak "Testija" zbog sklonosti da se
oblači u odeću smeđih nijansi. Sara se, na prvi pogled, uopšte
nije uklapala u Drajzerov tip žene. Mladi novinar je bio poznat
po svojim ljubavnim avanturama, a u to vreme se nalazio u
čisto fizičkoj vezi sa svojom gazdaricom. Sara Vajt je drastično
odudarala od njegovih bivših ljubavnica, tako da ga je osvojila
već na prvi pogled. Po njegovim rečima, Sara je posedovala
"izuzetnu privlačnost prikrivenu držanjem koje je odisalo
krajnjom čednošću i devičanskom uzdržanošću."
Drajzer i njegova učiteljska svita napravili su par krugova
na Ferisovom točku i posetili Bufalo Bilovu arenu, gde je
galantni pukovnik Kodi lično pozdravio dame iz Sent Luisa i
rukovao se sa svakom od njih. Grupa je potom krenula u
obilazak Zgrade za industriju i slobodne umetnosti, gde je,
kako je Drajzer objasnio, "čovek mogao punih godinu dana da
šeta od eksponata do eksponata i da mu opet ne bude
dovoljno". Na Midvej plezansu, Drajzer je nagovorio Džejmsa
Dž. Korbeta da se upozna sa njegovim pratiljama. Korbet je bio
bokser koji je nokautirao Džona L. Salivana u velikom
bokserskom meču održanom u septembru 1892. godine, meču
koji je zauzeo kompletnu naslovnu stranu jutarnjeg izdanja
Čikago tribjunа - Korbet se takođe rukovao sa učiteljicama, ali
je jedna od njih odbila ukazanu čast. Kako se ispostavilo,
dotična dama se prezivala Salivan.
Drajzer je koristio svaku pogodnu priliku da izdvoji Saru
Vajt od ostatka Ripablikove učiteljske skupine, kojoj je
nadenuo nadimak "četrdeset razbojnica", ali njegovi zavodnički
pokušaji nisu bili naročito uspešni. Osim toga, Sara je pošla na
put u pratnji svoje sestre Rouz, što je dodatno komplikovalo
stvari. Drajzer je tokom tog putovanja bar jednom pokušao da
poljubi Saru. Ona ga je odbila, rekavši mu da ne bude
"sentimentalan".
Drajzer u Čikagu nije uspeo da zavede ženu koja mu je
zapala za oko, ali je zato sam bio uspešno zaveden - Svetskom
izložbom. Prizori koje je tamo video zasuli su ga "čarobnim
prahom koji se staložio tek nakon nekoliko meseci". Najveću
draž imale su sajamske noći, "kada su stopljena obličja
izduženih senki titrala naokolo, a zvezde svetlucale nad
površinom jezera i kupolama Belog grada".
Sara Vajt je ostala u njegovim mislima čak i kada je
sajamska ekspedicija bila završena i kada se svita od "četrdeset
razbojnica" vratila u Sent Luis. Drajzer je nastavio da se udvara
Sari i istovremeno se ozbiljnije usredsredio na svoje književne
ambicije. Ubrzo je napustio Sent Luis kako bi se oprobao kao
urednik lokalnih novina u jednom provincijskom gradiću u
Mičigenu, ali je u veoma kratkom roku shvatio da taj posao
nije bio onako bajkovit kao što je isprva zamišljao. Nakon
nekoliko usputnih stanica, stigao je do Pitsburga. Nastavio je
da piše Sari Vajt i da je posećuje kad god bi se vratio u Sent
Luis. Jednom prilikom ju je zamolio da mu sedne u krilo. Ona
ga je odbila.
Međutim, Sara ga nije odbila kada ju je upitao da se uda
za njega. Drajzer je svom prijatelju Džonu Maksvelu, koji je
pisao za Sent Luis glob-demokrat, pokazao njenu fotografiju.
Dok je zaljubljeni Drajzer u Sari video ženu koja je zračila
očaravajućom misterioznošću, Maksvel je video običnu
učiteljicu starinskog kova. "Ako se sada oženiš - i to ženom
tako uštogljenog držanja i skučenih nazora, koja je pri tom
starija od tebe - ti si propao čovek", upozorio je on svog
prijatelja.
Bio je to dobar savet za čoveka poput Drajzera, ali je
Drajzer bio poznat po tome što je retko kad prihvatao savete.

Ferisov točak je posedovao naročitu draž za ljubavne

parove koji su često tražili dozvolu da se venčaju na njegovoj
najvišoj tački. Luter Rajs nijednom nije dopustio takav
spektakl, ali je u dva navrata omogućio parovima koju su već
poslali pozivnice da se venčaju u njegovoj kancelariji.
Uprkos očiglednom romantičnom potencijalu Ferisovog
točka, noćne vožnje nikada nisu postale naročito popularne.
Omiljeno vreme za vožnju predstavljao je zlatni sat između pet
i šest uveče.

Holms, koji je sada bio slobodan muškarac i vlasnik

velikog zemljišnog poseda u Teksasu, ponovo je posetio sajam
u pratnji jedne nove mlade dame, Džordžijane Jouk, koju je
upoznao pre nekoliko meseci u robnoj kući Šlezinger end
Majer, gde je Džordžijana bila prodavačica. Džordžijana je
odrasla u gradu Frenklinu u Indijani, gde je ostala sve do 1891.
godine, kada je odlučila da napusti roditeljski dom i započne
samostalan život u uzbudljivom i glamuroznom Čikagu. Kada
je upoznala Holmsa imala je samo dvadeset tri godine, ali je
zbog sitne građe i zlatnoplave kose delovala mnogo mlađe,
gotovo kao devojčica - ako se izuzmu oštre izražajne crte lica i
inteligencija koja je izbijala iz krupnih plavih očiju.
Džordžijana nikada nije srela nekog nalik Holmsu. Njen
novi poznanik je bio zgodan, rečit i očigledno veoma imućan.
Posedovao je čak i neko imanje u Evropi. Pa ipak bilo joj ga je
pomalo žao. Bio je tako usamljen. Nije imao nikog od
porodice, izuzev jedne tetke koja je živela u Africi. Nedavno je
ostao bez ujaka koji mu je ostavio u nasleđe velike zemljišne
posede na jugu zemlje i u gradiću Fort Vort u Teksasu.
Holms je zasuo Džordžijanu mnoštvom poklona.
Devojka iz Indijane je, između ostalog, dobila Bibliju,
dijamantske minđuše i medaljon - "dražesno srdašce ukrašeno
biserima", kako je kasnije objasnila.
Holms i Džordžijana su se provozali na Ferisovom točku,
a nakon toga su iznajmili gondolu kojom su se prevezli do
Zelenog ostrva, gde su dugo šetali senovitim mirisnim stazama,
obasjani nežnom svetlošću kineskih lampiona.
Holms ju je na tom mestu zaprosio i ona je bez ikakvog
oklevanja pristala.
Međutim, Holms ju je odmah upozorio da će on, prilikom
sklapanja braka, morati da upotrebi drugo ime, Henri Mensfild
Hauard. Tako se zvao njegov pokojni ujak, objasnio je. Njegov
ujak je bio strašno ponosan čovek, tako da je zaveštao Holmsu
svoje bogatstvo pod uslovom da prethodno usvoji njegovo ime.
Holms je, iz čistog poštovanja, pristao na taj zahtev.

Gradonačelnik Harison je takođe bio zaljubljen do ušiju -

u mladu damu iz Nju Orleansa koja se zvala Eni Hauard.
Harison je u to vreme imao šezdeset osam godina i već dvaput
je ostajao udovac, dok je Eni imala dvadeset i kusur. Istini za
volju, niko nije znao koliko je tačno iznosio taj kusur, ali su se
najčešće procene kretale u dijapazonu između dvadeset jedne i
dvadeset sedam. Po jednom od opisa, Harisonova izabranica je
bila "debeljuškasta" i "puna života". Tokom Svetskog sajma
privremeno se preselila u Čikago, gde je iznajmila vilu u
neposrednoj blizini gradonačelnikove kuće. Dane je provodila
u Džekson parku, gde je obilato kupovala umetnička dela.
Harison i gospođica Hauard imali su jednu vest za
stanovnike Čikaga, ali je gradona čelnik nameravao da je
obelodani tek 28. oktobra, dva dana uoči zvaničnog zatvaranja,
manifestaciji povodom Dana američkih gradova. Biće to
njegov dan, razmišljao je Harison - dan kada će dobiti priliku
da, među nekoliko hiljada gradonačelnika iz svih delova zemlje
zablista u punom sjaju kao prvi čovek Čikaga, grada koji je
organizovao najveličanstveniji sajam u istoriji ljudskog roda.
 Midvejski čudaci

TRIDESET PRVOG JULA 1893. godine, nakon što je

obavio temeljna istraživanja, Komitet za smanjenje troškova
podneo je izveštaj Upravnom odboru Svetske izložbe. U
izveštaju je pisalo da se finansijsko poslovanje sajma "može
najblažim rečima okarakterisati kao "ekstravagantno", zbog
čega su se u najkraćem mogućem roku morale sprovesti
konkretne mere za smanjenje troškova i radne snage. "Što se
tiče Odseka za izgradnju, prosto smo bili zatečeni onim što
smo ustanovili", nastavljali su autori izveštaja. "Nismo imali
dovoljno vremena da zalazimo u detalje, ali smo stekli snažan
utisak da se taj odsek u svom poslovanju pridržava generalne
teorije da novac ne predstavlja nikakav problem."
Funkcioneri tročlanog Komiteta za smanjenje troškova
jasno su stavljali do znanja da je što se njih lično ticalo,
fmansijski uspeh Svetske izložbe bio od jednakog značaja kao i
njen neosporni estetski trijumf. Čast vodećih čikaških
biznismena, koji su se ponosili svojom nesentimentalnom - pa
čak i nemilosrdnom - borbom za ostvarenje maksimalnog
profita, bila je ugrožena. Izveštaj se završavao rečima: "Ako ne
želimo da naš poslovni ugled bude diskreditovan u javnosti,
moramo pod hitno preduzeti što oštrije i što odlučnije mere
koje će zavesti red u finansijskom poslovanju Svetske izložbe."
U zasebnim izjavama, članovi Komiteta za smanjenje
troškova zahtevali su od upravnog odbora da njihovom
komitetu podari stalan status i neograničena ovlašćenja u
nadgledanju svih troškova izložbe, bez obzira o kolikim
iznosima se radilo.
To je bilo previše, čak i za jednako okorele biznismene iz
upravnog odbora. Predsednik Higinbodam je izjavio da će
radije podneti ostavku nego što će nekome staviti u ruke toliku
moć. Ostali članovi upravnog odbora podržali su njegovo
stanovište. Uvređen takvom reakcijom, tročlani Komitet za
smanjenje troškova podneo je grupnu ostavku. Jedan od
članova komiteta je kasnije izjavio u novinama, "Da je upravni
odbor komitetu podario ovlašćenja koja su mu prvobitno bila
obećana, mnogi čelni ljudi bi sleteli sa svojih položaja. Bilo bi
toliko upražnjenih fotelja da se njima zakrči pola Trga časti."
Tako strog i prekoran izveštaj bio je neprihvatljiv u
vreme kada je čitav Čikago trijumfovao što je sajam uopšte
uspeo da bude realizovan i što je bio mnogo lepši nego što je
bilo ko mogao da zamisli. Čak je i Njujork uputio izvinjenje
čelnicima i stanovnicima Čikaga - ili je to bar u ime svojih
sugrađana učinio Čarls T. Rut, urednik časopisa Njujork draj
guds reporter. U uvodniku objavljenom u četvrtak, 10. avgusta
1893. godine, Rut je podsetio na podsmešljive i
omalovažavajuće izjave koje su njujorški urednici upućivali na
račun Čikaga još otkako je tom gradu bila dodeljena
organizacija Svetske izložbe. "Na stotine javnih glasila, među
kojima su se nalazili gotovo svi najugledniji istočni dnevni
listovi, udružilo je snage u zluradom likovanju nad apsurdnom
idejom da bi taj neotesani, skorojevićki, svinjarski grad mogао
organizovati istinsku Svetsku izložbu..." Nadmeni istočnjački
kritičari su se u međuvremenu utišali, nastavljao je on, ali niko
od njih nije našao za shodno da uputi "časno izvinjenje koje je
Njujork očigledno dugovao Čikagu. Rut je u svom članku, koji
su mnogi njegovi sugrađani verovatno doživeli kao čistu jeres,
ukazivao da Njujork sigurno ne bi uspeo tako maestralno da
odradi taj posao. "Po mom ličnom zapažanju, Njujork nikada
ne pristupa nekom poduhvatu na način na koji se Čikago latio
organizacije Svetskog sajma. Bez tog nesebičnog udruživanja
snaga, poslovnog prestiža, fmansijske nadmoći i ostalih
osobina koje krase taj donedavno prezreni grad, Njujork nikada
ne bi uspeo da sagradi nešto što bi u svojoj veličanstvenosti
moglo parirati Belom gradu." Kucnuo je čas da se konačno
prizna istina. "Čikago je razočarao svoje neprijatelje i zadivio
svet", pisao je Čarls T. Rut, koji, usput budi rečeno, nije bio ni
u kakvom srodstvu sa preminulim Bernamovim partnerom
Džonom Rutom.
Bez obzira na takve hvalospeve, članovi upravnog odbora
i ostali sajamski funkcioneri se nisu zanosili bilo kakvim
iluzijama. Broj prodatih ulaznica se, uprkos ohrabrujućem
uzlaznom trendu, morao još više povećati - i to što pre. Do
ceremonije svečanog zatvaranja, zakazane za 30. oktobar, beše
preostalo još samo tri meseca. (Sajam je po prvobitnim
planovima trebalo da se zatvori poslednjeg dana oktobra, što
znači 31. oktobra, ali je neki anonimni službenik iz federalne
administracije zabludelo verovao da oktobar ima 30 dana, tako
da je ta greška ostala ovekovečena u zvaničnom programu
Svetske izložbe.)
Upravni odbor je počeo da vrši sve snažniji pritisak na
železničke kompanije da snize cene svojih usluga, a Čikago
tribjun je tu kampanju pretvorio u pravi krstaški pohod. "Takvo
ponašanje je nepatriotsko, jer je ovo Svetska izložba, a ne
provincijski vašar", pisalo je u uvodniku objavljenom 11.
avgusta 1893. godine. "Odbijanje železničkih kompanija da
snize cene karata predstavlja sraman i sebičan čin." Narednog
dana isti dnevni list je odabrao Čonsija Dipjua, predsednika
Njujork centrala, kao glavnu metu naročito zajedljivog
komentara. "Gospodin Dipju je sve vreme nastupao kao iskreni
prijatelj Svetskog sajma i zasipao nas izjavama da će njegova
kompanija čestito odraditi svoj deo posla i omogućiti
desetinama hiljada posetilaca da stignu ovde, u zaleđe
Nijagarinih vodopada..." Međutim, Čonsi Dipju nije održao
svoje obećanje, ukazivao je Tribjun, tako da se od njega sada
očekivalo da "podnese ostavku na počasni položaj čikaškog
usvojenog sina. Čikagu takvi ljudi nisu potrebni". Frenk Milet,
šef odseka za pospešivanje posećenosti, u međuvremenu je
svim silama nastojao da promoviše Svetski sajam,
osmišljavajući brojne egzotične manifestacije. Milet je u
bazenu na Trgu časti organizovao veslačke trke između
predstavnika etničkih zajednica sa Midvej plezansa. Takmičari
su svakog utorka uveče odmeravali snage u raznim vrstama
tradicionalnih čamaca i brodića iz svih krajeva sveta. "Naša
namera je da oživimo atmosferu na lagunama i na Trgu časti",
objašnjavao je Milet u jednom intervjuu. "Ljudi su se već
zamorili od posmatranja električnih brodića, tako da smo
smatrali da bi dovođenje Turaka, stanovnika Južnih mora,
Singaleza, Eskima i američkih Indijanaca koji bi plovili
naokolo u svojim tradicionalnim čamcima sigurno doprinelo
zanimljivosti i bogatstvu izložbenog ambijenta."
Milet je takođe organizovao plivačka nadmetanja između
raznih midvejskih "čudaka, kako je štampa nazivala pripadnike
egzotičnih etničkih zajednica. Ta dešavanja su bila na
programu petkom. Prva trka je bila održana 11. avgusta na
izložbenoj laguni, kada su pripadnici afričkog plemena Zulu
odmerili snage sa južnoameričkim Indijancima. Takmičenju su
se potom pridružili Dahomejci i Turci, koji su bili "dlakavi kao
gorile", kako je pisao novinar Čikago tribjuna, sa
antropološkom uviđajnošću karakterističnom za to doba.
"Takmičari iz egzotičnih zemalja privlačili su pažnju
oskudnom odećom i ozbiljnošću sa kojom su se latili borbe za
osvajanje zlatnika u apoenima od pet dolara."
Miletov gala događaj bio je veliki midvejski bal, održan u
večernjim satima u sredu 16. avgusta. Tribjun, koji je taj
događaj nazvao "bal midvejskih čudaka", raspirivao je žudnju
javnosti napomenom da su midvejske trbušne plesačice
izazvale pravu sablazan među članicama Ženskog upravnog
odbora. "Iako još uvek nije jasno da li paniku koja je zahvatila
naše ugledne dame... treba pripisati kršenju moralnih načela ili
strahu da bi izvođačice mogle dobiti upalu trbušne maramice
ukoliko nastave sa takvim izvijanjem i grčenjem trbušnih
mišića, one su ujedinjene u stanovištu da pojava koja se ne
smatra nimalo neumesnom na obalama Nila ili na sirijskim
pijacama deluje krajnje nedolično na čikaškom Midvej
plezansu, smeštenom na potezu između Džekson i Vašington
parka."
Međutim, nastavljao je novinar Čikago tribjuna, sada su
te trbušne plesačice, kao i mnoge druge oskudno odevene
žiteljke Midveja koje su bez trunke srama njihale svojim
oblinama pred očima javnosti, bile pozvane na veliki bal gde
će, kako je najavljeno, plesati sa tako uglednim ljudima kao što
su Bernam i Dejvis. "Novonastala situacija stoga, kao što se
može zaključiti, obiluje užasavajućim mogućnostima",
nastavljao je Tribjun. "Vrle članice Ženskog upravnog odbora
drhte od strepnje kada pomisle šta bi se moglo desiti ako
generalni direktor Dejvis stane na čelo svečane povorke držeći
podruku neku zavodljivu orijentalnu lepoticu po imenu Fatima
koju usred plesa mogu spopasti nekontrolisani grčevi trbušnih
mišića; ili ako (Poter) Palmer, zatečen u ulozi pratioca neke
sveštenice luksorskog hrama, ustanovi da i ona pati od iste
boljke; ili ako gradonačelnik Harison, koji podjednako pripada
svim građanima i svim nacijama, po službenoj dužnosti zapleše
sa celokupnom ženskom svitom. Da li će ti ugledni američki
zvaničnici, kada njihove partnerke počnu da njišu kukovima i
da se uvijaju oko njih kao zmije, odgovoriti na takvu sablazan
verbalnim protestom ili primenom fizičke sile - ili će možda, u
skladu sa novonastalom modom, odlučiti da se i sami oprobaju
u trbušnom plesu? Pretpostavimo da predsednik Higinbodam
za partnerku dobije neku golišavu lepoticu sa Fidžija čija se
koža presijava od mirišljavog ulja ili dahomejsku amazonku
koja će se nasred Midvej plezansa prepustiti zanosu
kanibalskog plesa. Šta bi vrli gospodin Higinbodam uradio u
takvoj situaciji? Da li bi se pridružio svojoj partnerki i pokušao
da oponaša njene pokrete ili bi stavio glavu na panj i odbio da
učestvuje u tako skarednom činu?"
Dodatnu draž tom događaju podarilo je prisustvo
Džordža Fransisa Trejna - poznatijeg pod nadimkom "Građanin
Trejn" - koji se pojavio obučen u belo odelo, sa crvenim
pojasom oko pasa i crvenim turskim fesom na glavi. Trejn se
odazvao pozivu da bude domaćin midvejskog bala, veslačkih i
plivačkih nadmetanja i ostalih manifestacija u Miletovoj režiji.
"Građanin Trejn" bio je jedna od najpoznatijih ličnosti tog
vremena, mada niko nije mogao sa sigurnošću reći čime je
zaslužio takvu slavu. Mnogi su verovali da je on poslužio kao
inspiracija za lik Fileasa Foga, avanturiste iz čuvenog romana
Put oko sveta za osamdeset dana. Trejn je tvrdio da su ga
organizatori Svetske izložbe angažovali prvenstveno zbog toga
da bi, upotrebom svojih psihičkih moći, podstakao veću
posećenost sajma. Pomenute moći su se skrivale u njegovom
telu u obliku električne energije. Dok je paradirao po sajmištu,
Trejn je neprestano trljao dlanove kako bi intenzivirao svoju
energiju i uporno je odbijao da se sa bilo kim rukuje kako tim
činom ne bi umanjio svoj električni naboj. "Čikago je podigao
ovaj sajam", govorio je. "Iako su svi odreda pokušali da ga
unište, Čikago je istrajao u svom poduhvatu. Došao sam ovde
da bih spasao ono što je napravljeno i neka me obese o prvo
drvo ako ne uspem u tome."
Bal se održao u sajamskom Natatorijumu, prostranom
zdanju smeštenom na Midvej plezansu koje je bilo namenjeno
plivanju i kupanju i opremljeno balskom dvoranom i
banketnim odajama. Sa tavanice su visile žute i crvene zastave.
Na galerijama su bile instalirane operske lože za izložbene
zvaničnike i najuglednije čikaške porodice. Bernam, Dejvis i
Higinbodam su imali svoje lože, baš kao i porodica Potera
Palmera. Na galerijam su se takođe nalazila obična sedišta i
mesta za stajanje, namenjena posetiocima sa plaćenim
ulaznicama. Ogradice ispred loža bile su prekrivene svilenim
trouglovima ukrašenim arabeskama koje su se presijavale pod
svetlošću električnih sijalica. Prizor je ostavljao utisak
neopisive raskoši koju bi Komitet za smanjenje troškova
nesumnjivo okarakterisao kao "sramnu ekstravagantnost".
Tačno u devet sati i petnaest minuta uveče, Građanin
Trejn se pojavio na vrhu stepeništa. Bio je obučen u svoje
standardno belo odelo, ali je ovog puta, iz nekog misteriozno
razloga, nosio pregršt rascvetale španske grahorice. Krenuo je
niz stepenište, povevši svoju egzotičnu svitu ka balskoj
dvorani. Domaćin bala je držao za ruku desetogodišnju
meksičku balerinu, a za njima je išlo na desetine muškaraca i
žena obučenih u tradicionalne kostime Mnogi su bili bosonogi.
Sol Blum je zavodio red na balskom podijumu.
Zvanični program je predviđao da svakom od izložbenih
čelnika i uglednih gostiju bude posvećen zaseban ples.
Generalni direktor Dejvis trebalo je da preuzme glavnu ulogu u
kadrilu, Bernam u "berlincu", a gradonačelnik Harison u polki.
Publika je takođe dobila svoje zaduženje - da po završetku
plesa otpeva pesmu "Dome slatki dome".
U dvorani je bilo užasno sparno. Indijanski poglavica
Kiša Koja Pljušti u Lice, Sijuks koji je svojevremeno ubio
Kasterovog brata i koji je sada boravio u midvejskoj kolibi
Bika Koji Sedi, nosio je zelene ratničke boje koje su se topile
na vrućini. Jedan Laponac je nosio krznenu jaknu, dok je grupa
Eskimki nosila bluze od morževe kože. Maharadža iz
Kapurtale, koji je nedavno stigao iz Indije, sedeo je na
improvizovanom prestolu na balskom podijumu, okružen
trojicom sluga koji su mahali lepezama.
U balskoj dvorani je vladala prava eksplozija boja i
energije! Japanci u crvenim svilenim kimonima, beduini u
crvenim i crnim odorama, Rumuni u živopisnim šarenim
nošnjama. Pripadnice urođeničkih plemena, koje su u svojoj
postojbini šetale naokolo praktično nage - poput Amazonke
Aheze ili Dahomejke Zahtube - dobile su kratke suknjice
napravljene od američkih zastavica. Nesvesno parodirajući
Tribjunovu sklonost da na svojim stranicama iznosi detaljne
opise toaleta uglednih čikaških dama, jedan novinar je primetio
da je Lola, urođenica koja je živela na jednom ostrvu u južnim
morima, nosila "tradicionalni kostim izrađen od kore drveta, sa
dubokim dekolteom i bez rukava". Dok je noć odmicala i dok
je vino teklo u potocima, mnoštvo zvanica je nestrpljivo
iščekivalo da zapleše sa egzotičnom Lolom. Na veliko
razočaranje posetilaca, trbušne plesačice su se pojavile u dugim
odorama i sa turbanima na glavi. Muškarci u svečanim crnim
odelima kružili su po plesnom podijumu, "njišući se oko crnih
Amazonki sa kudravom kosom i ogrlicama od životinjskih
zuba". U Čikagu - a možda i u čitavom belom svetu - još
nikada ne beše viđen takav prizor. Čikago tribjun je midvejski
bal nazvao "najčudnijim skupom u istoriji ljudskog roda još od
uništenja Vavilonske kule".
Naravno, bilo je tu i obilje hrane. Zvanični meni izgledao
je ovako:

PREDJELA:
Krompir baren u ljusci, a la Irsko selo.
Internacionalna papazjanija, a la Midvej plezans.
HLADNA JELA:
Misionar na žaru, a la Dahomejsko selo, specijalitet sa zapadne
afričke obale.
Vešalice od bufalovog mesa, a la Indijansko selo.
Preparirani noj, a la Midvejska farma nojeva.
Barene kamilje grbe, a la Kairska ulica.
Majmunski paprikaš, a la Hejgenbek.
GLAVNA JELA:
Paprikaš od irvasa, a la Laponsko selo.
Snežne ćufte, a la Ledena staza.
Kristalizirani frape, specijalitet staklare Libi.
PECIVA:
 Vazdušaste krofnice, a la Midvejski balon.
Sendviči (raznih vrsta), specijaliteti Kožarskog paviljona.

A desert je, kako je pisalo u zvaničnom programu,

sačinjavalo "dvadeset pet procenata od bruto zarade".
Bal se završio u pola pet ujutru. Midvejski čudaci su se
lagano uputili ka svojim kolibama i šatorima. Ugledne zvanice
su se uspentrale na svoje kočije. Neki od njih su odmah utonuli
u san, a neki su tiho pevušili pesmu "Posle bala" - glavni hit
tog jutra - dok su ih livrejisani šoferi vozili ka raskošnim
vilama preko pustih ulica koje su odjekivale od eksplozivnog
bata konjskih kopita.

Midvejski bal i ostale inovacije Frenka Mileta podarili su

Svetskoj izložbi življu, raskalašniju, veseliju atmosferu.
Čikaški sajam je tokom dana bio zaodenut smernom odorom
belog stafa, ali su njegove staze i plesni podijumi tokom noći
odjekivali od divljeg ritma bosih stopala i očaravajućeg žamora
šampanjca.
Posećenost je naglo porasla. Dnevni prosek za mesec
avgust iznosio je 113.403 prodatih ulaznica - čime je konačno
prebačen nužni limit od 100.000. Pa ipak, čak i sa takvom
posećenošću, sajam je i dalje lelujao na rubu finansijske
isplativosti, dok je ekonomska depresija koja je zahvatila
američku naciju iz dana u dan postajala sve ozbiljnija, a
raspoloženje radničke klase sve eksplozivnije.
Čikaška banka Lazarus Silverman je 3. avgusta doživela
finansijski krah. Bernamova firma je već dugo bila jedan od
njihovih vodećih klijenata. U noći 10. avgusta Čarls Dž. Edi,
visoki funkcioner propale železničke kompanije Reding
rejlroud, koja je postala jedna od prvih žrtava ekonomske
panike, ušetao je u Vašington park, na severnom rubu Midvej
plezansa, i prosvirao sebi lobanju. Naravno, Edi je odseo u
Metropolu. On je bio treći gost Metropola koji je tog leta
izvršio samoubistvo. Gradonačelnik Harison je upozoravao da
je nezaposlenost poprimala alarmantne razmere. "Ako Kongres
uskoro ne odreši kesu, možemo očekivati ozbiljne ulične
nemire", rekao je. Dve nedelje kasnije radnici su se porečkali
sa policijom ispred Gradske većnice. Iako se radilo o relativno
bezazlenom incidentu, Tribjun je taj događaj okarakterisao kao
javne izgrede. Nekoliko dana kasnije 25.000 nezaposlenih
radnika okupilo se na jezerskom keju, gde im se Semjuel
Gompers, koji je stao na govornici broj pet, obratio sledećim
rečima: "Zašto se nacionalno bogatstvo skladišti u bankama i
silosima dok nezaposleni radnici tumaraju naokolo bez krova
nad glavom i be prebijene pare u džepu? Zašto se dokoni
trutovi baškare u svom blagostanju i voze se luksuznim
kočijama dok njihovi sugrađani tavore na rubu egzistencije?
Zašto sa prezrenjem posmatraju nevolje čestitih ljudi,
nazivajući njihove mirne i dostojanstvene skupove razularenim
izgredima?"
Dok su u jutarnjim novinama čitali izveštaje o skupu na
čikaškom keju, gradski industrijalci i trgovački baroni bili su
ispunjeni dubokom strepnjom jer su Gompersove reči
ukazivale da su radnici ovog puta tražili daleko više od pukog
zaposlenja. Gompers je pozivao na fundamentalnu pramenu u
odnosu između radnika i njihovih poslodavaca.
Bila je to alarmantna pojava koja se morala suzbiti po
svaku cenu.
 Prendergast

PRENDERGAST JE, DRHTEĆI OD UZBUĐENJA,

maštao o tome kako će se uskoro priključiti gradskoj
društvenoj eliti. Još samo malo i moći će da zaboravi na hladna
čikaška jutra, na prljave sokake i drske raznosače novina koji
su se oglušivali o njegova naređenja i ismevali njegov autoritet.
Pa ipak, njegovo strpljenje je već bilo na izmaku. Kako to da
još uvek nije dobio službeni poziv da preuzme dužnost
gradskog savetnika?
Jednog popodneva u prvoj nedelji oktobra Prendergast je
uskočio na drezinu i odvezao se do Gradske većnice kako bi
osmotrio svoje buduće radno mesto. Prišao je jednom od
službenika i predstavio mu se.
Začudo, službenik je delovao kao da mu njegovo ime
ništa nije značilo. Kada mu je Prendergast objasnio da je
gradonačelnik Harison nameravao da ga postavi za novog
gradskog savetnika, službenik je prasnuo u smeh.
Prendergast je zahtevao da vidi čoveka koji se trenutno
nalazio na tom položaju, izvesnog gospodina Krausa. Kraus će
sigurno prepoznati njegovo ime.
Službenik je otišao da ga pozove.
Kraus je izašao iz kancelarije i pružio mu ruku, a onda ga
predstavio ostalim službenicima kao svog "naslednika". Na
licima svih prisutnih odjednom su zaigrali iskrivljeni osmesi.
Prendergast je u prvom trenutku pomislio da su ti osmesi
predstavljali potvrdu da će uskoro zaista preuzeti dužnost
gradskog savetnika, ali je onda u njima počeo da nazire drugo.
Kraus ga je upitao da li bi želeo da odmah stupi na
dužnost.
 "Ne", odgovorio je Prendergast. "Nemam razloga za
žurbu."
Naravno, to nije bila istina, ali je Prendergast bio zatečen
pitanjem. Osim toga, nije mu se dopao Krausov ton. Baš kao ni
izrazi na licima njegovih saradnika.
 Trijumf Vetrovitog grada

OKO DESET SATI PRE PODNE u ponedeljak 9.

oktobra 1893. godine, na datum koji je domišljati Frenk Milet
proglasio za Dan Čikaga, prodavci karata na sajamskom ulazu
u Šezdeset četvrtoj ulici napravili su neformalnu procenu
dotadašnjeg dnevnog pazara, ustanovivši da je samo kroz tu
kapiju prošlo već oko 60.000 posetilaca. Zaposleni su iz
iskustva znali da je broj prodatih karata na tom ulazu obično
predstavljao jednu petinu od ukupnog broja prodatih ulaznica,
tako da su na osnovu toga lako izveli proračun da je tog dana
do deset sati ujutru u Džekson park ušlo već oko 300.000
posetilaca. Ta cifra, koja je predstavljala najveću dnevnu
posećenost još od otvaranja sajma, obećavala je da će tokom
dana biti potučen dnevni rekord Pariške svetske izložbe koji je
iznosio 397.000 posetilaca. Bilo je to čudesno jutro za
organizatore i osoblje Svetskog sajma. Radnici na blagajnama
su bili prvi koji su primetili da se dešavalo nešto izuzetno. Broj
prodatih karata povećavao se iz sata u sat. Pred nekim
blagajnama je vladala takva najezda da su srebrni novčići
počeli da preplavljuju pod, gomilajući se oko nogu službenika.
Milet i ostali sajamski zvaničnici očekivali su veliku
posetu. Čikago je bio ponosan na svoju manifestaciju i svima je
bilo jasno da su na raspolaganju imali još svega tri nedelje pre
nego što sajam zauvek zatvori svoje kapije. Da bi obezbedio
maksimalnu posećenost, gradonačelnik Harison je potpisao
proglas u kome je svim čikaškim preduzećima i ustanovama
nalagao da tog dana obustave svoje aktivnosti. To je važilo čak
i za sudove i za Trgovinsku komoru. Vreme je takođe išlo
naruku organizatorima sajma. Nebo je bilo vedro i blistavo-
plavo, vazduh neobično svež, a temperature nisu prelazile
osamnaest stepeni. Svi hoteli su bili popunjeni do maksimuma,
pa čak i preko toga, tako da su neki hotelijeri bili primorani da
postave ležajeve u predvorjima i hodnicima. Ugostiteljsko
preduzeće Velington kompani, pod čijim se okriljem nalazilo
osam restorana i četrdeset štandova za prodaju hrane u
Džekson parku, takođe je bilo u pripravnosti, tako da je, samo
za njihove potrebe, tog dana na sajam bilo dopremljeno dva
vagona krompira, 4.000 bačvi piva, 15.000 galona sladoleda i
40.000 funti mesa. Velingtonovi kuvari su napravili 200.000
sendviča sa šunkom i skuvali 400.000 šolja kafe.
Pa ipak, niko nije očekivao takvu invaziju posetilaca.
Horas Taker, šef sajamske blagajne, poslao je oko podneva
telegrafsku poruku čelnicima Svetske izložbe: "Pariški rekord
je razbijen u paramparčad, a narod i dalje nadire." Samo jedan
prodavač karata, L.E. Deker, nećak Bufalo Bila koji je punih
osam godina prodavao karte za putujuću predstavu "Divlji
zapad", uspeo je da tokom svoje smene proda 17.843 ulaznice,
što je bio ubedljivi lični rekord koji mu je doneo nagradu koju
je Taker obećao najefikasnijem prodavcu - kutiju luksuznih
cigara. Glavni štab Kolumbove garde bio je preplavljen
izgubljenom decom. Devetnaest mališana je tu provelo noć, da
bi sutradan bili vraćeni svojim roditeljima. Petoro ljudi je
poginulo na sajmištu ili u njegovoj neposrednoj blizini. Jedan
radnik je nastradao tokom pripremanja večernjeg vatrometa,
jedan muškarac je u gužvi podleteo pod točkove drezine, jedna
žena je izgubila stopalo kada ju je uskomešana masa oborila sa
železničkog perona, Džordž Feris, koji se tog dana vozio na
svom grandioznom točku, posmatrao je zapanjujući prizor.
"Dole ima bar milion ljudi", promrmljao je u neverici.
Vatromet je počeo tačno u osam sati. Milet je tom
prilikom upotrebio seriju "vatrenih set-raketa" - pirotehnička
sredstva pričvršćena za velike metalne ramove koja su
prikazivala razne portrete i istorijske prizore. Pri aktiviranju
prvog eksplozivnog eksponata pred očima posetilaca blesnuo je
prizor Velikog požara iz 1871. godine na kome se u uglu,
moglo nazreti kako krava gospode O'Liri kopitom prevrće
gasnu lampu. Noćno nebo je praštalo, grmelo i šištalo.
Sajamski pirotehničari su predstavu okončali istovremenim
lansiranjem pet hiljada raketa koje su zapalile nebo nad
jezerom.
Međutim, pravi vrhunac je nastupio tek po zatvaranju
sajamskih kapija. U mukloj tišini udišući vazduh u kome se još
uvek osećao miris baruta, sakupljači pazara su, u pratnji
naoružanih čuvara, krenuli od jedne do druge blagajne,
preuzimajući novac od prodatih ulaznica - tri tone američkih
srebrnjaka. Potom su, okruženi snažnim obezbeđenjem,
prebrojali novac. U l sat i 45 minuta ujutru imali su precizne
podatke o prihodima ostvarenim tog dana.
Feris nije mnogo omašio sa procenom. Tokom tog jednog
jedinog dana u Džekson park je ušlo 713.646 posetilaca sa
plaćenim ulaznicama (pri čemu je samo 4 procenta, ili 31.059
prodatih karata, otpadalo na upola jeftinije dečje ulaznice). Još
37.380 posetilaca ušlo je pomoću propusnica, što je značilo da
je kroz čikaško sajmište tog dana prošlo ukupno 751.026
posetilaca. Dan Čikaga je tako postao najposećenija
mirnodopska manifestacija u ljudskoj istoriji. Tribjun je tvrdio
da je, otkako je sveta i veka, jedini masovniji skup
predstavljalo okupljanje Kserksove armije od preko pet miliona
ljudskih duša tokom petog veka pre nove ere. Pariški dnevni
rekord od 397.000 posetilaca zaista je bio smrskan u
paramparčad.
Kada je fmansijski izveštaj stigao do Bernamove barake,
ta vest je bila dočekana burnim ovacijama i celovečernjim
slavljem uz obilje veselog razgovora i šampanjca. Međutim,
narednog dana je usledila još bolja vest. Čelnici Kompanije za
organizaciju Svetske izložbe uručili su kompaniji llinois trast
end sejvings ček na 1,5 miliona dolara, izmirivši time
poslednje dugove Svetske izložbe.
Vetroviti grad je konačno mogao da uživa u svom
trijumfu.

Sada su Bernam i Milet mogli da se posvete završnim

pripremama za Bernamov veliki dan, za veličanstvenu
ceremoniju zatvaranja zakazanu za 30. oktobar, kada će
jednom zasvagda biti potvrđena činjenica da je Bernam zaista
uspeo da ostvari svoju zamisao i da je njegova misija u
Džekson parku bila uspešno okončana. Bernam je verovao da
je konačno sve bilo na svom mestu. Više se nije moglo desiti
ništa što bi osujetilo trijumf Svetske izložbe ili ugrozilo njegov
status u arhitektonskom svetu.
 Rastanci

FRENK MILET SE ISKRENO NADAO da će

ceremonija svečanog zatvaranja privući još više posetilaca
nego Dan Čikaga. Dok je Milet i dalje vredno osmišljavao i
planirao završne manifestacije, ostali Bernamovi saradnici, koji
su pružili značajan doprinos u realizaciji izložbe, počeli su da
se vraćaju normalnom životu i uobičajenim aktivnostima.
Čarls MekKim je teška srca napustio svoje doskorašnje
dužnosti. On je Svetski sajam doživeo kao blistavo svetio koje
je nakratko raspršilo senke koje su se nadvile nad njegovim
životom. Napustio je Džekson park bez ikakve najave, 23.
oktobra ujutru. Tokom dana, MekKim je Bernamu uputio
pismo sledeće sadržine: "Znaš koliko mi teško padaju oproštaji,
tako da se verovatno nisi iznenadio kada si jutros ustanovio da
sam zbrisao iz Čikaga. Mogu samo da kažem da mi je
beskrajno žao što napuštam sve vas, mada te reči ne mogu ni
približno predočiti ono što mi leži na duši."
"Bilo mi je izuzetno lepo sa vama, a poslednji sajamski
dani će, baš kao i oni prvi dani planiranja i upoznavanja, ostati
zauvek urezani u mom sećanju, što se naročito odnosi na vreme
kojе sam proveo sa tobom. Siguran sam da ćemo se do kraja
života sa nostalgijom prisećati onoga što smo postigli i doživeli
u Džekson parku. Smatrarm da je izlišno da kažem da i u
budućnosti možeš računati na moju pomoć i saradnju, kad god
se ukaže potreba za tim."
Narednog dana MekKim je poslao pismo jednom
prijateslju iz Pariza u kome je priznavao da su on, Bernam i
većina Čikaga bili sve skloniji uverernju da je Beli grad
predstavljao tako lepo i čudesno mesto da bi bilo nedopustivo
da se nakon zatvaranja sajma - koje je trebalo da nastupi kroz
svega šest dana - prepusti neumoljivom dejstvu vremena i
ljudskog nemara. "Iskreno rečeno, većina nas smatra da bi
Svetski sajam trebalo da bude zbrisan sa lica zemlje na jednako
čaroban način na koji je izronio iz nilštavila - i to primenom
najbržih i najefikasnijih metoda. Iz ekonomskih, kao i drugih
očiglednih razloga, neki smatraju da bi se najelegantniji način
za njegovo uništenje sastojao u tome da se arhitektonska zdanja
dignu u vazduh pomoću dinamita. Drugi predlažu da se sve
jednostavno spali. Ovaj drugi metod bio bi prilično jednostavan
i spektakularan, mada poovlači opasnost da se, u slučaju da
vetar zaduva sa pučine, plamen otrgne kontroli."
Istini za volju, ni MekKim ni Bernam nisu istinski
verovali da bi Svetski sajam trebalo da nestane u plamenu.
Zapravo, još pri samom projektovanjuta vodilo se računa o
tome da se, nakon rušenja izložbenih zdanja, građevinske
komponente mogu što efikasnije iskoristiti u druge svrhe.
Graditelji sajma su se zanosili takvim pričama kako bi ublažili
osećaj očajanja koji je u njima stvarala pomisao da će uskoro
morati da se probude iz dugo snevanog sna. Niko od njih nije
mogao podneti ideju da Beli grad ostane tu gde jeste - prazan,
napušten i oronuo. Jedan novinar Kosmopolitena je pisao:
"Bolje je da Beli grad iščezne preko noći, u munjevitom blesku
slave, nego da se pred našim očima lagano i neumoljivo
pretvara u grad duhova. Nema tužnijeg prizora od onog koji
možemo zateći u banketnoj dvorani nakon što je slavlje
završeno, kada gosti odu svojim kućama i kada se svetla
pogase."
Sagledana iz retrospektive, ovakva razmišljanja
predstavljala su svojevrsno proročanstvo.

Olmsted je takođe prekinuo svoje veze sa Svetskim

sajmnom. Krajem leta 1893. godine, brojnih poslovnih obaveza
i nepodnošljive vrućine, njegovo zdravstveno stanje se ponovo
pogoršalo i opet su počeli da ga muče problemi sa nesanicom.
Olmsted je imao mnogo započetih projekata, među kojima se
naročito istihicalo uređenje Vanderbiltovog poseda, ali je
osećao da je njegova karijera bila na izmaku. Imao je već
sedamdeset jednu godinu. Olmsted je 6. septembra 1893.
godine pisao svom prijatelju Fredu Kingsberiju: "Ne mogu ti
doći u posetu, mada često sanjam da se susretnem sa tobom i sa
ostalima u nekom od naših starih svratišta. Shvatio sam da se
moram povinovati sudbini i do kraja preći put koji mi je ona
zacrtala." Uprkos tome, kroz Olmstedovo pismo se provlačio
neki osećaj zadovoljstva. "Uživam u društvu svoje dece", pisao
je Kingsberiju. "Oni su sada u središtu mog života. Naravno,
imam još jednu zvezdu vodilju koja mi pomaže da idem dalje,
a to je usavršavanje pejzaža koji će predstavljati užitak za oko i
dušu. Uprkos tegoba koje me muče nesmanjenom žestinom, ne
bih sebe okarakterisao kao zlovoljnog i mrgodnog starca."

Luis Salivan, obasut hvalama i nagradama za svoju

Transportnu zgradu - čijem su uspehu naročito doprinela
impozantna Zlatna vrata - nastavio je saradnju sa svojim
partnerom Dankanom Adlerom, mada pod drastično
izmenjenim okolnostima. Zbog sve ozbiljnije ekonomske krize
i pogrešnih poslovnih poteza broj novih narudžbina je drastično
opao tako da je firma Adler i Salivan tokom čitave 1893.
godine uspela da realizuje samo dva arhitektonska projekta. U
skladu sa svojom reputacijom vanserijskog prznice, Salivan je
zapenio od besa kada je saznao da je jedan mladi arhitekta iz
njegove firme u slobodno vreme radio na sopstvenim
projektima, prihvatajući narudžbine imućnih klijenata. Salivan
mu je, bez ikakvog razmišljanja, dao otkaz.
Otpušteni arhitekta se zvao Frenk Lojd Rajt.
 Deset hiljada građevinskih radnika takode je napustilo
Džekson park, vrativši se u svet u kome je već vladala
drastična nestašica radnih mesta. Onog trenutka kada sajam
bude zatvorio svoje kapije, na čikaške ulice će išetati još
mnogo hiljada nezaposlenih. Nasilje je varničilo u vazduhu,
jednako opipljivo i preteće kao i nadiruća jesenja studen.
Gradonačelnik Harison je bio izuzetno saosećajan i učinio je
ono što je bilo u njegovoj moći. Zaposlio je na hiljade ljudi na
čišćenju gradskih ulica i naredio da policijske stanice budu
otvorene preko noći kako bi ljudi koji su ostali bez krova nad
glavom imali gde da prespavaju. U čikaškim novinama
Trgovačka i finansijska hronika je pisalo: "Još nikada u
američkoj istoriji nije došlo do tako iznenadnog i temeljnog
prekida industrijske aktivnosti." Proizvodnja sirovog gvožđa je
opala za pedeset procenata, a izgradnja novih železničkih pruga
je potpuno zamrla. Zahvaljujući proizvodnji vagona za potrebe
Svetskog sajma, kompanija Pulman vorks uspevala je da odoli
ekonomskoj krizi, ali je sada, kako se sajam bližio kraju,
Džordž Pulman bio primoran da smanji broj radnika i njihove
nadnice. Naravno, Pulmanu nije palo na pamet da istovremeno
smanji i kirije u svom kompanijskom gradu.
Beli grad je masovno privlačio ljude, pružajući im zaštitu
i utočište, da bi ih sada, na pragu zime, Crni grad ponovo
prihvatao pod svoje okrilje, nudeći im prljavštinu, i nasilje.

Holms je, suočen sa sve većim pritiskom finansijskih

poverilaca i porodica koje su se raspitivale za nestale devojke,
takođe osećao da je kucnuo čas da napusti Čikago.
U sklopu priprema za odlazak, podmetnuo je požar na
zadnjem spratu svog zamka. Vatra je nanela minimalnu štetu,
ali je on uprkos tome podneo zahtev za naplatu premije od
6.000 dolara, na osnovu osiguravajuće polise koju je sklopio
njegov izmišljeni alter ego, Hajram S. Kembel. Holmsov
zahtev je pobudio podozrivost F.Dž. Kauija, istražitelja jedne
od osiguravajućih kompanija, navevši ga da pokrene detaljnu
istragu. Iako nije pronašao konkretne dokaze za podmetanje
požara, Kaui je bio ubeđen da je požar izazvao lično Holms ili
neko od njegovih saučesnika. Savetovao je svojim
poslodavcima da isplate novac, ali isključivo pod uslovom da
po premiju dođe lično Hajram S. Kembel.
Holms nije mogao lično otići po novac jer ga je Kaui
sada poznavao. U nekoj dragoj prilici, on bi jednostavno
regrutovao nekoga sa strane ko bi se predstavio kao Kembel i
naplatio polisu, ali je u poslednje vreme postao izuzetno
oprezan. Staratelji Mini Vilijems poslali su mu na vrata
advokata Vilijema Kapa kako bi se raspitao za Mini i zaštitio
njenu aktivnu imovinu. Anin staratelj, velečasni doktor Blek,
unajmio je privatnog detektiva koji je takođe posetio Holmsov
zamak. Osim toga, na njegovu adresu nastavila su da pristižu
pisma od porodica Sigrand i Smit, kao i od rođaka drugih
nestalih devojaka. Niko još uvek nije otvoreno sugerisao da je
Holms imao nekog učešća u tim misterioznim nestancima, ali
je taj novi talas raspitivanja i istraživanja postajao sve
intenzivniji, sa sve izraženijim primesama indirektne optužbe.
Usled takvih otežavajućih okolnosti, Hajram S. Kembel nikada
nije otišao po svoj novac.
Međutim, ispostavilo se da je Kauijevo istraživanje imalo
sekundarne i daleko štetnije posledice po Holmsa. Dok je
prikupljao informacije o Holmsu, Kaui je uspeo da uskomeša i
okupi Holmsove poverioce - prodavce nameštaja, dobavljače
gvožđa, proizvođače bicikala i građevinske preduzimače koje
je Holms prevario tokom prethodnih pet godina. Poverioci su
sada ujedinili snage i angažovali advokata po imenu Džordž B.
Čemberlen, savetnika Lafajet ejdžensija, čikaške agencije za
naplatu dugova, koji je proganjao Holmsa još otkako je odbio
da isplati svoja dugovanja prema kompaniji koja mu je
popravila peć. Čemberlen je kasnije tvrdio da je on bio prvi
čovek u Čikagu koji je uspeo da prozre Holmsovu pravu
prirodu.
U jesen 1893. godine Čemberlen je stupio u kontakt sa
Holmsom i zakazao mu sastanak u svojoj kancelariji. Holms je
verovao da će to biti susret u četiri oka, ali kada je stigao do
svog odredišta ustanovio je da je kancelarija vrvela od ljudi.
Unutra je sedelo dvadeset i nešto Holmsovih poverilaca i
njihovih advokata, kao i jedan policijski detektiv.
Holms je bio iznenađen, ali to nije uticalo na njegovu
pribranost. Rukovao se sa prisutnima, gledajući ih pravo u oči.
Njihov bes je odmah splasnuo za nekoliko stepeni. Holms je
imao takav efekat na ljude.
Čemberlen je isplanirao taj susret kao zamku koja je
trebalo da razbije Holmsovu hladnokrvnost i staloženost, ali je
bio impresioniran njegovom sposobnošću da se ponaša ležerno
čak i u prisustvu tolikog broja ljudi koji su zračili neskrivenom
srdžbom i neprijateljstvom. Čemberlen je obavestio Holmsa da
je, kada se sve sabere, dugovao svojim poveriocima najmanje
50.000 dolara.
Holmsovo lice je postalo savršeno ozbiljno i
dostojanstveno. Rekao je da shvata njihovu zabrinutost i potom
im objasnio zbog čega je bio prinuđen da izneveri njihovo
poverenje. Njegova ambicioznost je nadmašila njegove
potencijale za isplaćivanje dugova. Sve bi bilo u redu i svi
dugovi bi bili na vreme izmireni da nije nastupila ekonomska
kriza koja je uništila njegove poslove i zatrla njegove nade, baš
kao i nade nebrojenih stanovnika Čikaga i čitavih Sjedinjenih
Država.
Na svoje zaprepašćenje, Čemberlen je primetio da su
neki od poverilaca počeli saosećajno da klimaju glavom.
Holmsove oči su se ispunile suzama. Molio ih je da
prime njegovo najdublje, najiskrenije izvinjenje. A onda je
istupio sa rešenjem. Predložio je da izmiri svoja dugovanja
tako što okupljenoj grupi poverilaca ustupiti hipoteku nad
svojim inglvudskim posedom.
Čemberlen je umalo prasnuo u smeh, ali je jedan od
prisutnih advokata savetovao kreditorima da prihvate
Holmsovu ponudu. Čemberlen nije mogao da poveruje
rođenim očima kada je video sa kakvom je lakoćom Holms
uspeo da hipnotiše svoje poverioce. Samo nekoliko minuta
ranije oni su želeli da policijski detektiv uhapsi Holmsa onog
trenutka kada bude kročio u prostoriju, a sada su bili spremni
da razgovaraju o raspoloživim rešenjima. Čemberlen je rekao
Holmsu da ih ostavi nasamo i da sačeka u susednoj prostoriji.
Holms ga je poslušao. Čekao je, ne pokazujući ni najmanju
uznemirenost. Poverioci i advokati su počeli da većaju,
upuštajući se u sve žučniju raspravu. Advokat koji je pokazao
spremnost da prihvati Holmsovu hipoteku u jednom trenutku je
napustio Čemberlenovu kancelariju i ušao u prostoriju u kojoj
se nalazio Holms, navodno da bi popio čašu vode. On i Holms
su otpočeli razgovor. Niko sa sigurnošću ne zna šta se potom
desilo. Čemberlen je kasnije tvrdio da je dotični advokat bio
toliko besan što je njegova preporuka bila odbijena da je
natuknuo Holmsu da je među poveriocima ponovo prevladalo
uverenje da ga treba uhapsiti. Međutim, jednako je moguće da
je Holms naprosto ponudio advokatu izvesnu sumu novca za
pomenutu informaciju ili da je svojim šarmom i pokajništvom
uspeo da izmami taj podatak.
Sve u svemu, advokat se nešto kasnije vratio u
kancelariju. Holms je odmah iskoristio priliku da utekne iz
zgrade.
Nedugo nakon toga, Holms se uputio ka Fort Vortu u
Teksasu, kako bi što bolje iskoristio zaostavštinu svoje bivše
nezakonite supruge Mini Vilijems. Već je isplanirao šta će
učiniti sa tim imanjem. Jedan deo će prodati, dok će na ostatku
sagraditi trospratnu građevinu koja će biti identična onoj u
Inglvudu. U međuvremenu će koristiti zemljište kao garanciju
za podizanje zajmova i puštanje menica. To će mu obezbediti
sasvim lagodan život, bar dok ne kucne čas da se preseli na
neko drugo mesto. Sa sobom je poveo svog saradnika, Bendža-
mina Pitezela, i svoju novu verenicu, sitnu i lepuškastu
gospođicu Džordžijanu Jouk. Neposredno uoči odlaska, Holms
je u poslovnici filadelfijskog zavoda Fideliti mjučual laj
potpisao novu osiguravajuću polisu kojom je osigurao
Pitezelov život na 10.000 dolara.
 Spuštanje noći

TOKOM OKTOBRA POSEĆENOST Svetskog sajma

doživela je nagli porast budući da su ljudi naprasno postali
svesni činjenice da im je ostalo još veoma malo vremena da
posete Beli grad. Džekson park je 22. oktobra obišlo 138.011
posetilaca sa plaćenim ulaznicama, da bi se svega dva dana
kasnije taj broj gotovo udvostručio, dostigavši cifru od 244.127
posetilaca. Ferisov točak je sada privlačio oko 20.000 ljudi
dnevno, što je bilo za 80 procenata više nego početkom
meseca. Svi su očekivali da će posećenost nastaviti da raste i da
će broj ljudi koji će prisustvovati završnoj ceremoniji
zakazanoj za 30. oktobar oboriti rekord postavljen na dan
Čikaga.
Da bi dodatno motivisao posetioce da dođu na svečano
zatvaranje, Frenk Milet je isplanirao celodnevnu proslavu
praćenu muzikom, govorima i vatrometom. Kao ključna tačka
programa bila je najavljena simulacija Kolumbovog
iskrcavanja, čijoj je autentičnosti trebalo da doprinesu verne
replike brodova Ninja, Pinta i Santa Marija koje su Španci
sagradili za potrebe izložbe. Milet je unajmio glumce koji će
igrati Kolumba i njegove kapetane, dok će posadu sačinjavati
mornari koji su dovezli brodove do Čikaga. Bilo je već
dogovoreno da se iz Zgrade za hortikulturu pozajmi tropsko
raslinje koje će obezbediti odgovarajući dekor na obali
Mičigenskog jezera. Milet je takođe planirao da obalu prekrije
opalim hrastovim i javorovim lišćem kako bi podsetio na
činjenicu da se Kolumbo iskrcao u jesen, mada uvelo lišće i
živahne zelene palme nisu baš išli ruku podruku. Po zvaničnom
scenariju, Kolumbo je odmah po iskrcavanju trebalo da zarije
svoj mač u novoosvojeno tlo i da proglasi Novi svet španskom
kolonijom, nakon čega će njegovi mornari zauzeti poze koje će
oponašati prizor sa poštanske markice od dva centa izdate
povodom godišnjice Kolumbovog otkrića. Za to vreme,
Indijanci regrutovani iz Bufalo Bilovog logora i sa drugih
izložbenih postavki će, prema najavi objavljenoj u Čikago
tribjunu, "podozrivo osmatrati" bledolike pridošlice, izvikujući
nerazumljive reči i trčkarajući "tamo-amo". Milet je želeo da
tim igrokazom vrati posetioce "četiri stotine godina u prošlost"
- uprkos činjenici da je u predstavi trebalo da učestvuju i parni
remorkeri koji će gurati španske brodove ka obali.
Međutim, pre te završne ceremonije u Džekson parku je
trebalo da se odigra još jedna značajna manifestacija - Dan
američkih gradova, zakazan za 28. oktobar, koji se slobodno
mogao nazvati i Danom gradonačelnika Harisona. Pet hiljada
američkih gradonačelnika i gradskih odbornika prihvatili su
Harisonov poziv da posete Svetski sajam. Među zvanicama su
se nalazili čelni ljudi San Franciska, Nju Orleansa i Filadelfije,
mada se u zvaničnoj evidenciji ne može pronaći podatak da li
je ceremoniji prisustvovao i njujorški gradonačelnik.
Tog jutra Harison je obradovao novinare izjavom da su
glasine o njegovoj vezi sa veoma mladom gospođicom Eni
Hauard bile tačne, dodavši da su njih dvoje planirali da se
venčaju 16. novembra.
Najslavniji trenutak Harisonove karijere nastupio je u
popodnevnim časovima, kada je čikaški gradonačelnik ustao sa
svog mesta kako bi održao svečani govor pred svojim
kolegama iz svih krajeva Sjedinjenih Država. Njegovi prijatelji
su zdušno tvrdili da je Harisonova harizmatičnost u tom
trenutku dostigla svoj vrhunac - da nikada pre toga nije delovao
tako naočito, tako samouvereno i tako energično.
Čikaški gradonačelnik je prvo uputio reči hvale na račun
neverovatne transformacije Džekson parka. "Pogledajte šta je
ovde napravljeno!" uzviknuo je. "Pogledajte ta veličanstvena
zdanja, pogledajte ovu dvoranu, ovaj čarobni grad koji se
mogao začeti samo u mašti pesnika i u divljim snovima
arhitektonskih divova koji su na svojim plećima izneli ovaj
poduhvat. Dok stojim ovde, osećam čudesan priliv nove
životne snage", nastavio je Harison, možda aludirajući na svoju
vezu sa gospođicom Hauard, "i iskreno verujem da ću dočekati
dan kada će Čikago postati najveći grad u Americi i treći grad
na kugli zemaljskoj." On je u to vreme imao šezdeset osam
godina, ali je smelo izjavio: "Planiram da živim još najmanje
pola veka i da rođenim očima gledam kako London drhti od
straha da će ga Čikago nadmašiti..."
Harison je na tom mestu zastao, šeretski skrenuvši pogled
ka gradonačelniku Omahe. Naravno, Čikago će rado usvojiti
Omahu kao jedno od svojih predgrađa, velikodušno je obećao.
Potom je promenio kurs. "Osećam ogromnu tugu kad
pogledam oko sebe i pomislim da će ovo čudesno mesto morati
da se pretvori u prah i pepeo", rekao je. Gradonačelnik je
izražavajući nadu da će proces uništenja biti što brži i što
efikasniji, citirao reči Danijela Bernama: "'Neka ide, kad tako
biti mora. Bacićemo baklju i nek sve nestane u ognju.' Ja delim
njegovo uverenje. Ako ne uspemo da održimo ovo savršenstvo
još godinu dana, spreman sam da lično prinesem baklju i
raspalim oganj koji će lepotu Belog grada uzneti do večnih
nebesa."

Prendergastovo strpljenje već je bilo na izmaku. Bilo je

ponižavajuće što su ga onako dočekali u kancelariji gradskog
savetnika - kancelariji koja je po svim pravima pripadala
njemu. Tamošnji službenici su zbijali šalu na njegov račun.
Gledali su ga ispod oka i zlurado se smeškali. A opet, Harison
mu je obećao da će ga dovesti na taj položaj. Šta je još trebalo
da uradi da bi privukao gradonačelnikovu pažnju? Poslao je
tolike dopisnice, ali je to očigledno bilo mlaćenje prazne slame.
Niko nije našao za shodno da mu odgovori. Niko ga nije
shvatao ozbiljno.
Na Dan američkih gradova, 28. oktobra, Prendergast je
oko dva sata po podne napustio kuću svoje majke i uputio se ka
obućarskoj radnji na Milvoki aveniji, gde je za četiri dolara
kupio polovni revolver sa šest metaka. Znao je da su revolveri
tog tipa mogli lako opaliti u slučaju udarca ili naglog pokreta.
Zbog toga je, iz čiste predostrožnosti, u burence ubacio samo
pet metaka, tako da ležište ispod udaraca ostane prazno.
Tom detalju će kasnije biti pridat veliki značaj.

Oko tri sata, u vreme dok je Harison držao svoj govor u

Džekson parku, Prendergast je ušetao u Uniti bilding, zgradu u
centru Čikaga u kojoj se nalazila kancelarija guvernera Džona
P. Altgelda.
Prendergast je bio bled i usplahiren. Službeniku koji je
radio na ulazu nije se dopao njegov izgled, tako da ga je
zamolio da napusti zgradu.
Prendergast je ponovo izašao na ulicu.

Nešto pre sumraka, Harison je napustio Džekson park i

povezao se ka severu, ka svojoj kući na Ešlend aveniji. Veče je
bilo sveže, a ulice su bile obavljene izmaglicom dima i smoga.
Temperatura je tokom nedelje doživela nagli pad, spuštajući se
preko noći na svega tri-četiri stepena, a nebo je bilo tmurno i
oblačno. Harison je stigao kući oko sedam sati. Neko vreme se
vrzmao oko prozora na prvom spratu, a potom je seo za trpezu
sa svoje dvoje dece, Sofi i Prestonom. Gradonačelnik je imao
još dece, ali su oni već bili odrasli tako da nisu živeli s njim.
Naravno, večera je uključivala Harisonovu omiljenu poslasticu
- lubenicu.
Dok je večera još bila u toku, negde oko pola osam
uveče, začulo se zvono na ulazu. Meri Henson, Harisonova
kućna pomoćnica, otvorila je vrata i ugledala suvonjavog
mladića sa glatko izbrijanim licem i kratko podšišanom crnom
kosom. Delovao je bolesno. Želeo je da vidi gradonačelnika.
Njegov zahtev nije bio nimalo neuobičajen. Nepoznati
ljudi su u večernjim satima često svraćali do kuće na Ešlend
aveniji jer je Harison u svojim javnim nastupima sa ponosom
ukazivao da su njegova vrata bila otvorena za sve građane
Čikaga, bez obzira na njihov društveni status. Mladić koji je
stajao pred vratima delovao je pohabanije i smušenije od
većine posetilaca, ali mu je Meri Henson ipak rekla da se vrati
za pola sata.

Dan američkih gradova bio je izuzetno uzbudljiv ali i

naporan, tako da je gradonačelnik zadremao za trpezom. Nešto
pre osam njegov sin je napustio trpezariju i otišao do svoje
sobe kako bi se spremio za večernji izlazak. Sofi je takođe
otišla na sprat jer je želela da napiše neka pisma. Kuća je bila
ušuškana i lepo osvetljena. Meri Henson i ostala posluga
okupili su se u trpezariji kako bi i sami večerali.
Tačno u osam sati ponovo se oglasilo zvono na ulazu i
Meri Henson je ponovo otišla do vrata.
Pred pragom je ugledala istog onog mladića. Hensonova
ga je zamolila da sačeka u hodniku i otišla da pozove
gradonačelnika.
"Bilo je oko osam sati kada sam začuo prasak", prisećao
se Harisonov sin Preston. "Prenuo sam se. Zvučalo je kao da je
neka slika tresnula o pod." Sofi je takođe začula buku, a odmah
potom i glas svog oca. "Nisam obratila naročitu pažnju", rekla
je, "jer sam pretpostavila da se srušio zastor u zadnjem delu
hodnika. Čula sam očev glas, ali sam mislila da zeva. Kad mu
se spavalo, umeo je da ispušta veoma glasne zvuke."
Preston je izašao iz sobe i primetio dim u ulaznom
hodniku. Dok se spuštao niz stepenice, začuo je još dva praska.
"Poslednji prasak je bio jasan i prodoran", rekao je. "Tada sam
shvatio da je u pitanju revolverski hitac." Zvuk je podsećao na
"eksploziju u šahtu".
Preston se sjurio u hodnik, gde je zatekao Harisona
opruženog na leđima. Bio je okružen poslugom, a u vazduhu se
osećao miris baruta. Bilo je veoma malo krvi. Preston je
uzviknuo, "Otac nije povređen, zar ne?"
"Jeste" oglasio se ranjeni Harison. "Popio sam metak.
Umirem."
Tada su na ulici odjeknula još tri hica. Kočijaš je ispalio
jedan metak u vazduh da bi dozvao policiju, drugi je uputio ka
Prendergastu, da bi Prendergast potom uzvratio hitac.
Harisonov komšija Vilijem Dž. Čalmers je, čuvši buku,
dotrčao na lice mesta, gde je presavio svoj sako i stavio ga pod
gradonačelnikovu glavu. Harison mu je rekao da je pogođen u
srce, ali mu Čalmers nije verovao. Bilo je tako malo krvi.
Usledila je rasprava.
Čalmers je rekao Harisonu da sigurno nije pogođen u
srce. Harison je odbrusio, "Kažem ti da jesam. Svakog časa ću
umreti." Nekoliko trenutaka kasnije njegovo srce je prestalo da
kuca. "Otišao je ljutit sa ovog sveta", izjavio je kasnije
Čalmers, "zato što mu nisam verovao. Čak i u samrtnom času
uspeo je da zadrži razboritost i samouverenost."

Prendergast je otišao do obližnje policijske stanice u

Ulici Deplen gde se pribranim glasom obratio dežurnom
policajcu O.Z. Barberu: "Uhapsite me. Ja sam čovek koji je
ubio gradonačelnika." Barber je u neverici zurio u njega, sve
dok mu Prendergast nije pružio revolver koji je još uvek
mirisao na barut. Barber je ustanovio da su se u burencetu
nalazile četiri prazne i jedna puna čaura, kao i da je šesta
komora bila prazna.
 Tada je upitao Prendergasta zašto je ubio gradonačelnika.
"Zato što je izneverio moje poverenje. Podržavao sam ga
tokom čitave kampanje, a on mi je obećao da će me za uzvrat
postaviti na mesto gradskog savetnika. Nije održao reč."

Kompanija za organizaciju Svetske izložbe otkazala je

ceremoniju zatvaranja. Neće biti Jubilejskog marša, neće biti
Kolumbovog iskrcavanja, niti svečanih govora Harloua
Higinbodama, Džordža Dejvisa i Berte Palmer; neće biti
uručenja nagrada, niti hvalospeva upućenih Bernamu i
Olmstedu; kroz Džekson park se neće zaoriti zvuči pesama
"Zdravo Kolumbijo" i "Stara dobra vremena" 39. Završna
ceremonija se umesto toga pretvorila u komemorativni skup
koji je bio održan u Svečanoj dvorani. Dok je tužna povorka
prolazila kroz vrata, sa ogromnih orgulja dopirali su zvuci
Šopenovog "Pogrebnog marša". U dvorani je bilo tako hladno
da je zvaničnik koji je vodio komemoraciju obavestio prisutne
da ne moraju skidati šešire.
Velečasni doktor Dž.H. Berouz izgovorio je blagoslov, a
potom je, na zahtev izložbenih čelnika, pročitao govor koji je
Higinbodam pripremio za prvobitno planiranu ceremoniju.
Uprkos neočekivanom raspletu, govor je priličio situaciji, što je
naročito važilo za naredni pasus: "Sada sa tugom okrećemo
leđa najplemenitijem snu koji je ljudska civilizacija iznedrila i
spremamo se da ga pretvorimo u prah, osećajući se kao da
gubimo dragog i odanog prijatelja."
Prisutni su lagano napustili dvoranu, izašavši u hladno
sivo čikaško popodne.
U suton, tačno u četiri sata i četrdeset pet minuta,
zagrmeo je top na palubi bojnog broda Mičigen, da bi se potom

39 Auld Lang Syne - čuvena pesma škotskog pesnika Roberta Bernsa

(Prim. prev.).
nad Džekson parkom razleglo još dvadeset počasnih plotuna,
dok je hiljadu muškaraca dostojanstveno zauzimalo svoje
položaje ispod jarbola sa zastavama. Kada je poslednji plotun
odjeknuo kroz vazduh, velika zastava ispred Administrativne
zgrade počela je da se spušta ka zemlji, davši znak za spuštanje
još na hiljadu jarbola raspoređenih širom Džekson parka.
Trubači i fagotisti okupljeni na Trgu časti zasvirali su
"Zvezdama posutu zastavu" i "Ameriku", a dvesta hiljada
posetilaca je, suznih očiju, zapevalo uglas.
Svetska izložba bila je završena.

Pogrebna povorka koja se uputila ka čikaškom groblju

Grejslend bila je duga nekoliko milja. Šest stotina kočija
probijalo se lagano i nemo kroz more muškaraca i žena
obučenih u crninu. Na čelu povorke nalazila su se pogrebna
kola koja su nosila masivni crni kovčeg, a iza njih je kaskala
Harisonova crna kobila iz Kentakija, sa ukrštenim uzengijama
na praznom sedlu. Duž čitavog puta, bele zastave koje su
simbolizovale Beli grad bile su spuštene na pola koplja. Na
hiljade muškaraca i žena nosili su značke na kojima je pisalo
"Naš Karter", nemo posmatrajući kočije u kojima su sedeli
najugledniji i najmoćniji ljudi Čikaga. Armor, Pulman, Švab,
Fild, MekKormik, Vord.
Naravno, i Danijel Bernam.
Za Bernama je to bila naročito teška i mučna vožnja.
Jednom je već prošao tim putem, kada je sahranio svog
saradnika i prijatelja Džona Ruta. Svetska izložba je otpočela i
završila se smrću.
Povorka je bila tako grandiozna da je posmatračima koji
su stajali duž puta trebalo dva sata da bi je videli od početka do
začelja. Kada su pogrebna kola konačno stigla do groblja
Grejslend, na severnom rubu Čikaga, nad gradom se već
spustio sumrak, a razređena izmaglica je podrhtavala nad tlom.
Dugi kordoni policajaca stajali su duž staze koja je vodila ka
grobljanskoj kapeli sa fasadom od mrkog peščara. Pored kapele
je čekalo pedeset horista Ujedinjenih nemačkih pevačkih
društava.
Harison ih je jednom prilikom čuo na jednom pikniku i u
šali ih zamolio da pevaju na njegovoj sahrani.

Harisonovo ubistvo spustilo se nad gradom kao teška

crna zavesa. Dani slave ustuknuli su pred danima strepnje i
neizvesnosti. Čak su i čikaške novine, umesto da svojim
čitaocima pruže opsežnu rekapitulaciju prohujalih događaja i
postignuća, utonule u neobičan muk. sajamske kapije ostale su
otvorene i 31. oktobra, tako da su mnogi građani iskoristili
priliku da dođu u poslednju posetu Džekson parku. Ljudi su
šetali naokolo kao da odaju poštu izgubljenom rođaku. Jedna
uplakana posetiteljka je rekla novinarki Terezi Din: "Ovo je
jedan od najtužnijih oproštaja u mom životu." Vilijem Sted,
britanski urednik čiji je brat Herbert bio specijalni dopisnik sa
svečanog otvaranja, stigao je u Čikago iz Njujorka u večernjim
satima 1. oktobra, ali je sajmište prvi put obišao tek sutradan.
On je nakon te posete izjavio da se sve što je dotad video u
Parizu, Rimu ili Londonu nije moglo uporediti sa Trgom časti.
Te noći su blistava svetla Svetske izložbe poslednji put
obasjala Džekson park. "U daljini se pod prigušenom svetlošću
zvezda, nazirala mračna turobna površina Mičigenskog jezera",
zapisao je Sted, "ali su se njegove obale presijavale pod
čudesnom zlatnom svetlošću celog grada koji je bio lep kao san
pesnika i tih kao grad duhova."
 Crni grad

ČIM SE ČIKAŠKA ČAROLIJA RASPRŠILA Crni grad

je razjapio svoje čeljusti. Na hiljade i hiljade radnika pridružilo
se rastućoj armiji nezaposlenih, a beskućnici su se uselili u
napuštene palate nekada bleštavo-belog grada. "Tokom strašne
zime koja je nastupila po okončanju Svetske izložbe, mnoštvo
ljudi je ostalo bez kore hleba i bez krova nad glavom", pisa je
romanopisac Robert Herik u knjizi Pređa života. "Čikago je
uložio sve što je imao u taj veličanstveni poduhvat, da bi se,
nakon što je pred svetom demonstrirao svoju snagu i raskoš
srušio kao kula od karata... Grad je zagrizao preveliki zalogaj,
tako da su milje i milje opustelih radnji, hotela i nebodera
svedočile o nestanku nekadašnje veličanstvenosti. Na desetine
hiljada ubogih ljudi, koji su došli u taj bajkoviti grad u potrazi
za poslom i boljim životom, sada su ostali nasukani na
njegovim prljavim i hladnim ulicama, bez hrane ili prava da
potraže utočište među njegovim praznim zidinama." Kontrast
je bio tako drastičan i neumoljiv da je prosto parao utrobu.
"Kakav prizor!" pisao je Rej Stanard Bejker u Amerikan
kroniklu. "Kakav pad nakon čudesnosti i raskoši Svetske
izložbe! Sav taj sjaj, ponos i ushićenje sada su se rastočili u
bedu, patnju, glad i hladnoću."
Tokom te prve nemilosrdne zime Bernamov zvanični
fotograf, Čarls Arnold, napravio je drastično drugačiju seriju
fotografija. Na jednoj od njih mogla se videti Zgrada za
mašinsku industriju koja se gušila u oblacima dima i gomilama
smeća. Jedan zid je bio zamrljan tamnom tečnošću. U podnožju
jednog stuba nalazila se velika kutija, verovatno dom nekog
beskućnika. "Džekson park se pretvorio u prizor propasti i
očajanja", pisala je kolumnistkinja Tereza Din nakon što je 2.
januara 1894. godine posetila nekadašnju lokaciju Svetskog
sajma. "Kada vidite šta je ostalo od blistavog Belog grada,
možete samo da zažalite što ste uopšte došli tu. Čovek prosto
poželi da digne ruke ka nebu i da se pomoli da se čarolija vrati.
Okrutno je, tako okrutno, što nam je ovaj grad nakratko
podario tako čudesnu viziju, što nam je dopustio da tokom šest
meseci sanjamo rajske snove, da bi sada sve to bilo naprasno
izbrisano iz naših života."
Šest dana nakon njene posete izbili su prvi požari koji su
uništili nekoliko objekata, između ostalog i čuveni Peristil.
Narednog jutra je okrnjena i isprljana Velika Meri stajala nad
pejzažom iskrivljenog i pocrnelog čelika.
Ta zima je donela velika iskušenja za američku radničku
klasu. U očima čikaškin radnika ljudi poput Judžina Debsa i
Semjuela Gompersa sve više su ličili na spasitelje, a gradski
trgovački i industrijski baroni na glavne đavolove šegrte.
Džordž Pulman je nastavio da smanjuje broj radnika i visinu
nadnica, ali ne i kirije koje su plaćali radnici koji su živeli u
njegovom stambenom naselju, iako se u kompanijskom trezoru
nalazilo preko 60 miliona dolara u gotovom novcu. Prijatelji su
upozoravali Pulmana da ne sme biti tako gluv i samouveren,
govoreći mu da potcenjuje srdžbu svojih radnika, ali je Pulman
smatrao da je dovoljno da iseli svoju porodicu iz Čikaga i da
sakrije svoje porcelanske servise. 11. maja 1894. godine dve
hiljade Pulmanovih radnika stupilo je u štrajk, uz podršku Debs
Američkog železničkog sindikata. Usledili su brojni štrajkovi
širom zemlje, a Debs je počeo da planira generalni štrajk na
nacionalnom nivou koji je trebalo da započne u julu.
Predsednik Klivlend poslao je u Čikago federalne trupe koje je
stavio pod komandu generala Nelsona A. Majlsa, bivšeg
maršala Svetske izložbe. Majls nije bio oduševljen novom
dužnošću.
On je sa strepnjom posmatrao nemire koji su se poput
vatrene stihije širili severnoameričkim kontinentom, opisujući
ih kao događaj bez presedana u dotadašnjoj američkoj istoriji,
"sa dalekosežnijim posledicama od bilo čega što smo dosad
iskusili". Uprkos tome, ipak se povinovao naređenju da se, kao
nekadašnji maršal Čikaškog svetskog sajma, upusti u okršaj sa
ljudima koji su na svojim plećima izneli realizaciju tog
poduhvata. Štrajkači su počeli da blokiraju železnički
saobraćaj i da spaljuju vagone. Negde u isto vreme, plamen je
zahvatio i Džekson park. 5. jula 1894. godine podmetnuti su
požari u sedam najveličanstvenijih izložbenih palata. Vatra je
progutala Postovu džinovsku Zgradu za industriju i slobodne
umetnosti, Hantovu kupolu i Salivanova Zlatna vrata. U
najužem centru grada, u reonu čikaške Petlje, ljudi su se
okupljali na krovovima nebodera i po kancelarijama na
najvišim spratovima Rukerija, Masonskog hrama i Zgrade
trezvenjačke unije kako bi posmatrali vatru koja je buktala u
Džekson parku. Plamen se dizao do visine od stotinu stopa,
parajući noćno nebo i bacajući sablasne odsjaje preko mračne
površine Mičigenskog jezera.
Sa izvesnim zakašnjenjem, Bernamova želja je bila
ostvarena. "Lica prisutnih nisu izražavala tugu", pisao je
Čikago tribjun, "već osećaj olakšanja. Svi su smatrali da je
nekako primerenije da veličanstvena izložbena zdanja nestanu
u kratkom munjevitom blesku nego da propadaju u dugoj i
mučnoj agoniji."

Godinu dana kasnije, kada je čarolija nestala i kada su se

ljudi vratili u surovu stvarnost, izronila su druga turobna
pitanja:
"Na stotine ljudi koji su došli u Čikago da bi posetili
Svetski sajam nikada se nije vratilo svojim kućama", pisao je
Njujork vorld. "Po okončanju Svetske izložbe, izronio je
poduži spisak 'nestalih' osoba, kao i sumnje da se u većini
slučajeva radilo o nasilnoj smrti. Da li je moguće da su ti ljudi,
koji su bili stranci u Čikagu, završili svoje putovanje u zamku
gospodina Holmsa koji je u čikaškim novinama reklamirao
svoje hotelijerske usluge? Da li je moguće da je on sagradio taj
zamak u neposrednoj blizini sajmišta kako bi sebi obezbedio
neprestani priliv novih žrtava...?"
Čikaška policija isprva nije mogla istupiti sa bilo kakvim
konkretnim odgovorom. Policajci su mogli samo da ponove
ono što je već svima bilo dobro znano: da je u Čikagu, u vreme
održavanja Svetske izložbe, bilo veoma lako nestati.
Tajne Holmsovog zamka nakon izvesnog vremena izbile
su na svetlost dana, ali jedino zahvaljujući upornosti jednog
usamljenog detektiva koji je, pogođen neopisivim ličnim
gubitkom, krenuo u razotkrivanje misterije.
ČETVRTI DEO
Razotkrivanje

1895.

Doktor H. H. Holms
 "Vlasništvo H. H. Holmsa"

DETEKTIV FRENK GEJER bio je krupan čovek

prijatnog naočitog lica, gustih brkova i prodornog pogleda.
Njegovo držanje je odisalo ozbiljnošću i odlučnošću, a u očima
mu se nazirala senka duboke tuge. Gejer je, kao jedan od
vrhunskih filadelfijskih detektiva, već dve decenije radio za
policiju, istraživši za to vreme oko dve stotine slučajeva. Bio je
vrstan poznavalac ubistava i njihovih nepromenljivih obrazaca.
Muževi su ubijali žene, žene su ubijale muževe, siromašni i
nevoljni ljudi su dizali ruku na svoje bližnje, gotovo po pravilu
vođeni motivima kao što su novac, ljubomora, strast ili ljubav.
Ubistva su retko kad uključivala nedokučive elemente koji su
se mogli pronaći u petparačkim pričama i detektivskim
romanima. Međutim, Gejer je još od samog početka shvatio da
je slučaj na kome je trenutno radio - a sada je već bio jun 1895.
godine - ozbiljno odstupao od klasičnih obrazaca. Jedan od
neobičnih aspekata te priče bio je sadržan u činjenici da se
osumnjičeni već nalazio u pritvoru pošto je sedam meseci
ranije bio uhapšen zbog prevare povezane sa naplatom
životnog osiguranja.
Osumnjičeni, koji se u vreme kada je Gejer započeo
svoju istragu nalazio u filadelfijskom zatvoru Mojamensing,
bio je lekar čije je kršteno ime glasilo Herman Vebster Madžet,
mada je u javnosti bio daleko poznatiji pod pseudonimom H.H.
Holms. Neko vreme je živeo u Čikagu, gde je, zajedno sa
svojim saradnikom Bendžaminom Pitezelom, upravljao
hotelom koji je otvoren uoči Svetske izložbe održane 1893.
godine. Njih dvojica su se potom preselili u Fort Vort u
Teksasu, a odatle u Sent Luis i u Filadelfiju, baveći se usput
raznim prevarama. Holms je u Filadelfiji od osiguravajućeg
zavoda Fideliti mjučual lajf nelegalnim putem naplatio premiju
u iznosu od skoro 10.000 dolara tako što je, navodno, izlažirao
smrt osobe na čije je ime glasila polisa životnog osiguranja,
Bena Pitezela. Holms je 1893. godine, uoči samog zatvaranja
Svetske izložbe, sklopio polisu u čikaškoj poslovnici
pomenutog osiguravajućeg zavoda. Kada su shvatili da su
prevareni, vlasnici Fideliti mjučual lajfa obratili su se za pomoć
Pinkertonovoj nacionalnoj detektivskoj agenciji - "Oku koje
nikada ne spava" - koja je odmah poslala svoje ljude u potragu
za Holmsom. Pinkertonovi detektivi su u gradu Berlingtonu, u
saveznoj državi Vermont, ušli Holmsu u trag i nastavili da ga
prate sve do Bostona, gde su kod tamošnje policije
izdejstvovali nalog za hapšenje. Holms je priznao krivicu i
pristao da bude isporučen u Filadelfiju kako bi mu tamo bilo
suđeno za prevaru osiguravajuće kompanije. U tom trenutku se
činilo da je slučaj bio zaključen. Međutim, juna 1895. godine
postalo je očigledno da Holms nije izlažirao smrt Bena
Pitezela, već da ga je lično ubio, nastojeći da na mestu zločina
ostavi tragove koji će ukazivati da se radilo o nesrećnom
slučaju. Takođe se ispostavilo da su troje od Pitezelove petoro
dece - Elis, Neli i Hauard - u međuvremenu nestali i da su
poslednji put bili viđeni u Holmsovoj pratnji.
Gejerov zadatak bio je da pronađe nestale mališane.
Filadelfijski okružni tužilac Džordž S. Grejem, koji se
godinama oslanjao na Gejerovu pomoć u najtežim i
najosetljivijim slučajevima, lično je zamolio detektiva da se
priključi istrazi. Međutim, Grejem je ovog puta dvaput
razmislio pre nego što je istupio sa takvim zahtevom, znajući
da je Gejer nedavno doživeo strašnu porodičnu tragediju.
Njegova supruga Marta i dvanaestogodišnja kćerkica Ester su
pre svega nekoliko meseci nastradale u požaru.
 Gejer je posetio Holmsa u zatvoru, ali iz razgovora s njim
nije saznao ništa novo. Holms je uporno tvrdio da su Pitezelovi
mališani, kada ih je poslednji put video, bili živi i zdravi i da su
se nalazili pod starateljstvom žene koja se zvala Mini Vilijems
i koja je trebalo da ih odvede do skrovišta u kome je njihov
otac Ben Pitezel boravio nakon izvršene firiansijske
malverzacije.
Gejer je iz susreta sa Holmsom zaključio da ima posla sa
izuzetno prepredenim, uglađenim i slatkorečivim čovekom,
pravim društvenim kameleonom. "Holms izuzetno vešto
pribegava lažima koje plasira u raskošnom kitnjastom maniru",
pisao je Gejer, "a njegove priče obiluju bogatim i upečatljivim
izrazima koji treba da doprinesu uverljivosti njegovog iskaza.
Njegov nastup zrači iskrenošću koja povremeno prelazi u
patetiku, ukoliko oceni da bi mu to moglo biti od koristi. Dok
govori, reči mu trepere u grlu a oči mu se često cakle od suza,
da bi potom naglo prešao na samouveren energičan ton, kao da
su ga ta dirljiva sećanja nadahnula novom snagom i
odlučnošću."
Holms je tvrdio da je nabavio leš koji je po fizičkim
karakteristikama podsećao na telo Bena Pitezela i da je taj leš
potom transportovao do drugog sprata iznajmljene kuće u kojoj
je nameravao da inscenira Pitezelovu smrt. Igrom slučaja, ili
usled morbidnog osećaja za humor, kuća se nalazila odmah iza
gradske mrtvačnice, nekoliko ulica severno od Gradske
većnice. Holms je priznao da se smišljeno potrudio da ostavi
utisak da je Pitezel izgubio život u slučajno izazvanoj
eksploziji. Objasnio je da je gornji deo pokojnikovog tela
prelio razređivačem i zapalio ga i da je leš potom ostavio na
mestu gde će biti izložen direktnoj sunčevoj svetlosti. Kada je
leš konačno bio pronađen, crte lica su bile toliko izobličene da
su postale neprepoznatljive. Holms je dobrovoljno istupio sa
ponudom da pomogne isledniku u identifikovanju leša. Kada se
obreo u mrtvačnici, Holms je, osim što je vešto locirao
karakterističnu bradavicu na pokojnikovom vratu, učinio i
nešto na šta bi se retko ko osmelio: izvukao je sopstvenu
lancetu i lično uklonio bradavicu koju je potom savršeno
ležernim pokretom uručio isledniku.
Islednik je zahtevao da identifikovanju leša prisustvuje i
neko od članova porodice. Pitezelova supruga Keri je u to
vreme bila bolesna, tako da je poslala svoju petnaestogodišnju
kćerku Elis. Islednik je naložio da se leš prekrije platnom, tako
da Elis može videti samo pokojnikove zube. Devojčica je
samouvereno izjavila da je to bio njen otac. Osiguravajući
zavod je isplatio životno osiguranje. Holms je potom otputovao
za Sent Luis, gde su se Pitezelovi u međuvremenu preselili.
Tamo je ubedio Keri da mu dopusti da povede Elis i još dvoje
dece do Pitezelovog skrovišta jer je on, kako je objasnio,
očajnički želeo da vidi svoje mališane. Tako su
petnaestogodišnja Elis, jedanaestogodišnja Neli i osmogodišnji
Hauard u Holmsovoj pratnji krenuli na beskrajno čudan i
beskrajno tužan put.
Gejer je iz Elisinih pisama saznao da je devojčica to
putovanje isprva doživljavala kao neku vrstu avanture. U
pismu koje je 20. septembra 1894. godine uputila svojoj majci,
Elis je zapisala: "Volela bih da možeš da vidiš ono što sam ja
videla." Jedan od pasusa u tom pismu svedoči o odbojnosti
koju je devojčica osećala prema Holmsovoj prisnosti i
slatkorečivosti. "Ne volim kada mi govori 'malena' i 'luče' i
'draga' i takve gluposti." Narednog dana Elis je ponovo pisala
svojoj majci: "Mama, jesi li nekad videla ili probala crvenu
bananu? Ja jesam. Već tri puta. Ta banana je tako velika da se,
kad sklopiš šaku oko nje, palac i kažiprst jedva dodiruju." Još
otkako je napustila Sent Luis, Elis nije dobijala nikakve vesti
od kuće, tako da je strahovala da se majčino zdravlje možda
pogoršalo. "Da li si dobila moja prethodna četiri pisma?" pisala
je zabrinuta devojčica. "Jesi li još uvek u postelji ili si
ozdravila? Tako bih volela da dobijem neke vesti od tebe."
 Jedna od retkih stvari koje je detektiv Gejer sa sigurnošću
mogao reći bilo je to da nijedno od tih pisama nikada nije stiglo
do Keri Pitezel. Elis i Neli su tokom putovanja redovno pisale
svojoj majci i predavale su ta pisma Holmsu, nadajući se da će
ih on proslediti dalje. Međutim, on to nijednom nije učinio.
Nedugo nakon hapšenja, policija je pronašla limenu kutiju sa
natpisom "Vlasništvo H.H. Holmsa", u kojoj su se nalazili
razni dokumenti i desetak pisama Pitezelovih kćeri. Holms ih
je čuvao u kutiji, kao ljupke školjke sakupljene na obali
okeana.
Gospođa Pitezel je dotad već bila preplavljena brigom i
strepnjom, uprkos Holmsovim uveravanjima da su Elis, Neli i
Hauard bili živi i zdravi i da su se nalazili u Londonu, u
Engleskoj, pod brižnim nadzorom Mini Vilijems. Na zahtev
američkih kolega, Skotland jard je sproveo istragu, ali njihovi
agenti nisu uspeli da uđu u trag osobama koje su odgovarale
datom opisu. Gejer se već beše odrekao nade da će njegova
potraga biti imalo uspešnija. Budući da se deci izgubio svaki
trag pre više od pola godine, pisao je Gejer, "bio je to prilično
obeshrabrujući zadatak, a među ljudima koji su bili upoznati sa
slučajem vladalo je tužno uverenje da deca nikada neće biti
pronađena. Uprkos tome, okružni tužilac je smatrao da treba
preduzeti još jedan pokušaj da im se uđe u trag, ako ni zbog
čega drugog a ono zbog moralne obaveze prema očajnoj majci.
Što se mene lično tiče, nisam dobio nikakve izričite naloge, već
mi je jednostavno rečeno da se oslonim na sopstveno
rasuđivanje i da primenim metode koje smatram za
najsvrsishodnije i najefikasnije."

Gejer je započeo svoju potragu u večernjim satima 26.

juna, u vreloj noći leta 1895. godine. Tokom meseca juna
države srednjeg atlantskog pojasa našle su se u području
visokog pritiska, "trajnog aniticiklona", usled čega su
temperature u Filadelfiji prelazile trideset pet stepeni. Čitavo
područje je bilo zahvaćeno nepodnošljivom omorinom. Čak i
tokom noći, vazduh u Gejerovom vagonu je bio ustajao i
vlažan. Naokolo se osećao miris duvanskog dima, a kada bi se
voz zaustavio na nekoj od usputnih stanica, kroz prozore je
dopiralo kreketanje žaba i brujanje zrikavaca. Gejer je spavao
plitkim isprekidanim snom.
Narednog dana, dok je voz tutnjao kroz usijane kotline
Pensilvanije i Ohaja, Gejer je ponovo pažljivo iščitao kopije
dečjih pisama, tražeći neki skriveni detalj koji bi mu mogao
poslužiti kao smernica. Ta pisma, koja su predstavljala
nepobitan dokaz da su Pitezelova deca neko vreme zaista
provela u Holmsovom društvu, sadržala su razne geografske
reference koje su Gejeru omogućile da napravi grubu skicu rute
kojom se Holmsova družina kretala na tom čudnom
proputovanju. Na osnovu podataka kojima je raspolagao, Gejer
je zaključio da je njihova prva stanica verovatno bio Sinsinati.
Detektiv Gejer je stigao u Sinsinati u četvrtak 27. juna, u
pola osam uveče. Odseo je u hotelu Palos. Narednog jutra je
otišao do glavne policijske stanice, gde je tamošnjeg načelnika
upoznao sa detaljima svoje misije. Načelnik mu je dodelio
pomoćnika, detektiva Džona Šnuksa, koji je, kako se
ispostavilo, bio Gejerov stari prijatelj.
Gejer se nadao da će uspeti da rekonstruiše rutu koju se
deca prešla od Sinsinatija dalje. To nije bilo nimalo lako
postići. Gejer je na raspolaganju imao samo svoju logiku i
inteligenciju, jednu beležnicu, nekoliko fotografija i svežanj
dečjih pisama. Uz pomoć detektiva Šnuksa napravio je spisak
svih hotela u neposrednoj blizini železničke stanice, a potom je
krenuo u potragu, proveravajući spiskove gostiju i tražeći neki
znak koji bi mu ukazao da su Holms i Pitezelova deca odseli na
tom mestu. Holms se van svake sumnje prijavio pod lažnim
imenom, tako da je Gejer poneo fotografije, pa čak i opis
neobičnog putnog kofera sa "ravnim poklopcem" u koji su deca
spakovala svoje stvari. Pa ipak, proteklo je mnogo meseci
otkako su devojčice napisale pisma koja su predstavljala
Gejerov jedini orijentir Detektiv nije očekivao da će se bilo ko
setiti muškarca koji je putovao sa troje dece.
Međutim, ispostavilo se da je ta Gejerova pretpostavka
bila pogrešna.

Gejer i Šnuks išli su od hotela do hotela. Dan je postajao

sve vreliji. Detektivi su bili izuzetno učtivi i nijednog trenutka
nisu pokazali ni trunku nestrpljenja, uprkos činjenici da su po
ko zna koji put izgovarali iste uvodne reči, predočavali iste
detalje i ponavljali ista pitanja.
Na Central aveniji ušli su u mali neugledni hotel koji je
nosio naziv Atlantik haus. Baš kao i na svim drugim mestima,
zamolili su službenika da pregledaju knjigu gostiju. Krenuli su
od petka, 28. septembra 1894. godine, dana kada je Holms
krenuo sa decom iz Sent Luisa. Gejer je pretpostavljao da su
Holms i njegovi mladi pratioci u večernjim satima već stigli do
Sinsinatija. Prelazeći prstom preko stranice, Gejer se zaustavio
kod imena "Aleks E. Kuk". Taj gost je, prema podacima
zabeleženim u hotelskom registru, putovao u društvu troje
dece.
To ime je Gejeru zvučalo poznato. Prisetio se da je
Holms upotrebio taj pseudonim kada je iznajmio kuću u
Berlingtonu u saveznoj državi Vermont. Osim toga, Gejer je
već znao kako je izgledao Holmsov rukopis. Potpis u knjizi
gostiju mogao je biti ispisan Holmsovom rukom.
Prema hotelskoj evidenciji, Kuk i njegova družina su na
tom mestu proveli samo noć između petka i subote, mada je
Gejer iz dečjih pisama zaključio da su oni u Sinsinatiju
prespavali još jednu noć. Bilo je nelogično da bi se Holms
tokom tako kratke posete seljakao o hotela do hotela, ali je
Gejer iz iskustva znao da je izvođenje pretpostavki o ponašanju
kriminalaca predstavljalo varljivu i opasnu stvar. On i Šnuks su
zahvalili hotelskom službeniku na ljubaznosti, a potom
nastavili da se raspituju po preostalim hotelima.
Sunce je već bilo visoko na nebu, a ulice su isparavale od
vreline. Sa sparušenih travnjaka odjekivala je pesma cvrčaka.
Na uglu Šeste ulice i Ulice Vajn nalazio se hotel Bristol gde je,
kako su detektivi ubrzo ustanovili, 29. septembra 1894. godine
odseo klijent Aleks E. Kuk, koji je doputovao sa troje dece.
Kada je Gejer pokazao fotografije, službenik je klimnuo
glavom i potvrdio da su skupinu koja se prijavila pod Kukovim
imenom sačinjavali Elis, Neli i Hauard. Holms i deca su
napustili hotel narednog jutra, u nedelju 30. septembra. Taj
datum se poklapao sa Gejerovom hronologijom događaja. On
je iz dečjih pisama saznao da je družina u nedelju ujutru
napustila Sinsinati i da su se iste večeri obreli u Indijanapolisu.
Uprkos tim saznanjima, Gejer je, povinujući se svojoj
detektivskoj intuiciji, odlučio da se još malo zadrži u
Sinsinatiju. Prisetio se da su Pinkertonovi agenti ustanovili da
je Holms nekad iznajmljivao kuće u gradovima kroz koje je
putovao, kao što je učinio u Berlingtonu, tako da su on i Šnuks
sada preusmerili svoje istraživanje na lokalne agencije za
iznajmljivanje nekretnina.
Potraga ih je odvela do poslovnice Dž.K. Tomasa, u
Trećoj istočnoj ulici.
U Holmsovom izgledu i držanju očigledno je bilo nečega
što je privlačilo pažnju, budući da su se i Tomas i njegov
službenik odmah setili klijenta za koga su se detektivi
raspitivali. Po njihovom iskazu, Holms je iznajmio kuću na
adresi Poplar strit broj 305, pod imenom "A.S. Hejz", i odmah
je isplatio pozamašnu kaparu.
Po Tomasovoj evidenciji, ugovor je bio sklopljen 28.
septembra 1894. godine, onog petka kada je Holms sa decom
stigao u Sinsinati. Holms je zadržao kuću svega dva dana.
Tomas detektivima nije mogao reći ništa više od toga, ali
ih je uputio na ženu po imenu Henrijeta Hil, koja je tokom tog
kratkog boravka u Sinsinatiju bila Holmsova prva komšinica.
Gejer i Šnuks su odmah otišli do Poplar strita, gde su
ustanovili da je gospođica Hil bila veoma pronicljiva,
znatiželjna i pričljiva osoba. "Nemam naročito šta da vam
kažem", rekla je u uvodu, a onda im je ispričala mnogo više od
onoga što su očekivali da čuju.

Gospođica Hil je novog stanara prvi put primetila u

nedelju, 29. septembra, kada su se ispred iznajmljene kuće
zaustavila kola za prevoz nameštaja. Sa kola su sišli jedan
muškarac i jedan dečak. Gospođici Hil je naročito zapalo za
oko to što je novi stanar, umesto nameštaja, dopremio samo
jednu gvozdenu peć koja je delovala isuviše glomazno za
kućnu upotrebu.
Gospođici Hil je peć delovala toliko čudno da je
pomenula taj detalj svojim komšijama. Narednog jutra Holms
je zakucao na njena vrata, obavestivši je da je odustao od
iznajmljivanja kuće. Ukoliko joj je bila potrebna peć, rekao je,
mogla ju je slobodno uzeti.
Detektiv Gejer je zaključio da je Holms verovatno osetio
da je izazvao preveliku pažnju u novom komšiluku, tako da je
promenio svoje planove. Ali, u čemu su se sastojali ti planovi?
U to vreme, Gejer je zapisao: "Nisam uspeo da zaključim zašto
je Holms iznajmio tu kuću i zašto je tamo dopremio peć tako
džinovskih razmera." Uprkos tome, sada je već bio siguran da
je "čvrsto držao jedan kraj niti" i da će, prateći tu nit, uspeti da
uđe u trag nestaloj deci.
Držeći se smernica koje je pronašao u dečjim pismima,
Gejer je odlučio da napusti Sinsinati i da se uputi ka narednom
odredištu. Zahvalio je detektivu Šnuksu na nesebičnoj saradnji
i uhvatio voz za Indijanapolis.
 U Indijanapolisu je bilo još vrelije. Lišće je visilo na
sparnom ustajalom vazduhu, mlitavo kao ruke pokojnika.
U nedelju ujutru, Gejer je posetio policijsku stanicu gde
je dobio novog lokalnog partnera, detektiva Dejvida Ričardsa.
Ovog puta, Gejer je imao savršeno jasan trag. U pismu
koje je svojoj majci uputila iz Indijanapolisa, mala Neli Pitezel
je zapisala: "Sada smo u H. Ingliš." Detektiv Ričards je odmah
identifikovao mesto: Holms i njegova družina su odseli u
hotelu Ingliš.
Gejer je u hotelskom registru, u rubrici za 30. septembar,
pronašao zapis u kome pominjalo "troje dece Kening". I to ime
mu je bilo poznato. Bilo je to devojačko prezime Keri Pitezel.
Uprkos naizgled lakom tragu, odmah su izronila nova
neuklapanja. Prema hotelskoj evidenciji, deca Kening su se
odjavila već sutradan, u ponedeljak l. oktobra. Međutim, Gejer
je, ponovo na osnovu pisama, zaključio da su deca ostala u
Indijanapolisu još najmanje nedelju dana. Holms je po svoj
prilici ponavljao obrazac koji je uspostavio u Sinsinatiju.
Gejer je sproveo jednako melodičnu istragu kao i nešto
ranije u Sinsinatiju. Zajedno sa detektivom Ričardsom
pročešljavao je hotel po hotel, ali ni u jednoj knjizi gostiju nije
pronašao zapis koji bi ukazivao na prisustvo troje malih
gostiju.
Međutim, pronašao je nešto drugo.
U hotelu Sirklpark nabasao je na ime "gospođa Džordžija
Hauard". Kao što je Gejeru bilo poznato, Hauard je bio jedan
od pseudonima koje je Holms često koristio. To ga je navelo na
pretpostavku da se iza tog imena skrivala Holmsova najnovija
supruga, Džordžijana Jouk. U knjizi gostiju je bilo zabeleženo
da je "gospođa Hauard" stigla u hotel u nedelju 30. septembra
1894. godine i da je tu provela četiri noći.
Gejer je pokazao svoje fotografije vlasnici hotela,
izvesnoj gospođi Rodijus, koja je prepoznala Holmsa i
Džordžijanu Jouk, ali ne i decu. Gospođa Rodijus je objasnila
detektivima da se tokom tih nekoliko dana sprijateljila sa
mladom gošćom. U jednom razgovoru Džordžijana joj je rekla
da je njen suprug bio "veoma imućan čovek i vlasnik velikih
zemljišnih poseda i rančeva stoke u Teksasu; takođe je imao
vredne nekretnine u Berlinu u Nemačkoj, gde je trebalo da
otputuju čim njen suprug bude obavio neke neodložne
poslove".
Podaci koje je otkrio u Indijanapolisu predstavljali su
novi rebus za Gejera. Holms je nekako uspeo da te nedelje, 30.
septembra, smesti Pitezelovu decu i svoju suprugu u dva
različita hotela, tako da deca uopšte nisu znala za Džordžijanu i
da ona uopšte nije znala za njih.
Ali, gde su deca otišla nakon te prve noći provedene u
hotelu Ingliš?
Gejer i Ričards su pretražili knjige gostiju u svim
hotelima i pansionima u Indijanapolisu, ali nisu uspeli da uđu u
trag mališanima.
U trenutku kada se činilo da je Gejerova istraga stigla do
mrtve tačke, Ričards se prisetio da je hotel Sirkl haus, koji je
već neko vreme bio zatvoren, u jesen 1894. godine još u
primao goste. Dvojica detektiva su ponovo krenuli od hotela do
hotela, prikupljajući sve raspoložive podatke o Sirkl hausu.
Tokom raspitivanja su naišli na bivšeg službenika tog hotela,
od koga su doznali da su hotelske knjige bile prebačene kod
jednog advokata koji je imao kancelariju u centru grada.
Evidencija je bila prilično oskudna, ali je Gejer na spisku
gostiju koji su stigli u ponedeljak 1. oktobra pronašao poznat
zapis: "Troje dece Kening". U registru je bilo zabeleženo da su
deca stigla iz Galve u Ilinoisu - gradića u kome je gospođa
Pitezel odrasla. Gejer je sada znao da po svaku cenu mora
pronaći nekadašnjeg upravnika hotela. Ubrzo su uspeli da mu
uđu u trag. Bivši upravnik se zvao Herman Eklou i sada je
vodio jedan salon u zapadnom Indijanapolisu.
 Gejer je objasnio kojim povodom je došao, a potom mu
pokazao fotografije Holmsa i Pitezelovih mališana. Eklou je na
trenutak zanemeo. Da, konačno je prozborio, čovek sa slike mu
je bio poznat. Bio je siguran da je svojevremeno odseo u
hotelu. Međutim, daleko upečatljiviji utisak na osoblje hotela
ostavila su deca koja su došla sa Holmsom. Eklou im je ubrzo
objasnio zašto.

Sve do tog trenutka, Gejer nije znao gotovo ništa o

njihovom boravku u Indijanapolisu, izuzev onoga što je
pročitao u dečjim pismima. U periodu između šestog i osmog
oktobra, Elis i Neli su napisale najmanje tri pisma koja je
Holms zadržao u svom vlasništvu. Pisma su bila štura,
nezgrapno sročena i puna pravopisnih grešaka, ali su pružala
dragocen uvid u svakodnevni život mališana koje je Holms
držao u nekoj vrsti zatočeništva. "Svi smo dobro", pisala je
Neli u subotu, 6. oktobra. "Danas je malko toplije. Kola tolko
tandrču da me boli glava od buke. Prvo sam pokušala da pišem
kristalnim penkalom... Ono je svo od stakla, pa moram da
pazim da se ne polomi. Kupili smo ga za samo pet centi."
Elis je istog dana takođe napisala pismo. Ona je najduže
bila odvojena od majke, tako da se u tom pismu nazirala
primetna promena u njenom raspoloženju. Devojčica je bila
umorna i tužna. Bila je subota. Kiša je pljuštala kao iz kabla.
Elis je bila prehlađena i provela je čitav dan čitajući Čiča
Tominu kolibu, tako da su je oči već pekle od napregnutosti.
"Ova nedelja užasno sporo prolazi... Zašto mi ne pišeš? Nisam
dobila još nijedno pismo od tebe, a prekosutra će biti pune tri
nedelje kako sam otišla od kuće."
Holms je u ponedeljak dopustio da jedno pismo gospođe
Pitezel stigne u dečje ruke, što je navelo Elis da odmah
odgovori svojoj majci. "Čini mi se da si strašno tužna", pisala
je devojčica. U tom pismu, koje Holms nikada nije poslao, Elis
je pominjala da je ponašanje malog Hauarda postajalo
problematično. "Gospodin H. mi je jednog jutra rekao da mu
kažem da sutra nigde ne mrda zato što mu zbog nečeg treba i
da će ujutru doći po njega." Međutim, mali Hauard je otkazao
poslušnost, tako da se Holms strašno razbesneo kada ga ujutru
nije zatekao u sobi.
Boreći se sa tugom i dosadom, Elis je pronalazila utehu u
retkim prijatnim trenucima. "Juče smo za ručak dobili pire,
grožđe, po čašu mleka, porciju sladoleda, punu činiju sosa i
pitu od limuna, da ne poveruješ kol'ko je bila dobra."
Činjenica da su deca imala tako dobru hranu sigurno bi
bar donekle utešila gospođu Pitezel da je ikada dobila priliku
da pročita njihova pisma. Međutim, priča koju je Gejer čuo od
bivšeg upravnika hotela Sirkl haus nije bila nimalo utešna.
Upravnik Eklou je svakog jutra slao svog najstarijeg sina
na sprat da pozove decu na doručak. Dečak se često vraćao sa
pričom da su deca plakala na sav glas, "očigledno zato što su
tugovali zbog majčinog odsustva i što nisu dobijali nikakve
vesti od nje", zapisao je Gejer.
Nemačka sobarica po imenu Karolina Klausman, koja je
pospremala njihovu sobu, često je prisustvovala sličnim
potresnim prizorima. Sobarica se, kako ih je Eklou obavestio, u
međuvremenu preselila u Čikago. Gejer je pribeležio njeno
ime.
"Holms je često govorio da je Hauard strašno nevaljao
dečak", prisećao se Eklou "i da namerava da ga smesti u neku
ustanovu ili da ga ostavi na nekoj farmi kako više ne bi morao
da se stara o njemu."
Gejer je još uvek gajio slabašnu nadu da su deca zaista
bila živa, kao što je Holms tvrdio. Iako je proveo punih
dvadeset godina u policijskoj službi, Gejeru je i dalje bilo teško
da poveruje da bi neko mogao ubiti troje bezazlene dece bez
ikakvog razloga. Zašto bi se Holms izložio tolikim naporima i
troškovima, seljakajući se sa decom od grada do grada i od
hotela do hotela, ako je nameravao da ih ubije? Zašto im je
kupovao kristalna pera i vodio ih u zoološki vrt u Sinsinatiju i
častio ih sladoledom i pitom od limuna ako je u svojoj glavi
kovao tako strašne planove?

Gejer se uputio ka Čikagu, mada je teška srca napustio

Indijanapolis - "nešto mi je govorilo da Hauard nije živ
napustio to mesto". U Čikagu je, na svoje iznenađenje,
ustanovio da se Holms uopšte nije nalazio u tamošnjoj
policijskoj evidenciji. Ušao je u trag Karolini Klausman, koja
je sada radila u Svis hotelu u Ulici Klark. Kada joj je pokazao
fotografije Pitezelove dece, njene oči su se ispunile suzama.
Gejer se potom ukrcao u voz koji ga je odvezao do
Detroita, grada u kome je Elis napisala poslednje od pisama
pronađenih u limenoj kutiji.

Gejeru se činilo da je donekle uspeo da prodre u

Holmsovu psihu. Iako Holmsovo ponašanje nije bilo
racionalno, njegovi postupci su naizgled sledili izvestan
obrazac. Gejer je imao već razrađenu metodiku tako da je u
Detroitu, u pratnji policijskog detektiva koji mu je bio dodeljen
kao pomoćnik, nastavio sa strpljivim pročešljavanjem hotela i
pansiona. Iako je već stotinu puta ispričao svoju priču i
pokazao svoje fotografije, nijednog trenutka nije pokazao
umor, a njegov nastup se odlikovao savršenim strpljenjem i
učtivošću. U tome je počivala njegova snaga. Međutim,
detektiv Gejer je, poput svih ljudi od krvi i mesa, imao i svojih
slabosti. Njegovu najveću slabost predstavljalo je uverenje da
je čak i zlo imalo granice.
Gejer je ponovo uspeo da otkrije boravište Pitezelove
dece, baš kao i zasebno boravište H.H. Holmsa i Džordžijane
Jouk, ali je sada pred njegovim očima iskrsnuo jedan još
neverovatniji detalj - naime, tokom istog tog perioda, Keri
Pitezel je sa dvoje preostale dece, Desi i malim Vortonom,
takođe odsela u Detroitu, u Gajsovom hotelu. Gejer je sa
zaprepašcenjem zaključio da je Holms sada istovremeno
manevrisao sa tri zasebne skupine putnika, prebacujući ih od
mesta do mesta kao da su u pitanju bile limene igračke.
Gejer je otkrio još nešto.
Idući od hotela do hotela, shvatio je da se Holms nije
zadovoljio time da okupi Keri Pitezel i sve petoro dece u istom
gradu u isto vreme, vodeći pri tom svoju igru tako da dve
skupine Pitezelovih uopšte ne znaju jedna za drugu, već i da je
stvari uredio tako da oni budu smešteni u hotelima koji su se
nalazili na međusobnoj udaljenosti od svega tri s bloka. Gejer
je u tom trenutku naprasno shvatio istinsku prirodu Holmsovih
manevara.
Izvukao je iz svežnja poslednje Elisino pismo. Devojčica
je to pismo uputila babi i dedi u nedelju 14. oktobra, istog dana
kada je njena majka, zajedno sa Desi i bebom Vortonom,
iznajmila sobu u Gajsovom hotelu. To je bilo najtužnije od svih
pisama. Obe devojčice su bile bolesne, a u Detroitu je bilo
veoma hladno. "Reci mami da mi obavezno pošalje kaput",
pisala je Elis. "Jakna koju imam je toliko tanka da cvokoćem
od zime." Zbog nedostatka tople odeće, deca su bila primorana
da danima sede u sobi. "Nel i ja po čitav dan crtamo da
ubijemo vreme i već sam toliko umorna od dreždanja u sobi da
mi dođe da iskočim iz kože. Mnogo sam vas se uželela. Toliko
tugujem za svima vama da ne znam šta da radim.
Pretpostavljam da je Vorton dosad prohodao. Baš bih volela da
ga vidim. S njim bi nam bilo mnogo veselije."
Gejer je bio zaprepašćen. "Dakle, dok je ta sirota
devojčica Elis pisala babi i dedi koji su živeli u Galvi u
Ilinoisu, žaleći se na hladnoću i moleći ih da prenesu njenoj
majci da im pošalje topliju i udobniju odeću, i priželjkujući da
vidi malog Vortona koji bi boravak u Detroitu učinio daleko
veselijim - dok je ta iscrpljena, usamljena, rastužena devojčica
pisala to pismo, njena majka, sestra i mali brat koga je toliko
želela da vidi nalazili su se na svega deset minuta hoda od
hotela u kome je boravila. Oni su se zadržali tu još punih pet
dana, a da Elis i Neli nikada nisu dobile priliku da ih vide."
Svi ti manevri predstavljali su za Holmsa najobičniju
igru, užasnuto je shvatio Gejer. Sada se čitava porodica Pitezel
nalazila u njegovom vlasništvu i on se opijao osećajem moći
koji mu je to saznanje pružalo.
U tom pismu je postojala još jedna napomena koju Gejer
nikako nije mogao da izbaci iz glave.
"Hauard", pisala je devojčica, "više nije sa nama."
 Zatvor Mojamensing

HOLMS JE SEDEO U SVOJOJ ĆELIJI u zatvoru

Mojamensing, u ogromnom starinskom zdanju sa štrčećim
kulama, masivnim bedemima i puškarnicama koje je bilo
smešteno na uglu Desete ulice i Ulice Rid, u južnom delu
Filadelfije. Holms nije odavao utisak čoveka koji je patio zbog
boravka u zatvoru, mada se često žalio na nepravičnost
presude. "Ponižavajući osećaj da sam zatočen iza ovih zidina
za mene je daleko pogubniji od ostalih neprijatnosti koje ovde
moram da podnosim", pisao je on - mada, realno posmatrajući,
Holms verovatno nije osećao nikakvo poniženje. Ako je u
njemu uopšte postojala neka emocija, onda je to bio osećaj
pritajenog zadovoljstva što do tog trenutka još niko nije uspeo
da pronađe bilo kakve konkretne dokaze da je on ubio Bena
Pitezela ili nestalu decu.
Holms je boravio u ćeliji čije su dimenzije iznosile devet
puta četrnaest stopa. Visoko na spoljašnjem zidu nalazio se
uzani prozor sa rešetkama, a sa tavanice je visila električna
sijalica koju su stražari gasili tačno u devet sati uveče. Zidovi
su bili premazani krečom. Kamena konstrukcija zatvorske
zgrade donekle je ublažavala ekstremnu vrelinu koja je
zahvatila grad i čitavu regiju, ali ništa nije moglo zadržati
vlagu po kojoj je Filadelfija bila ozloglašena. Vlaga je prianjala
uz kožu kao namočena vunena odora, ali se činilo da Holmsu
ni to nije smetalo. Holms je postao uzoran zatvorenik - ili,
bolje rečeno, uzor za uzorne zatvorenike. Vešto je koristio svoj
šarm, pridobijajući naklonost čuvara koji su mu činili sitne
ustupke.
Bilo mu je dozvoljeno da nosi svoju odeću i da zadrži
"ručni sat i još neke sitnice". Takođe je otkrio da su zatvorenici
koji su imali dovoljno novca mogli dobijati hranu, novine i
časopise iz spoljašnjeg sveta. Iz novina je saznao da je njegovo
ime sada bilo poznato širom Sjedinjenih Država. Takođe je
pročitao da se Frenk Gejer, filadelfijski policijski detektiv koji
ga je posetio u junu, trenutno nalazio na srednjem zapadu, gde
je pokušavao da uđe u trag Pitezelovoj deci. Holms je sa
velikim ushićenjem čitao izveštaje o Gejerovoj potrazi. Pažnja
koju je taj slučaj izazivao u javnosti godila je njegovoj sujeti i
podsticala osećaj nadmoći nad detektivom Gejerom. Holms je
znao da je njegova potraga bila osuđena na propast.
U Holmsovoj ćeliji nalazili su se krevet, stolica i radni
sto, na kome je on pisao svoje memoare. Taj poduhvat je, kako
je izjavio, započeo prethodne zime - tačnije, 3. decembra 1894.
godine.
Uvodne reči su podsećale na tekst neke bajke: "Pozivam
te, cenjeni čitaoče, da na krilima svoje mašte pođeš sa mnom
do mirnog dražesnog seoceta u Novoj Engleskoj, ugneždenog
među živopisnim brežuljcima Nju Hempšira. Tu sam se,
godine Gospodnje hiljadu osamsto šezdeset prve, rodio ja,
Herman V. Madžet, autor ovih spisa. Kada se prisetim svojih
najranijih godina, nemam razloga da verujem da se moje
detinjstvo po bilo čemu razlikovalo od detinjstva ostalih
seoskih dečaka." Datumi i mesta su bili verno predočeni, ali je
opis njegovih dečačkih godina, smešten u idiličan seoski
ambijent, najverovatnije predstavljao puku izmišljotinu.
Stručnjaci za tajne ljudske duše tvrde da se detinjstvo budućih
psihopata po pravilu odlikuje pomno osmišljenim lažima,
ispoljavanjem neobične surovosti prema životinjama i drugoj
deci, a često i činovima vandalizma, među kojima se naročito
ističe podmetanje požara.
Holmsovi memoari su uključivali i "zatvorski dnevnik"
koji je on navodno vodio još od prvog dana boravka u zatvoru
Mojamensing. Međutim, daleko je verovatnije da je on
naknadno napisao taj dnevnik kao prilog za svoju biografiju,
želeći da time pruži dodatnu upečatljivost svojim tvrdnjama da
je nevin i da kod svojih čitaoca izazove utisak da imaju posla
sa iskrenim, čestitim i smernim čovekom. Holms je u dnevniku
tvrdio da je u zatvoru ustanovio strog dnevni raspored koji je
za cilj imao lično usavršavanje. Svakog jutra je ustajao u pola
sedam, nakon čega je sledilo održavanje lične higijene
"pomoću sunđera i vode" i sređivanje ćelije. U sedam sati je
doručkovao. "Odlučio sam da, sve dok se nalazim na ovako
skučenom prostoru, iz svoje ishrane u potpunosti izbacim
meso." Period od sedam do deset sati bio je rezervisan za
telesne vežbe i iščitavanje jutarnje štampe. "U periodu od deset
do dvanaest sati pre podne i od dva do četiri sata po podne,
tokom šest dana u nedelji, baviću se svojim starim
medicinskim istraživanjima i drugim obrazovnim aktivnostima,
uključujući savlađivanje stenografije na francuskom i
nemačkom jeziku." Ostatak dana je bio posvećen čitanju raznih
stručnih časopisa i knjiga pozajmljenih iz zatvorske biblioteke.
Jedan od zapisa svedoči da je Holms u zatvoru pročitao
roman Trilbi, bestseler Džorža di Morijea objavljen 1894.
godine, čija glavna junakinja, mlada pevačica Trilbi O'Farel,
pada pod vlast hipnotizera Svengalija. Holms je zapisao da su
"izvesni delovi knjige ostavili snažan utisak" na njega.
Na drugim mestima Holms je gađao pravo u srce.
Tako se u zapisu od 16. maja 1895. godine može
pročitati: "Danas mi je rođendan. Punim 34 godine. Pitam se da
li će mi majka uputiti čestitku, kao ranijih godina..."
U drugom dnevničkom zapisu, Holms opisuje posetu
svoje najnovije supruge, Džordžijane Jouk. "Ona je u poslednje
vreme mnogo propatila i, uprkos tome što herojski nastoji da to
sakrije od mene, savršeno jasno znam kako se oseća. Svaki put
kad kucne čas rastanka i kad pomislim da će ponovo morati da
izađe napolje sa tim strašnim bremenom koje joj je sudbina
dodelila srce mi zadrhti od bola i tuge. Moja agonija će biti
okončana tek kada budem mogao da budem siguran da će ona
u tom surovom spoljašnjem svetu biti zaštićena od nepravde i
uznemiravanja."

Holms je iz svoje zatvorske ćelije uputio i dugo pismo

gospođi Pitezel, a sadržaj i stil tog pisma svedoče da je bio
svestan činjenice da je policija pomno iščitavala njegovu poštu.
Holms je uveravao Keri da su se njena deca - Elis, Neli i
Hauard - nalazila u Londonu, pod starateljstvom "gospođice
V." i da bi njihov misteriozni nestanak lako bio razrešen kada
bi policajci bili voljni da detaljno provere njegove navode.
"Brinuo sam o njima kao o rođenoj deci, a ti me bar dovoljno
dobro poznaješ da doneseš ispravniji sud o meni nego što može
učiniti neko sa strane. Ben nikada ne bi digao ruku na mene,
baš kao ni ja na njega, jer smo nas dvojica bili kao rođena
braća. Nikada se nismo posvađali. Osim toga, sve i da smatraš
da sam ja sposoban za tako nešto, Ben je za mene bio previše
dragocen da bih mu oduzeo život. Što se tiče dece, nikada neću
poverovati, ukoliko mi ti to lično ne kažeš, da ti smatraš da su
oni mrtvi ili da sam ja mogao poželeti da ih se iz bilo kog
razloga otarasim. Zar je moguće da ti, koja me tako dobro
poznaješ, možeš čak i pomisliti da bih ja bio kadar da ubijem
nemoćnu i nedužnu decu, naročito ako se ima u vidu da nisam
mogao imati ama baš nikakav motiv za to?"
Holms je u nastavku pisma objasnio i zašto gospođa
Pitezel nije dobijala nikakve vesti od svoje dece. "Oni ti van
svake sumnje redovno pišu, ali je gospođica V, zarad lične
bezbednosti, verovatno odlučila da ta pisma zadrži kod sebe."

Holms je pomno iščitavao dnevnu štampu, odakle je

saznao da potraga detektiva Gejera nije bila naročito uspešna.
Holms je bio uveren da će Gejer uskoro biti primoran da
okonča svoju misiju i da se vrati u Filadelfiju.
Takva razmišljanja su ga ispunjavala neizmernim
zadovoljstvom.
 Stanar

FILADELFIJSKI DETEKTIV GEJER je u nedelju, 7.

jula 1895. godine, nastavio sa svojom potragom u Torontu, gde
mu je gradski policijski odsek dodelio novog pomoćnika,
detektiva Alfa Kadija. I Gejer i Kadi su zajedničkim snagama
sproveli višednevnu istragu po tamošnjim hotelima i
pansionima, ustanovivši da je Holms i na tom mestu
istovremeno manevrisao sa tri zasebne grupe putnika.
Holms i Džordžijana Jouk odseli su u Voker hausu: "Dž.
Hau i njegova supruga, Kolambus."
Gospođa Pitezel je odsela u Union hausu: "Gospođa K.A.
Adams i njena kćer, Kolambus."
Devojčice su odsele u Albionu: "Elis i Neli Kening,
Detroit."
Niko nije mogao posvedočiti da je u Torontu video i
malog Hauarda.
Gejer i Kadi su nakon toga proširili istragu, stupivši u
kontakt sa agencijama za promet nekretnina i sa vlasnicima
kuća i stanova za izdavanje, ali je Toronto bio daleko veći od
gradova koje je Gejer dotad obišao. Zadatak koga su se latili
bio je praktično neizvodljiv. U ponedeljak, 15. jula, Gejer je
ustao iz postelje sa namerom da provede još jedan dan u
rutinskom monotonom istraživanju, ali kada je stigao do
policijske stanice zatekao je detektiva Kadija u neobično
dobrom raspoloženju. Kadi ga je obavestio da se policiji javio
građanin koji je raspolagao podacima koji bi mogli biti korisni
za dalji tok istrage. Stanovnik Toronta po imenu Tomas Rivs,
koji je pročitao Holmsov opis u jednom lokalnom dnevnom
listu, smatrao je da je taj opis odgovarao muškarcu koji je
oktobra 1894. godine iznajmio kuću u njegovom neposrednom
komšiluku, na adresi Ulica Sent Vinsent br. 16.
Gejer je bio prilično podozriv prema toj informaciji.
Iscrpni novinski članci o njegovoj misiji i njegovom prispeću u
Toronto podstakli su veliki odziv javnosti, ali su se svi
nagoveštaji i tragovi koje su na taj način dobijali pokazali kao
krajnje beskorisni.
Kadi je prihvatao činjenicu da je najnovija dojava
verovatno predstavljala samo još jednu mačku u džaku, ali je
smatrao da će im mala promena ritma dobro doći.

Gejer je u međuvremenu postao slavna ličnost, čovek

koji je fascinirao naciju, američki Šerlok Holms. Izveštaji o
njegovim putovanjima redovno su se pojavljivali u novinama
širom zemlje. U to vreme, mogućnost da neko ubije troje
bezazlene dece još uvek se smatrala užasom koji je
prevazilazio sve zamislive norme. Detektiv Gejer, koji se tog
uzavrelog leta otisnuo na svoju zastrašujuću misiju, postao je
američki uzor, čovek sa kojim su svi želeli da se poistovete -
usamljeni heroj koji se latio stravičnog zadatka i koji je, uprkos
nebrojenim preprekama, izuzetno dobro obavljao svoj posao.
Milioni ljudi širom Amerike budili su se svakog jutra sa nadom
da će u novinama pročitati da je taj čestiti i nepokolebljivi
detektiv uspeo da pronađe nestale mališane.
Gejer nije pridavao puno pažnje novostečenoj slavi.
Prošlo je skoro mesec dana otkako je krenuo u svoj pohod, a
šta je za to vreme uspeo da postigne? Kako je potraga
odmicala, njegova otkrića su, umesto da pruže konkretne
odgovore, naprosto podsticala novu bujicu pitanja: Zašto je
Holms poveo Pitezelovu decu sa sobom? Zašto ih je selio od
grada do grada? U čemu je bila svrha te izopačene igre? Kakve
je to moći Holms posedovao kada je mogao tako dobro da
kontroliše situaciju?
 Bilo je nečeg u vezi sa Holmsom što Gejer naprosto nije
mogao da shvati. Iza svakog zločina stajao je neki motiv.
Međutim, sile koje su upravljale Holmsovim postupcima
predstavljali su sferu koja je za Gejera, uprkos dugogodišnjem
policijskom iskustvu, ostajala nedokučiva.
U Gejerovoj glavi neprestano je izranjao isti zaključak:
Holms je uživao u svojoj igri. Malverzaciju sa životnim
osiguranjem obavio je zarad finansijskog profita, ali je sve
ostalo radio iz čistog užitka. Holms je iskušavao svoje moći,
opijajući se vlašću koju je posedovao nad životima i sudbinama
drugih ljudi.
Međutim, Gejera je najviše od svega mučilo to što još
uvek nije posedovao odgovor na ključno pitanje: Gde su se
deca sada nalazila?

Kako se ispostavilo, Tomas Rivs je bio šarmantan

Škotlanđanin u poodmaklom životnom dobu koji je sa
entuzijazmom dočekao dvojicu detektiva, objasnivši im zbog
čega je stanar koji je iznajmio kuću u komšiluku pobudio
njegovu pažnju. Kao prvo, nameštaj koji je doneo sa sobom bio
je prilično oskudan i sastojao se samo od jednog dušeka, starog
kreveta i neobično velikog drvenog sanduka. Novi stanar je
jednog jutra pokucao na Rivsova vrata kako bi pozajmio lopatu
koja mu je, kako je objasnio, bila potrebna da bi u podrumu
iskopao jamu za skladištenje krompira. Neznanac je sutradan
ujutru vratio lopatu i narednog dana odvezao drveni sanduk iz
kuće. Rivs ga nikada više nije video.
Rivsova priča je konačno mogla predstavljati pravi trag.
Grozničav od nestrpljenja, detektiv Gejer je zamolio Rivsa da
se nađu ispred susedne kuće za tačno sat vremena, a onda je sa
Kadijem posetio vlasnicu agencije koja je vodila poslove oko
izdavanja kuće. Gejer je u kratkim crtama izložio slučaj i
pokazao vlasnici Holmsovu fotografiju. Žena ga je odmah
prepoznala. Zapamtila ga je jer je bio veoma šarmantan i
naočit, sa dubokim prodornim plavim očima.
"Izgledalo je previše dobro da bi bilo istinito", zapisao je
Gejer. Detektivi su se na brzinu zahvalili vlasnici agencije i
odjurili nazad do Ulice Vinsent. Rivs ih je čekao ispred kuće.
Gejer ga je zamolio da im donese lopatu i stari
Škotlanđanin se ubrzo vratio sa istom onom alatkom koju je
svojevremeno pozajmio misterioznom stanaru.

Kuća je imala iskošeni centralni zabat, izrezbarenu

drvenariju i raskošnu ornamentaciju, zbog čega je delovala kao
da je izašla iz neke bajke, samo što nije bila smeštena u
dubokoj samotnoj šumi, već u samom srcu Toronta, u lepoj
urednoj ulici duž koje su se dizali elegantni domovi okruženi
drvenim ogradama kroz koje su provirivali graciozni ljiljani.
Duž jednog od stubova na verandi uvijala se raskošna bela
loza.
U kući je u to vreme živela gospođa Dž. Armbrast. Kada
je stanarka otvorila vrata, Rivs joj je predstavio dvojicu
detektiva. Ušli su u centralni hodnik koji je kuću delio na dve
polovine koje su se sastojale od po tri sobe. Na kraju hodnika
nalazilo se stepenište koje je vodilo na sprat. Gejer je zamolio
gospođu Armbrast da im pokaže podrum.
Gospođa Armbrast je povela detektive do kuhinje, a onda
je podigla komad mušeme sa poda. Pred njihovim očima
ukazao se četvrtast podni otvor prekriven drvenim poklopcem.
Kada su detektivi podigli poklopac, kuhinju je ispunio miris
vlažne zemlje. Podrum je bio plitak i ispunjen neprozirnom
tminom. Gospođa Armbrast je ponela lampe.
Gejer i Kadi su se spustili strmim uzanim prolazom, koji
je više podsećao na merdevine nego na stepenište, obrevši se u
skučenoj prostoriji čije su dimenzije iznosile otprilike deset
puta deset stopa, sa visinom od svega četiri stope. Lampe su
bacale titrave narandžast odsjaje, a na zidovima su poigravale
velike sablasne senke. Povijajući glave kako ne bi udarili u
gornje grede, detektivi su počeli da udaraju lopatom po
nabijenoj zemlji, ispitujući njenu čvrstinu. U jugozapadnom
uglu prostorije Gejer je naišao na meko tlo. Lopata se sa
uznemiravajućom lakoćom zarila u zemlju.
"Čim smo malo raskopali zemlju", izjavio je kasnije
Gejer, "gasovi su pokuljali napolje ispunivši podrum
stravičnim zadahom."
Potom su, na dubini od tri stope, pronašli ljudsku kost.

Detektivi su pozvali pogrebnika po imenu B.D. Hamfri

kako bi im pomogao da uklone telesne ostatke. Gejer i Kadi su
se potom, zajedno sa Hamrfijem, ponovo spustili u podrum.
Zadah se u međuvremenu proširio kroz čitavu kuću.
Gospođa Armbrast je bila bleda od šoka i užasa.
Potom su stigli mrtvački sanduci.
Hamfrijevi radnici su ih spustili na kuhinjski pod.

Devojčice su bile sahranjene bez odeće. Elis je ležala na

boku, a glava joj se nalazila na zapadnoj strani rake. Neli je
ležala licem okrenuta ka zemlji, delimično se naslanjajući na
svoju sestru. Njene bujne crne pletenice spuštale su se preko
leđa kao da je tog jutra raščešljala i uplela kosu. Detektivi su
prostrli komad platna preko zemljanog poda.
Prvo su podigli Neli.
"Podigli smo je najpažljivije što smo mogli", prisećao se
Gejer, "ali se telo već nalazilo u poodmakloj fazi raspadanja
tako da se koža sa glave odvojila pod težinom upletene kose."
Detektivi su otkrili još nešto: maloj Neli su bila
amputirana stopala. Tokom kasnijeg detaljnog pretraživanja
kuće, policija nije uspela da pronađe odsečene delove tela. To
otkriće je delovalo kao nova misterija, sve dok se Gejer nije
prisetio da je devojčica imala urođenu deformaciju stopala.
Holms se odlučio na taj potez kako bi uklonio tragove koji bi, u
slučaju da telo bude pronađeno, mogli otkriti njegov identitet.

Gospođa Pitezel je iz jutarnjih novina saznala za strašno

otkriće iz Ulice Vinsent. Ona je u to vreme bila u poseti kod
svojih prijatelja iz Čikaga, tako da joj Gejer nije mogao
direktno proslediti telegram. Odmah je uhvatila voz za
Toronto. Gejer ju je sačekao na stanici, a potom je odveo do
svog hotela, Rosin hausa. Keri je bila smoždena bolom i
očajanjem, tako da je neprestano bila na rubu kolapsa. Kada bi
primetio da će se sirota žena onesvestiti, Gejer joj je pod nos
stavljao mirišljavu so.
Gejer i Kadi su narednog jutra poveli gospođu Pitezel do
mrtvačnice. Sa sobom su poneli brendi i mirišljavu so. Gejer je
zapisao: "Upozorio sam je da su tela bila u takvom stanju da će
moći da vidi samo Elisine zube i kosu i Neline pletenice. To
saznanje ju je toliko paralisalo da je umalo pala u nesvest."
Islednik i njegovi pomoćnici učinili su sve što je bilo u
njihovoj moći da bar donekle ublaže užas sa kojim će se
gospođa Pitezel suočiti prilikom identifikacije tela. Uklonili su
raspadnute ostatke mesa sa Alisine lobanje i pažljivo ispolirali
zube, a potom prekrili telo platnom. Preko lica su stavili komad
papira na kome su prethodno napravili prorez koji je otkrivao
zube, baš kao što je svojevremeno učinio fiiadelfijski islednik
kada je mala Elis bila pozvana da identifikuje očev leš.
Nelina kosa je bila oprana i pažljivo položena preko
platna koje je prekrivalo Elisino telo.
Kadi i Gejer su potom pažljivo uveli gospođu Pitezel u
mrtvačnicu. Ona je istog trenutka prepoznala Elisine zube, a
onda se okrenula ka Gejeru i upitala: "A gde je Neli?" Tek tada
je spazila dugu crnu kosu položenu preko pokrova.
 Pošto na telu nisu bili pronađeni bilo kakvi tragovi
nasilja, islednik je istupio sa teorijom da je Holms zaključao
devojčice u drveni sanduk koji je potom ispunio plinom iz
gasne lampe. U prilog toj teoriji govorila je i činjenica da se na
jednoj stranici sanduka, koji je policija kasnije pronašla,
nalazio mali brižljivo zakrpljen otvor.
"Bilo je prosto neverovatno", zapisao je Gejer, "da je
Holms sa takvom lakoćom i ležernošću mogao ubiti dve male
nedužne devojčice u samom srcu Toronta, a da pri tom ne
pobudi ni najmanju sumnju u svom neposrednom okruženju."
Da filadelfijski tužilac Grejem nije odlučio da, uprkos
obeshrabrujućim prognozama, nastavi sa potragom, ukazivao je
detektiv Gejer, "ta ubistva nikada ne bi bila otkrivena, a
gospođa Pitezel bi otišla u grob ne znajući da li su joj deca živa
ili mrtva".
Za Gejera je sablasno otkriće u Ulici Vinsent
predstavljalo "jedan od najznačajnijih događaja u životu",
mada je njegovo turobno zadovoljstvo bilo okrnjeno
činjenicom da je sudbina malog Hauarda ostala nerazrešena.
Gospođa Pitezel je uporno odbijala da poveruje da je njen
sinčić takođe bio mrtav, "očajnički se nadajući da će dečak na
kraju negde biti pronađen živ i zdrav".
Uprkos dugogodišnjem policijskom iskustvu, čak se ni
sam Gejer nije odricao nade da Holms bar u tom slučaju nije
lagao i da je učinio upravo ono što je svojevremeno rekao
službeniku iz Indijanapolisa. "Da li je (Hauard) bio smešten u
neku ustanovu, kao što je Holms nagoveštavao u svojim
razgovorima, ili se možda skrivao u nekoj zabiti gde mu je bilo
nemoguće ući u trag? Da li je dečak bio živ ili mrtav? Kroz
glavu su mi neprestano prolazila takva pitanja, ali je misterija
ostajala nerazrešena. Moja potraga je tapkala u mestu,
zaodenuta plastom neprozirne tmine."
 Živahan leš

U UTORAK UJUTRU 16. JULA 1895. godine - na dan

kada su vesti o sablasnom otkriću iz Toronta ispunile stranice
američkih novina - iz kancelarije filadelfijskog okružnog
tužioca telefonskim putem bila je prosleđena hitna poruka
upravniku zatvora Mojamensing, sa nalogom da se Holmsu tog
jutra nipošto ne isporučuje dnevna štampa. Naređenje je
poticalo od zamenika okružnog tužioca Tomasa V. Barloua
koji je želeo da Holmsa zatekne nespremnog i da mu lično
saopšti vest o Gejerovom otkriću, nadajući se da će Holms
usled zbunjenosti i šoka odmah priznati zločin.
Međutim, naređenje je stiglo prekasno. Stražar koji je
trebalo da prosledi naređenje raznosačima štampe zatekao je
Holmsa kako sedi za svojim radnim stolom, iščitavajući vesti o
svom zločinu sa tako mirnim i ravnodušnim izrazom kao da je
čitao vremensku prognozu.
Uprkos tome, Holms je u svojim memoarima tvrdio da ga
je Gejerovo otkriće šokiralo. Dnevna štampa je, kao i svakog
jutra, negde oko pola devet bila isporučena u njegovu ćeliju,
pisao je on. "Čim sam rasklopio novine za oko su mi zapali
upadljivi naslovi koji su ukazivali da su tela devojčica
pronađena u Torontu. To mi je na trenutak delovalo tako
nestvarno da sam pomislio da su u pitanju obične novinarske
izmišljotine koje su se pojavljivale i u ranijim stadijumima
istrage..." A onda je, nastavljao je Holms u svojim memoarima,
odjednom shvatio šta se zapravo desilo. Mini Vilijems je ubila
devojčice ili je unajmila nekoga da to obavi umesto nje. Holms
se prisećao da se Mini u to vreme družila sa sumnjivim i
odbojnim tipom koji je bio poznat pod nadimkom "Heč".
Vilijemsova je verovatno natuknula da bi bilo dobro da se
otarase devojčica, a Heč je spremno prihvatio njen predlog.
Holms je, kako je tvrdio, bio užasnut onim što se desilo.
"Nisam smogao snage da iščitam članak do kraja jer su mi u
mislima neprestano izranjala dva detinja lica i oči koje su tužno
gledale u mene dok smo se na brzinu pozdravljali. Na obrazu
sam još uvek osećao nežni stidljivi dodir njihovih usana, a u
ušima su mi odzvanjale tihe ozbiljne reči oproštaja. U tom
trenutku sam shvatio da je na moju dušu bilo natovareno još
jedno teško breme koje ću nositi do sudnjeg časa... Bio sam
ispunjen tolikim bolom i užasom da bih se verovatno slomio
pod težinom emocija da stražar ubrzo nije došao do moje ćelije
i rekao mi da se pripremim za susret sa okružnim tužiocem."

Jutro je bilo vrelo i sparno. Zatvorsko vozilo se probijalo

preko Brod strita ka Gradskoj većnici, sekući vazduh koji je
bio gust i lepljiv kao karamel smesa. Holms je potom bio
sproveden do kancelarije okružnog tužioca, gde mu je Barlou
postavio mnoštvo pitanja. Prema izveštaju Filadelfija pablik
ledežera, Holmsova "sposobnost za iznošenje upečatljivih
objašnjenja je naprasno nestala. Puna dva sata sedeo je pod
kišom pitanja, ćuteći kao zaliven. Nije delovao zaplašeno, već
je jednostavno odbijao saradnju, ne želeći da prisutnima pruži
čаk ni najmanju satisfakciju".
Holms je o tom saslušanju zapisao sledeće: "Nisam bio u
stanju da podnesem tužiočeve optužbe, niti voljan da
odgovaram na njegova pitanja." Sve što je izjavio bilo je da su
gospođica Vilijems i njen prijatelj Heč očigledno ubili
devojčice, a verovatno i malog Hauarda.
Holms je nakon saslušanja bio vraćen u svoju ćeliju u
Mojamensingu. Tamo se posvetio novom zadatku. Želeo je da
što pre pronađe izdavača za svoje memoare, nadajući se da će
pomoću njih preokrenuti javno mnjenje u svoju korist. Ako nije
mogao direktno da primeni svoje ubeđivačke moći, onda će to
učiniti indirektnim putem, razmišljao je. Sklopio je pogodbu sa
novinarom Džonom Kingom koji je na sebe preuzeo zadatak da
objavi Holmsove memoare i da ih potom plasira na tržištu.
Holms je iz svoje ćelije pisao Kingu: "Savetujem vam da
od njujorškog Heralda i filadelfijskog Presa preuzmete sve
raspoložive isečke i da materijal koji nam je potreban za knjigu
prosledite štamparu da ga on reprodukuje o svom trošku."
Holms je naročito insistirao na Heraldovoj ilustraciji na kojoj
je bio prikazan sa bradom. Takođe je želeo da "moja dva
autograma (Holms i Madžet) budu izgravirana, galvanizovana i
smeštena ispod slike". Zahte-vao je da posao bude obavljen u
što kraćem roku, tako da je savetovao Kingu da, dok
slovoslagači budu završavali svoj deo posla, prikupi sve ostale
priloge i dodatke kako bi knjiga odmah bila spremna za
štampu.
King je takođe dobio uputstva za plasiranje knjige: "Čim
knjiga bude objavljena, prosledite je filadelfijskim i njujorškim
novinarnicama. Potom pronađite pouzdane akvizitere koji će
knjigu prodavati ovde, u Filadelfiji, u popodnevnim časovima.
Odaberite najpogodnije lokacije, a onda ostavite akviziterima
određeni broj primeraka i vratite se po novac pola sata kasnije.
Nemojte to nikada raditi tokom prepodneva, kada su ljudi na
poslu. U studentskim danima sam se bavio tim poslom, tako da
iz iskustva znam da je taj metod prilično uspešan."
"Zatim, ukoliko vam nije teško da putujete, pročešljajte
lokacije koje se pominju u knjizi. Provedite po nekoliko dana u
Čikagu, Detroitu i Indijanapolisu i dajte besplatne primerke
tamošnjim dnevnim listovima da napišu svoje recenzije jer će
to sigurno pospešiti prodaju..."
Znajući da su policijski detektivi pažljivo iščitavali
njegovu poštu, Holms se potrudio da i kroz ta pisma, na krajnje
indirektan način, provuče tvrdnje o svojoj tobožnjoj nevinosti.
Zamolio je Kinga da, kada ga put bude naneo kroz Čikago,
pregleda knjigu gostiju u jednom od tamošnjih hotela i da
potom od hotelskih službenika uzme pisane izjave koje će
potvrditi da je Mini Vilijems odsela na tom mestu sa Holmsom
u vreme kada je, po optužbama koje su mu pripisivali, trebalo
da bude još odavno mrtva.
"Ako je ona u to vreme, kao što neki tvrde, već bila
mrtva", pisao je on Kingu, "moram priznati da je u pitanju bio
izuzetno živahan leš."
 "Svi ti mučni iscrpljujući dani"

GEJER SE NAŠAO NA ČUDNOJ PREKRETNICI.

Tokom prethodne istrage već je ispitao sve raspoložive tragove
i nagoveštaje, posetio sve moguće hotele, pansione i agencije
za promet nekretnina, a sada je morao da krene ispočetka. U
kom pravcu? Da li je ostala još neka staza, još neka deonica
koju nije pročešljao? Sunce je i dalje nemilosrdno peklo, a
omorina je pritiskala grudi. Činilo se da se čak i samo nebo
urotilo protiv njega.
Njegovi najdublji instinkti govorili su mu da je Holms
ubio Hauarda još u Indijanapolisu. Gejer se 24. jula vratio u taj
grad, gde mu se ponovo pridružio detektiv Dejvid Ričards, ali
se ovog puta obratio za pomoć i tamošnjoj javnosti. Već
sutradan su sve lokalne novine detaljno izveštavale o
Gejerovom povratku. Na desetine ljudi ga je posetilo u hotelu,
sugerišući mu u kom pravcu bi trebalo da nastavi svoju
potragu. "Ljudi su nas iz dana u dan obaveštavali o sve većem
broju tajanstvenih osoba koje su iznajmljivale kuće u
Indijanapolisu "i neposrednoj okolini", pisao je Gejer. On i
Ričards su se po nepodnošljivoj omorini povlačili od
kancelarije do kancelarije, od kuće do kuće, ali ništa nisu
otkrili. "Dani su dolazili i odlazili, a ja sam i dalje bauljao kroz
tamu i već sam počinjao da verujem da je jedan opak i
prepreden kriminalac uspeo da nadmudri dvojicu čestitih
detektiva... i da će nestanak Hauarda Pitezela ostati zabeležen u
policijskim arhivima kao nerazrešena misterija."
U isto vreme, slučaj H.H. Holmsa pretvarao se u još
veću, dublju i mračniju misteriju.
 Nakon što je Gejer u Torontu otkrio tela Elis i Neli
Pitezel, čikaška policija je odlučila da pretraži Holmsovu
zgradu u Inglvudu. Iz dana u dan, policajci su sve dublje
uranjali u tajne Holmsovog "zamka", pronalazeći dokaze koji
su svedočili da se u Holmsovoj duši krilo nešto daleko gore i
opakije čak i od onoga što se moglo naslutiti na osnovu
Gejerovih jezivih otkrića. Pojavila su se nagađanja da je Holms
tokom Svetskog sajma ubio na desetine osoba, uglavnom
ženskog pola. Po jednoj proceni, koja je sigurno preuveličana,
Holmsov zamak je progutao oko dve stotine života. Većina
ljudi je smatrala da je bilo nemoguće da je Holms mogao
izvršiti toliki broj ubistava, a da pri tom ne bude otkriven.
Gejer bi se verovatno složio s tim da se tokom svog pohoda
nije lično uverio u Holmsov čudovištan talenat za prikrivanje
zločina.
Čikaški detektivi su započeli istragu u Holmsovom
zamku u petak uveče, 19. jula. Prvo su krenuli u površni
obilazak zgrade. Na drugom spratu nalazile su se male hotelske
sobe, dok se prvi sprat sastojao od trideset pet prostorija koje je
bilo daleko teže klasifikovati. Bilo je tu klasičnih spavaćih
soba, ali i čudnih odaja bez ijednog prozora koje su bile
opremljene hermetičkim vratima. Na prvom spratu se nalazila
velika prostorija pored koje je bila dograđena čudna zatvorena
komora koja je podsećala na veliki trezor sa gvozdenim
zidovima. Policija je unutra pronašla gasne instalacije koje nisu
imale bilo kakvu očiglednu svrhu izuzev da se komora iz nekog
razloga ispuni gasom. Ventil za dotok gasa nalazio se u
Holmsovom apartmanu. U Holmsovoj kancelariji pronašli su
štednu knjižicu koja je pripadala ženi po imenu Lusi Berbank.
U knjižici je bio zabeležen saldo od 23.000 dolara. Policajci
nisu uspeli da uđu u trag njenoj vlasnici.
Najsablasnija faza istrage započela je kada su se
policajci, obasjavajući put treperavim plamenom gasnih lampi,
spustili u hotelski podrum, podzemnu odaju sagrađenu od
drveta i cigle čije su dimenzije iznosile 50 puta 165 stopa.
Ubrzo su usledila nova jeziva otkrića: bačva ispunjena
kiselinom na čijem je dnu pronađeno osam rebara i parče
lobanje; gomile živog kreča; velika peć; sto za seciranje
zamrljan tragovima koji su podsećali na krv. Policajci su
takođe pronašli hirurški pribor i ugljenisane cipele sa visokom
potpeticom.
I još kostiju:
Osamnaest rebara sa dečjeg torza.
Nekoliko pršljenova.
Kost stopala.
Jednu ramenu lopaticu.
Jednu zglobnu čašicu.
U jamama ispunjenim pepelom i živim krečom pronađeni
su komadi odeće, među kojima su se nalazili i jedna mala
haljina i okrvavljeni kombinezon. Čunak peći bio je zapušen
ljudskom kosom. Istražitelji su ubrzo otkrili dve zatrpane jame
pune živog kreča i telesnih ostataka koji su najverovatnije
predstavljali poslednje tragove dve mlade Teksašanke, Mini i
Ane Vilijems, o čijem je nestanku čikaška policija tek nedavno
bila obaveštena. U gomili pepela u velikoj peći za kremiranje
pronađen je komad metala koji je Holmsov juvelir
identifikovao kao deo lanca za sat koji je njegov poslodavac
svojevremeno poklonio Mini Vilijems. Policajci su u podrumu
takođe otkrili pismo koje je Holms napisao apotekaru koji je
vodio radnju u njegovoj zgradi. "Da li negde vidiš duhove
sestara Vilijems", pitao je Holms, "i da li te još uvek pohode?"
Narednog dana policajci su otkrili još jednu skrivenu
odaju, u jugozapadnom uglu podruma. To mesto im je pokazao
muškarac po imenu Čarls Čapel, koji je navodno u više navrata
pomogao Holmsu da leševe svojih žrtava pretvori u pedantno
sklopljene skelete. Čapel je bio veoma susretljiv, tako da je
policija ubrzo zaplenila tri potpuno artikulisana skeleta koje je
Holms svojevremeno prodao medicinskim ustanovama.
Očekivalo se i prispeće četvrtog skeleta, koji se nalazio u
vlasništvu čikaškog medicinskog koledža Haneman.
Jedan od najupečatljivijih detalja otkriven je na prvom
spratu Holmsovog zamka, u odaji sa metalnim zidovima i
hermetičkim vratima. Na unutrašnjoj strani vrata otkriven je
nepogrešiv otisak bosog ženskog stopala. Policajci su
pretpostavljali da je taj otisak napravila žena koja se ugušila u
toj odaji. Njeno ime je, kako su verovali, bilo Emelina Sigrand.

Čikaška policija je telegrafskim putem obavestila

okružnog tužioca Grejema da je, tokom istrage sprovedene u
Holmsovoj zgradi, otkriven skelet nekog deteta. Grejem je
odmah poslao Gejera u Čikago kako bi proverio da li su u
pitanju bili telesni ostaci malog Hauarda Pitezela.
Odmah po dolasku u grad, Gejer je primetio da su
stanovnici Čikaga bili šokirani onim što je otkriveno u
Holmsovom zamku. Čikaške novine iscrpno su izveštavale o
tom događaju, stavljajući ga na udarne stranice. U članku pod
naslovom ŽRTVE ĐAVOLOVOG ŠEGRTA, Tribjun je
izveštavao da su u zgradi pronađeni telesni ostaci Hauarda
Pitezela. Ta priča je zauzela šest od ukupno sedam novinskih
stubaca na naslovnoj strani.
Gejer je posetio glavnog policijskog inspektora, od koga
je saznao da je patolog u međuvremenu ustanovio da je u
pitanju bio ženski skelet. Inspektor je smatrao da je skelet
pripadao devojčici po imenu Perl Koner. Gejeru je to ime
zvučalo nepoznato.
Gejer je uputio telegram Grejemu, koji mu je naložio da
se vrati u Filadelfiju kako bi se konsultovali o daljem toku
istrage.
 U sredu uveče, 7. avgusta, dok su temperature prelazile
trideseti podeljak i dok su se železnički vagoni dimili kao
pekarske peći, Gejer je ponovo krenuo na put, ovog puta u
pratnji glavnog istražitelja osiguravajućeg zavoda Fideliti
mjučual, inspektora V.E. Geri. Gejeru je bilo drago što ima
društvo.
Prvo su posetili Čikago i Indijanu, svrativši usput do
Logansporta i Perua, a potom s nastavili do Monpeljea u Ohaju
i Adrijana u Mičigenu. Danima su pretraživali registre svih
mogućih hotela, pansiona i agencija za nekretnine. "Pretresli
smo apsolutno sve", kako je kasnije izjavio Gejer, "ali je
potraga i dalje tapkala u mestu."
Iako je kratkotrajni filadelfijski predah donekle osnažio
Gejerovo samopouzdanje, njegova misija se ponovo "utapala u
beznadežnosti". Gejer je i dalje verovao da ga prvobitni instinkt
nije prevario i da se Hauard nalazio u Indijanapolisu ili u
neposrednoj blizini. Odlučio je da ponovo poseti taj grad, po
treći put tog leta.
"Moram priznati da sam se u Indijanapolis vratio prilično
utučen i obeshrabren", pisao je Gejer. Dvojica istražitelja odseli
su u Gejerovom starom hotelu, Spenser haus. Činjenica da čak
ni nakon tako temeljne potrage nije uspeo da uđe u trag malom
Hauardu ispunjavala je Gejera beskrajnim ogorčenjem i
zbunjenošću. "U tom trenutku se činilo da nikada nećemo
proniknuti u tu misteriju", prisećao se Gejer.

U četvrtak, 19. avgusta, Gejer je saznao da je tokom

prethodne noći Holmsov zamak u Inglvudu, njegova mračna
zemlja snova, izgoreo do temelja. Na naslovnoj strani Čikago
tribjuna pisalo je krupnim slovima, "Holmsova jazbina
pretvorena u prah i pepeo; vatrena stihija progutala lavirint
užasa i misterije." Vatrogasni odsek sumnjao je na podmetanje
požara, a policajci su teoretisali da je taj čin bio motivisan
namerama da se zatru tajne koje su se još uvek skrivale među
turobnim zidinama Holmsvog zamka. Uprkos takvim
pretpostavkama, niko nije bio uhapšen.

Detektiv Gejer i inspektor Geri istražili su zajedničkim

snagama oko devet stotina lokacija. Potom su proširili svoju
istragu na susedne gradiće i varoši. "Do ponedeljka ćemo
pretresti sva okolna mesta", pisao je Gejer u izveštaju
upućenom glavnom štabu, "izuzev Irvingtona, koji ćemo
ostaviti za naredni dan. Kada budemo završili s tim, ne pada mi
na pamet u kom pravcu bismo mogli nastaviti potragu."
Gejer i Geri su se u utorak ujutru, 27. avgusta 1895.
godine, odvezli do Irvingtona električnim tramvajem, novom
vrstom urbanog prevoznog sredstva koje je crpio pogonsku
energiju preko takozvane trole, sprovodnog uređaja
postavljenog na krovu vozila. Pre nego što će tramvaj stići do
svoje poslednje stanice, Gejer je kroz prozor primetio tablu
kancelarije za promet nekretnina. Dvojica istražitelja su
odlučili da svoju potragu otpočnu baš na tom mestu.
Vlasnik agencije, izvesni gospodin Braun, ljubazno je
primio detektive, pozvavši ih da sednu i da se raskomote, ali su
obojica ostali na nogama, smatrajući da će to biti samo još
jedna rutinska poseta. Znali su da će do mraka morati da obiđu
još mnogo sličnih mesta. Gejer je u kratkim crtama objasnio
razloge njihove posete i izvadio sada već izgužvani i dotrajali
svežanj fotografija.
Gospodin Braun je stavio naočari i zagledao se u
Holmsovu sliku. Nakon poduže pauze je prozborio: "Ta kuća
nije bila iznajmljena preko moje agencije, ali je njen vlasnik
privremeno ostavio ključ kod mene, tako da je ovaj muškarac
prošle jeseni banuo u moju kancelariju i bahatim tonom rekao
da želi ključeve od te kuće." Gejer i Geri su stajali kao ukopani,
pažljivo slušajući njegove reči. Braun je nastavio: "Veoma
dobro se sećam tog čoveka zato što mi se nije dopao njegov
nastup i što sam smatrao da bi trebalo da pokaže više
poštovanja prema mojoj sedoj glavi."
Detektivi su razmenili značajne poglede. Obojica su se
gotovo u istom trenutku spustili na stolicu. "Sav taj trud",
izjavio je kasnije Gejer, "svi ti mučni iscrpljujući dani tokom
kojih smo se, po nepodnošljivoj vrućini i omorini, povlačili od
grada do grada, dok su se u našim srcima nada i vera
smenjivale sa sumnjom i očajanjem, sve te muke bile su
obeštećene i nagrađene u tom jednom jedinom trenutku kada
sam shvatio da se misteriozni veo konačno podiže pred našim
očima."

Tokom istrage koja je usledila, mladić po imenu Elvet

Murman posvedočio je da je svojevremeno pomogao Holmsu
da u iznajmljenoj kući postavi veliku peć na drva. Mladić ga je
upitao zašto u kući ne instalira gasnu peć, na šta mu je Holms
odgovorio "kako smatra da gas nije zdrav za decu".
Vlasnik jedne zanatlijske radnje iz Indijanapolisa je
potom posvedočio da mu je Holms 3. oktobra 1894. godine
doneo dve torbe hirurških instrumenata i zamolio ga da ih
naoštri. Holms se tri dana kasnije vratio po svoj hirurški pribor.
Detektiv Gejer je posvedočio da je tokom istrage koju je
sproveo u iznajmljenoj kući otvorio cev koja je sprovodila dim
od podruma do krova. Kada je prosejao nagomilani pepeo kroz
mrežu za insekte, na površini mreže su se zadržali ljudski zubi i
odlomljeni fragment vilice. Gejer je takođe pronašao "veliku
ugljenisanu masu koja je, kako se pokazalo nakon disekcije,
predstavljala stopljene ostatke ljudskog želuca, jetre i slezine".
Unutrašnji organi su bili previše čvrsto nabijeni u dimnjak,
tako da nisu mogli u potpunosti da sagore.
Naravno, gospođa Pitezel je ponovo bila pozvana na
identifikaciju. Ona je prepoznala Hauardov kaput i ukrasnu
iglu za pričvršćivanje ešarpe, kao i heklicu koja je pripadala
njenoj kćerki Elis.
Islednik joj je na kraju pokazao igračku koju je Gejer
pronašao u kući - limenog čovečuljka na obrtnom postolju.
Gospođa Pitezel je odmah prepoznala igračku koju je njen
sinčić čuvao kao najveće blago. Lično je spakovala tu igračku
u kofer pre nego što je svoju decu ispratila na put. Bio je to
suvenir koji je Ben Pitezel kupio svom sinčiću na Čikaškom
svetskom sajmu.
 Zločin sa predumišljajem

FILADELFIJSKI ISTRAŽNI SUD JE 12. septembra

1895. godine doneo odluku da se protiv Holmsa podigne
optužnica za ubistvo Bendžamina Pitezela. Pred sudom su se
pojavila samo dvojica svedoka - L.Dž. Faus, predsednik
osiguravajućeg zavoda Fideliti mjučual lajf, i detektiv Frenk
Gejer. Holms je ostao pri svojoj tvrdnji da su Pitezelovu decu
ubili Mini Vilijems i njen misteriozni saradnik Heč. Istražni
sudovi u Indijanapolisu i Torontu nisu smatrali te tvrdnje
dovoljno ubedljivim tako da su podigli sopstvene optužnice.
Sud iz Indijanapolisa je optužio Holmsa za ubistvo Hauarda
Pitezela, dok ga je sud iz Toronta optužio za ubistvo Elis i Neli
Pitezel. Ukoliko filadelfijski sud ne bude uspeo da osudi
Holmsa, ostajale su još dve šanse da pravda bude zadovoljena.
Sa druge strane, ako bi Holms bio osuđen već iz prvog
pokušaja, onda bi druge dve optužnice postale izlišne jer bi
filadelfijska porota, s obzirom na prirodu zločina za koji je
Holms bio optužen, verovatno izglasala smrtnu kaznu.
Holmsovi memoari su u međuvremenu stigli na novinske
kioske. Autor je na završnim stranicama izjavljivao: "Na kraju
bih želeo da ukažem da sam ja sasvim običan čovek, pa čak i
čovek koji po svojim fizičkim i mentalnim sposobnostima
zaostaje za opštim prosekom, tako da bi planiranje i izvršenje
brojnih nedela koja mi se stavljaju na dušu svakako
prevazilazilo moje moći..."
Holms je takođe zamolio javnost da odloži donošenje
konačnog suda i da mu ostavi dovoljno vremena da iznese
dokaze koji će opovrgnuti navode koji stoje u optužnici, "što je
zadatak koji ću, po svom čvrstom uverenju, u veoma kratkom
roku uspešno realizovati. Međutim, time se moja borba neće
završiti jer istovremeno osećam dužnost da pred sud pravde
izvedem one zbog čijih nedela ja danas ispaštam, ali ne zato da
bih produžio ili spasao sopstveni život, jer je u meni još od
onog dana kada sam saznao za užase iz Toronta zamrla svaka
volja za životom, već isključivo zato da bih ljude koji su se u
prošlosti prema meni odnosili sa naklonošću i poštovanjem
poštedeo prebacivanja da su bili u bliskim vezama sa čovekom
koji je napustio ovaj svet kao okoreli ubica i zločinac."
Urednici dnevnih listova i dalje nisu mogli da shvate da
su užasi koji su se dešavali u Holmsovom zamku uspeli da
izmaknu pažnji čikaške policije. Čikago inter oušn izneo je tim
povodom sledeću konstataciju: "Ne smemo prevideti
poražavajuću činjenicu da je Holms uhapšen isključivo
zahvaljujući naporima osiguravajućih kompanija koje je
prevario, ili pokušao da prevari. Da oni nisu bili tako uporni i
odlučni, sasvim je moguće da bi Holms još uvek bio na slobodi
i vrebao nove žrtve, vesto prikrivajući tragove svojih zločina."
"Osećaj poniženja" koji je zahvatio Čikago, kako je
predočavao Njujork tajms, nije bio nimalo iznenađujući. Svako
ko je bio iole upućen u krvavu inglvudsku sagu morao je
"ostati zapanjen ne samo nad činjenicom da lokalna policija i
tužilaštvo nisu učinili apsolutno ništa da bi sprečili seriju
stravičnih zločina, već i nad daleko poraznijom činjenicom da
su ti strašni događaji tako dugo u potpunosti izmicali njihovoj
pažnji".
Stanovnici Čikaga ubrzo su se suočili sa još jednim
neočekivanim poniženjem kada je u javnosti obelodanjeno da
je tamošnji šef policije, tokom svoje ranije pravničke karijere,
zastupao Holmsa u desetak rutinskih trgovinskih parnica.
Čikago tajms herald je, smeštajući ovu priču u šire
društvene okvire, Holmsa opisao sledećim rečima: "On je
oličenje opakosti, demon u ljudskom obličju, biće čiji su
zločini tako nezamislivi da se nijedan romanopisac ne bi
usudio da izmisli takav lik. Ova priča istovremeno na doličan
način ilustruje kraj jednog sveta i jednog vremena."
 EPILOG
Poslednja plovidba

Statua Republike i ostaci Peristila nakon požara iz 1894. godine

 Svetski sajam

ČIKAŠKI SVETSKI SAJAM JE, na posredan ili

neposredan način, izvršio snažan i trajan uticaj na psihu
američke nacije. Ilajas Dizni, otac čuvenog Volta Diznija,
učestvovao je u izgradnji Belog grada, tako da se Voltovo
Magično kraljevstvo može na izvestan način smatrati direktnim
izdankom Svetske izložbe. Čikaški sajam je ostavio snažan
utisak na porodicu Dizni. Ilajas je požnjeo takav finansijski
uspeh da je, kada mu se te godine rodio treći sin, u znak
zahvalnosti želeo da mu nađene ime Kolumbo. Njegova
supruga Flora se pobunila, tako da je dečkić na kraju dobio ime
Roj. Volt se rodio nešto kasnije, 5. decembra 1901. godine.
Pisac L. Frenk Baum i njegov umetnički nastrojeni partner
Vilijem Voliš Denslou takođe su posetili Čikaški sajam, čija je
veličanstvenost nesumnjivo nadahnula stvaranje čudesne
zemlje Oz. Japanski hram na Zelenom ostrvu očarao je Frenka
Lojda Rajta i verovatno uticao na razvoj njegovih "prerijskih"
rezidencijalnih zdanja. Svetski sajam je takođe podstakao
predsednika Harisona da proglasi 12. oktobar za nacionalni
praznik, Kolumbov dan, koji se u današnje vreme proslavlja
organizovanjem nekoliko hiljada parada i uživanjem u
trodnevnom vikendu. Svaki karneval od 1893. godine nadalje
obavezno uključuje midvejsku promenadu i Ferisov točak, a u
svakoj bakalnici se mogu pronaći proizvodi koji su rođeni na
Svetskoj izložbi. Pšenične pahuljice Šredid vit su, uprkos lošim
početnim prognozama, opstale do današnjeg dana. U svakoj
kući se nalazi na desetine sijalica sa ugljenim vlaknom koje
koriste naizmeničnu struju, što je takođe izum koji je svoju
široku primenu prvi put dokazao na Čikaškoj svetskoj izložbi, a
u svakoj većoj američkoj varoši nikla je po neka banka,
biblioteka ili pošta sa kitnjastom fasadom i impozantnim
stubovima koji odišu atmosferom drevnog Rima. Ta zdanja su
danas možda prekrivena grafitima, pa čak i prekrečena
neodgovarajućim bojama, ali ispod tih naslaga i dalje opstaje
sjaj nekadašnjeg Belog grada. Čak se i Linkolnov memorijal u
Vašingtonu može smatrati indirektnim potomkom Svetskog
sajma.
Zahvaljujući Svetskoj izložbi, američka javnost je počela
na sasvim drugačiji način da posmatra svoje arhitekte i svoje
urbane pejzaže. Beli grad je podstakao sve Amerikance - a ne
samo nekolicinu bogatih arhitektonskih patrona - da iz temelja
promene svoj odnos prema gradovima u kojima žive. Eliluj Rut
je izjavljivao da je Svetska izložba izvela "naš narod iz pustoši
osrednjosti i neupečatljivosti, upoznavši ga sa novim idejama
arhitektonske lepote i plemenitosti". Henri Demarest Lojd je
smatrao da je ona beskrajnom mnoštvu Amerikanaca otkrila
"mogućnosti društvene korisnosti, lepote i harmonije o kojima
ranije nisu mogli čak ni da sanjaju. Bio je to jedini način da
tako uzvišena vizija prodre u prozaičnu monotoniju njihovih
života, utičući na razvojni put budućih pokolenja". Čikaška
svetska izložba je ljudima čiji su životi bili usredsređeni samo
na najnužnije egzistencijalne potrebe pokazala da gradovi ne
moraju nužno biti mračni, prljavi, nesigurni bastioni zasnovani
na striktnom pragmatizmu, već da mogu sadržati i očaravajući
element lepote.
Vilijem Sted je odmah uvideo moć Svetskog sajma.
Vizija Belog grada i upečatljiv kontrast koji je on pružao u
odnosu na Crni grad koji se prostirao sa druge strane kapija
podstakli su ga da napiše knjigu Kada bi Hrist došao u Čikago,
delo kome se u zaslugu često pripisuje lansiranje "Pokreta za
lepe gradove", čiji je cilj bio oličen u izdizanju američkih
gradova na nivo velikih evropskih urbanih centara. Poput
Steda, gradski čelnici iz svih delova sveta videli su u Čikaškom
sajmu uzor kome treba težiti, tako da su se često obraćali
Bernamu sa molbama da njihove gradove uredi na istovetan
način kao čuveni Beli grad. Bernam je tako postao preteča
modernog urbanog planiranja. On je stvorio generalne urban
projekte za Klivlend, San Francisko i Manilu i nalazio se na
čelu impresivnog vašingtonskog poduhvata koji je bio pokrenut
na prelazu između dva veka, sa ciljem da se oživi i proširi
L'Onfonova40 vizija američke prestonice. U svim tim
slučajevima Bernam nije tražio nikakav honorar za svoje
usluge.
Dok je radio na osmišljavanju novog urbanog plana za
Vašington, Bernam je ubedio upravnika železničke kompanije
Pensilvanija rejlroud, Aleksandra Kasala, da iz centra grada
ukloni deo pruge i ranžirnu stanicu, omogućivši tako stvaranje
otvorene zelene površine koja se danas prostire od Kapitala do
Linkolnovog memorijala. Fort Vort, Atlantik Siti, Sent Luis i
brojni drugi gradovi takođe su se obraćali Danijelu Bernamu sa
sličnim molbama, ali ih je on odbio kako bi mogao da se
usredsredi na svoj poslednji projekat, generalni urbani plan za
Čikago. Tokom godina bili su usvojeni brojni aspekti njegovog
čikaškog plana, kao što je stvaranje dražesnog pojasa parkova
duž jezerske obale i "Veličanstvena milje" na Mičigen aveniji.
Na jednom delu obale, koji je u njegovu čast nazvan Bernamov
park, nalaze se njegovi projekti Soldžer fild i Fild muzej. Park
se pruža u pravcu juga, obrazujući uzani zeleni pojas duž obale
Mičigenskog jezera, sve do Džekson parka, gde je u
nekadašnjoj Palati lepih umetnosti, koja je transformisana u
trajni objekat, danas smešten Muzej za nauku i industriju. Iz
parka se pruža pogled na lagune i Zeleno ostrvo, koje je danas
preplavljeno divljim isprepletenim raslinjem, šio bi sigurno
izazvalo osmeh na Olmsledovom licu - mada bi glavni pejzažni
arhitekta Svelske izložbe sigurno uputio i brojne kritike.

40 Vašington je, kao jedna od retkih planski podignutih nacionalnih

prestonica, sagrađen po nacrtima Pjer-Šarla L'Onfona (Prim. prev.).
 Početkom dvadesetog veka Svetski sajam je podstakao
žučne rasprave u arhitektonskim krugovima. Kritičari su tvrdili
da je Svetska izložba ugasila čikašku arhitektonsku školu, koja
je predstavljala originalan i autentičan arhitektonski izraz,
promovišući umesto loga povratak zastarelim klasičnim
stilovima. Ovakve teze su, zahvaljujući ugledu i dinamičnosti
ljudi koji su ih zagovarali, ubrzo postale dominantne u
arhitektonskim krugovima, tako da je - kao što je često slučaj u
pretrpanim i zagušljivim prostorijama u kojima se vode
akademske rasprave - bilo teško, pa čak i opasno suprotstaviti
se njihovom autoritetu.
Luis Salivan je najžučnije i najglasnije osuđivao ulicaj
koji je Svelska izložba izvršila na arhitekturu, ali je sa takvim
tvrdnjama istupio tek u poznijem delu svoje karijere i dugo
nakon Bernamove smrti.
Salivan se po okončanju Svelske izložbe suočio sa
ozbiljnim poslovnim problemima. Tokom prve godine posle-
sajamske depresije firma Adler i Salivan dobila je svega dve
nove narudžbine, a tokom 1895. nijednu. Adler je u julu 1895.
godine napustio firmu. Salivan je u to vreme imao trideset
osam godina i nije bio u stanju da održava društvene veze koje
bi mogle rezultirati dovoljnim brojem novih narudžbina da bi
njegova firma zadržala solventnost. Bio je težak za saradnju i
smatrao je sebe intelektualno nadmoćnim u odnosu na svoje
okruženje. Kada ga je jedan kolega arhitekta zamolio da mu
ukaže kako bi mogao poboljšati projekat na kome je radio,
Salivan je nadmeno odgovorio: "Sve i da ti kažem, ti uopšte ne
bi shvatio o čemu govorim."
Pošto su mu poslovi sve lošije išli, Salivan je bio
primoran da napusti svoju kancelariju u čikaškom
Auditorijumu i da rasproda ličnu imovinu. Počeo je da pije i da
koristi hemijske supstance iz grupe bromida koje su uzrokovale
nagle promene raspoloženja. U periodu od 1895. do 1922.
godine, Salivan je sagradio svega dvadeset pet novih objekata,
otprilike po jedan godišnje. S vremena na vreme, svraćao je do
Bernama po finansijsku pomoć, mada je ostalo nerazjašnjeno
da li je direktno tražio novac na zajam ili je Bernamu prodavao
umetnička dela iz svoje lične zbirke. Bernam je jednom
prilikom zapisao u svom dnevniku: "Luis Salivan je danas
svratio kako bi izvukao još novca od DHB-a." Zapis je poticao
iz 1911. godine. Iste te godine Salivan je na jednom kompletu
crteža ispisao posvetu, "Danijelu Bernamu, sa najboljim
željama od njegovog prijatelja Luisa H. Salivana".
Međutim, Salivan je svoju autobiografiju iz 1924. godine
protkao hiperboličnim napadima na Danijela Bernama, kao i
tvrdnjama da je Svetski sajam izvršio negativan uticaj na mase
koje su prolazile kroz kapije Džekson parka. Klasična
arhitektura Belog grada ostavljala je tako upečatljiv utisak,
tvrdio je Salivan, da je time osudila Ameriku da još punih pola
veka oponaša odavno prevaziđene arhitektonske obrasce.
Svetska izložba je stoga predstavljala "pošast", "virus", jednu
vrstu "progresivnog cerebralnog meningitisa". Ona je, po
Salivanovom mišljenju, imala falalne posledice. "Tako se
Arhitektura upokojila u zemlji slobodnih i domu hrabrih 41" - u
zemlji koja se ponosi svojom demokratijom, svojom
inventivnošću, svojim beskrajnim potencijalima, jedinstvenom
smelošću, preduzimljivošću i napretkom."
Salivanovo izuzetno nisko mišljenje o Bernamu i
Svetskoj izložbi bilo je nadograđeno izuzetno visokim
mišljenjem o njegovim ličnim zaslugama i ulozi u stvaranju
arhitektonskog stila koji će ponuditi nove i izrazito američke
elemente. Frenk Lojd Rajt stao je pod Salivanov barjak. Iako
ga je Salivan 1893. godine otpustio iz svoje firme, njih dvojica
su kasnije postali prijatelji. Kako se Rajtova zvezda uzdizala na
akademskom nebu, Salivanova zvezda ga je postojano pratila.
Bernamova zvezda se, sa druge sirane, srušila sa blislavog
arhitektonskog svoda. Arhitektonski kritičari i istoričari počeli

41 Aluzija na poslednji stih američke himne (Prim. prev.).

su zdušno da tvrde da je Bernam, usled svoje nesigurnosti i
ropske privrženosli klasicističkim težnjama istočnih arhitekata,
zaista ubio američku arhitekturu.
Međutim, takvo stanovište je bilo isuviše uprošćeno, kao
što u novije vreme ukazuju neki istoričari i kritičari arhitekture.
Svetska izložba je probudila Amerikance i učinila ih
prijemčivim za lepotu, posluživši kao nužni prelazni stadijum
koji će prokrčiti put za arhitekte kao što su Frenk Lojd Rajt i
Ludvig Mis van der Roe.
Što se pak ticalo samog Danijela Bernama, za njega je
Svetska izložba predstavljala apsolutni trijumf. Ona mu je
omogućila da ispuni zavet koji je nekada davno dao svojim
roditeljima, obećanje da će postati najveći američki arhitekta.
Uprkos potonjim osporavanjima, on je u svoje doba
nesumnjivo uživao taj status. Tokom Svetskog sajma odigrao
se još jedan događaj, čiji su istinski značaj shvatali samo
Bernamovi najprisniji prijatelji. Dva prestižna američka
univerziteta, Harvard i Jejl, uručila su Bernamu počasne
diplome u znak priznanja za ono što je postigao na Svetskoj
izložbi. Svečane ceremonije bile su održane istog dana.
Bernam nije mogao biti na oba mesta istovremeno, tako da je
lično prisustvovao samo ceremoniji na Harvardu. Za njega su
ta priznanja predstavljala svojevrsno iskupljenje. Njegov
mladalački neuspeh da prođe prijemne ispite na oba
univerziteta - nedostatak "doličnog početka" - progonio ga je
tokom čitavog života. Čak i kasnije, kada su mu bile ukazane
dužne počasti, u vreme dok je ubeđivao čelnike Harvardskog
univerziteta da progledaju kroz prste njegovom sinu Danijelu,
koji takođe nije postigao zavidne rezultate na prijemnim
ispitima, Bernam je pisao: "On mora osetiti da uživa vašu
podršku i poverenje, što će mu omogućiti da ispolji svoje prave
kvalitete, baš kao što sam ja svojevremeno učinio. Uprkos
uspehu koji sam postigao, još uvek osećam žaljenje što me
neko nije otpratio do Kembridža... kako bi ukazao na moje
istinske sposobnosti."
Bernam je, zahvaljujući napornom radu i ogromnoj
upornosti, vremenom uspeo da dokaže svoje sposobnosti, a
Čikaški svetski sajam je predstavljao krunu njegovih
postignuća. Pa ipak, pomalo su mu smetale učestale tvrdnje da
je Džon Rut bio najzaslužniji za prizore čudesne lepote koji su
iznikli u Džekson parku. "U vreme njegove smrti mogli su se
nazreti samo blagi obrisi izložbenog projekta", ukazivao je
Bernam. "Međutim, kako je vreme odmicalo, njemu su se
pripisivale sve veće zasluge za estetske aspekte izložbe,
prvenstveno zahvaljujući nekolicini njemu bliskih ljudi,
uglavnom pripadnica nežnijeg pola, koji su nakon uspeha koji
je požnjeo Svetski sajam sasvim logično želeli da ostvarenu
viziju lepote poistovete sa uspomenom na njega."
Rutova smrt je strašno pogodila Bernama, ali mu je
istovremeno omogućila da postane bolji i kompletniji arhitekta.
"Mnogi su verovali da je smrt gospodina Ruta predstavljala
nenadoknadiv gubitak", pisao je Džejms Elsvort u pismu
Bernamovom biografu Čarlsu Muru. Međutim, po Elsvortovom
zaključku, Rutova smrt je "omogućila gospodinu Bernamu da
ispolji kvalitete koji se možda ne bi razvili, ili bi se razvili tek
mnogo kasnije, da je gospodin Rut poživeo". U javnosti je
oduvek vladalo mišljenje da je među dvojicom partnera
postojala jasna podela rada, tako da je Bernam bio zadužen za
poslovne detalje, a Rut za osmišljavanje projekata. Elsvort je
priznavao da je Bernam zaista ostavljao utisak da se "u manjoj
ili većoj meri oslanjao" na Rutove umetničke sposobnosti, ali je
istovremeno ukazivao da se nakon Rutove smrti u
Bernamovom poslovanju "nije primećivao nedostatak koju je
takva podela rada mogla prouzrokovati... niti se moglo naslutiti
da je on ikada imao partnera ili da nije bio vičan u realizaciji
svih aspekata nekog projekta".
Bernam je 1901. godine projektovao njujorški Fuler
bilding, impozantnu građevinu smeštenu na trouglastoj parceli
između Dvadeset treće ulice i Brodveja, kojoj su žitelji okolnih
zgrada zbog karakterističnog oblika odmah nadenuli nadimak
"Pegla". Bernamova firma je nakon toga podigla na desetine
drugih građevina, između ostalog Gimbelovu robnu kuću u
Njujorku, Fajlinovu zgradu u Bostonu i opservatoriju Maunt
Vilson u Pasadeni u Kaliforniji. Od dvadeset sedam građevina
koje su on i Džon Rut podigli u području čikaške Petlje, do
danas je opstalo svega tri. Među tim preostalim zdanjima
nalaze se zgrada Rukeri, na čijem je najvišem spratu još uvek
smeštena biblioteka koja odiše gotovo istom atmosferom kao
onog davnog februarskog dana 1891. godine kada je na tom
mestu bio održan istorijski arhitektonski skup, i Rilajens
bilding koji je čudesnom transformacijom pretvoren u Hotel
Bernam. Hotelski restoran je dobio naziv Etvud, po Čarlsu
Etvudu koji je zamenio Džona Ruta na mestu Bernamovog
glavnog projektanta.
Bernamov značaj počiva i u tome što je bio jedan od
prvih pobornika pokreta za očuvanje životne sredine. "Iako
naše doba još uvek nije uspostavilo strogu ekonomičnost u
upotrebi prirodnih resursa, takvi koraci će morati da budu
preduzeti u najskorijoj budućnosti, ukoliko nismo toliko
bezobzirni i nemoralni da svesno uništavamo okruženje u kome
će živeti naša deca." Bernam je polagao velike - mada
neosnovane - nade u razvoj automobilske industrije. On je
smatrao da će nestanak konjskih zaprega "okončati dugotrajnu
invaziju varvarizma". "Takva promena će omogućiti značajan
civilizacijski pomak. Kada više ne bude bilo dima, gasnih
isparenja i razbacanog konjskog đubriva, ulice će biti lepše i
čistije a vazduh svežiji i prijatniji, što bi, po mojim iskrenim
nadanjima, trebalo da ima pozitivnog odraza na zdravlje i
raspoloženje ljudi."
Danijel Bernam i njegova supruga Margaret provodili su
zimske večeri u Evanstonu vozeći se na sankama u društvu
Frenka Lojda Rajta i njegove gospođe. Bernam je postao
strastveni ljubitelj bridža, mada je bilo opšte poznato da nije
bio naročito vičan toj igri. Iako je svojoj supruzi svojevremeno
obećao da će se njegov poslovni tempo usporiti nakon
okončanja Svetske izložbe, to se nije desilo. Jednom prilikom
je priznao Margareti: "Mislio sam da nikada više neću raditi
takvim intenzitetom kao tokom Svetske izložbe, ali sada
shvatam da se moram usredsrediti na druge značajne poduhvate
koji zahtevaju da im jednako revnosno posvetim svoje dane,
nedelje i godine."
Bernamovo zdravlje je počelo da popušta u ranim
godinama dvadesetog veka, kada je zakoračio u šestu deceniju
života. Oboleo je od kolitisa, a nešto kasnije, 1909. godine, i od
dijabetesa. Obe bolesti su zahtevale da se pridržava strogog
dijetetskog režima. Dijabetes mu je oštetio krvne sudove,
podstakavši infekciju stopala koja će mu zadavati muke do
kraja života. Kako su godine prolazile, Bernam je pokazivao
sve veće interesovanje za natprirodne fenomene. Jedne večeri,
dok je sedeo u bungalovu koji je sagradio na maglovitom vrhu
Tvin Piks u San Francisku, rekao je jednom prijatelju: "Kada
bih na raspolaganju imao dovoljno vremena, smatram da bih
uspeo da dokažem da se život nastavlja i posle smrti,
zasnivajući svoje tvrdnje na filozofskoj nužnosti verovanja u
neku apsolutnu i univerzalnu silu."
Bernam je znao da su njegovi dani na izmaku. Na Dan
nezavisnosti, 4. jula 1909. godine, dok je sa svojim prijateljima
stajao na krovu Rilajens bildinga, posmatrajući panoramu
grada koji je toliko voleo, Bernam je rekao: "Videćete koliko
će lep biti ovaj grad. Ja to neću dočekati, ali će ovo sigurno
postati prelepo mesto."
 Završna poglavlja

TUTNJAVA U UŠIMA, BOLOVI U USNOJ DUPLJI i

hronična nesanica nastavili su da muče Frederika L. Olmsteda.
Kako su meseci odmicali, njegov pogled je postajao sve
prazniji, a misli sve nepovezanije. Počeo je da pati od
zaboravnosti. Dve nedelje nakon svog sedamdeset trećeg
rođendana, 10. maja 1895. godine, Olmsted je pisao svom sinu
Džonu: "Danas sam se prvi put suočio sa surovom spoznajom
da se više ne mogu osloniti na svoju memoriju, bar po pitanju
stvari koje su se nedavno desile." Tog leta, prilikom svoje
poslednje posete bruklinskoj poslovnici, Olmsted je Džordžu
Vanderbiltu u samo jednom danu napisao tri pisma gotovo
identičnog sadržaja.
U septembru 1895. godine, u periodu koji je opisao kao
"najgoru nedelju mog života" Olmsted je svom prijatelju
Čarlsu Eliotu priznao kako se pribojava da će njegova porod
uskoro morati da ga smesti u neki sanatorium. "Ne možeš čak
ni da pretpostaviš koliko sam užasnut pomišlju da će moji
najmiliji uskoro pronaći za shodno da me pošalju u neku
instituciju", pisao je 26. septembra. "Sve, samo ne to. Moj otac
je bio upravnik duševne bolnice a svojevremeno sam i radio na
nekim projektima za sanatorijume, tako da veoma dobro znam
na šta liči tamošnji život. Zbog toga me pomisao da bih mogao
završiti na nekom takvom mestu ispunjava beskrajnom
strepnjom."
Pamćenje ga je sve ozbiljnije izdavalo. Postao je
depresivan i paranoičan i počeo je da optužuje svog sina Džona
kako "elegantnim manevrima" pokušava da ga izbaci iz firme
Supruga Meri ga je nagovorila da se presele u porodičnu kuću
na jednom ostrvu u saveznoj državi Mejn, gde je Olmsted
utonuo u još dublju depresiju i počeo da pokazuje sindrome
nasilničkog ponašanja. U trenucima neuračunljivosti tukao je
svog konja.
Meri i njeni sinovi su zaključili da mu više ne mogu
pomoći. Olmstedovo ponašanje je počelo da izmiče kontroli, a
njegova demencija je sve više uzimala maha. Sa dubokom
tugom - a možda i sa velikim olakšanjem - Rik Olmsted je
smestio svog oca u sanatorijum Meklin u gradu Vejverli u
Masačusetsu. Olmstedova memorija još uvek nije bila toliko
razorena da bi mu promakla činjenica da je svojevremeno lično
uredio tamošnje dvorište. Međutim, ta spoznaja nije bila
naročito utešna jer je stari pejzažni arhitekta odmah primetio da
je to mesto zadesila ista sudbina kao i većinu njegovih
projekata - Central park, Biltmor, Svetsku izložbu i brojne
druge lokacije. "Prokleti bili, ponovo nisu sproveli moj plan u
delo", ogorčeno je konstatovao.
Olmsted je preminuo 28. avgusta 1903. godine, u dva
sata ujutru. Sahrani je prisustvovala samo najbliža rodbina.
Olmstedova supruga, koja je gledala kako taj veliki čovek
iščezava pred njenim očima, nije smogla snage da prisustvuje
pogrebu.

Ferisov točak, koji je na Čikaškom svetskom sajmu

ostvario profit od 200.000 dolara, ostao je na svojoj midvejskoj
lokaciji sve do proleća 1894. godine, kada ga je Džordž Feris
razmontirao i preselio na čikaški Nort Sajd. Međutim, točak je
do tog doba već izgubio svoju spektakularnost, kao i
posećenost koju je garantovao Midvej Plezans, tako da je profit
drastično opao. Zbog finansijske neisplativosti, velikih
troškova koje je zahtevalo preseljenje džinovske konstrukcije i
ekonomske krize koja je ugrozila poslovanje Ferisove
kompanije za ispitivanje čelika, Feris se odrekao većinskog
udela u vlasništvu nad Ferisovim točkom.
U jesen 1896. godine Feris i njegova supruga odlučili su
da se rastanu. Ona se vratila kod svojih roditelja, dok se on
preselio u hotel Dukesne u centru Pitsburga. Nedugo nakon
toga. 17. novembra 1896. godine, Feris je prebačen u bolnicu
Mersi hospital, gde je umro pet dana kasnije od posledica
tifusne groznice, u svojoj trideset sedmoj godini. Godinu dana
kasnije, njegov pepeo još uvek nije bio preuzet iz pogrebnog
preduzeća koje je obavilo kremaciju. "Zahtev gospođe Feris da
preuzme pepeo svog supruga bio je odbijen", izjavio je
pogrebnik, "zato što je pokojnik ostavio bliže rođake." Dva
Ferisova prijatelja su u govoru održanom povodom njegove
smrti izjavila da je Feris "precenio svoju snagu i izdržljivost,
položivši svoj život na oltar slave i ambicioznosti".
Vlasnici preduzeća Čikago haus reking kompani su 1903.
godine na javnoj aukciji kupili Ferisov točak za sumu od 8.150
dolara, da bi ga potom montirali na sajmu koji je 1904. godine
održan u Luizijani. Ferisov točak je ponovo ostvario značajan
finansijski uspeh, donevši svojim novim vlasnicima profit od
215.000 dolara. Čuveni Ferisov točak je završio svoju karijeru
11. maja 1906. godine, kada su čelnici Čikago haus rekinga
odlučili da ga dignu u vazduh i rasprodaju ostatke kao staro
grožđe. Radnici su postavili oko stotinu funti dinamita,
očekujući da će to biti dovoljno da se točak razdvoji od noseće
konstrukcije i da se prevali na stranu. Međutim, točak je počeo
lagano da se okreće, kao da je želeo da se još jednom vine nebu
pod oblake, da bi se nakon toga stropoštao pod sopstvenom
težinom, pretvorivši se u hrpu iskrivljenog čelika.

Sol Blum, bivši upravnik Midvej plezansa, napustio je

Svetski sajam kao mlad, bogat i uspešan čovek. Najveći deo
zarađenog novca uložio je u osnivanje kompanije koja je
otkupljivala kvarljive namirnice i prevozila ih u novim
rashladnim vagonima do udaljenih gradova. Blum je verovao
da je to bio posao pred kojim je stajala velika budućnost.
Međutim, štrajk Pulmanovih radnika ubrzo je blokirao
železnički saobraćaj na čitavom području Čikaga, tako da je
Blumova roba propala usled dugotrajnog stajanja. Njegov tek
začeti biznis se tako u veoma kratkom roku pretvorio u
finansijsku katastrofu. Uprkos tome, Blum je još uvek bio u
cvetu mladosti i snage. Od novca koji mu je preostao kupio je
dva elegantna skupa odela, držeći se teorije da će, čime god da
je u budućnosti nameravao da se bavi, morati da deluje
dovoljno uverljivo. "Uprkos svemu, bio sam siguran u jednu
stvar..." pisao je on. "Uopšte me nije brinulo to što sam ostao
bez prebijene pare. Svojevremeno sam uleteo u posao bez
prebijene pare u džepu, što je značilo da sam bio otprilike tamo
gde sam i krenuo, sa tom prednošću što sam se u međuvremenu
sjajno proveo."
Blum je usmerio svoje talente u drugim pravcima, da bi
na kraju postao američki kongresmen i jedan od tvoraca
začetničke povelje Ujedinjenih nacija.

Čikaški svetski sajam je doneo Bufalo Bilu profit od

milion dolara (oko 30 miliona u današnjem novcu). Pukovnik
Kodi je tim novcem podigao gradić Kodi u Vajomingu,
napravio groblje i sajmište u gradu Nort Plat u Nebraski,
isplatio dugove pet tamošnjih crkava, otkupio vlasništvo nad
lokalnim dnevnim novinama iz Viskonsina i promovisao
pozorišnu karijeru lepe mlade glumice po imenu Ketrin
Klemons. Veza sa gospođicom Klemons dodatno je produbila
njegove bračne probleme, tako da je u jednom trenutku čak
istupio sa optužbom da je gospođa Kodi pokušala da ga otruje.
Ekonomska panika iz 1907. godine uništila je njegov
"Divlji zapad", primoravši ga da nastupa u cirkuskim
predstavama. Bufalo Bil tada već beše zašao u osmu deceniju,
ali je još uvek galopirao na svom konju po cirkuskoj areni, sa
velikim belim šeširom i odećom ukrašenom srmom. Umro je u
Denveru 10. januara 1917. godine, u kući svoje sestre, ne
ostavivši dovoljno novca čak ni za sahranu.

Teodor Drajzer se venčao sa Sarom Ozborn Vajt. Dve

godine pre nego što će objaviti svoj prvi roman Sestra Keri, on
je pisao Sari: "Posetio sam Džekson park i video ono što je
ostalo od milog starog Svetskog sajma gde sam se bespovratno
zaljubio u tebe."
Uprkos tome, Drajzer je koristio svaku moguću priliku da
prevari svoju suprugu.

Dok je Džon Rut bio živ, njegovoj supruzi Dori se činilo

kao da je živela u svetu koji se kupao pod raskošnom svetlošću
munja i kometa. Nakon venčanja sa Džonom, Dora je kročila u
svet umetnosti i novca, gde je sve vrcalo od energije i života.
Džonova inteligencija, duhovitost i muzički talenat su je prosto
obarali s nogu. Njegova gracioznost i prefinjenost, koje zrače
sa starih izbledelih fotografija, darivali su njenom bračnom
životu bleštavilo i draž koji su se nakon Džonove smrti zauvek
raspršili. Krajem prve decenije dvadesetog veka, Dora Rut je
Bernamu uputila dugo iscrpno pismo. "Mnogo mi znači to što
smatrate da sam se svih ovih godina prilično dobro držala",
pisala je ona. "Iako je prošlo toliko vremena, još uvek osećam
veliku nesigurnost i sumnju dok razmišljam o tim stvarima,
tako da mi reči ohrabrenja koje potiču od osobe koja je svoj
život krunisala tako čudesnim postignućima daju novu snagu i
podstrek. Ukoliko se dužnost žene svodi na to da sa
beskrajnom posvećenošću i poržrtvovanošću preda baklju
narednim pokolenjima, verujem da zaista zaslužujem reči
pohvale."
 Uprkos tome, Dora je znala da su se, sa Džonovom
smrću, vrata jednog vedrijeg i blistavijeg kraljevstva tiho ali
neopozivo zatvorila. "Da je Džon poživeo", pisala je ona
Bernamu, "sve bi bilo drugačije. Podstaknuta tom živošću i
elanom koji su zračili iz njega, ja ne bih bila samo majka
njegove dece, već i njegova verna pratilja. Bože, kako bi to
samo uzbudljiv i zanimljiv život bio!"

Patrik Judžin Džozef Prendergast izašao je pred sud u

decembru 1893. godine. Uloga tužioca bila je poverena
uglednom čikaškom advokatu koga je država unajmila
specijalno za taj slučaj.
Njegovo ime je bilo Alfred S. Trud.
Prendergastovi branioci su pokušali da dokažu da je
Prendergast bio umno poremećen, ali porota sačinjena od
besnih ožalošćenih stanovnika Čikaga nije pokazala naročito
razumevanje za njihova ubeđivanja. Jedan od najznačajnijih
dokaza koje je tužilaštvo upotrebilo za obaranje tvrdnje o
neuračunljivosti bila je činjenica da je Prendergast u revolver
ubacio svega pet metaka, ostavivši prvu komoru praznom u
slučaju da revolver nehotično opali. Tačno u 2 sata i 28 minuta,
29. decembra, porota je nakon većanja koje je trajalo jedan sat i
tri minuta proglasila Prendergasta krivim za ubistvo sa
predumišljajem. Sudija je izrekao smrtnu kaznu. Tokom
čitavog sudskog procesa, kao i potonjeg perioda za ulaganje
žalbe na presudu, Prendergast je nastavio da šalje dopisnice na
Trudovu adresu. Tako je 21. februara 1894. godine zapisao:
"Država nema prava da bilo koga osudi na smrt, ukoliko se to
može izbeći, jer je to varvarski čin koji može imati
demorališući uticaj na širu društvenu zajednicu."
Nakon izvesnog vremena slučaju se priključio i Klarens
Derou, koji je jednim novim elegantnim manevrom uspeo da
izdejstvuje nalog za preispitivanje Prendergastove
uračunljivosti. Međutim, i taj potez se pokazao kao neuspešan
tako da je Prendergast na kraju ipak bio pogubljen. Nakon
izvršenja presude, Derou je Prendergasta nazvao "sirotim
poremećenim imbecilom". Taj slučaj ga je naveo da u nastavku
karijere još snažnije i ogorčenije istupa protiv smrtne kazne.
"Osećam duboko žaljenje prema svim očevima i svim
majkama", izjavio je on mnogo godina kasnije, u vreme dok je
nastupao kao branilac Nejtana Leopolda i Ričarda Leba koji su,
kako je stajalo u optužnici, ubili jednog čikaškog mladića iz
čistog zadovoljstva. "Dok gleda u plavetne oči svog nežnog
bezazlenog čeda, svaka majka strepi nad sudbinom koja je
dodeljena njenom detetu, pitajući se da li će ono biti
blagosloveno najlepšim stvarima koje ljudski um može
zamisliti ili će završiti svoj život pod vešalima."
Leopold i Leb, koji su po svom nedelu postali poznati u
čitavom svetu, svukli su svoju žrtvu kako bi maskirali njen
identitet. Kako se ispostavilo, odeću nesrećnog mladića su
razbacali po Olmstedovim lagunama u Džekson parku.

Početkom novog veka, u njujorškom hotelu Valdorf

Astorija nekoliko desetina elegantno obučenih mladića okupilo
se oko ogromne torte. Vrh torte je počeo da podrhtava, da bi
nekoliko trenutaka kasnije iz šlaga izronilo žensko obličje.
Žena je bila zapanjujuće lepa, sa maslinastom kožom i dugom
crnom kosom. Njeno ime je bilo Farida Mazhar. Iako su
muškarci koji su bez daha posmatrali taj čarobni prizor bili
isuviše mladi da bi se toga setili, ta žena je pre mnogo godina
izvodila danse du ventre na najveličanstvenijem sajmu u
ljudskoj istoriji.
Pa ipak, novi vek je doneo neumoljive promene. Imućni
mladići iz Valdorf Astorije primetili su da čuvena plesačica, za
razliku od tih davnih čikaških dana, sada na sebi nije imala
apsolutno ništa.
 Holms

UJESEN 1895. GODINE HOLMS JE izašao pred

filadelfijski sud, suočivši se sa optužnicom koja ga je teretila za
ubistvo Bendžamina F. Pitezela. Okružni tužilac Džordž
Grejem doveo je u Filadelfiju trideset pet svedoka iz
Sinsinatija, Indijanapolisa, Irvingtona, Detroita, Toronta,
Bostona, Berlingtona i Fort Vorta, ali oni nikada nisu dobili
priliku da se obrate poroti. Sudija je dopustio Grejemu da
predoči isključivo one dokaze koji su bili direktno povezani sa
Pitezelovim ubistvom, na taj način lišivši istorijske arhive
detaljnih podataka o ostalim ubistvima koja je počinio doktor
Herman V. Madžet, poznatiji pod pseudonimom H.H. Holms.
Grejem je u sudnicu takođe doneo bradavicu koju je
Holms svojeručno odsekao sa leša Bendžamina Pitezela, kao i
drvenu kutiju u kojoj se nalazila Pitezelova lobanja. Usledilo je
detaljno svedočenje o stanju u kome je leš zatečen, kao i
iscrpno izlaganje o osobinama i dejstvima hloroforma. "Iz usta
pokojnika izbijala je crvena tečnost", izjavio je doktor Vilijem
Skot koga je policija pozvala da izvrši uviđaj na licu mesta, u
kući u kojoj je otkriveno Pitezelovo telo. "Kada bi se izvršio
blagi pritisak u predelu stomaka ili grudi, tečnost bi pokuljala
napolje..."
Nakon jedne naročito morbidne etape Skotovog
izlaganja, Holms je ustao sa svog mesta i obratio se sudiji
recima: "Molim da se suđenje prekine kako bi prisutni dobili
pauzu za ručak."
Najpotresniji trenuci suđenja nastupili su kada je za
govornicu izašla gospođa Pitezel. Na sebi je imala crnu haljinu,
crni šešir i crni ogrtač, a lice joj je bilo bledo i skrušeno. Često
je zastajala usred rečenice, nemoćno naslanjajući glavu na
dlanove. Grejem joj je pokazao pisma njenih pokojnih kćeri,
zamolivši je da identifikuje rukopis. Gospođa Pitezel je bila
toliko iznenađena da se istog trenutka slomila pod teretom
neizmernog bola. Holmsovo lice je bilo lišeno svake emocije.
"Bio je to izraz krajnje ravnodušnosti", izveštavao je reporter
Filadelfija pablik ledžera. "Sedeo je na svom mestu i pravio
beleške sa takvom hladnokrvnošću kao da piše poslovno
pismo."
Grejem je potom upitao gospođu Pitezel da li je videla
svoju decu nakon onog dana 1894. godine kada ih je Holms
poveo na put. "Videla sam ih u Torontu, jednu pored druge",
odgovorila je ona gotovo nečujnim glasom.
Među posmatračima koji su sedeli na galeriji u tom
trenutku se pojavilo toliko belih maramica da se činilo kao da
je sudnicu zahvatila iznenadna mećava.
Grejem je tom prilikom Holmsa nazvao "najopasnijim
čovekom na svetu". Porota ga je proglasila krivim, a sudija ga
je osudio na smrt vešanjem. Holmsovi branioci su uložili žalbu
na presudu, ali je ona bila odbijena.
Dok je čekao pogubljenje, Holms je pripremio dugu
ispovest, treću po redu, u kojoj je priznao da je ubio dvadeset
sedmoro ljudi. Poput prethodna dva priznanja, i ovo je
predstavljalo mešavinu istine i laži. Na spisku priznatih žrtava
nalazilo se i nekoliko osoba koje su, kako se kasnije
ispostavilo, u vreme suđenja bile žive i zdrave. Nikada sa
sigurnošću nije ustanovljeno koliko je tačno ljudi Holms ubio,
ali su postojali čvrsti dokazi za najmanje devet žrtava: Džuliju i
Perl Koner, Emelinu Sigrand, sestre Vilijems, Benžamina
Pitezela i njegovo troje dece. Niko nije sumnjao da je na spisak
Holmsovih žrtava trebalo dopisati još brojna druga imena. Po
nekim procenama, on je ubio čak dve stotine ljudi, mada takve
tvrdnje deluju ekstravagantno čak i za čoveka Holmsovih
apetita. Detektiv Gejer je bio ubeđen da bi Holms, da mu
Pinkertonovi agenti nisu ušli u trag i da u bostonskoj policiji
nisu izdejstvovali nalog za njegovo hapšenje, ubio i ostatak
Pitezelove porodice. "Neosporno je da je on imao čvrstu
nameru da u budućnosti liši života i gospođu Pitezel, njenu
preostalu kćer Desi i malog Vortona."
Holms je u svojoj poslednjoj ispovesti izložio još neke
detalje koji se mogu okarakterisati kao očigledne laži ili
duboke lične iluzije. "Uveren sam da su, tokom mog boravka u
zatvoru crte mog lica i moja figura pretrpeli tužan i sablastan
preobražaj... Moja glava i lice se postepeno izdužuju, tako da iz
dana u dan sve više podsećam na đavola. Verujem da će ta
transformacija u veoma kratkom roku biti u potpunosti
dovršena."
Uprkos tome, njegova pripovest o ubistvu Elis i Neli
Pitezel zvučala je prilično uverljivo. Holms je izjavio da je
stavio devojčice u veliki drveni sanduk na čijem je poklopcu
napravio mali otvor. "Ostavio sam ih unutra, nameravajući da
se kasnije vratim i ubijem ih. Oko pet sati po podne, pozajmio
sam ašov od jednog komšije i svratio do hotela u kome je
odsela gospođa Pitezel. Potom sam se vratio do svog hotela,
gde sam obedovao, da bih oko sedam sati ponovo otišao do
kuće u kojoj su devojčice bile zatočene. Pustio sam gas kroz
otvor na poklopcu i one su ubrzo izdahnule. Nešto kasnije,
otvorio sam sanduk, osmotrio njihova pocrnela izobličena lica i
iskopao plitke rake u podrumu kuće."
O Bendžaminu Pitezelu je izjavio sledeće: "Još od prvog
trenutka našeg poznanstva, čak i pre nego što sam saznao da je
on imao porodicu koja može priuštiti dodatne žrtve za
zadovoljenje moje krvožednosti, bilo mi je savršeno jasno da
ću ga pre ili kasnije ubiti."
Pošto se očigledno pribojavao da bi neko nakon
pogubljenja mogao da ukrade njegovo telo, Holms je svojim
advokatima ostavio detaljna uputstva za sahranu. Nije želeo da
potpiše dopuštenje za obavljanje autopsije. Njegovi advokati su
odbili svotu od 5.000 dolara koja je bila ponuđena u te svrhe.
Filadelfijski Vistar institut želeo je da otkupi njegov mozak.
Holmsovi advokati su odbili i taj zahtev, na veliko razočaranje
Miltona Grimana, kustosa čuvene zbirke medicinskih uzoraka
koja se nalazila u sklopu Vistar instituta. "Taj čovek nije bio
običan kriminalac koji se upuštao u zločin povinujući se
pukom trenutnom impulsu", izjavio je Griman. "On je detaljno
proučavao zločin i planirao svoju ubilačku karijeru. Da smo
dobili priliku da ispitamo njegov mozak, to bi sigurno
rezultiralo značajnim naučnim otkrićima."
Nešto pre deset sati pre podne, 7. maja 1896. godine,
nakon doručka koji se sastojao od barenih jaja, suvog tosta i
kafe, Holms je bio sproveden do gubilišta zatvora
Mojamensing. Bio je to težak trenutak za njegove čuvare.
Njima se dopadao Holms. Znali su da je taj čovek bio
ozloglašeni ubica, ali uprkos tome nisu mogli da odole
njegovom šarmu. Pomoćnik zatvorskog upravnika, izvesni
Ričardson, pripremao je omču sa primetnom nervozom. Holms
se okrenuo ka njemu i sa osmehom rekao: "Samo polako, stari
moj." Tačno u 10 sati i 13 minuta Ričardson je aktivirao
mehanizam koji je spustio podni poklopac i Holms se zaljuljao
na vešalima.
U skladu sa Holmsovim uputstvima, radnici pogrebnog
preduzeća Džona Dž. O'Rurka ispunili su kovčeg cementom,
nakon čega su unutra stavili Holmsovo telo i prekrili ga
dodatnim slojem cementa. Potom su transportovali kovčeg do
katoličkog groblja Holi Kros u okrugu Delaver, na južnom
rubu Filadelfije. Sa velikim naporima su prebacili težak kovčeg
do centralne kapele, gde su dva Pinkertonova detektiva tokom
noći dežurali pored tela. Dok je jedan stražario, drugi je spavao
u belom sanduku od borovog drveta. Narednog dana O'Rurkovi
radnici su otvorili dvostruku raku koju su takođe ispunili
cementom. Spustili su Holmsov kovčeg, nalili još jedan sloj
cementa i zatvorili grob. "Holms je očigledno izdao takva
uputstva kako bi svoje telesne ostatke učinio nedostupnim za
naučna istraživanja i kako bi otišao u smrt uveren da oni neće
završiti u bačvi sa kiselinom ili na obdukcionom stolu", pisalo
je u Filadelfija pablik ledežeru.
Nakon pogubljenja je usledio niz čudnih događaja koji su
doprineli da Holmsove tvrdnje o đavolskoj transformaciji
počnu da deluju prilično uverljivo. Detektiv Gejer je ozbiljno
oboleo. Upravnik zatvora Mojamensing izvršio je samoubistvo.
Predsednik porote je poginuo od strujnog udara. Sveštenik koji
je održao pogrebni obred preminuo je u crkvenom dvorištu pod
nerazjašnjenim okolnostima. Otac Emeline Sigrand je zadobio
strašne opekotine prilikom eksplozije parnog kotla. Kancelarija
okružnog tužioca Džordža Grejema je izgorela u požaru, a
plamen je nekim čudom poštedeo samo Holmsovu fotografiju
koja se nalazila unutra.
Grob Hermana Vebstera Madžeta, poznatijeg kao H.H.
Holms, nije označen kamenom pločom, spomenikom ili bilo
kakvim obeležjem. Njegovo misteriozno prisustvo na groblju
Holi Kros zabeleženo je samo u starom grobljanskom registru
gde se navodi da je njegovo telo sahranjeno u sekciji br. 15, na
ogranku br. 10, na parceli br. 41, na središnjem delu grobnih
mesta 3 i 4, u neposrednoj blizini staze koja je dobila naziv
Lazarova avenija, po čoveku koji je, po biblijskom predanju,
bio vaskrsnut iz mrtvih. U registru se takođe pominje "sloj od
deset stopa cementa". Na mestu na kome počivaju Holmsovi
ostaci može se videti samo otvorena travnata površina
smeštena između nekoliko starih dečjih grobova i poslednjeg
konačišta jednog pilota iz Prvog svetskog rata.
Iako niko nikada nije ostavljao cveće na Holmsovom
grobu, ispostavilo se da sećanje na njega nije u potpunosti
zamrlo.
Čikaška policija je 1997. godine na aerodromu O'Her
uhapsila lekara po imenu Majki Svango. Prvobitna optužnica
ga je teretila za prevaru, ali su postojale osnovane sumnje da je
u pitanju bio serijski ubica koji je ubijao svoje pacijente dajući
im smrtonosne doze medikamenata. Doktor Svango je na kraju
priznao četiri ubistva, mada su istražitelji verovali da je on
usmrtio daleko veći broj osoba. Tokom hapšenja na čikaškom
aerodromu, policajci su među Svangovim stvarima pronašli
beležnicu u kojoj je on ispisivao citate iz određenih knjiga, bilo
zbog nadahnuća ili zato što se na izvestan način prepoznavao u
tim rečima. Jedan od citata bio je preuzet iz dela Vesnik smrti
autora Dejvida Franka, knjige koja je bila inspirisana
Holmsovim slučajem. Frank je u pomenutom citatu nastojao da
prodre u Holmsov um.
"Dok je posmatrao svoj odraz u ogledalu, činilo mu se da
pred njim stoji jedan od najmoćnijih i najopasnijih ljudi na
svetu", pisalo je u Svangovoj beležnici. "Osećao se kao bog
prerušen u odoru smrtnika."
 Na palubi Olimpika

DANIJEL BERNAM JE NA PALUBI OLIMPIKA

iščekivao detaljnije vesti o sudbini Frenka Mileta i njegovog
broda. Uoči samog polaska na put, Bernam je Miletu uputio
opširno pismo, ispisano na punih devetnaest stranica, u kome
ga je, između ostalog, molio da obavezno prisustvuje narednom
sastanku Linkolnove komisije koja je uskoro trebalo da
naimenuje glavnog projektanta za izgradnju Linkolnovog
memorijala. Bernam i Milet su se svim silama zalagali da se taj
posao poveri Henriju Bejkonu iz Njujorka, a Bernam je pre
toga razgovarao sa predstavnicima Linkolnove komisije,
nastojeći da im što efikasnije predoči svoja stanovišta.
"Međutim, baš kao što obojica dobro znamo, dragi moj Frenk...
onog trenutka kad pas okrene leđa, pacovi zbijaju redove i
počinju da glođu ista ona stara osetljiva mesta." Zato je,
ukazivao je Bernam u svom pismu, bilo od izuzetnog značaja
da Milet lično prisustvuje tom sastanku. "Pojavi se pred njima i
ponovo im izloži čvrste i ubedljive argumente koji će im jasno
staviti do znanja da moraju odabrati čoveka na koga se
možemo u potpunosti osloniti. Sa punim poverenjem ti
prepuštam taj zadatak." Bernam je lično adresirao koverat,
siguran da će se službenici američke pošte potruditi da pismo
stigne u prave ruke:

Uvaženi gospodin
F. D. Milet
koji će uskoro stići
parobrodom Titanik Njujork
 Bernam se nadao da će, onog trenutka kada Olimpik bude
stigao do mesta nesreće, tamo zateći svog prijatelja živog i
zdravog i da će od njega iz prve ruke saznati šta se desilo sa
Titanikom. Međutim, Olimpik se tokom noći vratio na svoj
prvobitni kurs i nastavio da plovi ka Engleskoj jer je drugi brod
u međuvremenu već stigao na lice mesta.
Postojao je još jedan razlog za Olimpikov povratak na
prvobitni kurs. Graditelj oba broda, Dž. Brus Ismej, koji se
lično nalazio na Titaniku i bio jedan od retkih muškaraca koji
su preživeli katastrofu, bio je kategoričan u svom stanovištu da
se ne sme dopustiti da preživeli punici vide kako im u pomoć
priliče brod koji je predstavljao vernu kopiju Titanika. Ismej je
strahovao da bi to moglo prouzrokovati ogroman šok među
preživelima, kao i strašno poniženje za pomorsku kompaniju
Vajt star.
Javnost je uskoro bila upoznata sa pravim razmerama
tragedije koja je zadesila Titanik. Bernam je izgubio svog
prijatelja. Brodski poslužitelj je izgubio sina. Vilijem Sted, koji
se takođe nalazio na palubi, nestao je među talasima. Sted je
još 1886. godine u Pal mal gazetu upozoravao na činjenicu da
bi neodgovornost pomorskih kompanija čiji putnički brodovi
nisu raspolagali dovoljnim brojem čamaca za spašavanje mogla
imati katastrofalne posledice. Jedan od preživelih putnika
kasnije se prisećao kako je Sted, neposredno nakon što je brod
udario u ledeni breg, izjavio: "Mislim da u pitanju nije ništa
ozbiljno, tako da ću se vratiti na spavanje."
Te noći, Bernam je u tišini luksuznog brodskog
apartmana, u vreme dok je smrznuto telo njegovog poslednjeg
vernog prijatelja plutalo u neobično mirnim vodama severnog
Atlantika, rasklopio stranice svog dnevnika. Bio je preplavljen
iznenadnim talasom tuge i usamljenosti. Bernam je tom
prilikom zapisao: "Frenk Milet, čovek koga sam beskrajno
voleo i poštovao, bio je na tom brodu... tako su prekinute moje
veze sa jednim od najvernijih prijatelja i saradnika sa Svetske
izložbe."

Bernam je poživeo još svega četrdeset sedam dana. Dok

je sa svojom porodicom putovao kroz Hajdelberg, pao je u
komu koja je verovatno bila prouzrokovana kombinovanim
dejstvom dijabetesa, kolitisa, infekcije stopala, kao i nedavnog
trovanja hranom. Preminuo je 1. juna 1912. godine. Margaret
se nakon toga preselila u Pasadenu u Kaliforniji, gde je
preživela Prvi svetski rat, veliku epidemiju, veliku fmansijsku
krizu, a potom još jedan svetski rat. Umrla je 23. decembra
1945. godine. Oboje su sahranjeni u Čikagu, na groblju
Grejslend, na sićušnom ostrvu smeštenom sred usamljenog
jezerceta. Džon Rut počiva u neposrednoj blizini, baš kao i
bračni par Palmer, Luis Salivan, gradonačelnik Harison, Maršal
Fild, Filip Armor i brojni drugi čikaški dostojanstvenici.
Njihova poslednja konačišta po izgledu variraju od
jednostavnih smernih grobnica do grandioznih mauzoleja i
kripti. Poter i Berta još uvek dominiraju nad okruženjem, kao
da je status važan čak i u smrti. Oni su sahranjeni u masivnom
akropolju sa petnaest ogromnih stubova koji je podignut na
uzvišenju sa koga se pruža pogled na ostrvo na kome počiva
bračni par Bernam. Ostali se, kao i za života, tiskaju oko njih.
Ako se nekog vedrog prozračnog jesenjeg dana zateknete na
tom mestu lako vam se može učiniti da se kroz vazduh još uvek
razleže zveckanje kristalnih čaša i šuštanje skupocenih tkanina
i da vaše nozdrve miluje aromatičan miris luksuznih cigara.
 Beleške i izvori

ONO ŠTO JE MENE LIČNO NAJVIŠE OPČINILO u

priči o zlatnom dobu Čikaga bila je spremnost tog grada da se
uhvati u koštac sa nemogućim izazovom u ime građanske časti,
koncepta koji je modernoj psihi toliko stran da su dvoje
uvaženih čitalaca preliminarnih verzija ove knjige po
sopstvenom priznanju bili primorani da se zapitaju zašto je
Čikago uopšte toliko žudeo da se domogne organizacije
Svetske izložbe. Suprotstavljenost dva elementa koji se
prepliću u ovoj priči - uzvišenih motiva sa jedne, i
nepojmljivog zla sa druge strane - pruža, po mom ličnom
uverenju, moćne i dragocene uvide u ljudsku prirodu i ambicije
koje upravljaju ljudskim životima. Dok sam iščitavao obilje
podataka o Čikaškom svetskom sajmu postajao sam sve
zaneseniji pričom čije su se niti rasplitale pred mojim očima.
Činjenica da je Džordž Feris uopšte pokušao da sagradi nešto
tako grandiozno i jedinstveno - i da je uspeo već iz prvog
pokušaja - deluje prosto nepojmljivo u današnje doba, u
vremenu koje je opsednuto procenama o izvodljivosti i
isplativosti.
U odlično organizovanom arhivu Čikaškog istorijskog
društva i u Rajersonovoj i Bernamovoj biblioteci koje se nalaze
u sklopu Čikaškog umetničkog instituta pronašao sam pravo
more informacija o Svetskom sajmu i njegovom glavnom
tvorcu Danijelu Bernamu. Kao fina baza podataka poslužila mi
je i Suzalova biblioteka na Vašingtonskom univerzitetu, jedna
od najlepših i najefikasnijih biblioteka u kojoj sam se dosad
obreo. Takođe sam posetio Kongresnu biblioteku u
Vašingtonu, gde sam proveo mnogo očaravajućih sati zaronjen
u papire Frederika Loa Olmsteda, mada je moj užitak bio
donekle narušen činjenicom da sam se silno namučio pri
dešifrovanju Olmstedovog često neodgonetljivog rukopisa.
Pomno sam iščitavao - ili, bolje rečeno, prekopavao - na
desetine knjiga o Bernamu, Čikagu, Svetskoj izložbi i poznom
viktorijanskom dobu. Naročito vredne podatke pronašao sam u
sledećim izvornicima: Tomas Hajns, Bernam, čikaški vitez
(1974); Lora Vud Roper, FLO: Biografija Frederika Loa
Olmsteda (1973); i Vitold Ribčinski, Udaljeni proplanak
(1999). Knjiga Donalda L. Milera Grad stoleća (1996) bila mi
je od neprocenjive pomoći u upoznavanju starog Čikaga. Od
velike koristi su mi bila i četiri vodiča: Džon Flin, Službeni
vodič za Svetsku izložbu (1893); Rendov i Meknelijev vodič za
Svetsku izložbu (1893); Elis Sinkevič, Arhitektonski vodič kroz
Čikago (1993); i Met Huke i Ursula Bielski, Čikaška groblja
(1999). Ovaj poslednji naslov me je podstakao da posetim
groblje Grejslend koje, koliko god to moglo paradoksalno
zvučati, predstavlja očaravajuće urbano utočište i mesto gde
istorija oživljava pred vašim očima.
Drugi deo priče me je suočio sa daleko većim teškoćama
budući da je lik H.H. Holmsa ostao prilično nedokučiv, uveliko
zahvaljujući zlosrećnoj odluci filadelfijskog sudije da ne
dopusti da trideset i nešto svedoka koje je Grejem doveo na
suđenje u javnost iznesu podatke kojima su raspolagali. O
Holmsu je napisano nekoliko knjiga, među kojima sam kao
najverodostojnije izdvojio Izopačenost Harolda Šehtera i
Vesnik smrti Dejvida Franka (odakle je moderni serijski ubica,
doktor Svango, izvlačio svoje citate). Tokom istraživanja sam
koristio još dva dela koja su mi pružila obilje konkretnih
činjenica. Memoari Frenka Gejera, objavljeni pod naslovom
Slučaj Holms-Pitezel, nude detaljan prikaz događaja od
Holmsovog hapšenja nadalje, kao i autentične izvode iz
primarnih dokumenata koji su danas nedostupni. Imao sam
dovoljno sreće da preko jedne internet knjižare specijalizovane
za antikvarna dela nabavim jedan od preostalih primeraka.
Drugo delo na koje ukazujem je Suđenje Hermanu V. Madžetu,
alijas H. H. Holmsu, objavljeno 1897. godine, gde se može
pronaći kompletan transkript sudskog procesa. Taj naslov sam
pronašao u pravničkoj biblioteci Vašingtonskog univerziteta.
Holms je takođe ostavio svoje memoare, objavljene pod
naslovom Priča iz Holmsovog ugla, koje sam pronašao u
Kongresnoj biblioteci, na odseku za retka izdanja. Holms je
pored toga napisao još najmanje tri ispovesti. Prve dve se
pojavljuju u Gejerovoj knjizi, dok je treća i najsenzacionalnija
bila objavljena u dnevnom listu Filadelfija inkvajerer, koji mu
je isplatio pozamašan honorar za tu priču. Iako su najvećim
delom neistiniti, njegovi memoari i ispovesti su protkani
detaljima koji se poklapaju sa činjenicama koje su ustanovljene
na sudu ili koje je Gejer otkrio tokom svog istraživanja, kao i
sa saznanjima reportera koji su se, nakon Holmsovog hapšenja
u Bostonu, masovno latili tog slučaja. Pomno sam iščitavao
novinske članke koji su bili objavljivani u Čikago tribjunu i u
dva filadelfijska dnevna lista, Inkvajereru i Pablik ledežeru. Ti
članci često obiluju netačnim i izvitoperenim podacima, tako
da sam se tokom istraživanja usredsredio na iskopavanje suštih
činjenica koje potiču iz originalnih dokumenata koji su izronili
tokom policijske istrage i iz kazivanja svedoka koji su počeli
da istupaju sa svojim saznanjima nakon što je vest o
Holmsovom "Zamku užasa" dospela na udarne stranice
američkih novina. Jedan od najupečatljivijih i najdražesnijih
aspekata kriminalne istrage sa kraja devetnaestog veka sadržan
je u činjenici da je policija u to vreme novinarima omogućavala
direktan pristup na mesto zločina, čak i onda kada je istraga još
uvek bila u toku. Tako je, na primer, tokom istrage koju je
podstakao Holmsov slučaj, čikaški šef policije rekao
Tribjunovom reporteru da će rado staviti pod svoju komandu
četu novinara koje će promovisati u pomoćni detektivski kadar.
Nikada nećemo moći da proniknemo u istinsku prirodu
motiva koji su se skrivali iza Holmsovih zločina. Ja sam se
prvenstveno usredsredio na njegovu žudnju za posedovanjem i
dominacijom, što predstavlja samo jednu od mogućnosti. Drugi
autori i istraživači sigurno bi mogli istupiti sa drugačijim
motivima i zaključcima. Moj prikaz je zasnovan na poznatim
detaljima iz Holmsove biografije i na saznanjima koja su
psihijatri sudske medicine stekli tokom ispitivanja psihopatskih
serijskih ubica i poriva koji upravljaju njihovim postupcima.
Doktor Džejms O. Rejni, psihijatar iz Sijetla koji povremeno
iznosi forenzičke procene, pročitao je ovaj rukopis i izneo
svoja zapažanja o prirodi psihopata koji se u današnjim
psihijatrijskim priručnicima sve češće opisuju kao osobe koje
pate od "anti-socijalnog poremećaja". Dobro je da je Alfred
Hičkok umro pre nego što je ova terminološka promena stupila
na snagu.
Van svake sumnje, jedini svedok ubistava koja se
pominju u ovoj knjizi - ili, preciznije rečeno, jedini živi svedok
- bio je sam H.H. Holms, ali sam se ja uprkos tome odlučio da
u par navrata ponudim svoju rekonstrukciju događaja. Dugo
sam lomio glavu nad tim kako da što autentičnije predočim te
epizode, iščitavajući iznova i iznova Kapotov roman
Hladnokrvno ubistvo i pokušavajući da dokučim kako je
slavnom književniku pošlo za rukom da tako vešto pronikne u
um zločinca i da napiše svoju mračnu i uznemiravajuću
pripovest. Nažalost, Kapot nije ostavio fusnote. Pri pisanju
pomenutih epizoda sam, oslanjajući se na poznate detalje,
nastojao da istkam dovoljno uverljiv prikaz, baš kao što čini
tužilac dok pred porotom iznosi svoje završne argumente. Opis
ubistva Džulije Koner zasnovan je na ekspertskom svedočenju
koje sam pronašao u sudskom transkriptu, gde se govori o
svojstvima hloroforma i njegovom dejstvu na ljudski
organizam.
Nisam koristio usluge istraživačkih timova, niti sam
svoju primarnu istragu zasnivao na vršljanju po Internetu. Dok
pišem, moram biti u fizičkom kontaktu sa svojim izvornicima,
a postoji samo jedan način da se to ostvari. Svaki odlazak u
biblioteku ili arhiv za mene je kao mala detektivska priča.
Svaki od tih pohoda obiluje kratkotrajnim trenucima spoznaje
kada prošlost blesne pred očima istraživača kao šibica u
pomrčini.
Prilikom jedne posete Čikaškom istorijskom društvu
pronašao sam originalne dopisnice koje je Prendergast uputio
Alfredu Trudu. Rođenim očima sam video grčeviti otisak
penkala na papiru.
Nastojao sam da moji navodi budu što sažetiji. Precizno
ukazujem na sve citate i kontroverzne podatke, ali izostavljam
navode za činjenice koje su opšte poznate ili prihvaćene. U
rekonstrukcijama Holmsovih ubistava dokumentujem svoje
rezonovanje i svoj pristup i citiram činjenice na koje sam se
oslanjao. Pregled citata koji prilažem u nastavku ovog teksta
sačinjava svojevrsnu mapu. Smatram da bi svako ko bude
pratio te smernice trebalo da stigne do zaključaka koji će se
poklapati sa mojim prikazom.
KRAJ