ЕДГАР АЛАН ПО, ГАВРАН

Почетком 19. века, идеја романтизма шири се Европом, а песници

различитих поднебља, на различитим језицима, прокламују исте
идеје слободе и уметности. Далеко од Европе, са друге стране
океана, у Америци, стварао је своје песме, поеме и приче, велики
усамљени уметник, Едгар Алан По. Невероватно је, колико је
велики књижевни утицај имало дело Едгара Алана Поа, на
књижевност, а првенствено поезију у Европи, почевши од краја 19.
века, па све до данас. Овог „уклетог песника“, како је касније
назван, обожавали су највећи песници европског симболизма,
Бодлер, Маларме и Валери и сваки је, на свој начин, преузео из
Поовог дела оно што му се чинило најближим и најзначајнијим.
Детињство и младост Едгара Алана Поа обележили су трагични
догађаји. Родитељи су му били путујући глумци, алкохоличари и он
рано постаје сироче, о коме бригу преузима богати брачни пар
Алан. Госпођа Алан волела је мајчинском љубављу Едгара, али њен
супруг није имао разумевања за уметнички таленат и велике
интелектуалне способности младог Едгара. Едгар додаје њихово
презиме свом и тако постаје Едгар Алан По, али их напушта и
отпочиње самостални живот испуњен уметничким стварањем али и
великим сиромаштвом. Заљубљује се у своју тринаестогодишњу
рођаку Вирџинију и упркос осуди околине, тајно се венчају, али
након свега неколико година заједничког живота она оболева од
туберкулозе и умире. Ови детаљи из живота Едгара Алана Поа битни
су за разумевање његове поезије. Јер управо прерана и изненадна
смрт вољене жене, постаје трајни трагични мотив Поовог
песништва. По се предаје уметничком стваралаштву, болу и
алкохолу и умире усамљен, несрећан и веома болестан у својој 40.
години.
Потпуни хаос Поовог живота одразио се и на његово стваралаштво,
његова поетска заоставштина остала је у потпуном нереду, неке
песме у више верзија, а неке недовршене. Поов спис „Филозофија
композиције“, анализира настанак чувене поеме „Гавран“. Поезија
је за Поа, како је сам написао, била не циљ, него страст. Облик
живљења.
Иако је настала у време процвата романтизма, поема „Гавран“ је у
правом смислу речи претеча симболизма. Гавран симболизује
судбину и смрт. „Гавран“ има 18 строфа и 108 стихова и у
потпуности одговара оптималној дужини песме о којој По говори у
„Филозофији композиције“. Строфе имају пет стихова у
шеснаестерцу и петнаестерцу, а последњи 6. стих је седмерац.
Рима је обгрљена у прва четири стиха. Пети стих је увек,
делимично или потпуно, понављање четвртог. Строфе завршавају
звучним рефреном који се понавља и који је увек у негацији. У
„Филозофији композиције“ Едгар Алан По објашњава одабир рефрена
као уметничког средства и каже да је битна његова звучност и да

1
он мора да има слова Р и О (Nevermore)што се нажалост у преводу
изгубило.
Песма, у оригиналу, на енглеском језику, почиње као бајка, али
са призвуком језивог, тако да подсећа на неку готску причу, у
којој време није јасно дефинисано, јер није ни битно.

Once upon a midnight dreary, while I pondered, weak and weary,

Over many a quaint and curious volume of forgotten lore—
While I nodded, nearly napping, suddenly there came a tapping,
As of some one gently rapping, rapping at my chamber door.
“’Tis some visitor,” I muttered, “tapping at my chamber door—
Only this and nothing more.”

Превода на српски има више (9), али морамо се ограничити на

један. У преводу Коље Мићевића песма почиње речју „поноћ“.
Иначе, у нашем језику постоји велики број речи које почињу
слогом „по“, и преводилац је у готово свакој строфи „Гаврана“
користио неке од тих речи – поноћ, понор, понос, пој, погреб.
Песма почиње у поноћ, једне децембарске ноћи која је испуњена
садржајем тајанствених књига и песниковим размишљањем о мртвој
Ленори, и злокобном тишином, коју изненада нарушава куцање. С
почетка куцање је тајанствено и не зна се од кога долази, песник
помишља да то куца његова мртва Ленора, што још више наглашава
мистерију. Тада се у песми појављује гавран, али то није обичан
гавран, већ персонификован, написан великим почетним словом,
„отмен“ Гавран који слеће на кип богиње Паладе, која симболизује
мудрост и чистоту. Гавран је као и ноћ, црн, мрачан и мистичан и
тада изговара речи „Никад више“. У следећим стиховима води се
дијалог између песника и Гаврана, песник поставља питања, а
Гавран на свако од њих одговара, негацијом. У првих 7 строфа он
гласи „ништа више“ и „нема више“ а касније, све до краја понавља
се злокобно „Никад више“. Ваздух постаје густ и таман, песник
размишља о мртвој вољеној Ленори, и коначно поставља Гаврану
питање:
„Зли пророче, окрутниче! Птицо или злослутниче!
кунем небом те и Богом по коме нам биће дише,
да л ћу душу ја ледену, у далеком том Едену,
свит уз жену посвећену што Ленором ту крстише –
свит уз жену посвећену што Ленором ту крстише?“
Рече Гавран „Никад више“.

Јаки контрасти наглашавају трагедију. Из олујне ноћи гавран

улеће у тишину собе, на белом Паладином кипу (Палада је богиња
Атина), црни Гавран стоји без покрета и полета, само
изговарајући ове страшне речи. Песник покушавајући да га отера
коначно изговара најстрашније речи „Вади кљун из мога срца“! у

2
последњој строфи Гавран остаје непомичан на белој статуи богиње
Паладе као симбол тужне успомене на једну прелепу жену која је
прерано отишла у смрт. Птица заправо постаје материјализација
песникове подсвести. Демонско црнило гаврана је заправо црнило
које је обузело песникову душу, разлило се по њој и неће нестати
– никад више.

Основни мотив ове песме је смрт – она се најпре јавља у

песниковим мислима и сновима – као сећање на вољену Ленору која
је прерано отишла у смрт, а касније смрт постаје песникова
жеља, он очекује да га Гавран поведе у свет мртвих и да се тако
придружи Ленори. На крају, постаје јасно да гавран неће отићи и
он представља сенку смрти која се уселила у песникову душу.
Песникова душа је ушла у таму и смрт и неће изаћи из ње – никад
више.

And the Raven, never flitting, still is sitting, still is sitting

On the pallid bust of Pallas just above my chamber door;
And his eyes have all the seeming of a demon’s that is dreaming,
And the lamp-light o’er him streaming throws his shadow on the floor;
And my soul from out that shadow that lies floating on the floor
Shall be lifted—nevermore!

„Гавран“ је био велика инспирација уметницима широм света, и

иако је ово једна од најпревођенијих песама њена комплексност
сврстава је у тешко преводива дела. Поа су волели и дивили му се
многи велики уметници – Достојевски, Кафка, Оскар Вајлд, Томас
Ман, Бодлер, Маларме, Борхес, Исидора Секулић, Винавер... O
животу Едгара Алана Поа и по мотивима многих његових прича и
песама снимљени су филмови и драме. У Београду је 2010. године у
америчко-српској копродукцији снимљен филм „Гавран“.