ЦРТЕ И РЕЗЕ

13
избор радова са књижевног конкурса
• Андра Гавриловић 2022 •

Свилајнац • 2023
 САДРЖАЈ

ПРИПОВЕТКА.....................................................7
НАГРАДА „АНДРА ГАВРИЛОВИЋ 2022” ЗА ПРИПОВЕТКУ
Tихомир Стевановић
ЛОМАЧА............................................................................9
Павле Алексић
ЗБОГОМ ОСТРВО...........................................................21
Весна Андрејевић
БОЖИЋНА НОЋ.............................................................27
Иво О. Андрић
СИНОНИМ АНТОНИМ..................................................39
Мерима Аранитовић
СПАЛИ МИ СНОВЕ ДА ИХ ПОЧИСТИМ.....................49
Димитрије Буквић
ЧАЧКАЧИ НОСЕВА........................................................57
Јован Н. Бундало
ЧЕТИРИ ФЕЛЕРА............................................................69
Војислав Воки Ерцег
ДИВЉАЧ..........................................................................77
Павле Зељић
ЕГЗОРЦИЗАМ.................................................................87
Огњен Крњаја
КОМИТЕ У ДОБРИ ЧАС.................................................91
Катарина Кукурузовић
ЧЕТИРИ ЗИДА..............................................................103
Милан Неђић
ЗАДУШНИЦЕ................................................................113
Михајло Орловић
ИГРА КЛИКЕРА............................................................117
Давор Радуљ
КИША............................................................................123
Милена Ристић
ПОСЛЕДЊА ВЕЧЕРА....................................................133
 Љиљана Фијат
НЕБО KАО НА СЛИЦИ ЕДВАРДА МУНKА................139
Миша Цанић
О ЈУНАЦИМА И УРОЦИМА........................................143
Бранко Цвијетић
СПОМЕНИК НЕЗНАНОМ ДЕЗЕРТЕРУ......................153
Здравко Шолак
ТЕСАР МАРКО..............................................................167

КЊИЖЕВНА КРИТИКА.................................177
НАГРАДА „АНДРА ГАВРИЛОВИЋ 2022”
ЗА КЊИЖЕВНУ КРИТИКУ
Ленка Настасић
ОД ПАПИРА ДО ПАЛИМПСЕСТА .............................179
Јелена Вукотић
ПОЛОЖАЈ ЖЕНЕ У ИСТОРИЈИ
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ..........................................185
Даница Ђокић
ДА ЛИ СМО ДОБРО ПРОЧИТАЛИ
РАДМИЛУ ПЕТРОВИЋ?
МОТИВИ УРБАНОГ И РУРАЛНОГ У ЗБИРЦИ
„МОЈА МАМА ЗНА ШТА СЕ ДЕШАВА
У ГРАДОВИМА”............................................................191
др Слађана Миленковић
МУЛТИКУЛТУРАЛНА ЛИРИКА ЈОАНА БАБЕ..........205
Душан Милијић
ПРЉАВ ЂОН, ЧИСТ ОБРАЗ.........................................217

О АУТОРИМА...................................................................223
САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ
„АНДРА ГАВРИЛОВИЋ 2022”.........................................237
ПРИПОВЕТКА
 НАГРАДА „АНДРА ГАВРИЛОВИЋ 2022”
ЗА ПРИПОВЕТКУ

Tихомир Стевановић

ЛОМАЧА

1.
Еродимо није волео блато. Није знао ходати по њему. А
овде, за разлику од каменитих предела Трансилваније и ер-
дељских путева, на све стране бејаше глиб. Гадиле су му се
чизме, до чланака у блату. То је био више муљ, који нагло
упекло мартовско сунце није стигло да претвори у неку чвр-
сту, њему прихватљиву подлогу. И путеви... Више поточићи
са расквашеном земљом која се лепи за копита, успорава те,
где су рупе пуне воде и лако коњ може сломити ногу.
Али, сада је у Вршцу морао и то истрпети. Стајао је у го-
мили сељака. Кожни гуњеви и пртене кошуље на све стране.
Испузало то и изашло из земуница, кућа од блата и прућа,
сјатило са свих страна. И све смрди по лоју, љуту зноју. Штро-
кави, као да се земља по којој газе, попут какве лозе пузави-
це, попела и обавила их до чела. Неки су, сабијени у групице
причали, други, окренути према цркви, нешто напето ишче-
кивали.
Еродимо посматра и на трен до њега дође мирис паљеви-
не: Вршац гори. Вршачка кула је пала, на коље и копља пона-
бадане су главе турске посаде и сада по граду Петар Мајзаш
са својим хајдуцима, уз Србе, пали турске куће и коље редом
све од турског ува.
- Зар да нам он, Влах, буде вођа?- чује се глас.
- Не бива.
- Има и међу нама јунака и паметних глава - добацује
неко.

9
 Допиру до њега из једне групице реченице, ухваћене као
мува у ваздуху, његовим увом. Еродимо има два талента: за
језике и убијање. Говори влашки, српски, мађарски, турски
и помало немачки а нема кајања када неко натрчи на његов
нож. И то га је учинило савршеним за посланика Зигсмунда
Баторија. Он га је и послао међу Србе, у Србадију, да надзире
његове поданике које харају, прескачући Дунав. Мора их вра-
тити, јер није згодно ни да Софи-паша који је послат да угу-
ши сваки бунт међу Србима, нити Синан-паша, Велики везир
који још седи у Београду, чују такво нешто и помисле како им
Батори отказује послушност.
- Не иде, браћо, да нам други у нашој кући буде вођа!
Исти глас. Еродимо се заинтересова. У свеопштем шапа-
ту, овај жели да буде чут.
- Бана Саву Темишварског за вожда! Саву и никог другог!
Тај шкрипави глас изви се изнад гомиле. И наједном се
зачу шамар! Пуче као пушка. То сам Сава говорнику прилепи
заушку.
- Куш! Где мене? Има паметнијих! Ево владике. Нек’ он
буде. Толике књиге прочитао. Богу је угодан, уман, он ће нај-
боље знати. А не ја… Само знам ценкати се и сољу трговати.
И хор заграја вриштећи владикино име. Стадоше га зази-
вати да изађе и каже коју. Најгласнија беше издвојена групи-
ца боље обучених људи. Сава и још један из те групе, одоше у
кућу, ширећи руке и смирујући масу. Све су длановима трес-
ли на доле, као када тераш гуске испред себе. Граја утихну.
Унутра, владика Теодор је ослушкивао народ и шетао у
круг. Једва дочека посетиоце. Одмах рашири руке и стаде се
бранити како он за те послове није. Он је за духовне ствари, а
рат захтева другачије људе. Све што су му гости могли казати
сводило се на то: „Ко ће други? Народ тебе иште. Чиста обра-
за, поштена. Ти си пастир а они стадо. Буди пастир и сада.”
И стварно, то је за њега била част слушати такве речи.
Еј, није то мала ствар, народ водити, не само духовно већ и у
сваком другом погледу. Велико је то! И историја. Поколења
ће причати о њему. Владика седе, стаде мрсити браду, удрати
се по колену, све мрмљајући „како ћу, како ћу”, и најзад, када

10
му Сава стави руку на раме и рече како одлагања више нема
јер народ чека, устаде уз уздах и изађе напоље. Намолише га
лако. Сам владика волео је бити први у свему, те зашто сад,
кад се дигла велика војска против Турака а народ кренуо да
војује надајући се помоћи, која мора доћи, да не пристане?
Дочека га гласна вика, повици одобравања. Сав блед, по-
диже дрхтуће руке у вис, као да жели да се наклони, и стаде
махати њима. Гласови се утишаше. Пређе погледом по маси
утонулој до чланака у блато.
- Браћо! Ваља нам у бој! Очистите варош од некрста!
Из масе неко викну:
- А под којим барјаком? Ми краља немамо! Ни државе!
На то се владика осврну, погледа људе поред себе и до-
несе одлуку:
- Кад других нема, онда има под црквени барјак. Изнеси-
те те и са њима у славу.
Народ, барем оно што се тим именом зове, стаде клица-
ти и махати ножекањама, а Еродимо схвати како му је време
да се склони. Изнад њихових глава завијорише заставе, црне,
погребне, и црвене, свечане што се о литијама носе.
Све ово му беше, као и многе ствари, страно. Схватио је
одавно како овај свет иде својим током а он се накако не укла-
па у те воде. Сви ти замаси руље, све што води некој великој
победи или нади, одувек му је уливало неповерење. Његов
посао је одувек био само да се креће тамо где му је речено:
кроз масу или кроз пустињу и носи гласове ердељском кнезу
Баторију. За друго није знао нити га је интересовало. Његов
посао захтевао је тишину, опрез и мрак. Стојећи у гомили,
осећао се рањиво, некако изложено, као да ће сваки час неко
упрети прстом у њега и викнути како он је ухода.
Погнуо је главу и кроз ршум од речи, одушевљења и бла-
то, одгацао према вароши која се димила јер су победници
славили, морао је наћи Петра Мајзаша, тог разбојника који
никог не слуша и убедити га да се врати назад у Влашку, код
племенитог Баторија.
Није радио онако како му је речено: да на обали реке
мирује и, када се укаже прилика, напада мале турске посаде

11
и трговце, не остављајући никог живог како би се то могло
приписати Србима. Не, тај је морао прећи и придружити се
опсади Вршца, запалити градску кулу и сада се разуларио и
котрља главе по сокацима и разглављује турске буле.
Еродиму то беше мучно. Победа се своди на дим, говна и
крв, вриске и туче око плена. Нема ту ничег величанственог.
Зато није учествовао у биткама мада је увек носио припаљену
лулу и пушку, да би могао на барут прислонити жар.
Презирао је људе. И оне који себе називају великаши-
ма, и толико су одвојени од обична света који куса чорбу од
проса и трава, и тог што је куса, јер би био исти да је на месту
оног другог.
Чак и пад Вршачке куле, коме је претходила битка као
из народних песама, у којој се два јунака, понајбољи са сваке
стране срећу на мегдану и у којој српски делија побеђује од-
сецајући главу Турчину, да би је поносно набијену на сабљу
пронео пред својом војском, остаје у сенци страха и зноја који
су осећали борци, напетости у стомаку и стискању петље. О
томе песме неће певати.
Зачудо, он није осећао такав страх када би се нашао очи
у очи са неким који би да му скине главу. Облио би га неки
лед и мозак му је радио само на томе да остане жив. О томе
да га неко може из заседе убити није размишљао. Ако је суђе-
но, то ће се десити и он за то неће ни знати. Јер смрт је мрак.
Нема анђела ни фанфара а пакао је и онако овде.
Тражио је по запаљеној вароши Петра Мајзаша, крупна
човека, брадата са перчином на глави, који се никог, па ни
Бога није плашио. Упутили су га на једну кућу. Када је ушао
унутра имао је шта видети: Мајзаш се углавио међу ноге Тур-
кињи и само му гола задњица поскаче горе - доле. Његови
хајдуци стајали су са стране и смејали се. Примети како жени
липти крв из уста, како кркља и повремено, кад јој је грло чи-
сто, вришти. Погледом пређе по земљану поду. У једном углу
лежао је искасапљен мушкарац, а поред жене одсечен језик.
Сачека да се Мајзаш изгрчи на њој, и да следећи залегне
међу њене ноге и приђе Петру који је закопчавао чакшире.
- Због овог си дошао овде?

12
 - Због слободе.
- Ово је слобода? Рекао ти је Кнез да се вратиш назад и
не палиш више ватре!
- Баш ћу га послушати.
- Како хоћеш. И што јој одсече језик?
- Волим кад вриште, а не могу да те куну.
Окрену се и оде. Остави иза себе кркљање жене и стењање
мушкарца. Повраћало му се и удахну што је дубље могао.
Свуда се осећао смрад паљевине.
Изашао је из вароши која се димила, водећи Петра за
собом, пијаног и затуреног на коњу. Нека се Батори замајава
са њим када пређу воду.

2.
Све се кретало брзо као пламен који хвата сламу. До-
гађаји се беху сабили у времену и деловало је нестварно, као
некаква експлозија, која груне изненадно и тргне те из дре-
межа. Српска војска је, под заставама узетим из цркава и са
нашивеним ликом Светог Саве, кренула у бој. Заузели су Беч-
керек, Липову, Бечеј, Тител. Разбили војску прво Хасан-паше
па потом и Софи Синан-паше од 40.000 војника. Освојили су
и у Темишварском елајету Вилагошвар и Јенопоље.
Искакали су из мочвара, рукаваца и мртваја и побеђива-
ли. Све у некаквом лету и замаху, коме су се и сами чудили.
Говоркало се како то победу носи Савин лик на заставама, а
не она вештина коју су стекли док су били у добрим односима
са Турском, преко Великог везира Соколовића, и дозвола да
држе оружује коју им је Мехмед-паша, када бејаше Велики
везир, дао, јер су на његовој страни ратовали.
У једном тренутку, понудили су Зигсмунду Баторију,
Ердељском кнезу, да буде њихов краљ, што овај одби. Онда
затражише од њега да се и Ердељ, ма шта Ердељ, цела Тран-
силванија дигне на устанак а не да и даље буде турски вазал.
Пошто скупштина сталежа одби да пружи помоћ Баторију и
устаницима, Зигсмунд је тајно слао мале групице људи као
помоћ, новац и оружје, све се правећи како он о томе појма
нема.

13
 Све те вести шириле су се као ватра и распламсавале
неки жар у срцима оних који су се још колебали. Владика
Теодор Несторовић седи у Вршцу док Сава Темишварац и
војвода Веља Миронић трче на све стране покушавајући да,
колико толико, одрже неки војни поредак међу Србима који
би се након сваке битке разилазили, те их је ваљало наново
бодрити и скупљати. Једино што им је могло бити нада јесте
да ће Аустријанци и Угари притећи у помоћ, и како треба из-
држати, јер, ево, види се како Турци нису тако јаки.
А исти ти, у чију су се помоћ уздали, седели су у својим
рововима, мирујући и чекајући када ће непријатељ повући
први потез, слушајући приче о устанку који се дигао, на ни-
чијој земљи, између две војске.
О свему овоме Еродимо је слушао од гласника који су
долазили на Баторијев двор где се занимао са замајавањем
Александра Комиловића, Сплићанина ког је папа Климент
VIII послао да убеди Зигсмунда и војводу Аронима из Јаша
да се придруже устанку.
Чим му је поверен задатак да госта води по крчамама и у
лов, знао је да од тог посла којим је овај дошао, нема ништа.
Није једном чуо од војвода и кнежева на сабору, како су лати-
ни вероломни и да хоће помоћи, не би се само Аустрија већ
и друге земље дигле. Александар је тражио да види неког од
великаша, али се по, Еродимовим речима, нема времена за
такве, празне разговоре. Имају других послова. Што га инте-
ресује може њега питати. Али, једно му поуздано може рећи:
нико одавде неће помоћи Србима.
Убрзо се гост покупио незавршена посла и отишао из
Трансилваније, позивајући Еродима да „дође у Венецију и
види мало цивилизације и ноблеса.”
У читавој заврзлами, Лугошки бан Ђорђе Палотић и
ердељски заповедник Фрања Гелпи почели су да дају помоћ
Србима, а на челу групе побуњеника, стално прескачући
преко реке, час у бој и час у мир, на чело групе побуњеника,
острвљен, ставио се и Петар Мајзаш.

14
 Знао је Мајзаш донети пуна кола одсечених турских гла-
ва у врећама. Њему није сметао неописив смрад који се ши-
рио око њега, ни муве, што су плаштевима слетале на терет.
- Ево шта сам ја насекао! - хвалио се.
Мада, било је и оних гласова да је ишао после битке и
мртвима секао главе. Но, у сваком случају, поче да га прати
глас великог јунака. Он и његови хајдуци постали су бића из
приче која носе добро.
Еродимо је стално јахао до њих, носећи поруке од кне-
за. У њима, које је само устима преносио, давао је наређења,
подршку. Она писма која је носио Синан-паши, била су са-
свим другачија, како покушава да их смири, али до њих не
може допрети јер су се одметнули.
Негде крајем марта устаници ослободише Моржину, а
онда продреше у Фалчету и Бокчију.
На све то, Зигсмунд Батори морао је одговарати на
писма Синан-паше, Великог везира који је седео у Београду
и беснео. У тим писмима Батори се клео како нема ништа са
устанком, да кажњава оне непослушнике, који се из његове
земље дрзну прећи и помагати побуњенике.
Јасно је било, и поред слатких речи у накићеним перга-
ментима, како му Велики везир ни речи не верује. Размењи-
вали су гласнике, те је Еродимо често знао ићи у Београд
где је клечао, оборене главе, испред ћелавог старца, коме је
чалма стајала укриво и огрнут медвеђим кожама стално про-
клињао зиму и влагу у тврђави. Његов писар, шакбан Заим,
сакат у леву руку којом је дохватио сабљу негде када их напа-
доше испод Авале, постао је главни домаћин, и некакав при-
силни друг Еродиму.
- А ни сада не знам ко ме ударио по руци. Мрак и густиш
око нас, таква шума не можеш змију за реп извући, камо-
ли кога гонити. Тек, ја преживе од нас десет, и овако рањен
дојахах до првих патрола. Срећа моја, лева рука. Да је десна
могао би се одмах сам обесити - говорио му је писар.
Овај пут стајао је на зиду, у камену дворишту, између
зидина, пет дервиша вртело се у круг, закрећући главом све
више у страну, као неке сумануте, људске чигре. Одмах до

15
зида клечао је човек увијен у медвеђу кожу, пребачену пре-
ко јагњећа гуња. Пред њим, на малој синији стајала је зелена
застава.
Све ово је Еродимо посматрао са зидина и осећао како
му се језа пење уз леђа. Поред њега се налазио ђутурум Заим,
ког је Велики везир одредио да му прави друштво. То се, тако
лепо, казивало, а у стварности се богаљ није од њега одвајао,
и пазио куда Еродимо иде и има ли намеру да побегне. Имао
је леву руку сасушену и све прсте згрчене као канџе у птице
кад угине.
- Алах је милостив. Могли су ми руку одсећи али нису. И
добро да ме стрефи у ову леву, јер десном пишем.
Еродимо је чуо да се такав родио, те у причи од себе пра-
ви јунака. Сав некако лелујав, ломних покрета руке, мазан,
одмах је Шпанцу био јасан. А и лева рука да му је остала чи-
тава, храну не би могао добити, јер јер је та рука прљава, њом
се брише задњица, зато се лоповима сече десница. Нема веће
увреде, него када ти Турчин нешто да из леве руке, као што је
Синан-паша давао писма за Баторија.
Садруг, ког није желео, био је један од писара Великог
везира, који је доле, испод Еродима, тихо мрмљао молитве,
Еродимо помисли како је грозно хладно у ово јутро том чове-
ку када се толко огрнуо кожама. И стварно, Велики везир Си-
нан-паша, смрзавао се и по највећој топлоти. Сметала му је
сва та влага око Калемегадана и тврђаве, као и сам поход који
му се смучио и који је проводио у чекању. Издао је наређење
те су се секла стабла свуда око Београда и правио дрвени
мост којим је мислио пребацити трупе у Банат.
- Ето, стигла нам је Пророкова застава, из Дамаска -
појасни писар - и сада још чекамо да се донесе светац и
крећемо на Србе.
- Какав светац? - упита Еродимо.
- Их, какав! Онај што су му лик метнули на барјаке по-
буњеници. Видећемо чија је застава јача. И може ли светац
ватри одолети.
Плес је трајао и трајао. Један од дервиша извукао је од-
некуд иглу и стао да пробија њом своје образе. Био је у так-

16
вом трансу да бол није осећао. Старац у кожама као да се
мало стресао. Или је тако изгледало Еродиму са висине. У
бисагама је држао одговор на господарово писмо, и могао је
одмах на пут, али га је везир уставио и наредио му, кроз мол-
бу, да остане још три дана. Данас је био тај трећи дан.
Уморио се од гледања. Затражио је да га одведе његов
пратилац у собу која му је била одређена. Његов пратилац,
сенка, пође испред њега. Оставио га је у соби која је више ли-
чила на ћелију. На прозорима су стајале коже и мутна свет-
лост је продирала на постељу на којој је била сламарица и
ћебе, препуна неколико генерација стеница. Ушао је ледену
просторију. Разумео је Синан-пашу, тог маторог везира који
је прегрмео више успона и падова него било ко други на ње-
говом месту. И увек се издизао на веће место него раније. Као
пејзаж арбанашких планина са којих је потицао. Тако би ње-
гова путања изгледала када би је неко цртао линијом. И какву
је тај линију живота имао, питао се Еродимо?
То му врати сећање на неку годину раније када је уле-
тео у кишу, негде испред Бечкерека. Вукући се са коњем кроз
воду, кутљаге и мочваре изби, некако изненадно кад и пљусак
престаде, на чистину. Задеси се у селу од кога су остале наго-
реле греде и разроване земунице, у којима су сељаци стано-
вали. Очигледно нису могли платити харач и беху уништени.
Ипак, кроз маглу која се подиже, осети мирис дима и њушећи
свој пут, налете на циганску чергу.
Троја кола са кљусима стајало је по страни, док су око
ватре седели мушкарци и жене. Сјахао је, извадио из бисага
крпу па стао да брише коња, те потом скину деку испод сед-
ла и пребаци преко ата. Потом, чучну поред ватре. Један од
мушкараца одломи комад хлеба и без речи му пружи. Еро-
димо, бркнувши по кеси, извади сребрењак и даде. Ћутали
су све време. У бакрачу, над пламеном, крчкала се чорба од
репе.
Старица која је седела преко пута њега, са одсјајем ватре
у очима, сва изборана и савијена, чучећки пређе преко пута
и узе му длан у своје руке. Промрмља како има јаке линије,

17
дубоке. Судбина му је јасно уцртана али живот ће му бити
кратак.
- Где то видиш?
- Ево, ова, доња.
И Еродимо извади нож и засече линију што је дубље и
дуже могао. Приви марамицу на рану. Цигани се одмакоше
од њега и нађе се у неком свом простору, окружен маглом.
Није их могао видети од густине испарења, само зачу неко
звецкање, затим шкрипу и рзање коња. Испред њега се крч-
кала репа.
Уснио је сан у ком пече рибу, те када се пробудио на све
стране се осећао мирис печене рибе, колико је тврдо и ствар-
но снио.
Из сећања га врати његов пратилац. Беше негде средина
дана. Рече како су стигли коњаници послати по тело Светог
Саве. Синан везир се распитивао како изгледа леш, а ови му
одговорили спарушено, тело као тело, у црној ризи. Каза му
Заим, да се спреме и крену, јер везир мисли још данас посвр-
шавати послове.

3.
Дар Ал Џихад беше тврђава са неколико кућерака збије-
них уз зидине према шуми која је била тамна и густа, те чини-
ла некакав нови зид. Сад, у мају, беше олистала и затамнила
небо када се кроз њу јаше. Између капије на коју су изашли и
шуме стајале су блатњави пролази, пуни воде и измета, неко-
лико чакмара, сачињених од лепљена блата и балеге. Мрша-
ви пси цуњали су унаоколо, а кроз рупе које су требале бити
прозори и врата, посматрале су их очи Цигана и Срба који су
ту живели.
Колона која је кренула, изашла је уским друмом равно
кроз шуму, уз коњанике и пешадију, док су одјекивале зур-
ле и таламбаси, а Велики везир се сањиво клатио у колима у
средини поворке.
Беше негде сунце превалило половину дана.
На крају поворке ишле су таљиге и на њима ковчег са
телом светца.

18
 Еродимо бејаше негде у средини, гледајући да избегне
свог несуђеног садруга, држећи лулицу у зубима. Размишљао
је о томе како би било некако убити везира Синана, тог Арна-
утина од готово сто година? Би ли то ишта изменило у овоме
рату? Могао је, ето, пријахати и пушком или кубуром испа-
лити метак у телесину обмотану крзном. Или ускочити у ко-
чију и ножем ми убости жилу куцавицу. Онда би га исекли на
комаде, пре него што би други ударац задао. Али... Ништа се
не би изменило. Цар би послао новог везира, који би могао
само гледати како теку планови претходног. Јер, Синан је на-
вио сат и његов механизам сам ради, без неке воље и радње
оног који га је покренуо. Ето, праве понтоне, секући шуме
око Дунава, којима ће војска чим блато мало усахне, прећи
на другу страну. Бродовље се укотвило у луци, пуно јаничара,
гладних људске крви. И док Синан-паша води своју небеску
битку, доношењем Мухамедове заставе из Дамаска, једне од
светиња Исламита, док се припрема да уништи тело оног који
има лик на српским заставама, Еродиму долазе мисли како
је све то једна велика лаж. Како је толико људи кренуло за
вером једног или другог човека и сад је спремно просути туђа
или своја црева за то? Шта ако ни једни ни други, нису у пра-
ву?
У том размишљању, стадоше. Бејаху избили на неки про-
планак, где се налазила огромна гомила исечених стабала и
грања, припремљена за ломачу.
Таљиге избише на чело, а Синан-пашу попеше на коња,
уз сво његово уктање и стењање. Боље је наместио кожухе на
себи и заповедио да се отвори сандук. У сумрак, док је још
било мало светла, њему недовољно, затражи бакљу да боље
погледа тело у ризи. Посматрао га је неко време и пљунуо
у ковчег. Одмахну руком и сандук ставише на врх наслага-
них дебала. Бејаше их толико да се ватра могла видети са оне
стране Дунава када буде распаљена, е да би се како побуње-
ници уплашили.
Појави се неколико запаљених зубљи, те са различитих
страна, уз нагли врисак зурли, потпалише ватру. Унутра те,
дрвене, наслагане и као срушене куће, стајала је слама која

19
прихвати ватру и пламен стаде избијати на све стране, вр-
цајући варницама кроз помрчину.
Дервиши, у одсјају ватре заиграше, а Синан-паша се
приближи, као да жели да се боље огреје о сву ту врућину
која је црно димила.
Пашина сенка на коњу и Еродимово стајање у тој сенци
дадоше му идеју и он готово да посегну за пушком, дувајући,
несвестан тога, јаче у жар лулице. Али, поново она иста ми-
сао: чему? Ово је и онако постао рат застава, и ништа га про-
менити неће.
Кад је утрнуо жар, пред зору, вратили су се путем ос-
ветљеним бакљама. Војници се растрчаше по уџерицама и
чакмарама из којих се зачуше врисци, јер су хватали свако
женско и младо мушко чељаде и разглављивали га, док су
мушкарци дрхтећи од страха чучали у ћошковима својих
изби.
Славило се.
Еродимо, ставивши каму под ћебе које му је било уз-
главље, заспа.

20
 Павле Алексић

ЗБОГОМ ОСТРВО
Мој живот на острву – смрзавање језера зими иза наше
куће у улици Клер. Пре неколико година увели су калифор-
нијске пастрмке у језеро, комшије би пецале са дока преко
лета, деца на травнатој обали и у плићаку међу локвањима и
воденом травом – хранили би патке. Зими се језеро заледи па
подигну рефлекторе са обале, деца се клизају до касно у ноћ.
Виђам их када се враћам са посла. Дуге сенке под рефлекто-
рима, повици преко залеђеног језера: испод свега тога – па-
стрмке, донете однекуд другде, кажу тела им сасвим успоре
под ледом. Понекад пронађу место испод камена где остану
у мраку читаве зиме са све мање ваздуха и врло мало хране.
Већина преживи зиму тако.
Једне ноћи нестало је струје на острву док сам пролазио
крај језера. Деца су се још увек клизала, родитељи су стаја-
ли на обали када су се рефлектори угасили: у мраку дубо-
ка црна планина уздигла се уз језеро, угашено село у њеном
подножју; крици, дрека деце у мраку, родитељи вичу где су и
како да им се врате на обалу.
Живим на острву.
Видим себе међу столовима, тањир са месом те жене у
рукама, говори нејестиво је и не жели да плати и људи за ње-
ним столом гледају у мене – тата је звао, рекао је стриц лежи
у Мејну и умире, и крај живота држи ме за месо, крај њиховог
стола.
- То је то - рекао је. - Стриц не жели иког да види. Ако
можеш, дођи кући.
Кад жена заврши прођем кроз кухињу и иза ресторана
– камење, обала, вода тамне боје четинара, сјаји се бродић у
заливу међу брдима и шумом на брдима – ако погледам даље
гледам у прошлост, мој живот са стрицем већ се згушњава и

21
постаје све мањи. Тата је говорио да је стриц само превише
пута изгорео кад је био млад. Чамац излази из марине на от-
ворено море, мирис дизела и траг дима за њиме, а ја видим
стрица на стенама преко воде, лежи на пешкиру сав црн од
лета, увија се под Сунцем – и видим острво, расејано јутро по
јутро у канцерогеној олуји.
У улици Клер, где се ноћу пакујем, угашени су прозори.
Тата каже може проћи дан а може проћи и месец. Окренуте
стричеве ћелије окренуле ме од острва и леђа острва мени
– да не дођем опет, да се не вратим. После поноћи, кад сви
спавају, ветар расејава хрскаво лишће преко трема; сјаји
се влажна трава наспрам бакарног светла међу дрвећем на
крају наше слепе улице, и лишће у трави и низ улицу... Звук
океана у мраку, велики мотор на крају Америке. Сјаје далеки
ниски облаци, небо Ванкувера, флека од дима на плафону –
стриц је пушио у средњој школи и пушио је до скоро. Кад су
скинули лустер у дневној соби савршени бели круг остао је
на плафону.
На путу до трајекта, острво у октобру – трајекти плове
полупразни, по зимском распореду и без туриста. Зимус,
буре са поткровља наше куће и снег преко немирне, црне
воде. Ванкувер преко воде. У јуну скакање у дубока језера
и летње ватре, храњење јелена, а ја сам на супротној страни
свега. Фантомски уд, острво заостаје у океанској пени, уз звук
пропелера.
Ово је требало бити најлепше доба.
Читаве ноћи вртео сам се у кревету, напрегнут пред ши-
рином неме западне обале. Кад позовем тату, кажем кренуо
сам, он каже да пазим, да стајем кад се заморим. И да не
журим. Спава стриц. Не иде никуда. Иза, деца се окупљају и
седе у приколици, свирају укулеле и певају. Људи се провлаче
међу колима. Смеју се.
Тата каже скроз га је појело. Каже ништа није остало.
Каже не морам да га видим таквог.
У Мејну још није ни свануло.
Био сам кренуо на запад када се први пут разболео – кад
се разболео, од лета до лета, од острва до острва, отишао са:

22
„Ал’ си порас’о”, и са његовом руком на потиљку, да мислим о
томе читавом ширином континента, ишао сам до самог краја
Америке. Тврдио сам кориснији сам одавде, слао паре да се
не вратим – говорио вратићу се.
Покушавам да сложим свој живот око стрица, трихиљаде
и двеста миља далеко. Спава. Одлазим од нечег и враћам се
нечему. Рекао сам на острву да нема смисла враћати се јед-
ном када одем. Далеко је Мејн и далеко је острво.
На разгласу најављују копно – људи се враћају аутомо-
билима. Сијају куће Анакортеса испод јутарњег сунца. У ду-
гом реду аутомобила милим главном улицом малог места, и
након пумпе пут се разреди и шири се, и шири се све више и
више у Америку.
Нижу се излази са аутопута, једно место за другим ме-
стом. Провлачим се кроз Сијетл и јутарњу гужву, деведесет-
петицом између снежних купола и преко Снокуалми прела-
за, све до Кли Елума где стајем, сипам бензин, једем и возим,
возим даље, радио, стајалишта, излазим, кроз четинаре и
планине и високе планинске прелазе, кроз Спокејн и ветро-
вите камене пустиње – у Ајдахо. Код Кор д’ Лејн. И даље. У
Монтану.
Од четири временске зоне од острва до Мејна, у Мисули
сам на три, и када позовем тату са бензинске пумпе, већ је
касно, ноћ је и не јавља се.
Бјут, Боузман, Билингс. Кастер и Литл Бигхорн. Мала Је-
лоустоун река – мост преко реке, прелазак реке ноћу – мрак.
Поноћ је.
Гони ме празан простор Америке, начин на који се мрак
скупи около. Кад сам био мали стриц ме умотао у ћебе и
прекрио ме, није ми дао да изађем. Смејали су се док нисам
почео да вриштим. У ауту глас са радија, на десетине малих
светала – црвени пар фарова на путу испред и читав конти-
нент тако. Високи неонски знак у облику срца крај аутопута –
стајалиште за камионе – а ја не могу да станем јер не могу да
спавам. Не могу да станем. Стриц је на ивици и не жели ни-
ког да види. Кажу стално спава. Један је, два је, три је ујутру.

23
 У четири ујутру, на ободима индијских резервата, стајем
после Мајлс Ситија, на малој реци Јелоустоун. Правим себи
кревет у ауту. Све су моје биљке, све моје торбе, моји пред-
мети, мој живот, моје острво, све у ауту. Спуштам прозор, по-
кривам се до грла. Масивни камиони брундају под рефлекто-
рима паркинга у безобзирној равници. Натрпан до врха, пре-
сипам се, остављам за собом, међу камионима са теретима
преко континента, од океана до океана – боле ме мишићи...
од одржавања равнотеже.
Нема лишћа ту где сам. Смрзнуто је јутро, влага преко
аута. Шаљу поруке, питају што се нисам поздравио, када ћу
да се вратим. То је прво што урадим кад устанем – проверим
телефон, тражим вести о стрицу. Онда зовем тату да ми каже
да је све по старом. Старо је да стриц лежи и да умире – то ме
је пробудило.
Седам је сати када наставим даље. У Северну Дакоту. До
девет сам у Медори. Све је другачије ујутру. Очи ми се скла-
пају крај Медоре. Стајем да се умијем, да попијем кафу, одат-
ле права линија Дикинсон – Бизмарк. Равница, снажни, дубо-
ки облаци. Камиони. Медина. Нека тежина у међупростору
у телу. Бензинска пумпа – Фарго. Безлична земља не стоји у
месту. У Фаргу пут се рачва – иде преко горњег полуострва
Мичигена и кроз Канаду; иде кроз Чикаго и на југ, а ја само
идем и тоне ми глава.
Кад су стрица пустили из болнице он се вратио кући да
преспава дане. Да не види никог. Између ненапуштених ме-
ста средишње Америке, на стајалиштима и на напуштеним
местима, стриц наилази без икаквог тока, без трагова ода-
кле долази: час дозива са врха улице за мој рођендан, час ме
љуби знојавог и брише уста од зноја, говори да пичим – кроз
Минеаполис, пичим у Чикаго: небодери, облакодери, гужва и
јужни Чикаго, ивице великог језера Мичиген, после осамна-
ест сати вожње, још једне бензинске пумпе, ве-цеа крај пута,
стајалишта, кафеа ноћу, у празном и ничијем од места до
места. Стриц се држи врховима прстију, одржава поспаност
у мојој глави ограниченој крајевима пута, и нова је поноћ и
нови је дан, нова временска зона – сат времена сам ближе

24
Портланду и Мејну кад ме тата позове, након границе са Ин-
дијаном:
- Умро је, сине. Умро је поподне.
У мотелу, у Индијани – стиснут сам, изгуран напоље као
бела темпера. Погрешио сам собу пре него што сам прона-
шао своју.
Кад спустим ствари и легнем, лежим на дну. Не видим
на близину. Мислим се – одувек сам умео да изгубим себе
на најспектакуларније могуће начине. Стриц ми је показао
црно-белу фотографију брода и рекао то је „Краљица Мери”.
Њиме је прадеда дошао у Америку. Прадеда је радио у фа-
брици Ju-Es Stil у Герију, недалеко одавде. На полеђини фо-
тографије писало је „Поздрав из Америке”.
Стриц са подигнутом мајицом, облог стомака на мору,
испод тамних наочара дим у лицу; онда сади јелчице у дво-
ришту умазан земљом, каже ми лепи ово и лепи оно; онда го-
вори да сам пичкица што сам се драо на бабу а ја му узвраћам
да јесам; свађа се са татом око викендице па ломи колач на
слави, импровизује „Оче наш” – долази ми у делићима, не-
причвршћен, испрекидан али у низу чијег се репа плашим.
Распирујем стрица у грудима, да се сломим и ослободим,
разапет између обала континента, са њим и његовим живо-
том у мом животу, тако згуснутим да не могу да завирим уну-
тра. Створио се простор између као планина у мраку, и мрак
је, Индијана је, без острва сам и без Мејна – тражим стрица
за себе – само страх, за деду чији је син умро, за сестре без
оца и тате без брата, и не знам који део стрица је мој, не знам
шта да радим са њиме ако га и пронађем, сада кад га немам.
Умро је а ја сам прелазио Мисисипи – кад је тата звао
стриц је остао са друге стране реке. Умро је у Србији и умро
у Америци.
Обгрљен читавом дужином њених обала.
Ујутру замишљам да не идем никуда. Да чекам да прође.
Али возим низ језеро Ири на северу дуж ветрењача, пра-
вим даљину између те собе и себе. Настављам у Пенсилва-
нију и из Пенсилваније у Њујорк.

25
 Тата је код погребника а ја једино што сам имао да му
кажем је да не брине о парама. Да ћу све да средим.
У Рочестеру момак и девојка тресу мало дрво крај пумпе
а мачка седи на грани и зарива нокте да не падне. Пада мрак
на тој пумпи. Ту кажем тати долазим до поноћи.
Код Албанија, укочен близином Мејна. Кажем тати до-
лазим ујутру. Код Спрингфилда близина држи ногу на мом
врату. Код Ворчестера сам два сата далеко, један је после по-
ноћи, иста временска зона.
Лоувел.
Портсмут.
Бидефорд.
Стајем на пумпи – а не морам да стајем. Пред Портлан-
дом, неспреман. Мочварни инсекти и жабе крај пута. Атлан-
тик је свеж у ваздуху, мирише на прошло. Без игде иког, под
ореолом реклама, ни не видим даље од неона пумпе – а иза,
око зграде, треперућа светлуцања у шуми; жабе су гласније,
свици, пале се и гасе се у жбуњу:
и између дрвећа пресијава се вода у језеру – а преко
воде, кроз шуму, сијају светла кућа са друге стране.

26
 Весна Андрејевић

БОЖИЋНА НОЋ
25. децембар 2012, Сежана, гранични прелаз
између Словеније и Италије

- Ајде народе, излази напоље! Граница! Немој да ми за-

боравите пасоше и сва остала документа која могу да вам
траже! И пријавите све што имате вишка! Знате и сами, може
само по један бокс цигарета, ал’ по особи! И без чварака, ко-
басица и шваргли! То не дају да се уноси у ЕУ! Све што имаш
вишка, баци! Нећу да ми после тркељишу аутобус два сата
због вас! Ало, тамо позади! Брже мало! Излази напоље и ста-
ни у ред, кад ти лепо кажем! После су вам увек возачи ауто-
буса криви кад вас оставе да дреждите у два ноћу на граници!
Што бре, морамо ми Срби увек да будемо најгори?! Ама, јес’
чуо ти мене?! Излази напоље и понеси тај торбуљак! И пробу-
ди то дете већ једном, шта чекаш више?
Цига га је гледао као омађијан. Било га је необично ви-
дети. Био је стар и потпуно сед. А то се заиста ретко среће
било где на кугли земаљској. Јер зна се добро од памтивека:
њима се и године негде уморе од силног лутања, и, никад им
од судбине услишене жеље да се једном и занавек коначно
негде скрасе и осећају као своји на своме, па се тако загубе
и забораве и у својој, и у туђој људској памети. Ваљда су због
тога Цигани увек „млади” кад оду са овог света. И зато је и
сада у дупке крцатом, „празничном” и путујућем рингишпи-
лу балканских и људских жеља и нада, појава овог времешног
и сићушног Циге, коме се ни уз највећу вољу нису могле од-
редити године, деловала нестварно, чудно, а и некако неком-
патибилно са општом ужурбаношћу осталих путника да се
што пре прескочи још једна препрека пред улаз у бајковити и
„опасно” заводљиви и обећавајући туђи свет.

27
 - Па добро дее, сад ће... да изиђемо... полако, брате... Не
могу брзо са само ову једну руку... а и унук ми је болесан, не
мооже на ноге сâм, мора да му помоогнем... ево, сад ће ‘ома
да се скинемо из автобус...
И то је било чудно. Празан леви рукав његове кариране
кошуље испод којег су вириле мале дрвене штаке које су пре
подсећале на неке повеће праћке којима обично гомила му-
савих Циганчића у нашој памети растерује гуске и кокошке
по сеоским барама или се међусобно уз цику гађа њима по
градским трговима, могли су у првом тренутку да доведу сва-
ког у неодумицу, али је црнупурасто лишце омањег, сненог
дечака развејало сваку сумњу коме припадају ове необичне
„дечије” играчке.
- Па што не кажеш, човече... дај да ти помогнем! Где си,
бре, и ти пошао с тим ... дететом... у ову гужву и гунгулу...
- Па код доктора, брате... Тамо код њих... у Швапску...
кажу да лечу и овакви ко’ што је мој Тарзан... Имамо фами-
лију тамо, па смо сaкупили паре да га водимо да му помогну,
да може опет да прича... и да ‘ода... ако Бог дâ... да се игра са
осталу децу... и да га женимо за коју годину... време му иде...
већ је ушо’ у десеету...
- А је л’ имаш ти човече, паре за лекаре тамо? Је л’ знаш
ти колико кошта лечење у белом свету? И ко те тамо, уопште,
послао?
- Па ја немам... али имају они тамо... моји... они раду сви
у њиову чистоћу... даће ми кад дођем... па ваљда ће и Швабе
да дају нешто кад га виду... видиш да не моoже на ноге... А
миран је... и млого добар... А није био овакав увек, него га
тако уфатило кад су нас преместили из Митровицу... Ми смо
ти Косовари...
- Ма је л’имаш ти сада паре да покажеш Словенцима?
Је л’ ти знаш да они неће да те пусте без пара да пређеш гра-
ницу? И је л’ имаш неке папире за њега? Нешто од лекара,
пасош, било шта, човече, да можеш да прођеш границу?
- Па... немам, ал’ морају да га пусту кад га виду...
- Јоој мајко моја, какав ти мени проблем правиш!! Па
заноћићемо овде, брате, по овој хладноћи, избациће нас све

28
напоље из аутобуса! Не можеш, бре, да уђеш у Европу ако
немаш паре! И папире! Је л’ ти јасно? А има и ја посао да из-
губим што нећу да стигнем на време у Хамбург! Треба, брајко
мој, да прођем још три државе! Разумем ја тебе, али разуми
и ти мене! Опет су нам пооштрили прописе и контроле од
скоро! Због вас Цига... лажних азиланата хоће опет да нам
уведу визе! Аман човече, доста је више! И ја имам гладна уста
да храним код куће! Где ћу паре да нађем ако останем без
посла?!
- Паре нису проблем, пријатељу... оне увек дођу... само
да смо здрави...
- Како бре, дођу?! Па што ти сад не дођу?! Што бре мени
нису никад дошле?! Двадесет година нисам поштено видео
динара! Ратови, бомбардовања, санкције, шверц туре и тран-
ге-франге по белом свету! И немам ништа, разумеш?! Па и
ми Срби смо гоље, а ви Цигани тек...
- Па зато што смо исти, брате! Така нам судбина! А сад
ћу ти све објасним, зашто нам тако Бог дао! Ево... овако каже
све у причу, бога ми... Ми Цигаани знамо да смо некад дав-
но били богати. Млого, брате, богати! Имали смо и цркву!
Велику! И све од право камење! А ви Срби сте имали цркву,
ал’ од сира. Ал’ нисте ни тад имали паре! И... ондак се једног
дана договоoримо да се променимо. Ви нама цркву од сира и
још триес банке кад узмогнете, а ми вама нашу од камење. И
све тако било добро... Ал’ онај сир у цркву био добар и ми...
мало-помало, поједосмо га свог! И цркву тако изедосмо! И
ондак... смо ви тражили оне наше триест банке што смо пого-
одили, ал’ ви нисте имали опет да нам дате па се договоори-
мо да нас примите у вашу цркву док не нађете паре. Е зато,
брајко, ми још навраћамо код вас у цркву кад нам нешто за-
треeба, а ни ви, ни ми ни данас немамо паре, него жене наше
иду од врата до врата да их тражу по куће, а ви по свет да их
скупљате. Е ‘ди ћемо сад да идемо у цркву, кад су нам све
попалили, то право да ти кажем, не знам... а паре ди ћемо да
нађемо... ни то не знам... него само ја мог Тарзана да одведем
тамо у... Швапску, да им објасним све шта је било с њега и са

29
осталу децу... ноге да му врате... и глас ... и да не пада више...
да запева опет...
- А на коме језику ћеш, ти пријатељу, њима то да објас-
ниш, све и да те пусте ови несрећници да пређеш границу?
- Па на њиов... на швапски...
- А ти га као знаш?
- Па знам га... нисам га забораавио... написали су ми ево
на руку... да не забораавим случајно... ево поогледај, ако не
веерујеш...
- 2541 ZW...?!
- Ich bin... Zigeuner... und...
***
25. децембар 1941, Крим, периферија Симферопоља

- Was? Zigeuner?! Ein? Zwei?! Fangen Sie sie!!! Los, los,

schnell!!!1
Трчали су колико су их ноге носиле. И онолико брзо
колико су два пара идентично мршавих и израњаваних шта-
пића од босих ногу двојице петогодишњака могла да табанају
по снегу и леду измичући за длаку мецима и све ближем и
гласнијем лавежу немачких овчара за њиховим петама. Хи-
тали су у празнину јер више ништа није постојало од улица,
кућа, зграда, сокака које су они знали и братски делили до
тада. Све је нестајало у огромној белини у коју су час про-
падали до паса, а час се клизали по њеној стакласто ледној
претњи, држећи се још чвршће за ручице и гутајући је ши-
ром отворених уста у жељи да је што мање има и да се што
пре стигне до краја бодљикаве жице којом је читав кварт био
опасан. Јер тамо иза ње, била је црква и били су људи у њој
са хиљаде празничних искрица и распеваних гласова. И била
су вероватно још она два вазда за њих заборављена и непо-
стојећа места која су их увек чекала, а ретко дочекивала, и
на које је ваљда сада дошао коначно ред да буду попуњена. У
главама им је одзвањао љутит мајчин глас који их је тога дана
заклињао да не излазе из уџерице јер су „гагè” са шлемовима

1 - Шта? Циганин?! Један? Двојица?! Хватајте их, сместа! Брже!

30
и машинкама читаву ноћ бацали своје зле чини у земљу, за-
трпавајући их снегом на све стране, и да их ни сâм Девел не
може спасити ако оду. Али сада мајчин распукли глас више
није могао чак ни да их стигне нити заустави, а камоли обри-
ше сузе на њиховим умрљаним и промрзлим лицима. И онда
кад им се учинило да жице више нема и да ће дахтање вучја-
ка остати иза њих и иза њиховог последњег корака којим ће
наћи своја места и спас тамо где су увек са врата гледали „ха-
илигхи гаги” која их штити „са слика”, један огроман бљесак
понео је цркву, а са њом и њих двојицу високо у небо у неком
нестварном лету одвојивши их од претеће белине и смрзнуте
жице по њој, али и огромних залеђених рака из којих је гоми-
ла већ раније набацаних тела вирила дочекујући сада своје
нове вечне станаре.
- Herrlich! 840, ist das richtig? So viele von inhen waren
auf der Liste? D. h. in dieser Gegend?2
- Fehler, Herr Kommandant! Plus zwai! Genau 842 weni-
ger!3

- Das ist perfekt! Ich wusste, das wäre ein perfekter Tag!4
***
25. децембар 1943, Аушвиц - Биркенау

Кад су отворили очи, чинило се да је прошла читава веч-

ност, а опет је све око њих било бело. Само није било више
хладно. И нису више били сами. Било је још деце око њих.
Иста као и они. И сви увек у пару, са братом или сестром.
И сви у истој соби. У истој бараци. И у истим оделима. И
сви са косом. За разлику од оне друге деце у баракама пре-
ко пута која су сва ишла стално полућелава, боса и слинава.
Вероватно и вашљива. Баш као они некада. Али они то више
нису били. Нису више били ни гладни. На њих су сви пази-
ли. Чак им је један „бели чика” стално долазио и давао по
коцку шећера кадгод би повео са собом неког од њих. Само

2 - Величанствено! 840, је ли тако? Толико их је било на списку?

Тј. у овом кварту?
3 - Грешка, г. команданте! Плус два! Тачно 842 мање!
4 - Савршено! Знао сам да ће ово бити савршен дан!

31
што се ти више нису враћали код њих у собу. Били су негде
другде. Где, нису знали. Нису ни друга деца знала. А и да јесу,
не би знала како да им то кажу. Јер сви су причали некако
неразумљиво. И другачије. И само између себе. Само је „бели
чика” увек био разумљив. Јер он није никад ни причао. Само
је показивао на њих онима иза њега. Као да није ни био ту.
Али су они увек знали да је ту. Јер, и кад би отишао из њихове
собе са по неким од њих, за њим су увек остајала два мириса.
Један из његове косе и бркова, а други са његовог беспрекор-
но белог одела. Зато је и био „бели чика”. И сâм Девел.
Еее, а сада је њих изабрао. Сад је коначно дошао ред на
њих. И сад ће коначно друга деца да се питају што их нема и
где их је „чика” одвео. А можда и колико им је коцки шеће-
ра дао. А и зашто их није казнио кад су другој деци крали
из тањира оно што она нису појела. Он је, у ствари, њих био
изабрао још одавно. Још на оној станици. Јер он их је лич-
но скинуо са воза. - Zwillinge! Perfekt! Zwillinge heraus!5 И то
заједно. Баш како им је мама некада говорила. Да увек буду
заједно. И да се никад не раздвајају. Да се не изгубе. И што
један започне, да други настави. Тако их је сад и чика учио да
један каже:
- Ich bin... Zigeuner... - а да други настави -... und.. Zwilling!
- показујући им где да легну и како да се држе за ручице,
док су им их други мерили, чистили и на крају им их везали
заједно. Његову леву и батину десну. А онда је чика климнуо
главом. И узео апарат. И још нешто. Прво је нешто бљеснуло.
- Sie werden perfekte künstliche siamesiche Zwillinge sein!6 А
онда је оно друго оштро севнуло и одвело их у тотални мрак
где је и њихов заједнички врисак намах занемео.
Кад су се опет пробудили, опет им се чинило да је чита-
ва вечност прошла, али више ништа није било исто. И није
више било бело око њих. И нису више били у њиховој старој
соби. И није било више деце са косом. А ни ручице им више
нису биле везане. Јер... њих више није ни било. Његове леве
и батине десне. А онда наједном више није било ни бате. Ни

5 - Близанци! Савршено! Изађите напоље из воза!

6 - Биће савршени вештачки сијамски близанци!

32
чика се више није појављивао. Али је био ту. Била је, у ства-
ри, ту она њега црвена линија на великом сивом дворишном
зиду код које је писало 150 цм и где су га сад одвукли да га
измере. Био је испод црте. Нису му дали да подигне руку. Са
руком, макар и једном би прешао црту. Послали су га код
оне друге деце у бараку. Код оне мршаве, слинаве, босе. И
вашљиве. Да и он буде као и они. Опет. Али само накратко.
Док их све не пошаљу у ону нову, „смрдљиву собу” где ће сви
побећи из ње кроз онај велики димњак. И сад је ето и он чекао
заједно са свима, бос, го, ћелав да „смрад” дође по њега. Да
га одведе одавде негде далеко, далеко где више никад неће
бити чистих, белих рукавица са пруженом коцком шећера.
Али „смрад” никако није долазио. А они су чекали. И чекали.
И чекали. Али он није долазио. Више га просто није било.
Отишао је негде, незнано где, узевши за руку његовог бату и
многе друге, а оставивши њега вероватно неком другом да га
узме за руку и поведе негде јако далеко.
***
25. децембар, 2009, избеглички ромски камп
„Чесмин луг” на Косову

- А шта да ти причам?... Кад све знаш... А ти знаш и са

речи, боље од мене... ја не знам да цртам слова ко’ ти... и не
знам после да ти кажем шта је нацртано... Ал’ мој Тарзан зна!
У очи ти се кунем да зна! Свако слово погоди из прве!... Само
сад се не сеећа више... Све је заборавио, забораавио је и како
се зове... А фала ти што си дошо’... и што си донео мом Тар-
зану бицикло... има да се обрадује! Јесте... иде Нова година...
Па и он, ко’ сва деца, воли да га нагази и по снег, и по сунце...
ал’ сад не мооже да га тера више, ал’ је био најбржи од сву
децу! Шурмархер су га звали! Не померио се одавде! Шур-
мархер, Шурмархер, бога ми! А? ... Што га не вози више? Па
не може... а и дуга ти је то прича... не мооже да ти стане у тај
ћитап... и у тај радијо што си донеео... а немаш ни плајваз!
Џаба онда да ти причам! А ондак... ако почнем, има ноћ да
нас уфати, а ми нећемо да завршимо са причу! Како ћеш
онда да се врћеш од нас? Сâм не моожеш из наш камп, има

33
мрак да те поједе! И то ’ома!... А довели те ови... што имају и
гарагани ко’ ми?... А?... Па да... ти... Фрасузи, они... Јесте, баш
они... Крофовци... Они ће те чувају и врну назад у њиов штаб
у Митровицу? Е... онда боље да останеш код нас! Па како ће
те, пријатељу, чувау и одбрану кад мене нису сачували од пр-
вог комшију?
Је л’ их знам? Па како да их не знам... па они су ме и
довели овде... у ову пустаaру... у ову ладноћу... а мени ваљда
нека ладноћа стално суђена па сам се навико’. Ал’ они ника-
ко! Они ти се заледу ‘ома. Тако је било и пре десет године...
Лепо их и сад видим ко’ тебе што гледам, исто овако било
‘ладно да не моoж’ напоље да изиђеш, а мој први комшија
Љатиф дошо’ у моју кућу, у Митровицу, са синови, ко’ што
су моји, њих пет и моји пет, ко’ децу из блато ниси мого’ ни-
кад да их изваaдиш, увек ко’ близнаци свуд заједно... ал’ сад
дошли са пушке, са псовке... и са ти твоји Фрасузи... Носи
Љатиф све из кућу, ама све што ми деца из Швапску послала,
и телевизију, и радијо, и лонци, и душеци, и..., врата и прозо-
ри... А ови твоји, само стоју и гледају... Цичу жене наше, косе
чупају, унуци ми, ситна деца поплашена плачу, а они не чују
и не виду ништа... Заледиили се ваљда од ‘ладноћу... И пуш-
ке им се заледииле... И ништа им не ради... Зато ти кажем,
с њих, по ову ладноћу, да се не врћеш у Митровицу! Док си
жив! Љатиф је још тамо.
А ондак... су нас довели овде... А?.. Па ово ти је... јес’ чуо
ти некад за Трепчу?... Па добро, не моoж’ све ни да знаш...
сад ћу ти испричам за њу... То ти је наша ‘рана. Да није било
њу, не бисмо ни за леб имаaли... И док је било ње, све је било
добро... Ја сам ти, пријатељу мој, сваки дан триес и кусур го-
дина ишо’ у Трепчу! Јесте, са ову моју једну руку, и са синови
моји, све смо радили поштено, они копаaли, а ја чувао то што
су копали јер у рудник и не моoж’ ништа друго да радиш, зла-
то не моoж’ само да изиђе из рудник, а не моoж’ после само
ни да се чува. Тако ти је и са олово. Не моoж’се топи само! И
све је тако било добро са Трепчу, и кућу смо кућили и синови
се женили, и дечица, унуци ми долаaзили. А ондак, један дан,
затворили капију на рудник. Сви могу да прођу, а ми не моo-

34
жемо. Нема посла, кажу. А други, улаaзу! И раaду! И по дан
и по ноћ! И све комшије из Митровицу уилазу! И још неки
нови што их не познајеш, почели да долаaзу сваки дан! И још
причају нешто, причају, ал’ ич да их чујеш и разумеш. Ко’ ови
твоји... Фрасузи... А ондак, одједном, ето ти и твоји Фрасузи,
и још неки што су с ‘еликроптери дошли, све са пушке и са
галаму, можда и са псовке, како сад да знам да ти кажем, кад
ништа не разумеш шта вичу... И затворише капију скроз-на-
скроз! И од тад’ нико не моoж’ да улази тамо! Кажу, загађено.
И опасно. Моoж’да изумреш. И ондак ти нема спаса. Уилазу
само они. Ови нови. Јесте... Крофовци... И ништа не причају.
Ћуту ко’ с’олово заливени.
И тако нам узеше и леба. Деца ми одоше у бели свет да
наране ова гладна уста на малечку им децу. А ... Љатиф ми
после узе и кућу... и ето ме сад овде... А?.. Па овди... на депоo-
нију код Трепчу, па ди ћу другде да будем, тако ми суђено...
И тако ме довели ови твоји... Фрасузи... Ево, видиш и сâм,
како нам је... има нас осам душа у ову бараку што се зове
котејнер... А?... Воду? А, нема то код нас. То има доле, у Ми-
тровицу. А сапуни, имамо, имамо! Па сви доноoсу сапуни кад
дођу. И бонбоне. За децу. Ако, нек’ су жива и здрава... И мој
Тарзан млого воли бонбоне, ал’ не моoже да их једе... неће му
стомак већ четиири године пуне бонбоне... а неће ни друго...
Како стави у уста нешто, ‘ома му све вода изилази... а ‘оће
он да једе, ал’ не моoже... У последњи месец, корицу леба је
изјео само... И не тражи више... раније је и ‘тео да узне од
другу децу кад не виду, ал’ сад само гледа... И не плаче више...
раније је млого плако’... Па криво му, сва деца се јуру, иду по
депоoнију, налазу шипке, камење, дрвца па се гађају, такми-
чу ко ће више да сакупи и да донесе у кућу, а он не моoже
да их стигне, да потрчи... ноге га не држу... А био је најбржи
од сву децу у камп, а овди их има преко сто детета! Ал’ он
први! Увек! Кад нешто скриви, ниси мого’ да га уфатиш да га
људски одереш! Трчи и смеје се! И све се окреће да види ‘ди
си ти стао... И је л’ кашљеш... ако те уфати кашаљ млого, зна
мангуп да не моoж’ више да га стигнеш, нигде по депоoнију...

35
 Јесте, мој Тарзан... унук мој, најмалецки... добар ми је...
и вредан... само што сад не моoже више деди да помаaже... а
најбољи је био од сву децу, ма и од сви мушки овди кад треба
да се претури и нађе на ђубре нешто старо, нека гума, неки
авспух, да се прода после у Митровицу! Ама има, бре, око
ко’ соко да то први види и узне! А ондак, кад га зграби, не
моoж’ нико да му то отме, трчи право овди и виче: „Деда!
Види! Види!” Само, сад... не види више тако добро... А видо’
је све што други не виду. Тако је било и онај дан... А био исти
овај дан кад неки славу, а неки дођу да нас виду... и да доне-
су... сапони... и бонбоне... Само није било ладно уопште... А
он, причо’ тако мени, један дан, па други, па трећи, па никако
да престане, како је тамо далеко, ‘ди не сме више да се иде,
тамо иза капију код рудник, видео неки авспух, нов новцат па
се све сија.
- Ја ћу ти га донесем, деда!
- Јок, Тарзан, нема тамо да идеш!
- Е има да идем!
- Ама немаш да идеш! ‘Оћеш мулè е хеџи да те узну и
однесу?! - кажем ја тако њему да га заплашим, ко’ сву децу,
ал’ мог Тарзана, не моoж’ да уплаaшиш, све те стреља са очи!
- Неће ме стигну! Има да ги побегнем! И то са авспух!.
И тако ми утече! Не стигох га! Собалило ме кашљаaње
код последњи котејнер, а он трчи, трчи па све прашину диже
од брзину, ама до неба! И изгуби се у ту прашину. Лепо, не
видим га више, а дан је! И сунце је. И није зубаaто, а зима је
иакој нема још снег... Неко чудно на небо сунце, пече са све
стране па не моoж’ да гледаш од њега. И да дишеш не моo-
жеш од њега. А и од ону прашину! Све ти уилази у очи, у уши,
у уста, у нос па те не пушта више! „Тарзан, врћи се вам’ кад
т’ кажем!”, ал’ он ме мене не чује више! И ја тако одо’ кући
сâм уместо с њега. И све мислим сад ће се врне, има глад да
га потера кући. И мрак. Ал’ њег’ нема! И чекаaсмо тако. И
чекаaсмо. Читав дан га чекаaсмо. Ал’ њега га никако нема. А
ондак, удари неки ветар топо’ да дува, па да дува, па да носи
све, мислиш сад ће и котејнер да отера у небо! И ја изађем да
га тражим. Идем, а заносим! Све ме ветар врће натраг!

36
Не знам, брате, куд
удаaрам, идем ко’
пијан, и лево, и дес-
но, па ме собаљује
на земљу! Па ме онда
уфати у ону прашину
па окреће, окреће да не
знам лепо ди сам! И...
однесе ме тако ветар...
код мог Тарзана... нађох
га... пред сам рудник... на
једну гомилу са гвожђе…
раширио и руке и ноге
па све мислиш да спава,
а он гледа… а не види ме,
а ‘оће нешто да ми каже, а...
не моoже...
А није од од онај ветар... него сам од себе не моoже...
унук мој да ми каже... да је авспух..., ама нов новцијат... за-
грлио најјаче што моoже... да му не побегне... сас тај ветар...
И тако... од тај дан, претурамо се с њим по лекари, бол-
нице... кад нас пусту да изиђемо из камп и кад се накупи још
деце да занемоћа ко’ мој Тарзан или кад жене нам некад из-
роду мртву децу, па онда дођу тако... ти твоји Фрасузи... да
нас воду, а не знају ни они ди... Па шта ћу, не познаaју овди
никог, нису они одавди, из Митровицу ко’ ми, па не знају ди
је шта и ди су доктори... Ал’ сад долазу све више да нас гле-
дају... Јесте, ти... лекари... ал’ ни они нису из Митровицу... Ма
јесу доктори, долазу у бели мантили... и са рукавице... крв
нам ваду... А?... За Тарзана? Па кажу ... да између његову и
моју џигеерицу нема разлика, исте су... па добро, унук ми
је, од кога ће да има џигеерицу него од мене... ал’ баш није
моро’ да добије ‘рударску’ џигерицу, са олово... највећу у свет
кажу... Није, није, не лажу... метули су нас у новине... ево изи-
шли смо на слику, поглеeдај, ако не верујеш... А?... Овај? Е па
он ће да нам помогне! Он зна све. Није, није из Митровицу,
али ко’да јесте! И зна шта треба за џигерице, за кашљање, за

37
жене... зна све! А?... Па... не долази у мантил, ал’ има га, има
га! Него заборави да га понесе! У журбу!... А?... А то не знам...
која слова су метули у новине... ја то не знам... А?... Па моo-
же... кажи шта су метули... фала ти ко’ брату...
„Као лекару и административном руководиоцу УНМИК-а
било би ми јако тешко ако би се оваква претња по здравље деце
и гравидних жена наставила и само један дан више.”
- Ето јел’ видиш да ће да помогне? Него само да дође...
да га доведу... ти твоји Фрасузи... јесте Крофовци... А?... Па
има... тако... има десет године како га чекамо... за овај дан
кад нам сви долазу... Ал’ доћи ће и он... са сапони... и бонбо-
не... и са аусвајс... А онда ћу ја да водим мог Тарзана тамо... у
Швапску... да им објасним све шта је било с њега и са осталу
децу... ноге да му врате... да потрчи... Шурмархер да ми буде
опет... Шурмархер...

38
 Иво О. Андрић

СИНОНИМ АНТОНИМ
Већ се приближило подне када је Алекса ракетама ис-
паљеним с ловца коначно разбио нуклеарни реактор неприја-
теља слободе. Након тога је изашао из авиона, са себе свукао
бадемантил и почео се спремати за посао. Радијатор испод
прозора, скривен иза своје маске од храстовине, жуљао је
Алексин периферни вид. За један масивнији, хладнији радија-
тор у родитељском дому везала га је мајка када би процијени-
ла да се њен, вазда сањарски отуђен тинејџер, одао пороцима
виртуелног свијета и којекаквих маштарија о бунтовништву,
музици, једрењацима... Али то је било нешто касније, након
што су га одрасли који су, како се испоставило, били нико и
ништа, док је био дјетенце, често везали ријечима хвале за
све што су сматрали добрим кораком на путу да постане неко
и нешто. Због тога је врло рано почео стварати у самоћи. Али
су одрасли, па чак и вршњаци, од створеног правили богаља
стварности. Са својих десетак година је схватио да не постоји
свијет гдје се може скрити, па је неминовно морао одрасти.
Данас је лако могао смислити једнодимензионалну лаж
којом би надређеном из партије оправдао изостанак с отва-
рања фабрике доњег рубља. Али супруга Сања сматра да изго-
воре треба користити рационално. Она ирационалним сматра
и његово пилотирање, због чега лети испод радара тако што
лаже да сву ноћ на рачунару пегла финансијске извјештаје.
Петак је, па ће Сања касније отпутовати код другарица. Пет-
ком излази и син, Пеђа. „Њима двома викенд нешто значи”,
помислио је „док су теби, Алекса, сви дани подједнако наду-
вени од пословних ручкова и вечера. Осим што радиш оно
што мораш, мораш и да не радиш што ти се ради. Ипак си ти
неко и нешто, имаш кабинет с масивним столом и лаптопом,

39
имаш секретарицу која живи испод фикуса, фикус је голем
јер секретарица има чистачицу.”
Закопчао је манжетне, нанио парфем и, с обзиром на то
да је ово био један од дана појачане мрзовоље, отворио нотес
у телефону. Читао је: „Ја сам другима синоним за положај,
одакле, ако ми се ћефне, у лице пљунем истину свима који
су налик моме наличју, али се притом потајно гнушам што
ме сматрају антонимом за лице те синонимом за љигавост,
изузетно честу особину људи склоних да оправдање за соп-
ствене неуспјехе траже у туђој љигавштини која је антоним за
слабост више него што је синоним за снагу, што ми говори да
се и сам сматрам синонимом за наличје и тек понекад, у јеку
самоће, антонимом за неко и нешто...”
- Нахрани пса кад пођеш! - викну Сања из купатила са
спрата. Млаз воде зашушта из туша.
- Пеђа треба да нахрани свога пса?! - викну Алекса с пр-
вог степеника у приземљу. Туш пресахну.
- Дијете спава! - викну Сања. Туш зашушта.
Понекад има кошмаре у којима апстрактно позната лица
читају његову исповијест. У кошмару није најкошмарнији
кикот тих лица, нити прсти упрти у текст који је исцурио у
етар друштва, него срам због тона носталгије коју те рече-
нице у себи носе. Иронично, носталгија је дјетињаста. Када
се пробуди, сједне на балкон, припали цигарету и посматра
парк прекопута. Под липовим крошњама се више не скупља
цвијет младости, да пјевају и пију. Данас то радије чине у ау-
томобилима, клубовима и дискотекама очева својих другова.
Већ у тој раној јави Алекса постаје сигурнији у забашуреност
реченичних склопова своје исповијести. Онда га хипноти-
шу звијезде, ухвати га вртоглавица, дође му да поврати у ту
непојмљивост налик на вријеме заустављено пред улазом у
тридесете године живота. Али сада је подне и нема звијез-
да, свакодневица је закрпа на дроњавој стварности. Прије
двадесетак и кусур година проживио би дан, два или цијелу
седмицу на палуби једрењака код Кариба, а затим би се, сат,
два или седам сати касније вратио својој кући, своме живо-
ту саграђеном, како је то негдје касније прочитао у упутству

40
за самоспознају, ониричким материјалима, којима је зидао
далеко, на палуби једрењака у близини Кариба; а онирички
материјали своју магичну чврстину дугују ономе ко од њих
ствара, те је он с тим даром да стварно и нестварно споји без
видљивог ожиљка на самом споју, створио свој брак, посао,
чак и пса као поклон сину од свога надређеног. Створио је и
данашње отварање фабрике доњег рубља на мјесту гдје се не-
када налазио погон за прераду рибе, створио је својих скоро
четрдесет година, није заборавио да створи пријатеље који су
заједно с њим застранили у странке; није заборавио да створи
бивше пријатеље, сјетио се и социјалних богаља без странке,
тог дебелог слоја оних што су нико и ништа, а који би се пр-
вом приликом уткали у слојеве оних што су неко и нешто.
- Касниш! - Сањини кораци изнад њега су озвучени шти-
клом.
- Престани галамити, дијете спава! И донеси ми ону кра-
вату.
- Шта ће ти она кравата?
- Због про форма.
Чује се како жена мумљајући претура по ормарима. Вје-
роватно проклиње судбину што јој није намијенила нешто
више од њега ко је само неко и нешто у граду згужваном од
стагнације.
- Па хватај, Алекса! - жену би ухватио за косу и свукао
да ишчашена сконча поред његових ногу, да падне баш пре-
ко те кравате коју му је надређени попут ласа набацио око
врата, не марећи што су његовим духом још треперили дроњ-
ци дивље младости. Пружио је кратак отпор и неминовно
осјетио чвор који се, попут кукавичијег јајета, излегао испод
Адамове јабучице. Супротстављање себи умије бити смијеш-
но и болно, помислио је, па су те, Алекса, тек припитомље-
ног сви одреда грлили, тапшали те по леђима као дјетенце
које својом послушношћу мами уздахе великих очекивања,
или као будућег младожењу оног дана када је Сања ухватила
вјенчани букет на свадби твог надређеног, и исте вечери са-
општила да је трудна.
- Касниш! Пожури! - чује се одозго.

41
 „Ја вјечито некуд журим”, промрмљао је тихо, па још
тише, тако да су му се само усне помјерале, брбукао, али
није записивао, јер још није сигуран у оно што има на уму:
Кашњење је антоним за тачност, никада за прераност, јер тач-
ни људи су претежно већи згубидани с обзиром на то да имају
времена да дођу раније, па своју лажну ревност набијају на
нос онима који пишу исповијести, или стварају на другачији
начин, на примјер, посматрајући у ретровизору свијет који
остаје, коначан, као такав онемогућен да касни, док онај ко
посматра итекако може каснити у овај онирички полусвијет
далеко од палубе с напућеним једрима. Вратио се у собу. Жга-
равица испод једњака се разбуктала. Дах му је баздио на по-
словне вечере. Када је почео да трули изнутра? Нагнуо се над
рачунаром и пронашао фришкији облик себе; на аналогној
фотографији механичке фотографије сада окачене на Фејс
има дивљу, фрчкаву косу за коју га веже краткотрајно бунтов-
ништо, али и мајчини прсти, и то боли, поготово у предјелу
сљепоочница; а са по кошаркашком лоптом у раширеним ру-
кама подсјећа на Витрувијевог човјека.
- Касниш!
- Знам! - Овог пута дрекну. Сљепоочнице испод јагодица
га подсјећају на кожице бас-бубња на којима је некада праз-
нио младалачку фрустрацију. Одмах прогута аналгетик.
- Не галами, пробудићеш Пеђу! - Сањина вика се изод-
бија чак у његову радну собу.
Прије поласка је одшкринуо врата синовљеве собе. Пеђа
се правио да спава, вјероватно мислећи да ће га он смара-
ти излишним питањима. Замишља сина како се мешкољи и
мумља: „Тата, куда ћеш?” Али то се дешава само у ситне сате
у америчким филмовима. А тек је подне. Син отвори око и
каже:
- Стари, затварај та врата, смара ме изложеност. Зар није
доста што сам на изволите чаршијској досади? Ја сам син
zoon politikona.
„Алекса”, помислио је „он то каже јер презире страх да
не постанеш нико и ништа. Да ли је исправно што ти се син
дружи с клинцима чији би родитељи све учинили само да у

42
чаршији постану неко и нешто? Да ли другове има уопште?
Хоће ли у четрдесетој години имати шта да изгуби осим твога
положаја, иметка... Не, Алекса! Чим те о твојој младости упи-
та, дакле – никада, испричаћеш сину како изгледа маштати
на једрењаку.”
Мада касни на отварање фабрике, ипак је зауставио ауто
поред спортског комплекса окруњеног свјетлећим словима
Evergreen tereni. Стежући волан, зажмирио је, из гепека изва-
дио лопту и за тили час се нашао испод коша. Нагурава се с
друговима који заударају на спој зноја и ћевапа. Њихове за-
клетве су плод виртуелне слободе. Уморни, заклињу се да ни-
када неће изгубити од фукарица чији су очеви фукаретине.
Али им у одлучујућем тренутку није досуђен очигледан фаул,
због чега у ствари губе. Деморалисаност је дио спорта, дио
фер-плеја, дио учења, дио самоповређивања, зачеће општег
дефетизма, јер судија је свирао крај само једне од неправди у
непрегледном низу. Он изађе из аута и то каже клинцима који
губе, ћуте, трпе и немоћни одлазе с терена. Остају они што
задају ниске ударце, ударци су дио фаула, фаул је дио игре,
дио правила, дио судије. Како би скренуо мисли с прве роди-
тељске љубави – кошарке, додао је гас и пустио читач текста:
„... антоним за неко и нешто постане онај ко престане бити
синоним за сопствени интегритет који би, иронично, требало
да је антоним за слободу, а она је у овом друштву синоним за
страх од дезинтеграције из сопственог свијета и интеграцију у
друштво, које је, опет, антоним за самосталност, тај синоним
за одрастање, породицу, дом, посао, одлуке, одговорност, све
што је само себи антоним, јер те ријечи не оправдавају ис-
тинитост својих значења, барем не у друштву гдје сам инте-
грисан пошто сам, иронији никад краја, постао по моралним
начелима истог овог друштва декадентан...”
Када угледа ријеку, заустави ауто, опет зажмири и по-
цијепа фармерке на кољену. Купи пиво у оближњем Evergreen
Market-u и сједе с екипом на подзидицу моста. Ријеком плове
акорди гитаре, акорди су дио њега, он је дио моста, мост је
дио ријеке, ријека је дио мириса рибе, мирис дио вјетра, дио
косе, дио тијела, дио најбољег гитаристе у екипи, фронтмена

43
у бенду, бацача ласо-кравате, укроћен и сам, краватом као
ласом; бунтовник је грлати принцип пјевача, принцип сви-
рача, будући умјетник, да је хтио бити глуп, био би штребер
који свира евергреен, умјесто тога, свира у славу зелене енер-
гије; будала, кицош, лажов, стара нада подмлатка, антиполи-
тичар, политичар који је краватом укротио ријеку, ријека је
сада дио бетона, турбине, електричне енергије, дио своте, дио
ергеле у мотору лимузине, дио будућег дана када ће листи
својих некретнина, осим видеоиграонице, спортских клубова
и терена, пет-шопа, неколико ресторана, маркета, додати и
фабрику доњег рубља; још само да отвори банку и постаће
све и свја, а то је више него пуко неко и нешто, што је, с друге
стране, сасвим довољно да приђе клинцима залуђеним пје-
смом, и очински их потапше по образу. Генерација која не
бјежи на прву пријетњу, прво устукну, као да чекају да им се
штагод понуди. Крупним очима изнад још мршавих образа
посматрају супротност наспрам себе, која им нареди да раз-
гуле с моста, није им ово аудиција. Клинци ћуте, леђима па-
метно наслоњени на камену ограду, размишљају како отићи,
а не укаљати умишљено бунтовништво. Сјете се да су нико
и ништа, али њихово вријеме тек долази. Задовољни таквим
закључком – одлазе.
У ауту је опет пустио аудиозапис исповијести: „... а де-
каденција је синоним за безбрижност, разбибригу, игру и
сузе, бунтовништво, пјесму, све што си имао, Алекса, били
су ти синоними тебе самог, а сада су антоними, ако уопште
више има тих бивших синонима, јер може бити да их уопште
нема, нема суза, нема безбрижности, нема игре, све прерас-
теш и имаш пале синониме, сада антониме њихове; имаш
подсмијех, имаш бриге, имаш аминовање, имаш сузе назор-
нице, и супстанцију свега тога – имаш сплетке, синониме за
дјечију игру, у којој играш како надређени свирају, а те игра-
рије, су, такође, синоними за оне који још нису интегрисани,
мада су у процесу дезинтеграције давно пали у прашину, па
се каљави јецајући врате кући, добију батине вреле од љуба-
ви; а батине су антоним за правду, јер их не питају шта се
збило, зашто јецају, чак их не питају зашто ћуте, навикли су

44
да прашњави ћуте, као какви тмулци, тмулци не успијевају у
животу, а да их заиста и питају, нису у стању од кивних јецаја
да говоре, или знајући да ће испасти смијешни ако се прав-
дају да нису криви, нису љигавци, зато остану нијеми и када
их кивња прође; пролазност је синоним за слободу, а антоним
за стагнацију која након пролазности неминовно услиједи,
као што синоним слиједи антоним иако се крећу у супрот-
ним правцима, као што се једни ка другима крећемо сви у
овом друштву, а уствари се удаљавамо; удаљавање је синоним
растанка од којег смо се растали још давно с обзиром на то да
нам растанци више ништа не значе, и не сјећамо кад смо се
растајали онако како растанку доликује, што је у оно вријеме
игре, вријеме слободе, био антоним за одрастање када једва
чекамо да порастемо, и док растемо, сањамо да падамо, па-
дамо...”
По повратку с гала вечере организоване за званице с от-
варања фабрике, ауто је паркирао у дворишту једне од зграда
у изградњи. У приземљу изнад улаза сијала је реклама Open,
Evergreen video igrice. Опет је зажмирио. За једним рачунаром
сједи другар. Тај брже сазријева и већ учи да свира гитару.
Концентрација је дио играча, игра је дио вечери, вече је дио
рајета, рајет је дио борбе, дио седимента пепела у пиксла-
ма. Сједне за слободан рачунар, наручи пиво пресуто у фла-
шицу од сока; дијафрагма испод плућа само што не прего-
ри од узбуђења када му радница, прерано прозвана курвом
само зато што одбија да ринта у фабрици за прераду рибе,
каже да цуга и пуши као прави мушкарац; радница тврди,
биће од њега нешто, у најмању руку бунтовник, а можда и
нешто битно, или неко важан. А, можда би био принуђен да
опстане и као нико и ништа да у играоницу није ушао неко
ко је неко и нешто, попут њега, Алексе, који отвори стаклена
врата и неспретно почне да кружи око столова попут ајку-
ле у бари гдје се брчкају клинци. Дјевојка за пултом турпија
нокте. Он јој нареди да клинцима нареди да скину слушали-
це. Ови то беспоговорно чине. Ћуте када их он упита знају
ли гдје је Пеђа. Наравно да знају, али погледима ометеним
у игри нијемо блену у тастатуру, чекајући који ће први Пеђу

45
 да изда, јер сину отац вјероватно брани да
се дружи са згубиданима. Наравно, Пеђини
другови такво другарство сматрају ивицом
мача; и сам се на сличној оштрици играо
с бунтовником чији је отац био неко
и нешто и волио домаћи евергрин,
што је пренио на сина. Вријеме ће
показати који ће од њих остати вје-
ран Пеђи, и напустити га, а ко ће
остати вјеран себи и остати уз Пеђу.
Клинци почињу да мумлају, он им
отима другарство, штавише, отима
им вријеме које је дио рајета, дио
игре, игра је дио побједе, дио екипе,
дио управо прекинутог дјетињства
које остаје у ноћи од када ће клин-
ци сходно амбицијама бирати друштво, а друштво ће бирати
неке од њих, да их у себе интегрише, након што их из њиховог
свијета дезинтегрише. О томе размишља док окреће волан,
лијево, десно; мисли о сину којем је у џеп малочас тутнуо
педесетицу. Затим пусти исповијест: „... сањамо да падамо,
падамо, и прије него паднемо, пробудимо се пораслог стома-
ка, образа, мокраћне бешике, вена, апетита, страхова – све
сами синоними за успјех, а они који су одавно занијемили,
помирени с тим да неће бити интегрисани па макар били хи-
руршки посвећено дезинтегрисани, синоними су за напијање
испред трафике, мистериозне болести, смртоносно мизерне
плате, страх од неживљења туђих живота, страх од живљења
сопственог живота, јер су давно занијемили, па више ни сами
себе не питају због чега су тако скончали и перманентно
остали дезинтегрисани из друштва интегрисаних које је сада
свијет за себе свјетлосним годинама далеко од њих, што је у
суштини синоними за удаљеност од сопственог, готово ма-
терњег свијета, интегрисаног у ретровизору, а ретровизори
нису попут обичних огледала који у фокусу чувају посматра-
ча, дакле, нас, већ чувају антониме нас самих, чувају давно
заборављени растанак, махање самоме себи, што је један од
синонима одрастања и, опет иронично, антонима за само-
сталност, јер самосталност је некада, прије растанка, била

46
синоним за свијет за себе, и антоним за овај, такође, свијет за
себе, у који смо након растанка, тим синонимом за дезинте-
грацију, интегрисани и ми перманентно, па се збуњени у ре-
тровизору, у јеку самоће, посматрамо, и помоћу закржљалог
рефлекса одрастања, журимо да не закаснимо...”
Коначно је стигао кући. Испуштајући из себе задахе
претјеривања, у гаражу је истоварио пакете квалитетног вина
које му је, у повјерењу, у име вјерности, на чување, повјерио
надређени. Кроз решетке бокса пред пса је просуо остатке
оглоданих животиња послужених на гала вечери. Ситни сати
су румали ноћ. Сагнуо се да опере ноге у ђакузију и повратио.
Прогутао је гутљај освјеживача даха и попут Витрувијевог
човјека се опружио на мекани тепих.
Из сна га је дозвао псећи лавеж. Осјећао се као рана на-
стала вађењем зуба. Мрзовоља је дио њега, дио куће, дио су-
трашњег дана. Пеђа и Сања још нису стигли. Свезао је крава-
ту за радијатор, направио омчу, намјестио је изнад Адамове
јабучице и опустио се, али не сасвим. Смрт гушењем је, ипак,
страшнија од четрдесете, тридесете, двадесете године старо-
сти која је у контексту младости сада апстрактна, опште мје-
сто – космос, свјетлосна година, звијезде, палуба брода код
Кариба. Изашао је напоље и отворио дворишну капију. Затим
се с грабљама у руци попео на кров бокса. Кроз челичну мре-
жу протурио је држалицу грабуља и почео да удара пса. Задо-
вољан количином накупљеног бијеса у животињи, Алекса се
протегао с крова и једним потезом отворио врата. За трену-
так је помислио да ће га пјенушава чељуст дохватити. Али је
пас напрасно умукао, наћулио уши, и истрчао из дворишта.
На балкону, палуби или, пак, на крову бокса, вртоглави-
ца је дио звијезда, дио висине, дио про форма кравате, дио
сна, дио јутра, дио телефонског звона, дио питања како се об-
рео у кревету, дио болесног:
- Хало.
- Шефе, секретарица је при телефону. Ваш ротвајлер је
синоћ оборио бициклисту. Клинац неки. Одгризао му нос, са-
свим.
- Схватам - рече љепљиво мљацкајући. - Нађи некога да
убије пса. Уствари, нека му изваде чип, нека буде луталица,

47
па ће родитељи клинца тужити надређене. Могло би бити за-
нимљиво.
Часовник каже да има много времена прије него што се
врате Сања и Пеђа. Али вријеме у ловцу лети брже. Пресву-
као се у бадемантил, отворио пиво, сјео у кокпит авиона те
насрнуо на непријатеље демократије.

48
 Мерима Аранитовић

СПАЛИ МИ СНОВЕ ДА ИХ ПОЧИСТИМ

Чистим степеништа у три зграде на другом крају града.
Зашто тамо, питате се? Јер ме тамо нико не зна. Седнем на
аутобус мало даље од нашег стана и идем до последње стани-
це. Урадим шта ми је тог дана на распореду и најчешће одмах
после тога опет улазим у превоз и назад кући.
Завршила сам факултет, али кад ме станари питају, ја
кажем да сам стигла до матуре, али да завршни испит нисам
положила па сада морам ово да радим. Није ме срамота, мој
избор је овај посао, већ замислим како сам у том тренутку
своја мама која ми је то стално говорила – само ти немој учи-
ти и чистићеш степенице. Брата је плашила димњачарима,
а мене овим. Брат стварно није матурирао, али се не пење
по крововима, не. Отворио је фирму за поправку и чишћење
димњака. Мама нам је дала сјајне идеје шта да урадимо са
својим животом. Могла сам и код брата да се запослим, али
довољно ми је што за време породичних ручкова морам да
слушам исте испразне шале на рачун лоших и добрих ђака.
Наравно, ја сам онај добар, а он је освета. Што је најтужније,
колико год да ми шала увек запне у уху, потпуно је тачна.
Ми живимо у земљи где се разни буразери, из наших кућа,
повезују у једно велико буразерско племе и потпуно свесни
својих поступака газе по свима нама који смо ноћима остаја-
ли будни не бисмо ли научили, усавршили, открили, по нама
који смо плакали ако нам наставник предложи да одемо кући
јер имамо температуру, по нама који смо радили и њихове
домаће, и веровали да ће то што не долазе у школу, што увек
имају неко лажно оправдање, што је довољно да њихови ро-
дитељи позову школу и нешто врло озбиљно кажу разредној
или директору, па да им се све опрости, веровали смо да ће
то трајати само до матуре. А да ће онда да се пробере жито од

49
кукоља и да ће наш вредни рад бити препознат. Да ћемо жи-
вети честито и лепо. Путовати. Усавршавати се. Радити посао
који нас чини срећнима и за то бити добро плаћени.
Но, ништа се у нашим штреберским животима није про-
менило. Већина нас је и даље веровала да је знање моћно, па
смо се чешали о грбачу својих родитеља и почели да студи-
рамо. И завршили факултете. И скинули ружичасте наочаре.
Мој брат је, рецимо, док сам ја студирала, простудирао
стање у друштву, повезао се са неком браћом из краја и са
двадесет су већ имали фирму „Димњаци” доо. До 25 већ је
успео да убеди остале да му продају свој удео и сада је био
велики газда. А ја сам завршила факултет и нашла момка без
посла. Без браће. Па му је мој постао род. Једва је дочекао
да запосли школованог зета. И да се хвали како он, без мату-
ре издржава сестру и мужа јој. То што је овај магистар еко-
номије и што води књиге у „Димњацима”, то је маргинална
ствар.
У почетку ми jе читав аранжман био прихватљив. Мис-
лила сам, Маре, заслужила си да се одмориш након толико
година учења. Нека нас сад мало лоши ђаци издржавају. Па
нека ми запосли и момка. А ја ћу с кафе на кафу. Из бутика
у бутик. Јер плата је била добра, а ми још увек живели свако
код својих. Ненад је уживао у улози мог спонзора и што да
му то сада ускраћујем? Онда је мама кренула са новом ман-
тром – време је се венчате. Време је за децу. Тик-так, куца
сат. Мука ми је било од тих њених прича. Од супериорности
удате жене која дели савете мени, неодговорној спозноруши.
Тако ме она звала. Јер сви су ме издржавали и мама која ми
је кувала, прала одећу, трпела ме у стану, и момак, а и брат,
тај највише – јер свима је он давао апанаже (ту је реч чуо од
неког клијента и од онда је сваки новчани промет према по-
родици звао тако). А ми смо ћутали. Знам, најгори су они што
се на крају баладе сете да песма није добро ни почела. Али,
увек мислиш, нисам ја та која је исту и покренула, па ко сам
да кварим строфе. Једини који се од свега дистанцирао био
је отац. Кад је отишао у пензију, прво је викендима проводио
време на Фрушкој гори, у кућици коју је купио за неке срећ-

50
не дане. Онда су се викенди продужили на читаве недеље да
бисмо у једном тренутку престали да постављамо тањир за
њега.
Живот је постао монотон. Мама све досаднија у својој
намери да ме легално избаци из куће. Ја сам једно јутро схва-
тила да сам трудна и да је време да разбијамо досаду. Са-
општих Ненаду вест. Брат је решио да од нашег венчања на-
прави друштвени догађај неслућених размера и да покаже да
је прешао на следећи ниво. Добри ђаци су сјајна кулиса иза
које живе читаве хорде буразера, браћале, братића, бураза.
Они не воле јавно да се показују. За то им служе ови школо-
вани који за мало пара дају легитимитет читавој причи. Тако
су и сведена музика и најбољи кетеринг, и моји гости, који
стижу у пристојно време, а у још пристојније одлазе, били
идеални за таблоиде. Познати бизнисмен на свадби старије
сестре. И фотографије неког финог света. Но, кад се тај свет
разишао, измилео је неки несвет, поразбијао кулисе. Уз мало
више готовине у џепу и моја дискретна музика је окренула Б
страну плоче. Ненад и ја смо се покупили и отишли кући да
отварамо коверте.
Последња је била татина. Мама је рекла да је то што ме
је родила сасвим довољан поклон и да се од ње ничему не
надам. А од њега нисам ништа очекивала, мислећи да је он
одвојивши се од нас самим тим и необавезан да ишта више
улаже у наше животе.
И баш због тога сам, кад је прошао официјелни део прве
брачне ноћи, и мој новопечени муж заспао, дуго плакала чи-
тајући изнова и изнова татину свадбену карту.
***
Чистим степеништа. Ја професор шведског језика. По-
некад певушим неке песме на том језику, а кад ме станари
случајно чују, кажем да измишљам тако неке речи да ми не
буде досадно док спремам.
Кажу ми да сам најдотеранија спремачица на свету и
подржавају ме у томе. Намигну ми уз необавезно, кад већ
ниси завршила школе, да барем будеш лепа и сређена, и
прођу до свог стана. Јер, стварно, шта жени више треба од

51
тога? Да се уда, има мужа и децу и да лепо изгледа. Кад већ
није хтела да учи.
Истина, и мушкарац не заврши школу ако не учи. Но,
њему се то прашта. Тако смо набаждарени као врста да за
мушке киксеве тражимо оправдање чак и кад га ни они сами
не могу понудити. Широка је лепеза реметилачких фактора:
од несрећног детињства, строгих родитеља, лошег друштва,
хороскопа, несрећне љубави, лоших наставника. За жене ни
једна од тих ствари не важи. Оне су увек лимитиране. Па чак
и оправдањима. Јер како мушко да буде херој на крају бала-
де, ако бисмо и њој толико пута гледали кроз прсте.
Тако ја, као лепо дотерана чистачица степеништа веро-
ватно ни код кога не изазивам сажаљење. Све ми је на месту.
И ово ми, како сам чула, дође као забава. Два-три сата дневно
мало почистим и побегнем од кућних послова.
Бежала јесам. Али не од куће, и не од прашине која ме
се истим темпом и тамо накупљала, већ од своје рођене мај-
ке која ме је прво избацила из своје куће, а сада се уселила
код нас у стан. Тај маневар је савршено извела убедивши мог
брата да је тужна и депресивна од кад је отац отишао а ја се
удала. Да би можда могла да дође да живи са њим, а он је то
одмах преконбиновао тако што је благо притиснуо свог зета
да би за читаву породицу било најбоље да је мама код нас.
Мало код нас, мало у својој кући. Како јој је одговарало.
Али, од кад је била код нас, ја сам добила личног чувара који
је сва дневна дешавања, претварала у вечерњу причу Ненаду.
Тако сам спознала и његову другу природу. Сео би преко
пута маме, уз отворено мало црно пиво и претварао би се у
ухо. А она тако крене од голубова на тераси, па стигне до пе-
глања веша, мог одласка у град, деце, школе. И видим, не мр-
шти се много ни на маму, ни на неке ситнице, чак ни на моје
изласке током дана, само кад се провуче нека прича о новцу,
плаћању, куповини, тада потегне дужи гутљај пива.
Паре су проблем, закључих.
***
Чекала сам брата у новоотвореном ресторану и гледа-
ла у Дунав који се кроз прозор простирао ка на длану. Да ли

52
си, Маре, овако замишљала свој живот, прође ми кроз главу.
Оних неколико месеци када сам мислила да сам најзад сло-
бодна, и да могу да се одморим од учења, студентских задру-
га, чувања туђе деце, када сам себи дозволила да не радим
ништа, претвориле су ме у нешто за шта код других никад
нисам имала разумевања. Добро је мама говорила. Спозно-
руша. Сенкуша свом мужу. Ликуша у вртићу своје деце. Уша
или уштва како год ме звали били би у праву.
- Сестрице...
- Стигао си - рекох брату. Ретко смо нас двоје били наса-
мо. Дуго сам ја била она од које се нешто очекивало. Старија,
лепша, паметнија, сналажљивија. Сада сам била само ста-
рија. Лепота је варљива и кварљива, а у каквом је стању била
моја душа, ни тело није могло бити истински лепо. Мислим
да то нико око мене и није примећивао јер ко има времена да
умива душу и да се бави њеном лепотом.
- Лепо си место изабрала, мада, мало изнад твојих габа-
рита...
Нисам знала шта бих пре – да ли да му кажем да само
неписмени буразери користе такве небулозне конструкције,
или да га питам откад су оваква места постала прескупа за
мене. Али, боље ћути, Маре, рекох себи и само се насмеших
на ову опаску.
- Па зато сам звала тебе, батице...
И он заћута. Шта да ми каже на ову отворену провока-
цију, упаковану у љубав сестре према брату. Седе за сто, запо-
чесмо разговор. Не бих баш могла рећи спонтани и срдачни,
али прилично отворен. Ја сам желела да покушам да се ос-
лободим маминог присуства у свакодневном животу и да га
питам може ли да повећа Ненаду плату, али одговор је била
дупла негација. У ствари, маму је остављао намерно јер му
није падало на памет да је усели код себе, а Ненад је пови-
шице редовно добијао. Али их је, изгледа, редовно и губио на
путу од банке до куће.
- Сад ти је јасно зашто ти никад не приговара што вам је
кева на стану и храни? И, зашто ти ни реч не каже кад чује да
си опет скоцкана била у граду? Не пита ни с ким ни зашто...

53
 Сада би свака придика на рачун речника била смешна.
Јер ја сам била смешна. Мом браћалици. Слабост моје, испо-
ставило се, слабије половине, постала је брацина снага. Не-
нада је отхранила мајка, сама. Радила је све и свашта док је
одрастао. Сад је, изгледа он решио да ради све и свашта за
њу. По цену да његова деца немају све што њихови вршњаци
имају. И све што би требало да имају деца браћалиног зета.
- Сад су ти, ваљда, јасније ствари, секице. Чувај ти само
маму да не изгубиш и њу, и пола куће и мужа.
Затворих очи и покушах да се сетим какав је овај мој
брат био кад смо били мали. Био је слатко дете, проницљивих
очију. Где ти оком он скоком. Шта неко каже, он то већ за-
памтио. Са сваким добар, свакоме брат. Никад се није тукао.
Другари су мислили да је он вечити миритељ, а он је у ствари
сакупљао приче, држао људе на окупу ситним уценама, кон-
струкцијама које је склапао док је наизглед мирио и враћао
екипу у баланс. Хранио се туђим, волео је туђе, отимао оно
што није могао да добије, а све уз осмех. Могу ја га правдам
да иза те фасада ни он није био срећан, и да ће једног дана
да пукне од једа и преједа, али он моју помоћ није тражио. А
ни мени није био вољан да учини ишта добро. Осим онолико
колико је њему ишло у корист.
- Видимо се... - рече и остави ме да платим. Кад већ мис-
лим да сам довољно габаритна за такво место.
***
Чистим зграде. А у једној таквој, новој, мој је супруг ку-
пио гарсоњеру својој мами. Продали су дворишни стан у ком
је одрастао и он је дигао кредит. Мајци је наравно рекао да је
то све уштедео. Ни то не бих сазнала да ми моја рођена мати
једног дана није онако овлаш провукла кроз причу како је
свима у животу боље него њој.
- Отац ти се башкари на свежем ваздуху, брат стално пу-
тује, а свекрва ти се уселила у нову гарсоњеру. Све сте ви то
мени иза леђа. Једино ја...
- ... поред свог рођеног стана, седиш код ћерке. Јадна ти.

54
 - Знала сам да ћеш једном пустити тај свој змијски језик.
И отац ти је такав. Само он не пушта језик већ напушта по-
родицу.
- Мама!
- Немој да се правиш фина. То што је на теби све као под
конац, не значи да си ти таква. Срећа што ти и децу не чувам.
Барем њих изведеш из куће кад кренеш ко зна где...
- Мама?
Хтела сам нешто да је питам, али једино што сам мог-
ла да изговорим морала сам попут оца да прогутам. Она је
била господар моје куће. Свој стан је је обилазила кад бих ја
спремала овај у ком смо се сви гурали. Баш тада је требало
да покупи рачуне, подигне ролетне или да се одмори мало од
моје деце.
- Маре, моја... - прошапутах лику у огледалу - знам да
ниси баш овако замишљала, али да ти се све под ногама из-
макне.
Почех да плачем. И плакала сам као да никад до тада.
Све сам радила по правилима. И све сам одлагала. Кад зав-
ршим школу, кад се удам, кад дођу деца, кад се запослим,
кад Ненад и ја почнемо да живимо пуним плућима. Увек на
граници анксиозности јер све сам стављала на тако танак и
дугачак штап. У почетку сам мислила да то треперење и ти
планови за будућност јесу дивна ствар. Лагана нервоза, као
лептирићи у стомаку. Помало иритантно, али ништа страш-
но. „Мање стреса”, говорила је моја докторица. Али, ја све то
нисам доживљавала као стрес. Па зар је жеља стрес? Тада још
нисам знала да може да буде. Стрес се увек везивао за неке
лоше ствари, смрти, раскиде, болести.
***
Губила сам пријатеље. Једног по једног.
Хоћеш на кафу?
Излазимо вечерас?
Идемо на рођендан?
Хоћеш на море са нама?
Хајдемо...

55
 Настави низ. Прекинут низ. Нисам могла. Све ми је по-
стало нетаман. У почетку сам покушавала да одржим танки
кончић читавим. Све спонтане радње постале су мали пројек-
ти. Где идемо? Колико је далеко од куће? Ако ми позли? Или
ми срце почне лупати као сумануто? Питања која су унапред
исцрпљивала. Унапред умантране ствари које су се збиља и
дешавале. У мојој глави, али била сам убеђена да свако види
да бих најрађе легла под сто и ћутала. Да бих обе шаке радо
притисла на срце. И сваки пут би ме те тако једноставне ства-
ри исцрпеле да сам на крају престала и да виђам људе. Једно
време сам била краљица белих лажи, а после ми је и та титула
одузета јер никог више није интересовало шта ја то имам да
кажем овај пут.
Остала сам сама у својој тишини. Пакао није место на
које ћемо отићи једном. У њему живимо сваки пут када му
дозволимо да се прошири око нас. Пакао је у нама. Кад оста-
немо сами. Када наше мисли ударају о празне зидове јер нас
нико не чује. Свака наша реч се попут бумеранга враћа. Није
то ехо, нисмо ми у кланцу. Ми смо у личном огњу који нас
гута а ми немамо снаге да искорачимо из њега.
Кости изломљене безвољношћу прете да ће повући чита-
во наше тело и да ћемо само тако да се нађемо на сред улице.
И да ће нашу бруку и муку свако да види. И остајемо затво-
рени.
Чекамо тог голуба да слети на грану пошто ни врапца у
руци не можемо да задржимо.

56
 Димитрије Буквић

ЧАЧКАЧИ НОСЕВА

Среда
Прошло је десет. Нићифора још нема. Чекам га у канце-
ларији и рачунам. Четрдесет година пута дванаест месеци је
четиристо осамдесет. Од тога, сто тридесет шест пута сам био
радник месеца. Најдуже сам радио у одељењу за комерцијал-
не послове. Апсолутни сам рекордер фирме у броју попуње-
них товарних листова за вангабаритне пошиљке. Док смо у
бившој Југи пословали на свим континентима, нагледао сам
се новајлија доведених по родбинској линији којекаквих ди-
ректорчића. Те новопридошлице нису честито ни савладава-
ле обуку. Зашто да уче; свакако ће добити посао. За такве су
увек измишљана радна места у архиви или рачуноводству,
на којима не мора ништа да се ради. Чачкачи носева нису
били проблем све док су марљиви, квалификовани упосле-
ници чинили већину. Зато смо били највећа фирма за про-
мет и шпедицију у бившој држави. А онда се земља распала.
Дошла је транзиција. Наше мање и јефтиније конкуренте је
покуповао један исти, новокомпоновани тајкун. Захваљујући
везама с политичарима, државни приватник нам је преузео
тржиште и поставио своје људе на царини, граничним пре-
лазима и путаринама. Промшпед је, као најскупљу удавачу,
оставио за крај, да нас купи будзашто пошто сатрулимо без
посла. У међувремену, постали смо уточиште за отпуштене
чачкаче носева из приватизованих фирми. Кад су се нако-
тили и постали већина, срозали су нас до стечаја. Баш у то
неко време сам из комерцијале пребачен у развојно одељење.
Делокруг активности: обука будућих кадрова. Нисам се пре-
тргао од рада. Са десеткованим возним парком и шоферима
пребеглим код државног приватника, предузеће се свело на

57
беспослену канцеларијску администрацију. Оно мало чести-
тих наивчина који су самоиницијативно долазили на обуку,
бежали би чим виде колики смо распад. Ни руководиоци
више нису ухлебљивали родбину: ипак јој желе добро. Изу-
зетак је онај кога натерају. Рецимо, незалечени дрогераш –
управников нећак. Наравно да ни њега обука не занима. У
реду. Даћу још једну шансу том заглајдану. Буде ли опет тупо
шарао погледом, ја ћу попунити Нићифорове формуларе,
читким штампаним словима, како правила налажу.
Јер, ако не обавим задатак, ризикујем да извисим за
златник.
Из размишљања ме је пренуо Нићифор. Довукао се, раш-
чупан и необријан, у дроњавој кошуљи и фармеркама. Тамне
наочаре су му упадљиво одскакале на убледелом лицу које се
бојом уклапало у беживотни зид, до пола зелен, од пола розе.
Духовно одсутан, одтетурао се према канцеларијском ве-цеу.
Зауставио сам га.
– Дечко, ја бих барем рекао добар дан.
Блентаво се осврнуо унаоколо.
– А коооме, маториии? – упитао је отегнуто, кроз нос. –
Нееема никог осим нааас...
– Нићифоре – устао сам. – Ја за тебе нисам матори, него
твој шеф. Питај по Промшпеду ко је Душан Ушћумлић! И ски-
ни те наочаре кад...
Угризао сам се за језик и стао да поцупкујем. Снизио сам
глас.
– Добро, Нићифоре, обави шта имаш, па да радимо.
– Мааааторииии, без нервозееее... Живот је лееееп... Ку-
лијанааа...
Закључао се у ве-цеу. Припремио сам се за чекање. Чет-
врт сата – то му је пролазно време. Кад је најзад изашао, упу-
тио сам га на његово место. Вукљајући ђонове, сео је за сто.
Принео сам му фолију с бланко обрасцима.
– Дакле, овако, дечко – казао сам. – Да ти поновим по ко
зна који пут. Ово су најважнији формулари које користимо у
раду. Тичу се отпреме, допреме и прихвата робе...

58
 Отворених уста, зијао је у сто. Загледао је календар,
оловке, роковник. Понешто би без питања узео па осматрао
са свих страна. Све исто као и претходних дана. Кад је по-
сегао за стоном лампом, замахнуо сам да га клепим по пр-
стима. Неће, вала, опет... Ипак, застао сам. Не, не. Само ми
треба да га опаучим, па да се прочује по фирми. Јестратије-
вић ће сигурно у заштиту узети свог нећака, пре него мене. И
онда – ништа од златника.
Утом, Нићифор је подигао главу и спазио моју шаку у
ваздуху. Нежно сам му је спустио на раме. Другом руком
сам му, мање нежно, отргао лампу и вратио је на округли,
прашњави обрис који је на столу оцртало њено постоље.
– Чуј, дечко, ти си изгледа и данас мало деконцентрисан?
Склопио је дланове.
– Маторииии, је л’ имаш сто динааараааа...
Више нисам могао да обуздам усплахиреност. Стргнуо
сам му наочаре.
– Море, у очи ме гледај...
На месту зеница су му су се указале две тачкице. Жали
боже кад младост страћиш на пошаст. У његовим годинама,
ја сам... Па, добро, нисам ништа. Осим што сам радио. Али
посвећено и предано, без фушарења. Море, све дрогоше бих
потрпао у ове нове фабрике, где нема клозета и носиш пеле-
не за траком. Па да их видим, мангупе.
Нићифор је зурио у зид.
– Уствари, не мора сто динаааара... За тебе попуст... Ето,
даш ми педеееесет...
Уздахнуо сам и покупио обрасце. На сто сам му ставио
два регистратора: један, дупке пун и други, празан. Да га упо-
слим. Само нека мирује.
– Добро. Прелазимо на вежбу за концентрацију. Све из
овог регистратора пребаци у други. То је пратећи део обуке.
– Маториии... А је л’ могу после на Саааатурн?
Ау. Опасан је овај његов порок.
– Шта причаш, дечко? Какав Сатурн? Шта те спопало?
– На Саааатурн... Да трчим по прстенуууу...

59
 Из полуотворених уста му је потекла бала. А онда је заз-
вонио телефон на мом столу. Удаљио сам се од Нићифора и
подигао слушалицу. Јестратијевићева секретарица. Управник
жели да вас чује. Укочио сам се. Шта има да ме чује, кад је све
под контролом. С друге стране се зачула Жаока. На мах сам
окренуо главу према Нићифору. Набио је нос у регистратор.
Дисао сам ужурбано.
Јестратијевићев полетни глас је прекинуо тактове музи-
ке.
– Хај, драги Ушћумлићу! Како је?
– Добар д-дан... уп-равниче... Ево, р-радимо... Н-Нићи-
фор и ја...
– Само напред – казао је. – Него, имам лепе вести: ваш
златник је стигао!
Опа! Стегао сам песницу и занесено погледао на горе.
Тако је!
– Душане? Јесте ли ту?
– Да, да, управниче! Ту сам!
– Кажем: дукат је искован. Код мене је у канцеларији.
– Дивно! Могу ли да се попнем да га само видим? Молим
вас, молим вас...
– Жао ми је, имам неки мит ап. А и није филинг да вам
га покажем пре свечаности.
Опет се фрља са својим новоговором.
– Аха, д-добро, ш-шта год... З-значи, б-биће прослава?
Сигурно?
– Него шта! Прекосутра, по договору. Сутра ћемо вам
јавити тачно време. Сад нема назад! – насмејао се.
– Договорено, управниче! Хвала вам од срца...
– Таман посла! Захвалите себи. То је симболично при-
знање с обзиром на ваше заслуге... Да вас не испратимо тек
тако! Ех, да, још нешто, Ушћумлићу...
– К-кажите... ?
– Нићифора ми слободно притегните, без пардона! Да се
научи реду и раду!
– Разумем!
Спустио сам слушалицу и протрљао руке.

60
 – Е па, Нићифоре, сад ћеш да...
Његово место је било празно. На столу се, уместо лампе,
црнео округли, прашњави обрис.

Четвртак
За четири деценије стажа, сваки посао сам обавио са-
весно. Извршићу и овај, последњи задатак. Додуше, малко на
превару. Али, шта сад.
План сам сковао благовремено. У канцеларију сам сти-
гао и мало пре осам. Са дрогерашем се никад не зна. Шта га
знаш, можда баш данас дође на време.
Први део наума сам обавио обиласком ве-цеа. Затим сам
сео да попуним формуларе за Нићифора. Он само нека их
потпише. То не могу уместо њега. Уколико његов параф на
уговору не буде идентичан оном с образаца, можда неко до-
кон посумња у фалсификат.
Док сам испуњавао рубрике, мислио сам на сутрашњу
свечаност. Пре него што је Промшпед пао у стечај, сваки рад-
ник је за пензионисање добијао дукат, с угравираним нази-
вом предузећа на аверсу и својим именом и презименом на
реверсу. Након банкрота, тај обичај је укинут због беспарице.
Зато сам пре месец дана писао кадровској. Ако је неко заслу-
жио златник, то сам ја, јер је Промшпед једини послодавац
у мојој радној књижици – образложио сам у молби. Јестра-
тијевић ме је потом позвао код себе. Казао је да има начина
да се изради дукат у част моје маленкости: исковаће га зла-
тара коју држи његов брат. А онда је открио дупло дно. Још
памтим како је, затежући кравату боје бундеве, саопштио:
Заузврат, драги Ушћумлићу, братовљев син ће доћи на обуку
за административног радника, па бих вас молио да га до чет-
вртка уведете у посао... Мислио је да ми ували коску, тај ру-
ководећи кицош. Е па, џаба! Све ће испасти како треба. Стара
сам ја кајла.
Остало ми је још пола обрасца о прихвату робе. Баш тад
је ушао Нићифор, у трофртаљкама и кошуљи. Скинуо је на-
очаре.
– Маториии, па ти си пораниооо...

61
 Само нека зеза. Бићу стрпљив.
– Не, него ти опет касниш. Седи.
– Е, фалаааа, љубазан сиии...
Делује смирено и свеже. Очи му нису тачкице него два
огрозда. Бојим се – начекаћу се. Па добро. И да не падне у
кризу, ваљда ће нужда да га потера тамо где треба.
– Е, него, чујем, сутра идеш у пензијуууу?
Олакшао ми је посао. Климнуо сам главом, дохватио
оловку и свечано устао.
– Е, да, Нићифоре! Добро ме подсети. Дозволи да ти уру-
чим поклончић за успомену. Да се сетиш ко те је увео у про-
фесију!
Дао сам му плајваз. На лицу му је затитрао осмех. Загле-
дао је хемијску.
– Срце сиии, маториии...
Узео сам му писаљку из руке и заденуо му је за џеп ко-
шуље.
– Ето, стави је ту, да је не изгубиш.
– А чујем да ћеш и тиии да добијеш поклооон...
Намрштено сам га ошацовао.
– Ма да, ситница нека – штуро сам одговорио. Шта то
њега има да занима.
– Маторииии, па није ситница... Чисто злааато... И да је
од бакра, вреееди... А није... Него чисто злааато... А не ба-
кар... Мислим, и да је од бакра... Ал’ златооо...
Ухватио сам се за чело. Попунио сам оно мало преоста-
лих рубрика, док је Нићифор трокирао. Тек што сам завр-
шио, опет се огласио.
– Еј, маториии... Је л’ имаш сто динарааааа... ?
– Ех, па како сад сто – казао сам смерно. – Јуче си ми
дао попуст.
– Па истекла акцијааа... – казао је и раширио дланове.
– Ма немој. Значи, ником ниси уваљао лампу.
Пречуо ме. У лицу га је стегао грч. Понављао је, стиснув-
ши зубе:
– ... акцијааа... акцијаааа... Акцијаааааааааа!

62
 На то последње акцијаааааааааа је подигао глас до хи-
стеричних висина и одјурио у тоалет. Најзад! Задовољно сам
пришао ве-цеу. Извадио сам кључ из џепа и окренуо га у
брави. Вратио сам се на своје место и потписао све обрасце.
Нићифор је залупао с друге стране:
– Пуууустиииии мееееее...
– Сачекај мало, маторииии – довикнуо сам. – Одмах до-
лазим.
Посложивши формуларе по реду, за сваки случај сам ма-
леним иксом додатно означио место за његов параф. Проту-
рио сам му папире испод врата тоалета.
– Ево, испотписуј ово, па те пуштам.
– Овооо... свееее?
– Да. На крају сваке стране. Свуда где је икс.
– Ахаааа...
– И, да те подсетим, оловка ти је у џепу.
Тек из петог покушаја је успео да протури обрасце назад
а да не запне ниједним формуларом о врата. Проверио сам
их по приспећу. Понегде је омашио линију, али ништа страш-
но. Битно да су потписи исти. Фолирант. Прави се луд, али
кад га сатера криза или га закључаш у ве-це, тачно зна шта
треба да ради. Ослободио сам га.
– Аууууу... Маторииии, овде ко у самицииии...
Унео сам му се у лице и строго заповедао:
– Ево ти, носи ово на седми спрат, у кадровску. Видећеш,
на вратима ти пише хр, латиницом. Тамо ће ти дати уговор. И
онда слободно иди кући. Од сутра си, претпостављам, у архи-
ви или рачуноводству.
Будући чачкач носа је отперјао, а ја сам се дуго смејао
сам са собом у канцеларији. Последња обавеза у мом радном
веку је штиклирана. Одахнуо сам и смишљао шта да обучем
за сутра. Мораћу да припремим пригодан говор. Из сања-
рења ме уздрмао телефон. Наравно, Јестратијевићева секре-
тарица.
– Колега Ушћумлићу, будите сутра у свечаној сали у де-
сет до осам.
– Десет до осам... увече?

63
 – Не, него ујутру.
– Пре радног времена?
– Тако је. Управник има цео дан обавезе. А хоће лично да
вам уручни златник...
– А, добро, добро! Само, не знам кад онда да припремим
говор...
Заћутала је на трен, па се закикотала.
– Мислим да за тим неће бити потребе.
– К-како то... м-мислите... ?
– Извините, имам други позив. Довиђења.
Клик.

Петак
У свечану салу сам ушао који минут раније. Унутра ни-
ког. Сунчеви зраци су се пробили кроз пожутеле тракасте за-
весе и осветлили честице прашине по столу. Устајали ваздух
ми је иритирао ноздрве. Закашљао сам се. И лептир машна
ме је жуљала. Нисам навикао на њу. Ни на сако, такође. Али,
ред је. Отишао сам до великог огледала у углу. Било је раз-
бијено по средини и прекривено паучином. Део крхотина
се још држао на окупу. Огледајући се у њима, олабавио сам
машну. Зачуо сам кораке. И глас:
– О, па наш сениор се дотерује?
Јестратијевић је био насмејан, такође свечано обучен,
опет с краватом боје бундеве.
– О, добар дан, управниче! Дабоме! Да се не брукамо
пред колегама...
Осмехнуо се, кисело.
– Којим колегама, Ушћумлићу?
– К-како којим... Па, ваљда ће д-доћи... ?
– Драги Душане... Осим вас, моје секретарице и мене, у
овој фирми сви касне на посао. А камоли још да поране због
испраћаја.
– З-значи... бићемо с-сами?
У салу је ушла секретарица, носећи пластични послу-
жавник са две шоље.

64
 – Хтели смо да направимо бранч. Али, ни кафа није
лоша!
Ма добро. Ионако не знам шта му је тај бранч. Секрета-
рица је одложила послужавник на сто. А онда је Јестратије-
вић из џепа извадио тегет кутијицу величине длана. Очи су
ми се рашириле.
– Охо! – нисам издржао. – Је ли то... ?
– То, то! – насмејао се управник. – Е па, колега Душане,
нека је са срећом!
Отворио је кутијицу и предао ми је. Руке су ми дрхтале
док сам посматрао дукат уроњен у плиш. Дубоко сам дисао,
обуздавајући галоп срца. Са аверса се цаклио лого предузећа
– елипсоидна представа планете обавијене друмским кори-
дорима – уз натпис Промшпед.
– Овај... Ушћумлићу... честитам... – казао је управник.
Тек тад сам приметио његову руку испружену у ваздуху.
– Ох, извините, управниче – сметено сам узвратио гест.
Срдачно смо се руковали, па се послужили кафом. Нисам
могао да се обуздам. Покушао сам да извадим златник из по-
стоља, како бих видео своје име на полеђини.
– Шта би? – запитао је Јестратијевић, спазивши да се му-
чим.
– Изгледа да се заглавио... – казао сам, завлачећи прсте
око дуката.
– Хм. Чекајте, да пробамо овако – рекао је, па узео ку-
тију, окренуо је наопачке и благо је протресао. И даље ништа.
– Е, свашта – казао је, па питао секретарицу: – Да немате
турпију за нокте?
Одамхнула је главом.
– Ма нема везе, управниче – умешао сам се. – Наћи ћу
нешто подесно кад одем у канцеларију...
– У реду. А ја ћу да укорим брата. Није ред да штеди на
амбалажи! Искомуницираћу то с њим. Узгред, хвала вам и на
свему што сте учинили за нашег Нићифора.
– Их, таман посла – исцерио сам се. – Била ми је част.
Климнуо је главом, сркнуо из шоље, па ме потапшао по
рамену:

65
 – Е па, морам да идем. Журим на ивент. Нека вам је са
срећом! И да последњи радни дан проведете гледајући у свој
заслужени златник.
Растали смо се. Одјурио сам у канцеларију, сео за свој
сто и махнито стао да вадим дукат. Ни да мрдне из сомотског
лежишта! Нисам успео ни да забијем оловку испод златника
како бих направио полугу. Помислио сам да једноставно ра-
стурим плиш. Ипак, покушао сам још нешто: окренуо сам ку-
тију наопако и снажно ударио по њеној полеђини. И – плоп!
Дукат је излетео и зазвекетао по столу. Зграбио сам га. Додир
племенитог метала је пријатно хладио мој ознојени длан. На
полеђини је писало: Душану Ушћмлићу, за 40 година преданог
рада.
Хеј, хеј, чекај. Ушћмлићу? Зар грешка... ? Не, не... Немо-
гуће... О, да. Ипак јесте. Стварно фали слово... Ма како...
Изнутра ме је спопала нека дрхтавица. И срце је залупа-
ло. Ухватио сам се за груди и устима халапљиво захватао ваз-
дух. Воде, воде. То је све што ми треба. Одложио сам златник
на сто и похитао према ве-цеу. Био је закључан.
– Заузетоооо, маториии...
Ма је ли то Нићифоров глас? Откуд сад он, који ђаво!
– Излази, мамлазе! – шутнуо сам врата. – Напоље!
Отворио је. На себи је имао кошуљу и сомотске панта-
лоне.
– Ууу, маториии, ал’ си блееед... – одмерио ме тачкастим
очима. – Баш лоше изгледааааш...
Изгурао сам га с врата и залегао под чесму. Напио сам
се, умио и протресао главу. Поново ме је нешто стегло у грлу.
Разлабавио сам лептир машну. И даље је стезало. Није, значи,
лептир машна. Али, стеже, стеже. Кад сам закорачио ка изла-
зу, ноге су остале без снаге. Колено је клецнуло. Стропоштао
сам се на патос канцеларије. Подигао сам поглед и затекао
Нићифора како спушта регистратор на мој сто.
– С-склањај... т-то... с мог... м-места...
Тешко сам говорио. Сваки слог ме је замарао.
– Маторииии, ово је сад моје местоооо...

66
 Још јаче ме је притисло, као да ми је преко груди прешао
камион с приколицом.
– К-како... ?
– Па, пише у угооооворууу... Јуче сам потпис’о... И то
оловком што си ми даоооо...
У мени је избио мали земљотрес. Прса су ми се пресекла
по дужини. Сваки мишић ми се грчио. Нићифор је сео за сто
и, прошаравши поглед по њему, радосно се запрепастио. Знао
сам шта је спазио.
– Н-не... дирај... – завапио сам.
Осетио сам како се мој вапај тањи и нестаје, као да су ми
спржене гласне жице. Клапна у грлу ми се напрасно затвори-
ла. Црне мрље су заиграле по видокругу. Глава ми је трнула.
Последње што сам видео кроз измаглицу обамрлости био је
Нићифоров кез. Уместо тачкица, у очима су му се зацаклила
два дуката.

67
 Јован Н. Бундало

ЧЕТИРИ ФЕЛЕРА
У великом државном предузећу посао, или ко зна ко уде-
си, да се зближе четири сродне душе. Били су различити по
свему, по пореклу, по образовању и по навикама. Ту нефор-
малну групу чинили си три жене и Милован. Некако сама по
себи, а и време је учинило своје, дружина је прерасла у здра-
ву и чврсту целину. Уобичајено би у време самоуправљања
када се састану двоје, оговарају неког ко није присутан. Они
то нису чинили, на дружењима тешили су једно друго, смеја-
ли се, понекад би запевали коју стару градску песму. Шале је
обично убацивао у разговоре Милован, иако најмлађи намет-
ну се од самог почетка за вођу групе, мушко је мушко говори-
ле су даме у шали. Поред Милована остале чланице веселог
четверца биле су, Сташа, Клара и Нела.
Сташа је је припадала старој београдској породици. Била
је образована, ненаметљива, скромна у свему сем у лепоти.
Од родитеља као једино дете наследила је пространу кућу у
ширем центру града. Кућа је, грађена у доба када су гради-
тељи имали стила и смисла за комфор и лепоту. Иза куће се
простирало двориште, у коме је било хлада и зеленила. Гра-
нице дворишта оивичавала је повисока жива ограда. Трава је
на време кошена и заливана. У хладу липа и платана неколи-
ко клупа, љуљашки и лежаљки мамиле су и оног ко није био
уморан да нађе души и телу смирај у зеленом рају. Имала је
Сташа мужа, успешног пословног човека и два већ одрасла
сина.
Кларин отац се још у време краљевине Југославије из
Истре доселио у Србију. Запослио се, скућио и оженио пред
сам почетак рата, а Клару су добили у првој поратној годи-
ни. Брижни родитељи су сву љубав, пажњу и новац улагали
у своју јединицу. Све је Клара урадила на време, удала се по

69
завршетку студија, за колегу са факултета. Муж је био две
године стрији од ње, потпомогнут партијским друговима на-
предовао је у служби, прескачући по два степеника. Купили
су у приградском насељу плац, продали Кларино наследство
и саградили пристојну кућу. Када су почеле године да надвла-
давају младост и приближиле се периоду који ће им рећи, да
је касно за пород, а силно су маштали о троје деце, закључи-
ше да је усвајање детета једино решење. Пођоше једног јутра
у установу каја се бавила бригом о напуштеној деци. Ода-
браше дечака од три године и упустише се у компликовану
процедуру која је имала више фаза. С почетка су одлазили
после посла у сиротиште и играли се са изабраним дечаком.
Стручна лица разних профила надгледала су посете, хтели
су се уверити прија ли дечаку њихово присуство. Неколико
пута Милован је возио Клару код малишана, када је њен муж
био заузет. Милована су ружна сећања везивала за ово тужно
место. Када му је умрла мајка отац га је довео у ову установу
са намером да они преузму бригу о њему. Док су обављали
разговор о пријему Милована у сиротиште, настала је цика и
вриска у дворишту. Униформисана службеница завода плака-
ла је и викала на сав глас, да је нестао дечак пре пола сата. И
Милованов отац се укључио у потрагу за несталим дечаком и
у жбуну код капије нашао је сувоњавог малишана како пла-
чући и јецајући дозива мајку. Као да се нешто преломило у
оцу, узео је Милована у наручје, о његово раме брисао је сузе
и јецајући изашао на капију. Чврсто грлећи сина носио га је
док није изнемогао. Клара је прихватила име које је писа-
ло у дечаковим документима, тако је мали Милан здружио
своју срећу са њиховом потребом за срећом. Растао је обасут
пажњом и љубављу коју само може пружити жена када добије
дете на крају наде.
Нела је била неудата правница, према сваком учтива,
увек уредно обучена, очешљана и у свакој прилици спремна
да помогне. У послу је била професионална, а у друштву за-
нимљив саговорник. Становала је на шестом спрату у новом
насељу. Имала је ћерку, о оцу детета није причала, а када је
дружина схватили да је то њена тајна нису је питали, нити

70
нагађали ко би то могао бити, просто тако је и зашто да не
буде тако.
Милован је био четврти члан те веселе дружине. Рођен је
и одрастао у оближњем селу које се наслањало на приградско
насеље. Мајка му је умрла када је имао шест година. Остао је
са оцем као једино дете, рано је сазрео, јер је знао да се мора
ослањати на своје снаге и могућности. У селу је завршио ос-
новну школу, у граду средњу и вишу. До очеве смрти живео је
у родној кући, а потом је продао њиве, задржао кућу и окућ-
ницу и преселио се у град. Подигао је кредит, додао колико
је недостајало и купио невелики стан у приградском насељу.
Када је дошао у предузеће, посао му се у многим тачкама
додиривао са пословима трију већ поменутих дама. Време је
учинило своје те су се неприметно здружили, зближли су их
слични карактери и веселе нарави.
Некако неприметно, без договора и намера заживи да
петком после радног времена сврате у оближњу кафаницу и
ту су проводили сат два уз шалу и уз флашу вина. Никада
више од флаше, нико од њих није био склон опијању ни ду-
вану. Код брачних другова легализовали су дружења, тако да
ни са те стране није било никаквих проблема. Милован их
је први позвао да сврате у његов стан, била му је годишњица
брака и би леп повод да их угости. Дошле су заједно таксијем.
Сазнале су од неког за Милованов мали јубилеј, те су донеле
цвеће и заједнички поклон. После петнаестак дана Сташа је
осетила потребу да позове дружину код себе и тако заживи
то дружење. Без прецизног распореда кренуше окупљања сад
код једног, па код другог и тако у круг и опстаде тај лепи оби-
чај до краја њихових живота. При поласку кућама договара-
ли су се ко је следећи домаћин и ко ће шта донети од хране
или пића. На тај начин делили су трошкове и олакшавале до-
маћину.
Били су солидарни и када је неко од њих адаптирао стан
или имао какву штету. Просто та мала заједница годинама
је одолевала свим искушењима. Боловали су и радовали се
заједно, све су недаће савладавали храбрећи и подржавајући
једно друго. Планирали су одморе и славља, помагали једно

71
другом у свему. Просто препознале душе једна другу, стопиле
се у здраву симбиозу и нико не би могао помислити да може
доћи време у коме се неће састајати и поштовати.
*
И почело је ненајављено и нагло, како обично несреће
стижу. Старији Сташин син тек што прослави пунолетсво
умре за столом у кући. Сели су да ручају, Стефан се ухвати
пре првог залогаја за груди, заколута очима и као дављеник
покушаво је безуспешно ухватити спасоносни квант ваздуха.
Амбулантна кола стигла су за десетак минута и могли су само
да утврде смрт. Са Сташом су прошли кроз трагедију, тешили
су је, а знали су да утехе нема. Наставили су дружење, Сташа
само физички није била са њима, била је у причи и тузи са
њима, увек је једно од њих одлазило код Сташе после дру-
жења. Ишли су да јој кажу да им недостаје, ишли су да је по-
дигну, да јој олакшају патњу. На послу су се понашали као
да је све како је било. Сташа би села за радни сто, на коме је
већ чекала топла кафа, одједном би укоченим погледом за-
гледала у тачку на зиду и заплакала. Када је прошла година,
успели су је приволети да дође на дружење, покушавали су и
донекле успели да је поврате, да јој виде благ осмех на лицу
које почеше премрежавати ситне боре.
Клара није причала о Милановим несташлуцима у при-
суству Сташе. Причала је осталима да је Милан у пубертету
почео да се љути на њих. Замерао је што му раније нису рек-
ли да је усвојен. Клара му је говорила да га воли, да он није
усвојен, већ одабран и да они живе због њега и да стварају
њему. На те речи примирио би се неколико дана и вероват-
но изазван неком причом у школи поново би плануо. Када је
завршио осми разред, уплатили су му да са осталим осмаци-
ма иде на екскурзију, то је био први пут да је на више дана
одлазио из куће без једног од усвојитеља. Клара је касније
дознала и причала шта је изазвало трагедију на том путовању.
Како то обично бива тако би и на тој екскурзију. Неко је од де-
чака прокријумчарио флашу вотке и да би показали да су од-
расли потезали су из флаше и они који никада нису окусили
алкохол. И Милан је попио гутљај који га је омамио и од кога

72
му се помутила свест. Легао је у кревет и онда су га почели
задиркивати да је слабић и да не сме од маме и тате. На то је
девојчица која је знала да је усвојен, рекла да он нема тату и
маму и да ће сазнати ко су тек када умре. Милан се на те речи
придигао као у бунилу потрчао ка стакленим вратима терасе
и бацио се са шестог спрата. Пао је на платно које је правило
хлад у башти, а са њега на бетонску жардињеру. Када је стиг-
ла лекарска помоћ давао је знаке живота, умро је на путу до
болнице. Клара је теже поднела несрећу него Сташа, себе је
окривљивала, за његову смрт. Сташа се са њом солидарисала,
несреће су их још више зближиле.
Када је Сташин млађи син завршио средњу школу смр-
тно је страдао у саобраћајној незгоди. На пешачком прелазу
на групу пешака налетео је младић његових година, возио је
скупоцен аутомобил без возачке дозволе у припитом стању.
Сташа је гледано са стране лакше поднела смрт другог сина
него несрећу која је претходно снашла. После сахране узела
је дуже боловање, потом одмор. Осталих троје било је уз њу,
увек је неко свраћао, да покуша олакшати јој бол. Када је по-
трошила све слободне дане и одморе, боловање није могла
отворити без велике комисије, поднела је захтев за инвалид-
ску пензију и више није долазила на посао ни дружења.
Милован је повремено возио другарице код Сташе, док
је Клара сваки дан с посла ишла код ње. Проводила је са Ста-
шом викенде и сваки слободан сат, није јој се ишло кући, по
којој је још осећала кораке свога Милана. Муж је почео на
разне начине да је шиканира и малтретира. Ни он није често
спавао у њиховом донедавно топлом дому. Причало се да се
спријатељио са колегиницом из рачуноводсва и све чешће је
свраћао и ноћивао код ње.
Милован је ушао у пету деценију, без дана боловања, био
је здрав као дрен. Пред крај лета почео је осећати умор. Сме-
стили су га у болницу и после дужег испитивања констатува-
ли су да се јавила ретка аутоимуна болест. Грудну жлезду за-
хватио је бенигни тумур, те је било потребно отворити грудни
кош, како би имао било какав изглед да оздрави. Нела је увек
била уз њега. познавала је многе утицајне људе и много је

73
могла помоћи. Сваки дан је после посла долазила у болницу и
сваки пут је из болнице ишла код Сташе и Кларе и подносила
им извештај пун оптимизма како их не би још више жалости-
ла.
Њих две при сваком сусрету, као да се први пут виде при-
чале се по ко зна који пут своје невоље једна другој, себи су
налазиле замерке. Да су урадиле ово или оно казивале су, до
несрећа не би дошло и то им је била једина тема и стална
патња.
Нела је набављала лекове, Сташи и Клари, куповала на-
мирнице, кувала и спремала, прала и чистила, помажући
драгим бићима осећала је да јој нова снага испуњава сваку
мисао и сваку ћелију. И једног дана као када камен падне у
бару почеше концентрични кругови да се шире од центра ка
њеној несрећи. Нела се нагло пови и побледе, као да капи
крви нема у њеном телу. Упутише је лекари после краћег ис-
питивања на радиологију, где после биопсије успоставише
да су малигне израслине на дојкама одавно прешле границу
коју је организам могао поднети. Милован је био уз њу, хра-
брио је и покушава често и неумесним шалама да јој подигне
морал. Говорио је да никад није чуо да тако мале груди могу
направити толики проблем. Она се на силу смејала и храбри-
ла се тиме. Конзилијум донесе одлуку да је ампутација једи-
ни начин да се спасе што се спасити може.
После неколико зрачења просто као да заспа. Док је Ми-
лован био поред ње у тим тешким часима није одавала особу
која се плаши смрти, само је бринула за судбину ћерке која
је већ била при крају студија. Милован је опет покушао да
сведе на шалу па јој говорио да је њено само да умре и тако
помогне детету, јер фирма има обавезу да запосли дете умр-
лог радника.
Не прође ни месец дана од Нелине сахране умре Сташин
муж. Ту се Милован нађе да помогне. Да Сташа не буде сама
Клара се пресели код ње, данима и ноћима седеле и причале.
Милован је долазио када је могао, трудио се да не покаже
слабост, јер му је болест одузела пола снаге. Баш на дан када
је Нелина ћерка дипломирала заћутала је Клара поред Ста-

74
ше у фотељи. Није била разведена од мужа прељубника, који
показа сву бездушност и у том часу, јер не дође на сахрану.
Сташа је рекла Миловану да је Клара тражила да се сахрана
обави без верских обреда и обележја. И да се код узглавља на
гробу постави мања камена плоча на којој би писало њено де-
војачко презиме и име, година рођења и година смрти. Има-
ла је код Сташе довољно новаца за пристојну сахрану. Мило-
ван се потрудио да Кларина последња жеља буде испуњена
до најситнијих детаља. Гробно место је обложено црним мер-
мером, преко кога је постављена плоча, а на њој су биле две
вазе од црвеног мермера на које се наслањала камена табла,
на којој је писало све што је добра Клара навела у скромним
жељама.
Тек што је јесен почела давати лишћу загасите боје, по-
звали су Нелину ћерку на посао. Милован је отишао да обра-
дује Сташу. Затекао је откључана врата, ушао је тихо да је не
узнемири ако је заспала. Сташа је седела у фотељи као да је
жива. Мишићи су се у смрти опустили па је она некадашња
лепота вратила лицу давне обрисе. На столу је била повећа
коверта на којој је писало: За Милована, отворити после моје
смрти. Обавестио је полицију, они су позвали дежурног су-
дију, који је отворио коверту и записнички је констатовано да
оставља Миловану новац да подмири трошкове њене сахране.
Судија му је уз признаницу предао коверту на којој је писало
његово име. Са тим новцем је сахрано Сташу у породичну
гробницу поред мужа и синова.
Позвали су га у суд двадесетак дана после Сташине смр-
ти. У коверти је био оверен Сташин тестамент који је као све-
док потписала Клара и комшија из суседне куће. У тестамен-
ту је стајало, да при здравом разуму и честе савести кућу и
све у њој оставља Миловану. Када је чуо садржај тестамента
морали су му донети чашу воде. Није га узбудило сазнање да
му је припала прелепа вила о којој само могао да машта. Ја-
вила му се слика како Сташа и Клара седе малтене наслоњене
главом о главу и како помињу његово име док смишљају са-
држај тестамента.

75
 Без имало премишљања са градским властима направио
је договор да кућу као Сташин дар, поклања заводу у коме
је боравио Милан и у који је отац водио њега, онда давно у
неразумном дечачком времену. У том уговору градска власти
се обавезала да преузима трајну обавезу плаћање закупнине
и одржавања Сташине гробнице, Нелиног и Клариног гроб-
ног места. Градски архитекта је преуредио кућу и у њеном
простору, по инструкцијама завод направише четири засебне
стамбене јединице. У њих су смештали штићенике завода за
незбринуту децу, када дође време да се осамостале. Мило-
ван је Сташин клавир, библиотеку у којој би око две хиљаде
књига и дванаест стилских столица поклонио као Сташин дар
дому културе и библиотеци у свом селу.
Миловану западе тешка улога, мораде још неко време
живети у овом чуду што га други људи животом зову. Често
му њих три свраћају у снове, дођу заједно, чак му се чини
пре него га сан савлада, дођу некад редом како су се упозна-
вали, а некад смрт одређује редослед. Дођу насмејане, када
их замишља, а када их сања оне су лепе и младе, безбрижне
као оно некад у времену пре несрећних догађања, дођу свака
пре своје невоље, а њему дође да свисне од силне тугу јер зна
да га лажу, када му говоре да су срећне тамо где су. Шета са
њима и шале се као оно давно када су сви били живи. Себе
не сматрам живим човеком, осећа да више припада њихо-
вом постојаном свету и времену, него овом где се нико ни
са најрођенијим не дружи. Теши се тиме да ће им се ускоро
придружити и да ће опет као некад шетати по њиховом свету
које оне хвале, хвале га, а он им верује, јер памти године у
којима не би преког погледа, ни ружне речи.
- Ипак смо ми били некакав лепи фелер - често је себи
говори гледајући на дешавања око себе...

76
 Војислав Воки Ерцег

ДИВЉАЧ

Павиљон бр. 9

Након што сам од октобра прошле, све до средине марта

ове године, где сам захваљујући једној такозваној стипендији
за младе писце боравио најпре у Измиру, у дистрикту Бор-
нова, а потом у Хераклиону, на оствру Криту, где је, између
осталог, требало да завршим рад на мојој другој књизи, по
повратку у увек бесну Босну, усред и услед пандемије корона-
вируса, ставио сам се на располагање једном од оних волон-
терских удружења која су оформљена у склопу кризног шта-
ба за сузбијање пандемије, надајући се да ће ме, због мојих
још за време студија стечених квалификација и препорука
упутити и распоредити на место, где бих могао да бринем о
старијим особама, што сам у том тренутку сматрао нужним,
па ипак сам упућен – јер сам се пријавио у последњи час –
на Одељење за ургентну психијатрију, о којем у том тренутку
нисам знао ама баш ништа и о којем сам имао само маглови-
те представе и, наравно, предрасуде. Наједном је Медитеран
и стварност мог рукописа и рукописâ, заменио го и нестваран
амбијент Одељења за ургентну психијатрију које је у ствари
једна обична уџерица, окружена истим таквим или сличним
уџерицама, дакле, другим одељењима, где су махом смеште-
ни они људи с којима се, под изговором новинарске тобожње
беневолентности и обавезе и професије наслађује црна хро-
ника, и последично – ми – читаоци црне хронике. Уистину и
ови шиљци, окренути увис, и ограда и сама кућица изгледају

77
тако мучно и кобно као што могу бити само болничке и там-
ничке зграде, али се према њима не креће, нити се у њих ула-
зи с осећањем некаквог реда с којим, пред чињеницом једне
тако опскурне теме, приповедач, попут Чехова, жели да вас
умири и који, показујући својом сигурном руком, меланхо-
лично дозива читаоца да: „Ако се не бојите да вас коприва
не ожари онда кренемо уском путањом која води ка кућици,
па да видимо шта се у њој ради”, већ се пред напукло стакло
замандаљених врата где су смештене собе пацијената, која
се налази лево од такозване пријемне амбуланте, долази с
осећањем вртоглавице, in medias res, а први утисци што вас
чекају при уласку на Одељење, на исти се начин вртоглаво
утискују и хрупе у вашу свест; овде, у месту где су машта и
имагинација строго контролисане, смештени су и они које
можда свакодневно виђамо и с којима смо били или ћемо
бити у свакодневном контакту, наравно, под условом да су,
неким чудом, избегли да за цео свој живот буду обележени
етикетом бившег пацијента Одељења за ургентну психија-
трију; заиста свако, али увек и само против своје воље, што је
донекле и мој случај, може да залута а да се и не запита шта
ради овде, у бараци, павиљону, број девет.

Улазак
Како такозвани техничари и друго медицинско особоље
и такозвани фиксатори с правом нису имали поверења у нас,
волонтере, мој први задатак састојао се просто у томе да јед-
ном шездесетогодишњаку, извесном Гужвићу, помогнем да
се придигне из кревета, отпратим га до тоалета, наместим
му и затегнем постељину и побринем се да Гужвић, у тренут-
ку када ја излазим из собе, и не помишља да изиђе из собе и
да се још налази у свом кревету, те да увек и само усмено о
томе известим медицинског техничара, који на основу мог
извештаја подноси извештај свом надлежном. Седам, четр-
наест или двадесет и један дан, а ређе четрнаест и готово ни-
када седам дана, пацијенти проводе на Одељењу за ургентну
психијатрију и реч излаз и излазак овде су светиња; улазак
је, међутим, ускраћен једино оном лекару, тачније начелнику

78
једног другог одељења, извесном Танасковићу, чију цитру и
звуке цитре чујемо из удаљености, са другог одељења, према
томе, друге бараке, оне за афективне поремећаје. Лекар Та-
насковић, који тврди да је дугогодишњи члан тамбурашког
оркестра Веселин Маслеша из Бањалуке, где наводно свира
басприм, што му из разлога који ће и мени врло брзо постати
јасни, нико не верује, убеђен је да његова цитра и сонгови које
на својој цитри изводи повољно делује те смирује болеснике,
а истина је, међутим, да његова цитра и музика и све што он
са својом цитром подузима, само узнемирава болеснике; када
се на одељење ушуња са хармоником, коју понекад, уместо
цитре, закачи на прса и носи са собом и када своју хармо-
нику раскрили, болесницима једино преостаје да се дадну у
бег од лекара Танасковића. С обзиром шта лекар Танаско-
вић ради са својом цитром или хармоником, њему је улазак
на Одељење ургентне психијатрије трајно ускраћен, наравно,
све док на одељење долази са својом цитром или хармони-
ком. Мој други задатак састојао се у томе да проверим да ли
лекар Танасковић долази са својом хармоником или цитром,
или не, да ли долази у својству лекара или у својству музи-
канта који узнемирава пацијенте и према томе, да ли да лека-
ру Танасковићу ускратим или омогућим улазак.

Белешке
„Јутро се вуче по одељењу као да га је ноћ злостављала
и докраја исцрпла и исцедила.” Док прелиставам бележни-
цу и читам белешке које сам почео да водим по доласку на
Одељење за ургентну психијатрију, стоји написано да је било
јутро, нешто после шест. Сада, у свакој соби, на мушком и
женском крилу одељења, смештена су по два-три болесника
у свакој соби – па упркос тому, сви се чине непоколебљиво
усамљени, чак и када цеде речи и причају једни с другима. У
бележници, наилазим на опис, бар покушај описа, несрећног
Косте: „Закопчан до грла у црни жакет, као да обуздава кашу
мишића и ткива и костију. Када наједном, надоле повуче зип-
ку рајсфершлуса и раскопча се, запахне воњ зноја; то чини
да би показао крст који му виси испод врата, моли да се тај

79
крст целива. Прича с напором, дише тешко, храпаво, и док
дише мехур слине из носа непрестано се увлачи и надувава
као прозирни балон. Проматрам га. Током доручка, устима
приноси неољуштено јаје и загризе га.” Сада је Коста поно-
во на одељењу. Пре јутарње визите увек се нађе један или
више неспавача по собама. Ујутру, они седе на рубу кревета
и отечени од несанице, пиље у под, па и ако легну наузнак
или на бок, они још само траже ћошкове соба да у њих наста-
ве да пиље. Коста, који је, током мог боравка, по трећи пут
примљен на Одељење за ургентну психијатрију – сада – седи
на рубу кревета и пиљи у угао собе; „Здраво, Коста”, довикнем
му, знајући унапред да Коста неће отпоздравити. „Не виђам
да болесници стану или стоје покрај прозора, испреплетених
густом мрежом која чини порозну решетку причвршћену на
сваки прозор”, пише у бележници; призор напољу је уисти-
ну одбојан, али ипак, док обилазимо собе и, према упутстви-
ма лекара, са техничарима, припремамо визиту, проматрам
како су јесењи дани обојили врбе и кестенове и липе и чекам
да сунце изненади када сасвим искоса продре у собе одељења.
У бележници стоји написано: „На зидовима соба још се само
гибају сенке решетака које цвиле са зида на зид.” Пре јутарње
визите, гурам медицинска пладањ-колица на којима су бочи-
це са лековима са именима пацијената исписаним фломасте-
ром на смећкастом ханзапласту; техничар, потом, наређује
пацијенту да отвори уста како би се уверио да је уистину
попио и прогутао своју терапију. „Болесници неретко не са-
рађују и ниси вољни да отворе уста, техничар, потом, понесен
свом својом механичком несвешћу, навлачи латекс-рукавице
и приморава га да прогута коктел таблета.” Током јутарње
визите проматрам како лекари проматрају болеснике и, при-
родно, како болесници проматрају лекаре; „свет психијатрије
проматра свет умоболника и тешко се одупрети утиску како
је свет психијатрије – свестан – да није ни од какве помоћи
свету умоболника, као што и свет умоболника – само несвес-
но (реч несвесно, подвучена у бележници) – зна да од света
психијатрије нема никакве вајде. (Реч – вајде – прекрижена,
изнад дописано: користи.) На једној другој страници стоји

80
написано: „Сви се упињу, покушавају да се одупру деловању
лекова, али се стровале у кревет пре друге терапије, у два
часа после подне”, а након неколико искрижаних и нечитљи-
вих страница стоји: „Данас: први ужас. (Именица ужас зао-
укружена). На дугачком ходнику према светлости излазних
врата која воде у такозвани парк за рекреацију и слободне
активности, четвероношке (реч: четвероношке, прекрижена)
база старац на рукама, на лактовима, на коленима, као псето
(реч псето, прекрижена); у поткошуљи је и умрљаном доњем
вешу. Прољев се слева низ обешене бутине и смежурану кожу
и капље док се усахли мишићи грче у напору. Иза њега је,
на поду, остала пругаста пиџама и једна чарапа, док се друга
вукла за њим. Пожутело стопало. (Последња реченица пре-
крижена).” Сада, међутим, знам протокол, процедуру, тада,
нисам, сада знам да сваког тренутка, можемо да очекујемо
да ће некога да доведу санитетским возилом, најчешће, на-
равно, у пратњи полиције; тада, долази до опирања и грчења,
до крњих и напуклих речи и увреда и хуљења која закратко
одзвањају у ходнику одељења. „Најжучнији, они најузнеми-
ренији болесници који, дакле, пружају највише отпора, први
су приковани лековима за кревет и једва се крећу и вуку од
собе до такозване друштвене просторије.” Неколико страни-
ца даље, у бележници стоји: „Па чак и они које овде упуте из
геронтолошког центра или из других старачких домова или
их њихове обитељи, јер више немају снаге, а можда ни воље,
да брину о још само на деменцију упућеним егзистенцијама,
остављају овде, на Одељењу за ургентну психијатрију, да уз
благослов лекара и медицине, њиховим телима надаље рас-
полажу искључиво друге и туђе главе – но са њима је свака
препирка кратког даха, они само слуте да се можда налазе у
месту на којем не би требало да се нађу.” Предвече, сви су у
друштвеној просторији где се пуши и где сви пуше тако бор-
бено и тако упорно, да је дим испод великог стола око којег
су окупљени, готово непомичан, као бачено ћебе. Сви су пре-
пуштени јединој стварности која им је преостала и на коју се,
као и ми, морају, привикавати, и напокон, привикнути; игра
се мице. Увече, имам времена да се бавим белешкама. Бе-

81
лежим датум и дописујем: „Одупрети се привикавању.” (По-
следња реченица, прекрижена).

Излазак
Како је санација ограђеног простора што се овде означа-
ва речју парк (који је предвиђен за такозване слободне актив-
ности и рекреацију душевних болесника), због такозване сме-
не власти обустављена, а под изговором пандемије корона-
вируса, техничари и фиксатори и друго медицинско особље,
па и ми, волонтери, данима смо били приморани, јер нам
ништа друго није преостало, да пацијентима само обећава-
мо такозване слободне активности у врту, знајући да се под
кринком тих обећања, зарад нашег комфора, крије ништа
друго до најобичнија лаж и химба, у друштвеној просторији
однедавно влада узнемиреност па и они пацијенти, за које та-
козвана струка мисли и верује да за њих још има наде, дакле
болесници који су на одељење смештени због злоупотребе ал-
кохола или наркотика, а најчешће због злоупотребе алкохола
и наркотика, према томе, људи који још увек могу и способни
су да гласно протествују и расправљају и нагађају зашто им је
излазак ускраћен и онемогућен, у једном тренутку заиста су
почели да угрожавају и узнемиравају и тиме нарушавају гроз-
ничави мир који влада на Одељењу за ургентну психијатрију,
а пре свега оне пацијенте, који бауљају ходницима одељења,
оне несрећнике који се крећу и ходају и седају и устају на
начин као да су починили некакав преступ и који, ако су се
икада смејали с разлогом, сада се смеју без икаквог, па и
најмањег разлога. Све чешће, тај се тужни скуп нагурава и
стоји покрај бочног излаза и сатима гледа напоље у го и пуст
призор изван Одељења за ургенту психијатрију, или пак стоје
код оног излаза са вишеслојним заштитним стаклом, чије су
унутрашње стране напукле и напрсле и који гледа у хол и на
врата пријемне амбуланте. Они не могу да својим речима и
артикулисано, кажу како желе да изађу напоље, већ стоје и
главом лупкају о стакло излазних врата на која, с времена на
време прислањају дланове. Један тридесетогодишњи техни-
чар, с којим ме данас веже чврсто пријатељство, будући да

82
је уистину саосећао са, како их је називао, мојим лудацима,
којима је, како је сам рекао, служио, и којима је, у шта сам
се и сам бескрајно много пута уверио, уистину служио, су-
спендован је и убрзо након тога отпуштен са посла, јер у сво-
ме поступку није видео ништа погрешно, наиме, у тренуци-
ма кризе, која се тицала свих нас, а која је посебно деловала
на пацијенте, тај је техничар, упркос изричитим забранама
– отворио врата – и позвао и поименице прозвао сваког па-
цијента да изађе напоље, дакле у врт за слободне активности
и наједном, сви су, заиста, и изишли из својих соба, прво у
ходник, где су се кратко задржали, слушајући и одмеравајући
речи техничара, мог пријатеља, док извикује њихова имена и
охрабрује их да изиђу, а онда су, у пругастим пиџамама и ка-
рираним папучама, педаљ по педаљ, кренули полако, вукући
своје ноге према излазу и излазним вратима, али први који је
дошао до излазних врата и до излаза, застао је, окренуо се и
полагано упутио натраг, ка својој соби, што су, потом, учини-
ли и остали.

Дивљач
У рано јутро, у возу за Сарајево, одакле треба да летим
за Истанбул, а онда, након кратког преседања на аеродрому
Сабиха Гокчен, за Измир, Смирну, с осећањем некога ко се
враћа, а не попут некога ко одлази, мрзим загушљивост и за-
сићен зрак у купеу воза набијеног путницима, који дуго вре-
мена касни са поласком; безуспешно покушавам да се оду-
прем сећањима на свакодневицу Одељења за ургентну пси-
хијатрију. Док проматрам смирено лице човека са брковима
наспрам мене, који покушава да заподене разговор са мном,
присећам се Гужвића, о којем сам данима бринуо, данима
је преклињао да му се донесе – dilacor – лекари и друго ме-
дицинско особоље, свакодневно су му обећавали такозвану
корекцију терапије, све док Одељење за ургентну психија-
триjу није напустио у црној врећи. Док чекамо да воз крене,
човек наспрам мене, из неког разлога каже: - Овде постанеш
пародија самога себе - потом се смеје и дода, као коментар
нечег претходног што ми је причао а ја нисам успео да чујем

83
и саслушам: - Ја сам погрешан човек за овај погрешан свет,
- искрсне слика Косте – једно је вече ушао у собу где су били
смештени волонтери и ко зна колико дуго стајао изнад мога
кревета, тврдећи да се моли за моју душу. Наслоњен главом
на прозор, након што је воз кренуо, једним крајичком свест
– као да је збрајала – сваки дрхтај; лепљива седишта, осећај
лепљивих наслоњча у купеу воза, лепљива сећања, схватам
да не примећујем, да не обраћам пажњу на призоре што нам
иду у сусрет како воз клопара, па и када воз нагло стане, моја
свест као да је прикована за сећања на Одељење за ургентну
психијатрију. Будући да сам путовао такозваним брзим, а не
путничким возом, било је крајње необично када се зауста-
вио недалеко од рудника лигнита, такозваног смеђег угља, у
Станарима – то је пејзаж, ионако мучан и виолентан – који
се додатно гуши у сепси тамошње термоелектране. Тек тада
сам, дакле недалеко од рудника у Станарима, у возу, схва-
тио и открио да у мојој свести, потпуно затворено, постоји
сећање о девојци, мајци двоје деце, које је, исто такло нагло,
почело да се отвара: двадесет и један дан, та је девојка, мајка
двоје деце, која је покушала да одузме себи живот, тако што
се бацила под аутомобил који је јурио уским улицама Стана-
ра и упркос великој брзини нагло и на време зауставио и за-
кочио, провела на Одељењу за ургенту психијатрију. Упознао
сам је када јој је у посету дошла мајка – због протокола; због
могућног, поновног самоозлеђивања, мој задатак састојао се
у томе да детаљно прегледам саржај торбе са намирницама
које је мајка донела својој кћерки, а потом да, мајку уведем
у друштвену просторију, где ју је кћерка већ чекала. Шта се
десило и како је било могућно да, с обзиром да нама волон-
терима, као и техничарима, није било дозвољено да оства-
рујемо било какве конакте са пацијентима, заиста упознам
ту девојку, да чујем њено име, да се рукујем с њом, да с том
девојком, мајком двоје деце – до касно у ноћ – након вечерње
терапије, разговарам и да халапљиво слушам; и како сада не
успевам, да се сетим ни њеног лица, ни њеног имена, али,
док мислим на ту девојку, мајку двоје деце из Станара, ути-
сак нежности, крхак утисак покрће моју свест: покушавала

84
је, док је разговарала са мном, сумира како изгледа живот
са двоје деце километрима удаљен од цивилизације. (Реч
цивилизација, није била реч коју је употребила). Након тога
улагала би напор да обрисе свога живота, што је скицирала
преда мном, надопуни појединачним сликама и ситуацијама
и фрагментима; иако нити једног тренутка није споменула
реч самоубиство, чинило ми се да сваким суновратним кора-
ком који је са своје двоје деце правила у причама које ми је
приповедала, незаустављиво иде према речи – самоубиство;
свога супруга, оца њене деце, без трунка горчине, штавише,
крајње резигнирано, назвала је пијаним батинашем, и то, ако
се не варам, само једном, само једне прилике, на основу чега
сам јој веровао и поверовао, сигуран да би понављање и сва-
ко поновно појављивање речи пијани батинаш, деловало на
моје поверење и умањило га. Штавише, сада у ствари више
нисам ни сигуран да је употребила речи: пијани батинаш, то
је слика, помислио сам, коју сам ја створио, слика коју је моја
свест произвела. Када се први, односно други пут порађала,
ходала је три километра до аутобуског стајалишта, а шта јој
се дешавало у породилишту, боље да не прича, причала је;
њена свакодневица састојала се од удаљености, увек удаље-
ности, никада приближавања – време које јој је било потреб-
но да, пешице, одведе децу до сеоске школе, време које јој
је било потребно да, пешице, оде по намирнице, време које
јој је било потребно да се, пешице, врати са намирницама,
време које јој је било потребно да се позабави намирницама,
време потребно да оде по децу у сеоску школу и према томе
да децу из школе врати кући, наравно пешице, и напокон:
време да се позабави свим прљавим вешом и време потребно
да успава и време потребно да пробуди децу за школу, све
је, помислио сам, водило управо овде: у ствари, тамо, где
смо се – тада – налазили, дакле на Одељењу за ургентну пси-
хијатрију; наједном би, у свему томе – наизглед обичном, а
у ствари запањујућем – искрсла сцена док улази у један од,
како су их некада називали, гранапа, километрима далеко
од куће где живи, испред којих седе сељаци и локални лов-
ци и пију пиво отварајући пивске флаше упаљачем; из такве

85
би сцене искрсле ласцивне речи које јој добацују док улази
у трговину. Причала ми је, даље, да је једна ствар сигурно
гора: присуство, односно, одсуство њеног супруга, оца њене
двоје деце. Сада, док воз стоји недалеко од рудника у Стана-
рима, мислим на ту девојку, мајку двоје деце; данима сам,
можда, након што је напустила одељење, када је обећала да
се овде више никада нећемо срести, мислио на њу, а онда је
моја свест одлучила да то сећање потисне. Док је воз стајао
и док сам посматрао час буњишта, час стрњишта, и док ми
је поглед прелетао по раштрканим кућама недалеко од руд-
ника лигнита, рудника такозваног смеђег угља у Станарима,
док сам проматрао узнемирујући предео који се гушио сам
себи, као да сам чекао да се однекуд појави девојка, мајка
двоје деце. Воз је стајао, јер се у локомотиву забила најве-
роватније срна које су тамошњи ловци, као што је познато,
сваке године ловили, неовисно да ли је сезона лова на дивљач
отворена или не. Малим пијуцима, машиновођа и кондуктер,
раскрчивали су и рашчишћавали пругу. Очекивало се да воз
крене кроз пола сата, најдаље, како је рекао кондуктер који је
пушио цигарету и у сасвим необавезном расположењу сми-
ривао путнике, будући да за њега није било пијука којима би
чистио пругу од раскомадане, како је рекао, највероватније
дивљачи.

86
 Павле Зељић

ЕГЗОРЦИЗАМ

Лебдећа глава Црног Демона, чељусти растављених у

осмех, лежи испод једног града. Нико у причи још не зна за
то, тек слуте, јер то је тајна коју сам у поверењу одао, те и ви
читаоци, бар накратко, можете оставити по страни, ако вам
је воља, ту појединост. Придружујемо се Марковић Светозару
(није у сродству) – за пријатеље свакако Светозар, за старију
родбину Тоза – иначе професор НН катедре. Уредно обријан
човек, лица помало налик на Шостаковича или Рембоа, сва-
како помало сањивог.
Налазимо га у елементу – у заносу – у... учионици.
- Могу се купити људи, могу се и уништити људи, али се
не може купити, не може уништити народ, исто као што је
смрт – смрт за човека, али не за живот.
Смели студент, начитан у тој мери да је више свезнајућ
од свог приповедача, са помало пакосним сјајем у очима, без
изузетка у свакој генерацији професоров аргумент оштроум-
но би релативизовао референцом на Прољећа Ивана Галеба,
где тај незнајући-свезнајући наратор, мотивисан неминовно-
шћу сопственог исхода, дође до помисли да је идеја вечности
живота пука фраза, опште место, за човека који се са смрћу
суочава. Тада би се наш професор лагодно осмехнуо, као у
мачевалачком двобоју дочекујући предвиђен замах против-
ника.
- Историја не броји жртве; немојте бркати социолошко
и психолошко – и тада би прешао на своју омиљену хипоте-
зу – о трострукости постојања. Погледајмо како он то образ-
лаже – добијајући црте не предавача, ни ретора, већ глумца
чији Велики Монолог управо долази. Рецимо да постоје само
историја природе и историја друштва. Но ни историја при-
роде не може се схватити као хомогена, јер је из ње настао

87
живот као посебан ступањ њеног развоја. Дакле, три ступња:
физички, биолошки, социолошки.
И ту би стао, или негде другде, на пример, након мета-
форе о згради или кули – инсистирао би да више ступњеве
не треба схватити метафизички као прогресивно узвишеније,
већ евентуално као сложеније, управо због своје нераскиди-
вости и зависности од нижих. Студент би се питао, независно
од тога где је професор стао, какве то има везе са пређашњим,
али би остало на томе.
Ван посла, био је суров према сопственом позирању пред
студентима. „Вашар! Циркус!” – мислио би. Болели су га сту-
дентски дани његовог непромишљеног протестовања, према
чијем све већем изостанку међу младим генерацијама је био
крајње амбивалентан. Сањарио је о бежању од посла, а затим
изгарању у неком опште-кориснијем раду, управо као његов
историјски имењак; а ноћу је сањао свој (стендаловски) сан
о црвеном и црном, што би попримало различите збуњујуће
облике, али најчешћи је усијани ковачки маљ који мрска чуд-
ну црну лобању.
Једном је то и учинио. Квантитет је прешао у квалитет,
рекао би. Као у вестерну, прашина се дизала за точковима
– измаглица усхићења која је постајала зид неповрата. Још
више филмски осећао се видевши – никог и ништа у ретро-
визору. Осетио је изнова ону неиздиференцираност каква је
постојала у претечама ћелије, у прапрецима ткива, када је
живот настајао.
Испред себе је видео, настављајући аналогију са кау-
бојским филмом, одсјај нечег необичног на сунцу, али како
се примицао, облик је све више обузимала црна, а светло је
сплашњавало. Видео је обрисе девојке, младе. Поредећи се с
колегама, био је поносан на своју – пристојност, уздржаност,
примереност – децентност? Видео је, најзад, и палац који је
она држала испружен. Од каубојског, ово је нагло постао ау-
тостоперски хипи филм…
Када ју је примио у кола, она је села позади и желећи да
се упознају, нагнула се на наслоне предњих седишта, а потом
пружила руку. Док се одигравају сви ти конвенционално-ма-

88
нирски чинови – нисмо им потребни за то – допустите да за-
корачимо, накратко, ходом узводно уз овај дан, то јест, како
се он одвијао за непознату девојку. Њено бекство је тростру-
ко: од куће, родитеља и себе. И ништа од тога – чак ни она
сама, јер је себе оставила у соби и успут узела нови идентитет
– није је стигло, већ глад. Она се представила нама познатом
Светозару својим, не мора се рећи лажним, али новоизабра-
ним именом, као Клара.
Свакога је јутра у огледалу виђала своје родитеље, једно
поред другог, са великим, црним, нељудским главама, иске-
жених и јаких зуба у осмеху који се показивао и у очима са
малим, црним кругом у беоњачи. Оне су пекле као зрак кроз
лупу. Инстинктивно би скренула поглед, надајући се да ће
нестати, јер, наравно, ту није било ни злодуха, ни родитеља.
Али периферним видом не би могла пропустити како би се
они некад злокобно играли као прави мали ђаволи, а некада
чупали, гребали, и вриштали, када би крв ударила на њихове
неприродно беле очи и шиштала међу зубима. Отуд одлазак.
Он за то не мора знати. Видела је завесу прашине која се по-
дигла и одлучила да гледа унапред, куда се аутомобил кре-
тао. Куда иде? Пратили су пут, а она је прећуткивала да јој је
одредиште познато. Сунце је већ залазило – све се хладило, и
тиме некако чудно смиривало.
Она је скинула свој округли шешир и спустила га по-
ред себе, откривши кратку косу, црвену, на шта је професор
несвесно реаговао једним: - Хм! - погледавши у ретровизор.
Њој је привукао пажњу чудни, црвени, вероватно скупоцен
оквир наочара које је носио. Клара је полако схватала, већ,
да су црна лица у огледалу била сама смрт, а ово што се сада
дешава може бити некакав препород; а Светозару је сусрет с
неким новим био раван скидању старог завоја са ране. Обоје
су се помало бринули о томе ко је оно друго.
Неосетно је почео разговор, сведен, између њих. Као ка-
бареовски извођачи, да би што уверљивије играли своју уло-
гу, крили су своју прошлост.
- Ето, с посла. Дуг дан.
- Исто, зато идем овим обилазним путем. Дуг и тежак…

89
 Тада је Светозар чуо да се Клара, као од страха, тргнула,
и нагло удахнула ваздух, и погледавши поново у ретровизор,
видео је црну лобању преко њеног лица; а она је, не видевши
га спреда, у његовом одразу видела исто. Први импулс јој је
био да се баци из кола, али одраз ју је мамио, и видела је иза
нељудских очију људски поглед.
Улазили су полако у град. Неко време нису говорили.
Светла других возила, улична светла, прозори станова где
није мрак, понеки билборд, све је, са те извесне даљине, из-
гледало кроз Светозареве наочари као да се прелива једно у
друго, као кроз сузе. Мутни и сладострасни осећај самоће у
вечери. Приближавајући се граду, улазећи у њега, светла су
се разједињавала, и показивале су се бројне тамне траке и по-
вршине између њих. Светозару је било до приче, а Клари до
ћутње, јер је тако увек било, и јер је све, управо зато, водило
овоме. Као повик историје – напред-марш!
Упозорила је његов одраз када је требало да стане, и тада
су дошли до зграде, једног архитектонског неуспеха, пројекта
који је напола довршен и напуштен, чија конструкција пред-
ставља платно за графити-мајсторе. Масивни стубови арми-
раног бетона мрсили су се и преламали као до самог неба.
„Анабаза”, помислио је, професорски, „добар фазон”. Можда
ће поглед надоле помоћи да сажме све у оку које неће бити
бело око демона. До тамо су се пењали, и срели људе од којих
је све до једног она познавала, а он, наравно, никог. Неко је
слушао, а неко свирао; готово сви су нешто пили. Клара је
потом положила главу у крило своје девојке, а Светозар је
до њих сео на бетон забацивши главу. Гледао је ноћно небо и
трепћуће црвено светло авиона који га пресеца.

90
 Огњен Крњаја

КОМИТЕ У ДОБРИ ЧАС

Војници Хонведа у плавим униформама спроводили су
групу од стотинак заробљеника у две одвојене колоне. Упла-
шених лица, уморни и неиспавани, у прљавој и прашњавој
одећи која је заударала на зној, заточеници су тога дана ис-
терани из ћелија општинског затвора у Старој Пазови где су
довођени претходних дана. Били су то ратари, занатлије, тр-
говци и нижи чиновници. Хапшени су на препад по сремским
селима близу границе са Србијом и без објашњења за шта су
криви, затварани су, понижавани и мучени.
Улице вароши беху пусте, чак и када су хонведовци, уз
псовке, увреде и ударце кундаком постројили несретнике
испред зграде затвора на врелини летњег Сунца. Заплашени,
мештани Пазове нису смели да изађу из својих кућа и гледају
тај сурови чин. Нико није смео да подигне главу или пусти
глас плашећи се да зла судбина не сустигне и њега или ње-
гове ближње. Страх и очај испунише људе широм Срема тог
несретног лета 1914. године, што је и био циљ оних који су
терор спроводили.
Прва хапшења почеше још пре објаве рата Србији, одмах
након судбоносних Принципових хитаца у Сарајеву, али нису
била тако масовна. Када је аустро-угарска војска почела да
пристиже на територију некадашње Војне границе и запосе-
да положаје дуж Саве и Дунава, притварање цивила постаде
учестало. Тихим гласом се причало и да су неки стрељани и
вешани без икаквог суда.
Око локомотиве се већ дизала пара када је тужна повор-
ка стигла у железничку станицу. На шинама, чекала је ком-
позиција воза са сточним вагонима на којима врата већ беху
отворена. Из њих је допирао непријатан мирис коњске бале-
ге ког је спарина летњег дана само појачавала. Поред зграде

91
станице чекало је двадесетак хусара на коњима. На перону
беше постројен и шпалир локалних жандaрма на чијим капа-
ма је био утиснут царски грб Двојне монархије.
Постројени у колони по двојица, знојавих лица на која
се лепила прашина што се дизала по друму, затвореници сти-
гоше до самих шина. Уз помоћ жандарма, претећи и псујући,
војници их раздвојише по групама и нагнаше их да уђу у три
вагона.
Један од ухапшених несретника био је и прота Павле Зе-
ковић из Карловчића. Имао је близу педесет година и више
од деценије био је удовац. Мантију и црвени појас није скидао
већ две недеље, од како је ухапшен у свом дому без икаквог
објашњења. Тело му беше слабо услед напорног пешачења по
летњој жези а уста сува од жеђи. Одмах поред, стајао и његов
син јединац Бранко, гимназијски абитуријент. Прота је све
време чврсто држао свог сина за руку страхујући да их у тој
гужви не раздвоје. Преплашен, са очима отеченим од плача,
дечак је гледао око себе као да ишчекује спасење које би мог-
ло доћи сваког часа.
- Оче... - прозборио је једва чујно, промуклим гласом. -
Оче, шта ће се сада догодити?
- Тише, сине... - прошапта прота и очински стисну руку
свом јединцу. - Не бој се.
Када су стигли пред прљаве и сабласно празне вагоне
многи тек тада наслутише да им се спрема најцрња судбина.
Међу затвореницима се тада по први пут тога дана зачу мр-
мљање и тихо негодовање.
- Куш, марво рацка! - продерао се најближи војник у
плавој униформи.
Притрчао је несретницима и неколико њих ударио ша-
ком а затим и кундаком.
- Тишина, матер вам издајничку! - говорио је са јаким
мађарским акцентом.
- Доље главе! Доље марво! Доље, кад кажем! - викали су
и остали хонведовци не пропуштајући прилику да задају још
бесомучних удараца и тако задовоље свој крвави хир.
Бранко Зековић је погнуо главу и тихо зајецао.

92
 - Не бој се, сине - прошапта прота Зековић, али није био
сигуран да ли је то говорио своме сину или самом себи.
Док је чекао свој ред за улазак у вагон, свештеник крајич-
ком ока примети групу нижих официра на перону. Стајали су
тачно испод заставе Двојне монархије које је ту висила. Па-
зећи да не привуче пажњу чувара, прота мало подиже главу и
скупи очи посматрајући официре. Очито задовољни како све
протиче, живо су разговарали и осмехивали се, као да ће им
лично цар за свакога затвореника дати по један златни дукат.
Једини који је својом озбиљношћу одударао од те веселе
групе, беше официр у униформи пешадијског мајора, кога
је прота већ раније видео када су их хонведовци постројили
испред општинског затвора. Он је стајао укочен, са рукама на
леђима, и намршетно гледао у правцу вагона. Лице му беше
глатко избријано, по војнички, а красили су га уфитиљени и
подигнути бркови. Да је уместо плаве униформе, кожних чи-
зама, сабље и еполета носио цивилно одело из чијег џепа вири
златни ланац сата и шешир танког обода на глави, личио би
на једног од оних свињарских трговца који недељом од сељака
откупљују вепрове и возом их шаљу у Будимпешту или Беч.
Мајору тада приђе један онижи, пунији и проћелави мушка-
рац у јефтином оделу и сервилног држања карактеристич-
ног за војне чиновнике. Учтиво се наклонио и почео да чита
нешто са хартије коју је држао у руци, као што управитељ
имања чита извештаје о жетви земљопоседнику код кога је
унајмљен. Ипак, официр као да га није слушао. И даље је гле-
дао у правцу вагона намрштен и замишљен, као да је дубоко
у свом уму разрађивао неки план до најситнијих танчина и
слагао зупчанике опаког строја који је покретао ову људску
патњу и бол.
Када сви затвореници беху укрцани, на дати сигнал вој-
ници затворише врата вагона. Једина светлост допирала је
са малих прозора преко којих беше постављена бодљикава
жица. Поново се зачуше повици официра а затим и писак ло-
комотиве и вагони се затресоше. Тренутак касније, почели су
полако да се крећу. Док се композиција удаљавала од стани-
це, затвореници су могли чути како војници радосно певају и

93
кличу цару Францу и царевини. У свом немом болу, несрет-
ници су слушали песму која се полако стишавала да би на
крају потпуно нестала након новог писка локомотиве.
Сада су већ били далеко од железничке станице. Уз
тутњаву, остављајући за собом густ облак црног дима, ло-
комотива је хрлила кроз равницу ка северу вукући за собом
композицју сточних вагона. Уместо свиња или војних коња, у
њима су овога пута били људи који нису знали ни где иду, ни
да ли ће тамо живи стићи.
Иако су подови вагона били прљави, многи затворени-
ци поседаше. Нико није знао колико ће пут трајати а ноге су
их услед напора већ издавале. Непријатан воњ коњске балеге
свима је парао ноздрве. Свеж ваздух који је продирао кроз
мале прозоре није био довољан да потисне смрад и врућину.
Људи су се гурали јер простор беше тесан за све њих.
Прота Зековић седе на под вагона у самом ћошку и нас-
лонивши се на дрвени зид руком снажно пригрли свог сина.
- Оче, бојим се - рече дечак замуцкујући.
- Не бој се, сине - очински стисак постаде још јачи док
га је другом руком миловао по коси. - Помоли се Господу и
не бој се!
Прота је зачуо шапутање и молитву свог сина, али су га
убрзо надјачали гласови осталих затвореника.
- Аман људи, кажем вам лепо да нас воде на стрељање!
- гостионичар Љуба Ћирић из Купинова, иначе предратни
члан Радикалне странке, имао је најцрње прогнозе од свих.
- Ја сам чуо да нас воде у логор, у Арад - рече трговац
Иван Милутиновић који је долазио из истог села као и гости-
оничар. - Чуо сам кад’ је још у затвору онај фелдвебел каз’о
војницима.
- Јес’, у логор. И ја сам то чуо - додаде још један затво-
реник.
- Откуд’ ти то знаш, Иване?! - упита бесно Ћирић. - И
кад’ си стиг’о да чујеш?!
- Служио сам у уланерској регименти у Сегедину и знам
маџарски - одговори трговац.
- Чуо сам кад’ је фелдвебел каз’о.

94
 - Хм, па кад’ знадеш што ниси лепо приупит’о гос’н фел-
двебeла да каже што си у’апшен? - фркну подругљиво гости-
оничар. - Да ти каже онако ортачки...
- Мани се шеге, Љубо - огласио се и Иванов старији брат
Милан, такође трговац.
- Да су ‘тели да нас стрељају већ би то учинили! Не би нас
мет’ли на воз и отпремили!
- Зашто би нас стрељали, за име Бога? - упита гласом
сломљеног човека Стеван.
Грађин, општински бележник из Михаљеваца. Погнуту
главу придржавао је обема рукама.
- Ја никад ништа нисам рђаво казао ни против цара ни
против Иштвана Тисе, а камоли да сам штогод лоше против
државе радио! Ја радим као општински бележник...
- Не маре они ни ко си, ни шта радиш - рече Љуба Ћирић
одмахујући главом. - То те сад’ неће спасти!
- Вас господине Ћирићу, ако су ухапсили то може бити
само због вашег радикалског определења - бележник сада по-
диже главу.
Очи му беху закрвављене а у гласу му се осећала нека
срџба коју нико није приметио претходних дана. Као да је
желео да окриви гостионичара из Купинова за сопствену не-
срећу.
- То што сте годинама причали у вашој биртији против
цара и државе свима нам се обило о главу. Ја сам цара верно
служио и увек сам био лојалан поданик...
- Море, видићете и твој цар и ти кад’ вам геџа пређе
Саву! - дрекну Ћирић. - Сам’ да ми је да то доживим! Па да
питам хонведовце ‘ди ће ондак бегати, матер им њину! Нас
прогоне јер смо Срби, то нам је једини грех!
- Право вели Љуба! - огласио се и Рада Курјак, ратар
из Купинова који је увелико прешао педесету. - Ето, мене
злотвори у’апсише и изубијаше на правди Бога.
Дебели ратар хтеде још нешто рећи али болно јаукну и
пресамити се, хватајући се за леви бок где је задобио ударац
кундаком. Потом је скинуо шешир танког обода и обрисао
зној са чела рукавом прљаве кошуље.

95
 - И мене су Маџари грдно изубијали к’о и Раду! - зачу се
један глас из другог ћошка вагона. - И псовали су ми матер
рацку!
- И ти си њима псов’о матер, и то пред свима кад је убијен
Фердинанд! - одговори му други. - Због так’и к’о што сте Љуба
и ти, и моја ће деца остати сирочад!
- Аман, људи, маните се свађе! - покушавао је да их уми-
ри разумни трговац Милан Милутиновић, али узалуд јер су
страх, очај и гнев говорили из људи.
Расправа се наставила још неко време о томе каква их
судбина чека на крају пута и ко је крив што су ухапшени.
Међутим, прота Зековић их више није слушао. Грлио је и
даље свог сина и молио се у себи за њихово спасење.
Композиција је одмицала кроз равницу у којој су се
смењивала поља покошеног жита и тамно зеленог кукуруза.
Оно мало сунчеве светлости што је допирало споља нестаде
и унутрашњост вагона потпуно прекри тама. Дан се завршио.
Наступила је дуга и тамна ноћ. Свака расправа и јадиковање
престаде а гласови људи су се полако стишавали. Као да је
доласком ноћи нестала и последња нада и као да су се и они
најупорнији помирили са несретном судбином. Могли су се
само чути болни уздаси и понеко јецање. Споља, допирао је
звук шкрипања шина и кретња вагона, а локомотива би се
повремено огласила новим писком када би пролазили крај
насељеног места.
Савладан умором и бригом, млади Бранко Зековић је за-
спао у очевом загрљају. Иако га је сваки део тела болео, прота
није могао да заспи. У тами вагона, пред очима су му навира-
ле слике од тренутка када га је задесила ова несрећа. Несрећа
која се спустила са севера попут градних облака што изнена-
да, у сред лета, сруче свој ледени товар по житним пољима.
Сетио се несретни прота оног дана када му је наређено
да црквеним звонима разгласи објаву о мобилизацији а кас-
није и објаву рата Србији, и када су прве трупе стигле желез-
ницом са севера и почеле да запоседају положаје дуж Саве.
Једног дана, обесна солдатеска је упала у његову кућу и при-
творила га заједно са сином, без икаквих доказа. У малој соби

96
у којој беху затворени, стално су улазили припити хонведов-
ци и пред сином га чупали за браду, уши и нос, оптужујући га
да је српски шпијун и симпатизер комита. Фелдвебел риђих
бркова и обрва, пљувао је у слику његове покојне жене и пре-
тио да ће га стрељати са сином у црквеној порти.
Седмог дана заточеништва потерали су их обојицу у
општински затвор у Шимановце а у њихову кућу се уселио
генерал Густав Алмаши, који је надгледао распоређивање ау-
строугарских трупа у доњем Срему.
У Шимановцима им придружише притворене ниже чи-
новнике из Михаљеваца па их потом хонведовци све скупа
потераше у Ашању. Испред њих је, према Сави, ишао један
пук војске. Августовска врућина беше ужасна а прашина по
путу толика да се пук војске једва видео. У Ашањи, све по-
хапшене су стрпали у затвор и ту им придодаше таоце који су
тога дана ухапшени у Купинову. Сутрадан, потераше их све
за Стару Пазову.
У тих пар дана, прошао је несретни прота готово педест
километара по најгорем Сунцу, без воде, купајући се у зноју и
гушећи се у друмској прашини. Преморен, неиспаван, прљав,
гладан и жедан успут је примао ударце, трпео увреде и псов-
ке. Правдање и порицање оптужби беше узалудно јер ништа
није могло да умири солдате разјарене након сарајевских хи-
таца и убиства престолонаследника Фердинанда.
Ипак, све време највише је страховао за живот свог сина
јединца. Схвативши да милост и разум није могао добити од
смртних људи, непрестано се молио Богу за спасење. Молио
и преклињао. И сада, док су седели у вагону окружени уне-
срећенима и униженима, прота је грлио сина и привијао га на
своје груди, снажно и очински, као да се плашио да му сваког
часа може измаћи.
- Не бој се, сине - прошаптао је једва чујно и пољубио га
у чело.
Прота је заспао тек пред зору. Из сна га је тргао писак
локомотиве и гласови осталих затвореника. Подигао је главу
и видео да се неколико људи гура поред малог прозора вагона
кроз који је допирала сунчева светлост. Освануо је нови дан.

97
 - Улазимо у неки град! - рече трговац Иван Милутино-
вић. - Ено кућа!
Сада се и остали затвореници придигоше и кренуше ка
прозору.
- То је железничка станица, зацело смо стигли у Арад! -
повиче трговац који је нагињао главу на прозору колико год
је могао од бодљикаве жице. - К’о да воз успорава...
- Сад’ ће да нас истерају напоље и да нас стрељају! - Љуба
Ћирић није ни могао да се пробије до прозора.
На те речи у вагону настаде жамор и негодовање.
- Ћут’, тише! - прекиде их старији Милутиновић - Чује се
нека музика.
- Каква музика сад’, Бог с тобом - огласио се неко из угла
вагона.
Тада у вагону настаде мук. Сви затвореници се умирише
и сви начуљише уши. И заиста, убрзо су сви могли чути музи-
ку коју је свирао неки оркестар као и грају већег броја људи.
Те звуке нагло прекиде гласно шкрипање кочница воза.
- Аман људи, та ово није Арад! Ово је Сегедин! - усклик-
ну Иван Милутиновић.
- Какав сад’ Сегедин?! - повиче више гласова у исти мах.
- Зар ниси каз’о да идемо у Арад!?
- Та, служио сам о’де војску у уланерској регименти!
Препознајем станицу, ово је Сегедин!
Музика је постајала све гласнија а сада су се могли јасно
чути и повици и радосно клицање. Људи у вагонима премре-
ше. Сви су се питали одакле долази та музика и шта се збива.
Композиција стаде. Неко од затвореника који су стајали по-
крај другог прозора викну - Војска!
Као по команди сви се удаљише од прозора и врата а на-
пољу се зачуше гласови и војне наредбе на мађарском.
- Оче, шта ће се догодити? - упита Бранко свог оца поди-
жући уплашени поглед.
Прота је погледао у сузне синовљеве очи и на уснама му
се развуче благи, очински осмех.
- Не бој се, сине - прошапта још једном и пољуби дечака
у чело.

98
 Врата вагона се нагло отворише уз гласно шкрипање. На
улазу је стајало неколико наоружаних војника у плавим уни-
формама. Код свих затвореника стрепња и страх досегоше
врхунац. Сви задржаше дах чекајући шта ће даље бити.
- Kifelé! Kifelé! - дрекуше војници показујући руком да
сви изађу напоље.
Невољно, људи изађоше из вагона. Војници су их удара-
ли кундацима и терали напред. И затвореници из друга два
вагона беху истерани напоље и постројени. Уместо стрељач-
ког строја на перону је стајала гомила света. Свирала је лихт
музика и циганске музичке банде. Свуда унаоколо били су
разапети царски и мађарски барјаци.
Мушкарци беху свечано обучени и закићени цвећем а
младе девојке у широким сукњама и црвеним чизмама игра-
ле су чардаш вртећи се као чигре. Све је изгледало као народ-
но весеље. Насупрот масе која је играла и певала у радосном
заносу стајали су несретници из Срема, прљави, необријани,
сломљени од умора и батинања, пребледели од глади и стра-
ха. Песма и музика за тренутак престадоше. Окупљени народ
је радознало гледао у придошле затворенике.
Из групе официра који су стајали са стране издвојио се
један млади хаубтман и стао испред постројених Сремаца.
Прешао је погледом преко њих са изразом гађења на лицу а
потом се окренуо ка маси људи. Обратио им се на мађарском.
Иако није добро чуо све, прота је успео да разуме неколико
речи.
- Браћо и сестре... до кајзеровог рођендана рат ће бити
готов... наша храбра војска је победила Србију... ево доказа,
ово су озлоглашене српске комите из Мачве који су напали
нашу царевину!
Те речи наиђоше на опште одушевљење окупљеног на-
рода. Неколико младића у скромним и одрпаним оделима
који су, чини се, све време чекали сигнал са стране, приђоше
групи затвореника и почеше да их гађају трулим парадајзом
уз гласне псовке. Одмах затим, младићима се придружише и
остали. Из масе људи полете неколико каменица и одломље-
них цигала. Људи и жене су несретнике обасипали псовкама,

99
увредама и клетвама. Многи су у њиховом правцу пљували
са гађењем.
До тада, сви ти људи су о страшним српским комитама
читали само у пропагандним новинама или су слушали при-
че о њима од када је Србији објављен рат. Сада су их први
пут могли видети уживо, што беше доказ да њихова цар-
ско-краљевска војска побеђује мрског непријатеља далеко на
југу.
Изненада, поново поче да свира музика и поново маса
паде у талас националног блаженства и задовољства. Поно-
во песма, весеље и чардаш. Шешири и капе су летеле увис,
махало се барјацима и урнебесно кличало цару и домовини.
Заробљени Сремци посматрали су то све у чуду. И они који
разумеше речи младог официра и они који нису.
Штитећи свог сина обема рукама, као да га неко може
сваког часа отети, прота Зековић је приметио да међу гру-
пом официрма на перону стоји и онај пешадијски мајор из
Пазове. Изгледа да је путовао са њима у истом возу. Стајао је
укочено, са рукама на леђима али овога пута на лицу му се
видео задовољан, победнички осмех. Видевши тај осмех про-
та поново погледа у масу која је радосно певала и играла а
затим поново у мајорово лице. И свештенику тада беше јасан
план који је кован од самог почетка.
Ту на перону железничке станице у Сегедину поклопио
се и последњи зупчаник опаког строја а последњи делић беше
уграђен у мозаик апсурда. Сви затвореници из Срема који су
похапшени на препад и без икаквог основа, потом мучени и
изгладњивани, доведени су на север како би цивилном ста-
новништву били представљени као комите српске војске који
су тобоже напали Аустро-Угарску. Ти несретници, међу који-
ма су били ратари, трговци, занатлије и нижи чиновници,
служили су као страшила у представи за залуђивање масе.
Гледајући у лажне комите, народ Аустроугарске царевине је
уживао у националној победи и нико више није постављао
питање је ли она стварна или није. Нико више није доводио
у питање одлуку о објави рата и проглашењу мобилизације.

100
 Док су на перону сегединске железничке станице стајали
људи који беху представљени као главни кривци за сву не-
срећу и патњу која је царевину задесила, сви су одушевљено
клицали и певали. Певале су се националне песме, народ је
играо и веселило се, а младићи су одушевљено хитали у ка-
сарне да се добровољно пријаве у своју победничку војску.
- Господе, смилуј се - прошпта прота Зековић гледајући
с неверицом залуђену масу.
После неког времена, када официри проценише да је до-
ста представе, дат је сигнал и затвореници су потерани назад
у сточне вагоне. Војници у плавим униформама затворише
врата и, уз гласни писак, композиција крену даље. Звуци пес-
ме и весеља су се могли чути још дуго након што су одмакли
од станице. Несретници из Срема, ћутке су седели на поду
сточног вагона, гутајући своју несрећу, чемер и јад.
До логора у Араду, композиција је стајала у сваком на-
сељу у коме је била железничка станица и сваки пут су за-

101
твореници истеривани напоље и показивани одушевљеном
народу као доказ национале победе. Тако се поклопио и по-
следњи зупчаник опаког строја који је, вешто користећи не-
срећу једних, увлачио и друге људе у свој зачарани круг об-
мане и лажи. Тако су лажне комите, у добар час, послужиле
обмани.

У знак сећања на мог наврдеду Петра који је ухапшен

и мучен од стране аустроугарских војних власти
у Срему августа 1914. године као
„симпатизер српских комита”.

102
 Катарина Кукурузовић

ЧЕТИРИ ЗИДА

Газдарица је била права аспида; онижа, пуних образа и

са здепастим ногама чије бутине су се трљале једна о другу
док је ходала. Требало је да послушам свој унутрашњи глас
који ми је говорио да треба да побегнем главом без обзира
одатле, да емигрирам као они људи што су тих месеци почели
да пуне паркове Београда својим шаторима, чекајући отво-
рен пут за одлазак у неку уређену, мирну земљу. Наравно, то
нисам урадио.
Била је једна од оних које држе папуче и кесе са ђубре-
том у ходнику, око улаза свог стана, ветре кухињу кроз одш-
кринута врата само да би виделе ко пролази степеништем,
фарбају косу у црвено и по цео дан држе виклере на глави.
Живела је у приземљу, тако да су сви који улазе и излазе из
зграде морали да прођу поред њене шпијунке. Стан који је
давала у закуп налазио се на једанаестом спрату тог солитера
који се ни по чему сем броју зграде није издвајао од околних
солитера у том делу предграђа.
Поглед кроз велики прозор стана који је био слободан за
издавање ме је фасцинирао; Београд се видео као кованице
расуте на длану у потрази за преосталим једноцифреним из-
носом цене на каси. Оног поподнева када ме је дебели агент
за некретнине, обучен у неки тамно зелени џемпер испод ког
је извиривала крагна дебеле кариране кошуље, довео да ви-
дим оно што је у огласу описано као лепо намештена гар-
соњера од 35 квадрата, са централним грејањем, на једана-
естом спрату у згради са два лифта, сунце је већ престајало
да пржи асфалт и људе, и изгледало је као лоптица црвеног
грејпфрута смештена између солитера Новог Београда. Кроз
добро опрано стакло, светлост је у стан улазила под таквим
углом да су се сенке дрвених полица изнад црне кожне уга-

103
оне гарнитуре, која је могла да се размести у велики кревет,
развукле скоро до белог плафона по светлозелено окреченим
зидовима, а сенка шанка направљеног од махагонија остави-
ла је кухињске елементе иза њега у потпуном мраку. Црве-
ни тепих испод стакленог стола са металним ногама био је
дебео, и моје ципеле се се меко миловале са њим при сва-
ком кораку. По угаоној гарнитури је наизглед нехајно било
поређано неколико црвених, црних и зелених јастучића, а на
самој средини кауча, делимично затрпан осталим, био је ја-
стук у облику срца, у дугиним бојама. Купатило је било са
плочицама, пешкирима и бочицом течног сапуна боје лаван-
де, и туш кабином која је имала масажере и радио, а уградни
плакар у предсобљу красило је огромно огледало преко це-
лих клизних врата. Цео стан је деловао као пример модерно
опремљене гарсоњере из часописа о уређењу дома.
Чим сам рекао да ми се стан допада и да желим да га
изнајмим, агент је раздраганим гласом позвао газдарицу да
потпишемо уговор. Створила се за мање од десет минута у
стану, обучена у розе тренерку бар један конфекцијски број
мању у односу на онај који је њена позамашна задњица изи-
скивала. Тренерку је искомбиновала са црном мајицом са
кратким рукавима на којој је била одштампана слика пет по-
лупрофила музичара, уклопљених уместо лица председника
у стенама Рашмора, и назив „Deep Purple in Rock”. Црвена
коса јој је била увијена око виклера, који су се тресли прили-
ком руковања и представљања.
- Child in Time - рекао сам након што смо разменили кур-
тоазне реченице уобичајене приликом упознавања - то ми је
једна од омиљених песама икада.
Погледала ме је збуњено. Климнуо сам главом ка натпи-
су на њеној мајици, и тиме као да сам, као диригент испред
филхармонијског оркестра на почетку концерта, одобрио
њен монолог о томе како је то мајица коју њен син више неће
да носи, па ју је дао њој, а она воли да носи те меке, скоро из-
ношене ствари. Затим је, једва удахнувши ваздух, наставила
како њен син баш уме да одабере квалитетну одећу, ево, она
његове ствари већ годинама носи, ништа се није исцепало ни

104
развукло, а син има и смисла за уређење стана – све ово у
његовом стану што видим је он сам одредио како ће да буде,
и генерално, он је златно дете, наравно, не зато што је он њен
син јединац, него је заиста дете за пример, само, ето, оде у
ту Аустралију да се бави спелеологијом, уместо лепо да се
у овом стану, за који је његов отац, покој му души, цео свој
живот штедео, скући са неком девојком, да добију дете, он по
неким пећинама белосветским ‘ода са тим својим спелеоло-
зима. Тугаљиво уздахнувши, пожурила је да нам исприча да
се њих двоје чују сваке недеље, и да шаље он мајци поклоне и
паре, да не помислимо ми да је син заборавио мајку, правда-
ла се она, него није то исто као да је он овде.
- А чиме се ви, младићу, бавите? - изненадило ме је њено
питање након што сам утонуо у монотонију њеног гласа и по
аутоматизму с времена на време потврдно климао главом.
- Ја сам писац - рекао сам.
- Јао, дивно! А шта сте објавили до сада? - питала је са
обрвама подигнутим толико високо да су скоро додиривале
виклер шишки.
- Ја пишем садржај страница сајтова на Интернету. Све
што сам написао је објављено.
Како старијој жени објаснити шта ради website content
writer који понекад пише поезију и годинама уназад има идеју
за свој први роман, који нигде даље од идеје није одмакао?
Гледала ме је ћутке неко време, мало накривљене главе
у страну, онда одмахнула на другу страну, мало слегнувши
раменима притом, и рекла: - А, добро, и то је лепо.
Агент за некретнине је потурио пред мене и газдарицу
уговор о закупу стана, испред сваког по један примерак, да
прочитамо и потпишемо ако смо сагласни. Ћутке смо про-
читали уговор, и таман хтедох да кажем да је у реду све што
се мене тиче, кад она као да је једва дочекала да подигнем
поглед са папира да ме пита: - Је л’ те, Дамјане, а како то да
ћете сами да живите овде?
- Овде ћу да долазим да радим - рекао сам полако. - Код
своје куће немам мир за писање. Супруга и ја имамо бебу,

105
девојчицу од два месеца, и још једног трогодишњег сина који
поставља много питања - додао сам, као да се правдам.
Роспија је климала потврдно главом, смешкајући се.
- Па, то је дивно! Деца су најлепше нешто што човеку
може да се догоди. Добро је, ожењени сте, имате своју поро-
дицу, већ сам помислила да нисте можда један од оних.
Последњу реч је изговорила тоном гађења.
Гледао сам је држећи уговор у једној и хемијску оловку
у другој руци, питајући се да ли би ми сада веће задовољство
пружило да јој кажем да јесам баш један од „тих”, или кад бих
на то додао – исто као и Ваш син. Нисам рекао ништа, само
сам стајао и ћутао. Агент је рекао: - Ако је уговор у реду, да
потпишете, па да господин плати.
Потписасмо се и она и ја прво на једном, па онда на дру-
гом примерку. Затим сам платио депозит и прве три кирије
газдарици, провизију агенту, потписали смо и признанице о
плаћању, оштроконђа ми је дала још један комплет кључева
од улазних врата зграде, врата стана и поштанског сандучета,
те најзад обоје изађоше, пожелевши ми пријатан боравак и
срећан рад у стану.
Када сам затворио и закључао врата за њима, изуо сам
ципеле и у чарапама се прошетао до прозора. Сунце је већ
зашло за хоризонт, остављајући за собом ружичасто небо.
Прозори по солитерима били су понегде осветљени, и почео
сам да размишљам о набавци телескопа. Никада нисам имао
телескоп. Можда би било интересантно завирити кроз туђе
прозоре, у туђе собе, кревете и тањире, у туђе животе, и за
тренутак заборавити свој.
Извадио сам мобилни телефон из задњег џепа, раскоп-
чао дугмиће фармерки, и позвао последњи окренут број на
листи позива, удобно се заваливши међу оне јастучиће.
Глас са друге стране везе био је мазан и дремљив.
- Спаваш поподне, а ни не знаш да сам нам рентирао
стан - рекао сам уз осмех, изазвавши моментално разбуђи-
вање и одушевљење, и одмах затим жељу да што пре дође да
види стан.

106
 - Не сад, требало би да идем кући - рекао сам - али сутра
долазим по тебе ујутро, и провешћемо цео дан овде.
Очекивао сам негодовање и био сам у праву. Запљуснула
ме је салва објашњења како му много недостајем, и колико
жели да ме види вечерас. Раскопчавао сам једно по једно дуг-
ме кошуље, затим је извукао из фармерица, а онда посегнуо
руком ка гаћама, дајући одушка јакој ерекцији.
- Можда ако дођеш баш, баш брзо - рекао сам. - Можда
ћу у том случају због тебе закаснити кући.
Могао сам јасно да чујем како је поскочио из кревета,
рекавши да долази за око пола сата пре него што је прекинуо
телефонску везу.
Склонио сам руку, не желевши да покварим задовољство
прославе у двоје поводом изнајмљеног стана, па сам устао да
мало завирујем около и правим списак шта све треба да ку-
пим, поред уобичајених средстава за хигијену, кафе, шећера
и сличних потрепштина. Можда бих могао и до секс шопа,
помислих, па да купим неке лудорије што се тамо продају.
Размишљајући о лисицама и ужету за везивање, у купатилу
сам зачуо неки чудан говор. Умирио сам се, да боље ослуш-
нем. Личило је на неки страни језик, и долазило је из стана
испод. Почео сам да разазнајем глас жене и дечје гласове.
Деловало је као да је у току било сређивање неколико деце
одједном; деца су цикала од радости.
”Ако буде секса међу овим плочицама, мораћемо да бу-
демо јако тихи”, помислио сам на изласку из купатила „да
нас не чују ови са дванаестог спрата.”
У кухињи су ме одушевили сервис од црног стакла и ес-
цајг који је био једноставног дизајна, без икаквих украса, али
направљен од метала углачаног до високог сјаја. Шта каже
газдарица, није се син оженио, а отишао у Аустралију? Мо-
жда се ожени тамо, па доведе зета, помислио сам и насмејао
се наглас, замишљајући је како крши руке на ту вест. Изнена-
да, испред очију ми је пролетела слика мог оца који недеља-
ма без речи седи у својој фотељи, претварајући се да чита
новине и да ја не постојим, и слика моје мајке која ми под-

107
грева вечеру, сва снуждена, рамена скупљених испод кућног
огртача, црвених капака и лица надутог од плача.
- У гроб ћеш их отерати - рекла ми је након много таквих
дана озбиљним тоном моја сестра, четири године млађа од
мене.
- Шта ти знаш?! - брецнуо сам се на њу. - Иди боље да
учиш за малу матуру!
Отишла је ка својој соби, одмахујући главом лево-десно,
погледа упереног у под. То је био преломни тренутак када
сам одлучио да ћу све да подведем под њихово „То је сигурно
само фаза” на чему су инсистирали као да све разумеју о сек-
суалној оријентацији, упорно је називајући сексуалним опре-
дељењем. Да ли бих се икада определио да будем геј у земљи у
којој због тога могу да погинем, да ме пребију и шиканирају?
Да ли би се ико определио да не може вољену особу да држи
за руку на улици, да не могу да се загрлим и пољубим са њим
ни на једном јавном месту на ком хетеросексуални парови
могу, дакле нигде сем у своја четири зида? То је била омиље-
на фраза моје сестре.
Рекла ми је да она мене сасвим разуме, да није моја хо-
мосексуалност (коју је до тада називала хомосексуализам,
али сам се ја толико противио том погрешном суфиксу да
је најзад усвојила да користи исправан облик) утицај теле-
визије, интернета и лошег примера са запада, како су то твр-
дили отац и мајка, већ да схвата да сам се такав родио, али
ако бих ипак могао да не срамотим породицу, па да то што
радим чиним у своја четири зида. И ево ме сада у изнајмљена
„своја четири зида”, где ћу бити оно што јесам, где ћу моћи
да радим оно што желим и проводим време са оним кога во-
лим, док ван та „своја четири зида” и даље морам да глумим
примерног сина, брата, супруга и оца.
Гласови из доњег стана су ме тргли из размишљања. Гла-
сова је било много, бар десетак, али ниједан није био довољно
јасан да разазнам који је језик у питању. Легао сам на кауч и
потпуно се умирио, да бих што боље чуо.”Мени је заиста по-
требан онај воајерски телескоп”, помислио сам, кад ме одјед-
ном прену звук интерфона. Феђа је стигао.

108
 Ушао је у облачку парфема, обучен у тамно сиве панта-
лоне и тиркизни џемпер припијен уз тело. Био је манекен-
ске грађе и лудео сам за његовим телом и меком, негованом
кожом. На ногама је носио жуте ципеле које је уклопио са
дугим жутим вуненим шалом обмотаним око врата. Изустио
је једно „Ох” ушавши у стан, затим је пренаглашеним афек-
тирањем скинуо свој жути шал, бацио га театрално на кауч,
обишао круг по гарсоњери, изражавајући одушевљење сва-
ким делом нашег љубавног гнезда.
Сео сам на барску столицу крај шанка посматрајући га
како отвара кухињске елементе и врата плакара, завирујући
унутра као неко радознало маче. Онда се уозбиљио, пришао
тик до мене, загрлио ме, ватрено пољубио моје усне, врат, а
затим се спустио тик испред мене на колена. Усне су му биле
меке и топле. Завукао сам прсте леве руке кроз његову косу,
а десном га ухватио за потиљак, ритмично га померајући ка
себи. Затворио сам очи, и слика зидова је почела да се окреће
у ковитлацу страсти.
Неких сат времена касније, свеже истушираних тела и
смирених покрета, почели смо овлаш да се љубимо чим смо
ушли у лифт. Уместо пољупца дугог једанаест спратова, лифт
је стао на десетом и ми смо се раздвојили. Врата лифта је от-
ворио привлачан, онижи мушкарац са брадом. Његова кожа
је имала маслинасти одсјај на слабој светлости ходника згра-
де, а зифт црна коса и брада као да су се пресијавале на тегет.
За њим су у лифт ушле две жене забрађене у црне одоре. Јед-
на од њих је за руку држала дечака који је ходао несигурним
корацима, а друга жене је била у поодмаклој трудноћи коју
ни чадор није могао да прикрије.
Феђа и ја смо се збили у крај лифта. Наступила је непри-
родна тишина испуњена само звуком сајли у покрету и неким
егзотичним мирисом уља које ни Феђа ни ја нисмо користи-
ли. У приземљу су они изашли први, а чим смо нас двојица
изашли из лифта, до тада притворена врата лево од степени-
ца су се нагло отворила и глава оне калаштуре је извирила на
ходник.

109
 - Добро вече, Дамјане! - закрештала је претерано љубаз-
ним тоном. - Довели сте друштво да се похвалите станом? -
упитала је, одмеравајући Феђу од главе до пете.
Феђин и мој поглед су се срели док сам брзо изговарао:
- Не познајем дечка, срели смо се сад у лифту - надајући
се да овај мој неће наћи за сходно да јој нешто одбруси. Он је
само продужио ка излазу из зграде.
Махнула ми је руком да јој приђем, а затим ме тихо, за-
веренички питала:
- А је л’ овај што је обучен као папагај био код ових Си-
ријаца?
- Не - рекао сам - он је већ био у лифту кад сам ја ушао,
а они су ушли на десетом спрату.
Феђа заиста јесте био у лифту кад сам ја ушао; на негово-
рење неистине и представљање истине истинитијом него што
јесте сам већ навикао од своје средње школе.
- Да, то је неки Мађар њима дао стан у најам. Не знам ко-
лико им наплаћује, али ту се само смењују неке жене и деца,
а тако замотане ко ће их разликовати. Сам Бог зна колико
њих тамо има - рекла је сада гласније, охрабрена тиме што су
и Сиријци и Феђа изашли из зграде, а нас двоје остали сами
у ходнику.
- Журим код жене и деце - рекао сам већ закорачивши ка
степеницама које су водиле ка вратима. - Лаку ноћ.
- ‘Ајте само, ‘ајте, лаку ноћ - рекла је она док сам сила-
зио, а ја сам већ кроз стакло врата видео Феђино надрндано
лице које ме чека крај аутомобила.
У колима ме је до његове куће засипало гунђање због
моје дискреције, како је он то са презиром називао, затим
због хомофобичне и ксенофобичне газдарице коју као да
сам ја желео и бирао, и генерална уобичајена тирада што га
остављам и идем жени.
- Хоћеш онда ти да нам нађеш гајбу? - питао сам сми-
реним тоном, и то га је ућуткало. Он није волео да ради, а
његова имућна мама није желела да живи само са својим су-
пругом, па је радо финансирала сину све сем његовог осамо-

110
стаљивања. У њихов велик стан у центру увек сам могао да
дођем, али је за мене то био превелик и индискретан корак.
Возили смо се ћутке неко време, обилазећи парк код
Старог моста у ком се скоро није видела трава од шатора,
врећа за спавање и људи који су седели около. Феђа је најзад
рекао да мора да је страшно тамо одакле су они дошли кад им
је у Србији добро.
- Није то баш тако - рекао сам, објаснивши да њима није
добро у Србији, већ су они код нас само у транзиту, јер су их
развијене земље Европе прво позвале да дођу, а онда су гра-
нице за њих затворене, кад је неко проценио да је у том мо-
менту било превисе емиграната. Чекајући поновно отварање
граница, неки су привремено остали у Београду. До даљег. До
поновног отварања граница и свести људи.
Феђа је ћутао неко време, а онда је почео да чаврља о томе
какву постељину планира да донесе у станчић, и које дискове
са музиком. Испред капије његове куће смо се пољубили и ја
сам се одвезао својој кући, спремивши класичан изговор да
сам се задржао на послу. Моја жена је већ увелико сумњала
да имам љубавницу, али није имала никаквих доказа, јер сам
увек окружен мушкарцима. Понекад ми је било жао ње, што
живи неку своју бајку, неку испразну визију брачног живота.
Ипак, било би ми више жао мене, када би се све сазнало. Било
би ми жао да поново повредим родитеље, било би страшно
када би моји пријатељи и сарадници сазнали да сам геј. Феђа
ми је једном приликом рекао да ако би ме пријатељи због
тога напустили, онда ми и нису искрени пријатељи. Ипак, ја
нисам желео да ризикујем. Цео мој живот био је креирана
лаж, маскарада, проистекла из тог страха, а онда је настао
додатни страх јер је настала лаж. Некад ми се чинило да је
моје целокупно животарење, јер ретко се то могло називати
животом, само једна огромна кула од карата коју најнежнији
лахор неког мог погрешног потеза може да сруши.
Женино звоцање и дечје кмечање и цику сам прогутао
заједно са лазањом коју је спремила за вечеру. Дивио сам јој
се што је све стизала да уради, и да скува и да среди кућу
и да се брине о двоје деце. А опет, кад се сетим жена из зе-

111
маља оних људи који су сада у парку, које кувају и спремају за
многоструко више деце, васпитавајући их све, онда ова моја
нема на шта да се жали. Можда бих могао да јој направим још
једно дете, помислио сам, кад је мој син дошао са цртежом
који је завршио пре вечере: мама, тата, он и сека, и поред нас
кућа, изнад које су облаци и Сунце које се смеје. Пољубио
сам га у косицу. Била је мека као свила и мирисала је на онај
дечји шампон који је имао слику Спајдермена на пластичној
бочици.
- Могла би да спакујеш одећу, и нашу и дечју, коју више
не носимо, да однесемо оним емигрантима који су код нас у
транзиту - рекао сам жени.
- Ти ниси скроз свој ових дана! - дочекала ме је неспрем-
ног њена реченица.
Погледао сам је упитно.
- Па, јесам ли ти пре три дана рекла да ћу то да урадим,
и однела сам им јуче и данас по велику кесу, кад сам шетала
Наталију - рекла је благо повишеним тоном.
- Мхммм... - промрмљао сам и почео да ловим последње
комадиће лазање виљушком по тањиру.
- Шта се дешава са тобом, хоћеш ли икад проговорити?
- питала је стављајући опране дечје тањире од вечере да се
цеде.
Као и увек, ћутао сам.

112
 Милан Неђић

ЗАДУШНИЦЕ

Гаврани су прегласни, круже око стена, и са једне и са

друге стране реке. Река је мутна и брза. Набујала је од исто-
пљеног снега. Носи делове дебала и грање. Само што се није
излила по њивама у долини. На обронцима, испод шуме, вире
из магле разасуте куће.
Зимске су задушнице. Цело село је на гробљу. Гробље
је на обронку, на десној обали реке. Свеће горе око гробова.
На средини, импровизована софра, даске на кладама, бели
столњаци просрти по даскама. Храна је помешана, такав је
обичај. Има сувог меса, сира, кајмака, пита, колача… Гозба
за покој душе.
Жене су скрушене, поготово старије, већина их је за-
брађена, неке носе црне мараме. Брину се да свеће догоре,
обилазе гробове, деци нуде храну.
Копно је, прохладно. Софра се полако празни.
Мушкарци стоје по групама, пију ракију и полугласно
причају. Једна група стоји око малог нагнутог каменог крста
на самом крају гробља. Мој отац руком чисти маховину са
њега.
- Пише Вукан, али се презиме слабо види – говори. - Ћ
је на крају, а остало се не види, кô да је прво А, ал’ нисам
сигуран. Година рођења и смрти исто слабо. Назире се да је
’иљаду осамсто, а даље ништа.
- Алексић, дан вас јебо, Вукан Алексић пише на том кр-
сту! - довикну Бошко, приђе им и поче полемика о пореклу.
- Први је дошао Неђука из ’Ерцеговине са два брата и
од њих смо сви потекли - рече Бошко и настави: - Један брат
му се звао Вукан, а други Илија. Она два крста што су скроз
полегла су њихова. На њима се ништа не види. Вукан је био

113
најмлађи – зато се виде слова. Презивали су се Алексићи, а
после њихови унуци промијенили презиме.
- Што су мијењали презиме? - упита мој отац.
- Нико не зна - одговори Бошко.
- А зар се нису доселили из Црне Горе? - викну неко из
групе - из племена Дробњака.
- Ма јок, из ’Ерцеговине - рече Бошко.
***
Жене почињу да скупљају храну. Неки већ излазе на ка-
пију гробља. Гробље је ограђено бодљикавом жицом. Коље је
од железничких прагова. Некад је кроз село пролазила пруга.
Направила је Аустрија. Шездесет шест година Ћиро је пре-
возио дрвну грађу и становништво. Последњи пут ’68. када
је пруга „отпорена” и направљен макадамски пут који је пре
неколико година проширен и асфалтиран.
Мања количина прагова и остаци шина су „заборављени”
поред пута. Мештани су користили одбачене остатке пруге
за градњу. Импрегнирани храстови прагови су одличан мате-
ријал. Бодљикава жица штити гробове од стоке.
Идемо према кући, узбрдо је, није далеко. Баба тешко
дише. Две тетке је воде испод руке.
- Не могу да дишем... - говори.
Неко приноси столицу. Седа и бори се за ваздух.
Убрзавам ход. Брзо стижем кући. Долази отац и још не-
колико људи из села. Обичај је да се скупљају по кућама по-
сле обреда на гробљу. Отац сипа ракију. Стиже и ђед, а после
пола сата мајка, тетке и баба.
Усне су јој плаве. Тешко дише. Седа на кауч, умивају је.
Бори се за ваздух. Дају јој воде и шећера.
После пола сата боље је. Лежи и нормално дише. Ат-
мосфера постаје веселија. Пије се ракија и довршава храна
враћена са гробља.
***
Баба је умрла седам дана после задушница. Није дола-
зио доктор да утврди смрт, нити погребна служба. Неколико

114
рођака је, на смену, сву ноћ седело поред покојнице, такав је
обичај.
На сахрани је било много људи, родбина и пријатељи са
целе општине.
Ишао сам на челу поворке и носио крст. Поворка је за-
стајала неколико пута. Поп је „читао”. После попа, кукњава.
Тетке су се највише истицале, једна је пала у снег. Подигли су
је и умивали, два рођака су је ухватила испод руку и држала.
Ђед и отац су били утучени, једва су проговарали.
На гробљу, поред раке, поп је наставио са појањем. Док
се сандук спуштао у земљу, отац је плакао. Ђед је пушио,
црвен у лицу. Мајка је била бледа. Рођаци који су копали раку
узели су од мене крст и побили га у земљу. Доста присутних је
бацало рукама земљу на сандук и говорило: „Бог да јој душу
прости. ”
Иако је обичај да се годину дана носи црнина, да се не
пева, да се не укључују радио и телевизор, трећег дана, због
ванредних околности, ђед је дозволио да се гледа Други днев-
ник.

115
 Тенкови, војска и полиција. Пакрац, град за који први пут
чујем. Слике су играле по екрану. Чули су се пуцњи. Спикер
је читао саопштење државног врха: Јединице Југословенске
народне армије ушле су у Пакрац, да спријече међуетничке
сукобе…
Ђед је устао са кауча и почео да хода горе-доле по соби.
- Неће војска дозволити да се зарати - рекао је и изашао
у двориште.
Из штале се зачуло клепетање звона.
Стока се, због нечег, узнемирила.
Комшијски пас је залајао.
Из даљине је допирао хук сове.

116
 Михајло Орловић

ИГРА КЛИКЕРА

Враћао сам се касно увече кући. Морам признати био сам

добро пијан што ми се одавно није десило. Марка нисам видио
још од гимназије. Засјели смо у крчми. Попили смо по једну за
виђење, онда једну за успомене, а онда смо се сјетили лијепе
Маре. Наравно, попили смо једну и за њу. Касније више нисмо
бројали. Испразнили смо флашу. Да се није конобарици жури-
ло ко зна колико бисмо још попили.
Када сам наишао поред локве Врбица одмакао сам се пет
корака. Прошле јесени у тој локви се утопио бик Дујана Ћур-
гуза. Шта ја знам, могу се спотаћи и пасти у ту бару. Не бих
кабулио да ме село сутра узме на зуб.
Изнад Врбице има једна мала зараван. Зову је чаир. Ту
смо се, док сам био дијете, играли клиса и бацали камен с ра-
мена. А, да, заборавих рећи, те ноћи први пут сам осјетио да
та зараван мирише на овчије руно. У ствари, лажем, имала је
мирис трулог пања. Ја тај мирис не волим па сам журио да
што прије стигнем кући и увалим се у кревет чија постељина
мирише на лаванду.
Да се вратим причи. Када сам изишао на чаир, застао сам,
јер сам угледао један камен који ме је подсјетио на некадашње
чобанско надметање. Узех га. Био је блатњав и зелен од траве.
Ово је онај камен којег смо некада бацали с рамена. Као да
смо га јуче одложили. Почех се присјећати гдје је оно била
црта са које смо га бацали и докле смо могли добацити.
Баш лијепо, сад ћу да се испробам колико сам напредовао
за ових тридесет година. Урадићу то у миру. Нико ме не види
осим звијезда на небу. Неће бити смијеха, ако подбацим корак
два. Остарило се, а и уморан сам.

117
 Стадох на црту чији се траг још назирао. Начиних један
корак напријед, један назад, па опет тако, а онда се ђилитнух
и бацих камен. Аууу, мало сам напредовао. Једва педаљ, а мо-
жда и нисам. Потражих камен који се откотрљао до плота. Же-
лио сам да још једном бацим. Када смо били чобани важило
је правило: једном се не рачуна. Мораш се потврдити. Сагнух
се да узмем камен и тад зачух дјечији кикот. Морам признати,
иако сам био пијан, најежих се. Није ми било свеједно. По-
ноћ!? Дјечији кикот на ободу шуме гдје нема живе душе. Гдје
чак ни вампири не долазе. Подигох се. На плоту су сједили
дјечак и дјевојчица. Била је мјесечина па сам могао добро ви-
дјети њихова лица. Бјелила су се као грудва снијега. Дјеца су
ми била непозната. Личили су ми на нешто, не знам ни ја шта:
на маглу, сјенке, привид ... Тада рекох у себи:
„Будало једна! Нећеш више од једне чаше пити.”
– Откуд ви овдје овако касно? – упитах. Мислим да сам
муцао док сам ово изговарао, јер су се дјеца, умјесто одговора,
још више закикотала.
– Он не зна ко смо – рекоше када се мало смирише.
– Нисте из села. Знам засигурно – почех трљати очи.. –
Кога чекате?
Дјечак, био је старији, узобиљи се и окрену према дјевој-
чици.
– Он нас пита кога чекамо?
– Па... – замуцах. Дјечак је очито љут. Не знам зашто га
је моје питање толико узнемирило. – Шта радите овдје, овако
касно?
– Ништа – дјевојчица исплази језик. Стави кажипрсте у
уши и поче млатарати длановима. Тако смо ми некада, када
смо били дјеца, кињили некога када хоћемо да кажемо како је
глуп као магарац.
– Нећу вам сметати – погледах камен којег сам малоприје
бацио. Није га више било. То ме збуни. Почех се окретати.
Моја шепртљивост је дјецу још више засмијала. – Ма, ја сам се
мало присјетио дјетињства, па сам хтио да видим колико сам у
међувремену ојачао – правдах се.
– Шта то носиш у торби? – упита ме дјечак.

118
 – Алат, и још понешто. Ништа што би вама требало. Хоће-
те ли ми дозволити да пређем преко плота. Тамо преко брда је
моја кућа – руком показах преко њих. – Имам и ја двоје дјеце
вашег узраста. Дођите сутра па се играјте са њима
Дјечак и дјевојчица се згледаше. Примакоше главе једно
другом и почеше нешто шаптати. Дјечак је климао главом док
је дјевојчица причала, а онда се окрену према мени.
– Нећемо те пустити док не поиграш с нама кликера.
– Заборавио сам ту игру.
– Научићемо те.
– Како да играмо када је мрак? – тражио сам разлог да ме
дјеца пусте да пређем преко плота и наставим пут својој кући.
Било је сувише касно. Поноћ је била прошла.
– Замолићемо мјесец да нам обасја тратину.
Дјевојчица сиђе са плота, клекну и рашири руке према
небу.
– Мјесече, мјесече, појави се.
Као у бајци, мјесец растјера облаке са себе и засија тако
јако да су се новине могле читатити.
– Добро – пристадох, мада ми је све то изгледало нествар-
но. Дјеца, или су залутала или побјегла од куће. Сувише је кас-
но да би она тек тако сједила на плоту. – Немам кликере.
– Имамо ми! – дјечак скочи са плота и гурну руке у џе-
пове. Извадио је гомилу бобуљака које расту на храстовом
лишћу. Дјевојчица је већ својим опанком копала рупу.
Дјечак одвоји шест бобица себи, шест мени и рече да први
бацим према рупи. Хтио сам да што прије завршим игру па да
идем кући. Спустих торбу са себе на земљу и бацих бобуљак
онако офрље. Не часећи часа, баци и дјечак. Његов је улетио
у рупу. Подигао га је и с њим нациљао у мој. Погодио га је. И
тако шест пута. Сваки пут дјечак је погађао у рупу, а ја чак и
корак далеко од циља. Дјечак се цинично смијао.
– Тако стар, а појма нема о кликерању.
– Признајем, бољи си, а сада ме пустите да идем кући –
рекох.
– Са мном ниси играо – дјевојчица удари дланом у длан.
Нисам се ни окренуо било је шест нула за њу.

119
 – Како те није срамота. Губиш од дјеце – наруга ми се
дјечак.
– Пустио сам вас јер журим кући. Тамо ме чекају дјеца
као што сте и ви.
– Они нису као ми. Због тога што лажеш, играћемо још
једну игру – клиса. То је стара игра. Ако не знаш научићемо те.
Наравно, побједили су ме. Онда смо играли жмирке, по-
том гњилог јајета, па труле кобиле. Сваки пут сам био побјеђен.
У мени се одједном јавила жеља да их барем у нечем побједим,
па сам почео измишљати игре, но и у њима су ме побјеђивали.
Вријеме је пролазило. У селу су се зачили пијетлови. Схватио
сам да је ноћ прошла.
– За вечерас је било доста – рекох и подигох своју торбу
са земље.
– Чекамо те и сљедеће ноћи у исто вријеме. Много си за-
баван – рекла је дјевојчица.
– Не обећавам, али – пружих руку да се поздравм с дје-
цом. Рука ми оде у празно. Обазријех се око себе, погледах у
плот да се нису испели на њега, никог није било.
– Мангупи, гдје сте?
Свуда око мене била је тишина. Чуо се жубор росе које се
салијевао са лишћа. И мјесец је негдје побјегао.
Кући сам стигао у саму зору.
– Гдје си био цијелу ноћ? – питала је жена. – Да ме није
било срамота била бих подигла село да те тражимо.
– Када бих ти рекао не би ми вјеровала и зато ти нећу
ништа рећи.
– Ипак, кажи – наваљивала је.
Слагах јој како сам сјео да се одморим на чаирама изнад
Врбице. Ухватио ме је сан, а када сам се пробудио било је ју-
тро.
– На чаирама!? Зар те није био страх!?
– Чега?
– Приче коју сви знају.
– Какве приче? Знам само да смо се тамо када смо били
чобани окупљали и бацали камена с рамена.

120
 – Мој отац ми је причао, а њему су опет причали његови
да је на том мјесту страдало двоје дјеце неког Раде Маливука.
Било је то давно када је овом земљом владала тиранија Турака.
Однекуд је банула њихова група коњаника. Ходали су по селу
и шајцовали мушку дјецу. Радили су од њих свашта, а онда су
их водили у Стамбол и од њих правили јањичаре. Када су ви-
дјели дјечака који је био брз као муња, а снажан као бик, дого-
ворили су се да га отму и поведу са собом. Ту је била и његова
мала сестра. Видјевши шта хоће Турци она се објесила брату
око врата и није хтјела да се одамкне. Узалуд су је Турци тје-
рали од њега, а онда су се разбјеснили и обоје сасјекли. Прича
даље каже да дјеца сваке ноћи долазе на чаир и тамо се играју.
Неки су их видјели, неки нису. Нико ником не вјерује да они
долазе тамо, али нико неће ни да провјерава.
Тек тада ми ништа није било јасно. Помислих како сам
ја заиста заспао на чаирама и да сам усањао некакаву дјецу и
играо са њима. Али, зашто баш са њих двоје када никад нисам
чуо за ту легенду. Да јесам, помислио бих како се она усадила
у моју подсвјест, па је ето ноћас, док сам спавао тамо, ушуња-
ла ми се у сан. Можда сам, док сам био дијете и чуо ту причу.
Заборавио сам је. Свашта сам тада помислио, али ипак, хтио
сам да се увјерим у оно што ми се догађало. Дјеци сам обећао
доћи сљедеће ноћи и играти се са њима. Отићу, ако их не буде,
онда сам сањао, а то је знак да више не смијем пити више од
једне чаше.
Сљедеће вечери нашао сам изговор и отишао на чаире.
Сјео сам на плот и наћулио уши. Чекао сам. Те вечери била
је мјесечина. Око мјесеца се била савила корона у виду змије.
Имала је плаву боју. Чудио сам се и у једном трену ми се учи-
нило да сам се на броду. Пловио сам по плавом мору. И ко зна
докле бих отишао да ме из полусна није тргнуо кикот дјеце.
Отворих очи. Њих двоје су стајали држећи се за руке преда
мном.
– О, ви сте ту!
– Спаваш као коњ – рекла је дјевојчица.
– Хрчеш као свиња – рекао је дјечак.

121
 – Добро је па не гачем као гавран – рекох, тобоже, љутито.
Дјеца су ми била симпатична. Посебно дјевојчица. На глави је
имала вијенац од купине.
Играли смо пет или шест игара. Побједили су ме са ну-
лом, осим жмирке. Мјесец ми је показао пут до мјеста гдје су
се крили.
– Мораћеш да учиш. Дајемо ти седам ноћи да се припре-
миш, иначе... – дјечак је био озбиљан.
– Шта, иначе!?
– Видјећеш.
– Аха.
Седам дана сам јурио дјецу по селу да играмо кликера,
жмурке, гњилог јајета, труле кобиле. Људи су се згледали.
– Подјетињио или још горе, можда је излудио. Шта год да
је, он је будала, људи су се гуркали и шаптали када ме угледају.
Отишао сам седме ноћи на чаире. Катастрофа! Дјеца су
напросто од мене правили жабу. Био сам очајан. Сјео сам на
плот и ставио главу у шаке. Дјечак ме је ударио руком по ра-
мену.
– Не очајавај. Неће бити ништа иначе. Подигнућеш један
велики обелиск овдје на чаирама. На њему ћеш уклесати двије
дјечје руке. На врх стави ове бабушке са храстовог лишћа.
Подиго сам обелиск.
Другог дана неко је однио бабушке са њега.
Мислим да је то био гавран.

122
 Давор Радуљ

КИША
Долази из тмастих, потклобучених облака који се, као
прекривач, навуку преко кровова града и најпре отпочину ту
неко време, неутралишући преваљену раздаљину, све док не
утихне и најбрбљивија птица на грани, и најситнија зверка у
жбуњу, а затим испусте из себе гомилу ситних стрелица, ис-
паљених у неколико плотуна, тек да би упозорили на оно што
следи. Капи кише које потеку након тога надувене су као как-
ви водени балони. Падају на недовршене кућерке у фавели
Виља Ел Салвадор, сиромашном предграђу Лиме, као да желе
да их уруше. Танке греде једва држе импровизоване кровове
склепане од картона и дасака, тек понегде од лима, довуче-
них са оближњег ђубришта на које комунални радници ноћу
истоварују одбачене ствари из центра града које су се, након
кратке употребе, смучиле њиховим власницима, или су их у
наступу беса изломили. Кроз саставе почиње да капље вода и
слива се у полумрачне, уске просторије.
Госпођа Варгас гура у журби шкрипава улазна врата која
ударају о спољашњи зид куће и, уз растегнуто циииик, остају
одшкринута. Сагиње главу како не би лупила челом у оквир
врата, псујући мужа, и државу, и кишу, и искорачује на трем,
на који, истовремено, не може стати више од два човека.
- Хуан, Алехандро! Хуаан... Алехааандроо!!! Долазите
овамо да ми помогнете! Брзо, брзо!
Окреће се и улази у кућу, не сачекавши одговор, бесна
што су јој сандале већ натопљене водом и сада шкрипућу при
сваком њеном кораку. Граби из тесне, пренатрпане кухиње
металну шерпу и две пластичне посуде и отрчава у собичак.
У брзини, на улазу у собу, стаје ногом на масне корице мод-
ног магазина који је њен муж Гиљермо украо са посла прет-
прошле недеље, када је ишао у главну зграду на разговор са

123
техничким директором, како би по други пут оправдао своје
пијанство на радном месту. Нога јој, заједно са часописом,
проклиза по дрвеном поду и она се сруши, ударивши десно
раме у метални оков кревета, након чега јој из руке поиспа-
даше посуде. Цикнула је од бола и одмах се придигла на ко-
лена, брже боље покупивши суђе. Осећа како јој рука трне од
ударца и у очају посматра воду како цури са крова и слива се
на други лежај, преко пута ње. „Где су та деца?!”, пролази јој
кроз главу, и, бауљајући на коленима, поставља шерпу на мо-
кру постељину, а затим и пластичне посуде на два овлажена
места на поду. „Проклети Гиљермо и његов часопис!” Њено,
иначе камено лице, доби презриву гримасу при помисли на
свог мужа.
Напољу, киша пљушти по уличицама сиромашног пред-
грађа, а капи се, попут митраљеске ватре из авиона, забијају
у земљу и свако место рањавају по хиљаду пута. Гомила деце
јури за фудбалском лоптом, не желећи да се склони са кише.
Коса сваког од њих већ је потпуно мокра и сјајна, док им се
вода слива низ лице и размазује трагове мокре земље која
заједно са лоптом полети након шута неког од њих. Ноге
им посустају од умора и трчања по блату, лопта се све теже
котрља од једног до другог импровизованог гола, начињених
од металних канти које њихови очеви користе за претакање
бензина из резервоара незаштићених аутомобила, када се
ноћу спусте у центар града, а који касније продају на црно по
дупло јефтинијој цени. Пошто се нико од дечака није сетио
да напуни канте водом, оне падају при било каквом додиру
са лоптом, и то нервира сваког од њих. Сада их обара и сваки
мало јачи налет кише, што голмане излуђује јер морају сва-
ког часа да се шетају од једне до друге стативе и да их намеш-
тају, не успевајући тако баш да прате игру.
Седмогодишњи Алехандро стоји испред противничког
гола и премешта се са ноге на ногу. Мрзи га да стално трчи од
гола до гола, решио је да остане ту, неколико метара од гол-
мана, и сачека прилику да постигне погодак. Кроз јаку кишу
посматра своје другаре како се грчевито боре да дођу до лоп-
те, у гужви, њихови мутни обриси се чине као да ће се пре-

124
лити један у други и заиста му је тешко да разазна поједина
лица. Брише очи надланицом, али је киша толико јака да му
се чини као да хоће да му затвори капке. Чује глас свог брата
Хуана, три године старијег од њега, како виче:
- Ја ћу, ја ћу! - а затим препознаје и погурену силуету
која се упутила у његовом правцу.
Дуге, мишићаве руке и стопала која Хуан искривљује док
води лопту, као што је, како сам каже, видео прошле године
код бразилских играча, када се искрао из куће и кроз гужву
провукао на стадион да гледа утакмицу квалификација про-
тив Перуа, добро су му познати. Алехандро је плакао тада,
пошто брат није хтео да га води са собом, и шутирао је бесно
лопту у зид сат времена, све док више није могао да издржи,
а затим је отишао да га тужи оцу.
Када се Хуан то вече вратио кући, сав знојав и усхићен,
отац га је, с леђа, ухватио за косу и, док се прибрао од изне-
нађења, већ је био прибијен уз зид и ударан шибом по дупету.
Алехандро је седео на кревету, заједно са мајком, и кршио пр-
сте. При сваком ударцу, трзао би се нагонски и затварао очи.
Дреку оца као да није ни чуо, кроз њу се пробијао јасан фијук
прута који се завршавао кратким „шљис”. Када је Хуану, низ
задњи део бутине, склизнула прва бразда крви, Алехандро се
престравио и прекрио лице длановима. Те ноћи Хуан је спа-
вао јечећи несвесно, док је он, као у грозници, бунцао и при-
зивао Свету Розу од Лиме и Богородицу да му опросте што је
оцинкарио брата.
- Хуан! Додај ми! Додај ми!
Алехандро почиње да подврискује, млатарајући рукама
и поскакујући као да је видео змију. Хуан, у напору да до-
вољно јако шутне лопту из блата, како се не би десило да
је претрчи и остави за собом, чује иза леђа тутњаву корака
својих другова. Замишља како га јуре ламе, а не дечаци, и на
његовом стегнутом лицу појављује се титрај који више личи
на тик, него ли на смешак. Брзо нестаје, као да га је опрала
киша. Најпре је чуо Алехандров глас који је узбуђено викао,
а затим га је, подигавши главу, и видео како се баца у вазду-
ху као мајмун. „Мало говно је сувише лењо да би потрчало”,

125
помисли приближавајући се голу. Добацује му презрив по-
глед и протрчава поред њега, игноришући сада већ плачни
братовљев глас. Пре него ће шутнути лопту, Хуан опсова у
себи тог малог љигавог пацова коме не би додао лопту ни за
живу главу. Промашио је. Из даљине, чује успаничени глас
своје мајке како их дозива и окрену главу у правцу куће. Але-
хандро му прилази и бесно га удара својом малом шаком по
леђима.
- Зашто ми ниси додао?! Зашто?!
Хуан осећа како га обузима бес, у брзим налетима, као
ударци шибе оне ноћи. Граби га за рамена и свом снагом му
притиска танку кожу, стишћући је између палца и кажипр-
ста. Алехандро зацвиле од бола. Ако га удари, откинуће му
главу! Уместо тога, гурнуо га је снажно и овај љосну у блато.
Дечаци стоје на потопљеном игралишту, непомични као
споменици, и посматрају Хуана како одлази кући, на дру-
ги крај улице. По њиховим мусавим лицима ударају кишне
капи, које се након додира са блатњавим младежима сливају
и цуре низ чврсте вилице. Алехандро се подиже са земље и
одлази за братом, покушавајући да потисне сузе, барем док
не измакне погледима својих другова.
„Гиљерму Варгасу неће нико да соли памет!, а понај-
мање Луис Мендоза, технички директор, чије дебело дупе
види градилиште само када дође да отпусти неког.” А како му
је само подмукло претио пре две недеље, без галаме и умил-
ним речима. Смешкао се пакосно оним својим разводњеним
очима, које су на јаком сунцу постајале још светлије, скоро
провидне, док су му се бркови знојили од беса, упркос суз-
државању. Видео је то Гиљермо, није он какав балавац који
је тек почео да ради, или глупак који ће потуљено да слуша
свако наређење! Зато је испод те маске срдачности и наслу-
тио јасно упозорење. Не мари он за њих, то им је показао и
тиме што је кришом покупио модни магазин из канцеларије
Мендозине секретарице, искористивши њену одсутност.
Док навлачи на себе одело за рад, Гиљермо се, прожет
овим сећањем, цери у себи, поносан на сопствену храброст.
Сачекао је да сви радници изађу из бараке, а онда је изву-

126
као флашу испод полице са алатом и потегао два, три добра
гутљаја. Већ се боље осећао, пустио је да му се врелина рас-
плине по стомаку, а затим је потегао још једном. Хукнуо је
задовољно и протресао флашу. Остало је довољно за крај сме-
не. Вратио ју је на место, пазећи да је положи нежно, како се
не би разбила. Отворио је врата и изашао, удишући и изди-
шући ваздух из себе што јаче може, пошто ће тако, веровао
је, ублажити задах алкохола у устима. Пожурио је да сустигне
колеге како га оно ђубре, Фелипе, надзорник, не би узео на
зуб и поново оцинкарио код Мендозе. Подиже поглед ка небу,
смрачило се, облаци су мртви стајали у месту, учинило му се
да тишина око њега надјачава звуке са градилишта.
- Хајде, Гиљермо, пожури! Не вуци се као каква баба!
Тргао се на звук Фелипеовог гласа иза својих леђа. „Не
сери”, мумла Гиљермо себи у браду, једва се суздржавши да
се не окрене и саспе му у лице све што мисли о њему. „Шта
хоће тај мамлаз, да трчим?!” Убрзао би корак још више, али
осећао је да баш и нема сигурност у ногама и да лако може
да се затетура. А то Фелипе и очекује, како само вреба сваку
његову грешку! Ставља кацигу на главу, поштујући прописе,
а рукавице, које му више сметају при раду него што му кори-
сте, набија под појас панталона, и пење се на скелу.
Мирно је, облаци су на ивици плакања. Величанствена
сива маса, непокретна и збијена изнад Лиме, успева да про-
дужи тренутак. Гиљермо брише подлактицом зној са лица и
посматра своје колеге који се, као мачке, крећу по даскама.
Он није посебно спретан у томе, али, баш га брига, ионако
никада није журио са послом. Заједно са осталима, прича о
женама које је видео јутрос на улицама Лиме, док је долазио
на посао. С нескривеном жудњом говоре о њиховој лепоти и
облинама, због чега Гиљермо осећа све већу жеђ у устима.
Како би му пријала она ракија која је остала у флаши! По-
кушаће да се извуче за време паузе и потегне који гутљај, не
може да чека крај смене. Неко спомиње Марију, Фелипеову
младу жену која сваког дана мужу доноси ручак, и њене за-
носне кукове, на шта Гиљермо добацује како би волео да му
падне шака, само да јој покаже шта је прави мушкарац. Лица

127
радника се грче у смеху, док се Гиљермо смејуљи, задовољан
што може и овако да напакости Фелипеу.
Осетио је благи убод на врату, као да га је пецнуо кома-
рац, а затим још један. Капи кише почеше да ударају по каци-
ги и он подиже лице у правцу неба. Једна од њих се разби на
његовим уснама. Обрисао ју је језиком и погледао у правцу
својих другара. Згледали су се неко време, без речи, срећни
што ће их ситна киша освежити и колико толико им олакшати
рад. Врелина у њему је попуштала, Гиљермо натуче рукавице
и дохвати неколико дугачких жица са гомиле, у намери да их
развуче по врху зграде. Док их тегли, осећа како вибрирају у
његовим рукама као живе. Киша постаје све јача, а отежале
капи, као откинуте с дрвета, почињу немилице да ударају по
његовој кациги. Пљусак им све више ослабљује видно поље и,
ускоро, зачуше сирену која означава прекид рада.
- Силазите доле! Одмах!
Чују Фелипеа како се дере одоздо и почињу да псују све
живо, проклињући своју срећу, судбину, отежалу као њихо-
ве панталоне и кошуље од кише. Ноге трупкају по даскама,
руке стежу цеви клизаве од кише, са којих тешке капи спи-
рају прашину. Прљаве ципеле инстинктивно напипавају ос-
лонац, уста, свака за себе, испуштају неразговетне речи кроз
молитве и клетве. Са земље, кроз маглу кише, ти људи личе
на мајмуне који се спретно спуштају са дрвета, пребацујући
се са гране на грану.
Гиљермо Варгас испушта жице из руку и пожурује да се
спусти, имајући у виду само могућност да се кришом докопа
флаше. Зна да киша, која ретко пада у Лими, не може дуго да
траје, и да ће сви радници стајати доле, у подножју зграде, че-
кајући да пљусак попусти како би се вратили на посао. Док се
спушта, брже него икад, покушавајући да претекне своје ко-
леге и добије на времену, размишља о томе како да надмудри
Фелипеа. Најбоље ће бити да каже како му се припишало и
да отрчи, наводно, у вц. „Ха-ха! Проклети Фелипе неће ништа
посумњати!” Сада је обузет само бригом колико ће киша па-
дати и када ће моћи да им нареди повратак. Шмугнуће у ба-
раку и потегнути који гутљај.

128
 Гиљермо, приближавајући се земљи, у мислима види
слику себе како држи флашу у руци и натеже је, на кратко,
затвара очи и осећа како му низ грло клизи питка жестина
алкохола. Кроз рукавицу, цев му изненада исклизну из шака
и он зграби ваздух свом снагом. Вриснуо је кратко. У паду, за-
качиње ногом нечију кацигу. Зачуо је псовку, а затим тресну
леђима у земљу и од ударца изгуби дах. Бол се у њему раши-
ри брзином пламена, осетио ју је као хиљаде пецкавих тачака
на свом телу. Руке и леђа почињу да му трну и има утисак да
ће се распасти ако се помакне. Кишне капи се расипају по
њему и претварају у кривудаве реке, спуштајући се тако на
земљу. Гиљермо чује повике и кораке људи око себе, а затим
угледа Фелипеово лице које се уноси у њега.
- Гиљермо! Гиљермо! Јеси ли добро?!
Надзорников глас му, на трен, скреће пажњу са бола,
појачавајући осећај презира у њему. Зна да Фелипе више
брине за штету коју Гиљермове повреде могу нанети фирми,
него што је заиста забринут за његово здравље. „Кучкин син!”
Киша, помахнитала, сручује се на њих све јаче, постављајући
водену завесу између њихових погледа, као да жели да преки-
не ову игру сирове мржње.
- Јесам, јесам - одговара Гиљермо тешком муком, док
покушава да се придигне на лактове. Прилазе му пријатељи и
хватају га испод пазуха неспретном нежношћу, ненавикнути
на другачију, и подижу га.
- Еј, полако, хоћете да ме покидате?!
- Добро, Гиљермо, добро. Ништа се не брини.
- Еј, имао си луду срећу, да знаш... да си пао са веће ви-
сине разбио би се као јаје! Шта би ти жена онда радила сама?!
Заразан смех се рашири градилиштем. Другари га тапшу
по леђима, кезећи се све јаче, а Гиљерма обли онај осећај
блискости коју гаји према њима и би му драго због тога.
- Идем до бараке да се одморим мало, док не стане киша.
- Треба ли ти помоћ? - вичу за њим.
Одмахује руком, уплашен да ће га неко пратити, и наме-
сти се да хода што правилније може. Мрдао је рукама и тег-
лио се, размрдавајући коске за које му се до малочас чинило

129
да су смрвљене и да лебде разбацане по његовој утроби. Бол
је почела да попушта. Осим у тртичној кости. Осећао је како
све снажније пулсира у том делу, као да има ужарени комад
угља у дну леђа. Додирује руком кост и наставља да се вуче
ка бараци, сав угруван. Киша му је натопила косу, све до сада
није приметио да му је кацига спала са главе након ударца.
Не пада му на памет да се сада враћа по њу! Потражиће је
касније.
Залупио је врата, склонивши се са кише, и пожурио пре-
ма полици са алатом. Требало је да се савије, то изазва још
јачи бол у доњем делу леђа, али, стиснуо је зубе напипавајући
прстима по поду. Зграбио је флашу за грлић и повукао је к
себи. Усправио се с грчем на лицу. Протрљао је болно место
на леђима и скинуо отварач са флаше. Пустио је да му ракија
клизи језиком и непцима, као да испира уста. Пио је дугим
гутљајима, халапљиво, хватајући дубоко ваздух у себе између
два натезања. Врата бараке се одједном отворише и Фелипе
укорачи унутра, сав мокар, бришући дланом кишу с лица.
- Гиљермо, донео сам ти каци... Шта радиш то?!
Овај се окрену нагло према њему, изазвавши тако још
један налет бола у врату и леђима, који га натера да се стресе.
- Ништа... - промрмља, покушавши да сакрије флашу иза
леђа.
- Дај ми ту флашу овамо! - повика Фелипе прилазећи му.
Гиљермо осети како у њему навире бес и како му се затегла
жила на врату: „Нема мира од ових проклетника!”
- Ево ти! - зарежа на Фелипеа, и баци флашу на њега. Фе-
липе се трже и постави руку испред себе, на време да флаша
удари у њу и сруши се на под, разбивши се у комаде. Остатак
течности запливао је у свим правцима. Тежак мирис поче да
се шири бараком. Фелипе је цептео од беса, запрепашћен,
док му је туп бол пролазио руком.
- Позваћу директора Мендозу - глас му је дрхтао, претив-
ши да се распукне као боца под притиском. Треснуо је Гиљер-
мову кацигу о под, окренуо се и изашао. Гиљермо спусти бра-
ду на груди, тешко је дисао. Чуо је Фелипеа како вришти на-
пољу, кроз његове развучене речи добовали су ударци кише
по крову бараке, све јаче. Опсова.

130
 Ноћ је, Алехандро седи на степеницама испред куће и
цупка ногама. Посматра затамњено небо изнад себе, и жмир-
каве звезде које су, у ствари, само осветљење на неким да-
леким, небеским кућама, као што су разбацане оне праве,
по околним брдима. Госпођа Варгас сецка лук и ставља га у
тигањ. Прави предах, пипајући велику модрицу на рамену,
која још бриди на додир. „Проклета киша”, мрмља нагонски,
док су јој мисли усмерене ка Гиљерму, за кога је сигурна да
се поново опио након посла. Хуан седи на кревету чија се
постељина осушила још пре неколико сати, листајући мод-
ни магазин који је његов отац донео однекуд. Пошто не уме
да чита, само гледа фотографије младих жена, чија су лица
лепша од лица његове мајке, а хаљине раскошне као у жена
које је виђао у богатим насељима Сан Исидро и Мирафло-
рес. Из полумрачне уличице пробија се тежак, промукли глас
Гиљерма Варгаса:
- ... су би-ла... и лепааа…
Алехандро окреће главу у правцу песме и подиже се са
степеништа.
- По реци Римак рибу сам ловио, лепе цуре јуриоо...
мхм-брр... данима пловиооо...
- Тата, тата! - повика Алехандро и стушти се према њему,
прескачући по два степеника.
- Шта је?!
Гиљермо несигурно загрли сина, у намери да се ослони.
Тло се љуљало под њим, доста је попио код дона Хулије, же-
лећи да ублажи бес зато што је добио отказ. Ко зна колико
је нових сола тамо оставио, од бедне плате коју су му испла-
тили. Али, њему више нико неће да наређује! Алехандро се
бори за дах да каже нешто, пошто га очева рука стеже око
врата. Сачекао је да се некако попну уз степенице, на којима
је сада стајала госпођа Варгас, придржавајући отворена врата
руком. Гиљермо прође поред ње не погледавши је, мрмљао је
нешто себи у браду, псујући Фелипеа и његову младу жену.
- Тата, знаш - проговори коначно Алехандро, врпољећи
се око оца - данас смо играли фудбал и... и Хуан није хтео да
ми дода лопту... знаш, да ми дода да постигнем гол!

131
 Хуан, не дижући главу, само погледа у оца и брата који
су већ ушли у собу, и процеди кроз зубе „Пацов”. Гиљермо из-
ненада зграби Алехандра за крагну мајице, повуче га ка себи
и одалами шаком преко лица, из све снаге. Алехандро врисну
и скљока се на под. Госпођа Варгас улете у собу и полете у
загрљај сину, вичући Гиљерму да је полудео.
- Ћути, жено! Мали, да те нисам више никада чуо да цин-
кариш брата, је’л ти јасно?! Јеси ли ме разумео?! Никада!
Алехандро поче да цмиздри у мајчином загрљају, и даље
осећајући очеве вреле прсте на образу. Климао је главом, још
у шоку од ударца који није очекивао. Ништа му није било
јасно. Хуану је срце лупало у грлу, није смео да се помери.
„Мали гад је добио своје”, помисли. Гиљермо се дотетура до
кревета и сруши. Остао је тако неколико тренутака, а затим
се окренуо на бок, трљајући болно место у доњем делу леђа,
и заспао.
Ускоро се у соби чуло само хркање, испрекидани јецаји
и окретање листова. Хуан је посматрао мајку и брата, загрље-
не на поду куће. Видео је Алехандрово преплашено око како
га кришом посматра. Након неког времена му се приспавало
и он се испружи по кревету, размишљајући о томе да ли ће
им мајка послужити вечеру
или не. Посматрао је мали
део крова направљен од чвр-
стог картона, углављеног ту
некако, услед недостатка ма-
теријала. На њему се влажни
круг од кише скоро потпуно
изгубио.

132
 Милена Ристић

ПОСЛЕДЊА ВЕЧЕРА

Сви смо се окупили код бабе у стану, њих дванаесторо и

ја, као црна овца, тринаеста. Зашто нисам изненађена? „Сми-
ри се, још само мало”, говорим себи.
Поделили су се на два табора, розе за девојчицу, плави
за дечака. Чекали су разрешење те велике мистерије, сви су
поскакивали и цупкали ногама од узбуђења и ослушкивали
су звоно на вратима које ће најавити долазак магичне торте
која крије тајну.
Овај циркус од вечере је организовала моја мама. Виде-
ла је на Инстаграму снимке са сличних забава за откривање
пола бебе и наравно да се залепила за идеју као мољац на
вунени капут. Моја сестра, чија је беба и била у питању се
нећкала у почетку: „Јао, не знам да ли Никола хоће толики
спектакл; Јао, не знам шта ће тета Гоца да каже, Јао, не знам
да није баксузно!”, али могла сам лако да прочитам њено
пренемагање. Знала сам да ће следећег дана пристати.
Сутрадан је звала маму и рекла да хоће велику забаву,
хоће свечану вечеру. Моја сестра никада не би пропустила
прилику да буде у центру пажње. Увек је била таква. Још у
мамином стомаку, на ултразвуку се гурала само да њу виде.
Млађа је од мене десет минута, али увек сам се осећала као
да је она старија. Свуда је ишла прва, све је радила прва, све је
радила боље од мене. Чак ме је засенила и у тренутку рођења.
Била је лепша беба од мене. Тамна густа коса, трепавице већ
дугачке, иако је била тек рођена. Ја сам била мања од ње,
плава и бледа, ретке риђкасте косе. Нико у породици нема
риђу косу, само ја. То је требало да ми буде нешто чиме бих
се поносила, али једино што је моја боја косе урадила било је
да сам била још више одвојена и усамљена.

133
 Ја сам као ваздух. Сете ме се само када им нешто треба,
мада ни тада се не ослањају превише на мене, јер мисле да
сам смотана. Руку на срце, ни ја тој репутацији нисам помог-
ла. У детињству сам поломила три бабине вазе, шест маминих
тањира и сопствени нос (вежбала сам колут напред). Једном
сам случајно поцепала рукав на Вишњиној хаљини када сам
је кришом испробавала. Моја сестра је наравно приметила
чим се вратила из града. Дигла је панику и кућа се поделила.
Мама и Вишња на једној, а ја и тата на другој страни. Тако је
често било у нашим свађама. Баба је сутрадан зашила рукав,
али мени су огреботине биле црвене и имала сам красте још
две недеље минимум, а тај бљесак у очима који је имала када
је насрнула на мене ме је опседао месецима. Барем сам јој
ишчупала косу, то ми је мамило осмех кад се сетим.
Ипак, никада се нисам истински осветила. Али и то ће се
променити вечерас.
Као и увек, престигла ме је. У тениском мечу наших жи-
вота, Вишња је увек имала предност. Прва је имала дечка,
прва је дипломирала, прва се удала, прва ће имати дете. Е,
па одлучила сам да ћу овај пут ја засенити и њу и њену бебу.
Овај пут ја идем прва. План је почео да ми се формира у гла-
ви када је мама почела са организацијом вечере. Док је она
бирала да ли ће правити пилетину или ћуретину, ја сам бира-
ла да ли ћу искористити пилуле или жилет. Утопљавање сам,
нажалост одмах одбацила као опцију, не бих имала времена
да напуним каду у препуном стану.
Лажем, план је почео одавно, још пре неколико годи-
на, само што тада није био план. Само лагано размишљање.
Када би та црна завеса пала, тешила сам се мишљу да је све у
мојим рукама. Само је била важна прилика.
- Дуња! – врисак мог имена ме је вратио у садашњост.
Седела сам за столом, одвојена од осталих у дневној соби и
чекала сам да почне вечера. Била сам гладна и спремна за
јело. Хтела сам себи да пружим то последње хедонистичко
задовољство, као осуђеници на смрт. Ја сам саму себе осуди-
ла. Не, то је лаж, други су ме осудили.

134
 - Дуња! Дуња! Дуња! Дођи овамо! Где је она? – опет ме
зову, хор разних гласова. Шта хоће од мене сад?
Невољно сам устала од стола, али сам понела чашу вина
које сам пила. Прешла сам тих неколико корака који деле тр-
пезарију и дневну собу. Свака могућа фотеља је била заузета,
као и угаона гарнитура, са које су људи практично висили.
Мама и тата су се скупили на беж фотељи, тетка и теча на
сивој. Баба је седела на ниском тегет табуреу. Бабина дневна
соба је била у неутралним тоновима, хладним, али вечерас
је била пуна живота и топлоте. У ствари, била је претопла.
Гушила ме је сва та гужва. Вишња, Никола и његови (мајка
Гоца, отац Синиша, баба Љубица, деда Владимир и Вук, Ни-
колин брат) су се стискали на гарнитури као сардине. Боже,
како могу да дишу?
Да ствари буду још горе, соба је била препуна розе и пла-
вих балона, који као да су прогутали сав ваздух из просторије.
Зима је, како је могуће да је оволико топло?
- Дуња, па добро шта радиш ти у кухињи сама? Дођи
мало седи са нама – мама. Као да имам десет година. Осећам
се превише јадно када ми се тако нешто каже. Вишња ме гле-
да љуто, као да сам управо покварила целу забаву.
- Где да седнем? - брецам се, али нико ме ни не реги-
струје, јер се управо у том тренутку оглашава дугоочекивано
звоно.
- Ево је торта! - Вишња скаче, најбоље што може у свом
стању. Никола јој помаже да остане у равнотежи.
- Идем ја - мама се јавља.
- И ја ћу! – тета Гоца не жели да је надмаше.
Као да ће одмах на вратима да сазнају… Торта се сече
тек после вечере, хтедох да кажем, али вероватно ме не би
ни чули. Сви су почели да устају, чак и бабе и деде. Искори-
стила сам прилику да се поново вратим у трпезарију и зауз-
мем место за столом, негде са краја за сваки случај, да ме не
прикљеште са обе стране. А и могу да устанем пре свих.
- Значи мислиш да је дечак? - глас ме препада док се
спремам да седнем. Вук. Нисмо разговарали сами још од вен-

135
чања. Каква је то грешка била, и сада се јежим на сећање! Кад
помислим да ми је некада био сладак…
- Шта? – у тренутку заборављам зашто сам овде.
- Носиш плаво, значи мислиш да је дечак? – пита, али то
звучи више као констатација.
- Аха - бирам једноставан одговор, не могу да трошим
последње минуте у овом животу на глупаве разговоре са њим.
Истина је да сам пре три дана са великом муком одабрала
хаљину. Најиритантнија ствар око ове вечере је била dress
code.
Да цитирам маму: „Тако имамо два тима. Ко изгуби
мења пелене првих месец дана!” Вишња и тета Гоца су на-
равно забалавиле на ту идеју, као пас на кесицу Педигреа или
сладокусац на Тоблероне. Али мене је баба изненадила што
је пристала да се све то одржи код ње. Мислила сам да има
више самопоштовања.
Била сам као Трнова Ружица на крају филма, плава или
розе, плава или розе. Али ова хаљина је била изузетно важ-
на, у њој ће ме наћи. Последња хаљина. Изабрала сам плаву
после три сата испробавања. Лепше ми је стајала, чипкаста и
лепршава, као из келтских легенди, савршено ми је ишла уз
риђу косу. И оно најбитније - имала је џепове. Ту сам убаци-
ла таблете. Цела табла оксикодона, која нам је остала после
деде и којој је прошао рок пре три године. Нисам доктор, али
чинило ми се да ће бити таман.
Долазак људи у трпезарију ме је спасио наставка разго-
вора са Вуком. Уз много буке сместили су се за сто. Мама је
држала кутију са тортом и упутила се ка фрижидеру.
- Прво да једемо, па торта! – каже мама. - Коначно! Ајде
више да завршимо са овим.
На левој страни ми је седео Николин тата, али сва срећа
био је ћутљив човек, па ме није замајавао. Могла сам да раз-
мишљам о плану још мало. Чим завршим са јелом, идем у
купатило, то ће бити свечано место.
Таблете су стварно елегантан начин. Ако успеју. Ако не
стигне помоћ и онда вам испумпавају стомак. Е, то је већ гад-
но. Привукла бих пажњу, али фалила би та коначност, реак-

136
ције не би биле стварне, не стопостотно. То би било као да
људи већ знају унапред да их снимаш, па се понашају друга-
чије, не би било аутентично. Како нисам на то мислила ра-
није? Е, па сад немам жилет. Можда да узмем нож?
Можда. Да. Одлучила сам. Биће аутентично. Видеће они.
Сами су криви. Упропастићу Вишњино славље. То ме теши.
Смешим се у чашу. Видеће она. Ја идем прва.
Вечера је у пуном јеку. Свуда око мене бука, куцкање
чашама, гребање виљушака и ножева по порцелану. Мени
је тањир пун, хоћу да једем богато. Ћуретина, мека и соч-
на, пире, кремаст и зачињен белим луком, сос од печурака
и белог вина, слаткослан и густ. Већ сам на трећој чаши вина
и управо стављам још један комад меса у уста кад случајно
подигнем поглед довољно високо да видим Вишњу и Николу
како се смешкају једно другом и држе руке на њеном сто-
маку. „Е, па нећеш Вишња!” Спуштам виљушку на тањир и
устајем од стола. Довољно сам јела, време је. Вишња је при-
метила када сам устала и има храбрости да ме погледа у очи.
„Како се усуђује!” Идем у кухињу. Узимам бабин највећи нож,

137
оштар је као ђаво, знам, јер нас је стално упозоравала кад смо
биле мале. Отварам фрижидер, торта је унутра, скидам по-
клопац и засецам бели фондан да бих стигла до центра. Розе!
Девојчица је. Опет сам изгубила. Зашто ме то не чуди?
Идем у купатило. Хладно је. Свеже. Затварам врата. Са
ножа прстом купим крем који је остао од торте. Ванила, мој
најнеомиљенији укус. Наравно… Пуштам нож под воду да га
оперем и бришем га о пешкир. Спреман је. Вадим из џепа
своје таблетице. Узимам их све на длан и стављам једну по
једну у уста. Гутљај воде са чесме, па таблета, гутљај, па та-
блета и тако док не попијем све. Седам на WC шољу и држим
нож над левом руком. Да ли је плацебо или ми се већ мути
пред очима?
Ја сам га прва видела. Николу. Пре три године. Зашто,
зашто, зашто сам му рекла да имам сестру?
Е, па овај пут ја њој отимам. Када год се сети овог дана,
када год погледа ћерку, нека је гризе савест. Овај пут сам ја
прва.
Купатило као да се помера. Игра. Ја спуштам нож отпри-
лике тамо где треба. Ујед ножа је као нежан пољубац, сладак
као освета.
Негде из далека чујем Вишњин крик и смејем се.

138
 Љиљана Фијат

НЕБО KАО НА СЛИЦИ ЕДВАРДА МУНKА

Подне је. Сирио сам сир, од девет литара млека. Слава ми
је. После сам јео, посно и мало. „Живот је леп”, размишљам.
Дунав. Ходам поред реке. Пролеће је. Водим са собом
свог Езопа, исмевамо владаре и силнике, бахатост и злобу.
Река мирише на корење и лишће, сиво и расквашено. Носи
шуштаве шумске гране с планина. Преко пута мене је бент
покривен зеленилом. Између жбунова, на бетонским те-
мељима, завршава се мост. Kоврча се и вије на затегнутим
стубовима, који никад неће видети небо. Само средину и
крајеве моста који висе надоле. Изнад реке су плавооки об-
лаци. Дужином бента, ка мени, њишу се дунавске воде. Kао
врпце за ципеле, плаве, модре, зелене, посебно тамне око и
испод стубова и лукова моста. Река је горе памучна, бела. И
на овој страни, ближе мени. По Херодоту, горњи део Дунава,
од Тимока до извора, звао се Danouvios, док је доњи део Istros.
Ова ономастика је кованица од речи istia ili estia, што зна-
чи огњиште. У другом делу, од речи reo, roos, rous, што значи
струја, река. На огњишту гостољубиво примити или хранити,
могло би се превести, размишљам. Езоп се мало њише, наду-
вава се, вуче ме према горе, у густоћу ваздуха. Ја се држим
тамне трезвености обале. Иначе, влада тишина.
Огњиште. Било нас је седморо у кући. Без Езопа. Баба је
за Славу правила колач. Заобљен, пун јутарњих мисли. Истим
тестом би извезла крст по средини колача. Уплетен од три
плетенице. Kада би га испекла у колач би ставила босиљак.
Дан би увек био радостан. Са стожерима земаљске кугле у
чело стола.
Прошло је један. Узимам славску свећу из ормана. Тра-
жим ружу од украсног папира, у бојама заставе. Да свећа не
би капала на сто. Шибице су припремљене, на рубу судопе-

139
ре. Умивам се светлошћу свеће. Зовем Милоша, могли би на
ручак. Слава ми је. Езоп је сенка, никад није гладан. Милош
са супругом и ја живимо на истом спрату. Жена му није ту, а
Езоп би рекао: „Kојешта”, на моју помисао да дан проведем
сам. Kод комшија сам синоћ јео бусне палачинке и пио црног
вина. Жени која је дошла касније код мене предложио сам да
други пут понесе спаваћицу, могла би овде да преспава. Мис-
лим да јој се та идеја није допала.
Салајка. Kасније сам је пратио до стана. Станује на Са-
лајци. Месту моје пропале прошлости. Тамо сам у школу во-
дио децу, у хотелу дочекивао са супругом Нову годину, радио
на Сајму... Често смо се шетали Футошким парком. Дани су
били свилени. Требало ми је десет душа да се помирим са бо-
лешћу млађе ћерке. Kада бих је доводио са игралишта, зајед-
но са старијом (а једва је ходала), увек ми је говорила:
- Тата, зар живот није леп?!
С њеном болешћу сам сагорео.
Затвор. Пре два месеца био сам у затвору. Због насиља
у породици, кажу. А само сам се бранио, од старије ћерке.
Езоп ме је поливао врућином док сам давао исказ, када су ме

140
претресали, утврђивали да ли сам под дејством алкохола...
Kао да сам највећи криминалац. Проценили су да сам, ипак,
нормалан човек, па није било неопходно да ми по изласку
из стана ставе лисице, или да ме сместе у ћелију. Само су ме
надзирали. Ишао сам на нужду четири пута. За четири сата,
колико сам провео тамо. Одложили су ми ранац са стране,
нисам могао да узмем марамицу, да истресем нос. Гледао
сам у голе зидове. Једна једина фотеља је била расклиматана,
одавно послата ка небу, од оних који су седели на њој. Ја сам
се сместио преко пута ње, на столицу. У просторији је био и
кревет, гвозден, са пребаченим прљавим ћебетом. Мој поглед
се укрштао са малом светлошћу изнад тог кревета. Kада сам
изашао, нисам имао новца, у стан нисам смео да се вратим,
неких великих пријатеља немам, осим Милоша. А тамо ни-
сам смео, преблизу је мог стана. Провео сам ноћ на клупи.
Нисам био једини. Дувао је хладан ветар, који појачава не-
рвозу и главобољу. На суседној клупи седела је жена. Налик
на јунакињу слике Едварда Мунка „Kрик”. Или „Врисак”. Из-
над нас је небо било крвавоцрвено, као на слици. Ни брдо
није недостајало, у даљини би се са виших спратова сигурно
видела Фрушка гора. Саумрли смо обадвоје, на клупама, ту
ноћ. Езопа нисам нигде видео. Само ветар и своју пропалу
будућност.
Милош и ја ћемо ручати у једном ресторану. Он је већ
појео супу, рекао ми је. Ваљда је хтео да ме поштеди сувишног
издатка. На вратима стана предао ми је флашу црног вина.
Ми заједно једном недељно пијемо вино, наизменично, код
њега или мене. Езоп то зна, иако би од љутине и љубоморе
распарао небо. Али, ћути. „Стрпљен спашен”, вероватно раз-
мишља. Било је светло по дрвећу када смо изашли напоље,
до оближњег ресторана. Био сам му захвалан што се одазвао
мом позиву и што славски дан нећу провести сам. Његове
Славе су огромне, са породицом, бројним гостима.
Милош и његова супруга су са села. Kао деца расли су са
ветровима, сунчевим жегама, насладама јесени. Али, зиме су
им биле најлепше. Са белосветлосним јутрима. Свињокољем,
породичном Славом, Божићним прославама. Никада нису

141
ћутали своју срећу, крепки, устрајни у свему. Њихове жудње
никада нису биле дубоке, осим да им деца буду здрава, да не
буду грешни, да имају мирне ноћи и радосне сне.
Уверава ме да је моја ћерка намерно осмислила начин
да ме избаци из стана. Да се позове да сам ја, бездан и стар,
њој завртао руке и нанео јој модрице. Јер нисам хтео да про-
дам велики салонски стан у којем смо живели. Нисам хтео да
отпутујем, изненада, као моја супруга. Попут ње, заувек, јед-
ног дана, када се спремала кишна олуја. И сад је тајанствена,
прати нас, она или Езоп, размишљам. Мирише на млеко, на
сир, на црвен жар неба као на слици Едварда Мунка. Можда
се није сложила са мном да стан препишем братовом сину,
адвокату из Београда. Kоји је исплатио нашу ћерку. Јер, ја
нисам осуђен да живим сам. Док сирим сир од девет литара
млека чујем како моја млађа ћерка каже:
- Тата, зар живот није леп?!

142
 Миша Цанић

О ЈУНАЦИМА И УРОЦИМА

I
(чувај се сине и пиши нам често)

- Чувај се, сине... и пиши нам често.

- Ајде, ћале, немој да ме зајебаваш. Си гладан? Водим те
у мензу. И? Како ти се чине ове собице?
Ћале је био кул тип. Само, уметничка душа. Разумеш?
Није контао бизнис. Зато сам ја морао да испаштам. Да де-
лим своју собу од два метра квадратна са још два дебила. Али
контам, ствари ће се променити. Мислим, мој факс је добар,
у питању је бизнис, замисли тек ове моје две несреће од ци-
мера, има улице да чисте.
- Како ти је са цимерима?
- Одлични момци, ћале. Првокласни смарачи и сероње.
Наравно, у позитивном смислу. Праве су јуначине кад се
нађеш у невољи. Упознаћеш их. Планирам да их позовем и
на славу.
- Ако, ако сине... најбоље је да човек у данашње време
буде окружен правим људима.
- Како ти кажеш, стари. ‘Ајмо у мензу да пробаш пасуљ,
такав ни у војску нема, још ако Даница ради убациће додатну
салату и чоколадицу на кварно.
- Си сигуран да не желиш да те водим у неки ресторан?
-Ћале, ово је ресторан, и то најбољи, веруј ми. И не само
то, ово је културна институција. А понекад и сериона.
- Како то? - забезекну се ћалац.
- Видиш, стари, ово је једино сигурно место где ћеш наћи
тоалет папир.

143
 Стари је почео полако да се раскрављује. Ту нам приђе
и Пашче.
- Опа, Жустри, водиш старог на пасуљ, а!? Ако, ако...
ваља се. Ради и Даница.
- Пашче, побогу, гурни мало тај тоалет папир назад у џеп.
- А што, Жустри? Ако, нека виде како се живи од пишљи-
вог студентског кредита.
- Дај, брате, немој да ми мрачиш ћалета.
- Добар дан, господине, ја сам Никола Пашић, истина,
веровали или не, тако су ми име дали моји, но зову ме Пашче.
- Драго ми је Никола, часно носи име једног српског ве-
ликана.
Погурах мало ћалета, Пашче није баш волео да залази
у дискусију о делу и лику тог човека, чије је име ни крив ни
дужан наследио. Но Пашче искулира, насмеши се.
- Може бити, господине Жустри старији, може бити.
- Није ваљда, црни Слободане, да ти је надимак Жустри?
- упита ћале кад остадосмо сами.
- Па, како смо се Пашче и ја усрећили са имeнима, сваки
надимак нам прија. Но ’ајмо, ево ти и жетон, објаснићу ти кад
стигнемо на ред.
У мензи кркљанац као и увек. Деле похован качкаваљ.
- У ћале, награбусили смо, студенте док држиш на па-
суљчини још су и мирни, али кад им бациш похованца, тад
скроз пошизе.
- Да л’ можемо преко реда, некако - гурка ме зезајући се
- Ћале, немој да ме брукаш, знам да се шалиш, али ми такве
неправде овде озбиљно схватамо. Кад смо сви у истим гов-
нима, часно тонемо, не копрцамо се и не покушавамо преко
туђег леша да извучемо своја дупета.
- Знам, сине, драго ми је да ти се свиђа овде. Ја, нажа-
лост, нисам имао ту част. Нисам имао ни успех да бих се упи-
сао у дом. Нити би ме моји пустили у то време.
- Ћале, дом се не уписује, ту се упада. Мора мало да те
упутим у вокабулар данашњице. Сем тога, шта се жалиш, жи-
вео си у Скадарлији.

144
 - Да, али ни сам ниси свестан колико човек може да се
осети усамљеним баш када је окружен светлима великога
града.
- А јао, човече, опет ти о Шабану. Ко би рекао да човек
који може да створи онаква уметничка дела, слуша турбо
фолк.
- Народњаке, Слободане, народну музику. Него држи се
ти твог факултета, онај што је продао моја уметничка дела,
сада се купа на Ибици.
- ’Ајде, ми смо на реду. Убациш жетон у чинију. Добијеш
прибор. Узмеш плато. И сад ћемо прво супица, чорбица, ајмо
главно, јело препоручујем пасуљ, иду салате и десерт. Ћао,
Данице, како си ми данас? Лепо изгледаш.
- Не мораш да ме фарбаш, Жустри. Ево по две салате и
Кондивице за тебе и оца. Како сте господине Жустри старији?
- Ево фино, млада дамо, хвала на питању.
- Видиш, Жустри, какав ти је господин стари. На њега
да се угледаш. Него је л’ важи договор за четвртак? Идемо у
куглану?
- Наравно, Дашо, шта би друго могло да се ради четврт-
ком.
- Па, као да се, учи, велим - насмејасмо се сви.
Смех је и одзвањао на све стране. Мислим, све раднице
су биле јако пријатне: куварице, чистачице, оне које серви-
рају. То је била права оаза за студенте. Стварно је значило да
се мало расхлади мозак од свакодневне животне проблема-
тике. Док смо убацивали хлеб, разгледао сам. Стварно ће ми
недостајати то место. Када будем постао богати бизнисмен
ово никада нећу моћи да вратим. Јебеш ми матер, ако про-
паднем у бизнису, запослићу се у некој студентској мензи.
Морам и ја да отплатим дуг. А и почела је фина генерација
младих радница, фали им неко попут мене. Но, Жустри, пази
на своје путе. Зајеби остало. Биће ресторана. Биће свега.
- Ћале, убацуј тај хлеб, немој да ми се нећкаш.
- Па нисам сигуран да ли ће бити за све.
- Биће, биће, за ‘леба се овде не шкртари. Хоћемо ли
сами или у ону гунгулу?

145
 - Ја бих још мало с тобом само, сине Слободане. Видим
да су ти другови прави момци, но „Нисам те се нагледао...”
- Ајој, ћале, имам једног лудака доцимера који фанта-
зира да отвори катедру за турбо фолк, препоручићу те да го-
стујеш.
- Када буде колоквијум за народњаке, радо ћу се одазва-
ти.
Каква је другарчина овај мој ћале. Колико ја имам среће
што сам окружен добрим људима. Недостајаће ми ова менза,
и та пишљива два метра квадратна. И оне јајаре од цимера.
Где ли су сад? Сигурно јуре сојке, или циркају горе у парку.
- Ћале!
- Молим, сине, Слободане.
- Кусај то, па те водим после на пиво. Да упознаш и други
атеље.

II
(тоалет опера)

- Да ли си спремио пешкир?
- Јесам, али ми делује да је већ касно, не верујем да ћемо
стићи до првих редова – одговори Јунак помало разочарано.
Био је у праву. Пашче мора да је већ почео да загрева
глас. Кад крене загревање чак и они са горњих спратова осе-
те, брзином муње се се спусте низ оронуле степенице на који-
ма су многи делови тела били ломљени, само да би се нашли
у VIP зони. Али хвала богу, нема лифта, замисли тек каква
би то тек крвави пир био. Додуше, постојало је некада нешто
што је наличило лифту. Истина, налазило се са спољне стра-
не неко удубљење које је пролазило кроз све спратове дома,
али нико од нас не би могао да замисли заправо нешто ново,
функционално. Те рупе као да су само урађене или остале
како би нас подсећале да оставимо сваку наду ми који сту-
дентаришемо на оваквим просторима.
Конструкција дома у целини није баш била нормална.
Ве-цеи на свакоме спрату су грађени један испод другог,
ваљда је тако лакше за проток гована, а можда је и архитек-

146
та помислио да ће помоћи протоку звука ако се међу неком
студентаријом нађе млади Павароти са неког од наших фа-
култета. Пашче није био Павароти, али је ђаволски знао да
пева. Не знам зашто споменух ђавола, али анђела никако да
замислим у заједничком ве-цеу интима. Овако, сви заједно,
бејасмо наги. Голи.
Видех још са краја ходника, а у том делу се налазила
моја соба, на супротној страни од ве-цеа, како се прво про-
бијају сурфери.
Сурфери су увек били први када је наступао Пашче, а
да будем искрен, иако смо се сви донекле знали, ипак нас је
било доста, чинило ми се да се поједини само представљају
да су сурфери како би обезбедили што удобнију позицију.
Тушеви и клозети били су одвојени једним подебљим
зидом, тако да би до клозета звук стизао нешто тиши, али
морате признати да је некада поштеније испратити концерт
седећи.
Сурфери су и били једни од ретких који су могли да
седе, бар нешто дуже, да кажемо тако. Наиме, ту групацију
су сачињавали студенти који су са собом носили даске од в-ц
шоље, када би пошли у клозет. Клозети су имали малтене све
што је било потребно једном будућем академском грађани-
ну: ве-це шољу, казанче, и простор где је неко помислио да
би требало ставити папир, али као да је убрзо одустао од те
идеје, па су ту студенти углавном држали своје телефоне, јер
би им руке биле заузете свакојаким другим различитим ак-
тивностима. Наравно, даске није било, зашто би неко уопште
помислио да је тако нешто потребно. Постоје неки митови, да
су оне постојале, али су одлучиле да мигрирају, са таквог, за
њих недостојног места.
Сурфери су највише улагали у комфор, те је било најго-
ре када би требало чекати ред испред кабине у којој се налази
сурфер. Тада се знало да ће поскакивање са једне ноге на дру-
гу потрајати. Сурфери би излазили безбрижно из својих соба,
даска би најчешће била пребачена преко десне руке, као што
конобари носе беле пешкире, мараме, салвете или шта год им

147
је већ пребачено преко руку. Благим корацима, као да лебде
упутили би се ка клозетима, као да не иду на кењање, већ као
да их очекује битан пословни састанак, или каква позоришна
представа. Наравно, можете замислити како су тек ишли диг-
нутог носа када је Пашче наступао. Спустили би своју даску
на простор где некада почиваше даске из праисторије, и оба-
вили нужду као да је то нешто најнормалније у студентским
околностима.
Понекад би се током Пашчетових наступа поткрао и
неко од смучара. Али они, искрено, више су тада долазили од
муке. Смучари су били они који би се једном руком држали
за разлабављену кваку на натрулим вратима клозета, другом
за оно што мора да је започето као место за тоалет папир, и у
благом чучњу прилазили својим гузовима месту где ће испу-
стити свој измет, наравно заустављајући се на самоме крају,
пре неко што ће прилепити своје дражесне гузице за паклену
керамику.
Било је и оних којима би се омакло. Лако би се препозна-
ли по вриску који су испуштали као да им киселина нагриза
кожу. У таквим околностима, једино што се могло учинити,
било је да правовременом реакцијом дојаве неком од цимера
да им донесе из собе сапун и пешкир, и да се експресно пре-
шалтају у простор који је предвиђен за купање, наравно, ако
тада не било извођено нешто од наступа. Ако би се десило да
им се гузица прилепи за оне запишане остатке ве-це шоље
док је Пашче наступао, па... рецимо да ни јапански хорор
писци не би могли да дочарају такву ситуацију.
Новинари су били они које сам можда и и најмање раз-
умео. Пошто се у граду често деле бесплатне новине, а и на-
кон предавања у амфитеатрима може се затећи огроман број
остављен од стране обесних студената, неки би се сетили да то
покупе тако да када би их затекла нужда, они би постављали
дебео слој новина у круг простора где даска некада бивство-
ваше, и онда су могли у неком делимичном чучњу, при чему
је дозвољено да се једна стана гуза помало залепи на новину,
обаве своју нужду. Слично ономе што многи раде стављајући

148
тоалет папир на ве-це шоље на јавним местима, с тим што је
овде новина директно додиривала пакао, а знамо и да новина
и папир имају различите степене чистоће. Занимљив изум,
али јако незгодан. Једина утеха је што за разлику од смучара,
новинари нису морали да пипају кваку из пакла, нити оно чу-
десо које мора да је прављено да би некако стајао папир, али
ето, није довршено. Само да споменем, новинари су имали
своју браћу, кладионичаре, принцип је исти, само замените
новине кладионичарском листом.
Ми смо стајали код појила кад је Пашче почео да пева.
За репертоар је избрао Оливера Драгојевића, и то је за неке
од нас био пун погодак, јер је он те песме, баладе, стварно
изузетно певао, али неки би се ипак одлучили за бојкот због
избора појединих певача, јер, морате нас разумети, ипак смо
ми студенти, морамо имати неки став, а код девојака је про-
лазио што оштрији и изражајнији, да не кажем екстремнији,
поготово онај који повлачи бојкот или протест.
Пашче је певао, а ја искористих то да наместим своју
фризуру, јер ионако је време да се иде у неку од дискотека,
или можда по мензотекама нашег или околних студентских
домова.
Није било сврхе чекати да се концерт заврши како би се
истуширали. Они што су заузели прве редове поред Пашчета,
остаће до краја, то јест док буде трајала топла вода, а после
таквог емотивног наступа, стварно не иде да се раскрављује-
мо ледењачом.
Сурфери, смучари и новинари су полако завршавали и
напуштали партер тако да смо имали и та ослобођена ме-
ста. Али место више није ни било битно. Пашчетов глас се
уз пратњу млазова воде разливао и вијорио свуда по дому.
Сапуница је разносила Пашчетов вокал, и сауна у коју се пре-
тварала наша концертна дворана, деловаше као да се уздиже
у сама небеса.
У тим ретким, проклетим тренуцима, живот студената
је имао смисла, познавао уживање и лепоту, и ми смо били
једно. Срећни. Ма колико били заједнички затрпани говнима.

149
 III
(вавилонски дом)

- Знаш да ти се подсмевају?
- Да. Али то више говори о њима него о мени. Сем тога,
када то раде, нема оног задовољавајућег зла које сија у очи-
ма, а мени је то најбитније код шале и зезања, да неко нема
лошу намеру која се претвара у злобу. Понекад ми се чини да
желе да успоставе контакт са мном, а мој дијалекат им делује
као добар повод. Изговор. Тако да им не замерам.
- Онда си боља особа од мене. Ја бих им натрљао на нос
ту њихову надобудност.
Чини ми се да ме је искуство ипак научило бољем. Да не
реагујем на прву лопту. Што би рекао онај јадни Папакатић:
- Никад не знаш какву ко муку носи са собом. Знам је-
дино колико је мени било тешко када сам дошао у овај луди
велики град. Толико сам желео да побегнем из провинције да
нисам ни помишљао колико може бити тешко на другој стра-
ни. Ни слутио нисам колико човек може да буде усамљен.
Каквим год језиком да ми причамо ипак нас повезује оно
људско - самоћа. А она се некако најлакше преброди уз шалу,
а моје колеге имају чудан хумор. Некако ми их је жао. То-
лико се труде да побегну од свог „капута” а не схватају да се
таквом глумом само још више огрћу.
Учини ми се да сам некако растужио пријатеља. Ко зна о
чему је он размишљао. Чини ми се да је њему више сметало
што покушавају да ме понизе него мени.
- Ја сам научио од Рокија Балбое - од Рокија Балбое! Ако
паднеш - дижи дупе, нема на земљу. Устај одмах и истурај
браду за нове ударце. Тако се калило стакло.
- Мени и даље смета што се они тако понашају према
теби. А почиње да ми смета и та твоја равнодушност, и стоич-
ка заблуда како ти мислиш да си бољи од њих па ни увреду не
видиш као увреду.
- Знаш, када сам стигао у Дом, нико никога није разумео.
Сви смо били из различитих делова земље. Све различити
дијалекти. Као да нас је неко поставио да зидамо вавилонску

150
кулу. Сада се сви разумемо, а да ни реч не проговоримо. Мали
Зворник, Лебане, Јагодина, нека места из пичке материне за
која никад ниси ни чуо. Да ти неко каже те називе питао би
га у којој земљи се налазе или шта та реч значи. Поготово
оне Јагодинце ништа нисам разумео. Тако брзо су причали,
без падежа са неком чудном акцентуацијом и константним
жаргоном, да ми се чини да бих пре разумео немушти језик.
Они јужњаци се у почетку ни међу собом нису разумели. Али
онда се јако брзо пређе преко језика. Сам осетиш када је неко
гладан, а нема паре за мензу. Када је пао испит. Када га је де-
војка оставила. Када хоће да испуши цигарету. Па чак и када
се неком иде у ве-це. И онда када си помислио да си можда
социопата ухвати те таква емпатија да зажалиш што ниси.
Гледао ме је право у очи и слушао пажљиво. Знам да му
је било мало криво што неће моћи да прође кроз све оне пе-
рипетије студентског живота које свој врхунац доживљавају у
студентском дому и мензи.
-Хоћеш ли ме водити на ручак? - упитао ме је са осме-
хом на лицу.
- Хоћу, наравно. Данас је пасуљ на менију, а стегни пал-
чеве и да ради Даница.

151
 Бранко Цвијетић

СПОМЕНИК НЕЗНАНОМ ДЕЗЕРТЕРУ

Никада Павле и Боја нису причали деци одакле су дошли
у Ситнеше, подно Мотајице. Не зна се да ли су се доселили из
Сјенице или Босанске Крупе, Прњавора, или негде из старе
Србије. Испод шума Мотајице, уврх једног потока нашли су
мало обрадиве земље, а то мало што су обрађивали нападао
је коров, оструга и бујад. Зато је Павлов син Стојан, четири
минута старији Остојин брат близанац, док је ознојен и пре-
кривен прашином, ситним лишћем и жутим поленом коро-
ва млатарао српом по оном кршу мрмљао себи у браду: „О,
Павле, јебо све своје, што нас доведе у ове оструге да се це-
памо.” Чакшире од грубог сукна и бела ланена кошуља биле
су подеране на више места од трнова дивљих купина, шипур-
ка и глога. Сламнати шешир са широким ободом, од ког се
одвајао само увече кад легне, био је натопљен знојем. Ипак,
и поред свег Стојановог гунђања, обрадива земља била је све
већа. Домаћинство Павла и Боје се ширило. После најстарије
ћерке Ђурђије, близанаца Стојана и Остоје, родио им се син
Милорад, који је умро још у колевци, а после њега добили су
још два сина Видака и Симеуна и ћерку Стојанку.
Кад су дошли у Ситнеше, Павле и Боја прво су напра-
вили једну дрвену кућицу. На средини брвнаре налазило се
огњиште изнад кога су висиле вериге. У том једном одељењу
се кувало, боравило и спавало. Слама на којој су укућани спа-
вали ноћу, преко дана се скупљала на гомилу и покривала
поњавом. Повише огњишта биле су дрвене мотке на којима се
сушила сланина и месо. У једном углу налазили су се жрвањ
и наћве у којима су месили хлеб. На огњишту пекао се хлеб
под сачем, а јела су кувана на веригама или у земљаним лон-
цима на огњишту. У другом углу налазила се совра или трпеза
округлог облика, а гдегод около неколико скемлија, ниских

153
троножаца. За чување брашна, пасуља и осталих намирница
користили су туњкове (велико шупље дрво, одсечено од ста-
бла букве у које се дно накнадно стављало). На дрвеном зиду,
поред шпорета висила је дрвена соланица. Уз брвнару, Павле
је доградио и амбар преграђен са неколико кошева за чување
житарица. Кад су Павлови синови одрасли, направио је са
њима нову кућу, која је била доста већа од старе. Имала је три
одељења, а уместо огњишта грејали су се и припремали храну
на озиданом шпорету. Испред куће налазио се повећи трем
са којег се улазило у собе. Са горње стране куће налазила су
се врата кроз која су водила у горњи део дворишта.
Налазећи се у непосредној близини турско-аустроугар-
ске границе, недалеко од ушћа Врбаса у Саву, ситнешки Срби
су једним оком гледали како да буду што мање видљиви тур-
ским беговима, а другим оком са неповерењем у католичке
фратре који су насртали на њихову прадедовску веру. Док су
очи гледале на две различите стране, срце је било окрену-
то само у једном правцу, према истоку на све што је имало
српско име. Док су још били мали, једно другом до увета,
Павлова и Бојина деца су успављивана причама и песмама
у којим су главни јунаци били Кнез Лазар, Милош Обилић,
Марко Краљевић, а највише су волели приче о Светоме Сави,
како је надмудрио ђавола. Стојан и Остоја су, чувајући овце
и говеда по тек раскрченим пољанама често узимали дрвене
штапове и заједнички нападали на замишљене буљуке Тура-
ка. Годинама пре њиховог рођења последњи пут су Срби у Бо-
сни и Херцеговини устали у буну против Турака, али су при-
че о јунаштвима српских ратника још увек кружиле босан-
ским брдима. Нису узалуд Бугари говорили да су им највећи
и најопаснији непријатељи у Србији српске жене, јер су оне
своју децу васпитавале песмом и причама и тако неговале
српски дух и обичаје и јачале веру у јединог истинитог Бога
чувајући српску традицију.
Аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине, са но-
вом влашћу долазили су и нови обичаји и закони. Дух нових
адета прво је посетио градове, полако се ширећи унаоколо
селима и засеоцима. Уз нову власт дошли су и нови станов-

154
ници. У равничарски део бањалучког краја прво су се насе-
лили Немци, а около њих, ширећи се на све четири стране
Пољаци, Украјинци, Русини и Галицијани, тако да је у око-
лини крајишко-посавских села планине Мотајице: Свињара,
Лепенице, Срђевића, Каоца и Ситнеша сада било више до-
сељеника него Срба староседелаца.
Стиже време и за удадбу и женидбу. Како доликује
српском домаћину, прво се удала најстарија кћер Ђурђија.
Удала се у суседно село, доњу Лепеницу за Мику Андрића.
Међу браћом близанцима, Стојаном и Остојом никада није
било зле крви. Увек су један другога подржавали, бодрили и
заједно ишли и у рад и у забаву. Кад би се, којим случајем
неко усудио да крене на некога од њих двојице, у вечној муш-
кој борби за освајање замишљеног простора или одабране
девојке, суочио би се са два здружена пара противничких
руку и ногу. Тада се не би знало ко кога удара и напада, али
се увек знало ко кога брани и ко другоме чува леђа. Колико
год да су били сложни, толико су се и разликовали. Стојан је
био нешто нижи, смеђе косе и зелених очију, а чим је успео
да одгаји прве бркове, више их није скидао са лица. Остоја
је био виши, тамније косе и тамних очију и некако тиши и
повученији од свог брата весељака. Сто пута су због Стојано-
вих враголија и песама које је певао, пратећи тамбуром своју
песму чије је речи сам смишљао, упадали у незгоде које су се
понекад завршавале тучом на игранкама и поселима. Након
игранки, остајале су понеке модрице и чворуге, које су после
кратког времена заборављане, али песме су и даље кружиле
селом, дотераване и прошириване, са промењеним именима
и згодама које су у песми опеване, тако да их ни сам Стојан
касније не би препознао као своје. А и лакше му је било да
објасни да је он песму у којој се на шаљив начин помињу и
девојачки јелек и момачки брк од некога чуо, али да га сад
убијеш не би могао да се сети од кога је чуо.
Како су заједно ишли у мобе и на њиву, у шуму и на
орање, тако су се некако у исто време, на игранци у Каоци-
ма загледали у две најбоље другарице. Стојан у Петру Дра-
госављевић, а Остоја у Анку Давидовић. Гледајући право у

155
очи вижљасту Петру, која му се стидљиво осмехивала док је
штимовао тамбуру, све чврсто држећи под руку своју најбољу
другарицу Анку, Стојан је попио једну чашицу меке крушко-
ве ракије, тек да испере и прочисти грло и запевао:
„Од кијера до кијера, лоло,
То је мене у срце уболо, ...”
Касније су се песме ређале једна за другом, поред Стоја-
на у тамбуру и виолину су знали да свирају још неки момци,
а кад је на ред дошло коло, Стојан је оставио тамбуру, при-
шао Петри и ухватио је за руку и увео у коло. Остоји ништа
друго није преостало него да гледајући коло како се увија и
преплиће дуж невелике сале сеоске кафане прави друштво
Анки, која је остала сама у ћошку са Петриним капутићем у
рукама.
Поштујући старијег брата, Остоја је сачекао неколико
месеци и након Стојанове и Петрине свадбе, довео је у кућу
своју Анку. Павловој срећи није било краја. Живели су сви
под једним кровом, синови су се волели и поштовали, а снаје
су се слагале као рођене сестре, поштујући свекра и свекрву.
Породица се ширила, а земље је већ било недовољно за све.
Једини начин да се имање прошири било је да се крчи шума.
Сваког јутра браћа су одлазила у шуму са секирама у рука-
ма и једним малим вочићем са којим су извлачили оборена
стабла и извађене пањеве. Иако је Павлово имање било на
брду на самом крају села, окружено са свих страна шумом
обраслом столетним стаблима храста, букве, граба и јошике,
вести настале анексионом кризом допирале су и до Стојана и
Остоје. Тек што су се поженили, почели лагано да преузимају
домаћинство од оца, већ су са зебњом чули о могућем одла-
ску у аустроугарску војску. Додуше, чули су разне гласине од
неких даљих комшија како се наши Срби регрутују и одлазе
да служе војску у Грацу, а неки су се хвалили да су дошли и до
Беча. Стојан, који је имао помало авантуристичког духа, био
је помало растрзан између жеље да види те царске градове о
којима је до тада само слушао, али му се ипак није ишло од
своје куће, од своје породице. Петра је сваког дана требало
поново да се породи, прво њихово дете, девојчица, умрла је

156
недуго по рођењу. Надао се да ће овог пута добити сина. Сам
себи је обећао да, уколико му Петра роди наследника, ни-
када више неће погледати ниједну другу жену у селу. Имао
је једну песму коју је највише волео да пева, а када би му
Петра гунђала кад год би започео са том песмом, претио би
јој конопцем који би увече ставио у воду да се мало укисели,
али конопац је ту и остајао, а Стојан би већ првом приликом
запевао:
„Гон’ говеда, Маро,
Гон` говеда, Маро моја,
Гон’ говеда гдје је шума густа.
И понеси, Маро,
И понеси, Маро моја,
И понеси љеља да се коликамо.
И понеси, Маро,
И понеси, Маро моја,
И понеси јелек да се ваљушкамо.”
И, дочекао је сина наследника. Петра се 1913. породила
и на свет донела здравог и великог дечака. Са дечијим плачом
дошла је радост у кућу, а очекивали су да ће ускоро и Остоји-
на Анка да се породи. У том тренутку није било сретнијег
човека у Ситнешима од деда Павла. Све што је замислио у
свом сну када је дошао да на овом брду започне нови живот
са својом Бојом, постајало је јава. Само да се не зарати...
- У Сарајеву убили престолонаследника и његову жену! –
шапат је стигао и до Ситнеша.
- Ко их је побио?
- Наши.
- Који наши?
- Младобосанци, наш Србин, Гаврило.
- Неће добро бити. Сад ћемо Швабама сви Срби бити
криви за све.
Павле је био један од ретких писмених Срба у том крају
тада. И синове је дао на школе. Стојан, Остоја, Видак и најм-
лађи Симеун, сви су завршили четворогодишњу школу у селу.
Никада се Павле није бавио политиком, али су код њега често
долазили и поп и учитељ да уз ракију протуре коју о светској

157
политици. Знао је да на овим балканским пределима сваки
рат доноси катастрофу за свакога, али је увек највећи терет и
жртва био на српском сељаку.
- Како да сачувам своју ђецу? – питао је Павле попа и
учитеља чим је чуо да је Аустроугарска крајем јула прогласила
мобилизацију.
- Не знам, старино, Швабе ће наше војнике највише да
шаљу на руски фронт, али је могуће да ће некога од наших
Срба да шаљу и на Србију. Чуо сам да има швапски проглас да
ће за свако дезертерство читава фамилија тог дезертера бити
интернирана, а имање спаљено - учитељ је само потврдио Пав-
лове стрепње.
- Имам четири сина, сва четворица су добили позив за мо-
билизацију. Може ли нешто да се уради, да ми бар један оста-
не, да можемо да прехранимо ову нејач док аждаја не прође?
- Једино да одеш у Бањалуку и да потражиш некога у њи-
овој војсци ко би могао да ти помогне око тога.
Није требало Павлу два пута говорити. Морао је да нађе
начина да макар једног сина остави код куће. Знао је он да је
ово туђинска држава, туђинска војска, да њима и није стало
до тога да се сачува једна породица у Босни, а нарочито ако
је то породица Срба, непријатеља монархије. Јер за Аустроу-
гарску већег непријатеља у овом тренутку од Срба није било.
Очекивали су да ће лако прегазити Србију која је већ била
прилично изморена и проређена балканским ратовима, али
им се није остављао непријатељ за леђима. Зато су и већину
корпуса са српским војницима спремали да шаљу на друге
фронтове, а најбоље би било да их ставе на нишан Русима.
Поранио је Павле, још пре видела кренуо је за Бањалуку да
иде да моли, а ако треба и подмити некога кога треба, само
да му оставе једног сина код куће. Претходне вечери обавио
је разговор са близанцима. Стојан је сам предложио да, ако
неко може да остане, да то буде Остоја, јер он још нема муш-
ко за собом, а Стојанов син је већ проходао ових дана, имаће
ко да га наследи. И овог пута браћа су била сложна, а Павлу
је остало само да њихову жељу спроведе у дело. Негде иза по-
днева стигао је Павле у Бањалуку и врло лако је нашао главни

158
аустроугарски штаб за мобилизацију. Војници су прилазили
једном од десетине столова за којима су седели озбиљни,
строги и сви редом бркати фелдвебели да их упишу у евиден-
цију. Војска ко војска, свакакви прилазе, чује се галама, Срби
су најтиши, понеки уплашени, муслимани збуњени, а Хрвати
најгрлатији. Њима је ова држава некако одмах прирасла за
срце. Неко добацује Павлу:
- Што је, стари? Оћеш и ти на мајчицу Русију? Или на
мајчицу Србију? Што би више волио?
Ћути Павле, гледа коме би могао да се обрати. Приме-
тио је да српски момци некако највише прилазе за сто неког
фалдвебела поред којег је седео млађи војник који је говорио
нашим језиком. Павле је сачекао да војник устане и крене да
напуни чутурицу његовог старешине водом, па му је пришао:
- Синовче, могу ли нешто да те приупитам?
- Реци, стари.
- Јеси ли ти наш?
- Како наш, ђеде?
- Па, јеси наш, чим ме зовеш ђедом.
- Ја сам из Граца, ђеде. Отац ми је Чех, али ми је мајка
Српкиња. Отац ми је био учитељ у Сарајеву, па је оженио моју
мајку чим је завршила школу и вратили су се у Грац. Како ти
могу помоћи?
- Имам четири сина, сви су добили позив за мобилиза-
цију. Пуна кућа ми је жена и нејачи. Ако сви синови оду у рат,
остаће ми празна кућа. Остави ми макар једнога, тако ти Бог
помогао и свети Ђорђе, мој заштитник и светац.
- Покушаћу нешто са фелдвебелом, стари. Није он тако
лош човек, само мора да глуми строгоћу. Иди ти под ону круш-
ку, доле у дворишту, а ја, ако ишта будем могао да урадим, ја
ћу ти помоћи.
Павлу је срце заиграло, сву наду полагао је у овог мла-
дића. Извадио је онај једини златник што му је остао кад је
дошао у Ситнеше и грчевито га стискао у ознојеној шаци. Да-
роваће свог спаситеља, само да му сина остави.

159
 Након сат времена Павле је задремао у хладовини дрве-
та у дворишту. Чинило му се да је само очи затворио да их
одмори, кад га неко благо продрма за раме:
- Стари, дај ми имена твојих синова. Сутра нека троји-
ца дођу, а четврти слободно нека остане код куће, нашао је
начина фелдвебел да га ослободи обавезе. Ако тог сина неко
касније пита је’л стварно ма’нит ко што му пише у буквици,
немој да се брани, само нека се смеје – и војник се насмеја на
своје речи.
- Хвала ти до неба, синовче. Ниси ми рекао како се зовеш,
да се молим Богу за твој живот и здравље.
- Ја сам Павел, ђеде. Мајчин отац се звао Павле, па ми је
по њему име дала.
- И ја сам Павле. Узми, сине ову марамицу од мене. Не-
мам ништа друго да ти поклоним. И буди ми у здрављу.
Војник Павел отвори ону згужвану марамицу, а нешто
жуто у њој засијало је свим својим сјајем.
Окрете се Павле, не гледајући никога око себе. Иако
уморан од дугог пута, нашао је снаге да убрзаним кораком
крене назад кући да спрема синове за одлазак у рат. Иако су
живели на граници две царевине, имао је ту срећу да ни он,
а ни било ко од његових до сада није морао да узима пушку
у руке да би пуцао у човека. Ни у лов није ишао као његове
комшије из села. Повремено би у његово имање у потрази за
пленом свратио понеки вук, лисица, а најчешће дивљи вепар,
али његови укућани и он успешно су се бранили бакљама,
моткама, вилама и највише виком и галамом. Без обзира што
је успешно завршио своју намеру, осећао је у души неки не-
мир који му је нагризао унутрашњи мир, повремено одузи-
мао дах. Човек има десет прстију на руци, па ако и изгуби
један прст, то боли. А он има четири сина. Једног је сигурно
спасио од ратне немани, али тројица иду у неизвесност, у рат.
За кога? Против кога? Против своје браће, своје вере, своје
крви.
У једном тренутку, иако је прошло једва пар сати од како
је кренуо назад, учини му се да види своје село, подножје
брда које је водило ка његовој кући. Нигде никога нема, ни

160
живе душе. Улази у пусто двориште, ни кокошке не кокода-
чу, нема Жуће да залаје, празни свињци и штала. Нема деце
да му потрче у сусрет ишчекујући неки поклон од ђеда који
се враћа са далеког пута. Све је пусто, само куће, зграде и
остављене алатке и ствари. И неко седи на кућном прагу.
Сам седи и сам прича са собом... „Остоја, ти ли си? Где су
сви остали?” - не зна Павле да ли је то наглас изговорио, или
само у мислима. „Сви мушки су отишли у рат, а све жене и
дјецу отераше неки солдати са њима.” Снажно затресе Павле
главом лево, десно, да одагна ружно привиђење. „Ма, не дам
да ми се угаси огњиште. Молићу се Богу сваког дана, сваког
тренутка да ми се моји соколови врате кући. Рећи ћу им да
се не јуначе, немају за шта ни за кога. Молићу се Богу да ни
у кога не пуцају, а даће драги Бог да ми се врате живи и здра-
ви.” Како је прилазио кући, тако му се поново приказа његово
двориште, пуно деце, неке до сада, оне најмање, чини му се
није ни виђао у свом дворишту, трче около и весело галаме.
Боја и сви његови синови и кћери и зетови седе под лозовим
хладом и разговарају. Хтео је нешто да их пита, али они као
да га не виде. Погледа мало боље, кад у челу стола седи он
и наздравља свима: „Да попијемо по једну у име вашег по-
вратка из рата. Хвала Господу Богу што вас све врати живе и
здраве и дабогда се никада више нигде не заратило.”
Прекрсти се Павле, онако у ходу, и помисли, нека да дра-
ги Бог и Богородица, сви свеци, а нарочито мој Свети Ђорђе
да буде тако као што ми се уснило, нека ми опросте све моје
грехове, да ми се сва моја ђеца врате живи из овог проклетог
рата.
Стојан и Симеун су добили распоред у 33. Ландштурм
(батаљон) 36. Пука 18. Корпуса Аустоугарске војске који је
одмах по формирању упућен на краткотрајну обуку, па након
обуке према источној граници, према Дрини. Стојан, по нара-
ви весељак, човек који је у свакој невољи могао да нађе лепшу
и лакшу страну, овом приликом се осећао као да сања најго-
ри кошмар. Све му је било страно и туђе. Навикнут на увек
комотну и удобну одећу, лагани шеширић на глави, мекане и
простране опанке и топле вунене чарапе, никако није могао

161
да се снађе у овој крутој „штука-сивој” блузи са црвеним на-
шивцима ма крагни, грубе панталоне и доколенице уместо
обојака и што му је најтеже падало морао је на глави да носи
гримизну капу и опасач са аустријским орлом на копчи. До-
био је пушку петометку са дугачким бајонетом, војнички ра-
нац са шаторским крилом и војнички ашов. Већина стареши-
на у његовом батаљону били су Хрвати, који су сваку прилику
користили да понижавају и малтретирају православне Србе,
регруте у својим јединицама. Све се дешавало као у најруж-
нијем сну. Чинило му се да је, колико јуче седео са својом
породицом, кумовима и најближим комшијама за славском
трпезом у свом дому. Међу војском се прочуо глас да ће већ
за неки дан кренути преко Дрине на Србију. Војници су увече
седели укруг око ватре, а вести, сажвакане, увеличане и про-
мењене кружиле су од једне групице војника до друге. Павле
се примаче Симеуну и тихим гласом му рече: - Симо, ја
ћу да побегнем нашим Србима чим пређемо Дрину.
- Намој, Стојане, ко Бога те молим. Заклињем те мајчи-
ним млијеком, немој. Побиће нам Швабе све код куће, само
ако дезертираш.
- Све сам смислио како ћу. Чим се запуца, ја ћу да пад-
нем као да сам погођен, па ћу кад све прође, по мраку да
одпузим на другу страну.
- А шта, кад те Срби, кад виде у каквој си униформи одмах
упуцају?
- Ако ми је суђено да погинем, бар нек погинем од наших.
Ја ни у кога да пуцам нећу.

Аустроугарски војници су 12. августа ушли у Лозницу. Ту

и у селу Лешница, 13. Аустроугарски корпус је прешао Дрину,
а истог дана 4. Аустоугарски армијски корпус је прешао Саву
северно од Шапца. До 13. августа, на фронту дугом 160 ки-
лометара, Аустроугари су прешли реке и окупирали Шабац.
Стојану се никако није пружала прилика да пребегне. Српску
војску још увек није видео. Када су прелазили реку и када је
започета паљба ка још увек невидљивом непријатељу, испалио
је неколико метака бар три метра изнад земље, за сваки слу-

162
чај. Његова чета је ушла доста касније у Лешницу. Лешеви ста-
раца, жена и деце били су посвуда около, поред пута, на пра-
гу својих кућа, у двориштима. Стојана, који до тада у животу
ни кокошку није заклао нагон за повраћањем није напуштао.
Сузе, бес, излучевине из жучи, све му се помешало. Ишао је
напред као у бунилу, а иза њега су са исуканим сабљама и
пиштољима витлали подофицири и официри галамећи оним
одвратним швапским говором, који га је све више подсећао на
лавеж бесних паса.
Српски војвода Радомир Путник је 15. августа наредио
контранапад. У одбрану Цера почели су да пристижу добро-
вољци из свих крајева Србије. На регрутацију су долазили са
вилама и секирама, али и са мотивом јачим од било које бом-
бе – одбранити Србију од Аустроугарске. У ноћи између 15. и
16. августа, по страшном пљуску и у потпуном мраку делови
српске комбиноване дивизије су наишли на извидницу аустро-
угарске војске на падинама Цера и тако је започела битка.

Стојан ни сам није знао како се десило да баш његова и

Симеунова јединица крене у извидницу. Још увек га није на-
пуштала жеља да пребегне на српску страну, а само није смео
да дозволи да његове старешине виде како он дезертира. Сто-
тину идеја му је падало на памет, али није имао прилику ни
једну да спроведе у дело. Замишљао је како би било добро да
приликом прве битке падне на земљу, па да касније некако от-
пузи преко, а да му сутрадан брат подигне камени белег изнад
празног гроба као да је погинуо. Тако би се он извукао из мр-
ске униформе, а његовима, тамо у Босни ништа не би фалило.
Можда би добили и некакву надокнаду што је „погинуо”. Све
је он то лепо смишљао, док је са братом, у тишини ходао, ногу
пред ногу, а киша им се сливала низ капу и оковратник, на-
тапајући лагану блузу, па га је ухватила и некаква дрхтавица.
Била је средина лета, али су киша и мрак чинили као да је
касна јесен. Одједном, неко из мрака је повикао:
- Стој, ко иде?
- Иду Швабе, пуцајте! - први се снашао Стојан и бацио се
одмах на земљу.

163
 Прво је видео бљесак, па је зачуо прасак. Запуцало је са
свих страна. Стојан је загњурио главу у блато и чекао да се
пуцњава заврши. Официри су викали непшто на немачком,
почели су да пуцају и аустроугарски војници.
- Јој, погоди ме у ногу! - чуо је Симеунов врисак.
У оном метежу и мраку, све је Стојану ишло наруку. Све
се дешавало како је замислио, остало је само да сачека да
се окршај заврши, па да у овом мраку клисне напред, према
српској војсци. Али шта сад да ради са братом? Није смео да
га остави, није знао колико је брат рањен, да ли га је само
окрзнуло, или, не дај Боже нешто горе. С једне стране пут у
слободу, с друге стране брат ишчекује његову помоћ. При-
ликом оног бацања на земљу пушка му је одлетела неколико
метара даље поред стазе којом су ишли. Све пузећи, окре-
нуо се и лагано пошао према брату. Подигавши главу угле-
дао је како се његова војска повлачи. Симеун је стењао, губио
је свест. Кад му је Стојан пришао, видео је на потколеници
крваву мрљу и некако неприродан положај ноге испод коле-
на. Није имао времена да му пружа прву помоћ. Подвукао
се испод њега, и иако је Симеун био крупнији, подигао га је,
пребацивши га преко једног рамена као џак кукуруза. Сад су
му мрак и киша били пријатељи. Преполовљена извидница
аустоугарске војске једва се довукла до града.
Историја је забележила:

164
 „Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу
неколико градића и села у околини планине, као и за контро-
лу Шапца. Морал аустроугарских трупа је 19. августа опао и
хиљаде војника су се повукли у Аустроугарску. Све се потом
десило као у сну. Срби су кренули да прогоне Аустроугаре
дуж целог фонта. До 20. августа, аустроугарске снаге су још
увек бежале ка Дрини, а Срби су наставили да их гоне. Цела
5. армија је била принуђена да се повуче у Босну, а многи
аустроугарски војници су се удавили у Дрини, бежећи у па-
ници.
Следећи циљ је био ослободити Шабац. Жестоки окр-
шаји су се десили 21. и 22. августа, током којих су српске
снаге успеле да се пробију до западне стране града. До 23.
августа су опколили Шабац и увече дотерали тешку артиље-
рију. Следећег дана српски војници су ушли у град само да би
открили да га је непријатељ напустио претходно вече. Битка
на Церу, прва победа савезника у Великом рату, овим је зва-
нично завршена.”
Стојанов батаљон се међу првима повукао у Босну. Си-
меунова рана на нози је пошла по злу. Аустроугарски лека-
ри нису имали времена, жеље ни воље да му спашавају ногу.
Спасили су му живот. Такав, без једне ноге се вратио својој
кући, а Стојанова јединица, после кратког предаха упућена
је на италијански фронт, где је он после прве битке био за-
робљен и све време Великог рата провео у италијанском за-
робљеништву. Одатле се вратио са ранцем препуним прича,
италијанских речи и усном хармоником.

165
 Здравко Шолак

ТЕСАР МАРКО
Поштар Илија сиђе с колског пута код једног уског про-
лаза у живици. Ту прође и изби на пространи стрми пашњак
и накратко застаде на тврдој ледини. Поправи каиш на раме-
ну, положи руку на торбу и притегну је уза се, па крену ста-
зом према усамљеном храсту на малој заравни на средини
пашњака.
На нагнутом земљишту које се одавно не оре бујад је
понегде посве преузела. Уза стазу видели су се ретки, ниски
грмови глога и шипка и бујна оструга која се око њих сплела.
Са десне стране, ближе шуми, на оштрој стрмини, расту тан-
ке смреке, све по једна, и само понегде по две-три једна уз
другу. Трава је ниска, оскудна, а на неким местима земља је
потпуно гола. Доле удно стране на равнијем терену, видeло
се, као на длану, сеоско имање.
Стаза којом је ишао водила је поред грмова наниже
окружена сивилом спарушене траве и беживотном бојом
остареле бујади. У тај једноличан тон нешто живости уно-
сио је сребрнастобели сјај са густих смрекиних иглица. На
шибљикама с мало преосталог лишћа, извијеним у луку из-
над грмова, црвене се шипци, а испод њих, у позадини, зе-
лене се листови оструге. На понекој смреки нежних тонова,
кад путељак савије близу њих, укаже се, оку пријатна, модра
боја ситних бобица. Од околне вегетације оштро одударају
острвца голог земљишта сa ког је вода однела површински
слој и оставила збијену, избраздану жутуљу на којој ништа
не расте. Поштар се осећао угодно идући познатим тереном
који га је подсећао на родни крај из ког је давно отишао.
Код храста застаде. Испод простране крошње широк је
круг утабане, голе земље без иједне травке, а на пет-шест
корака од дебла, хрпица угљевља измешаног с пепелом, не-

167
колико недогорелих угарака између два већа камена и праз-
на стаклена боца. Начас осмотри то место, а затим седе уз
храст на једну дебелу жилу савијену изнад тла. Хтео је да
запали цигарету, али кутију коју беше извадио врати у џеп,
па устаде и крену стазом која је сада била нешто шира. Сли-
чан такав путић обарао се преко стране у противном правцу,
и преко нешто питомијег и равнијег терена водио у Шоботе.
Као младић, после курса, распоређен је у ову општину,
где га је, као новог, чекало ово село за које се нико од старих
поштара није отимао. После двадесетак година службе мо-
гао је да тражи лакши распоред и сигурно би га добио. Али,
већ се навикао на овај крај испресецан путевима и на село
разбијено по брежуљцима у неколико заселака.
Пошту доноси понедељком. Одавно се тако усталило.
Нешто више посла има само иза првог кад дели борачке пен-
зије. Али, то је једном месечно, а осим тога, људи тада прате
његово кретaње и сами га сачекују.
Данас је кроз село пролазио спорије него иначе. Поред
обичне поште носи и пореска решења па мора стићи до сва-
ке куће. На листић који се кида с коверте и враћа у пореску
управу, потпише се ко прима. У засеоцима уз горњи пут, што
је било пошиљака, све је поделио. Остали су још Шоботи,
неколико кућа на сами преко речице, и ова којој се управо
упутио.
Путељак којим је ишао продужавао је до удно пашњака,
и опет кроз један пролаз у живици, излазио на онај исти кол-
ски пут. А једна кратка стаза, угажена после жетве, одвајала
се, и преко уске њиве под стрнокосом, водила према кући у
пространо двориште. Илија крену њоме. Мека трава по стр-
нокосу израсла је скоро до колена. Сухе стрњике могле су да
се виде само из близине, на корак-два.
Колико пута је до сада овде дошао! Сваког месеца до-
маћину доноси пензију. Све му је познато: кућа, амбар,
свињци, воћњак у огради, кукурузана, штала и уз њу кол-
ница. Под кукурузаном види се пас на ланцу, истурио шапе
напред и прилегао по прљузи. Све је то у ходу обухватио јед-
ним погледом.

168
 Остало, што је могло да се види, упућивало је на јесен:
истоварена кола неоперушаног кукуруза у клипу, хрпа ми-
сирача уз плот, све једна на другој, преврнута каца. За свиње
се кува храна у великом казану. Види се под њим ватра и дим
који се изнад њега диже.
У сенци великог ораха испред куће, поред неколико
храстових трупаца и греда, окружен са свих страна кором и
трескама, човек савијен у пасу опкорачио дужи трупац, па
га теше.
Између њиве под стрнокосом и дворишта нема никакве
ограде. Остала су само два-три трна од неке раније живице и
један жбун јоргована. Па ипак, граница је била посве уочљи-
ва. Са стазе по ораници поштар је ступио на ледину обраслу
густом, ниском травом у којој су се истицале разрасла бо-
квица и ситна бела детелина.
Човек под орахом накратко преста да ради, испусти
алатку из руке, усправи се и остаде тако да стоји на истом
месту, без покрета, с рукама опуштеним низ тело. Илија га је
препознао. Није то био домаћин ове куће, већ тесар Марко
из суседног села.
Као што овде чине и други људи у сличној прилици, и он
иступи напред, да се поздрави и упита. Начинио је корак-два
преко кора и тресака, искорачио на траву, отресао иверје с
ногавица и обуће, и тако сачекао поштара.
Марко је висок, јак, стасит човек, кошчат, већ добро сед,
дугуљастог лица. На њему су гумени опанци, сомотске браон
панталоне, карирана кошуља. Рукаве је заврнуо до лаката.
Уз орах, на наслону столице, с једне стране висе капа и танки
прслук од небојене вуне, а сa друге, капут од истог сомота
као и панталоне. Ту је и повелика ткана торба у којој носи
алат.
После поздрава и кратког разговора Илија је сазнао да
никог од домаћина нема код куће. У луци су, беру кукуруз.
Чим је угледао да поштар долази, дечак је трком отишао да
јави.
Мајстор показа на отесану грађу сложену на два под-
валка. Поред је био и један сточић.

169
 - Сједни, одмори се, неко ће доћи.
Илија седе на греде, а торбу и шапку стави поред себе.
Извади „Ослобођење” и „Задругар”. Данас је носио само по
један примерак, али ни њих није продао. Новине није ли-
стао, погледао је само прве и последње стране, па их пре-
савио и ставио на торбу. Пријао му је одмор. Извади кутију
цигарета.
- Ајде, Марко, да спржимо, по једну „Мораву”!
Тесар се осмехну.
- Е, вала, баш!
Али пре него што приђе, однесе неколико тресака и
баци их под казан, на ватру. Затим се врати, премести сто-
чић насупрот поштара и седе.
- Милица оставила малог да пази на казан, а дијете ко
дијете, запушта ватру.
Припалише цигарете.
- Право да ти кажем, ост’о сам без цигара. Без ’ране би’
мог’о још и некако, без дувана не могу.
Илија извади две цигаретe и остави их у торбу у уну-
трашњи џепић за ситнице. Кутију с преосталим цигаретама
даде мајстору „да до ноћи мало забуши”.
Седе и пуше. Марко забацио главу уназад, па повлачи
и испушта димове. Изгледао је као жедан путник који је на
врелом дану стигао до извора и попио први гутљај.
- Пишу ли шта о земљотресу?- пита тесар.
- Страдала је Бањалука. Петнаест је погинуло. Доста
зграда је срушено.
Поштар дохвати „Ослобођење” и окрену насловну стра-
ну према саговорнику. Види се велика фотографија Господ-
ске улице, људи у колони један за другим, беже. Гомила циг-
ли, малтера, по улици крш. Страх на лицима.
Тесар је с пажњом гледао.
- ’Оће се народ напатити.
- Хоће… Није то лако…
- Кажу да су и овдје многе зиданице напукле.
Поштар је то знао. Тако је прошла и његова кућа и друге
у комшилуку.

170
 Марко је развукао усне у осмех.
- Шта ли је било с овима к’о што ја правим!?
У крају из ког је Илија дошао живи се у брвнарама. А
старинске куће с дрвеном грађом као костуром, о којима те-
сар говори, шеперуше и ригловане, грађене су овде давно,
многе још за Аустрије. У њима живе углавном старији људи.
Има и напуштених кућа на имањима с којих су се домаћини
одселили. Стоје оронуле, испуцалих и неравних зидова, бе-
лих још из времена када су некада давно последњи пут беље-
не кречом. Види им се пруће уз диреке на местима с којих
је отпала сасушена иловача. Сада овде људи ретко подижу
нове куће. Млађи гледају да саселе ближе граду. Хватају се
државног посла, неки иду у Словенију на рад, неки у Немач-
ку.
Доле се праве зиданице, купује се резана грађа за кров.
Ту је мало посла за старе мајсторе. Понеко, кад сели, пре-
несе стару кућу па неко време живи у њој. Ту буде посла
за мајстора какав је Марко, да се кућа овде растави и доле
поново састави. А неко, пре био каквог другог посла направи
на голом плацу дашчару која служи као привремена остава
и склониште од кише. Могло се и тако понешто зарадити.
Само, у последње време, ретко.
- Нађе ли се посла? - пита Илија.
- Има… има колико треба.
Марко је устао и донео једну развраћену зделицу, комад
плаве шумске креде и овлаш смотан канап замрљан бојом.
Крљатком стакла стругао је креду у зделу. Тамо је при дну
већ било нешто растворене боје. Настругао је још, долио
воде, па наставио да меша парчетом треске све док се кома-
дићи креде нису растворили и вода заплавила. Потопио је
канап и притискао га да се сав смочи. Отишао је до трупца,
положио га на отесану страну и ударио ексере на оба краја.
Прицедио је канап уз руб посуде па га извадио и зетегао из-
међу ексера, у з кору. Затим је, корачајући полусагнут по-
ред трупца, с испруженом шаком у висини колена, застајао,
дохватао канап, мало га издизао па отпуштао. Најпосле га
скиде и смота. Остала је плава црта, понегде прекинута, али

171
добро видљива. Клекнуо је на једну ногу, повио врат и погле-
дао низ њу.
Пре него што је узео брадвин у руке поново је сео поред
поштара.
- Није ти лак посао.
- Не радим у дневницу, погодим упријеко, па полако,
радим како могу.
- Како нема што лакше?
- Нема мени никуд од овог брадвина. Брадвин ме и
од’ранио. И отац ми је био тесар.
Марко је сеоски мајстор старог кова. Већ је у годинама.
Ради овде у околини, ретко по насељима око града. Илија га
је и раније затицао у овом селукод других домаћина. Људи
га зову. Нађе се углавном ситнијег посла, да се од греда и
дасака направи каква помоћна зградица, качара, свињац или
да се претресе и притегне нешто што дотрајава.
- Имаш ли шездесет?
- Шездесет и једна ми је.
- Добро је кад још може да се ради.
- Мора се. Треба динар у кући.
- Раде ли ти синови? Гдје су сад?
- У Аустралији су, оба.
- Хоће ли да пошаљу?
- И они се о себи баве. Добро је кад они имају.
Тесар је устао, пришао трупцу, дохватио брадвин и по-
чео да теше. Чули су се тупи, равномерни ударци. Најпре би
ударио укосо засецајући једним потезом до плаве линије, а
затим је снажним замасима одваљивао крупне треске у два-
три потеза. Оне су понекад остајале нерастављене до краја
једна од друге и падале на земљу, све по две-три у једном
комаду.
Илија седи и посматра вештог човека. За тренутак му се
мисао врати на преостале пошиљке у торби и на посао који
га још чека. Најпре ће у Шоботе. Кроз њих обично прође
овако, у повратку. Више времена му треба за неколике удо-
вичке куће преко речице, јер су све снепута.

172
 Поново обрати пажњу на тесара. Види - стигла га ста-
рост. Још је снажан. Али за коју годину више неће бити за
тај посао.
- Марко, како немаш што пензије?
И сам се изненади како му одједном дође то питање.
Јер, знао је, зашто је нема. Па ипак, питао га је. Не би, да
нису сами. Хтео је да чује шта ће човек да каже. Гледа у ње-
гова леђа, не види му лице. Не може да процени да ли је
изненађен питањем.
Тесар лаганим ударцем заби врх брадвина у дебло с леве
стране плаве црте. Мало се исправи и oста тако један трену-
так нагнут напред, с десном руком на држалици. Изгледало
је као да се о њу одупире.
- Знаш ти добро… зашто немам.
Опет дохвати брадвин, сагну се и засече укосо у дрво.
Али, не настави да теше. Потпуно се усправи и окрену се
горњом половином тела. Видело се да ће још нешто рећи.
Али, најпре се осмехну. Набра му се кожа на слепоочница-
ма. Показаше се јаки зуби жути од дувана.
- Моји нису побиједили.
- Нисте се добро борили.
Илија то рече одмах. Прошло је много година откако је
у овом крају. Доста је сазнао о томе како се овде ратовало и
које село је било на којој страни. Тешко да би с неким дру-
гим из Марковог села разговарао на овај начин.
Марко је ћутао. Наставио је да теше. Одвајао је повели-
ке треске једну за другом и полако се померао уназад пра-
тећи плаву црту. Поново застаде. Усправи се и, што обично
није чинио, подиже ногу на трупац.
- Борили смо се колико смо могли.
- Нисте као ми, партизани. Ми смо били бољи борци.
Поштар је то опет рекао не оклевајући. Ишчекивао је
шта ће рећи тесар. Настаде пауза у којој су се чули ударци
брадвина по храстовини. У први мах се чинило да је разго-
вор запео. Човек је продужио да теше. Одбио је неколико
тресака, а затим се усправи као за кратак предах.

173
 - Борили смо се и ми, до последње капи крви. Али, вели-
ка је сила навалила, и Русија, и Америка, и Енглеска.
Ћутали су оба. Био је ред на поштару да нешто каже. Али
он обори главу, оба длана са раширеним прстима приљуби
уз слепоочнице, и загледа се у земљу. Изгледао је као човек
који се налази пред неком одлуком. Када је почео да говори,
осетила се промена у његовом гласу.
- Па шта сте мислили, да ћете освојити цијели свијет.
Рекао је то као да говори неком од ког се не очекује да
нешто и сам каже. Као да је реч о стварима које су саме по
себи јасне, и које се не тичу ни њега ни његовог сабеседника.
Тишина која наступи не потраја дуго. Чу се кокошји
крекет и скика свиња у воћу. Пас под кукурузаном скочи на
ноге, устреми се напред, и поче да лаје.
Марко је снажно замахивао брадвином. Кад је био око
половине трупца усправи се и погледа отесани део. Није био
задовољан па је поправио на неким местима. Све је то ра-
дио увежбаним покретима вештог мајстора. Није наставио
да теше, већ приђе с брадвином и седе насупрот поштара на
сточић, па узе да оштри. Повремено се заустављао и јагоди-
цом палца проверавао оштрицу. Наставио је да разговара с
поштаром.
- Јес’ ти остварио? Примаш ли борачки додатак?
- Није ми признат статус борца. Ступио сам послије де-
ветог деветог1.
- Колико ти фали?
- Мање од три мјесеца. Млад сам и отишао.
- Ниси им’о кога у Гламочу, да ти, за толико, посвједо-
чи?
- Држали су се рјешења о демобилизацији. Сад, шта је,
ту је.
Марко оде до трупца, опкорачи га, и после два-три
ударца брадвином, стаде. Поново је изгледало као да нешто
проверава, јер није дизао главу. Потом окрену лице према
поштару. Није се усправљао, већ тако из нагнутог положаја,
преко рамена, рече:
1 9.9.1943. Први дан после капитулације Италије у Другом светском рату.

174
 - Видиш… овдје, ... на овај крај, добио је свак, је л’ му
било петн’ест година.
Подне је већ давно прошло. Сенка орахове крошње већ
се померила на супротну страну.
Поштар устаде, оде до ватре и стаде поред казана. То
је у ствари било метално буре пресечено по средини, с на-
кованим ручкама, црно од гарежи са свих страна. Недалеко
уз хрпу једрих мисирача лежи секирица на дасци на којој
се сеца. Повелика дрвена мешаја прислоњена је уз плот. А
на једним вратима, положеним на четири камена, суше се
семенке. Мало даље уз ограду лежи нарамак сувих грана,
а с друге стране у воћу виде се два корита. По разрованом
воћњаку ходају свиње. Сада је тамо било све мирно.
Наднео се над казан. Комади сасецаних мисирача већ су
били изгубили свој првобитни облик и претворили се у густу,
сивозеленкасту кашу. По површини су се дизали неједнаки
клобуци и пуцали уз мали прасак. Једна већа лимена канта
пуна воде била је принета. Уз њу је стајала и једна лима од
литар. Заграбио је њоме и сипао у кашу која је кључала. Па-
зио је да му танак млаз који је у оштром луку избијао из про-
бушеног лонца не покваси панталоне. Доли још једном. Није
био сигуран да је било потребно толико воде јер престаде
да ври и пућка. Дохватио је две-три суве гране, поломио их
преко колена и бацио по жару. Пламен је убрзо обузео доњи
део суда. Кренуо је према Марку тек када је поново почело
да ври. Утом је чуо и његов глас:
- Ето, Милице!
Жена убрзо стиже. На столић пред верандом остави
тепсију и корпу у којој је носила ужину берачима на њиву.
Поред казана застаде, мало се наднесе, па дохвати канту, с
напором је подиже, и сасу преосталу воду. Поломи још гра-
на и баци их на ватру. Затим отра длан о длан, поправи ма-
раму на глави, па брзим кораком пређе двориште и приђе
да узме пошту. Илија јој додаде кратку мастиљаву оловку и
извади коверат. Она пљувачком овлажи јагодицу кажипрста
и узе да је маже превлачећи је врхом оловке, све док се цела
није затамнила. Притисну на означено место.

175
 Поред њих стоји Марко. У руци му зделица и у њој ка-
нап потопљен у боју. Трупац је подигао на два ћутка. Спре-
мао се да удари нову црту. Мрвице сасушене креде виде се
понегде уз ивице отесане стране. До назначене границе било
је равно одсечено као да је тестером резано.
Поштар се спреми да пође. Стави шапку на главу, пре-
баци каиш преко рамена, намести торбу на куку и врати но-
вине. Милица и Марко стали да га испрате.
- Остајте здраво!
- Збогом пошао!
Напустио је двориште и кренуо преко трнокоса, стазом
којом је и дошао. Наставио је преко пашњака лаганим кора-
ком савлађујући успон. Застао је код храста у дебелом хла-
ду испод велике крошње да се накратко одмори. Пре него
што је продужио у Шоботе, погледом је прешао цели предео.
Права јесен. Био је последњи дан октобра месеца. Али веома
топло за то доба године.
Горе уз путић, све до пролаза у живици, пружиле се из-
дужене сенке иза грмова глога и шипка. А доле у дворишту
видео се тесар Марко нагнут над послом.

176
КЊИЖЕВНА
КРИТИКА
 НАГРАДА „АНДРА ГАВРИЛОВИЋ 2022”
ЗА KЊИЖЕВНУ КРИТИКУ

Ленка Настасић

ОД ПАПИРА ДО ПАЛИМПСЕСТА
(Горан Петровић Папир, Београд: Лагуна, 2022)

Сведоци смо праве литерарне омаме у виду новонајавље-

ног „књижевног догађаја године”, односно романа-делте Го-
рана Петровића. Прва два крака делте, под називима „Па-
пир” и „Иконостас” (Лагуна, 2022) објављена су истовремено
и обећавају сагу у настајању. Будући да смо свесни колико
све наведено може читаоцу зазвучати сензационалистички,
схватамо да би било корисно заронити у сама дела, те изнаћи
разлоге и могућа оправдања овог књижевног спектакла. Наи-
ме, битно је нагласити да се Горан Петровић поново опро-
бава у овом жанру, након 22 (!) године од објављивања свог
последњег романа „Ситничарница Код срећне руке” (2000).
Ипак, на промоцији романа у Коларчевој задужбини, аутор
нам предочава да су делови романа настајали током ове, сада
већ условно речено, паузе, те да су и наредна два крака спрем-
на за пловидбу делтом. Такође, треба поменути чињенице да
су „Папир” и „Иконостас”, након свега неколико месеци при-
суства на књижевној сцени, награђени као двокњижје награ-
дом Вукове задужбине за уметност, а „Иконостас” је поред тога
придобио и награду „Бескрајни плави круг”.
Занимљиво је приметити уланчавање поменутих романа
путем истоветног (псеудо)пролога, односно (псеудо)мотоа,
који говори о књижевности као „цитату издвојеном у поку-
шају да се објасни суштина људског рода”. Наведени посту-
пак се надограђује последњом реченицом истог пасуса, од-
носно напоменом да „цитат следи када се окрене страница”.

179
То би значило да се сваки засебан ток, поистовећује са цита-
том, делом који суштински тежи да разјасни целину. Дакле,
идеја „тока” на овом месту могла би се схватити као једна од
градивних јединица разумевања постојања, које заједно чине
делту, која је изнова тек цитат наспрам свега написаног. Та-
кође, подударност је постигнута и дизајном корица, који мо-
жемо повезати са поменутим уводним пасусом. Ако „човека
чини оно чега нема”, а обе књиге на својој предњој корици
имају изрез, дакле рупу, онда тај простор представља прозор
у књижевност и пут у читање. Очигледно је да засебне књиге
имају различите типове линија и облике отвора корице, те
је могуће размотрити и симболику ових избора на плану по-
менутих, а врло вероватно и будућих токова романа-делте.
Овом приликом ћемо се ограничити на први ток делте, од-
носно „Папир са воденим знаком”, превасходно услед идеје
да се сваки од ових токова мора најпре сагледати засебно, па
тек онда у односу према делима која долазе и тек треба да
дођу и формирају нови жанр (уколико се о тој новини уопште
може говорити док још немамо у рукама читав слив такве
делте, те се наше тврдње нужно заснивају на претпоставкама
и нагађањима).
„Папир са воденим знаком” као свој основни ток има
догађај путовања краљице Ђоване II из Напуља у Амалфи,
ради куповине скупоценог, финог папира за љубавно писмо
Пандолфу Пископу. Сам догађај је смештен у рани петнаести
век, а оквирна прича функционише као база из које се даље
надограђују засебне личне историје мање познатих поједина-
ца. На том плану, релативно кратко путовање које је „могло
да се превали за пола дана” представља окосницу романа и
место сусрета писаца, војника, радника и заступника еснафа
Congrega dei Cartari. Из таквог мноштва неименованих лико-
ва тек неколицини сазнајемо имена, а то су готово редовно
они који на неки начин одударају, представљају супротност
колективу у коме су се обрели.
Роман је прожет лајтмотивским појављивањем риба,
које се јављају од изреза на корицама, преко рибљег уља као
најфинијег за лампу којом пише песник, па све до скупоце-

180
ног жига који отпливава са папира у виду рибље млађи. Ако
бисмо размотрили симболику рибе као ранохришћанског
обележја, будући да је то једна од првих асоцијација које се
јављају читаоцу, то би могло да разјасни принцип карневали-
зације која прожима читав роман. Време карневала, као што
знамо, резервисано је за дане пре почетка поста и симболи-
ком рибе се јављају управо такве могућности за изокретање
уобичајеног. Саодносно томе, риба јесте и симбол плодности
услед великог броја нових живота који даје, те се и ово зна-
чење може размотрити у контексту телесности и нагонског
присутног у роману. Чак и значај поновљеног везивања рибе
за нешто вредно и узвишено (папир, светиљка) изокреће се
њеном устаљеном симболиком животног, плотског, што мо-
жемо читати из карневалског аспекта спајања противречно-
сти. На том плану и сам „Папир” функционише као спој су-
протности зарад приче о причи, човеку и животу.
Прича која прати производњу папира у Амалфију и
еснаф који брижљиво бира сваког од потенцијалних купаца
гради се да би се одмах потом рушила. Коришћењем посред-
них микро-прича које формирају легенду о светости хартије,
аутор успоставља систем асоцијација на период средњег века,
који непосредно претходи ренесанси. Наведено се испољава
тиме што обичан човек „није достојан” папира, затим видимо
да „није вредно папира све што човеку падне на ум” и да по-
некад није довољно „ни понудити за њега сопствени живот”.
Подизањем вредности папира аутоматски се уздиже и вред-
ност речи, те се на овим и сличним местима могу пронаћи
метапоетички записи аутора. Дакле, након ове вредносне ка-
рактеризације долази до свесног деградирања успостављене
вредности тематизацијом дванаестогодишњег рата између
мануфактура у Амалфију и Фабријану, за који се не зна ни
зашто ни крошто се водио. Ова целовита и издвојена епизо-
да функционише на принципу пародирања рата и гротеск-
них записа о рату, те се уместо коња ратује на магарцима, а
„храбрим” јунацима се узима свака бела тканина да се не би
предали супротстављеној страни. Истовремено се приступа
пародијском при поменима о валидним доказима, тако да су

181
архиви „места прикупљања онога што треба сакрити”, јед-
нако као што је хроничару похода Ђоване Незасите све сем
њега самог минорно и неважно. Читав дигресивни ток има за
циљ изношење историјског тока уздизања вредности папира
из Амалфија, за коју сазнајемо да је настала сасвим произ-
вољно, након изгубљене битке крпара, при чему би и победа
била једнако бесмислена, траљава (и дроњава).
На овај начин, али и кроз друге суптилне поруке које се
јављају читавим током романа, једина вредност која се не из-
врће руглу јесте оригинално и истрајно креативно стварање.
Носиоци ових уметничких покретачких снага јесу један од
писаца који полази на пут и мајстор који ради витраже, бу-
дући да обојица живе своју реч, односно своје дело и сматрају
га вредносном категоријом самом по себи. Док се првом као
дечаку обраћају са „босоноги кавалијере”, други ствара бос
на мермеру ради употпуњавања дубине витража на прави на-
чин, те је паралелизам у њиховом приземном и чврстом од-
носу према реалности којој припадају управо њихова зајед-
ничка одлика. Остали присутни писци и песници сведени су
на прототипове (псеудо)уметника који пишу зарад богатства,
славе или материјалне добити, а на исти начин су у контра-
стивни однос доведени Аноним (комика у оквиру ономастике
је урнебесна) и Берто Толентино. На том плану нам постаје
јасно зашто долази до смрти младог песника, који ни пре
наредбе да пође у поход није желео ни да учествује у било
чему материјалном и тривијалном. Оба ствараоца умиру за-
рад својих дела, с битном разликом да се песник убија да не
би направио недостојно дело, а витражиста умире зарад до-
стизања савршенства дела. Ипак, обе смрти суштински значе
једно исто: смрт је дошла због и након стварања уметности.
Као што смо већ установили, роман функционише успо-
стављањем паралелизама, конкретније двојности које се
јављају у различитим облицима и постоје зависно једне од
других. Поменута структура романа унеколико подсећа на
структуру „Проклете авлије”, будући да се Андрић једнако
често користи удвојеним судбинама и карактерима лико-
ва. Наведено се испољава и на дихотомији: личност Ђоване

182
Незасите као приземна, плотски дефинисана краљица и вој-
ник Нино као наивно сироче неснађено у строгим нормама.
Посматрани јунаци могли би бити схваћени и као антиподи.
Краљица која влада „из ложнице више него са трона” и од које
су мајке и сестре из околних села принуђене да сакривају све
мушко у својим кућама има у себи једнако заступљене eros
и tanatos. Ови принципи у њој нису сукобљени, напротив,
представљају логичан продужетак, наставак са нагонског на
нагонско. Покретањем овог похода ради сопствених неуме-
рених циљева она заправо ствара простор за покладно распо-
ложење и делање, а самим тим инкорпорира и остале, јер у
карневалу нема посматрача, сви су учесници. Војник Нино1
је у симболичком смислу дете које учешћем у походу и по-
везивањем са краљицом сазрева и одраста, да би тим убрза-
ним проласком кроз животне етапе и изгорео. На више места
у роману истиче се његово срљање и брзоплетост у поступ-
цима, који су условљени његовом младошћу, те је страдање
било неминовно. Наведена ситуација може се објаснити, као
што је раније речено, разорним деловањима erosa и tanatosa,
али и несавладаним боравком јунака у лиминалној фази, док
још увек није престао бити оно што је био раније, а ни постао
своја потпуна личност.
Као што смо могли да сагледамо, „Папир са воденим
знаком” приповеда причу коју нема ко да чује, будући да су
једини сведоци били превише заузети собом (или плодом) да
би саслушали шта то онеобичена процедура настанка папира
има да нам каже. По истом принципу, (квази)вредност па-
пира је протраћена тиме што је користе једнако квалитетни
писци, те нам преостаје једино укаљана несавршеност.
Горан Петровић пише о причи и ради приче, која је
сама по себи гротескна и пародична, а тиме је и дубоко про-
мишљено њено обесмишљавање. Самим тим, постаје нам јас-
но зашто је управо „Папир” први ток романа-делте, будући
да се вредност папира огледа тек у речи која се нађе на њему.
По истом принципу, аутор се самим крајем текста осврће на
1 Занимљиво је истаћи да „nino” у неким романским језицима има
значење детета, млађе особе.

183
место са почетка (оба) тока, односно, као што је појединачно
дело само цитат у историји књижевности, тако је и засебна
лична прича, засебан лист папира једнако важан колико и
палимпсест. Другим речима, прича је ту да би се испричала.

184
 Јелена Вукотић

ПОЛОЖАЈ ЖЕНЕ У ИСТОРИЈИ

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

(Славица Гароња Радованац Жена у српској књижевности,

Нови Сад: Дневник доо, 2010)

Говоримо ли о стваралаштву Славице Гароње Радованац

важно је истаћи да, иако су се у последњој деценији појави-
ла значајна остварења из пера наречене ауторке Из сна у сан
Дневник Ленке Дунђерски, Под месечевим луком, Селена или
приче из зелене кутије, Шапат Мале Влашке, Милица Јан-
ковић - Једина могућа аутобиографија, књига Жена у српској
књижевности заузима не само значајно место у ауторкином
опусу већ је и у самом врху студија које се баве женским пе-
ром у српској историји књижевности.
Жена у српској књижевности је својеврсна књижевно-
историјска студија и студија настала из родне перспекти-
ве, уједно је и сјајно штиво пријемчиво читалачкој публици
гладној сазнања о аутoркама чија су остварења радо читана. У
свом опусу Славица Гароња се из неколико разлога посвећује
жени. Први почива у чињеници да жена у српску књижевност
улази касно и народски речено „на мала врата”. Страх од
реакције патријархалне заједнице неретко је чинио да ван-
редно талентоване жене страће свој дар на дневничке запи-
се. Оштро око критичара учинило је да многе списатељице
остану изван званичних књижевних кругова, а тек неколике
ауторке ушле су у Историју нове српске књижевности Јована
Скерлића.1 Други разлог је чињеница да су услед великих со-
цијалних и политичких промена након Другог светског рата

1 Скерлић је у своју Историју уврстио Даницу Марковић, Јелену Димитријевић,

Исидору Секулић, Милицу Јанковић.

185
многе ауторке готово заборављене или, као неподобне, збри-
сане са мапе наше националне књижевноти. Трећи је жеља да
се сачувају од заборава сјајне списатељице чија се дела, до-
ласком модернијих и актуелнијих, не прештампавају, а веома
су значајна када желимо да сагледамо где је жена у српској
књижевности јуче, какав је њен положај данас и да наслутимо
будућност женског пера у свету који се рапидно мења.
Дакле, тек у другој половини XIX столећа жена се оку-
ражила и спорадично се појављују ауторке чије је дело веома
значајно пре свега као подстицај другим списатељицама да
се одваже и изађу у јавност. Женама које су на свој начин
талентом, личним залагањима, самом својом појавом и анга-
жовањем у науци о књижевности дале допринос Гароња Радо-
ванац посветила је књигу Жена у српској књижевности.
Књига Жена у српској књижњвности објављена је 2010.
године у оквиру едиције Легат издавачке куће Дневник.
Својим есејима Славица Гароња Радованац обухватила је пе-
риод од краја XIX до почетка XXI века. Међу текстовима које
је ауторка уврстила у књигу посебно су значајни они који го-
воре о Милици Стојадиновић Српкињи, Драгој Гавриловић,
Јелени Димитријевић. Са двадесетим веком ауторка нам ос-
ветљава Лепосаву Мијушковић, Милицу Јанковић, Исидору
Секулић2. Говорећи о књижевности између два светска рата
Гароња Радованац нам кроз опсежан текст осветљава хваљену
и оспоравану Милицу Јаковљевић Мир–Јам да би нам како
се конац књиге ближи представила понешто о Светлани Вел-
мар-Јанковић, Гроздани Олујић, Гордани Ћирјанић.
Пишући о књижевницама, ауторка Славица Гароња на-
вешће да је ненаписана историја женског писма, коју она
својим текстовима делимично исписује, још увек једним де-
лом непозната проучаваоцима чији је задатак да расплету
оне сегменте који су услед различитих друштвено политич-
ких околности остали нејасни, те да се проучаваоци историје
српске књижевности, па и сами читаоци, могу надати новим
књижевним изненађењима и открићима. (в. Гароња Радова-
2 Интересантно је да је, говорећи о Исидори Секулић, Славица Гароња говорила о мање
познатом остварењу поменуте ауторке, роману Калуђер богородичине цркве.

186
нац 2010: 67) Ако бисмо морали издвојити неке од есеја у
књизи Жена у српској књижевности онда би то били есеји по-
свећени неколиким ауторкама: Јелени Димитријевић, Мили-
ци Стојадиновић Српкињи и Милици Јаковљевић.
Јелена Димитријевић као прва призната књижевница
привлачи пажњу и других проучавалаца положаја жене у
историји српске књижевности. Она је просечна за Скерлића,
дивна за Павла Поповића, а савременим ауторима који пишу
о њој веома инспиративна. Гароња Радованац пишући о Јеле-
ни Димитријевић посебну пажњу посвећује њеној путописној
литератури, али се осврће и на Јеленино најпознатије дело,
Писма из Ниша о харемима3. О путописима4 Ј. Димитријевић
ауторка књиге Жена у српској књижевности каже: „Са мање
радикализма према путопису као жанру у односу на своје
савременике (М. Црњанског, Ј. Дучића, Р. Петровића), при-
лазећи му као форми која подразумева едукацију за многе
који никад неће ступити ногом на тле где је она ступила, Ј.
Димитријевић пружа, уз обиље чињеница о земљама које је
прошла, и свој властити сензибилитет.” (Гароња Радованац
2010: 61) Управо зато се данас прештампавају бројни Јеле-
нини путописи, а интересовање за ауторку и њено дело је у
порасту.5
Милица Стојадиновић Српкиња једина је призната књи-
жевница епохе романтизма и њен Дневник из 1854.6 који води
као двадесетшестогодишња девојка значајан је, како наводи
Славица Гароња, јер је њиме обухваћен период највеће пес-
ничке славе књижевнице. Дневник М. Стојадиновић Српкиње
може се сматрати хибридним жанром јер поред дневничких
записа садржи и песме које је Милица написала у периоду
3 Реч је о епистоларном роману насталом непосредно након ослобођења Ниша којим је
започео циклус књижевних остварења посвећених наведеном граду у коме је ауторка
провела две деценије.
4 Писма из Солуна, Писма из Индије, Писма из Мисира, Нови свет или у Америци годину дана,
Седам мора и три океана...
5 У издању издавачке куће Лагуна поново су објављена два Јеленина путописа Нови свет или
у Америци годину дана, Седам мора и три океана. Издавачка кућа Порталибрис објавила
је песме Јелене Димитријевић, Јеленине песме, роман Нове, и путописе Седам мора и три
океана и Писма из Солуна.
6 Поменути Дневник од заборава сачувала је издавачка кућа Порталибрис објавивши га
поново 2020. године

187
вођења дневника. Говорећи о Дневнику, Славица Гароња Ра-
дованац нагласиће да странице дневника, за које се мислило
да је углавном збирка народних умотворина, приказују Ми-
лицу Стојадиновић као прозну списатељицу са стилом чије
ће бројне одлике тек ући у српску књижевност. (в. Гароња
Радованац 2010: 29) „Самосвест о писању као позиву, али и
разматрање улоге жене у књижевности (као искључиво муш-
ког занимања), чине овај дневник и данас актуелним.” (Га-
роња Радованац 2010: 35) Веома интригантна као жена ван
свог времена, Милица Стојадиновић Српкиња је и век и по
након што је као млада девојка водила дневник предмет број-
них анализа и приповедања. Томе у прилог сведоче и наводи
Славице Гароње Радованац из есеја Дневник Милице Стојади-
новић Српкиње – У Фрушкој гори 1854. „Милица Стојадиновић
Српкиња доживела је да о њој у српској књижевности буде
написано далеко више него што је она сама написала, однос-
но, да својим животом и делом постане својеврсна књижевна
јунакиња.” (Гароња Радованац 2010: 38)
Милица Јаковљевић, Мир-Јам једна је од најпознатијих
ауторки које стварају почетком ХХ века. Мир-Јам је, на-
вешће ауторка, списатељица са највећим књижевним опусом
од осам романа који су и данас актуелни код шире читалачке
публике. 7 Књижевни рад Милице Јаковљевић насилно је пре-
кинут Другим светским ратом. Читаоци, иако радо заокупље-
ни делима Мир-Јам, често располажу штурим или никаквим
информацијама о животу и стваралаштву неретко омиљене
списатељице. Својим текстом Међуратни роман Милице Ја-
ковљевић или Подземна слава Мир-Јам Славица Гароња Радо-
ванац осветљава околности у којима је списатељица неста-
ла са српске књижевне сцене. Оно што читалац, вероватно,
не зна о Мир-Јам, а може сазнати у књизи Жена у српској
књижевности је чињеница да су из њеног пера изашле и две
драме, Тамо далеко са темом из Првог светског рата и Еман-
ципована породица која прати односе и резоне унутар једне
грађанске породице.
7 Овде можемо додати оно што ауторка у тренутку настајања текста о Мир-Јам не зна, а
то је чињеница да ће неколика дела наречене ауторке бити екранизована и доживети
изузетан успех.

188
 Говорећи о делима Мир-Јам, Славица Гароња осветљава
њихове слабости наглашавајући да је прва слабост несрећ-
но изабрани псеудоним. „Избором овако несрећног псеудо-
нима Милица Јаковљевић је заувек укинула сваку озбиљну
критичку рецепцију свог књижевног стваралаштва.” (Гароња
Радованац 2010: 189) Други недостатак Миличиних дела, на-
води Гароња, јесу фељтонски наслови наглашавајући да једва
два романа, Рањени орао и У словеначким горама имају по-
тенцијал да привуку и читаоце интелектуалце. „Са данашњег
становишта, њени романи, иако нису учествовали у критич-
ко-књижевној рецепцији представљају све само не литерату-
ру коју не треба читати, односно, ограђивати се од ње као од
нечег субверзивног.” (Гароња Радованац 2010: 189). Са стано-
вишта „озбиљне” књижевности дела која говоре о љубави са
срећним крајем су превазиђена и то је, наводи ауторка сту-
дије Жена у српској књижевности, још један недостатак рома-
на чији је аутор Мир-Јам. Ипак, оно што је највише држало
Милицу Јаковљевић у својеврсном књижевном мраку биле
су идеолошке замерке које су падом комунистичког режима
престале да важе. Врлине стваралаштва Милице Јаковљевић
којих дакако има су одличан драмски заплет, нарација која
осветљава даровитог приповедача, смисао за детаљ и естети-
ку. Неизоставно је поменути и функционалне дијалоге који
осветљавају унутрашње биће њених јунака. Оно најважније
што је Мир-Јам као ауторка дала данашњем читаоцу је реа-
листична слика српског грађанског друштва између два рата.
Пишући о Милици Јаковљевић, Славица Гароња Радованац
осветлила је све тачке које би могле занимати поштоваоца
дела oве списатељице, али и проучаваоца женског ствара-
лаштва у нашој националној књижевности.
Жена у српској књижевности је књига за оне који се баве
науком о књижевности али и за љубитеље лепе писане речи
из женског пера. Кроз четрнаест есеја Славица Гароња ос-
ветлила је готово један век женског стваралаштва које је, за-
почето стидљиво, доживело свој врхунац у XXI веку, који је
изнедрио бројне сјајне списатељице, а оне стварајући своја
ауторска дела на својеврстан начин одају почаст великим
књижевницама које су им утрле пут.

189
 Даница Ђокић

ДА ЛИ СМО ДОБРО ПРОЧИТАЛИ

РАДМИЛУ ПЕТРОВИЋ?
МОТИВИ УРБАНОГ И РУРАЛНОГ У ЗБИРЦИ
„МОЈА МАМА ЗНА ШТА СЕ ДЕШАВА У
ГРАДОВИМА”
(Радмила Петровић Моја мама зна шта се дешава
у градовима, Београд: ППМ Енклава, 2020)

Увод. Угао интересовања

Уколико сте, као и аутор ових редова, присуствовали не-

кој од бројних књижевних трибина које су у последње време
вођени са песникињом Радмилом Петровић, могуће је да сте
са истих отишли са утиском да слушате заправо један те исти
разговор са идентичним наративом. Песникиња би изнова и
изнова била преиспитивана о својој породици, паралелама са
поезијом Милене Марковић, публика се интересовала јесу
ли њени родитељи били затечени њеном искреношћу, како
се живи у њеном селу подно Ариља и каква је природа њеног
односа са суграђанима и ближом и даљом родбином. Уколи-
ко сте после таквих јалових и на моменте мучних разговора
отишли преиспитујући сопствени доживљај ауторкине ван-
временске збирке песама, нисте усамљени у том утиску.
Збирка Моја мама зна шта се дешава у градовима као ко-
мета је атерирала на нашу посве неспремну књижевну сцену
2020. године и без икакве намере и наума успела да је осве-
жи, да уздрма духове, усковитла сликове, и преиспита око-
штале песничке каноне.
Збирка у издању гласовите Енклаве, радионице нових по-
етских талената, заправо је у својих шездесет и две кратке
песме поставила толико питања и понудила толико одговора
да је необично упорно интересовање за ванпоетске моменте

191
и инсистирање на њеном најбаналнијем и површинском ту-
мачењу.
Има ли, заправо, икога кога одиста узнемирују Радмили-
ни стихови? Ко се пита како то песникиња са релације пито-
мих ариљских села и београдских урбаних пејзажа јасно чује
ноћима „топљење глечера на северу и клизишта како затрпа-
вају Америку?”1
Занимају ли икога аутопоетички мотиви, митолошки
митски корпус са мотивима клетве и проклетства, атавизма и
жртве, слика града, тензија између урбаног и руралног, флу-
идна сексуалност, хомосексуалност, антагонистичке слике
мушког и женског принципа, мотиви искорењености и не-
припадања, и лиминална позиција песничког субјекта распе-
тог између наизглед непомирљивих светова?
Или је занимање за овај књижевни феномен коме имамо
срећу да присуствујемо сведено на својевремени доживљај
„Нечисте крви” Боре Станковића у иностранству: штиво које
сведочи о егзотичним људима и обичајима у удаљеним про-
винцијама дубоко у средњоевропском тлу?
Па хајде да поставимо права питања.

Рурални предели. Митолошки мотиви.

Мотив жртве

Хронотоп села у стиховима Р. Петровић уско је повезан

са читавим низовима уланчаних митолошких и фоклорних
мотива, и мотива фолклорне фантастике. Иронично, уводна
песма која отвара збирку, „Девојка која не верује у митове”,
истовремено у себи садржи и митски корпус мотива и ње-
гову експлицитну негацију. На тај начин ауторка уводи иро-
нијски отклон кога ће се током читаве збирке држати, како
не би склизнула са танке лиминалне нити по којој тка своју
поетику: линије преплитања исконског, митског подтекста и
савремених песничких слика; мушког и женског принципа;
нежности за којом се трага и суровости која се нуди; бежања
1 Р. Петровић, „Моја мама зна шта се дешава у градовима”, стр. 14

192
ка градским пејзажима и након тога поновног, атавистичког,
готово судбинског враћања малињацима и кртичњацима род-
ног села.
На самом почетку збирке обликује се мотив жртве кроз
пластичну асоцијативну песничку слику клања петла на пању.
Мотив који ће се даље спорадично варирати кроз стихове
овога пута дат је у склопу иницијалног представљања лирског
субјекта који је бачен у свет као жена и очигледно преживео
захваљујући погрешном пророчанству да ће бити мушко.
Ова амбиваленција мушког соларног и женског хтонич-
ног принципа биће конститутиван за читаву збирку. Лирски
субјект је у уводној песми представљен кроз фолклорни мо-
тив делије-девојке, као жена са мушким атрибутима - једина
могућа и прихватљива форма у средини у коју је бачена, и
попут вирџине научена да коље петла, „вози трактор, цеди
чварке и једе кавурму”.2 Иницијална крхкост лирске јуна-
киње и одбаченост коју наслућујемо заодевена је у мушко-
бањасту суровост, а живот на обронцима засеока већ од самог
почетка представљен као преживљавање.
Мотив жртвоване нежељене женске деце јавља се у
песми „Цветин син се није женио”, у хтоничној и језовитој
песничкој слици која обилује фолклорном фантастиком.
Хумке девојчица закопане под јабуком у дворишту са црве-
ним, сочним, и забрањеним плодовима јасно алудирају на
неутажену сексуалност и онај лиминални спој Ероса и Тана-
тоса тако карактеристичан за Настасијевићев песнички опус.
Као што Настасијевићев лирски субјект моли да се не сади
дафина на гробу „где нељубљено мре”3 како не би разбудила
„погребену жеђ”4, у песми Р. Петровић сахрањена жртвована
женска деца потом, у митској опијености, као одрасле девој-
ке ноћима плешу око плодоносне јабуке. Женски принцип са
собом носи грешну сексуалност, уклетост, грешку („имала су
дефект - нису била мушка”5), и неприлагођеност тврдој на
2 Исто, стр. 7
3 М. Настасијевић, „Седам лирских кругова”, стр. 19
4 Исто, стр. 19
5 Р. Петровић, „Моја мама зна шта се дешава у градовима”, стр. 58

193
речима и у свему суровој и агресивној заједници која их и
жртвује.
Напокон, у песми „Проклетство шуме” као невина жрт-
ва оца и у њему оличене суровости и неразумевања пада
лане у откосу ливадске траве. Проклетство шуме које лирски
субјект отада интернализује пројектује се даље у љубавне од-
носе, у којима „твоје срце срне у мојим очима види жуте ло-
вачке псе”.6 Сва нежност, љубав и чистота оличена у фигури
ланета жртвована је агресивном мушком принципу са својим
срповима, вилама и ножевима косачице.

Мотив клетве као духовна трансферзала

После жртвовања којим смо наслутили куда нас лирика

Радмиле Петровић води, мотив проклетства нуди једну нову
перспективу из које можемо сагледати хронотоп села. Клетва
осим митске потке уноси агресију, реферише на затвореност
заједнице и њену сировост и суровост, и удаљава нас од ар-
кадијских пејзажа које читалац можда очекује да затекне у
песмама које тематизују питома села Западне Србије.
За мотив клетве конститутиван је лик деде, поново носи-
оца мушког принципа, као и наслеђе предака и породице, и
уводи се песмом „Моја лоза има дар да скрати линију живо-
та”. У њој деда фигурира попут врача који се на самом почет-
ку оглашава клетвом за којом следи низ смрти, суза, ломљења
костију, и изолација читавих породица. Лирски субјект осећа
проклетство као део себе и носи већ гласовити перорез у џепу
из страха да ће „доћи на наплату све те главе, вилице и срца”.7
У исто време, јунакиња у самој себи проналази трагове
интернализоване дедине клетве и предачког наслеђа и готово
са страхом схвата да, уколико би неко прешао међу:
„И моја рука постала би стричева
Ноге би узеле татин корак
А усне проклеле дединим речима.”8
6 Исто, стр. 20
7 Исто, стр. 12
8 Исто, стр. 12

194
 Нераскидива повезаност са наслеђем мушког дела своје
породице и проклетством тла на коме је рођена, лирску јуна-
кињу и надахњује и спутава, и уздиже и болно враћа на земљу,
натраг међу међе и клетвама нарушене међуљудске односе у
скученој и офанзивној заједници.
Виљушке закопане у кукурузишту, наопако побијени ко-
чеви за припињање крава, ноћни удари белутака у прозорско
окно, и мућак закопан у кртичњаку у истоименој песми „Кр-
тичњак” фолклорни су мотиви који и даље на позорници држе
дедин лик. Мотив клетве овде је везан за мотив слутње и тајне
и, иако нам се до краја не разрешава ни ко је уклет ни шта је
казна, јасно нам је да је читаво село увучено у једну напету
агресивну игру међусобних проклињања, подметања, окре-
тања од заједнице у изолацију, и ишчекивања казне. Лирска
јунакиња од деде учи а кроз земљу упија ове магијске радње
чије је оригинално митско значење одавно заборављено, али
антагонистички однос нашег и туђег остао да траје.
„То су чини! Деда је говорио
То су чини
Мрзе нас јер смо бољи
Пази на шта стајеш”9

Како се крећемо крају збирке, дедин лик постаје још

тешње и личније повезан са породичним проклетством. У
песми „Два минута без поезије” сазнајемо да је пропио читаво
имање а баба због њега прерано отишла у гроб, а потом чује-
мо пригушене гласове свеприсутне заједнице која слути да ће
неко за то испаштати. Лирска јунакиња непогрешиво назире
да ће то бити управо она и доминантно осећање у збирци по-
стаје осећање судбинског проклетства и неприпадања.
Клетва се заиста и реализује и прати је у њеним љубав-
ним бродоломима. Уланчавањем мотива лирски субјект моли
деду да је научи како да скине љубавне чини венцем ивањског
цвећа и водом са три извора („Ако љубав, онда шта”) и шта
да закопа у кртичњак „да моји прсти мање хитају у њена бр-

9 Исто, стр. 46

195
да”10 („Брда”). На самом крају збирке, јунакиња препознаје
у отвореној шаци правоугаонике које је деда имао на својим
длановима и јасно уочава континуитет и кружно кретање
предачког наслеђа.

Хронотоп урбаног

Насупрот суровим и дубоко изолованим руралним пре-

делима за које је рањивом лирском субјекту потребан перо-
рез у џепу и поглед преко рамена, одвија се подједнако бучна
и агресивна егзистенцијална драма на градском асфалту и
камену. Насупрот наизглед питомим пејзажима са засадима
малина у којима фигурира корпус мушких јунака који про-
клињу, жртвују, туку и убијају, налази се ништа мање сурови
урбани предео којим се јунакиња опрезно креће упркос упо-
зорењима мајке која наивно верује да „зна шта се дешава у
градовима”.
Док је хронотоп села пратио антагонизам са мушким
принципом, у пределе града уводе се женске јунакиње, лик
мајке и динамика између мајке и ћерке, као и мотиви љуба-
ви и еротског, које није било могуће остварити у затвореним
просторима села који функционишу по правилима изолова-
не и антагонистички настројене заједнице.
„Шума је листала,
Твоје ћерке маштале су о граду”11, обраћа се лирски
субјект мајци.

У град песникиња улази као шмекер-девојка са пероре-

зом у џепу и жицама у брусхалтеру, призивајући на самом
почетку мотив одбране, оног његошевског трња на ружама
и оштрог осја на класју, оног вечитог агона којим се слабији
бране од суровости спољног света. Наоружана наслеђеним
оштрицама којима се штити од погледа-српова, јунакиња
ступа на градску позорницу неспремна за мушкарце-даме
који не знају „како функционишу породични системи са се-
10 Исто, стр. 52
11 Р. Петровић, „Моја мама зна шта се дешава у градовима”, стр. 24

196
кирама, вилама и грабуљама”12 и на које се жене из њеног
села камењем бацају. Антагонизам села и града се овде пре-
носи и на, за збирку такође конситутивни антагонизам муш-
ког и женског принципа, а љубав доживљава као „рат за који
немаш никакву стратегију јер си пре свега женско”.13
Читава галерија женских ликова уланчаних породич-
ним везама и генетским кодом жртава насиља прати нашу
јунакињу у песми „Шума, плуг, јагорчевина”. Душе женских
предака „закачиле су се” за њу кад се упутила у Београд и као
ахасферска бића фигурирају у њеној новој насеобини упо-
зоравајући је на мушкарце и наређујући јој да их „сече као
пихтије”14. Мотив оштрице и сечива још једном се варира у
стиховима збирке и јунакиња се пита да ли да их сече погле-
дом, кухињским ножем, или оним перорезом из џепа који је
са собом понела у град.
Из прича преткиња о мужевима који су их мучили и
тукли уочава се континуитет породичног насиља, грубости
и агресије. Ауторка депатетизује овај наратив вешто уоча-
вајући вечито кружење мушког принципа оличено у рађању
синова и новог насиља:
„Изађите из мојих песама!
И ви сте хтеле само синове
Који су вам после разбијали главе.”15

Јунакиња, иако километрима удаљена од свог изолова-

ног засеока, активно комуницира са душама предака, у граду
чује шуштање кукуруза, сања оца и ножеве. У Пожешкој јој
сметају „трамваји због којих солитери вибрирају”16, не уме
да објасни зашто је на тој адреси, и одбија да тој улици по-
свети песму. Град нам доноси еротске мотиве: флудину сек-
суалност и експлицитну хомосексуалност, а лирска јунакиња
подједнако неуспешно гради љубавне везе и са мушкарцима

12 Исто, стр. 8
13 Исто, стр. 9
14 Исто, стр. 9
15 Исто, стр. 30
16 Исто, стр. 26

197
и са женама. У граду открива изолацију друге врсте: отуђе-
ност, комшије које не познаје, танке зидове и бледе и млаке
свађе које допиру кроз њих, и неостварене љубави.
„Мама, живим у граду
Али ја сам рудар
затрпан питањима земље”17

Мама која заправо не зна шта се дешава у градовима

познаје језик биља - немушти језик којим се споразумева са
ћерком. Њиме лирска јунакиња као да покушава да саопшти
да је ливаде и јутарње извођење крава које сања ноћима ата-
вистички везују за земљу са које је потекла, али не и за људе
са којима је одрасла; везују јој омчу вукући је натраг, растр-
зану између велеграда са светлима, трамвајима и дугама за-
робљеним у нафтним мрљама на асфалту, и засеока изолова-
ног на „брдима на којима завршавају хелијумски балони”.18

Моја мама зна шта се дешава у градовима, а ја знам за-

што се у њих одлази. (ДНК)

Искорењеност и расутости идентитета

Осећање неуклапања и искорењености које је у нашу

књижевност дошло са модерном, нарочито прозом Милутина
Ускоковића, добило је ново рухо у поезији Радмиле Петровић.
Њена лирска јунакиња позиционирана је ни тамо ни овде, на
лиминалном пункту који сам по себи привлачи опасност већ
по устаљеном митском коду. Сам њен идентитет готово хер-
мафродитски је расут између делије-девојке и жене гладне
нежности, разливен између прижељкиваног сина наследника
и нежељене кћери која обећава снајку своме оцу. Осим флу-
дине сексуалности и расутог идентитета, читаву збирку кон-
ституише и напред води напети грч и тензија између родног
села за које је атавистички везана и урбаних пејзажа великог

17 Исто, стр. 56
18 Исто, стр. 31

198
града у коме покушава да нађе себи место у вечитој јаловој
потрази за нежношћу која јој је одрастањем ускраћена.
Ауторка је формулисала своју позицију и у програмском
поговору збирке индикативног назива „ДНК”: „никад заиста
нисам напустила то место, никад се уселила у овај стан”. Зав-
ршава аутопоетичким ставом: „Можда ни не знам да се вежем
ни за шта друго осим за стих,” дајући у поезији потенцијал-
но разрешење егзистенцијалне драме своје лирске јунакиње.
Лирски субјект, ма колико рањив, флуидан и лиминалан,
храбро раскршћује са устаљеним наративима и нормама; ма
колико снажно и готово пантеистички осећа пулс земље која
ју је отхранила, јунакиња јасно изражава иронијски отклон
према селу и без икаквих илузија описује сву суровост живо-
та оивиченог међама.
Село су оштрице и сечива, свађе и клетве, агресија и на-
сиље; земља тврда за копање, малињаци неисплативи, жен-
ска деца нежељена и закопавана под стаблима јабука, а зиме
оштре. Тамо, лирски субјект се осећа изгнано попут Овидија
који са црноморских обала пише Epistulae ex Ponto.
Њено интуитивно доживљавање и руралног и урбаног
који творе специфичан поетски међупростор, њихово пре-
плитање, и њено неприклањање ни једном ни другом, додат-
но наглашавају стихови:
„Где год сад да одем
Кажем нисам оданде
Припадам пољани,
Тамо где су комшије одавно
Закопале мућак са наше стране
Међе,
Али не и људима који су је населили.”19

Коначно, овај conjuctio oppositorum - савршена спре-

га супротности и дијалектике природе, израста у савршени
амалгам у уланчаним песмама које говоре о језику биља. У
њима се се женски, дакле хтонични и за земљу и земаљско

19 Исто, стр. 14

199
везани принцип, јавља кроз личност мајке. Мајка овде фи-
гурира кроз сложени архетип Велике мајке, створитељке и
крваве прождирачице сопствене деце, оне која даје и рађа
али и одбацује, лишава и спутава.20 Са „сурутком која тече
под прстима и самоћом која се разлистава у стабљике купу-
са”21, мајка израста у митско биће које:
„Разуме језик биља
Има одговор на питање земље
Али ћути.”22

Лирски субјект се потом у мотивски уланчаној песми

„Језик биља” обраћа мајци признајући да је земља њен ми-
раз, нешто што је понела са собом, да на длановима у сутон
види међе, и чује бујање њихових биљака - речи. Штуре и
шкрте, речи којима се мајка и ћерка споразумевају, бујају и
гранају се од кише растући у реченице-бршљане. Симболика
дављења речима које се обавијају око врата и неизговорених
речи које су „толико нежне да их чувамо у пластеницима”23
јасна је: јунакињин однос са мајком амбивалентан је и карак-
терише га недостатак комуникације („језиком биља говоре
мајка и ћерка кад не причају довољно”24). Међутим, мајчине
је речи коначно везују, готово гушећи је, и причвршћују за
земљу са које је потекла, не дајући јој да без освртања оде у
град, да му коначно и потпуно припадне.
Биље је тематизовано и у последњој песми у збирци
којом се јунакиња обраћа оцу. Асоцијативним кретањем кроз
стихове ауторка враћа мотив шмекер-девојке са перорезом у
џепу и жицама у брусхалтеру. Овога пута, кроз метафоричке
слике биљака са изразито фолклорном симболиком, лирски
субјекат на недостатак нежности за којом у својим песмама
трага одговара суровошћу и оштрином као јединим начином
опстанка. Себе доживљава као отровни кукурек који се про-

20 Види: Е. Нојман, „Историјско порекло свести”, стр. 55-56

21 Р. Петровић, „Моја мама зна шта се дешава у градовима” стр. 40
22 Исто, стр. 40
23 Исто, стр. 56
24 Исто, стр. 57

200
бија и цвета кроз снег, као девојку-хајдучку траву „која оп-
стаје и кад громови ударају у трафостанице”25, као љутић-де-
војку која може бити и мелем и отварати ране, и као таванско
суво биље за чај.
„Само никада нисам осетила да сам
Мајчина или твоја душица
Али, опростила сам.”26

Кроз биље ауторка тематизује недостатак нежности и су-

ровост околине и људи уз које је одрасла. Говором биља као
да песникиња и пише своју збирку поезије - на моменте си-
ровим изразом, уз иронијски отклон, кратке и штуре стихове,
који одишу земљом, митом, срповима, клетвама, и међама.
Коначно, док пева о граду коме не припада, о селу које је
проклетством и омчама везује за себе, чини се као да ауторка
нуди још један вид ескапизма. Пажљивим читањем готово су-
матраистичких стихова расутих по збирци могуће је открити
неке светове који егзистирају ван ових које лирски субјект по-
знаје и о којима пева; ван забаченог засеока са кртичњацима
и малињацима, ван Пожешке улице са пропалим љубавним
причама. Необична лирска синтеза у стиховима који певају
о прасади, фуруни, Ђурђевдану, снегу који пада као берзан-
ски индекси на Вол Стриту, рецесији и капитализму, и свету
пуном могућности („Прасе на Вол Стриту”) указује на кос-
мичку повезаност удаљених тачака у свету, релативизујући
на тај начин све оно што их наизглед раздваја. Тамо где се
живи окружен међама и погледима-срповима лирски субјект
„ноћу чује топљење глечера на северу, клизишта како затрпа-
вају Америку”27, нудећи нам идеју да, ма где пошли и на ком
крају света се обрели, сви предели су већ у нама и крај нас.
„Прошлост не треба много
Коментарисати
Уосталом, отишла сам
Човеку који нема ништа
Свеједно је где ће да оде.”28
25 Исто, стр. 62
26 Исто, стр. 63
27 Исто, стр. 14
28 Исто, стр. 28

201
 Закључак

Пратећи лирски субјект кроз сва изгнанства, покушали

смо да раздвојимо корпусе митолошких и мотива фолклорне
фантастике који су уско везани за руралне пределе и поста-
вимо их насупрот урбаним пејзажима. Песникиња је улан-
чавањем мотива и асоцијативним кретањем кроз песничке
слике створила својеврстан поетски амалгам, који је било
потребно сагледати одвојено како би се идентификовало све
оно што их спаја и раздваја. Читава песничка збирка изграђе-
на је на конституитивној јукстапозицији урбаног и руралног,
али и за њих везаних женских и мушких принципа, нежности
и агресије, клетве и благослова. Тензија међу световима води
лирски субјект ка доминантном осећању неприпадања и ис-
корењености, а атавистичка везаност за родно село доживља-
ва се попут судбинског проклетства које се препречило било
каквом остварењу егзистенцијалних и љубавних исходишта
у граду. Уланчаним мотивима језика биља којим покушава
да комуницира са мајком која, заправо, ни не слути шта се
заиста дешава у градовима, песникиња наглашава да је лир-
ски субјект готово заптивен за земљу са које је потекао, сапет
реченицама-бршљанима, а не нежношћу за којом трага. По
збирци расути стихови готово суматраистички уносе удаље-
не хронотопе чинећи их блиским и надомак руке, релати-
визујући егзистенцијалну драму лирске јунакиње. На крају,
густо ткано плетиво митова, удаљених предела, села, градо-
ва, делија-девојака и мушкараца-дама, кћери које су помало
и синови, оштрица и ножева, срна и прасића-трагача, ствара
посебан поетски свет. Тај микрокосмос лирског субјекта ди-
намичан је и противуречан, али јединствен у трагању за при-
падањем неком топлијем свету у коме се нежне речи не чу-
вају у пластеницима а напољу се може и без перореза у џепу.

202
 Извори и литература:

• Радмила Петровић „Моја мама зна шта се дешава

у градовима”, Београд: ППМ Енклава, 2020.
• Момчило Настасијевић „Седам лирских кругова”,
Сремски Карловци: Каирос, 2012.
• Ерих Нојман „Историјско порекло свести”,
Београд: Просвета, 1994.

203
 Слађана Миленковић

МУЛТИКУЛТУРАЛНА ЛИРИКА ЈОАНА БАБЕ

(Јоан Баба Тако је – обрнуто,
Нови Сад: ДНК-Друштво новосадских књижевника, 2021)

САЖЕТАК: У тексту је анализиран избор из поезије јед-

ног од најзначајнијих савремених румунских и српских
писаца Јоана Бабе, Тако је – обрнуто, као први репрезента-
тиван избор који је сачинио аутор, а који даје увида у ње-
гово целокупно поетско стваралаштво. Сагледава се значај
поезије овог аутора, у пољу савремене српске и румунске
поезије која се ствара у Србији, као и њен карактер, вред-
новање и кодификација дела Јоана Бабе. У раду се анали-
зирају њена билингвална својства, разматра се у светлу ру-
мунско-српских књижевних и културних веза, с посебним
освртом на кључне мотиве, стил и композицију као њеним
главним одликама.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Јоан Баба, лирика, мултикултураност.

Избор из поезије Тако је – обрнуто (Нови Сад, ДНК-

Друштво новосадских књижевника, 2021) Јоана Бабе једног
од најзначајнијих савремених румунских и српских писаца
круна је његовог стваралаштва у стиховању. Објављен пово-
дом 70 година живота румунско-српског Орфеја даје цело-
виту слику о њему као лиричару, а други аспекти његовог
деловања чекају на сличне изборе и/или монографска дела
и зборнике. Овај песник, новинар, публициста, преводилац,
лексикогаф, историчар књижевности и уредник, представио
је своје поетско стваралаштво у избору на српском језику
у библиотеци или едицији Изузетак и то као књигу број 1.
Дакле, он је први имао част да му удружење писаца Новог

205
Сада објави изабране песме, и то заслужено. Заслужио је он
и много раније овакву част али сад су се, вероватно, стекли
услови да се то уради. Зато је пред нама књига у којој су дати
и изводи из бројних критичких осврта на његово песништво,
биографија и изабрана библиографија која је веома обимна,
иако садржи само књиге чији је он аутор.
Међународној књижевној јавности Јоан Баба познат је и
као новинар и публициста. Био је заменик и главни и oдго-
ворни уредник Програма на румунском језику Радио Новог
Сада (1981–1989), одговорни уредник Програма на румун-
ском језику Телевизије Војводине (2005-2012), а упоредо као
дугогодишњи главни и одговорни уредник Часописа за књи-
жевност, уметност и прекограничну културу Лумина (1995 -
2020) који излази под окриљем НИУ Либертатеа из Панчева
уредио је стотину бројева, а уређивао је и познату „Колекцију
Лумине” у којој је објавио 34 ретких књига и значајна имена
савремене румунске и српске књижевности. Часопису Луми-
на додељена је „Искра културе” (1998) и одликовање председ-
ника Румуније „Заслуге за културу” у рангу Официра 2019.
године. Много је писао и објављивао на румунском у Србији,
а песме су му објављене у 130 књижевних часописа у Руму-
нији, Европи, САД и Кини.
Објавио је 25 књига поезије, и исто толико књига исто-
рије књижевности и лексикографска дела, монографије, при-
редио бројне антологије и зборнике, као и 15 препева и пре-
вода у разним књигама са српског на румунски и обратно.
Прву књигу поезије објавио је 1984. године на румунском у
Панчеву, а наредне, неке паралелно и на српском, енглеском
или тројезично на румунском, француском и енглеском, од-
носно на румунском, грчком и српском, библиофилске збир-
ке на седам светских језика, у Панчеву и Уздину, Новом Саду,
Пожеги, Сремској Митровици, Торку; у Румунији (Темишвар,
Јаши, Моинешти, Дробета Турн Северин, Крајова, Букурешт),
Републици Молдавији (Кишињев), а најновијије „O sută și una
de poezii” („Сто једна песма”) у издању Румунске Академије у
Букурешту 2020. и „Тако је – обрнуто” (ДНК, Нови Сад 2021).

206
 Књига Тако је – обрнуто се отвара песмом „Спирала кру-
га” у циклусу Уместо предговора Јоан Баба исписује своје
песничко „Вјерују”, он верује у „Сопствено Ја” које „Обликује
водене кругове у новом корену”, дајући аутопоетички слој,
као мало који самосвестан стваралац у песми „Спирала кру-
га”:
„Из тачке која рaсте у прстенове
Магична реч
Обавијена Христовом мантијом
Плови
Кружном реком
Ка другом времену” (13)

Песма је, као и све остале објављена на српском језику,

међутим, неке су настале на српском, док су већином преве-
дене са румунског језика, тако је ову песму превео аутор и
Богдана Петровић, а многе друге је превео Иво Мунћан1. Код
превода је увек питање колико су верни оригиналу, колико се
мелодија и ритам изворника могу пренети у други језик, зато
је драгоцено кад песник учествује у преводу јер то онда има
ранг препева.
Дотичемо се овде, неизбежно и питања румунске књи-
жевности у Србији. То је непобитна чињеница, веома сло-
жена, али изискује детљаније тумачење, за шта ће бити од
значаја и проучавање делa, баш овог песника. Баба је и наш
и страни, он је и домаћи, аутохтон и странац, ако румунску
књижевност посматрамо као матичну, он је писац на румун-
ском језику, али припада корпусу дела објављених у Србији,
некада Југославији, која су настајала, неизбежно, под чулном
димензијом његовог боравишта. Стога су за његово стварање
битне национална и културна припадност, али и простор где
живи, историјске околности овде, место где га је могуће сре-
сти, где се најчешће креће. „Моје је оно што видим, чујем, ми-
ришем, највећи број заједничких представа о свету повезује

1 У књизи су заступљене песме које су у оригиналу писане на српском језику, али и оне које
су писане на румунском. Свака песма која је преведена са румунског на српски језик, у
књизи је потписана именом преводиоца. Често је то и аутор, уз још једног преводиоца, а
већину песама је превео Иво Мунћан.

207
ме с онима у чијој се близини налазим, сусрећем мештане,
овдашње”, Конрадове су речи којима се употпуњује расправа
о двојезичности песника. Познат је и став историчара књи-
жевности да је сваки писац огледало своје епохе, био он све-
стан тога или не, он је производ и друштва у којем живи, јер
нико не ствара еx nihilo - ни из чега, него из свог бића, лич-
ности која је обликована друштвом, поднебљем и наслеђем.
Чулна димензија оваплоћена у овим песмама уобличава пес-
ника боље од сваког другог личног податка.
Књижевни рад Јоана Бабе, суштински је део заједнице Ру-
муна у Србији и као такав одсликава и њихове наде, осећања
и жеље. Зато је веома специфично сагледавање Бабиног ства-
ралаштва: може да се анализира из свих ових аспеката, као
и при сагледавању различитих генерација стваралаца, почев
од односа према Васку Попи или Јону Милошу. Свакако, од
стране универзитетских професора, румунска књижевност
у нашој земљи схваћена је као је артикулисани и синхрони
део са румунском књижевношћу у целини, иако има право
на разлике што јој даје додатну вредност. Јоан Баба својим
песмама доприноси томе да је та књижевност схваћена као
стуб заједнице и језика.
У његовим стиховима изражена је филозофска жеља, по
којој је време „тренутак који пролази”, живот је, каже пес-
ник „само низ тренутака за памћење”, а сматра да „време не
пролази, идемо напред у времену”. У својој имагинацији Јоан
Баба користи мајсторску игру речима у мотоу сваког циклуса
песама, надахнуто, оксиморонски. Први циклус назван Ана-
логија, као мото има парадоксистички дистих, Истина лажи
/ Лаж истине, који је филозофски снажан оксиморон, даје
снажан подстицај за размишљање. Стихови који се у форми
дистиха налазе испод сваког наслова циклуса, одељка, као у
огледалу, два су света, један реалан и други имагинаран, иза
огледала, али питање је који је прави.
Људи су одувек највише ценили истину, зато се до ње
тешко и стиже, понекад чак преко лажи, као да поручује ово
гесло или пак наводи на опрез да добро разликујемо једно
од другог. Поједини стихови могу да се осамостале као афо-

208
ризми, као максиме и пословице, у бројним песмама, као из
песме „Принцип точка” с почетка, „Све зависи из ког се угла
посматра свет”. Песма „Кутија преображења” чува наслеђе
предака које се преноси с колена на колено, „С разноврсним
преминулим списима” као што су преци фарбали вуну и пра-
вили ћилим, тако и он ниже стихове, али модерне, згуснуте,
метафоричке. На темељу традиције, Баба иде корак даље и
уводи новине, он не понавља прошлост, он је из ње извукао
линије које наставља да тка стиховима на нов начин. Тра-
диција је за њега потка, на којој он ствара своје оригиналне
шаре, правећи отклон од ње и истовремено запажајући и ис-
тичући ванвременско.
Та кутија преображења одличним стихом уоквирена: „У
кошуљици пепељастог времена”, та кутија предака, остала је
читава, маестрално поентира стиховима:

„Чезнући за мало ваздуха и светла

Закривљена песма
Гребе камен
И пригушено
Очитава монолог” (23).

У његовој поезији има поетског и ноетског. Он ствара и

опажа, дакле, он ствара и просуђује. Промишља о свету, чове-
ку, његовом месту у данашњици, али о књижевности, стихови-
ма, директно тематизује литературу и писце, нпр. спомињући
Васка Попу: „Васко би сада рекао...” (Исто), узимајући њего-
ве стихове као мото. (Исто, 76) Лирику Јоана Бабе можемо
довести у везу са лириком Васка Попе, у елиптичности из-
раза, концетрованости и снази песничке слике, физофским
питањима која га покрећу на стварање, размишљање о ме-
сту човека у свету и смислу свега постојећег. Његово велико
знање није умртвило његов песнички сензибилитет, он има
свест о великим песницима светске и националних књижев-
ности, транспонује своје знање у стихове уз онај комадић
песниковог духа који га доводи до универзалног. На неколико
места спомиње друге писце, слепог Хомера, његов еп Оди-

209
сеју („Проклета времена”, 28) светске лиричаре, попут Хел-
дерлина у песми „Слободан и неусиљен”. Песник истражује
препуне излоге, па мало касније у истој песми, усецајући у
слику садашњице, у градску вреву, архаичне приказе неких
традиционалних, данас скоро непостојећих обичаја кад каже:

„Као пуж дневно прелазим километре

Кроз орфички свет Фридриха Хелдерлина...
----------
Потиштен свог оца замишљам
Како се некада држао за рогове плуга.” (32)

Дубоко осећајући сету, меланхолију и резигнацију али

и промишљајући о тектонским променама у свету које се
рефлектују на живот обичног човека, као што је време Вар-
шавског пакта, ствара аналогију са оцем: „Мислима и При-
суством мог присуства / Да орем дубоко међу тужним сол-
терима.” (33) семе које разбацује према сунцу како се не
би угушио у дуговима, да спасе мрачни свет сопственом
смрћу. Лирски субјект се очитује као самосвесни филозоф,
одвајајући се од сопственог ја, оксиморонски и парадоксално
се спасава смрћу.
Песма „Проклета времена” у оквирима модерног вртло-
га, као што је Индустрија Среће, сукобљавају се „Стари свет
из крцатог века” и свет глобализма:

„Наша деца су рањива и све је заложено

У доба несташлука и пословног зујања.” (28)

Брине се за децу која су заробљеници коцкарске инду-

стрије, на сваком углу улице у неком казину јер они одрас-
тају као „играчи на курсевима среће” (Исто) на простору где
„се старе фабрике претварају у психијатрије” (Исто, 29)
Катаклизмична слика света протеже се и даље кроз пес-
ме „У амбису”, „Стварно и привидно устоличење”, „Слободан
и неусиљен”, „У сивом кругу” и друге. Ово је време „Када се
све одронило у амбис” (27). Персонификована кошава „по-

210
глед отргла”, „лутајући језиком срца” уводи у космогонијску
метафоричку еклогу „У сивом кругу” где „метори уништавају
секунде”, а „Звезде се хватају у коло дужица”, ту је и Халејева
комета, а све уоквирено у слику градске вреве, кише, ветрова
и Новог Сада. Антропоцентрична поезија исказује свест о ме-
сту човека у савременом тренутку, његову отуђеност.
Како циклус песама Судбине, има за мото Присуство у
прошлости / Прошлост у присуству сасвим (не)очекивано са-
бира песме о историјским просторима и догађајима, Риму и
Сирмијуму, Пролећу у Прагу, љубави двоје погинулих испод
Врбање 1993, сећању на Европу без виза, али и крупари, хаму,
последњем колару. Песме посветнице садашњим и бившим
пријатељима: другу и брату Недељку Терзићу из Сирмију-
ма, проф. др Виорелу Роману, песнику Ђорђу Кубурићу и др
Луки Анђелићу, сабрату Адаму Пуслојићу, пријатељима Јону
Берловану-Шампи, Јону Самоила-Пиру и Лучијану Берлова-
ну. Песме посвећује драгим људима, песницима и у другим
циклусима али су овде густо сабране. Ова поезија није израз
личности или емоције, она је бежање од њих (Елиот) што га
чини добрим песником. Ако се присетимо Елиотовог става да
„ниједан уметник нема сам за себе целовито значење”, јасно
нам је да се оцена дела неког песника може искристалисати
само из његовог односа према другим ствараоцима, из кон-
текста.
Трећи циклус Долазак и пролазак: Појављујемо се у крику
/ А скривамо у жалости доводи до трајног „јединства супрот-
ности”, говорећи о томе да тврдње у њему у ствари нису све
истините, или не могу обе, заједно, бити истините. Антите-
за изазива веома јак емоционални утисак, наглашава сукоб
идеја, а понекад служи хумору и иронији. Песникова намера
је да привуче пажњу, да шокира, уз оксиморон, контраст, иро-
нију, метафоре, постиже тај ефекат. У овом одељку су песме
укорење на модерном тематско-мотивском валеру урбани-
стичких пејзажа, филмској терминологији, телевизијској по-
мами, петооктобарској револуцији, супротстављању „прога-
них звезда” иконе што „доброћудно ћути” (Балканска икона,
71) „тишини која режи”, неизбежним аутопоетичким просе-

211
вом: „Њиховим светом / Крстаре разбаштињене речи” (Кош-
мар, 65).
На крају циклуса закључује да је „Живот кратак, а умет-
ност дуга” у песми „Арс лонга” (80). Песме нису ређане хро-
нолошки, него тематско-мотивски, разврстао их је сам аутор,
свакако и према стилским особеностима и дао одељцима на-
слове као и мото у складу са тим. Дакле, нису наслови циклу-
са, наслови књига, већ осмишљени за овај избор дају увида у
целокупно песништво Јоана Бабе.
Циклус Узвишени дерт: Ти си тежња а ја жудња / Ко је
онда већи дерт, обрачунава се са традицијом, нудећи аван-
градне проседее као решења. Он је окренут идејама из соп-
ствене бележнице, пише, као што су родитељи и прадедови,
фарбали вуну у црвену, плаву, жуту и разне друге нијансе да
би ткали ћилиме, тако и он боји речи „некад слатке, као ме-
дењак са огледалом, некад пуне горчине”. Ово писање „захте-
ва страст и занат...”, како је рекао гигант Јон Лука Карађале.
Други титан струке, Тудор Аргези, са своје стране је рекао
да „ниједан занат није лепши и богатији, болнији и нежнији,
истинитији и у исто време уврнутији од проклетог и срећ-
нијег заната речи”, а истиче Јоан Баба у једном интервјуу,
као битну одредбу за сопствено стваралаштво. Ова књига ре-
презентује и његово схватање авангардне поезије и поетике:
песник који не запоставља национлну или „расну” основу, тј.
који се надовезује на неку традицију, и уклапа је у радикално
нову форму, а на другој страни, он је преносилац актуелних
европских, пре свега румунских, авангардних струјања. Из-
дваја се песма „Капија песника кабалиста” (103) посвећена
Никити Станескуу, Ангелу Думбравеануу, Петру Стојки, Срби
Игњатовићу и Адаму Пуслојићу, песма посвећена супрузи
Нади, „Острво љубави” (95) и песма синовима као наставку
живота (108-109). Овде је приказао шароликост свог песнич-
ког израза дајући и кратак избор хаику песама.
Као последњи циклус Пета димензија јавља се као нешто
непостојеће, нешто што тек треба да буде, уз мото: Тражећи
будућност / Продајем године за лепа сећања, уводи сету као
емоцију без које нема лиричности. Контраверзе су уочљиве

212
и на нивоу једне песме, оне се запажају, чак доследно, и на
дијахронијској оси писања, из књиге у књигу или из цикулса
у циклус. Можемо се присетити да су парадокс и срџба пред-
стављали уобичајену авангардистичку провокацију; међу-
тим, код Јоана Бабе срџба изостаје, а добија парадокс нове
конотације следећи футуристички занос. Јоан Баба је поста-
вио темеље песничког модернизма, певајући о отуђености
савременог човека, херметичним изразом.
При крају књиге, претпоследња песма „Човек у срцу пете
димензије” као мото има стихове Пола Валерија: „Писати,
значи предвидети” (133). Да ли је то наш песник предвидео
све обрнуто? Да ли је све неочекивано доживео, па тако и сти-
хове пише, баш као што је и у животу самом? Насловна песма
је поговор. Логично, насловна песма или песма названа исто
као књига, требало би да буде пролог, што је и уобичајено,
сам назив како је све обрнуто чини се, реализован је дослед-
но, тако се и она уместо на почетку, нашла на крају.
Пише без знакова интерпункције, сва слова су велика на
почетку сваког стиха, поштује писање великог слова за на-
зиве географских појмова, имена људи, властите именице.
Нема тачака на крају, неке речи, које су њему битне пише
великим словом, а по правопису не би требало јер су зајед-
ничке именице, придеви и слично, као што су појмови: Раз-
ум, па онда Васкрсење, Река, Змајеви, Зора, Оштроумност,
Човек, Време, Космос, Љубав, Широк, Век. Термини су на
овај начин истакнути, појачано је њихово значење, широк је
везано уз Дунав, остали термини су разбацани по циклусима
и песмама, што се ишчитава као доследан поступак који пес-
ник примењује у свом стваралаштву у трајању од пола века,
само у посебним приликама, промишљено и вешто уклопив-
ши ове симболе у метафоре, поређења, персонификације и
друге стилске фигуре.
Његова лирика је у вези и са преводилаштвом, он се че-
сто јавља као мајстор у препевавању стихова са румунског и
са српског на румунски језик. Бави се превођењем и са преко
900 објављених библиографских јединица заслужан је што су

213
многи српски песници објављени у Румунији, а и обрнуто,
многи румунски у Србији.
До сада су његови радови објављени у 130 часописа у
земљи и иностранству, а песме преведене на српски, енгле-
ски, француски, шпански, италијански, руски, пољски, швед-
ски, мађарски, словачки, кинески, грчки, арапски, бугарски,
македонски и русински језик. Jоан Баба је уврштен у капи-
тална дела Румунске академије, у историје књижевности и у
преко стотину антологија на румунском, српском, европским
и светским језицима. О његовом песничком опусу објављено
је 200 анализа, есеја. Добитник је 82 награде, медаље и пла-
кете у Румунији, Србији, Републици Молдавији, Бугарској,
Либану, Италији, Кини.
Његов живот изграђен је од песама, части и напорног
рада, оно што је Јоан Баба створио и постигао за својих се-
дам деценија живота и за преко пет деценија новинарске и
издавачке делатности је јасан, значајан и прав траг у времену
и простору. Његове заслуге, за које је награђен високим при-
знањима код нас и у иностранству, тек ће да се вреднују.
Ово је ипак, за сада најрепрезентативнија лична књига
поезије овог песника, штампана чак и као уметнички пред-
мет. Пред нама је поезија савремена, транскултурна, мулти-
културална и интеркултурална, лирика која је, у складу, ако
не и више, са оним што се пише у свету и као таква допри-
носи квоти књижевних вредности Европе. Сигурно зато је
највећи еминесколог данашњице акад. Михај Ћимпој (члан
Румунске академије, Академије наука Републике Молдавије
и Европске академије), у својој књизи студија2 записао да је
душа песника Јоана Бабе „пуна искре, таласа и резонанција
тако да изгледа попут звучне кутије” a по структури јесенин-
ска и благианска [Лучијан Блага], те да је „песник са непо-
грешивом физиономијом” која прикладно извире из његове
музичке и сликовне осетљивости „као нови Орфеј који чини
да разнобојни свемир пева и манифестује у звучним и хро-
матским подударностима”. Јоан Баба је осведочено један од

2 Михај Ћимпој „Critice, vol. II, Centrul și marginea” („Критике, Том II, Центар и
периферија”), Фондација „Scrisul românesc”, Крајова, 2002, стр. 149-152.

214
значајних писаца румунског језика који има огроман утицај
на обликовање поезије у обе земље. Он наставља Аријадни-
ну, мултикултуралну нит писања, водећи нас кроз лавиринте
лирике, наставља писање и превођење јачајући културне везе
ове две земље. Оно што је у његовим песмама ипак неизреци-
во, оно што остаје тајанствено, дато је читаоцу да наслути, да
осети, да доживи јер је с оне стране говора, тако је обрнуто.

Извори и литература
• Јоан Баба „Тако је – обрнуто”, Нови Сад: ДНК-
Друштво новосадских књижевника 2021.
• Михај Ћимпој „Critice, vol. II, Centrul și marginea” („Кри-
тике, Том II, Центар и периферија”), Фондација „Scrisul
românesc”, Крајова, 2002, стр. 149-152.

215
 Душан Милијић

ПРЉАВ ЂОН, ЧИСТ ОБРАЗ

(Јасминa Малешевић Исусове сандале,
Ново Милошево: Банатски културни центар, 2021)

Понекад није баш захвално писати о збирци прича. Како

да се сажето, уопштено и као једна чврста целина представи
књига која се и сама састоји из више различитих текстова, па
и више самосвојних целина, које често нису међусобно пове-
зане, осим што заједно чине дотичну књигу? Ово се питање
јавља готово пред сваком збирком, а поготову пред оном у
којој се нашао већи број прича. Tакво питање се поставља
и пред збирком Јасмине Малешевић састављеном од преко
тридесет прича, а све и да су оне тематски чврсто повезане,
опет није лако сумирати утиске и обликовати их као једин-
ствен доживљај.
Подаривши јој наслов Исусове сандале, Јасмина Мале-
шевић је своју збирку сачинила од прича које не само што
тематски нису повезане (осим у сразмерно малом броју слу-
чајева, али и тада првенствено због идентичних ликова или
сличних наслова), него се међусобно веома разликују и на
формалном плану, тако да читалац са приче коју чине две
или три реченице прелази на причу која се простире на не-
колико страна; са приче која представља сублимирану фи-
лозофску мисао, прелази на причу чија је радња заснована
на историјским или епским мотивима; са приче која зади-
ре дубоко у митску и библијску прошлост, прелази на причу
сликовитог и прилично уверљивог футуризма.
Ипак, већ при сусрету са првим причама које су се на-
шле у збирци Исусове сандале, јасно је да њихова суштинска
и формална разнородност није никаква препрека за читање
збирке као јединствене и нераскидиве целине. Напротив, те-
матске и дужинске разлике као да читању збирке дају посебан

217
и узбудљив ритам, помало се поигравајући са читаоцем, час
га водећи на једну, час на другу страну, час у прошлост, час
у будућност, час у тајновите митове, час у недокучиву свако-
дневицу, час у магновења, час у пуку стварност, час у поетску
мисао, час у мисао о поетици. Ако би приче, насупрот свим
разликама, требало обухватити једним термином, то и није
тешко, јер испод наслова јасно стоји да је ово – свитак крат-
ких прича. Дакле, то јесу кратке приче, јер и најдуже међу
њима не допиру даље од седам страна, мада је и та бројка
чиста формалност. Много је важнији термин који претходи
условном жанровском одређењу прича, а којим је на поетски
начин дефинисана сама збирка.
Пошто није тако чест у свакодневном говору, израз сви-
так већ самим тим звучи архаично, мада би, према линг-
вистичким критеријумима, више спадао у историзме него у
архаизме. Старе речи за које је у међувремену створен сино-
ним (или је из страног језика позајмљен) називају се архаиз-
мима, а чак и кад је архаизам заправо млађи од речи која је
данас у употреби, он се опет сматра архаизмом, макар и због
тога што је у психологији самих говорника добио такву ноту.
Историзмима се, међутим, називају оне речи чија је употре-
ба престала и за које није ни било потребе тражити модер-
не синониме – из једноставног разлога што је, најчешће из
технолошких или друштвено-политичких околности, нестало
и појмова које су дотичне речи означавале. Ова филолошка
дигресија можда и није била неопходна, али само се тако
може дочарати због чега је реч свитак неминовно отишла у
историју и зашто њена употреба има првенствено симболич-
но, али и поетско значење. Зато што је свитак одавно замењен
књигом, онаквом каквом је данас знамо, са страницама које
се прелиставају. И стога је појам свитак остао највише ве-
зан за древне (углавном религиозне) списе, а како је и њихов
текст у међувремену пренесен на форму књиге, престала је
потреба за новим термином којим би свитак био замењен.
Поред исторично-архаичног тона који несумњиво поседује,
свитак даје и могућност за игру речима, јер без обзира на
стварно значење, тешко је одолети асоцијацији на светлост,

218
макар и због једне сличне речи, која означава инсекта што
сâм ствара светлост.
Наравно, строго физички гледано, и Исусове сандале јесу
књига, али се приче једна за другом заиста читају као да су
написане на дугачком, можда и бескрајном свитку, макар се
та бескрајност огледала у томе да се читалац након прочита-
не последње приче врати првој причи и изнова се упусти у
пловидбу – а то јесте светлост коју књига ствара већ тиме што
је отпочето њено читање.
Није случајно малопре наишла реч пловидба. У једној од
прича, латице јасмина лебде и заиста позивају на пловидбу,
па су стога и приче из збирке Исусове сандале латице једног
цвета. И колико год да је свака од тих латица самосвојна и
наизглед потпуно независна од осталих, оне заједно позивају
читаоца да се отисне кроз збирку, да плови међу редовима и
насловима, међу тихим размишљањима и гласним дијалози-
ма, међу сандалама и свемирским бродовима, међу паган-
ским божанствима и небеским телима, бришући међу њима
све границе. Ако је уопште икада и било икаквих граница.
Али, и да их није било, оне се стварно руше тек у уметничким
творевинама прожетим поетским изразом без обзира на жанр
и форму. А без уметности нема ни рушења старих предрасу-
да, које су се толико укорениле да макар и најмање дирање у
њихову догму делује као бунт и права мала револуција.
Личност Исуса Христа, било да се посматра у исто-
ријском, било у религијском, било у књижевном контексту,
толико је инспиративна да се и од једног детаља са његовог
тела или одеће може начинити читава уметност. Уместо вен-
ца од прућа, уместо беле одоре, уместо маслинове гранчице,
уместо крвавих рана од бичевања, уместо рупа од гвоздених
клинаца, Јасмина Малешевић одабрала је оно што је најмање
приметно а што је све време било ту, оно што је најпрљавије а
истовремено најчистије – сандале проповедника и беседника.
Јер прљајући своје сандале, Исус је прочишћавао путеве
којима је пролазио.
И не само Исус.
И не само сандале.

219
 Још од Хомера па све до данас, они што су својим кора-
цима скупљали највише прљавштине, највише су допринели
чишћењу човечанства.
Због чега онда реч ђон толико негативно звучи и зашто
се најчешће користи у погрдном контексту? Зашто ђон слу-
жи као метафора за људе без образа, без стида, без морала, а
нарочито без чврстог (најчешће идеолошког и политичког)
става и уверења? Читајући једну по једну причу из збирке
Исусове сандале, постепено се сагледавају и стварни разлози
за толику прљавштину на ђоновима, али и чистота коју ђон за
собом оставља. Не покушавајући да оправда нити да очисти
прљавштину са оних образа где је има, нити се бавећи људи-
ма који су више запрљали образе него што су запрљали ђоно-
ве, Јасмина Малешевић је у своје приче увела јунаке којима
су образи чисти баш зато што су им ђонови добро упрљани.
Бираним речима (а и понеким сликовитим неологизмом),
она баца још јаче светло на образе чију су чистоту и светлост
одавно потврдиле и историја и традиција, мада су запостави-
ле њен исконски разлог, макар он био и приземан – а веро-
ватно баш због тога. Тако је ђон у Исусовим сандалама добио
једно светло значење, чиме је и паралела између образа и
ђона добила сасвим нов, чист изглед.
Обично се прича чији наслов стоји на корицама књиге
ставља или на почетак или на крај збирке – дакле, или као
увод, или као поента прозног циклуса. Одабравши да јој при-
ча „Исусове сандале” не буде ни прва ни последња у низу
(него двадесет и шеста, ако је тај податак уопште битан), Јас-
мина Малешевић дала је и Исусу и његовој мисији оно место
које му одувек припада: ненаметљиво, скромно, а опет незао-
билазно и довољно видљиво, које можда остаје као највидљи-
вије након што се заклопи последња страница збирке.
Већ је споменуто да збирка Исусове сандале има пре-
ко тридесет прича, али је такође наглашено да је и тај број
у овом случају само формалност и да пред њим не треба
уопште сумњати у јединственост и целовитост збирке. Али,
ако су у збирку свесно унесене тридесет и три приче, то значи
да је Јасмина Малешевић и на овај начин симбилично истак-

220
ла беседника и учитеља Исуса, његов трновит пут, па и његове
запрљане сандале, притом нимало не нарушивши отмену и
племениту скромност великог мученика. А ако се случајно
десило да у збирци буду тридесет три приче, то значи да је
неки свитац својом светлошћу помогао у обликовању књиге
чији се листови неприметно окрећу и стварају утисак свитка
који се постепено развија и открива.

221
 О АУТОРИМА

Павле Алексић (Београд, 1993) у Београду је и завршио

средњу школу и започео студије. Са деветнаест година одлази
у Америку, где и данас живи.
Лауреат је награде „Ђура Ђуканов” (2020) са збирком
„Тамо је море”, чије су изабране приче издате у оквиру збир-
ке „Hartvorm od Aljaske do Beograda” (Бања Лука, 2021).
Путопис „Ванземљци” победник је конкурса „Спасимо
путопис 2020”. Путопис „Ситка” објављен му је у збирци пу-
тописа „Дивљи градови” (Нови Сад, Бања Лука, 2019)
Приповетка „Моја пас ме више не воли” била је у ужем
избору за награду „Андра Гавриловић” и објављена је у Збор-
нику „Црте и резе 12” (2022).

Весна Андрејевић књижевни преводилац, списатељи-

ца и песникиња, живи и ради у Београду, а пише и објављује
највише на италијанском језику промовишући српску култу-
ру и књижевност у оквиру многих културних манифестација
и књижевних иницијатива у Италији, чији је чест гост.
Добитник је преко тридесетак књижевних награда и
признања у Италији и Швајцарској. Њени прозни, пес-
нички и драмски текстови објављени су у низу антоло-
гија и зборника награђених радова на италијанском, а
од недавно и на српском језику. Приповетка „Божићна
ноћ”, објављена у овом зборнику, део је првонаграђене
кратке збирке прича „Showtime” на италијанском језику
(FaraEditore, Римини, Италија, 2015. )
Активно сарађује и објављује своје прозне, поетске,
рецензентске и преводилачке радове у многим књижев-
ним италијанским часописама. У књижевном превођењу
труди се да сваком нашем и иностраном читаоцу дочара

223
лепоту прозне, путописне, а посебно песничке речи на-
ших и италијанских аутора. (издања ЦИД, Подгорица,
Монтенегро; УК „Бранко Миљковић”, Ниш).
Њена песничка и прозна остварења нашла су своја
преводна уточишта, осим на српском, и на шпанском,
италијанском, албанском, а ускоро и на грчком језику у
разним брошираним и дигиталним издањима. Заједно са
издавачком кућом Fara Editore из Риминија негује интер-
културални пројекат Ponte-arcobaleno tra l’Italia e la Serbia,
као симбол искреног пријатељства српског и италијан-
ског народа.

Иво О. Андрић (Сребреница, 1986) Приче су му објав-

љене у часописима Сребрни вијенац, Траг, Нова стварност, и
другим, као и у неколико регионалних зборника.
Добитник је награда „Звонимир Шубић” (2021) и „Вука-
шин Цонић” (2021).
Однедавно уредник у часопису Сребрни вијенац при СПКД
„Просвјета”.
Живи и ради у Сребреници.

Мерима Р. Аранитовић (Нови Сад, 1969) професор у

Карловачкој гимназији. Студирала на Одсеку за српски језик
и лингвистику. Професор српскохрватског језика и југосло-
венских књижевности.
Коаутор уџбеника и стручних радова: „Учимо српски 1”
(Центар Азбукум, 2000), „Аз буки српски 1 + Вежбанка 1 +
цд за децу која уче српски, узраста 8 до 12 година” (Центар
Азбукум Нови Сад, 2008).
„Где станују и одакле су Новосађани и Петроварадинци”
(Лингивстичке свеске 9, Филозофски факултет у Новом Саду,
Одсек за српски језик и лингвистику 2011).
Пише за више онлајн магазина. Рецензент, лектор и пре-
водилац сарадник за неколико самиздат издања. Помоћник
уредника у онлајн порталу www.artboxportal.com. Има ау-
торски блог: www.ritamdana.com.

224
 Објављивана у збиркама Књижевних вертикала (збирка
посвећен Ђорђу Балашевићу и у збирци прича против рата).
Заступљена у зборнику „Нијансе зла” (PrintArt Publishing),
као и у зборнику прича „Тренутак кад је мени почео рат” (Фо-
рум ЗФД) као и у збиркама блогерских прича.
Живи у Новом Саду.

Димитрије Буквић (Београд, 1985) социолог и новинар

„Политике”. Објављивао је своје приче у часописима и анто-
логијама у Србији, БиХ, Црној Гори и Хрватској.
Аутор је прозне збирке „Свака добија” (2017) и публици-
стичких дела „Кафанолошки астал” (2014) и „Шездесет осма
– педесет година после” (2018).
Добитник је награда за кратку причу „Сурова нествар-
ност” (Народна библиотека Бор (2013), за причу „Пица” (Фе-
стивала „Српско перо” у Јагодини, 2013), за причу „Црв из
Велике јабуке” (Конкурс „Миодраг Борисављевић” Апатин,
2014). Лауреат признања „Благодарје” (2022) које о Савинда-
ну додељује Удружење књижевника Србије.
Један је од оснивача неформалне књижевне групе „Кра-
теж” посвећене афирмацији кратке прозе. Приче су му пре-
вођене на енглески, албански и македонски.
Живи и ради у Београду.

Јован Н. Бундало (Мајкић Јапрa, Сански Мост, 1948)

Објавио је шеснаест збирки поезије, два романа и књигу при-
ча.
Издавачка кућа „Просвета” из Београда објавила му је је
збирке песама: „Да или Не” и „Љубав је рат” . Издавачко пре-
дузеће „Чигоја штампа” објавило је збирке песама под називи-
ма: „Насмеј се растанку” и „Накит туђе душе”, а пета збирка
„Изгубљене сенке” ауторско је издање. Шеста збирка песама,
„Живот је глоса” издало је КУД-а „Павловић” из Београда. Књи-
га прича „Док чекам дан” објавило је издавачко предузеће „Бу-
кланд” из Београда. Издавачко предузеће „Калиграф” објавило
је књигу песама за децу „Невидљиви друм” и збирке: „Јесењи
сонети”, „Два пјесника пјесме двије” и „Лептирица у ћилиба-

225
ру”. „Свет књиге” из Београда објавио му је збирку родољубиве
поезије „Везмарово сећање”, а уметнички клуб „Расковник” из
Смедерева збирку глоса „Госпо од спаса кунем се у те”, рађе-
них по песмама Лазе Костића и књигу поетско-лирских записа
о животу Рома под називом „Док путева буде”. Издавач „Свен”
из Ниша објавио му је роман „Добри људи”, уметничка радио-
ница „Балкан” објавила је стихозбирку „Моји дани” и роман у
стиху „Азбучник љубави наше”, „Глас Србије” из Краљева сти-
хозбирку духовне поезије „Молитве под липом”, а „Дигитал
дизајн” из Смедеревске Паланке роман „Ђујка партизанка”.
Члан је УК Србије. Радовима је заступљен у антологијама и
зборницима, више пута награђиван и похваљиван.

Јелена Вукотић (Карловац, 1982) дипломирала 2011.

на Филолошко-уметничком факултету, смер Српски језик и
књижевност 2011. у Крагујевцу. Пише прозу и есеје.
Њен есеј „У зачараном троуглу: аутор–дело–читалац на
правом Месту сусрета” био је у најужем избору за књижев-
ну награду „Андра Гавриловић” („Црте и резе 2” Ресавска
библиотека Свилајнац, 2010). Есеј „Оријентални свет Јелене
Димитријевић” нашао се у избору најуспелијих радова из об-
ласти историје књижевности у зборнику „Док је речи и писци
су живи” (Порталибрис, 2020). Есеј „Бранковићи и савреме-
ни историјски роман” нашао се међу шест највреднијих ра-
дова на конкурсу за књижевну награду „Андра Гавриловић”
(„Црте и резе 12”, Ресавска библиотека Свилајнац, 2022). Есеј
„Ђурађ Бранковић у историјском роману Славомира Наста-
сијевића” освојио је трећу награду на конкурсу „Трагом На-
стасијевића” (Библиотека „Браћа Настасијевић”, Горњи Ми-
лановац) и објављен је у часопису за књижевност „Суштина
поетике” (бр. 75, 2022).
Прича „Бабини дукати и штедна књижица” објављена је
у часопису за књижевност „Суштина поетике” (бр. 74, 2022).
Прича „Курве возе аута” објављена је у трећем зборнику на-
грађених и одабраних песама и прича са Трећег међународ-
ног конкурса Удружења књижевника „Стојан Живадиновић”
Сокобања 2022.
Живи у Ваљеву.

226
 Даница Б. Ђокић (Јагодина, 1985) је мастер професор
језика и књижевности. Дипломирала је на одсеку за српску
књижевност са општом књижевношћу на Филолошком фа-
култету Универзитета у Београду.
Објавила је три научна рада у научним часописима:
„Митски атрибути у епској биографији Секуле Бановића” у
Годишњаку Катедре за српску књижевност са јужнословен-
ским књижевностима (год. VII) 2012. год., „Фолклорни еле-
менти у поезији Момчила Настасијевића” у истом часопису,
год. VIII, 2013. год. и „Теренска истраживања у Топлом Долу;
фолклор и усмена историја” у: Фолклористика, часопис Удру-
жења фолклориста Србије, год. IV, број. 1, 2019. год.
Освојила је прву награду за есеј на конкурсу „Трагом На-
стасијевића” библиотеке у Горњем Милановцу (2015), прву
награду за есеј на конкурсу „Андра Гавриловић” Ресавске би-
блиотеке у Свилајнцу (2020), другу награду за есеј на конкур-
су „Дисово пролеће” (2020), трећу награду за есеј на конкурсу
„Улазница” Градске народне библиотеке „Жарко Зрењанин”
(2020), и Похвалу Задужбине „Доситеј Обрадовић” за најбоље
објављене радове (2021).
Живи и ради у Београду. Бави се и есејистиком, лекту-
ром, превођењем, као и теренским истраживањима фолкло-
ра.

Војислав Воки Ерцег (Бања Лука, 1986) одрастао је на

отоку Корчула. Дипломирао Филмску и телевизијску режију
на Академији умјетности у Бањој Луци. Аутор је документар-
но-експерименталног филма „Прича у три слике”.
Објављује у књижевним часописима Сарајевске свеске,
Поља, Београдски књижевни часопис, Кораци. Заступљен у
више антологија и избора из прозе. Објавио је збирку при-
поведака „Сенка”. Припрема збирку кратких прича: „Вињете;
варијанте, варијације”.
Преводи са енглеског језика, Његов превод „Џакомо
Џојс” Џејмса Џојса објављен је 2022 (Бања Лука: „Имприма-
тур”).

227
 Есеј „Свита Џејмса Џојса” добитник је Књижевне награде
„Андра Гавриловић” за књижевну критику 2018. и објављен је
у зборнику „Црте и резе 9” (2019).
Живи и ствара у Бања Луци.

Павле Зељић (Лозница, 2000) завршио лозничку Гим-

назију „Вук Kараџић” у Лозници; студент на Одсеку за српску
књижевност и језик на Филозофском факултету Универзите-
та у Новом Саду.
Пише поезију и прозу на српском и на енглеском језику.
Награђен и примећен на бројним конкурсима, што за пое-
зију, што за прозу („Бранкова похвала свету”, 2020), „Трагом
Настасијевића”, „Муса Ћазим Ћатић”…)
Песнички и прозни радови су му објављени у бројним
часописима, електронским и штампаним Kораци, Split mind,
Вуков гласник, Mons Aureus, Поента, Čovjek-časopis, Буктиња,
Сребрни вијенац, Међутим, ДНK, Нова мисао…, летописима и
зборницима.
Аутор збирке песама „Икар и Месија”, објављене 2019.
године, као награда на конкурсу „Лимске вечери поезије”, са
којом је такође ушао у најужи избог за награду за најбољу
збирку на конкурсу „Матићев шал” 2020. Заузео треће место
у најужем избору конкурса за збирку поезије и прозе Друштва
чланова у Црној Гори Матице српске 2021, и ушао у ужи из-
бор за награду „Новица Тадић” 2022. Један од финалиста на
„Фестивалу поезије младих” у Врбасу 2022. године. Такође се
бави књижевном критиком и превођењем поезије и прозе са
енглеског и на енглески језик.

Огњен Крњаја (Београд, 1990) дипломирао и мастери-

рао биохемију на Хемијском факултету Универзитета у Бео-
граду. Велики је љубитељ историје и историјско-авантуристич-
ких романа.
Аутор је историјско-авантуристичког романа „Граничар”
(Друго место у категорији романа на књижевном конкурсу
Пегаз 2021) и више прича и приповедака које су награђене и
објављене у збиркама прича, зборницима, и књижевним часо-

228
писима: Српским светињама на Косову и Метохији (ИК Књи-
жевна омладина Србије, 2021), Слово Ћирилово бр. 18 (Књи-
жевни конкурс „Трагом Настасијевића”, 2021), Заврти точак
5 (Ротари клуб Ниш-Медијана, 2022), ТРАГ бр. 71 (библиотека
„Данило Киш” Врбас, 2022), Србија на размеђи векова (1878-
1918) (ИК Порталибрис, 2022), Зборник 3 (УК „Стојан Жива-
диновић” Сокобања, 2022), Црте и резе бр. 13 (Књижевни кон-
курс „Андра Гавриловић”, 2023).
Живи и ради у Београду.

Катарина Кукурузовић (Земун, 1976) по образовању

доктор медицине, а по занимању преводилац, писац и адми-
нистратор садржаја интернет страница.
У Земуну је завршила основну школу и гимназију. Већ у
основној школи испољила је таленат и интересовање за лите-
рарно стваралаштво, а у гимназији је учествовала и освајала
награде на конкурсима за кратке приче, поезију и збирку пе-
сама гимназијалца Србије. Завршила је Медицински факул-
тет Универзитета у Београду. Учествовала је на више књижев-
них манифестација, радионица и песничких кампова. Као
новинар сарадник објављује текстове у часопису PC Press.
Повремено објављује у зборницима и заједничким збир-
кама песама и кратких прича. Награђивана је и похваљивана
на књижевним конкурсима.
Члан је Менсе и међународног удружења Poetas Del
Mundo. Пише на српском и енглеском језику.

Слађана Миленковић (Сремска Митровица, 1973) док-

тор српске књижевности, професор струковних студија, пес-
никиња, књижевни историчар, критичар и новинар. Дипло-
мирала југословенску књижевност и српско-хрватски језик
на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, да
би на истом факултету магистрирала (2002) и докторирала
(2007) српску књижевност. Песме су јој награђиване и преве-
дене на енглески, немачки, турски, пољски, јапански, румун-
ски, бугарски, шпански, македонски и друге језике. Аутор је
збирки поезије: „Јутро заспале срне” (1994), „Гоничи снова”

229
(1995), „Потпис сна” (1997), „Другим речима” (2014) и „Кроз
трепавице сипам тугу” (2022).
Пише есеје, научне студије, прозу, објавила је десет уџ-
беника и монографија из области књижевности за децу и
методике и књигу интервјуа са познатим личностима „Жива
реч” (2013). Главни и одговорни уредник је Часописа за нау-
ку, културу и уметност Сунчани сат, уређује јутјуб канал ау-
торских ТВ-емисија Жива реч емисија.
Издвојене награде: „Сима Цуцић” за најбољу књигу из об-
ласти науке о књижевности за децу (Банатски културни цен-
тар Ново Милошево, 2019); „Наџи Наман”, за креативност у
књижевном раду (Либан, 2020); Трећа награда за хаику на
Међународном фестивалу поезије Мелник 2017 (Бугарска);
Друга награда „Песме Андрићграду” (Вишеград Република
Српска, 2017); Награда за најлепшу песму о усамљености
XIV конкурс „Љубавне пјесме над пјесмама” (Мркоњић Град,
2014); Награда „Хаџи Драган” (КН Свитак, Пожега, 2011);
Друга награда „Жубори са Моравице” (Ивањица, 1996); Дру-
га награда „Вукови ластари” (Лозница, 1995); „Милош Шуба-
рички” за најуспешнији циклус песама младих песника Ју-
гославије (Фестивал Песничке стазе, КЗ Кикинда, 1994).
Живи у Сремској Митровици.

Душан Милијић (Књажевaц, 1987) новинар. Пише

есеје, књижевне критике, позоришне рецензије, понекад и
песме и приче.
Радове објавио на књижевним сајтовима и електронским
часописима Чупава келераба, Срп, PULSE, Хоћу у позориште,
A PROPRI, Култивиши се, Показивач, КУЛТ, Словословље, Ку-
тија љубави, Звездани колодвор, Суштина поетике, Квака, Вес-
на, Сизиф.
За београдску издавачку кућу Лагуну писао је приказе но-
вих издања, од којих су поједини одштампани у часописима
Букмаркер и Недељник.
Своју прву књигу, збирку позоришних рецензија, под на-
зивом „Тако је – јер ми се тако чини” објавио је 2019.

230
 Објављивао је есеје и приказе у часописима и магазини-
ма: Слово Ћирилово (бр. 12, 2015), Реч (бр. 2, 2017) Argus Books
Online Magazine (2017), Културни мозаик (2017), Букмаркер
(2021, 2022), Срп (2021, 2022). Поезијом је заступљен у збор-
ницима „Стихови од седефа” (2016), „Кутија љубави” (2017),
„Комад вечности” (2018), „Млади долазе” (2019), „Шраф
2021” (2021). Приче је објавио у зборницима „Велики српски
XIX век” (2021), „Алманах кратких прича. 1” (2022).
Члан редакције портала Mingl.

Ленка Настасић (Сомбор, 2000) студенткиња четвр-

те године Филозофског факултета у Новом Саду, одсека за
српску књижевност и језик.
Пише поезију, кратке приче и књижевну критику. До-
битница је литерарне награде „Наталија – Натка Ћатовић”
(2019), првог места на конкурсу „Голубић” (Градска библио-
тека „Карло Бијелицки” Сомбор, 2019), као и првог места на
литерарном конкурсу „Десанка Максимовић” (2019). Објави-
ла је збирку песама: „Са друге стране пера” (2020).
Добитница је прве награде за есеј о Дису под називом
„Неопходност опијености» (Градска библиотека „Владислав
Петковић ДИС» Чачак - 2022).
Живи у Стапару.

Милан Неђић (Олово, 1976) завршио је Шумарски фа-

култет у Београду. Пише песме и кратке приче.
Објавио је четири збирке песама „Чекајући да прође”
(2005), „Хроника једног прољећа” (2020), „Хроника једног
љета” (2020), „Хроника једне јесени” (2022) и збирку кратких
прича „Тринаест година” (2021).
Песме и приче су му објављене у зборницима „Далеке
ствари које личе” (2004), „Небо између прстију” (2020), „Ми-
рис тимљена…” (у часопису Хаику друштва „Цвет шљиве”,
бр. 1/2 (2005)).
Живи и ствара у Београду.

231
 Михајло Орловић (Босански Милановац, Сански Мост)
књижевник и новинар. Завршио је Факултет политичких нау-
ка, смер журналистика, у Београду.
Објавио је 27 књигa прозе, поезије и записа. Аутор је
бројних новинских, радијских и ТВ репортажа, као и доку-
ментарних филмова, за које је награђиван ( „Сребрни па-
стир”, „Златна буклија” и друге).
За своје књижевно стваралаштво добио је више награ-
да: „Најгладнија књига на свијету”, Награду Међународних
књижевних сусрета Шушњар, „Слово Подгрмеча”, награде за
најбољу причу у Требињу, Шамцу, Градишци, „Глас Српске”,
затим награде за најбоље књиге у Алексинцу, Требињу, Со-
колцу, Тјентишту као и другу награду на Међународном фе-
стивалу поезије свеславенских песника у Мелнику (Бугар-
ска). Заступљен је у више антологија српских приповедача и
песника. Превођен на више светских језика.

Давор Радуљ (Кучево, 1975) Објавио је роман „(Ре)ви-

зија у белом”, као награду на конкурсу за прву књигу, Сту-
дентски Културни Центар, Крагујевац (2005).
Награђене су му приче „Мучнина” – Прва награда на кон-
курсу за најкраћу кратку причу (Издавачка кућа „Алма”, 2007)
и прича „Јаzz” – Друга награда на конкурсу за кратку причу
(Народна бибилиотека Бор, 2007).
Објављивао у књижевним часописима Кораци, Повеља,
Улазница, Браничево, Pobocza (Пољска), Максим.
Интересују га све врсте уметности и стварања.
Живи у Кучеву и ради као фриленсер у области бренди-
рања.

Милена Ристић (Смедерево, 1999) завршила фило-

лошки смер у Гимназији у Смедереву, дипломирала на Фи-
лолошком факултету у Београду, смер Француски језик, књи-
жевност и култура. Тренутно је на мастер студијама на Фа-
култету за медије и комуникације у Београду. Ради два посла
и оно мало слободног времена које има користи за писање
поезије и прозе.
Кратка прича „Буџет Београд” је објављена у зборнику
„Белградијана - београдски музеј прича” (2022)

232
 Тихомир Стевановић (Прибој на Лиму, 1965) завршио
је Правни факултет у Београду.
Написао је једанест радио–драма и пет драматизација
реализованих за Драмски програм Радио Београда. Драма
„Кандило у розаријуму” игра у Народном позоришту Репу-
блике Српске, почев од сезоне 2014/15. За драму „Кандило у
розаријуму” добио је награду Народног позоришта Републи-
ке Српске за најбољи драмски текст у региону (2012); за дра-
му „Тајна и мале лажи” добио је награду „Слободан Стојано-
вић” за најбољи необјављени драмски текст (2013); за драму
„Молерај” добио је награду Народног позоришта Републике
Српске за најбољи драмски текст у региону (2017); за драму
„Дубока вода” добио је прву награду на конкурсу Радио Бео-
града за најбољу драму (2017), као и другу награду за најбољу
радио-драму „Гребатори” на конкурсу Радио Београда (2021).
Објавио је драму „Тајна и мале лажи” (Градска библиотека
Пожаревац, 2014).
Кратке приче објављује у периодици Међај, Алма, Црте
и резе, Нушићијада; пре тога у часописима: ИТД, Младост,
НоН, Омладинске новине, Младост, Флеш, Улазница и Забрање-
но воће, Агон, Наше стварање, Сребрни вијенац. Заступљен је
у зборнику прича „Поглед у двориште” (2019), „Карневал у
сутерену” (2020), зборнику драмских текстова „Кућа у води”
(2021), антологији „Писци из Прибоја” (2022).
За приповетку „Мистериозне барикаде” добио је награ-
ду Савеза јеврејских општина Србије за област књижевност
(2017). За причу „Трк” добио је награду „Миша Цветановић”
(2019) и за причу „Два писма једног сликара” (2022); као и
трећу награду за причу „Трговци сољу”, (КПЗ Просвјета Ре-
публике Српске, 2021)
Објављује романе: „Балкански мол” (награда „Атанасије
Стојковић”, Градска библиотека Рума-2013); „Тамо, куда ме
мој Бог одведе” (Пресинг, 2018); „Човек на балкону” (Дере-
та, 2020); „Балкански мол Дракула” (Отворена књига, 2021);
„Грета” (Отворена књига, 2023); и приче и приповетке „Гра-
дитељ вртова” (Литера, 2022).
Живи у Младеновцу.

233
 Љиљана Фијат (Зрењанин, 1959) доктор економских
наука. Објавила је монографију „Мере против прања новца у
банкама” (2012), а у коауторству са др Александром Чуданом
књигу „Ризици и превенција прања новца” (2015). Ауторкиња
је и коауторкиња двадесет научних и стручних радова.
У литерарној јавности се појављује од 2011. године,
учешћем на књижевним конкурсима. Заступљена je песма-
ма, причама, путописима у бројним зборницима, као и у
часописима Златна греда, Бдење, Луча, Свитак, Српска вила
(Република Српска), Глас Холмије (Република Црна Гора).
Награђиванаje и похваљивана.
Објавила је збирке поезије „Софија од Месеца” (2011) и
„Осећање Принципа” (2016). У Републици Бугарској објавље-
на јој је двојезична књига песама „Небеске птице” (2016) коју
је приредила Алтенка Сапунџиева.
Члан је Савеза књижевника у отаџбини и расејању
(СКОР) и Друштва књижевника Војводине (ДКВ).
Живи у Новом Саду.

Миша Цанић (Јагодина, 1988) завршио Филолошки

факултет у Београду.
Ради као наставник у Јагодини, док повремено пише и
објављује поезију и кратке приче.

Бранко (Рајко) Цвијетић (Лазаревац, 1961). У Лаза-

ревцу је завршио основну школу и гимназију. На Београд-
ском универзитету је завршио Вишу школу за примењену
информатику и статистику и стекао звање инжењер инфор-
матике. Радио као диск џокеј у дискотекама, радио водитељ,
пројектант у ЕРЦ-у, угоститељ, трговац, менаџер осигурања,
директор локалне ТВ, приватни предузетник.
Добио је другу награду на књижевном конкурсу ФЕЛИС
у Лазаревцу за приповетку „Плава зграда” (2020). Објавио је
књигу „Његово височанство рукометни голман” (2020).
Живи у Лазаревцу.

234
 Здравко Шолак (Сански Мост, 1954), доктор економ-
ских наука. Дипломирао је на Економском факултету Уни-
верзитета у Београду, научни саветник.
Објавио је чланке у часописима (област књижевност и
језик): Умјетност ријечи, Свеске Андрићеве задужбине, Збор-
ник Матице српске за књижевност и језик, Књижевна исто-
рија, Славистична ревија, Флумименсиа, Colloquium: New
Philologies, Ricerche slavistiche, Филологическая регионалисти-
ка, Актуальні проблеми слов’янської філології, Славяноведе-
ние. У књизи Имя в литературном произведении: художе-
ственная семантика, ИМЛИ РАН, Москва, 2014, објавио је
студију: Личное имя и его субститут в творчестве Иве Ан-
дрича. У књизи Critical Insights: Leo Tolstoy, Salem Press, 2018,
аутор је поглавља: Tolstoy’s Narrative Technique: Listing People,
Objects and Events. У зборницима међународних скупова (об-
ласт књижевност и језик) објавио је већи број прилога.
Живи у Новом Саду.

235
 САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА
КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ
„АНДРА ГАВРИЛОВИЋ 2022”

Књижевни конкурс „Андра Гавриловић”, расписала је

Ресавска библиотека у Свилајнцу 2022. године тринаести пут.
Аутори су слали електронским путем, под шифром, своје не-
објављене радове – приповетке и књижевне критике током
два месеца: од краја октобра па све до закључења конкурса
31. децембра 2022.
На конкурс су примљена 132 рада писаца из земаља ре-
гиона, као и аутора који активно живе и пишу у дијаспори,
земљама Западне Европе и Америци. Као и ранијих година
бројно заступљенија форма је била приповетка са 113 радова,
док је књижевних критика, махом приказа, есеја, било 19.
Трочлани Жири Књижевне награде радио је у саставу: др
Владан Бајчета, научни сарадник Института за књижевност
и уметност у Београду, Татјана Јанковић, писац, главни и
одговорни уредник часописа „Кораци” (Крагујевац), и Оли-
вера Мијаиловић, библиотекар у Ресавској библиотеци. Ово-
годишњи конкурс, на велико задовољство организатора, при-
вукао је искусне и афирмисане ауторе који својим писањем
већ имају углед и место у књижевном животу. Жири је имао
тежак задатак, да из мноштва вредих прозних остварења из-
двоји оне који би репрезентовали Књижевни конкурс „Андра
Гавриловић” у 2022. години и представљали његов пресек и
изабере победнике.
У Зборнику „Црте и резе 13” су радови 24 аутора међу
којима је деветнаест приповедача и петоро писаца у катего-
рији књижевне критике, есеја, приказа, осврта.
Приповедачи су понудили смеле, необичне, добро
вођење, зреле и довршене приповетке, а и у естетском смис-

237
лу драгоцене текстове. Читајући током јануара радове (под
шифром) жири је јасно уочио њихов квалитет, те да су се на
конкурс одазвали искусни аутори, који активно пишу. Осим
поменутих аутора, већ потврђених, у мањем броју конкур-
су су се одазвали и млађи ствараоци, првенствено у катего-
рији књижевне критике, али су и они приложили вредне и
квалитетне радове. Смисао овог конкурса је управо у томе да
подстиче и афирмише књижевно стварање без ограничења,
да буде отворен за све ауторе, тако и оне млађе, који су овде
приложеним радовима показали дубину и серјозност у свом
књижевном раду.
Од 122 аутора, колико их је учествовало на Конкурсу,
десетак се огледало у обе категорије, шаљући и приповетке и
књижевне критике.
Жири је за објављивање издвојио прозне радове дваде-
сет и четири аутора, испуњавајући, са задовољством, и улогу
уредника. Код приповедача у првом кругу издвојено је де-
вет приповедака за које је одлучено да ће бити штампане у
Зборнику. Из овог броја у најужем избору за награду нашла
се приповетка Дивљач аутора Војислава Вокија Ерцега под
шифром Белаква и приповетка Ломача аутора Тихомира
Стевановића под шифром Интермецо. Разматрајући при-
поветке ових аутора жири је предност дао прози Тихомира
Стевановића проглашавајући његову приповетку Ломача за
победничку. Сваки члан жирија је потом издвојио по личном
избору радове приповедача које ће бити објављене.
Књижевне критике, есеји, осврти и прикази су се односи-
ли на савремена књижевна дела објављена код нас последњих
десетак година, која су већ афирмисана и њихови аутори су
овенчани угледним књижевним награда. Један број радова
фокусирао се на ауторе који су провокативни, те су привукли
пажњу читалачке публике, друга група радова представила
је песнике необичних поетских/прозних остварења о којима
још увек није довољно писано, или се њихово проучавање и
вредновање управо одвија.
Пет највреднијих радова жири је издвојио за штампање.
У ужем избору за награду нашла су се два текста приближног

238
квалитета (сваки је добио три гласа): рад Слађане Милен-
ковић под шифром Жива реч и Ленке Настасић, под шиф-
ром Калеидоскоп. Жири је након разматрања оба рада дао за
нијансу предност раду Ленке Настасић и прогласио њен рад,
Од папира до палимпсеста о роману Папир Горана Петро-
вића, победничким.
Свим ауторима жири и Ресавска библиотека у Свилајнцу
захваљује на труду и изврсној прози коју су послали на кон-
курс, победницима упућује честитке, позивајући све писце да
учествују на следећем конкурсу.

У Свилајнцу, др Владан Бајчета,

4.02.2023. Татјана Јанковић и
Оливера Мијаиловић

239
ГЕНЕРАЛНИ ПОКРОВИТЕЉ
ОПШТИНА СВИЛАЈНАЦ

ЦРТЕ И РЕЗЕ 13
избор радова са књижевног конкурса
„Андра Гавриловић 2022”
Издавач
Ресавска библиотека Свилајнац
Трг хероја 19
035 321 531 • 035 323 272
resbiblio@gmail.com
www.resavskabiblioteka.rs
www.andragavrilovic.wordpress.com
За издавача
мр Јелена Томић
Уредништво
др Владан Бајчета,
Татјана Јанковић
и Оливера Мијаиловић
Коректура и лектура
Ивана Стокић
Весна Страиновић
Прелом и дизајн
Зоран Јевремовић
Штампа
Штампарија ТОПАЛОВИЋ Ваљево
Тираж
150
ISBN 978-86-86537-47-8
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-32(082.2)
821.163.41.09"20"

ЦРТЕ и резе : избор радова са Књижевног

конкурса "Андра Гавриловић 2022". 13 /
[уредништво Владан Бајчета, Татјана Јанковић
и Оливера Мијаиловић]. - Свилајнац : Ресавска
библиотека, 2023 (Ваљево : Топаловић). - 239 стр. :
илустр. ; 21 cm ; Тираж 150.
- О ауторима: стр. 223-235. - Стр. 237-185:
Саопштење жирија књижевне награде "Андра
Гавриловић 2022" / Владан Бајчета, Татјана
Јанковић и Оливера Мијаиловић. - Напомене и
библиографске референце уз текст.
- Библиографија уз поједине радове.

ISBN 978-86-86537-47-8
a) Српска књижевност - 21в
COBISS.SR-ID 109486089