ЊУТНОВИ ЗАКОНИ

Енглески физичар, математичар и астроном сер Исак Њутн (1642 –

1727. год) (енг. Isaak Newton) је творац три основна закона класичне
физике који чине темеље класичне механике. Ти закони који описују
везу између кретања тела и силе које делују на тело су познати под
именом три Њутнова закона кретања. Поред тих закона, открио је и
општи закон привлачења маса тј. закон гравитације, што је довело до
почетка нове епохе у механици и астрономији. У књизи “Математички
принцип природне филозофије” (Philosophiae naturalis principia
matematica, 1687) објављени су Њутнови закони.

Само у класичној механици, где је брзина кретања тела знатно мања

од брзине светлости, а маса тела знатно већа од масе атомских
делова важе Њутнови закони. Док у случају изузетно великих
брзина, упоредивих са брзином светлости, или изузетно малих маса,
упоредивих са масом атома, појављују се други ефекти који се
прецизно описују законима квантне механике и релативистичне
физике.

Први Њутнов закон

Италијански научник Галилео Галилеj први је истекао особину свих

тела да остају у стању мировања или равномерног праволинијског
кретања и назвао је инерција. Исак Њутн је касније ту појаву проучио
и дао дефиницију познату као први Њутнов закон или закон инерције:

“Свако тело остаје у стању мировања или равномерног праволинијсог

кретања све док га деловање нека сила не примора да то стање
промени.”
Уколико се особа вози у ауту који се нагло зауставља може се
осетити инерција. Особа у ауту наставља да се креће тако што
посрне напред низ седиште. То је у складу са првим Њутновим
законом који каже да се тело које се креће тежи да настави да се
креће истом брзином и у устом смеру. То се дешава и тој особи све
док је не заустави сила појаса на његовом седишту.

Ако се гумена лопта и гвоздена кугла крећу једнаким брзинама за

заустављање кугле мора се употребити јача сила него за
заустављање лопте. То важи и за покретање, наиме за покретање
гвоздене кугле потребна је јача сила него за покретање гумене лопте
(уколико оба тела мирују).

Инерција је својство тела да задржава брзину којом се креће

непромењено. Зато је тело мање масе (гумена лопта) мање инертно,
а тело веће масе (гвоздена кругла) више инертно.

Маса тела је мера за инертност посматраног тела.

Уколико на кликер не делују никакве силе, он ће остати бесконачно

дуго у стању мировања. Међутим, ако тај кликер гурнемо руком, што
је у увом случају сила, он ће одмах прећи из стања мировања у стање
кретања. Кликер ће се кретати праволинијски уколико је површина
по којој се креће савршено глатка, док било каква избочина, предмет
или удубљење на његовом путу би промениле његов правац. Другим
речима, те препреке тј. силе промениће његову путању или ће га у
потпуности зауставити тј. доћи ће до промене стања.

Њутнов први закон говори о томе да је промена брзине тела

последица деловања силе.
Други Њутнов закон

Закон кретања/динамике или други Њутнов закон гласи:

“Убрзање које при кретању добија једно тело сразмерно је јачини

силе која на њега делује, а обрнуто сразмерно маси тог тела.”

Други Њутнов закон омогућава израчунавање јачине силе. Силу која

делује на тело можемо да израчунамо тако што помножимо његову
масу и убрзање.

или

F – сила
m - маса
a - убрзање

Јединица за силу је њутн, а њена ознака је N.

Маса је мера инертности тела, док је тежина сила којом тело
притиска подлогу или затеже канап о који виси.

Формула која се користи када рачунамо тежину неког тела на Земљи,

а знамо његову масу је:

Q = m*g
Q - тежина
m - маса
g - гравитациона константа ( g = 9.81m/s2)

Формула која се користи када рачунамо масу неког тела на Земљи, а

знамо његову тежину је:

m = Q/g

Други Њутнов закон може да се формулише и као, промена импулса

тела у јединици времена бројно је једнака сили која на то тело делује.

одакле следи да је односно

па је

Трећи Њутнов закон

Свака акција има своју реакцију. Њутн је ту чињеницу уочио и

формулисао у трећем Њутновом закону или закону акције и реакције:

“Сила акције једнака је сили реакције по интензитету, имају исти

правац, а смер им је супротан.”
Пошто је сила векторска величина одређена је правцем, смером и
интензитетом. Силе акције и реакције делују на истом правцу (правац
је замишљена права линија), имају исти интензитет (исту бројну
вредност), а смер им је супротан (један на једну страну, а друга на
супротну). Силе се узајмно не поништавају, већ делују у различитим
референтним системима, везаним за тело које је начинило акцију и
тело које је реаговало.

Формула која изражава овај закон:

или

Минус у формули у којој се приликом писања користе вектори

означава то да силе делују у супротним правцима.

Ако особа руком притисне шољу целом својом тежином (а тежина је

сила) од око нпр. 600N и шоља, уколико се не сломи, делује на руку
особе истом силом супротног смера.

Конац се не може затегнути деловањем само на један његов крај, већ

треба деловати силом и на његов други крај.