Марчело Пера „Зашто се морамо звати хришћани“

Марчело Пера, сенатор Републике Италије, а током једног изборног мандата

такође и председник Сената, сматра себе либералом коме је својствен
трационални хришћански начин мишљења и у сусрету традиције хришћанске
(католичке) и либералне мисли види свој специфичан задатак философа и
политичара. (Предговор)

-----------

Увод

Живимо у либералном режиму и либерализму, у једној од његових бројних

актуелних верзија – учење је које стоји у основи оних националних устава и
међународних правних списа због којих смо поноснији. Али, управо актуелна
идеја да је либерализам само политички и процедурални оквир неутралише и,
независно од сваке доктрине добра, нарочито верског, не нуди неку основу или
сигурну потврду тих права и оставља их самој милости снаге, подразумевајући
снагу позитивног права насталог у скупштинама. Велики оци класичног
либерализма – од Лока до Канта и отаца оснивача Америке – имали су овај
проблем јасно дефинисан. Знали су да без верског осећања ниједно друштво, а пре
свега либерално друштво које чине слободни и једнаки људи, не може да буде
стабилно и јединствено, да не може да развије осећај идентитета и солидарности.
Такође су знали и то да либерално друштво има потребу не само за уставом,
институцијама и процедурама већ и за одговарајућим обичајима. Знали су и
писали да хришћанство – са својом идејом по којој је човек створен према Богу
који је постао човек како би патио с људима – вера која је увела значај личног
достојанства без ког нема ни слободе, ни једнакости, ни солидарности ни правде. И
они су били либерали и световњаци, али су били хришћански либерали и
световњаци. Данас, када је либерализам постао антихришћански, либерализам је
без основе и његове слободе лебде у ваздуху. Због тога, ако људи уистину желе да
буду либерални, морају бити хришћани.

„Постоји потреба за душом“, жале се сада неки Европејци друге генерације,

понављајући исте речи које су изговарали њихови претходници. „Политички
трактати нису довољни“, „Економско уједињење је само један од корака“. Али
европски политичари нису успели да направе још један корак, онај одлучујући.
Одбацивши хришћанску природу европске душе, такође су одбацили и европску
историју. То су учинили мислећи да ће Европа без хришћанства бити отворенија,
толерантнија, мирнија. Истина је супротна од тога. Без свести о хришћанском
идентитету, Европа се одваја од Америке и дели Запад, губи појам о сопственим
границама и постаје неодређени кош, не успева да интегрише досељенике, чак,
напротив, прави гета или се предаје њиховој култури, није способна да победи
исламистички фундаментализам већ фаворизује мученичку смрт хришћана у
многим деловима света, па чак и у својој кући. Та Европа, толико богата и крхка,
моћна и уплашена, данас је способна да окупи све већи број људи у трговинским
центрима, банкама, на стадионима, у дискотекама, на местима разоноде и одмора.
Али ако жели да иде даље и да се уистину уједини, мора да поврати сопствени
идентитет и да поново узме хришћанску заставу.

Модерна култура тумачи либералну независност као слободу прилагођену

свакој појединачној групи или човеку који бирају и следе сопствено поимање
добра. То је њена победа над старим стегама и границама и њен положај се чини
разумним. Зашто бисмо морали да наметнемо наша схватања: јесу ли она можда
боља од мишљења других? Зашто бисмо морали да негирамо посебна права групе
која их захтева: можда се слобода не састоји од давања свих слобода грађанима?
Зашто бисмо захтевали од других да прихвате хришћанску културу: да то можда
не отежава дијалог? Каже се да је демократија релативистичка, да нема вере, да је
вера самој себи. Али, затим дође до откривања онога чега је још Платон био
свестан, а то је да та релативистичка демократија једе саму себе. Јер ако нема више
истине, већ само прегршт парцијалних веровања, ако више не буде било моралног
закона који повезује све, већ само традиција која прожима појединачне групе, ако
више не буде заједничких етичких веза, већ ако буде постојала само максимална
слобода избора код сваког човека, онда би морално добро било изложено само
пред гласом, а глас, гледајући наше законе по питању биоетике, може да одлучи
да је добро било шта. Та слободна држава, која је за оце либерализма, задојене
хришћанством, имала функцију јемца и чувара поштовања основних, светих,
неприкосновених људских права која су изграђена на такође светим основама,
данас је постала најопаснији противник тих истих вредности. Ако не желимо да
добије још извитоперенији облик, морамо вратити смисао њених хришћанских
основа.

Либерализам без темеља, Европа без идентитета, етика без истине...

Либерализам, световна једначина и хришћанско питање

Либерализам...реч је о идеји природних права (која се другачије зову још и људска,
основна, есенцијална права итд.): сви људи су слободни и једнаки по природи, а
њихове основне слободе претходе држави и она их не може негирати. Та идеја
производи различите закључке. Један од њих је тај да је сваки човек слободан да
следи сопствено поимање добра. А други: свако ужива у слободи свести и вере.

Већ у наведеним закључцима огледа се добро познати либерални

оптимизам. Како успевају слободни и једнаки људи, од којих свако може да
изабере живот за себе и управо због тога може да буде у конфликту с другим
човеком, да буду заједно, одани или лојални једној држави? Како би се осигурала
друштвена коегзистенција, потребно је претпоставити и очекивати да либерално
друштво карактерише максималан скалд када је реч о схватању добра (или да у
томе постоје минималне разлике) и максимална компатибилност вероисповести
(или да има минималних сукобљавања). У супротном случају, рат свих против
свих, управо дивљи стадијум природе који либерали намеравају да превазиђу –
довео би до фаталних исхода по читаво друштво.

У учењу су претпоставке либерализма запале у кризу после открића

плурализма вредности, а још више након идеје о њиховој релативности и
несамерљивости тј. након тезе према којој не постоји заједничка јединица мере за
процену свих облика културе и цивилизације.

Моја замерка се односи на то да је либерализам изгубио веру у сопствене

темеље и на прекид историјске и концептуалне везе која постоји између
либерализма и хришћанства.

Модерни либерали се залажу за идеалан тип друштва без граница, на

плуралистичко и отворено, попустљиво и благо друштво које би требало да буде
уједињено са „уставним патриотизмом“.

То што се дешава у Европи јесте отпадништво од хришћанства, борба на

свим фронтовима, од политике до науке, од права до обичаја, у којој
традиционална европска вера, она која ју је крстила и која ју је подизала вековима,
преузима улогу оптуженог за грешке које долазе од претње световној држави,
потешкоћама, друштвеној коегзистенцији, аверзији према научним
истраживањима. Резултат је комплексан и говори нам да у Европи без Бога,
Европљани живе без идентитета.

Европа одбија да спомене своје јудео-хришћанске коренее у Европском

уставу. Европа осуђује политичара јер, у сопственој сфери приватности, потврђује
да је хомосексуални брак против његовог хришћанског веровања. Европа
промовише законе који крше хришћанске принципе о етици. Подржава абортус,
еугенетику, еутаназију, манипулацију ембрионима, такође толерише и
полигамију и смањује законодавну одбрану против педофилије. Европа под
изговором слободе изражавања, штити богохулна уметничка дела у односу на
хришћанство, али зауставља ту исту слободу када се ради о сатиричном
непоштовању ислама.

Џон Ролс – либерализам је самостална или самодовољна религија,

политичка а не метафизичка теза, којој нису потреба спољашња утемељења...

Ричард Рорти – идеална либерална култура би била она у којој не би остао

ни траг божанства...

Брус Екерман – либерална држава је лишена божанског откривења.

И многи други либерали мисле да се суштина либерализма састоји у одбијању

верске димензије...

Либералан један световни – то је оно што зовем световном једначином;

Када Ролс и Хабермас кажу да је либерализам самодовољан прецизно тврде

не само да се он не базира на некој претполитичкој, или да га не оправдава неко
претполитичко учење – етичко, философско, метафизичко или верско – већ да
либерализам разликује и одваја јавну сферу (која није верска) од приватне (верске
или неке друге врсте). Природно је да грађанин који своју веру доживљава као
затворену у неком гету или у окружењу свог дома, што изгледа као жртва,
одрицање или насиље, али – одговара му се – у суштини то је велика предност, јер
избегава или смањује конфликте у условима плурализма те стога и друга, још гора
насиља.

Међутим, вероисповести због своје сопствене природе имају јавну

димензију с намером да оријентишу јавне одлуке. Онај ко има веру, из ње извлачи
поуке и оријентацију, не само за сопствени живот већ и за живот других, и зато је
немогуће, ако није присилно тражити од људи да веру ограниче само на приватну
сферу.

Што се науке тиче, Бејкон је писао следеће: „постоје три границе. Прва, не
смемо се надати да ће наука имати толики успех због ког бисмо заборавили наше
морално стање. Друга, не смемо се служити науком како бисмо уносили немир
већ, напротив, спокој душе. Трећа, никада не смемо мислити да можемо да
откријемо божанске мистерије разматрањем природе“, тј. данас бисмо рекли да
не можемо да применимо научно знање како бисмо изједали верске истине. А што
се политике тиче, Лок, иако је признао слободу као основно право, подржавао је
идеју да се она мора примењивати „унутар гранциа закона природе“, што бисмо
ми рекли, и поређењу с етиком или с религијом.

Лок је био деиста, Џеферсон је био деиста. Кант је био рационалиста. Сва
тројица су били либерали. Сва тројицу су били хришћани. Сва тројица су
повезала основна људска права и темеље либералне државе с Божијим
заповестима у хришћанству. И сва тројица су била, на свој начин, антиклерикали.
Али ниједан није био „световњак“, или „агностик“, или „неверник“ или „атеиста“
– све су то категорије које они не би разумели или би их одбацили.

Ово нису само биографски подаци већ тачке доктрине либерализма. Кажу
да без вере у једнакост међу људима, у њихово једнако достојанство, слободу и
одговорност, све у свему, без вере човека, сина и Божјег приказа – која је суштина
јудејско-хришћанске вере – либерализам нити би могао да подржи основна и
универзална људска права, нити може да се нада да људи заједно опстају у
либералном друштву. Само ако се та права сматрају „Божијим даром“, да
употребимо Џеферсонов израз, тј само ако су људска права, као таква, а не
грађанска права, те стога само ако се не препусте на милост и немилост
законодавцима, већ, напротив, ако претходе њиховим законима, дакле ако су то
претполитички, неподложни договору, пажљиво чувани закони, либерали могу
да одрже језгро сопствене доктрине.

Либерализам и хришћанство су сродни. Одузмите првом веру у друго и он

ће сам нестати. Историјски доказ - Европа, која је постала тоталитарна, када се од
хришћнаске претворила у паганску и САД, које никада нису имале тоталитарни
режим.

Либерални космполитизам је повезан са хришћанским екуменизмом, с

идејом јединства читаве људске врсте.

Да се не би претворила у дозволу и насиље и да не би уништила друштво,

индивидуална слобода захтева осећај границе: греха, забране, несавладивог и
онога о чему се не може преговарати. Ту границу не поставља само закон
позитивног права, било ког ранга (уставног, међународног итд.), јер би такав
закон, по дефиницији, могао да буде превазиђен. Потребна је морална, верска
граница или она која је верски прожета. А то је хришћанска граница да се човек не
постави на Божије место и да поштује Његову вољу или да не подстиче „Божији
бес“, о ком је говорио Џеферсон.

Платон: „оно што ће уништити демократију јесте незаситост - онога што

она дефинише као добро – слободе.

Живети као да Бог постоји значи негирати код човека онај осећај свемоћи и
апсолутне слободе која га прво уздигне а затим обезвреди и деградира, признати
наше стање коначности, бити свестан постојања етичких ограничења нашег
деловања, која су један од многобројних разлога због којих се либерали морају
називати хришћанима.

Европа, хришћанство и питање идентитета

Прво: европско уједињење захтева дефинисање европског идентитета.

Друго: дефиниција европског идентитета коју предлаже либерална култура
садржи парадокс који подразумева да европски идентитет није специфично
европски. Треће: покушај да се разреши парадокс преко идеје, која је такође
типично либерална, о уставном патриотизму не решава проблем уједињења јер
оставља отворено питање „етичке празнине“. Четврто: та празнина потиче од
либералног одбијања да се хришћанству припише сакраментална вредност
крштења за идентитет Европе. Пето и последње: будући да без европског
идентитета не може да дође ни до европског уједињења, закључак је да либерално
учење, онако како га данас схватају и практикују, представља потешкоћу за
европско уједињење. И зато, ако Европа заиста жели да се уједини, мора да се
изјасни као хришћанска.

6. фебруара 1992. Жак Делор, тадашњи председник Европске комисије,

рекао је: „Европи је потребно дати душу... Ако за десет година не успемо да јој
удахнемо душу, духовност, смисао, онда смо изгубили европску утакмицу“.

Ако постоји европски идентитет, онда постоји такође и европска нација, а

ако постоји европска нација, онда се може створити и политичка унија. Ако пак не
постоји такав идентитет или ако се он одбацује, онда не може доћи ни до
политичког уједињења. Без идентитета се може створити тржиште, берза, банка,
суд правде, можда чак и универзитет, али не и нација (или супернација).

19. марта 1958. пред првим европским парламентом, Шуман, творац и

покретач прве заједнице, рекао је: „све земље Европе прожете су хришћанском
цивилизацијом. Она је душа Европе коју јој је потребно вратити.“
 Де Гаспери: „како замислити Европу, а да не узмемо у обзир хришћанство,
и да не занемаримо његово братско, друштвено, хуманитарно учење?“

Аденауер: „узимали смо у обзир да је циљ наше спољне политике

уједињење Европе, јер је то једина могућност да потврдимо и заштитимо нашу
западну и хришћанску цивилизацију од тоталитаристичке фурије.“

„Европски устав“: „Заједница се заснива на неодвојивим и универзалним

вредностима људског достојанства, слободе, једнакости и солидарности; базира се
на принципу демократије и принципу правне државе.“

Пошто „принципи“ и „неодвојиве и универзалне вредности“ о којима

говори Повеља, по дефиницији, надилазе било коју историјско-географску
околност и пошто се сва права која потичу од тих принципа и вредности односе
на појединце, утолико што су појединци тј. независно од тога да ли су грађани ове
или оне државе, из тога следи да је Европска повеља, будући да је заснована на
принципима, вредностима и универзалним правима, космполитска повеља тј. да
се односи на читаво човечанство.

Ово је веома тешка последица. Од отаца је затраћено да напишу Европску

повељу тј. за Европљане, а они су уместо тога написали Универзалну повељу за сва
разумна бића.

Шта се то догодило? Догодило се да су, будући да нису ни хтели ни могли

да заснују Европу на историји и будући да су одлучили да је заснују на идеалу
(вредностима и принципима) од ње направили правни империј, који се не зове
случајно „заједнички простор“, у који Европа улази, али дематеријализована,
чиста, лишена историје, у облику апстрактне заједнице апстрактних појединаца.
То што се ови појединци називају „европским грађанима“ ирелевантно је зато што
је то привидно конципирано. „Европљанин“ више није име или чврста ознака и не
стоји за тог грађанина те нације у тој геополитичкој зони, већ „Европљанин“ значи
члан једне недефинисане владавине принципа, вредности и права.

Чему овај бег у идеално у ком се конкретни европски идентитет неизбежно

губи, а појам о европском држављанству шири све до ишчезавања? Зашто једном
издвојене принципе и вредности не приписати неком сакраменталном извору
крштења својственом европској историји?

Данашњи либерализам је политички тј. сматра се да се либерална држава

може засновати а да се не темељи на било каквој доктрини добра. Осим тога, као
што смо такође видели, тај либерализам је световни, тј. сматра да либерална (и
демократска) држава нема потребу да се позива на неку верску традицију.

Уставни патриотизам – један од његових поборника – представио га је као

доктрину на основу које грађани осећају да су међусобно повезани приступањем
подељеним вредностима пре него претполитичким традиционалним везама у
којима су државе нације добиле инспирацију за извор политичког уједињења. А
Хабермас, који није творац уставног патриотизма, већ његов главни теоретичар,
овако га је представио једном приликом: „оно што повезује нацију грађана – није
некакав облик првобитне основе, већ унутарсистематски прихваћен контекст
могућег договора.

У случају Европе, уставни патриотизам има за циљ да пружи политичко и

европско држављанство, које треба да буде постнационално и укључујуће,
заштићено од етничких држављанстава, која су, пак, национална и која могу
довести до поделе. Или, другим речима, да се створи европска нација не водећи
рачуна о историјском или претполитичком и европском идентитету. Или, још
другачије речено, ујединити Европу а да се не поставља проблем душе. Значајна
реченица једног научника с обележјем Повеље из Нице резимира добро намере
уставног патриотизма: „Ни Бог, ни Нација, ни Природа, ни Историја, а сви
термини су обавезно написани почетним великим словом, не произилазе из
споразума, самог споразума који је добровољан, неприродан, неутемљен.“

Као што је Хабермас написао: „прогноза, на основу које европски народ

никада неће постојати, била би прихватљива само у случају да уједињујућа снага
народа стварно зависи од претполитичког поверења које је, да тако кажемо,
„наслеђено“, од етничких припадника одређене природне заједнице.“ Будући да
се, код уставног патриотизма, „снага која изражава солидарност народа“ у Европи
не може наследити (јер не постоји европска нација), већ се мора створити (преко
прикладне Повеље подељених политичких принципа), тада ће прогноза о
уједињењу дати позитивне резултате.

Уставни патриотизам настаје у Немачкој на рушевинама нацистичког

национализма, у тренутку када је немачки народ подељен на две немачке државе:
У суштини, проблем се састоји у следећем: како је могуће бити Немац, гајити
немачко национално осећање после Аушвица? Ако се поуздамо у традиционалне
и типичне елементе на којима се заснива, и у Немачкој као и другде, национални
осећај је настао историјски (народ, етничко припадање, судбина...) и ризикује да
понови трагедију скорашње историје. Ако их одбацимо, ризикујемо да изгубимо
идентитет.

Хабермас: „ако су национални симболи изгубили свој утицај, ако је

исконска идентификација са сопственима наслеђем узмакла пред једним
проблематичнијим односом са историјом, ако се све више примећују
дисконтинуитет и ако се не величају континуитети, ако су национални понос и
колективно самопоштовање пречишћени кроз универзалне вредносне путеве,
онда у оквирима у којима је то реално, значи да се показатељи развоја
постнационалног идентитета увећавају.“ И још ово: „само патриотизам који нас
неће удаљити од Запада јесте уставни патриотизам. Права је несрећа што је тек
после и преко Аушвица немачкој културној нацији било омогућено да се повеже
са уставним и универзалистичким принципима утемељеним у убеђењима. Ко
жели због те чињенице да отера нашу срамоту празним фразама попут оне
„опсесија кривицом“, ко жели да позове Немце на конвенционални облик
националног идентитета, уништи једину поуздану основу наше везе са Западом“.

Дакле, Немци више не могу да буду „немци“. По Хабермасу, уставни

патриотизам је једини патриотизам који је Немцима дозвољен. На исти начин, по
његовом миљењу, то је и једини уступак Европљанима у тренутку када одлучују о
уједињењу. Не зато што би требало сви Европљани да прихватају исти смисао
„колективне одговорности“ Немаца, већ зато што би и Европљани, такође, да су
створили сопствени идентитет на истој врсти претполитичких елемената,
ризиковали, управо као и Немци, да забораве прошлост и да је, због тога, понове.

Оци су били образовани. Врхунски политичари, судије, историчари,

уставотворци – познавали су грчку историју, римско право, историју Европе и
Запада. И свакако су били свесни да се из парадокса европског идентитета не
може изаћи осим ако се не нађе извор, корен, специфична европска традиција,
управо хришћанство, за које се и везује Повеља. Ако су га занемарили, то није
било због незнања. Била је то њихова воља. То је веома тужна прича,
интелектуално депримирајућа и толико је пута била испричана да би било згодно
само подсетити на њу у кратким цртама. Све се своди на лажну еквилибристику
потхрањену језиком такође лажним који кружи око ствари с одређеним циљем,
али нема интелектуалне храбрости да ствари назове правим именом.

Као и сваки идентитет, тако и европски, створен је и ствара се на биному

„ми-они“. Смењују се учесници, али логичка структура остаје иста. У Европи
„они“ час значи „пагани“ у периоду варварске најезде, час „неверници“ у време
ратовања са исламом, час „дивљаци“ у периоду географских открића, затим
„фундаменталисти“ у наше време. Али структура, вековима, полази од једне
неизбежне чињенице: још од христијанизације Римског царства па на даље, у
сваком односу са „њима“ – мирном или конфликтном, мисионарском или
освајачком, споразумном или потчињавајућем – „ми“ смо одувек црпели из
хришћанства. Када је у Риму падало Римско царство и папе су заустављале
варваре. У Потјеу (732), у Гранади (1492), у Лепанту (1571), у Бечу (1683) када се
Европа бранила или када се борила против ислама. И на свим другим местима: у
Северној Америци, у Јужној Америци, у Кини, у Индији, Африци, тамо где је
пренето хришћанство. Он је европско место крштења и одатле се развила
европска цивилизација. На почетку беше Јеванђеље.

Релативизам, фундаментализам и питање морала

Централни смисао релативизма је у следећем: „оно што је морално добро у

односу на један морлани оквир може да буде морално лоше у односу на неки
други морални оквир. А ниједан морални оквир објективно нема привилегију да
буде једини“. Из овога даље произилази: не постоји морална истина; не постоји
заједничка скала којом меримо различите вредности; не постоје транскултуралне
вредности; не постоји решење за неспоразуме које би било валидно свуда. И ако
ништа од тога не постоји, онда се ни за један систем вредности процењен изнутра,
што је једина могућа перспектива за процену, не може рећи да је бољи или гори
од неког другог.

Све настаје из неоспорне чињенице плуралитета вредности и незаобилазног

проблема њихове упоредивости: будући да има пуно система вредности и да
различите културе показују да имају различите вредности или различиту
хијерархију истих вредности, постоји ли заједничко мерило да их заједно
проценимо?

Џеферсон: „Не наноси ми никакву штету, то што мој комшија каже да има
двадесет богова или да не постоји ниједан Бог. Не дира ми новчанике, нити ми
ломи ногу“.

Ниједан од четири елемента учења либерализма – универзализам,

индивидуализам, егалитаризам и бољитак – не може да преживи у искушавању
плурализма вредности, па је и либерализам као политичка философија мртав.

Релативизам је неспојив са либерализмом!

 Суштина је у дефинисању вредности наше (европске) културе – а то има
смисла ако постоји намера да се оне цене, бране и сматрају бољим од ругих. Али
релативисти су нас научили да не можемо рећи „бољи од“. А и
мултикултуралисти су у пракси применили ту теорију. Нажалост, друштвена
стварност Европе свети се њиховим поставкама и њиховој политици. На штету
свих.

Фундаментализам јесте ризик сваке религије, пре свега монотеистичке. Ако

постоји један једини Бог, један једини извор јединог спасења, једна једина Књига
која садржи једину истину, онда се отвара простор ка томе да се свака друга
религија сматра лажном, незрелом или митолошком, а њени следбеници
грешницима, неверницима или оптадницима.

Да ли хришћанско одбијање фундаментализма важи такође и за ислам?

Не важи у погледу порекла и ширења исламске вере. Син хришћанског

Бога је учитељ који предводи масе, Алахов пророк је вођа који покреће војску.
Први користи речи и проповед као средства, док други посеже за мачем. Један
ствара Цркву, а други државу. Зато историја ислама, још од његовог настанка, јесте
освајачка, војничка, ратничка и историја прогонитеља. Она показује
фундаменталистичке аспекте који се не могу негирати.

Дијалог између хришћанства и ислама не може бити интеррелигијски већ и

једино само интеркултурални! Такав дијалог не би одлучивао која је вера „права“
или „погрешна“, већ која вера ствара најбоље или најгоре културолошке
последице.