I RAZRED

Ilijada Homer
Likovi: Ahil, Agamemnon, sveštenik Hriso, Briseida, Hektor, Apolon,
Hera, Zevs, Patroklo, Tetida, Hefest, Atina, Heraklo, Prijam...

Ilijada je epsko delo koje opisuje bitku Grka (Ahejaca) i Trojanaca

(Ilijaca) oko VIII veka p.n.e. ispred zidina Troje i u samoj Troji. Delo
nosi naziv po Iliju, drugom imenu grada Troje. U ovom istorijskom delu
opisuju se događaji koji su se odigrali u poslednjih pedeset dana
desetogodišnjeg rata između Grka i Trojanaca.
Pisac Ilijade: Homer
Književni rod: epika
Književna vrsta: ep
Mesto radnje: okolina Troje
Vreme radnje: VIII vek pre nove ere
Ilijada fabula
Rat započinje zbog toga što Paris boraveći u Sparti zavodi i
odvodi spartansku kraljicu Helenu, ženu kralja Menelaja. Kralj
Menelaj i njegov brat Agamemnon okupljaju vojsku i dolaze do Troje
kako bi se osvetili i vratili prelepu Helenu.
Osnovna tema Ilijade je ljutnja jednog od najvećih ahejskih junaka
Ahila koji je besan jer mu je Agamemnon oduzeo najmiliju robinju
Briseidu. Zbog toga je ljut i razočan i ne želi da učestvuje u bitkama
zbog čega Grci počinju da trpe poraze.
Ilijada analiza dela
Ilijada ima 15 696 stihova, odnosno heksametara i podeljena je na
24 pevanja. Podela je izvršena prema broju slova u starogrčkom
alfabetu pri čemu se nije vodilo računa o sadržini već o broju
heksametara, odnosno da ni jedno pevanje ne prelazi broj od hiljadu
stihova. Zbog toga je čest slučaj da se jedan događaj rastavlja na više
pevanja ili nekoliko događaja spaja u jedno pevanje.
6. pevanje:
Ahejci jačaju i pobeđuju Trojance koji su saterani sve do zidina Troje.
Hektor kaže majci Hekabi neka ona i druge žene idu u hram boginje
Atine uz prinos potrebnih žrtava i neka je mole za pomoć, da ih odbrani
od Ahejaca, a posebno od junaka Diomeda i strašnog Ahila. Stoga su
one krenule. Na bojištu, iz dve vojske izlaze junaci, grčki Diomed i
trojanski Glauk. Žele se boriti jedan protiv drugog ali se prepoznaju kao
unuci dvojice junaka, pobratima. Stoga odustaju od borbe i prijateljski se
razilaze. Hektor odlazi kod svoje žene Andromahe i oprašta se sa njom
pre nego što ode u boj. Hektor i njegov brat Paris odlaze u boj.
18. pevanje
Ahil saznaje za Patroklovu smrt i tuguje za prijateljem. To čuje njegova
majka Tetida i dođe utešiti sina, kaže mu da ne ide u boj bez oružja jer
će ona zamoliti Hefesta da mu napravi novo oružje. Tetida odlazi na
Olimp i moli Hefesta da Ahilu iskuje novo oružje. Hefest pristaje i počne
kovati novo oružje. Te noći Trojanci još jednom pokušaju oteti
Patroklovo telo, ali Hera šalje Irida sa porukom za Ahila i kaže mu da se
samo pojavi na jarak kako bi se Trojanci uplašili. Ahil se prošeta jarkom,
a Trojanci uplašeni beže, pa Ahejci konačno donesu telo Patroklovo
Ahilu. Spustila se noć i Trojanci većaju. Pulidamas, prorok, predlaže da
se preko noći svi vrate u grad, jer bi inače bili previše izloženi, s obzirom
na to da se Ahil vratio. Hektor i ostali ljudi, nisu želeli poslušati njegov
pametni savet, već su ostali spolja.

SOFOKLE-ANTIGONA

Književni rod: drama

Književna vrsta: tragedija
Vreme radnje: V vek pre nove ere
Mesto radnje: Teba
Književni rod: drama
Književna vrsta: tragedija
Vreme radnje: V vek pre nove ere
Mesto radnje: Teba
Antigona je prema grčkoj mitologija bila ćerka tebanskog kralja Edipa
koju je on dobio sa svojom majkom Jokastom.

Tragedija Antigona likovi

Kada je u pitanju Antigona karakterizacija likova je izuzetno zanimljiva,
jer je Sofokle vrlo slikovito opisao njihove karaktere koji simbolišu
neke univerzalne vrednosti i principe. Glavni likovi dela Antigona
simbolizuju međusobno suprotstavljene ideale i težnje, a sukob
nepomirljivih stavova na kraju dovodi do katastrofe koja je opisana u
eksodi. Osim dole navedenih glavnih likova, u drami se pojavljuju i
mudrac Tiresija, stražar, hor i glasnici.
Antigona – tragični junak
Antigona je Edipova kćerka i Ismenina sestra, a njena sestrinska
ljubav prema bratu ju je učinila simbolom snažnih ženskih
emocija kojima je suprotstavljena neprikosnovena muška vlast.
Antigona je hrabra i istrajna u svojim odlukama jer svoju savest i
sestrinsku dužnost stavlja ispred zakona i kralja, zbog čega na kraju
i strada. Njena tragična krivica nije u inatu ili nepromišljenosti, već u
težnji ka slobonom razmišljanju i savesnom postupanju.
Antigona je simbol usamljenog i nemećnog pojedinca koji se bori
protiv vlasti u liku Kreonta, pa je njeno stradanje neminovno. Iako je
svesna posledica svojih postupaka – stradanja i ispaštanja, Antigona
ne mrzi, pa su se izdvojile njene reči: za ljubav, ne za mržnju, ja sam
rođena kao simbol ženske požrtvovanosti i borbe za ljubav i slobodu.
Ismena – Antigonina sestra
Ismena je Antigonina sestra, a Edipova kćerka. Za razliku od
Antigone, Ismena se poslušno pokorava kraljevim naređenjima ne
želeći da izaziva ionako nesrećnu sudbinu koja je zadesila njenu
porodicu.
Kreont – tebanski kralj i Antigonin ujak
Kreont je kralj Tebe, koji je izazvao tragediju velikih razmena nakon
što je zabranio da se Polinik (Antigonin i Ismenin brat) pokopa, a
nakon toga i osudio na smrt Antigonu koja se suprotstavila
kraljevom proglasu. Dosledan je svojim idealima zbog kojih je izazvao
niz tragičnih događaja, nakon čega i sam postaje izgubljen i očajan (ta
nema me više, ništa sam ja).
Hemon – Kreontov sin zaljubljen u Antigonu
Hemon je Kreontov sin, zaljubljen u Antigonu. Pogođen je očevom
odlukom koja Antigonu osuđuje na smrt, te u mržnji prema njemu, a
u ljubavi prema Antigoni, oduzima sam sebi život probadajući se
mačem. Kreontova žena Euridika proklinje Kreonta i izvršava
samoubistvo nakon saznanja o smrti svog sina.

Antigona kratak sadržaj (prepričana lektira):

Strukturu dela Antigona čine prolog (početni deo), pet epizoda
(činova), i eksoda (završni deo). U eksodu je uključena i katastrofa
drame.
Prolog
Antigona saopštava sestri Ismeni o odluci Kreonta, kralja Tebe, da se
njihov poginuli brat Polinik ne može sahraniti sa svim
počastima. Povod za kraljevu odluku je sukob braće Polinika i
Eteoklea, u kome je Polinik ušao u Tebu da nasilno preuzme bratov
presto verujući da je tako pravedno. Nakon smrti braće, kralj
dozvoljava da se Eteokle kao branilac prestola i države sahrani kako
dolikuje, dok tu mogućnost uskraćuje Poliniku – rušitelju Tebe.
Antigona nije spremna da prihvati zabranu oplakivanja i sahrane
brata, i govori sestri kako nije spremna da se odupre božanskim
zakonima i sestrinskoj ljubavi, te da će radije umreti nego dopustiti
da psi raznesu telo njenog brata.
Ismena odbija da podrži Antigonu, ne želeći da izaziva novu
nesreću koja u prošlosti nije zaobilazila njenu porodicu: Njihov Otac
Edip je saznao da se greškom oženio sopstvenom majkom i sa njom
dobio Antigonu, Ismenu, Eteokla i Polinika, nakon čega je sam sebi
iskopao oči, a majka im se obesila, dok su se braća međusobno
poubijala u borbi.
Prva epizoda
Prva epizoda počinje zvaničnim saopštenjem kralja Kreonta da
se Polinik neće sahraniti na tradicionalan način, jer je za života
predstavljao pretnju i opasnost za Tebu. Stražar ga obaveštava da je
neko već prekršio naređenje, te da je Polinikovo telo zakopano.
Kreont pobesni zbog nepoštovanja njegove odluke, i naredi da se
krivac pronađe.
Oglašava se hor koji pesmom odaje divljenje čoveku, njegovoj
snalažljivosti i umu. Ova horska pesma je jedna od najlepših u drami,
jer predstavlja himnu čoveku.
Druga epizoda
Stražar pronalazi Antigonu koja oplakuje brata i dovodi je pred
Kreonta. Antigona jasno daje do znanja da božje, svete zakone koji su
stariji i kojih svako treba da se drži, ne želi da potčini ljudskim
(kraljevim). Pojavljuje se i Ismena koja želi da podeli sa sestrom
odgovornost, ali Antigona to odbija.
Hor se ponovo oglašava pesmom koja govori da dom koji je pogođen
nesrećom, uvek biva na meti bogova koji nastavljaju da ga
potresaju. Hor poručuje da će jad pratiti svaku generaciju ove
porodice, aludirajući time na Edipa i njegovu nesreću.
Treća epizoda
Odvija se dijalog između Kreonta i njegovog sina Hemona, koji
je zaljubljen u Antigonu. Hemon pokušava da odvrati oca od odluke
da osudi Antigonu na smrt, pozivajući se na narod koji je na njenoj
strani. Takođe, Hemon tvrdi da je velika vrlina poslušati šta drugi
misle i govore. Ipak, samouvereni Kreont odbacuje sinovljeve molbe,
tvrdeći da državom vlada kralj a ne narod, te da su strogost i
doslednost ono po čemu se ocenjuje autoritet vladara. Kreont donosi
odluku da se Antigona zazida živa, i da joj se daje onoliko hrane
koliko je dovoljno da se produže njene muke.
Četvrta epizoda
Antigona jadikuje nad svojom sudbinom, žalosna što nije rodila
decu i ostvarila svoje snove. Njena tugovanje je praćeno horskom
pesmom koja slavi njenu hrabrost, pravednost i smelost.
Peta epizoda
Mudrac Teresija nagovara Kreonta da odustane od izvršenja stroge
kazne, pozivajući se na svoje mudračko iskustvo. Kreont oseća da
je povredio svete zakone donoseći ovu strašnu odluku, ali već biva
kasno.
Eksoda
Glasnik donosi tragične vesti: Antigona se obesila u svojoj
grobnici, a za njom je ušao i Hemon, u nameri da je spasi. Nailazi
Kreont koji želi da spreči još veću tragediju, a Hemon se probada
mačem i tako oduzima sebi život.
Kreontova žena i Hemonova majka diže ruku na sebe usled žalosti za
sinom, a Kreont ostaje u očaju i tuzi jadikujući zbog nepromišljene
odluke koju je doneo. Kreont krivi sebe za nesreću koja ga je snašla,
a tragedija se završava horskom pesmom koja poručuje da božji red
ne treba remetiti nikad, jer se u suprotnom plaća visoka cena.

Eksoda
Glasnik donosi tragične vesti: Antigona se obesila u svojoj
grobnici, a za njom je ušao i Hemon, u nameri da je spasi. Nailazi
Kreont koji želi da spreči još veću tragediju, a Hemon se probada
mačem i tako oduzima sebi život.
Kreontova žena i Hemonova majka diže ruku na sebe usled žalosti za
sinom, a Kreont ostaje u očaju i tuzi jadikujući zbog nepromišljene
odluke koju je doneo. Kreont krivi sebe za nesreću koja ga je snašla,
a tragedija se završava horskom pesmom koja poručuje da božji red
ne treba remetiti nikad, jer se u suprotnom plaća visoka cena.

BANOVIC STRAHINJA
Književni rod: lirika

Književna vrsta: srpska narodna epska pesma iz pretkosovskog ciklusa

Vreme radnje: 14. vek

Mesto radnje: Kruševac, Kosovo, planina Čador

Tema: odmazda Banović Strahinje

Ideja: junačko srce spremno je i na oprost

“Banović Strahinja” poznata je srpska narodna epska pesma, koju je, kao i
mnoge druge, zapisao i obradio Vuk Stefanović Karadžić. Pesma je nastala u
pretkosovkom ciklusu. Kao i mnoge pesme iz tog razdoblja, a slične tematike,
nosi ime glavnog junaka, samo što je, za razliku od ostalih epskih pesama,
pogotovo onih narodni, taj junak apsolutno u središtu teme i ideje pesme.
Ovde se glavni lik svojim delima izigao iz plastične karakterizacije klasičnih
narodnih junaka i doveo je na jedan viši nivo.

Pesma govori o junaku Banoviću Strahinji, kome su Turci uništili dom, porobili
ljude i odveli ženu, dok je on bio kod ženine rodbine – tazbine – danima pio i
zabavljao se, sve u središtu njihove pozornosti. Kada je čuo što se desilo kod
kuće, odlučio je da ode u od Turaka poraženo Kosovo i osveti se, te spasi
ženi. Pitao je svog tasta, junaka i strešinu Jug-Bogdana, da pošalje s njim
svojih devet sinova, devet Jugovića, ali on to odbije. Strahinja odlazi sam,
pronalazi dušmanina, osvećuje se, ali doživi i izdaju od sopstvene žene, koja
je u ključnom momentu izabrala Turčina namesto njega. Kada ubije tog
Turčina, on odvodi ženu k njenom ocu, Jug Bogdanu, koji, kad čuje što mu je
ćerka napravila napravila, svojim sinovim naredi da je ubiju. Ali tu Strahinja
pokazuje novo lice, potpuno neočekivano. On, unatoč svemu, ne dopušta da
mu ubiju ženu, pokazujući tako neočekivanu samilost.

Prepričano delo
Strahinić ban bio je ban u malene Banjske, koja se smestila kraj Kosova.
Jedno jutro, ban je pozvao svoje sluge da mu osedlaju konja. Naredi im da ga
okite što lepše, a opašu što tvrđe. Želio je da otputuje u Kruševac, k starcu
Jug-Bogdanu i devetorici Jugovića, koji su bili njegova tazbina – ženina
porodica. Sluge su poslušale bana i i osedlali mu konja. Opremili su i
Banovića Strahinju. Crven od vode i rumen od sunca, bio je spreman za
polazak. Otišao je u Kruševac, a tamo ga je dočekao i strac Jug-Bogdan i
devet Jugovića. Jedva da su ga dočekali, pa ga uzmu u naručje i zagrle.
Odmah su se pobrinuli za konja, a Banovića odveli na kulu, u svečane odaje.

Kad je večera bila gotova, dok su gospoda razgovarali, navalile su sluge i

sluškinje pa stale donositi vino. Na vrhu stola sedeo je Jug Bogdan, njemu uz
desno rame Strahinić ban, a onda devet Jugovića.Tamo su bila i ostala
gospoda, a oni najmlađi morali su da dvore starije. Devet Jugovića imali su
devet šurnjaja, koje su dvorile svekra i svoje gospodare, ali najviše zeta
Strahinju. Sluge su mu služile vino u zlatnom kupu, predstavljajući svu raskoš
i bogatstvo koje su posedovali.

Ban se dugo zadržao, ponosan što je u Kruševcu. A Kruševačka gospoda su

već dosadila Jug-Bogdanu, moleći ga i jutrom i večeri da dovede Banović
Strahinju i u njihove dvore, da i oni ponaosob pokažu šta imaju.

Prošlo je dugo vremena otkako je Strahinja došao u Kruševac, kada jedno

jutro, nakon što je ogrejalo sunce, dođe glasnik s belom knjigom. Banović
pogleda knjigu i kad vidi pismo, ona mu klone na koljena. Bilo je to pismo
njegove majke koja ga je klela. Pitala ga je gde je i proklinje mu i vino
Kruševsko i tazbinu. Kaže da su Turci poharali njegovu srpsku zemlju. Pao je
car na Kosovsko polje, dovedeni su veziri. Turska sila pokorila je celi njegov
kraj, za koji je on trebao da se postara. Turci su pritisnuli Kosovo. Car ima sto
hilada ljudi, a među Kosovljanima ma malo onih koji su pravi vojnici, s konjima
, a i ti nose samo jednu sablju, slabo su naoružani. Turci, s druge strane,
imaju silnu vojsku. Ta vojska niti ne sluša cara, nego se odmetne pa harači
krajem. Tako su udarili i na Banjsku Banovića Strahinje. Sve su popalili i
srušili, unesrećili su banovićevu majku, oteli mu ženu i odveli je u Kosovsko
polje, gde je Turčin ljubi, dok mu majka kuka na zgarištu. Sve to desilo se dok
je on pio vino u Kruševcu, umesto da je branio svoj dom. Zato mu majka još
jednom to vino i proklinje.

Kada je Strahinja pročtao pismo, došla mu je muka i žalost. Obesio je brke i

namrštio obraze. Skoro pa se i rasplakao. Vidio ga je takvog Jug-Bogdan pa
plane na njega, pita ga što je od jutra tako neveseo, na koga se ljuti? Da li su
mu se šure smejali, da li je netko o njemu ružno govorio? Da li ga šurnjaje
nisu dovoljno dvorile? Banović plane na njega i kaže mu da ga pusti. Svi
prema njemu lepo odnose, lepo ga dvore i sa svima je dobro. Nema mane
njegovoj tazbini, ali stigla mu je knjiga iz Banjske, objašnjava Strahinja, od
njegove stare majke. Banović ispriča Jug-Bogdanu sve nedaće koje mu je
majka opisala – da mu je kuća uništena, majka pregažena i ljuba odvedena.
Banović kaže Jug-Bogdanu da je to sramota njih obojice, jer je njegova žena
Jug-Bogdanu ćerka. Moli ga da ga ne žali mrtvog, nego da mu se smiluje
živom. Banović ljubi Jug-Bogdana u ruku i moli da mu dade svojih devetero
sinova, Banovićevnih šurova, da odu s njime na Kosove, gde će da potraže
dušmanina koji mu je zarobio roblje i oteo ženu. Kaže mu da se ne boji ni da
ne brine za svoju decu, Banović će svojim šurevima da promeni ruho tj, obući
će ih u tursko ruho i dati im turske sablje. Pozvat će sluge da tvrdo osedlaju
konje i izgledat će kao janjičari, a on će im biti delibaša – vođa čete. Vojska na
Kosovu će se prepasti. Moći će da govori s Turcima jer zna Turski, ako treba
zna Manovski, a i Arapski razume, na sitno govori čak i Arnautski. Tako će
Jugoviće da vodi kroz Kosovo, sve dok ne pronađe Vlah-Aliju, Turčina koji mu
je učinio svu tu nesreću.

Kad je Jug-Bogdan čuo ovaj zahtev, kaže banoviću Strahinji da je još jutros
vidio da pameti nema, a sada to potvrđuje kada traži njegovo devetero dece
da idu s njim na Kosovo, da ih Turci kolju. Moli Banovića da više ništa ne
govori. Njegova žena, ako je i jednu noć noćila pod čadorom Turčina, ne
može više biti mila Strahinji. Neka ju je bog prokleo, ako više voli biti s
Turčinom, nego s Banović Strahinjom. Jug-Bogdan kaže nek je nosi vrag, a
on će Strahinju da oženi boljom. Kaže mu da s njim želi zauvek da ostane
prijatelj, ali decu neće da šalje na Kosovo. Bane plane kao oganj. Nije ni
pozvao sluge, već je sam osedlao konja i uzjahao. Pogledao je devetoricu
svojih šura, koji propadnu u zemlju od stida, a onda i svog pašenoga, mladog
Nemanjića, koji je gledao u zemlju. Dok su pili i zabavljali se, svi su se hvalili
da su junaci. Hvalili su se svom zetu Banoviću i kleli se Bogom da ga vole
više od sve njihove carevine. Ali eto, Banović od ovog jutra više nema
prijatelja.

Kad je vidio da ovde nema druga, Banović Strahinja ode Kruševačkim poljem.
Pomisli hoće li šure da ga se sete, hoće li da žale za njim? Razmišljajući
kako nema prijatelja, setio se svog hrta Karamana, kojeg je volio više nego
svoga konja. Vikne i dozove ga. Čim je pas začuo glas gospodara, dotrča s
konjem. Banu bilo milo i napokon je mogao da pređe polja i planine, pa kad
stigne pred Kosovo, zagleda se u njegovu silu. Onda krene kroz polje
Kosovsko i među Turcima potraži Vlah-Aliju. Nije mogao da ga pronađe, pa se
spustio prema reci Sitnici, kad je naletio na čudo. Tamo na reci, bio je
privezan jedan zeleni čador. Banović je bio ubeđen da je to čador Vlah-Alije,
pod kojim leši s njegovom ženom. Siđe s konja i otvori vrata čadora, ali ne
ugleda Vlah-Aliju, nego nekog derviša. Bio je to neki starac, pijanac, pa kad je
vidio Banovića svojim krvavim očima, prepozna ga i pozdravi. Strahinja ljutito,
na turskom, pita derviša što pije, što se opija? I što pominje nekog bana?
Kaže da on nije Starhinić ban, nego turski delija. Derviš se grohotom nasmije.
Znao je da on nije delija, već Strahinić. Kaže mu da bi ga svugde prepoznao,
među svim Turcima. Prepoznao bi i njega i njegova konja, a i hrta Karamana.
Kaže da mu poznaje i oči i brk. Prepoznaje ga jer su se već sreli.

Derviša su jednom uhitili i dali u ruke Strahiji. On ga je bacio u tamnicu, gde je

robovao devet godina. Desetu godinu Banović se sažalio i zazvao tamničara,
koji je derviša odveo k Banoviću u avliju. Strahinić ga je tada pitao ima li čime
da otkupi svoj život, a ovaj odgovori da bi mogao, jer ima neke imovine na
očevu dvoru, ali pretpostavlja da ga Banović neće pustiti da ode na dvor po
blago. Derviš kaže da će da mu ostavi jamca, a Banović je poverovao. Pustio
ga je očevu dvoru. Ali kada je derviš tamo stigao, video je da je kuga pogodila
njegov dvor. Svi su pomrli od nje. Nitko nije ostao, pa su i sami dvori propali.
Sve što je ostalo imalo vredno, Turci su uzeli za miraze. Derviš je došao do
dvora i vidio da je nema ni blaga ni prijatelja. Mislio je što će, pa je uzeo konja
i otišao u grad Jedrenet. Tamo je otišao caru i veziru, gde se prestavio kao
junak. Dali su mu čador, konja i oružje, pa ga potpišu kao carevog vonika do
veka. I eto, kaže derviš Banoviću, sada je on napokon došao da uzme svoje
dugovanje, a on nema ni dinara.

Banović po priči prepozna derviša, pa ga zagrli i pozdravi kao brata. Kaže mu

da ne traži njegovo dugovanje, nego Vlah-Aliju koji mu je rasturio dvore,
porobio ljude i zarobio ljubu. Moli ga da mu kaže gde je njegov dušmanin i da
ga ne oda Turskoj vojsci. Derviš se bogom zakune da je njegova vera tvrđa
od kamena, a ona mu govori da će Banović pola Turske vojske pogubiti.
Derviš neće da mu učini neveru, niti će da mu išta nažao učini, iako je bio u
njegovoj tamnici. Banović ga je ipak napojio svojim vinom, nahranio belim
hlebon, suncem ga ogrejao i na kraju pustio na veru. Kaže da ni onda nije
hteo da ga izda, ali da nije imao odakle da mu plati. Zato ne mora Banović
njega da se boji. A ako traži Vlah-Aliju, on se nalazi na Goleču planini, gde je
razapeo beli čador. Ali derviš ipak savetuje banu da beži s Kosova. Kaže da
će uludo poginuti. Ne sme da se pouzda ni u svoje ruke, ni u svoj mač, jer ako
dođe na planinu Turčinu, oni će mu slomiti ruke i izvaditi oči. Banović se
nasmija i kaže dervišu da ga ne žali, samo neka ga ne oda turskoj vojsci.
Derviš potvrdi da veruje u Banovića i da neće da ga izda.

Banović se pozdravi s dervišem, pa krene preko vode sve do Goleč planine.

Sunce je obasjalo celo Kosovsko polje i svu carevu vojsku. Vlah-Alija celu noć
je pod čadorom ljubio Strahinovu ljubu, zato je zaspao kada je sunce ogrejalo
planinu. Kada je sklopio oči, Strahinova ljuba otvorila je vrata čadora i
ugledala Kosovsko polje i silnu Tursku vojsku. Gledala je u konje i junake, a
kada je pogledala niz Goleč planinu, vidjela je konja i junaka. Ona ode i ošine
Vlah-Aliju po obrazu, kaže mu nek se budi i opase se oružjem, jer dolazi im
Strahinić ban. Kaže da će ban njemu glavu otkinuti, a njoj oči izvaditi. Turčin
plane, pogleda i nasmeje se. Kaže joj da to nije Strahović ban nego carev
delibaša. To ga car zove na predaju, da mu vojsku do kraja ne rasturi. Kaže
ženi da se ne boji, on će mačem da ošine tog delibašu. Strahinova ljuba ga
pita zar ne vidi da to nije carev delija, nego Strahinić ban. Ona mu dobro
poznaje čelo, oči i brk. Poznaje i njegova konja, a prepoznaje i hrta
Karamina. Turčin skoči na noge, opasa se oružjem i krene prema konju, baš
kad Banović dođe do njega. Nije ga pozdravio ni na turskom ni na srpskom,
samo ga je nazvao kopilanom i retorički pitao čije je to dvore poharao, čije je
roblje porobio i čiju ženu ljubi pod čadorom?

Turčin skoči, zajaše konja, a Strahinić navali na njega, pa se dva junaka stanu
boriti. Vlah-Alija u borbi govori Strahiniću da se sada bori protiv pravog
vojnika, kojemu je careva vojska poput mrava na livadi. Zamahnuo je kopljem
na bana, ali on je imao sreće, pa mu se konj sagnuo, a koplje je udarlio od
kamen i slomilo se na tri dela. Od udarca je konj htio da izbaci Vlah-Aliju iz
sedla. Strahinja je imao takvog konja, kakvog do danas nisu imali ni Srbi ni
Turci, pa ga je čvrsto držao u sedlu. U toj borbi, Bog je bio na njegovoj strani.
Kolikog god da je tukao prema njemu, Vlah-Alija nije mogao da ga izbaci iz
sedla. Obojica su polomili svoje buzdovane, pa su isukali mačeve. Sablju
Strahinića bana kovala su dva kovača i tri pomagača i to nedeljama. Sablju su
pretopili od čelika i oštricu lepo ugodili. Pa kad je Vlah-Alija zamahnuo
sabljom na bana, on je svojom sabljom tursku presekao na pola.

Ban nasrne na Turčina, ali ni on se nije dao. Branio se polovicom sablje,

kojom je, komad po komad, sekao Strahinićevu. Obe sablje su uskoro bile
isečene, pa dva neprijatelja skoče s konja i nasrnu jedan na drugoga. Počnu
jedan drugoga da guše. Stajali su tako, na livadi Goleč planine, jedan na
drugome. Najpre počne izlaziti bela pena na Vlah-Alijina usta, a onda i na usta
Banovića, sve dok nije postala crvena. Okrvavi prsa, pa čizme, a kada mu
dosadi ta muka, Banović zazove svoju ženu. Pita je što samo gleda? Neka
uzme komad sablje i udari Turčina, neka promisli tko joj je ovde drag. Turčin
zavapi da ne udari njega, nego Strahinju. Banoviću neće biti mila, on će da je
kori i jutrima i večerima jer je bila pod njegovim čadorom. Ali njemu će da
bude doveka mila. On će da je vodi u grad Jedrenet, gde će da ima trideset
sluškinja, gde će da je hrani medom i čokoladom, a kiti dukatima. Neka zato
udari na Strahinića bana.

Žena skoči, uzme sablju, pa stane na stranu Vlah-Alije. Ošinula je svog

gospodara bana Strahinića, udarila ga po glavi i presekla mu zlatnu čelenku.
Malo ga je ranila, pa je počeo da krvari niz lice. Strahinić se prepao da će da
pogine uzalud, pa se setio i pozvao svog hrta Karamana, naviklog na lov. Hrt
odmah dotrči i uhvati banovu ljubu. Žena je bila strašljiva i bojala se psa, pa je
vrisnula i uhvatila ga tako da su se oboje skotrljali niz planinu. Turčinu je bilo
žao žene kada je to vidio. Gledao je da vidi što će biti s njom, a za to vreme
ban je dobio novu snagu, pa je zubima nasrnuo na Turčina i zaklao ga kao
janje. Ban skoči i zazove svog hrta, a njegova ljuba stade da beži niz planinu.
Htela da je pobegne Turcima, ali joj ban to nije dao. Ulovio ju je i smestio na
konja, pa je otklonio sve Turke i odjahao u Kruševac.

Kada je došao u Kruševac, među rodbinu svoje žene, dođu mu Jug-Bogdan i

devet šuraca. Svi su ga redom grlili i ljubili. A kada je Jug-Bogdan video da
mu je tu i ćerka, zaplakao je. Kaže kako su Turci njegova zeta ozlijedili, htjeli
da ga ubiju, ali Banović kaže da to nisu učinili Turci, nego njegova kćerka,
koja je stala na stranu Turčina, a njega napala. Jug-Bogdan plane i zazove
svoje devetoro dece da povade noževe i iskidaju kuju. Sinovi su ga poslušali i
i krenuli da iskidaju svoju sestru, ali im je Strahinić ban to nije dopustio.
Prozove devetoricu Jugovića i kaže im kako su se obrukali. Na koga su to
potegnuli noževe? Da su takvi junaci, uzeli bi svoje noževe i sablje i krenuli s
njim na Kosovo, otišli bi junačiti se Turcima. Zato im ne da ni njihovu sestru da
je poharače. Mogao bi on sam da je se reši da želi, ali umesto toga, on će da
se reši svoje tazbine. Od sada više nema s kime da pije hladno vino.

Strahinić ban bio je junak retke vrste.

Analiza likova
Likovi: Banović Strahinja, Jig Bogdan, devet Jugovića, mali Nemanjić,
Strahinjova ljuba, Vlah- alija, derviš

Banović Strahinja – glavni junak ove pesme, koji svoje junaštvo dokazuje po
svim pravilima narodnih pesma. On je cenjen, voljen, pravedan i neopisivo
hrabar. Najpre je dočekan od svog tasta i ženine porodice poput kralja. Svi ga
vole, dvore, trude se da mu iskažu poštovanje, a istovremeno i da se pohvale
svojim bogatstvom. Sledi preokret u kojem Strahinja saznaje da su za vreme
njegova uživanja Turci poharačili njegovu zemlju. On se, poput visoko
moralne osobe i hrabrog muškarca, oseća krivim što nije bio tamo da odbrani
svoju zemlju, porodicu i ljude za koje je bio odgovoran. Tim više što je saznao
da je oteta i njegova ljuba. Iako mu svi savetuju da ne vredi ići osvećivati se, a
još manje spašavati ženu koja je do sada verovatno već legla s Turčinom (i
kao takva više ne vredi ni kao žena ni kao ćerka), Banović još jednom
pokazuje svoje junaštvo i, nakon izdaje njemu najbližih, ode da se sam sveti i
traži ženu koju voli.
Na svom putovanju Banović pokazuje ne samo izuzetnu hrabrost, veštinu
prikrivanja i domišljatost, već i plemenito srce, čvrstu ruku i pravednost. Ali
sve to nije ga spasilo od izdaje njegove sopstvene žene, koja se uplašila kad
ga je videla, a kada je morala da bira između njega i Turčina, izabrala je
neprijatelja. Ipak, Banović se bez njezine pomoći i unatoč njenom odmaganju,
uspio da izvuče iz pogibelji, ubije protivnika i ženu živu dovede pred oca.
Ovde se događa preokret. Strahinja postupa kao još ni jedan junak do sada, a
bome ni mnogo kasnije – on spašava ženu od sigurne smrti od od ruke
njena oca i braće. Tim činom, on joj oprašta ne samo neveru, nego i izdaju.
Takav stav nitko nije očekivao, ali pokazuje da je junačko srce i milostivo. Ono
nema hrabrost samo da se usprostavi neprijatelju, već i da oprosti onim čija
izdaja boli najviše. U tom je trenutku lik Banovića Strahinje po prvi puta
pokazalo dubinu i neočekivanu plastičnost, prvi puta izdignuvši se iz zadanih
okvira lika junaka i plastičnosti koja im je time nametnuta.

Jug-Bogdan – stari Jug Bogdan ponosan je i dostojanstven patrijahat, jedan

od predstavnika navišeg i najmoćnijeg staleža srpske vlastele. On je gospodar
svoga kraja i porodice, ali je i gospodin koji igra isključivo po ponositim
pravilima društva. Osim bogatstva poseduje i veliku mudrost. Zato se ne laća
svog mača čim ga Strahinja pita za pomoć. On zna što znači turska otmica za
čast žene, pa ne želi da odvodi svoje sinove u pogibelj zbog života jedne
“bludnice”.

Iako se u ovim stihovima čini da se Jug Bogdan prikazuje kao kukavica, istina
je da on to čini ne zato što se boji za svoje sinove. već zato što oni imaju da
ginu za više ciljeve. Da se radilo o odbrani zemlje, o odbrani časti ili osveti, on
bi odmah osedlao konje svojih sinova, pa i samoga sebe ako treba, samo da
pokaže svoje junačko srce, ali ne postoji ništa junačko u pronalaženju žene
koja je noćila pod turskim čadorom, pa čak i ako mu je ta žena ćerka i čak ako
je ona zapravo bila oteta iz sopstvenoga doma. Zato vrlo lako daje naređenje
svojim sinovima da mu ubiju kćerku, kada čuje da ona nije samo bludnica, već
i izdajica. Porodične veze i emocije za njega su inferiorne u donosu na
društvena i moralna pravila.

Strahinjova ljuba – žena koja se u mnogim trenucima čini kao prevarantska

bludnica koja je izdala sopstvenog muža i predala se Turčinu. Ona je u pesmi
moralna propast, vredna svake osude, pa se time odluka Banovića Strahinje
da je ostavi na životu čini još plemenitijom. Ipak, sve ovo vredi ako
promatramo pesmu iz današnje perpektive. U pesmi se u par stihova navodi i
zašto je ona tako postupila, a jedini odgovor je strah i nastojanje da sačuva
sopstveni život.

Lako možemo da pretpostavimo da nije imala pravo izbora želi li otići s

Turčinom sa svoga ognjišta ili ne. On ju je oteo i jednin način da pri tome ne
izgubi život bilo je da mu se preda. Ona je znala pravila društva i znala je da
od trenutka kada bude noćila u njegovom šatoru (što je svakako bilo izvesno i
neizbežno), ona će da bude prozvana bludnicom i biti će odbačena od svoga
muža i roda. Jedino što je mogla jest da udovolji svome otmičaru koji je
preostao jedini tko će možda imati želje da se bori za nju. Zato ga i upozorava
na dolazak Banović Strahinje, jer je znala da on ne dolazi po nju kao njen
spasitelj, već kao njen krvnik.

Strahinja svoju ljubu, kao i sve žene, omalovažava, navodeći da je izabrala

stranu Vlah-Alije zbog zlata koje joj je obećao, ali ona to radi zato što je
sigurna da će Strahinja, nakon što ubije Turčina s kojim je legla, ubiti i nju.
Ovo je za nju bila borba za opstanak, a ne za ljubav. Zato beži od Banovića
dokle može. Srećom, on se ipak pokazao kao njen spasitelj, koji se uzdignuo
do zvezda preko njene sramote, za koju, zapravo, uopšte nije bila odgovorna,
jer to nije bila njena odluka.

Kanconijer Frančesko Petrarka

Kanconijer je najpoznatije delo, odnosno, zbirka pesama
Frančeska Petrarke. Zahvaljujući ovoj zbirci pesama Petrarka je
postao najpoznatiji pesnik savremenog doba. Pesme Kanconijer
zbirke pesama govore o Petrarkinoj ljubavi i čežnji prema ženi koja
se zove Laura, a koja je opisana kao božansko, čedno i anđeosko
biće sa najlepšim vrlinama.

Pisac: Frančesko Petrarka

Književni rod: lirika
Književna vrsta: ljubavna
Tema: Ljubav prema Lauri
Likovi: Petrarka i Laura
 Kanconijer Analiza
Ovde možete pročitati naš izbor soneta i analizu zbirke pesama
“Kanconijer” i tako se brzo pripremiti za gradivo iz časa srpskog.
Delo “Kanconijer” je zbirka pesama sastavljena od 366 pesama,
podeljenih na dva dela, a čine
ih: soneti, balade, kancone i madrigali . Prvi deo nastao je za
vreme Laurinog života, a drugi deo nakon njene smrti.
Šta je sonet?
Petrarkin sonet je oblik pesme najčešće sastavljen od dva katrena i
dve tercine sa rasporedom rima: abba abba cdc cdc. Katreni su strofe
od četiri stiha, a tercine strofe od tri stiha.
Tema Kanconijera
Osnovna tema dela “Kanconijer” je platonska ljubav čoveka prema
ženi koju obožava, uzdiže je iznad svega zemaljskog i idealizuje.
Prvi deo -pesme za života gospe Laure
I sonet
Petrarka se direktno obraća čitaocima. Ne očekuje razumevanje od
svih, nego samo od onih koji su nekada voleli. Ljubav mu je poslužila
kao inspiracija, ali je zato svet saznao za njegova osećanja pa je trpeo
ruganja jer je takva ljubav nemoguća. Odlučuje da nastavi, ne vodeći
računa o tome da li će se publici svideti.
“Vi što slušate rasut u stihove
Zvuk uzdisaja, srca moga hrane
U prve malade lutalačke dane
Kad bejah delom drugi neki čovek,

Nadam se da ću za nov plač i reči

O bolu, nadi koja zaludna je,
Shvati li ko iskustvom ljubav šta je,
Ne samo oprost već i milost steći

Al celom narodu sam, dobro vidim,

Služio dugo za podsmeh i priče;
Stog često sebe u sebi se stidim;

Iz mog bincanja plod sramote niče,

I pokajanje, i jasnost saznanja:
Što godi svetu to je kratka sanja.”
III sonet
Ljubav na prvi pogled. Pesnik je svestan svojih osećanja i rado im
se prepušta iako naslućuje da ljubav neće biti ostvarena. Zaljubio se
tako silno i tako brzo da nije ni pokušao da se bori protiv „Amorove
strele“.
“Tog dana zraci sunca bledi paše
žališe onog ko ih je stvorio –
Ja se ne čuvah – uhvaćen sam bio –
Vezale su me, Gospo, očo vaše.

Ko da ni vreme takvo ne bejaše

da bih se i ja sa Amorom borio
bejah bezbrižan, bez sumnji i čio –
i otud opšte nesreće nastaše.

Razoružanog mene Amor stiže

i nađe put što vodi srcu mome
kroz oči – ovu kapiju za suze.

Nije mu na čast što me u takvome

stanju ranio kada strelu diže.
Pred vašom strelom – ja ni luk ne uze.
XI sonet
Neuzvraćena ljubav. Pesnik primećuje da ga Laura ne voli. To je
primetio zato što je ona pokrila oči velom. Iako Laura prekriva oči
velom, pesnik ne pada u očajanje već nastavlja da se divi njenoj
lepoti, zato što smatra da su oči ogledalo njene duše i da se u njima
vidi njena duhovnost i moralna čistota.
”Nosite, gospo tu koprenu krasnu
na suncu i u sjeni,
otkad žudnju vidjeste u meni
s koje mi svako ino htijenje zgasnu.

Dok slatke misli u sebi sam krio,

što željama su slomile mi pamet,
lice već viđah samilošću sjati;
al kad vas Amor upozori na me,

Kose je plave veo obavio,

a nesta pogled koji ljubav prati,
Što vrh sveg od vas žuđah sad mi krati

Taj veo tako kleti,

što, na smrt moju, i zimi i ljeti
očiju divnih krije svjetlost jasnu.
LXI sonet
Najpoznatiji I najlepši sonet je sonet broj 61. Pesnik blagosilja dan,
mesec, doba, godinu, čas i trenutak kada ga je obuzela ljubav.
Blagosilja čak i patnju, suze i rane u srcu tj. ljubavne slatke muke.
Naglašava da je ljubav njegova inspiracija.
“Neka je blažen dan, mesec i doba,
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva, sputaše oba,

Blažene prve patnje koje vežu

U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk i strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu

Blaženi bili svi glasovi, koje

Uz uzdah i žudnju i suze bez broja
Prosuh, zovući ime Gospe moje;

I blažene sve hartije gde pišem

U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena i ničija više…”
Drugi deo – nakon smrti gospe Laure
CCLXXXII sonet
Pesnika mrtva draga posećuje u snu, a on peva o njenoj lepoti kao da
je i dalje živa.
“Blažena dušo što pohodiš mene,
vraćaš se da mi bolne tešiš noći,
kroz tvoje smrću neugasle oči,
Van svake smrtne mere ukrašene;

Volim što tužne dane koji tište

Hoćeš da svojim razvedriš mi likom!
Pa opet tvoju lepotu sam sviko
Tražiti gde je dnevno boravište!

Gde mnogo leta pevah ti, tu sada

Za tobom plačem, ko što vidiš; nije
Taj plač zbog tebe već zbog moojih jada.

Tek jedan spokoj sva ta tuga krije:

Prepoznajem te u povratka času
Po hodu, licu, haljinama, glasu”
CCCXL sonet
Laura je mrtva ali mu se više ne prikazuje. On smatra da ona jedina
vidi njegove muke i da mu samo ona može pomoći. On je samo
delimično u pravu jer ako mu se prikaže, biće mu lakše, ali će kasnije
mnogo više patiti ako prestane da se pojavljuje.
O slatki znače, milo moje blago,
što Raj te čuva, Narav mi te diže,
ah, sućut tvoja zašto kasno stiže,
života moga potpora i snago?

Bar u snu tvojeg viđenja sam prije

dostojan bio; sad puštaš da patim
pomoći lišen: ta tko mi je krati?
A znam da srdžbe tamo gore nije:

zbog koje ovdje srca milostiva

stradanjem drugog katkada se slate,
te Amor svladan u svom carstvu biva.

Ti što me vidiš i ćutiš mi muke,

i jedina mi možeš skončat jade,
prikazom svojom stišaj mi muke.
CCCLXI sonet
Pesnik shvata da život prolazi i da je bedan, ali se i dalje seća Laure i
toga koliko je bila lepa. Vidi svoj odraz u ogledalu i shvata da je
ostario i propao.
“Zrcalo vjerno govori mi moje,
duh trudan, koža izborana cijela
i oslabljena snaga, spretnost tijela:
Ostario si, očevidno to je.

Valja da Narav svi slušaju ljudi

jer vrijeme ne da sporit snagu njenu.
Ko voda vatru što gasi u trenu,
tad se iz duga, mučna sna probudih:

i vidim da nam život leti bijedan

i da nam kob je samo jednom sklona;
i usred srca glas mi zvoni jedan

Od nje što lijepih lišena je spona,

al, živa, bila stvor je izvanredan,
te svim je slavu, mnim, uzela ona.”
Kanconijer likovi
Glavni lik Petrarkinog dela je žena po imenu Laura.
Laura
Laura je žena u koju je pesnik bio beznadežno zaljubljen. Žena
neverovatne lepote i bez ijedne mane. Prelepo, božansko, čedno biće.
Pesnik je u nju bio zaljubljen 21 godinu. Ljubav je bila platonska jer se
nikada nije ostvarila.
Da li je Laura zaista postojala?
Mnogi proučavaoci Petrarkinog dela i danas tvrde da Laura nikada
nije ni postojala. To su čak tvrdili i dok je Petrarka bio živ ali je on to
poricao.
Neki tvrde da je Laura u stvari bila Laura de Noves, žena grofa Uga
de Sada koja se za njega udala 1325. god. Svakako, bilo da je plod
njegove mašte, Laura de Noves ili neka druga Laura poslužila mu je
kao inspiracija za stvaranje jednog od najpoznatijih dela svetske
književnosti
Analiza likova
Laura – čedna, božanski lepa žena bez ijedne mane. Pesnik je njome bio
zaluđen, a njegova zaljubljenost trajala je 21 godinu. Međutim, ta je ljubav bila
samo platonska i nikada se nije ostvarila. Laura je rano umrla, ali to nije
dovelo do toga da pesnikova ljubav prema njoj bude manja ili potpuno
nestane. On je i dalje nastavio da je voli i da joj piše pesme. Dapače, nakon
smrti je počeo još više da je uzvisuje. Ipak, Laurina smrt je u pesniku
probudila gorke osećaje pa su pesme koje su nastale nakon te tragedije
tmurne i pune očaja.

Jedni tvrde da je Laura ustvari bila žena grofa Uga de Sada – Laura Noves,
dok drugi smatraju da uopšte nije ni postojala, nego je plod Petrarkine mašte.
Neki su to tvrdili čak za pesnikovog života, ali on je tu tvrdnju poricao.

SEKSPIR-ROMEO I JULIJA

Likovi: Romeo, Julija, porodice Monteki i Kapuleti, Paris, Tibaldo, Monah

Lavrentije, dadilja…

Romeo i Julija je tragedija čiji je pisac Vilijam Šekspir. Radnja

lektire prati priču dvoje mladih iz zavađenih porodica Kapulet i
Montagi, koji pronalaze ljubav uprkos porodičnim razlikama i čija
tragična smrt primorava porodice da zaborave na razmirice
između njih i pronađu zajednički mir.
Julijini roditelji želeli su da je udaju za uglednog plemića, ali ona je radije bila
spremna umreti nego pogaziti svoj brak i ljubav s Romeom. U pomoć joj
priskače sveštenik koji ih je venčao. Juliji daje napitak koji će je samo uspavati
na neko vreme kako bi njeni mislili da je mrtva, a nakon toga će biti slobodna.
Iako je sveštenik Romeu poslao poruku da je Julija ustvari živa, poruka nije
stigla do njega.
Nakon što je Romeo čuo da je Julija mrtva, došao je u njenu grobnicu i
oduzeo sebi život tako što je ispio otrov. U tom se momentu Julija probudila i
pokušala ispiti zadnje kapi otrova s Romeovih usana kako bi i sama umrla.
Nakon što je shvatila da to nije dovoljno, uzela je bodež i oduzela sebi život.

Ekspozicija
Prilog: najavljuje radnju, ukazuje na mesto i naglašava trajanje glume.
I čin: silina mržnje dočarana gradacijski; sukob između sluga, rođaka i
građana. Zatim i knez Kapulet traži mač da se sukobi sa knezom
Montegi, dolazi treći i preti smrću ako se ponovo
sukobe. Benvolio govori o Romeovoj ljubavi
prema Rozalini (izveštačena ljubav koja nije uzvračena jer se
zamonašuje). Paris prosi Juliju, a njen otac organizuje zabavu.
Romeo slučajno saznaje za zabavu zahvaljujući nepismenosti sluge.
Benvolio nagovara Romea da odu na zabavu da bi video ostale
devojke i zaboravio Rozalinu. Dadilja i grofica Kapulet nagovaraju
Juliju da je Paris dobra prilika. Romeo sluti kobnu sudbinu i smrt. Na
zabavi Romeo i Julija se zaljubljuju na prvi pogled; grof
Kapulet sprečava Tibalda da napadne Romea jer je gost i smatra ga
izuzetnim plemićem. Romeo je poljubio Juliju ne znajući ko je ona.
Dadilje im otkrivaju istinu, Julija sluti nesreću.
Zaplet
– Prilog: hor veliča Romeovu uzvraćenu ljubav.
Razgovor koji potvrđuje snagu njihove ljubavi. Dolazi Monah
Lavrentije, on dobro poznaje Romea (znao za Rozalinu). Pristaje da
venča Juliju i ispuni Romeu želju, nada se pomirenju porodica. Dadilja
se raspituje o budućim namerama Romea, a on poručuje Juliji da
dođe kod monaha da bi se venčali. Dadilja prenosi vest.
Kulminacija
R i J. su se venčali. Tibaldo ubija Merkucija, a Romeo
Tibalda. Knez osuđuje R. na progonstvo; svako ga može ubiti. J.
proklinje prvo R. jer joj je Tibaldo blizak rođak. R. doživljava užasno
kaznu, jer život bez J. nije život. R. i J. tajno provode noć u njenoj
kući. Roditelji žure da Juliju udaju u četvrtak za Parisa. Ona odbija,
otac joj preti batinama i izbacivanjem. Dadilja pokušava da je odbrani,
ali posle staje na stranu roditelja. Ona odlazi kod monaha i odlučuje
da se ubije ako joj on ne pomogne.
Peripetija
– Paris odlazi kod monaha da najavi venčanje za četvrtak. Julija dolazi
„na ispovest“.
– plan monaha Lavrentija –
Juliju snabdeva napitkom koji je napravio da bi izbegla udaju za
Parisa. Planira da pošalje pismo Romeu u Mantoru kako bi se na
vreme vratio i došao na Julijinu grobnicu pre nego što se ona probudi.
Julija se vraća kući i glumi radost da bi skrenula pažnju sa sebe.
Strahuje da je u pitanju pravi otrov, plaši se duhova, buđenja pre nego
što dođe Romeo i da će poludeti od straha u grobnici, ali ona ipak
ispija napitak.
Rasplet (IV i V čin)
Dadilja i roditelji pronalaze „mrtvu“ Julija i oplakuju njenu smrt.
Prisutan je i Paris koji kroz svoju tužbalicu pokazuje da je iskreno voli i
žali što je mrtva. Do Romea stiže vest da je Julija mrtva pošto monah
ne uspeva da uđe u grad zbog kuge. Romeo odlazi u svoju apotekaru
i kupuje pravi otrov. Vraća se u Veronu i na Julijinoj grobnici zatiče
Parisa i ubija ga, zbog ljubomore. Na samrti Paris traži da bude
položen tako pored Julije. Romeo izvršava samoubistvo otrovom, a
Julija se budi i kad njega vidi mrtvog, probada sebe njegovim mačem.
– Objašnjenje monaha, pomirenje porodica i knežev govor. Porodice
se mire i obećavaju…
Analiza likova
Glavni likovi u delu su Romeo, Julija, Merkucio, Tibalt, Monah
Lavrentije, Dadilja, Benvolio, grof Kapulet i grof Montagi. Evo koje su
to glavne osobine likova.
Opis Julije
četrnaestogodišnjakinja koja se suočava s velikim izazovima i očekivanjima
okoline. Ima oca, majku, dadilju i braću koja se prema njoj ponašaju
zaštitnički. Iako je okolina doživljava kao mladu ženu, pa Julija čak ima i
prosce, ona je dete. Toga je svestan i njen otac koji je odbio prošnju od strane
sina jednog uglednika. No, čim se Julija zaljubila u Romea, kao da je naglo
sazrela i procvala. Ljudi iz njene okoline počeli su da se prema njoj ponašaju
u skladu s tom promenom pa je tako više nisu doživljavali kao devojčicu, nego
kao ženu. Kako bi stali na kraj Julijinoj ljubavi prema Romeu, odlučili su je
udati za drugoga bez njenog pristanka.

Julija više nije bila dete pa se hrabro suprotstavila toj odluci.

Suprotstavljanjem ocu ona želi da pokaže zrelost. Ovakva odvažnost sasvim
je netipična za vreme u kom je nastala Šekspirova tragedija, što je još jedna
potvrda da je on bio jedan od prvih koji su žene smatrali ravnopravnima s
muškarcima.

Opis Romea
romantičar i veliki sanjar. Nakon što se zaljubio u Juliju, on je ponovo oživeo i
postao druželjubiv. Predan je svojim osećajima i jako mu je stalo da mu je
ljubav uzvraćena. Svestan je da je njegova i Julijina ljubav zabranjena, ali je
radi nje spreman odreći se svoje porodice i imena.

Kao i Julija, ni Romeo nije znao zbog čega se njihove obitelji toliko mrze, ali
znali su da im ta mržnja neće doneti ništa dobro. Na kraju se to pokazalo
točnim, jer su oboje podneli žrtvu zbog sukoba njihovih porodica. Romeo i
njegova draga bili su nedužne žrtve svojih porodica, a čak ni njihova
domišljatost i hrabrost nisu uspeli da ih spase od strašne sudbine.

Opis Dadilje
Nije plemićkog roda, ali ima slugu. U povlašćenom položaju zato što
Juliji zamenjuje majku. Neobrazovana, brižna prema Juliji, verna,
hrabra, požrtvovana, pričljiva, vedrog duga, ume da čuva tajnu,
saosećajna/empatična.
Opis Monaha Lavrentija
Sveštenik širokih shvatanja (renesansni tip) što govori da je
visokouman, mudar, plemenit, hrabar, odgovoran.
Opis Sluga
Koristoljubivi, hladnokrvni, surovi. verni svojim gospodarima i vulgarni
kad se odnose prema ženama.
Karakteristike grofa Kapuleta i grofa Montagi
Višegodišnja mržnja i sukobi, surevljivost. Imaju mlade žene, briga o
porodici. Odani, ponosni, stalo im je do ugleda porodice. Uživaju u
položaju i bave se politikom.
Mlada Aristokratija
Impulsivni, druželjubivi, šale se, bliski su. Tako uživaju u prednosti
položaja. Obrazovani, hrabri, romantični, zaljubljivi, odani, skloni
avanturama, relativno nezavisni.
Ženska aristokratija
Zavise od odluka muževa (očeva). Ograničeno kretanje, brigu i svoju
decu prepuštaju dadiljama. Staju na stranu muževa, patrijarhalno
vaspitane. Organizuju proslave. Bonton, uče kako da se ponašaju,
ručni radovi, umeju da sviraju klavir, violinu… Moraju da znaju da
plešu, uče jezike.

Radnja dela Romeo i Julija događa se u malom italijanskom gradu Veroni,

između dve moćne i ugledne porodice Kapuleti i Monteki, između kojih se
žestoko neprijateljstvo prenosilo sa generacije na generaciju. Radnja počinje
tople julske noći kada gradom šetaju Samson i Grgur, Kapuletijeve sluge u
potrazi za kavgom.

Najbolja prilika im se ukazuje u trenutku kada sretnu sluge iz druge,

suparničke porodice Monteki. Ubrzo dolazi do tuče i borbe mačevima, koja sa
vremenom postaje sve veća i u koju se kasnije uključuju i glave sukobljenih
porodica iz Verone. Borbu je na kraju prekinuo dolazak kneza Skale tako što
ih je upozorio da će ih kazniti ako se neredi budu ponovili.

Tata i mama Monteki srećni su što u tuči nije učestvovao njihov sin Romeo, ali
uprkos tome Romeovo ponašanje je u poslednje vreme čudno. Primećen je
kako noću luta šumom, izbegava društvo i preko dana se zatvara u svoju
sobu. Zabrinuti roditelji pokušavaju da saznaju pravu istinu od Romeovog
rođaka Benvolija.

Benvolio nije samo rođak nego i Romeov najbolji prijatelj. Uskoro dolazi do
istine i pravog razloga čudnog Romeovog ponašanja, kada se otkriva da je
Romeo nesrećno zaljubljen, jer lepa Rozalina ne mari za njega. Kako bi ga
opet razveselio, Benvolio predlaže da uveče odu tajno na bal Kapuletijevih,
uveravajući ga da će tamo pronaći lek za svoju bolest. Iako mu je predlog bio
čudan, Romeo prihvata taj predlog.

U međuvremenu se u porodici Kapuleti događa puno toga i uzbuđenje raste

svakog trenutka. Ne zaokuplja im samo bal misli, nego i dolazak grofa Parisa,
koji je došao zaprositi Kapuletijevu kćerku Juliju. Iako stari Kapuleti smatra da
je Julija još uvek premlada za udaju, ne sakriva kako mu je drago što se mladi
grof zanima za njegovu kćerku. Julija je devojka od trinaest godina i
neiskusna u ljubavi, ali daje obećanje ocu kako će nastojati da se svidi Parisu
kada ga bude upoznala na plesu.

Ali te iste noći Julija sreće Romea i gotovo odmah Paris i Rozalinda bivaju
zaboravljeni. Međutim, poseban trenutak između dvoje zaljubljenih ne traje
dugo, jer Tebaldo, nećak gospođe Kapuleti prepoznaje maskiranog Romea sa
kojim želi odmah da se obračuna. Iako je stari Kapuleti uspeo da ga smiri, nije
uspeo da ugasi želju za osvetom. Ubrzo nakon bala i ovog nemilog događaja,
Romeo dolazi ispod Julijinog prozora i u tom prekrasnom trenutku njih dvoje
se zavetuju na večnu ljubav i odlučuju da se venčaju.

Monah Lavrentije koji je pristao da ih venča, zabrinut je zbog ljubavi koja se

tako naglo dogodila. Uprkos svoj zabrinutosti koju oseća zbog ljubavi dvoje
mladih ljudi, nada se da će ovo venčanje dovesti do završetka sukoba između
dve porodice, što već dugo traje. Nažalost, sudbina se pobrinula da ne ide sve
tako lako i Romeo koji se tek venčao sa Julijom, nailazi na svoje prijatelje
Merkuzija i Benvolija kako se svađaju sa Tebaldom, koji je došao da se osveti.

Tebaldo izaziva Romea na dvoboj, ali Romeo to ne prihvata. On priznaje da

Kapuletijeve voli podjednako kao i svoju porodicu. Pomenuto priznanje je
naišlo na šok kod svih prisutnih. Merkuzio prihvata Tebaldov izazov i Tebaldo
ga probada. Zbog osećaja krivice, jer je prijatelj poginuo zbog njega, ali i
besa, Romeo napada Tebalda, a u borbi na život i smrt pobeđuje upravo
Romeo, zbog čega mora u prognanstvo. Julija ne može da dočeka prvu
bračnu noć, kada napokon dolazi dadilja sa užasnim vestima da je Tebaldo
mrtav, a da je knez proterao Romea iz grada. Slomljenoj Juliji dadilja priznaje
da se Romeo sakrio kod monaha Lavrentija.

Stari Kapuleti ne može da veruje da je Tebaldo mrtav, a još je više uzrujan

zbog patnje njegove kćerke Julije. Zbog toga odlučuje da požuri njeno
venčanje sa grofom Parisom. Julija odbija da se uda za grofa, što ljuti starog
Kapuletija. Kako nije naišla na razumevanje i pomoć od nikoga, Julija odlazi
kod monaha Lavrentija i smišlja poguban plan.

Ona treba da popije napitak koji će na 42 sata zaustaviti njeno disanje, zbog
čega će svi pomisliti da je mrtva. U međuvremenu će monah Lavrentije poslati
glasnika po Romea, koji se sada već nalazi u Mantovi, nakon čega će se
Romeo i Lavrentije sakriti u grobnicu i pričekati dok se Julija ne probudi.
Romeo će je tada odvesti sa sobom, a nakon što monah Lavrentije objavi da
su venčani, moći će da se vrate u Veronu. Julija napokon ispija napitak.

Sledeće jutro kada je dadilja došla da pripremi mladu za venčanje, šokirala se

kada je shvatila da Julija ne diše i u celoj kući Kapuletijevih zavlada tuga.
Monah Lavrentije po planu je poslao poruku Romeu, ali pismonoša ne uspeva
da stigne do Mantove. Romeov sluga Baltazar dolazi prvi i javi mu da je Julija
mrtva. Izvan sebe zbog šokantne vesti Romeo kupuje otrov i kreće prema
Veroni. Tamo zatiče tužnog Parisa sa kojim kreće borba nakon čega je Paris
bio ubijen.

Poslednja Parisova želja bila je da ga pokopaju uz Juliju, što mu je Romeo pre

nego što je umro i obećao. Kada je primetio Juliju kako leži, Romeo misleći da
je zaista mrtva ispija otrov i umire. Monah Lavrentije je požurio prema
grobnici, ali stigavši tamo naiđe na Parisa i Romea kako leže mrtvi. Napitak
koji je Julija popila je prestao delovati i ona se probudila. Kada je primetila da
je Romeo zaista mrtav, odbija otići iz grobnice, uzima nož i ubija se. Tragična
smrt na kraju je ujedinila dve porodice i prekinula dugogodišnju mržnju.

ZENIDBA MILICA BARJAKTARA

Glavni junak balade je Milić barjaktar koji je silno hteo da oženi devojku
čija je lepota nadzemaljska. Kad pronalazi takvu devojku (Ljeposavu),
njegova želja se ne ispuni jer njihova svadba završava tragično –
devojka umre i ostavlja ga samog.

Ljeposava je bila prelepa devojka čudesne lepote, najlepša od svih

devojaka. Besprekorno građena – tankog struka i visokog stasa, oči su
joj bile kao dva draga kamena, a zubi kao biseri. Ljeposava je
predstavljala ideal ženske lepote. Obasjava sve oko sebe toliko da je
njena lepota remetila zemaljsku ravnotežu. Izazivala je zavist kod
bogova i mitskih bića što je izazvalo slu kob. Ako je verovati narodnim
pričama, prevelika lepota nikad nikome nije nešto dobro donela. Prelepe
su devojke uvek bile ukorljive, uklete, pa u skladu s ovim verovanjima
tragična sudbina ovo dvoje ljubavnika bila je neminovna. Milić je obišao
čitav svet u potrazi za takvom devojkom, a kad ju je našao preskočio je
sve što jedan mladoženja treba da uradi – veridbu i prstenovanje što ga
uzdiže iznad svih društvenih običaja i tako se ogrešio o pravila zbog
čega na kraju bude kažnjen.

Milićeva užurbanost i devojčina lepota su uzroci tragičnog kraja jer

prema narodnom verovanju, sve šta se izdvaja od svakodnevnog i
uobičajenog, sve što je preterano privlači zlu kod i mora biti kažnjeno.

Naslov pesme “Ženidba Milića barjaktara”, balade ispevane u desetercu,

otkriva da je tema pesme važan događaj u privatnom i intimnom životu
pojedinca, vrhunac zrelosti individue u patrijarhalnom društvu – tema je
ženidba i stupanje u bračnu zajednicu.

Pesma razlikuje 4 pripovedne celine:

1. potragu za nevestom,
2. prosidbu
3. prelazak preko gore
4. susret Milića barjaktara i majke

Svaka od navedenih pripovednih celina u sebi sadrži “čudo” kao

lajtmotiv koji povezuje fabulu. U ekspoziciji, tokom Milićeve potrage za
nevestom koja bi bila dorasla junaku kao što je Milić barjaktar, čudo se
pojavljuje u obliku iznenadne vesti u trenutku kada glavni junak
namerava da odustane od svog prvobitnog nauma.

Književna vrsta: balada; epska pesma iz pretkosovskog ciklusa pesama

Književni rod: epika

Tema: želja Milića Barjaktara da oženi prelepu Ljeposavu; tragična

sudbina ljubavnika; svevremenska lepota devojke i sve što prati tu
lepotu

Lirski elementi
  Opis Ljeposave
 Milićevo oduševljene lepotom devojke
 Predosećanje tragedije
 Ljeposava se oprašta od života
 Milić peva tužbalicu i predoseća sopstvenu smrt
 Milić se susreće sa majkom i smrću
 Snaga majke Milića barjaktara u gubitku i bolu

Ženidba Milića barjaktara – analiza

pesme, citati
Početak pesme – “Mili Bože, čuda velikoga!” – karakterističan je za
narodne pesme jer se u početku vidi formulativnost koji dominira
narodnim stvaralaštvom i sama funkcija takvog početka pesme je
naglašavanje da će se u sledećim stihovima naglasiti nesvakidašnji,
neobičan i poseban događaj – čudo!

Kao što smo već pomenuli, pesma razlikuje četiri pripovedne celine:
potragu za nevestom, prosidbu, prelazak preko gore, susret Milića
barjaktara i majke, a osnovu temu pesme pesnik razvija u tri pravca:

1. pravac – kob uzrokovana izuzetnom lepotom

2. pravac – tragična sudbina mladića i devojke
3. pravac – tragika dve porodice

Vest o još čudnijoj lepoti Ljeposave, ćerki Vida Maričića, predstavlja i

jedan od najlepših opisa ženske lepote u narodnoj poeziji:

“Čudo ljudi za đevojku kažu:

Tanka struka, a visoka stasa,
Kosa joj je kita ibrišima,
Oči su joj dva draga kamena,
Obrvice s mora pijavice,
Sred obraza rumena ružica,
Zubi su joj dva niza bisera,
Usta su joj kutija šećera;
Kad govori ka’ da golub guče,
Kad se smije ka’ da biser sije,
Kad pogleda, kako soko sivi,
Kad se šeće kao paunica;
Pobratime, sva ti je gizdava,
Daleko joj, vele, druge nije.”

Motiv ženske (uklete) lepote predstavlja dinamčki motiv koji pokreće

radnju i motiviše glavnog junaka na preduzimanje određene akcije.
Tome Milić sakuplja svatove i odlazi da prosi devojku, a nakon tri dana
provedena na dvoru Vida Maričića, i sam biva opčinjen nezemaljskom
lepotom mlade Ljeposave.

Međutim, u drugoj narativnoj deonici dolazi do iznenadnog zapleta. Na

nivou kompozicije balade, zaplet je predstavljen kroz razgovor Milića i
Ljeposavine majke, dok na nivou jezičke organizacije teksta, zaplet je
uobličen stilskom figurom simptomatičnom za usmenu poeziju –
slovenskom antitezom. Slovenska antiteza se sastoji iz tri celine
(slikovita pitanja, negativni odgovori i jedan tačan odgovor) iz kojih
saznajemo o ukletoj prirodi Ljeposavine lepote i o tragičnoj sudbini koja
je čeka.

“”Oj punice, đevojačka majko!

Ili si je od zlata salila?
Ili si je od srebra skovala?
Ili si je od sunca otela?
Ili ti je Bog od srca dao?”
Zaplaka se đevojačka majka,
A kroz suze tužno govorila:
“Mio zete, Milić-barjaktare!
Niti sam je od zlata salila,
Niti sam je od srebra skovala,
Niti sam je od sunca otela,
Veće mi je Bog od srca dao:
Devet sam ih takijeh imala,
Osam ih je udomila majka,
Nijedne ih nije pohodila,
Jer su jadne roda urokljiva,
Na putu ih ustrijeli str’jela.””
Reči Ljeposavine majke nisu pokolebale barjaktara u njegovom naumu.
On traži devojku jednaku sebi, a Ljeposava je jedina kojoj ne može naći
nikakvu zamerku.

Skupio je svatove, preskočio veridbu samo da što pre dovede kući lepu
devojku.

Na prelazu iz druge u treću pripovednu deonicu, nalazi se deskripcija

ritualnog darivanja zeta i kićenje mladoženje:

“Kroz plač zeta punica dariva,

Dariva ga zlaćenom košuljom.
Al’ da vidiš i čuda i fale!
Kakva dara taste zetu daje:
Gizdava mu poklonio vranca,
Vrana konja, brate, bez biljege.
A na vranu čultan do koljena:
Čisti skerlet zlatom izvezeni,
Zlatne kite biju po kopitim’;
Bojno sedlo od šimšir-drveta,
Šimšir-sedlo srebrom okovano,
Na oblučju kamen sija dragi,
O oblučju gospodsko oružje:
S jedne strane sablja okovana,
S druge strane šestoper pozlaćen
Zauzdan je uzdom pozlaćenom;
Njime zeta svoga darivaše.”

Da bi izbegli urok, po narodnim verovanjima i starim običajima, svatovi

su vodili devojku i istovremeno pravili graju i buku da bi rasterali zlo i
demone, pošto je devojka najizloženija njihovom uticaju pri prelasku sa
starog mesta (ognjišta) na novo, kada je napustila zaštitu svoje
porodice, ali još nije stigla pod okrilje zaštitnika nove porodice. Uprkos
svemu, urok, čije je dejstvo prikazano kao neminovno i sudbinski
sustiže devojku na mestu na kojem preovladavaju demoni – u gori.

Sam prelazak preko gore predstavlja kulminaciju balade i obistinjenje

kobne sudbine. Stiže ukor na konju đevojku, na prelasku iz jednog
poznatog sveta u nov, nepoznati svet, na ničijoj zemlji, devojka ispušta
svoju dušu. Iako već najavljena, čudnovata smrt sustiže čudnovatu
lepotu o kojoj je reč putovala brže nego ona sama. Završna narativna
deonica tematizuje još čudniju smrt Milića barjaktara koja se odigrava na
samom kraju putovanja, u rodnoj postelji uz tužbalicu stare majke.

Ono šta je interesantno u pesmi je način na koji pesnik povezuje

tragičnu sudbinu ljubavnika sa prirodnim silama. Devojku sahranjuju
svatovi na mesu “otkuda se jasno sunce rađa”. Milić barjaktar žuri reći
svojoj majci o svojoj nesreći, ali umire pre nego što dođu svatovi bez
njegove neveste. Posle smrti sahranjuju ga na mestu “kuda jarko
smiruje se sunce”. Milićeva majka ostaje sama u kući žalosna zbog smrti
svoga sina jedinca i snahe. U tužnom pevanju Milićeve majke pesnik
sina i snahu poistovećuju se sa suncem – on se javlja u suton dok se
ona javlja u zoru. Zora prethodi pojavi sunca i s tim ona prestane da
umire svaki put kada se sunce pojavi. Zbog toga što zora i sunce ne
mogu da zajedno dele nebo, oni ne mogu zajedno da dođu do njegovog
dvora.

Motiv uklete lepote

Motiv uklete lepote je često prisutan u narodnom folkloru i u njemu se

oslikava verovanje da sve što je izuzetno, neovdašnje ili na bilo koji
način drastično izdvojeno u odnosu na zemaljske standarde, pa bilo to i
ženska lepota, u sebi nosi nešto prokleto, demonsko, kobno.
Pretpostavlja se da je u osnovi ovakvog uverenja zapravo ljudska
potreba za ravnotežom i balansom. Čovek iz naroda, posmatrajući
ciklično kretanje prirode i kosmičke ustaljene obrasce oko sebe, naučen
je na izvesnu ravnotežu između pojava. Sve što je previše dobro ili lepo,
zadesiće nešto strašno i pogubno, dok izuzetno loše i strašno, može da
prouzrokuje nešto dobro i drago. Otud potreba za čuvenom “zlatnom
sredinom”, kao sigurnom stazom kroz čuda života.

Svatovi su, praveći buku i uz pesme, po starim običajima, rasterivali

demone sa gore, budući da se smatralo da je na prelasku sa starog na
novo ognjište, nevesta najviše izložena nečistim silama. Ona više nije
pod okriljem svog starog doma, ali još uvek nije ni deo nove porodice.
Devojka roda urokljiva nije uspela da izbegne svoju zlu sudbinu ni uz
svu zaštitu svatova, ni uz ljubav svog zaručnika – urok je sustiže u gori
koja potpada pod vlast nepredvidljivih mitskih bića i podleže njihovim
zakonima.
Motiv kićenja mladoženje

Zlaćana košulja, skerlet zlatom izvezen, zlatne kite, kamen dragi,

šestoper pozlaćen – ilustruje punu snagu sunca koja od tog trenutka
kreće putem svog neizbežnog pada. Milić barjaktar nastavlja svoj
usamljeni hod prema horizontu; a kada ga svatovi, poput zvezda,
ponovo sustignu, on se već “naležao”. Sunce je odavno napustilo
samrtničku postelju neba.

Mit o zori

Međutim, “Ženidba Milića barjaktara” nije obična ženidba ne samo zbog

uklete lepote neveste i tragične smrti zaručnika, već i zbog mitološke
pozadine koja se otkriva u pojedinim stihovima. Možemo da primetimo
da ova balada tematizuje jednu vrstu izvesnog putovanja jer
primećujemo da je svadba više samo kretanje nego obred ili čin. Stihovi
o sahrani neveste i mladoženje naglašavanju poziciju njihovog večnog
prebivališta u odnosu na kretanje sunca, a ne u skladu sa uobičajenim
geografskim terminima.

“Saraniše lijepu đevojku

Otkuda se jasno sunce rađa; Saraniše Milić-barjaktara
Kuda jarko smiruje se sunce.”

Sugestivno se otkriva opis svitanja na istoku i smiraj sunca na zapadu,

tragičan život neba u jednom jedinom danu. Ljeposava je kći Vida, koji
svojim imenom aludira na staro slovensko božanstvo svetlosti
(Svetovid, Svantovid, Svantovit), pa se samim tim otkriva i njeno
nezemaljsko poreklo. Ljeposava, kao i njene sestre, predstavlja jutarnje
božanstvo koje je u mitologiji jasno odvojeno od božanstva svetlosti i
sunca. Svitanje i zora svakodnevno umiru u trenutku kada se sunce
rađa. Smrt neveste, zapravo, predstavlja simboličnu smrt nebeskog
rumenila koje prethodi punom sjaju veličanstvenog sunca.

Balada “Ženidba Milića barjaktara” na izuzetno slojevit način otkriva

korene kolektivne svesti. Otkriva percepciju jednog naroda i pogled na
principe koji vladaju svetom. Preko uklete lepote uči nas neumoljivoj
kosmičkoj ravnoteži; preko veličanstvenih prirodnih pojava, uči nas
smrti kao sastavnom delu života.
Analiza likova
Likovi: Milić barjaktar, Ljeposava

Milić Barjaktar

O glavnom junaku iz pesme ne možemo da znamo mnogo. Sve što

znamo je da je bio barjaktar, pa iz toga možemo da zaključimo da je bio
stasit, kršan i viteškog duha. Njegova uglednost se vidi po darovima –
prelep konj, pozlaćene uzde, okovana savlja, pozlažen šetoperac,
gospodsko oružje, srebrom okovano sedlo, zlatom izvezen prekrivač.
Bio je gord i mlad, na glasu po ugledu i lepoti, sav uzbuđen od nabujale
mladalačke energije. Ono što je karakteristično za epske pesme je da se
muška lepota inače ne karakterizuje po spoljašnjem izgledu već
posredno – preko konja, oružja, odeće, pa tako i opis Milića ne odstupa.
On je pun posrednog izražavanja i zvučnosti – zvuk sablje, žuborenje
toka od otkucaja srca, treperenje pera na kalpaku.

“Gizdava mu poklonio vranca,

Vrana konja, brate, bez biljege.
A na vranu čultan do koljena:
Čisti skerlet zlatom izvezeni,
Zlatne kite biju po kopitim’;
Bojno sedlo od šimšir-drveta,
Šimšir-sedlo srebrom okovano,
Na oblučju kamen sija dragi,
O oblučju gospodsko oružje:
S jedne strane sablja okovana,
S druge strane šestoper pozlaćen
Zauzdan je uzdom pozlaćenom;”

Ljeposava

Opis lepote devojke je jedan od najlepših opisa u srspkoj narodnoj

književnosti. Ljeposava je opevana kao ideal ženske lepote u to doba,
kao raskošna lepotica besprekorne građe – naglašava se njen hod,
kosa, struk, stas, zubi, govor, usta obrve. Ona je jednostavno bila
savršena za Milića barjaktara i njena lepota nije mogla da se meri s
nijednom. Bila mu je vrednija od srebra i zlata.
“Tanka struka, a visoka stasa,
Kosa joj je kita ibrišima,
Oči su joj dva draga kamena,
Obrvice s mora pijavice,
Sred obraza rumena ružica,
Zubi su joj dva niza bisera,
Usta su joj kutija šećera;
Kad govori ka’ da golub guče,
Kad se smije ka’ da biser sije,
Kad pogleda, kako soko sivi,
Kad se šeće kao paunica;
Pobratime, sva ti je gizdava,
Daleko joj, vele, druge nije.”