Балканским ратовима се означавају два рата вођена у раздобљу од 1912.

до
1913. године. Први рат се десио у октобру 1912. и трајао је до маја 1913.
године, у том рату су учествовале четири државе, Србија, Црна Гора, Грчка,
Бугарска. Други Балкански рат се десио у јуну 1913. и трајао је до августа
1913. године, у њему је учествовало пет држава, Србија, Црна Гора, Грчка,
Румунија и Турска.

Идеја о стварању Балканског савеза потекла је још од кнеза Михаила који је

почео да ради на стварању тог савеза али га је изненадни атентат зауставио у
томе.

У време његових наследника, Милана и Александра, та идеја је замрла да би

поново заживела почетком 20. века за време Анексионе кризе 1908/09. године
када се поставило питање дефинитивног националног ослобођења и
уједињења Срба.

Балкански савез су чиниле четири државе: Србија, Бугарска, Грчка и Црна

Гора. Те државе биле су православне хришћанске државе које су имале за
циљ стварање овог савеза како би протерали Турке са Балкана, а Србија и
Црна Гора још су имале за циљ да спрече продор Аустроугарског утицаја
преко тзв. „Зелене трансверзале“ на исток.

Балкански савез био је коначно склопљен у првој половини 1912. године,

почива на 3 двојна споразума:

 споразум између Србије и Бугарске

 споразум између Србије и Црне Горе
 споразум између Бугарске и Грчке, мада су одређене споразуме
склопиле и Грчка и Србија, и Грчка и Црна Гора, и Црна Гора и
Бугарска.

Сваки двојни савез имао је политичку и војну конвенцију. Војна конвенција

се односила на распоред и усклађивање војних снага на ратишту између две
државе, а политичка конвенција се односила на поделу ново-ослобођене
територије.

Војна конвенција Србија - Бугарска

По војној конвенцији (Србија-Бугарска), српска војска је требало да делује на
Вардарском ратишту, а Бугарска на Маричком. У случају потребе, била је
предвиђена узајамна помоћ.

Војна конвенција Србија – Црна Гора

По војној конвенцији (Србија – Црна Гора) било је предвиђено деловање и

српске и црногорске војске у Санџаку, и било је предвиђено да црногорска
војска изврши поход на Скадар и у случају потребе да јој притекне у помоћ
српска војска .

Војна конвенција Бугарска и Грчка

Војна конвенција (Бугарска и Грчка) значила је да бугарска војска делује на

тзв. Тракијском ратишту, а Грчка да делује на подручју тзв. Егејске
Македоније (то је данашња северна Грчка)

Узрок за избијање Првог балканског рата: Тежња за ослобађање од Турака,

тежак положај Срба под влашћу Турака, а повод је била Младо-турска
револуција која је захватила Турску у време анексије 1908. године, где је
носилац те револуције била је Турска омладина и они су тражили реформу.

Црна Гора 8. октобра 1912. године објављује рат Турској и тако званично
почиње Први балкански рат јер су у наредних пет дана и остале чланице
Балканског савеза објавиле рат Турцима.

Први балкански рат може се поделити у три фазе:

1. фаза активног рата (од почетка рата до краја 1912. године)

2. фаза примирја (од почетка 1913. до краја марта исте године)
3. завршна фаза (од краја марта до краја маја 1913. године). Цео рат је
трајао 8 месеци.

Српска војска успешно је деловала на Вардарском ратишту и сама

ослободила читаву Македонију. На Вардарском ратишту српска војска је
остварила две велике победе у Кумановској и Битољској бици, а онда је
продрла у Егејску Македонију и спојила се са грчком војском код места
Флорине. Кумановска битка представља прву победу српске војске у Првом
балканском рату, то је битка са највећим процентом учешћа официрског
кадра, многи је називају „ученом битком“. Бугарска војска је имала успеха на
Маричком ратишту и донекле на Тракијском (није успела да освоји турску
тврђаву Једрене).

Црногорска војска је успешно деловала у Санџаку где се спојила са српском

војском код Новог Пазара (23. октобра 1912) Такође, црногорска војска је
извела и успешну опсаду Скадра, а део треће српске армије прешао је преко
Шар планине у Албанске планине и ослободио највећи део територије
данашње Албаније; тако је српска војска изашла на Јадран.

Аустроугарској није одговарао развој ситуације, па је поставила ултиматум

да се црногорска војска повуче са Скадра, а 28. новембра 1912. године,
Аустроугарска је у Валони прогласила независну Албанију.

Грчка војска је успешно деловала на Егејском ратишту. Турска је трпела

поразе на свим фронтовима и тако Турска тражи деловање великих сила да се
склопи примирје

Примирје је склопљено крајем децембра 1912. године на три месеца и по том

примирју Турска је прихватила да све што је освојила војска Балканског
савеза да то остане у саставу чланица савеза. Но то је било лажно примирје
јер Турска је тај период од три месеца желела да искористи, са једне стране
да реорганизује своју војску, а са друге стране да обезбеди потпуну
наклоност Аустроугарске, и да некако велике силе уведе у овај рат.

Француски председник Поенкаре 30. маја 1913. године сазива у Лондону

конференцију амбасадора четири државе (Енглеске, Француске, Русије и
Аустроугарске) која има задатак да оконча Први балкански рат.

Цела атмосфера конференције обележена је великим притиском

Аустроугарске усмереним на интересе Србије и Црне Горе и доношењем
таквих одлука које су сугестивно изазвале непријатељство између Србије и
Бугарске.
Циљ Аустроугарске је био да Лондонска конференција не донесе ни једну
одлуку којом би биле потврђене одлуке политичке конвенције из Балканског
савеза.
Одлуке Лондонске конференције

1. Турска се обавезала да уступа све своје поседе Западно од линије Енос-

Мидија.
2. Србија се мора повући са Јадранског мора; добила је околину
Призрена, Косово и северни део Рашке области, није била донесена
коначна одлука о Македонији, која је остала у српском поседу.
3. Црна Гора није добила Скадар; добила је околину Пећи, јужни део
Рашке област, Плав, Гусиње и мање крајеве северно и јужно од
Скадарског језера.
4. Албанија је основана као кнежевина добивши пределе из којих су се
морали повући Србија, Црна Гора и Грчка.

Како су одредбе Лондонске конференције остале непромењене (никакве

примедбе нису усвојене) то се онда Србија званично обратила, након
потписивања конференције потписницама тражећи ревизију уговора под
изговором:

 Српска војска је сама деловала на Вардарском ратишту и сама

ослободила читаву Македонију,
 Српска војска је пружила помоћ Бугарској на Маричком фронту а тиме
и на Тракијском,
 Српска војска је ослободила највећи део Албаније и изашла на Јадран,
 Српска војска док је ратовала није имала потпуну подршку бугарске
војске на Маричком ратишту.
 Незадовољство поделом освојених турских подручја, посебно
Македоније, довело је до Другог балканског рата (29. јун – 10. август
1913). Једна бугарска војна јединица је 29. јуна 1913. године по
наређењу генерала напала српске снаге на реци Брегалници (тзв.
Брегалничка битка), а 30. јуна и грчке снаге на подручју Солуна. Грчка
војска је под командом Краља Константина поразила Бугаре у бици код
Кукуша где су обе стране претрпеле тешке губитке. Иако је бугарска
влада покушала да оспори ратне операције против Србије и Грчке, оне
су 8. јула 1913. године објавиле рат Бугарској. Убрзо су им се
придружиле и Црна Гора и Румунија, као и Турска с жељом да поврати
нека подручја која је током Првог балканског рата изгубила.
  Због премоћи савезника, Бугарска је убрзо била поражена и принуђена
на мир у Букурешту 10. августа 1913. године, по којем је Бугарска
морала предати подручја освојена у Првом балканском рату. Велики
део територије добила је и Румунија, а Македонија је била подељена
између Грчке и Србије.
 Балкански ратови су били увод у годину касније Први светски рат.
Наиме, од ових мировних уговора, Србија је највише извукла корист и
била је најмоћнија држава на Балкану, што је довело до затегнутости
између Аустроугарске и Србије. Аустроугарској није одговарала моћ
Србије на Балкану. Тако је убиством цара Франца Фердинанда 28. јуна
1914. године у Сарајеву и нађен повод за почетак Првог светског рата.

Последице и значај балканских ратова

 Ослобођење већег дела Балкана од вишевековне турске власти.

 Територијално проширење балканских држава.
 Све чланице балканских ратова су претрпеле велике људске и
материјалне губитке.
 Први балкански рат је био ослободилачки, а други освајачки.