https://doi.org/10.

2298/PKJIF1783075B
УДК 656.6(497.11) Фарчић А.

ИСТОРИОГРАФИЈА НА УДАРУ ПОЛИТИКЕ:

СЛУЧАЈ АНТОНИЈА ФАРЧИЋА*

У раду се размаtра одgовор Анtонија Фарчића на pокушај хрваt-

ских сtуденаtа у лисtу „Слободна Далмација” да одбаце као ненаучан и
шовинисtички њеgов чланак „Срби и pоморсtво”, pреtходно објављен у
лисtу „Реpублика” (1953). Фарчићев одgовор, који шtамpа није објавила,
ускраћујући му pраво на одбрану, садржи обиман маtеријал који pоказује
да је он pисао на основу изворне gрађе и релеваtне научне лиtераtуре,
ни у чему не одсtуpајући од pринциpа исtоријске меtодолоgије.

Антоније Фарчић је рођен 1890. године у Вела Луци на Корчули.

Осим као професор француског језика и историје у учитељским школа-
ма и гимназијама на приморју, у Србији и Црној Гори, Фарчић је остао
запамћен и као песник који је стихове објављивао у разним листовима
и часописима и као аутор две збирке поезије. Стасавајући на таласу ју-
гословенске националне идеје, припадајући једној новој генерацији која
је сазревала у духу словенске солидарности и српско-хрватског једин-
*
Чланак је написан као резултат рада на пројекту Срби и Србија у јуgословенском
и међународном конtексtу: унуtрашњи развиtак и pоложај у евроpској/свеtској
заједници (ев. бр. 47027), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког
развоја Републике Србије.

Фарчић се у младости потписивао именом Антун. Под тим именом објавио је и
прву збирку поезије (1924) и користио га је, колико смо успели да утврдимо, до 1930-их
година. Од тог времена почео је да се потписује као Антон. Његова песма Вис, написана
поводом освећења српске православне цркве на том јадранском острву 1933. године,
потписана је тим именом (Архив Српске академије наука и уметности, даље: АСАНУ,
Заоставштина Стевана Роце, 11211/80), а такође и друга књига стихова, из 1934. Као
Антон појављује се и у Косовској народној чиtанци 1940, а под тим именом срећемо га и
у Сpоменици gимназије у Краgујевцу 1833–1983, Крагујевац, 1989, стр. 856, 869. Прилоге
које је објављивао после рата потписивао је именом Антоније. Фарчићева еволуција у
правцу напуштања хрватства и потпуног приклањања српству приметна је већ у првим
годинама после Великог рата, о чему сведоче његове речи у писму Миодрагу Ибровцу,
којима се извињавао на „слабој ћирилици”, на томе што му још није пошло за руком
да се потпуно ослободи кроатизама и изражавао наду „да ће све то лакше и брже ићи”
убудуће, пошто ће моћи да живи у Србији. АСАНУ, Заоставштина Миодрага Ибровца,
14450/283-1: Антун Фарчић – Миодрагу Ибровцу, Београд, 12. 7. 1922.

А. Фарчић, Сtихови, Дубровник, 1924, Песме, Шибеник, 1934.
76 Софија Божић

ства, он је брзо стекао репутацију непријатеља Хабзбуршке монархије.

Због тога је, као велеиздајник, за време Првог светског рата ухапшен
и затворен, а по доласку италијанске војске, када је рат завршен, због
пројугословенске активности извесно време је провео у интернацији у
италијанским градовима Анкони и Потенци. Живот му је поново био
угрожен 1941. године, када је из Независне Државе Хрватске пребегао
у Србију где је постављен за директора Прве мушке гимназије у Кра-
гујевцу. „По неком чудном случају” успео је да избегне стрељање које
су нацистички окупатори извршили у том граду 20. и 21. октобра, усмр-
тивши неколико хиљада недужних грађана. Преселио се у Београд, где
је и преминуо неколико деценија касније, 1975. године.
Осим поезијом, Антун Фарчић се бавио и превођењем с француског,
а писао је и драме, критике и историјске прилоге. Међу његовим тексто-
вима с историјском тематиком, пажњу дела јавности изазвао је чланак у
два наставка под називом Срби и pоморсtво, који је изашао у београд-
ском листу „Република” 1953. године. У овом исtориском pреgледу од
најсtаријих времена до Првоg свеtскоg раtа, како је гласио поднаслов
чланка, Фарчић је побијао тезу да су Срби континенталан народ, да никад
нису били морепловци и да немају смисла за поморство и бродарство.
Позивајући се на историјске чињенице, он је доказивао да су све значај-
није поморске манифестације словенског елемента на Јадранском мору
биле дело приморских Срба, да су Срби били једини словенски народ
с вековном поморском традицијом, о којој сведочи и дубоко укорењен
култ светог Николе, заштитника путника и морепловаца.
Бавећи се изабраном темом, Фарчић је пошао од досељавања на
Балканско полуострво, констатујући да се „наши преци” нису зауставили
у унутрашњости, већ су избили на обалу Јадранског мора. Захваљујући
томе, српско Приморје захватало је целу источну јадранску обалу од
ушћа реке Цетине на северу, укључујући и припадајућа острва, до по-
тоње албанске обале на југу. Касније, после пада српске средњевековне
државе и продора Турака, јужна граница се усталила на реци Бојани.
С друге стране, српска етничка граница на Цетини померала се све
северније, према планини Велебит, уз Морлачки канал, назван баш по


Према подацима из Сpоменице крагујевачке гимназије, Фарчић је био в. д. ди-
ректора од 13. јуна до 29. септембра 1941. Сpоменица gимназије у Краgујевцу..., стр.
856. Касније га поново налазимо у Крагујевцу, где је школске 1944/45, пошто је враћен
из пензије, био један од „професора без часова” у Мушкој реалној гимназији „Милош
Велики”. Исто, стр. 869.

АСАНУ, Заоставштина Федора Никића, 14530-VII-Г/5, Исправак, Београд, 4. 8.
1956.

Преводио је Бодлера.

А. П. Фарчић, Срби и pоморсtво (исtориски pреgлед од најсtаријих времена до
Првоg свеtскоg раtа), Република, Београд, бр. 380, 10. 2. 1953.
 Историографија на удару политике: случај Антонија Фарчића 77

Србима ускоцима који су се на том простору населили у 15. и 16. веку.

Фарчић је поменуо и то да је град Сењ тада постао средиште српских
поморских активности.
У наставку, аутор фељтона је истакао да су на јадранском приморју
настале прве српске државе: Неретва, Захумље и Дукља. Неретљански
Срби су господарили Јадраном два века, као гусари и као трговци, при-
моравши Млечане да им плаћају годишњи данак за пловидбу морем,
што је трајало све до експедиције великог дужда Петра II Орсеола 1000.
године. У првој половини 10. века и Захумљани су располагали јаком
морнарицом, њихов архонт Михајло Вушевић заробио је сина млетачког
дужда и заузео византијски град Сипонт у јужној Италији. Фарчић се
затим осврнуо на Омишане, који су у 12. веку формирали посебну кне-
жевину, као последњи остатак неретљанске државе, и неколико векова
гусарили по Јадрану. Поменуо је и то да је римски папа повео рат против
„јеретика” Омишана, те да их је оквалификовао као јеретике зато што су
били православне вере. Сењски ускоци, односно Срби који су избегли из
разних српских крајева којима су овладали Турци и којима је град Сењ у
16. веку постао главно упориште, такође су угрожавали цело јадранско
приморје. Млечанима дуго није полазило за руком да их онеспособе,
и тек у 17. веку успели су ратом да приморају Аустрију да их исели из
Сења у унутрашњост и спали њихове лађе.
Констатујући како је Дубровник, после пропасти Неретљана, остао
један од два главна центра поморства на српском Приморју и као такав
се одржао скоро хиљаду година, Фарчић се ипак није дуже задржавао на
његовим поморским активностима, јер је Дубровник имао свој, специфи-
чан историјски развитак. Уместо тога, окренуо се Боки Которској, која је
током низа векова представљала центар српског поморства.
Иако су сви српски владари, и пре Немањића и они из те династије,
носили тутулу краљева „све српске земље и поморске”, наводећи као срп-
ске земље и Дукљу, Травунију, Далмацију и Захумље и наглашавајући на
тај начин господство српске државе над одговарајућим делом Јадранског
мора, они никада нису успели да створе ратну морнарицу, а поморском
трговином бавили су се посредством бокељских и дубровачких лађа. Бока
је била велико поморско тржиште српске државе, а са залеђем је била
повезана добрим путевима. Међутим, после пропасти српске државе и
продора Османлија на Балкан, у 15, 16. и 17. веку Бокељи су пловили и
трговали Јадранским, Јонским и Средоземним морем под заставом Мле-
тачке републике. Осамнаести век био је доба процвата њихове поморске
трговине. Трговци из Боке виђали су се како на Средоземљу и Атлантику,
тако и на Црном и Азовском мору. Своје трговачке куће имали су у свим

Исто.

Исто.
78 Софија Божић

већим трговачким центрима Медитерана: у Венецији, Цариграду, Смирни,

Александрији, Коринту, а и на обалама јужне Русије. Бокељска морнарица
располагала је флотом од триста бродова дуге и прекоокеанске пловидбе
и триста мањих бродова за пловидбу Јадранским и Јонским морем. Своју
поморску трговину Бокељи су у том периоду развијали једним делом под
млетачком заставом, а другим делом под руском.
У продужетку, Фарчић је истакао да су се у 18. веку Бокељи, односно
Срби, прославили као морепловци и да су тада у пуној мери испољили
„свој урођени поморски и бродарски дух”. Управо су они организовали
руску ратну морнарицу на Балтику и Црном мору, као и руску трговачку
флоту. У том контексту Фарчић је поменуо Марка Мартиновића из Пе-
раста, као и још једног Пераштанина, Матеја Змајевића, који је за време
руског цара Петра Великог командовао ратном морнарицом Русије на
Балтику и, одневши више победа над Швеђанима, допринео да Шведска
изгуби хегемонију на Балтику. Поред Змајевића, руски адмирал био је и
гроф Марко Војновић, организатор црноморске ратне флоте. Командујући
у поморској бици код Змијских острва 1788. године, он је разбио турску
флоту и тако обезбедио превласт Русије на Црном мору. Поред ратне
морнарице, Срби Бокељи подстакли су развој и руске поморске трговине
на Црном мору и допринели њеној експанзији на Средоземљу и другим
светским морима. Помогли су, такође, и развој руског паробродарства.
Златно доба завршило се падом Млетачке републике и наполеонс-
ким ратовима и наступило је раздобље драматичног посрнућа бокељског
поморства. Оно је окончано пошто је успостављена аустријска власт,
под којом су Бокељи успели да обнове трговачку морнарицу и да поново
заплове далеким морима. Педесетих и шездесетих година 19. века рас-
полагали су флотом од стотинак бродова који су се – „често вијући на
првом јарболу, по тадашњим прописима, своју народну српску заставу”,
како је напоменуо Фарчић – могли срести на Медитерану и Атлантику,
Индијском океану, па чак и Пацифику. Према сазнањима нашег аутора,
капетан Антон Ковачевић из Пераста је први под аустријском заставом
одједрио из Енглеске за Кантон у Кини, капетан Мато Мрша је опловио
рт Кејп-Хорн, а капетан Иван Визни први пут опловио око света у исто-
рији аустријског поморства.
Тај нови полет бокељског поморства зауставила је политика аус-
тријске владе и конкуренција пароброда. Доба једрењака заувек је
завршено, бокељски поморци су распродали своје једрењаке и ставили
се у службу Аустријског Лојда у Трсту или у службу других приватних
паробродарских друштава.
За разлику од Бокеља, чије бродарство је потпуно замрло, Дубровча-
ни су се прилагодили новом времену. На иницијативу дубровачког трговца

Исто.
 Историографија на удару политике: случај Антонија Фарчића 79

Ника Бошковића основана је Дубровачка паробродска пловидба (Рагу-

зеја), а први дубровачки пароброд „Дубровник” саобраћао је на линији
Дубровник–Трст. После овог оснивана су потом и друга паробродарска
друштва у Дубровнику, као што су Напријед, Унионе, Зора и Атлантска
пловидба Ива Рачића из Цавтата. Дубровник је постао најзначајнија
лука на источној обали Јадрана, а тај нови развој поморства у граду под
Срђем био је дело, подвукао је Фарчић, дубровачких Срба. Сви оснивачи
и руководиоци Рагузеје и њени први капетани били су Срби Дубровчани.
Поред поменутог Ника Бошковића то су били др Влахо Матијевић, др
Антун Пуљези и маркиз Луко Бона, а међу капетанима су се истицали
Мате Мариновић и Иво Папи.
Најчвршћи доказ за своју тезу да су Срби имали велики смисао за
померање у простору, из места у место воденим путем, Фарчић је налазио
у чињеници да је и у самој Србији, континенталној земљи, био веома
развијен речни саобраћај. Поред тога, српски народ из унутрашњости
одувек је тежио да има и слободан излаз на море. Поготово је том циљу
била окренута нововековна српска држава, па је Кнежевини Србији
пошло за руком да 1835. године од Порте добије одобрење да истиче
своју државну заставу на трговачким бродовима који плове по Дунаву
и Црном мору и који пристају у Цариграду. Фарчић је подвукао да је то
био заиста велики успех младе Кнежевине, јер право истицања своје
државне заставе на рекама и на мору није имала, осим Србије, ниједна
друга континентална држава пре Првог светског рата. У успехе Србије
у вези с истим проблемом Фарчић је убрајао и то што је српски минис-
тар иностраних послова Милован Миловановић 1908. године питање
изласка Србије на Јадран уздигао на међународни ниво. Од изузетног
симболичког значаја било је, сматра Фарчић, побијање српске заставе у
заливу Светог Јована Медуанског после победе у Балканском рату 1912.
године. Констатацијом да је величанственом победом у Првом светском
рату српски народ коначно остварио своју вековну тежњу ка неспутаном
приступу морској обали, Фарчић је завршио свој чланак о теми Срби и
поморство10.
Историјски преглед А. Фарчића о поморству код Срба објављен је
недуго по завршетку Другог светског рата, 1953. године, у време када
је свака јавно исказана мисао о питањима која се тичу прошлости и
садашњости српског народа била строго контролисана и морала да буде
у складу с владајућом идеологијом комунизма и братства и јединства.
Док је нова власт неговала схватање о великосрпској хегемонији која је,
наводно, обележавала међуратни период (и у томе била на истој линији
с присталицама хрватског ексклузивизма), и о издаји и колаборацији
10
А. П. Фарчић, Срби и pоморсtво (исtориски pреgлед од најсtаријих времена
до Првоg свеtскоg раtа), Република, бр. 381, 17. 2. 1953.
80 Софија Божић

српског грађанства за време рата, убризгавајући у свест и подсвест срп-

ског народа идеју кривице, Фарчићев чланак је садржајем, тумачењима
и утиском који је остављао на читаоце одступао од таквих стереотипа
и тенденција. Аутор зато није могао избећи нападе, који су се појавили
већ после првог наставка, пре него што је његов фељтон објављен у
целини.
Напад на Фарчића дошао је најпре из Сплита, и то не из редова
историчара и других стручњака, већ од омладине. Актив осмих разреда
Класичне гимназије у том граду, како је стајало у потпису, оптужио је
Фарчића да је његов чланак прожет шовинистичким „чињеницама” из-
несеним тако безочно да делују увредљиво и за Хрвате и за Црногорце,
пошто игноришу њихову борбу за очување јадранске обале. Младим
Сплићанима засметала је ауторова тврдња „да су скоро све значајније
и замашније поморске манифестације словенског живља на Јадранском
мору дело приморских Срба”. Није им се допала ни Фарчићева конс-
татација да су на српском приморју Дубровник и Бока били два главна
поморска центра, нити то што је Боку видео као центар српског поморства
све до пропасти Аустрије. Такође, сплитски гимназијалци су упозорили
на његов закључак да је српска држава владала Јадранским морем, који
је извео из чињенице да су се неки српски владари називали краљевима
„све српске земље и приморске” и да су у својим титулама наводили
као српске земље и Далмацију. На крају, омладинци су „посаветовали”
„Републику” да обустави објављивање наставка Фарчићевог текста11.
Осим матураната Класичне гимназије у Сплиту, у штампи се огла-
сио и поморски капетан Мато М. Ковачевић. Као унук капетана Антона
Ковачевића, Мато Ковачевић је изнео другачије биографске податке о
свом деди од оних које је понудио Фарчић. Млађи Ковачевић исправио
је Фарчића у погледу места рођења капетана Антона, који је, уместо из
Пераста, био из Вигња на Пељешцу. Исправка се односила и на наци-
оналну припадност старог капетана, пошто његов потомак није имао
никаквих сумњи у то да је Антон Ковачевић потицао из старе хрватске
породице и да се сматрао Хрватом. Такође, Мато Ковачевић је негирао да
је његов деда пловио под српском заставом. Једино у чему се слагао са
Фарчићем било је да је капетан Антон под аустријском заставом упловио
у кинеску луку Кантон. Најзад, М. Ковачевић је позвао Фарчића да буде
обазривији према историјским чињеницама како „сервирањем лажи” не
би изазвао негативне последице12.
11
Šovinizam na stranicama „Republike”, Slobodna Dalmacija, Split, 17. 2. 1953.
12
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/6: Srbi i pomorstvo. Иван Педерин,
германиста, професор Филозофског факултета у Задру, велики хрватски националиста,
имао је деветнаест година када је објављен Фарчићев чланак и у то време је био избачен
из школе као буржуј и син хаесесовца који је одбио да приђе партизанском покрету.
Пореклом из породице помораца, морао је бити лично заинтересован за теме о којима
 Историографија на удару политике: случај Антонија Фарчића 81

На Фарчићев чланак реаговали су и студенти археологије из Загреба.

Како би уклонили сумњу да је њихова реакција идеолошко-политички
мотивисана, они су наступили на први поглед озбиљно, с позиција струке,
износећи одређене аргументе којима су покушали да се обрачунају с Фар-
чићевим гледиштима на историју српског народа. Млади археолози најпре
су истакли да, за разлику од инкриминисаног аутора прилога објављеног
у „Републици”, ни историјски документи нити озбиљни научници попут
Константина Јиречека или Ферда Шишића и других не говоре да је српска
етничка граница ишла све до планине Велебит. Јиречек Неретљане није
сматрао Србима него посебним јужнословенским племеном, а Шишић
је неретљанско становништво идентификовао као хрватско, подсећали
су студенти. Они су се окомили и на Фарчићев став да су Омишани
били православни, подсећајући на то да их је папа називао гусарима, а
не јеретицима. Према тумачењу Фарчићевих критичара, чак и да је папа
прозивао Омишане као јеретике, то би значило да су били отпадници од
католичке вере, дакле, да су били католици који су напустили своју веру,
а не православни, за које је био резервисан термин шизматици. Поменули
су поново Јиречека, цитирајући његове речи да је Омиш држала хрват-
ска властеоска породица Качић све док га нису освојили Млечани 1281.
године. Студентима је засметао и израз „српско Приморје” под којим је
Фарчић подразумевао Далмацију од ушћа Цетине на северу до Бојане и
Дрима на југу, налазећи да је он непознат у озбиљној научној историог-
рафији и да га не употребљавају ни они писци на које се Фарчић позива.
Ни будућим археолозима, као ни сплитским гимназијалцима, није се
допало доказивање српства тих крајева позивањем на то што су се српски
средњовековни владари називали „краљевима све српске земље и помор-
ске”, па су управо тај назив, који раздваја српске земље од поморских,
узимали као доказ да „поморске земље” ни за српске владаре нису биле
српске. Као на релевантан извор за утврђивање етничке припадности
становништва Неретве, Захумља и Дукље, које су за Фарчића биле прве
српске државе, студенти су се ослонили на Леtоpис pоpа Дукљанина,
у коме се те земље називају Црвеном Хрватском, као и на Константина
Порфирогенита по коме у Дукљи живе Хрвати. Напоменули су и то да ни
Јиречек нити Шишић те области нису препознавали као српске у време
њихове самосталности. Фарчићеви критичари негирали су и његово
убеђење да је Морлачки канал назван по Србима, заступајући становише
да су Власи (Морлаци) на том простору били присутни већ у 14. веку, да
су се Срби међу њима појавили тек у 17. веку, док назив Морлачки канал

је Фарчић писао и за његова тумачења, па је утицао и на настанак одговора капетана

Ковачевића. По сопственом сведочењу, он је „отишао потомцима тих помораца и они су
написали исправак у којем су истакли да они нису Срби”. I. Pederin, Hrvatski velikosrbi
– Danko Angjelinović, Croatica et Slavica Iadertina, Zadar, 2006, str. 297.
82 Софија Божић

потиче из 16. века. За крупну неистину они су прогласили изједначавање

сењских ускока са Србима. У интерпретацији младих археолога, сењски
ускоци били су људи различите етничке припадности и пореклом из
разних хрватских крајева Босне и Херцеговине, савременици их нису
сматрали Србима нити су се они сами тако осећали. Дубровник и Бока
которска не могу се сматрати центрима српског поморства – читамо
даље у „изјави Клуба студената археологије” – јер се њихови становници
нису могли осећати Србима пошто Дубровник није био никада, а Котор
само повремено, под влашћу српске државе. Дубровачки Срби су само
изоловани случајеви на које се наилази у 19. и 20. веку. Није тачно да је
дубровачко паробродарство било њихово дело, а славни поморци које
Фарчић убраја у Србе, нису били део српског националног корпуса, као
што то нису ни њихови потомци. Бокељски поморци су у 19. веку, када
се почела будити национална свест, често истицали хрватску заставу, али
никада српску, а да је било баш тако чланови Клуба студената археологије
су доказивали помињањем ликовних представа у далматинским црквама
и у кућама старих помораца. Тежњу српског народа за изласком на море,
о којој је писао Фарчић, ови млади људи етикетирали су као „експанзио-
низам”, пребацујући аутору што се усудио да је припише Србима јер им
на тај начин чини „медвеђу услугу”. Придржавајући се актуелне линије
комунистичког југословенства, будући археолози су уместо Фарчићевог
експанзионизма ставили искрену жељу српског народа за уједињење „с
братским хрватским и црногорским народом”. У последњој тачки свог
одговора они су се у име хрватског народа захвалили Фарчићу на на-
ставку рада о овој теми, који је он наговестио, и на улози коју ће у њему
доделити Хрватима, а захвалност су изразили чак и у име црногорског
народа, унапред претпостављајући да ће Фарчић спремити и трећи део,
посвећен управо Црногорцима. Завршавајући обрачун с Фарчићем,
студенти су резултате његових истраживања у потпуности одбацили
као „шовинистичку историографију” којој не може и не сме бити места
у социјалистичкој Југославији. Правити оштру границу између Срба и
Хрвата помораца је ненаучно и немогуће, подвукли су студенти, преба-
цујући Фарчићу што није водио рачуна о томе да је хрватском народу
његова поморска традиција највећа светиња која му је вековима давала
снаге да се одупире освајачима и поробљивачима. Жигошући Фарчића
као шовинистичког историчара, а његов прилог у „Републици” као „ис-
пад”, млади археолози су, у складу с духовном ситуацијом времена, под
маском развијања равноправности, изјавили да се као Хрвати поносе
славном прошлошћу српског народа исто као и својом, те да баш зато не
дозвољавају кривотворење историје ни једног ни другог народа13.
13
Redakciji beogradske „Republike”: neugodna je istina (izjava Kluba studenata arhe-
ologije Zagrebačkog sveučilišta), Slobodna Dalmacija, Split, 23. 4. 1953, 3.
 Историографија на удару политике: случај Антонија Фарчића 83

Да Фарчић није остао равнодушан према нападима којима је у

штампи дочекан његов чланак о Србима и поморству и да је имао своје
аргументе којима је побијао „критичаре” – младе људе скромних знања
којима је идеологија екстремног хрватског национализма била на првом
месту – показује грађа сачувана у заоставштини Стевана Роце, у Архиву
Српске академије наука и уметности. Поред исечака из новина с тексто-
вима који поричу вредност Фарчићевих историографских домета, у тој
грађи налази се и обиман Фарчићев Одgовор на 11 tачака „Клуба сtуде-
наtа археолоgије Заgребачкоg свеучилишtа”. Одговор је датиран са 24.
априлом 1953, што значи да је Фарчић реаговао муњевито, непосредно
пошто се појавила изјава Клуба студената археологије. Али, руком С.
Роце на Одgовору је забележено да никада није објављен14. Према томе,
Фарчићу је ускраћено право на одбрану и могућност да својим против-
ницима докаже да није писао произвољно, без уважавања историјске
фактографије. Требало би зато, истине ради, коначно дати реч Фарчићу и
изнети на светлост дана материјал којим се супротстављао покретачима
те недовршене расправе.
Изјаву Клуба студената археологије Фарчић је побијао тачку по тач-
ку. Најпре се осврнуо на приговор поводом одређивања српске етничке
границе на Велебиту. Оптужујући студенте за подметање, Фарчић је ука-
зао на то да се нигде у свом фељтону у вези с тим питањем није позвао
на Јиречека, Шишића нити било ког другог озбиљног научника, већ да је
границу зацртао сам, на основу увида у безбројна аутентична историјска
документа и радове многих аутора, као и на основу стања ствари у вре-
мену сопственог постојања. Као доказ да није погрешио, донео је низ
чињеница из прошлости српског народа који живи у Буковици и Равним
котарима, у книнској, дрнишкој и врличкој крајини, на далматинском Ко-
сову где се налази црква Лазарица око које се Срби с тог подручја и даље
окупљају на Видовдан како би одржали помен косовским јунацима. На
том простору уздижу се и три српска манастира, Крка, Крупа и Драговић,
откривао је Фарчић, ту је било ратно поприште котарских сердара Јанка
Митровића, Стојана Јанковића, Илије Смиљанића, Вука Мандушића, Баја
Пивљанина, Илије Митровића и других, ту су бирани српски посланици
за Народну скупштину у Београду, ту су се Срби окупљали око право-
славних епископа као својих духовних предводника, одатле су Турци
протерани већ у 17. веку, најраније у целом српству, а на самој граници
некадашње Хрватске и Далмације и даље постоји српско насеље, заселак
Трибањ. Но, све су то само остаци некадашњих српских етничких маса
14
Прелиставајући странице „Слободне Далмације” и „Републике” од датума када
је Фарчићев одговор састављен па све до краја 1953. године, установили смо да је С.
Роца у праву: на тај текст – у ова два листа где би било логично да је објављен – нисмо
наишли. I. Pederin, nav. delo, str. 297 написао је да је Фарчић одговорио на напад, али је
сакрио информацију да одговор није угледао светлост дана.
84 Софија Божић

које су касније, под Млецима, биле покатоличене, а у другој половини 19.

века похрваћене. На основу свега наведеног, Фарчић је извео закључак
да се српска етничка граница поклапа с некадашњом континенталном
границом Далмације, а као на потпору том закључку упутио је на Исtо-
рију коtарских ускока Бошка Деснице, Сpисе о исtорији pравославне
цркве у далмаtинско-исtoријскоме владичансtву епископа Никодима
Милаша, на Милашеву Православну Далмацију и друга дела старијих и
новијих, домаћих и страних аутора15.
Друга примедба младих археолога, да Јиречек Неретљане није смат-
рао Србима, а да их је Шишић поистовећивао са Хрватима, захтевала
је подробан осврт. Као полазиште, Фарчић је узео спис византијског
цара Константина VII Порфирогенита De administrando imperio, у коме
је василевс писао и о Србима, означивши реку Цетину као границу
између Срба и Хрвата. Пошто представља најстарији познат извор за
историју Јужних Словена, Порфирогенит се не може доводити у пи-
тање, био је сигуран Фарчић, па се не може сумњати ни у његове речи
да су Неретљани Срби. Сви познији извори у потпуности се подударају
с овим најдревнијим, између осталог и у подацима о етничкој припад-
ности Неретљана и приморских Срба уопште. Тек су новији хрватски
историописци почели, запазио је аутор Одgовора, да доказују тобожње
хрватство Неретљана16.
После овог увода у одговор на другу тачку изјаве Клуба студената
археологије, Фарчић је прешао на анализу дела Константина Јиречека Ис-
tорија Срба: pрва књиgа до 1537 gодине (pолиtичка исtорија)”17. Трећи
одељак те књиге, каже наш аутор, носи наслов Срби у ранијем средњем
веку (од VII–XII века), а прва глава гласи Срби од VII до X века, њихове
земље, владаоци, pлеменско и pородично уређење. Главни Јиречекови
извори за ову главу су, примећује Фарчић, „дела цара Константина Пор-
фирогенита (око 948)”, па је Јиречек управо на основу царевих података
описао Србе и „њихове земље” – како је то василевс одредио у наслову
ове главе свог дела. Као српске „приморске покрајине” Јиречек је, каже
Фарчић, најпре приказао Диоклитију или Дукљу, затим Травунију и За-
хумље, па Неретљане или Пагане. Као крунски доказ да су за Јиречека
све те области биле српске – што значи да Неретљани нису били, како
би то желели студенти археологије, само неко „јужнословенско племе”
него Срби – Фарчић је цитирао његове речи: „Цар Константин зове и
Захумљане који су, у његово време (око 949), били потпуно самостални,
Србима, те додаје, причајући о себи, да Сербли сtанују не само у Серб-
15
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/7-8: Одgовор на 11 tачака „Клуба
сtуденаtа археолоgије Заgребачкоg свеучилишtа”, Београд, 24. 4. 1953.
16
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/8-12: Одgовор на 11 tачака „Клуба
сtуденаtа археолоgије Заgребачкоg свеучилишtа”, Београд, 24. 4. 1953.
17
Београд, 1952.
 Историографија на удару политике: случај Антонија Фарчића 85

лији, Захлумији и Тербунији (Дукља се не спомиње на овом месту) неgо и у

Паgанији (Неретви)”18. Није тешко проверити и установити да је Фарчић
у Одgовору тачно цитирао оне делове Јиречекове књиге које је поднео
као доказ да је чешки историчар Неретљане ипак сматрао Србима19, да
у прилогу објављеном у „Републици” ничим није прекршио правила
научне методологије, већ да су његови критичари, у покушају да порек-
ну вековно присуство Срба у Далмацији, да их представе као дошљаке
који немају историјско право на тај простор – резервисан искључиво за
Хрвате – показали необјективност и пристрасност20.
Пошто је побио нетачне наводе загребачких студената у вези са
Јиречековим схватањима етничке припадности Неретљана, Фарчић се
окренуо Шишићу. У његовој књизи Повијесt Хрваtа у вријеме народних
владара наш аутор је пронашао исти опис Неретљанске области као што
је опис који постоји код Константина Порфирогенита, а затим и цитат, у
преводу хрватског историчара, царевих речи да Пагањани потичу од не-
крштених Срба, а да се зову Пагани зато што нису примили хришћанство
у време када су се покрстили сви Срби21. Према томе, Шишић не тврди
да Неретљани нису били Срби, што је био довољан разлог да Фарчић у
свом одговору без устручавања напише да загребачки студенти „безочно
лажу”22.
Фарчић је затим наставио да наводи Шишићеве цитате из Пор-
фирогенита у којима се Захумљани, Требињани и Конављани називају
Србима23, упозоравајући на то да се хрватски историчар нигде није ог-
радио од тих царевих података и да нигде није рекао да су Неретљани,
Захумљани, Требињани и Дукљани били Хрвати. Из тога је произашао
Фарчићев закључак да се Шишић, као озбиљан научник, потпуно слаже

18
Последња реч, „Неретви”, стављена у заграду, не постоји у Јиречековом тексту
(стр. 68), а Фарчић је додао вероватно само ради прецизности, да би читаоци лакше
разумели о којој земљи се ради. Такође, текст у курзиву у Јиречековом оригиналу није
наглашен, већ га је Фарчић подвукао као поенту.
19
К. Јиречек, Исtорија Срба: pрва књиgа до 1537 gодине (pолиtичка исtорија),
Београд, 1952, стр. 65–69.
20
Савремена српска историографија подржава Фарчићево разумевање Константина
Јиречека, односно Константина Порфирогенита и најстаријег периода српске историје,
када износи да су Неретљани, Захумљани и Травуњани средином 10. века убрајани у
Србе. Исtорија срpскоg народа, pрва књиgа: од најсtаријих времена до Маричке биtке
(1371), Београд, 1981, стр. 145; С. М. Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд, 1995, стр.
13–15; М. Благојевић, Срpска државносt у средњем веку, Београд, 2011; А. Веселиновић,
Р. Љушић, Срpске динасtије, Београд, 2008, стр. 26.
21
F. Šišić, Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara, Zagreb, 1925, str. 451–452.
22
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/9: Одговор на 11 тачака „Клуба
студената археологије Загребачког свеучилишта”, Београд, 24. 4. 1953.
23
F. Šišić, нав. дело, стр. 452–455.
86 Софија Божић

са Порфирогенитом у погледу народности Неретљана, Захумљана и

Требињана с Конављанима24.
Имао је Фарчић још много чврстих доказа да је Шишић о становниш-
тву приморских земаља говорио као о српском народу: када је помињао
устанак „српског народа” под вођством Стефана Војислава који је владао
у Дукљи, Требињу и Захумљу, када је за његовог сина Михајла записао
да је, пошто је обновио пријатељство са Царством, „владао Србијом”
наредних двадесет година, када је, бавећи се устанком Бугара из 1072.
године „господара Дукље (Зете), Хумске Земље (Захумља), Травуље (Тре-
биња), Раса и бившег царскога града Котора” назвао „српским кнезом
Михајлом”, када је за Леtоpис pоpа Дукљанина забележио да је „углав-
ном поуздан извор за јужнодалматинску српску историју”, када је у том
извору пронашао да су се под Стефаном Војиславом дигли „Срби”, да је
Стефан Војислав ослободио од византијске власти своју земљу (Дукљу,
Травунију и Захумље) и основао независну „српско-дукљанску државу”
и када је државу краља Бодина назвао Србијом25.
Као најубедљивији доказ да су за Шишића Неретљани у 9. и 10. веку
били Срби Фарчић је навео следећи цитат из Повијесtи Хрваtа: „Јамачно
је најкасније око тога времена (о. 1020) ако не већ прије (о. 1000), дошла у
државну власт хрватскога краља Неретљанска област и остаде оtада даље
као саставни дио Хрватске (регнум Схроатиае) кроз сва столећа; tада се и
у том крају стаде ширити хрватско pолиtичко (!) име, а онамошње главно
племе, Качићи, би уврштено међу хрватске племићке родове.” (курзив
– А. Ф.) Фарчић се, међутим, није сложио са Шишићем по питању при-
пајања неретљанске области Хрватској у време које је предложио хрватски
историчар, позивајући се на нова истраживања професора Загребачког
универзитета Миха Бараде, која показују да је неретљанска држава под
врховном влашћу Византије постојала и у 11. веку26.
И док је у главном тексту Шишићеве Повијесtи Хрваtа његов
став о етничкој припадности становништва приморских области у раном
средњем веку потпуно јасан, недоумице се јављају када се прочитају
фусноте. У њима је он, каже Фарчић, „понекад хтео да угоди и оној наро-
гушеној врсти својих читалаца и критичара, каквих је увек много међу Хр-
ватима, задојених франковачким и клерикалним паролама...”27 Настојећи

24
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/9: Одgовор на 11 tачака „Клуба
сtуденаtа археолоgије Заgребачкоg свеучилишtа”, Београд, 24. 4. 1953.
25
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/9-10: Одgовор на 11 tачака „Клуба
сtуденаtа археолоgије Заgребачкоg свеучилишtа”, Београд, 24. 4. 1953.
26
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/10: Одgовор на 11 tачака „Клуба
сtуденаtа археолоgије Заgребачкоg свеучилишtа”, Београд, 24. 4. 1953.
27
Фарчић је то написао вероватно на основу онога што му је Шишић поверио: „Када
бих писао историју по својој савести, не би могао више бити проф. на Загреб. унив”.
АСАНУ, Заоставштина Федора Никића, 14530-VII-Д/17: Белешка, б. д., б. м. Шишић је,
 Историографија на удару политике: случај Антонија Фарчића 87

да се заштити од напада и „критика” таквих читалаца, којима припадају,

веровао је Фарчић, и чланови Клуба студената археологије, Шишић је у
фуснотама износио и примедбе које немају никакву тежину и које ни он
сам не прихвата и не потврђује у главном, научном тексту свог дела. Тако
је у једној фусноти поменуо да из Јиречековог и Радонићевог излагања
следи да казивање цара Константина Порфирогенита како Неретљани,
Захумљани, Требињани и Конављани потичу од некрштених Срба није
исправно, али то мишљење Шишић није усвојио као историјску истину
и није га пласирао у главном тексту као непобитно научно становиште.
Поред овог, Фарчић је навео још један сличан пример, када је Шишић
у фусноти (бр. 21 на страни 413) иступио против гледишта хрватског
историчара Грге Новака који је у књизи Хвар територију Неретљана
приказао као независну поморску област у 9. и 10. веку. Шишић је, за
разлику од Новака, на том месту тврдио да је неретљанска област увек
била „као неки апендикс Хрватске” и да је њено становништво увек
било „потпуно идентично са хрватским”. Коментаришући ту Шишићеву
примедбу, Фарчић је поново подсетио на то да је она у контрадикцији
с изворима, произвољна и без научне вредности јер Порфирогенит, као
једини историјски извор за ту епоху, говори супротно, те да Шишић
побија самог себе историјским чињеницама које је навео у главном тек-
сту своје књиге. Уопште, све оно што је донео у фуснотама, а што нема
никакву вредност јер не налази потврду у изворима, само су Шишићеве
субјективне примедбе које он сам обеснажује у свом научном тексту,
приметио је Фарчић28.
Иако се овим детаљним одговором сасвим убедљиво одбранио
од неоснованих напада младих археолога, Фарчић се није на томе за-
уставио. Следећа тема на којој је морао да застане били су Омишани.
Историјска је чињеница, пише наш историчар разрађујући ту тему, да
Омишани нису припадали хрватској држави за време њених народних
владара, а што су показала истраживања Миха Бараде и што произлази
из постојећих извора (Супетарског картулара и папине буле из 1102.
године). После пропасти неретљанске државе, у другој половини 12. и
у 13. веку они су били самостална погранична кнежевина, али у оквиру
проширеног Захумља великог кнеза Мирослава, Немањиног брата, и
његових потомака. Та кнежевина некад је признавала и краља Угарске
за свог номиналног суверена, али најчешће краља Србије, касније краља

чак, охрабривао Фарчића да настави да ради на обарању легенди и заблуда у хрватској

историји, пошто он сам не сме да се у то упушта. Да би му помогао, Шишић је Фар-
чића упућивао на сва сумњива места у хрватској историји, као што су, на пример, краљ
Томислав, Гргур Нински и друго. АСАНУ, Заоставштина Федора Никића, 14530/XIX,
Фарчић о Ф. Шишићу.
28
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/11: Одgовор на 11 tачака „Клуба
сtуденаtа археолоgије Заgребачкоg свеучилишtа”, Београд, 24. 4. 1953.
88 Софија Божић

Србије и Босне. Тек кад је дошла у руке хрватских банова Шубића, у 14.
веку, Омиш је обухваћен хрватским политичким границама, али ипак
не трајно, објаснио је Фарчић. Омишка кнежевина углавном је била у
склопу српских држава и често је ратовала против угарских поданика
у Далмацији и Хрватској, као и против Млечана, који су је најзад и ос-
војили. То ратовање Омишана може се назвати, сматра наш историчар,
„гусарењем”. Он, такође, није заборавио да помене да у изворима има
доста података о томе да су Омишани били православни, да су се дуго
опирали покатоличавању и да су, у ствари, били исти такви „јеретици”
какви су били – као што је открио Васо Глушац29 – „богумили” у Босни и
Захумљу, односно православни Срби. Фарчић је додао и то да су се Оми-
шани служили ћирилицом као својим народним писмом, како доказује
натпис њиховог кнеза Мирослава с краја 12. века и збирка ћирилских
докумената у Богишићевој колекцији. Као на релевантну литературу о
Омишанима, у којој се они називају (иако су, дакле, православни) јере-
тицима, Фарчић је младе археологе упутио и на дела Грге Новака Наше
море и Прошлосt Далмације, а усмерио их је поново и на дело Васе
Глушца Исtина о боgомилима и Милашеву Православну Далмацију и
Докуменtа30, да би се уверили како су римокатолички прелати и писци
етикетирали православне. Он се сложио с њима да је Јиречек тврдио да
је Омиш држала хрватска властеоска породица Качић све до млетачких
освајања, али је негирао тачност тог става. Чешки историчар је, тврди
Фарчић, погрешио јер се ослонио на хрватске историчаре који користе
Салониtанску исtорију иако се она сматра фалсификатом. Качићи су, у
ствари, били домаћа властеоска породица, и за њу се не може тврдити да
је била хрватска, нарочито не пре него што се покатоличила. Осим тога,
постојала је, као што је доказао Шишић, још једна властеоска породица
Качић, у околини Задра, и она је била хрватска, а не омишка. Исто тако,
зна се да је једна кћи српског краља Владислава била удата за кнеза
Ђуру, старешину куће Качића из Омиша, у време када су Омишани били
у саставу Захумља и под суверенитетом српских краљева из династије
Немањића31.
За израз „српско Приморје” Фарчић је објаснио да га није упот-
ребио као географски појам – што је јасно већ на основу тога што би у
том случају обе речи биле написане великим почетним словом – већ он
значи да су приморске области биле српске, односно да су припадале
српским државама. Тај израз који, према Фарчићу, студентима смета
зато што обесмишљава њихов појам „Црвена Хрватска”, налази се „на
29
В. Глушац, Исtина о боgомилима: исtоријска расpрава, Београд, 1945.
30
Н. Милаш, Сpиси о исtорији pравославне цркве у далмаtинско-исtoријском
владичансtву: од XV до XIX вијека, књ. I, Задар, 1899.
31
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/12-13: Одgовор на 11 tачака „Клуба
сtуденаtа археолоgије Заgребачкоg свеучилишtа”, Београд, 24. 4. 1953.
 Историографија на удару политике: случај Антонија Фарчића 89

безброј места” у радовима српских историчара и писаца, као што је на

пример Стојан Новаковић, а чак и Фердо Шишић приморске области
назива Србијом32.
Колико су његови „критичари” озбиљни, Фарчић је показао у одгово-
ру на њихову примедбу да Константин Порфирогенит тврди да у Дукљи
не живе Срби него Хрвати, те да ни Јиречек ни Шишић те области не држе
за српске. Наш историчар у спису византијског цара нигде није пронашао
такав исказ, док, као што је већ показао, Јиречек и Шишић изричито кажу
да су то биле српске области. А Црвена Хрватска се, према Шишићу,
чија дела је Фарчић добро проучио, не може потврдити никаквим другим
извором, као што нема доказа ни за то да се хрватска државна власт икад
ширила и по Горњој Далмацији, тј. од Цетине до Бојане33.
За следеће „спорно” питање, да је Морлачки канал добио име по
Србима, што су чланови Клуба студената археологије негирали, Фарчић
је имао ослонац у делима Хермана Бидермана О еtноgрафији Далма-
ције34, Бошка Деснице Исtорија коtарских ускока, Никодима Милаша
„Документа”. Најјачи доказ да су Млечани име Морлака користили као
синоним за далматинске Србе било је, према Фарчићу, то што су српс-
ког народног јунака Стојана Јанковића, као и остале котарске сердаре,
титулисали са „capo di Morlacchi”, док Хрвате – у томе је Бидерман био
експлицитан – уопште нису идентификовали као Морлаке35.
Да ли су, пак, загребачки студенти били у праву када су порекли
српство сењских ускока? Фарчић их је демантовао упућујући најпре на
једног ускочког савременика, задарског надбискупа Минућа Минућија,
из чијег се излагања у делу Historia degli Uscochi36 несумњиво може
утврдити да су ускоци били избеглице из српских крајева који су пали
под власт Османлија и да су били Срби. Међу српским историчарима за
најбољег познаваоца сењских ускока словио је академик Јован Н. Томић,
па је Фарчић из његовог дела Црtице из исtорије сењских ускока37
цитирао неколико карактеристичних реченица из којих произлази да су
сењски ускоци у Томићевом виђењу били Срби. Пошто се Томић држао
страних истраживача и докумената из ускочких времена, Фарчић је смат-
рао сувишним да се задржава и на другим ауторима. Међутим, нашао је
32
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/13: Одgовор на 11 tачака „Клуба
сtуденаtа археолоgије Заgребачкоg свеучилишtа”, Београд, 24. 4. 1953.
33
Ф. Шишић, Леtопис pоpа Дукљанина, Београд, 1928, стр. 167. АСАНУ, Заос-
тавштина Стевана Роце, 11231/14: Одговор на 11 тачака „Клуба студената археологије
Загребачког свеучилишта”, Београд, 24. 4. 1953.
34
Zadar, 1893.
35
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/14-15: Одgовор на 11 tачака „Клуба
сtуденаtа археолоgије Заgребачкоg свеучилишtа”, Београд, 24. 4. 1953.
36
M. Minuci, Historia degli Uscochi con i progressi di quella gente fino all’ anno 1602,
s. l. s. a., (Venezia, 1602).
37
Ј. Н. Томић, Црtице из исtорије сењских ускока, Нови Сад, 1901, стр. 3, 50.
90 Софија Божић

за сходно да напомене да Сењ није припадао територији Хрватске, већ

да су га држале аустријске пограничне власти, као и то да су ускоци у
Сењу подигли капелу св. Саве и да се једна сењска кула такође називала
по првом српском архиепископу38.
Фарчић је имао одговор и на протест Клуба студената археологије
по питању Дубровника и Боке Которске као центара српског поморства
и етничке припадности бокељских помораца. Пре свега, он је указао на
то да нигде у свом прилогу није прогласио Дубровник центром српског
поморства, а да је све што је написао о Дубровнику и Боки Которској
као центрима средњовековне трговине и поморства на српском Приморју
засновао на подацима из Јиречековог дела „Трговачки друмови и рудници
Србије и Босне у средњем веку”39 и радовима још неких истраживача које
није навео. „Ја заиста нисам крив” – подсмехнуо се Фарчић студентима
– „што Дубровник у оним вековима није имао скоро никаквих трговачких
веза са Хрватима и што је умало цела његова трговачка и индустриска
делатност била повезана са његовом континенталном залеђином, а то
значи са Србима”40.
За разлику од археолога, Фарчић није на дубровачке Србе гледао као
на појединачну и ретку појаву 19. века. Омладину којој није импоновала
његова историја демантовао је низом чињеница: да је Дубровник све до
Првог светског рата био културна, политичка и економска метропола
приморских Срба, да је дубровачка општина тек 1899. прешла у руке
Хрвата, и то као резултат незаконитих поступака аустријских власти, које
су узроковале изненадну смрт дотадашњег градоначелника, последњег
Гундулића барона Фрања Гондоле, да су се сви знаменити Дубровчани 19.
века осећали као Срби и да је међу њима био чак и римокатолички све-
штеник Иван Стојановић, да је научник и књижевник Луко Зоре написао
књигу Дубровчани су Срби41, да су 1893. године одржане значајне српске
културне манифестације, када су се у Дубровнику, поводом откривања
Гундулићевог споменика, окупили Срби из свих крајева42.
О српству Боке Фарчић је такође имао мноштво доказа. То су дела
Стефана Митрова Љубише и Јована Накићеновића, изјава представника
целе Боке са скупштине у Прчању 1848. године, којом је једногласно од-
бијен позив бана Јелачића за прикључење Хрватској, Матавуљево писмо

38
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/15: Одgовор на 11 tачака „Клуба
сtуденаtа археолоgије Заgребачкоg свеучилишtа”, Београд, 24. 4. 1953.
39
Сарајево, 1951.
40
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/16: Одgовор на 11 tачака „Клуба
сtуденаtа археолоgије Заgребачкоg свеучилишtа”, Београд, 24. 4. 1953.
41
Dubrovnik, 1903.
42
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/16: Одgовор на 11 tачака „Клуба
сtуденаtа археолоgије Заgребачкоg свеучилишtа”, Београд, 24. 4. 1953.
 Историографија на удару политике: случај Антонија Фарчића 91

Марку Цару у коме се помиње Царево српство и његов живот и рад као
доказ „да је прави Бокељ само Србин, тијелом и душом”43.
Једна од последњих тачака Фарчићевог одговора односила се на
питање истицања заставе на бродовима бокељских помораца. Његово
објашњење гласило је да то није био хрватски него „славјански барјак”,
који су истицали сви Словени словенофилске оријентације, па и Срби
Бокељи. Затим, да је дон Нико Луковић, римокатолички свештеник из
Прчања писао о томе како су бокељски бродови носили имена „Милош
Обилић”, „Србија”, „Србин” итд. и да су уз државну-аустријску заставу
истицали и народну црвено-бело-плаву и то не као хрватску, него као сло-
венску44. Као још једно, поред многих других сведочанстава о истицању
српске заставе на бокељским лађама, Фарчић је пренео стихове песме
Бокељски pоморац др Владимира Тројановића, сина поморског капетана и
бродовласника из Рисна, објављене у „Босанској вили” 1899. године45.
Претпоследњи одговор Фарчић је формулисао у облику питања:
„Зар је тежња српског народа за излазом на море експанзионистичка
(вероватно је мишљено империјалистичка) и онда кад је остварена
путем братског уједињења?” Пре тога он је нагласио да тежња Срба
за уједињењем ништа не би значила, да до уједињења не би ни дошло
да није било Великог рата, да Срби нису из тог рата изашли на страни
победника и да се српска војска, пробивши фронт од Солуна, није заус-
тавила тек у Љубљани46.
На крају, Фарчић је позвао своје „критичаре” да стрпљиво сачекају
његову монографију како би сазнали шта он мисли о улози Хрвата и
црногорског народа у поморству и свој одговор завршио с уверењем да
је успешно оповргао погрешну тезу о Србима као искључиво континен-
талном народу.
Напад Клуба студената археологије Загребачког свеучилишта на
познатог књижевника, преводиоца, професора и историчара Антонија
Фарчића сведочанство је о једној средини и дискриминаторској атмос-
фери која је у њој владала. Он показује да се образац мишљења о Срби-
ма као незваним гостима и уљезима који су реметилачки и издајнички
чинилац хрватске идеје, кристализован много раније, а уобличен пером
„оца домовине” Анте Старчевића, урезао дубоко у свест Хрвата и да је
и у време када је Фарчић писао свој чланак и даље, не посустајући, де-
ловао. Уклањање Фарчићевог одговора из јавне сфере, настојање да се
онемогући свака разложна и транспарентна расправа, свако рационално
43
Бранково коло, 11. 9. 1903.
44
Н. Луковић, Посtанак и развиtак tрgовачке морнарице у Боки Коtорској,
Београд, 1930, стр. 29.
45
АСАНУ, Заоставштина Стевана Роце, 11231/17: Одgовор на 11 tачака „Клуба
сtуденаtа археолоgије Заgребачкоg свеучилишtа”, Београд, 24. 4. 1953.
46
Исто.
92 Софија Божић

суочавање са чињеницама ако нарушава пожељну слику прошлости,

говори и о тенденцијама у послератном југословенском друштву које је
на Србе и српство гледало као на фактор који треба дезинтегрисати и
потпуно онеспособити за деловање у правцу очувања и јачања сопственог
националног идентитта.

Софија Божић

Кључне речи: Антоније Фарчић, Срби, Хрвати, поморство, Неретљани, Дубров-

ник, Бока Которска

Sofija Božić

HISTORIOGRAFY ON THE STROKE OF POLITICS:

CASE OF ANTONY FARČIĆ

The paper discusses the response of Antoni Farčić to the attempt of Croatian students
in the „Slobodna Dalmacija” newspaper to discard as unscientific and chauvinistic his article
Serbs and Navy, previously published in the „Republic” newspaper (1953). Farčić’s answer,
which the press did not publish, denying him the right to defense, contains extensive material
that shows that he wrote on the basis of the original material and relevant scientific literature,
in no way departing from the principles of historical methodology.