Јован Б.

Душанић

НА СМЕТЛИШТУ (НЕО)ЛИБЕРАЛИЗМА
Дешава се да књиге настану и када нису унапред планиране и буду припремљене без
великих ауторових напора. Истовремено оне су, по правилу, квалитетније и читаније од оних
које се планирају и у стварање којих се утроши неупоредиво више времена. Једна од таквих
је и књига На згаришту (нео)либерализма коју је недавно објавио агилни издавач
ИНФОРМАТИКА АД.
О томе зашто сам био „присиљен“ да књигу припремим читаоци ће да сазнају из
предговора ове књиге. Истовремено, из уводних напомена у раду О стању економске
мисли у Србији, припремљеног за научни скуп Стање и перспективе економске мисли –
утицај економских рецесија у првим деценијама ХХI века није тешко закључити због
чега је наведени рад постао „неподобан“ и (не)очекивано се нашао у „корпи за отпатке“
Научног друштва економиста Србије (НДЕС).

Из предговора књиге
Све су Дрине овог света криве.
И ми их никада не можемо исправити.
Али, ми никада не смемо престати да их исправљамо.
Иво Андрић

Средином 2020. године (поводом мог седамдесетог рођендана) из штампе је

изашло моје Економско трокњижје (ИП Филип Вишњић, Београд). Мислио сам да са
ове три књиге завршим са објављивањем књигa из економске проблематике. Међутим,

1
није прошло много, а „присиљен” сам да објавим књигу која је сада пред читаоцима.
Како је до тога дошло?
Током прошлог лета (16. јула 2020) добио сам позив из НДЕС (Научно друштво
економиста Србије) да учествујем на научном скупу Стање и перспективе економске
мисли – утицај економских рецесија у првим деценијама ХХI века, заказаном за 6.
новембар 2020, а који НДЕС организује са САЕН (Српска академија економских наука)
и Економским факултетом Универзитета у Београду.
Мада сам, по одласку у пензију (2015), најавио да намеравам да се повлачим из
активног учествовања на скуповима НДЕС, предложена тема скупа, те повод за његово
заказивање, били су разлог да учествујем. У року, који су нам из НДЕС одредили,
пријавио сам рад. Касније смо обавештени да, због епидемиолошке ситуације није
могуће одржати скуп, него да радове доставимо у одређеном року, како би их НДЕС
штампао у Зборнику. Благовремено сам доставио рад под називом: О стању економске
мисли у Србији.
(Не)очекивано, 20. јануара 2021, електронском поштом, добио сам следећи допис:
„Поштовани професоре, Са жаљењем Вас обавештавамо да нисмо у могућности да
прихватимо Ваш рад за објављивање у Зборнику, јер се у складу са правилима НДЕС-а
у зборницима не објавјују већ објављени радови. Позивамо Вас да уколико желите
узмете учешће у дискусији када буде промоција зборника и да на њему презентујете
Ваше ставове. С поштовањем, НДЕС.”
Непотписаном колеги (или колегама) из НДЕС које су овако одлучили и мени је
јасан прави разлог због чега су тако поступили, али сам на то навикао. Из НДЕС и
САЕН (раније АЕН – Академија економских наука) добијао сам разне изговоре због чега
моји текстови не могу да буду, у целини или делимично, штампани. Међутим, после
сваког таквог поступка уследила је моја (непланирана) нова књига у којој сам
публиковао „неподобни” текст и тако пробијао „зид” који су ми постављали. Тако ће
бити и сада. Уместо у Зборнику НДЕС, рад ће први пут бити штампан (као уводни) у
овој књизи: На сметлишту неолиберализма – прилог за историју економске мисли у
Србији у прве две деценије ХХI века.

ПРВИ АНТЕРФИЛЕ
„Душанић је један од ретких економиста који није био 'добар' ни старом ни новом
систему, и кога критикују они који су били добри сваком систему. У социјализму су га
критиковали као представника грађанске деснице, док га неолиберали критикују због
дирижистичких ставова и 'левих скретања'. Волео бих да грешим, али ми се често
учини, да када би им околности ишле на руку, нови идеолози би волели да направе
нови Голи оток, ако не физички онда интелектуални, и да тамо сместе своје
неистомишљенике. Душанић би тада вероватно био у 'првом транспорту'. Када смо
разговарали о смислу даљег писања, он ми је са босанским миром говорио да је важно
оставити траг за будућност. Можда ће неке нове генерације извући какву поуку, или
бар видети да нису сви ћутањем или аплаузима испратили Србију на пут без повратка.
Небојша Катић

У књизи после овог уводног текста следи поглавље Криза економске мисли, а
затим девет прилога (мојих текстова у часописима и наступа на научним скуповима)
који пружају јаснију слику о стању економске мисли у Србији тог периода, али сведоче
и шта је чекало оне који нису прихватили доминантни (у западној економској теорији)
неолиберални поглед на економију, који су готово једногласно (некритички) преузели
српски академски економисти.

2
 Доследно сам се залагао за одбацивање тржишног фундаментализма (заснованог
на погрешним претпоставкама о саморегулирајућем тржишту, слободној трговини и
постојаној тежњи појединца за остваривање властите користи) и прихватање идеје
јавног добра, одговарајућој улози државе у привреди, те нераскидивој повезаности
економије и морала. Пут којим сам ишао за мене је био једино могући и сада, после
свега, са задовољством могу да кажем: ипак је вредело!

Уводне напомене спорног рада

Прво те игноришу, онда ти се смеју,
па те нападају и на крају ти побеђујеш.
Махатма Ганди

Поражавајућа је чињеница да НДЕС (заједно са САЕН и Економским

факултетом Универзитета у Београду) са великим (вишедеценијским) закашњењем
организује скуп посвећен стању економске мисли. Осим тога, запрепашћује да се овај
скуп заказује, у невероватно кратком року и у јеку пандемије, а повод је веома бизаран
– један непотписан текст објављен у дневним новинама (Банкрот економске мисли
објављен 8. јуна 2020. у листу Данас). Недопустиво је да смо у економску транзицију
пре две деценије ушли, а да руководство НДЕС није сматрало да за тему својих скупова
(од десетине који су у међувремену одржани) треба да има ово начелно питање – избора
адекватног модела реформисања привреде. Моји више пута понављани предлози на
скуповима НДЕС да је неопходно на ову тему организовати озбиљну расправу били су
игнорисани.
Са економском транзицијом Србија почиње са деценијским закашњењем у односу на
друге постсоцијалистичке земље. Кашњење у економској транзицији Србија је могла и
морала да искористи како би проанализирала искуства других, те избегла њихове
грешке и лутања. Нажалост, то није учињено него су поновљене грешке других
постсоцијалистичких земаља и реформисање српске привреде базирало се на економској
теорији (неокласична економска мисао), стратегији (неолиберална шок терапија) и политици
(Вашингтонски договор).
Овакав модел реформисања постсоцијалистичких привреда, у последњој деценији
ХХ века, показао се изузетно неуспешним у свим државама где је примењиван. Ретке су
биле земље које од почетка нису следиле тај пут (Словенија), а многе су пре (Пољска од
1994) или касније (Русија од 1998) напуштале тај неуспешан модел.
Ма колико тврдња анонимног аутора у дневном листу Данас (да обични људи
слушајући нашу економску струку, реагују с одвратношћу и презиром према економској
науци која им је представљена као пијана скарадна травестија) била паушална, груба
и претерана, у њој ипак постоји зрно истине. Када сам видео из преписке чланова
НДЕС после анонимног писма да ће бити организована расправа, помислио сам да би
било добро да анализирамо колико смо као НДЕС, а још важније колико је сваки од
нас, чланова појединачно, допринео подизању или урушавању угледа професије
академских економиста. Било би то не само сведочанство о нама и времену у коме смо
радили, него би могло да буде и од користи за будуће генерације академских
економиста.
Ипак, прибојавао сам се да ће расправа бити усмерена у другом правцу, како би
се нашао алиби за све оно што смо као академски економисти до сада радили, односно
пропустили да урадимо. То ће одређеном броју наших колега (људима за свако време)
омогућити да елегантно изврше ново пресвлачење (то им неће бити први пут), те да и
даље буду у тренду – сада са новом мејнстрим причом.

3
 Уз позив да узмем активно учешће у овој расправи у прилогу је било
образложење организатора и препоручене теме за расправу. Из тог материјала се може
закључити да питање владајуће неокласичне ортодоксије тек од доба претходне
глобалне економске рецесије (2007–2009) долази у фокус интересовања. На то се додаје
проблем актуелне пандемије (економска рецесија генерисана пандемијом нове болести
КОВИД-19 је атипична, те се може очекивати да ће се примарно отворити питање у
којој мери је економска наука, тачније колико су макроекономски модели успели…), па
се у складу са тим препоручују и теме (као атипична економска рецесија генерисана
пандемијом и мере економске политике за превазилажење – утицај на промене у
економској мисли).
Као да за глобалну економску кризу и за неуспех реформисања српске привреде
није крива погрешна неокласична економска теорија и на њој засноване економске
политике. Преко тога покушава се елегантно прећи и заборавити да је огромна већина
чланова НДЕС некритички прихватила ту владајућу парадигму (зборници радова са
претходних научних скупова НДЕС то одлично илуструју). Међутим, одговорност
академских економиста није била само у томе што су некритички прихватили владајућу
парадигму, него су је својски пропагирали и активно радили (као министри, саветници,
предлагачи законских решења…) да се она у пракси доследно спроводи.
Штавише, у јавности су били медијски експонирани само академски економисти који
су били сагласни са реформама српске привреде које се базирају на владајућој економској
теорији (неокласична економска мисао), стратегији (неолиберална шок терапија) и политици
(Вашингтонски договор). Таква униформност коју су демонстрирале наше колегинице и
колеге имала је негативне последице и на стручњаке из других друштвених наука
(филозофе, социологе, правнике, политикологе), који су поверовали у њихове тврдње. Тек
касније ће се уверити колико је било погрешно све оно што су од њих слушали.

ДРУГИ АНТЕРФИЛЕ
„Највећа заслуга Јована Душанића за српску друштвену науку јесте што је он био међу
оним економистима који је нама, из осталих друштвених наука, објаснио шта се дешава
у српској и светској економији. У том смислу професор Душанић је одиграо пионирску
улогу и када се буде писала историја интелектуалног живота у Србији почетком XXI
века, мислим, да ће он имати значајно место. Професор Душанић остаје као неко ко
може да буде узор и за нас из осталих друштвених наука како се треба упорно борити, и
када си у потпуној мањини и када си врло усамљен у својој струци, све док се не
покаже да си у праву. Да смо сви ми имали другачије ставове на прелому XX и XXI
века, као што је имао професор Душанић, претпостављам да би све било другачије.“
Слободан Антонић

О стању економске науке у Србији, али и у економски најразвијенијим земљама

света, до сада сам детаљно писао и заинтересовани то могу прочитати у Економском
трокњижју које сам доставио. Трокњижје почиње управо поглављем Економска криза
и криза економске науке. Тај део (као и поглавље које следи Економија постмодерне –
Економско трокњижје, књига прва, стр. 15–63) се управо уклапа у тему овога скупа, па
ћу се због тога у овом тексту задржати на одговорности нас академских економиста, па
и НДЕС за неуспех економских реформи у Србији, због тога што смо (без претходне
озбиљније расправе) прихватили модел економске транзиције који се темељио на
погрешној економској теорији. Овај текст представља скромни прилог историји
економске мисли у Србији на прелому ХХ и ХХI века, али и о историјату НДЕС и АЕН.
О одговорности академских економиста у Србији, за неуспех економских
реформи, до сада сам узгредно писао. Очигледно да је она огромна и тешко може

4
служити као утеха чињеница да у овим бурним временима велику одговорност за
урушавање угледа својих професија сносе и интелектуалци у другим друштвеним
наукама. Сматрам да је од изузетне важности да анализирамо које смо кардиналне
грешке чинили како то не бисмо понављали и у будућности. Од тога је, можда, важније
да то остане забележено за будуће генерације академских економиста, који ће моћи да
уче и на нашим грешкама.

* * *
На крају напомињен да испод дописа НДЕС нису потписани (као што је уобичајено)
председник или извршни секретар, а у њему не пише ко је одлучио да мој рад заврши у
„корпи за отпатке“ НДЕС. Међутим, упркос свему, желео бих да се захвалим колеги
или колегама који су о томе одлучили јер су ме „присилили“ да припремим и објавим
књигу која ће сигурно бити читанија од Зборника радова НДЕС, а надам се (уз књигу
Економија постмодерне) и најчитаније моја дело из области економије.

ОБЈАВЉЕНО У НОВОМ БРОЈУ НЕДЕЉНИКА ПЕЧАТ