Bogorodičina džamija u Parizu: 2048.

godina

Jelena Čudinova

Naslov originala:

Мечеть Парижской Богоматери: 2048 год

Prevela s ruskog:

Ljubinka Milinčić
Priznanja i zahvalnice

Zahvalјujemo se

Zatvorenom akcionarskom društvu YUGOS

iz Voronježa za pomoć

u objavlјivanju ove knjige

 PROLOG

Do svoje dvanaeste godine Sonja je volela Englesku čiju su kaldrmu sada dodirivali
đonovi njenih patika. Od dvanaeste do trinaeste, nije volela ništa i nikoga – čak ni tatu za koga se
ispostavilo da nije nikakav čarobnjak – ona je plakala, vrištala, zvala, a on ipak nije dolazio, nije
žurio da je podigne na ruke, odnese odavde, kući, da žestoko kazni njih. Ranije je on mogao sve,
zatrpavao je njenu sobu klonovima Barbike obučenim u najraznovrsniju garderobu, koje ona sad
nije mogla da vidi očima, kupovao joj je srednjevekovnu seriju „lego", koju je obožavala; obećao
joj je da će je odvesti u Englesku na školski raspust, spasavao ju je od nevolјa u školi i od
svakodnevnih neprilika, a kada je počeo pravi košmar, ispostavilo se da nije svemoguć. Bilo je
potrebno da prođe još godinu dana da oprosti tati i zavoli ga ponovo. Zato je morala da odraste,
da sasvim odraste, da sama ugasi poslednje odbleske dečje realnosti u kojoj je tata bio veći i jači
od svih. Drugačije nikako ne bi uspela da oprosti svom opu koji nije ni za šta bio kriv i koji je
tako brzo prestao da bude mlad i lep.
Otac je stajao u gomili pored Sonje, grleći je oko ramena, pa je mopao da se malo nagne
nadesno. Poslednjih godina Sonja skoro nije rasla. Kad joj je bilo dvanaest, porasla je do metar i
čerdeset osam santimetara što je obećavalo da će rasti dalјe, ako ne do top–modela, onda sigurno
do metar i šezdeset pet, koliko je bila visoka njena mama. Sada joj je bilo petnaest i bila je visoka
metar i pedeset. Vitaminska pakovanja svih duginih boja nisu previše pomagala. Otac je gledao
kako se Sonja, skakućući, isteže na prste, da ne propusti iza leđa bučne i vesele lјude s video
kamerama, doterane, bogate lјude s crnim šarama mikrofona koji čekaju trenutak kada će se vrata
na vrhu širokih stepenica otvoriti. Sonju nisu pustili unutra.
Kako je želeo da je odvede dalјe odavde, od ovog biserno–sivog, optočenog zelenim
plišanim travnjakom, gracioznog, ctarinskog trga koji je nekad ukrašavao stranice Sonjinih prvih
udžbenika engleskog jezika. On ju je učio engleskom jeziku, otkidao po pola sata, ne baš od
biznisa, naravno, ali od sna sigurno. Može i skupi profesor da je nauči da govori strani jezik, ali
da ga voli, da sama želi da nauči gramatiku – ne, za to su svi profesori slabi. Oni su na redu posle,
da šlifuju, produblјuju. Naravno, ćerka je morala da nauči engleski bolјe nego što on zna, njegovi
roditelјi nisu mogli ni da pomisle da će njihovo dete videti Englesku. A on je sasvim siguran da
Sonja, ne samo što će videti veselu zemlјu mnogo puta, nego i da će moći, ako poželi, da ima u
njoj starinsku kuću usred bogatog vrta, s tjudorskim krstovima od brvana ili s respektabilnom
georgijanskom fasadom već kako poželi. On za nju radi, i radi toliko da ne stiže da zapazi one
radosti koje je novac u stanju da pruži. Ali sada Sonja neće živeti u Engleskoj, teško da će čak i
poželeti da ikad više ovde dođe. On nema pravo da je odvede dalјe, ali bolјe bi bilo da je sad
nema ovde, da očima suženim u ledene pukotine ne gleda sunarodnike – i Ruse, i Jevreje – što je
još uvredlјivije, mada on već odavno nije s njima iste krvi, sad su mu rod samo oni Jevreji koji
mu nisu sunarodnici. U svakom slučaju, za sada. Kako je često razmišlјao da proda biznis, uzme
Sonjicu za ruku i ode na kraj sveta. Možda tamo i nije najmirnije, ali tamo će biti spokojnija,
pogotovu kad za tri godine pođe u armiju kao sve tamošnje devojke. Ali, da li će je primiti u
vojsku? Dobro pitanje. Ne, bolјe da ostane kod kuće, nešto je i ovde počelo da se menja, sve je
bolјe. Na šta on to misli, nije važno na šta, važno je jedno: on nema pravo da je odvede odavde,
daleko od tih lica, pa ona ih sve zna, ona na televiziji uvek gleda novosti, a ne muzičke kanale.
Sonja ih je zaista znala sve, mada ih nikad, čak ni na televiziji, nije videla sve u jednoj
gomili. Okupili su se, pod gladnim okom kamere, uzbuđeni, kao navijači posle fudbalske
utakmice. Evo ovaj koji se primakao ovde na prvi zvižduk, deputat sa selјačkom fizionomijom,
koji je jedno vreme pokušavao da u predizbornoj trci zaigra na kartu svog selјačkog imena: čas
zajedno sa šarulјama, ili s „mamom“ u staromodnom starom kaputu i s maramom od kozje vune.
Pričaju da je, kad je Sonja bila mala, bio mnogo gori i da je oplјačkao stotine njenih vršnjaka iz
dečjih domova. Zaposleni u ambadsadi u Americi celu noć su pakovali humanitarnu pomoć da
napune prazan avion koji je putovao o državnom trošku sa samo jednim putnikom. Ali ujutru je
deputat izbacio kutije još na aerodromu – hteo je da preveze canitarije za svoju kuću koju je
upravo kupio u okolini grada. Kažu da je o tome čak pisano i u novinama, ali on je ipak ostao
deputat. „Naša deca ne treba da primaju poklone iz inostranstva!“ – rekao je na televiziji kad su
mu novinari dosadili pitanjima. Ovde je doleteo da proveri kakva je zatvorska ćelija, da li u njoj
postoji sav potrebni komfor. „Dobro je, sve je sasvim dobro uređeno, ovde je tuš, ovde je
televizor“ – ispričao je novinarima, pomagao je svoje uboge reči rukama – pokazivao je gde šta
stoji.
A, evo, ova visoka mršava žena s modernom frizurom i sedom kosom, ona je upravo
novinarka. Samo sad ne pravi ni s kim intervju. Ona ga daje. Po stoti put priča kako je sedela u
drvenom toaletu, a vojnici su se prikradali otpozadi, iz iskopane jame, i ispričali joj kako oni ne
žele da ratuju ali moraju jer se boje rukovodilaca. A njih se uopšte ne treba bojati, oni su dobri. A
Kolјa, koji je nedelјu dana proveo sa Sonjom u jednom podrumu, Kolјa ni za šta ne bi puzio
ispod tog toaleta. On uopšte nije ličio ni na kakvog heroja, pre je izgledao kao učenik starijih
razreda koji je obukao veliku vojničku uniformu. Sonju je nazivao sestricom i pokušao da je
nauči da po sećanju igra „civilizacije” bez kompjutera, uvežbao ju je još pre hapšenja. „Kolјa, ti
zaista tako veruješ u Boga?“ – nije izdržala Sonja kad je saznala u čemu je stvar. „Oh, sestrice,
voleo bih, – Kolјa je propustio kroz prste lančić o koji je visio krst. – Išao sam jednom s
momcima na Uskrs, da gledam noćnu liturgiju. Lepo je, naravno. A krst mi je tetka stavila pred
odlazak. Rekla je da će me on čuvati. Ali, kao što vidiš, nije me cačuvao”. – „Onda, zašto?” –
„Zato, sestrice, što ako oni traže da ga sam skinem, znači, ne treba da ga skidam. Znači, u njemu
je više smisla nego što sam mislio onda kad sam bio srećna budala. Ne možeš sad da izmisliš
katapult, a i matematika je odavno izmišlјena!“ A onda Kolјu... A za cvoje sedenje u toaletu
novinarka je dobila nagradu, čak ako niko i nije uopšte ni puzio ispod njega.
A pored nje... to je takođe novinar, ali Sonja ga nije viđala na televiziji. Liči na patulјka,
na dečaka s previše velikom glavom. On se često snimao s njima video kamerom. O, kako Sonja
sad mrzi te kamere! Onu što je bila kod kuće, tata je bacio pravo u đubre, na radost nekome ko ne
zna da u video kameri nema ničeg dobrog. A onima pod nogama je prijatno, oni se ionako trude
da u svakom trenutku upadnu u kadar. Tako puzi prema teleobjektivu neverovatno debela tetka
koja liči na naduvenu žabu. Druga bi se stidela da se slika tako debela, ali ta se, kao što Sonja, ko
zna otkud zna, neverovatno dopada sama sebi onakva kakva jeste: debela, s tri podbratka, s
masnim kestenjastim šiškama koje padaju na naočari. Ima naočari s debelim plastičnim okvirima,
a delikatni starčić je pridržava za lakat. U drugoj ruci starac drži očigledno namerno pocepani
koferčić staromodnog oblika. Lice pošteno i produhovlјeno. Sako mu je udobno pao na kolena –
dobri deka kome u susret trče unuci. Kada su predstavnici jedne od mnogobrojnih društvenih
organizacija čiji naziv Sonja ne uspeva da zapamti, organizovali njegov susret s devojkom,
zadremao je dok je ona pričala. On je takođe ovde, a i kako bi bez njega.
Vrata se otvaraju, kroz gomilu prolazi talas. Sonja ne čuje reči koje neko uzvikuje, ali one
nisu ni potrebne. Glumica koja ide pod ruku s elegantnim zgodnim lepotanom, blista. Nјena ruka
u zelenoj rukavici dodiruje lјubičaste usne i deli polјupce. Desetine polјubaca. Starčić aplaudira,
aplaudira debela žena, aplaudira patulјak, aplaudira novinarka, aplaudira deputat. Kamere se
kreću, mikrofoni idu napred. Glumičin pratilac ne pokazuje zadovolјstvo tako javno, samo se
osmehuje u kicoški podsečenu bradu, u podbrijane brkove. Uostalom, njemu je prijatno da bude u
centru pažnje, i on je pomalo glumac.
– Tata, – šapuće Sonja – oni su pobedili, čuješ, oni su pobedili!
– Dušo, mi smo to znali i ranije, – otac pokušava da pritisne njeno lice na grudi, ali Sonja
izviruje da gleda. – Da nisu kuplјeni, oni bi te pustili da svedočiš.
Glumici je vruće, raskopčava mantil i silazi stepenicama. Osvežavajući vetrić talasa njenu
kosu osvetlјenu tako da izgleda kao da je boje limunove kore. (Avaj, samo mladost može sebi da
dozvoli da bude obučena neformalno). Ona ne ceni previše tu gomilu koja udara dlanovima,
mada će im se posle nekoliko koraka baciti u zagrlјaj. Sve je to, ako ćemo pošteno, druga klasa,
ma kako izgledala pred civilizovanim društvom. To su sve jučerašnji sovjeti, a ne ponosni
izabranici, rođeni u kolevci liberalnih vrednosti. I nisu se oni tek tako borili za slobodu njenog
pratioca, o čiju ruku joj je tako prijatno da se sada opire, nego su zarađivali novac, razumlјivo, ne
njihov lični, ali ipak, on je domaćin, a oni su komšije. Samo po cebi, njih čak ne treba ni
upoređivati s njom koja je branila pravdu i ...lјubav. To se, kao, drži u tajnosti, ali svi znaju...
kako joj je prijatno sada da oseća da njeno telo izbodeno injekcijama hormona, prošiveno zlatnim
nitima, deset puta prekrojeno, ali ipak izdajnički uvelo, izaziva strast kod toga spolјa tako
civilizovanog, ali tako grubo, tako fantastično brutalnog muškarca. Ako, naravno... Ona potiskuje
u sebi neprijatno predosećanje. Naravno, ona se njemu dopada, ona ga je očarala, potresla, takvih
kao što je ona nema u njegovoj zemlјi pokornih žena koje pod gomilom ružne odeće skrivaju sve
što se može sakriti. A ako je nešto od svega što su ti ruski okupatori hteli da iskažu na sudu,
istina, onda su oni sami krivi. Zašto ratuju s malim ponosnim narodom, sa slobodolјubivom
decom divlјih planina... Nјihova istorijska krivica je tako velika da se postavlјa pitanje treba li se
čuditi nekakvim pojedinačnim slučajevima surovosti? Žena odbacuje dosadnu misao, možda zato
što ne želi da prizna sebi da je u stvari fizički uzbuđuju podozrenja i istinitost nekih optužbi
podignutih protiv nje.
Dakle, lјubav je pobedila. Šta da se radi, danas će joj se on zahvaliti, tako se hrabro za
njega borila. Izgledala je kao pravi heroj sopstvenih filmova. Uzgred, to uopšte nije bila loša
reklamna akcija, jer njoj, na žalost, sada treba reklama. Ne, dalјe od nje, dalјe sve prlјave misli,
danas je predivan dan, dan njihove pobede!
Još korak do zagrlјaja – i glumica se odjednom spotakla na stepenicama. Nјen rasejani,
sjajan pogled sudara se s pogledom tamnokose devojčice u beloj vetrovci i tamno roze
pantalonama, koja stoji u gomili. Devojčici je oko trinaest godina, ne više, ali očigledno, nije
njena obožavatelјka. Gleda je vrlo čudno, teško da je došla da uzme autogram. Oči su skuplјene,
ali ne od kratkovidosti, pogled oštar, kao komadići tamnog leda. Odjednom glumici postaje
strašno hladno i ona se zamotava u krzno.
Devojčica u nemoćnom gnevu steže pesnice. Prsti se urezuju u dlanove – pet prstiju desne
ruke i tri prsta leve. Dva nedostaju – oni su bili odstrelјeni pred video kamerom, da bi otac
trgovac brže sakupio novac za otkup deteta.
 GLAVA 1

Poslednji šoping Zejnabe

Ežen Olivije išao je Jelisejskim polјima brzim korakom, toliko brzim koliko mu je to
dopuštala njegova neudobna odeća. (Zavisi kako se gleda, u određenom smislu ništa udobnije se
ne može zamisliti). On ni u kom slučaju nije bežao, čovek koji beži samo privlači na sebe pažnju,
ali njegov korak je bio brži od trčanja. U svakom sličaju, malo koji trkač može da trči bez
prestanka šest sati, a osamnaestogodišnji Ežen Olivije mogao je bez zaustavlјanja da na taj način
obiđe ceo Pariz. Činilo se da je upravo prošao kroz Luksemburški park, a već je i most Invalidi
pozadi, i Jelisejska polјa svetlucaju i zdesna i sleva staklima izloga prodavnica, ili kao slepi
žmirkaju pokrivenim prozorima kuća za stanovanje. Ali takvih kuća nema mnogo na Jelisejskim
polјima, više je prodavnica, sličnih onoj kojoj se već približio.
Zejnab je krenula iz kuće pešice. Ona nikad u životu nije čula reč „impresionizam“,
pogotovu kao žena iz dobre porodice, nije mogla da vidi platna ili reprodukcije tih nepotrebnih
slikara, čak ni ona koja su ostala. Zato ta igra zlatnog i plavog svetla u kojoj se u sunčano podne
ranog proleća kupao Pariz, jedva da je mogla da privuče njenu maštu. Međutim, slab vetar gonio
je po Seni srebrnu, olovnu, pepelјastu ribu, srebrila su se bela stabla platana, zlatne vatrice plesale
su po svemu što je iole moglo da daje odblesak, siluete dalekih zgrada krile su se u bisernoj
izmaglici. Ipak, da je lepo vreme ostavlјalo Zejnab potpuno ravnodušnom, ona bi krenula kolima
u šoping, ne bi ga povezala sa šetnjom. Smešna reč „šoping", stara, iz lingva evra. Ili čak iz
lingva franka? Uostalom, nije važno, važno je da joj muž nije ograničavao sredstva za to. U
ženskom odelјenju velike robne kuće na Jelisejskim polјima biće danas modna revija.
Nije, naravno, sasvim u redu da ide sama u prodavnice, ali čak i religiozna straža zatvara
oči na to što se pravilo redovno narušava u najbogatijim kvartovima i u najsiromašnijim. Sa
sirotinjom je jasno – svi muškarci iz porodice moraju da rade dok žene jure okolo, od jedne do
druge prodavnice, da pronađu jevtniji komad ovčetine. Ako makar jedan muškarac, umesto da
zarađuje, počne da gubi vreme poštujući religiozna pravila, komad mesa će biti suviše mali. A s
bogatim četvrtima je malo drugačije. Ako se ne sme ni najmanje narušavati ono što obavezno
moraju da ispunjavaju drugi, kakvo je onda zadovolјstvo biti uticajan čovek? Čak i religiozna
straža razume te finese i ne daje popust običnim lјudima – koji nisu sirotinja i koji nisu na
visokim položajima.
Naravno, ne treba preterivati. Evo, na primer, Zejnab je krenula u kupovinu sama, ali
kadija Malik će potom doći po nju u prodavnicu, može se smatrati da je ona prosto pošla da
sretne muža. Prešla je samo od obale Orsi preko mosta Emirati, i evo je već na Jelisejskim
polјima.
Na raskrsnici kod ulice Usami, Zejnab je nerado propustila ženu, sudeći po svemu, veoma
mladu, koja ju je dodirnula laktom. Kuda tako žuri po ovako lepom vremenu, nespretnjakovićka!
I hod joj je tako ružan: skakuće kao ždrebe. Nimalo ženstven hod.
Razmišlјajući o hodu te osobe, Zejnab se zaustavila: pred njom kao da je odjednom
izrasla raskošna prodavnica koja takođe nije stajala u mestu, već lagano plivala prema ženi na
talasu dokone gomile. Po staklima izloga jurile su prozračne duge skrećući pažnju na ono od čega
je ionako bilo teško odvojiti požudni pogled: na trodelna odela od meke crne vune, na svetla
odela od svilenkastog lana za odmor na moru, na snežno bela od svilenog puplina i tankog platna,
na šarene polo košulјe, na kašmirske kapute, na cipele s kožnim đonovima (a pored njih savijeni
rogovi od slonove kosti), na cipele šivene od safijana, na kopče i igle za kravate, na kravate ručne
izrade, na teške narukvice švajcarskih satova, na prstenje i rukavice, na štapove s rezbarijama i
inkrustracijama, na sve što se samo može poželeti u životu muškarca.
Žensko odelјenje, razume se, nije ništa izložilo: tonirana stakla samo su odražavala ulicu.
Ali tamo, u njihovoj tajanstvenoj tami, kao u Ali Babinoj pećini, kriju se mnogo interesantnije
dragocenosti. Ipak Zejnab im ne žuri u susret kao obično, sada uživa u lepom vremenu. Kad bude
završila, moraće da telefonira Maliku na mobilni. A s njim će gledati lepote prolećnog dana kroz
zatvoren prozor mercedesa. Stakla na automobilu, naravno, tonirana su, gledaj koliko ti duša želi,
niko ti se neće okrenuti i nasmešiti. Dobro, prošetaće još petnaestak minuta, propustiće, u
krajnjem slučaju, par modela na reviji.
Kako je lepo! Danas je ne nervira čak ni sirotinja koja po navici cvili nad svojim
zdelicama za dobrovolјne priloge. Ne nervira je čak ni prodoran zvižduk i glasni krici dece koja
se igraju. Meka pita beli se u rukama prodavca, i u trenutku prelazi u ruke kupca. Blista rastresiti
kus–kus koji skače iz kotla u papirne vrećice. Muve želјno kruže iznad baklave i rahat–lokuma,
posetioci uličnih kafea bez žurbe ispijaju vpeli crni napitak naizmenično s ledenom vodom. Kako
su Jelisejska polјa lepa u proleće!
A narod nešto žuri prema Trijumfalnoj kapiji. Zanimlјivo, šta bi se to moglo tamo desiti?
Ežen Olivije se tako naglo zaustavio ispod neonske reklame robne kuće da samo što nije
oborio jednu debelјucu. Loše je, veoma loše! Stigao je najmanje pola sata ranije čak ako uzme u
obzir i vreme koje je planirao kao rezervu. Ali to je samo pola nevolјe, može prosto da se prošeta
do Trijumfalne kapije. Loše je drugo – nije dobro izračunao vreme. Onaj ko stiže ranije, može i
da zakasni. Sevazmiu se uvek i svuda pojavlјuje tačno u minut.
Nekad davno, kažu, do Trijumfalne kapije moglo se doći samo kroz podzemni prolaz, ali
tada je u Parizu bilo znatno više automobila. Otkad Ežen Olivije zna za sebe, trg oko Trijumfalne
kapije bio je pešačka zona za narodna veselјa. A sad su, izgleda, počeli nešto da grade? Oko
Kapije, na jednakim rastojanjima jedan od drugog, postavlјeno je desetak metalnih kontejnera
sličnih onima koji se koriste za đubre. Kontejner zdesna bio je do vrha napunjen kamenjem, a
pored istog takvog s leve strane, stajao je mali kamion s prikolicom.
Jedan automobil je, ne žureći, išao po pešačkom trgu, policijski, zelene boje, s prikolicom
za prevoz zatvorenika. Ežen Olivije je postao oprezan – i odmah ga je nevidlјivi statističar koji je
stalno živeo negde u njemu, opomenuo da nije u pravu: danas njega ne treba da se tiče ništa
neobično. Ma šta se desilo, on treba camo da misli na naređenje. On uopšte nije radoznao, samo
se pravi kako bi nekako skratio vreme.
Ežen Olivije je usmerio pažnju na zadnja rešetkasta vrata automobila koji se kroz gužvu
kretao brzinom kornjače. Iza njih se nalazio čovek. Zeleni pikap je ukočio. Zašto su tog jadnika
dovezli ovde? Pa tu nema ni zatvora ni cyda!
Tek sada je zapazio sveže plakate zaleplјene po zidovima Kapije i na okruglim stubovima
za reklame. O, što ne voli da čita te crve od njihovih slova! Pa i ne mora, jer je Arapin koji sedi
na klupi, upravo otvorio jedan plakat i sprema se da čita naglas gomili okuplјene dece i žena. Da
se i ja pretvaram da sam nepismen, pomislio je Ežen Olivije, gurajući se kroz gomilu.
„Narušavao je obaveze koje je sam potpisao pri stupanju na pocao”, – čitao je Arapin,
osmehujući se.
– Kako to da shvatimo, gospodine Husein? – pitala je visoka žena u plavom čadoru. –
Nerazumlјivo je rečeno!
– Kaurin[1] je obećao, tetka Marjam, da će svo grožđe koje rodi na njegovoj zemlјi
predavati fabrici za pravlјenje suvog voća, – snishodlјivo je objasnio Arapin. A davao je lažne
podatke. Otpisivao je na kalo, kao – smrzlo se. A u stvari je skrivao grožđe. Možeš da zamisliš
zašto.
– Hije valјda pravio vino? Ah, skot! — tetka je plјesnula rukama.
– Pas!
– Neverni pas!
– Sad će mu pokazati vino! Pas! – vikala su deca.
Policajci su izvodili uhapšenog iz kola. Ispostavilo se da je to starac, ali, još mlad starac,
pun snage, sudeći po xodu i još svežem, pocrnelom licu, mršav ali žilav, s gvozdenim mišićima
koji su se nazirali ispod flanelske košulјe. Vrećasti kombinezon od teksasa bio je toliko izbledeo
da je izgledao skoro beo, a sivi kačket je toliko izgoreo na suncu da je teško bilo nazreti reklamu
nekih odavno zabranjenih sportskih takmičenja. Selјak, bilo je jasno na prvi pogled, čak da se i
nije znalo da je vinogradar. Ipak, kuda ga vode? Ka nekom bezveznom betonskom stubu koji je
postavlјen ispod luka Kapije. Još nedavno njega tu nije bilo.
– Kjamran, ej, Kjamran, sad će da počne! – Dečak u šarenoj košulјi, očigledno naduvan,
krenuo je prema metalnoj kutiji i počeo da uzima rukama jedan, dva, nekoliko kamenova veličine
dobre jabuke. Možda je stvarno mislio da su jabuke? Oči su mu potpuno bele.
Pridržavajući kamenje levom rukom na grudima, dečak je desnom nastavio da uzima još.
Nespretno se nagnuo i kamen mu je pao na nogu. Umesto da vrisne od bola, kao da je nešto čuo,
on se tiho osmehnuo.
– Pusti, već si nakupio dovolјno! – Tetka u plavom, obišavši dečaka, podigla je nabore
svog čadora kao kecelјu i počela da u nju ubacuje kamenje.
Iza nje su već žurili da napune džepove još dva dečaka, mlađi, debelјko, držao je cigaretu
u zubima da bi oslobodio ruke, tu je bila i sasvim mala devojčica otkrivenog lica.
Nisu valјda svi drogirani?
Ežen Olivije je od dvanaeste godine smatrao sebe vojnikom, i strogo govoreći, to je i bio.
Upravo zato se nije bojao da pošteno shvati ono što bi neko drugi pokušavao da opiše
neodređenim rečima: uplašio se.
Odgonetka je bila kao lopta koja neće da upadne u mrežu. Bila je toliko jasna, toliko
prosta, da je on video, ali ipak nije uspeo da shvati. Smiri se, slabiću. Moraš da dođeš sebi... On
prosto ne želi da shvati. To je nemoguće.
Zejnab se kolebala. Ona je takođe htela da uzme kamenje, dlanove će posle obrisati
vlažnom mirišlјavom maramicom kakve uvek nosi sa sobom, ali šta će biti s manikirom? Žao joj
je, juče je namazala nokte ovim lepim lakom! Mogli bi, uostalom, da uvaženim lјudima, za
novac, daju nešto zgodnije. Ili da su bar to kamenje zavili u čist celofan. Muž je u pravu, kamče
da se uveća socijalna pomoć, žale se da nema posla, a kad treba malo da se potrude da zarade,
misle samo kako da se zabave. Zašto sad ona mora ili da se ograničava, ili da se ponaša isto kao
ona sirotica u zakrplјenom plavom čadoru?
Ali sirotica kojoj, ako ćemo pravo, i nije mesto u tom fensi rejonu, tako se dobro snabdela
kamenjem, da Zejnab nije izdržala. Nek propadne manikir, na kraju krajeva, u toaletu prodavnice
može da ga popravi, a sutra će ionako ponovo doći manikirka.
Policajci su već vadili specijalne lisice da prikuju starca za stub. Ežen Olivije je, naravno,
već shvatio sve, shvatio je pre nego što je naterao sebe da ponovo oslušne gomilu. Sasvim miran,
zar je malo toga video za svojih osamnaest godina, stajao je na tridesetak koraka od osuđenog
kad se odjednom dogodilo još nešto čudno.
Otrgnuvši silom ruku koja je već bila okrenuta na leđa (kapa je sletela s njegove glave, i
kosu, pola sedu, pola smeđu, mrsio je laki vetar), selјak je odjednom podigao bradu, i kao da je s
dostojanstvom klimnuo sebi glavom, prineo ruku s lisicama čelu, lagano ga dodirnuo prstima,
lagano spustio ruku niže, do stomaka, od njega na levo rame, od levog na desno.
Starac se prekrstio!
To kao da je poslužilo kao signal. Policajci su jedva uspeli da prikuju selјaka za stub, i
pobegli s prilično uplašenim izrazima lica.
– Besmilaaa!!!
Nekoliko kamenova je prošišalo pored, zatim je jedan udario u obraz, skliznuo naniže,
ostavlјajući za sobom krv. Dalјe se više ništa nije moglo razaznati, lјudi su vikali, zviždali,
smejali se, kamenje je letelo kao kiša, padalo kao grad po asfaltu.
– Inšalaa–a a!!!
– Smrt kafiru!
– Smrt psu!
– Smrt vinaru!
– Cybxanalaaax![13]
Ežen Olivije je odjednom primetio dečaka ne starijeg od tri godine, u čupavom belom
odelcetu, sa svetlim kestenjastim loknicama, koji se sigurno kretao na punačkim nožicama – u
njegovim ručicama je bio kamen.
– A ti, šta, čuvaš dlanove? – Momak u crnoj košulјi, naizgled manje pijan od drugih,
prišao je Eženu Olivijeu. Bepovatno je bio jedan od dobrovolјaca religiozne straže. Treba da se
skloni, dok nije kasno.
Orgijanje gomile nije trajalo više od petnaest minuta i utišalo se vrlo brzo. Okrvavlјeno
telo bespomoćno je visilo na lancima. Kamenja je bilo do kolena. Najverovatnije je umro pre
nego što je kamenje prestalo da leti.
Zejnab je brisala dlanove maramicom koja je mirisala na jasmin. Jedan nokat je ipak
slomila, ali manikirka će moći oprezno da nalepi komadić plastike, ispod laka se neće videti.
Ežen Olivije je tiho iskliznuo iz gomile. Još jedna slika njihovog života, samo još jedna
od desetina drugih. Još jedna smrt, jedna od hilјada smrti. No, i šta je tu tako neobično?
Sve dok su živi francuski vinogradi, biće i vinara, biće crnog tržišta. A ne mogu da ih
poseku zato što mnogo vole suvo grožđe, izgleda da ni jedno jelo bez njega ne mogu da spreme. I
sve dok postoji crno tržište, oni će loviti trgovce vinom i proizvođače vina, mučiće ih do smrti,
javno, po svim zakonima šerijata. Ipak, nešto ga je fasciniralo, nešto veoma važno. Zar to nije
onaj veličanstveni znak krsta, široki zamah, pet prstiju koji su se pretvorili u simbol pet Hristovih
rana. Zar još ima onih koji veruju? Pa prošlo je već dvadeset godina otkad je odslužena poslednje
misa!
Ežen Olivije nije verovao u Boga, za to su postojali porodični razlozi. Porodica Levek
koja je dobrih desetak pokolenja stanovala u kući u tihom Versaju, bila je ranije vlastodržačka.
„Mi smo, naravno, novcekrati, – govorio je deda Patris koji je imao oštar jezik i koga Ežen
Olivije nije nikad video. Druga vlast u republici ne postoji. Ali vaš Bik, je u svakom slučaju,
aristokratski. Liberali pokazuju svju oštroumnost – trostruko obezbeđenje i elektronika, kao u
CIA – a zbog čega? Da u salu gde stotinu tinejdžera skače uz rep muziku, ne bi prodro i sto prvi
koga nema na spisku. Samo nek se smeju. Smisao tržišta je bračni. Mladi novac neće pomešati
svoju krv s našom, makar da je i veći od nas. Blesavo! Šta su njhovi milioni pored naših hilјada?
Ako se neko od naših spotakne, y pomoć će mu se pružiti hilјade ruku. A ako se to desi njihovom
– pružiće se stotine nogu da ga zakopaju što dublјe. I Vespazijan je bio glup – novac ipak ima
miris. A prvobitni krupni kapital – on još i smrdi. Novac s pristojnim mirisom raste lagano. Da,
samo dve stvari mogu da oblagorode novac. Prva je vreme. Novac, kao dobro vino, treba da
odstoji. Druga – tradicija. Bez vlasti tradicije nad sobom, mi smo – niko.“
 I porodica Levek imala je svoju tradiciju. Treba priznati da je među ženama bilo
monahinja, ali ne suviše često. Muškarci su išli u sveštenike sasvim retko – bilo je suviše
radničko–selјačkih gena u njima. Ipak, iz pokolenja u pokolenje glava porodice, obučena u stihar
preko trodelnog odela, služio je na prazničnim misama u Notrdamu. Leveki su bili nasledni
ministranti Notrdama[2]. Ta privilegija ih nije jevtino koštala. Uvek su davali prilog za
restauraciju, za dobročinstvo, za oblačenje sveštenika. To je takođe bilo tradicija.
Pra–pradeda, Antoan Filip, bio je ministrant za vreme Drugog Vatikana[3]. Mnogi davni
poznanici, ne jedno pokolenje, otišli su tada, sedamdesetih godina prošlog veka, u
sedevakantiste[14] na čijem je čelu bio monsinjor Marsel Lefevr[4]. Ljudi tradicionalne orijentacije,
čak i ne previše pobožni, nisu mogli da se pomire s „demokratizacijom“ mise i s proterivanjem
latinskog, s ukidanjem starih oltara. Došlo je do raskola, mnogi, veoma mnogi su tada napustili
crkvu. Ali ne i Leveki. Mada ih je više nego druge bolelo Novus Ordo[5]. Razlog koji je naterao
Leveke da ostanu u krilu „obnovlјene“ Katoličke crkve, bio je prost i zvao se Notrdam. Nisu
mogli da odbace svetinju kao što se ne može odbaciti stari drug u nevolјi. I Antoan Filip je trpeo
zajedno s crkvom. Trpeo je petnaestominutnu „misu“, sveštenika koji je stajao, ne licem prema
Gospodu, već prema narodu, trpeo kad su se razdavali u ruke Sveti Darovi[6]. Trpela je cela
porodica – sa zavišću su posmatrali videozapise „raskolničkih“ liturgija koje su dobijali od
prijatelјa. „Mi možemo da napustimo moderniste, – govorio im je Antoan Filip, – ali Crkva,
Crkva to ne može“.
Poslednji ministrant Notrdama bio je upravo Patris. Deda je imao nešto više od pedeset
godina kada su vahabiti provalili u crkvu i počeli da ruše skulpture i krstove. Sveštenik koji je
služio tog dana, na brzinu je u riznici skinuo najlonski ogrtač što je predstavlјao rizu, obučen
preko albe[7]; zapravo na crvenu tkaninu bio je prikačen beli okovratnik, sa strane su bili
zakopčani beli narukavnici. Ali tkanina je bila crvena, proslavlјao se dan mučenika. Sveštenik
nije želeo da postane mučenik, odbacio je odeću, iz plave košulјe izvadio beli okovratnik i izašao
iz riznice, žureći prema izlazu. Niko ga nije zadržavao. Sva pažnja bila je usmerena na Patrisa
Leveka koji je stao ispred njih sa smešnim oružjem u rukama – kukom kojom je obično
popravlјao visoko postavlјene zavese. Dvojicu ili trojicu je udario po glavi, neke odbacio
ubodima kuke. Borba nije trajala više od nekoliko minuta, a zatim je deda pao, vrata prerezanog
od uva do uva, i okrvavio podnožje Bogorodice, one koja je, kažu, pružala Mladencu kameni
lјilјan. (Sada, kad su već statue razbijene, ne može se raspoznati da li je Mladenac zaista pružao
ručice prema cvetu Francuske, ili je to napravlјeno kasnije, da bi izgledalo lepše).
Dečje godine Ežena Olivijea obeležila je ta slika: ministrant koji umire vodeći besmislenu
borbu 3a Notrdam, i sveštenik koji bežeći, drhtavim prstima, vadi beli plastični okovratnik, da bi
kasnije bacio pod noge opasnu plastiku – zajedno ca zvanjem.
Ežen Olivije nije mogao sebi da objasni zašto ga ne ispunjava tuga zbog dedine smrti, već
svaku njegovu misao o Bogu prati samo lјutita misao o svešteniku izdajniku? Ne, zar Bog
postoji? Postoje samo đavoli, za te đavole postoji kazna. Ruka je nesvesno napipala tajni džep
našiven na blesavu odeću. To je jedino u šta on veruje.
Prijatno uzbuđena Zejnab je konačno ušla u hladovinu velike robne kuće kao u ogromni
akvarijum ispunjen talasom umirujućeg polumraka. Naravno, prostorija osvetlјena stotinama
sijalica izgledala je polumračno samo onome ko je ušao s ulice obasjane jakim suncem. Čupavi
tepih prijao je pomalo umornim nogama.
– Gospođa želi na modnu reviju? – lјubazno je pitala prodavačica u plavo–lјubičastom
(službene boje prodavnice) čadoru. – Samo što je počela, u sali ima još udobnih mesta.
Zejanb je sa zadovolјstvom prošla kroz otvorena staklena vrata u malu prijatnu salu gde je
oko podijuma sedelo četrdesetak žena. A evo i Aset, upravo je pored nje slobodna fotelјa.
 – Beć ci kupila svu kolekciju, ili si ipak polovinu ostavila meni? – šapnula je Zejnab na
uvo drugarici, sedajući pored nje.
– Kako si me prepoznala? – Aset se nasmejala kroz kukičanu rešetku na licu. Pitanje je
bilo postavlјeno reda radi, mlada žena je znala da niko u sali ne može imati takvu zlatastu odeću.
Čvrsta svila, prava kineska, to je stvar koju je teško kupiti čak i u Parizu.
Voditelјka je već objašnjavala u mikrofon prednosti modela „Prva ruža". Na podijum,
vrckajući ravnomerno veštački pocrnelim telom, istrčala je devojka u crnim pantalonama sa
zlatnim nitima, kratkim, iznad članka, i isto takvoj majičici koja je otkrivala stomak. Preko toga
prebačeni prsluk od tamno–crvenog krepdešina, bez dugmadi, naglašavao je pokrete. Usne su bile
namazane tamno crvenim, pažlјivo uokvirene olovkom, u crnoj kosi – crvena ruža od krepdešina
čije su latice padale u viseće lokne.
– Ah, kako je divno! – s gorčinom je uzviknula Aset. – Ali to je samo za pravu brinetu!
Da, naravno, od Aset, s njenom plavom kosom, muž bi pobegao kad bi se tako obukla.
Prava reč je da bi napravio talak[8]! Zejnab to mora obavezno da kupi, takvom lepotom zaista
može da obraduje kadiju Malika. A to što je punačka, ništa ne smeta, pa ni manekenka nije baš
mršava. Kupiće, a onda se pohvaliti pred Aset.
Zejnab je pogledala drugaricu snishodlјivo, kako ju je, uostalom, često gledala. Aset je
ipak pravoverna samo u prvom kolenu, iz porodice bogatih francuskih industrijalaca koja je
uspela da se preobrati pre drugih. Druže se od detinjstva i Zejnab, naravno, zna sve, kako se to
kaže na lingva–evro, skelete iz ormara svoje drugarice. Stara, zla žena koja je umrla pre samo pet
godina, tvrdoglavo je nazivala devojčicu Anetom. Čak i pred školskim drugaricama! Zamislite
kakva sramota, Aset je čas pokušavala da skrene pažnju drugarica na svoje igračke, čas je vikala
na babu, vešto izbegavajući šamare. Baš smešno. Bilo kako bilo, Aset nije ravna čak ni bilo kojoj
Turkinji, nema tu onoga što obično imaju prave arapske porodice. Nešto nedostaje kod tih koje su
promenile veru, i uvek će nedostajati. Na rečima su oxo–xooo, a kad treba uzeti u ruku kamen i
baciti ga na kafira, odmah počinje snebivanje i izgovaranje.
Ežen Olivije je, po navici mrdajući usnama, ponovio sve instrukcije koje je dobio od
Sevazmiu. Obično je svaki sat ponavlјao sve od reči do reči, ali ovog puta – skoro svakih pola
sata. Ne zato što se bojao da nešto ne zaboravi, prosto, prijalo mu je da ponavlјaući, ponovo
priziva u sećanje glas, intonaciju, oči, pokret ruke s cigaretom. Ne dešava se tako često da se
dobije naređenje direktno u razgovoru ca Sevazmiu. Ono što je on osećao mogao bi se nazvati
zalјublјenošću, ali to nije bilo to. To je bio onaj poseban osećaj obožavanja koji se ni s čim ne
može uporediti, koji čovek može da doživi samo u mladosti kadla duša raste upijajuću ideal,
obožavanje bez obzira na uzrast i pol, bestelesno i divlјe, što više liči na smrt nego na život.
Svetlucavi lјubičasti mercedes lagano se zaustavio ispred robne kuće. Kadija je sedeo za
volanom. Odavno je poznato da on voli da vozi nove automobile. Ali šofer postoji, znači mogao
bi se baš danas naći na svom radnom mestu. U tom slučajy morao bi da se vrati praznih ruku.
Šofer koji je uvek i telohranitelј, može, naravno, dok čeka, da gricka semenke, ali može i da još
jednom proveri automobil. A neeksplodirana stvarčica – nezgodna je stvar, na njoj su i otisci
prstiju, i još mnogo što–šta. Može se reći da je prosto obleplјena vizit kartama. Uz to, sledeći
pokušaj će biti teži, bar duplo teži. Uostalom, zašto uzalud da razmišlјamo, sada je taj tip sam.
Kadija je jedva izvukao teško telo iz automobila. Vid Ežena Olivije postao je odjednom
oštar, kao što se događalo i ranije. Kao da je sasvim blizu, bliže od ispružene ruke, video okruglo
lice pocrnelo na moru (pre nedelјu dana kadija se vratio iz Nice), negovanu bradicu, tonirane
naočari s tankim zlatnim okvirom, trideset dva neprirodno raskošna porcelanska implantanta koji
su se videli u sračunatom osmehu zadovolјstva. Kadija Malik se smeškao.
Kadija Malik se smeškao. Pošteno rečeno, nije prošao ni sat otkad je rekao „talak“
simpatičnoj maloj s kojom je ppe četiri sata zaklјučio brak preko imama. Malu, ma kako su je
zvali, prijatelјi iz kluba nisu uzalud hvalili. Žustra, riđa devojka s plavim okicama i prćastim
nosem, okrugla ali elastična – nikavih poređenja s telom jadne Zejnab. Ona možda i nije mnogo
deblјa, ali i nije stvar u deblјini. Butine, zadnjica – kao pihtije, tresu se pod rukom kao telo
meduze. I privlačne su isto kao i ta morska tvar. A ova, ah... Koliko li si slatkiša pojela,
nevalјalice, da odgajiš tako raskošnu zadnjicu?
Zato mu sad nije žao da gubi vreme i ide po ženu u prodavnicu. Zejnab takođe mora da
dobije svoje. Nikakve krpe je više neće učiniti lepšom u muževlјevim očima, ali krpe same po
sebi raduju ženu. Neka se raduje. Razuman čovek drži do mira u kući i posvećuje pažnju svakoj
svojoj ženi.
Ežen Olivije naterao je sebe da prekine beskonačno dugi trenutak. U stvarnosti, on je
posmatrao kadiju Malika ne više od nekoliko sekundi. Dosta, vreme je! Pet, četiri, tri, dva, jedan,
idem!
Kadija Malik se namrštio zatvarajući vrata automobila. Heka devojka, mlada, sudeći po
oštrim koracima i mršavosti koja se nije mogla sakriti ni odećom, zagledana u izlog, ispustila je
torbicu s namirnicama. Bele glavice luka počele su da skaču po kaldrmi. Budala! Šta ona uopšte
radi ovde s tim jevtinim namirnicama? Gubi vreme gledajući u izlog prodavnice u kojoj nikad u
životu neće moći ništa da kupi, a porodica kod kuće čeka ručak!
Nekoliko glavica otkotrlјalo se pravo pod točkove automobila. Žena je krenula za njima.
Tako, tako, skuplјaj sada! Drugi bi, naravno, namerno zgazio bednu robu, ali kadija Malik je
samo odgurnuo nogom paradajz koji mu se našao na putu.
Nekoliko momaka se zaustavilo, smejući se. Žena je brzo skuplјala svoje namirnice i
vraćala u torbu.
Tonirana vrata počela su već da se otvaraju, ali kadija je zastao i lјutito lupio sebe po čelu.
Zaboravio je da uzme mobilni! Ne bi ce vraćao po njega la nije tog očekivanog poziva iz
Kopenhagena. Svaki trenutak može ga skupo koštati, berza ne čeka.
Nespretnjakovićka od malopre uplašeno je odskočila od kola. Telefon je, izgleda, već
zvonio. Kadija Malik ga je brzo yzeo i vratio se u kola. Mogao je, naravno, i da ne ulazi, mogao
bi da ne zatvara vrata iznutra, mogao je prosto da uzme mobilni i da razgovara u hodu. Naravno,
mogao je, i takav izbor omogućio bi uvaženom kadiji šesnaestog okruga grada Pariza još pola
sata života. Ali on je više voleo da ponovo sedne na udobno sedište od kože, i da zatvori vrata.
Ežen Olivije je pritisnuo dugme dalјinskog upravlјača.
Sabesednik iz Kopenhagena nikako nije mogao da shvati zašto je odgovor na tako važnu
informaciju bio isklјučenje telefona. Pokušao je da ponovo uspostavi vezu ali kadija Malik nije
odgovarao.
Zejnab i Aset stajale su pored tezge s rublјem. Prodavačica je već pakovala u
plavo–lјubičastu kesu prekrasan ružičasti bodi koji je izabrala Aset. Zejnab je više volela sočniji
ton, boje maline. Ali opet se iznervirala, u njenoj veličini, broj pedeset, ima samo belih i plavih!
Za bledu brinetu se ne može zamisliti ništa gore. Ne, to je prosto iživlјavanje. Naručiće oni,
naravno da će naručiti, ali ona hoće to da ima danas! Dođe joj da skromnu prodavačicu uštine do
bola, pa i Aset koja bezbrižno ispisuje ček perom ukrašenim dijamantima.
– Idemo na kafu, draga? – Aset je zavrnula zlatni poklopac.. – Ne mogu da prođem pored
baklave koju ovde spremaju.
– Važi, – Zejnab je skrivala nevozu i odlučila je da prođe sa sokom od nara. Nije bila
sigurna da li je najbolјa drugarica nenamerno pomenula baklavu, ili je to bila aluzija na to da nije
svima dato da jedu bez straha od deblјanja. Baklava je ovde zaista odlična, uostalom, može sebi
da dozvoli parčence.
 Drugarice su već krenule prema ćošku s udobnim stolicama od crvenog drveta, kad se
stakleni zid iza šanka rasuo svetlucajući hilјadama komadića. Zasleplјujuće jako sunce probilo se
u akvarijumski sumrak prodavnice, zaigralo na krovovima i zidovima kuća na suprotnoj strani
ulice. Plavo nebo zamračili su dimni jaganjci, a sa visokog drugog sprata videla se gomila koja je
dole galamila.
Oko njih su vikali, jaukale su žene – i prodavačice i kupci, a deca kupaca u svom kutku su
pobacala igračke i počela da vrište. Sve krike nadjačala je sirena.
Sirena je zavijala nad gomilom kao smrtno ranjeni Levijatan. Ežen Olivije je ustao s
asfalta. Kao što se moglo i pretpostaviti, ostalo je neprimećeno da je neko pao na kaldrmu
trenutak pre nego što je grunula eksplozija.
Hitna pomoć rasecala je lјudske talase. Nije bilo jasno kuda su krenuli svi ti lјudi – da li u
strahu beže s mesta eksplozije, ili se iz radoznalosti približavaju. Uostalom, bilo je, kao i uvek, i
jedno i drugo, što je pojačavalo xaoc.
Jedna od najmlađih saradnica u robnoj kući, ne prodavačica, već spremačica, još sa
gumenim rukavicama, oprezno se probijala kroz staklo i žurila napolјe, ni malo se ne uzbuđujući
zbog svog potpuno otkrivenog lica koje je umesno jedino na mestima gde se pojavlјuju samo
žene. Ko će sada da je kazni!
– Šta je to, Sabina?! – viknula je žena s karticom administratora, ne izlazeći iza štanda s
uzorcima svilenih zavesa.
– Eksplozija! – zvonki glas devojke disonirao je s basom sirene i daleko se čuo na spratu
u kome su odjekivali jauci i stenjanje. – Digli su u vazduh automobil, lјubičasti mercedes, ovde,
na našem parkingu! Tako raskošan džip, videla sam ga kad se parkirao! Uh, čak se i ne trude da
izvuku vozača, auto gori kao luč, vatrogasci su došli ali i ne pokušavaju da ga ugase! Vidi se
čovek za volanom, sav je u plamenu. Stigla je i hitna pomoć ali je lekar samo odmahnuo rukom i
otišao da pomaže ranjenicima, mercedesu se nije ni primicao. Razneli su ga upravo na našem
parkingu!
Zejnab se skamenila. Ljubičasti mercedes, džip koji se parkirao na parkingu robne kuće!
Pre deset minuta, dok su ona i Aset ulazile u odelјenje s rublјem, kadija Malik joj je javio
telefonom da dolazi. Zejnab je bila sigurna da je ostala udovica, ali ne zato, na kraju krajeva, ima
sličnih automobila! Ne, užasnu uverenost da je tako davalo je nešto drugo, divlјi osećaj uvrede
koji se ko zna odakle pojavio, ništa gori od vatre koja je zahvatila muževlјev mercedes, kao da su
je pokrali, prevarili, drsko slagali u oči, nekakvi nevidlјivi neprijatelјi, i sad se smeju pokazujući
na nju prstom. Halјina „Prva pyža” , uzalud je plaćena, uzalud je naručen tamno roze bodi,
uzalud je upakovan parfem i raznobojni gelovi za kosu... a plišane cipelice i biserna tašnica? Sve
te kupovine su uzaludne, a drugih više neće biti. Deverova žena, podla Emina, samo Turkinja,
koja je uvek zavidela Zejnabi, sad će voditi računa da udovica poštuje običaje. Sve običaje.
Aset nije umela da zadrži drhtanje pošto se odjednom setila bake Madlen koja deset
godina pre smrti nije izlazila iz kuće, samo da ne bi oblačila čador. „Vi ste bezoblične, potpuno
bezoblične, vi niste žene, vi ste ružnije od žaba, – govorila je ona tresući tvrdoglavom glavom.
Ako su vam usta pokrivena tkaninom, vi onda ne treba ni da ih otvarate! Kako izgleda bezoblična
gomila krpa bez usta, a krešti!“
Gomila bez usta pored Aset, vikala je zagrcnuto, bila je tako bezoblična, da se ona
odjednom sledila od neočekivane odvratnosti, nije imala snage da pomogne drugarici. Vikanje je
prestalo. Gomila se svalila na bok i pala.
Zejnab je izgubila svest.
Niko, naravno, nije ni pokušavao da ugasi crveni plamen koji se probijao kroz metalnu
lјusku. Kad izgori, doći će kriminalisti. Besposličari pored Ežena Olivijea raspravlјali su o
kvalitetima i manama automobila koji je goreo – mada ni vrline ni mane više nisu imale nikakvog
smisla. On je spustio dalјinski u najdublјi džep i izmakao se još nekoliko koraka. Okrenuo se i
pošao. Mirno, još mirnije!
Prilepiti nešto magnetom na visoko podignuti pod džipa – to je manje nego pola posla.
Najteže, mnogo teže nego organizovati eksploziju, to je ne ubrzati korak žureći da pobegneš.
Ežen Olivije, zamislivši iz svojih razloga da ga Sevazmiu gleda, namerno je terao sebe da se
povremeno zaustavlјa ili usporava korak, da se okreće, kao da je stvarna radoznalost bila jača od
straha. Blesava odeća će ga zaštititi, važno je samo pravilno je odabrati.
– SVIMA! SVIMA! OSTAJTE NA SVOJIM MESTIMA! ZATVORITI ULICU DO
RASKRSNICA!
Što ti je tehnika! Megafon, koji obično prenosi samo zavijanje mujezina, odjednom je
progovorio glasom policajca. Ranije nisu bili u stanju ni toga da se sete. Sad će da postave
automobil popreko preko ulice, a onda će početi da proveravaju sve, bez izuzetka.
Sreća što je raskrsnica sasvim blizu.
Ežen Olivije je krenuo prema njoj, kao kad se krene prema vratima od lifta koja su počela
da se zatvaraju.
Sad je već bežao – kretao se tako da je vetar mlatarao neudobnom odećom, naduvavajući
rukave kao jedra, podižući krajeve koje je pridržavao; sad mu već nije bilo do autentičnosti.
Mladi crnac, očigledno jedan od dobrovolјnih pomoćnika religiozne straže, pokušao je da mu
postavi nogu – ruke su mu bile zauzete tek kuplјenom pitom koju ni zbog kakvog zločinca ne bi
bacio. Svejedno je morao da se rastane s lepinjama napunjenim ovčjim mesom i crvenom
paprikom kad ga je Ežen Olivije u trku udario u koleno. Lepinje su počele da se kotrlјaju po
kaldrmi kad je momak, zviznuvši, pao. Drugi su se prosto muvali po trotoaru bojeći se da
begunac ima revolver. Ežen Olivije ga, ipak, nije imao, a policajci jesu, što je potvrdilo nekoliko
pucnjeva koji su se pridružili rušilačkom zavijanju sirena.
Do skloništa nije bilo daleko, samo desetak minuta. To je neko sasvim posebno mesto,
čim se koristi samo u izuzetnim slučajevima. Iskreno govoreći, on čak nije ni verovao da se u
blizini Jelisejskih polјa uopšte može negde sakriti.
Adresa koju je čuo tek jutros, bila mu je urezana u pamćenje kao da je stalno tamo živeo.
Evo je, dvospratna zgrada iz devetnaestog veka.
Preskočivši mermerne stepenice glavnog ulaza, Ežen Olivije je požurio ka sporednom
ulazu. Staro električno zvonce koje je sigurno doživelo sto godina, odjeknulo je vrlo prodorno.
Istovremeno se začuo i interfon.
– Alo?
Blesava reč, ali nju i Arapi ispravno izgovaraju. A glas je bio mlad, ženski.
– Artos. – Hije ni pokušavao da pogodi ko je izmislio lozinku. Neko, negde, još voli grčke
reči.
– Inoc[15] – Vrata su se odškrinula, nevisoka figura devojke pojavila se iz polumraka u
kome su se sasvim gubile drvene stepenice, uske i strme.
– Brže, brže! – Devojka je otvorila vrata šire i s nestrplјivom grimasom uhvativši gosta za
ruku, snažno ga povukla unutra.
Reza je pala na svoje mesto.
– Idi za mnom, – devojka nije krenula uza stepenice, već je svratila iza njih u mali
stakleni kutak–verandu, čija su vrata, naravno, vodila u unutrašnje dvorište. Na takve verande
obično stavlјaju saksije sa cvećem, a ovde je stajala gomila novina i jedva načeta plastična gajba
vode „Perije“.
– Ala ti srce kuca, – devojka je gurnuvši nogom nezatvorena vrata, izvukla bocu vode. –
Skini te krpe. Hoćeš vode?
– Neću, – neočekivano promuklim glasom odgovorio je Ežen Olivije prateći devojku u
dvorište koje je nekad bilo ograđeno samo živom ogradom, već osušenom, a sada skriveno od
sveta, prema muslimanskim običajima, gluvim betonskim zidom. Nekoliko raznovrsnih stabala
drveća, nekad rezanih u obliku piramide, a sad neravnih, travnjak, vrata na zidu garaže koja izlazi
na ulicu. Ežen Olivije je radoznalo osmotrio to dosadno mesto pre nego što je pažlјivije pogledao
devojku.
Bilo joj je oko šesnaest godina, imala je kestenjastu kosu, pomalo talasastu, nespretno
skraćenu makazama. Ta frizura ličila je na frizuru srednjevekovnog dečaka – paža. Odeća je
takođe bila dečačka – olinjale farmerke i košulјa na belo plave kocke, sa zavrnutim rukavima do
lakta i raskopčanim okovratnikom. Ali njena figura uopšte nije bila dečačka, mada još nije bila
formirana pa je devojka zbog toga izgledala punija nego što je stvarno bila.
– Opusti se, – devojka je otvorila flašu i otpila malo vode. – Ovo je najbezbednije mesto u
celom Parizu. Možeš da započneš svoj striptiz.
– Najbezbednije, – brecnuo ce Ežen Olivije, ipak skidajući čador. – Pa čak i da su sva
tvoja dokumenta ispravna, kud ćeš da deneš stranog čoveka kad počnu da pročešlјavaju kvart?
Mogu da budu ovde za petnaest minuta.
– Za petnaest minuta nas neće biti ovde, – devojka se osmehnula. Usta su joj bila mala,
nežno ružičasta, i kad je prestala da se osmehuje, senka osmeha pritajila se u uglovima usana.
Srce Ežena Olivijea je zaista kucalo jače nego nedavno dok su leteli komadi ogledala i zavijala
sirena. Još je uživao u jednostavnosti i prirodnosti njenog gesta kada ga je mali čvrsti dlan
uhvatio za ruku – njega, nepoznatog momka, onako kako bi to mogla da uradi njena baba u
mladosti, i sasvim drugačije nego njene sadašnje vršnjakinje. Naravno, one su takođe tako
postupale, ne propuštajući priliku da pokažu samima sebi da nisu samo jadne muslimanke. Ali
prestupajući haram[9], one su bile u stalnoj napetosti, nevolјno su se prisećale kako se to može
završiti, i njihovi pokreti bili su izveštačeni. A ona ga je uhvatila za ruku kao da joj zbog toga nije
pretila nikakva opasnost.
Ne podozrevajući da je izazvala buru, devojka je stajala pred njim, ispijajući vodu koja je
penušila veselim mehurićima. 3abačena glava, košulјa raskopčana na vratu, a podignuta ruka je
tako zategla staru tkaninu da nije bilo nikakve sumnje – od brushaltera nije bilo ni traga.
Ežen Olivije je bio nekoliko puta u krajevima gde muslimani još dozvolјavaju ženama da
na ulicama otkrivaju gornji deo lica. Oči muslimanki zapamtio je zauvek – s trepavicama
produženim maskarom ili prosto naleplјenim, oivičene olovkom, s metalnim senkama na
kapcima, ili sa senkama koje sijaju, ili sa senkama koje menjaju boju. Skromnost i moral su se
kod njih videli onoliko koliko se videla lјubav prema zakonu i redu u zločincu ogrezlom u
zločinu, zatvorenom u samicu ograđenu bodlјikavom žicom. Istinu govoreći, samo zbog tih očiju
žene su izgledale gore nego da su potpuno obnažene. A ta devojka s golim vratom, s otkrivenim
rukama, s malim grudima spremnim da pokidaju košulјu koja im je postajala tesna, bila je iznutra
obasjana čednošću.
Popila je još jedan gutlјaj. Ežen Olivije je veoma želeo da pije vodu iz njene flaše, čega se
na početku onako glupo odrekao, ali sad ne zbog žeđi.
– Ej, šta je, da mi nisu uši zelene? – Prazna flaša otišla je u drvenu kantu za đubre koja je
stajala tu, na asfaltu. – Idemo!
U drugoj situaciji Ežen Olivije bi se sigurno dosetio da tu postoji neki podzemni hodnik
ili lavirint napuštenog metroa. Devojka je prišla garaži. Iza otvorenih vrata stajao je stari sitroen
koji nije zauzimao previše mesta. Počela je da pomera kutiju s instrumentima koja je stajala
pored zida.
 Ežen Olivije je takođe počeo da gura kutiju koja se tako teško pomerala, kao da su
instrumenti olovni.
– Ja sam Ežen Olivije, – progovorio je ne prestajući da gura.
– A ja – Žana.
Nikad y svom životu Ežen Olivije nije video devojku po imenu Žana. Otac mu je jednom
pričao da je krajem dvadesetog veka to ime, nekad najpopularnije, skoro iščezlo. Građani, čiji se
broj tada povećavao, počeli su da ga tretiraju kao suviše selјačko, prostačko. S druge strane,
seoski žitelјi su se trudili da pokažu gradskim da nisu ni oni mutavi, mogu isto tako da nazovu
ćerku Rene ili Leoni. „Već tada je trebalo da shvatimo da se Francuskoj ne piše dobro, ako
devojke nisu Žane, govorio je otac. – Da nam se rodila ćerka, sigurno bismo je tako nazvali. Ali,
ti, kao za pakost, nemaš sestru“.
– Kako je retko tvoje ime, – rekao je Ežen Olivije.
Pogledali su jedno drugo i nasmejali se, skoro su se dodirivali glavama iznad grubih
dasaka. Sanduk je odjednom otišao na stranu, kao da je stajao na šinama. Uostalom, tako je i bilo.
Stepenice koje su počinjale u zamaskiranom luku, uopšte nisu ličile na obične drvene
stepenice pariskih kuća. Hapravlјene od lakog metala, iznenađivale su nekakvom posebnom
elegancijom.
Žana i Ežen Olivije stajali su u metalnoj kocki osvetlјenoj neprijatnim svetlom
fluorescentne lampe. Dva panela metalni štitovi, razdvojili su se kao u liftu. Iza njih se ukazao
mali prolaz i još jedna pokretna vrata. A tamo je bio dugački izuvijani hodnik.
Ne, ovo nije ličilo ni na kanalizaciono sklonište, ni na napuštene, mokre i tamne linije
metroa u kojima su živeli pacovi. Još manje je ličilo na podzemnu mrežu iz drevnih vremena
(takvih je mnogo ispod Pariza), hodnik koji je vodio u kriptu, kamenu vreću ili osuarij[10]. Ravan
pod od gleđosanih pločica boje višnje, bez jedinog oštećenja, ravni zidovi, možda su bili
betonski, ali obojeni sivom masnom bojom. Mutan niz sijalica na plafonu ličio je na hrbat tog
izvijenog hodnika. Metalna vrata, učvršćena u jak dovratak.
– Nisi nikad bio na ovakvim mestima? – U Žaninim rečima osećala se snishodlјiva
hvalisavost, kao da je ona, ako već nije sama izgradila hodnike, u najmanju ruku vladala njima u
dva ili tri pokolenja. – Raskošno, zar ne?
– Čak suviše raskošno. – Na nesumnjivo Žanino zadovolјstvo, Ežen Olivije nje mogao da
sakrije oduševlјenje. – Šta je ovo?
– Sklonište od bombardovanja. Veoma je staro, skoro da mu je sto godina.
– Iz vremena Drugog svetskog rata? Kada je bio Hitler? Ežen Olivije je voleo da još
jednom demonstrira svoje znanje istorije.
– Ma ne, dvadeset godina kasnije.
– I od kakvih bombi su se tada skrivali? – Izgleda da nije trebalo da žuri sa pokazivanjem
znanja istorije. Sada je dvostruko neprijatno da pokaže da ne zna.
– Ni od kakvih. – Žana je išla napred i hod joj je nekako bio mlađi od nje same, siguran i
opušten. – Prosto su se veoma bojali atomskog rata. Tada su za svaki slučaj iskopali mnogo
ovakvih mesta, i evo dobro su došla. Ovo je imalo nekoliko izlaza na raznim mestima, u njemu je
moglo da se smesti desetak porodica iz nekoliko okolnih kyća.
Hodnik se prekidao kod još jednih metalnih vrata. Bila su ovalna i isto onako diskretno
lepa. Ispred vrata stajala je na taburetu bela plastična činijica s vodom.
– A šta će tu voda?
– Možda se u njoj gaje ribe? – Sopstvena, u suštini sasvim dečja šala, učinila se Žani
veoma duhovitom. – Dobro, idemo ostalima. Nema smisla da budemo sami ovde.
Vrata su, očigledno, potpuno neutralisala zvuk: čim su se otvorila, začuo se uzdržani šum,
najmanje desetak glasova.
Ogromna soba, iz nekih razloga ispunjena sa dva reda klupa i stolova, bila je puna naroda.
Neki su sedeli gledajući u knjige, drugi, zbijeni u male grupe, tiho su razgovarali. Visoki starac
sede kose vezane u rep, sličan nekakvom velmoži iz osamnaestog veka, pozdravio ih je
klimanjem glave. Uopšte, bilo je dosta starijih lјudi. Na iznenađenje Ežena Olivijea, među njima
je bilo i dece, čak i sasvim male, ne starije od godinu dana. Deca su bila neobično mirna, bolјe
reći, ponašala su se različito od muslimanske dece na ulicama. Dečak od oko tri godine koji je
sedeo na podu, sav važan, igrao se prostom igračkom: nečim što je ličilo na ogrlicu od kuglica
tirkiza raznih veličina. Odeća žena izgledala je kao otpor auratu[11] – nisu čak imale ni bluze s rol
kragnom. Starije žene su prednost davale bluzama s reverima, mlade – teksas jaknama i
majicama, muškim – njih je bilo lakše nabaviti.
S druge strane sobe otvorila su se još jedna vrata, sasvim mala. Ušao je čovek. Kad ra je
pogledao, Ežen Olivije je shvatio da je i Žanu, i to raskošno čudno podzemlјe iz vremena pata
koga nije bilo, i sve ostalo, prosto sanjao.
Čovek koji je ušao bio je sveštenik, ali ne onakav kakve je Ežen Olivije viđao na
sačuvanim fotografijama poslednjih dana hrišćanskog Notrdama, već suviše stvaran, kao da su
iza gvozdenih vrata bila vremena Pija Desetog[12]. Zvonce na dnu crne sutane skoro je dodirivalo
pod, i moglo se kladiti da je na sutani bilo tačno 33 presvučena dugmeta, ni jedno manje. Visoki,
svetlokosi sveštenik bio je mlad, mada ga je ledeni izraz lica činio mnogo starijim.
– Danas neće biti mise, – začuo se u nastaloj tišini njegov zvonki, surovi glas. – Naš
dostavlјač vina pao je u ruke muslimana. Upokoji, gospode, njegovu dušu.
 GLAVA 2

Valeri

– Jadni msje Simulen! – Veoma stara žena u lјubičastoj bluzi koja je bacala prijatnu senku
na njenu sedu kosu, govorila je ravnim glasom, ali Ežen Olivije je primetio da mršavo telo trese
groznica. – Ovdovjev je zaboravio na svaku opreznost, ne nije zaboravio, odbacio ju je kao što se
nepotrebna stvar baca na đubre.
– Prekjuče sam razgovarao s njim telefonom, – meko je pekao dugokosi starac. – Bio je
svestan da je bolјe da ne radi nedelјu–dve, ali je veoma želeo da se današnji praznik obeleži.
Znao je da je potrošena poslednja boca vina, da je na poslednjoj misi bila prolivena i poslednja
ampula* (katolici za vreme mise koriste dve posude – za vodu i za vino. Za razliku od
pravoslavnih, katolički sveštenci koriste ampule u toku liturgije). Danas bi bile crvene rize jer je
apostol Jovan[16] spreman da primi mučenički venac. Dobro je što su crvene rize, jer se sada
današnjem prazniku dodaje i sećanje na mučenika.
– A ja sam pomislio da je on švercer, – šapnuo je Ežen Olivije Žani.
– Pomislio... – Žana je stisnula pesnice. – Ti... si video? Video si nešto?
– Pre sat vremena.
Nešto su govorili i drugi, neke žene su plakale. Ali sveštenik koji više nije ništa dodao
svojim rečima, okrenuo se i krenuo prema zidu. Kako Ežen Olivije nije odmah video raspeće na
njemu? Uzvišenje koje je dosezalo do grudi, prekriveno belom tkaninom, to je, naravno, oltar.
Sveštenik se spustio na kolena. Nastala je tišina, samo su šuškale stranice malih knjiga s trakama
za obeležavanje stranica, mnoštvo tračica na svakoj.
Tišina je obradovala Ežena Olivijea jer mu je pružila mogućnost da se nekako sabere.
Otkud se pojavio sveštenik? Ako postoji sveštenik, morao bi da postoji i episkop, a ako postoji
episkop, morao bi postojati i papa. Ali pape odavno nema, on se odrekao prestola Svetog Petra
još 2031. godine. Vatikan su oni odavno sravnili sa zemlјom i sad tamo odvoze smeće iz celog
Rima[21].
Dečačić se i dalјe igrao svojim perlama, ali kako Ežen Olivije nije među njima zapazio
mali krst?
Sada je sve izgledalo drugačije. Nekoliko malih slika na zidovima predstavlјalo je etape
Hristovog puta. Na zidu je visilo i srebrno kandilo koje danas nije korišćeno. Deo oltara, lišen
svog prirodnog uzvišenja zbog neprilagođenosti zgrade, delila je simbolična ograda – zdesna i
sleva po dva stubića, svaki par spojen konopcem.
A kakva je bila, ako se bolјe pogleda, kapa na sveštenikovoj glavi! Takve čak ni u
srednjem veku nisu nosili, čak ih nisu stavlјali ni lefevristi, ako je suditi po fotografijama. Crna
kapica, kvadratna, kao kutija pamuka, sa svakog ugla ide čvrsto okruglo proširenje. Ne, ima četiri
ugla a proširenja tri, jedan ygao je prazan, na njega pada kićanka od meke vune[17].
Sveštenik je povremeno skidao kapu, pritiskao je na grudi, saginjao glavu i ponovo je
stavlјao.
U molitvenoj tišini čulo se kako se postepeno utišava prigušeno plakanje.
Koliko je trajalo to ćutanje koje je za sve, osim Ežen Olivijea, bilo puno nekakvih
obaveza, nekakvog posla? Konačno je sveštenik ustao.
 – On je veoma voleo da se bavi rezbarenjem, – nikome se ne obraćajući, rekla je Žana. –
Kod njih na farmi, sve je sam napravio – i vrata, i nameštaj.
– A najteže je bilo nabaviti drvo, – osmehnuo se dugokosi starac. Fabrike nameštaja već
sto godina prave i najskuplјi nameštaj od novog drveta. Dok se suši, takav nameštaj puca.
Simulen je kupovao burad koja nisu odgovarala za sok od jabuka, ispravlјao daske u vodi... Zato
se posle hvalio da će njegov rad trajati više od sto godina. To je bila cela filozofija. Govorio je da
drvo, ako se od njega nešto napravi, ne umire kad ga iseku, već živi novi život, kao čovek posle
fizičke smrti.
– A kako je mrzeo lak za drvo! – dodao je drugi muškarac, takođe stariji. – Sećam se,
govorio je da drvo takođe treba da diše, zamislite da vas pokrijem lakom, za nedelјu dana bih
mopao da vas sahranim!
Razgovor se odjednom prekinuo.
– Zabranio sam Žaku Le Difaru i mladom Tomu Burdeli da čak i probaju da dođu do
mesta gde su ga kamenovali. Za danas je dovolјna jedna žrtva.
– Bili ste potpuno u pravu, prepodobni. Prošli pokušaj je bio neuspešan, izgubili smo još
trojicu.
Sveštenik je još bio okružen lјudima, ali su oni već počeli da se razilaze. Svako se pre
odlaska spuštao na kolena i tražio, kao u stara vremena, blagoslov.
– Benedicat te omnipotens Deus[22] ...
Latinski! Pravi latinski koji je učio od dede Patrisa, ali je znao slabo, nije naučio do
kraja...
– Ko su oni? – šapatom je pitao Ežen Olivije.
– Nikad ih nisi sreo? Mi imamo zajednička skloništa. Tačnije rečeno, ovo sklonište
pripada njima, ali dozvolјavaju nam da dolazimo. Naravno, i oni se nekad skrivaju kod nas. Ali
oni se ne biju sa Saracenima, samo služe liturgiju.
– Pa da, ovde su samo stari, kako da ratuju.
– Ti ne razumeš, oni prosto neće. Smatraju da se vreme krstaških ratova ne može
ponoviti. Da na zemlјi više ništa dobro ne može biti. Ne znam kako da ti objasnim ako nisi čuo za
Sudnji dan. Prosto oni hoće da, dok god postoji makar nekoliko hrišćana, postoji i misa. U Parizu
postoje tri opštine. Hrišćani su počeli u katakombama i u katakombe se vraćaju.
– A gde svi oni žive?
– U getima, naravno.
Ežen Olivije se trgao. On je često odlazio u svako od pet velikih geta Pariza gde su živeli
poraženi Francuzi koji nisu primili islam. Jadan i bezizlazan je bio njihov život iza bodlјikave
žice, ali mnogi su ostajali tamo, smatrajući da je to cena prava da ostaneš ono što si. Užasno
siromaštvo i beda, svakodnevne smrti od ruku bilo kog policajca koji je „nevernike“ izjednačavao
sa psima. Ali veliko je uživanje plјuvati na krike mujezina ispijajući svoju kafu za stočićem
uličnog kafića, znajući da kolaboracionisti u svojim raskošnim kućama sad idu „da se bave
gimnastikom“. Naravno, bilo je smrtno opasno praviti vino u getima, naravno, žene su izlazile iz
kuće s maramom na glavi, ako bi ih videli s otkrivenom glavom policajci su imali pravo da ubiju.
Ali lica su ipak bila otkrivena! Žitelјi geta ostajali su Francuzi, učili su decu onako kako su
mogli, mada je preostalo jako malo knjiga: svaki crtać o Asteriksu, svaka serija o slončetu Babri,
iako su već bili u stanju raspadanja, predavani su iz porodice u porodicu, sve dok se išta moglo
razaznati na izbledelim listovima. Ponekad je u getima dolazilo do pretresa za koje se nije moglo
znati unapred. Posle toga zalihe oskudnih ličnih biblioteka značajno su se smanjivale. Ali mnogo
gore je bilo nešto drugo. Ponekad, slučajno, ili iz nekih svojih razloga, to je ostalo nejasno,
religiozna straža odjednom bi odlučila da maltretira jednu porodicu. U kuću je počinjao da dolazi
imam. Posle njega mladi pomoćnici, još nasrtlјiviji. Mučno je bilo gledati napeta, okamenjena
lica lјudi iz te porodice. Oni su znali, kao što su znali i svi oko njih, da će za tri meseca, iz nekih
razloga upravo tri, susedi ujutru videti ili teretnjak koji prevozi novopečene pravoverne u
muslimanski kvartal, ili kuću sa spuštenim roletnama i otvorena vrata praznog stana. Na
pragovima ispražnjenih stanova omladina je ponekad, rizikujući, palila sveće.
Znači da među žitelјima geta postoje tajni vernici?!
– A otkuda oni? Papa je raspustio crkvu!
– On nije imao prava da išta raspušta. Znaš bilo je i onih koji su, pre čitave te zbrke, otišli
u raskolnike, zajedno s monsinjorom Marselom Lefevrom. Oni su i odlučili da se ide u
katakombe.
– Zašto ti sve vreme govoriš oni, zar ti ne pripadaš njima?
– Ja sam iz Makija[23], – Žana je srdito ugrizla donju usnu boje jagode. – Ja nisam odavde,
ne. I ne pitaj ništa više, u redu?
Dobro, ako ne treba da pitam, neću. Ali ako je Žana u Pokretu otpora (mada, sudeći po
tome što se nikad nisu sreli, nije u onom kojim rukovodi Sevazmiu), znači, da će se još sretati.
Ako bi je konkretno pozvao da se vide, sigurno bi se narugala, i što je još gore, shvatila bi. A i
kako može, odjednom, tek tako, da je pozove. Ne, lakše je dići u vazduh još desetak kadija!
Nјima ne treba ništa nuditi, ni pitati, ranije ili kasnije, oni će se pojaviti, a onda... Uz to, on ovde
mora da provede bar dvadeset četiri sata, a ona?
– Idemo ocu Lotaru, – Žana je već skočila, ne sumnjajući da će Ežen Olivije odmah
krenuti za njom.
Oh, kakvo ime, Lotar! U polumračnom podzemlјu zamirisalo je na heraldičke lјilјane. I u
prodici Levek je bilo snobova, ali do toga još nisu došli. Ipak, Ežen Olivije nije želeo da priča sa
sveštenikom, makar se on zvao otac Pjer. Ali, šta da ce padi, ovde je poslom, a sveštenik je,
izgleda, glavni. Da, on će svojim ponašanjem pokazati da ga se duhovne stvari uopšte ne tiču.
Žana je, međutim, malo popreko pogledavši svog gosta kao da joj je činilo zadovolјstvo
da šokira, savila kao dečak jedno koleno, zatresla, saginjući glavu, svetlom, kratkom kosom.
– Jube, domine, benedicere![24]
– Zdravo, mala – sveštenikove usne su se osmehivale, ali u pogledu, spuštenom na svetlo
teme, blјesnuo je bol. — Benedicat te omnipotens Deus...
– Oče Lotar, ovo je Ežen Olivije iz Pokreta otpora. Žana je već otresala farmerke. – On će
kod nas čekati nova dokumenta koja će dostaviti iz Kolomba.
– Sećam se, Žana, – izgleda da otac Lotar nije mogao da se dobrodušno ne osmehuje dok
gleda devojku. – Okrenuo se Eženu Olivijeu. – Izgleda da niste imali lako jutro.
– Zato sam imao sreće da me zapadne odmor čitav dan na mestu lepšem od Azurne obale,
– Ežen Olivije se obradovao što se uzdržao od sablazni da kaže da je to sitnica, obična stvar. To
bi bilo vrlo jevtino, a ovaj sveštenik bi to odmah zapazio. Možda ne bi pokazao, ali bi sigurno
zapazio.
– Vidim da ste ovde prvi put. – Otac Lotar je posmatrao Ežena Olivijea uporno, ali uopšte
ne krijući da smatra da ima pravo na tu radoznalost. – Čudno mesto, zar ne? Ovde je sve
napravlјeno u vreme kad su lјudi religiju smatrali staromodnom ekscentričnošću, i to samo zato
što su uspeli da provozaju nekoliko pasa i majmuna oko naše grešne planete. Veoma mnogo su
mislili o budućnosti, o nezamislivom procvatu svih nauka, nelјudskim oblicima razuma. Čitao
sam knjige tih godina. Jedino što tadašnjim poštovaocima progresa nije moglo pasti na pamet ni u
kojoj varijanti, to je naša sadašnjost. I nikome od njih nije bilo ni na kraj pameti čemu i kome će
poslužiti njihova podzemlјa.
– Ja ne vrujem u Boga, – Ežen Olivije ce cycpeo sa sveštenikovim očima. – Zar bi On
mogao da dozvoli... da dozvoli da oni u Notrdamu naprave te lavore za pranje nogu?
– Pa zar je to On dozvolio? – usprotivio se otac Lotar. To smo mi dopustili, tačnije,
dopustili su naši preci, pre svega onda kad su počeli da se odnose prema Notrdamu ne kao mestu
prestola Božjeg, već kao arhitektonskom spomeniku. Tokom celog dvadesetog veka oni su samo
to i radili, dopuštali i dopuštali[25]. Uzgred, o precima... vaši bi trebalo da su iz Normandije,
siguran sam da je tako.
– Verovatno, ne sećam se. – Ne može se reći da je pitanje porekla sada posebno zanimalo
Ežena Olivijea. Ali bilo je jasno da se sveštenik udalјava od teme. – Mi već dugo živimo u
Versaju, to jest, naravno, živeli smo u Versaju.
– Ipak, siguran sam da sam u pravu. Vi čak gornjim delom lica ličite na Žanu, – otac
Lotar je pogledao devojku. – A ona je tipična žena iz Normandije. U detinjstvu sam video portret
Šarlote Korde koji je naslikan nepunih trideset godina posle njene smrti. Bezlična lepota, mislim
da to nema nikakve veze s originalom. A meni se uvek dopada da, kad gledam Žanu, mislim da je
predamnom živi Šarlotin portret. I velika je verovatnoća da je tako. Šarlota je bila devojka iz
Kana. A ovakvih kao što je Žana, sada u Kanu ima mnogo stotina.
– Užas. Stotine devojaka s retkom kosom i kratkim nogama, – rekla je Žana.
– A da li bi se složila da zameniš sličnost sa Šarlotom Korde, sličnošću sa mis sveta 2023.
godine? – parirao joj je sveštenik.
– Šta vam je, Vaše prevashodstvo, – po zadovolјnom Žaninom licu videlo se da su slična
bockanja odavno tradicija. Mis vasione, šta je to, najbolјe plaćena manekenka godine?
– Ne, prosto pobednica konkursa lepote. Na takvim konkursima su učestvovale
najrazličitije devojke, ne smo manekenke već i studentkinje i frizerke, i bibliotekarke, čak je bilo
i žena oficira policije, – otac Lotar je uzdahnuo. Svaki put se osećam užasno starim kad shvatim
koliko vi malo znate o starom svetu.
Otac Lotar se nikako nije mogao nazvati starcem, imao je između trideset i trideset pet
godina. Ali da se ne bi osećao još starijim, Ežen Olivije nije pitao ko je Šarlota Korde. Milosrdna
sestra strelјana za vreme Prvog svetskog rata? Izgleda da jeste, čuo je nešto tako.
U crkvu je u tom trenutku ušla još jedna žena, visoka i vitka, kako je krajem oka zapazio
Ežen Olivije pre nego što ju je prepoznao.
– O, – Žanine oči su se raširile od iznenađenja.
Žena je išla prema njima kroz prolaz između dva niza stolica.
Izdaleka je izgledala sasvim mlada, zahvalјujući uskim bedrima i dugim nogama, ili tom
devojačkom brzom hodu. Dugačka tamna kosa kao da je sijala iznutra srebrnim sjajem, prava,
padala je na ramena. Bila je lepa ta kosa, gusta, teška, činila je kontrast krhkim ramenima. Kada
se primakla, bilo je očigledno da je sjaj dolazio od toga što su tamni pramenovi bili obilno
izmešani sa sedima. Ne samo da nije bila mlada, imala je najmanje 60 godina, i niko joj ne bi dao
manje gledajući njeno mršavo oštro lice, bore koje su se skuplјale oko odlučnih usana. Ali isto
tako, niko je ne bio mogao nazvati staricom. U crnim uskim farmerkama, u crnoj rolki i patikama
i lakoj jakni, Sofija Sevazmiu, najočajnija glava od svih sedam koje su rukovodile armijom
Pokreta otpora, prostije rečeno Makija, izgledala je kao da postoji izvan vremena.
Ežen Olivije je primetio kako je Žanin pogled, kao protiv njene volјe, skliznuo niz
Sofijinu levu ruku u tankoj kožnoj rukavici.
– Skidam je kad lutam noću po njihovim kvartalima, osmehnula se Sofija. – Ti znaš onu
pesmu? Dobar dan, vaše prevashodstvo.
– Da, – Žana je pocrvenela i Ežen Olivije je s novim oduševlјenjem otkrio da je njeno
rumenilo nekako englesko, ne toplo, već oduševlјeno hladno.
– Drago mi je što vas vidim, Sofi, – kao dečak se osmehnuo otac Lotar. – To je Žana
Sentvil, a mladog čoveka ne treba da vam predstavlјam. Vi se već znate, mislim da ste se danas
već videli.
– Vas nikako čovek ne može da iznenadi, – Sofija je krenula rukom prema velikom džepu
ali skliznuvši pogledom po oltaru, predomislila se.
– Možete da sedite kod mene u riznici, pošto ni pola sata ne možete da izdržite bez tih
svojih cigara s mesopotamskim nazivom, – otac Lotar pokazao je pykom prema malim vratima.
– Kad su cigarete u pitanju, one se zovu „Belomorkanal“, a što se tiče tog momka, kao da
je taj kadija... Porazna podudarnost, treba reći... Pokojnik je zaslužan za novo korišćenje
Trijumfalne kapije. Mi, naravno, nismo znali da će prva žrtva biti Simulen. Još samo dva dana, i
možda bismo uspeli da ga spasemo, ali Bpeme je radilo za njih.
– Nјega više ne treba žaliti, sad on žali nas. – Otac Lotar otvorio je metalna vrata,
propuštajući Sofiju, Žanu i Ežena Olivijea. – Ovde imam još jednu gošću. Ali ne verujem da će
se ona buniti zbog dima vaših cigara.
U takozvanoj riznici, sobi s ormanom, stolom i nekoliko fotelјa, na prvi pogled nije bilo
nikoga. Pažnju Ežena Olivijea su glomazne vešalice, na svakoj od njih bilo je po nekoliko
mantija od somota i brokata. Najbliža mu je bila riza, teška čak i na prvi pogled, od brokata boje
višnje, umetnički izvezena tamnim zlatom, koju su ponegde izgrizli molјci. Zlatne niti činile su
slova „I“, „N“ i „S“[18] čije značenje Ežen Olivije, ne da nije znao, ali nekako nije mogao da ga se
seti.
Iza vešalica se krilo jedno od dece koje je bilo dovedeno na misu, očigledno misleći da se
igra žmurke.
– Ej, našao sam te, izađi! – tiho je zovnuo.
Mala devojčica je najpre izvirila iza rize s jedne strane, zatim s druge, a onda izašla. Imala
je oko osam godina, možda manje, lepa kao ilustracija u dečjoj knjizi, – njen izgled naterao je
Ežena Olivijea da se trgne. Imao je i zašto: svetle kovrdže, najverovatnije boje lana, bile su od
prlјavštine tamno pepelјaste i padale su do pojasa neočešlјane. Na devojčici nije bilo druge odeće
osim sive muške majice s reklamom lanca supermarketa „Monopri“. Majica, kao halјina,
pokrivala joj je kolena, ali iz suviše širokog izreza pojavlјivalo se čas jedno mršavo rame, čas
drugo. Pravilna bosa stopala stajala su na podu od pločica tako sigurno, kao da devojčica nikad
nije ni nosila obuću. Nije ni čudo što je uspela da se povredi – na nožicama je bila krv.
Devojčica se zagledala u Ežena Olivijea ogromnim plavim okicama. Jedna čupava
kovrdža zasmetala joj je kad je pala na lice. Ona ju je nestrplјivo sklonila rukom. Na malom
dlanu, kao izrezanom od slonove kosti, takođe je bila krv.
– Valerija! – tiho ju je pozvala Žana. – Valerija, imam nešto za tebe, dođi!
Devojčica nije obraćala pažnju, nastavlјala je uporno da posmatra Ežena Olivijea.
– Vratio si đavola u pakao i misliš da si završio posao? – konačno je progovorila. – A
Majka božja i dalјe plače. Znaš gde ona živi? Ona ima veliku, lepu kuću s raznobojnim
prozorima. Ali u njenu kuću sad ulaze zadnjice, ona ih nije pozvala, ali oni ipak ulaze. Božja
majka ne želi da zadnjice idu tamo. Hajde, uradite nešto, pa vi ste odrasli!
Otac Lotar i Sofija su posmatrali devojčicu s tugom ali bez čuđenja. Žana je kleknuvši na
kolena, izvukla iz džepa čupa–čupe i mamila devojčicu, pružajući joj lizalicu ispruženom rukom.
– Neću! – Devojčica je lјutito gurnula slatkiš obema rukama. Leva ruka je takođe bila
ranjena, i nekako suviše čudno: na istom mestu gde i prva, na sredini dlana. I bose noge bile su
povređene jednako, malo iznad prstiju. Sve četiri rane, iako nisu bile velike, krvarile su.
– Xajde, uzmi, molim te, Valerija, – ubeđivala ju je Žana. – Specijalno sam za tebe ukrala
lizalicu. Zadnjice su mogle da me uhvate! A ti nećeš, baš sam uvređena.
Devojčica je, namrštivši se, nerado prišla i uzela slatkiš, ali nije počela da jede, već ga je
stisnula u ruku i prišla Sofiji Sevazmiu.
– Sofija, dobra Sofija, učini da oni više tamo ne idu! Ti možeš, ja znam da ti to možeš!
– Ne, Valerija, ja bih to uradila za tebe, ali baš ja ne mogu. – Sofija Sevazmiu govorila je
s detetom bez senke snishodlјivosti, kao sa sebi ravnom, samo joj se glas malo smekšao. Shvati,
moji vojnici i ja ne možemo da proteramo „zadnjice“ iz Nјenog doma, kako bi ti želela. Moja
armija je tako mala da ne bi mogla ni nedelјu dana da zadrži Notrdam. Ja to zaista ne mogu da
uradim.
– Možeš, ti samo nećeš da razumeš kako! A ja ne mogu da ti pomognem! Božja majka ne
dozvolјava da pomažem! – Valerija je zaplakala, razmazujući po licu prlјave potočiće.
– Šta je ovo, da li je ona sama sebe tako povredila? – Ežen Olivije je tiho pitao Žanu. Oni
su se izmakli od sveštenika i Sofije koji su nastavlјali neki svoj razgovor već u četiri oka.– Zašto
je niko ne previje?
– Nije ona sebe ranila. – Žana je čudno pogledala Ežena Olivijea.
– Slušaj, slučajno ne možeš tako da se izbodeš! Otkud onda te rane, ko se usudio da joj to
uradi.
– Šta je, zar ti zaista ne znaš šta je stigmati?
– Ne... – Reč mu je bila nekako maglovito poznata, onako maglovito kao i clova IHS, kao
i sigurnost da je Pije Deseti bio veoma jak.
– Rane Hristove... One se same otkrivaju i krvare. Kod nekih svetih, kod pravednika.
Valerija je jurodiva. Ona zna sve o svima, nju je nemoguće obmanuti.
– Zašto ona govori „zadnjice“?
– Da li si nekad video namaz?
– Hapavno...
– I još pitaš. Šta se jedino od njih vidi?
Ežen Olivije je zviznuo.
– Eto... pa ona je mala. Što vidi, to i govori. Znaš kako je se oni boje! Ona ide po celom
Parizu i preti im pesnicama i nogom lupa... A najviše od svega voli Notrdam.
– Notrdam? – Ežen Olivije je zapazio podudarnost, celogdanašnjeg dana mu je Notrdam
bio u glavi i mučno podsećao na sebe.
– Pa da, to ona naziva domom Bogorodice. Traži da ih isteramo iz njega. Često ide okolo
i plače zato što je tamo džamija.
– Tvoj deda je bio dobar. On je u raju. A ti, hoćeš li da ih isteraš – Valerija je prišla Eženu
Olivijeu, okrenula se i odjednom krenula prema vratima.
– Mlinaru, uzalud spavaš!
Mlin već melјe li melјe!
Mlinaru uzalud spavaš!
Mlin je suviše brz! –
tiho je pevala nekim nezamislivo srebrnim, nezamislivo čistim, nezamislivo nezemalјskim
glasom.
– Mlin, mlin!
Brzo melјe!
Mlin mlin!
Tako žuri!
Figurica, statueta u tralјama, skliznula je kroz vrata. Ali pre toga se okrenula, još jednom
pogledala Ežena Olivijea i zapretila mu prstom.
– Ne znam ništa o tvom dedi, ali ti je sad sigurno jasno zašto je se svi boje? – Žana je
gledala 3a Valerijom svojim sivim očima optočenim crnim trepavicama, i iz tih očiju je kapnulo
nekoliko prozračnih suza. Izgleda da nije ni primetila da plače. – Niko ne zna otkud se stvorila,
šta se desilo s njenom porodicom. Bosa je čak i zimi, spava na ulicama. Obuću i toplu odeću
bolјe je i ne nuditi joj. Ponekad uspevam da je okupam ili bar očešlјam, ali za to je potrebno da je
uhvatim u naročito dobrom raspoloženju. Šta je ona, ja uopšte ne mogu da zamislim. Verujem da
ponekad po nedelјu dana ne uzima ništa u usta osim svetog pričešća. Veoma voli da gricka
preostale hostije, otac Lotar joj uvek ostavlјa.
– Govorio sam tvome ocu Lotaru da ne verujem u Boga, a on je namerno skrenuo
razgovor na drugu temu, – rekao je Ežen Olivije.
– On je veoma lukav, odmah da te upozorim.
– Ati... ti veruješ.
– Naravno, – začudila se – Nisam valјda budala.
– Hvala. Zašto ih onda ubijaš, treba da sediš i moliš se, – bocnuo je Ežen Olivije.
– Ja sam te već molila da ne pitaš, – Žana je stegla pesnice. – Dobro, prosto si dirnuo u
bolno mesto. Veoma bolno. Za vreme Krstaških ratova ja bih dobro živela, a do Sudnjeg dana
sigurno mi duša nije dorasla. Ili mi nedostaje hrabrosti, ne znam. Da, ne smej se, da bi se sedelo,
molilo i čekalo da dođu da te ubiju, treba mnogo više hrabrosti, nego za rat.
– To razumem, – Ežena Olivije je zaista razumeo, mada pre samo sat vremena ne bi
mogao da zamisli ništa slično.
Sofija je konačno uzela kutiju cigareta, izvukla cigaru, vešto je splјoštila prstima i stavila
u muštiklu.
– Nesrećna devojčica, – rekla je duvajući dim.
– Devojčica je veoma nesrećna, – odgovorio je otac Lotar. – Ali ja ne govorim o mlađoj
devojčici, nego o ovoj starijoj. Balerija je iznad našeg lјudskog shvatanja. Nјoj su dostupne utehe
koje mi ne možemo ni da zamislimo. A Žanu Sentvil kidaju nadvoje srce i duša. Kao konji
jednake snage.
– 3a vas su to različite stvari, sećam se. Za mene nisu.
– Da li je tako, Sofija? Da niste zaboravili čime su pretili ovih dana?
– Naravno, nisam. Ja zaista hoću nešto da vam ispričam, oče. Možda večeras. Da li vam
to odgovara?
– Bliže ponoći, da. Sad moram da idem u geto, umirućem. Bog zna koliko ću tamo ostati.
Ali, posle toga vas čekam.
Žana je već trčala po hodniku koji se približavao crkvi, zbunjujući gosta koji je išao za
njom. Ispred sledeće metalne kapije se zaustavila, pritisnula neku metalnu ploču.
– Evo, ovo je ćelija za goste. Istina, ovde se obično zadržavaju monasi koji nisu odavde.
Majušna soba podsećala je više na kabinu broda, u svakom slučaju na onakvu kakve su
pokazivali u starim filmovima. Samo nije bilo iluminatora. Plafon je bio odmah iznad glave,
krevet pričvršćen za zid. Žana je par puta gurnula tamo–vamo vrata ormara pokazujući prazne
police za odeću, i one na kojima su ležala složena ćebad i nekoliko knjiga. Iza mat stakla, u uglu,
bio je mali tuš. Više ničeg nije bilo osim staklenog stola na jednoj iskrivlјenoj metalnoj nozi.
Ežen Olivije se sad nije začudio malom drvenom krstu na zidu, sa zataknutim grančicama kleke.
– Šik. Hotel „Lutecija“
– A evo i plana hotela. – Žana je izvukla iz ormara papir s nekakvom shemom. –
Sklonište, u stvari, i nije tako veliko kako izgleda. Ali kad ne znaš shemu, možeš da zalutaš. A
kakva dokumenta ti prave?
– Obična, stanovnika geta, s radnim pravom na izlazak. Šta radim izvan geta, još ne znam.
Kao čistač ulica, najverovatnije.
– Bolјa su ti kolaboracionistička, imaš veću slobodu kretanja.
 – Da se bavim gimnastikom? Ni za šta na svetu!
Žana je s razumevanjem klimnula glavom, pogledi devojke i mladića su se sreli.
„Gimnastikom“ se na jeziku omladine nazivao namaz. Što se tiče dokumenata, radikalni šerijat je
išao naruku ilegalcima: mogao si ih menjati koliko želiš, niko nije gledao lica, možeš i ženska
dokumenta da daš muškarcu, samo su problem otisci prstiju. Prsti su bili jedini detalј koji je
određivao identitet, ali da bi nekoga uhvatili po tome, morali bi svaki put da ulaze u elektronsku
kartoteku. Niko se ne bakće time svaki put. To nije fotografija koju možeš obesiti na sve uglove,
nije kompjuterski portret koji možeš da pokazuješ svedocima. Još u prvim decenijama HH veka
žene muslimanke su izborile sebi pravo da na fotografijama pokrivaju kosu i uši. Posle deset
godina su se izborile da se uopšte ne fotografišu da ne bi pred bestidnim državnim činovnicima
pokazivale svoja poštena lica. A posle prevrata ostalo je samo da se doda da je svaka slika
lјudskog lica, u suštini greh.
Ežen Olivije je znao da u višim i srednjim ešalonima policije, gde rade obrazovani lјudi iz
evropeiziranih porodica, onih čija su tri ili četiri pokolenja živela u Francuskoj, iz sve snage
pokušavaju da utiču da se vrate dokumenta starog obrasca, makar za muškarce. Oni shvataju
koliko će to olakšati život policiji i iskomplikovati ilegalcima. Ali, na svu sreću, ti pokušaji se
odbijaju o konzervatizam vladinih krugova.
– Tako, ako ti nešto zatreba, idi strogo po karti! Ovde uvek ima nekoga, – Žana je
iskliznula kroz vrata.
Zavirio je u ormar – četiri jednaka toma u kožnom povezu, s utisnutim monogramom
Hrista, brevijari[19], naravno, ne čak ni „Liturgia horarum”[20]. Po godišnjim dobima, znači. A
normalnih knjiga je uvredlјivo malo: biografija monsinjora Marsela Lefevra koju je početkom
veka objavila izdavačka kuća „Klovi“, to se teško uz napor može uvrstiti u normalne knjige.
Zadržalo se i nekoliko dečjih: „Mali vojvoda“ Šarlote Jong na engleckom, i „Cap” Žana Raspaja.
Dobro, to je već vruće! „Cara“ je već počeo da čita ali nije uspeo, knjigu su, desilo se to u getu,
oduzeli vlasnicima.
Ežen Olivije je sa zadovolјstvom spustio sa zida krevet i legao. Može da čita dvadeset i
četiri sata! Pa i dan je bio uspešan, treba reći. „Vratio đavola u pakao“, video još jedno šerijatsko
ubistvo, pronašao prave hrišćane, još jednom se sreo ca Sofijom Sevazmiu i opet razgovarao s
njom, i još, on... Otvorena knjiga iskliznula je iz ruku. Ali lice koje se stvorilo pred njegovim
zatvorenim očima ipak nije bilo ono milo, nepodnošlјivo drago Žanino lice. Bilo je to neobično
lepo, obasjano gnevom, lice male Valerije.
 GLAVA 3

Slobodan

Udari prolećnog vetra igrali su se u mraku kao dobri noćni duhovi. Oni su mrsili kosu,
ulazili kroz okovratnik svilene pidžame. Bilo je hladno da se stoji na balkonu dvadesetog sprata
ali mu se nije ulazilo u tople, jarko osvetlјene sobe. Pariz je ležao dole, tih, usnuo, kakav je uvek,
osim za vreme ramazana kada po ulicama blјešte i prelivaju se vatre: pravoverni, diveći se
pogledu na Senu i džamiju Al Frankoni koja je nekad bila Notrdam, sede do jutra u raskošnom
restoranu „Arapski svet“, u „Maksimu“ ili „Prokopu“, a ako im sredstva ne dozvolјavaju ni njih,
ni „Gran Vefura“, ni „Fuke“, onda nabijaju utrobu mesom pečenim na uglјu u restorančiću na
trgu Bastilјa ili jedu kus–kus u nekakvom „Šarli de bab–elvud“. Na sreću, Ramazan je prošao.
Pariske noći su bez lјudi.
Kako je prijatno u toj tišini i kako je dobro što je izabrao stan na visokom spratu, mnogo
iznad onih gde se ne sme imati prozor koji gleda na ulicu.
Nije mu se spavalo, suviše je dragoceno preostalih nekoliko časova. Skoro će se razglasi
ispuniti glasovima mujezina, a šejtan će krenuti po Parizu u patrolu, da piša u uši onim
pravovernima koji nisu dovolјno vernici i nisu ustali na ranu molitvu.
Tako vam i treba Francuzi, Gospode Bože, zar vi to niste zaslužili? Zar vi sami niste juče
svojim rukama napravili današnji dan? Živite u njemu, zato što Bog postoji.
Niste ništa znali o istoriji Srbije, niste ništa znali o Kosovu. Niste znali kako su Srbi
slavno ginuli na Kosovu polјu, kada su, štiteći svoju kolevku, vojnici kneza Lazara stali na put
prlјave vojske sultana Murata. Niste znali da je Bajazit došao kao smrtonosna kuga, a po
njegovim tragovima muslimani – Albanci.
Pet stotina godina pod Otomanskom imperijom! Niste znali kakvo je prokletstvo bila
Otomanska imperija, niste znali koliko se srpske krvi prolilo za pobedu nad njom. Nije prošlo
mnogo godina otkako su se na obale Sitnice vratili Srbi, i ponovo izgnanje! Novi Bajazit postao
je Adolf Hitler, zar ste vi, humani Evroplјani, zaboravili na to? Ko je od vas koji ste aplaudirali
bombardovanju Beograda, makar čuo u školi da nije niko drugi, nego Hitler, svrgnuvši Srbina
Petra II, gurnuo Kosovo, kao poklon, Albancu 3ogy I? I kao novi bajaziti na srpsku zemlјu su
došli Albanci, kao hijene koje su osetile miris krvi, ponovo su se uselјavali u opustele kuće,
ponovo su želi useve sa srpskih polјa. Ali koliko su vojske morali tamo da drže Hitler i Musolini
da bi Kosovo ostalo albansko! Vi, Evroplјani, koji ste naduvali kao balon svoje suviše kasno
osnivanje Drugog fronta, da li ste rekli makar hvala Srbima zato što je armija četnika[26] Draže
Mihajlovića počela da tuče hitlerovce mnogo pre vas?
Šta vas je nateralo da pomažete Albancima da uspostavlјaju granice po Hitleru, šta vas je
nagnalo da tako lako poverujete najgluplјoj laži o zverstvima Srba?
Da, jasno, nije pitanje šta, nego ko. Vas su otrovali, vodila vas je na povocu muslimanska
dijaspora – a vi, igračke u rukama lutkara, smatrali ste sebe borcima za nekakva „lјudska prava“,
prosvećenim humanistima – a bili ste samo izdajnici hrišćanske civilizacije.
A tada ste još čitali Dostojevskog, mogli ste da se prisetite stihova. Ali vi sad više ne
znate ko je bio Dostojevski. Tako vam i treba.
Milošević je bio već olinjali stari vuk, ali vi ste ga izgurali crvenim zastavama, terali da
odstupa, i da odstupa. Na njegovoj duši leži sramota Dejtonskog mira, ali ni to vam nije bilo
dosta. A kada je on shvatio da nema kud da odstupa, počeo je novi rat. Oh, kako su pažlјivo vaši
„mirotvorci“ pazili da Srbi ne podignu glave! Oni su o tome vodili računa, a 1997. godine nisu
videli šta im se dešava ispred nosa. I kad je u vašoj senci nastala zmija OVK i počela, sad više ne
izmišlјeno, već pravo etničko čišćenje, vi ste bili slepi, gore nego slepi. Pokazivali ste na svojim
tv kanalima spotove na kojima Albanci–Kosovci pokrivaju sanduke poginulih drugova crvenim
zastavama s crnim orlovima, kako grmi počasna palјba, kako se divlјi božuri lelujaju nad svežim
grobovima. A vaši junaci su iza kamere klali hrišćanske porodice, ubijali učitelјe i sveštenike. A
kad je Milošević pokušao da skoči, na Srbiju su poletele bombe.
Hramovi koji su postojali skoro deset vekova, pretvorili su se u ruine pod vašim
bombama. Naravno, to nisu vaše svetinje. Ali po čemu se vi onda razlikujete od avganistanskih
talibana koji su dizali u vazduh statue?
Milošević je ne jednom izdavao Srbe, a onda su Srbi izdali Miloševića. HH vek je bio
surov vek. Našim roditelјima koji su se suprotstavlјali celom Zapadu, Milošević je izgledao kao
ona šapa koju mogu dozvoliti da se odgrize, da bi se iščupali iz stupe. Smešno.
A Kosovo je vašim sopstvenim, tako civilizovanim Albancima, bilo potrebno kao put za
narkotrgovinu. Reč je bila o suviše velikom novcu da bi Srbi imali bilo kakvu šansu.
I u centru evropske narkotrgovine, na Kosovu, zavladao je mir. Kad je poslednji Srbin bio
isteran ili zaklan, kad je poslednji pravoslavni hram bio porušen i oskrnavlјen. I mirotvorci su
napustili kraj jer više nisu bili potrebni.
A otrov je klјučao u kotlu, prlјava pena se podizala, dok se konačno nije izlila na ceo kraj.
I Bujanovac, i Preševo, i Medveđa, podelili su sudbinu Kosova.
Srbe su potiskivali i potiskivali. Kada je Beograd postao prestonica velike Albanije,
Evropska unija je počela da se boji. I nastavila je da iz straha daje ono što je ranije davala iz
gluposti.
Neka sad Parižanke idu u čadorima pošto su njihove bake uzdisale gledajući na televiziji
ruže na grobovima kosovskih Albanaca.
Slobodanu Vukoviću bilo je pedeset godina, ali događaje iz svoje mladosti pamtio je s
neverovatnom tačnošću
Sećao se kuće koja je spolјa podsećala na napola olјušteno uskršnje jaje: beli zidovi pod
crvenim krovom od crepa. Unutra su zidovi bili okrečeni toplom bojom terakota. Keramički pod
usijan do blјeska, škripave drvene stepenice. Dvogodišnji dečak puzio je po njima, držeći se za
ragastove, prema ognjištu u koje je otac već stavlјao badnjak. Nјega je još trebalo posuti brašnom
i politi vinom.
To je bio poslednji Božić u rodnoj kući u Prištini. I Uskrs su te godine proslavili u kući,
ali to je već bio ratni Uskrs, bez radosti. Rat. Ako se uopšte mogu nazvati ratom bombe koje lete
s neba, prisustvo nekažnjivog, nevidlјivog, nedostižnog neprijatelјa. Bilo je i drugih neprijatelјa,
pored onih koji su bili sigurni da je sada nemoguće da ne dođe dan kada međuetničkih konflikata
na Kosovu neće biti: poslednji Srbin će ra napustiti s nogama napred.
On nije znao, sigurno nije znao, gde i kada je video dečjim očima sliku koju je zapamtio
do najsitnijih pojedinosti: monahinje u crvenoj odeći od sopstvene krvi, svaka s prerezanim
grlom, na beloj zemlјi, komadići razbijenih ikona, razbijena vrata hrama. Pa zar je važno kad i
gde? Koliko ih je bilo, takvih mučenika, takvih hramova!
Bekstvo s Kosova u Beograd, sa tri godine, kad je majka čitala molitve satima
privijajući dete na grudi, u bezumnom strahu dok se stari automobil kotrlјao
razrovanim putem...
Ne tako strašna, ali još beznadežnija bila je emigracija iz Beograda. Odlazak iz Beograda.
Odlazak iz Srbije.
Potom mladost u Beogradu na Amuru, potpuno novom gradu koji je rastao u visinu, kao
pečurke posle kiše. Kakav je moćan um smislio taj plan – da pruži za 300.000 preostalih Srba
autonomiju u blizini Kine. Neki su i tada i potom govorili da je Rusija prosto želela da zgrne žar
tuđim rukama, ali Slobodan nikad nije tako mislio. Teško je demobilisanom vojniku da se
osposobi za gradski život, to znaju svi, ali ko razume kako je demobilisanom narodu? Krv se ne
hladi brzo. Napetost zbog agresivnih suseda odigrala je svoju ulogu. Nekad su i u ruskoj istoriji
postojali kozaci. A ozbilјih pograničnih sukoba čak nije ni bilo. Što je, uostalom, takođe jasno.
Mladost ga, treba reći, nije razmazila. Ali ipak, mnogi vršnjaci, rastući, odlazili su u
kolotečinu, makar i „kozačkog“ ali mirnog života, stvarali porodice, počinjali da vaspitavaju prvo
pokolenje Srba posle Srbije. Slobodan nije mogao. Kao devetnaestogodišnji dečak došao je u
Moskvu vozom, avionsku kartu nije mogao da plati. Srpski mladići oslobađani su tada služenja
vojske, a zamena za to bile su redovne vežbe, od šesnaest do dvadeset pet godina, po mesec dana
u godini. Mladi Slobodan imao je za sobom uspehe u strelјaštvu, dobar broj skokova iz
padobrana, vozačku i pilotsku dozvolu, veštine snajperiste i minera. Još je imao urođeno, kao
prlјavština koja se ne može oprati, poznavanje muslimana, genetsko, dečje, želјno upijeno iz
priča staraca, pročitano iz knjiga. Želeo je samo jedno. Da se vrati na Kosovo.
Ali, umesto Kosova, posle sedam godina ponudili su mu Francusku, jednu od tri vodeće
zemlјe islamskog bloka. Uostalom, dečačka žudnja za osvetom bila je već izbalansirana
ambicijama odraslog intelektualca. Nјemu je bilo jasno da je u Francuskoj polјe delovanja
interesantnije i mnogo šire. Složio se, mada u suštini, pristanak nije dao blistavo obrazovani
dvadesetšestogodišnji magistar Vuković, već samouveren u svom neznanju, devetnaestogodišnji
Slobo.
Ispostavilo se da za mnogo što–šta nije bio spreman, nije spreman uprkos svim
pripremama. On se uvek pripremao na saradnju s tupim bezličnim skotovima, na brzu ruku
stvorenim od alavosti, pohote i sadizma, za borbu protiv religioznog fanatizma. Ali po prirodi
stvari više od svega sretao se sa sasvim drugačijim muslimanima – intelektualcima, obdarenim
velikim brojem sasvim lјudskih osobina. Oni su počeli da se bave naučnom delatnošću, nakon što
su, na sopstveno iznenađenje , shvatili da je put do vlasti ako ne sasvim zatvoren, onda pun
gorčine.
3a mnoge, veoma mnoge od njih, on, uz sve napore mašte, nije mogao ni da zamisli da
uživaju u lјudskoj agoniji i da su u stanju svojim rukama da prerežu živo grlo! Oni su bili za to
suviše kulturni, suviše normalni – muslimani trećeg ili četvrtog francuskog pokolenja. Učili su u
dobrim francuskim ili engleskim školama, nisu se svakog dana u detinjstvu podsećali ko su i šta
nose tom gostoprimlјivom svetu. I oni su, takođe, dobili ono za šta su se borili, makar i sa, za
sebe, paradoksalnim rezultatom.
To je njihova bajka o džinu puštenom iz boce. Obrazovani, s evropskim sjajem koji se
veoma lepo uklala u muslimanski život, oni su postajali sve uticajniji, oslanjajući se, između
ostalog, i na gomile nepismene sirotinje, za koju su širom otvorili granice. Mislili su da će se
Evropa kroz sto godina prosto jednog prekrasnog jutra probuditi potpuno islamska i čak niko
neće zapaziti koje je to jutro. Da li su mogli znati da će mnogo ranije, oni koji nisu poznavali
strategiju, i zato nisu želeli da čekaju, da će dakle, mračne gomile uzavreti, poplaviti, razliti se
kao smrtonosna reka, i da će oni, prosvećeni Evroplјani u drugom ili trećem kolenu, morati da se
pokore, da ne bi i sami bili potoplјeni.
Samo zato što je nestrplјenje svetine prerano eksplodiralo, nastao je Maki, i pojavile se
katakombe.
Francuski pokret otpora nije kod Slobodana izazivao ni simpatije, ni saučešće. On je samo
bio svestan njegovog postojanja, ali bez pravog razloga ni u kakvim okolnostima ne bi radio za
njih. Neka se sami snalaze. On je već treću deceniju živeo u Francuskoj za dobrobit hrišćanskog
sveta. Mada je, treba priznati, lična cena koju je on, kosovski Srbin Slobodan Vuković, platio za
tu dobrobit, veoma visoka. Ne, ne bi se svaki pravoslavac odlučio na takvu raskoš.
Možda će y starosti, ako je doživi, uspeti da izmoli oprost svojih grehova. Najbolјe bi bilo
na Svetoj gori, u jednoj od najudalјenijih ćelija. Ax, Grci, vi ste naravno, prošli jevtinije od
Italijana. Grčka je ostala hrišćanska zemlјa. Ali kakvo nacionalno poniženje ste doživeli zbog
svoje nadmenosti! U svim bogatim zemlјama krajem HH veka, kao cveće cvetala je grčka
dijaspora, i svuda su Grci živeli po evropskim običajima. Mikrokosmos u makrokosmosu,
pomažući jedan drugom, ali i ne pomišlјajući da svedoče istinu. Pravoslavlјe su Grci od rođenja
navikli da smatraju nacionalnom privilegijom, a one pravoslavce koji nisu bili Grci,
nepotrebnom, nižom klasom. Eto vam sad, Jelini! Grčke opštine nisu nervirale nikoga i nigde –
zato što se nisu bavile misionarstvom. Jedino što su na kraju krajeva uspeli da urade, uradili su za
svoje. Kad se evroislam primakao Grčkoj, njihovi milioneri iz svih zemalјa dogovorili su se i
predložili otkup. Suma je bila tolika da zajednička vlada Francuske, Nemačke i Engleske nije
mogla da odbije. I evo, Grci su sada islamski podanici, plaćaju za neprikosnovenost svoje
domovine, onako kako je Rusija nekad plaćala Tatarima. S jednim izuzetkom, i protiv tog
izuzetka Grci nisu mogli ništa da urade, za njega nisu hteli novac. Evroislam je hteo da po svaku
cenu uništi Svetu goru. Sačuvani su strašni kadrovi hronika u kojima se vidi kako su se monasi
pripremali za smrt. Strašna zvonjava zvona ječala je nad Svetom gorom najavlјujući kraj,
pozivajući na mučeništvo. A brodovi–teretnjaci s veselim mladićima sa zelenim trakama, u
kamuflažnoj uniformi, s večnim kalašnjikovima, s pretežno alpinističkom opremom, već su išli
ka Svetoj gori uskršnjeg jutra 2033. godine.
Prvi brod koji je prišao, prelomio se na pola kao medenjak u ruci deteta. Voda ra je
munjevito ispunila – niko nije uspeo da shvati šta se događa pre nego što više uopšte nije bilo
potrebno da se išta shvata. To je, kako se kasnije razjasnilo, eksplodirao rezervoar za gorivo
glavnog teretnjaka. Drugi brod bio je probijen na prednjem delu i mnoge koji su se batrgali po
vodi, uspeli su da podignu na treći pre nego što je i on ponovio sudbinu prvog. U nekoliko
teretnjaka su prosto motori prestali da rade.
Vojska je krenula nazad u očekivanju pojačanja protiv neočekivanog protivnika. Ali
protivnika nije bilo. Niko nije pucao sa stena „monaške zemlјe“ na tri desantna helikoptera koJi
su se razbili na prilazu Svetoj gori. Helikopteri su pali, tek tako, bez ikakvog razloga. Tri meseca
je trajao neshvatlјivi rat. Topovi su se gušili od sopstvenih granata i sakatili vojnike koji su ih
opsluživali. Zdravi vojnici bi seli da se odmore u senci kiparisa i ostajali nepokretni, a vojni
lekari su mogli samo da konstatuju srčani udar. Nekome bi se paralizovale noge i on bi vrištao
grebući rukama belu prašinu, ali više niko nije ni žurio da pomogne, vojnici su u užasu bežali što
dalјe, kao da se boje zaraze. Neki od njih su već bili u groznici, neki su oslepeli, neki ogluveli.
Jedan je prosto poludeo i umislio da je dete, plakao je i tražio da mu daju lizalicu od limuna.
Vojska se nije povukla, ona je bežala, bežala uprkos naređenjima, vojnici su gazili jedni
druge. Pogaženo je onoliko koliko obično bude pogaženo i mrtvo svake godine na hadžu.
Sveta gora se sama odbranila, ali u Evropi to čak nisu ni znali. Televizija i novine su
odavno bili pod cenzurom, korišćenje interneta bilo je ograničeno pomoću informacionih filtera
koji su prvi put davno korišćeni u Kini i Koreji.
Šta da se radi, Sveta gora nije samo grčka, Sveta gora pripada svima. Ispada da su se
poroci nacije vratili Grcima kao sramota, a eno Polјaci, oni su na svojim nedostacima profitirali.
Oni su uvek bili bezumni nacionalisti, ti Ljahi[31] – cicijaši. I tvrdoglavost je kod njih uvek
bila jača od cicijašluka, jača od svega. Posle Drugog svetskog rata, kad se čovečanstvo
ošamućeno od Hitlera plašilo optužbe za antisemitizam kao kuge, Polјaci su bili jedina nacija
kojoj nije pretila takva optužba. Za desetak godina oni su polako istisnuli iz zemlјe Jevreje –
momenat je bio bolno povolјan, fašisti su već bili obavili dobar deo posla. Takav slučaj se više
neće ponoviti. Polјaci su uvek išli sami, uvek po svome. Polјaci, Polјaci, narod kome nema
sličnog... U ranijim vremenima celu Evropu su zainteresovali želјom da na svom putu zarađuju,
naučenom od istisnutih Jevreja, naravno. Surovi, skoro nesposobni za velikodušnost, sitni
pragmatičari, pa ipak, duboko, duboko religiozni. I početkom HH veka Polјaci su krenuli svojim
putem. Oni su bili prvi iz bivšeg sovjetskog bloka koji su shvatili da im nisu potrebne reke
muslimana iz Trećeg sveta. Tokom prvih godina polјskog članstva u EU obilnih potoka nije ni
bilo, standard je bio niži od nivoa u staroj Evropi što je Polјsku, Češku, Mađarsku, Litvaniju i
Letoniju činilo manje privlačnima za nesrećne migrante. Ali, razlike su se lagano smanjivale i
migranti su nagrnuli na bivše socijalističke zemlјe. Još razdirane kompleksom što su nove, te
zemlјe su trpele u strahu da ne pokažu nedovolјnu privrženost idezlima demokratije. Ali Polјaci
su se odmah usprotivili. Najpre je to bila tiha birokratska sabotaža, ali to nije bilo dovolјno. I
onda su napravili skok konjem – tadašnji predsednik Polјske Marek Stasinski objavio je da
njegova zemlјa izlazi iz EU i NATO! Da dobrovolјno izlazi odande gde se toliko godina trudila
da uđe! I predsednik Stasinski pozdravlјen je kao narodni heroj.
Pošto se smrzao na balkonu, Slobodan se vratio u stan, otišao u kuhinju. Oh, ta ruska
navika da u besanim noćima ispija čaj za čajem i razmišlјa o sudbini čovečanstva! Ali, šta da se
radi. Mnogo bi radije sada pokazao poštovanje prema drugom ruskom običaju, popio bi, umesto
čaja, klekovaču. Da upravo klekovaču. Dve čaše i nesanica bi nestala isto kao i istorijska
geopolitika. A mezio bi rumene listiće slanine, prozirne i prošarane mesom. Ej, stop, što bi rekli
Rusi, nikad još Štirlic[32] nije bio tako blizu provali. Ne sme čak ni da pomisli ni na klekovaču ni
na slaninu. A Polјaci, baš ih briga, jedu i slaninu, i krmenadle, i kobasice.
Skupo ih je to koštalo! Opozicija je proglasila Stasiskog za ludaka: graničiti se s
Nemačkom u kojoj već tri četvrtine armije čine muslimani i ne igrati po opšteevropskim
pravilima?! Ali narod je verovao predsedniku, i nije uzalud verovao. Druga polјska finta bila je
još luđa od prve. Poznati pakt od 5. maja 2034. godine doveo je bivši soclager do ludila.
Uostalom, ni stara Evropa nije mogla da dođe sebi kad je jednog prekrasnog jutra videla rusku
vojsku na nemačkoj granici.
Naravno, nije Polјska odjednom zavolela Rusiju, ali se prosto, po ko zna koji put ponela
realistički. Bez ruskog vojnog prisustva oružani prodor evroislama u Polјsku bio je samo pitanje
vremena. Ali i Rusija je želela da granice evroislama odgurne što dalјe od sebe. Bolјe je da
između nje i njih bude tampon zemlјa, nego da imaju zajedničku granicu. Jednostavno, bili su to
interesi dve zemlјe povezane hilјadugodišnjim uzajamnim otimanjem teritorija. Uostalom, stari
neprijatelј je bolјi nego dva nova. O, ne bi poverovale bake i deke današnjih Ljaha, da su neke
tamo 1990. godine čuli da će ruska vojska ne samo biti u Polјskoj, nego da će se to dogoditi na
veliko zadovolјstvo njihovih sopstvenih unuka! Ni u ludilu ne bi poverovali! A ipak, ruski vojnici
priznaju – divota je služiti danas u Polјskoj. Opasno je, naravno, na granici se ponekad puca, ali
zato retko koja nedelјa prođe bez poziva na nedelјni ručak u neku porodicu.
Da, praznični, nedelјni ručak, jer Polјaci, kao i Rusi, praznuju nedelјu, a ne petak. Polјaci
su ostali katolici. Kada je nastupila zlosrećna 2031. godina i rimski papa se predao, tačno posle
mesec dana nad manastirom Svete Trojice u Krakovu, pojavio se beli dim[27]. Novi papski presto
uspostavlјen je u Polјskoj, iako su njene granice postale istovremeno i granice katoličkog sveta.
Polјsko duhovenstvo je vatreno počelo da zagovara staru misu, ali ipak, stvar nije došla do
latinskog jezika. Nјega više niko nije znao, a strogo govoreći, niko nije znao ni kako da služi
Trident[28]. Najstariji sveštenici su ga ipak praktikovali onako kako su mogli, ali na polјskom.
Ostali, poučeni gorkim iskustvom, požurili su da da se oslobode bar jednog nasleđa
opšteevropskog ekumenizma. Ekumenizam je nazvan najstarijom jeresi, reči „jeres“ su u HH
veku prestali da se boje.
Eto tako. Polјska je alfa i omega savremenog katolicizma. Katolicizam kao religija jedne
zemlјe, ko bi to mogao da pomisli krajem HH veka! Istorija ide svojim nepredskazivim korakom,
a y Polјskoj kao i ranije, gore uz ulice prostodušne sijalice malih kapela, u bojama, sa statuama
koje su obojene kao da su ih deca bojila.
Pošto se obradovao zbog Polјaka izbavlјenih od halalne[29] sušene kobasice od konjetine,
Slobodan je mračno otvorio frižider. Ipak ne može da jede meso stoke koju su oni zaklali na svoj
način. Suviše dobro je zapamtio iz detinjstva da s istim izrazom lica seku grlo ovnu i čoveku. I
iste reči, ono „bismillah alahu akbar.“[30] To jest, one su u prvom slučaju obavezne, a dešava se
da ih izgovore i u drugom. Gadi mu se. Mora da se izgovara lošom reakcijom želuca na meso. S
odvratnošću je isekao pitu. Ako je s breskvama, biće dobra uz čaj. Posebno kad se ugreje u
mikrotalasnoj pećnici. Eto, od toga se on goji, ali šta da se radi.
Da, mnogo toga se izmenilo otkad se raspao NATO. Oslablјena Amerika sada mora da
misli samo na sebe. Beli Jug i crnačko–muslimansko–jevejski Sever vuku svako na svoju stranu
vlast u Senatu i Kongresu, održavajući krhku ravnotežu da ne bi došlo do građanskog rata. Ali
južni, američki hrišćani imali su veoma mnogo sreće što im se ne suprotstavlјaju samo
muslimani, već tri međusobno neprijatelјske religije, da ne zaboravimo još i vudaizam. Ni jedna
ne želi žestok hrišćanski revanš i to ih objedinjuje. Tako, tako, gospodari svetskih sudbina. I vaše
je prošlo! O Americi još dugo neće biti potrebno misliti. Važno je samo ono što je blizu, ono što
se događa na granici Rusije i Evroislama. U te suprotnosti su svi uvučeni, ko više, ko manje,
naravno.
Među islamskim zemlјama posebno mesto ima Turska koja nije želela da menja svoj
status svetske države. To joj, naravno, nije smetalo da se seti starog dogovora s carskom Rusijom
i otkine od Ukrajine Krim. Ali, od Hohola sad samo bezubi ne otkidaju. Na teritorijama gde žive
Rusi je protektorat, tamo je vojska. I to nekakva divlјa Seč[33]. Usred HH veka, na nezavisnim
teritorijama! Beskorisno je crtati kartu, vlast se menja skoro svakodnevno, danas hrišćanska, sutra
muslimanska. I ne samo u svakom gradu, nego i u svakom selu. Uostalom, spolјa više ne možeš
ni da razaznaš čiji je praznik. Hoholi imaju čudnu naviku – kad su ratovali s Ljasima, ličili su na
Ljahe, sad ih od muslimana ne možeš razlikovali, idu u muslimanskoj odeći, pustili brade. Struju
dobijaju jednom mesečno, u gradovima, naravno. U selima nema čak ni kerozina.
Mnogo pametniji su se svojevremeno pokazali Belorusi koji su ušli u sastav Rusije. Sad
više nema ni pomena o siromaštvu u kakvom su živeli njihove bake i deke.
S Rusijom su i Uzbekistan i Tadžikistan. Uzbekistanci iz koristolјublјa i po ugledu na
Tadžikistance. Tadžikistanci su poželeli da ostanu muslimani bez čadora i bez šerijata, s čašom
dobrog vina za prazničnim stolom. Uopšte, sve ruske muslimane smatraju skoro otpadnicima
zbog njihove umerenosti. Ali je zato tako mnogo obrazovanih izbeglica iz Evrope popunilo
muslimanske oblasti Rusije pre nego što je pala „zelena zaveca”!
Ne može se baš reći da ruske muslimane previše sekira takav odnos Evrope. Nјih je
mnogo, žive po svome, i ne žive loše, treba reći.
Izuzetak predstavlјa nezavisna Turkmenija. Tamo vlada četvrta reinkarnacija
Turkmenbašija. Već je postao običaj da se Turkmenbaši reinkarnira u prvom muškom detetu koje
se rodi u vladajućem klanu posle smrti prethodne reinkarnacije. Neka ih, svima je veselo, osim
razume se, samih Turkmena za koje niko živi ne zna šta im se u glavama događa.
A šta je c ponosnom, nezavisnom, malom Čečenijom, glavnom glavobolјom Rusije na
razmeđu stoleća? Ništa. Ne čuje se živa, zato što je Rusija jaka. Dotok stranog novca je presečen,
stranih dotacija nema. A nema ni budala da ratuju besplatno. Gospode, samo da se ne zaboravi,
da se ne izbriše da će to zapravo uvek biti peta kolona, mikrobi čudovišnih bolesti koji su u stanju
da spavaju milion godina u slanom kristalu. Da, neće, sad se već neće zaboraviti. U istoriji Rusije
bilo je mnogo grešaka i više ih ne sme biti.
Po ko zna koji put mu se u besanim noćima pred očima pojavlјuje karta sveta. Ponekad se
ta virtualna karta kreće ravnomerno, kao vuna u rukama stare srpske selјanke. Ponekad nekakav
fragment odjednom promeni format, poraste, bilo da je to Izrael koji je neobično ojačao
zahvalјujući masovnoj migraciji desetih godina, čiji je početak označio nekadašnji Šaronov
poziv, ili recimo, Australija, koja je ostala idilična oaza starinskog zapadnjačkog života, ali koja
nije imala nikakvu ulogu u svetskoj politici. Ili Japan, još više zatvoren u svojoj kulturnoj
izdvojenosti, kao biser koji se vratio u školјku. Ili Indija, što živi u permanentnom ratu koji nije
izgubila samo zahvalјujući mnogobrojnosti svog stanovništva.
A ko je on, Slobodan Vuković, koji je uronio mislima o geopolitički kaleidoskop? Čovek
koji je apstrakcijama zamenio strasti, ili samo pravilno određen pribor koji fiksira tačno
odmerenu ravnotežu snaga?
A ako je ovo drugo, onda strelica na priboru opasno podrhtava. Nešto može da se
poremeti. O tome šapuće noćni Pariz kroz prozore luksuznog stana, o tome zeva čelјust rasečene
pite koja se odavno ohladila na tanjiru, o tome udara krv u slepoočnicama.
Ravnoteža može da se naruši.
 GLAVA 4

Ispovest bez konfesije

Estonija 2006. godine

Ane Virve je otvorila poklopac staklene kutije i u sobu se odmah probio šum Narva
mante. Da, iako prozori ne gledaju na ulicu, što je uostalom mana stana. Druga mana je što ispod
prozora skreću tramvajske šine. Postoji i treća – plafoni su suviše niski. Ali što da se nervira, sve
drugo košta više, ne može u naše vreme svaka samostalna žena do tridesete godine da kupi
četvorosobni stan skoro u centru Talina. Što se tiče stanovnika tih dosadnih megalopolisa, za njih
je „skoro centar“ – vožnja od dvadesetak minuta. U Talinu petnaest minuta pešice od kula prema
Viru – naravno, nije okolina, ali ipak...
Ana je odlučno zatvorila prozor. Ako je dobar erkondišn, zagađeni ulični vazduh nije
potreban. Ne treba sebe mučiti pitanjima da li je za svoj novac mogla da dobije nešto bolјe.
Uostalom, kasno je za to, stvar je završena. A onda, ona je i bez toga čekala predugo. Poslednjih
godina prestala je dobro da zarađuje, morala je da se muči da prikupi po koju stotinu evra
mesečno. A vreme ne čeka, treba da sredi svoj život. Zar sirotica koja živi s roditelјima u bednom
rejonu Ismeja, može da računa da će naći dostojnu partiju? Smešno. I nije stvar u računici,
gluposti, stvar je u životnom stilu.
Astan uopšte i nije loš. Kuhinja je odvojena od ulice dobrom kvadratnom lođom. Ana se
pred uselјenje dugo kolebala da li da poveća kuhinju tako što će srušiti unutrašnju pregradu.
Dobila bi kuhinju i trpezariju. Ali, uzdržala se i dobro je uradila: više nije moderno pokazivati
sudopere i frižidere. Ispalo je mnogo bolјe: iz dnevne sobe izlazak u zimsku baštu, a kroz stakleni
zid male kuhinje videle su se zelene bilјke. Ana je s osmehom dodirnula grivu papirusa koji je
izvirivala iz keramičke saksije. Stala je čak i klupica – jedan ili dva gosta mogu tu da popiju kafu.
O, koliko je para otišlo na tu dnevnu sobu! Strašno je i pomisliti kako je to izgledalo kad
je kupila stan! Tapete s nekakvim staromodnim uzorkom na neravnim zidovima, sivi linoleum s
crnim pukotinama. Izgleda da su raniji vlasnici bili neki starci. Penzioneri se preselјavaju u
jednosobne stanove, veliki im više ne odgovaraju. Koliko košta samo grejanje! Da nije takvih
slučajeva, stanovi bi bili još skuplјi.
Ono zbog čega zaista žali je što visina nikako nije dozvolјavala viseći plafon. Mada, nema
veze, nameštaj IKEA ionako daje utisak savremenosti i funkcionalnosti. Interfon je veselo
zazvonio. (Ipak je potrebno imati kameru u ulazu, mopa da se dogovori s drugim vlasnicima!)
– Međunarodni fond „Problemi demokratije“ – predstavio se na engleskom mlad, ženski
glas – Dobrovolјno sociološko istraživanje. Možete li da izdvojite nekoliko minuta da odgovorite
na pitanja?
Ana se trenutak kolebala. S jedne strane, otkad je Estonija član EU, raznorazni sociolozi i
društveni radnici ne daju mira. Pa ipak, prijatno je u novoj kući dočekati kulturnog čoveka.
Drugi razlog bio je jači.
– Izvolite, – pozvala je, pritiskajući dugme. Engleski joj nije bio bez greške, ali nema
razloga da se stidi. Gošća, zaista mlada, zapravo sasvim mlada žena, razočarala ju je na prvi
pogled. Bila je mršava i ne naročito visoka, odevena onako kako su volele da se oblače
obrazovane predstavnice stare Evrope. Patike, crne farmerke, tamna rolka, roze vetrovka.
Kestenjasta duga kosa raspuštena po ramenima, očigledno je bilo da skoro nije videla frizera.
Teško je zaklјučiti da li živi u prikolici ili u nasleđenom zamku, nikad po takvima ne možeš da
pogodiš. Nije naročito prijatno imati posla s lјudima koji ne žele da priznaju pravila igre.
– Izvolite, molim vas, u dnevnu sobu, – Ana je potisnula žalјenje zbog gublјenja vremena.
Teško da će ta devojka, studentkinja najverovatnije, obratiti pažnju na to kako se lepo izdvajaju
svetle bukove konstrukcije na pozadini idealno ravnih zidova, na ogromni „domaći bisokop“ s
ekranom od tečnog kristala, dva metra sa metar i po. Zauzeo je skoro ceo zid.
– Kod vas je vrlo lepo.
– Dopada vam se? – Ana je zasijala od zadovolјstva. – Tek sam ce doselila.
Pošto je sela u platnenu fotelјu, devojka je odmah iz džepa izvadila mali kompjuter i
počela da udara po tastaturi. Bilo je nešto neobično u tome kako je držala stvari u levoj ruci.
– Nećete odbiti šolјu kafe?
– Hvala, možda kasnije. – Tek sada je Ana obratila pažnju na neobičan devojčin glas,
zvonak, ali istovremeno i promukao.
Odjednom je izgubila želјu da pokaže novi stan. Nešto nerazumlјivo je bilo u toj devojci
koja se već zadubila u svoj kompjuter: uzrast, pol, porodična situacija, posao, omilјeni sport –
skijanje, strelјaštvo. Dobro, bar neće dugo potrajati.
– Nas zanima mišlјenje starosedelaca Estonije, različitog uzrasta i imovnog stanja u vezi s
problemom takozvanog ruskojezičnog stanovništva. Kako vi vidite rešenje tog problema?
Eto na šta treba obratiti pažnju. Paziti na političku korektnost ali odgovarati istinu.
Staroevroplјani ne treba da imaju nikave iluzije po tom pitanju.
– Ja, na žalost, vidim samo jedno rešenje, istiskivanje ruskojezičnih u Rusiju. Neka vode
svoje.
– Ali, zašto među vama, Estoncima, ima tako malo pobornika postepene asimilacije
ruskog stanovništva?
– Na ogromno ogorčenje svih Estonaca, uklјučujući i moje, postoji nerazumevanje
između baltičkih zemalјa i drugih zemlјa EU. Avaj, nas Estonce razumeju samo Letonci, sabraća
po nesreći, čak i Litvanci pokazuju sasvim kratko istorijsko pamćenje. Pitanje s Rusima je
posebno pitanje. Istorijska krivica ruskih okupatora pred estonskim narodom suviše je velika da
bi se mogla predati zaboravu. Mi smo u suštini veoma gostoprimlјiv i srdačan narod. Zar mi ne
dajemo utočište mnogobrojnim mulimanima–migrantima?
Samo probajte da ne dajete. Kakva bi se buka podigla nad celom EU. Ali, to, naravno, ne
treba govoriti.
Devojka je pažlјivo slušala Anu, pa ipak, nešto nije bilo kako treba. Ali šta?
– Mi se radujemo onima koji nam nisu činili zla. Ali, ma koliko Rusi, ima i takvih,
pokušavali da zaborave svoj jezik i da se prilagode našem načinu života, zar možemo da
zaboravimo da su nam sredinom prošlog veka nametnuli krvavi komunistički režim?
To svuda prolazi. Ko može da se suprotstavi tim rečima?
– Da ste se devetnaeste godine manje dogovarali s bolјševicima kako da prodate
Judeniča[34], ne bi imali šta da vam nameću.
Kakav sad Judenič? Ahh, devetnaesta godina!
– Ali, bolјševici su nam tada ustupili teritorije!
– I onda su vam bili dobri!
Tek sad je Ana shvatila da devojka govori ruski.
– Mina ei raagi vene![38] – sa strahom koji ni njoj samoj nije bio jasan, uzviknula je Ana.
Zamisli, drska ruska devojka koja se pretvara da je sociolog. U mladim godinama Rusi vole tako
da se ponašaju, ali se brzo slome. Prazan stomak je samo u osamnaestoj godini romantičan, a sa
dvadeset već hoće da jede. Zna takav par slučajeva, neka ih zabeleži policija – i problemi sa
zapošlјavanjem su zagarantovani. A roditelјima brže dosadi da hrane odraslu decu, nego da psuju
vlast u svojoj kuhinji. Zato što u toj kuhinji i nema tako mnogo hrane.
Iako je pokušavala da se smiri, Ana je nastavlјala da se nervira. Kakva glupost! Ruska
nevaspitana devojka, dosadna, lјigava
– Bi veoma dobro raagi kad vam to treba.
Devojka je stavila u džep već nepotreban kompjuter. Ponovo je pala u oči nespretnost
njene leve ruke.
– Kakvo je to upadanje u kuću? To je nezakonito! – Ane je napravila tri koraka prema
prozoru, kao da beži od gošće.
– Ctoj! – Iz desnog džepa obične jakne pojavio se revolver. – Stojte i ne pokušavajte da
priđete signalizaciji!
Ane još nije bila svesna šta ju je tako uplašilo da su počele ruke da joj drhte, ali to sigurno
nije bio revolver. Otkud ta maloletna negrađanka zna gde je dugme za signalizaciju?! To je
prosto nemoguće, to ne može da se desi! Slučajna podudarnost. Lupa bez veze.
– Kakva signalizacija? U kući nema nikakve signalizacije.
– Ne, osim, dugmeta pored onoga kojim se podiže roletna i tobožnjeg prekidača. Zaista to
nije mnogo. A ti mene stvarno ne prepoznaješ?
Ruka s revolverom stajala je lako, bez napora i bez drhtanja. Leva je, međutim,
zakopčavala džep s kompjuterom, ali ne bez napora. Pokretala su se samo tri prsta. Dva krajnja,
ukočena i u pomalo neobičnom položaju, bila su čudno nepokretna.
– Ne! – na čelu Ane pojavio se ledeni znoj. – To nisi ti!
Međutim to je bila ona, čak se nije mnogo ni izmenila. Samo što joj je kosa sada dugačka,
a onda je bila kratka, tek je bila počela da raste i od prlјavštine se nije znalo koje je boje. Isto
onako mala, lice nije mnogo poraslo. Onda je čak izgledalo starije, oteklo, bolesno. Ruka
umotana sivom krpom s mrlјama sasušene krvi, stari vatirani prsluk preko lake majice – bili su je
oteli u leto, a napolјu je već bio novembar. Loše, gluvo vreme – drveće je bilo ogolelo, nije bila
sezona rada. Ane je zato i došla u goste kod Ahmeta. Devojku je videla samo nekoliko puta,
možda i više, nije obraćala pažnju. Ali je dobro zapamtila.
I upravo joj je sećanje na jadnu devojku s uplašeno uvučenom glavom u ramena, smetalo
da je poistoveti s ovom suviše mirnom gošćom.
– Na našem okupatorskom jeziku ci i brblјala s njim kad ste se tucali. I trgovali ste na
našem jeziku.
– Ali ti nisi Ruskinja! – uzviknula je Ane.
– Čak si se i toga setila, – devojka se osmehnula skoro lјubazno. – Moja majka je bila
Ruskinja, ti to ne znaš. A ruske krvi ima svuda. Pitaj bilo kog genijalnog Estonca, možeš
naučnika, možeš kompozitora. Samo nemoj, molim te Ristikvi[35], kod nas takvih klasika ima
toliko da izdavačke kuće ne znaju šta da rade s njima. Vi ste mnogoetnički kvadrati, baš kao kod
Markesa, a kod takvih se na kraju krajeva rađaju deca s repićima, kao svinje[36].
Dobro, neka brblјa, ako hoće o Markesu, glavno je da sama hoće kontakt. To je azbuka,
što je duža komnikacija, to će teže odlučiti da puca. Nije važno samo trenitrati u strelјani. Postoje
važnije stvari. Zagovaraj, priđi bliže, ako već zna za signalizaciju, prosto je uhvati za ruku i
iskreni je. U tuči ćeš lakše izaći na kraj s mršavicom.
– To je sve bilo tako davno... A ti se sad pojavlјuješ. Šta si radila svih ovih godina?
– Učila sam, – devojka je bila oprezna. Rano je da joj se približava.
– Učila, – Ana je odglumila zainteresovanost. – A šta?
– Šta sam učila? – devojka se osmehivala. – Učila sam da kvalifikovano mrzim. Po
komplikovanom programu. Godinu dana za to ne bi bilo dovolјno. Koliko je samo truda bilo
potrebno za istraživanje svih mogućih varijacija stokholmskog sindroma! Pa ja sam mislila da ga
nikad nisam imala. Da je to sve samo izmišlјotina stručnjaka. Ali imala sam ga. Oh, tako je malo
onih koji umeju da mrze kvalifikovano.
– Ali zašto mene? Zašto mrziš baš mene?
Ona je stvarno luda. Prava ludača. To nije tako dobro, kod ludaka ponekad fizička snaga
ne odgovara mišićnoj.
– Tebe? Kakva glupost. Mrzim sve koji su bili tamo. Sve koji su mogli biti tamo, što je na
kraju krajeva, isto.
– Ali, došla si upravo kod mene. A ja sam tamo bila slučajno, ja nisam Čečenka. To je
samo biznis.
– I ne baš loš, zar ne? – devojka je oštrim okretom pokazala na divan pokriven otmenim
prekrivačem – ultramarin s geometrijskim oranž uzorkom. – Sto dolara vojnik, tristačetiristo –
oficir. Koliko je života koštala ova krpa? Bar tri čoveka, zar ne? Nije jevtina stvarčica. Koliko se
dece nije vratilo kući zato što si se ti smestila na drvetu sa svojom optikom. Samo zato da bi
namestila ovaj stan. Pa ovde je krvi do kolena.
– Ne, ne, ti grešiš! – Ane se trudila da ne pokaže strah znajući da bi to bila sigurna smrt.
Ali znoj joj je curio niz kičmu pod lakim penjoarom, krupne kapi pojavlјivale su se na
dlanovima. – Ja sam vrlo kratko bila u Čečeniji! Dobila sam najviše sredstava od restitucije, na
teritoriji gde je bila kuća moje bake napravili su veliku fabriku! Mogu da ti nadoknadim moralnu
štetu! Imam račun u banci!
– I ja imam račun u banci, budalo selјačka. – Devojka je pred njenim očima postajala sve
odraslija i samouverenija, a najvažnije, kao i ranije, držala je rastojanje. – Ti si mi sasvim
slučajno naletela, ali kad sam već ovde, znači, sve znam o tebi. Novac rešava mnoge probleme,
zar ne? Ali ne sve. Život se ne može uvek kupiti.
Signalizaciju je devojka takođe pratila. Tačnije, pratio ju je njen revolver. Ane je, ko zna
zašto, pomislila na trapez od slame koji je htela da obesi za Božić umesto banalne, suviše
evropske, jelke. To se neće desiti, sada joj je bilo sasvim jasno. Nije stvar u devojci, ni u njenom
revolveru, već u još nečemu, u tom čudom i ružnom uverenju da je došao čas i da je besmisleno
opirati se. Eto zašto se lјudi ponekad čudno ponašaju pred smrt!
– Ti hoćeš da me ubiješ? – Ane nije prepoznala svoj glas, već mrtav, prazan.
– Ubiću te. Potpuno besplatno. Idi tamo, prema zidu.
Snajperska veština je za Ane uvek bila samo biznis, ona nikad nije razgovarala sa svojim
žrtvama, nikad ih nije žive videla izbliza. Ali koliko puta je imala prilike da čuje tu intonaciju.
Kakva je razlika gde će je ubiti, nasred sobe ili pored zida? Nikakva. Ili ipak postoji?
Ane nije stigla da shvati. Devojka u roze vetrovci odjednom je ponovo postala neodrasla,
prišla je, pažlјivo se naklonila nad telom odrasle elegantne žene u penjoaru od crne čipke.
Pocrnele i nabildovane noge raširile su se na čupavom tepihu. Neko vreme devojka je stajala i
gledala, a zatim je izvukla iz još jednog džepa plastičnu plјosnatu kutiju s vlažnim maramicama
za monitor. Sve što su mogle da dotaknu njene ruke, obrisala je brzo i pedantno.
– Vi ste suviše mladi, oče, da biste shvatili kakva ce melodramatična kolizija sada događa
s vama! – Žena je povukla dim iz svoje cigarete. – Dok su moji roditelјi bili mladi snimano je
mnogo filmova, za jedan od njih mi smo bogom dani likovi. Stara grešnica sa smekšalim srcem,
priča svoju životnu priču mladom svešteniku u celibatu, koga ispunjavaju najviša stremlјenja.
Lepom, razume se. Tih godina filmovi su govorili tako romantično o celibatu. To je, naravno,
bilo pre nego što su zabranili snimanje filmova o hrišćanstvu jer vrebaju osećanja
evrograđana–muslimana, a onda i filmove uopšte.
 Sveštenik nije obratio pažnju na njene ironične reči. Na to je bio navikao i uklapalo se u
specijalni psihološki termin, „ritual zaštite“ neobična je, čak i sada, bila istorija te ogromne duše,
gotovo uništene u mladosti, sposobne da nalazi životnu snagu čak i u mržnji.
– Rekli ste da je tog dana došlo do neke promene?– tiho je pitao.
– Ne u duši, moram da vas razočaram. U telu.
– Šta to znači?
– Posle otmice sam prestala da rastem. Čime me sve nisu klјukali doktori! Počeli su da
veruju da ću stati na metar i pedeset. A od osamnaeste do dvadesete, odjednom sam porasla
petnaest santimetara. Čak sam imala i nesvestice od tako brzog pacra. A onda još tri santimetra za
godinu i po dana.
– Dobro je što niste rasli od svake slične priče, – sveštenik se osmehnuo i na trenutak
izgledao mlađi od svojih trideset tri godine, – inače biste danas bili visoki kao Ajfelov minaret.
– Oni i bez toga plaše svoju decu mnome, – žena je ispustila kolut dima. – Na žalost,
uzalud.
– Bi nikad niste ubijali decu? – intonacija koja se osetila u sveštenikovom glasu, podsetila
je na prste lekara koji se oprezno približavaju mestu za koje se pretpostavlјa da je bolesno.
– Avaj, mada to „avaj“ vas i šokira. Glupo je ne ubijati ih, ali ja sam sebi dozvolјavala da
pravim gluposti. Tačnije da ih ne ubijam.
– Sva deca su surova, – tiho je rekao sveštenik. Sedeo je preko puta Sofije, i po navici
pokrio oči dlanom. Na njegovom vratu nije bilo epitrahilјa, prosto je proradila navika: kada mu
nešto tako govore, on nema pravo da vidi lica.
– To je drugo, iskreno govoreći, oni i nisu deca u našem smislu reči. To su prosto osobe
koje nisu dostigle veličinu odraslog i sposobnost za regeneraciju. Duša i intelekt kod njih ne rastu
od pete godine, samo se uveličava količina usvojenih informacija. Uostalom, teško je reći, deca
kod njih nisu deca, a odrasli ne porastu dotle da nauče da razlikuju dobro i zlo. Reći ćete, da ako
njihovo dete dospe u dobre ruke, može da se vaspita da bude dobar čovek. Znam da ćete reći.
Nјima je veoma drago što mi tako mislimo. A oni sami veruju da nije tako. Tamo gde sam ja bila,
oni sebe nazivaju majstorima evgenike. Planiraju koga s kim treba ukrstiti da bi se dobilo bolјe
potomstvo. Hrabre s pametnima, skromne sa razuzdanima, svi tipovi su na raspolaganju. Ali
rezultat svih tih njihovih genetičkih ispitivanja je iz nekih razloga uvek isti – ubica i bandit. Te
njihove bisere evgenike treba daviti u kolevci, a još bolјe u utrobi. A još bolјe – u semenu.
Sveštenik se već navikao i na taj čudan manir svoje sagovornice – reči pune besne strasti
izgovarala je spokojnim, hladnim glasom, potpuno lišenim emocija. Što su emocije bile vrelije, to
je hladniji bio glas.
– Ali šta vas je zadržalo od greha, koji smatrate za dobro?
– Moje pravo da ne ličim na njih ni po čemu. Upravo sam vam pričala kako je Estonka
pokušavala da me zagovara. Oni znaju – što duže s čovekom razgovaraš, to ti je teže da ga ubiješ.
– Pa zar nije tako?
– Tako je za njoj slične. Logika najamnog ubice – ne treba u licu žrtve videti ništa
lјudsko. A moja logika je suprotna. Treba gledati u oči, treba videti. Videti koga ubijaš. Samo
tako možeš da preuzmeš odgovornost. A ako ne možeš da ubiješ gledajući u oči – znači da ne
treba to ni da radiš. Ne treba, jednostavno. I to se događa.
– Ali to je veoma teško.
– Oče, ko je rekao da treba olakšavati posao ubijanja čoveka? – Stara žena se osmehnula.
– Ali, mi smo se udalјili, logika te snajperistkinje – samo je biznis, najam. A onaj kome nije teško
da razgovara sa žrtvama oseća ogromno zadovolјstvo. Ali, ma koliko rado oni ubijali našu decu,
mi ne treba da ubijamo njihovu. Uprkos logici i zdravom razumu, na svoju štetu. Čemu se
smejete, sveti oče?
– Nemojte da se lјutite, ali ja mislim da uopšte nije potrebna teorijska nadgradnja tamo
gde je važan rezultat.
– Tako je govorio i otac moga muža.
Elektronski časovnik je pokazivao jedan sat. Samo po svetlucavim zelenim ciframa moglo
se znati da li je napolјu dan ili noć.
– Da li je tačno da je on bio pravoslavni sveštenik, Sofija, a da ste vi kršteni u
pravoslavnoj crkvi?
– Kakav jezuitski pristup. Nije me krstio svekar, već tetka po majci, još kao bebu me je
odnela u crkvu. Na veliko nezadovolјstvo jevrejskih rođaka.
– Oni su bili Jevreji?
– Oni su bili svetski lјudi, ako se priroda tog istorijskog fenomena može objasniti.
Smatrali su svaku religiju hirom. Moja baka, očeva majka, uz to je bila i lekar. Smatrala je da je
pre svega nehigijenski nositi negde dete i potapati ga u nešto.
– He, nije da ja to baš ne mogu da zamislim, ali na Zapadu je bilo nešto još gore, bila je
sprega materijalizma s religijom. A vaš svekar?
– On je bio sveštenik, i mislim da je želeo drugačiju ženu za svog sina, sasvim drugačiju.
Leonid Sevazmios... on je shvatio i prihvatio da dece neće biti. Da ja ne mogu da imam decu u
svetu gde nisam u stanju da garantujem njihovu bezbednost. Moj otac nije preživeo ono što se
dogodilo sa mnom. Izgoreo je u četrdeset petoj godini od nekakve gomile bolesti. Pojavlјivale su
se naglo, jedna za drugom, po dve odjednom, čas cpce, čas jetpa, čas krvni sudovi... A pre toga
godinama nije bolovao čak ni od gripa. Kao da je organizam sam sebe minirao. Meni ga je
neverovatno žao, ali ni u kom slučaju ne bih želela da se nađem na njegovom mestu. Uostalom,
ne bih želela da budem ni na mestu mog Leonida. I nije stvar u meni ili u nerođenim, nezačetim
unucima. Za oca Dimitrija, tako se zvao svekar, bilo je strašno da se njegov jedini sin, za koga je
tako želeo duhovnu karijeru, pod firmom trgovačke kuće svog strica bavi kupovinom oružja.
Najblaže rečeno, netipično za Grka! Grci su se u to vreme, kao i skoro uvek, ponašali dosta
sebično. I naravno, smatrali su da se isalmizacija Evrope njih neće dotaći. Smešno, ali u suštini,
taj nepraktični i neozbilјni dečak, kako je Leonida doživlјavala njegova rodbina, bio je daleko
praktičniji i razumniji od svih njih. On je imao lična sredstva koja je nasledio od majke, i sve ih
je, bez pitanja, potrošio. Skandalozno je bilo da se bavi oružjem a iz ugledne je porodice. Na
sreću, mi smo se sreli kad se već sve smirilo. Ali to je posebna priča. Jednom ću je možda
ispričati. Reći ću samo toliko da se svekar pomirio sa Leonidovom delatnošću kada mu je sin
rekao samo jednu jedinu rečenicu: „da si se ti juče bavio misionarstvom, danas mi ne bismo
morali da kupujemo oružje“.
– Kao katoliku meni je prilično teško da mislim o tome. U jednom trenutku pravoslavlјe
je moglo da spase Evropu od islama. Opet iste greške koje je pravio Drugi Vatikan. Kad Crkva
ide putem slablјenja da bi zadržala pastvu, lјudi jednog prekrasnog dana počnu da tuguju za
jasnim pravilima[39]. Poslednji trzaj duhovnosti: kažite mi šta je nemoguće! U svakom slučaju, šta
je to veliki post – ne najesti se u Strasnu nedelјu „do guše“! Tu su pravoslavni mogli da preuzmu
katolike umorne od svedozvolјenosti. Oni nikad nisu znali za strogost protestanata! Ali ruska
dijaspora je bila premala, a Grci se zaista nisu bavili misionarstvom. A islam, islam je nastupao.
Tako da je, na žalost, prekor vašeg muža bio zaista ispravan. Ali u to vreme su još bili mogući
krstaški pohodi. A on, znači, nije prešao u bezverje već u ratovanje za veru?
– Da on je ostao–vernik.
– Ali vas nije uspeo da okrene Bogu, – sad otac Lotar nije pitao već je tvrdio.
– Šta da se radi, on je veru posisao s majčinim mlekom, a ja... Vi, oče, možda, uopšte ne
možete da shvatite šta je mene podstaklo na slične razgovore. Vi ste, naravno, suviše taktični da
biste rekli, da se takve stvari dešavaju sa lјudima posle sedamdeset godina. Ali ako tako mislite,
razuverite se. Pa ja ceo život idem sa smrću pod ruku, ne, spasavanje sopstvene duše meni je kao
i ranije nevažno. – Sofija je ustala i, skrivajući uzbuđenje, počela brzo da meri koracima malu
prostoriju. Otac Lotar se ko zna koji put divio kako je njen hod mladalački. – Shvatite, ovakvi
stari vojnici kao ja, imaju poseban osećaj. Ja, možda mislim sada o pitanjima vere više nego ikad
ranije, samo zato što nešto osećam... Meni je to zbog nečega potrebno, pri tom u najkonkretnijem
smislu... Pričam gluposti, kako da objasnim vama kad ni sama ne razumem.
– Sofi... meni nije važan razlog, – sveštenik je ustao, i oni su stajali jedno nasuprot
drugom, s čudnom unutrašnjom napetošću kao pred dvoboj. – Drago mi je što vam dolaze na
pamet takve misli, zato što vi zaista imate o čemu da se zamislite.
– Zaista? – Sofija se osmehnula.
– Vama ne pada na pamet, Sofija, da postoji neka nelogičnost? Pogledajte kako sve
izgleda s vaše strane. Vi ste, kao i panije, materijalista. Ja sam idealista–mistik, ma kako me vi u
sebi nazivali, pre svega čovek koji živi u nezemalјskim apstrakcijama.
– Prihvatam, – žena je izvadila iz nepažlјivo pocepane kutije novu cigaretu. Osmehivala
se.
– Kako je onda moguće da ja imam praktičan cilј, a vi nemate. Odavno sam to hteo da
vam kažem ali, iskreno rečeno, bojao sam se.
– Gospode, pa vi ste još dečak, Lotare. Pa zar uopšte možete pomisliti da postoje reči koje
bi mene slomile? Govorite.
– Ma koliko vam moj cilј izgledao iluzoran, on postoji, on je realan, on ima praktični
smisao. Liturgija mora da postoji. Sve dok postoji bar jedan sveštenik, makar jedna kap vina, i
makar jedna šaka brašna. Radi toga mi ginemo, radi toga idemo na mučenja. Ali vi, ceo vaš
pokret otpora, nema nikakav cilј. Rat ne može da bude cilј, on može da bude samo sredstvo. Vi
ne shvatate da Evropu više ne možete da odbranite. Rat koji vodi Pokret otpora već više od deset
godina, izgublјen je, potpuno je izgublјen.
– To je tačno, oče. Kao što vidite surove istine me ne teraju da čupam kose.
– Bi imate razgranatu konspirativnu mrežu, postoje centri za pripremu, postoje kanali za
dostavlјanje municije. Postoje, mislim, računi u bankama izvan Evrabije, ne daju Kinezi
vojnicima Make svoju pirotehniku za lepe oči. Ali cilј, Maki nema cilј! Rat radi rata, i ništa više.
I u njemu gine stotine lјudi. Taj dečak je danas rizikovao svoj mladi život da bi nestao samo
jedan muslimanski pokvarenjak. Ali na kraju krajeva, potrošiće se zalihe vojnih skladišta,
skloništa će biti otkrivena, poslednji od vas će biti kažnjen. Muslimani će konačno pobediti.
– Na kraju krajeva, poseći će vinograde, skloništa će biti otkrivena, poslednji Misal[37]
biće uništen, poslednjeg sveštenika će ubiti. Muslimani će konačno pobediti. – U Cofijinim
očima iskrila je vesela crna vatrica.
– Ni govora! – Plave sveštenikove oči zasijale su umesto odgovora. – Kada prestane
liturgija, doći će Sudnji dan. I neće pobediti oni, već će poleteti u pakao. To će, vas, po vašoj
logici, nadživeti, a nas, po našoj, neće!
– Uh, kakva beskonačna katolička gordost! Još mi recite da u Polјskoj služe
netradicionalnu misu, a pravoslavna Rusija i Sveta gora se ne računaju!
– Ja se neću drznuti da govorim ništa slično, i vi to znate. U naša dovolјno teška vremena
svako za sebe odgovara. Ja nisam u Rusiji, i nisam u Polјskoj. Ja služim u Francuskoj. I moram
da služim onako kao da od mojih molitvi zavisi kad će doći Sudnji dan. Naravno, tu ima i
elemenata gordosti. Ali nas su učili da poroke pretvaramo u pokretan mehanizam dobročinstava.
– Razumem. – Crne svećice u očima su ce pogasile, Sofijino lice je postalo nekako
neživo. Taj dečko, Levek, najverovatnije neće doživeti moje godine, čak ni vaše. Ali, oče, kakav
on ima izbor? Da živi kao musliman?
– Da se seti da je rođen kao hrišćanin.
— Ex, baš ste našli rešenje. Dragi oče, pa on je rođen neke od tridesetih godina. O
kakvom hrišćanstvu tu može biti reči? Zar vi ne znate da su reforme Drugog Vatikana ojadile
katolicizam? I to dugo pre zvaničnog pada Rima, uostalom, da nije bilo toga Rim ne bi pao. Vi
služite liturgiju samo zato što su vaši preci pripadali vitalnijoj manjini. Ali, zar je to vaša
zasluga?
– Hije moja, vi ste u pravu. Pa ipak, ostajem pri tome da moj rad ima smisla, a da vaš –
nema.
– Umreti uspravno – zar to ne može da se nazove cilјem?
– Ne znam, Sofi, oprostite mi, ali ja stvarno nisam siguran.
Električni sat pokazivao je dva i petnaest, negde napolјu približavalo se jutro, prolećno,
puno mirisa rascvetalog drveća. Teško je bilo poverovati u to, ovde u ovom mrtvom mehaničkom
prostoru, lišenom godišnjih doba.
Švercovane ruske cigarete skoro sve su se pretvorile u pepeo, i širile su ne baš prijatan
miris.
– Oprostite vi meni, dragi moj oče Lotar. Ja sam vam zaista zahvalna što kopate sa mnom
po lavi moje prošlosti. A što se tiče praktičnog smisla... ja zaista ništa ne radim uzalud. Osećam
nešto u vazuhu. Nešto veoma važno, što će se ticati jednako mene, i vas, i Makija, i onih koji žive
u katakombama. Možda će to značiti da sam postigla cilј, ne znam.
 GLAVA 5

Ahmad Ibn Salih

Ujutru je Žana odnekud donela za Valeriju bočicu sapunskog rastvora, da pušta balone.
Devojčica je zaneto duvala u plastični roze ram i oduševlјeno se smejala balončićima u duginim
bojama. Žana i Ežen Olivije su ih lovili, čas pokušavajući da na dlanovima sačuvaju raznobojne
balončiće, čas su ih bušili u letu, radujući se Valerijinom veselјu ništa manje nego sama Valerija
igri. Ali vrlo brzo devojčica, ne da se ohladila od nove zabave, nego je nekako zaboravila na nju,
zavukla se u ćošak i o nečemu počela da razmišlјa. Zatim je ustala, s čuđenjem pogledala bocu
koju je i dalјe stiskala u rupi, i ostavila je kao nepotrebnu.
– Kyda će? – pitao je šapatom Ežen Olivije, gledajući kako hodnikom odmiču ta
neverovatno mršava mala leđa.
– U grad, – ravnodušnim glasom odgovorila je Žana. Najverovatnije opet Notrdam, kao
uvek. Tamo će plakati, „zadnjice“ se uvek boje da je oteraju.
Ežen Olivije se trgao, kao da je slučajno dodirnuo žabu. On je y Notrdamu bio samo
jednom, i to je bilo dosta od njega. To jest, on je, naravno, video ne jednom dozidanu betonsku
građevinu sličnu kiosku, mihraba[40] dograđenu na jugu – jugoistoku s potpunim, mora se
priznati, prezirom prema arhitektonskim proporcijama. Ali da uđe unutra, divi se episkopskoj
fotelјi, prepravlјenoj za minbar[41], to jest s dva polumeseca natakarena na naslon, na galeriju
pregrađenu zidom, gde kao u javnom toaletu zija dvadesetak kadica za pranje nogu... A žene peru
noge tamo gde su ranije bile orgulјe, drugi nivo je odvojen za njih, stepenice su dozidane spolјa.
Umesto vitraža s ornamentima zijaju obična stakla. Da vidi ponovo natpis mrskim vezom tamo
gde je bila ispisana latinica, da pronalazi na podu ožilјke gde su bile statue... Da nagađa gde je
bila Bogorodica pored koje je pao deda Patris. Ne, ne, jednom je bilo dovolјno.
A Valerija ide tamo skoro svakog dana, tako je rekla Žana, i to je bolnije od svakog
bičevanja, on ne može ni da zamisli koliko je njen bol jači od njegovog bola. Kako je zaštititi od
toga, kako učiniti da „zadnjice tamo ne idu“?
– Izgleda da sam počeo da ludim, to je takva glupost, više ih odatle niko neće isterati.
– Zaboravi, – Žana ga je srdito povukla za rukav. – Nјoj ništa ne znači tvoje sažalјenje.
Ona samo jedno traži od nas, a mi to ne možem da uradimo. Mi smo slabići. Da ne zaboravim,
evo tvojih dokumenata.
Ežen Olivije nije rekao Žani da su se njihove misli u tom trenutku poklopile. Misli nisu
ništa, omotač. Žana je u pravu, on je slabić. Ežen Olivije nije odmah shvatio da gleda u koverat
zaleplјen selotejpom u svojoj ruci s istom onom zbunjenošću s kojom je malopre Valerija gledala
igračku.
Dokumenata je bila čitava gomila. Neko se ozbilјno naradio. Potvrda da živi u getu,
propusnica za rad u gradu, kartica gradskog alpiniste, kreditna kartica najdemokratskijeg obrasca.
Još su se u paketu našle novine na francuskom, izgužvane, s tragom od šolјe kafe, sirotinjski
odštampane i sa sirotinjskim sadržajem. Pa i šta može biti u cenzurisanom izdanju, osim saveta za
negovanje domaćih bilјaka, kulinarskih recepata, oglasa za prodaju automobila i izdavanje soba,
rebusa i ukrštenica? Neko je uspeo da reši samo nekoliko reči.
Kod obližnje ulične govornice Ežen Olivije se zaustavio, mada nije ni pokušao da izvadi
iz džepa papir.
– Opremu ćeš dobiti u ulici ru Violet, deset, stan zauzima ceo dvadesti sprat, – mladi
muški glas učinio mu se pozant, ali Ežen Olivije je zabranio sebi da pokušava da ga prepozna:
kad „zadnjice“ počnu da čupaju creva, samo budala može tvrditi da neće priznati. Što manje znaš,
to si bezopasniji za sve. – Da li ti zaista tako dobro rukuješ kompom?
Ežen Olivije je mahinalno klimnuo glavom, mada ga sagovornik nikako nije mogao
videti. Imao je čime da se pohvali. Retka veština za francuskog nerenegata. U getu možeš na
prste da izbrojiš kompjutere, internet kafe postoji, ali tamo su postavlјeni takvi filteri da uzalud
ideš.
– Za svaki slučaj treba kopirati sve, sve fajlove, ceo hard disk. Imaćeš dosta vremena, oko
četiri sata. Ali bolјe da se udeneš u dva i po. I nikakvog nereda posle tebe. Nikavih otisaka, da
sve ostane čisto. Srećno.
Izgužvana hartija odletela je u korpu.
Posle manje od sata, Ežen Olivije, obučen u sintetički kombinezon i s riđom kacigom,
kretao se u korpi bagera uza zid solitera, jednog od sagrađenih u islamska vremena. Do
petnaestog sprata nije bilo normalnih prozora, njih su zamenili dugački prorezi ispod plafona, pa i
oni su bili zastaklјeni nekim čudnim staklom, red toniranim, red mat, pa opet toniranim. Dalјe su
bili sasvim normalni prozori, verovatno su ti stanovi skuplјi. Prošao je pored dvadesetog sprata
pažlјivo razgledajući plastične ramove. Zatvoreni, naravno, ali u jednom od džepova bio je
komplet specijalnih otvarača.
Još ne sasvim prašnjavo lišće lelujalo se dole, obavijajući zelenim prozračnim oblakom
stare krovove. Na trenutak će zamisliti da je sve to ružan san, da je on prosto normalan radnik,
radi i pevuši na svežem vazduhu, a onda će mirno otići u neku diskoteku s devojkom koja liči na
Žanu. Tamo će uživati u muzici u raznobojnom mraku, biće kikotanja zbog najgluplјih mogućih
šala, biće to likovanje srećne mladalačke gluposti na koju imaš puno pravo. Kako bi želeo da
može u sve to da poveruje, ali ne ide. Pre svega, ne bi u normalno vreme nikako mogao da
zamisli sebe kao građevinca. Sad bi učio na Sorboni, na najčuvenijem fakultetu. Kao drugo,
ranije, pre četrdeset godina, kada je još izgledalo da uobičajenom načinu života ništa ne može da
naškodi, ne bi mogla da postoji devojka slična Žani Sentvil. Takve kao Žana rađaju se samo
ispod oblačnog neba. A njemu se baš ne ide s devojkom koja ne liči na Žanu, čak ni u diskoteku.
Šteta, poželeo je malo da mašta, ali ne vredi. I taj otac Lotar rekao bi sigurno da s
hrišćanske tačke gledišta maštanje ne vredi ni pišlјiva boba, i da se na to samo rasipaju snage
duha.
Ežen Olivije je fiksirao korpu između dvadeset prvog i dvadeset drugog sprata. Na
pravom mestu. Tu visi korpa, tu radnik ulazi. Slika koja ne privlači pažnju.
Naniže, po zidu, išao je oprezno, navikao je, ali ipak nije odavno trenirao. Uspeo je lako
da otvori prozor i sklizne unutra.
Trebalo je da obuje celofanske navlake preko cipela dok je još bio napolјu. Cipele su, čim
je dotakao pod, ostavile trag na tepihu. Velika soba, oko 30 kvadrata, bila je potpuno pokrivena
raskošnim tepihom. Da li je persijski ili turkmenski, đavo bio ga znao. Raskošan stan, nema šta.
Nežno zeleni kožni nameštaj, tako mek već na prvi pogled, možeš da spavaš u bilo kojoj fotelјi.
Nekakvo neobično rastinje u antikvarnim saksijama i vazama. U spavaćoj sobi su još i bela krzna
po podu, malo mu je tepiha. A evo, ovo je kabinet s hrastovim stolom nasred sobe, na njemu je i
smešten monitor.
Nešto ovde ipak nije u redu, nešto tera na oprez. Neki tamo poštovani Ahmad ibn Salih,
suviše je nekako ispravan. Na čemu on gleda filmove, sluša muziku? Jasno je da je to
nedozvolјeno, ali obrazovani muslimani dozvolјavaju sebi takav luksuz. Kolaboracionisti se boje,
ali ovi ne. A možda je on to sve smestio u kompjuter? Komp čak nije ni s lozinkom. Može da
gleda ko hoće. Ne, ne. Nema ni muzike ni televizora.
Ežen Olivije je počeo da kopira fajlove s revoltom osećajući da sve to radi uzalud. Šta god
da je htela da nađe komanda, on i ne želi da zna šta je to, ali može da se kladi da toga nema u
ovakvom suviše urednom, suviše poslušnom ordinatoru.
A šta ako je ovo kamuflaža? Šta ako na ogromnom stolu, među pedantnim fasciklama i
naučnim časopisima, u jednoj od tuceta fascikli, leži lap top, s ne baš tako pedantnim katalozima?
Postavlјajući sebi takva pitanja, Ežen Olivije nije zaboravlјao da narezane diskove stavlјa
u džep na grudima. Ima još dosta vremena, a i njegov jevtini elektronski sat je zapravo sprava za
prijem signala za opasnost. Ako Ahmad ibn Said odjednom reši da se vrati u neplanirano vreme
kući, momci koji dežuraju pored ulaza imaće vremena da ga obaveste. Može se da je potpuno
bezbedan. Šta ako proba, samo da proba?
Ežen Olivije je seo u udobnu kožnu fotelјu na lјulјanje, stavio glavu na visoko uzglavlјe,
ruke na naslon i zatvorio oči. Dakle, kad bi on bio – uspešna, možda pomalo lenja glava
istraživača u laboratoriji, gde bi stavio svoj lap top da ne bude svima pred očima, ali ipak pri
ruci? On je dešnjak, sudeći po mišu. Levom rukom je nezgodno vući, znači – zdesna i tako da ne
mora da ustaje iz fotelјe (ako se, naravno, odbaci tako prijatna pretpostavka da je pravo radno
mesto negde u kuhinji, pored na stolu zaboravlјene tegle s džemom od bresaka... Šta imamo
zdesna? Gomilu knjiga na stolu, i ormarić dole. Gomila šarenih časopisa na engleskom jeziku,
naravno, ne može na arapskom da prati naučna dostignuća, nekoliko, što je takođe jasno, ruskih
časopisa s ubačenim cedulјicama ispisanim odvratnim vezom, ne na svim tekstovima, samo na
onim koji su obeleženi crvenim markerom. Engleski znam, ruski ne, japancki, sledeća gomila
takođe nije, treba razmisliti, aha! Blokčić ispisan rukom, još jedan... Evo ga!
Ežen Olivije nikad nije imao naviku da govori sam sa sobom, ali se u trenutku
oduševlјenja nije uzdržao da ne vikne pobednički.
To što je na prvi pogled izgledalo kao još jedan blok, ispostavilo se da je pravi lap–top u
kutiji od plastike boje maline. Proizvod pariske firme „Farhad“, mada je i poslednjoj budali jasno
da je „Farhadov“ samo dizajn kutije i možda par sitnih detalјa na tastaturi. Sve ostalo je kinesko,
do poslednjeg čipa. Kina ne želi da prodaje samo delove, zato su kompjuteri „Farhad“ jedan i po
put skuplјi – kupac plaća sav dizajn. Ipak, posao cveta jer činovnici i rukovodioci smatraju da je
stvar lepog vaspitanja „podržavati domaće proizvođače“.
Ežen Olivije je oklevao držeći kompjuter u ruci kao da pokušava da odredi koliko je
gadosti u njemu. Možda neće moći da uđe u program bez lozinke. Nekako mu se nije počinjalo.
Lap–top se uklјučio čim je podigao poklopac. Nije bila potrebna lozinka, sve je išlo
munjevito i sad se videlo koliko je ta stvarčica moćnija od kompjutera. Pojavio se meni, ali
mašina nije pružila Eženu Olivijeu mogućnost da bira, već je sama nastavila dalјe.
Šta je sad ovo, na monitoru se pojavio nekakav glupavi čat. Na engleskom jeziku, tačnije
na onom angloarapskom žargonu kojim se danas govori u Engleskoj, monitor je saopštio da je u
čat ušao neki ulјez.
Dobro, desila se greška, očigledno je Ahmadu ibn Salihu ovaj komp služio samo za
virtualnu komunikaciju. Dobro bi, možda, bilo pogledati o čemu to društvo trabunja, ali bolјe da
ide. Skinuo je već potrebne informacije, sve ostalo su njegove fantazije.
„Nepoznati: Nezvani goste, uđi“ – pojavilo se na kompjuteru jarko narandžastom bojom.
Ne, ipak neće biti potrebno mnogo vremena da vidi šta se dešava.
„Nepoznati: Nezvani goste, uđi“, – ponovo se pojavilo na monitoru.
„Nepoznati: Nezvani goste, znam da si tu“.
Ko tu i s kim igra žmurke? Najverovatnije su to nekakve lјubavne igre. Nema razloga da
gubi vreme.
Ežen Olivije je krenuo da zatvori poklopac kompjutera.
„Nepoznati: Nezvani goste, ti sediš za mojim stolom i još se nisi isklјučio. Nemoj to da
uradiš...
Eženu Olivijeu je pao lap top na kolena. Stvarčica se zadržala, ne samo što nije pala na
pod nego je izbacila novi, narandžasti red.
„Nepoznati: Nezvani goste, to je glupo. Ja ne pretpostavlјam, ja znam”.
Izgleda da stvarno zna. Uhvaćen je. Ali fajlovi koje je kopirao su kod njega, prema tome
nema razloga da se brine.
„Nezvani gost ulazi u čat“, – saopštio je sivi natpis.
„Nezvani gost: Nepoznati, da ideš malo...“
Ežen Olivije je znao da piše gluposti, ali prsti su sami jurili po tastaturi.
„Nepoznati: Nezvani goste, nemaš razloga da brineš gde ću ja da idem. Pogotovu što ti
sad nikud ne možeš da odeš“.
Tu si se, golube, prešao. Šta god da je na vratima, prozore ne kontrolišeš, suviše si se
oslonio na visinu. Da postoji senzor, odavno bi već reagovao.
„Nepoznati: Nezvani goste, pogl../Text/notes.xhtmledaj sam“.
Nešto je šklјocnulo, ali ne u kompjuteru. Čvrsta čak i na prvi pogled, čelična rešetka
spustila se umesto roletni. Odbacivši kompjuter, Ežen Olivije je jurnuo prema drugim prozorima
– ista stvar, kao i na ulaznim vratima i na vratima sporednog ulaza.
Idiot, stvarno idiot! Taj lap–top je zapravo signalizacija. Ali ne za lopove, nego samo za
one koji žele da se dokopaju informacija.
Tanke plastične rukavice kao da su se ispunile vodom, zašto su ruke odjednom mokre?
Hladan znoj tekao mu je po obrazima, a kosa na potilјku bila je skroz mokra.
Lap top na tepihu nastavlјao je da izbacuje sve nove i nove redove.
„Nepoznati: Nezvani goste, moram s tobom da razgovaram“.
Ko bi rek'o.
„Nezvani gost: Nepoznati, ne brblјaj.“
Jarki redovi su izgubili svaki smisao – prosto svetlucanje nekakvih slova. Krajem oka
Ežen Olivije je primetio da se ono nastavlјa, ali nije hteo da čita. Jedino mu je žao fajlova. A ti,
svinjo, nećeš sa mnom razgovarati, da se nosiš! Hećeš me ni seći na komadiće, ni oči spalјivati
cigaretama, kao što vi obično radite, nećeš imati prilike.
Dobro, sam sam kriv. Ežen Olivije je prošao kroz prostrani stan, ušao u kuhinju.
Šporet je električni. Ne vredi. Uh, jedan od kuhinjskih ormarića je takođe zatvoren
rešetkom. Najverovatnije je tamo sve što bode i seče. Boji se otpora. A da sam ja poneo pištolј?
Videli bi me iz neke sobe i ugušili gasom. Ali, nemam pištolј. Ovde će se, verovatno, za pet
minuta stvoriti čitava banda. Ne, ne obezbeđenje koje sedi dole, oni bi već odavno stigli. Stići će
automobil s nekim privilegovanim odredom verske straže. Treba požuriti.
Šta se ovde može naći za jelo na brzinu? A, evo. Ežen Olivije je podigao laki toster. Ti si
kreten, Ahmad ibn Salih. Mada ne, nisi kreten, ti prosto ne razumeš. Kupatilo je bilo svo u
mermeru, ćilibarskom, svetlucavom. Ogromna kada s uređajem za hidromasažu i lavabo boje
šampanjca bili su oivičeni crnim drvetom. Kako vi, svinje, volite sladak život. Nadajmo se, da iz
tih razloga, pored umivaonika postoji i utičnica.
Iz visokog ogledala isplivalo je bledo lice s modrim krugovima ispod očiju. Sive oči nešto
izgledaju crne. Samo kosa je ista kao i ranije – rusa, sasvim svetla po površini, nešto tamnija
unutra. Normanski tip, tako je, valјda, rekao otac Lotar.
Ežen Olivije je zapušio lavabo. Voda je zašuštala, svetlo–plava struja je zapenušala,
pojavili su se mehurići. Šta sada radi Žana? Nema veze, više nije važno. Skoro otkinuto dugme
košulјe visi na jednoj niti, veseli prelivi mekane kose , mala usta boje barbarisa.
Sat na ruci je prodorno zapištao. Uh, brže, brže! Kako ćeš kasnije požaliti, ako sad ne
požuriš!
Utikač nije odmah ušao u utičnicu. Ežen Olivije je obema rukama stegao toster i gurnuo
ga u vodu.
Ništa se nije desilo. Šta je to, neispravan toster?! Ežen Olivije se nasmejao. Zaboravio je
na te idiotske rukavice!
Sat je pištao, Ežen Olivije je ubrzano skidao rukavice s ruku.
Poslednje što je čuo ppe nego što je pao na pod, bila je psovka na nekom nepoznatom
jeziku, persijskom, valјda...
Lice krupnog negovanog muškarca s brkovima, nadvijalo se nad njim, i Ežen Olivije je s
očajanjem shvatio da nije umro. Nije bilo strujnog udara, umesto toga, bio je udarac po glavi, u
levu slepoočnicu, i od tog udarca sve mu je plivalo pred očima i odzvanjalo u ušima.
Svetlosmeđe oči Ahmada ibn Saliha, kad su se srele s njegovim pogledom, strelјale su s
ništa manje mržnje. Arapin se, pošto se u nešto uverio, ispravio, škripnuo zubima izvlačeći gajtan
iz utičnice, snažno bacio toster na pod od pločica koji je zazvečao.
Neka sve ide dođavola, zar je moguće da neki lenjivac, Arapin preleti kroz vazduh od
vrata kroz veliku dnevnu sobu u kupatilo i da udari njega, vojnika Maki! Ah, ti zadnjice, proklet
bio!
Ežen Olivije se polako dizao, oslanjajući se o zid. Da ima bar nešto oštro, ne, ne za gada,
besmisleno je, on ionako nije sam.
– Da si bar pročitao do kraja, mizerijo, – Arapin je govorio zadihano, njegove široke grudi
su se nadimale kao kovački meh. – Rekao sam ti da nemam nameru da te predam ni policiji ni
verskoj straži.
– I trebalo je da ti poverujem na reč, – obrecnuo se Ežen Olivije.
– Zar ne vidiš da sam sam? Otvori oči, šta će to meni? – Ahmad ibn Salih je izvadio
maramicu od batista, grubo je izgužvao i počeo da briše znoj s lica. Ežen Olivije je s
neodređenim zadovolјstvom shvatio da vešt udarac nije bio baš lak za naučnika.
Domaćin je izašao iz kupatila sasvim mirno okrenuvši gostu leđa, siguran da će ovaj
krenuti za njim. Sam, znači? Ili se šali? Da vidimo. Nešto je suviše samouveren, poštovani
efendija.
– Kod mene se ništa ne prisluškuje, – Ahmad ibi Salih se teško spustio na kožnu fotelјu.
Visina ga je izvlačila inače bi bio debelјko. Meko sedište se odmah približilo podu za 15
santimetara.
– Mislim da to nije moj problem. – Ežen Olivije se osmehnuo.
Od udarca se i dalјe jedva držao na nogama, ali Ahmada Saliha to izgleda nije brinulo,
kao ni to da li će „nezvani gost“ ostati da stoji ili će sam naći sebi mesto i sesti u toj maloj sobi za
goste s tri crna zida i osvetlјenim akvarijumom umesto četvrtog. Ežen Olivije je seo na trosed.
– Misliš? To se tiče Sofije Sevazmiu. – Arapin je sedeo preko puta ne odvajajući od njega
svoj težak, uporan pogled, iz koga je sad izvirala hladna odbojnost i nešto slično gađenju.
– Koga–koga? – Srce je planulo, ali Ežen Olivije je znao da ga lice neće odati.
– Čuo si. Imam adresu. Pantenski geto, raskrsnica Sedme i Jedanaeste ulice.
Ežena Olivijea je ponovo obuzela mržnja, tako silno da nije mogao da misli. Pre dve
godine je gradonačelnik Pariza odjednom naredio da se nazivi ulica u svim getima zamene
rednim brojevima. Francuzi su, naravno, među sobom nazivali ulice kao i ranije. Ako bi i
izgovorili broj, to je bilo sa grimasom odvratnosti koja je sagovorniku bila jasna. Samo je
neprijatelј mogao da izgovori broj ulice s takvom sterilnom ravnodušnošću, ali za svih osamnaest
godina svog života Ežen Olivije je prvi put razgovarao s neprijatelјem i to sedeći preko puta i
utonuvši u meke jastuke.
Pazi, mirno! Đavo bi ga znao šta se događa, ali treba pažlјivo slušati i gledati. Gospode,
kad bi imao nešto hladno da stavi na čelo ili bar da popije, odmah bi uspeo da se sabere.
– Ti je jedva poznaješ, ali drugi je dobro znaju. Dakle, Pantenski geto, broj 7/11, stan br 5.
Sofija Sevazmiu živi tamo već nedelјu dana i namerava da ostane još nekoliko dana. Kad joj ovo
ispričaš, ona će, naravno, promeniti adresu. Moram da kažem da je to suvišno maltretiranje.
Može mirno tamo da ostane. Stvar je u tome što religiozna straža nema ovu informaciju. Mada
bih ja i na vašem mestu bio oprezniji s tim pojavlјivanjima u getu. Sad će proraditi novi metod. Iz
svake dvadesete porodice počeće, zbog sitnica, da hapse tinejdžere, mladež, ali neće cele
porodice. Uhapšenima će suditi i slaće ih u zatvore za nevernike – u Kompjenj, na primer, mislim
da si čuo kako je tamo. Neće biti ništa neobično što su dečaka od 15 godina uhvatili u nekom
nepoželјnom gestu za vreme molitve, sudili i osudili. Ali roditelјi su spremni mnogo toga da
urade kako bi olakšali svom detetu boravak u Kompjenju. Čak ne ni zato da ga oslobode, samo da
mu bude lakše. Da mu predaju čokoladu, izbave ga od samice postavlјene ispod toaleta, da ga
spasu da seksualno ne opslužuje stražare. Desetak života tuđih lјudi je za to sasvim prihvatlјiva
cena.
Šta god da je bilo u ravnom, dobro moduliranom glasu Ahmada ibn Saliha, to sigurno nije
bilo sažalјenje prema lјudima prinuđenim na nedostojni, ali strašan izbor.
Ali šta ako on ne laže, brzo je pomislio Ežen Olivije, a najverovatnije ne laže, zaista su
počeli češće da hapse omladinu. On ranije nije mnogo o tome razmišlјao, njemu zatvor u svakom
slučaju nije pretio. Kompjenj je za sitne prekršioce. To Arapin ne laže, a ostalo?
– Zašto mi sve to govorite? Ja nemam nameru da se dalјe s vama igram mačke i miša. Šta,
kog đavola, želite od mene?
– Kakvog smisla ima govoriti o lozinkama Maki s čovekom koji je upao u moju kuću da
krade kašike? – Ahmad ibn Salih se osmehnuo na trenutak pogledavši malenu kornjaču koja je
virila kroz staklo akvarijuma.
Pa šta, može da kaže da je ušao da krade antikvarne predmete, pa je pogrešio i hteo da se
poigra kompjuterom. Ma smešno, đavola će poverovati.
Kornjača kojoj je Ahmad ibn Salih kuckao po staklu otvarala je usta, ne shvatajući zašto
ne može da uhvati ništa osim glatke površine.
– Moram da se vidim sa Sofijom Sevazmiu. Shvatio sam da ti ne znaš ko je ona. Ali
garancija moje zainteresovanosti za taj susret je to što ja znam ono što religiozna straža ne zna, a
ja ćutim.
Pa on je običan idiot, ništa više! Nijednom od njih Sofija nikad ne bi poverovala na reč,
ništa ne bi poverovala, nijednom od njih ne bi dozvolila da diktira pravila igre.
– Ti možeš nešto da joj predaš, – Ahmad ibn Salih je naglo ustao i izašao iz sobe. Da
dovede svoje lјude? Da telefonira? Ežen Olivije je bešumno skliznuo prema vratima. Čulo se
samo nestrplјivo lupkanje, kao da se jedna za drugom izvlače fioke komode.
– Svoj zapis, verujem da si snimio ceo moj hard disk, takođe možeš da predaš kome
hoćeš, – nastavio je glasno naučnik iz druge sobe. Ali mislim da je za madam Sevazmiu ovo
interesantnije. Moram da upozorim, moji fajlovi teško da će izazvati njeno interesovanje. Oni su
apsolutno filtrirani.
S tim rečima se Ahmad ibn Salih, koji je, uprkos svojoj težini, takođe umeo da se kreće
nečujno, stvorio kod vrata, na korak od Ežena Olivijea. U rukama mu je bila celofanska futrola s
nekakvom kutijicom unutra. Arapin je istresao kutijicu na dlan, bila je nešto manja od kutije
cigareta, od kruškovog drveta, s poluizbrisanim rezbarijama na poklopcu.
– Evo, – Arapin je pružio kutiju Eženu Olivijeu.
– Otvorite, – Ežen Olivije se izmakao korak nazad.
Klimnuvši glavom Ahmad ibn Salih je oprezno podigao poklopac, pokazujući sadržinu,
tačnije njeno odsustvo, zato što je kutijica bila prazna. Zatim, već iz sopstvenih razloga, primakao
je kutijicu licu i pomirisao je.
– Miris je zaista dosta oštar, ali nije opasan.
Tamno, toplo drvo jako je mirisalo na neke začine. Ežen Olivije je u nedoumici prevrtao
kutijicu u rukama. Veoma stara stvarčica, nekad je bila ukrašena ćilibarom, ali gotovo svi
kamenčići su ispali. I, šta? Kako su neprijatne takve igre! Pred njim je neprijatelј, pravi
neprijatelј, koji čak ne ume to ni da sakrije.
– Možeš, naravno, to da baciš u najbližu korpu za otpatke, čim izađeš na ulicu, – Ahamd
ibn Said je izašao u hodnik, nedvosmisleno pokazujući da je razgovor završen. – Ali na tvom
mestu ja to ne bih uradio.
A meni je zaista od životne važnosti da znam kako bi ti postupio. Meni je važno da znam
kako ja da postupim na svom mestu. Šta ako je sve to nekakva adski lukava klopka, lako je
žrtvovati piona da bi se pojeo lovac. Bolјe reći, kralјica. 3ato hvala za savet u vezi s korpom za
otpatke, samo, molim, ne najbližom.
– Znaš šta, – naglo se zaustavio Ahmad ibi Salih koji je išao ispred njega prema vratima
od hodnika, kao da je naslutio njegovu misao, okrenuo se. – Ako večeras Sofija Sevazmiu bude
na toj alresi, to znači da sam ja u pravu. Proveri sam da li će biti tamo ili ne.
Na adresi koju je naveo Arapin bila je mala antikvarna prodavnica, mada bi se sličan
antikvarijat tačnije zvao starež, a prodavnica ćumez. Po zidovima je na vešalicama visila
istegnuta odeća koja se sačuvala iz ranijih vremena. Ženske bluze bez rukava i s kratkim
rukavima šiju se i sada za porodični krug, ali one su naglašeno senzualne, nikome od
muslimanskih modelijera ne bi palo na pamet da napravi takvu bluzu od skromne karirane
tkanine, s džepovima, ili evo ovu jednobojnu, bež. Na policama su se gurale čajne šolјe od
fajansa, među njima i ramovi za fotografije koji su potpuno izgubili smisao. Najviše su padale u
oči potpuno neutralne stvari: džezve, vaze, poslužavnici, kutijice. Zato je, kad je Sofija okretala u
rukama sumnjivu pošilјku, sa strane izgledalo kao da ocenjuje jedan od predmeta izloženih na
prodaju.
Izraz njenog lica ličilo je na izraz osobe koja leno razmišlјa o nepotrebnoj kupovini.
– Ja zaista znam ovu stvar. – Sofija se zalјulјala u staroj fotelјi na lјulјanje u najdalјem
uglu zadimlјene sobe. U ovoj kutijici je moj svekar čuvao crvenu smirnu[43]. I da sam zaboravila
te preostale ćilibare, mislim da bi me miris podsetio. To je bio njegov hir, više je voleo smirnu
nego tamjan. Nema šta, dobro je imati pismo koje može da pročita samo adresat. Znači sve to nije
smišlјeno juče.
Ežen Olivije je ćutao. Ne može vojnik da postavlјa pitanja generalu, čak ako ovaj pred
njim razmišlјa. U stvari, Sofija Sevazmiu prosto razmišlјa naglas, i ne može da je zanima
mišlјenje čoveka koji je dvaput za jedno pre podne omanuo. Rekord! Promašio je najpre kad nije
uspeo da se ubije, i drugo, tako je doveo u pitanje bezbednost gomile naroda. I pitanje je da li je
glupost bio i treći postupak, možda najveća.
– Ne sekiraj se, momče, za ovakav orah tvoji zubi su još mlečni. Kao što vidiš, ništa se
loše nije desilo zato što si ti ostao živ. – Sofija je spustila kutijicu u džep a umesto nje izvadila
cigarete.
– Nisam siguran, – Ežen Olivije se osmelio da podigne pogled.
– Ti hoćeš da znaš da li je meni ostao neko živ po muškoj liniji? Sofija se osmehnula
oklevajući. Dodaj mi, molim te, pepelјaru, ako ustanem počeće da pada pepeo po podu, a stari
Žorž nema sobaricu. Niko nije ostao, koliko ja znam. U svakom slučaju u Evrabiji. Pored toga,
svi znaju da od mene ne mogu ništa da dobiju ucenom.
O tome je Ežen Olivije već čuo. Priča se da su pokušavali. Taoci su poginuli ali su
osvećeni tako strašno, da vahabiti nisu preduzimali nove pokušaje. Osveta je trajala pola godine
dok i poslednji od umešanih u otmicu talaca nije poginuo. Istina, jedan je ostao živ, on je prosto
pomerio pameću očekujući kad će na njega doći red. Sad se krije ispod bolničkog kreveta čak i
kad vidi nepoznatog medicinskog radnika. Uostalom, možda je to i bajka, jedna od mnogih koje
prate takve lјude kakva je Sofija Sevazmiu.
– To je jedino što mi je palo na pamet, – progovorio je on samo usnama. – To je
neprijatelј i šta osim ucene može neprijatelј da ima u rukavu?
– Mnogo toga može biti, – Sofija se zalјulјala i fotelјi. – Znaš zašto oni nisu ipak zauzeli
celu planetu? Ti ne možeš toga da se sećaš, ali bio je takav trenutak, mogli su.
Ežen Olivije je ćutao. Osećaj krivice ga je izjedao. Preostalo mu je samo da trpi i da to ne
pokazuje, on, uostalom, ne traži da mu oproste i ne pravda se.
– Ma, sedi na taj sanduk, ne muvaj mi se ispred očiju, – kao uvek, najbezazlenija Sofijina
rečenica zvučala je kao naređenje. – Vidiš, još u starom svetu ti sinovi Alaha voleli su da
paradiraju s propagandnom tvrdnjom da oni, za razliku od hrišćana, razgovaraju s višom
instancom, da tako kažemo, bez posrednika. U suštini čista glupost, ali za detalјe je bolјe pitati
oca Lotara. Uzgred, nemoj da oklevaš, neprijatelјa treba dobro poznavati. Ali u toj gluposti ima
jedan dobar deo istine. Svaki ponosni izabranik „koji je razgovarao s Alahom direktno“ nikako ne
može da shvati zašto je drugom, isto tako izabraniku, Alah rekao nešto sasvim drugo. Posebno
kad su u pitanju materijalne stvari.
– Oni ne mogu da se dogovore među sobom! – Miris jakih ruskih cigareta bio je bolјi od
svake smirne. Šta je to u njoj, kakva zagonetka koja ga u njenom prisustvu ispunjava takvom
srećom? I ne samo njega, on je toliko puta lovio odbleske treptaja svoje duše na drugim licima.
– Tada nisu mogli, inače bismo mi potpuno nestali, a ni sad ne mogu. Možda je neki
uspalјeni protuva u igri protiv pravovernog brata smislio da pomogne kafiru[42]. Da li je to taj
Ahmad ili neko stoji iza njega, nama je svejedno.
Tako, dakle, sve je došlo na svoje mesto. Eto ti, zadnjice. Mislio si da će Sofija Sevazmiu
hteti s tobom da se sretne.
– A koje mesto je taj tip predlagao za susret? – Sofija je ugasila cigaretu.
Ežen Olivije je skočio tako naglo da je oborio klimavi sanduk, a iz njega se prosuo po
podu sasvim neobačan sadržaj papirne kineske lepeze.
– Od vas mladih nikad neće postati kockari, – Sofija se nasmejala crnim očima. Recimo,
on hoće da zloupotrebi snagu makija. Da bi uspeo, može da nam oda nekog iz te agenture.
Najprostije – njima je možda potreban par srećnih kazni, da bi činovnik koji nije sačuvao kadrove
odleteo s položaja. Iz koristolјublјa oni stalno izdaju jedan drugog, koliko ja znam. Ali imamo i
mi mogućnost da odigramo s njim partiju karata, ne u njegovom nego u svom interesu. Pored
toga, otkud on zna to što je još nepoznato verskoj straži? A to nije slagao. I to mi se ne dopada,
uopšte mi se ne dopada. Tako da će efendi morati da zadovolјi moju radoznalost. Pa i pored
toga... Pored toga ima još nešto čudno. Odakle se pojavila ova stvarčica? Stvar je u tome što je
sva lična imovina sveštenika Dimitrija Sevazmiosa ostala u Rusiji.
 GLAVA 6

Cena zastrašivanja

Predgrađe Atine, 2021. godina

„Da si se ti juče bavio misionarstvom, danas ja ne bih morao da kupujem oružje“ – te
sinovlјeve reči odzvanjale su u ušima jereja Dimitrija.
Bele stepenice kripte od sijenskog mermera bile su posute laticama tamnih ruža i zbog
toga izgledale kao poprskane krvlјu. Nebo bez oblaka sijalo je onim plavetnilom za koje se ne
zna u hladnijim predelima. Mlada žena, odvojena od gomile, stajala je među svetlim krstovima
koji su bili postavlјeni s obe strane uske staze. Bila je nepokretna, apsolutno nepokretna, ali je
njena crna odeća plesala na vetru.
Otac Dimitrij je odjednom pomislio da prvi put vidi snahu takvu. Crni šal od ručno rađene
čipke prebačen preko kose skuplјene u antički čvor, slobodan, širok kraj njene duge suknje koja
je otkrivala samo članke u crnim čarapama i otmene cipele na visokim štiklama koje su obavijale
nogu tankim kaišićima. U crnini, ali tako ženstveno odevena, njena lepota je zasijala u punom
sjaju.
Sada je ona, koja je bila toliko negrčka, izgledala ne samo kao Grkinja, nego kao
najgrčkije ovaploćenje drevne ženske tuge, Medeje ili Elektre. Tužna ali prekrasna, s tim mirnim
licem, ona naravno nije kršila ruke i čupala kosu, ali otkud taj ledeni crni dah?
Da li je njen muž bio svestan koliko je lepa? Teško. Najverovatnije je i na sopstveno
venčanje došla u patikama. Uostalom, sigurno to niko ne bi mogao ni da zna jer su se oni venčali
skoro tajno, u svakom slučaju, uzgred, strašno uvredivši dobar deo rođaka.
Obično se njena lepota uspešno skrivala u vetrovkama i muškim džemperima, u
nezaobilaznim farmerkama. Nјen carski vrat skrivala je bezbrižno raspuštena kosa, lice su
skrivale odvratne tamne naočari.
A mogla je, samo da je htela, da blista u elitnom društvu kome je od rođenja pripadao
Leonid, kasno je shvatio otac Dimitrije, mogla bi, čak uprkos svom poreklu – bila je Ruskinja,
ako ne i gore, skoro Jevrejka. Nismo shvatili da ona prosto nije htela.
Malo groblјe bilo je staro, porodično, i zato nije bilo potrebe za ritualnim prevozom.
Procesija je prema vili išla pešice i rasula se na skretanju između grobova i kiparisa.
„Čime ja da zabavim vas toliko? Dobro, ne treba navalјivati. Vas dvoje, vidite šta je s wc
šolјom u toaletu u uglu – šušti po petnaest minuta posle svakog puštanja vode. Ti pokupi po
sobama prazne konzerve, posebno u spavaćoj sobi, ispod kreveta, mora da ih ima mnogo, i odnesi
dole u kontejner. Vreće za smeće su u kuhinji, ispod sudopere! Tako, a najpre mi očisti cipele“.
To su bile poslednje reči Leonida Sevazmiosa, mada ih Sofija još nije znala kada je kao
crna senka išla između crnih kiparisa. Poslednje reči izrečene pre nego što je pao izrešetan u
duboku fotelјu u njihovom malom stanu nedaleko od Kifisa – ne najskuplјeg mesta u Atini, ali
sasvim pristojnog. Stančić okružen balkonom utonulim u cveće i zelenilo sastojao se od spavaće
sobe, malog kabineta za kompjutere, još manje sobe za česte goste, i trpezarije koja takođe nije
bila raskošna, ali sasvim pristojna i koja je najviše odgovarala maloj porodici, bez dece, još bez
dece, kako su smatrali prijatelјi. Umesto kuhinje u trpezarijskom delu velike sobe bio je kutak sa
sudoperom, šporetom i frižiderom odvojenim mat zelenim staklom kroz koje je prolazilo dnevno
svetlo. Tamo je slobodno mogao da se kreće samo jedan čovek. Ne može se reći da je ta
neudobnost mnogo brinula mladu domaćicu. Čak ako bi i večerali kod kuće, što mora se reći nije
bilo često, uvek je u obližnjem restoranu moglo da se naruči nešto dobro za figuru i za želudac.
Prejedali bi se oko dva sata noću lepinjama s pečenim mesom prelivenim lјutim sosom – i ostajali
su vitki i zdravi.
Ona kao da je videla Leonidovo lice kad je to izgovarao, videla je otvoren osmeh pun
nesvesnog naslednog gospodstva, videla je kako je na stočić za novine stavio nogu obuvenu u
večernje cipele na šniranje, s tankim kožnim đonom – spremali su se da idy y pozopište, na neku
modernu antičku stilizaciju.
Reči nisu bile potpuno antičke, ali on je sav bio u njima. Kad je odjednom nestalo svetla,
a zatim se mehanički deo brava na vratima bešumno predao, u stan su odjednom banula četvorica
s automatima, on čak nije pokušao ni da proveri da li radi telefon. „Nema smisla“ – rekla bi
Sonja. Ali jedno je biti svestan da nema smisla, a drugo – ne uplašiti se. U trenutku shvatiti da ne
može da pobegne i isprovocirati vođu četvorke da ga ubije na mestu, umesto da ga po običaju
muče. Blefirao je i dobio laku smrt.
Idući između belih krstova, ona je znala samo jedno – umro je miran. Znao je, odlično je
znao, da Sonja nikad ne bi ušla u kuću a da prethodno ne telefonira spolјa i ne čuje poznati glas iz
slušalice, ako odsustvo nije ranije dogovoreno. Pa i taj poznati glas je obavezno morao da kaže
određene reči, a neke druge, naprotiv, nije smeo da izgovori. Igrajući se, bili su veoma mladi, oni
su smislili desetak predostrožnosti, modernizovali desetak postojećih, ležeći izmoreni od duge
lјubavne igre na starinskom krevetu s modernim dušekom od prirodnog sunđera.
Leonid je voleo raskoš i Sonja mu je, kad bi joj dosadilo da šokira muževlјevu rodbinu
pocepanim farmerkama, činila ustupke. Ne često, naravno, ali i tog dana kad nije odgovorio na
telefonski poziv, ona je tri sata presedela u salonu strplјivo podnoseći pokušaje frizera da od
njene nepokorne, oštre kose napravi zamišlјenu večernju frizuru s velikim i sitnim loknama.
Uspeli su da se sakriju, sva četvorica, mada su oni dočekali policiju umesto Sonje.
Sonja je poslednje reči svog muža saznala tek posle tri i po godine. Treći zločinac od
četvorice (dvojicu nije uspela da uhvati žive) počeo je odmah da priča. Revolver koji klizi po licu
odlično stimuliše sećanje. Ona je proveravala, sve se slagalo – setio se da je Leonid bio u beloj
košulјi s uspravnim okovratnikom, ali još bez kravate, setio se još mnoštva sitnica koje su
svedočile da ne izmišlјa. A i kako bi tako nešto mogao da izmisli? Kad je triput izgovorio celu
rečenicu bez novih dodavanja, Sonja mu je, žureći da taj nedostojni nečovek koji joj je preneo
reči njenog muža, ne doda još nešto svoje, gurnula cev u usta.
Ali nije odmah pucala. Minut je gledala u to mlado lice kao podelјeno nadvoje: čelo
pocrnelo od sunca, kao i nos i gornji deo obraza, a dole sve belo, čak ni gusta, jedva malo izrasla
brada, nije mogla da sakrije tu plavičastu belinu. Terorista je morao da se rastane sa svojom
mudžahedinskom bradom u nadi da će obmanuti smrt.
Ali Smrt je gledala u njega osmehujući se uglovima usana, osmehujući se očima u kojima
su plesale male vatrice. Smrt je imala guste šiške kao devojčica, kosa joj je bila skuplјena u
konjski rep, bila je obučena u košulјu od plavog džinsa. Beskorisno je bilo vrištati osećajući tu
slanu hladnoću metala u ustima, lice Smrti lelujalo se nad njim zbog suza kojima su se
ispunjavale oči, najiskrenijih, obilnih, koje su tekle po obrazima. Nemoj, nemoj, ne nemoj![46]
Bilo je to poslednji put kada ih je ona ubijala s nekakvim emocijama.
A pre toga je prošlo mnogo dana, mngo mučnih, teških napopa.
– Sofija, sačekaj, – otac Dimitrij je odlučio da naruši njenu usamlјenost.
Ona je usporila korak, zastala, popravila šal koji joj je vetar skinuo, osmehnula se samo
usnama, ali mirno.
 – Xteo cam da porazgovaramo, – tiho je rekao otac Dimitrij. – Ne, ne o Leonidu. Teško
da ima išta što bismo mi mogli jedno drugom o njemu da kažemo. Hteo bih prosto kao starac da
proćaskam malo s tobom. U kući je nezgodno, ima tako mnogo naroda...
– Hajde da popričamo, oče, – njena mirnoća bila je nepodnošlјiva. Nјemu je bilo lakše
kad bi ona plakala. Gospode, pošalјi joj suze kao dar, nesrećnici! – O čemu?
– O Rusiji. Ako sam dobro shvatio, Sofija, ti ne nameravaš više da se vraćaš u domovinu?
– Možda na pola godine, još ne znam šta će sve biti. Ali ne nameravam da živim ni u
Rusiji ni u Grčkoj. Pre svega zato što meni više uopšte nije potreban dom. Čak ako je veličine
zemlјine kugle.
– Samo zato ne želiš da živiš u Grčkoj?
– Ima li još neki razlog?
– Ti si odlično razumela šta ja govorim. Tvoj muž je osuđivao svoje zemlјake.
— OK je mnogo koga osuđivao. Šta da radim, onda, da se preselim na Mars? Ali, kažu,
tamo nema vazduha.
– Svoje sunarodnike je osuđivao više nego ostale, – otac Dimitrije govorio je s čudnim
pauzama, kao da mu nije dovolјno vaduha, baš ovde na tom prostoru ispunjenom mirisom
kiparisa, na vetru koji je donosio slab ukus morske soli. – Čak ni ja sad ne mogu ovde da
ostanem.
– Kako to? Zar nije Grčka – „jedina zemlјa u ovom bezumnom svetu koja spasava sebe“,
oče? – mlada žena pokušavala je da smekša intonaciju. Nije bila pakosna, prosto nije umela
drugačije.
– Ja se ne odričem svojih reči, – otac Dimitrije nije obratio pažnju na nenamerni ispad
svoje snahe. – Grčka će spasiti sebe, ali neće spasiti druge. A Rusija će spasiti druge, samo ako
uspe da spase sama sebe. Pre oko 15 godina, čak više, putovao sam po Rusiji u okviru velike
delegacije pravoslavnih crkava. Teško da ti znaš, Sofija, ali tada su još trajali moćni objedinjujući
procesi. Nije sve ispalo kako smo hteli, ali mnogo jeste. To je, naravno, osnažilo pravoslavni
svet. Mnogo toga mi se ipak nije dopalo u Rusiji tada. Ogromna zemlјa, crkveni jerarsi suviše
visoko stoje. Neprirodna visina ih izdiže iznad naroda. Zatvorene rezidencije, automobili,
desetine referenata i sekretara na internetu, u telefonskim vezama, koji su filtrirali pristup običnih
smrtnika vladici... Arhiepiskop na praznik služi u crkvi, vidi gomile vernika, među njima
omladina, žene s decom na rukama, posećuje učionice pune studenata, posećuje crkve koje se
podižu iz ruina. On vidi sveže izdate crkvene knjige, čita bogoslovske časopise. I njemu počinje
da izgleda da je on – arhijerej pravoslavne zemlјe. Najpopasnija iluzija! Dete moje, ja sam tada
gledao statistiku. Užas! Onih koji sebe nazivaju pravoslavnim više je nego onih koji veruju u
Boga[47].
Zamisli, kćeri, oni su sveli pravoslavlјe na nacionalni kolorit! Na farbana jaja i slavske
kolače. Procenat lјudi koji su poštovali post, skoro da nije ništa veći nego što je bio za vreme
komunizma, kad su vernici progonjeni. A sveštenici su se žalili na problem onih „koji svraćaju“.
To su lјudi koji sebe smatraju vernicima, ali u stvari to nisu. Za „one koji cvpaćajy” normalno je
da krste dete, ali ne razmišlјaju o njegovom religioznom vaspitanju, venčavaju se u crkvi a onda
se razvode, idu u crkvu jednom, dvaput godišnje. Mnogi vernici su mi onda pričali da se nedavna
Strasna sedmica poklopila s onim besmislenim komunističkim praznicima. I šta je bilo? Po svim
tv kanalima su se prikazivali zabavni programi, klovnovi. Gde je makar senka poštovanja
pravoslavne tuge? Zar bi kod nas u Grčkoj to bilo moguće? A ti ružni novogodišnji praznici usred
božićnog posta? Ostavimo po strani mučan spor o kalendaru. Hoću da kažem samo jedno –
hrišćanska država mora da se prilagodi crkvenom kalendaru, a ne obrnuto! Rusija mora da shvati
– za razliku od Grčke, njen pravoslavni deo – to je manjina društva. Samo zato što ima tako
mnogo hramova, stvara se iluzija pravoslavne većine.
– Ali zašto ste svojim mislima sada u Pyciji, oče? – Cofija je rekla sebi da je ta dugačka
uzbuđena tirada dokaz da je svekar još živ ne samo spolјa. A gubitak volјenog sina mogao je na
smrt da mu isuši dušu, ostavlјajući telo samo da se kreće prema grobu onoliko godina koliko mu
je još ostalo. Dobro je što se to nije dogodilo.
– Zato što misao ide ispred mene samog.
– Šta ste hteli da kažete?
– To što sam rekao. Suze su mi oprale oči, kćeri, ali ne mogu da podnesem ponašanje
sunarodnika. Mnogo toga sam shvatio, platio previsokom cenom, a oni, oni su ostali isti kao i
ranije. Bolјe mi je da napustim Grčku da ne bih iskušavao Gospoda gnevom slabog srca. Našao
sam drugu njivu za misionarstvo. Našao sam mesto na kome sam potreban. Neka crkveni kneževi
lebde u oblacima iluzija, bog će im suditi, ali u skromnoj masi srednjeg sveštenstva ima mesta. U
Rusiji ću se zamonašiti i Dimitrije Sevazmios sa svojom krivicom će zauvek iščeznuti.
– Kad idete, oče?
– Iduće nedelјe. Poslove s bankarskim računima i nekretninama sam ostavio braći. Mislim
da ću tamo naći primenu za svoj novac. Rođaci će se pobrinuti i za tvoj deo. Prema Leonidovom
zaveštanju oni će podeliti tvoj deo na razne račune kako bi mola da skidaš novac u različitim
okolnostima. Ne boj se, naša porodica je virtuozna kad je reč o finansijama. Znam da ti je taj
novac potreban i mislim da znam i kako ćeš ga koristiti. Ja te ne osuđujem, Sofija, nemam pravo
nikome da sudim ne samo kao hrišćanin, nego kao čovek koji je napravio mnogo grešaka. Hoću
da znaš samo jedno. Zahvalјujući novcu Sevazmiosa tvoje mogućnosti su se udesetostručile.
Neka ti Gospod pomogne da udesetostručiš i odgovornost. Znam da nisi religiozna, mada nismo
o tome nikad govorili. Ti si samo poštovala pravila da ne uvrediš muža i njegovu porodicu.
Verujem da je to bilo ogromno opterećenje za tvoju nepokornu dušu, verujem da ćeš sad zbaciti
uzdu, raskinućeš čak i praznu oblogu crkvenosti. Ne menjaj se u licu, čedo, u nacionali karakter
Grka uložen je realistički pogled na stvari. Ja bih bio iznenađen kad bih saznao da ćeš ti, po
sopstvenoj želјi, prekoračiti prag nekog hrama makar i kroz deset godina. Ali upravo pogledom
lišenim iluzija ja vidim da ćeš ti prići Bogu, Sofija. Ne brzo, ali hoćeš. Oprosti za sve. Znaj da se
molim 3a tebe.
– Oče... tek sam sad shvatila zašto je moj muž bio tako poseban. Istina je da je naslednost
velika stvar. Oprostite mi za unuke kojih nema, pre svega za to.
„Otkud, zaista, kod njega stvar oca Dimitrija?“ – po ko zna koji put je pomislila Sofija
spuštajući se u automehaničarsku radionicu. Podzemna radionica bila je nezavršena isto kao i
zgrada supermarketa iznad nje, ali se zbog petka ništa nije radilo. Džakovi cementa, klupčad
kablova, goli beton zidova, nekakvi fantazmagorični obrisi zgrade. U starim filmovima takva
mesta služila su kao nekakva gradska sublimacija gluve šume. Upravo u njima su junake najčešće
napadala čudovišta, gangsteri, vanzemnalјci ili monstrumi. Koliko godina nije videla ni
najobičniji film?
– I tako, nije loše mesto, Sofi? I mnogo izlaza, i lako je postaviti obezbeđenje na
prilazima.
Sofija je klimnula glavom svom saputniku. Uski prozori ispod plafona već pokriveni
gustom građevinskom prašinom nisu davali previše svetla, ali kada je mladić odgurnuo komad
kartona koji je zatvarao nezavršeni ulaz za automobile, postali su jasni svi obrisi neobičnog
mesta. Od radnika je ostala stolica na sklapanje, stari obični taburet umazan bojom i nekoliko
gajbica od marokanskih pomorandži.
Začuli su se koraci – u prolaz se spuštao visoki čovek u ovde veoma umesnom radničkom
kombinezonu. Ipak, mogli bi ga smatrati radnikom samo ako ga ne bi pogledali: visoko čelo,
kolutovi umora ispod očiju i bledo lice pokazivali su čoveka koji sigurno nije fizički radnik.
Vojničko držanje i otmenost pokreta potpuno su iznenađivali.
– Umalo da zalutam ali sam čuo kako raščišćavate prolaz, – rekao je umesto pozdrava.
– Nemojte se lјutiti, ali ne mogu da zamislim zašto je bilo potrebno da dolazite ovde, –
namrštila se Sofija. Žao mi je što se pojavila čitava ta priča.
– Neću vam smetati, posedeću malo, poslušati. Zašto, ne znam ni sam, ali morate priznati
Sofija da nemate samo vi intuiciju.
Sofija nije stigla da odgovori, podigla je ruku i dala znak svima da ćute. Bilo je očigledno
da su joj se novi koraci koji su se čuli iz dubine zgrade još manje dopali.
Čovek koji se uskoro pojavio bio je nesumnjivo Arapin - visok, punačak kao što je
svojstveno Arapima srednjih godina koji su živeli ne baveći se sportom, s kestenjastom
talasastom kosom i punim, čulnim usnama. U svetlom letnjem odelu, razmetlјivo okićen
gomilom teškog zlata – prsten pečatnik, dugmad za košulјu, igla za kravatu i u sve udenuti rubini.
– Da li ste se uverili da nisam za sobom doveo rep? – Seo je preko puta Sofije na
prašnjavu gajbicu s nebrigom čoveka koji ima mnogo odeće o kojoj se brinu tuđe ruke. – Dobro
veče, gospođo Sevazmiu.
– Nisam sigurna da veče može biti dobro istovremeno za obe strane, – Sofija se
osmehnula oštrim osmehom. – Da pređemo na stvar zbog koje ste me uznemirili.
– Sporno je pitanje ko je koga prvi uznemirio, – sagovornik je pažlјivo okrenuo glavu. –
Juče je kod mene bio pretres, da ne govorimo o nezakonitom upadanju u stan.
– 3aicta? Verujem da ste vi, kako dolikuje pristojnom građaninu, pokušali da zadržite
prestupnika i u svakom slučaju obavestili vlasti?
— 3ap je moj razgovor sa Sofijom Sevazmiu već zabeležio fotograf?
– Ne, ništa se ne beleži i ne snima. A možda se i snima i piše, zašto biste mi verovali na
reč?
– U svakom slučaju to više nema nikakvog značaja. Dakle, juče je bio napravlјen pokušaj
upada u moj kompjuter. A sadržaj kompjutera vas je zainteresovao zato što sam ja rukovodilac
Pariske laboratorije za atomsko istraživanje, – Ahmad ibn Salih se dvosmisleno osmehnuo.
– Uh, u svakom slučaju, atomsko đubre ne zanima mene, Sofija je napeto gledala
Arapina, njene oči su opipavale lice sabesednika isto kao ruke slepca. – Neka zbog toga Mockvy
boli glava. Ili Tokio. Možda se još i Tel Aviva tiču te stvari.
– Sofi, niko vas nije optuživao za iznenadnu radoznalost za atomska ispitivanja, –
dvadesetčetvorogodišnji lepotan Larošžaklen, jedan od sedam predstavnika podzemlјa, zatresao
je svojim svetlim kovrdžama. U uslovima konspiracije odavno se smatralo lošim ukusom
posebno interesovanje za tuđe biografije, zato je malo ko znao da li je to pravo ime ili nekada
srećno prikačen nadimak[44]. – Ideja je bila moja, moram da priznam, neuspela.
– Neuspela ne samo zbog toga što sam se ja obezbedio od takve radoznalosti, – dodao je
Ahmad ibn Salih. – Treba reći da ste pogodili prstom u nebo. Nema ništa kod mene u
kompjuteru. Nema ni u laboratoriji. U stvari nema ni laboratorije. To je pustinja. Nešto slično
nacrtanim obmanama holandske škole, onih što su stavlјali na sto da liče na trodimenzionalne
predmete.
– U Rusiji bi rekli Potemkinova sela, – primetila je Sofija ne odvajajući pogled od
sabesednika. Nјoj, za razliku od muškaraca suviše začuđenih samom informacijom, nije
promaklo da musliman pominje holandsku školu. Naravno, ta vremena kada su vahabiti cepali
slike i lomili muzičke instrumente već su prošla. U muslimanskoj evropeiziranoj inteligenciji
poneko je sebi dozvolјavao da ima u kući klavir, ili “bestelecne clike”. Ali čuti od Arapina o
holandskoj slikarskoj školi, bilo je prosto neprirodno.
 – To je suviše dobro da bi se moglo poverovati, – oštro je rekao Larošžaklen.
– Možete da verujete zato što to uopšte nije dobro, – hladno je rekao Ahmad ibn Said –
naprotiv, to je čak vrlo loše.
– Objasnite.
– Rado, – Ahmad ibn Salih je napravo pauzu kao da je želeo da zadrži i bez toga
napregnutu pažnju Sofije Sevazmiu, Larošžaklena i čoveka odevenog u radnički kombinezon,
koji se do sada nije mešao u razgovor. – Ipak, moram da počnem izdaleka. Poznato je da su još
pre nego što je evroislamski blok dobio svoje današnje granice, u muslimanskom svetu vršena
atomska istraživanja. Najozbilјnija je bila, pa i ostala, atomska baza u Pakistanu. Treba imati u
vidu da se pakistanski stručnjaci u svoje vreme nikako nisu obučavali u svojoj zemlјi.
„Naravno, tome smo ih mi naučili. Oni to nisu mogli, proživeli su ceo dvadeseti vek kao
naftne pijavice, nisu ništa proizvodili, ništa nisu pronalazili“, mislila je Sofija.
– Kada su neislamske zemlјe spustile „zelenu zavesu“, nastavlјao je Ahmad ibn Salih, –
situacija s atomskim oružjem postala je neprozračna. „Države–kafiri“ znaju, naravno, da mreža
naučno–istraživačkih institucija funkcioniše. Ipak, čak i običnom saradniku te mreže mora biti
jasno da u stvari atomskog oružja odavno nema. Čak i mehanički uređaji prestaju da funkcionišu
bez kvalifikovane podrške, a kamo li... Posebno ako se ima vidu istorijski dogovor u Kjotu.
Larošžaklen je kratko klimnuo glavom. Sporazum u Kjotu 2029. godine koji su potpisale
Rusija, Japan, Kina, Australija i vrlo nerado Amerika, podrobno je nabrojao tehnologije u oblasti
znanja koje se nisu smele izvoziti u zemlјe evroislama i staromuslimanske zemlјe. Samo
zahvalјujući tom sporazumu uspelo se sa konzerviranjem Evrabije na tehničkom nivou 2010.
godine
– Izvinite, a šta je tu „veoma loše“? U svakom slučaju loše za nas?
– Malo strplјenja. Kao što sam već rekao, najsposobnija je ostala atomska škola
Pakistana. Do nedavno je postojala nada da svi pomoćni radovi, a sve atomske laboratoriji u
Evrabiji nisu ništa drugo nego rad na crno pri pakistanskoj školi, nisu uzaludni. Ali sada je ta
nada konačno isparila. Pakistan nije mogao po drugi put da napravi bombu.
Pa, šta...– Larošžaklen je, kao što je Sofija već znala, zato što je bio mlad, suviše brzo
gubio strplјenje.
– Gazavat[48] se kao metastaze, ne zaustavlјa sam od sebe! – Smeđe oči Ahmada ibn
Saliha postale su nekako pepelјaste, kao zemlјa posle požara. Za njegov nastavak su čekali
bombu. Ali ako bombe, prave bombe ne samo da nema, nego je neće ni biti, znači...
– Prlјava bomba?! – gospode, Larošžaklen se udario po čelu. – Neće valјda prlјava
bomba?
– Da!
– Možda će neko biti lјubazan da starici koja ne zna, objasni šta je to prlјava bomba i gde
se to ona isprlјala? – Sofija se nečemu osmehnula. Ona više nije probijala pogledom Arapina.
– To u stvari i nije bomba, Sofi, – tiho je rekao čovek u radnom kombinezonu. Nešto u
formulaciji njegovog glasa izazvalo je odbojnu grimasu na licu čudnog Arapina. – Prosto otpaci,
proizvod atomskog raspada. Za to nisu potrebne ni rakete, ni nosači raketa. Kontejner može da
ponese i razmesti i običan diverzant, pitanje je čisto tehničko, samo ako hoće da bude samoubica.
– A diverzanata, pa i samoubica može biti koliko hoćete, to je jevtin resurs, – nastavio je
pošto je ponovo uspeo da se kontroliše, naučnik. – Za islam nema ništa jevtinije od lјudi.
– Bi niste Rus, – Sofijin pogled se ponovo sreo s Ahmad ibi Salihovim, ali to je već bio
sasvim drugačiji pogled. – Histe Rus, mada ste živeli u Rusiji. Šta se čudite, nije samo vama dato
da znate tuđe tajne. Uostalom, samo s mojim navikama može se videti da su vam uglovi usna
skoro zadrhtali pri pominjanju Potemkinovih sela. Za Evroplјane taj izraz je lišen svakog smisla.
 – Sofi, ne može biti! – sada se već i Larošžaklen upio očima u sabesednika. – Lice...
– Da, lice, – Sofija se osmehnula. To su nekad, kad sam ja bila mlada, plastični hirurzi
ostavlјali tamo neke ožilјke iza ušiju. Danas već posle godinu dana ne može da se nasluti dejstvo
skalpela. Apsolutno bezopasna mađija. Pa i ne traje dugo. Oblik usana, naravno, malo razrez
očiju, malo nos. Ali zašto ste se otkrili, gospodine rezident, atomski razlozi ne objašnjavaju sve,
bar meni.
– Pa ipak. – Čovek koga više nije bilo moguće zvati Ahmad ibn Salih, osmehnuo se Sofiji
bez neprijatelјstva. – Likvidacija tako velike diverzije iskuplјuje moju provalu, a provala je
neizbežna.
Još kako iskuplјuje, s kamatom. Sto četrdeset diverzanata, zavrbovanih među ruskim
muslimanima, približavali su se s radioaktivnom zarazom vodama Moskve, Sanktpeterburga,
Samare, Jekaterinburga, Caricina, Vladivostoka... nekoga će, naravno, uhvatiti, ali rezultat bi
svakako bio odličan. Ali svi će oni biti uhapšeni pre „časa H“ i odgovor će biti takođe
mnogostruki. Nesreća će biti izbegnuta.
– Ali s tim problemima ja kako–tako izlazim na kraj i sam, – nastavlјao je Slobodan. –
Pojavio sam se iz drugih razloga. Događaji se, treba reći, razvijaju munjevito, još prekjuče nisam
znao za novu granu džihada. Oni znaju da atomske države nisu toliko samoubilačke da bi
iskoristile to oružje prve. U takvom ratu nema pobednika. Ali njih ništa neće zaustaviti, makar i
celu planetu pretvorili u pustinju po kojoj lutaju kamile, ali ne samo dvogrbe, nego i dvoglave, s
malim oazama čistih teritorija na kojima će živeti njihovi kneževi, direktni potomci Proroka. Zato
će sada početi da nastupaju na svim frontovima. Istovremeno će se koristiti prlјava bomba, s
kojom teško da će uspeti, i zastrašivanje. I evo, to se već tiče svih vas.
– Šta su smislili? – glas Larošžaklena bio je promukao od uzbuđenja.
– Potpuno uništavanje geta, počevši od Pariza.
Nastala je teška tišina. Reči su izgledale suviše proste, nisu uspevale da smeste u sebe
svoj strašni smisao.
Baciće u pet pariskih geta sav gradski šlјam, takozvane dobrovolјne pomoćnike religiozne
straže, – nastavio je konačno Slobodan. – Oni će proći ulicama kao lavina, ne žureći, lagano
„preobraćajući“ svakoga ko bi zadrhtao, i poslednje slobodne lјude.
U podrumu je osetno i naglo zahladnelo. Sofiji su zadrhtala ramena: na trenutak je nestala
njena čudna mladost, postalo je jasno da krv već slabo greje. Larošžaklen je bio veoma bled.
– Ovde, verujem, ni za koga nije tajna da evroislam ima televiziju, – nastavlјao je
Slobodan. – Ali ona se emituje iza zavese. Tu ideju su pokupili za vreme hladnog rata sa
Sovjetskim Savezom. Ali tada su radiosignali nosili sa Zapada informacije koje je vlast skrivala
od sovjetskih lјudi, a sada se odavde šalјu uglavnom reklamni spotovi u stilu agitacione prakse
Trećeg rajha. Agituje se o radosti novih muslimana, prelepe devojke šapuću o tome kako im se
dopada da nose čador... U slobodnom svetu postoje lјudi koji vole da love te gluposti satelitom.
Posebno se, naravno, zabavlјa omladina. Ali uskoro tv gledaocima neće biti do smeha. S
pogromašima će ići i snimatelјi.
– Da, – Sofijine oči su izgledale kao crni led, led jezera Kocit. – Prepoznajem stil. Oni su
to voleli da rade još u Čečeniji. Smatralo se, naravno, da koriste kameru da bi mogli da dokažu da
su izvršili zločin, inače ne bi dobili novac. Naše specijalne službe nisu mogle da shvate zašto
zelene budale obezbeđuju dokaze protiv samih sebe. Nisu čak krili ni lica snimajući šta rade s
lјudima. Najpre, za vreme Jelјcina, jasno, zato što su znali da neće biti kažnjeni. Novac nije
dobijao onaj ko je iskakao iz uobičajene prakse. A takva praksa je nastala samo zato što oni sami
skoro da nisu mogli bez toga. Svi su oni glumci u većoj ili manjoj meri.
Sofijin pogled se zamračio, okrenuo se nekako unutra ka sećanju zamrznutom u crnom
ledu, jednom od mnogih sećanja. Ne sasvim uspešan glumac, uspešan biznismen krvi. U
raskošnom, nežno plavom ogrtaču, u domaćim papučama od krokodilove kože, on je već
pogođen u noge, ispred njega se po svilenom tepihu širila crna mrlјa, puzio je po tepihu plačući i
ponižavajući se pred dvadesetogodišnjom devojkom. Kleo se i molio. Zašto i ne bi? Nije bilo
kamera, nije bilo svedoka bruke, osim što je u dubini stana cičala zaklјučana lјubavnica, ostarela
filmska zvezda. Zanimlјivo, pitala se kasnije Sonja, kako bi se ponašao da je sve snimano? Da li
bi umeo dostojanstveno da umre? Na slična pitanja treba odgovarati pošteno i tako se može
pogoditi tek sa dvadesetak procenata tačnosti. To je moralna karakteristika – ako nisi uhapšen,
nisi lopov. Kod njih nema unutrašnjeg suda, suda savesti, zamenjuje ga, mora se priznati,
ponekad sasvim uspešno, želјa da se sačuva obraz pred drugima. Sve te psihološke finese Sonja
Grinberg je nekoliko godina tražila po knjigama prosejavajući informacije kao u rešetu. A zatim,
kad je ostala sama, dovolјno finansijski obezbeđena za svoje različite potrebe, ona je prekoračila
granicu iza koje se mržnja pretvara u osvetu. Nekoliko godina pre susreta s Leonidom ona je
uživala u ulozi usamlјene osvetnice. On je uspeo, ne da je zaustavi, razume se, to je bilo
nemoguće, nego da je prebaci na drugi nivo, da je ubaci u opšti Pokret otpora, što je imalo
praktičan smisao. Zato ga je i volela. Šta da se radi, ona nije umela da voli bez razloga.
Koliko minuta su svi ćutali, utonuli svaki u svoje misli? Hije bilo više potrebe la se
diskutuje o tome kako će preko televizije preneti celom svetu kadrove koji će zabeležiti po
hilјaditi put kako se pretučeni, užasnuti čovek, guši kao u astmatičnom napadu, između iskidanog
leša jednog deteta i drugog još živog, i grca “ahšadu... alla... ilahillallah...“[45], a zatim praćen
odobravajućim smehom, guran motkama, već i sam ide u tuđu kuću – „da svedoči krvlјu“ – i
vuče se sa svojim mučitelјima od vrata do vrata, dok ne nađe grlo za nož koji mu je gurnut u
ruke.
– Šta da kažem, ne zahvalјujem vam se. – Larošžaklen je ustao. – Vi Rusi niste
zainteresovani za paniku iza zavese. Naši interesi su se poklopili, i to je sve.
– Ja nisam Rus, ali nemate ni razloga da mi se zahvalјujete, – odgovorio je Slobodan. –
Kao što ste i sami primetili, samo za spasenje duša Francuza ja ne bih ni mrdnuo prstom. Ali sada
moramo da radimo zajedno. Hteo bih da učestvujem u pripremi plana reakcije na navedeno i
mogao bih u hodu da predložim i neku pomoć.
– O tome ćemo mi odlučiti, – Larošžaklen se pogledao sa Sofijom. – Ali, ipak, ko ste vi,
zašto nas mrzite i kako da vas zovem, makar da bi nam bilo jednostavnije.
– On je Srbin, – rekla je Sofija. – Drugo se objašnjava prvim, a vi ste suviše mladi, Anri,
da biste shvatili razloge njegove mržnje prema nama.
– Ne prema vama, Sofija Sevazmiu, – usprotivio se Slobodan, pogledavši ispod oka
ćutlјivog sagovornika. – Vi ste Ruskinja i pravoslavna.
– U istom kotlu s katolicima, zato iz poštovanja prema meni, nemojte da bacate takve
poglede prema svešteniku, on se nije bio ni rodio kada su drugi sveštenici blagosilјali bosanske
Hrvate da ubijaju. Ostavimo emocije i vratimo se poslu.
– Dobro, – Slobodan je vidno učinio napor, ali crte njegovog lica nisu omekšale.
– Možda ipak nije sve tako strašno, – lagano je progovorio Larošžaklen. – Katakombe
ispod Pariza su ogromne. U njih mogu privremeno da se smeste svi žitelјi geta. Ali treba odmah
početi odvoditi lјude tamo. Postepeno ćemo možda uspeti da deo prebacimo i u inostranstvo.
– Čoveku je svojstveno da ne veruje u blisku katastrofu, suprotstavio se otac Lotar, –
Stanovnici geta su navikli da žive na minskom polјu. Mnogi, veoma mnogi, neće hteti da
napuštaju svoje kuće i spuštaju se u podzemlјe.
– On je u pravu, s gorčinom je rekla Sofija. – Većina prosto neće poverovati u tako
masovnu seču. Oni neće verovati sve dok ne vide ozverelu gomilu na svojim ulicama.
 – Pa šta onda da radimo? Da spasavamo svoje, a ostale neka pokolјu kao piliće?
– Smanjite brzinu, – Sofija je zaustavila Larošžaklena pokretom ruke. – Koji je rok?
– Ne više od nedelјu dana. – Slobodan je o nečemu razmišlјao. – Da, tako otprilike. Oni
će najverovatnije to prirediti na godišnjicu zauzimanja Konstantinopolјa. Vole da takve predstave
organizuju na praznike.
– Hoće li hrišćani poverovati da im se priprema klanica?– okrenuo se Larošžaklen ocu
Lotaru.
– Poverovaće, ali mislim da neće napustiti kuće. To jest, svi će se, naravno, potruditi da
decu i slabe pošalјu u podzemlјe. Ali ostaće mnogi. Smatraće da je došao trenutak da svedoče
istinu. U suštini, ta čudovišna seča lјudi je još jedan korak ka Sudnjem danu.
Nastala tišina je sada izgledala naelektrisana. Četvoro lјudi je ubrzano razmišlјalo.
Eženu Olivije Leveku i Polu Bertou koji su stražarili ispred vrata, činilo se da vreme stoji.
– Uzgred, gospodine rezident, niste se predstavili. – Cofija je podigla glavu i svi su, s
nesvesnim olakšanjem, zapazili da joj se na usnama pojavio osmeh.– Kažite svoje ime!
– Pa, dobro, neka bude Knežević.
– Dobro, ako je Knežević, onda Knežević. – Sofija se nasmejala.
– Ali Sofija, to nema smisla, – uznemirio se Larošžaklen. – Šta imate na umu?
Sofija izgleda nije čula nestrplјivo pitanje.
– Ipak, zadovolјite moju radoznalost, – ona je opet gledala u Slobodana. – U vezi kutije za
smirnu.
– To je lako, – Slobodan se osmehnuo. Sad već nije moglo da se ne primeti da se njegov
izgled menjao kad je gledao u Sofiju. S lica mu je nestajao grč. – Pre deset godina GRU*
(obaveštajna služba u Rusiji) je ipak odlučio da uznemiri jeromonaha Dionisa u njegovoj
usamlјenost.
– Pre deset godina?!
– Da, on je na Solovkama doživeo duboku starost. Uz to, jasnog uma i zdrave pameti.
Reagovao je na to obraćanje s dubokim razumevanjem. Tada je bila i iskazana molba da nam da
neki tajni znak poverenja, potpuno tajni, da bismo mogli u slučaju potrebe dati znak Sofiji
Sevazmiu. Otac jeromonah je tada dao tu stvarčicu, našalivši se usput da mu saradnici
obaveštajne službe pomažu da okaje greh koristolјublјa. Srećna je okolnost, naravno, što na kutiji
nema nikakve hrišćanske simbolike. S druge strane, bilo je i sumnji. Predmeti iz života brišu se iz
sećanja posle nekoliko godina, Mogli ste prosto da ne prepoznate kutiju.
– Isklјučeno! – Sofija ca nasmejala, nekako dečački zatresavši glavom. – On je znao šta
radi. Tom kutijom me je svekar jednom gađao, tako uspešno da me je udario pravo y čelo.
Komadiće ćilibara sam potom morala češlјem da vadim iz kose. Nazvao me je kriminalnom
avanturistkinjom i gađao kutijicom sa smirnom. Pošteno govoreći „kriminalna avanturistkinja“
nije tačan citat, mada je to bio smisao. Samo ne treba da me gledate tako, grčka nacija je veoma
ekspresivna. Kod njih je čak i crkva u praznične dane svojevrstan vašar. Idu za vreme službe po
hramu, gde kome padne napamet, pozdravlјaju se s poznanicima. Vi to ne možete da razumete,
oče, sa svojim strogim obredima. Ima draži taj kolorit, ako je umeren, naravno.
– Dobro, Sofi, imajte dušu, – sad nije izdržao otac Lotar.
– Seču možemo da sprečimo, – Sofija je pogledala u oči Slobodana, Larošžaklena, potom
i oca Lotara. – Istina, po ceni isto takvih gubitaka kao da je do nje došlo. Ali u ovom slučaju neće
ginuti nevine žrtve, već vojnici s oružjem u rukama. I to će oni dugo zapamtiti.
– Šta predlažete?
Niko nije registrovao ko je postavio pitanje.
– Mopamo da delujemo prvi i da ih dobro uplašimo. Haša akcija mora biti jednako velika.
 GLAVA 7

Anetino buđenje

Saab boje salate imama Ablulvahida išao je od Austerlickog geta prema botaničkoj bašti.
Vozač Abdula, mlad momak koji je primio islam, uplašeno je bacao pogled na kako ga je
nazivao u sebi. Golim okom se videlo da je raspoloženje imama nema kud gore pa se lako može
desiti da mu zameri svaku sitnicu i oduzme od plate koji evro.
– Još jedna saobraćajna gužva i skočiće mi pritisak. Nemoj da misliš, Abdula, da je ovo
neka tamo hilјadu četiristo peta godina[49], kad je svaki gologuzan mogao da ima svoja kola.
Samo za poslednjih deset godina lični transport je, hvala Alahu, smanjen za trećinu! Ali otkuda,
to mi nikako nije jasno, otkuda ti večni problemi s parkiranjem, otkud to da su putevi i dalјe
tesni?!
– Pa statistika je čudna stvar, poštovani Abdlulvahide! Zavisi kako se posmatra. S jedne
strane, da, automobil sada ima tek svaka deseta porodica. Ali, koliko je novih porodica nastalo za
poslednjih deset godina?
– Ne pametuj! Uostalom, zašto vaše žene, frankofonke, tako malo rađaju! – iznervirao se
odjednom imam. – Misliš, niko ne zna šta vi radite? Uzimate u kuću neku staru devojku, ženinu
sestru ili drugaricu, tobože kao drugu ženu, a u stvari, ona samo pomaže u kući i neguje decu!
Pretvarate se, pokušavate da zamažete oči poštenim lјudima! Niko od vas nije privržen
normalnom poretku! A ja bih proveravao da li muškarac spava sa svim svojim ženama! Kad
bismo vas uzeli pod pravu kontrolu videlo bi se šta se sve u vašim porodicama skriva!
Abdula je odćutao. Bez obzira na karakter imama, njemu je bilo stalo da zadrži svoj
posao, a posebno je bio strplјiv posle svake posete getu. Suviše je dobro pamtio nedavne gladne
godine, odvratne cigarete, staru odeću svog brata, stan koji se sastojao od jedne sobe u
potkrovlјu. I što je najtužnije, koliko je u komšiluku bilo svakakvih budala koje su počinjali da
preobraćaju. A oni uopšte nisu hteli, jedni su izgovarali šahadu sa suzama, kao da ništa strašnije
ne postoji na svetu, a drugi su više voleli da odu u grob. A njega niko nije zvao, umorio se bio od
čekanja. Ponekad mu se činilo da će mu tako ceo život proći iza bodlјikave žice. S druge strane,
bitna finesa, ne smeš sam da tražiš. To jest, možeš, naravno, Ali onda si jevtin, veoma jevtin.
Kada je imam Abdulvahid konačno ušao u njihovu kuću s „Poukom za privrženike sune“ ispod
miške, njegova radost bila je ogromna. Majka i brat su ćuteći izlazili iz sobe, potišteni, oprezni, a
on je ostajao i slušao. Slušao je, klimao glavom, saglašavao se, ponekad nije uspevao da zadrži
srećan osmeh. I ispalo je kao u bajci: imam je njegovo preobraćanje smatrao svojim trijumfom,
sam se trudio da pred birokratiji pokaže mladića koji mnogo obećava. I na kraju krajeva, uzeo ga
je za svog ličnog vozača. Ne može svaki Turčin da dobije takav posao, a ni pravi Arapin ga se ne
bi postideo!
– Da i pravoverni s pedigreom ponekad nisu bolјi od vac, – nastavio je da besni imam. –
Uče decu da uživaju u tim izmišlјotinama šejtana – klavirima, kako se ono zove, kontrabasima,
violinama.... Dobro što u gradu nije ostala nijedna od tih mrskih, ogromnih stvari s desetinama
cevi! Inače bi i na njima svirali! Bolјe bi im bilo da paze da im dete ne prespava ranu molitvu!
Ali ne, namaz im je usput, bolјe neka po klaviru lupaju! Niko nema ništa protiv muzike, na
primer na svadbi ili prosto na nekoj proslavi! Ali oni – sve šejtan do šejtana! Da, Abdula, podseti
me da pošalјem pomoćnika da spali sve te pakete s notama u kući one kafirke s kojom smo se
danas obračunali! Inače će sve posakrivati, znam ja tu ološ u getu....
Leto je obećavalo da će biti vrelo, već sad, posle podne počelo je da greje. Imam se
umorio od geta, umorio se od toga da se penje uz stepenice u zgradama u kojma već odavno
nema liftova, umorio se od boravka u bednim prašnjavim stanovima bez erkondišna. Da nije toga,
on možda i ne bi odmah zvao policiju da hapsi ostarelu nastavnicu muzike koja je bedno živela
od davanja časova u Austerlickom getu. Nastavnica, neka Margarita, pfuj, kakvo ime, Margarita
Tejs, odavno je privukla pažnju na sebe, ali mogla bi mirno da proživi u svom brlogu još pet
godina.
– Ali s kafirima je lako izaći na kraj, prosto dođeš i uhapsiš ih zbog muzike! – nije
prestajao imam Abdulvahid. Znoj je tekao po njegovom licu ispod jarko zelenog turbana od
blјeštavog brokata – iako je u kolima radio erkondišn. – Evo, znao sam, sad ćemo upasti u gužvu,
gotovo je, znao sam!
Saab, ustvari, još nije stajao već se lagano kretao u koloni automobila. Ali tako se do ulice
Katrfaž može putovati ceo sat. A imam Abdulvahid je hteo da što pre stigne u Staru parisku
džamiju, hteo je da ode u parno kupatilo, a posle da popije vreo čaj od nane u mozaičnoj sobi
džamije. Čaj od nane i kolači s medom! Kako je to divno! A automobil ide sporije od pešaka,
razmak između njega i sitroena se toliko smanjuje da još malo neće moći ni vrata da otvori!
Imam je nesvesno zavideo punačkom dečaku koji je lako klizio između automobila na
svom blјeštavom „harli–lajtu“. Koliko li mu je godina, kad mu roditelјi dozvolјavaju da vozi po
ulicama, i još su mu kupili tako skup motocikl! Sudeći po rastu, ne više od dvanaest! Kakva
vremena!
Nezgodni dečak pojavio se pored prednjih vrata. Podigao se na sedištu i odjednom
zagrebao nečim metalnim po karoseriji pravo pred očima imama! Po karoseriji novog saaba, ah,
nitkov! I zna da ga nećeš uhvatiti, vrata jedva da mogu da se odškrinu. Maloletni bezobraznik je
već jurio dalјe, ali njegovo lice privuklo je pažnju imama, nešto u liniji vrata nateralo ga je da
pogleda bolјe. Sive svetle oči srele su se s njegovim pogledom kroz barijeru od neprobojnog
stakla i plastike od šlema motocikliste. Devojka! Devojka u muškoj odeći, s otkrivenim licem,
usred bela dana!
Devojka je nešto rekla ali se nije čulo, njene nežno roze uzne iskezile su se u ružnu
grimasu. Ali ako nije dvanaestogodišnji huligan, već odrasla devojka, kafirka, koja je imala
hrabrosti da se tako nepristiojno obučena kreće po Parizu usred bela dana, onda grebanje
automobila nije bio nestašluk, proletelo je imamu kroz glavu. Pa šta je onda?
U sledećem trenutku Abdulvahid je shvatio. Shvatio je prateći motocikl koji se udalјavao
između automobila. Saab se još čvršće naslonio na sitroen i da je postojala takva mogućnost
urezao bi se u uličnu svetilјku. Imam je pokušavao da prebaci Abdulu na svoje mesto. U tesnom
prostoru prednjeg dela automobila nastalo je gnušanje. Teški Abdulvahid uspeo je da otrgne od
volana jednu Abdulinu ruku, pokušavajući istovremeno da ga povuče na sebe i da se ispod njega
podvuče na sedište za vozača, i čak je, zbacivši turban, podvukao glavu pod njegov bok.
Automobil se teturao, udario je u far ševroleta koji je bio ispred njega. Okolo su lјudi lјutito
trubili i mehanički zvuci su zaglušivali neočekivano visoko jaukanje imama.
Ali u sledećem trenutku je postalo veoma tiho. Abdula nije odmah shvatio da li je
potpuno ogluveo ili je samo zaglušen. Imamov pokušaj da zameni mesto sa svojim vozačem nije
ostao sasvim bez rezultata. Probivši gornju površinu kola, „prilepak“, kako se na omladinskom
žargonu nazivala naprava lokalnog dejstva na magnetu, umesto kroz poštenu glavu Abdulvahida,
pre nego što se urezala u asfalt, prošla mu je niz kičmu, kroz pojas i izašla negde u predelu
prepona. Glava s pristojnim, tankim brkovima i nepristojno ćelava, ostala je cela, sasvim cela.
Ona je još dugo bezvučno otvarala usta, kao što to rade somovi u vodi, bečila oči, a onda, na
kraju, trgla se i pala na kolena Abdule koji se očajnički naslanjao na suprotnu stranu. Krznene
bele navlake sedišta kao vata su upijale krv, ali to već nije moglo da nervira imama koji se toliko
brinuo da budu čiste. Ništa u njemu nije više davalo znake života. Osim što su prsti na kojima je
bilo nanizano prstenje nastavili da se grčevito skuplјaju, kao da su hteli nekoga da dohvate, da
nateraju da zauzme opasno mesto.
Žani su goreli obrazi. Naravno, nije se stidela, sve je ispalo precizno, da ne može biti
bolјe. Pa i odlazi mirno. Šofer je najverovatnije ostao živ, ali teško da će se setiti da upotrebi
mobilni. U susednim automobilima čak ako brzo i pozovu policiju, teško da će eksploziju
povezati s motociklom koji je prošao koji miniut pre toga. A dok se policija kroz gužvu probije
do saaba, dok počne da uzima izjave, svi će zaboraviti na motocikl.
Pa ipak sramota. Možda da nikome ne prizna? Aha, dostaviće sedam umesto osam
„prilepaka“, jedan su, kao, pojeli miševi. Ne, ozbilјno, sramota je lagati svoje. Moraće da
odgovapa. Ox, kako ne želi. Mopaće dva meseca da sedi kod kuće i veze salvete.
Skrenuvši iz ulice Bifon prema Areni Lutecije, Žana je, pošto je izbila na slobodan
prostor, povećala brzinu. Svež vazduh hladio joj je vrele obraze. A za ostale prilepke će opet
morati da se vraća u geto, iako joj se taj geto ne dopada. Gospode, pa nije mogla drugačije kada
je, s davno spremnim slatkišem u džepu, ustrčala stepenicama na treći sprat, i na odmorištu ispred
zapečaćenih vrata zatekla jedanaestogodišnju Mari Roz kako plačući lјulјa violinu kao bolesnu
lutku.
Madmoazel Tejs nije bila profesionalni nastavnik, u bolјa vremena svirala je samo za
sebe, a privatne časove počela je da daje tek kad je izgubila svoje malo imanje pošto su na vlast
došli vahabiti. Ali veoma je zavolela predavanja, predavala je klavir, violinu, gitaru,
objašnjavajući sa stidlјivim osmehom da „zna tako mnogo, zato što ništa ne zna dobro“.
Pogledavši svojevremeno male dlanove sedmogodišnje Žane, madmoazel Tejs je, kako je
kasnije sama priznavala, uzdahnula i pristala da se bavi devojčicom samo „da dete ne bi dobilo
kompleks niže vrednosti“. Ipak, ispostavilo se da ručice s jamicama umesto koščica imaju
ogroman obuhvat. Uskoro se madmoazel Tejs sekirala samo zbog nedovolјne prilјežnosti svoje
učenice.
A evo, sad je voze na groblјe, već je voze bačenu u prepun pocinkovani kamion za leševe.
Nekoliko minuta joj je trebalo da od Mari Roz sazna da je to naredio „obični“ imam, onaj
što stalno dolazi, da on još nije otišao iz geta, krenuo je u knjižaru. Da je madmoazel, kao i
obično, ispravlјala greške Mari Roz, a kad je zeleni ušao, odjednom se nalјutila, odgovorila na
njegove uobičajene gadosti da će „nastaviti da uči decu dokle bude živa“. A on je odgovorio na
odvratnom francuskom: „onda se, stara budalo, nećeš dugo time baviti!“ Oteo je Mari Rouz
violinu, bacio je na pod, udario je po obrazu, odmah izvadio mobilni i počeo da pritiska dugmad.
A madmoazel je samo šapnula: “Trči kući, dete! Oprosti što te nisam naučila do kraja, ali
zapamti, svako poniženje ima granice, kada se dalјe ne može trpeti“.
A dalјe je sve išlo svojim tokom. Toliko svojim tokom, da Žana skoro i nije kriva. Stala je
gadu na rep zalepivši prilepak koji već ima...
Dobro, treba sad se pobrine da nekako popravi stvar. Žana je prikočila pored vrata male
automehaničarske radnje. Ovde su, kod gazde Turčina, radila dva momka iz geta – Pol Germi i
Stefan Durtal.
Prvo je videla Germija koji je nešto čeprkao po sitroenu kakav se više nije proizvodio od
devedesetih godina prošlog veka. Imao je oko trideset godina, jake naočari koje su smanjivale
oči, velike zaliske. Bio je veoma mršav i najmanje je ličio na radnika, što ne bi ni bio u normalna
vremena. Dvadesetogodišnji Durtal, koji se još nije umorio od života, petlјao je nešto oko
ogrebotine na jednom volvu.
Germi ju je pozvao rukom – Turčin, izgleda nije bio tu.
– Možete li da promenite potkovice na mom konju, momci?
– Imaj milosti, ne stižemo da nabavimo onoliko brojeva koliko je tebi potrebno, –
zacvileo je Germi. Ali, dovolјan je bio Žanin obešenjački osmeh pa da dobije od njih šta god
poželi. Germi je jako dobro znao da ta devojka njega, odraslog čoveka, vrti oko malog prsta, a
treba kao starijemu da mu kaže „vi“. Ali nije tu mogao ništa, bio joj je u duši beskonačno
zahvalan makar i zato što razgovara s njim, što se šali, što ga ne prezire.
Petnaestogodišnja šmizla, prema merilima prošlih decenija – dete kome je bila potrebna
briga i zaštita, s lakoćom je radila ono za šta nije bio sposoban Pol Germi. Ona ce borila, a on je
plivao nizvodno. Ne pravdajući sebe, Germi je smatrao la je tinejdžerima lakše da žive
dostojanstveno. Oni su sad ovde kao deca farmera u divlјoj Americi – od kolevke su navikli na
bojne pokliče Indijanaca. Rastu noseći ocu patrone, a svoj prvi pucanj opale kad steknu toliko
snage da mogu da podignu karabin. Ubistvo čoveka za njih – nije Rubikon. Nema nikakve
hamletovštine s razmeđa vekova: odluke donose u hodu. A njega su vaspitavali roditelјi koji su se
rodili krajem sedamdesetih godina. Zato se Gremi bojao da u sivim očima ne ugleda gadlјivo
sažalјenje prema njemu, odraslom slabiću.
Durtal je već gurao harli u radionicu.
– Ne može odmah, a, Stefane? – umilno je pitala Žana. Ja bih da sačekam ovde!
– Taj gad bi bio srećan da se s tobom upozna, – osmehnuo se Durtal. Zato dođi ujutru,
ujutru će biti mirno.
– Čekaj, kuda će ona sad, pešice? – uznemirio se Germi. – Žana, sačekaj trenutak da malo
potražim među ovim krpama. Mislim da nam je ovih dana Fatima dala neki stari čador da
napravimo krpe, a ja to još nisam uradio. A ti, Stefane?
– Dođavola, ipak smo ga isprlјali, ne miriše na ženu, nezadovolјno je odgovorio Dirtal. –
Naravno, bolјe nego ništa...
– Užas, ne mogu da podnesem tu maskaradu, – odmahnula je Žana rukom. – Prenoćiću
negde blizu, a sutra ću ranije da dođem.
– Ali ne pre devet, – precizirao je Stefan
– Dobro! – Žana je istrčala na ulicu. Prenoćište ju je čekalo u susednom kvartu:
poznanica, čistačica iz antikvarne prodavnice, ustupila joj je, odlazeći preko noći u geto, komoru
za metle i hemikalije. Ko bi tu noću tražio?
Uvredlјivo ipak, mislila je Žana trčeći trotoarom. Madlen Men, mlađa samo godinu dana,
mirno šeta po Parizu koliko joj duša želi. Kako i ne bi kad su joj bedra broj trdeset šest! Stavi na
glavu kačket, obuče jaknu i napred! Neko stvarno ima sreće! A Žana je bila veoma svesna da
može da prođe kao dečak samo dok vozi motocikl i to dosta brzo.
U susret joj je išao policijski automobil, sporo kao puž, da bi milicionar koji je sedeo
pored vozača mogao da upoređuje brojeve kuća. A možda i još nešto, Žana nije imala vremena da
razmišlјa. Osvrćući se, zapazila je ulaz u javni toalet. Dobro je!
Uopšte, Žani su se gadili gradski toaleti s bokalima od plastične mase umesto toalet
papira. Brr, kakva gadost, pomislila je po ko zna koji put kad je zatvorila vrata za sobom. Ali,
zato je ovde neće naći.
U niskom podrumčiću je bila samo jedna žena. Odloživši raznobojne kese, stajala je
leđima okrenuta Žani ispred ogledala i popravlјala karmin olovkom boje višnje.
Kakvog smisla ima da mažeš usta ako ćeš ionako preko glave nabaciti čador, osmehnula
se Žana.
Olovka je zadrhtala u ruci. Ženine oči su se raširile.
 Žana se sledila, više od iznenađenja nego od straha. Posmatrala je svoj odraz u ogledalu
iza leđa plavokose muslimanke: bleda, u teksas jakni, s vetrovkom i farmerkama, bez kape, šlem
je ostavila Stefanu jer joj nije bio potreban.
Da, kako je mogla da se ne seti, kako je mogla da uđe u ženski toalet obučena kao
muškarac! Nije čudno što je ta žena gleda kao priviđenje, uostalom manje bi se uplašila
priviđenja, nego ovakve sramote usred bela dana!
A nije verovala kad su joj lјudi pričali da se velika, nesvesna glupost svakome nekad desi.
I da iz toga obično izvede sreća. Ali oni, kojima se ona ne osmehne, obično više nikad ne mogu
da ispričaju kako im se takva glupost mogla desiti.
Plavokosa žena s olovkom koja je drhtala u ruci i Žana, gledale su se u ogledalu.
Ako počne da viče, ubiću je, odlučila je Žana. Valјda ću uspeti.
U hodniku koji je povezivao toalete, čuli su se koraci.
– Ponavlјam, to mi se ne dopada, glas koji je govorio na lingva franka, pripadao je
Turčinu, policajcu. – Nekakav balavac pred našim očima ulazi u toalet, a u toaletu nema nikoga.
–Ti, Ali, ne možeš ni da se olakšaš da ne napraviš problem, – odgovorio je drugi glas. –
Jesmo li mi zato tu?
– Ma taj švercerski kafe nema kud da se dene. Ali vidi, ovde čak nema ni prozora. A ako
je ušao u ženski, huligan ili nešto još gore?
– I šta, po tvom mišlјenju, treba da radimo? – Drugi Turčin, policajac je počeo da
razmišlјa.
Sad se Žana zaledila, zaledila se od korena kose do savijenih kolena: propala je, potpuno
je propala. Gospode, da je bar ponela revolver, ali ne, sećala se uputstava, bez velike potrebe ne
treba nositi revolver u šerijatskoj zoni!
– Da sačekamo malo, proverimo dokumenta kod žena, a onda možemo da pretražimo i
zgradu.
Ogledalo je pokazivalo kako njeno lice bledi, a olovka koja je zastala u vazduhu izgledala
je kao da je drži lutka u izlogu.
– A zašto da proveravamo žene?
– Čuo sam ovih dana da je u ubistvu kadije šesnaestog okruga učestvovao mladić obučen
u čador.
– Đavolјa deca, što bi rekli! Ej! – Ima li koga, odjeknuo je glas.
– Ima, ne ulazite ovamo, – neočekivano mirno je odgovorila žena, okrećući se prema
Žani. Ona je takođe bila bleda, veoma bleda. Nekoliko trenutaka su se gledale u oči. Olovka je
pala na pločice slabo zveknuvši. Žena je prinela prst usnama.
– Požurite! Provera dokumenata!
Žana je odmahnula glavom: hvala, naravno, ali to nema nikakvog smisla.
Žena je odjednom počela grozničavo da pretura po svojim kesama. Uzela je jednu,
pokidala trake, odvila hartiju i oslobodila nešto od roze tkanine.
U ženinim rukama bio je novi čador kao za Žanu šiven.
– Brže!– skidajući etiketu žena je pružala Žani odeću.
Nije bilo vremena za razmišlјanje. Žana je utonula u roze nabore tkanine. Kad je provirila
sad već kroz mrežicu, žena je gužvala ukrasnu hartiju. Skupivši je u malu gomilicu, bacila ju je u
toalet, a tek onda obukla svoj čador.
– Drži! – Žena je već gurala Žani u ruku jednu od svojih lepih kesa, a drugom rukom je iz
sve snage stegla ledenim prstima.
Debelјuškasti policajci snishodlјivo su pogledali ženu s devojčicom, koje su vukle kese s
očigledno skupim stvarima.
 – Da li je još neko ostao u toaletu? – pitao je jedan, pružajući ruku da uzme dokumenta.
– Mislim da ne, ne znam, – Žanina saputnica je pružila plastičnu karticu.
– A za devojku? – policajac je skenirao mali čevorougaonik džepnim priborom.
– Proverite vašu bazu, – nadmeno je rekla žena. – U podacima mora da piše da imam
četrnaestogodišnju ćerku Iman.
– To nije u redu, uvažena. Skoro će se udati, a ide bez dokumenata. Prolazite.
– Spasili ste me, – Žana je oslobodila dlan pokušavajući da doda kesu vlasnici. – Dalјe ću
lako cama.
– Slušaj, devojko, vidim da si nešto zabrlјala. Policajaca je danas u gradu više nego
obično, a ti nemaš dokumenta, zar ne? Provešćeš nekoliko sati na bezbednom mestu.
– Znači, vi niste muslimanka, osmehnula se Žana zaboravivši da se osmeh ne vidi.
– Jesam.
Žana je odskočila nazad, nesvesnim, oštrim pokretom tela.
– Molim te.
– Iz kojih razloga mi pomažete?
– Ti si Francuskinja.
– Ja – jesam. Vi – niste. Vi ste bivša Francuskinja.
– Možda, – žena se nije uvredila.
Žana je odavno mogla da ode, ali ju je uhvatila radoznalost – njen uobičajeni porok zbog
koga su je tako često grdili. Ne, ne, treba videti otkud se pojavlјuju ovi svojevrsni
kolaboracionisti? Kad se već desilo.
– Dobro, – sela je na prednje sedište.
Uzdahnuvši s olakšanjem, žena je odmah pokrenula kola: policajci koji su mogli u
svakom trenutku da se pojave iz toaleta, veoma su je uplašili.
Posle nekoliko minuta već su prolazili pored Luksemburškog parka.
– Uzgred, – govoriti kroz mrežicu koja je ulazila u usta bilo je neprijatno. – Kako se
zovete?
Žena nije odmah odgovorila. Izgledalo je da pažlјivo prati saobraćaj. Nјene ruke koje su
sigurno upravlјale volanom, bile su otmene, s uskim, krhkim dugim prstima. Manikir je bio
neprimetan, boje kože. Samo je prstenja previše, i to sve teško, zlatno. Prstenje nije odgovaralo
tim rukama. Uopšte nije.
– Zovi me Anetom, – konačno je rekla žena ne okrećući glavu prema Žani.
 GLAVA 8

Put kroz tamu

– Oče Lotar, mogu li malo da vas ispratim?

Sveštenik koji je izašao sam kroz vrata pored kojih je stajao Ežen Olivije, pogledao je u
mladića ne prepoznajući ga. Ili ga je ipak prepoznao? Klimnuo je glavom, ali rasejano, bez svog
dobroćudnog osmeha.
– Ne volim previše da delim s nekim ovako neprijatan put, – rekao je konačno. – Noćas
neću spavati u svom skloništu nego u metrou.
Mladić je znao da ne valјa dugo noćivati na istom mestu.
– Ha kojy stanicu idete?
– Plas de kliši.
– Zar vam se ne čini, oče, da ćete tamo moći da spavate tek sutra. – Do Klišija ćete stići
tek pred zoru.
– Pešice, naravno, – sada je sveštenik pažlјivo pogledao svog sagovornika, osmeh se
konačno pojavio na njegovim usnama. Ežen Olivije ni za šta ne bi priznao sebi da je toliko čekao
taj uzdržano dobroćudni osmeh. – Ali ja ću koristiti prevoz.
– Prevozom u napušteni metro? Kočijom sa šest belih konja ili sa zmajevima?
– Kako ste vi ateisti, ipak, romantični, – uzvratio je žaoku sveštenik. – Videćeš. Znaš šta,
mladi Levek. Pravi mi društvo, ali samo ako i ti možeš tamo da prespavaš. Onda neću tražiti
nikog drugog. Biće mi potrebna mala pomoć.
– Na usluzi.
Kad su prošli deo ulice, spustili su se na stanicu Bastilјa, izmešali se sa šarenom gomilom
radnika među kojima su preovadavali crnci koji su veoma voleli da ne rade i žive od socijalne
pomoći, i radnici – Turci, najvredniji žitelјi šerijatske zone.
Pariski metro koji je i u najbolјim svojim vremenima bio poznat po neudobnosti i
zapetlјanosti svojih linija, sada, kad se polovina pravaca nije koristila, izgledao je veoma prlјavo.
Naravno, nije se trebalo bojati provere dokumenata u njemu, ali je zato trebalo dobro čuvati
novčanik. Siromašni koji su se kao prave horde rasporedili u prolazima i ispod zarđalih reklamnih
panoa, munjevito su se pretvarali u plјačkaše. Prlјava dečurlija prosila je milostinju koju naravno,
niko nije davao, muvala se u gomili tražeći odgovarajuću žrtvu. Da odseku tašnu u prolazu za
njih je bilo sitnica.
Putokazi su pokazivali koje grane rade, a prazni tuneli negde čak nisu bili ni ograđeni. A i
zašto bi, bogati Parižani se danas i ne voze metroom. Nadzemni prevoz s kondukterima smatra se
dostojanstvenijim.
Probijajući se zajedno s ocem Lotarom pored hartije na kojoj se na podu prodavala
švercovana roba. Ežen Olivije je sve vreme lovio sebe kako strepi da neko iz gomile ne shvati da
vidi pred sobom sveštenika? Idiotska misao, mogućnost da prepoznaju sveštenika bila je ista kao
da u njemu prepoznaju pripadnika Makija.
Prošavši kroz dva prolaza, oni su se izvukli iz gomile i svratili u crni rukavac praznog
tunela.
– Vi smatrate, vaše blagorodstvo, da je normalno da lutate po pustim tunelima? – Mrak je
uskoro zamenilo mutno svetlo, a iznenadna tišina je postala zaglušujuća. – Pa vi, najverovatnije,
nemate ni revolver.
– Šta će mi revolver?
– AH, da, vama je zabranjeno da ubijate! Pa ipak kažu da se ovde skrivaju kriminalci,
lopovi, narkotrgovci, ko zna ko sve još.
– Da li si ih ti nekad video?
– Iskreno govoreći, nisam imao prilike.
– Narkotrgovci, lopovi, makroi i ubice mirno žive gore, u šerijatskoj zoni. Procenat onih
koje juri policija je tako mali, da kriminalci nemaju potrebe da dolaze na ovako neprijatna mesta.
Policija lovi tačno onoliko kriminalaca koliko joj je potrebno da organizuje pokazne kazne, kao
što je recimo, odsecanje ruke lopovima. A ostale prosto kontroliše. I to je za sve sasvim
zadovolјavajuće.
Otac Lotar je izvadio nešto iz džepa kombinezona. Začulo se šklјocanje, a onda je ispred
njih blјesnulo svetlo. – Svaki megapolis, čak i najgori, mora da živi i održava složenu ravnotežu.
Kad se ona naruši, dolazi do smrtonosnog uragana.
Pod nogama je bilo, naravno, vlažno, a trebalo je i preskakati pragove.
– Hteo sam, uzgred, da pitam, prepodobni, zašto muslimani tvrde da su bolјi od hrišćana
jer komuniciraju direktno s Bogom? Ako izuzmemo, naravno, da su sve to gluposti.
– Odlično, Ežen Olivije. Za tebe, materijalistu, glupost je sve u šta muslimani veruju. Ali,
ako si već počeo da shvataš da treba da razumeš u čemu je sukob između njih i onih koji veruju
drugačije od njih, to znači da rasteš. Čovek koji se zabarikadirao zidovima svojih stavova
ograničava slobodu svojih misli. Čak i ostajući materijalista, – otac Lotar se blago osmehnuo, –
imaćeš prednost nad njima ako ih budeš video iznutra, pogledom hrišćanina.
– Razumem, ali nemate razloga da me hvalite. Sofija Sevazmiu mi je savetovala da vas
pitam. U čemu je tu stvar?
– Reč je o igri korišćenim kartama, a kec je izvučen iz rukava. Taj njihov „direktan
razgovor s Alahom, za razliku od hrišćana“ – samo je praskava fraza lišena svakog smisla, ali
koliko se naroda uhvatilo na taj prasak na kraju prošlog veka! Dakle, da počnemo ispočetka.
Bogu može da se obrati direktno svaki hrišćanin, šta više, on i mora tako da radi. Obraćanje
hrišćana Bogu naziva se molitvom. Bog sluša te molitve. Možda muslimani podrazumevaju
dijalog? Čovek se obraća Bogu i dobija odgovor. Ali, razmislimo logično, da li je svaki čovek
sposoban da adekvatno prihvati nešto što dolazi od bića nedostižnog za naš slabi razum? Mogao
bi i da poludi. Shvati, nije da Gospod neće da odgovara običnim smrtnicima, nego obični smrtnici
nisu u stanju da shvate Istinu. Postoje i drugačiji smrtnici, oni koji, da kažem da bi ti razumeo,
koji imaju nekakav trening. Oni vode neprestanu borbu sa svojom grešnom prirodom, oni su
usmereni ka dosezanju Istine svim svojim mislima, svim svojim pobudama. Mi ih nazivamo
svetima. Tako, sveti ponekad dobijaju odgovor. Oni imaju jasna viđenja, njima je dostupno
mnogo toga što nije dostupno nama. Muslimani, pak, smatraju da je svako od njih sposoban „za
dijalog bez posrednika“, dovolјno je da, onako grešan, rastrzan svojim strastima, samo pročita
molitvu.
– To jest oni nešto promrmlјaju, a onda veruju da su čuli odgovor svevišnjeg? – pitao je
Ežen Olivije.
– U najbolјem slučaju, – brzo se suprotstavio otac Lotar. – U veoma dobrom slučaju
situacija je upravo takva. Ali, ne zaboravlјaj, postoji još jedna ličnost, veoma zainteresovana za
dijalog s netreniranim bićima.
— Bi to o đavolu?
– Razume se. Ali ni to još nije ceo problem. Sami protivurečeći sebi, oni imaju nekog ko
ipak ispunjava funkciju između njih, i ne bih želeo da tvrdim, Boga. Svi ti imami, mule, šeici,
zašto oni postoje?
– To jest u tim izjavama da su oni bolјi od nas zato što mi imamo sveštenstvo, a oni
„govore direktno“ , nema uopšte nikavog smisla? Jer oni, u suštini, imaju sveštenstvo!
Otac Lotar se napravio da nije primetio reči „mi“ i „kod nac”.
– Nema smisla, ali nema ni sveštenstva, – odbrusio je on. – Muslimanskog imama
možemo da uporedimo samo s nekakvim protestantskim pastorom ili s baptističkim
propovednikom. Ali ne sa sveštenikom. Vidiš, Ežen Olivije, hrišćanstvo, pravo hrišćanstvo, a ne
njegove kasnije jeretičke profanacije, je tajanstvena religija. A islam je od samog početka bez
tajne.
– A šta je to?
– Čarobnjaštvo, što bi rekla deca. One funkcije za koje je hrišćaninu potreban sveštenik, u
islamu prosto ne postoje.
– Aha, hleb u telo, vino u krv.
– Pre svega to. Znaš, mladi Levek, s jednom pogrešnom mišlјu je lako izaći na kraj. Ali
kada je u jednoj tvrdnji ugrađeno, jedna za drugom, nekoliko besmislica, možeš da zamisliš kako
je to teško razjasniti. Recimo ta rečenica – „muslimani govore s Bogom bez posrednika“ – ona je
pogrešna u nekoliko slojeva. Ali još jednom ću ponoviti, iako je potpuno besmislena, ta gromka
fraza dobro je funkcionisala u vreme kada su se oni još trudili da nekoga ubeđuju rečima.
Gospode, koliko puta su se u istoriji čovečanstva ponavlјale takve stvari! S efektom ponavlјanja
mnogo puta, svaka glupost deluje mnogo bolјe od svake zakletve.
– Nikad mi ne bi palo na pamet da je to tako zanimlјivo. Uvek sam mislio da me nije
briga šta oni misle.
Zraci svetla fenjera u rukama oca Lotara čas su se skraćivali udarajući u bliske pregrade,
čas su se produžavali označavajući širi prostor. U podzemlјu je, kao i uvek, bilo zagušlјivo i
vlažno.
– Strogo govoreći, njihova slika sveta ipak je bliža realnosti nego tvoja.
– Ali, znate...
– Uz neke izuzetke, razume se, – sveštenik kao da nije primetio uzbuđenje sabesednika.
– Kadija koga cam ja digao u vazduh verovao je da će odmah posle smrti početi da vodi
lјubav sa sedamdeset dve hurije.
– Ne mogu da garantujem, ali njegova očekavanja su se najverovatnije potvrdila.
Ežen Olivije se nasmejao.
– Grešiš kad misliš da se šalim, – po sveštenikovom glasu Ežen Olivije je shvatio da on
govori bez senke osmeha. Znaš li ti šta su hurije?
– Prekrasne lepotice na koje ne pada prašina i prlјavština.
– Dodaj još da nemaju menstruaciju, da ne stare, ne mogu da zatrudne. Ni u jednom od
pouzdanih islamskih izvora se ne kaže da su hurije – ono u šta se posle smrti pretvaraju
pravoslavne žene. Neke islamske verske škole u poslednje vreme pokušale su da skoče tako
visoko, ali bilo je to suviše izveštačeno. Hurije su od početka stvorene kao hurije. Dodaj tome i
da su neumorne u seksu.
– Prlјave bajke, i ništa više.
– Srednjevekovlјe koje nije dobro poznavalo islam ostavilo nam je dosta detalјan opis
demona koji se zovu sukub i inkub. Inkub nas, hvala Bogu, sada ne zanima. A sukub je veoma
zanimlјiv. To je demon u ženskom obliku koji traži polnu vezu s muškarcima. Da kažem još
jednom – demon u ženskom obliku, a ne žena. I tako, polna veza s demonom uvek se završava
smrću...
 – Hoćete da kažete da je hurija upravo taj sukub? – Eženu Olivijeu se činilo da se otac
Lotar ipak bavi glupostima.
– Xoćy da kažem da đavo često ispunjava svoja obećanja, oštro je rekao sveštenik. – On
govori – ti ćeš imati mogućnosti da imaš snošaj sa sedamdeset dve crnokose lepotice. Divno,
misli čovek, ali mu ne pada na pamet da pita: a hoće li mi to prijati? Ali kad se jedna od dvanaest
vrata tog zanimlјivog mesta otvore, već je kasno. Kasno je da se vrišti, kad ga ona crnooka
lepotica dohvati i počne da uživa, a potom ga preda drugom, a ako on ne bude imao više snage,
mora da jede posebno meso tamošnjih bikova koje veoma povećava mušku snagu i da brzo žvaće
pošto treća lepotica već pruža ruke... I tako večno, stalno, neprestano, samo seks s nelјudskim
bićima, džabe ti je da vičeš, da moliš... Zar si to hteo? Da li si to smatrao nagradom? Da li si se
trudio da to zaslužiš? E, pa, evo ti sad, uživaj!
– I vi zaista u to verujete? – Ežen Olivije se spotakao o nešto, ali se zadržao i nije pao.
Sve s čim se mi danas susrećemo, odavno je opisano, davno je rečeno. Nema ništa novo
pod mesecom. Uzgred, o mesecu. Ti smatraš slučajnošću što je kod nas sunčani kalendar, a kod
njih lunarni. Mesec je mrtvo svetilo, za razliku od živototvornog sunca. Svi poklonici đavola u
sva vremena, poštovali su mesec.
– Vi smatrate da se oni klanjaju đavolu? – Ežen Olivije je zviznuo, ali je taj zvuk vrlo
neprijatno odjeknuo u mraku.
– Ne mogu to da tvrdim, sve dok oni sami to ne tvrde, – napeto je odgovorio otac Lotar. –
Ali kao hrišćanski sveštenik ne mogu da ne obratim pažnju na to što mora da me čini opreznim.
Ako meni govore da u raju čoveka očekuju bića koja veoma liče na opis sukuba, moram da
postavim sebi pitanje – pa zap je to onda raj? To više podseća na ad. Ako je mesec glavni simbol
neke religije, kako ja mogu da se ne setim da je satanizam neodvojiv od kulta meseca?
– Aja ne mogu da zamislim kako je moguće ozbilјno verovati u satanu, u ad, pa i u raj,
iskreno govoreći. Oni su, po mom mišlјenju, prosto fanatici ili im fali daska u glavi, ali vi ...
izvinite, prepodobni, ali ja ne mogu da lažem.
– Ništa, ništa. Gde beše ona stvarčica? Aha! Sad ćemo se komforno odvesti.
Fenjer je pokazao u mraku kolica s dugačkom polugom koja je podsećala na dečju
lјulјašku.
– Raskoš! Dresina koja fukcioniše! Vi zaista imate raskošno prevozno sredstvo, vaše
prevashodstvo. Ipak, kako biste otišli da ste krenuli sami, pešice?
– Zašto? Isto ovako bih išao.
– Mogli biste sami da vozite dresinu? – nepoverlјivo je pitao Ežen Olivije.
– Koliko puta sam to radio. Kod nas je još u školi posvećivano puno pažnje sportu.
Korisna navika, kao što ne prestajem da govorim.
Dresina je lagano ubrzavala.
– Dakle, šta si ono rekao o dasci u mojoj glavi?
– Nisam ja to rekao.
– Šta se menja ako za mene pažlјivije biraš izraze nego za muslimane?
– Vi ste u pravu, oče Lotar, da se vi ipak ne šalite? Mogu da shvatim da vi veoma volite
misu i mogu da shvatim da dok ste živi nećete dozvoliti nikome da je zabrani. Mogu da shvatim
da je hrišćanstvo veoma važan deo naše kulture i da bi za njega vredelo umreti... Ali sve te
gluposti – Đavo, demoni, anđeli, raj, ad... Mislio sam da i sveštenici znaju da su to samo simboli.
– Pokolenja katoličkih sveštenika koji su đavola smatrali retorskom figurom ostala su u
prošlosti, – oštro je odgovorio otac Lotar. – Mislim da oni gore u tom istom adu koji su takođe
smatrali retorskom figurom, ti sveštenici dvadesetog veka! Zbog njih je Rimska crkva pala, a
zatim je prestala da postoji. Upravo su oni rekli, kao u glupoj anegdoti, „i vi ste u pravu, i vi ste u
pravu, i vi ste, na svoj način u pravu“. Svi narodi idu prema Bogu, samo svaki svojim putem!
Nema razloga za misionarstvo, kad je već tako! A Crkva Hristova bez svesti o tome šta je jedini
sasud Istine, ne živi. To je oko bez vida, telo bez duše. Stolećima je rimska crkva govorila –
„samo sam ja u pravu“! U dvadesetom veku razorio ju je liberalizam, i ona je rekla – „svako je na
svoj način u pravu“. Na tome se katolicizam završio, počeo je neokatolicizam, to jest pomalo
teatralizovana humanistička govorancija. Znaš kako su nas učili u školi? Ako je Sveto pričešće
palo na pod, sveštenik mora prvo da se spusti na kolena, da na tom mestu oliže kamen, a onda da
uzme specijalno dleto i steše u prah sloj koji je Pričešće dotaklo. A taj prah potom treba sakupiti,
rečju, još mnogo toga treba raditi.. i sve to može da ne izgleda čoveku kao idiotizam samo pod
jednim uslovom. On mora da veruje da ima posla ne s oblandom, već s Telom Hristovim. A ako
smatra da su to oblande, nešto kao Telo Hristovo, simbolično telo Hristovo, može ih prosto
dohvatiti i staviti u džep a onda mirno gaziti po tom mestu kako su i radili sedamdeset godina
neokatolici. Još je zanimlјivije – suvišne oblande posle mesec dana bacaju. Zamisli, suvišno telo
Hristovo! Zar bi neko hteo da umre za oblandu koju sam baca iz Putira u kantu za đubre? I onda,
kad je pravi neprijatelј, koji samo sebe smatra pravovernim a katoličke liberale – budalama,
došao, niko nije hteo da umire. I umesto njih, umrla je Rimska crkva.
– Ne baš niko. Moj deda... On je bio... Iz naše porodice su uvek bili ministranti Notrdama.
Nјega su ubili kad su vahabiti došli da zauzmu crkvu On je umro za Notrdam, a sveštenik je
pobegao.
– Ti si, znači, unuk mučenika? Ti si srećan, on se moli za tebe.
– Ali i deda je bio taj, neokatolik, kako ih vi zovete. On je išao na kratku misu koja nije
bila na latinskom jeziku, i sigurno je uzimao u ruku Pričešće.
– On je mučenik, ostalo nije važno. Nije običan čovek trebalo da odlučuje kako da se
ponaša prema pričešću, ni kakva treba da bude misa. Običnom čoveku koga su nepravilno
naučili, Bog će oprostiti. Sva odgovornost je na duhovenstu. Uostalom, Gospod je tvom dedi
poslao hrabrost, a svešteniku nije poslao. Pa ipak, takvih kao tvoj deda bilo je malo, veoma malo.
Neokatolicizam je uništio veru. Nepažlјivo ponašanje s Pričešćem, nepoštovanje posta, suviše je
bio veliki izazov za duše običih judi.
Dresina je jurila kroz mrak, zrak svetla je suviše brzo klizio da bi se išta moglo jasno
videti.
– Sačekajte, oče Lotar! – odjednom je doprlo do Ežena Olivijea – Koliko vam je godina?
– Imam trideset tri godine.
– Kako ste onda mogli da završite seminarij?
Sveštenik se nasmejao.
– O, uspeo sam da redovno završim celu godinu! Samo zato, naravno, što seminarij nije
bio neokatolički, njih su sve pozatvarali dve godine pre toga. A ja sam uspeo da zateknem
seminarij Flavini, fantastično mesto, tamo je bio manastir još za vreme Karla Martela[53]. Zamisli,
živeo sam među zidinama koje su pamtile vremena kad se Francuska još nije smatrala
„omilјenom ćerkom Crkve“, već je tek trebalo da zasluži tu titulu. I kamenje ih je pamtilo, osećao
sam to. Imao sam onoliko godina koliko ti sada, u tim godinama je veoma izoštren unutrašnji
sluh. Na kraju dvadesetog veka, naravno, drevni manastir nikome nije bio potreban. Zidove su
ponudili na prodaju. I nekoliko duhovne dece monsinjora Marsela Lefevra kupio ih je za
Svešteničko bratsvo svetog Pija desetog. Isto kao i zidove seminarija Ekon u Švajcarskoj. Ranije
su tri niže godine studija bile smeštene u Flaviniju, a u Ekonu su učili stariji studenti. Ali to se
promenilo već desetih godina, u Flaviniju su počeli da predaju sve godine.
Otac Lotar je ućutao setivši se odjednom kako se vratio kući nekoliko meseci pošto je
dobio blagosov da nosi sutanu. U sobi na koju je navikao, ali koja mu je sada bila tako tuđa,
sedeo je na krevetu raščupani plišani medvedić, s kojim je on spavao u detinjstvu. Na tako nešto
je sposobna samo njegova mama: medvedić je bio odeven u novu sutanu s belim okovratnikom!
Lotar je najpre zatvorio vrata a onda je uzeo medvedića u ruke. Da brate, i ti i ja smo za ovo
vreme ostarili.
Bože, kako se ponosio svojom prvom suknenom sutanom do poda, i koliko je ona bila
neudobna! Posebno je bilo nezgodno igrati u njoj fudbal. Studenti treće godine su plašili mlađe
da će na letnjem odmoru, za vreme zajedničkog putovanja na Alpe, morati i da planinare u sutani.
„Ili će to biti vaša jedina odeća, ili se nikad u njoj nećete osećati prijatno!” – govorio im je
stari abat Florijan koji je pamtio još i samog Lefevra.
Nikakvih ustupaka ovom veku! Život se odvijao po usporenim srednjevekovnim
običajima. Nikakvih mobilnih telefona, internet samo u biblioteci. Majušna ćelija, predosadna,
bez obzira na starost zgrade. Više je podsećala na sobu u lošem hotelu, nego na keliju. Nisu bila
četiri zida, nego, strogo govoreći – dva. Između njih, na jednoj strani prozor, na drugoj – vrata.
Sto, stolica, krevet, ormarić, mali lavabo u uglu. Na kupanje se išlo u zajedničko kupatilo, umesto
frotirskog ogrtača – ista sutana na golo telo. Nisu smeli da imaju ništa jestivo. Čak ni konzerve
kafe ili paketiće čaja. Filipu Kenberu, njegovom kolegi, sreću da pije čaj preporučio je lekar.
Dobio je, znači, zvaničnu dozvolu, ali ne, nije imao pravo da unese čajnik u keliju! Može da ide u
bilo koje vreme u kuhinju i tamo sebi kuva čaj koliko mu duša želi.
U keliji je bilo toliko tesno da bi se dva čoveka obavezno gurala laktovima. Ali dva
čoveka ne mogu da budu istovremeno u keliji. Ako kolega poželi da potraži nešto među tvojim
knjigama, ti, naravno, možeš da ga pozoveš. Otvoriš mu, propustiš ga unutra i ostaneš da čekaš
na otvorenim vratima dok ne izabere ono što mu treba. Ako se traženje oduži, možeš, naravno, da
odeš da obaviš neki drugi posao. Ali da uđeš unutra, ne možeš. Pravila monaškog života, na
kojima su se zasnivala pravila seminarija, nisu pravile budale.
„Nema te discipline koju ne biste savladali po knjigama, – ponavlјao je taj isti brat
Florijan. – Šest godina u seminariju nije potrebno samo za sticanje znanja“.
On je, naravno, pomalo preuveličavao, taj brat Florijan. Jedna disciplina je ipak bila takva
da se nije mogla naučiti po knjigama. Praktična liturgika.
Našavši se u toj minijaturnoj sali prvi put, otac Lotar je pomislio da je došao u unutrašnju
kapelu. Zašto je bilo potrebno zaklјučavati je sa sedam brava, da ne daj bože, ne bi tu dospeo neki
običnan čovek! Soba Plavobradog, i ništa više. Pa šta? Oltar, tabernakl[54], sveće, sve što je
potrebno za službu.
Oltar faslifikat. Putir nije pravi. Kapela kao igračka, trenažer.
– Kandilo više, kandilo niže! Ne tuda, najpre dole! Suviše širok zamah! Ponovo!
„Oremus”[50]
– Ne, ponovo!
„Oremus”
– Ponovo!
„Oremus”
I tako dvadeset puta.
Sve ostalo se moglo doučiti kasnije, po knjigama: liturgiku teoretsku i homiletiku[55],
bogoslovlјe dogmatsko i moralno, latinski, starogrčki. Ali nikakve knjige neće izoštriti pokrete
ruku, zamah kandila, neće ispraviti leđa, neće izravnati korak.
Kako je dobro što je bila makar ta jedna godina. Vojnička godina, kao u kasarni, kad se
sva snaga usmerava na to da se odrekneš sopstvene volјe. Kakva je to monotonija, teška proza
dani čuvara Svetog grala. Romantizam se brzo potroši. Pričalo se da se u Flaviniju upisuje svake
godine petnaest do dvadeset lјudi, a Ekon završava svake godine pet do deset lјudi.
 Dan počinje misom. Dugačak obed uz molitve Svetih otaca. Petnaest minuta pre kraja
ručka, doduše, rektor daje znak da se prekine čitanje. To znači da se može proćaskati uz čašu
crnog vina. Ali tih petnaest minuta nisu jedini za ćaskanje tokom dana. Odmah posle ručka je sat
posvećen šetnji po manastirskom vrtu. Jednom, dvaput možeš sam da se prošetaš. Ali ako budeš
šetao svakog dana sam, vrlo brzo će te pozvati moderator. „Sveštenik mora biti otvoren prema
lјudima. To je vreme određeno za druženje“, reći će onaj abat Florijan, uzgred, ubijen je pre pet
godina u Pikardiji.
Zato posle Kompletorija[56], od devet sati uveče, nema druženja ni s kim. Nastupa „velika
tišina“ do jutra. Zabranjeno je govoriti. Na Veliki post često su proglašavali i po ceo dan „Velike
tišine“, čak i na dežurstvu u kuhinji treba pokazivati znacima – vrtiš u ruci krompir stežući u
drugoj nevidlјivi nožić – kao, gde je? Klimanje glavom u pravcu fioke – tu je.
Nije to kasarna, u kasarni nikoga nije briga za tvoj unutrašnji život, ni da li odmor
provodiš sam ili izdvajaš samo jednog iz društva što se u seminariju takođe ne smatra dobrim.
Gordost se pretvara u dobro: ja sam izabran od malog broja. Ogorčenje koje truje dane:
nas je premalo izabranih. Od pet do deset sveštenika iz jedne generacije – i to za celu Evropu! A
ponekad treba deliti i s Azijom i to svaki put izaziva nezadovolјstvo. Kako i ne bi! „U šest ujutru
služim misu u San Kontenu, – žalio se jedan stari abat. – Onda skačem u automobil, jurim kao na
trkama da odslužim drugu misu[57] u Gizi. Odatle jurim u Laon, i dobro je ako uz božju pomoć
stignem da makar počnem liturgiju pre podne. U Laonu doručkujem, mada je, pošteno govoreći,
od Giza do Laona bez šolјice kafe, zaista teško. Ali samo pri takvom ropskom obliku života
mladi lјudi ne moraju da se teše svešću da je njihov rad neophodan. To sve nije zato što je previše
vernika, nego što je nas premalo! Katolika je veoma malo, a nas, njihovih pastira, još manje“.
Šta da se radi, Lotar je bio na to spreman. Bio je spreman na mnoge muke na koje ga je
upozoravao abat... Gospode, kako su ga ono zvali?.. Abat Belef!.. – i na mnoge druge. On je bio
spreman na to da će najverovatnije morati da služi u nekakvom starom ambaru, da će na putu za
taj ambar morati da prolazi pored neke prelepe barokne crkvice pretvorene u turistički centar s
muzejem i prodavničicom suvenira, ili, što je još bolnije, pored nekakvog pseudogotskog ili
klasicističkog hrama koji „ne predstavlјa arhitektonsko–istorijsku vrednost“ pa je „za potrebe
lokalnog stanovništva“ ustuplјen za džamiju[51]. Nјega su spremali i on je bio spreman.
Ali za ono što je prekinulo njegovo učenje, niko nije bio spreman.
Vladina vojska je opkolila Flavinij za vreme mise, zato to niko nije ni primetio. Ali šta bi
izmenilo da je obitelј seminarija videla nešto pre nego što su se vojnici razmileli po kelijama,
hodnicima i salama? Pa, mogli su da se zabarikadiraju, odsede nekoliko dana u opsadi. A kakva
korist od toga, štampa ne bi reagovala. Dobro, došli bi vernici, napravili bi okolo logor – s
decom, s krstovima, s ikonama. Ne daj Bože, neko bi i postradao. Flavinij je bio likvidiran
odlukom vlade, a na njegovo zatvaranje se bacila vojska koja se tada sastojala od dve trećine
muslimana[52] i jedne trećine nereligioznih Francuza. Poslednji su se ponašali prema
seminaristima obučenim u sutane kao prema egzotičnim divlјacima, i otvoreno se rugali.
Kad je profesor strplјivo pakovao liturgijske predmete, trudeći se da spreči da ih dodirnu
neposvećene ruke, neko od đakona poslao je Lotara da nađe prazne kutije i konopce. Setivši se da
je rezerva trebalo da bude u ostavi na drugom spratu – pre tri dana on je raspakovao kutije papira,
blokove, olovke, Lotap je požurio uz stepenice. Vrata sobe Plavobradog bila su širom otvorena.
Tamo su gospodarila dva momka – Francuzi, nesumnjivo Francuzi. Jedan je sedeo na podu, pio
koka kolu iz putira – prazna boca stajala je pored njega. Drugi je radoznalo prevrtao po rukama
„tabernakl“ skinut s oltara–trenažera.
Dok je ulazio u salu, Lotar, još ni sam ne znajući zašto, nije mogao da se uzdrži od smeha.
Uobrazili su da će razoriti kapelu.
 „Šta se smeješ“, – začudio se vojnik, nevolјno pomerajući noge. „Šta te je tako
razveselilo, abate?“
– Ja još nisam abat, – Lotar je sa zadovolјstvom uperio pesnicu prema slabo razvijenoj
čelјusti vojnika, – ali si ti zato idiot.
Zaista je kratak bio period od godinu dana u Flaviniji, tih trinaest meseci, tačnije.
– Ovde treba da siđemo i prebacimo se na drugi kolosek – rekao je sveštenik.
Nije se samo Ežen Olivije odlično snalazio u podzemlјu, otac Lotar je to radio isto tako
dobro.
Uskoro se put po mraku nastavio.
Ali još nikad se Ežen Olivije Levek nije tako loše osećao, tako tužno, iako je mrak bio
potpuno bezopasan. Možda zato što se sad bavio nečim čime ranije nikad nije: zamišlјao je da je
musliman. Čak ne ni današnji, već do onih, šahida kojih je bilo mnogo na početku veka, kad su
na taj način uspostavlјali svoju vlast nad polovinom sveta. Kao, on je s bandom upao u dečji vrtić
tokom nekakvog smešnog praznika, mrsnog utorka, kad deca oduševlјeno crtaju jedno drugome
rogove, vode kolo i jedu kolače. I eto, ta deca su već taoci, već se može objaviti da će za svakog
ranjenog ustanika ubijati po troje, po pet, cifra zavisi od količine koju su uspeli da zauzmu. I
postavlјati uslove zbog čijeg neispunjavanja će takođe ubijati decu. Na primer da ukinu zakon o
čadoru (uzgred, tako su oni i uspeli da dobiju šta su hteli. Posle dva ili tri otimanja talaca, naše
dede i babe su tražile od vlade da prestane da podvrgava riziku živote njihove dece. A
muslimanke neka idu u školu u čemu hoće...) Najpre pretnje, a potom da bi još više uplašili, prvo
dete ubijeno pred očima drugih koji su se bojali čak i da plaču. A snimak s nedužnim telom u
krupnom planu poslat na slobodu s taocem koji je ko zna zašto izabran da živi. Ali oni znaju da
svaki dogovor zaklјučen s njima može da se smatra nevažećim kad svi taoci budu oslobođeni ili
ubijeni. Oni imaju samo jedan cilј – uplašiti, slomiti, za to su, oni, uostalom, spremni i da umru.
Neka su i naklјukani energetskim pićima, ali manje–više su svesni i spremni. Evo onaj tamo,
isprskan dečjom krvlјu, telefonira u Emirate, oprašta se s majkom, obaveštava je da ide Alahu.
Ona ga blagosilјa, obaveštava ga da je već pozvala goste na „njegovu svadbu s crnokosim
nebeskim devojkama“. I on, konačno pada među tela svojih žrtava. A potom? Ima li nešto
potom?
Dobro, ima ili nema, sad nije važno. Najvažnije je da on veruje da ima. I u šta sve veruje?
Evo, otvaraju mu se vrata koja vode na mesto gde teku četiri reke. Jedna – od mleka, druga od
meda, treća od vode, i jedna od vina. Zar je vredelo ubijati decu zbog besplatnog meda? Neka on
i misli da je vredelo. Oh kako je teško prodreti u to. Evo, idu mu u susret te crnokose, cela
gomila, sve jednako lepe, sve bi da vode lјubav s njim... Hoće li da razgovaraju, ili odmah, na
delo? Pa i umeju li one da govore? I o čemu? One nisu lјudi. To je samo seks, samo crvena usta,
bele ruke, suviše bele, mrtvački bele, mesečeve, ruke koje stežu... one nisu žive, znači, mrtve su..
Oh!
Ežen Olivije je zatresao glavom, otresajući neprijatne misli.
– Evo, stigli smo, – rekao je otac Lotar.
 GLAVA 9

Dom konvertita

Kroz prozor automobila videla se metro stanica „Kluni“.

– Ovde je ranije bio Muzej srednjevekovlјa – jedva čujno je rekla Aneta. – Baka me je
vodila tamo kad sam bila sasvim mala, oko četiri godine. Tamo je bio jedan goblen „Dama s
jednorogom“. Sećam ga se i danas. Potom su ga, mislim spalili. Znaš, devojko, reći ćemo mojim
ukućanima da si ti moja rođaka iz geta i da se zoveš Nikol. Meni se uvek dopadalo to ime, da
sam... Nije važno.
– Zovem ce Žana. Kako je teško govoriti s nekim čije oči ne vidiš. I kako je zagušlјivo u
tom ogrtaču–šatoru. Naravno, i ranije je ona imala prilike da oblači te krpe, ali nekako, čim ih
skineš, zaboraviš kakvo je to sumnjivo zadovolјstvo. – Mislim da nema razloga da izmišlјamo
drugo ime, nismo u getu.
– A gde ti živiš? – u ženinom glasu osećalo se nepoverenje.
– Nigde, – Žana je slegla ramenima, zaboravivši ponovo da to niko ne vidi.
– To je nemoguće!
– O, još kako je moguće. Ja već četiri godine nigde ne živim. Ima dosta dobrih lјudi kod
kojih može da se prenoći ili da se ostave stvari.
Aneta nije odgovorila. Kroz tkaninu čadora nije se moglo videti kako se odnosi prema
Žaninim rečima.
Automobil je prošao kroz kapiju ograđenog vrta koji je okruživao dvospratnu kuću ispod
visokog crnog krova kakvih je mnogo građeno u sedamnaestom i osamnaestom veku. Žana je
nevolјno zapazila da je prespavala kada su se zapalile roze svećice kestena. Pa još koliko juče
kestenje nije cvetalo.
– Uđi, kćeri, – Aneta je zaustavila kola ispred vrata, kao čovek koji je navikao na
postojanje slugu.
Žanu odavno niko nije nazvao kćeri, pritom potpuno iskreno.
Ušle su u veoma čudnu kuću. Koliko puta je Žana imala prilike da vidi prozore zamračene
spolјa, ali iznutra – nikad. A ti visoki prozori u kamenim okvirima, nekad su počinjali od poda, i
veselo zalivali sobu sunčevim zracima, kakav su pogled otvarali na mali vrt s tim svećama
kestenja!
Naravno, uvaženi su sada vrt smatrali suviše malim. Iznutra su kameni ukrasi oko prozora
odavno nestali kao posledica luksuznog renoviranja – zato je i izgledalo da su ušle u podrum
kome je iznad zemlјe bio samo plafon. Na podzemlјe je Žana, razumlјivo, odavno navikla, ali da
se tako namerno ograde od svetla! Čak i u getu prozorčići veselo svetlucaju staklima, a domaćice
se od tuđih pogleda odvajaju zavesama.
Podrum, naravno, raskošan, – čak su i u predsoblјu bili tepisi, draperije, ogromna količina
turskih šara u metalu. Stepenice koje vode gore – u duborezu, isto kao i vrata i unutrašnji lukovi.
Žana nije odmah obratila pažnju na staru ženu koja je otvorila vrata. Ona je to uradila tako
nenametlјivo, i odmah skliznula negde iza somotskih draperija.
– Gospođa Aset s gošćom, o, kakva radost! – Starica je bila teška, a njen sladunjavi glas u
suprotnosti s crtama lica, s oštrim crnim obrvama, s pretećim očima koje su ličile na šlјive, s
kukastim nosem i tamnim mrlјama iznad tankih usana. Ona naravno, nije bila Francuskinja, to bi
bilo očigledno čak i da je govorila francuski, a ne na odvratnom lingva franka.
– Donesi kese sa zadnjeg sedišta, – odgovorila je gazdarica vukući Žanu u sobu. – Da,
Zuraida, ova devojka je ćerka moje rođake Berte koja živi, mmm, ti znaš...
– Hije valјda gospođa išla na takvo mesto?! – Sluškinja je plјesnula rukama.
– Naravno, ne, – razdraženo je odgovorila ona što je rekla da se zove Aneta, ali njen glas
bio je napet kao struna. – Devojku je doveo rođak koji ima dokumenta za kretanje po Parizu. No,
šta si stala, Zuraida, požuri!
Starica je ošinula Žanu teškim pogledom, koji je odskočio od čadora kao od pancir
košulјe. Šta je mogla da vidi osim visine? Ali, nije trebalo sumnjati da će naći trenutak da zaviri.
Kad su prošle u visoku veliku sobu od koje je po svemu sudeći počinjala ženska polovina
kuće, Aneta, ili Aset, nemarno je skinula čador i bacila ga na tepih. Pre nego što je Žana uspela
da pođe za njenim primerom, začulo se zveckanje malih zvončića i iz unutrašnjosti je istrčala
devojčica ne starija od petnaest godina.
– Mama, mama, devojka ima upravo onakvu odeću kakvu sam te ja molila da mi kupiš! –
uzviknula je, bacajući se prema Aneti. – Vidiš da je ta boja moderna, sad vidiš!
– Ne onakva, već tvoja, ovo je tvoja krpa, – Žana je iskliznula iz čadora. – Uh! Velike li
razlike kakve je boje ta gadost!
– Moja ćerka Iman, – mirno je rekla Aneta. – Iman, naša gošća se zove Žana. Odvedi je u
svoju sobu i zabavite se, a ja ću da kažem da vam donesu nešto da se poslužite.
Iman je jedva klimnula glavom, potpuno zbunjena. Ne govoreći drugarici ni reči, krenula
je u jednu od dve sobe spojene lukom, koje su očigledno, njoj pripadale.
Ćutanje je potrajalo. Žana je sela na kožnu fotelјu. Nije bila ni zbunjena, ni uznemirena
zbog čudnog položaja u koji je zapala. Naprotiv, imala je čudan osećaj da ima pravo da uđe u tu
kuću, da ima pravo da zna istinu o njenim domaćinima.
Iman nije sela, samo se graciozno naslonila kolenom na istu takvu kožnu fotelјu. Gledala
je u Žanu očima koje su bile širom otvorene.
Ni Žana joj nije ostajala dužna.
Za razliku od Žane, Iman je bila idealno građena, jedino joj ne bi smetalo kad bi skinula
oko pet suvišnih kilograma. Utegnuta u crne pantalone zadnjica je delovala napućeno, a ni goli
stomak se ne bi mogao nazvati upalim. Na njoj je bilo nešto od roze svile, pre produženi
brushalter nego kratka bluza. Narukvice sa zvončićima na zglobovima, šnale i ukrasne igle u kosi
podignutoj na temenu. Iako je bila godinu–dve mlađa od Žane, Iman je bila njene visine i
verovatno će je prestići, ali to se pre moglo objasniti dobrom ishranom nego konstitucijom.
Sobe su ličile na svoju gazdaricu. Na uzglavlјu kreveta prekrivenog prekrivačem boje
višnje bio je roze atlasni jastuk, beskoristan po konstrukciji ali veoma kicoški, s trakama i
karnerićima. Predmeti devojčine zabave bili su svuda razbacani – na tepisima, na otomanima, na
stočićima. Biser svih boja u prozračnim kutijama – u takvim količinama da je izgledao kao
prekrupa u kuhinji iz bajke neke čarobnice, muline i svila, mozaici i razne dečje igračke. Samo
nije bilo lutaka, ali njih, naravno, nije ni moglo biti. Zato je bilo mnogo slatkiša kojima, strogo
govoreći, i nije bilo mesto u sobi. U svakom slučaju, Žanu su roditelјi u detinjstvu zbog takvih
stvari, grdili. Ovde se očigledno smatralo prirodnim da svaki čas pod ruku padaju kutije s
ratlukom, alvom, bombonama, kikiriki, pistaći, kolači, vaza s voćem.
– Šta da ti pokažem? – razmetlјivo je pitala Iman protegnuvši se graciozno kao mačka. –
Hoćeš da gledamo moj nakit?
– Pokaži, – osmehnula se Žana.
Iman je odmah privukla ogromnu kutiju, sela na pod pored Žane i počela nešto da petlјa s
klјučem. Kako je ona Žani izgledala čudna! Plave oči – iste kao u Gael Musolten, okrugli
podbradak kao u Madlen Mašen. Ali tako čudna! Pokreti su joj toliko lenji, u svakom gestu, u
glasu, toliko dosade.
– Narukvice mi je tata poklonio za trinaesti rođendan, – Iman je već podigla poklopac
svoje kutije, skinula svoje drangulije sa zvončićima i natakla na jednu ruku nešto veoma teško, sa
sitnim simetričnim gravurama. – Imam dve, vidiš? Tata je, između ostalog, taj par naručio u
Osmom okrugu, u tom butiku se narudžbine primaju dva meseca unapred. Ali neću da stavlјam
obe. Ovaj biser smo mama i ja kupile, istina, samo u „galeri Lafaet”, on mi se tako dopada! Ali
narukvice su, naravno, ekskluzivna stvar. Ipak ću da stavim obe! Pogledaj, zar nije super?
Žana je i bez toga gledala na bele ruke otežale od zlatnih prirastica, kao stabla breze od
pečuraka parazita.
– Ti njima treniraš mišiće? Zar kod vas nisu zabranjeni tegovi?
Žana se ponovo setila Gael. Za razliku od nje i Madlen, Gael Musolten bila je zalјublјena
i umela da bude lepa. „Gael je prava Parižanka, – uzdisala je madmoazel Tejs, strplјivo slušajući
raspravu o tome da „u toaleti može da postoji samo jedan drzak detalј, ili dekolte s dugom
suknjom, ili mini s bluzom do grla, inače se to sasavim drugačije zove, zar ne?“ , da brilijanti „ne
žive“ u zlatu i da je, uopšte, „zlato gore od srebra“. Musoltenima nije ostalo tako mnogo ni zlata
ni brilijanata, ali kako je delovo njen jedini safir u svojim zlatnim šapicama koji se nisu
primećivale s deset koraka udalјenosti, kao da je kamen seo na prst da se odmori i da će pobeći
kad poželi. Iz blizine je podsećao na oči sa zlatnim trepavicama i stvarno je gledao u tebe sam po
sebi ili je oživlјavao samo na Gaelinoj ruci?
– A šta su to tegovi? – Iman se namrštila.
– Pa, tako teške stvarčice, koje treba podizati da bi ruke bile jake, – uzdahnula je Žana.
– Pa to je sport. A sport je haram.
– To ja i kažem, tvoje narukvice su umesto sporta.
– Tebi se ne dopadaju? – Iman se začudila.
– Mislim da su grozne.
Iman je uvređeno zatvorila kutiju. Nastala je neprijatna pauza koju sabesednice nisu znale
čime da ispune.
– Hoćeš bombone? – Iman je pružila Žani sjajnu kutiju.
– Hvala, ja ih ne volim.
– A kakve slatkiše voliš? – rekla je Iman malo samouverenije, igrajući ulogu gostolјubive
domaćice.
– Ne znam, volim, na primer, karamele s kalvadosom.
– Kalvados – to je mesto kod Lamanša, rekla je Iman, kakve to veze ima s bombonama?
– Kalvados, to je još i rakija od jabuka koja se u tom mestu ranije pravila.
– Rakija? – Iman kao da se ubola na iglu jednog od svojih mnogobrojnih ručnih radova. –
Ti si probala rakiju? Stvarno? I nisu te kaznili bičevanjem?
– Da bi me neko kažnjavao vašim bičevima, morao bi prvo da me uhvati, – boravak u
gostima Žani je već postajao pomalo dosadan.
– Slušaj, – Iman je višeznačno zaokruglila oči, – ja nisam mala, meni je sasvim jasno da si
ti iz geta. Pa ipak, ti nisi potpuno kafirka, sigurno si preobraćena? Zar ne?
– A šta ti misliš? Uzgred, izvini, naravno, nisam ja kafirka, nego si ti – Saracenka.
Aset se za to vreme muvala po kuhinji ne primećujući neodobravajuće poglede kuvarice.
Podižući poklopce šerpi i tiganja, zavirujući u rerne i roštilјe, ona je pokušavala da pogodi koje
od jela pripremlјenih za ručak može da se dopadne toj devojci što je tako neočekivano prešla
njihov prag. Bila je svesna da je malo preterala, Žani nije bilo neophodno sklonište, po njoj se
videlo da ima gde da ode u ovom ogromnom gradu i bez Anete. Nјoj samoj, pre svega njoj samoj
bilo je potrebno da devojka provede bar nekoliko sati u njenom domu, veoma je želela da je
nečim ugosti, da joj bar nešto pokloni. To je ličilo na bezumlјe, ali Aset se činilo da će joj, ako
Žana pojede makar komadić posluženja, na duši biti malo lakše, makar malčice će se ugasiti taj
nepodnošlјivi osećaj izgublјenosti.
Taj nepodnošlјivi osećaj ni na trenutak nije ostavlјao Aset od onog trenutka kada se tako
uplašila svoje prijatelјice Zejnab. Naravno, Zejnab je za nju uvek bila samo ambiciozna budala.
Ali, sad su nova vremena, nije islam izmislio da žena mora da podržava muža i prijatelјstvom sa
ženama njihovih poslovnih partnera. Uvek je tako bilo, to su pravila igre. Život koji uklјučuje,
pored prijatnih obaveza kao što je vođenje kuće i vaspitanja dece, opterećujuće obaveze, kao što
je druženje s budalom kakva je Zejnab, išao je svojim tokom. Ali zašto je sve odjednom postalo
tako čudno, zašto je počela da kao dete oseća užas, kad je bala bez usta pored nje počela da vrišti
usred komadića stakla i galame koja je grunula s ulice? Kao da to nije bila Zejnab u svom čadoru,
već nekakvo priviđenje, neka nečist koja ima nešto nejasno umesto lica, kao da se ispod te
tkanine skrivalo nešto strašnije od oživelog mrtvaca.
Pokušala je da se smiri objašnjavajući sebi razumno: naravno, neočekivana nasilna smrt
kadije Malika sigurno je stres čak i za nju kojoj je uvek bio antipatičan. Ali nije pomagalo, nije je
puštalo. Malo lakše postalo je tek kad se pojavila ova devojčica, Žana, i zato je želela da je što
duže zadrži...
– A ko su ti Saraceni? – Iman se nije moglo prebaciti da ne postavlјa pitanja.
– Sledbenici Muhameda. Tako su vas nazivali još u ona vremena kad vas je Karl Martel
potpuno rasturio.
– Karl Martel je bio razbojnik, on je bio najgori od kafira!!! – Iman je nadula nozdrve od
besa i odjednom je počela da liči istovremeno i na Gael Musolten, i na Madlen Mešen i na
Ženevjevu Bisi. – On gori u adu! On je bio prlјavi zločinac!
– On je bio tvoj predak, budalo! – rekla je Žana
– To nije važno! Nije uopšte važno ko je čovek rodom, važno je da ispoveda istinsku
veru.
– Pa svi vi ližete pete Arapima zato što nije važno.
– Ali oni su ipak potomci Proroka, tj među Arapima ima i njegovih potomaka, –
odgovorila je Iman.
– Ami smo potomci onih koji su te potomke „Proroka“ porazili u borbi, – Žana je
uzdahnula. – Da, tvoji preci bi svi zajedno otišli u monahe kad bi znali da će im se roditi takvi
kao ti.
– Istina je ipak važnija!
– Naravno. Samo otkud ti možeš da znaš šta je istina. Pa ti nisi devojka, ti si lutka koja
hoda. Tebe kite, hrane, maze, ulili su ti u glavu nekoliko kratkih misli i rekli da ne pomeraš ni
ruke. Sad slušaš roditelјe, kasnije će ti izabrati muža. Nećeš ti da biraš, već oni, a ti moraš da
uzmeš ono što ti je ponuđeno. A onda ćeš slušati muža, rađati decu. Pa ćeš ostariti i ne izlazeći iz
kuće, umreti. A onda ničega više za tebe neće biti. Pusto.
– To ti tako misliš! – Iman je crvenela i bledela od besa, u njenim očima se videlo da se
sprema za napad.
– Ni slučajno! – Žana se nasmejala, zadovolјna što ju je ulovila. – Ja mislim sasvim
drugačije. Ja mislim da ti imaš besmrtnu dušu i da će tvoja duša dospeti u ad zato što je duša
verolomnice, duša sluškinje Hristovih progonitelјa. A to da se posle smrti za tebe ništa neće
desiti, da ćeš nestati u praznini, to ti misliš. Ti misliš da će kraj tvog života poklopiti sa smrću
tela.
 – Kakve gluposti! Naravno, ja ne mislim da će se moj život završiti zajedno s telom.
– Ti si muslimanka?
– Muslimanka!
– Znači, tako treba da misliš. I nikako drugačije.
– Prosto, vi, kafiri, ništa ne znate! – bunila se Iman. – Muslimanska devojka zna da ako se
moli pet puta, ako ode u hadžiluk, ako...
– Ma prestani da savijaš prste.
–... ona će dospeti u raj, – završila je Iman pobednički.
– Kako da ne! Vaš raj je za muškarce. Muslimanska žena nema dušu. Kao pas ili ribica u
tvom akvarijumu, – Žana je klimnula glavom prema raskošnom staklenom sanduku s vazdušnim
fontanama i koralima na dnu. – Ja bolјe govorim o tebi nego ti sama.
– Nije tačno! Imam Šapelјe kaže...
– Ma pravi te ludom tvoj imam Šapelјe. Može mu se, kod Bac je izgleda i mozak
netreniran, kao i mišići.
– Kako smeš tako da govoriš o imamu Šapelјeu!
Žana nije dodala da sme, ako treba, imama Šapelјea da pošalјe za imamom
Abdulvahidom. Odjednom je osetila gađenje prema tom jadnom cvetiću iz tople leje, posađenom
da se muškarci naslađuju njegovim mirisom.
Iz neke od udalјenijh soba začuo se plač deteta.
– To je Aziza, moja sestra, – objasnila je Iman, uzdahnuvši. – Ima skoro dve godine.
Žana je odjednom shvatila da u ovoj kući ima još nešto čudno. Izgleda da Iman ima samo
jednu sestru, a da njen otac ima samo jednu ženu. Ne treba tako mnogo služavki za tri žene. Ali te
raskošne prazne sobe prosto su govorile da u njima treba da bude puno žena koje naređuju i žena
koje opslužuju, koje se stalno među sobom bore za mušku pažnju i vlast nad sebi sličnima.
Lišena tog oblika života, zlatna lјuštura izgledala je prazna. Ej, jadan ste vi narod, konvertiti –
iako ste želeli da se izjednačite s Arapima, ipak ste ostali negde na pola puta između njih i
Francuza!
– A vi kafiri se, kažu, bavite pravim gadostima, – nastavila je Iman, ali nekako tiho, kao
da je osetila promenu raspoloženja kod Žane. – Evo, kaži, da li je istina da kod vas nije podelјeno
koja je ruka za čisto, koja za nečisto?
– A zašto je to potrebno?
– Kako, ti jedeš i čistiš se istom rukom? – Iman se naježila.
Čaše s toplom čokoladom i kolači poskakivali su na poslužavniku u rukama Aset koja je
već dugo prisluškivala na vratima. Ona je poludela, ona je zaista poludela! Kako je mogla da to
tuđe opasno dete dovede kod svoje Iman! Zar se nije uvek radovala što joj ćerka raste izvan te
mučne dvojstvenosti u kojoj je prošlo njeno detinjstvo. Ona ne zna za prezrive poglede bake koja
je sebe zakopala između četiri zida za inat „budalama“. Da, veruje ona u tog Alaha, ali to je isto
kao bajka o Crvenkapi! Kad poraste, shvatiće da nikakvog Alaha nema, ona je praktična i
pametna devojka. Ali pravila će sigurno poštovati, ko se uhvati u kolo, mora da igra. Najvažnije
je porodica, dobrobit porodice, duševni mir Iman, a onda i Azize. Sve je jasno i prosto, i zašto
ona sama to sad kvari?
Roditelјi te Žane su očigledno bili neodgovorni egoisti koji su žrtvovali budućnost deteta
radi buba u glavi s lepim nazivom „istorijske i religiozne vrednosti nacije“! Ali koji Evroplјanin,
koji Francuz se ozbilјno odnosi prema religiji? Tako su se divili sebi, pozirali. A nesrećno dete je
prihvatilo taj mit o Hristu kao istinu, poraslo ništa normalnije od Arapa, samo obrnuto.
Devojku je više nemoguće spasiti, iščupati. Treba prekinuti njen razgovor s Iman,
potpuno nepotreban razgovor, još je i Zuraida tu i osluškuje. Sad se treba umešati, promeniti
temu, nahraniti decu. A onda će ta devojka otići i to je, najbolјe. Ali zašto joj se čini da će, kad
ona ode, u kući biti mrtvo, kao u telu bez duše?
– Čista glupost, – odmahnula je Žana. – naše ruke, isto kao i naše misli, stalno dodiruju i
najprlјavije i najčistije stvari. Samo idiot smatra sebe sterilnim u ovom grešnom svetu samo zato
što se čisti levom rukom a jede desnom. Dodirneš prlјavštinu – operi ruke, mislio si prlјavo –
operi dušu. A ostalo su gluposti.
– Ali zašto se ti stalno suprotstavlјaš?
– Izvini, ja nisam odrasla u staklenoj bašti. Bolјe reci, zašto vaša služavka, ona stara, ona
nije Francuskinja, zar ne?
– Zuraida? Naravno, nije Francuskinja. Mama kaže da popreko gledaju ako je u kući sve
francusko.
– Sigurno ste ogladnele, devojke?
– Kod vas je teško ogladneti, u sobama je kao na skladištu, – odgovorila je Žana
osmehujući se svojim otvorenim osmehom. Uostalom, ti konvertiti nisu krivi što su prosto
slabići. Bar neka hrana u ovoj kući je normalna, vruća čokolada kuvana u mleku, to uopšte nije
loše. Izgleda da je ipak gladna.
Ruka joj je krenula prema čaši i zastala pre nego što je na licu Aset uspeo da se ugasi
radostan osmeh.
Dečji plač se odavno mešao s monotonom pesmom na lingva franka.
Ako je u kući sve normalno
Ako je plaćen zakjat[58]
Počivaj spokojno ti
I ne boj se mraka!
Baji, baji baji,
Lepo mami paji!
– To Zuraida uspavlјuje bebu, – pocrvenela je Aset. – Izvoli Žana, šta ti je?
– Hvala, sita sam do grla, – Žana je naglo ustala s meke fotelјe. Malo joj se vrtelo u glavi.
Kako je uopšte mogla da provede toliko vremena u tim zagušlјivim sobama bez prozora koje su
mirisale na sladunjave mirise, mirišlјave štapiće, poslastice. Pa ovde ne može da se diše! –
Moram da idem.
– Sačekaj, kćeri, kud ćeš u ovo doba? Nešto te je uvredilo?
– He, ništa. – Žana je odlučno išla prema vratima. Aset je krenula za njom, Iman je, ništa
ne shvatajući, stajala u mestu.
– Zaboravila si da obučeš čador!
– On nije moj, vratite ga vašoj ćerki!
– Žana, ne smeš da ideš po gradu bez čadora! To je opasno, veoma opasno, moraš da
shvatiš!
– Izvući ću se nekako.
– Sačekaj, dobro, ja ću te sad odvesti tamo gde kažeš, ali tako ti Boga, ne idi tako po ulici!
– Aset je očajnički uhvatila devojku za rame.
– Kakvog Boga? Alaha? – Žana se oštro oslobodila.
Ispostavilo se da se vreme promenilo, normalno, kroz zamračene prozore to se nije moglo
videti. Nebo je bilo pokriveno sivim oblacima, pravim jesenjim. Prve kapi su već pale na stazu
između kestenja kada je Žana potrčala prema vratima.
– Žana! Žana! Ako ti nešto zatreba, dođi ovde, čuješ?!
Odgovora nije bilo i Aset je, osetivši iznenadnu slabost, morala da se uhvati za dovratak.
Tokom trideset dve godine života ona nikad nije osetila tako potpuno, tako apsolutno očajanje.
Devojka neće doći, nikad više neće doći.
Sad je plјusnulo kao iz česme. Dobro je, po kiši lјudi manje zagledaju jedni druge.
Žanina kosa i farmerke odmah su pokisli, tkanina vetrovke je nekoliko minuta izdržala
pre nego što je propustila vodu.
Ne treba opraštati izdajnicima, ne treba, makar oni imali lepe i dobre ruke i umeli da ti
kažu toplo „kćeri“. Čak ako i oni sami shvataju da su izdajnici. Izdajnicima ne treba opraštati
makar da imaju oči kao Madlen, i podbradak kao Gael, i ni trunčicu svoje izdaje ne shvataju.
Žana je trčala ispod kišnih kapi k Lusili, u minijaturnu komoru koja nije bila tako
zagušlјiva kao kuća iz koje je izašla. U sklonište koje joj je dao svoj, siguran čovek.
A nad Parizom se, sa svih strana, čuo prodoran poziv mujezina na molitvu.
 GLAVA 10

Bajka o starom kralјu

Usred betonskih zidova blјesnula je vodena površina, živa kao ogromni crni zrak.
– Pogrešili smo! – uzviknuo je Ežen Olivije skačući s dresine. Ne možemo dalјe, ona
platforma je potoplјena.
– Da, Ty izbijaju podzemne vode, – odgovorio je otac Lotar. – Ali mi ćemo ih sada
ispustiti.
– Kako ispustiti?
– Ti ne znaš da je ovo veštačko potapanje. Poznavao sam inženjera koji je to napravio.
Sad ćemo, samo da nađem konopac koji izvlači zapušač iz kade.
Otac Lotar se oprezno kretao pored zida detalјno ga ispitujući fenjerom.
Eženu Olivijeu je postalo jasno da vahabiti nikad neće uspeti da liše Parižane bezbednih
skloništa. Nјih je tako mnogo da čak ni on, partizan od desete godine, nije znao, na primer, za ona
koja su iskopana u dvadesetom veku u strahu od atomskog rata. Dobru trećinu metroa su nam
prepustili zbog svoje lenjosti, ali i da toga nije bilo, ostalo bi dosta mesta. Pariz ulazi u podzemlјe
kao zapetlјani lavirint i nikakva vojska nije u stanju da ga pretraži. Znači, oni ne mogu ništa da
urade, moraju da se pomire s postojanjem partizana u katakombama. Ali, postoji drugi način
protiv koga su nemoćne i katakombe Pariza i podzemni gradići ispod šuma Bretanje, i karstne
pećine. Ako ta deca polumeseca uzmu pod apsolutnu kontrolu život na sunčevom svetlu, onda,
oh! Kakva korist od skladišta oružja koje čuvaju skeleti predaka, ako nestanu javke u gradu?
Nјegove misli prekinuo je zaglušan zvuk vode koja ističe.
Dva čoveka stajala su neko vreme i ćuteći pratili kako u kovitlacu nestaje podzemno
„jezero“.
– Moraćemo da pokvasimo noge, ako, naravno, ne želimo da sačekamo dva sata da se
platforma prosuši. Ali ovde imamo gde da se ogrejemo.
S odvratnošću plјuskajući po smrdlјivoj prlјavštini doskorašnjeg dana, Ežen Olivije je
pratio sveštenika koji je žurio.
Kad su prošli platformu, našli su se kod malog prolaza u kome su se nazirale stepenice
koje su vodile na vrh. Bepovatno su, kad je stanica radila, ovde bile službene prostorije.
– Voda obično potpuno zatvara ulaz, – rekao je sveštenik. – Oprezno, klizavo je.
Prostorija od oko šezdeset kvadrata na vrhu stepenica, očigledno, nije bila potapana. Bila
je pokrivena linoleumom i zatrpana nekakvim sanducima, i predmetima zavijenim u krpe.
– Ovde je, između ostalog, glavno crkveno skladište, – rekao je otac Lotar počinjući da
pretura po nečemu što je podsećalo na omanji frižider.
– Sklonište od bombardovanja je daleko komfornije.
– I mnogo dostupnije, ne zaboravi. Suviše ga je lako naći, mada je nekad i Bog pomagao.
Ali ja tamo imam samo jedne mošti a i njih sam smeštio u prenosnu kamenu tablu. A sada ćemo
da upalimo svetlo, ovde može i reflektor da se upali. Ne bih odbio ni vruć čaj, a ti, mladi Levek?
Zainteresovan optimističkim perspektivama koje mu je opisao sveštenik, Ežen Olivije je
uzeo u ruke komad metala.
– Izvinite, a kakvi su ovo komadi metala, oče?
 – Ja, naravno, mogu da ti kažem naziv, ali to tebi ništa ne znači. Neverovatno mnogo
svakakvog antikvarijata može se naći na mestima gde se odvijao gradski život. Kad smo našli tu
stvarčicu, ona je već sedamdeset godina skuplјala prašinu. Pa ništa, radi. To se naziva pokretač.
Šta, ne razumeš? – Otac Lotar se zadovolјno nasmejao tražeći nešto po fiokama. – Reći ću
jednostavnije, to je slab lokalni izvor struje koji radi na dizel. Ima i onih koji rade na benzin. On
bi mogao da koristi i kerozin, samo ako ga ima. Aha, evo ga, dizel. Pridrži fenjer.
– Liči na konzervu po kojoj su dugo lupali čekićem,– rekao je Ežen Olivije. – Vi,
prepodobni, izgleda imate naviku da demonstrirate grešnicima da su čuda moguća. U svakom
slučaju, ako taj predmet uklјuči bilo koju električnu lampu, da ne govorimo o grejaču, to će biti
pravo čudo.
– Pa dobro, ako ti toliko želiš čuda, – otac Lotar se nadvio nad kanister s dizelom. Uz
pomoć te, kako si se ti s nepoštovanjem izrazio, konzerve, mi moramo da dovedemo u red čitavu
stanicu. Da osvetlimo, osušimo, ima dosta posla.
– A kako to radi?
– Sad ćeš videti, – otac Lotar je počeo naglim pokretima da vuče konopac, kao da
pokušava la upali motor nekakvog čamca.
Uskoro je konzerva počela da brekće, ne baš najprijatnije, ipak na plafonu su se upalile
lampe.
– Ili vidi da li je na platformi svetlo.
Ežen Olivije je strčao stepenicama: još nedavno zalivena vodom, još nedavno crna i
odvratna u mraku, platforma, osvetlјena desetinama svetilјki, izgledala je skoro prijatna.
– Svetlo!
– S tim pokretačem umem da rukujem od detinjstva, otac Lotar je vukao prema sredini
sobe električni kamin. – Koliko se sećam, kod nas u zamku je bio isti ovakav.
– Sveće su bolјe, u svakom slučaju, u zamku.
– Sveće smo, naravno, imali. U jedan sat noću kad se pokretač isklјuči, bilo je uzalud
šklјocati prekidačima. Ako bi nešto zatrebalo noću, hteo ne hteo, morao si da pališ sveću. I još je
ta stvarčica imala odvratan običaj da se ugasi na najinteresantnijem mestu u knjizi. Branili su mi
da završavam čitanje uz svetlost sveće. – Otac Lotar se osmehnuo brišući maramicom prlјave
ruke. – Stvar je u tome što su nam odsekli struju koja je prolazila kroz selo. Jedan od lokalnih
bogataša, vlasnik lanca prodavnica „Sve za domaće životinje“, izgleda, bio je besan što je tako
živopisna zgrada u vlasništvu sirotinje koja nije čak u stanju ni da je renovira po standardima
hotela s pet zvezdica. Sekirao se jadnik što ne može u njoj da napravi solarijum. I stalno je
priređivao sitne pakosti kako bi moja majka ipak prodala zamak. U jednom trenutku su nam
ispostavili takav račun za struju da ga nikako nismo mogli platiti. I onda su nam isekli kabl. Da se
sudimo takođe nismo mogli, bilo je skupo. Samo pakosni msje Grandje nije uzeo u obzir da smo
mi desetine vekova živeli u tom zamku bez struje. Mogli smo da postavimo pokretač, preci ni to
nisu imali. Nije mogao da opslužuje frižidere, ali za to postoje podrumi. Tako nam ništa nije
nedostajalo. A onda se, razume se, dogodilo toliko toga da msje Grandjeu više nije bilo do
zamka.
– Šta je bilo, – osmehnuo se Ežen Olivije. – Sigurno je otišao u kolaboracioniste?
– Da, sigurno nije otišao u geto, – uzdahnuo je otac Lotar puneći čajnik vodom iz
plastične posude. Na staromodnom stolu, za kojim je nekad najverovatnije sedeo dežurni u
metrou, pojavili su se tanjiri sa sirom i biskvitima. Ežen Olivije nije iz pristojnosti obratio pažnju
na to da je sveštenik nad njima izgovorio „Oculi omnium in te sperant Domipe...“[59], i tako dalјe,
čitav minut. – Najverovatnije se taj msje Grandje rodio negde osamdesetih godina prošlog veka.
Ne možeš ni da zamisliš kakav je kult telesnog života vladao u tim godinama. Majka mi je pričala
o jednom od svojih najšokantnijih dečjih sećanja. Ne, nije to bio ni teroristički napad, ni otimanje
talaca. Pre bi se reklo, beznačajna epizoda. Početkom 2003. godine ona je čak i godinu zapamtila,
bilo je organizovano jedno veoma poznato takmičenje kulinara. Ali kao šou, kako je tada bilo
uobičajeno. Televizija, novine, časopisi, fotografije, odabrana publika, a u centru svega toga
poznati kuvari se takmiče ko će da izmisli najneobičniji sos za goveđu pečenicu ili da lepše od
ostalih zapeče šparglu u lisnatom testu.
Ežen Olivije je rasejano klimnuo glavom. Držeći plastičnu čašu čaja izgoreo je prste,
postajalo je sve toplije. Biskviti s konzerviranim kamamberom bili su veoma ukusni, ali on nije
znao ima li ovde mnogo rezervi i za koliko lјudi su one predviđene. Rado bi sam pojeo sve što je
bilo na stolu. A još bi se radije našao na nekom konkursu kulinara, tamo bi sigurno mogao da
proba šta poželi.
– I ja bih se sada rado našao na nekom sličnom takmičenju, – osmehnuo se sveštenik
otvarajući novu okruglu kutijicu. – Uzgred, ne ustručavaj se, ima dovolјno hrane za sve koji će se
sutra skupiti. U blizini su stara vojna skladišta za koje Saraceni nikad nisu znali. Ti i ja ćemo
ujutru poneti odatle nekoliko sanduka. Ali smisao davne priče o konkursima nije u tome da se
učesnici ne ograničavaju u degustiranju profiterola. Oni su smislili da pošalјu peticiju papi. Da
pontifik Rima izbaci proždrlјivost iz smrtnih grehova. I oni su je zaista i poslali. Da samo znaš
koliko je predstavnika francuske elite to potpisalo!
– Kakava glupost, izvinite prepodobni! – požurio je Ežen Olivije. – Pa smrtni greh je
hrišćanska izmišlјotina, zar ne? Ako se s njom ne slažeš, niko te ne tera da budeš hrišćanin!
– U tome i jeste stvar što je ta epizoda – ogledni primer čudovišta koje se naziva
neokatolicizam, – Lotarovo lice odjednom je ostarilo. – Naravno, niko im nije branio da budu
ateisti i da smatraju da je nazivanje proždrlјivosti grehom hrišćanska izmišlјotina. Ali oni su hteli
da se nazivaju katolicima. To je isto kao što sklapanje braka u crkvi daleko lepše izgleda nego u
opštini. Prijatno je deliti poklone i prosipati bombone od badema – ružičaste, plave, srebrne.
Simpatično je naručivati deci zanimlјivu odeću za konfirmaciju. Oni nisu želeli da se odreknu
takvih zadovolјstava. A pošto oni, vlasnici života, žele da budu katolici, zašto da ne koriguju
osnove religije onako kako njima odgovara? Jer sve je u ime čoveka, sve je u korist čoveka – to
je slogan demokratskog društva na razmeđi vekova. S druge strane i papa je bio toliko liberalan
da su bili sasvim u pravu kad su se dvoumili. Zašto on ne bi poželeo da učini tako beznačajan
ustupak kremu francuske nacije?
Ežen Olivije je odjednom osetio da više nije gladan. Samo navika da nikad ne ostavlјa na
tanjiru hranu (čak ako i nema tanjira), naterala ge je da nastavi da žvaće biskvit koji je odjednom
izgubio ukus.
– Ali, to još nije kraj priče, – otac Lotar je mešao čaj. U proleće te iste godine, jedan od
počasnih članova žirija, vlasnik čuvenog lanca prodavnica, završio je život samoubistvom. Šta
misliš, šta je bio razlog? Rejting njegovog restorana je pao za tri poena[60]. U spiskovima
najmodernijih mesta počeli su da ga pominju tri reda niže nego obično. Zamisli, mladi Levek! Ti
shvataš da ja kao sveštenik moram samoubistvo a smatram najneoprostivijim grehom.
Ežen Olivije je ćutao pošto je, konačno, progutao poslednji komadić biskvita. On nije
mislio, nikako nije mislio da nije bio u pravu onog dana kad je hteo da se ubije strujom, pa ipak
mu je bilo drago što otac Lotar to ne zna.
–To je najstrašniji greh zato što je nepopravlјiv. Ali, veruj mi, ponekad mi je veoma teško
da osudim samoubicu. Gospod, to je poznato, ne šalјe iskušenja koja su iznad naših snaga, ali
koliko nam je snage nekad potrebno za to! Kako je, na primer, teško osuditi samoubicu–majku
kojoj je nestalo dete. Ali, molim te, razmisli o tome, to je veoma važno. On nije propao. Nјemu,
tim pre, nije pretila glad, a na razmeđu vekova, prava glad, kucala je svojom koščatom šapom na
mnoge prozore. On nije izgubio volјeno biće, nije izgubio dobro ime. On je prosto postao manje
moderan, zbog čega je stradalo njegovo samolјublјe. Možda je on zamišlјao kako ga poznanici
ogovaraju. I, eto, to je za njega bilo dovolјan razlog da uništi dragoceni božji dar – život!
Gospode, ima li smisla onda čuditi se što smo pavši u takvo ništavilo izgubili svoju zemlјu, našu
prekrasnu Francusku, Omilјenu ćerku Crkve!
Iznenađen neobičnim sveštenikovim uzbuđenjem, Ežen Olivije je ćutao. U sobi je već
postalo sasvim toplo, i bilo je prijatno, vlaga se povlačila.
Moja mama bila je tada tek šesnaestogodišnja devojčica, – nastavio je otac Lotar mirnijim
glasom. – Ali umela je da shvati do kakvog je stepena užasna ta priča. Ona je tada učila u jednom
od lefevrističkih pansiona. Tamošnji nastavnici su imali neke svoje bubice, ali u poređenju s
državnim školama, lefevrističke su bile pravi rasadnici zdravog razuma.
– Oče Lotar, a šta ćemo ovde još da radimo? – pitao je Ežen Olivije, osećajući da će ako
sveštenik kaže danas još nešto što bi ga teralo da misli o uzajamnom odnosu lјudi i religije,
mozak prestati da mu funkcioniše.
Odozdo, s platforme začuli su se koraci koji su potom prešli na stepenice. To sigurnio
nisu mogli biti „Saraceni“.
– Kad se pod na stanici osuši trebaće napraviti što više klupa od ovih dasaka, – vedro je
rekao otac Lotar. Mislim da možemo da zalepimo daske selotejpom na prazne kanistere koji će
služiti umesto nogu. O, to ste vi, msje de Leskur.
– Ja nisam sam, prepodobni, – odgovorio je čovek koji je ulazio. Ežen Olivije ga je
odmah prepoznao po beloj kosi skuplјenoj u konjski rep. Tog čoveka je video u skloništu, u
kapeli.
Za njim je kao slepi miš ušla malena senka. Ežen Olivije koji se bio ugrejao pored
reflektora, odjednom se naježio. Valeri! Strašno je bilo gledati kako su pocrnela od blata stopala
njenih bosih nožica koje su krvarile. Ali nešto daleko strašnije, što nije uspeo da zaboravi, bilo je
skriveno u njoj.
– Dedica Vinsent mi je obećao bombonu od jabuka, ako ce ovde s njim sakrijem, – rekla
je ona svojim srebrnim glasićem. Ali ja ne volim da me preko blata prenose na rukama.
Prlјavštine je previše, ona je svuda. Po njoj treba ići sopstvenim nogama, zato sam išla sama.
– Ne znam koliko je njeno prisustvo umesno, ali sam se bojao da je ostavim na ulici, –
starac je tiho rekao ocu Lotaru. Oni je se, naravno, veoma boje ali je još više mrze.
Valeri je prišla Eženu Olivijeu sasvim blizu i on je s čuđenjem zapazio nešto na šta nije
obratio pažnju prošli put. Zamršena, neoprana kosa devojčice, izgužvana majica koja je odavno
izgubila prvobitnu boju, njeno prlјavo telo – sve je to, naravno, trebalo da ima neprijatan miris.
Ipak, nije tako bilo. Od Valeri je dolazio samo onaj jedva ulovlјivi miris koji se oseća od cveća za
koje se smatra da „ne miriše?“ – lale, lokvanji. Vlažni miris svežine.
– Zdravo, unuče mučenika, – rekla je ona široko otvorivši plave oči. Iz rane na ruci kojom
je sklonila s lica kovrdžu, kapala je crvena krv. Do lakta su se videli tragovi skorele krvi.
Ežen je pomislio da bi Žana, kao uvek, imala u rezervi neki poklon za devojčicu. A on u
džepovima nije imao ni čokoladu, ni bombonu, pa ni komadić žvake.
– Ne reaguješ na pominjanje dede, znači, još nisi shvatio, – Valeri je napućila usne, –
glupak.
– Možda ste vi u pravu, mcje de Leskur, – zamišlјeno je rekao otac Lotar. – Možda.
Uzgred, dozvolite da vam predstavim Ežena Olivijea Leveka. Ežene, msje de Leskur radi u našoj
opštini ono što je tvoj deda radio u crkvi Notrdam. On je ministrant.
– A u svakodnevnom životu – bukinist, – meko se osmehnuo starac. – Imam malu
knjižaru u getu Defans. Ona je pokriće za moje bavlјenje latinskim jezikom s našom omladinom.
Ako poželite da učite, dođite u geto. Tamo će vam svako pokazati kako da me nađete.
– Teško da će naš mladi drug stići mnogo da nauči, čak ako bi počeo ovog trenutka, – s
gročinom je rekao otac Lotar.
– Uzmi svoju bombonu, Valeri, – Pošto je odvukao pažnju devojčice od Ežena Olivijea,
starac se okrenuo ocu Lotaru i ošinuo ga pogledom izbledelih plavih očiju. – Prepodobni, zar je
toliko loše? Vaše lice je danas skoro bezoblično. Otkad sam ušao, osećam da ste napeti kao
struna.
Čudno, kako taj de Leskur to vidi, prošlo je kroz glavu Eženu Olivijeu. Nјemu je
sveštenik izgledao isto kao ranije. Osim što... osim što je malo razgovorlјiviji. O čemu su, ipak,
tri sata pričali s onim Arapinom? Ne sme da pita, vojnici ne pitaju.
– I gore, – otac Lotar se osmehnuo. – Status quo prestaje da postoji. Naš jedini cilј sada je
da unesemo svoje ispravke u njegovu izmenu.
– Xoćy nove brojanice, – umešala se Valeri pomalo šuškajući, pošto su joj usta bila puna.
Zadnjice su mi ih otele i izgazile. Ja sam jurila za njima zato što sam se nalјutila. Oni su pobegli.
Ali brojanice su ipak izgažene, ne mogu se popraviti. Vrlo ukusna bombona, dedice Vinsent.
– Sad ću da ti donesem kutiju, sama izaberi, – odgovorio je stari ministrant, ali mu je glas
bio prazan kao u čoveka koji ne misli na ono o čemu govori.
Ipak, otišao je i doneo veliku kutiju koju je stavio pred Valeriju. Devojčica je skinula
poklopac i uzdahnula kao da je videla nove igračke. Kutija je bila prepuna vezanih tračica,
vrećica i futrolica, veza skapularija[62]. Odmah je izgubila interesovanje za sve što je okružuje i
počela da izvlači nove brojanice, jednu po jednu – od svetlog i tamnog drveta, na svilenom
koncu, od obojenog stakla, od plastike, s okruglim ili ovalnim perlama, velike i male. Raspeća na
brojanicama takođe su bila različita – drvena s crtežom, drvena s inkrustracijom i metalna.
– Crvene, kao korali, ne, neću, hoću crne, – mrmlјala je tiho. Neću drvene, hoću
prozračne kao ćilibar.
– Uzmite toplu čokoladu, de Leskur. Samo ćete sami morate da tražite mleko, negde je
bila čitava vreća tog praha. A imate i čaj. Sutra nam predstoji težak dan, treba skupiti snagu i
odmoriti se.
– Nema mleka, popiću čokoladu kuvanu u vodi. To je ipak bolјe od čaja, nije čaj
francuski napitak. Hoće li doći mnogo lјudi, oče?
– Oko dvesta naših i skoro duplo više iz Pokreta otpora.
– Odlično.
Tako, znači zato treba sve ovo osušiti i praviti klupe od dasaka s kanisterima! Ali zašto je
potrebno borcima Pokreta otpora da se sastaju s vernicima?
Ežen Olivije dugo nije mogao da zaspi, bez obzira na to što je dobio vreću za spavanje od
pačjeg perja. Ranije su u takvima alpinisti spavali direktno na ledu. Bilo je zaista toplo, zaista
meko, ali čim bi zatvorio oči pojavlјivale su se razne slike hurije–sukube crvenih usana, teških
grudi, prilazile su mu, hvatale ga svojim prstima kao kleštima. Od njihovih dodira trzao se celim
telom i budio se. Uz to, odavno je prestao da se čuje uspavlјujući zvuk pokretača i u podzemlјu je
vladao gluvi mrak.
Kad se probudio treći ili četvrti put, Ežen Olivije je s olakšanjem čuo tihe glasove. Živi
zvuci, sad može da spava, pouislio je osećajući kako mu se telo opušta. Ko i o čemu govori, nije
bilo važno, bitno je samo da ga tišina više ne obavija crnom vatom.
Ipak, svest je uhvatila delove reči. Razgovarali su sveštenik i Valerija.
– Male devojčice treba da spavaju u ovo vreme, – u glasu oca Lotara osećao se osmeh, –
spavaj, Valerija.
– Ispričaj mi bajku, – zahtevala je devojčica.
 – Dobro, ali ne dugačku, važi?
– Ali ne ni sasvim kratku.
– Dobro, hoćeš da ti ispričam bajku koju sam najviše voleo u detinjstvu? Mama mi ju je
često pričala pred spavanje, kad sam bio mali. Sigurno će ti se dopasti. To je priča o Starom
kralјu, njegovih četiri viteza i zamku u planini.
– Pričaj, – Valerija je tiho zevnula.
– Bila je na svetu jedna porodica, – takođe zevajući pričao je otac Lotar, u kojoj su deca,
više od sto godina, kad bi odrasla, išla u vitezove Svetog Grala. Ti znaš šta mi nazivamo Svetim
Gralom, Valerija?
– Čašu pričešća. Ti kažeš da su oni postajali monasi i sveštenici?
– Da. A Stari kralј je postao arhiepiskop. Ali pre toga je mnogo putovao po svetu, učio
crne lјude da veruju u Gospoda našega Isusa Hrista. Tih godina je živeo u kolibama od bambusa
čiji krovovi su često prokišnjavali. Treba reći da su tamo veoma jake, duge kiše. Mnogo puta je
mogao da potone u ogromne brze reke kad ih je prelazio na čamcima i splavovima kako bi
odslužio misu na drugoj obali. Tako je i ostario u tim skitanjima i postao Stari Kralј.
– Episkop?
– Da, arhiepiskop. I tako je jednom shvatio da se uželeo Prekrasne Francuske. – Već sam
osedeo, ostalo mi je da živim još malo. Idem da umrem tamo gde sam se rodio, – rekao je. Crni
lјudi su mnogo plakali, nisu želeli da ih Stari kralј napusti. Ali, on im je ostavio mlade sveštenike
da služe misu, i vratio se kući. Za mnogo godina njegovog odsustva tamo se sve veoma izmenilo.
U svetom gradu Rimu vladali su jedan za drugim loše pape. Moram da ti kažem da su oni bili loši
na poseban način. Večni grad je pamtio i ranije loše pape, na primer one koji su mnogo voleli
novac, ili prosto nedovolјno dobre. Ali, za takve stvari svako sam odgovara posle svoje smrti. Je
l' tako? Najvažnije je da papa dobro obavlјa posao pape.
Ežen Olivije se osmehnuo shvativši da otac Lotar priča Valeriji o Drugom vatikanskom
saboru i uz to o raskolu. Kakve mu je bajke pričala mama u dečjem krevetiću! Sigurno je već tada
maštala da joj sin postane sveštenik.
I on je to postao. Sveštenik koji ne bi bacio na pod san spasavajući se bekstvom.
– A nove pape počele su da kvare misu, – nastavio je otac Lotar. – I još su kvarili crkve i
oltare. I starom Kralјu se to uopšte nije dopalo. Sakupio je poštene momke–vitezove i odveo ih u
planine.
Aha, Ekon i Alpah, pomislio je Ežen Olivije.
– Tamo su se oni naselili u starom, starom zamku i čuvali Čašu grala. I mnoge momke je
Stari Kralј učinio sveštenicima. Sve bi bilo dobro, ali Starom Kralјu jedna misao nije dala mira:
šta će biti kad on umre? Jer, sveštenike postavlјa samo episkop. Znači, da će današnji vernici
imati svetu misu, a njihova deca je neće imati. Zato što će i najmlađi učenici Starog Kralјa
jednom umreti. Tada je on zamolio papu, jednog od tadašnjih loših papa: dozvoli mi da zajedno s
mojim drugom Starim Hercogom postavim nove episkope. Moji vernici ne žele da njihovi unuci
imaju falš misu, nego pravu!
– A zašto je pitao lošeg papu? – srdito se zainteresovala Valerija iz tame.
– Da bi poštovao poredak, mislim. Ali papa je odgovorio: ne, Stari Kralјu, neće biti po
tvome! Neće unuci tvojih vernika imati pravu misu! Ne dam ti da postaviš episkope!
– Taj papa je bio antihrist?
– Taj papa je bio Jovan Pavle Drugi, Polјak, Karolј Vojtila, setio se Ežen Olivije. Samo,
nije se to tako odjednom dogodilo. Monsinjora Lefevra su dugo vukli za nos, hranili praznim
obećanjima.
– Ne znam, Valerija. Tada je Stari Kralј poslao noću po svog druga Starog Hercoga. Taj
je živeo mirno, nije učio mlade vitezove[61].
– I on je došao noću u planinski zamak. I Stari Kpalј je pozvao četvoro od svojih učenika,
četvoricu mladih vitezova.
Tisje de Malere, Fele, Galaretu i Vilijamson. Eženu Olivijeu je počelo da se dopada da iz
potaje pogađa. Čudno je kako su mu sva četiri imena odjednom iskočila iz sećanja, kao igračka
na opruzi iz kutije iznenađenja. A prošlo je već šest godina otkad je od oca čuo tu priču.
– Rim su zauzeli antihristi, deco moja, rekao je Stari Kralј. Da li se vas četvorica bojite da
postanete episkopi, da ne bi umrla ova misa na koju su dolazili Karlo Veliki, i Karl Martel i
Hlodvig i Jovanka Orleanka? Ili neka stara misa umre s nama? Ne, odgovorili su vitezovi. Mi se
ne bojimo Rima, samo neka ostane misa.
I do jutra su mladi vitezova postavili šatre na velikoj livadi zato što nijedna sala u
planinskom zamku nije mogla da primi sav narod koji je došao. Papa još nije ništa saznao, a Stari
Kralј i Stari Hercog su već rukopoložili četiri episkopa. To je bilo pre tačno šezdeset godina,
Valerija. Tačnije rečeno, šezdeset godina će biti kroz dva meseca.
– A papa?
– On se nalјutio. Toliko se nalјutio da je naredio da se izbace iz Crkve svi poštovaoci
Starog Kralјa i svi koji idu na pravu misu. Treba reći da on nije dozvolјavao da se, kao što su loše
pape činile ranije, iz Crkve isklјučuju čak ni masoni i komunisti. Ah, izvini, ti ne znaš ko su oni.
Rečju, papa se nalјutio i svima rekao: od danas je Stari Kralј – moj neprijatelј. A moji prijatelјi su
idolopoklonici, mnogobošci i muslimani.
– Zadnjice su mu bile prijatelјi? On je onda zaista antihrist!
– Balerija, bolјe bi bilo da kažeš Saraceni. Ali, Stari Kralј se nije bojao pape, uopšte se
nije bojao. Živeo je u planinskom zamku, čuvao Čašu Grala i posle tri godine umro mirna srca.
Eto, to je ta bajka.
– Ne, stani! A njegovi vitezovi, ta četvorica, kada je Stari Kralј umro, jesu li se uplašili
pape–antihrista?
– Moram da ti kažem Valerija, da ja, kad sam bio mali, nisam postavlјao takva pitanja. I
tebi ne bih ispričao bajku da sam očekivao takvo pitanje.
– Uplašili su se?
– Ne odmah, naravno, – otac Lotar je uzdahnuo. – Više od deset godina su se držali, a
onda su počeli da traže način kako da se pomire s papom. A papa je za to vreme pokušavao da ih
zavadi međusobno. I mada se glavna želјa Starog Kralјa ispunila – misa se služi i do današnjeg
dana, uz to prava, falš su odavno prestali da služe, ipak je sveštenika veoma malo.
– Tako malo da si za ceo Pariz ti jedini?
Ežen Olivije je čuo kako se trgao otac Lotar.
– Otkud ti znaš, Valerija? Uostalom, glupo ptanje. Ali, prvo, još nedavno nas je bilo
dvojica, oca Franciska su uhvatili i ubili tek prošle zime. Kao drugo, u svim getima Pariza nema
više od trista hrišćana. Za taj broj je dovolјan jedan pastir. Ali, postoji i treće. Ako mene ubiju,
naši episkopi će postaviti novog sveštenika. Od monaha u šumama Bretanje ili od učenika tajnog
seminarija – njih je malo, ali postoje. Nećemo nestati, Valerija.
– Stari Kralј je trebalo da izabere jače vitezove.
– To je bilo teško uraditi. On je bio pravednik. Pored njega su svi bili bolјi, pokušavali su
da nadmaše sebe. On nije mogao da kaže: aha, to se oni prave dobri samo dok sam ja pored njix!
Smireni hrišćanin nikad to neće reći. Makar da je to istina.
– Ispričao si mi lošu bajku. Ona je tužna. Hoćeš da ja tebi ispričam veselu?
– Bplo rado.
– Majka božja će se uskoro malo utešiti.
 – Molićemo se za to, Valerija.
Potom se začulo šuškanje, kao kao da se miš pomerio, uzdah, i disanje u snu.
Iako je bio apsolutni mrak, Ežen Olivije je nekako znao da je sveštenik ostao da sedi
nagnut nad ležaj devojčice.
– Spavaj, i neka ti Majka božja pošalјe mir makar u snu, – tiho je rekao otac Lotar,
obraćajući se što devojčici, a što samom sebi. – Spavaj, malena ogromna tajno, gošćo niotkuda,
dete bez prošlosti. Žanu Sentvil ne treba pitati o prošlosti, i bez toga je jasno da je ostala bez
roditelјa kad joj je bilo deset–jedanaest godina, ne ranije, jer da je ranije, to bi uništilo njenu
volјu, ali ne ni kasnije, inače ne bi postala tako samostalna u šesnaestoj godini. Ali, ti nisi
Valerija Sentvil, nisi Valerija Burdele, nisi Valerija Levek. Ti si – Valerija. Tvoji roditelјi su
možda ubijeni pred tvojim očima, oni su možda bili pravednici koji su te takoreći od rođenja
naučili da se moliš. Ali sa istom verovatnoćom bi oni mogli biti kolaboracionisti, možda su i dan
danas živi. Ti si se mogla pojaviti s pepela razorenog doma, ali si takođe mogla jednog predivnog
dana ustati s ručka, i otići. Niko ne bi smeo da te zaustavi. Tvoja prošlost je tako nedostižna, kao i
tvoja današnja i večna ispravnost. Spavaj.
 GLAVA 11

Kuća konvertita (nastavak)

– Draga, koja je to devojka iz geta bila kod nas u kući? Zar ti nisam sto puta govorio da je
starica špijunka!
– Izvini, ali ti mi ne dozvolјavaš da to s njom raspravim. Sto puta sam htela.
– Misliš da bi druga bila drugačija. Ti jako dobro znaš da posluga u kućama konvertita
dobija još jednu platu u Prvom odelјenju, kao njihovi službenici.
Aset se naježila. Prvo odelјenje ili Versko odelјenje, postojalo je u svakoj velikoj ustanovi
i bavilo se šerijatskom kontrolom. Naravno, nedržavne sitne firme nisu bile oslobođene kontrole,
prosto, svuda gde je činovnicima bilo suviše skupo da plaćaju dve tri državne jedinice ili da na to
obavežu privatne vlasnike, odelјenja su se formirala odvojeno. Svako takvo držalo je pod
kontrolom od tri do deset preduzeća.
Kasim, koji još nije skinuo svoju plavu uniformu kapetana unutrašnje vojske, stajao je
pred ženom. Lep, tridesetsedmogodišnji muškarac, od onih kojima dobro stoji rana sedina. Seda
kosa ukrašava muškarca ako je lice mlado a figura zategnuta, tako je Aset počela da misli od
trenutka kad je prvi put primetila sede vlasi u kosi svog muža, a samo vojnici se u današnje
vreme mogu pohvaliti razvijenim mišićima: sport je zabranjen, ali ko može da zabrani vojniku
profesionalne treninge! Među kolegama lenštinama, Arapima i Turcima, Kasim je bio oficir za
primer – uvek spreman da se još jednom ogleda u strelјanju, trčanju ili borbenim veštinama. To
mu je zamenilo sport na koji je bio navikao kao dečak, mada to nikome nije smeo da kaže, a i
Aset je taktično prećutkivala. To je bio deo igre koju su oboje igrali jer je od nje zavisila
dobrobit, a možda i opstanak porodice.
Naravno, kad Kacima prevedu u Ministarstvo, fizičku formu će morati da prinese na žrtvu
karijeri. Ali, prelazak u Ministarstvo se stalno odlagao i opet, po mišlјenju Aset, ne bez zasluga
Prvog odelјenja. Pravoverni koji ima samo jednu ženu – to je veoma sumnjivo. Aset je bila
veoma zahvalna mužu zbog toga i nije propuštala priliku da mu to taktično stavi do znanja, mada
je sa zdravim smislom Parižanke, znala da je da razlog za usporenu karijeru nije samo u velikoj
lјubavi. Podozrevala je da, kad je reč o tročasovnom braku s prostitutkom, njen muž teško da se
razlikuje od ostalih oficira. Ali muškarci su po prirodi oprezni kad je u pitanju brak. Da dovede u
svoju kuću neko potpuno strano biće, da deli s njim postelјu, da menja svoje navike prema
navikama tog bića – na to se retko koji konvertit odlučuje. Alternativa nije bolјa – između dve
žene Francuskinje stalno će će sevati varnice. I onda nikavog mira u kući neće biti. A muškarac
veoma ceni mir domaćeg ognjišta. Moja kuća je moja tvrđava, to jeste engleska izreka, ali će se
svi Francuzi rado ispod nje potpisati.
Opasnost takvog prenebregavanja šerijata nije u teškoćama napredovanja u karijeri, već je
opasna po život. Ali, i tu treba osećati granicu. Jedno je nepoštovanje opšteprihvaćenih pravila,
ako se poštuju ostala, to još nije strašno. Kasim će, ranije ili kasnije, čak i u ministarstvo dospeti
iako ima samo jednu ženu. Ali dva ili tri prekršaja, to je već opasno. No, i tu treba meriti – inače
će dva prestupa biti teža nego neka četiri druga. Suviše su složena nepisana pravila igre koju su
ona i njen muž vodili iz dana u dan.
Kako „vodili“, lјutito je pomislila Aset. I sad je vodimo i dalјe ćemo je voditi. Zašto od
susreta s tom nepomirlјivom i naivnom devojčicom ona o sebi misli smo u prošlom vremenu?
Kakva glupost.
– Ta devojka nije iz geta, dragi.
– Pa, znaš... – Kasim je uvek mogao lako da pocrveni, a sad su mu obrazi prosto planuli. –
Mogla bi da me ne lažeš. Misliš da Zuraida ne može da razlikuje pravovernu od kafirke? Ona je
rekla...
– Ja te nikad nisam lagala, ni sad ne lažem, – s dostojanstvom je rekla Aneta. – i nisam
rekla da je devojka pravoverna. A Zuraida je, na sreću, guska.
– Objasni, molim te. – Od ženinog mirnog glasa Kasim se pomalo uplašio. Došao je kući
nervozan, delimično i zato što je pitanje prelaska u Ministarstvo opet odloženo, ali više, glupe
sitnice uvek više nerviraju nego ozbilјni problemi, zato što je onaj pas Ibrahim Jasir Hasan, doneo
na posao najnoviji kineski lap top. „Ja, na žalost, ne mogu od svojih skromnih sredstava da
kupujem proizvode naše poznate firme „Farhad“ – kobajagi tužno, demonstrirao je kolegama
mogućnosti svoje mašine. – Moram la se zadovolјim kineskom elektronikom. Ali, i te tričarije
nisu tako loše, zar ne, gospodo!“ I šta da kažeš... A đavolski je uvredlјivo kad ti tako drsko
pokazuju odličan kompjuter, kuplјen dvostruko jevtinije, samo zato što vlasnici „Farhada“
wopajy da zarađuju od toga što prepakuju te iste delove u svoju kutiju. Šta da se radi, položaj
obavezuje. Ali, zašto ga je takva sitnica toliko iznervirala? Sva ta priča ne vredi ni pišlјiva boba.
On je delić svog novca prošlog meseca dao tim prevarantima iz „Farhada“. Iskreno rečeno, nije
uopšte strašno za porodični budžet umesto osamsto platiti hilјadu i šesto islamskih eura za
kompjuter. Ali je uvredlјivo. A onda dođeš kući i saznaš da je Aset dovela u kuću nekakvu
devojku–kafirku. I kako ne pokazati svoje nezadovolјstvo u punoj meri? A znaš u dubini duše da
sve to nije ozbilјno, to je samo opuštanje posle napornog dana. Sad će žena početi da delikatno
ublažava situaciju, sto je već postavlјen za ručak i lepotica–starija ćerka će potrčati da zagrli oca,
i doneće mu bebu da je polјubi – tako je slatka, jaka, zdrava... Nјegova neozbilјna lјutnja zapravo
je govorila o zadovolјstvu životom. A u ženinoj čudnoj intonaciji osetila se hladna senka nečeg
ozbilјnog, veoma ozbilјnog. – Otkud se mogla pojaviti u našoj kući mala kafirka, ako ne iz geta?
– Nisam sigurna, ali najverovatnije je iz Makija. Dovodila sam devojku ovde da je
sakrijem od policije.
– Devojka iz Pokreta otpora? Makisarka u našoj kući?! Kasimu su zadrhtale usne. – Aset,
ti si bolesna, ti buncaš, ne mogu da verujem da si sposobna na takvo bezumlјe!
– Ponovo ti kažem, da joj nisam pomogla, devojka bi pala u ruke direktno policiji. Ti znaš
šta se tamo radi s makisarima. Mili, u nekoj drugoj situaciji, na njenom mestu bi se mogla naći
naša ćerka.
– Zato ti pokušavaš sada da okreneš sudbinu tako da naša ćerka takođe padne pod udar
policije? Ti znaš, ti dobro znaš da mi idemo po ivici noža. Ja izlazim iz kože da bi moja porodica
živela bezbedno i u blagostanju, a moja žena svima nama kopa jamu nekakvim blesavim
izmišlјotinama! Ne mogu da zamislim, ti si pomogla kafirki iz Makija! Misliš da će ti reći hvala?
Da li ti uopšte znaš koliko nas mrze ti fanatici?! Berujem više nego prave pravoverne! Mene,
oficira unutrašnje vojske mogu u svakom trenutku da ubiju kao što su ubili kadi Malika, bez koga
će, uzgred, ti mastilјari iz Prvog odelјenja bar još mesec dana otezati moje prebacivanje u
Ministarstvo. Ali, dobro, nije mi sad do toga. Aset, šta ti radiš? Pitao sam te da li razumeš da
tvoje, smešno je i reći, dobro delo, njima neće ništa smetati da meni podmetnu bombu?! Uzgred,
danas su ubili imama Abdulvahida. Da li ti je jasno da oni s kojima si se ti povezala, ako budu
imali prilike, mene neće poštedeti?!
– Bojim se da si u pravu, – Aset je ostala mirna. – Ja Cam sigurna da jedno s drugim
uopšte nema veze.
 Pred Kasimom je stajala nepoznata žena. Bila je odevena u poznatu kućnu halјinu koja je
pripadala Aset, boje maline, dugačku, skuplјenu u pojasu, od prirodne svile. Na njoj su bile
poznate kućne cipele od krokodilove kože koje joj je on sam izabrao kao poklon za rođendan.
Ali, sama žena bila je nepoznata. I još – izgledala je mnogo lepše od njegove žene.
– Ti moraš da se lečiš, – spasavajući se od čudnog osećanja, progovorio je Kasim iskreno
lјut. – Ti sad ličiš na svoju nenormalnu babu koja je deset godina namerno presedela u sobama!
– Kad smo već počeli da govorimo o precima, ti, u krajnjoj meri, nikako ne ličiš na svog
dedu. Govorim o starijem, po očevoj liniji. I on je bio oficir, zar ne, mili?
Takav udarac ispod pojasa, podsećanje na pažlјivo skrivanu porodičnu tajnu, na skelet u
ormanu, nikako nije mogao da očekuje od Aset. O tome je bilo strašno čak i misliti. U porodici
čak ni u sebi, niko, nikad nije pominjao da je deda bio osuđen na pet godina zatvora. Na kraju
veka, kad je bio u epicentru vojnih delovanja protiv Srba, on im je tajno predavao informacije o
dislokaciji vojnih formacija OVK i o planovima NATO bombardovanja[63]. Dobro je što nije bio
plaćeni špijun, ali u svakom slučaju bio je vojni prestupnik koji je držao stranu prlјavih kafira u
njihovoj borbi protiv pravovernih. Tada, naravno, pravoverni nisu bili na vlasti u Evropi, zato je
prošao s običnim zatvorom. Ali kad bi te činjenice sad isplivale – najbolјe što bi moglo da čeka
Kasima je da ceo budući život provede u nekom odvratnom garnizonu u Pikardiji.
– Hvala što si me podsetila na to, – mrtvim glasom je progovorio Kasim. – Tvoj muž ima
više razloga nego ti da se stidi svojih predaka.
– Dragi, tebi nije palo na pamet da bi se tvoj deda danas više stideo tebe, nego ti njega?!
Kad bi mogao da te vidi? Da je on zato i narušavao svoju vojničku obavezu što, možda, nije želeo
da njegovu praunuku zovu Iman?! – sad je Aneta skoro vikala. Po njenom licu prelazili su grčevi.
– Možda bi on želeo da njegovu unuku zovu Nikol? Nikol, kao što sam ja želela, ali sam uvek
ćutala! Nikol! Nikol!!!
Pritrčavši ženi, Kasim ju je jednom rukom uhvatio za rame a drugom udario po obrazu –
jako, ali bez lјutnje, samo da bi prekinuo histeriju.
I telo Aset, zategnuto kao struna, odjednom se opustilo, ona se spotakla, kao da traži
oslonac, obuhvatila obema rukama muža oko vrata i tiho zaplakala, sakrivši lice na njegove
grudi.
– Oprosti, mili, oprosti, tebi je i bez mene tako teško! Ja sam možda zaista bolesna,
možda je ovo samo nasledstvo od babe, ne znam, ne znam šta se sa mnom događa!
– Smiri se, mila, – Kasim je stegao ženu u zagrlјaj. – Mislim da si prosto doživela šok kad
si videla pogibiju kadije Malika. Pokojnik je bio, pošteno rečeno, odvratan tip, mada vrlo
potreban, pa ipak, videti izbliza tako užasan događaj... Užas je to, posebno za ženu. A ta sirota
Zejnab je bila tvoja drugarica... Sada ona, naravno, mora da zaboravi na druženje, ali ti je,
naravno, žališ...
– Ne znam, sad ništa ne znam, – Aset je obrisala suze. Samo bi im trebalo da sluge
primete! Sad ću da dovedem lice u red i reći ću da iznesu ručak.
– Ne žuri, draga. Neka posluže... kroz petnaest minuta. Polјubivši ženu u obraz, Kasim je
izašao iz sobe.
Stari sluga Ali, koga je Kasim cenio najviše zato što nije naučio francuski jezik, čak ni
lingva franka, mada je došao u Pariz kad mu je bilo petnaest godina, već ga je čekao s domaćom
odećom. Otpustivši lakeja umornim pokretom ruke, Kasim je stajao neko vreme držeći u rukama
svetlu košulјu do ispod kolena, kratak crveni prsluk i pantalone. A tamo neki nepismeni crnci idu
u majicama i farmerkama, istim onakvim kakve je u neobaveznim situacijama nosio njegov otac.
Šta da se radi, položaj obavezuje. Oficir unutrašnje vojske – nije bilo koji crnokoži besposličar
koji živi od socijalne pomoći. Pa ipak, kako ne voli da oblači te blesave krpe – arapske, ili
avganistanske, nije mu jasno odakle se taj glupi fazon našao. Ma zašto „krpe“, zašto „blesave“?!
Veoma udobna odeća, dobrog kvaliteta, bez sintetike.
Kasim je umorno pritisnuo dlan na čelo: psihoza ipak nije grip, ne dobija se od kontakta s
bolesnim. Ili se u nekom smislu prenosi? Trebalo je tako nešto smisliti, Nikol! Nјegova ćerka –
Nikol! A malu, šta, njoj je, možda, trebalo dati ime Ženevjev? Glupost. Nešto mu je teško na
duši, možda zato što je Aset koja je uvek bila veoma pametna, tako grubo otkrila porodičnu
sramotu? Ili je njemu tako loše zato što je ženi loše? Šta je, zapravo, s njom?
Čak mu se i ne jede. Kasim je oprezno oslušnuo, prišao vratima, okrenuo klјuč u bravi.
Drugi klјuč od fioke sekretera, ležao je između nakita u maloj futrolici sa šifrom. Na prvi pogled,
još jedna kutija s dugmadima za košulјu.
Evo je, sadržina tajne fioke. Kasim je okretao u rukama staklenu cevčicu s belim prahom.
Suviše je oprezan, na kraju krajeva, to nije haram. Mnogi ponekad to sebi dozvolјavaju. Među
njima i neki njegovi šefovi. Uzeo je parče žute hartije, zavio, sipao malo praška
kašičicom–dozatorom. To nije haram. Veruje da se ipak neće naviknuti. Nada se da neće preći na
nešto jače.
Naslonivši se na naslon meke fotelјe, udahnuo je kokain.
Ruke i noge su postale kao od vate, nepokretne, kao da je neko iz njih izvukao kosti.
Negde u mozgu pojavili su se mehurići sreće slični mehurićima šampanjica koji je probao kad mu
je bilo dvadeset godina. Ali kako upoređivati šamapanjac s tim čudesnim belim prahom, s tom
veselom snežnom mećavom u glavi?
Kad je Kasim ušao u trpezariju, cela porodica je sedela za stolom. Majušna Aziza, s
portiklicom, ponosno je sedela u svojoj visokoj stolici. Aset su odavale samo crvene oči – usta je
namazala karminom koji se ne skida, napuderisala se, stavila rumenilo na jagodice.
– Bismilla...
Kad je počeo da jede, Kasim je shvatio da je delovanje narkotika veoma brzo prestalo.
Inače ne bi primetio da sve ide nekako pogrešno. Iman se, suprotno običaju, nije durila ni tražila
da joj, umesto ručka, daju odmah sladoled. Nije se cerekala ni pravila da se boji da će je ostrige
ujesti. Sedela je nekako umorno i jela ono što joj je stavlјeno na tanjir.
A devojčica već ima četrnaest godina, proletelo mu je kroz glavu. Još godinu–dve, ili tri, i
moraće da se rastaju. Već može početi da traži partiju. Odvratan posao, ali ne treba zabijati glavu
u pesak. Još pre desetak godina, brakovi među konvertitima bili su normalan stvar, ali sada se na
njih gleda popreko. Teško će uspeti da uda Iman za nekog pristojnog francuskog momka. A kad
pomisli da je već nekoliko puta šeik Jusuf govorio da bi hteo da uzme četvrtu ženu... Kasim se
izgovarao ćerkinim uzrastom, nadajući se da će za par godina starac dobiti infarkt. A ako ne
dobije? Šta da radi, da da svoju ćerku u vlasništvo najstarijoj ženi – starici, da je okruži intrigama
dve druge odrasle žene, a najvažnije, potpuno je nepodnošlјivo i pomisliti na to – da je da u ruke
pohotnog starca, bolesnog od svih mogućih bolesti? A probaj da ne daš, uticajni šeik može tako
da ti napakosti, da od skromnog vojnika ostane samo fleka. Sva nada je u tome da će on odapeti
ranije, ali ako ne odapne, moraće da je da. Velika čast, Prorokov potomak. I tom potomku
Proroka, za koga svi znaju da uživa sa strane s dečacima, treba svojim rukama dati sopstveno
dete?
Pred očima su mu se pojavile druge, sasvim mučne slike, i to će ga terati da radi, i to, kao,
neće zažaliti, jer za njih je čistota – pravnička formalnost, njima je samo važno da dobiju
nevinost na korišćenje, a ne pada im napamet da računaju na osećanja mladog bića.
– Dragi, šta je s tobom?
Kasim je shvatio da ječi.
– Izvini, boli me glava. Nekako odjednom.
 – Sad ću ti doneti aspirin!
Aset je ubrzano izašla iz trpezarije.
Ona o tome još ne razmišlјa, mislio je Kasim, prateći ženu pogledom. Ne razmišlјa zato
što je srećna u braku i nesvesno projektuje svoj život na budućnost svoje ćerke.
Ali Iman je, ipak, odrasla zdrava, bez kompleksa. A šta čeka Azizu? Dobro je, naravno,
što su makisari ubili imama Abdulvahida, žestokog pristalicu „faraonskog obrezanja“, dok su
devojčice još male. Koliko puta je on podnosio izvešaje, koliko je članaka objavio u novinama! U
vahabitskoj vlasti o toj temi je još haos. U Egiptu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima praktikuju
tri oblika ženskog obrezanja[64], uklјučujući i to, najstrašnije, a u Iranu izgleda da nikad toga nije
bilo. Pošto u Evropi sada žive potomci iz zemalјa celog pravoslavnog sveta, za mnogo šta, pa ni
za to, ne postoji zajedničko pravilo. Ali dušebrižnici, poput pokojnog Abdulvahida, teže ka
unifikaciji svh pravila – i uvek na najradikalniji način. Od svih, kako kažu, uzimaju najbolјe.
3ahvalјujući makisarima, sad će zaboraviti na „faraonsko obrezanje“, ali sigurno ne zauvek.
Umesto Abdulvahida pojaviće se nova zmija, zato što se unifikuju sve životne norme – to je
očigledna tendencija, glupo je na to zatvarati oči. Ali, samo da Aziza poraste! I samo da šeik
Jusuf na vreme odapne!
Ali šta se to danas događa? Pre samo tri dana izgledalo je da je sasvim običan dan, sa
svim svojim sitnim neprijatnostima. Pa onda ta suluda histerija Aset, zatim upozoravajući znak u
vezi s kokainom, a sad još i te, odvratne, crne misli.
Kad počneš da se povlačiš, ne možeš se zaustaviti.
Kako čudna rečenica? Ko ju je izgovorio, i kad? Ali, to je istina!
Da, ko je rekao, ali šta je on to uradio, šta je skrivio? Svi njegovi preci bili su vojnici. On
je, takođe, od desete godine, hteo da postane vojnik, u ovoj zemlјi, u ovom vojnom bloku. Dok je
rastao, promenila se religija. Pa šta? Religija, to je etiketa, sitnica koja u suštini nema nikakvog
značaja. Zemlјa je ostala na svom mestu, ostalo je i stanovništvo, makar i povećano talasima
migracije, čak je i neprijatelј ostao isti kao ranije – ista ta Rusija. Za života njegovog dede hladni
rat s njom samo što nije prerastao u pravi, to isto je i sada moguće. Ništa se nije promenilo. On
prosto izvršava svoje obaveze.
Da, ali kakvu budućnost on priprema svojim ćerkama? On nije isti kao oni, Aset nije ista
kao oni. Ali deca, deca će se asimilovati kao kašika kafe u vreloj vodi. Nјegovi unuci biće oni.
Kad počneš da se povlačiš, ne možeš se zaustaviti.
U rukama Aset, pored tablete na rastvaranje koja je šumela u čaši vode, bila je i
telefonska slušalica.
– Islјučio si mobilni.
– Da.
– Zato te zovu na kućni, – Aset je pružajući mu slušalicu, prekrivala dlanom mikrofon. –
Izgleda da moraš hitno nazad, na posao.
 GLAVA 12

Put skeleta

Farovi harleja izvlačili su iz mraka lјudske kosti spletene u beličastu paučinu.

Šest miliona skeleta, kao da ih je neko nekad brojao, lјutito je šmrknula Žana, smanjujući
gas.
Nepristojno je juriti motociklom po tako velikom groblјu ali, vi, preci, nemojte da se
lјutite. Meni bi na vašem mestu prijalo da vidim ovako dobar motocikl, a i u opšte, ja vam nisam
tuđa.
Po ovakvom gigantskom osuariju moglo se voziti samo malom brzinom. U Žaninom
detinjstvu ovde su dovođene ekskurzije turista, tada su putevi, naravno, bili bolјi. Zato u
turistička vremena mnoge grane katakombi nisu bile poznate. To su se kasnije arheolozi iz
Makija potrudili da saznaju, iz razumlјivih razloga. Ranije su se planovi katakombi prodavali na
svakom kiosku, štampali u stotinama albuma, vodiča. I sve to danas imaju Saraceni. Ranije ili
kasnije oni će se ozbilјno pozabaviti katakombama. Ne usuđuju se da ih potope, površina je dosta
velika pa bi u nju mogle da utonu i ulice s njihovim kućama. Ali mogu da počnu postepeno da ih
zalivaju betonom, da uvedu patroliranje, mogu i da ubace gas. Zato je veoma važno što postoje
tuneli otkriveni posle epohe turizma, postoje prolazi koji su prokopani poslednjih godina i vode iz
osuarija u kanalizacione kolektore, iz kolektora u napuštene linije metroa. I postoje potpuno
nepoznata mesta poput onoga na koje ona sada ide.
Deseti put za četrdeset minuta Žana je morala da ubrza kako bi izvukla motocikl na usku
stazu. Iako je bio olakšan, harli je za nju ipak bio težak. Odjednom, postao je dvostruko lakši.
– Već iz daleka sam po zvuku prepoznao da se to vozi malo drsko prase po imenu Sentvil!
Daj samo da izađemo na čistinu, pa ću ti onda pokazati tvog Boga!
– A zašto?
Anri Larošžaklen je često sa Žanom razgovarao kao s malim bratom i ranije joj se to
dopadalo, a u poslednje vreme je ponekad nerviralo, mada ni sama nije znala zašto.
– A ti, kao, ne znaš.
– Ne.
Spustivši zadnji točak na zemlјu, Larošžaklen je uhvatio Žanu za okovratnik jakne, i
suviše ozbilјno da bi bilo šala, plјesnuo dlanom ispod struka.
– Moja mama je jednom tako povredila prste, – Žana se iščupala, druga ruka je nije
ozbilјno stezala – Dva prsta su joj nedelјu dana potom bila modra i otečena. A tebe, boli li?
U mraku se čulo kako se Larošžaklen guši od smeha pokušavajući da ga zaustavi. Bilo je
očigledno da lјutnja još nije prošla, inače bi se smejao iz sve snage.
– Nadam se, ti nesnosno biće, da su moje ruke ipak jače od ruku tvoje mame.
– Pa i moja zadnjica je od tada veoma očvrsla, – mirno je rekla Žana. – Ali, veoma mi je
drago što nisi nastradao, Larošžaklen.
Blesnuo je fenjer koga je Larošžaklen bio ugasio da ce ne bi odao pre nego što vidi ko ide
kroz tunel. Nјegova kamuflažna odeća se nije videla u mraku, pojavilo se samo lice, lanenene
kovrdže koje su padale na suviše pravilno čelo.
– A sad, dosta šale. Šta ti sebi dozvolјavaš? Ko je ubio imama, hoćeš da kažeš da nisi ti?
 – Znači, kadije možemo da ubijamo, a imame ne? – Žana je, otkad je znala za sebe,
smatrala napad najbolјom odbranom.
– Kadija je ubijen zato što su tako odlučili pametni lјudi koji su umeli da procene
posledice. I u trenutku kad su oni procenili da treba. Verujem da ne moram dalјe da ti
objašnjavam. Slušaj, Žana Sentvil, upozoravam te kao tvoj komandant: još jedan takav ispad i ja
ću te rasporediti da bereš cveće u šumi kod Fužera. Šta je, dosadilo ti je da budeš vojnik? Najgore
je što ne treba da ti objašnjavam kako si glupo postupila. Ti to i sama odlično znaš, samo nećeš
da priznaš.
– Da, glupo, Larošžaklen, zaista glupo. Bio je suviše velik gad.
– Niko to ne osporava, starac je bio redak pakosnik. Na njegovoj duši, pored mora nevine
krvi, leži i uništenje potpune kolekcije violina Amati. Za slične stvari on je organizivao odred
maloletnika iz porodica. „Mladi mjurid“, tako nekako su se zvali. I energije za činjenje zla je
imao toliko kao da ga je đavo nosio. Ali to tebe uopšte ne opravdava.
– Neću više.
– Da li to znači da obećavaš?
– Oh, ne treba čoveka tako priterivati uza zid!
– Upravo uz taj zid, okreni se.
Larošžaklen je uperio fenjer u krst istesan od crnog kamena, keltski, koji je bio upisan u
kvadrat. Kroz maleni prozorčić ispod njega ne bi mogla da prođe čovekova glava.
– A ovo je ćelija zatvorenika – rekla je Žana, odjednom šapatom. Nјemu su kroz ovaj
otvor davali samo hleb i vodu. Pre, otprilike, hilјadu ipo godina. Bilo bi dobro znati ko je bio taj
čovek, zašto je ovde zatvoren...
– Nama je tada vladala dinastija Merovinga, kosmati kralјevi s čarobnom krvlјu, –
Larošžaklen je takođe počeo da govori tiho. – Sećaš li se zašto se nisu šišali?
– Kako da ne, u kosi im je bila magična snaga, – Žana je začarano gledala u otvor koji je
izgledao kao da je nacrtan uglјem. – Znaš li kako je Hlotar postupio sa unucima Hlodomera?
– Podseti me, – Larošžaklen se čudio zašto se prepušta razgovoru o drevnim vremenima
kad i bez toga ima posla preko glave.
– Jednom je sluga doneo Hrodehildi dve stvari – mač i makaze. I reči njenog sina: „Draga
mama, šta da radim s mojim rođacima – da im posečem kosu ili da im odrubim glave?“
– Axa. A Hrodehilda je u gnevu zavikala: „Kaži mom sinu da više volim da vidim svoje
unuke mrtve nego ošišane!“ Ali ja mislim da ipak nije verovala da će Hlotar tako nešto uraditi.
– Naravno da je verovala. Uz to, starica Hrodehilda je svašta videla u svom životu.
Stvarno je mislila da je tako bolјe. Kakav je to Meroving bez magične snage? A Hlotaru je zaista
bilo svejedno da li da ošiša rođake ili da im odseče glave, kao što je i uradio. Uopšte, mnogo je
priča o kosi za vreme Merovinga, veoma mnogo. Hildeko je udavila Atilu kosom da joj ne bi
dosađivao. Naravno, u njegovu spavaću sobu je ne bi pustili s nožem, ali davila ga je kosom, a ne
rukama. Ustalom, ruke devojaka u to vreme su bile veoma jake. Ima tu nekog posebnog smisla,
zaista! – Svetlo fenjera kliznulo je po Žaninoj glavi i njena kosa je zasijala kao oreol. – A najviše
volim kako je sveta Radegonda uspela u crkvi da uhvati makaze. Muž trči za njom, a ona mu
baca kosu pod noge: to je, gade, tvoje, a ostalo je već božje! Uopšte, ja baš volim Radegondu.
Videla sam žene koje su vodili u ropstvo
Nјihove ruke su bile vezane, kosa raščupana.
Jedna je stala bosom nogom u krv muža,
Druga se spotakla o telo brata.
Cvaka je plakala zbog sebe, a ja – zbog svih.
Zbog umrlih roditelјa i onih koji su živi.
 Suze su presahle. Uzdasi nestali. Tuga je ostala.
Slušam vetar – donosi li vesti?
Ali ne posećuju me rođene senke.
Provalija se pružila između mene i bliskih.
Gde su oni? Pitam vetar i oblake.
Bar ptica bi mi, valјda, donela vest!
Ax da se nisam davno zarekla!
Požurila bih k njima u buru, kroz talase.
Mornari bi se bojali, ali ja ne.
Ako bi se razbio brod – plovila bih na dasci,
Ako daske ne bi bilo – plivala bih, plivala.
– Neverovatno, ti ih znaš napamet!
– To su stihovi svete Radegonde[65] – rekla je Žana, a onda napravila znak krsta na mestu
gde je već stajao crni krst. A šta ako ju je video onaj ko se ovde molio? Zamisli, ovde je mogao
da živi poznanik svete Radegonde! Ona je, između ostalog, mnoge podstakla na podvige. Dobro,
dosta, idemo dalјe. A ti, uvek pešice? Hoćeš da te povezem? Ceo sat ćeš pešačiti.
– Samo mi još to treba da me devojke voze. – Larošžaklen je zatresao glavom kao da
otresa čari prošlosti.
– Dobro, onda ti vozi.
Predlog je bio izgovoren nemarnim tonom, ali tako nešto ona je dozvolјavala retko kome.
Larošžaklen je oklevao.
– Dakle, obećala si. Je l' tako?
– Dobro, obećala sam, – Žana se namrštila.
Ponovo su krhke kosti iza kojih se nisu videli zidovi, isplele čipkani luk. Ponegde su se
videli delovi nadgrobnih spomenika, romanska slova koja su tu i tamo mogla i da se čitajy zato
što je Larošžaklen vozio daleko sporije od Žane koja mu je nezadovolјna disala u potilјak.
Pojavila se potpuno očuvana ploča s jednim obijenim uglom. Sačuvao se i barelјef na
kome se video golub koji leti iznad čaše.
– Ovo mesto je teško ne primetiti ili ne zapamtiti, Larošžaklen joj je pokazivao. – Odavde
vodi put na drugo skladište.
Žana je držala fenjer. Na početku je niša izgledala kao da je od zemlјe i veoma stara, ali
malo dalјe zidovi su bili betonski. Sad su ušli u veliki tunel koji je ličio na bunker.
– Nisam nikad ovde bila, rekla je Žana.
– Onda postoji nada da ništa nije ukradeno, osmehnuo se Larošžaklen.
Sad su se vozili brže. Put nije trajao ni pet minuta.
Ispred pokretnih metalnih vrata obojenih plavom bojom, Larošžaklen je upalio projektor
postavlјen ispod plafona, koji se očigledno napajao iz baterija. Skladište, jedno od sačuvanih iz
prošlosti, bilo je prepuno složenih sanduka.
– Nikako mi nije jasno zašto je vojnom ministarstvu bilo potrebno da u mirna vremena
pravi skladišta ispod zemlјe, – slegao je ramenima Larošžaklen. – Ali sad više nemamo koga ni
da pitamo. Hej, Žana, otkud si ti, uopšte, dospela? Za pet sati ne treba da budeš ovde, nego na
stanici Rom.
– Ja bih još sto puta svratila u geto Defans. Msje Leskur mi je obećao dobru knjigu
Gijoma Tirskog. Ti znaš msje Leskura?
– Površno. Bolјe sam znao njegovog sina, Etjena. Nisam imao ni sedamnaest godina kad
su ga ubili. Nјegova dva starija brata poginula su još tokom prevrata. A nema potrebe sada da bez
dobrog razloga ideš u geto da te ne uhvate, dobro je što si ovde, usput ćeš mi i pomoći.
 – Pomoći ću, naravno. A zašto ne smem da idem u geto? Nije valјda da baš mene traže?
– Ne, ne tebe, saznaćeš kasnije. Hajde sad da pogledamo šta ima ovde.
Išli su lagano pored sanduka, Larošžaklen je pažlјivo izučavao pločice s oznakama
naleplјenim na njima.
– Šta je ovo? Aparat za razminiranje! Dva... četiri... osam komada! Konzerve sa slatkim
od jagoda bi više odgovarale. Uzgred, što se tiče slatkog. Sentvil, zapamti, tako se označava
municija. Dobro, idemo dalјe. Automati! Uh, pa ima ih deset puta više nego što nam može
zatrebati! To je prvo. Šta još? Evo!
Izvadivši iz džepa svoje kamuflažne jakne fosforni marker, Larošžaklen je nacrtao na
sanduku lјilјan. Pored njega je napisao rimsko jedan, koje su zabranili vahabiti. (Partizani i oni
koji su živeli u katakombama, iako se nisu dogovarali, odavno su prestali da koriste arapske
cifre.)
– Danas cam ja ona Pepelјuga koja mora da prebira pasulј, – osmehnuo se on. Posle ću
poslati naše da odnesu, ali se malo ko od njih razume u etikete... kad bi morali da otvore svaki
sanduk, bio bi im kratak i čitav dan. Uzgred, zapamti da se ovako obeležava oružje.
Žana je i bez toga gledala širom otvorenih očiju.
– Gornji red, oružje uopšte, dole snajperi. Vidiš gore su isti znaci kao i tamo gde su
automati. Pitanje je da li su nam oni potrebni. Meni se ne čini da će zatrebati. Mada, samo po
sebi, to je korisna stvar. Dobra stvar. Dobro, pedesetak komada neće smetati.
Larošžaklen je ukrasio sanduk istim onim lјilјanom, ali ovog puta je napisao četvorku i u
zagradama označio pet desetina.
– To znači uzimati kao četvrto, i naznačeno je koliko. Tako, a dalјe? Evo, to je ono što
nam treba, ručni granatometi!
– Larošžaklen, mili, dobri, lepi–najlepši, – Žana je kao u molitvi sklopila svoje male,
dirlјive ruke s jamicama umesto koščica. Jamice su joj se pojavile i na obrazima. Sada je najviše
podsećala na petogodišnju devojčicu koja moli bakicu da joj dozvoli da proba kapicu s nojevim
perom – sad ću pući. Kaži mi, konačno, šta se događa. Zašto je potrebno toliko oružja odjednom?
Molim te...
– Ni ja još ne znam tačno, – Larošžaklen nije mogao da zadrži osmeh, – šta god da je,
dešava se. Za nekoliko sati ćemo znati i ti i ja. A sad, daj da gledamo dalјe.
– Dobro! ćutim, ćutim!
– Krupnokalibarski mitralјezi izdaju se samo na lekarski recept.
– Šta?
– Ma ništa. To će, sigurno, najpre trebati. Hoćeš čokoladu s lešnicima?
– Zašto ne, s lešnicima ili s kikirikijem?
– Imam i jednu i drugu, biraj.
Žana je uzela čokoladu s lešnicima. Neko vreme su ćuteći šuškali omotima sedeći jedno
pored drugog na sanduku s patronama.
– Znaš, odavno sam htela da te pitam...– rekla je Žana progutavši poslednji zalogaj. – Ako
nećeš, ne moraš da odgovaraš. Da li se ti stvarno zoveš Larošžaklen?
– Zovem se Anri, – osmehnuo se Larošžaklen. – U bazi podataka Evropola se vodim kao
Larošžaklen. To je bio moj dečji nadimak. Bila smo nas tri druga, moj junak je bio Larošžaklen,
drugog – Kadudal, a trećeg – Šaret. Od sve trojice camo sam ja ostao živ.
Larošžaklen je ućutao. Najmanje je želeo da joj priča o pogibiji onoga čiji je junak bio
Žorž Kadudal. Da, oni su dobro znali istoriju Vandeje, oni su uopšte bili dosta obrazovana deca,
ali ipak su sa dvanaest–trinaest godina bili deca. Još su se igrali junaka crtanih filmova, starih, iz
„Zvezdanih ratova“, postojali su onda takvi. Naravno, dečacima nikakva bodlјikava žica nije bila
prepreka, isto ko ni betonski zidovi. Dečaci uvek nađu prolaz kroz koji ne mogu da prođu odrasli.
Naoružani dragocenim markerima i kutijama boja, prelazili su noću u šerijatsku zonu – da crtaju
po zidovima i ogradama, da crtaju po zamračenim prozorima. Crtali su vojnike s laserskim
mačevima, princeze u neverovatnoj odeći, crtali su živa bića. Grafitaši su se međusobno takmičili
u drskosti ko će više nacrtati – ali ništa nisu mogli da dokažu, rano ujutru bi radnici uništavali
tragove „nečastivih“. Trebalo im je verovati na reč. Niko nije lagao. Bodio se spisak poena,
pošteno se brojalo sve – trg pokriven crtežima, složenost crteža, stepen rizika. Ekipa koja bi
pobedila, mesec dana se smatrala najbolјom, sve do novog takmičenja.
Noel, onaj koji je više nego drugi voleo Kadudala, uhvaćen je kad je pokušao da uradi
neverovatno drsku stvar: crtao je na vratima policijskog automobila portret zelenoglavog Jode.
Poludeli od takve drskosti ubili su dečaka na mestu – pendrecima. Tukli su ga dugo, oni umeju da
ubijaju polako. Pretvorili su ga u lepinju: Anri je video telo duga, iz nekog razloga su ga dali
roditelјima, a nisu ga odmah odvezli u mrtvačnicu. Ogorčenje i osećaj krivice, ostali su zauvek,
mada nije mogao da objasni zašto je kriv. Možda zato što je uhvaćen drug, a ne on. I čak ni
činjenica da su posle pet godina skoro svi policajci koji su tukli Noela kažnjeni, ništa od te
gorčine nije umanjila.
– Dobro, dosta smo se odmarali? – Larošžaklen je ustao. – Xajde da radimo.
 GLAVA 13

Savetovanje pod zemlјom

Nije bilo dovolјno struje. Trebalo je isklјučiti polovinu svetilјki na plafonu – svaku drugu.
Zato je prostor izgledao kao da je štraftast.
Ludi su se pojavlјivali po jedan, ili u malim grupama, na platformi se stvorila gužva.
Eženu Olivijeu se učinilo da ta gomila liči na onu koja je pre dvadeset pet godina čekala voz na
tom mestu. Na davnu gomilu, a ne na onu koja se i danas stvara na drugim stanicama metroa. U
njoj se nisu pojavlјivale žene u odeći u kojoj su ličile na leševe ustale iz groba, niti su promicali
fesovi i zelene čalme na glavama muškaraca. Umesto svega toga – sveža devojačka lica, glatko
obrijani muški obrazi (Odavno već, otkad su vahabiti došli na vlast, Francuzi nose bradu samo
ako su kolaboracionisti. Odjednom su se setili da se i Karlo Veliki brijao)
Francuzi, ovde su svi bili Francuzi, ne bivši, već pravi. Među njima i ta crnkinja u
dugačkoj plisiranoj suknji koja je graciozno umotavala vitka ramena u crni šal. Na vratu, suviše
težak za taj vrat, visio je krst – ne starinski, ali star, sigurno nekakvo nasledstvo od babe. Ežen
Olivije je nekoliko puta sretao tu devojku u Pantenskom getu i dobro je pamtio – nema, ipak,
mnogo Crnaca u getu. Osim raznih vudaista, ali to se vidi na prvi pogled. Nije znao da je
hrišćanka. Nije, uopšte, znao da hrišćani postoje.
Devojka ga je prepoznala i osmehnula se, oprezno se probijajući između klupa, u
cipelama koje uopšte nisu odgovarale mokrom podzemlјu. Išla je, očigledno, prema drugaricama
od kojih je jedna mahala rukom.
– To je Mišel. Ona je divna devojka, sprema se da se zamonaši.
Otići će u karmelite. Ima u Pirinejima još jedan manastir Karmel. Zamisli, njeni preci su
bili u Gabonu sveštenici za vreme samog Monsinjora! To jest kad je on bio samo običan
monsinjor.
Srce mu je odjednom ludo zalupalo. Pored Ežena Olivijea stajala je Žana, sijajući, sudeći
po svemu, zadovolјna životom, ili sobom, ili i jednom i drugim.
– Zdravo, – Ežen Olivije je osetio kako počinje da crveni. Koliko puta je ovih dana
zamišlјao susret sa Žanom, a evo, sad ne zna kud da se dene. – Nije mi palo na pamet da ću te
ovde videti.
– Kako to, sav pošteni svet se okuplјa, a da mene ne bude? Zašto sam ja izuzetak?
– Ma ne, ne u smislu da je to izuzetak, prosto sam zaboravio da možeš da budeš tu, – nije
mogao da propadne u zemlјu jer su se već nalazili pod zemlјom. Idiot, bože, kakav je on idiot! U
strahu da ne otkrije da je samo to čekao, lupio je tako da sad izgleda kao da ga nije briga. Tako će
ona pomisliti i zaboraviće na njega zauvek. Ko ga je uopšte terao da priča da li je očekivao, ili
nije očekivao... trebalo je odmah da počne da govori o nečemu interesantnom, kao što je i
maštao... Ali, gde su, dođavola, nestale sve te, po sto puta u sebi ponovlјene interesantne teme za
razgovor s devojkom?! – U glavi – haos.
– Znaš li, možda, šta će danas biti?
Dobro je, bar se nije nalјutila.
– Mislim da niko ne zna tačno. Čak ni Sevazmu, Brisevil i Larošžaklen.
Ežen Olivije je znao da sva tri komandanta pariskim odelјenjem Makija moraju da budu
negde ovde, na ovoj platformi, ali video je samo Filipa Andre Brisevila, čak i pri dnevnom svetlu
beskrvno bledog zbog bolesnih pluća. Sad, u podzemlјu, on je, iako je imao trideset pet godina,
izgledao kao da ima pedeset. Ežen Olivije sigurno nije čuo davnu priču da su vahabiti
pokušavajući da ga nađu u jednom od mnogobrojnih tajnih skloništa, pustili otrovan gas koji
izaziva jake bolove. Ali, u skloništu je bila boca mineralne vode koju je Brisevil po malo sipao na
maramicu i štitio usta i nos. To mu je pomoglo da zadrži krike bola i ne pojavi se pred lovcima.
Ali, zauvek je ostao invalid i nije mogao da preživi mesec bez triamicinolana koji je davao sebi u
velikim dozama. Najgore je bilo što makisari nikako nisu mogli da dobiju recept redovnim
putem. Šta se dešavalo s Brisevilom u periodima takvih prinudnih prekida, znala je najverovatnije
samo njegova žena Mari.
Tamnokos i mršav, on je pažlјivo posmatrao nešto na ekranu džepnog kompjutera, stojeći
na tridesetak koraka od njih.
– Uh, gledaj! – Žana je gurnula Ežena Olivijea laktom – Zašto se Sofija Sevazmiu vuče s
nekakvim gadom?
Prateći devojčin pogled, Ežen Olivije je video Sofiju Sevazmiu na najvišem stepeniku
koji je nekad izlazio u grad. Nekoliko stepenika niže stajao je Ahmad ibn Salih, nesumnjivo on,
nije mogao da pogreši.
– I uopšte, šta će on ovde? – nastavila je Žana. – Mada to ne znači da će izaći odavde na
način kako je ušao.
– Da, to nije običan gad, – Ežen Olivije ipak nije mogao da odvoji pogled od Sofije koja
je razgovarala s Arapinom. Na njenim usnama igrao je osmeh, onakav kakav nije ni s čim mogao
da pomeša – prijatelјski, otvoren, odobravajući osmeh. Ona može da ima hilјadu razloga da
razgovara s Arapinom, čak i da mu dozvoli da se pojavlјuje ovde, ali ne može imati ni jedan
razlog da mu se osmehuje kao svome. I to nije igra. Ima stvari koje se i pored najbolјe želјe ne
mogu odglumiti. Kad se tako osmehuje, u njenim očima se pojavlјuju male sveće. Ma šta se
ovde, dođavola, događa?
Sofija je izvadila cigaretu iz svoje obavezne kutije „Belomorkanala“.
– Teško je odbaciti masku koja je prirasla, čak ne ni spolјa, već iznutra. Veoma teško,
Sofija, – Slobodan, u jednostavnoj platnenoj jakni i braon majici s mekim okovratnikom, sad
uopšte nije ličio na Arapina. Ali razlog tome nije bilo odsustvo istočne, kičaste, raskošne odeće.
Izraz lica je na čudan način menjao njegove crte. – Pa ipak sam hteo da vas pitam... ne znam čak
odakle da počnem.
– Počeli ste od toga što ste moje ime izgovorili lјudski, – Sofija Sevazmiu se osmehnula –
Ponekad je to tako prijatno slušati, makar zbog raznovrsnosti. Dajte da govorimo ruski, na
ruskom sva pitanja lakše idu, kao uz votku.
– Ja volim klekovaču, – Slobodan je govorio ruski bez akcenta, ali pomalo ravnim
glasom, lišenim modulacije. – Neverovatno čudan osećaj. Sto godina nisam govorio, čak ni u snu.
Sofija, otkud vi ovde?
– Ovde, u metrou? Ovde u Parizu? – Sofijine oči su se smejale.
– Razumeli ste, vidim da ste razumeli. One koji su vas lišili detinjstva, Evroplјani su
nazivali ustanicima, „borcima za slobodu?“. Te hrabre borce protiv trudnih žena i dece nisu hteli
da smatraju teroristima. Davali su im skloništa. Pomagali su da se te zmije razmile po celom
svetu.
Nije samo Ežen Olivije bio zbunjen. Mnogi od Makisara, ne skrivajući zaprepašćenje,
bacali su poglede na Sofiju Sevazmiu koja je na nekom nezamislivom jeziku govorila s
Arapinom, još manje zamislivim na ovom mestu.
– Pa i u Rusiji je bilo dosta ološa, osmehujući se čuđenju koji je videla u njegovom
pogledu, rekla je Sofija. Ne znam da li se sećate, bio je advokat Kuznjecov. Jednom, u detinjstvu,
srela sam se s njim, ali tada sam vrlo malo znala, to je bilo odmah posle zaroblјeništva. Da sam
tada znala, kunem se, oči bih mu iskopala, nikakvi odrasli me u tome ne bi sprečili. Početkom
devedest pete godine, to verovatno znate, bio je napad na Grozni, taj izdajnik je ušao kod
opkolјenih vojnika. Vikao je – ja sam advokat Adam Kuznjecov, dajem vam reč, predajte oružje i
odvešću vas odavde![66] Šta će vam taj rat, zašto da budete okupatori, da ginete u nepravednom
ratu! Zamislite, Slobo, kome je on to govorio? Devetnaestogodišnjim dečacima, ali nije čak stvar
ni u uzrastu. Vi i ja, sigurna sam, ni u šesnaestoj ne bismo tako nešto progutali. A oni su bili
zeleni, sasvim zeleni. Bez životnog iskustva, bez ideologije, oni su završavali školu kad se rušila
imperija. Čak ako je neko od njih i učio, a ne zevao okolo, šta je mogao da nauči o Jermolovu u
udžbenicima perestrojke? I oni su poverovali, predali su oružje. Kako da ne poveruju tako
dobrom čiki? Najstrašnije je što već kroz nekoliko meseci takva gluma ne bi prošla. Oni su
nezamislivom brzinom postali vojnici. Nacionalne svesti još nije bilo. Neko je otišao u vojsku
kad je shvatio da krst nije nešto tek tako, kao dečak mučenik koji je sa mnom bio talac nekoliko
dana. Neko je počeo da sveti svoje drugove. Ništa on ne bi uspeo ni kroz mesec dana!
– Sve su ih ubili? – Slobodanu je već bilo krivo što je dodao drva u tu crnu vatru koja je
sad plamtela u Sofijinim očima. Bolјe da je nije dirao, na kraju krajeva, otkud mu na to pravo?
– Eh, da su! – s mukom je rekla žena. Eh, da su, Slobo! Gospode, šta su s njima radili!
Silovali ih, sekli uši, noseve, kopali oči, odsecali genitalije. I sve to uz kikotanje, po ugledu na
avganistasku igru fudbala sa živim ovnom.
– Znam kako to oni obično rade, – na Slobodanovom licu se pojavio grč. – Rođen sam na
Kosovu.
– Pretpostavila sam. Jednom rečju, kako je većina momaka poginula, niko ne zna. Ali,
deo su vratili federalcima, kasnije. U okviru akcije plašenja. Neki su umrli od iživlјavanja dosta
brzo, drugi su još dugo živeli po psihijatrijskim klinikama. Tako da je i u Rusiji bilo dosta zla,
Slobo.
– Tačno. Ali svu tu gadost plaćala je Evropa. Naravno i SAD, razume se. Neko je u to
verovao, nekoga nije bilo briga. Znate, Sofi, za vreme rata, naši su uhapsili tri američka vojnika.
O, koliko je bilo buke, Amerika je sva bila ukrašena žutim trakama! I naši su im vratili „heroje“.
A znate šta bih ja uradio?
– Šta, – Sofija je slegla ramenima, – poklonili biste svakome po komad olova za
uspomenu, da nose kao privezak.
– Niste pogodili, – Slobodan se nasmejao. – Ne bih ih ubijao, oni nisu Albanci. Ne bih
žalio sredstva, dao bih im obezbeđenje i naterao ih da raščišćavaju razvaline posle
bombardovanja. Naterao bih ih da sopstvenim rukama izvlače iz ruina svako nagorelo telo
srpskog deteta. A onda bih ih pustio. Makar bi se kod jednog probudila savest. Valјda bi bar
jedan ispričao o tome u svojoj zemlјi.
– U Evropi je ipak bilo onih koji su govorili. Bilo ih je.
– Mogli su se na prste nabrojati. Sofija, ja sam o vama čitao u knjizi o slučaju Dudzahova.
U njegov lični džep je išao novac dat za vas kao otkup. Ja znam da ste ovde, u Evropi, najpre u
Stokholmu, potom u Londonu, vi, tinejdžerka, pokušavali da se izborite da vas saslušaju. I još
sam mnogo toga čitao. Kažite, zar možete da oprostite Evroplјanima što su tada bili pokrovitelјi
islamskog zla u Čečeniji, samo da bi rasturili Rusiju?
– Bojim se da je to nemoguće, – Sofija se osmehnula.
– Ali, vi ste oprostili.
– Oprostila? – pitala je Sofija vadeći iz kutije još jednu cigaretu. – Ne znam, čak nisam o
tome ni razmišlјala. Ovde sam, zato što sam ovde potrebna.
 – Bi cte fantastična žena, Sofija. Ja tako ne bih mogao, ja ne opraštam Evroplјanima, ni
jedan dan im ne opraštam. Mene ne uzbuđuju njhove nevolјe, oni su ih sami izazvali.
– Samo ne pokušavajte da me prevarite da ćete se skloniti pre bure, Slobo.
– Ostaću. Ali ne zbog njih, prosto, predugo sam se pretvarao. Imam ludu želјu da uzmem
automat i uperim ga u muslimane. Vi ne možete ni da zamislite koliko se smrtonosnih želјa u
meni skupilo tokom svih ovih godina pretvaranja.
– A ja cam živela raskošno, ničega se nisam lišavala, je l'? Šta ću sad?
Oni su se nasmejali kao mladi par, gledajući jedno drugo u oči.
– Ali, ne treba sebe demonizovati. Poslednjih pola veka niste samo vežbali strelјaštvo. Zar
niste, zajedno s mužem menjali infromacionu panoramu? Pa on je uspeo veoma mnogo da uradi!
– To je počelo mnogo pre nego što smo se upoznali, osmehnula se Sofija. Najbolјi drug
mog muža, koji je imao nameru da posveti svoj život stvaralaštvu Euripida, na filološkom
fakultetu, od prve godine, bio je vaš zemlјak, Veselin Janković. Kao pravoslavni, Leonid je,
naravno, i pre toga znao mnogo onoga o čemu Evroplјani nikad nisu ni čuli. Pa ipak, to druženje
mu je sasvim otvorilo oči. Raspust su, još od srednje škole, provodili u Evropi i to ne samo na
mondenskim mestima. Omladina najviše priča o globalnim problemima uređenja sveta, to je deo
odrastanja i kod mnogih prolazi bez traga. I vrlo brzo njega je počelo da nervira kod
mnogobrojnih engleskih, francuskih, nemačkih drugova i drugarica što čim se pomene Balkan,
sve te visoko intelektualne individue postaju jednake, kao pilad iz inkubatora. Jadna gomila
liberalnih stereotipa, nepoznavanje činjenica. Najpre je Leonid po celu noć u sportskim logorima
i diskotekama, diskutovao o sukobu civilizacija a onda je shvatio da ne može sve da ih nadgovori.
À to mu se nije dopadalo. Tako je nastala ideja o sopstvenoj izdavačkoj kući. I stvorena je
„Elektra“ koja je objavlјivala samo dokumentarnu literaturu.
– Odlično se sećam tih knjiga na lošoj hartiji u mekom povezu. S logotipom u obliku
razbarušene devojke. Često su mi dospevala u ruke ta izdanja.
– Pa, za ocam godina izašlo je mnogo toga. Odmah je bilo odlučeno da se knjige ne
objavlјuju samo na grčkom već na nekoliko evropskih jezika. I krenule su na francuskom,
nemačkom, na engleskom, naravno, mada su prve godine zabranjene u Francuskoj, a druge – u
Velikoj Britaniji i Nemačkoj. Na španskom su knjige „Elektre“ počele da izlaze tek posle
zvanične zabrane, bolјe reći preventivne zabrane. Nije bila velika šteta! Kome je trebalo, dolazio
je u Atinu da kupi. „Knjižni turizam“, kako su se tada šalili zaposleni u izdavačkoj kući. Ali, ko
je radio u takvoj firmi? Ko je tamo nosio rukopise? Dokumenta, analitiku? Kako su ti pisci
dobijali svoja dokumenta? „Elektra“ je uskoro postala magnet. A onda je pošlo sve samo od sebe,
otvoren je jedan, pa drugi fond pri izdavačkoj kući, počeli su da šalјu lekare tamo gde treba,
rečju, najpre zvanična delatnost, a onda i ne sasvim zvanična.
– Dve strane medalјe.
– Da, s jedne – bez izdavačke delatnosti „Elektre“ nikad ne bi bilo takve koncentracije
blistavih umova na jednom mestu, s druge – slična izdavačka kuća bila bi suviše providno
pokriće. Liberali su pogađali obrise predmeta skrivenih ispod zvanične firme, ne trudeći se da
dokažu. Uostalom, pošteno govoreći, oni se nisu varali. Ali, mi smo se upoznali kad je već sve
funkcionisalo.
Sofija se osmehnula samo očima, setivši se kako je, jedva uspevši da stavi peškir na
glavu, istrčala iz kade, da otvori vrata. Nije strašno, to zvoni ona devojka, dogovor je bio da dođe
u dva a ona je poranila deset minuta.
Ali, umesto mlade žene na pragu je stajao dečko.
– Sofija Grinberg? – osmehnuo se belim zubima, kao da ne primećuje peškir i bade
mantil.
 – Stojte tu gde ste! – Sofija je odskočila nazad. Uh, revolver je u sobi, u koferu. –
Očekivala sam ženu.
– Očekivali ste Milanu Mladić, – on je i dalјe stajao na vratima – i ja sam očekivao da će
ona danas raditi s vašim materijalima. Ali umesto toga, ona se porađa. Dobro je da se javila pre
nego što je otišla u bolnicu, pre četrdeset minuta. Dozvolite da se predstavim. Leonid Sevazmios,
glavni rob izdavačke kuće „Elektra“.
– Prolazite, – peškir je pao na ramena i ona je bezbrižno zatresla mokrim pramenovima
kose.
Nije joj se previše dopao po odeći. Pored toga, bio je pocrneo, smeđih očiju, tamnokos.
Sonji su se uvek dopadali plavokosi muškarci, ili u najgorem slučaju, smeđi i riđi, mada nije
znala da li je to pitanje ukusa ili nesvesna samozaštita psihe. Bio je suviše veseo za njen ukus.
Ne, Leonid Sevazmios joj se nije dopao na prvi pogled. Ipak, sve što je znala o njemu,
moralo se pošteno priznati, išlo je u njegovu korist. A poštenje je u to vreme za Sofiju bilo
klјučna reč, skoro fetiš.
– Sad ću ja! – viknula je iz kupatila uskačući u kombinezon od džinsa. – Želite li čaj?
– Ne! – viknuo je roct iz sobe. – Ja pijem samo sušeni „lapsung sušong“ firme „Nјubaj“, a
vi to nemate! Sigurno imate nekakav „pikvik“ u paketićima. Kafu takođe neću, vi ne umete da je
skuvate. Žene, uopšte, užasno kuvaju kafu.
– Koliko se sećam, nisam nudila da vam skuvam kafu, – Sonja je izvukla iz fioke ranije
narezani CD, – Ovde je sve što može da vam zatreba. Moja izjava koju mi nisu dali da kažem na
procesu. Odbijanje vize SAD, dalјi očevi rođaci su hteli da me tamo smeste na kliniku radi
psihičke rehabilitacije. Ali, američke vlasti su smatrale nepoželјnim da u zemlјu uđe
trinaestogodišnje dete postradalo od čečenskih separatista. Svedočenje vlasti, o tome kako su me
osakatili.
Poslednju rečenicu je izgovorila bezbrižno, uvek je tako govorila pokušavajući da na taj
način spreči reakciju sažalјenja.
– Taj materijal prosto peče ruke, – postao je on ozbilјan – da li ste čitali kakve bahanalije
idu kroz novine? Posebno u engleskim. „Posle deset godina ruka Kremlјa stigla je do čečenskih
ustanika“. Ima i još bolјih fraza, mogu da pošalјem e—mailom.
– Sve to sam čitala.
– Da trebalo je da znam, pratili ste. Dobro, knjiga o njegovim podvizima biće dobra kao
prva daska za njegov mrtvački sanduk. A potrudićemo se da je objavimo što pre, bez obzira na to
što nam je uradila Milanina beba. Samo, znate šta, Sofija... ja ću vas obavestiti kad knjiga bude
objavlјena. Oni već vode istragu, i pronaći će sve koji su imali bilo kakve „lične račune“ s
ubijenim. Bolјe vam je da u to vreme ne budete u Evropi. Oni su idioti, najobičniji idioti.
– Ali ako nađu mene, to uopšte neće biti idiotizam. Ja sam ga i ubila.
Kasnije Sonja nikako nije mogla da shvati zašto se tada, prvi i poslednji put u životu
ponela tako glupo. Odlično je znala da čak i proverenim lјudima koji zaslužuju apsolutno
poverenje, treba govoriti samo ono što je neophodno. A lakomisleni Leonidov izgled protivurečio
je ozbilјnim činjenicama koje su joj o njemu bile poznate, i to je izazivalo neprijatnu zbunjenost.
Čak nije u njega imala apsolutno poverenje. Pa 3ašto onda? Predosećanje? Ne, ona nije verovala
u mistiku.
Nastupila je neprijatna tišina. On je gledao u nju mirno i uporno, njegove svetlo smeđe oči
s primesama boje meda, lagano su postajale sve tamnije.
– Kao što je rečeno u jednoj od naših ruskih knjiga, – na kraju je progovorio, – „Kralјice,
a zašto je bilo potrebno da se vi lično mučite“ – Ja sam je, uzgred, čitao u francuskom prevodu,
rekli su mi da je on najbolјi.
 – Ne mogu da podnesem Bulgakova, – namrštila se Sonja. – Kod njega se umesto ratnika
pojavlјuju nekakvi penzioneri. Treba spasavati zemlјu, a oni sede kod kuće i uzdišu – ah, kako je
lepo sedeti kod kuće i piti čaj pored lampe s abažurom!
– „Pikvik“ iz kesice. Uzgred, evo čime možete da me poslužite, dajte mi čašu mineralne
vode. Bolјe gazirane, ne mogu da podnesem taj bon ton, „ah, meni camo negaziranu”!
– Čujte, ja ću vam sad izliti na glavu tu vašu čašu gazirane vode, – nasmejala se Sonja.
– Dobro, to će na neki način izjednačiti naše pozicije, ozbilјno je odgovorio Leonid. – Vi,
uzgred, mora da imate jako dobru kosu. Samo žene s dobrom kosom ne koriste fen, ostale nemaju
šta da izgube. Mada je to samo moja pretpostavka, ono što se sad vidi na vašoj glavi više liči na
rep pacova. Dakle, idete li?
– Agnesa Blektomb bi mogla da me prepozna. Prema tome, u Evropi nemam potrebe da
se zadržavam. Idem malo da se sunčam na Mrtvom moru.
– Bože, koliko ste vi ludi, ne lјutite se. Zar niste mogli to da uradite bez svedoka?
– Ona je morala da bude svedok. Ja sam je na to osudila. Umesto suda u Strasburgu. Mora
neko da donosi presude.
– Glupost! Osudili ste je da bude svedok! Normalni lјudi to rade bez svedoka, loši lјudi
ubijaju svedoke. Ali nije mi palo na pamet da je moguća i treća varijanta, tako blesava.
– Dobila je ono što je zaslužila. A smrt nije zaslužila.
– Gde su u ovoj idiotskoj knjizi aerodromi? – Leonid je listao imenik, drugom rukom
pritiskajući na uvo telefonsku slušalicu. – Šta je, šta stojite, pakujte se! Sad ću vas odvesti na
aerodrom, ako treba ne na Mrtvo more, već u nekakvu Australiju! Ili uopšte na Katmandu,
svetsku prestonicu omladinskog hipi pokreta šezdesetih godina prošlog veka. Da, imate li para?
Sonji je odjednom sve postalo lako, kao da je dugo vukla težak teret i neko je odjednom
priskočio i uhvatio za jednu ručku.
– Xoćete li moći sami da u tu svoju knjigu uklјučite moja dokumenta? – pitala je, mada je
u suštini htela da zna sasvim drugo: mislite li da to neće smetati mojoj bezbednosti?
– Uvek ćemo moći da se povežemo – spustio je slušalicu i neočekivano oprezno dodirnuo
njenu ruku. – S knjigom će sve biti u redu, Sofija.
– Uzgred, „Elektra“ je nastavila da postoji i posle Leonida. Mada je sve teže i teže bilo
objavlјivati knjige. Pod pritiskom muslimanske dijaspore vlast je izmišlјala sve nove i nove
prepreke. Dobro, Slobo, možda ćemo imati prilike da ovaj razgovor nastavimo, vidite narod se
okupio.
Postalo je očevidno da improvizovanih klupa za koje su se Ežen Olivije i otac Lotar
pobrinuli juče, nije bilo dovolјno. Mnogi su, kao Sofija, sedeli na stepenicama.
– Hej, hej! Pole! Pole Germi! – uzviknula je Žana, gurajući se kroz gomilu.
Ežen Olivije se osetio čudno povređenim. Žana je iščezla upravo u trenutku kad je njemu
bilo tako teško na duši zbog čudnog ponašanja Sofije Sevazmiu. Šta će ovde taj Arapin?
– Zdravo, htela sam da ti se zahvalim, – Žana je uspela da se progura do Germija, mada je
to bilo veoma teško. – Tražila sam samo da mi promenite brojeve a vi ste još i zategli šrafove.
– Bilo je usput, – odgovorio je Germi veselo. Dolazak ovde, na zbor Makija koji je
menjao njegov život iz korena, skupo ga je koštao. Ali, neka bude šta bude, nije mu bilo žao. – Ti
voziš kao nenormalna, velika je stvar da imaš ispravan motor.
– To je tačno! – Žana je iščezla skliznuvši ispod nečijeg lakta.
Nasred platforme, tamo gde je svetlo bilo najjače, nekoliko lјudi je nameštalo nešto što je
ličilo na govornicu. Sofija je stajala sa svojim čudnim sabesednikom, Briselvil i otac Lotar,
prilazili su joj s raznih strana.
Neki makisari, posebno mladi, gledali su u oca Lotara ništa manje zbunjeno nego na
Ahmada ibn Saliha. Ovog puta sveštenik nije bio odeven u maskirni radnički kombinezon, već
potpuno paradno: sutana s crnim zvoncima do poda, beli okovratnik, bireta[67] s crnom kićankom.
– Počinje!
Ežen Olivije je zablistao. Žana je ponovo stajala pored njega.
– Molim za tišinu, pravu tišinu! – Larošžaklen koga Ežen Olivije nije video do sada,
popeo se na sam vrh tribine. Nas je više od petsto, i ako ne uspemo da se čujemo, onda smo se
uzalud skupili. Ovde nema mikrofona.
U trenutku je gomila još jače zažagorila, kao da je prohujao vetar. Ali ubrzo je nastala
potpuna tišina.
– Hajppe da izbegnemo zabunu! – Sofija je podigla ruku. Nikavih Arapa ovde nema. Ovaj
čovek je naš saveznik iz Rusije, Slobodan Knežević.
– Ipak je gad, – šapnula je Žana na uvo Eženu Olivijeu. Oči su joj postale potpuno
okrugle. – Iz Rusije! Da li je to tamo gde Saracene drže u rezervatima?
– Ne znam za rezervate, – šapnuo je Ežen Olivije. Ali na vlasti tamo nisu oni, jer je Rusija
za gadove – Dar el–arab[68], ili, kako piše u novinama, „država–kafir“.
Na duši mu je bilo malo lakše. Nije on nikakav Ahmad i nije Salih, već normalni ruski
špijun. Samo... zašto ga je onda gledao s takvom lјutnjom?
– Ovde su se danas sakupili lјudi iz hrišćanskih opština – nastavlјao je Larošžaklen. –
Kod njih je glavni – prepodobni otac Lotar, izvinite što ja tako pojednostavlјujem, ali ako sam
dobro razumeo, sve konačne odluke donosite vi?
– Privremeno, – odgovorio je sveštenik. – Samo privremeno. Idućeg leta biće izbori za
pariskog episkopa. Ali, koliko sam shvatio, sad nemamo vremena da čekamo njegovo
postavlјenje.
– Ni jednog dana, možda se već sada računa na sate. I tako, znamo pouzdano da će u
Parizu doći do promena.One se jednako tiču i nas i onih koji žive u katakombama, njih, mislim
čak i više. – Larošaklen je zaćutao za trenutak, i Ežen Olivije je svim žilama osetio da će sad biti
rečeno najvažnije, možda nešto sasvim strašno. – Vlasti su odlučile da unište geta.
Tišina koju su pažlјivo održavali, planula je i progutala gomilu. Nisu bila potrebna
objašnjenja, sve je bilo sasvim jasno.
– Mir, prijatelјi! – Brisevilu je bilo teško da povisi glas, pa je upotrebio nešto kao čekić.
— 3ap je to istina, udaralo je u slepoočnice Eženu Olivijeu, zar je istina? ... Istina,
odgovarala je čudna hladnoća u grudima.
– Pošto nemamo šta da izgubimo, onda znači, možemo da dobijemo. Došao je trenutak da
im pokažemo da oni nisu jedini gospodari ovog grada.
Neko je podignutom rukom stavlјao do znanja da želi reč.
– Ako je to pobuna, ima li u njoj smisla? – Govornika je Ežen Olivije znao samo iz
viđenja. – Ne, Brisevile, ja nisam protiv, mislim da niko nije protiv. Bez geta, podzemlјe ne može
da opstane u Parizu. Samo, nikako ne mogu da shvatim da možemo nešto da dobijemo, osim
smrti?
– Možda ćemo, kad počne gužva, uspeti da podzemnim putevima izvedemo iz grada lјude
iz geta, – sad je govorio Larošžaklen. Pobuna će nevernike da podstakne na pokolј. Za evakuaciju
će biti formirano pet odreda. Za to vreme će ostali...
– Ali gde?! Odakle mi nastupamo? – uzviknuo je neko.
– U Parizu postoji samo jedno mesto koje možemo da zadržimo koliko–toliko, uz
najmanje gubitke, – Larošžaklenov zvučni glas dizao se nad gomilom.– Samo jedno, ali ono kao
da je samo zato i izmišlјeno. Nјega je najlakše zauzeti, ne mora se boriti za svaku kuću. A neće
nam se niko od Saracena ni muvati pod nogama. Stambenih zgrada skoro da i nema, samo
utvrđenja. Ako nastupamo noću, dovolјno je da pobijemo čuvare. Ja naravno, govorim o Site.
– I moraćemo da branimo samo devet malih barikada, kao mladić je uzviknuo Leskur. –
Ali sama stanica Site je slaba tačka. Ona radi. Deo vojnika će morati da se spusti u tunele da
obezbedi povlačenje.
– Mislili smo i na to, – Anri Larošžaklen je ne bez čuđenja prekinuo starca iz katakombi.
– Imamo dovolјno snage za evakuaciju geta, dobro je što će svu vojsku odatle odvesti da brani
Site da bi odbranili nekoliko stanica u blizini i na to da se zadrže do...
– Do čega? – oštro je doviknuo otac Lotar. – Poginućete bez svakog smisla, drugovi.
– Bi cte protiv ustanka, prepodobni? Nije valјda da smatrate da treba da ostavimo lјude
koji žive u getu da ginu kao ovce, besmislenom smrću?! Vi, hrišćani, možete da umrete zbog
svoje vere, ali treba li da zaboravimo da je u getu veoma malo hrišćana! – Čak i u mutnoj
svetlosti se moglo videti kako je Larošžaklenovo lice prebledelo. – Mi makisari, ako hoćemo,
možemo sad da odemo iz Pariza! Ali oni koji nisu hrišćani, obični Francuzi iz geta, njihove
majke, žene, deca, zašto oni da umru?
– Ja ne predlažem da se ostave na milost i nemilost Saracena, – oštro je odgovorio otac
Lotar. – Imam drugi plan. On je bolјi, verujte mi.
– Kakav?
– Odlazite odmah. Vi ste upravo rekli da je to moguće. Odvedite odavde tu decu i devojke
koje tako privlači oružje, u provinciju, prema granicama, u inostranstvo, što dalјe, to bolјe... A
geto ostavite nama. Nama, hrišćanima. Sećam se, i ja sam nedavno govorio da je nemoguće
evakuisati geto jer čoveku nije svojstveno da veruje u katastrofu. Ali, ako krenemo po kućama
pre ubica, Gospod će nam dati snagu da ih ubedimo, Nјegovu, svemoguću, a ne slabu, našu.
Ostavite nam samo evakuatore.
Eženu Olivijeu se učinilo kao da je neko obojio lјudska lica u dve različite boje, kao
stakla semafora. Ona na kojima se jarko videla odluka „za“, bila su nesumnjivo lica lјudi iz
katakombi, ona na kojima se palilo nesumnjivo „ne“ pripadala su vojnicima Pokreta otpora.
– Pogledajte okolo, Prepodobni, – Larošžaklen je, izgleda, i sam to video, – vaš plan bio
bi dobar da mi nismo takođe Parižani.
Otac Lotar je lagano razgledao lica koja su ga okruživala. Nјegovo lice je postajalo sve
mračnije.
– U nekom smislu je njegovo prepodobije u pravu, – Sofija koja je tako dugo ćutala,
skočila je za govornicu pored Larošžaklena. – Naš plan nije dobar.
– Ali to je vaš plan, Sofi! – Brisevil se zakašlјao, – njegova zbunjenost bila je jača od
disanja. – Zar ga niste vi razradili?
– Jesam. Ali sad vidim u njemu neodstatke.
– I predlažete da ga povučemo?
– 3ašto? – Sofija je zatresla svojom teškom kosom, kao da ne razume da je dvesta pedeset
zbunjenih pogleda uprto u nju. Predlažem da ga popravimo. Kad to uradimo, biće bolјi od plana
oca Lotara.
– Objasnite, Sofi, nije vreme da govorimo u zagonetkama, a to i ne liči na vas.
– Da bismo ih demoralisali, nije dovolјan ustanak, – sad je zvonki Sofijin glas s
primesama pušačke promuklosti ispunio prostor. – Mora da postoji makar mala, ali odlučna
pobeda krsta nad polumesecom. Prepodobni šta mislite, da se odsluži u crkvi Notrdam nekakva
misa?
– Nekakva, to je dobro rečeno, Sofi – topao osmeh u glasu oca Lotara bio je disonantan u
odnosu na njegovo lice koje se trenutno smračilo. – Ali vi ne razumete da je to nemoguće.
– Mogyće je.
 – Da bi se služila misa, hram treba osveštati. Već znam da bih uspeo to da uradim. Ali
ustanak neće dugo trajati. A šta onda, Sofi? Osuditi hram na još jednu sramotu? Možemo li da
idemo na tako nešto kad znamo da je neizbežno?
– Dragi moj, oče Lotar, to nije neizbežno. A sad svi pokušajte da razumete ono što ću
reći. Možemo da izračunamo koliko ćemo držati Site. Možemo unapred da izračunamo koliko
lјudi ćemo žrtvovati i kad ćemo da odstupimo. Ma koliko mi ne želeli da odstupimo, moraćemo. I
onda će oni misliti da su ugušili ustanak.
– Sofi, ima li to smisla? Sami ste govorili, sećate li ce? Pobuna ne može da se završi
srećno. Mi smo odmah računali na to da će ustanak za njih biti šok. Više od toga mi ni u kom
slučaju ne možemo da uradimo. I kakve veze tu ima krst i misa, uz svo poštovanje vas iz
katakombi?
– Polako, Anri. Ja sam konačno shvatila ono što mi se danima motalo po glavi, a nisam
mogla da definišem. Ustanak može da bude srećan ako zadatak nije da se održimo do nekog
vremena, nego do nečega. Do nečega odakle se ne može nazad. A onda možemo da odstupimo.
Ako je Site – srce Pariza, Notrdam je srce Site. Ceo plan treba usmeriti na Notr dam. Dakle, da li
se vi, prepodobni, slažete da služite misu posle koje Saraceni neće moći da oskrnave hram?
– Vi ste potpuno poludeli, – otac Lotar je ustao. – Ništa manje verovatno ne može se
roditi u lјudskom razumu. Ali bezumlјe je verovatno zarazno. Slažem se, mada postoje neki
uslovi.
– Dakle, Sofi, sad si shvatila?! – Valeri koja je skliznula iz sumraka na osvetlјeni komad
prlјavog betona, odjednom je obema rukama zagrlila Sofiju, jako je stegla, kao što obično rade
sva deca u nastupu zahvalnosti za novu igračku.
Ežen Olivije i Žana su se pogledali zbunjeno i pomalo uplašeno. Na Leskurovom licu
videlo se da počinje da shvata.
Otmena crnkinja Mišel klizila je dlanom po vratu tražeći krst–naslepo, zato što nije
skidala pogled s Valerije.
– Sećate li se kako su se makisari borili s bošama, – Sofijine reči padale su u gluvi
prostor, leteli kao predmeti pušteni niz vodu. Oko njih su se širili krugovi i zahvatali slušaoce. –
Francuzi, vi ste selјaci po prirodi. Ako ne možete, ako zaista ne možete da otmete svoju zemlјu
od neprijatelјa, bolјe je pospite solјu. Ako je neprijatelј zauzeo tvoju kuću, zapali je. Ne može
neprijatelј da vlada vašim dobrom.
– Ox, – Žana je čak sela. Nјen šapat izgledao je Eženu Olivijeu kao krik. – Eto zašto je
bio potreban „plastit–n“! Ona je sve to ranije smislila!
Nјemu u tom trenutu nije čak bilo ni do Žane. Mali brodić Site koji je desetine stoleća
plovio po Seni, stajao je na mestu, vezan za grad mostovima. Samo šest barikada, kao što je i
rekao Leskur. Barikade – na mostovima. Bolјe mesto se ne može naći da bi se moglo držati – do
onog trenutka kada drugi brodić, brodić unutar brodića, Notrdam, ne poleti u vazduh.
A šta, zar je bolјe da zauvek ostane džamija Al Frankoni?
Sofija Sevazmiu je u pravu, u pravu hilјadu puta, jedna misa, ali ta misa vredi kao ceo
Pariz.
Čudno, nije znao ranije kakav je to bol. Srce, šta li? Nikad u životu ga nije bolelo.
– Onda će eksplozija crkve poslužiti kao signal za povlačenje! – uzviknuo je Larošžaklen,
kao da je čuo misli Ežena Olivijea. To je pravo, sinhronizovano delovanje.
Reč je konačno bila izgovorena.
Čudno, ali nije bilo nikoga ko se nije složio. Izgledalo je da su se u savremenom
podzemlјu, metrou, pojavile senke iz iskopanih drevnih osuarija i kripti, senke predaka. Mi smo
gradili hramove ne za neprijatelјa, za slavu a ne za ruganje hrišćanstvu, žagorili su oni. Vi ste
predugo smatrali da je crkva samo delo građevinara. Samo zato nikad neće biti ravnih našim
građevinarima. Očistite presto božji makar tako, ako niste mogli drugačije, potomci, ako je naša
krv u vašim venama, ako ste kost kostiju ove zemlјe.
– Notrdam je stajao vekovima, – gorko je dodao jedan makisar od oko četrdeset godina. –
To nije neki tamo soliter dvadesetog veka. Kakva to treba da bude eksplozija, da od njega zaista
ništa ne ostane? Čak ako na skladištima prikupimo dovolјno eksploziva, koliko nam vremena
treba da ga donesemo, koliko da postavimo? A ako zidovi ipak ostanu, nema smisla ni počinjati.
– Potrebno je od petnaest do trideset kilograma, ne više, – sad je reč uzeo starac iz
katakombi. – To zavisi samo od toga kakve je snage ta stvar. Ne zaboravite, drugovi, da je to
gotika. Kako da objasnim... neprobojno staklo zaista odbija metke ali postoje mesta koja je
dovolјno dotaći i srušiće se u prah. Da naši građevinari nisu vladali takvom veštinom, gotika se
nikad ne bi ustremila u nebesa.
– Za to treba znati gde su ta mesta, što na staklu, što na zidovima , – namrštio se
Larošžaklen.
– Pa, pokazaće nam ih msje Pejran, – veselo je odgovorila Cofija. – On je arhitekta. Vi
imate planove Notr dama, msje Pejran?
– Naravno, madam Sevazmiu, najdetalјnije crteže, – rekao je starac.
– Potrebna su nam četiri sata za osvajanje Site. Oko pet sati za miniranje crkve i za misu.
Odstupanje će se takođe odvijati u nekoliko etapa jer dok jedni odlaze, drugi moraju da ih
prikrivaju. Zadržaćemo ostrvo najmanje dvanaest sati. – Larošžaklen je obuhvatio pogledom
desetine lica okrenutih njemu. – Kpv će teći u Senu, a Sena će se podići. Svako ko u sebi ne vidi
dovolјno bezumlјa za učešće u tom poslu, neka napusti Pariz odmah. Niko nema pravo da ga
osudi.
Niko nije ustao da ode. Samo je otac Lotar, izmakavši se od tribine, nešto tiho razgovarao
s desetak lјudi koji su mu prišli.
– Ostali će dobiti direktna naređenja od komandanata odreda, komandanti neka ostanu na
savetovanju o taktici.
– Još jedno pitanje, – viknuo je otac Lotar, odozdo, iz gomile. – Naši dobrovolјci još nisu
raspoređeni u odrede.
– Ali vi ste iz katakombi, vi ne uzimate oružje u ruke, zbunio se Filip Andre Brisevil.
– Radi mise u crkvi Notrdam, uzećemo oružje, – odgovorio je otac Lotar.
 GLAVA 14

Barikade

Jedva je uspeo da se parkira: najpre su se točkovi popeli suviše daleko na trotoar, u

drugom pokušaju je izgrebao krilo nekog teretnjaka s oznakama perionice. Nije dobro, vozač
može da zapamti da ga je ogrebao luksuzni ferari.
Kasim se kao lopov osvrnuo: u kabini kamiona nije bilo nikoga, kao ni u blizini. Teturao
se kao drogiran – za pravoverne ne možeš da kažeš da se teturaju kao pijani. Kasim je zalupio
vrata potpuno zaboravlјajući da je na sedištu ostala torbica, CD plejer i skupoceni kišobran.
Skliznuvši u prolazno dvorište svo prekririveno postelјinama koje su se sušile, Kasim je,
sklanjajući glavu od mokrog platna, prešao u susednu ulicu. Treba da izabere mesto s koga se ne
vidi njegov automobil.
Pa ipak, trebalo je da skloni stvari sa sedišta. Nјega baš briga za njih, ali ako ih pokradu,
moraće da prijavi, a ako prijavi, pojaviće se nepotrebno pitanje – gde je bio. On zaista nije imao
šta da traži ovde, u Mare. Mogu da povežu nezgodne činjenice.
A što se, dođavola, on plaši i sopstvene senke?
Kasim se odlučno osvrnuo oko sebe. Pažnju mu je privukla mala prodavnica, kakvih ima
mnogo u sličnim, siromašnim kvartovima. Svaštara – i apoteka i pekara i sitnice za domaćinstvo.
Sve što treba.
Kao što se moglo i očekivati, u prodavnici je bila samo gazdarica, debela žena u crnom
čadoru, koja je na tezgi prebrojavala pakovanja školskih flomastera.
– Izvinite, hanuma[69] – on je govorio na turskom, u ovakvim kvartovima ne razumeju čak
ni lingva franka, a na arapskom umeju samo da se mole. – Pokvario mi se mobilni. Mogu li da se
poslužim telefonom?
Da bi bilo uverlјivije izvadio je iz džepa isklјučeni mobilni i pokazao ga namršteno.
Gazdarica se užurbala, istovremeno počašćena što može da učini uslugu visokom
oficiru–lepotanu i razočarana što nije došao da kupi nešto. Uskoro je istrčala iz unutrašnjih
prostorija s telefonom.
Čekao je dugo, telefon je zvonio deset puta. To nije mnogo uznemirilo Kasima, jer se na
drugom kraju žice, sećao se, nalazila isto takva prodavnica, ispunjena smesom mirisa, suviše
gustom za tako malu prostoriju. Tu je bio miris karanfilića, cimeta, timijana i gumeni miris
jevtinog prašaka za pranje, i odvratan miris slučajno polomlјene ampule nišadora, i zrna kafe koja
se bore za prevlast s kolonjskom vodom, i prosto stara prašina. Kasimu se činilo da oseća sve te
mirise.
– Alo, – starački glas se začuo neočekivano glasno.
Mogao je mirno da govori francuski, niko neće primetiti. I niko neće smeti da postavi
pitanje kojim jezikom mora da govori oficir unutrašnje vojske. Telefone u getu niko ne
prisluškuje, o tome takođe ne mora da brine. Nikome nije interesantno o čemu razmišlјa stoka
predviđena za ubijanje pre ili posle. Ali, telefoni državnih službenika su sasvim druga stvar.
– Izvinite, msje, ovde poznanik vašeg suseda odozgo, msje Antuana Tibo. Da li biste bili
lјubazni da ga pozovete?
– Dobro, – moglo se čuti kako nesigurni koraci lupkaju po škripavim stepenicama.
 Čekanje je trajalo dugo, veoma dugo, a Kasimu se činilo da je dovolјno da pređe u
susednu sobu da bi se našao u toj kući.
– Ovde Tibo.
Kasim nije odmah mogao da odgovori.
– Alo?
– Antoan... – usta su mu se osušila. – Tvoj rođak po majčinoj liniji.
Ipak nije smeo da se predstavi. Nepotrebno je. Antoan bi trebalo da shvati čak ako i ne
prepozna glas. Možda i neće prepoznati, kad su se ono videli poslednji put? Iman je imala godinu
dana.
Odgovora nije bilo jako dugo.
– Malo neočekivano, zar ne? – u rođakovom glasu čula se nevesela ironija.
– Antoan, ne mogu dugo da govorim...– mucajući je rekao Kasim. – Molim te, kaži, imaš
li kartu za izlazak iz grada?
– Ove godine je nisam dobio. Zašto?
– Možeš da odeš kod rodbine u Kompjenj. Ako nemaš papa, poslaću ti.
Da, to mogu da uradim, kretanje malih suma niko ne prati. A putovanje do Kompjenja za
četvoro, za šta porodica iz geta treba da štedi pola godine, to je sitna, veoma sitna suma. Da li je
uopšte moguće živeti kao oni – u dve povezane sobe iznad prodavnice, bez svog telefona, s
malim tušem u uglu kuhinje?! Laminat izlizan od hilјada koraka, pločice koje otpadaju, raspareni
nameštaj iz dvadesetog veka...
– Kaži dragi rođače, otkud odjednom tako dirlјiva briga za moj letnji odmor?
– Toto, nemoj da ironiziraš! – Kasim je obrisao znoj s čela. Da se nije gazdarica
prodavnice suviše pažlјivo zagledala u njega, đavo bi ga znao kroz te krpe... ne, nije, opet se
odgegala u stambeni deo, odakle je dopirao miris kus–kusa. – Veruj mi, ne pričam bez veze,
čuješ li me? Nemam mnogo vremena!
– Dobro, novac mi ne treba, imam nešto. Hteo sam da kupim stari ford. Znači, treba da se
odreknem te kupovine i da odem u Kompjenj?
– Moraš, moraš to da uradiš. Idi čim pripremiš dokumenta.
– Dobro, shvatio sam. Mogu imati neprijatnosti, zar ne?
Ne samo ti, pomislio je Kasim s nekakvom mutnom tugom. Ali to ne sme da kaže, ako bi
žitelјi geta krenuli iz Pariza, počela bi istraga odakle im informacija. Tražili bi i, nesumnjivo,
našli.
– Da, možeš imati neprijatnosti.
– Pa, dobro, za tri nedelјe ćemo biti u Kompjenju.
– Ne za tri nedelјe, već čim pripremiš dokumenta.
– Dobro, – Antoan se namrštio. – Kod nas su činovnici poludeli. Zamisli, danas su istakli
nova pravila – za svaki vašlјivi dokument treba čekati skoro mesec dana! Još gore, stare kartice
ne važe od današnjeg dana, sve mora ponovo da se radi! Ali ako treba, daću im koji franak i
uradiće brže. Da uradim tako?
– Mmm, ne... nema razloga.
– Pa, dobro. I koliko da ostanemo tamo?
– Što duže. Više ne mogu ništa da ti kažem, izvini.
– Dobro, Babar, – Antoanov glas je postao topliji. – Kako je porodica?
– Hvala, žena i ćerke su dobro. To je sve, ne mogu više da pričam. – Kasim je preknuo
vezu i bacio slušalicu na drvenu tezgu, kao da mu je opekla dlan.
Izašao je iz prodavnice zaboravivši da je imao nameru da nešto kupi, kako bi se zahvalio
domaćici. Koliko rizika – uzalud.
 Uzalud se on plašio sopstvene senke, bez potrebe se trudio da izmišlјa nekakve
predostrožnosti, uzalud se borio sa sobom podsećajući da je on vojnik u šestom kolenu, a plaši se
svake državne krpe.
Oni su već počeli da rade, ti đavolovi zeleni šlemovi. Plan likvidacije geta je tek
napravlјen, nije prošlo ni dvadeset četiri sata otkad je za njega saznao, a ti abdulvahidi su već
pokrenuli potrebne poluge.
Đavo da ih nosi, đavo da ih nosi! Ali šta će se izmeniti ako spase samo Antoana sa ženom
i dečacima. Ništa se neće izmeniti a za Kasima je to, ipak, bilo tako važno. Koliko bi mu sad bilo
lakše da je uspeo da spase bar Antoana... Čak ne ni zbog zajedničkog detinjstva, mada i zato,
nego prosto, Antoan je bio jedini čovek koga je on mogao da upozori...
Ne, u praksi je to rešenje apsolutno ispravno. Geto je neophodan da bi mogao da postoji
Maki. Ako je reč „maki“ nekad označavala šikaru, onda je korenje te šikare u getu. Kao vojnik,
on ne može da to ne odobri, i on će, naravno, ispuniti naređenje.
S druge strane, koliko je tamo omladine koja je i dalјe zaražena glupim predrasudama
roditelјa, mada te predrasude nisu više tako jake. A njihova deca, ona bi već mogla normalno da
postanu deo društva, što više pokolenja, to dalјe od fanatizma. Danas mnogi još nisu spremni, ali
sutra će im već dojaditi da trunu na jedva životareći. Ali nikakvog sutra neće biti. Onaj ko se ne
preobrati u nekoliko sledećih dana, osuđen je na smrt. Antoan, zar ćeš to da dozvoliš, pa ti imaš
sinove! Koliko će naroda poginuti zato što su predrasude još tako jake, a oni gore više neće da
čekaju da izvetre!
Makisari, za sve su krivi makisari! Da nije njih, da nije njihovih ubistava uglednih
pariskih ličnosti, geto bi se smanjivao lagano svake godine, i niko ne bi morao da ga uništava!
Makisari, za sve su krivi makisari.
Kad je on to seo za volan? Pa već odavno vozi! A uopšte se ne seća kako je ušao u kola.
Kasim nije primećivao kuda prolazi. Išao je nekud gledajući u prednje staklo kao u ekran
zabranjenog televizora. Na ekranu je išao film – zelena livada po kojoj trče kući dva dečaka –
umorni od igre, gladni... Evo ih već u trpezariji, sunčevi zraci kroz visoke prozore odbijaju se od
uglačanog parketa, balkonska vrata otvorena, kod svakog otvora – uska kristalna vazna s ružom,
kristal takođe lomi sunčeve zrake... Teta Odil u beloj letnjoj halјini, tako liči na mamu.
„Draga, upozorio sam te!“ – Čika Dominik se nezadovolјno mršti, gestom zadržavajući
tanjir koji je već skoro dodirnuo stolnjak. Na belom porcelanu s plavom ivicom, među komadima
pečenog krompira posutog peršunom, rumeni se parče krmenadle s poluprozračnim ivicama.
„Oh, zaboravila sam! – preko tetkinog lica prelazi senka – Izvini, dragi, doneću ti nešto
drugo“
Tetka brzo sklanja tanjir ispod nosa rođaka. A što on mora da jede kotlete kad svi jedu
krmenadle? Sedi uvređen i gleda kako Toto jede. Istog trenutka se pojavlјuje kotlet i on nesvesno
počinje da žvaće rasejano i uvređeno.
„Ti znaš da nam je Leon uz dete dao uputstva, i mi nemamo pravo da se mešamo, draga.
Treba da budeš pažlјivija“.
„Slušaj, da li je to zaista tako ozbilјno?“ – teta Odil posmatra decu koja su zauzeta jelom.
Rođak je ustvari suviše gladan da bi u sledećih deset minuta obraćao pažnju na razgovor odraslih,
a on... Gotov kotlet iz kartonske kutije, kakvi se čuvajy kao rezerva u zamrzivaču, brzo se greje u
mikrotalasnoj pećnici i ne pobuđuje ni malo apetita. Uz to, on maglovito oseća da je razgovor
tetke i teče nekako važan za njega, još samo da shvati o čemu je reč.
„Avaj, veoma ozbilјno, – u pola glasa odgovara teča. – Naš Leon je uvek bio talentovan
karijerista. Ne mogu da ne kažem da je spretan“?
„Ali to je glupo, to je nekava smešna zbrka. Ja to ne mogu da shvatim ozbilјno, zaista ne
mogu“.
– Grešiš. Veoma je ozbilјno, Odil, to je tako ozbilјno kao i to da mi poslednje leto
provodimo u ovoj kući. Šta da kažem, za razliku od mene, Leon ne želi da plaća za zakon od
1976. godine[70]. Uvredlјivo je, naravno, da unuci plaćaju račune svojih dedova, ja razumem...
„Ja mislim da je bolјe ostati bez vikendice nego učestvovati u toj farsi...?
„Bojim se da se na tome neće zaustaviti naši gubici, Odil. Ovog puta ja nisam manje
dalekovid od Leona. Vidiš, kad počneš da se povlačiš, ne možeš se zaustaviti“.
Kasim je oštro zakočio, jedva stigavši da reaguje na signal semfora. Eto otkuda ona
rečenica, kako je jako dečje sećanje!
Pa, u čemu je tvoja dalekovidost, tečo Dominik? U tome što tvoji unuci žive u bedi lišeni
svega što smo u detinjstvu imali ja i Antoan! Nemaju vikendicu, nemaju internet, nemaju polo, ni
kriket, ni tenis?
Ni moja deca, da ne govorimo o unucima, takođe nemaju ni polo, ni tenis, a ni za kakav
novac im ne mogu omogućiti da igraju animacione igre.
Kad počneš da se povlačiš, ne možeš se zaustaviti.
Unuci mog oca bar neće poginuti ove nedelјe.
Neće poginuti. Ali praunuci mog oca ipak neće biti njegovi praunuci. Ni moji unuci. Oni
će biti tuđi.
Niko nije pobedio. Sve je besmisleno. Nikakav kokain ne pomaže. On je vojnik, mora da
izvršava naređenja.
Kasim je shvatio da vozi po Jelisejskm polјima. Upravo pored mesta gde je nedavno
poginuo kadija Malik. Pasaž u kome se desila eksplozija, naravno, nije radio. Trotoar ispred
njega su ogradili mrežom, radnici–Turci leno skuplјaju ostatke razbijenih pločica. Treba camo
zastakliti i zameniti pločice, ali oni još nisu ni počeli.
Mora da telefonira Aset, obećao joj je. Žena je, kao i ranije, na ivici nerava, sinoć kao da
je osetila da ga zovu zbog neke gadosti. Ništa nije pitala, ali taj napeti, čudan pogled krivca...
Kasim je opsovao kroz zube: mobilni, koji je isklјučio da bi delovao uverlјivo, ne radi već
pola sata. Treba da se kontroliše, rasejanost je jako loša osobina.
Telefon je zazvonio u trenutku kad ga je uklјučio. To je s posla. Šta su navalili u
poslednje vreme, ne daju mu ni da ruča na miru. Uostalom ide i kad ga ne zovu.
– Naređeno je svim oficirima da hitno zauzmu svoja mesta! Nezavisno od uobičajenog
rasporeda. Bojeva gotovost! Hitno!
– Nema veze, ovo se ne odnosi na njega! Pustili su preko opšte mreže jedan isti tekst, i šta
je uostalom to moglo još da se desi?
Isklјučivši se, Kasim je okrenuo broj svog kolege Ali Habiba.
– Kakve su to ispravke u vezi s planom 11–22. Nešto mi nije radila baterija i tek sam sad
čuo, evo skrećem s Jelisejskih polјa.
– Ne, izgleda da plan 11–22 sad nije glavni!
Laknulo mu je. Šta god da je bilo, likvidacija geta se odlaže. Ne može da veruje!
– A šta onda?
– Glupost. Nekakva vojna dejstva u gradu.
– Sigurno glupost. Nisu valјda Rusi napali Pariz?
Kasim je već jurio po Rivoliju. Sad je bolјe da svrati na Novi most, pomislio je,
smanjujući brzinu zbog velikog broja lјudi koji su umesto trotoarom, šetali po kolovozu.
– Prolaz je zatvoren! Prolaz je zatvoren! – Crnokoži policajac mu je dobacio. – Vraćajte
se!
Kasim mu je ćuteći pružio plastičnu karticu.
 – Ipak nećete proći preko Novog mosta, oficiru! – Policajac je salutirao.
– Pa šta se to događa, – dreknuo je Kasim.
– Pogledajte sami.
Takav sudar Kasim još nikad nije video. Veliki autobus, od onih koji voze učenike na
časove u medresu izavan grada, ležao je na mostu, čak ne ni popreko, nego točkovima uvis. S
leve strane bio je prazan kamion. Kako su uspeli da se tako sudare i potpuno pregrade most? Ne,
nemoguće, to je prosto nemoguće.
– Lukave svinje, oni nisu tamo, nisu iza automobila – besneo je crnac.
– Ko oni?
– Zar vi još ne znate, oficiru? Makisari.
– Ovo se naziva peribol, – Larošžaklen se naslonio na džak s cementom, izvukao
izgužvanu paklo „Goloaza“ i počeo da traži makar jednu cigaretu. – Super je poređati ovako sve
što ima rezevoar za benzin. Ako krenu kroz ovaj karambol od automobila, sama znaš šta će biti.
A mi smo bezbedni kao kod Hrista ispod pazuha. Ako čak i nenamerno probijemo rezervoar za
beznin – nema veze dobićemo zid od vatre. Najvažnija stvar je prazan prostor između dve
barikade. Dovode tehniku da skloni autobus...
Žana se nasmejala. Iskreno govoreći, bila je nestrplјiva da vidi kad će Saraceni, konačno
probati.
– Larošžaklen, zar nije bilo bolјe prosto porušiti mostove? – Eženu Olivijeu je to pitanje
bilo na vrhu jezika već nekoliko sati i konačno se pojavila mogućnost da ga postavi.
– Razmisli sam, Levek, – Larošžaklen je zadovolјno izvukao iz kutije cigaretu – malo
izgužvanu, ali nije bila slomlјena. – Ostavlјajući mostove, mi sami određujemo kuda će oni
krenuti. Dok su mostovi celi, oni neće napadati s vode. A ako ih prisilimo, tada će sami odlučivati
koje mesto da izaberu za napad. Ali to je samo jedno. Ima i drugo.
– Ne treba da znaju pre vremena koliko imamo eksploziva!
– Što im stvar bude izgledala manje ozbilјna, to ćemo duže izdržati.
Ežen Olivije je klimnuo glavom. Džak cementa na koji se naslanjao činio mu se
neverovatno mekim, oči su se sklapale. Zatišje pred novu etapu boja poigralo se s njim. Svu noć
nije zaspao.
Napad na Site počeo je pred svanuće. Od šest sati uveče naoružani odredi lagano su se
okuplјali u podzemlјu oko metro stanice. Putnici–muslimani, normalno su silazili u metro, žurili
da zauzmu mesta u vagonima, šuštali večernjim novinama i pakovanjima čipsa, ne
pretpostavlјajući koliko im se približava duša poniženog naroda.
Putnika koji izlaze na Site skoro da nije ni bilo. U Site se uglavnom ulazilo u metro.
Ulazili su oni koji su išli na Kluni, na Konkord, na Mober–Mitialite, rečju u stambene kvartove.
Oko osam sati reka lјudi u podzemlјu se proredila, podelila se na potočiće, na pojedince koji su
zakasnili i više ni ne žure da stignu na večeru. Oko deset sati su crnci u narandžastim
kombinezonima već izneli na platforme mašine za pranje, nimalo se ne uzbuđujući što smetaju
poslednjim putnicima.
Automobili, uglavnom skupi, odvozili su svoje sanjive vlasnike preko Novog mosta,
preko Malog mosta, preko Gvozdenog mosta koji se nekad nazivao mostom Svetog Ludovika.
Oni koji su živeli na Jelisejskim polјima i u Versaju, takođe su žurili prema domaćem ognjištu.
Oko ponoći, kad je prozračna majska noć obavila grad, stanica Site se zatvorila. Ostrvo je
bilo prazno – od procvetalog parka na istočnom delu, tamo gde je, kažu, ranije bio memorijal
Francuzima koje su ubili fašisti, do Palate pravde na zapadnom delu. Pojedini prozori su,
naravno, ponegde svetleli i u Palati pravde, i u Konsjeržeri, i u dugačkoj betonskoj zgradi
francuskog odelјenja Evropola, izgrađenog na mestu staklenog obojenog čuda Sen Šapeli koje su
vahabiti srušili. Ali od haotično razbacanih žutih blјeskova tamne siluete zgrade izgledale su još
mračnije. Notrdam se dizao prema nebu prekrivenom oblacima kao stena izglačana vetrovima. U
bivšoj riznici crkve koja je sad služila imamu kao stan, takođe je gorelo svetlo.
Crnac Mustafa, u svakom slučaju, na njegovom jeziku to ime je zvučalo drugačije, leno je
izvlačio iz korpi za otpatke plastične kese s đubretom i bacao ih u kontejner na točkovima. Na
njegovim širokim usnama video se zadovolјan osmeh, svaki čas je dodirivao rukom gornji džep
na kombinezonu, u kome je ležala stara hemijska olovka, napola potrošena. Danas je iznervirao
svog šefa pokušavajući da se potpiše na priznanici za novac tupom grafitnom olovkom. „Kakav
ste vi narod! – pobesneo je šef. – Evo ti hemijske, budalo, ne moraš da mi vraćaš!“ Mustafa je na
to čekao četiri meseca, ni dana manje. Suviše je štedlјiv taj poštovani Šarif–ali, čak ni kutiju
šibica nikome ne bi poklonio. Večeras će Mustafa da ode u Mare kod jedne veoma poznate
starice koja ume da vrača. Nјoj će predati poklon koji je dobio od šefa. A posle se taj više neće
izvući – moraće da povisi Mustafi platu na trideset eura, ne manje, i još će mu dati svoju kćer za
ženu. Neka samo proba da se ne složi sa samim baronom Subotkom[71], koga je, kažu, žena čije je
ime bolјe ne ponavlјati, sama stvorila. Barona Subotku je lako naći u gomili. Nosi prno odelo s
uskom crnom kravatom, crne naočari, puši i voli da se šali. I jede za troje – dok trepneš, smazaće
deset pita s ovčetinom i isto toliko porcija kus–kusa. Ko ne poštuje petak nego barona Subotku,
dan umiranja, doživeće najveću sreću u životu, a neka budala će se dosetiti da drvo u zadnjem
dvorištu ne raste tek tako, da prazne glinene posude ne stoje u sobi na policama za ukras! Priča se
da je u stara vremena, kad su bili katolici, bilo još i gore – njihovi sveštenici su u kolonijama za
takve stvari, kažnjavali, uništavali... Ali, gde su oni sada? Crni lјudi su pametniji od svih, oni će
sve na kraju nadživeti...
Da Mustafa nije poštovao barona Subotku, bojao bi se da radi u metrou. Svašta se priča o
napuštenim stanicama. Kažu da se one ukrštaju s podzemnim groblјima gde leže bele kosti,
nepogodne za vračanje. Te kosti čuvaju beli duhovi, oni služe mrtvima koj su nekad vladali
gradom. Beli duhovi se pojavlјu na starim granama metroa, lutaju po njima kud žele. Ali, njega,
Mustafu, uvek je štitio baron Subotka, a štitiće ga on i od svih belih duhova.
Spustivši kesu u kontejner, Mustafa se ispravio. Kakav je to šum tamo daleko, u tunelu?
A–a–a–a!
Beli duh imao je dugu srebrnastu, talasastu kosu koja je padala niz leđa, u rukama je
držao automat, mada, šta će duhu automat, tu nešto nije u redu! Duhovi ne mogu ni da lupaju
nogama, a iz tunela se čuo gluvi topot. Još jedan duh, takođe s automatom, još, još...
Mustafa je bacio kesu, pao, bolno raskrvavivši dlanove o beton, skočio, potrčao prema
stepenicama vičući iz sveg glasa... Da nije počeo toliko da se dere, njega, ni krivog ni dužnog
čistača, pustili bi da izađe živ. Ali, nisu smeli da na početku operacije puste na ulicu takvu, živu
sirenu. Začuo se pucanj. Mustafa čak nije stigao ni da se nalјuti na barona Subotku.
Ežen Olivije je sklonio revolver u futrolu.
Na izlasku iz metroa, odredi prethodnice su se, kao što je i dogovoreno, delili na pola.
Jedna polovina je, onoliko brzo koliko je to dozvolјavalo opyžje, jurila prema Palati pravde i
Konsjeržeri, druga je požurila da odseče mostove.
Bio je podelјen i odred zaštitinice kojim je rukovodio Brisevil. Trebalo je na platformu
Site dovući teško oružje, ono koje ce ne sme pojaviti pre nego što ostrvo bude zauzeto. Trebalo je
napraviti podzemnu liniju odbrane u tunelima koji su u funkciji, na tri stanice Detel, Sen Mišel i
Pont nef.
I za sve, za sve to imaju na raspolaganju najviše četiri sata. Brisevil se ugrizao za usnu
nervozno lomeći vrh ampule s adrenalinom. Pradedovski način to ubrizgavanje adrenalina – tako
se radilo nekad, tridesetih godina prošlog veka, ali sve je bolјe nego ništa. Samo da je više
vremena, za ostalo ga nije briga, kasnije će rešavati svoj problem s lekovima.
Nekoliko prostranih soba na drugom spratu Palate pravde, na fasadnoj strani, bilo je jarko
osvetlјeno, mada u sekretarijatu nije bilo nikoga. Šeik Said al Masriv je, hodajući sam po
kabinetu, već oborio na pod taburet i saksiju s minijaturnim drvetom. Nije imao ko da ih podigne,
mrzelo ga je da zove vozača odozdo. Tako su mu se motali ispod nogu komadići keramike o koje
je već uspeo da se ogrebe. Prosuta zemlјa razmazala se po cipelama i debelom tepihu.
Obično je išao lagano, usporeno kao da je sanjiv, u skladu sa svojim otežalim telom.
Uzbuđenje ga je učinilo nespretnim.
Desetak papira valјalo se po stolu. Ekran kompjutera je slabo svetlucao. Šeik već ko zna
koliko godina nije sam pripremao dokumenta. Ali izveštaj koji je sad trebalo da sastavi nije
mogao da poveri ni najpoverlјivijem referentu.
Provala. Nezamisliva, nemoguća provala. Agent iz Moskve je saopštio da je mreža
diverzanata, tako pažlјivo pripremana, pronađena, obezvređena, iščupana iz korena. Kad je to
saopštio, prestao je da se javlјa. Prošlo je dvadeset četiri sata od tada, šeik Said je zaboravio san,
hranu i molitvu, pokušavajući da proveri, da još jednom proveri, da bar nešto bude sigurno. Da li
je moguće da je istina? Izgleda da jeste, veoma liči na istinu.
Ostavka, u nabolјem slučaju ostavka, bolјe da je sam podnese. Ali kako, kako je to moglo
da se dogodi?! To je nezamislivo, potpuno nezamislivo. Ima li u fioci nešto za pritisak? Ili bar
protiv tahikardije. Ne može da zove lekara, zašto da im unapred daje materijal za glasine... Ali da
mu je bar tabletica... bilo je tu nešto, ne, ovo je za varenje... Protiv gastritisa... Uh, uvek je tako,
kad mu ne treba stalno se odnekud pojavlјuje!
Vrata su se otvorila, potpuno nečujno, šeik je prosto osetio kolebanje vazduha, neprimetan
zvuk dobro podmazanih šarki...
Nikako nije očekivao onoga ko je ušao, ali se nije iznenadio. Rukovodilac atomske
laboratorije, u svakom slučaju, nije stranac.
– Vi kod mene efendi? Ko vas je obavestio?
– Kakve to sad ima veze, – s visine je odgovorio Ahmad ibn Salih.
I to je tačno. Znači, on sve zna. Šeik Said, osetivši se odjednom umornim, spustio se u
fotelјu.
– Mislim da bi bilo bolјe da se zainteresujete ko je obavestio Moskvu, – Ahmad ibn Salih
je stajao na vratima, nekako ne žureći da ih zatvori. Šta više, držao ih je otvorena.
– Šta?! – Šeik Said ce zagrcnuo, zakašlјao se. – Već se zna otkuda je procurela
informacija?!
– Takvo potpuno i iscrpno curenje informacija ne postoji, – usne Ahmada ibn Saliha
iskrivile su se od pakosnog osmeha. – Takva može biti samo usmerena i namerna izdaja.
Drugačije rečeno, to bi mogao biti samo rad špijuna koji je uspeo da se duboko uvuče u sistem.
Veoma duboko. Toliko da ga vi lično poznajete.
– Ko?! – Šeiku je srce kucalo negde u slepoočnicama. Karijera je u svakom slučaju
završena, ali će biti bar neka uteha ako taj šejtanov sin bude kažnjen. O, sam bi mu zubima
pregrizao grklјan... samo kad bi... – On je još živ, nije stigao da se ubije? Efendi, tako vam Alaha,
kažite da je živ!
– Živ da živlјi ne može biti, i odlično se oseća.
– Utešili ste me onoliko koliko je to u ovoj situaciji moguće, neka vas zato blagoslovi
Alah. Ali, recite, molim vas, ko je to?
– Ja.
Slobodan je odjednom osetio da je lak kao u snu, da može sve: da pliva u morskoj dubini
ne brinući se za vazduh, da se divi algama i koralima, da leti kao ptica iznad grada, da prolazi
kroz stene... Toliko godina je zabranjivao sebi čak i da mašta o trenutku kad će im baciti istinu u
lice...
Ahmad ibn Salih je otvorio vrata. Šeiku Saidu se učinilo da je u bunilu, da ludi, pa nije ni
čudo, od takve vesti. Za naučnikom je ušla u kabinet starija žena, odevena kao kafirka. Ali to je
nemoguće, ne dešava se da u kabinet visokog državnog činovnika odjednom upadne kafirka u
crnim farmerkama, s kosom koja ne samo da je otkrivena, nego još i puštena niz leđa.
– Hisi dobro čuo, kučkin sine, – rekla je nekako bezbrižno i veselo. – On ne samo da je
ruski špijun, nego je još i Cpbin. A sad pogodi ko sam ja. Pomoć: kakvom pesmom uspavlјuju
tvoje unučiće?
Pokušavajući da se probudi, šeik se pomerio prema dugmetu za uzbunu. – Bunilo se
nastavlјalo – niko ga nije sprečavao. Ili je, proletelo mu je kroz glavu, signalizacija isklјučena?!
Ne, sve je u redu, s njom je sve u redu, crvena sijalica je namignula u znak da je signal prošao.
On je stajao, pritiskao i pritiskao dugme a to dvoje su ga mirno gledali.
– Nema ko da vam odgovori, – objasnila je žena. – Obezbeđenje se već mazi s crnookim
hurijama.
– Sevazmiu!
– Konačno. Zamolila sam našeg prijatelјa iz Rusije da mi pokaže ko je smislio da otruje
naše vodovode. Gledam vas i ne mogu da verujem, kako je moguće da takva ništavila izazivaju
ogromne, nepopravlјive nesreće? Kad se u gori rodi miš, to se može shvatiti logikom. Ali kako se
dešava suprotno, to moj razum nikad ne može da razume. Bojim se da su se sve nesreće u istoriji
čovečanstva poslednjih sto pedeset godina, dešavale samo zato što su neprestano miševi rađali
gore... na sreću, vidim pred sobom miša koji nije uspeo da se porodi.
– Kako... kako ste dospeli ovde, kako ste ušli, kafiri? Gde je obezbeđenje? Gde je
policija? – Šeikova očajnička želјa da bar nešto shvati, potisnula je čak i strah.
– Prosto, napolјu je počeo deveti krstaški rat, – rekla je Sofija blјesnuvši dečačkim
osmehom i zaustavivši gestom Slobodana. – Dugo smo se spremali, ali zato evroislama više
nema, a uskoro neće biti ni islama. Dobro, Slobo, završite s njim, vidite i sami da to baš nije
onako veličanstven osećaj kakav ste mislili da je.
Šeik Said s očima koje, kao da su od stakla, nisu ništa videle, nije pokušavao da se spase,
a možda i nije bio svestan opasnosti, samo se tiho i ritmično klatio napred–nazad.
Slobodan je izvadio revolver.
Najčudnije je što se među njima nije pojavila ona bliskost koju stvara mržnja. Izgledalo je
da bi mogli da prođu jedan kroz drugog, krećući se svaki u prostoru svog sna. Ali Slobodanov san
bio je blistav i lak. San šeika Saida, međutim, bio je košmar od koga ga je oblio ledeni znoj.
Ali kad je šeikovo telo palo potilјkom na pod – između prevrnutog tabureta i komadića
saksije, Slobodan se probudio, s čudnim razočaranjem pogledao je na unakaženo lice s rupom
iznad leve obrve. Ništa slično onome o čemu je maštao tolike godine. Samo malo gađenja, kao da
je golom rukom dodirnuo bubašvabu, i ledena hladnoća u srcu.
– Sonja, zar vam se ne čini da ste malo slagali? – Slobodan je sad govorio ruski bez
akcenta, kao da nije bilo mnogogodišnjeg prekida. – Malo ste pojačali boje?
– Šta je vama, zar nikad niste igrali poker? Malo blefa ponekad pomaže da se postavi
tačka na „j“. Dobro, Palata pravde je naša, ali se oko Konsjerža još puca. Čujete?
Pucnjevi se u mraku nisu čuli ništa jače nego cvrčci u letnjim noćima, savremeni prozori s
duplim staklima su jako dobro neutralisali buku.
 GLAVA 15

Barikade (nastavak)

Biće strašno uvredlјivo ako počnu napad iz aviona, – majsko jutro bilo je prohladno i
Žana je podigla kragnu vetrovke. Obrazi i vrh nosa su joj bili rumeni, a sivo–plave oči bile su
veoma sanjive. – Šta ako napadnu Notrdam?
– Heće, – odgovorio je Ežen Olivije samouvereno. U Sitiju je tako mnogo njihovih zgrada
da će, ako bombarduju, neku obavezno pogoditi. A tu im je Palata pravde i Konsjerž, i mnogo
važnih zgrada. Neće primenjivati čak ni artilјeriju sve dok ne otkriju da je mi imamo. Šaka
ustanika ne vredi da zbog nje izgube takve zgrade, ali ipak će nas za dvadeset četiri sata izbaciti.
Kad bi znali ono najvažnije, ne bi žalili bombe, ali nemaju odakle da saznaju pre vremena.
– Da, dobro je što će Notrdam, postati stvarno Notrdam, zasijala je Žana. – Mislim, da bi
crkva, kad bi bila čovek, poželela da jednog takvog dana umre. Ja bih na njenom mestu poželela.
Išli su pored Palate pravde, usred bela dana, u svakom slučaju usred ranog jutra,
bezbrižno, s kalašnjikovima u rukama, po samom centru francuskog islama, i vetar je mrsio meku
Žaninu kosu. Samo zbog ovog trenutka bio bih spreman da umrem deset puta, pomislio je Ežen
Olivije. Vredi li žaliti za crkvom? Ona je u pravu. Crkva prosto ne bi mogla da ne oseća to isto,
kad bi bila čovek, ona to i sada oseća, njeno kamenje ne može biti potpuno mrtvo.
Oko zgrade Evropola bila je gomila sanduka sa „stingerima“, među makisarima što su se
vrteli okolo, Ežen Olivije je konačno video nekoliko poznatih lica, na primer Morisa Lodera koji
je prošle godine izgubio majku kad ih je imam pozvao da uzmu pravu veru. Tada je otišao u
makisare. Preživeo je čudom taj dan, prosto zato što je bio u bolnici na operaciji slepog creva.
Imao je mlađeg brata, koji je, naravno, nestao. Kako, Ežen Olivije nije znao, svi koji su ovde
imaju svoje gubitke za koje je nepristojno pitati. Mahnuo mu je rukom, ali Moris nije primetio,
pažlјivo je pratio instruktorove reči.
– Divno, kao leti na moru, – šapnula je Žana. – Šta misliš, hoćemo li se još dugo ovako
sunčati u tišini?
– Dva sata, ne manje, – nije odmah odgovorio Ežen Olivije. – Sad oni ništa ne
preduzimaju, u šoku su. Verujem da su prosto opkolili prilaze mostovima i sede na
savetovanjima. Na svim nivoima.
– Misa mora da počne pre podne, a sad je pola devet. Možda ipak neće mnogo naših
izginuti, možda ćemo moći da stanemo i uživamo u misi. O, kad Saraceni ne bi počeli svoj napad
pre jedan!
Kako je to, očigledno, jednostavno, ići pored nje i razgovarati s njom. I bilo je glupo
smišlјati o čemu, dovolјno je pogledati oko sebe i nađe se dovolјno tema za razgovor. Mogao bi
tako da ide sto godina, ali u susret im ide Žorž Pernu, stariji po činu.
– A šta radiš ti, Levek?
– Larošžaklen mi je naredio da patroliram na drugoj liniji barikada.
– Sad skidamo polovinu lјudi s barikada, zar nisi čuo. Preživeli muslimani zaseli su
upravo u crkvi, u imamovom stanu. Pucaju na prilaze.
– Govna!
– Niko to ne spori. Idi pod komandu Rože Bertoa, oni su desno od glavnog ulaza. A ti,
Sentvil, ostaj na barikadama. Evo ti, uzmi mobilni, znaš da ga koristiš?
– Divan je, – Žana je uhvatila telefon u letu. – Oteo si od muslimana?
– Da. Izgleda da nema pin kod, ali, za svaki slučaj, nemoj da ga isklјučuješ. Ako počnu da
stežu obruč, zovi Larošžaklena, njegov broj sam ti ubacio.
– Odlično, – Žana je trčeći bacala novu igračku i hvatala je u letu, žureći prema Novom
mostu.
– Slušaj ti, ne pokazuj se previše! – viknuo je za njom Pernu. – Nevolјa s njom!
Ežen Olivije je tmurno klimnuo glavom misleći da s takvom nevolјom nije potrebna
nikakva cpeća.
– Ali, uradite nešto! Kao da se ne mogu skloniti te barikade?! Ko je to uopšte dozvolio?
Izvedite desant, dovedite flotu, bilo šta, kafiri napadaju! Ma požurite, vi tamo, jecte li gluvi?
– Radimo sve što je moguće, poštovani Movsar Ali. Ali vi ne želite da slučajno nastradate
od naših nepromišlјenih postupaka?
– Ne želim da nastradam ni od vaših promišlјenih dejstava! Ne želim ni u kom slučaju da
nastradam, nisam vam ja bilo ko, ja sam imam džamije Al Frankoni! Oficiru, da li je vama jasno
šta će se desiti ako me ne sačuvate?!
– Radimo sve što možemo. Javite se ako se nešto promeni.
Kasim je s olakšanjem spustio slušalicu. Visoki imamov glas nastavlјao je da mu
odzvanja u glavi, kao da se ona pretvorila u pećinu koja zadržava eho.
Štab, na brzinu napravlјen u centru za širenje religiozne literature koji su mnogi konvertiti
po navici nazivali „Šekspir i Kompanija“, nalazio se sasvim blizu Malome mostu. Vrlo blizu, ali
mu ništa ne možeš. Ma koliko poštovani imam koji se sad jedva može čuti bez pomoći telefona, u
histeriji vapio – neće dobro proći.
Dva mlada kapetana su, koristeći pauzu između dva savetovanja, pili kafu iz termosa,
sedeći bez posebnog poštovanja na kartonskim kutijama literatutre korisne za dušu. Tu se neće
pojaviti ni jedan nastavnik, sigurno su već čuli za Movsara Ali. Iako je situacija generalno bila
loša, bilo je prijatno osetiti u svojim rukama vlast. Ispred vrata se diskretno kretao posilni, čas
vadeći iz džepa cigaretu, čas vraćajući je nazad, uplašeno gledajući oficire. Kasim je sinoć gledao
dosije tog novajlije. Bio je vozač Abdulvahida, sad su ga ovde doveli. Ježi se što je iz toplog
mesta dospeo u pakao. Govna, zaista, ne tonu. Porodica mu je sigurno u grobu, od
Abdulvahidove glave nije ostalo ni papče koliko kutija šibica, a on će sigurno, iako počne napad,
preživeti.
Ali što o tome razmišlјam, kao da sam spasao Antoana, oh, dobro, sad su bar zaboravili
na geto... da se nije dogodio ovaj neverovatan ustanak, danas bi Antoan bio tamo gde je
verovatno porodica ovog kukavice Abdule. Ali, Antoan me ne mrzi, to je bilo očigledno po glasu,
nije me zamrzeo. Teško da je rodbina ovog podlaca, kad su ih vozili u mrtvačnicu a njega u
šerijatsku zonu, možda istovremeno, razdvojivši ih ispred kuće, tako oprostila kao što bi meni,
pred smrt oprostio Antoan. U suštini, sve je objašnjivo. Kad sam ja sa dvanaest godina primao
islam, Totovi roditelјi su tek počeli da propadaju. Još je tako dalek bio izbor između života i
smrti.
Ali ja sam i sad protiv, zašto ubijati sav nepreobraćeni deo porodice? U takvim
situacijama samo podlac može da bira, zašto zatvarati oči. A inače bi dolazila normalna omladina
prosto zato što vidi razliku u životnim perspektivama. Znači, sad ovamo ne dolazi normalna
omladina? U našoj mladosti je išla, sad dolaze nedonoščad tipa tog Abdule. Sve je gore i gore.
Čak iako ostave geto na miru, normalna francuska omladina više ne može da živi.
Ax, pa, još jedna mala razlika. U mojoj mladosti nije bilo potrebno „svedočenje krvlјu“
neka me moj brat i prezire, ali ja nisam nikog od rođaka ubio i niko zbog mene nije stradao.
 Ah, šta da se radi, bar se ovaj u džamiji upišao od straha.
– Šta si se zalepio za vrata! – razdraženo je dreknuo Kasim. – Idi kupi mi cigare, uzmi
bilo koje, nije važno. Samo žuri, čuješ?!
Imam Movsar Ali je u očajanju slušao signal iz telefonske slušalice. Zvučao je odvratno,
ali ipak nije hteo da ga prekine, izgledalo mu je kao da bi svojom rukom pokidao poslednju nit
koja ga vezuje s normalno uređenim svetom.
Ali ne može se beskonačno stajati tako, kao stub sa slušalicom u ruci, posebno kad na
tebe razdražujuće gledaju policajci i religiozna straža koja je uspela da utrči u džamiju. U
njihovim očima je mogao sada da se pogleda kao u ogledalu, ako bi mu palo napamet da vidi na
šta liči sa strane. Ali poštovanom Movsaru Ali, toliko zabrinutom za bezbednost svoje važne i
cenjene ličnosti, nije bilo do gluposti. Spustivši slušalicu, on ce, ne govoreći ništa, okrenuo na
peti kućnih cipela i izašao iz velike sobe predviđene za prijem gostiju.
Našavši se u svom kabinetu, imam je malaksalo klonuo na divan. Meki kožni jastuk
prijatno se spustio primajući telo u zagrlјaj. S kakvom su brigom za komfor visokog zvaničnika
uređivali ovu sobu, kako su radile žene sporeći se s dizajnerima, cenjkajući se s radnicima i
snabdevačima! Nekad je kod kafira ovde bila izložba muzejskih eksponata, veoma zgodno mesto,
u glavnu prostoriju vodi unutrašnji hodnik, što je bilo veoma važno kad je loše vreme. Nekoliko
prostorija su morali da dograde spolјa, prethodnik, olinjali starac, živeo je stešnjen s poslednjom,
već jedinom ženom. Mada su deca od dve starije žene odavno porasla, imam Movsar Ali je hteo
da sve uredi na najvišem nivou. Ko je mogao znati, ko je mogao da pomisli da prestižni
apartmani u samom centru grada u jednom trenutku mogu postati opasni za život, mišolovka koju
su mostovi zatvorili kao poklopac!
A koliko se borio da dođe ovde iz stare džamije, koliko je uložio napora! I sve to – da bi
doživeo današnji dan?! Da je danas bio na ulici Katrfaž, ne bi znao za nevolјu, a odavde bi neko
drugi molio preko telefona te idiote iz unutrašnje vojske da požure! Ali, neka se samo dobro
završi, naći će on načina da pokaže da je zapamtio – rade, kao, sve što je moguće!
Samo neka se sve završi kako treba! Hoće li?
Iscrplјen od uzbuđenja, Movsar Ali je prešao u žensku polovinu. Na putu mu se našla
treća žena, Hatidža koja se igrala na tepihu s jednogodišnjim Aslanbekom. Kad je videla muža,
njeno lice, i bez toga uplašeno, dobilo je uobičajeni začarani izgled. Ono je nerviralo Movsara Ali
i u mnogo bolјim danima od današnjeg. S trećom ženom, imam je često priznavao sebi, nije imao
sreće. Ni zadovolјstva, ni koristi. Dete je, mora se priznati, rodila krupno, zdravo, i još muško, ali
on je i bez Aslanbeka imao pet sinova. Ovo je već šesti. A sve što je u mladosti slušao o
seksualnoj sposobnosti Skandinavki, pokazalo se kao najobičnija glupost. Sramota. Jasno, prvi,
pa i drugi brak, muškarac zaklјučuje još u mladosti radi učvršćivanja svog položaja. A kasnije
već može da uradi nešto i za sebe, zar ne? Želeo je ne samo nevinu devojku od petnaest godina,
nego i veštu. Mlađoj ženi uvek pripada više poklona, ali zar ona nije dužna da ih odradi po
savesti? I zar, na kraju krajeva, ona nema svoj interes da ugodi mužu? A ova? U postelјi – drvo,
samo što ne vrišti, rekao bi čovek da je siluju[72].
Kotrlјajući se oko majke–kule, dete se spotaklo, ali se nije povredilo i nije zaplakalo, i
nastavilo je svoj put četvoronoške. Neka čudna misao prikovala je pogled imama za njegovu
svetlu glavicu.
Suviše su bezbrižno živeli, sad nemaju čime da se zaštite u crne dane. Starci bi odmah
videli gde da nađu taoce. Najbolјe ovakve, male. Bolјe nekoliko, da bi jednog ubili pred očima
kafira, a potom trgovali s ostalima. A Aslanbek liči na kafirsko dete, posebno izdaleka, na njemu
ne piše da je pravoverni. Šta ako naredi policajcima da jave kafirima da ima taoce, decu iz geta. I
da im pokaže Aslanbeka. Nek puste da izađe imam s porodicom. Ali u svakom slučaju će tada
morati da ostavi sina u njihovim rukama, kako će oni na to reagovati? On bi, kad bi ga neko tako
napravio budalom, sigurno razbio detetu glavu o najbliži zid. A može da bude i gore, to se ne
može nikad znati unapred. Možda će sam morati da ubije dete.
Dobro, treba da logično razmišlјam. Šesti sin od žene iz neuticajne porodice. Čak i ako
bude potrebno da rizikuje s njim, da mnogo rizikuje, to je isto kao da u šahu da pešaka za kralјa.
Deca su sveto vlasništvo oca, i zar je on kukavica da ne pokaže snagu volјe kad je potrebno? Pa
njegovi preci bi ga za to plјunuli u lice![73]
Preci... kao nikada imamove misli su se vratile u prošlost. Visoko se uzdigla njegova
porodica za poslednjih pola veka, ipak oni nisu Prorokovi potomci, oni su samo Čečeni. A kako
su bili jadni, među poslednjim saradnicima Basajeva... Podigli su se tako što su početkom veka
dali pet kćeri u logor za obuku šahitki. Nisu to bile tako velike pare, ali su postale osnova
blagostanja. Opet pravedno. A onda su imali sreće da se nađu na pravoj strani zelene zavese
pošto su otišli za kapitalom koji je ranije prebačen. Tamo su se, kao rođaci pravednih devojaka,
orodili s arapskim porodicama. Da, visoko su dospeli. Ali, da nije tih šahitki, on, Movsar Ali,
sedeo bi sad u Čečeniji, s tim otpadnicima koji dozvolјavaju ćerkama da rade na televiziji i
pozorištu – kurve, i uopšte, žive zajedno s nevernicima! Ili bi, ovde, u evroislamskim zemlјama
bio siromašni radnik. Ne, u pravu je. Kako ce uzdigao, tako će se i spasiti.
– Slušaj ti, jarče!
Zgranuti imam je pogledao u ženu. Uhvativši prvo što joj je došlo pod ruku – teška
antikvarna klešta za orahe, ona je jednom rukom dohvatila dete s tepiha, a drugom preteći
zamahnula, odskočivši od muža dalјe.
– Samo priđi mom detetu, ubiću te, Alah je svedok da ću te ubiti!
– Ti si poludela, ženo, s kim razgovaraš, i otkud je uopšte, dete tvoje? Šta je ovde tvoje?
– Nemoj da se praviš lud, kretenu! – Hatidža je nastavila da maše svojim jadnim oružjem.
– O čemu si mislio dok si gledao dete? Kakvu si pakost smislio? Ja tvoju poganu njušku mogu da
čitam kao otvorenu knjigu!
– Šta si zapela, ludačo! – Movsar Ali je pobesneo. – Čekaj samo, platićeš mi čim pobiju
kafire!
– A možda će pre toga kafiri tebe ubiti, neka ih blagoslovi Alah ako tako bude!
Uprkos neviđenoj ženinoj drskosti, gnev je odjednom splasnuo. Mogu, i te kako mogu.
Ne, treba da razmišlјa, mora da nađe izlaz. S ovom ludom Dankinjom će se obračunati, ali samo
ako preživi. Može, naravno, da otme od nje dete, ne sam, ona će da grebe i ujeda kao tigrica, ali
pomoćnici bi je savladali. Ipak, to je mučno i dugo bi trajalo. I gde da uzme drugo dete, ne može
da ide po njega u geto.
Ah, budala, ništa ne misli! Movsar Ali je plјesnuo sebe po čelu. Stvar je veoma prosta!
Zaboravivši na ženu, krenuo je nazad u kancelariju, do najbližeg telefona. Naravno,
naravno, skrenuvši mu pažnju na najmanjeg sina, Alah mu je pokazao najbolјu moguću varijantu!
Neka pošalјu autobuse u najbliži geto, neka dovezu stotinu, ke, nekoliko stotina, svu decu koju
tamo nađu! Neka ih postroje na obali oko Site i neka počnu da ih ubijaju! Makisari imaju puno
rodbine u getima, jasna stvar, oni će odmah pustiti imama s porodicom, a potom... kakve veze
ima šta će biti posle, to se već njega ne tiče, on će već biti u kući izvan grada, u Vju Mulenu, na
obali jezera!
Movsar Ali je brzo ponovio broj koji je poslednji koristio. Slušalicu je podigao opet onaj
neprijatni kapetan, ali, nema veze, nije važno.
– Oficiru! Slušajte me pažlјivo!
– Slušam vas. Ima li izmena?
– Nije stvar u tome! Morate brzo, čujete li brzo...
 Imam je zatresao slušalicu. Sad se još i veza prekida, a svaki trenutak je dragocen!
Nije bilo signala.
– Xej, Ibrahime, donesi hitno radio telefon! Mislim da je negde u mom radnom kabinetu!
Mladi pomoćnik nije dugo tražio, ali kad je ušao sa slušalicom u ruci, izgledao je
preplašeno.
– Izgleda da su veze prekinute, gospodine. Izgleda da su makisari uspeli da ih oštete.
– Stoka! Deca šejtana! Neka mi neko da mobilni, toga se valјda nije tako teško setiti?!
– Mi smo samo gradska policija, poštovani, – stidlјivo je rekao dečkić u uniformi. –
Imamo pravo na jedan mobilni na pet lјudi, nije to tako jevtina stvar.
– Pa, šta onda?! – Dragocene sekunde su se topile kao sladoled na suncu – ima vas ovde
više od petnaestorice.
– Tako je, ali niko nema mobilni, – policajac ga je gledao s nekakvim nedovolјnim
poštovanjem.
Da poludiš s njima!
– Ibrahime, nađi moj mobilni, on je takođe u kabinetu, brzo!!!
– Gospodine, vi ste naredili juče da ga odnesem na popravku. Ja sam to uradio. Tamo nisu
imali neki deo i zadržali su ga. Obećali su da će doneti danas do devet sati.
Imam Movsar Ali se teško spustio na pod i pokrivši lice rukama, počeo da cvili.
Štab ustanika smestio se u zgradi Evropola. Brisevil je doveo dvojicu momaka, Malezjea i
Gara da obrišu sve informacije iz kompjutera. U suštini, to nije bilo neophodno, ali niko nije
imao ništa protiv. „Što je Pycy dobro, za Nemca je smrt“ – nerazumlјivo je komentarisala
njegovu odluku Sofija Sevazmiu, koja u ruci nije držala ni cigaretu, ni revolver, nego samo
najobičniju kartonsku čašu čaja. To je izgledalo skoro neprirodno.
– Ali, Larošžaklen! – Anri je podigao slušalicu. – Da, Laval, šta ima novo?
Pjer Laval je upravo rukovodio grupom evakuatora u najvećem getu – Pantenskom.
– Kod nas ne može biti bolјe, u celom getu je ostalo camo pet njihovih! Narod se osvestio,
do sad smo spustili pod zemlјu više od četiristo lјudi. Nevolјa je samo u tome što žene nose
mnogo suvenira – fotografije, knjige, prababino posuđe... To je razumlјivo, oh...
„Ox“ će tek biti, nevolјno je pomislio Larošžaklen. Smestiti u podzemlјe više od deset
hilјada lјudi, a onda ih u manjim grupama evakuisati iz Pariza... ali to je dobro, veoma dobro.
– A kako je u Austerlicu?
– Izgleda da i tamo ide sve kako treba. Dobro, isklјučujem se. Linija je zaštićena, pa
ipak... Pozdravlјam vas!
– Devet i deset, – otac Lotar je grizao usne. – Sofi, koliko vremena je potrebno za
miniranje?
– Ako bude radilo pet lјudi, uspećemo za sat. Ali više od dva sata treba da ih otuda
izbacimo. I to u najbolјem mogućem slučaju. Čvrsto su zaseli, kučkini sinovi.
– I nama je potreban sat, ništa manje, da vidimo šta je s oltarom, da osveštamo... Sofi,
nećemo uspeti da se uklopimo u kanonsko vreme.
– A šta znači, prepodobni, kanonsko vreme? – nije izdržao Brisevil – ja za tako nešto
nikad nisam čuo.
– Neokatolici su služili misu u bilo koje vreme, kad su hteli, – namršteno je odgovorio
otac Lotar. – To je postalo lako zato što su ukinuli liturgijski post. Po kanonima, sveštenik pre
mise ne sme ni da jede ni da pije.
– Koliko dugo?
– Od ponoći.
– Znači, vi...
 – To je sitnica, navikao sam. Nemojte me pogrešno shvatiti, ja mogu i do noći da izdržim
bez vode, kao što se kod nas i radi na Veliku subotu. Ali ne mogu da počnem misu posle podne,
bez obzira da li sam pio ili nisam, nije važno. To se jednostavno ne radi.
– Dobro, nemamo još razloga da se brinemo, – Sofija je ustala naglo, kao obično, podigla
ram prozora do mat neprozirnog stakla: mladi kesten je izgledao kao da se uvija od svojih jarko
roze cvetova. – Do sada nismo izgubili nijednog čoveka. A u svakodnevnom životu imamo i
daleko gore dane. Ostrvo možemo da držimo dvadeset četiri sata maksimalno,
Ali oni ne znajy za naše planove. Moraju da misle da je to naš minimum. Šta kažete Anri?
– Kaže: teško onima koji napadaju crkvu. Oni su zagradili prozore čime su stigli, nije ih
lako otvoriti, a sve okolo je prazan prostor, može fudbal da se igra. Čak su i drveće nedavno
posekli, posadili su svoje idiotsko cveće. Mnogo naroda će poginuti, ali ko je mogao znati da ne
treba prvo zauzeti Palatu pravde, ni Evropol, već samu crkvu!
– Hoćemo li zbog toga čupati kose? Da li se svi slažemo da ćemo je s najmanjim
gubicima zauzeti pred jutro?
– Gubitaka će svakako biti, makar i manjih, – namrštio je obrve Larošžaklen.– Pa ipak mi
se ne dopada što jedna od tih svinja, onaj što je zaseo na krovu, ima snajper. Šta je, Levek?
– Momci su uspeli da preseku telefonske žice, – veselo je objavio Larošžaklen. – Još kad
bismo znali imaju li mobilne telefone. Ali, telefonske veze više nema.
– Bravo! Popij sok, pun je frižider. Odnesi i momcima da se osveže.
– Ne odbijam, – Ežen Olivije je poneo ogroman ručni frižider. – Ima i od paradajza,
odlično.
– I kakav je to snajper? – Brisevil se teško zakašlјao.
– Ne mogu da garantujem, – nastavio je Larošžaklen. Ali mislim da imaju snajper SB–04
s infracrvenim zracima. Odlična stvar, napravlјen je u Rusiji desetih godina. Ali otkud policajcu
takva raskoš?
– To ne mora obavezno biti policajac, – osmehnula se Sofija. – Nismo mogli da ubijemo
sve koji su se iz Evropola uputili u crkvu, uostalom, ne treba sumnjati da se u Sitiju krije
deset–dvadeset dobro naoružanih lјudi, i mi ih nismo primetili samo zato što ne žele da se pokažu
pre napada.
– To je tako jednostavno, – Brisevil je i dalјe kašlјao, krvaveći maramicu.
– Pa dobro, neka imaju snajper s infracrvenim zracima. Ipak se noćni gubici ne mogu
uporediti s dnevnim. Dakle, želite li čaj, prepodobni?
– Hvala, Sofi, – otac Lotar se nasmejao. – Vi uvek umete na neobičan način da zaokružite
svoju misao. U ovom trenutku nisam toliko tvrdoglav da odbijem taj, izvinite, napitak kojim se vi
napajate poslednjih pola sata.
– Iako miriše na ribu sušenu u kerozinu, – dodao je Larošžaklen.
– Ne mogu da verujem da sam dospela u društvo gurmana, Sofija je izvadila još jednu
čašu i počela da sipa čaj skuvan u električnom čajniku. – Ovo je pravi „lapsung Sušong“, našla
sam u džepu pola kese. Ali, možda ja nepotrebno otkidam od srca, oče Lotar? Nemojte se
ustručavati ako više volite sok.
– He, bolјe vruć napitak, makar bio od pelena, – otac Lotar je s neskrivenim
zadovolјstvom uzeo čašu.
– Levek, prenesi Bertou da ćemo crkvu oslobađati noću.
– Dobro.
Ežen Olivije je izašao natovaren ledenim kesama.
– Znači, sunčamo se do večeri, – Rože Berto je otvorio sok od ananasa. – Uz hladne
napitke, kao na Azurnoj obali. Samo bih jedno želeo da znam – šta će pre početi. Hoćemo li mi
prvi napasti crkvu ili će oni napasti Site. U svakom slučaju nemamo šta da radimo. Možemo da
raširimo ovuda stolice za lјulјanje.
– Ne ovde, – Eženu Olivijeu nije izlazio iz glave snajper koji vidi u mraku.– Ti ne znaš
gde je gore zaseo gad?
– Hegde na galeriji, u sredini, pravo iznad prozora ruže.
Mogu, naravno, da se kreću od apside pored zidova, ali da li će ih gad videti kad dođu do
vrata? Voleo bi da zna. Ne smeju ni da se sasvim približavaju kamenu, moraće da lome vrata.
Nekoga mogu da zakače. Šta da smisli da njega više ne bude?
Odavno nije video Notrdam tako izbliza. Dve kule čije se krune dižu u nebesa, krug
gigantske rozete, troje vrata sa zamazanim tragovima obijenih slika. Seća se i njihovih naziva:
ova leva – Portal Deve, u centru Portal Strašnog suda, a poslednji je Portal Svete Ane. Samo
nema koga da pita otkud vratima imena, i zašto ta, a ne neka druga. Kako nema koga, a otac
Lotar? Treba da ode do njega kad ne bude zauzet.
Još malo izdrži, Notrdam, to su, kako kažu stari, nepodnošlјive muke duge bolesti, a
potom je lako i svetlo, doći će smrt da oslobodi te patnje. Izdrži još malo.
– Uh, pogledaj, Levek, samo pogledaj! – Rože se sagao, glasno se lupivši po kolenima. –
Junak je Larošžaklen, pametnica! Sve kao po notama!
Na nebu bez obaka kružili su kao vilini konjici helikopteri, još sasvim mali, ali su dosta
brzo rasli.
– Desant! Gadovi će se iskrcati!
– Desant! Ovamo lete vojni helikopteri, sad će početi desant! – Ibrahim je utrčao u mali
kabinet u kome se sakrio Movsar Ali koji nije želeo nikoga da vidi, niti da čuje.
– Šta?! – Movsar Ali je poskočio u fotelјi. – Otkud ti, budalo blesava, znaš da je to
desant?! A šta ako počnu da bombarduju, pa pravo po nama! Otkud ti to, govori!
– Tako je rekao oficir! Oficir je rekao, znači, biće desant!
Krenuli su, konačno! Mogli su i ranije da se sete. Hvala Alahu, sad samo treba da sedimo
ovde, zatvoreni i bezbedni, još sat–dva, rečju dok ne obezvrede sve makisare. Movsar Ali je s
olakšanjem uzdahnuo. Izgleda da je danas oslabio bar pet kilograma, iako uopšte nije bio u sauni.
Moris Loder je izvadio iz sanduka „stinger“.
Pol Germi je čekao da krene za njegovim primerom.
Slobodan, koji nije smatrao da odmah treba da bude prisutan u štabu, pojavio se idući tako
kao da je stalno ratovao poslednjih deset godina.
Ogromni vilin konjic s crno–zelenim trbuhom poskočio je kao žaba, a u sledećem
trenutku ga više nije bilo. Prosto je nestao, čak je to iščeznuće gigantskog insekta bilo teško
povezati s ne tako glasnim praskom koji mu je prethodio.
Šta je, niste očekivali, gadovi, niste znali kakve puce imamo u rezervi? – srećno je
šaputala Žana prateći kako se rasipaju helikopteri, kako se stvara vrtlog u jami ispunjenoj vodom
u koju su pali delovi, između mostova.
„Samo da geleri nikoga ne ubiju, – pomislio je otac Lotar. – Mada su dva aviona već pala
u Senu, skoro sam siguran".
– Imamo novi mali tajm aut, – ironično koristeći amerikanizme, rekao je Brisevil
Larošžaklenu. – Čak ako su i uspeli da se pripreme za napad, sad će razmisliti. Odlučiće da se
bolјe naoružaju.
 GLAVA 16

Zatišje

Mala Valerija se nije bez razloga lјutila na nas, – govorio je otac Lotar, idući u crnoj
sutani, zajedno sa Sofijom i de Leskurom između mladih kestena koji su blistali ružičastim
svećama. – Suviše dugo nismo uspevali da rešimo prost zadatak, sa suviše očiglednim
odgovorom za dečji um. Ako ne možeš da odbraniš svetinje, bolјe je da ih svojim rukama uništiš,
nego da ostaviš da ih skrnave.
– Bili smo budale, mora se priznati, – osmehnula se Sofija.
Otac Lotar je odjednom s čuđenjem primetio da na sunčevom svetlu, pored ružičastih
kestenovih sveća, Sofijine oči nisu sasvim crne, kako mu se uvek činilo. Crne su bile samo
zenice, malo veće nego kod drugih lјudi. Treba i to reći, uvećane zenice, to je patologija vida, a
ne osobenost fatalne žene. Zašto se uvek i svima, on je znao da svima, činilo da je kod Sofije
dužica iste boje kao i zenica? A ona je s unutrašnje strane pre siva, dok sa spolјašnje prelazi u
zeleno. Ispada da je crni plamen kao iz bacača plamena, samo pogled, samo izraz tih
neverovatnih očiju.
– Pa, Sofi, da li ste raspoloženi da se malo prošetate po Sitiju sa mnom i s msje
Leskurom? – pitao je otac Lotar. Hteli bismo nešto s vama da popričamo. Sećate se, od camog
početka sam govorio da ću postaviti neke uslove?
– Da, sećam se.
– Problem je u tome, Sofi, što je Notrdam – suviše velika i suviše sveta svetinja.
– Vi govorite ono što je očigledno, – Sofijin glas je postao oprezan.
– Sigurno vam je jasno da to nije bez razloga.
– Znate šta, oče, imam neko idiotsko predosećanje. Kažite direktno.
– Ja sam se složio da može da se desi da uništimo Notrdam. Mi moramo da uništimo
Notrdam...
– Sad ćete reći da ako se sruši Notrdam nećete moći da nastavite da živite? – Sofija je
okrenula galvu.
– Kako neću moći? – vatreno se usprotivio otac Lotar. To vi kažete. I još pokušavate meni
da pripišete takvu glupost! Sveti Petar je triput izdao Spasitelјa, triput ga se odrekao – i nastavio
je da živi! Notrdam nije Spasitelј, nego samo jedno od hilјada prekrasnih odraza njegovog učenja
u našem grešnom svetu. Mogu li ja da upoređujem teret koji je meni suđen s teretom apostola?
– Pa šta je onda? Nešto ne razumem šta hoćete da kažete, prepodobni? Vi ne želite da
izađete iz crkve, tako?
– Tako je, – otac Lotar je sagao glavu kao tvrdoglavi dečak.
– Kakva besmislica! Vi sami sebi protivurečite.
– Da, Sofi, ja sam odmah, pre nego što ste vi to onda rekli, shvatio da zbog jedne jedine
liturgije vredi uraditi ono što ste predložili. Ali odmah sam osetio i drugo – znajući da će ona
odleteti u vazduh, ja neću moći iz nje da izađem. Prosto neću moći, noge me neće poslušati. Daće
Bog da uspem da odslužim liturgiju, da narod koji će je slušati počne da napušta Site kroz
podzemne hodnike – a ja ću ostati da se molim, da se molim do kraja.
– Bi ste hrišćanin, vama je zabranjeno samoubistvo! oštro mu je odbrusila Sofija.
 – Možda ja grešim, možda sam suviše slab duhom. Ali ja se ipak nadam da Gospod neće
smatrati samoubistvom to što ću se ja moliti u crkvi koja je osuđena da bude uništena. Gospod je
milosrdan prema našoj nemoći – možda mi neće ni dati mogućnost da izađem? Ipak, ako ja i
osuđujem svoju dušu na pogibiju zbog slabosti – to je moja greška, ja ću i da je ispaštam. Sofija,
u Francuskoj postoje i lepše katedrale od Notrdama. Oa je teška, suviše opterećena nasleđem
romanike, ali bez njene surove jednostavnosti. A katedrala u Remsu je još ružnija. Ali uprvo u te
dve crkve oseća se disanje zemlјe, one zemlјe koja je bila omilјena 'ćerka Crkve. Sofija, Notrdam
ne treba ostaviti u nevolјi. Ako ne mogu da joj pomognem, onda treba da ostanem s njom do
kraja.
– A vojnik ne ostavlјa svog oficira, – tiho je rekao de Leskur, koji je, shvatila je Sofija,
tako nastavlјao svoj spor s ocem Lotarom. – Mesto ministranta je pored sveštenika, do kraja.
Duša naše nacije je uvek bila feudalna. Ja takođe što–šta ne mogu. Pored toga, ja sam već suviše
star.
– Ispada da sam ja mlada, – nasmejala se Sofija.
– Samo sad nemojte početi da govorite gluposti, – otac Lotar je upozoravajući podigao
ruku.
– Počeću da govorim pametno, nemojte da brinete. Za eksploziju sam zadužena ja. Tako,
da li je ili nije greh dići Notrdam u vazduh?
– I jeste i nije greh.
– Ako nije greh, lako ćemo, ali ako je greh, on je veliki, je l' tako? Suviše veliki da bismo
ga natovarili na leđa nekom mladom čoveku koji još treba da živi. Ja ću da miniram, samo ću
uzeti nekoliko pomoćnika za fizičke poslove. Tako da će sva moralna odgovornost za to pasti na
mene. Vi ste, dakle, za sebe sve rešili na najzgodniji način, a meni ostavili da se sama snalazim?
Veoma galantno, i što je najvažnije, veoma muški. Da, vidim šta ćete da kažete, ja sam to sad
smislila, kad sam saznala za vašu odluku. Ali u suštini to ništa ne menja, prosto nije bilo vremena
da razmislim ranije. Ali, tamo u crkvi, ja bih to sigurno shvatila. Sve to što vi kažete o
nemogućnosti da se napusti crkva, u istoj meri važi i za mene, oče Lotar. Ako ne i više, ali dobro,
daću vama prednost.
– Sofija, da li vam je neko rekao da ste čudovište? Vrlo simpatično čudovište, treba
priznati, ali apsolutno.
– Govorili su, nemojte sumnjati.
– Da, znao sam da nisam originalan.
– Uh, ta katolička duhovitost! Vi se ipak, ne nadate da ćete me odgovoriti?
– Ne ozbilјno, Sofija, ali se ipak nadam, – uzdahnuo je otac Lotar.
– Pa, znate, – Sofijine oči su blјesnule, i otac Lotar je s čuđenjem zapazio da one ponovo
izgledaju crne. – Na kraju krajeva, bojte se Boga. Ja pred sobom vidim dečaka od trideset
godina...
– Trideset tri, ako nemate ništa protiv.
– Suštinska razlika, nema šta. A šta mislite, koliko je meni godina? Možete li makar
otprilike da izračunate? Ja sam se rodila pre interneta! Da li vi to možete da zamislite? Ah, ne, pa
vi ne pamtite ni ona vremena kad na evropskom internetu nisu postojali filteri. Ja sam u odnosu
na vas stara kao Troja, pa ipak vam se ne suprotstavlјam, mada bih veoma želela. Mcje Leskyp,
zap vi i ja nismo u pravu ako od omladine očekujemo da živi?
– Vrbovanje od strane protivnika, i to u hodu, – bukinist se nasmejao slabim staračkim
smehom.– Ne, madam Sevazmiu, moje ogorčenje čak nema veze ni s proživlјenim godinama.
Pastva će ostati bez pastira.
– Ja, hvala Bogu, nisam jedini sveštenik u Francuskoj! oštro se usprotivio otac Lortar.
 – Prijatelјi moji, svako od nas prosto želi da ubedi one druge. – De Leskur se osmehnuo
osmehom koji bi se mogao nazvati tankim, zbog starosti. U stvari, osmeh staraca je tanak zbog
toga što se usne stanjuju, pomislila je Sofija. Tačno, i kod mene je isto, znaci starosti pretvaraju
se u znake pameti. Ali ako postoji proniclјivost, ona se krije u tim nekad plavim sitnim očima
koje se skrivaju ispod sedih, raščupanih obrva. Nije prost starac, uopšte nije jednostavan, to sam
još prekjuče zapazila. – Hajde da suvišne karte vratimo nazad u rukave. Za mene ste i vi, Sofija,
devojčica. Internet, zamisli! Ja sam se rodio kada je svaki kompjuter zauzimao veliku sobu. Hajte
da uradimo onako kako svakome od nas govori savest ili srce. Za našeg oca Lotara postoji nešto
kao dug kapetana pred brodom, za mene dug ministranta pred oficirom–sveštenikom, a vi Sofija,
nemojte da se lјutite, vi u toj priči od početka nastupate kao arhetip Smrti. Smrt živa ne ostaje, to
ne bi bilo logično.
– Eto u čemu je prednost starijih godina, mi smo uspeli da se do mile volјe načitamo
knjiga koje su posle uništene... Pogledajte, meje Leskur, kako se zgrčio naš dragi otac Lotar! On
je odrastao u godinama kad su oni čvrsto uzurpirali lik smrti. Vi volite život, a mi volimo smrt.
Sećate li se kako su počinjali? A i to je podvala. Ne vole oni smrt, nego samo odsustvo života.
Mrtvost, raspad, gnjilost u svakom smislu te reči. A ja se sećam kako je pokolenje mojih roditelјa
govorilo ko voli život, njemu je i smrt dobra, ko ne voli život, taj se boji smrti. Hrišćanin ne treba
da se boji smrti, vaše tužno prevashodstvo?
– Ne treba, Sofi, He treba, – otac Lotar je, izgleda, o nečemu ozbilјno razmišlјao,
razmišlјao je brzo – sudeći po tome kako se brzo menjalo njegovo lice. – Evo šta, slažem se s
msje Leskurom u vezi s vama, Sofi, ali opet uz uslov. Čak ne uslov, to je pre želјa.
– Šta želite? Bojim se da se tas terazija sad nagnuo na vašu stranu, najverovatnije ću se
složiti, mada vam po očima vidim da ste smislili neku đavoliju.
Otac Lotar se nasmejao tako veselo i iskreno, da su mu se, ništa ne shvatajući, pridružili
Sofija i de Leskur, stresajući težinu tog nimalo lakog pazgovopa.
– Tužno je to s vama, lјudima dvadesetog veka, tužno, Sofi! Ako je peč „đavolija”
najumesnija u vašem rečniku za ono što želim da predložim! Zabavlјate se! O, nije imao ko da
vas na vreme istuče!
– Izvinjavam se! Glupa reč kad se primeni na sveštenika, i u suštini ružna navika da se
tako govori. Ali moje pokolenje nikad nije đavola shvatalo tako bukvalno, to je šala.
– To je nekome odgovaralo. Ali nije stvar u tome, sasvim je kasno da vas prevaspitavam,
u kontekstu današnje situacije.
Sofija se veselo nasmejala.
– Odlično se sećam da ste vi pravoslavni, – nastavio je otac Lotar. – To jest, niste vi
nakakva pravoslavka, jer prosto živite rascrkvlјeno, pa ipak. Ali in extremis[74], ja mogu da
pričestim čoveka u vašem jadnom duhovnom stanju, ne bojeći se posebno optužbe za
ekumenizam. Naše crkve ne poriču jedna drugu kad je reč o apostolskom nasleđu.
— Ox, He sećam se. Ali, ako bi se stvar svodila na to, da vama bude lakše, ja bih se
složila. Ipak počinjem da mislim da stvar nije čak ni u tome.
– Biše ne mogu da očekujem, ja sam realista. Dakle?
– Pričestiću se na toj misi. Čak ću pre nje i da se ispovedim, mada će se sva moja
ispovest, kao u romanu vašeg klasika, svesti na dve reči.
– Pogani roman, ali ta scena uopšte nije loša, – pomislio je de Leskur. – Čak je veoma
dobra, uprkos svom smeću kojim je ispunjena autorova glava. Kako je to tamo bilo?
„Neka se svako od nas glasno pokaje za svoje grehe, – rekao je Gran–Franker.
Monisnjore, govorite.
Markiz je odgovorio:
 – Ja sam ubijao.
– Ja sam ubijao, ponovio je Guanar.
– Ja sam ubijao, – rekao je Ginuazo.
– Ja sam ubijao, – rekao je Bren d Amur.
– Ja sam ubijao, – rekao je Šatene.
– Ja sam ubijao, – rekao je Imanus.
Gran Franker ih je prekrstio raspećem i izgovorio:
– U ime Presvete Trojice, opraštam vam vaše grehe. Neka vaše duše idu s mirom.
– Amin! – odgovorilo je šest glasova.
Markiz je ustao.
– A sad je vreme da se umire, – rekao je on.
– I ubija, – dodao je Imanus“[75]
– Moje sećanje je još dosta dobro, ne verujem da sam pogrešio u citiranju. I kako da ne
pamtim tako jak primer kako su likovi nadmudrili autora. Uvek sam voleo tako da uživam, da u
knjigama nalazim potvrdu da umetnička istina pobeđuje lažnu ideju, ali zašto sad o knjigama?
Kao neki Rimlјanin koji se u trećem pokolenju rodio u Galiji, kopam po knjižnim svicima u vili s
mozaičnim podom koji greje, a vodovod, između ostalog, već šušti, okolo sekirama seku prlјave
Franke. Naš svet nije prvi put postao varvarski, i nije vreme da kopamo po poeziji prošlosti, treba
pažlјivo pratiti kako se oko nas rađa novi epos“.
– Odleteli ste u daleke empirije, msje Leskur, – rekao je otac Lotar. – Mi to već vidimo.
On se osmehnuo. Osmehivala se i Sofija Sevazmiu.
Snajper se dobro ugnjezdio, suviše dobro da bi moglo da se o tome ne misli. Dobro je što
je za to bilo dosta vremena, neprijatelј nije žurio da napadne. Ežen Olivije je video kako na obali,
preko Sene, nije imala gde igla da padne od plavih uniformi, čula se buka teretnjaka.
– Dobijamo u vremenu, – rekla je Žana. – Slušaj, da nisi video Valeriju?
– Ne. A tebi ne pada na pamet da sad poslednji put vidimo Pariz na dnevnom svetlu?
– Pa, ako je takva božja volјa.
– Ne govorim o tome, nestrplјivo se pobunio Ežen Olivije. – Sve se menja. Ljudi iz geta,
hvala Bogu, odlaze, a podzemlјe bez geta ne može da živi. Sutra ujutru, ako budemo živi, bićemo
u katakombama. Možda ćemo mesec ili dva morati da živimo bez dnevnog svetla. Zatim ćemo se
premestiti u Vandejsku šumu, ali će i tamo početi da potiskuju selјake. Šumski gradovi su veliki,
još od vremena belih, koji ih takođe nisu sami iskopali. Pa ipak, to je samo usputna tačka na putu
prema granicama evroislama.
– Da, – Žana je stisnula male pesnice. – To je Izlazak.
– Šta?
– O, kao si ti nepismen!
– Čekaj, to je iz Biblije?
– Pa da. Izlazak. Samo ne prosto iz zaroblјeništva, već iz rodne zemlјe.
– Pa možda ćemo se još i vratiti jednog dana. Na tenkovima. – Ežen Olivije je veoma
želeo da uteši Žanu i izgleda da je našao prave reči. Devojčino lice je zasijalo.
– Na ruskim tenkovima? – pitala je, ipak s nekom sumnjom.
– Pa Sofija Sevazmiu je Ruskinja, – podsetio jy je Ežen Olivije.
– Onda verujem da ćemo se slagati s Rusima, ako makar malo liče na Sofiju. Nešto mi se
ne dopada što niko nije video Valeriju. Idem da je potražim.
Uobičajeno Žanino ponašanje – sad je bila tu, a sad je već nema. Ežen Olivije je zaškilјio,
pokušavajući da pronađe senku čoveka koji se sakrio u galeriji. Krije se gad sa svojom toplom
noćnom puškom. A kad bi izašao na krov, ne bi bio problem da ga smaknu. Ne gleda dole, ne
očekuje napad. Nikako.
Otac Lotar i de Leskur sedeli su na klupici u vrtu ispred Konsježera. Stari bukinist
prebirao je još starije brojanice s belim porcelanskim perlama, dok je sveštenik samo pratio kako
skakuću uporni pariski vrapci koji su klјucali parče kifle bačeno na stazu.
– Već sam počeo da se brinem zato što dan ima dvadeset četiri sata, – de Leskur je
polјubio krst i stavio brojanice u džep, – Sećate li se koliko je sinoć vernika bilo na ispovedi? Pa
su svi ipak uspeli da se ispovede.
– Svi, – pogled oca Lotara se nije odvajao od šarenog jata. – Osim jednog kome ja malo
mogu da pomognem.
– Da, ne možete. Suviše se naglo sve dogodilo, kao na starom video snimku koji su pustili
da se ubrzano okreće. Razumem kako vam je teško, Lotar. Ali, možda ćete mi ispričati šta vam
leži na duši? Ja naravno, ne mogu da vam oprostim grehe, ali možda će vam biti lakše na duši?
– Vi ste veoma dobri. Ali ja ne želim da poslednjeg dana svog života, u svakom slučaju,
ja se nadam da je poslednji, učinim još jedan neoprostivi greh – da na pleća bližnjega prebacujem
svoje teške misli.
– Prepodobni, koliko ste apsurda u jednoj rečenici izgovorili! Godinama čuvate u srcu
najgorče tajne svih vernika naše opštine. Šta je loše u tome ako jedan od njih primi na sebe delić
vašeg tereta?
Otac Lotar, kao ni ranije, nije gledao sabesednika, već ispred sebe, mada su vrapci odavno
odleteli, pošto su pojeli i poslednju mrvicu. U njegovom stavu, stavu čoveka skoro neodvojivog
od odeće koja je pokazivala profesiju, bilo je nešto vojničko.
Ona, sad je izgledalo davna poseta Ahmadu ibn Salihu, on je u stvari, Knežević,
pretvorila se u pravu sramotu, ali zadatak su dali njemu ne samo zbog poznavanja kompjutera već
i zbog njegovih alpinističkih veština. A ovo je staro kamenje – po njemu ce, takođe, može
penjati. Zgodnije je sa istoka, pošto je gad zaseo na galeriji.
To je skoro kao u detinjstvu skočiti u ledenu vodu, samo je bolјe ne zatvarati oči. Ežen
Olivije se približio, sakrio se iza poslednjeg žbuna spremajući se da iskoči na brisani prostor.
Cela istočna strana bila je travnjak sa cvećem, kao da su rasprostrli svoj blesavi tepih. Pravi
gospodari Pariza, kralјevi, nisu se bojali ni naroda, ni uskih uličica, promaklo mu je kroz glavu.
To je Bonaparta prvi počeo da raščišćava velika prostranstva, muslimani su samo krenuli za njim.
Ništa svoje ne mogu da smisle, samo nekoga kopiraju. Dobro, istorija neka ostane po strani. Evo
šta mora odmah da reši da li da izuje patike? Biće lakše pentrati se bez njih, to je tačno, ali ne
može da ih obesi oko vrata, moraće da ih baci. Aha, a posle do jutra da ide bos? Ma dobro, kako
bude. Idem!
Ežen Olivije je trčao u cik–cak, zaustavlјao se, trčao. Po kaldrmi su već počeli da udaraju
meci, hvala Bogu nisu rafali iz automata! Policajci ipak ne šetaju po gradu s automatima! Mora
da se popne do kosog luka! Gospode, samo da ne shvate kuda je krenuo!
– Ogroman problem kriju u sebi meksičke privilegije[76], – ruke oca Lotara stezale su
džepni Brevijar s izbledelim trakama i izlizanom kožom korica. – Vidite moj Brevijar, de
Leskur? Ništa neobično na prvi pogled, je l' da?
– Vi ipak razgovarate s bukinistom. Početak dvadesetog veka, je l' tako? – de Leskur je
oprezno uzeo knjigu od oca Lotara, otvorio stranicu gde je rimskim ciframa bila obeležena
godina izdanja. – Da, devetsto prva godina. Pozlata je, naravno, od pločica.
– Eto, a ja ne znam u čemu je stvar s pozlatom, osim što se čvrsto drži. Sve do sada nije
nestala.
– A zašto? To nije boja. Kad su obrezivali knjigu, po ivicama su zalepili tanku zlatnu
ploču, a onda su je trlјali slonovom kosti sve dok stranice nisu počele da se odleplјuju. Da, znali
su. Ali izdanje je ipak obično – veliki tiraž. Kao što sam odmah i pomislio, Frederik Pustet.
– Eto, svako vidi ono što njega zanima. A šta su meni uradili u Flaviniji zbog tog
„običnog“ Brevijara! Mi smo ce nazivali Svešteničkim bratstvom svetog Pija desetog. Čitali
samo ga zbog „Zakletve protiv jeresi modernizma“.[77] To da je on prvi reformisao Brevijar koji
je hilјadu godina bio potpuno zadovolјavajući, to se nije smelo čak ni pomenuti. Od običnih lјudi
mnogi nisu ni znali da ne čitaju onaj Brevijar koji su čitali njihovi dedovi. Tada sam se ja
potčinio, jer, na čemu osim na diciplini počiva Crkva? Potčinio sam se uprkos samom sebi.
Sklonio sam ovaj primerak dalјe u kofer i počeo da koristim malo kasniju knjigu. Ali, kad
mesecima ne vidiš svog episkopa... A ponekad i sasvim ostaješ bez kontakta s njim ... ja sam već
odavno čitao nereformisani Brevijar. Meksičke privilegije su prevarantski protumačene!
– Brevijar pre reformi naziva se onaj koji je uveo u upotrebu sveti Pije Deseti, zar ne?
– Brevijar koji mi koristimo mlađi je od te „Liturgije čacova” samo šezdesetak godina!
Leskur, nije stvar u Brevijaru, ne samo u njemu! Mene sve vreme muči misao zašto smo mi uvek
smatrali da je granica svemu – Drugi Vatikan? Naravno, posle Drugog Vatikana katolicizam je
postao parodija samog sebe, s tim oltarnim stočićima umesto oltara, sa zaboravlјenim latinskim, s
ekumenizmom, narušenom misom... Ali ako je do Drugog Vatikana sve bilo odlično, otkud onda
taj Drugi Vatikan? Znate, princip gnojne hirurgije – seče se zdravo tkivo! A mi, zar mi nismo
rezali po bolesnom kad smo prekidali s Papom? Dominikanski orden do devetnaestog veka borio
se protiv dogmata zbog neporočnog začeća deve Marije, bori se dok mu nisu slomili kičmu! A šta
ako ja tu dogmu smatram apsurdom, kao ti dominikanci koji su prošli kroz vekove? Ah, Leskur,
kad bismo sakupilli pravi Sabor ako bismo pokušali da shvatimo kad smo povredili veru očeva?
Otkud je došla ta pukotina zbog koje se katolicizam razleteo na komade?
– Nećete za to imati vremena, Lotar, – rekao je starac ali, možda će to jednom uraditi
neko drugi. Ne znam da li su vaše sumnje tačne, ili su vam one poslate kao iskušenje. Ne znam,
za mene je to suviše komplikovano. Ali sada morate da očistite svoju dušu mirom. Vi ste uvek
bili dobar vojnik crkve, nemojte da negirate, ja sa strane bolјe vidim. Mučili ste se, ali ste se
potčinili. Osim tog starog Brevijara. Gospod je milosrdan. Ako mi u nečemu grešimo, neka naše
zablude izgore u vatri zajedno s našom crkvom.
– Amin, – otac Lotar se osmehnuo.
Vojne snage su se pripremale. Ne policija, i ne unutrašnja vojska, već prava vojska.
Ogromna snaga protiv šačice makisara, nevolјno je pomislio Kasim. Naređenje za napad nikako
nije stizalo.
Odlično, debeli stub ga je sakrio. Uostalom, oni i nisu gledali dole, otkud bi mogli znati
kuda je on krenuo. Ežen Olivije se pentrao kao po kamenom mostu, imao je samo jednu želјu, da,
tamo gde je moguće, stane na noge i normalno prođe. Ali to su već detinjarije. Penjanje je uvek
mnogo lakše nego spuštanje. Uostalom, neće morati da se spušta tim putem u oba slučaja. Uh,
kako je daleko dole kaldrma.
Noge su mu užasno otekle. Brižlјivo spustivši vintovku, Vali Farad je ustao da malo
razmrda noge. Uvredlјivo je što sad nema šta da radi, i još gore što nije pogodio makisara kad ga
je video. Sad se ne penju, čekaju mrak. Ali, nema veze, oni ne mogu da znaju kakva je njegova
vintovka. Biće veselo. A kolege su mu se smejale kad je od oca tražio da mu za osamnaesti
rođendan poklone SB–04. Šta će skupocena „topla“ vintovka mlađem policijskom činovniku?
Nema pravo ni da patrolira s njom. Pa on nije ni patrolirao. Ali je držao na radnom mestu. I, ko je
bio u pravu? Sad je dobro došla!
Na dečje punačkom, obično kapricioznom licu Vali Farada video se srećan izraz. Po
usnama ukrašenim brkovima koje još nije mogao ozbilјno da brije, klizio je zadovolјan osmeh.
On se već bio smirio s kategoričkim planovima svog oca: nikakav rad u getu, nikav rad na
otkrivanju makisara, sve dok ne dobije odgovarajuće obrazovanje. A do obuke, mora da provede
godinu dana kao običan patrolni milicionar, makar i u prestižnom regionu, to je dobro za dosije.
Međutim, planovi Vali Farada bili su daleko veći od borbe s makisarima u Francuskoj. On je
maštao da se bori u Dar al harb – gazavat nije zauvek zaustavlјen? Zamisli, bomba! Treba, znači,
dobiti tu bombu od nevernika, i ratovati, ratovati...
Otkad zna za sebe Vali Farad je maštao da ratuje s nevernicima. Kad je imao trinaest
godina s prijatelјima je napravio malu „brigadu“. Svoj izum klinci su najpre isprobali na
Austerlickom getu. Uspeli su da se zabave samo pet puta, ali kakva je to zabava bila! Prvo, a to je
bila ideja Vali Falida, kasno noću su opkolјavali nečiju kuću i počinjali da grokću ispred vrata i
prozora. To je normalno, zar kafiri nisu svinje? Potom bi upadali u kuću, za šta su se pripremali
ranije ne misleći, naravno, šta se sme a šta ne. Zadovolјstvo je bilo na prvom mestu, kafiri i
nemaju pravo da žive na ovom svetu! Lupali su posuđe, cepali postelјinu, maltretirali žene,
posebno vršnjakinje, starijih su se pomalo bojali. Ali pocepati pidžamu na devojci koja je vrištala
i grebala – to je pravo zadovolјstvo. Nisu imali hrabrosti da ih siluju, skrivali su strah šalama,
odrasli kafiri su ih hvatali za ruke, gurali, pretili, ali do otvorenih tuča nije dolazilo. Znali su
gadovi da nukoga neće ubiti ni silovati, ali ipak je bilo veliko zadovolјstvo juriti po kafirskoj kući
dok svi vrište i beže.
Vrlo brzo se saznalo za njihove zabave, roditelјi su ih dobro preslišali. Vali Fahd je
shvatao da otac u njega polaže veliku nadu i da ne sme da se desi da ga kafiri ubiju.
Izvadio je iz džepa čokoladu koja se slučajno zadržala.
Hvala vam, poštovani graditelјi, dragi kamenoresci, što niste žalili ni vremena ni truda za
ukrašavanje hrama raznim kamenim sitnicama! Strašno je i pomisliti šta bi bilo da ste kojim
slučajem ubeđeni klasicisti! Par puta se Ežen Olivije ipak umalo nije skotrlјao. Ali oba puta nije
čak stigao ni da se uplaši, u prvom slučaju je našao na šta da stane, u drugom, za šta da se uhvati.
Nije uzalud od detinjstva pokoravao prigradske ruševine.
Dlanovi su mu se odrali i ostavlјali krvave tragove po kamenju. Dobro je ipak što se nije
izuo, mada, naravno, bosa noga oseća svako ispupčenje. Ali, bilo bi strašno da su mu sad i noge u
takvom stanju u kakvom su ruke. Ipak ima čime da se pohvali, malo ko bi se danas usudio da se
penje na krov crkve. Dobro, dobro, hvaliću se kasnije.
Brisevil je spustio binokl: čak i bez toga bilo je očigledno da se s druge strane barikade
događa nešto ozbilјno. Doterali su tehniku za raščišćavanje ruševina: buldožere, teglјače. Ali, to
se i očekivalo. Vatrogasna kola – pametno. Samo, teško da će to pomoći.
– Sad će, – rekao je nepoznati dečak koji je ležao pored Žane, začarano gledajući
buldožere koji su se približavali prvim linijama.
– Vedar dan, – nasmešila se ona. – Zašto ne iskoristimo to da polomimo ono što nose na
ramenima umesto glava, zašto štedimo metke?
Buldožer se lagano naginjao nad barikadu od prevrnutih automobila. Žana je već videla
lice crnca koji je radio u prozračnoj kabini, posivelo od straha. Sigurno ne proizvode buldožere s
neprobojnim staklom.
Gigantska lopata gurnula je sitroen koji je ležao prevrnut, s točkovima uvis.
Žana je uspela da otvori usta, i to je bilo dobro. Začule su se eksplozije. Mine su
eksplodirale jedna za drugom, neprimetne mine koje su odozgo do dole bile poređane po celom
prednjem delu barikade. Rezervoari benzina su se odjednom zapalili. Iza vatrenog zida više se
nije moglo videti kolika je šteta, ali sudeći po buci, škripanju, grohotu i divlјim kricima –
očigledno da nije išlo loše.
Posle samo nekoliko sekundi to isto se dogodilo i na drugoj obali Sene, samo što je Žana
to slabije čula. A onda i na zapadnoj strani.
 – Odlično, sve je to odlično! – Žana se smejala ni sama ne primećujući da se smeje kroz
srećne suze. – Ej, da li si shvatio da su imali naređenje da napadnu istovremeno?!
– Ja se, uzgred rečeno, zovem Artur, – mladić je pružio ruku.
– Žana.
– Ima li kod vas ranjenih? – Ovog puta je crnkinja Mišel imala bledo roze svilenu halјinu
s uzorkom srebrnih listova klena. Ona se nije baš najbolјe slagala s ogromnom medicinskom
torbom koju je devojka nosila na ramenu.
– Zasad smo svi celi, – odgovorila je Žana. – Slušaj, mogla si bar sad da se obučeš
lјudski, suze mi idu kad te gledam kako si se natakarila na te štikle, i skakućeš ovuda!
– A ako danas treba da poginem za Gospoda našega Isusa Hrista? – Mišel je tvrdoglavo
podigla bradu.
– Kakve veze imaju štikle s tim?
– Na takav praznik treba obući najlepšu odeću.
– Zato si ti u getu svakog dana bila tako svečano odevena!? – začudila se Žana.
– Pa u getu se takav praznik mogao desiti svakog dana. Dobro, odoh, pošto je kod vas sve
u redu.
Žana je samo zviznula za njom, priznajući sebi da je od takve sreće ona još daleko.
– Dobro, neka imaju nekoliko „stingera“, ali otkud im mine?! Otkud mine?! Automate,
vintovke, to je još nekako moguće objasniti! Šta onda još imaju, šta i otkud?!
Generalov glas je zvučao iz slušalice kao grablјivica iz kaveza.
– Mislim da ipak nije iz Rusije, – umorno je odgovorio Kasim. – Mislim da sad nije
vreme da počinjemo sudski proces, gospodine generale, ali neko skladište je sigurno iznenada
osiromašilo.
– Stanje skladišta se upravo proverava. Moramo znati čime još mogu da nas obraduju
kafiri. Šta je s imamom Movsarom Ali, više se nije javlјao.
– Ne, gospodine generale.
– Dobro. – General se malo smirio. – Buke će biti mnogo, ali ja ne nameravam da
žrtvujem gomilu vojnika da bih spasao njega po svaku cenu.
Kasim se zakašlјao. General nije samo Francuz, nego Parižanin u četvrtom kolenu, iz
bogate porodice. S drugim Arapinom takvu rečenicu nikad ne bi sebi dozvolio.
– Imamo li mnogo gubitaka?
– Cad je teško izračunati. – Sigurno da imamo i u tehnici i u lјudstvu.
– Šta nameravate da preduzmete?
– Da odstupimo na bezbedno rastojanje. Tehnička vojska planira kako da ukloni barikade
bez gubitaka. Opasno je slati deminere, morali bi da rade pod puščanom palјbom. Što pre sve
barikade eksplodiraju, to će pre izgoreti do zemlјe. To će makisarima dati samo još nekoliko
časova.
Dobićemo smo nekoliko sati, – rekao je Larošžaklen Sofiji. – Dobro, u našoj situaciji je i
to dovolјno. Sofi, do mene je stigla potpuno blesava glasina...
– Nećemo o tome, Anri. Sad nam nije do toga. Kakve pukove su poslali, za polovinu veće
nego što smo mi računali. Imaćemo mnogo gubitaka napred, kad barikade dogore.
Kad je dole zagrmelo, Ežen Olivije je sedeo naslonjen na kamenu čipku, pokušavajući da
shvati da li je ozbilјno povredio zglob na ruci. Dobro, prva etapa je započela. Nije daleko napad.
Mora da požuri. Ništa, ruka normalno funkcioniše, samo malo boli.
Nepodnošlјiv miris palјevine nadjačao je prijatan miris drveća i vlažan zapah reke. U
vazduhu, kao na svadbi đavola, gusto su kružile masne čestice gara. One su prlјale ružičaste
cvetove kestena i ružičastu halјinu Mišel, nagnute nad nekim ko je sedeo na kaldrmi.
 Što je bio bliže galeriji, Ežen Olivije se sporije kretao. Sad se uopšte nije bojao da će
pasti, ali se veoma bojao da ne bude bučan. Tiše, još tiše, još sporije.
Sreća, milicionar je dremao sedeći na podu galerije. Vintovka je stajala pored njega. Ežen
Olivije je puzio, trudeći se da ne diše. Nagnuo se. Pružio je ruku, veoma oprezno stegao kraj cevi.
Sad treba da vuče, da vuče gore, kao što mačak vuče ribu iz akvarijuma. Još malo i moći će da
uhvati drugom rukom sigurnije, vintovka je bila suviše teška da bi mogao samo prstima da je
izvuče.
– Ax! – Oštar bol u desnom zglobu nije ga naterao da pusti plen, ali je kundak izdajnički
udario o kamen.
– A–a–ah! – Mladi policajac, pogleda zbunjenog od sna, skočio je i iz sve snage povukao
kundak.
Shvatajući da neće zadržati sporno oružje, Ežen Olivije je skočio u galeriju, čak nije ni
skočio, nego je pao odozgo direktno na policajca.
Vintovka je tresnula o pod, beskorisna za obojicu. Beskoristan je bio i revolver u futroli
Ežena Olivijea, nije mogao da koristi ni policajčev pištolј. Stezali su jedan drugog, davili
pritiskajući uz kamen, trudeći se da ni na trenutak ne popuste stisak.
– Kafir, svinja, stoka, – šištao je policajac.
Ežen Olivije se borio ćuteći, njegovo znanje je bilo daleko profesionalnije i nije mu
padalo napamet da tako troši dah.
Momak je bio jak, krupan, uhranjen, imao je bar deset kilograma više od Ežena Olivijea.
On je to shvatao, još kako.
– Udaviću te prlјavi kafiru! Neću žaliti patronu za tebe, ne nadaj se. Sam ću ti prerezati
grlo! Smejaćeš se ti meni od uva do uva! – Policajca je očigledno nerviralo što mu Ežen Olivije
ne odgovara.
Neprimetno, sasvim lagano, Ežen Olivije je počeo da mu pritiska podbradak na grudi.
Pritisnuo je još jače, a onda je naglo podigao glavu.
Udarac u podbradak možda nije bio mnogo snažan, ali telo policajca se na trenutak trglo
od bola, mišići su malo omekšali, stisak je popustio. Ežen Olivije je naglo čučnuo, obuhvatio
muslimana ispod kolena sakupivši svu snagu, ustao i nastavlјajući da mu rukama steže kolena,
podigao i počeo da gura telo preko gelendera...
– Ne!!! – policajčeva glava je već visila u prazno, ali on je činio očajničke napore da
sklizne preko gelendera nazad. Ežen Olivije se navalio i gurao i gurao iz sve snage. – Ti ne smeš!
Ne smeš! Moj otac će te živog skuvati, nabiće te na kolac, pa ti i ne znaš kretenu, ko je moj otac...
Poslednji trzaj, telo je poletelo napred tako naglo da je Ežen Olivije jedva uspeo da raširi
ruke.
Krik je odjekivao u praznini, telo se prevrtalo u letu i izgledalo čudno drveno, kao da je
već mrtvo.
Pred očima su mu skakali svici, a u slepoočnicama je ludački udaralo. Na podu je bio mali
skupoceni mobilni telefon za čije postojanje nije znao imam Movsar Ali. Zvonio je.
Đavo da ga nosi, neka zvoni. Mora da sazna da li su oni dole shvatili šta se ovde
dogodilo? Možda su videli? Ežen Olivije je ipak odgovorio na poziv.
– Alo?
– Vali Farad? Da li je tamo kod vac cve u pedy? Ej, ko to govori?! Da li je tamo u džamiji
sve u redu? Zovite mog sina! Zovite mog sina!
– Ne može da dođe. Veoma žuri.
Ežen Olivije je isklјučio telefon i pogledao dole. Vali Farad više nije žurio. Raširenih
ruku i nogu, nepokretno je ležao na kaldrmi i izgledao veoma mali.
 S mostova, sad sa svih, u vazduh su se dizali crni oblaci dima. Blјeskala je mirna srebrna
voda Sene. U stara vremena tu negde je visilo zvono. Ogromno. Ali i bez zvona bilo je prekrasno
gledati na beskonačan niz krovova. Kako si ti visok, Notrdam. Betap je mrsio kosu, a ovde, na
visini, disalo se punim plućima.
Ežen Olivije je pažlјivo podigao vintovku. Raskošna stvar, ima vremena da je razgleda
natenane. Pre sumraka neće početi napad na Notrdam. A to znači da mora ovde da sedi još
nekoliko sati. U sumrak će se spustiti onim istim kružnim stepenicama o kojima je toliko slušao u
detinjstvu. I onda će svojima otvoriti vrata Portala Strašnog suda. Može, naravno, da otvori bilo
koja druga, ali, iako to nema nikakvog smisla, on je odlučio da otvori upravo ta. Zato što je
Strašni sud u nekom smislu, već počeo.
 GLAVA 17

Napad unutar napada

Vatra je još lizala crne ostatke automobila, ali dimna zavesa se proredila, za nekoliko sati
postala je prozračna. Videle su se čete vojske spremne za napad. Videli su se večni kalašnjikovi,
svetluacali su na suncu poluneprobojni šlemovi.
„A mi čak nemamo ni pancire“, – s gorčinom je pomislio Larošžaklen. – Kakva je to
glupost, kako to da na vojnom skladištu nije bilo pancira? A svega je bilo, čak i maramica
natoplјenih kolonjskom vodom.
– Sad će da navale, – rekla je Sofija. – Ovde su svi pametni, svima je jasno koga treba
prvo skinuti?
– Oficire, – požurio je da odgovori neki momčić koji ju je s obožavanjem gledao.
– Tako je. Bez komandanata vojska se pretvara u stado.
– Mi ćemo pokušati da ih pretvorimo u stado ovnova koje oni toliko vole, – momčić je
blistao.
– Dobro, Anri, predajem komandu, mada ću ostati malo da pucam kao običan vojnik. Za
sat vremena će početi lagano da pada mrak. Treba da se spremimo da izbacimo miliciju iz
Notrdama.
Larošžaklen je ćuteći klimnuo glavom pre nego što je primakao oko optičkom nišanu.
Začuo se prvi pucanj. Prvi pucanj je uvek kamenčić koji pokreće lavinu. Lavina je krenula.
Abdula je iz sve snage pokušavao da se progura u zadnje redove, iza tuđih leđa. Pre
nekoliko nedelјa nije mogao ni da pomisli u šta će se pretvoriti tek sređeni život! Danas nema tog
dobrotvora koji bi mogao da ga izvuče iz gomile što je jurila u susret pucnjavi iz automata! Juriš,
samo napred! A s leve strane – otvorena vrata isečene kabine teretnjaka. Liči na lobanju kita ili
nekog morža, ali tu sad neće niko zavirivati!
Abdula je, osvrćući se, ušao u kabinu. U pravom trenutku. Pored njega je, psujući i
dahćući, protrčao sledeći vojnik. Već je skočio na asfalt umesto njega, a on će odsedeti ovde.
Novi napadači spoticali su se o tela poginulih. Najveća gomila stvorila se oko barikade
koja je dogorevala.
Da li da pošalјem teglјač, razmišlјao je Kasim. Sad se ta gomila već može rasturiti.
Izginuće mnogo lјudi dok je savladaju. Ali nekako je oklevao da izda naređenje.
Hvala Bogu što imamo toliko municije, mislio je Larošžaklen. Ali otkuda je njih tako
mnogo, nisu valјda dovukli vojsku iz cele Francuske?
Već su se pojavili ranjenici, žene su njih odvlačile u katakombe, dosta vešto su im
ukazivale prvu pomoć.
Mišel je žurila, šmrkćući u hodu, brišući dlanom suze. Prsti obe ruke su joj otekli i boleli
su je: više od sata, sve dok Filip Andre Brisevil nije ispustio poslednji, nezamislivo težak uzdah
od koga su my usta postala lјubičasta a nabrekle žile na čelu pocrnele, držala je njegove dlanove
u svojima. Pluća nisu izdržala dim i čađ. Kako se mučio, jadni msje Brisevil!
Mišel se nije mučila ni trenutka. Štikle kao da su o nešto zapele, pala je prvo na kolena, a
onda se prevrnula na leđa.
– Možda u njenoj torbi ima nešto, da li se ti malo razumeš u medicinu? –
četrnaestogodišnji Artur koji je od početka zauzeo mesto pored Žane, skočio je ka Mišel koja je
pala sasvom blizu njih.
– Nemam ja tu šta da razumem, – Žana je brižlјivo naslonila kovrdžavu glavu Mišel na
koren platana. – Pucaj, o njoj ne brini. Za nju je praznik.
Prvi napad je propao. Makisari su sad već pucali u leđa, a onda prosto za njima, iz
zadovolјstva. Od oficira niko nije preostao.
– Dobili smo još nekoliko časova – Larošžaklen je dlanom obrisao čelo, posle čega je
ličio na učesnika kola u čast Masnog utorka. – Sentvil–prasence, prestani da mi bacaš na lice
blјesak sa tog ogledala, bolјe ga zašrafi tamo gde mu je mesto. Ono je tu potrebno. Znaš šta,
Moris, pošalјi nekoga da donese iz skladišta konzerve hrane za pse. Mislim da ne bi bilo loše da
ih poređamo na to nagorelo gvožđe.
– Dobro, Larošžakeln. Artur, donesi sa skladišta još mina, oko pet pakovanja.
Prateći pogledom momka, Moris Loder je odlučio da ne gubi vreme. Na crnim skeletima
automobila je teško postavlјati mine, vidi se svaka žičica. Mora da potraži neko bolјe mesto.
Moris je uzeo kalašnjikov za svaki slučaj i krenuo preko gomile vreća peska. Ovde, na
mostu, bili su samo njihovi leševi.
Prišavši novom metalololomu, Moris se napregao. Slabo kretanje čulo se iznutra, u dubini
je promakla plava tkanina. Neko je pokušavao da se izvuče iznutra, jasna stvar, prema obali.
– Slušaj, – za svaki slučaj Moris je govorio lingva franka. – Sad ćeš da izađeš, ali ne na tu
stranu, nego na ovu. I ne pokušavaj da napraviš ni jedan pokret koji se meni neće dopasti. Da ti
nije palo na pamet da pucaš. Iz tog krša ti mene ne možeš da vidiš, a ja od tebe mogu da
napravim kašu.
Abdula se izvlačio lagano, veoma lagano, pokušavajući da odloži neizbežno, ali se bojao
da obmane makisara. I ma koliko da je odugovlačio, trenuci su leteli veoma brzo. Čizme su
dotakle asfalt, sigurno sklonište je ostalo iza leđa.
Treba da ga preda komandi da ga saslušaju, mada je imao želјu da ga odmah izrešeta. U
stara vremena to se, čini mi se, nazivalo „jezik“. Potrebna stvar.
– M...M..Moric! – glas „jezika” je tužno, pa radosno, zadrhtao.
Loderovo lice je u trenutku posivelo. Zadrhtavši celim telom, upro je pogled u svog
zaroblјenika.
– Ja sam, Morise, bio vozač, – obradovano je objašnjavao Abdula. – Vozač! I odjednom
su me gurnuli u vojsku, i još me ovde poslali! Nisam hteo, ti znaš, nikad tako nešto sam ne bih
poželeo, Morise!
– Znam, ti suviše voliš svoju kožu. – Loderov glas bio je beživotan. – Ali ona će morati
da nastrada. Majku su odvezli na groblјe kad si ti prelazio svinjama.
– Ali šta sam mogao da uradim, ona nije htela, nije htela! Sama je odbila da primi islam!
Morise, ne možeš da me ubiješ, ti si moj brat!
– Postoje razna braća. Nije ti palo na pamet da je Avelј morao da ubije Kaina?
– Nemoj, Morise, Morise, nemoj! Morise, pa mi smo braća!
– Braća... – sivo Morisovo lice bilo je strašno, ali on je govorio polako i spokojno, kao da
je razmišlјao nad filozofskim problemom. – Možda Kain i Avelј nemaju veze s ovim. Tu je teško
osporiti. Ali ja nikad nisam imao brata koji se zvao Abdula. Ne, mi nismo braća.
– Nemoj da me ubiješ!
– Hećy. Da ci moj brat, ubio bih te. A ovako... ne, odvešću te tamo gde treba, samo nemoj
da se raduješ. Na kraju krajeva, teško da će te neko pomilovati. Ali, neka sve ide svojim tokom,
tako je bolјe. Mene to ne zanima. Idemo! – Moris je gurnuo zaroblјenika automatom.
S trofejnom vintovkom na ramenu Ežen Olivije se spuštao kamenim stepenicama. One su
vijugale kao kamena jama. Deda Patris je sigurno stotinama puta tuda išao, pomislio je ne bez
zavisti. Da li je deda umeo da zvoni makar malo? Na njegovom mestu ne bih izdržao da ne
naučim.
– Oni idu u napad, oni će nas napasti! – Imam Movsar Ali je za poslednjih nekoliko sati
izgubio glas. – Oni napadaju, makisari napadaju, kafiri napadaju! A ta šejtanova deca tamo, y
štabu, u vladi, sve do sada nisu ništa uradila!
– Ali i naši napadaju mnogopoštovani Movsar Ali, usudio se da se usprotivi momčić iz
religiozne straže. – Čujete li, tamo se vodi borba.
– Napadaju? Pa oni su odstupili čim je počeo da pada mrak, od tada nije bilo ni jednog
pucnja! I to upravo onda kad su kafiri krenuli na nas! – Dobro je što imam džamije Al Frankoni
nije bio raspoložen da sluša reči utehe.
– Voleo bih da znam kud se deo snajper, onaj s toplom vintovkom – veselo je viknuo Pol
Germi.
Meci su naravno, lupali po kaldrmi, i opasnost rikošeta bila je sada daleko veća od
opasnosti da bude pogođen. Neprijatelј je u mraku pucao naslepo.
– Šta je, imaš primedbe?
– Ne posebno! – Pol čak nije znao ni kome odgovara, ali to i nije bilo važno.
– Ja idem sam prema fasadi! – Rože Mulinije izvukao je iz džepa granatu. – Sad ću da
vam svima otvorim vrata, dostojanstveno, kako ne bi mogao ni engleski batler!
Stigao je do kraja stepeništa. Sad sve zavisi samo od jednog – od sreće. Reze na vratima
su stare, izlivene od bronze, hrastova vrata su tako čvrsta, moraće eksplozivom da ih otvori. To je
sad samo stvar cpeće.
Rože Mulinije postavio je granatu na vrata. Začula se eksplozija.
Movsar Ali, zgrčen na divanu u gostinskoj sobi, s užasom je pratio kako se rušila gomila
knjiga koja je zatvarala prozor. Malopre je ona služila kao zaklon za policajca s vintovkom. Ali
vintovki i policajaca je sad u džamiji bilo daleko manje nego prozora.
Knjige se nisu rušile same od sebe. Odmah za tim se na prozoru pojavio makisar koji nije
obraćao nikakvu pažnju na imama, okrenuo se da izvuče drugoga, onoga na čijim se plećima
podigao do prozora. Evo, makisari već skaču na pod stambenog dela.
Tu i tamo čuli su se pucnjevi.
Začuvši eksloziju, Ežen Olivije je odskočio od stepenica, zaboravivši na opreznost. Vrata
portala Strašnog suda pala su prema njemu.
– Levek! Otkud ti?! Nije te bilo u našoj grupi! – Na vratima je stajao Rože Mulinje.
– Vidi ovo! – Ežen Olivije mu je pokazao trofej.
– A ja se pitam kud se deo snajper! – Rože je skinuo automat, grupa policajaca, njih pet,
otišla je u bočnu galeriju.
Notrdam se ispunio makisarima, ali stvar je išla mnogo sporije nego što je trebalo. Bilo je
suviše mesta zgodnih za skrivanje i nezgodnih za traženje, Muslimani su se krili na drugom,
„ženskom“ spratu, u imamovom stanu, u oltarnom delu, u kripti. Najlakše je bilo s onima koji su
otkrili svoj položaj pucajući – za čas bi ih sredili. Ali da bi misa uspešno bila obavlјena, morao se
pročešlјati čitav prostor. Pojedinačni krici i pucnjevi još dugo su se čuli sa svih strana, ponekad i
s pauzama od pola sata.
– Prvi put stojim ovde slobodno, – osmehnuo se Sofiji otac Lotar.
– Vi nekako pre vremena stojite tu, prepodobni. Ne zaboravlјajte, za vas nemamo
zamenu.
– Najštetnija stvar je kad čovek zna da je nezamenlјiv a oko njega drugi rizikuju život. Ne
brinite za mene Sofi. Ja mislim da Gospod hoće ovu misu. A ako je tako, On će me sačuvati,
nema razloga da ja o tome brinem.
– Znate kako se kaže, treba se oslanjati na Boga, ali prah mora biti suv.
– Protestantsko licemerje, u suštini – prikrivanje bezverja.
Spor se završio sam od sebe: makisari su izvodili iz unutrašnjeg hodnika šestoro lјudi.
Trojicu muškaraca – imama, dva golobrada mladića i tri žene u čadorima, od kojih je jedna nosila
na rukama dete.
– Ove nismo hteli da ubijemo, Sofi. Znam vaše mišlјenje, ali možda treba napraviti
izuzetak, – rekao je mladi makisar koga je otac Lotar video prvi put.
– Ne smete da me ubijete, kafiri! – Imam Movsar Ali je, izgleda, odjednom skupio
hrabrost. – Ja sam imam džamije Al Frankoni...
– Grešiš u obe stvari, – Sofija je izvukla iz džepa revolver i pritisnula ga imamu na
slepoočnicu, držala malo, prateći kako se samouverenost smenjuje užasom. – S kim govoriš,
kučkin sine? Ja sam Sofija Sevazmiu. Ne, nema potrebe da padaš na kolena, mada vidim da su
ona pokleknula cama. Dobro, vidiš, sklonila sam revolver, možeš da pokušaš da se zadržiš na
svojim nogama, ako naravno, hoćeš. I tako, već si shvatio, kučkin sine, šta je tvoja prva greška.
Mi i te kako smemo da te ubijemo. Ali postoji i druga greška. Ti nisi nikakav imam džamije Al
Frankoni.
– He, ja cam imam, ja cam imam džamije Al Frankoni, ovo su moji svedoci! To sam ja!
Ko bi smeo da se predstavlјa lažno za čoveka koga možete da zamenite, da ga zamenite za...
– Prekini i slušaj. – Sofija je dunula u cev revolvera. Ti nisi imam džamije Al Frankoni,
zato što od današnjeg dana džamija Al Frankoni ne postoji. Ti si samo nezaposleni imamčić.
– Šta?! Kako?! – Glas imama je bio isprekidan. Stajao je otvorenih usta. Izgledalo je kao
da vidi pred sobom priviđenje koje krcka kostima, mada je u stvari gledao oca Lotara u njegovoj
crnoj sutani.
– Da, upravo tako. Od danas, pa zauvek, ovo je ponovo crkva Notrdam.
– E, ty grešiš ti, ženo! – Ma kako bilo čudno, Movsaru Ali je dosadilo da se plaši, upravo
sad kad je razlog bio osnovaniji nego ikad. On nije mogao da prevlada svoj strah, ali u krajnjoj
meri, pokušao je da se bori s njim. – Mnogo grešiš! Možete se vi ovde zadržati nedelјu dana, pa
neka bude i mesec! Ali oko vas je šerijatska Francuska! Zar misliš da će vašem osinjem gnezdu
dozvoliti da ostane ovde? Zaista, žene nemaju mozga, ali nemaju ga ni oni koji slušaju žene! Šta
ste smislili? Izbaciće vas odavde, i te kako će vas izbaciti! I ova zgrada će ponovo postati džamija
Al frankoni, drugačije ne može biti!
– Još kako može. – Sofija je gurnula revolver u džep. Notrdam nikad više neće biti
džamija. A kako ćemo to ostvariti, tebi je još rano da saznaš. Zato, osim ako sam ne pukneš
pokušavajući da uđeš u suštinu stvari, tebi još nije došlo vreme da umreš. Puštamo te.
– Puštate, mene?! – Imam je od nečega pozeleneo, zalјulјalo se na ponovo pokleklim
nogama.
– Da tebe, s celom tvojom bulumentom, dobićete pratnju do barikade i pustiće vas. Vi
ćete odneti interesantnu novost. Morate znati da nikakve džamije ovde više nema. Da se ovde
služi sveta misa. Da je polumesec pobeđen. Krst ga je pobedio.
Sofija je mahnula rukom. Tri makisara povela su zaroblјenike prema izlazu. Imam je išao
teturajući se. S jedne strane ga je pridržavala jedna od žena, a s druge, jedan od sinova.
– Idi, idi! – Ežen Olivije je rekao ženi s detetom ohrabrujući je i pokazujući joj da krene
za njima. Ona je, očigledno, loše razumela lingva franka ili je bila suviše uplašena. Niko te neće
pipnuti, možeš da ideš s ostalima.
– Čujte, kafiri... – Žena je govorila s nekim čudnim akcentom. – Mogu li ja da ne idem?
Bi nas nećete ubiti? Čula sam da vi ne ubijate žene i decu. Nije mi to jedan čovek rekao, već
mnogi. Više od toga o vama, kafiri, ne znam, nisam išla u školu, ne znam da čitam. Ali zato
mogu za vas da radim, umem da radim razne poslove koje radi posluga. Kunem se, ja sam dobra
domaćica.
– Ali, šta će to tebi, jedva je progovorio zbunjeni Ežen Olivije. – Pa ti si najmlađa
imamova žena, zar ne?
Žena je zadrhtala celim telom.
– Da...
– Znaš šta kćeri, – Sofijin glas je zazvučao neočekivano nežno. – Za početak, skini tu
krpu.
Mlada žena je uplašeno poskočila i glasno uzdahnula, a onda naglo, kao da se boji da se
ne predomisli, strgla čador.
Ispostavilo se da nije samo mlada, nego veoma mlada, vitka, plavih očiju, sa svetlim
trepavicama i skoro bezbojnom kosom.
– I šta ti je trebalo da kriješ tako lepo lice? U čemu je ctvap, pričaj, ali brže, nemamo
vremena za gublјenje.
– Sigurna sam da mi s kafirima ne može biti gore nego s pravovernima. Dali su me za
imama zato što su roditelјi hteli da se orode s uticajnim čovekom, a on...Vidite, gospođo, ovo je
moj sin! Vidite da on ima svetlu kosu... Myž je hteo... hteo je...
– Xteo je da ga predstavi kao dete iz geta? – brzo je završila Sofija. – Hteo je njega da
žrtvuje da bi se spasao?
Mlada žena je slabo klimnula glavom, čvršće pritiskajyći dete na grudi.
– Stara stvar. – Sofija kao da nije primetila poglede koje su razmenjivali njeni saradnici. –
Da, naravno, niko te ne tera da ideš s njim. Levek, vodi je u metro. Smestićeš je u neku grupu za
evakuaciju, reši na licu mesta.
– Idem! – Ežen Olivije je, naravno, znao da mladu ženu ne sme, na primer, da uhvati za
ruku, da je ne bi smrtno uplašio. Hajde, ne tresi se tako, ništa strašno, dala si mužu talak.
– Žena ne može da mužu da talak, to smo muž može, – pokorno je sagla glavu i krenula
za Eženom Olivijeom.
– A vidiš, ti si to uradila! – Ežen Olivije se osmehnuo. – Dobro, da požurimo, hoćeš da ja
ponesem dečaka? Nije baš lak! Nemoj da plačeš, nije mama nigde otišla, vidiš da je pored nas.
Posle ovoga možeš se smatrati krštenim, maleni.
Makisari su lagano napuštali crkvu vraćajući se na svoje položaje. Ostalo je samo
šest–sedam mladih lјudi i de Leskur. Sofija nije primetila kad je on ušao.
Nema nikakvog rezona da ovo ponovo pretvaramo u episkopovu fotelјu, – čuo se glas oca
Lotara. – Episkopa ionako danas ovde nema! Prosto iznesite odavde, što dalјe, da ne smeta u toku
procesije. Rišar, Deni, nosite te idiotske mikrofone u... oprosti Gospode, da ne kažem gde! De
Leskur, imamo li dovolјno uglјa?
– Zašto me vređate, prepodobni, ja vas ne pitam da li ste zaboravili kod kuće svoj putir?
Hvala Bogu, stari oltar je skoro ceo, njega su neokatolici koristili kao podmetač za cveće, a ovi su
prosto na njemu držali knjige! Oni sigurno nisu ni znali šta je to. Da jesu, polomili bi ga.
– Prepodobni, šta s ovim da radimo, pogledajte?
Nјoj pomoć još nije bila potrebna. Sofija nije htela da uskrati sebi zadovolјstvo da se
popne kružnim stepenicama i pogleda panoramu Pariza. Pogled je zaista opravdao uloženi napor,
kao što je i pisalo u turističkim vodičima njene mladosti. Od pogleda je zastajao dah čak i sad,
kad je grad još uvek bio u mraku. Uostalom, noć se brzo topila. Letnje noći su kratke. Već su se
mogle na crnom nebu videti siluete zgrada, pa i pariske ulice, doduše slične koritima osušenih
reka, spremne da se uskoro ispune potocima lјudi.
 Ali, zar nije mnogo naroda na ulicama za ovako pozni čas? Sofija je naslonjena na
kamenu ogradu gledala u dalјinu. Naprezala se iz sve snage nezadovolјna što ne pati od staračke
dalekovidosti.
Neka bude kako bude! Pa šta još mogu da nam urade! Sinoć je izgledalo da je jako mnogo
vojske? U odnosu na ovo, to je bila sitnica!
Dakle, sve je jasno. Boje se, kučkini sinovi, boje se da koriste artilјeriju, ali ne žale
puščano meso. Nјime hoće da nas pobede, i to što pre, nerviraju se, trzaju, prete...
Nešto joj je blјesnulo pod nogama. Odlično, neko je izgubio mobilni. Ona je već nekoliko
puta za poslednjih dvadeset četiri sata htela da uzme jedan, ali nije stigla. Da ga nije sad našla,
morala bi da trči niz stepenice.
– Dobro je što ste to vi, Sofi! – odmah se odazvao Larošžaklen. – Upravo sam hteo da
saznam kakva je kod vas situacija.
– Ne zovem da vam pričam o našim poslovima, već o vašim. Anri, vreme je da izvadite
mitalјeze, granatomete, artilјeriju, nema više nikakvog smisla da krijemo naš arsenal.
– Sofi, pa oni će onda upotrebiti topove.
– Neće, nije im čak palo na pamet da ih dovezu.
– Znate sigurno?
– Šta vi mislite, gde sam ja sad, Anri? Na krovu Notrdama.
– Dobro, iz toga mogu da zaklјučim da je tamo sve u redu.
– Da, i više nego u redu. – Sofija je sklonila pramen koji joj je vetar bacio na lice. –
Mislim da je crkva već dovedena u red, koliko je to uopšte moguće. Za sve nam treba najviše tri
sata. Uzdamo se, Anri, u to što oni ne znaju koliko nam malo vremena treba. Ne znam da li ćemo
uspeti da se još jednom čujemo. Za dva i po sata vi ćete morati da date znak za odstupanje.
– Dobro. Za dva i po sata počinjemo da pomeramo liniju odbrane.
– Ne, počnite da pomerate za dva sata. Anri, Kakva će to biti kaša!
– Zadržaćemo mostove, ne brinite, Sofi.
– Znam. I još, Anri...
– Da? – glas u slušalici je postao napet.
– Ne pominjite me po lošem.
Sofija je prekinula vezu.
Najgore je što za tako kratko vreme ne može ništa da se uradi s tim koritima za pranje
nogu. Dobro je što su ona gore, ne vide se, a organe ne mogu da se donesu, uostalom, gde da ih
uzmemo?
– Pravoj gregorijanki[78] nisu neophodne organe, – rekao je otac Lotar de Leskuru. Koliko
se sećam, organe su izmišlјene mnogo kasnije.
– Kao i okrugle note, koje vi ne znate? – De Leskur je raspakivao kutije sa svećama.
– Što moram da ih znam kad je sve tako jasno s kvadratnim, – prostodušno je odgovorio
otac Lotar. – Nikad mi nije bilo jacno šta će vam celih pet linija, ne, nemojte ni pokušavati da mi
objasnite, ionako neću shvatiti. Da li ste se nadivili gradu, Sofi? Sad ćemo da počnemo.
– Trenutak! – Sofija je naredbodavnim gestom podigla ruku. Bilo je nešto u njenom glasu
što je sve nateralo da se sete bajke o uspavanoj lepotici: kuvarski pomoćnik je zastao s rukom
ispruženom prema kokoški, kuvar s kašikom nad ognjištem, sluškinja kako lupa tepih. U svakom
slučaju, ruka de Leskura sa svećom upravo izvađenom iz kutije zastala je u vazduhu, a Iv Montu
se zaustavio na vratima s gomilom malih molitvenih tepiha koje je poneo da baci.
– Svi vas slušamo, Sofi, – Meko je pekao otac Lotar.
– Za nekoliko minuta će neprijatelј početi da napada mostove, – nastavila je Sofija. Boj će
biti takav da će jučerašnji izgledati kao laki sudar. Ja znam, jako dobro znam, da bi mnogi želeli
da budu danas na misi, na misi u Notrdamu, na misi koja svedoči o našoj pobedi. Možda će još
jedan par ruku malo značiti na barikadama. Ali... oče Lotar, koliko je, najmanje, lјudi potrebno da
bi se misa održala?
– Potreban mi je ministrant. I još, dobro bi bilo da bude i jedan običan čovek. To je
minimum minimorum.
– Potreban je i neko ko će dići sve u vazduh. Ja ću uspeti i bez pomoćnika. Danas ću se
pričestiti i zato ću biti i na službi, na taj način ćy ja predstavlјati dvoje lјudi. Dalјe, suvišan par
ruku neće mngo uticati na tok borbi čak ako i nije sasvim suvišan. Ja nemam nikakvo pravo da
zahtevam. Ja ne zahtevam. Svako će sam morati da odluči da li ima pravo da prisustvuje misi u
trenutku kad drugi budu umirali. Svako mora da odluči sam, i svako će sam odlučiti. Možete da
počnete, prepodobni.
Toma Burdele je kao dete zaplakao.
Iv Montu je škripnuo zubima.
– Što se mene tiče, vraćam se na barikade. Ovde je dovolјno troje.
– Ja takođe.
– Naravno i ja, to je normalno.
– Neka tako bude. Rože, uzmi jednog čoveka i juri na skladište, u metro. Nismo smeli da
rizikujemo da pre vremena izvlačimo plastit na površinu. Ali sad moramo da ga donesemo brzo.
Dežurni na skladištu zna koliko da ti da. Potrudi se da dođeš za pola sata.
– Dobro.
Pošto je predao evakuacionoj komandi bivšu imamovu ženu, Ežen Olivije je požurio da
izađe iz metroa. Dok su oni dolazili, na mostovima je počela pucnjava. Sad je zvučala drugačije,
izgleda da je stiglo naređenje da se upotrebe mitralјezi. Mora da požuri. Na stepenicama se sreo s
Rožeom Mulinijeom, s kojim je silazio neki dečko.
– Zdravo! Je l' misa počela?
– Još ne. Zamisli, to će biti misa rekvijem! – uskliknuo je pegavi dečko.
– Voleo bih da prisustvujem, ali kako... Moram na Mali most. Hteo sam da sačekam da se
otac Lotar spusti u metro. Zna li neko kad će on da izađe iz crkve?
Sabesednici su se nekako čudno pogledali.
– Ne pričaj gluposti, Levek, odstupaj onda kad ti narede, – oštro je rekao Rože.
– A otac Lotar?! – Zadržavajući Rožea, Ežen Olivije se kao klјeštima uhvatio za njegovu
ruku. – Mulinije, odgovaraj!
– A zar ti nisi ništa čuo? Otac Lotar i ... Sofija Sevazmnu... oni će ostati u Notrdamu do
kraja. Do samog kraja. Sami su tako odlučili. I pusti me, Levek, imam još mnogo posla.
Mogao je i da ne kaže, prsti su se sami opustili. Ežen Olivije je išao prema Malom mostu
najpre lagano, a onda sve brže.
Tamo se dešavalo nešto neverovartno. Ni nagorela barikada, ni staza na mostu, nisu se
videle od tela u plavim uniformama. Druge plave uniforme jurile su preko njih. Izgledalo je kao
da je neko kerozinom zapalio ogromni mravinjak.
– Pa šta im je, da li su drogirani, đavo da ih nosi?! – dobacio je Žorž Pernu. – Padaju kao
sumanuti! Bože milostivi, kako padaju! Ej, Berto!
On je, ne pitajući ništa, odložio kalašnjikov i zauzeo mesto Pernua za mitralјezom.
– Alo, Pol, Alo! – vikao je Pernu. – Imamo li još granata? Dajte još, polovina mojih lјudi
je ubijena, kakva polovina, dve trećine, treba mi pojačanje.
Da, dve trećine i to samo za pola sata, pomislio je Ežen Olivije, bacivši pogled na
razbijenu glavu Iva Montu. Nije više bilo mogućnosti ni da se tela sklone u stranu.
– Levek, idi po granate, dok daju! – Žorž se očajnički nasmešio. Na čelo mu je pala
kovrdža crna od skorele krvi, za koju nije ni znao čija je.
Ežen Olivije je skočio i potrčao: psihičko opterećenje je bilo tako veliko da na zviždanje
metaka nije obraćao više pažnje nego što bi na zujanje majskih cvrčaka. Činilo mu se da može da
traži, pada, ustaje, beskonačno, kao navijen. Mislio se la čvrsto zategnuta poluga unutra nikad se
neće opustiti.
Kasim se kretao po Malom mostu kao prethodnica, skoro se ne skrivajući iza neprobojnog
štita. Išao je među prvima, mada bi mirno mogao da sedi u Šekspirovoj biblioteci, vodio je
vojnike u napad pitajući se usput da li će neko primetiti da ne puca? Nije mu bilo jasno zašto ne
puca, nije ni želeo da zna kakva sila ga vuče u susret mecima.
– Berto, ja ćy da te zamenim! – viknuo je Žorž Pernu pre nego što je shvatio da mitralјez
za kojim leži Rože, ne puca.
On nije čak ni sklanjao telo, prosto je malo slegao ramenom i legao pored mrtvog druga.
Pucao je oko pet minuta dok mitralјez nije ponovo zaćutao.
Larošžaklen je uspeo: Ežen Olivije ne samo da je nosio granate, nego je vodio i pojačanje
od sedam lјudi koji su došli sa malo mirnijeg mesta, Svetog Ludovika.
To! Kasim je lako skočio na nasip druge barikade. Još trenutak, i bio je već na drugoj
strani. Stigli su u Site! Stigli? Tek u sledećem trenutku je shvatio da je stigao samo on. Ovi mrtvi
koji su sad ležali jedan na drugom, uspeli su pre nego što će tako bespomoćno pasti, da poubijaju
sve koji su s njim napadali, sve osim njega, Kasima.
To više nije imalo nikakvog značaja, oni su dobili manje od jednog minuta, manje od pola
minuta. Ali, vreme je odjednom poteklo sporije nego voda Sene, tamo dole. On je bio sam s
mrtvima, jedini živ. Makisar s bejzbol kapom, sitan i mršav, bio je zapravo devojka. Ma kakva
devojka, devojčica, ne starija od trinaest godina. Pored nje je ležao muškarac srednjih godina,
Kasim ga je viđao ranije, da, on mu je popravlјao automobil u jevtinoj radionici. Tamo je radio,
to je nesumnjvo. Nikad ne bi pomislio da je to makisar. A ovaj za mitralјezom veoma liči na
Antoana. Antoan?! Ne, to je bio drugi, samo je ličio.
Koliko godina su trajale te sekunde?
Kasim je legao i počeo da puca iz mitralјeza u trenutku kad je vreme šklјocnulo i ponovo
počelo da juri. Tuđi lјudi u plavim uniformama već su jurili po mostu.
Ežen Olivije je jurio tako da mu se činilo da će mu srce kroz grklјan ispasti na kaldrmu.
Da li mu se učinilo ili je pucnjava na Malom mostu prestala? Učinilo mu se. Izdržite još četvrt
minuta, momci!
Od dva mitralјeza i tuceta kalašnjikova, pucao je samo jedan mitralјez. To je bilo
dovolјno da ne dozvoli napadačima da pređu barikadu. Pucnjava je bila iskidana, neravnomerna.
Neko je uspeo da priskoči i zauzme mesto ranjenog. Ežen Olivije je pritrčao da vidi može li da
pomogne.
Šta je ovo?!
– Govno!! – začuđeno je opsova neko pored njega. – Ej, šta je to?!
– Neka idu... đavolu u zadnjicu... – ranjenik u odeći muslimanskog oficira, s mukom je
izgovarao reči. Nјegovi minuti bili su odbrojani. – Ja... ja nisam Kasim... ja sam – Ksavije!
Dobro je što prebacuju lјude sa Svetog Ludovika na mali most, – pomislila je Žana, na
drugom ostrvu ne možeš ni da se okreneš. A stalno nadiru. Pomalo, ali nadiru. Dobro, ovde su
dovolјna i dva čoveka. A u svakom trenutku treba da stigne i treći.
Odbili smo ih, mogu čak i da popušim cigaretu. Ne, cigaru, naravno, bilo šta, ovaj
odvratni Goloaz. Slobodan je otvorio novu kutiju. On ne bi odbio „Belomorkanal“ koji puši
Sofija, ali nije imao pravo da moli ženu da podeli s njim tako skupe švercovane cigare.
– Ej, da li ste čuli novost?! – tog mladog makisara Žana nije poznavala, pa naravno, ni
Slobodan.
– Ne, a šta? Tebe su poslali da budeš ovde, s nama?
– Šta imaju da me šalјu! Prestali su da napadaju, neće više da ginu. Uspeli smo da
uhvatimo telefonski razgovor jednog od njih, slušali smo njegovu poštu. U najgorem slučaju, ceo
sat će mirovati! Hoće da se pripreme za artilјerijski napad da bi nam odgovorili. To znači da će
verovatno, krenuti s reka. Potpuno smo ih sredili! Prosto mi je žao što za sat vremena neće imati
koga da napadaju! Ne čudite se. Naređeno nam je da se povlačimo.
– Cjajno!!! – Žana je skočila. – Sjajno, prešli smo ih! Uh, sad ću da počnem da plešem
„Žizelu“.
Slobodan se nevolјno osmehnuo i nastavio da uživa u pušenju. On je takođe ustao,
naslonio se nogom na džak, bilo mu je neverovatno prijatno da ispravi leđa. Odbacio je opušak
pažlјivo prateći kuda će pasti – pao je na neprijatelјsku teritoriju, na asfalt pored ruke ubijenog
koja je stezala revolver. Ruka je počela lagano da se podiže, čovek je gledao pored Slobodana u
Žanu koja je skakala po barikadi.
Revolver se trgao, začuo se pucanj. Telo na afaltu se trglo u poslednjoj konvulziji.
Slobodan je uspeo da poluodgurne, poluzakloni Žanu, grudima. Gadno, još mirno, kao da
se ništa nije dogodilo, pomislio je Slobodan. Glupo.
– Ranjen?! Ej, gad te je baš gadno zakačio?
– Ne znam još. Kad otrčiš do metroa, pošalјi mi ... medicinsku... pomoć. – Reči su najpre
išle sasvim lako, a onda teže, on je govorio i spuštao se na kolena, nije padao, ne, prosto se
naslonio leđima na džakove. Svest koja je sve do tog trenutka bila jasna, sad se zamutila naglo,
kao da je neko zamaglio disanjem prozračno staklo.
– Ti ci ... čula... naređenje... Ovde više ne smeš da ostaneš. Beži!
– Jebi se!!
Slobodan je osećao kako kaldrma kreće ispod njega, kao oštro rende. Onda je kamenje
prestalo da se pomera i pogled mu je postao bistar. Shvatio je da leži na ulazu u metro, a nad njim
se naklonila Žana. Uostalom, on je nije odmah prepoznao. Obično bledo Žanino lice sijalo je
iznutra nekim neprirodno jakim rumenilom, gorelo je kao blјeštava sijalica, a mekane šiške
postale su odjednom tamne i sjajne, glatko su ležale na čelu kao nacrtane. Ah, to je od kiše koja
mu kaplјe po obrazima. Ali, kiše nije bilo. Žana je obrisala lice rukavom teksas košulјe. Slobodan
je s užasom shvatio da ga je devojka sama dovukla od mosta Svetoga Ludovika do samog ulaza u
metro. Kako je uopšte uspela da ga pomeri kad ima više od devedeset kilograma.
– Zašto ... se mučiš... – reči su imale neki slani ukus.
– Ćuti! – Žana je jedva disala. – Ne smeš da govoriš... krv... ali zašto si krenuo, šta misliš,
da ja ne mogu da se pobrinem za sebe?!
Slobodan je gledao u njeno mlado lice i nije mogao da odvoji pogled; francuska devojka
lјutila se na njega zato što ju je zaštitio svojim telom, a sad kad je ranjen, nije mu dala da umre.
Odjednom mu je sve postalo lako, neverovatno lako, srce mu se ispunilo skoro
nepodnošlјivim osećajem sreće, kakav je mislio da je sasvim zaboravio, dečje sreće, kao kad je
gledao kako polivaju vinom badnjak na ognjištu.
Shvatio je. Sve je shvatio.
Duša je bila daleko pametnija od njega samog. Ne, ne, nije on ovde došao da se osveti
muslimanima, mada je o tome godinama maštao. Sofija je u pravu, normalan čovek u tome ne
oseća nikakvo zadovolјstvo. Nije to ranije znao, ali je duša znala. Došao je ovde da bi s narodom
podelio teškoće ustanka, s narodom koji je nekad učinio zlo njegovom narodu, ali koji je sad
patio isto onoliko, ako se patnje uopšte mogu upoređivati. On je došao ovde da bi bio zajedno s
narodom kome je oprostio.
 Ali da bi shvatio da je oprostio, da bi osetio blaženstvo i sreću hrišćanskog praštanja, bilo
mu je potrebno samo malo. Bilo je potrebno samo da vidi nad sobom lјutito, uplakano lice te
male Francuskinje. Ili je to – veoma mnogo?
– Živi... molim te...– reči su se čule neverovatno glasno. Krv je jurnula iz usta, kao voda
iz slomlјene slavine.
– Nemoj!!! – očajno je viknula Žana. Ali taj krik je stigao do Slobodana kao iz velike
dalјine i on je prestao da ga čuje pre nego što je Žana prestala da viče.
– Da li si čuo, Levek?! Naređeno je da se povlačimo. Izdržali smo onoliko koliko je
potrebno! Nјima u crkvi je ostao još ceo sat, to je daleko više nego što je potrebno!
Ežen Olivije je klimnuo glavom pružajući nekome bocu vode. Shvatio je samo jedno –
može da se ne bije i da ne puca, makar kratko vreme. Sklopio je oči. Mrak je. Nije spavao, prosto
je uživao u opuštenim mišićima i praznoj glavi.
Prošao je minut. Pet minuta. Ežen Olivije se trgao.
Setio se.
 GLAVA 18

Brod odlazi

Pucnjevi iz automata nisu se više čuli samo s mostova. Dole, na platformi metroa Sen
Mišel, treštao je mitralјez.
– Artilјerija samo što nije počela, – rekao je Vinsent de Leskur. – Naša artilјerija. Moji
roditelјi nikad ne bi mogli ni da pomisle da ću učestvovati y ovakvoj „Ritus reconcilliandi
reccesiam violatam“[79].
– Kako vi razlikujete sliku bitke po zvucima pucnjave? – otac Lotar je listao džepni
„Rituale Romanum”[89]. — Mopam da vam kažem, mcje de Leskur, veoma ste me iznenadili
svojim učešćem u izradi plana odbrane. Morala je da vas sluša čak i Sofija Sevazmiu.
– Zaboravlјate koliko imam godina, – osmehnuo se de Leskur. – Ja sam studirao na Sen
Siru. Jedino mesto u našoj zločestoj republici gde je mogao da krene u veliku karijeru momak
koji nije dete bogataša već siromašne aristokratije. Nisam stigao zato što sam bio suviše mlad,
inače danas ne bih bio bedni bukinist već štabni general.
– Nikad mi ne bi palo na pamet, – otac Lotar je obeležio potrebnu stranicu, predao
knjižicu de Leskuru i prebacio preko sutane beli pluvial[90]. – Počinjemo s Bogom, vreme je.
Sedeli su pred vratima glavnog ulaza. Sveži vetar pokušavao je da lista knjigu u rukama
oca Lotara, naduvao je stihar de Leskura, suviše širok za njegovu suvonjavu figuru.
Ugalј je šištao i pucketao u kandilu, tanka struja tamjana počela je svoju igru s vetrom.
Glas je poleteo prema nebu odbijajući se od zidova. Bilo je čudno, veoma čudno,
sprovoditi ritual bez straha, i ne u podzemlјu, nego na jarkom sunčevom svetlu.
Lagano su krenuli pored zidova. Ali, pre nego što je mala procesija obišla fasadu, na trgu
su se pojavile i sagnute krenule prema glavnom ulazu dve osobe s vrećama na glavi.
Sofija je pogledala na sat i s olakšanjem uzdahnula.
– Madam, blagoizvolite primiti dvadeset kilograma čokolade! – uzdahnuo je na ulazu
Toma Burdele, nizak, pegav, neverovatan momak, kome je sve izgledalo kao sitnica. On je od
prvih svojih godina išao na misu u geto, najpre s roditelјima, a posle njihove pogibije, sam.
– Tiše, ludače, otac Lotar je već počeo, – opomenuo ga je Rože Mulinije, prenoseći teret
na drugo rame. Pre samo mesec dana, on koji je sa devetnaest godina bio veoma važan član
Makija, nije čak ni znao da postoji misa. – Sofi, sve je u redu. U metro sad više nije lako ući,
napravili su baklјe od granja. Konačno su uspeli da isklјuče struju. Na stanicama koje
funkcionišu sad je isti onakav mrak kao na onim koje su odavno napuštene. A „plastita–n" zaista
ima dvadeset kilograma, po deset u svakoj vreći, već su razdelјeni na po kilogram.
Pokajanje Davidovo čulo se iz reči pedesetog psalma, moleći gospoda da očisti od
bezakonja, da opere od greha. Prolazeći ispod spolјašnjih stepenica koje su vodile na „ženski“
sprat sad već bivše džamije, de Leksur se namrštio s mukom se, zbog svečanosti trenutka,
uzdržavajući od psovke. Ništa, sad to više i nema nikavo značenje.
– Odlično ste to uradili, momci! – Sofija Sevazmiu je podigla crne naočari na čelo: u
njenim očima igrale su vesele vatrice. Bila je odevena u svilenu crnu rolku, preko nje u teksas
jaknu pa još i u vetrovku s mnogo džepova. Ali čak ni toliko slojeva odeće nije moglo da sakrije
njen devojački gibak hod. Rože je osetio da njegov pogled kao elektronska kamera, upija u sebe i
najmanje nijanse njenih oblika: usne malo suve, ispod očiju lake senke umora. Kako je lepa ruka,
ova bez rukavice, dugih prstiju, bela, netaknuta suncem.
– Rože, i ti možeš danas da umreš, – Sofija se osmehnula, naočari su ponovo sakrile
veseli pogled. – Posebno ako požuriš. Svi kalašnjikovi su na svojim mestima. Dajte momci,
nosite brže sve to u centar crkve, ne terajte staricu da lomi kosti.
Procesija od dva čoveka išla je već ispod paučinastih šapa Arkbutana. Na njih će sigurno
Sofija da prikači eksploziv, nevolјno je pomislio otac Lotar, mašući kropilom. Kapi su veselo
blistajući, padale na kamenje.
Da nam je da što pre obiđemo crkvu, pomislio je de Leskur, boreći se sa želјom da ubrza
korak. Gospode, daj nam da završimo, jer sve sad zavisi od tog dečka koji na svojim plećima nosi
teško breme sana. Čak i moj mlađi, Etjen, da je živ, sad bi bio šest godina stariji. Gospode, daj
mu da završi posao do kraja. Još tri koraka, dva. Zašto mi se čini da će, kad obiđemo crkvu,
opasnost nestati. Pa postoji li ona uopšte?
Metak iz vintovke, ko zna otkud, zviznuo je, zvonko udarivši u kamen. Kandilo je
zadrhtalo. Promašili su, pomislio je otac Lotar pre nego što se de Leskur spustio na jedno koleno.
– Neprijatna stvar ... taj... rikošet, – on je pružao sasud s kropilom svešteniku.
– Da li ste teško ranjeni, Leskur? – petlјajući s kandilom, i Ritualom, i vodom, otac Lotar
je pokušavao da oslobodi jednu ruku kako bi pomogao ministrantu.
– Ranjen, ubijen, otkud znam, – de Leskur je zahtevno povisio glas. – Napred! Mi se ovde
ne igramo, ovo je još uvek džamija!
Otac Lotar je jako zagrizao usnu, okrenuo se ranjeniku leđima i obišao zid. Još jedan
metak je udario u kamen, ali, kao što je i mislio de Leskur, sveštenik je iza ugla bio izvan
domašaja snajpera.
Teško se naslonivši na zid, de Leskur je pokušavao da shvati odakle su pucali. Ali novih
pucnjeva nije bilo. Šta se i gde desilo, hajde sad shvati u ovoj krvavoj kaši. Bol mu je pazlivao
pred očima od detinjstva poznati pejzaž, kao reke vode na vetrobranskom staklu. De Leskur je,
konačno, dozvolio sebi da jaukne, nadajući se da je sveštenik već daleko.
Otac Lotar je ipak čuo jauk jer je sad radio duplo sporije, ne shvatajući ni sam kako
uspeva da istovremeno upravlјa Ritualom, kandilom i svetom vodom. Ali, dalјe tako neće moći.
In extremis, naravno, može da pomogne Sofija, ali i ona je zauzeta.
Sofija je već bila unutra, razmeštala je sadržaj džakova, učvršćivala na svakom malom
svitku tajmer. Burdele i Mulinije su se već vratili na položaje.
Otac Lotar je ponovo stajao na ulazu naređujući satani da beži pred Spasitelјem koji
dolazi. Spolјašnje obilaženje je završeno.
Na sreću, vrata su bila otvorena inače nikako ne bi mogao da uđe sa svojim nezgodnim
teretom.
Sofija, koja je klečala s plastitom u rukama na četrdesetak koraka od ulaza, podigla je
glavu. Preko lica joj je prešla senka. Ostavivši svoj posao, skočila je na noge u nesumnjivoj,
samo njoj svojstvenoj zbunjenosti: da li da potrči prema svešteniku, uzme od njega nešto ili se to
ne sme? Ta poza, započeti pa zaustavlјeni korak, raširene y nedoumici ruke – učinili su je tako
dirlјivo mladom.
Otac Lotar joj se osmehnuo: može, Sofi, in extremis mnogo toga može, u sovjetskim
logorima žene su, pošto nije bilo sveštenika, krstile decu, zašto onda ne bi žena sad od mene
mogla da uzme kandilo? Ipak su nam oduzeli malo vremena ubivši Vinsenta de Leskura, njegovo
odsustvo koštaće nas još desetak života.
Iza leđa su se začuli ubrzani koraci, otac Lotar se nije čak ni okrenuo: na Sofijinom licu se
videlo da nije bilo opasnosti.
 Tpesnyo je kalašnjikov bačen na pod: Ežen Olivije Levek, zadihano, s jedva prosušenim
krvavim rukama, izmazanim benzinom, zemlјom, cementom, u pantalonama pocepanim na
jednom kolenu, već je pružao ruku da uzme kandilo.
– Jube, domine, bendicere! – reči su mu potekle same, kao da ih je oduvek pamtio, i
izgovarao stotinu puta.
Nije bilo vremena da ga pitaju da li je saznao da je de Leskur ispao iz stroja, ili se ovde
našao iz drugih razloga. Sofija je nastavila da se bavi miniranjem, žureći da nadoknadi izgublјene
minute. Otac Lotar, prekrstivši pristiglog mladića znakom krsta, s olakšanjem mu je predao
kandilo, kropilo i sasud, ostavlјajući sebi samo Ritual.
– Oremus, – volšebnost, savršena volšebnost za koju je on znao da postoji, ali se nije
nadao da će osetiti to u svom životu, i nije znao kakva je to sreća: svodovi su prihvatali glas kao
što vetar prihvata list, i poneli ga uvis. Oh, to je sasvim druga stvar nego služiti u običnim
zgradama, jedva prilagođenim crkvi. Gospode, kakvi su idioti bili ti neokatolici koji su svuda
povešali mikrofone što je posle tako dobro došlo muslimanima! Ova arhitektura je stolećima
umela da umnožava zvuk... Omnipotens et misericors Deus, qui Sacredotibus tuis tantam prae
ceteris gratiam contulisti, ut quidquid in tuo nomine digne, perfecteqe ad eis agitur, a te fieri
credatur: quaesumus immensam elementatiam tuam; ut quidquid modo visitaturi sumus, visites,
et quidquid benedicturi sumus, benedicas; sitque ad nostrae humilitatis introitum, sanctorum
tuorum meritis, fuga daemonum, Angeli pacis ingressus. Per Cristum Dominum nostrum[80].
– Amin, – odgovorio je Ežen Olivije.
Procesija je išla prema oltaru. Poravnavši se sa Sofijom, otac Lotar je podigao kropilo.
Kapi su pale na njeno lice. U mladosti, u tih nekoliko srećnih godina s Leonidom Sevazmiosom,
srećnih toliko koliko je Sonja Grinberg mogla da oseti sreću, sveta voda je nekako, tako joj se
činilo, mirisala na đurđevak. Koliko je godina prošlo, a miris je ostao isti!
Ocu Lotaru se činilo da to u snu ide po ogromnom hramu, obasjanom sunčevim zracima,
koji je ličio na brod.
„Brod koji odlazi u večnost“, – otac Lotar se osmehnuo: ako razmišlјa tako patetično,
vrelo, lako može da sebe vidi kao heroja. Bolјe da kažemo kako bi rekla Valerija; treba da
stignemo da završimo posao dok zadnjice nisu stigle.
Počinjući litaniju, otac Lotar je primetio krajičkom oka da se Sofija uputila prema izlazu
punih ruku. O, da, arkbutani. Ali – ako je ubiju kao de Leskura, on bi bio daleko lošiji miner nego
što bi ona kadila. Nadajmo se da će momak umeti i s tim da izađe na kraj. Ali, potrudite se,
Sofija, da preživite još sat i po.
— Ut hanc ecclessiam, et altare hoc purgare, et reconci... — otac Lotar je ustao s kolena i
označio znakom krsta kamen koji je mnogo godina tu stajao s ukrasima lišenim svakog smisla, –
liare digneris[81].
– Te rogamus, saudi nos![82] – skoro očajnički je viknuo Ežen Olivije, ne pitajući se više
na koji način sećanje predaka govori iz njegovih usta.
Približavao se 67. psalam. Koliko još treba stići, koliko je još daleko do obale!
Sofija se vratila u hram praznih ruku, kao što se i očekivalo. Znači, vreme je krenulo,
njegov vektor je već prebačen na onu stranu života.
– Tako, ovo je sad opet crkva, – otac Lotar je odjednom osetio da se lјulјa od unutrašnje
napetosti. – Sad je to već novi Notrdam. Ežen Olivije, Sofi, džamija Al Frankoni više ne postoji,
ona je propala u tartar!
– YES!!! – Ežen Olivije je pocrveneo do korena kose. Nema veze, replika dostojna
događaja. Uostalom, sudeći po izgledu oca Lotara, on ni sam nije imao ništa protiv tako dečačke
šale, a u vatricama koje su gorele u Sofijinim očima čitalo se upravo to neozbilјno „ues!“
 – Šta je s da Leskurom, Sofi?
– Mrtav.
– Jasno. Dobro, svi na svoja mesta, – otac Lotar se okrenuo Eženu Olivijeu. – Ornati leže
onako poređani kako treba da mi ih dodaješ. Dalјe ću ti ja govoriti šta da radiš.
Otac Lotar je pokrio glavu amiktom[91], povukao ga na ramena, obukao preko sutane
lanenu dugačku albu. Preko albe je vezao pojas od konopca. „Naši čvorovi su slični
mornarskim“, prošlo mu je kroz glavu. U svakom slučaju i njih treba znati.
I epitrahilј i riza su bili crni, kao što je i predviđeno za rekvijem misu.
Sofija se odjednom setila teta Lize, mada je bilo smešno nazivati tetkom devojku koja je
od nje bila starija samo dvanaest godina. Sonja ju je najčešće zvala samo Liza.
Sofija je stajala na stepenku i učvršćivala na stubu komad plastita ne veći od knjige. Liza.
Kako je mogla tako da je zaboravi. Nije zaboravila, samo ju je istisnula nenamerna krivica s
kojom nije imala snage da živi u mladosti.
Lizu Zabelinu, majčinu mnogo mlađu sestru, zapamtila je pre svega po raskošnoj kosi do
ispod pojasa. Postoji takva, svetlo smeđa, mekano kovrdžava kosa, vrlo raskošna. Za Lizinom
kosom su se svi okretali. Ona je neobično ukrašavala pomalo okruglo lice sa široko razmaknutim
sivim očima. Liza je imala široka ramena i sportsku figuru. Od rođenja je imala problema sa
srcem, na svoju sramotu, Sonja se zainteresovala kakvih, tek kad više nije imala koga da pita.
Odrasla Sofija sećala se samo spolјašnjih manifetsacija unutrašnjeg sveta mlade tetke – izlizan od
čitanja roman „Prohujalo sa vihorom“, portreti veličanstvenih generala i dečak u generalskoj
uniformi, ikona u zastaklјenoj kutiji... Devojčica, „Sonja–kumica” (u stvari prva pojava karaktera
– dvanaestogodišnja devojčica smislila je da tajno krsti jednogodišnju...) bila je jedini izuzetak u
Lizinom visoko intelektualnom druženju. Sa devojčicom je bila u stanju da se igpa catima.
– Requiem aeternam dona eis, Domine: – otac Lotar je označio znakom krsta kao na
običnoj liturgiji, pa kamen oltara, blagosilјajući one koji su bili u okovima smrti, – e lux perpetua
luceas eis. Te decet himnus, deus, in Sion, et tibi reddetur votum in Jerusalem: exausdi orationem
meam, ad te omnis caro veniet. Requiem aeternam dona eis, Domine: et lux perpetua luceat
eis[83].
Od desete godine Sonja više nije tako hrlila u prostrani, ali nesavremeni mračan stan na
Univerzitetskom prospektu. Tetka se lјutila, terala ju je da gleda duge istorijske filmove, domaće,
bez zamaka, vitezova i turnira.
Ali u užasnim mesecima dok je Sofija bila zaroblјena, upravo je Liza bila pored oca koji
se izbezumio. Ona je postala najpouzdaniji sekretar, ispunjavala je njegove zadatke u firmi dok se
on bavio spasavanjem Sonje, pozivala telefonom lјude koji su bili potrebni za pregovore o
Sonjinoj sudbini, kad se on bavio poslom.
Ali, kad je otac, ispustivši slušalicu na pod, viknuo: „Liza, Sonju su oslobodili!“, iz
susedne sobe nije bilo odgovora. Liza je sedela na divanu, usne su se osmehivale.
Saznavši posle četiri godine o okolnostima tetkine smrti, Sonja je lupala glavu nad
nerešivim pitanjem: otkud tako veliki osećaj krivice, jer u stvari nije ona kriva, već oni.
Ili je to bio samo osećaj krivice što je izbegavala da sluša pesme o „plavim ulanima“ i
„crnim gycapima“!
Ali ko bi mogao da pomisli da će se, posle više od pedeset godina, setiti tetkine omilјene
pesme – od prvog do poslednjeg stiha:
„Usliši nas, Bože svemogući
I našu molitvu primi,
Kao lovac je poginuo „Branilac“
Daleko od ruske zemlјe.“
 S nespretnim rečima uz melodiju, pesma je zvučala moćno; kao disanje velikana.
Otac Lotar, ne okrećući se, samo je gestom ruke zaustavio Ežena Olivijea koji je hteo da
ponovi za njim reči „Confiteor“[84] – prva reč i naziv čina ispovedanja grehova, ulazi u sastav
zapadne liturgije rimskog obreda. Zašto? Sigurno se setio da obični lјudi takođe udaraju
pesnicom u grudi uz reči „mea culpa“[85] – rečenica iz čina ispovedanja grehova u Rimskoj
liturgiji. Da, tri puta. Oh! To je samo kod modernista, a normalno je dva „Confiteora” – jedan za
sveštenika, drugi za pastvu. Otac Lotar je završio svoj.
Ežen Olivije se izvukao prosto: malo je ćutao sagnuvši se i triput je izgovorio samo reči
kojim je pratio udaranje u grudi. Gospode, oprosti mi, nisam namerno. Mea culpa, Gospode!
„I odjednom su otkrili kingstoni
I u morske dubine su otišli
Bez ropota, čak bez stenjanja,
Daleko od ruske zemlјe
Samo to će biti bezdan plameni“, –
osmehnula se Sofija, pažlјivo nameštajući na ekranu tajmera zelene cifre.
Koliko godina ovi svodovi nisu čuli latinski, pomislio je nezadovolјno otac Lotar, mnogo
pre muslimana, od sedamdesetih godina. Dakle, sedamdeset godina. Kako su se uželeli.
I galebovi su ovde doleteli
Kruže s predsmrtnom tugom
I „večnuju pamjat“ su zapevali
Junacima u morskoj paučini
— Dies irae, dies illa
Solvet saeclum in favilla:
Teste David eum Sibilla
Quantus tremor est futurus
Quando judex est venturus
Cuncta scripte discussurus![86]
Pa to i jeste katolička „Večnaja pamjat“, pomislila je Cofija prateći ritam pokreta
sveštenika pred oltarom. A pesma je nastavlјala da odjekuje negde u njoj, čudno se preplićući s
pogrebnom himnom.
Kad se himna završila, Sofija je kleknula. Tako, sad može da sluša liturgiju. Pesak
vremena nastaviće da teče cam.
Kako je Ežen Olivijeu bilo žao što ne razume Jevanđelјe, to je sigurno neko od onih koja
govore o prelasku od smrti ka večnom životu. Kako su srećni oni koji razumeju. Jevanđelјe, a
onda propoved. Otkuda on to zna? A evo, zna.
Tačno, otac Lotar se okrenuo licem prema pastvi. Pogledao je u Sofiju, klimnu joj glavom
shvativši zašto se ona odmara i pogledao u Ežena Olivijea.
– Dragi moji, neću da govorim propoved, mada to na neki način nije ispravno. Ali, sve što
je moglo da se kaže, mi smo danas rekli bez reči. Ežen Olivije, pošto mi poliješ ruke, ja dalјe
nastavlјam sam, bez ministranta.
– Šta hoćete da kažete?!
– To da posle toga možeš da ideš. Posle pranja ruku, sveštenik ga je gledao u oči.
– Oče Lotar, zar niste ništa shvatili?! – tiho, da osetlјivi na sakralno, svodovi ne bi
uhvatili nedostojne lјudske reči, uzviknuo je Ežen Olivije. – Ja nikuda ne idem! Ja sam ovde po
pravu, imam pravo da umrem zajedno s Notrdamom. Ja sam nasledni ministrant crkve.
– I ti danas u njoj služiš. Niko ne osporava tvoje pravo. Ali danas nije tvoje vreme da
umreš.
 – Ali ja hoću da se pričestim! – ono što ne sme da kaže na ovaj način, biće onda jasno.
– Ne, ti još nisi spreman za pričest. Kad bi ova liturgija bila poslednja na zemlјi, ja bih te
pričestio na svoju dušu. Ali tvoj dug pred crkvom je da se pričestiš onako kako treba. Makar i na
drugom mestu. Da, ti si ovde ministrant, – otac Lotar se osmehnuo. – Ali kapetan broda sam
danas ja. Naređujem ti da napustiš brod.
Dobro je, za petnaestak minuta on ne bi više imao vremena da ode daleko od zidova,
pomislila je Sofija.
– A ja sam tvoj komandant, Levek, – meko se umešala Cofija. – I ja ti naređujem da živiš.
Vesele sveće su igrale u crnim Sofijinim očima, svetlosivi pogled oca Lotara bio je
odlučan. Snaga osamnaestogodišnjeg Ežena Olivijea nije bila tako velika da može da se izbori s
njima.
– Ali ko će se moliti za vreme mise? – slabim glasom je pitao. – Samo su sveštenci
modernisti mogli da služe bez ikoga, zar nije tako, oče Lotar?
– Probaću ja, – odgovorila je Sofija. – Nisam sigurna da znam, ali je krajnje vreme da
naučim.
– Eto, sve je rešeno, – otac Lotar se okrenuo prema oltapy. — Gloria Tibi, Domine[87].
Ežen Olivije nije pratio reči, ispao je iz toka mise plivajući u reci svoje uvrede, uvređen
zbog neprihvaćene žrtve. Obične, kao u apoteci, boce od braon stakla (na kožnoj futroli jedne
bilo je nacrtano grožđe, na drugoj ce crtež potpuno izbrisao) drhtale su u rukama Ežena Olivijea.
Iz druge je sipao vodu na prste oca Lotara.
– To je sve, idi s Bogom, – tiho je šapnuo sveštenik, okrećući se oltaru.
Oh, kako dečak ne želi da ostane živ, pomislila je Sofija. Ništa, druškane, moraćeš nekako
da izdržiš. I bez tebe je danas mnogo lјudi poginulo. Ali stvar je završena.
— Orate, fratres[88]
Pomalo posrćući, Ežen Olivije je lagano, kao da očekuje da ga sveštenik pozove nazad,
išao prema vratima. Nekad je ovde bio prolaz između dva reda drvenih klupa, još pre nego što je
modernista Lustiže[92] napravio na mestu prolaza idiotsko uzvišenje koje su potom sklonili
muslimani. Oni su to mesto pokrili šarenim, kao tepih, jarkim pločicama. Ali Ežen Olivije nije
išao po njima, već po kamenom podu, između dugih klupa zdesna i sleva, tvrdih klupa, na kojima
je klečalo na kolenima desetine lјudi, učesnika liturgije. Među njima je prepoznavao neke – Patris
Levek je s radosnim osmehom pratio unuka koji je prolazio, Antoan Filip Levek, s licem teško
bolesnog, koga je upravo popustio nepodnošlјiv bol, Kler Eženi Levek, koji je na proboju linije
Mažino izgubio tri sina, Ženevjev Levek koja je umrla sa sedamnaest godina od tuberkuloze,
Ogist Antoan Levek koji se obogatio na uvozu čokolade, Patris Olivije Levek s perikom
podelјenom na tri pramena...
„Evo, znači oni se danas pričešćuju“, – njegov korak je postao čvršći.
Grudvica sivih krpa koju je neko bacio blizu vrata, za trenutak je privukla njegovu pažnju.
Valeri! Valeri u svojim krpama, skliznula je na pod, nepokretna. Svetle kovrdže leže na podu.
Izranjavlјene ručice – bele, raširene, kao ruke porcelanske lutke. Naravno, trebalo je odmah da se
doseti! Drugačije nije ni moglo biti, ona je umrla, umrla zajedno s crkvom!
Prevazilazeći svoj strah od devojčice, Ežen Olivije se spustio na pod. Ni sam ne znajući
zašto, popravio je pramen koji joj je pokrivao lice. Dlanom je, iako ga nije dodirnuo, osetio
toplotu čela. Ežen Olivije je dodirnuo dečje grudi koje su se nadimale, i čuo srce kako udara. Ali,
šta je onda s njom? Disanje je bilo ravnomerno, veoma ravno. Ežen Olivije je lako podigao
uspavanu devojčicu na ruke, i odjednom skoro potrčao prema vratima. Da ga otac Lotar nije
oterao, ko bi izneo Valeriju iz vatre koja je nailazila?
Uznemirena njegovom žurbom, Valerija je otvorila oči. Sanjivi dečji pogled odjednom se
sreo s njegovim. Zatim su se kapci ponovo sklopili, devojčica je uzdahnula, nameštajući udobnije
glavu na njegovom ramenu. Nikad ranije Ežen Olivije nije video kod Valerije tako običan, tako
dečji pogled. Dete, najobičnije, mada veoma prlјavo, spavalo je sad na njegovim rukama. Ežen
Olivije se trgao.
Prlјava ruka, sva u tragovima sasušene krvi, više nije krvarila. Stigmata nije bilo. Nije
bilo čak ni krastice na njegovom mestu, samo roze fleka na beloj koži.
Oprezno, da je ne probudi, Ežen Olivije je laktom i kolenom otvorio teška vrata i izašao u
pariski jarki dan, sivo plav, pun sunca i pucnjave. Dan u kome je, uprkos krvi i smrti, kao i uvek
šuštala čista voda iz male ulične fontane. Dan u kome je negde blizu bila Žana, živa, sasvim
sigurno živa,
Tajmeri su jednolično odbrojavali vreme koje je preostalo crkvi.
I mladi sveštenik nastavlјao je svoju molitvu, a stara žena se molila, prvi put u životu
klečeći na kolenima. Oni nisu znali, mada su se oboje pitali, boje li se što će se njihove duše za
nekoliko minuta, otrgnute iz telesne obloge u nezamislivim ali kratkotrajnim mukama, vinuti
gore kroz gigantski smerč kamena i plamena.
Februar–oktobar 2004. Moskva–Pariz–Kan–Moskva
 Pogovor

Knjigu Jelene Čudinove treba pažlјivo čitati. U njoj ima mnogo stvari sa kojima se
savremeni čitalac ne mora složiti. Ali ima i činjenica nad kojima se mora zamisliti. Evropsko
društvo zasnovano je na hrišćanskim vrednostima. I mada se na njima poslednjih nekoliko
decenija uhvatila tanka kora „bezbožništva“, ispod nje i dalјe ostaju moćne kulturne naslage
hrišćanske istorije. U Rusiji su se i ranije pojavlјivale knjige koje se bave najprivlačnijim
aspektima islamizma i koristima od njihovog mogućeg uklјučivanja u evropsku kulturu. Realni
događaji u Evropi koji se stidlјivo nazivaju lokalnim konfliktima, a u kojima lјudi ginu, kao i u
pravim ratovima, pojava terorizma, poslednji događaji u Francuskoj, žestoko reagovanje na
uvredu Proroka - nude još jedan, drugačiji pogled na situaciju. Mračne slike naše budućnosti koje
je ponudila u svom antiutopijskom romanu se, nadamo se, neće ostvariti. Ali, hiperbolišući i
dovodeći situaciju gotovo do groteske, Čudinova je htela da upozori. I neka su njene vizije
pogrešne, a sredstva za rešavanje problema - neadekvatna, ukazuju na problem koji zaista postoji.
Dijalog civilizacija je jedini put koji današnji svet može i sme da prihvati. Dijalog koji može i
mora da dovede do rešenja problema. Ali ne dijalog u kome jedni nastupaju, paleći sve pred
sobom, a drugi popuštaju žrtvujući osnove svoje kulture.

Ljubinka Milinčić
 Rečnik manje poznatih reči i izraza

1 Kaurin – isto što i kafir – u nizu jezika muslimanskih naroda reč koja označava
nemuslimana, ima pogrdno značenje.
2 Ministrant (lat. minister – služitelј) – u katolicizmu čovek koji nije sveštenik, a pomaže
svešteniku tokom bogosluženja.
3 ...Za vreme Drugog Vatikana – Drugi vatikanski sabor koji je održan 1962. do 1965.
godine bio je sazvan da bi se razradio i utvrdio program „obnavlјanja“ Rimokatoličke crkve.
Tada su prihvaćeni mnogi predlozi za modernizaciju dogmatskih, kanonskih i obrednih strana
katolicizma i oni su se korenito razlikovali od tradicionalnog katoličkog veroučenja. Sabor je
faktički proglasio ravnopravnost katolicizma s ostalim hrišćanskim pravcima koji u osnovi imaju
katolički ekumenizam (što je u praksi označavalo odricanje istinitosti same Katoličke crkve);
prihvatio je da su dostojni poštovanja i sadrže elemente svetosti i istine i nehrišćanske religije
(budizam, islam, judaizam i čak paganstvo): deklarisao je pravo čoveka na religiozne slobode
(samim tim je učinio nemogućim sprovođenje i razvoj misionarstva i hrišćanske propovedi) i dr.
U planu bogosluženja Sabor je sankcionisao sprovođenje liturgijskih reformi do neprepoznavanja
izmenivši pravila katoličkog bogosluženja. Katolici koji se nisu složili s reformom i u ovom ili
onom stepenu se odvojili od „zvanične“ Katoličke crkve, dobili su naziv tradicionalista ili
integrista.
4 Lefevr Marsel (1905–1991.) – katolički arhiepiskop, organizator i duhovni lider
najvećeg pokreta u katoličkom tradicionalizmu. Rođen u duboko religioznoj porodici. Nјegov
otac, industrijalac Rene Lefevr poginuo je 1944. u koncentracionom logoru, njegov rođeni brat je
postao misionar u Africi, a tri sestre – monahinje. Osnovno obrazovanje dobio je u jezuitskom
koledžu Sveta Srca, zatim je učio u francuskom seminariju u Rimu i na papskom Gregorijanskom
univerzitetu koje je završio s titulama doktora filozofije i bogoslovije. Godine 1929. rukopoložen
je u prezvitera. Od 1932. do 1945. bio je misionar u Gabonu (Ekvatorijalna Afrika). Rukopoložen
je za episkopa 1948. i postavlјen za apostolskog delegata cele frankofonske Afrike. Postao je
(1955.) prvi arhiepiskop Dakara (Senegal, Severna Afrika) – eparhije koju je faktički sam stvorio.
Umnogome zahvalјujući njegovom misionarskom radu broj katolika Afrikanaca u Dakaru se
uvećao na 2 miliona; broj Afrikanaca koji su postali sveštenici – na 1000. Monsinjor Lefevr je
napustio Senegal 1962. godine ostavivši za svog naslednika episkopa Afrikanca i bio je
postavlјen za arhiepiskopa–episkopa tulskog (Francuska) Učestvovao je u radu Drugog
vatikanskog sabora i stao na čelo protivnika „obnavlјanja“ Rimokatoličke crkve, koji su insistirali
na očuvanju tradicionalnog katoličkog veroučenja i bogosluženja. Godine 1968. morao je da ode
u peznziju. Nastavio je da živi u Rimu. Na molbu grupe seminarista koji su želeli da dobiju
tradicionalno obrazovanje 1969. Lefevr je osnovao Svešteničko bratstvo sv. Pija H i otvorio
seminarij u Ekonu (Švajcarska) i zatim u Flaviniji (Francuska) Sveštenici i seminaristi koji su ušli
u bratstvo odbili su da priznaju bogoslužbene i veroučitelјske reforme Drugog vatikanskog
sabora. Lefevr je 1974. potpisao deklaraciju u kojoj je odbio da „prati Rim u njegovim
neomodernističkim i neoproestantskim stremlјenjima“, ali je istakao da članovi bratstva nemaju
nameru da se otcepe od Pape i Katoličke crkve. Vatikan je na to odgovorio zabranom Lefevru da
rukopolaže sveštenike, što on nije poslušao. Svestan da će uskoro umreti, 1988. je zajedno sa
svojim saradnikom Antonijom de Katro–Majer odlučio da rukopoloži svoje naslednike. Iako nisu
dobili od Vatikana dozvolu za to, 30. juna 1988. oni su rukopoložili 4 episkopa za Bratstvo bez
papskog mandata. Papa je 2. jula iste godine objavio da isklјučuje iz Crkve Lefevra i njegove
sledbenike, ali su „lefevristi“ odbili da priznaju zakonitost tog izbacivanja i optužbi za raskol i
sve do sada smatraju da pripadaju Katoličkoj crkvi.
5 Novus ordo (lat. novi čin (mise)) – zvanično imenovanje novog čina mise koji je 1969.
godine uveo papa Pavle VI y okviru reformi započetih posle Drugog vatikanskog sabora. Na
Saboru su pored katolika učestvovali i protestanti i anglikanci, zbog čega je, prema mišlјenju
tradicionalista u novu misu u skrivenom obliku uneto i protestantsko učenje koje ne priznaje
prisustvo Hrista u euharističkom hlebu i vinu. Sam čin mise bio je jako skraćen i prepravlјen,
predviđeno je da se obavlјa licem prema narodu, a leđima prema oltaru (u čemu su mnogi videli
sličnost sa „crnom misom“ satanista), mesto sakralnog jezika – latinskog – misu su počeli da
obavlјaju na savremenim narodnim jezicima. Često je završetak praćen narodnim pesmama i
igrama, svetovnom muzikom (uklјučujući i rok muziku) i više liči na protestantske skupove nego
na katoličku službu.
6 ... davali u ruke svete darove... Posle uvođenja novog čina mise u savremenoj
Katoličkoj crkvi široko je primenjivano davanje svetovnim licima Svetih Darova za vreme
pričešćivanja, što protivureči kanonima (sveti dar sme da dodirne samo sveštenik).
7 Alba (lat. alba–bela) – dugačka lanena košulјa bele boje s uskim rukavima koja se
oblačila ispod rize. U savremenoj praksi umesto albe se često stvalјaju samo bele manžetne i
okovratnik.
8 Talak – reč–formula razvoda u islamu: ako je muž triput izgovori glasno, ta reč čini
razvod svršenim činom.
9 Haram – zabrana u islamu.
10 Osuarij (od lat os, ossis – kost) – mesto gde se čuvaju kosti, grobnica.
11 Aurat – delovi tela koje žene ne smeju da pokazuju – noge iznad članka, ruke iznad
zglobova, kosa i dr.
12 Pije X (Đuzepe Melhior Sarto; 1835–1914) – rimski papa (1903–1914.) Tokom svog
mandata sprovodio veoma tvrdu liniju borbe protiv modernizma koji je objavio „najstrašnijom
jeresi HH veka“. Rimokatolička crkva ga je kanonizovala 1954. godine.
13 bismila – U ime Alaha, inšala – Uz pomoć Alaha, subhanala – sva slava Alahu.
14 Mladi Ežen Olivije nije potpuno upućen u davne događaje. Arhiepiskop Marsel Lefevr
nikad nije bio na čelu sedevakantista. Naziv tog pravca, u vezi s jeretičkom suštinom reformi
Drugog vatikanskog sabora, govori da su sedevakantisti smatrali papski presto „vakantnim“, to
jest nisu priznavali dejstvujuće pape. Međutim, tradicionalisti koji su kasnije nazvani
„lefevristima“ razlikovali su se po manje doslednim stavovima. Oni su govorili da je savremeno
papstvo upalo u jeres, i istovremeno nastavili da ga priznaju. Među mnogobrojnim
sedevakantistima razgranate katoličke opozicije nije se našla ličnost tako harizmatična kao
Marsel Lefevr. Možda je zato pokret tradicionalista bio najjači i najpopularniji. Ali, posle
sedamdeset godina teško je očekivati da osamnaestogodišnji mladić zna takve detalјe.
15 artos – hleb, inos–vino, grčki.
16 6. maj – praznik apostola Jovana pred Latinskim vratima u Rimu. Uhvaćen po
naređenju Domicijana, apostol Jovan bio je bačen u vrelo ulјe, ali je iz njega izašao nepovređen.
Desilo se to ispred vrata grada Rima koja su se nazivala latinskim, odakle je i došao naziv
praznika. O tome govori sveti Hijeronim oslanjajući se na svedočenje Tertulijana. Apostol Jovan
je posle ovog pokušaja kažnjavanja, proteran na ostrvo Patmos.
17 Ovde ce daje opis birete – kape katoličkih sveštenika (slične pravoslavnoj skufji) koja
je skoro potpuno izašla iz upotrebe y cavremenoj Katoličkoj crkvi.
18 ...Slovima „I”, „H” i „S” – najpre grčki monogram Hristovog imena. Kacnije ce IHS
tumačilo kao Iesus hominum Salvator – Icyc, cpasitelј lјudi. Tim monogramom su u Zapadnoj
crkvi ukrašavali odeću i druge predmete bogosluženja.
19 Brevijar (lat. breviarium, od brevis – kratak) – knjiga bogosluženja Zapadne crkve koja
je sadržala redosled svakodnevnih službi koje mora da pročita svaki klerik. Posle reforme, 1970.
Brevijar je izašao iz upotrebe, ali su ga sačuvali katolici–tradicionalisti.
20 „Liturgia horarum“ (lat. liturgija časova) – zbornik činova uvedenih u Rimskoj
katoličkoj crkvi 1970. umesto Brevijara.
21 Šeik Jusef Kordavi na televiziji Al Džazira: „Pitali su proroka koji he grad biti pre
zauzet, Konstantinopolј ili Rim? Odgovor je bio prvi će biti Konstantinopolј. Ostaje drugi grad,
nadamo se da će i on biti osvojen... To znači da ćemo se mi vratiti u Evropu kao osvajači pošto su
nas dvaput isterali, prvi put s juga Andaluzije, drugi s Istoka“. Bilo je dodato, razume se, da će
„ovog puta Evropa biti osvojena molitvom i ideologijom, a ne mačem“ Ali čak ako se i poveruje
u to, kakva je za nas razlika da li je Rim osvojen mirom ili ratom? (Iz CORRIERE DELLA
SERA: „Na Rim je bačena fatva: „Grad će biti ponovo osvojen“. 15. marta 2004. Objavlјeno na
cajty www.inopressa.ru.)
22 Neka te Bog blagoslovi, lat.
23 Maki, prvobitno korzikanska reč koja označava šikaru. Odlaziti u „maki“ značilo je
skrivati se od vlasti. Za vreme Drugog svetskog rata, tako se nazivao partijski pokret. Otuda je
nastala čisto francuska reč makisar. Nije čudno što su se, posle trideset godina, ponovo setili te
slavne reči.
24 Blagoslovi, vladiko, lat.
25 Samo dva primera kao potvrda reči oca Lotara. U proleće 2004. godine Katolička
crkva Nemačke oragnizovala je u muzeju episkopata grada Majnca izložbu pod nazivom: „Ne
postoje sveti ratovi“, predlažući gledaocima da kritički pogledaju na „neslavna dela“ krstaša.
Bogohulnu tvrdnju da je vitezove koji su osudili sebe na nelјudske teškoće Svete zemlјe,
podsticala na put ne vera, „već želјa za vlašću i bogatstvom“, rekao je na otvaranju kardinal Karl
Leman. Kako se drugačije, ako ne izdajom hrišćanstva, može nazvati to plјuvanje po grobovima?
Ulagujući se verovatno uticajnoj muslimanskoj dijaspori Nemačke, kardinal je posebno istakao
da će izložba biti „početak novih kontakata između islama i Evrope“.
Iste godine u Španiji je na inicijativu crkvenog kaptola iz katedralne crkve Galicije – Santjago
de Kompostela, uklonjena statua Santjago Matamoros. Sveti Jakov na belom konju koji stoji na
zadnjim nogama, seče glave Mavara s turbanom. Pod nogama mrtva tela Mavara. Po mišlјenju
Kaptola, „skulptura može da povredi osećanja muslimana koji takođe posećuju hram kao poznati
arhitektonski spomenik“.
Za sve slične slučajeve karakteristična je činjenica da se ono što može da nalјuti muslimane,
sklanja PRE nego što oni to i zatraže, po komadić, po korak...
26 Četnici – srpski monarhisti
27 ... krenuo je beli dim... – za vreme izbora pape, beli dim iz dimnjaka svedoči da je
glasanje uspešno završeno.
28 Trident – tj Tridentski čin mise. Prema odluci Tridentskog sabora (1545 – 1563.) papa
Pije U je 1570. utvrdio taj čin koji je predstavlјao unificiranu redakciju starijih članova mise.
29 Halalne namirnice – isto kao i košer, namirnice koje moraju biti određenog porekla (ne
mogu biti svinjske) i pripremlјene po muslimanskim religioznim pravilima.
30 Imenom Alaha, Alah je najveći (arap.) – ritualne reči mesara. Životinje zaklane bez tih
reči nisu halalna hrana.
31 Ljah – stari naziv za Polјaka, prim.prev.
32 Junak najgledanije ruske tv serije – špijun koji je vukao za nos tokom celog rata sam
vrh Nemačke, prim.prev.
33 Samoupravna organizacija ukrajinskih kozaka, prim.prev.
34 ...Kako prodati Judeniča... – Severozapadna dobrovolјačka armija je 1919. predata
estonskim saveznicima koji su napravili tajni dogovor s bolјševicima u Derptu, iza leđa
belogardejaca koji su ih branili.
35 Ristikvi, Karl – estonski pisac iz HH vek, smatra se klasikom estonske književnosti.
36 U Markesovom romanu „Sto godina samoće“ pominje se genetska degeneracija.
37 Misal – bogoslužbena knjiga Zapadne crkve koja sadrži raspored činova u misi.
38 ne razumem ruski, est.
39 Samo u Danskoj u periodu od 1990–2000. g, islam je, prema skromnoj računici,
primilo od 3000 do 5000 Evroplјana. Prvi kanal danske televizije počeo je 2004. direktno da
prenosi petkom propovedi u džamiji u Kopenhagenu. Na danskom jeziku propoveda imam
Abdulvahid Bedarsen, Danac. U Nemačkoj broj etničkih Nemaca koji su prešli u islam iznosi od
13000 do 60000 lјudi, pri čemu je broj onih koji su to uradili 2003. duplo veći u odnosu na
prethodnu godinu.
40 Mihrab – niša okrenuta prema Meki
41 Minbar – tron imama u džamiji
42 Kafir – isto što i kaur, vidi komentar 1.
43 Mirišlјava smola.
44 Anri de Larošžaklen – najmlađi vođa šuana iz vremena Francuske revolucije. Šuanima
su se, po imenu Žana Šuana, nazivali patrioti–rojalisti, koji su se borili kao partizani u šumama
Bretanje.
45 Princip Šahida – formula koja se izgovara pri primanju islama
46 Meni samoj izgledalo bi to kao karikatura pre samo nedelјu dana. Ali juče, 10.
septembra, na televiziji su prikazivali ubicu dece u Beslanu, mladog mjurida, koji je u svakoj reči
ponavlјao da se kune Alahom, hteo je da živi, lagao je da uopšte nije on razbijao prozore telima
dece, nije ih on mučio žeđu, nije on silovao devojčice, sve nije on, i samo njega ne treba ubiti!
Kako se sve brzo otkrije...
47 prema podacima različitih socioloških ispitivanja (VCIOM, Analitički centar Jurija
Levade i dr.), koja su se sprovodila u RF krajem 1990. i početkom 2000. broj respondenata koji
su sebe nazivali pravoslavnim, prevazilazi broj onih koji sebe nazivaju vernicima za 20 osto.
48 sveti rat muslimana protiv nemuslimana.
49 Hilјadu četiristo peta godina... po lunarnom, islamskom, kalendaru (hidžri) 1985.
godina.
50 pomolimo se, lat.
51 To već nije fantastika, mada su slučajevi ustupanja crkvenih zgrada da u njima budu
džamije, poznati samo u Nemačkoj. Ipak, francuske vlasti sada više vole da katoličke crkve
propadaju, samo da ih ne daju katolicima–tradicionalistima. Sve stare zgrade koje sada poseduju
tradicionalisti u Francuskoj, otkupila je pastva za ogroman novac.
52 Podaci iz Nemačke: „U redovima Bundesvera služe hilјade muslimana”– izjavio je
radio stanici „Dojčlandfunk“ (25. marta 2004. godine) potpukovnik Udo Šnitker, predstavnik
Ministarstva odbrane FRN. Tačan broj nije poznat, očekuje se da će u budućnosti broj muslimana
vojnika rasti.
53 Karl Martel (Molot) majordom kralјevstva Franka, pobedio Arape za vreme Poatjea
732. godine. Tom bitkom je zaustavlјena prva islamska ekspanzija u Evropu.
54 Tabernakl (od latinskog – rudnik, skladište), bogoslužbeni kovčeg ili posuda koji se
stavlјa na oltar, u njemu se čuva euharistijski hleb (sveti darovi)
 55 Homiletika (lat. homilia – beseda, propoved) disciplina u seminariju koja uči
pravilnom crkvenom propovedanju.
56 Kompletorij – večernje bogosluženje u Zapadnoj crkvi, (analog pravoslavnom
povečerju), održava se posle 7 sati.
57 U katolicizmu sveštenik može da u toku dana odsluži nekoliko liturgija (za razliku od
prakse u Staroj crkvi koja se sačuvala u pravoslavlјu). Dozvolu da se služi više od jedne mise
dnevno dao je neposredno pre reformi Drugog vatikanskog sabora papa Pije XII, 1953. god. Bez
obzira na svoj moderan karakter, ta praksa se zadržala i kod katolika tradicionalista.
58 Zakjat – religiozni porez kod muslimana.
59 Sve oči gledaju u tebe s poštovanjem, Gospode.
60 Sve su to činjenice koje se mogu naći u novinama s početka 2003. godine.
61 Ah, kakva sramota, prepodobni! Nije trebalo da tako pametan čovek kao vi, toliko
nekritički ponavlјa ono što je čuo u detinjstvu. Među lefevristima je uvek postojala tedencija da
se umanjuju zasluge monsinjora de Kastro Majera, Lefevrovog saradnika u najkrupnijem
katoličkom skandalu HH veka: episkopskoj hirotoniji četiri mlada sveštenika – tradicionalista.
Međutim, i on je pre raskola imao tradicionalni seminarij u eparhiji, tako da je i on učio „mlade
vitezove“. Obojica su ravnopravne figure. Do skandala su išli različitim putevima, Lefevr je po
celoj Evropi stvarao male bastione, a de Kastro je držao celu eparhiju. Ljudski je lako razumeti
tradicionaliste, posebno Francuze, dovolјno je samo pogledati fotografiju skandala. Monsinjor
Lefevr je tako veličanstven, tako lep, aristokratski, da pored njega monsinjor de Kastro Majer
izgleda kao ofucani čovečulјak s naočarima, u raskošnoj rizi. Ali vi ste, oče Lotar, morali da
kopate dublјe...
62 Skapularij (od lat scapularium – ogrtač) – prvobitno mali ogrtač koji se oblačio na
ramena i grudi i koji je simbolizovao deo odeće ovog ili onog katoličkog reda i nose je monasi, a
takođe i svetovnjaci, kao znak posebnog poštovanja prema tom redu. Kasnije je to zamenjeno
malim parčetom tkanine s likom Bogorodice ili svetaca, pokrovitelјa tog monaškog reda.
63 Ovde se pominje stvarna epizoda: francuska vojna elita, za razliku od vlade i
građanskog društva, uglavnom nije odobravala bombardovanje Srbije.
64 s obzirom da ne želi da piše o detalјima, autor upućuje čitaoce na knjigu „Ljubav i seks
u islamu“ koju je 2004. objavila izdavačak kuća „Ansap”
65 Žana je malo pogrešila. Stihove je po pričama svete Radegonde napisao pesnik
Venacije Fortunat. Kasnije se pod uticajem te neverovatne žene zamonašio.
66 Činjenice uzete iz dokumentarnog filma „Čečenska klopka“, Ren TV, 2004.
67 Vidi komentar 17.
68 Dar–el–arab – „oblast rata“, arapski termin koji označava nemuslimanske zemlјe.
Objekat osvajanja.
69 gospođo, tur.
70 takozvani „zakon o spajanju porodica“, to jest o pravu svakog emigranta da dovodi
rođake iz bivših kolonija Francuske.
71 Ovde su nabrojani detalјi zapadnoafričkog kulta vudu, čiji je sledbenik navedeni lik.
72 Ovde bi trebalo uputiti čitaoca na kratkometražni film koji se nedavno pojavio u
Holandiji „Potčinjeni“. Autor filma, bivša muslimanka Hirsi Ali, svedoči o položaju žene u
muslimanskoj porodici. Režiser filma Teo van Gog ubijen je 2. novembra 2004.
73 Upravo sam na televiziji čula vest: „teroristi na Severnom Kavkazu pokušali da
iskoriste sopstvenu decu kao živi štit“.
74 u vanrednim situacijama, lat.
75 Iz romana Viktora Igoa „Devedeset treća godina“, knj V, gl HI
 76 Meksičke privilegije – za vreme progona katoličke crkve u Meksiku od 1920 – 1930.
koji su po žestokosti upoređuje s bolјševičkim progonima u Rusiji, papa rimski Pije H dao je
meksičkim sveštenicima posebna punomoćja – kad je neophodno, imali su pravo da deluju u
kanonskim pitanjima samostalno, bez usaglašavanja s vladajućim episkopom.
77 „Zakletve protiv jeresi modernizma“ – papa Pije H ju je uveo 1. septembra 1910.
godine. Ona je sadržala odricanje od modernističkih teza o evoluciji crkvenog učenja i teze o
potrebi da se kritički vrednuje istorija hrišćanstva, i dr. „Zakletvu“ su morali da daju svi kandidati
za sveštenstvo pred rukopoloženje i zatim su je svake godine ponavlјali.
78 Gregorijanka – gregorijansko pevanje ili gregorijanski hor, srednjevekovni sistem
pevanja u Zapadnoj crkvi. Po predanju ustanovio ga je papa sv. Grigorije I Veliki. Zajedno sa
latinskim jezikom gregorijansko pevanje predstavlјa neodvojivi deo tradicionalne mise.
79 Čin preosveštavanja oskrnavlјene crkve.
80 Bože svedržitelјu milosrdni. Ti, koji si darovao Sveštenicima Svojim takvu blagodat,
da u tvoje ime dostojni i savršeno rade, molimo beskonačnu milost tvoju, za ono što nameravamo
da posetimo, Ti posećuješ, Ti blagosilјaš; da dođe naše smirenje, sa podviima Tvojim svetim,
bekstvom đavola, uzdizanjem Anđela mira. Preko Hrista, našega Gospoda.
81 Da ovu crkvu i ovaj oltar očistimo i osveštamo, ti bi voleo.
82 molimo te, saslušaj nas.
83 daruj im, Gospode, večni mir: neka im svetli večno svetlo, tebi himnu pevam,
Gospode, na Sionu, i tebi žrtvu prinosimo u Jerusalimu; moju molitvu saslušaj, tebi dolaze sva
tela. Nјima dapyj, Gospode, večni mir; i da im svetli večno svetlo, lat.
84 Ispovedam se, lat.
85 moja krivica, lat.
86 Dan gneva, ovaj dan / vek će u pepeo pretvoriti / Po svedočenju Davida i Sibile /
Koliko će biti veliki užas / Kad dođe sudija / koji će sve da kazni, lat.
87 Slava tebi, Gospode!
88 Molite se, braćo, lat.
89 „Rituale Romanum“ (lat. Rimski trebnik) – knjiga bogosluženja Zapadne crkve koja
sadrži činove različitih vanliturgijskih bogosluženja (treba) – krštenja, venčanja, saborovanja,
opevanja i dr.
90 Pluvial (od latinskog pluviale – kišni mantil) – dugačka sveštenička riza koja se napred
zakopčava, oblači se za vreme procesije, liturgija i na svakom bogosluženju osim mise.
91 Amikt (lat amictus – pokrivač) – deo odeće sveštenika u Zapadnoj crkvi, mali beli
plašt koji se oblači ispod albe. Posle Drugog vatikanskog kongresa izbačen iz upotrebe, ali se
sačuvao kod katolika tradicionalista.
92 Lustiže Žan Mari (rođen 1926.) arhiepiskop pariski, kardinal, zalagao se za
modernizaciju katoličke crkve. Po njegovom odobrenju je 1990. godine rekonstruisan Notrdam
prema potrebama reformisanog katolicizma i razrušen starinski enterijer crkve.