Lektura za ZK

Ubistvo dečaka
Ubio sam dečaka. Lako. Spontano. Budale veruju u večno i nepobedivo. Detinjstvu
sam učinio kraj.
Nije da sam mnogo o tome razmišljao. Kratkim, odlučnim udarcem u potiljak
napravio sam sivilo, a onda - mrak.
Došlo je do novog buđenja. Svet je sada sumoran. Ideja trajanja i nedokučivosti
kopni. Život je ritmična robija, ponavljana u pravilnim razmacima. Tako je oduvek
bilo. Budale veruju u suprotno. Među
njima, izgleda, za mene mesta ima. Ubio sam dečaka. Iz njegovog mlitavog dela
izlaze leptiri.
Kakva gadost! Moglo bi proći. A možda i ne. Lepirići lete u raznobojnim, drečavim
rojevima. Svaki roj odgovara jednoj životnoj strasti. Nema je više. Ubio sam
dečaka. Mlitavo telo njiše se pred ogledalom.
Ubio sam dečaka. Nisam ni primetio kada sam postao tako oronuo.

TRI BUNJE

Jedan zločesti muž otkrije vragovo ime i zagospodari njime. Vražja imena u to
vrijeme bila su velika
tajna i te se ni vrazi međusobno nisu zvali njima. Pobožni ljudi, pogotovo žene,
nisu voljeli izgovarati
riječ "vrag" jer ga nisu htjeli slučajno zazvati, nego su radije govorili “nečisti”,
“nečistak” ili “nečastivi”.
Kada bi tko načuo pravo vražje ime, kao ovaj naš zločesti muž s početka priče,
stekao bi kontrolu i
vlast nad tim vragom i mogao ga je zvati kada bi od njega nešto trebao. To je bio
jedan od najlakših
načina da se vraga ulovi, obuzda i zatvori u podrumu. Samo što ovaj zločesti muž,
nije zatvorio vraga
u podrum, kako mu žena ne bi saznala, već ga zatvori u tri bunje u polju. Kako je
ulovio vraga sreće,
zvanog Popiluša, nije želio dijeliti svoju sreću sa ženom.
Svaki dan je odlazio u polje u svoje tri bunje i tražio od vraga svoj komad sreće.
Njegovi prohtjevi
svakim su danom bivali sve veći i veći, a on sve sretniji i sretniji.
Njegovoj ženi nije bilo pravo što joj je muž toliko ozaren od sreće, a ona tomu nije
bila razlog. Tada odluči
ona vidjeti zašto je to tako. Jedne večeri kad se mjesec pojavio na nebu, pođoše oni
na počinak. Kad
se zločesti muž uvjerio da mu je žena zaspala, on pravo u polje, u one svoje tri
bunje da dozove vraga.
Žena mu nije zaspala, već i ona sve tiho za njim ode da vidi što to mužu osmjeh na
lice stavlja. Kad tamo u
polju je imala što i vidjeti. Njezin muž sa samim nečastivim se dogovara. Kako je
ona bila pobožnog
roda, nazva ga kako to i dolikuje poštenoj ženi nečastivim, a ne vragom. Brže bolje
će ona iz polja, od
onih tri bunje i to ravno mjesnom svećeniku i sve mu ispripovijeda.
Svećenik je odmah znao da mora da je netko savez s nečastivim sklopio, jer loše su
se stvari počele
događati u selu. Mari je dijete umrlo na porodu, Roku se žena teško razboljela
odmah nakon
vjenčanja, a Luci se brat nikad nije vratio s mora.
„Ajme meni, jadna sam“, pomisli ona poštena žena.
„A šta bi nam vajalo činit?“ upita na posljetku svećenika.
„Ništa. Jer tko s nečastivim tikve sadi, o glavu mu se razbijaju!“ odgovori joj
svećenik.
Tako je i na kraju bilo. Dozlogrdilo je vragu Popiluši udovoljavati željama onog
zločestog muža, pa mu on
iščupa jezik.
„Eto ti na! Vrag ti sriću odnija!“ odgovori mu žena kad se vratio kući.
I ne. Nije dozvala vraga, iako ga je nazvala vražjim imenom. Dosadilo je i bogu i
vragu imati posla s
njenim mužem, a kako mu je ona bila žena, ponese i ona njegovu sramotu.
Kao upozorenje na taj loš savez, koji je donio mnogo zla njegovim stanovnicima,
mjesto i prozvaše
Tribunj, prema trima bunjama gdje je onaj zločesti muž skrivao vraga. Nakon toga
više nikom nije
palo na pamet zazivati nečastivog radi vlastite koristi. I samo pobožan i pošten
svijet nastani Tribunj.

Sreća
Pažljivo i brižno je noć upakivala dan, kao kad u sred zime nameštamo
potkošulju da nam nigde ne produva ni dašak hladnog vazduha, dok preko nje
navlačimo topao džemper. Sve se smirivalo i utišavalo, pa je i Sanja lagano
potapala
nemile događaje od tog dana, izvlačeći lepe na površinu i sa zebnjom očekivala noć
koja joj već duže vreme umesto spavanja radije ponudi ili čak nametne nesanicu.
Glasno oglašavanje mobilnog telefona je značilo da joj je stigla poruka preko
Vibera. Morala je da pogleda ko joj tako kasno piše. Javila joj se drugarica iz
Kanade. Obe su prešle šezdesetu, a drugarice su još iz detinjstva. Pita je, kako su.
Na jednostavno pitanje Sanja odgovara iskreno i kratko: “Dosta dobro. Kako ste
vi?”
Veoma brzo dobija opširan odgovor da se oseća sjajno, da sa mužem sedi na obali
okeana, da je istovremeno greju on i sad već zubato sunce, da uživa u galebovima,
šumu talasa, priči foka, predivnim mirisima i pufnastim oblacima. Sanja joj
odgovara
opet kratko: “Uživajte! Veliki pozdrav za oboje.”
San nikako da je stigne. Razmišlja kako su nekada delile i lepe i tužne i
smešne priče, a sad već dugo od nje dobija samo poruke blistave sreće.
Ne može da veruje, da u momentima sreće radije piše o njoj nego da uživa.
Došla je čudna neka moda, pa se i sreća reklamira.

Пилуле или жилет

У све ређим интервалима чисте свести, О. је инвентарисала над својим
прошлим
животом и сводила рачуне са будућношћу. Да, обрачунавала се, бар у
плановима, са
оним што је чека. Била свесна тога или не била, кад се деси, знала је да неће
бити
нимало лако, не њој, него њенима. Патиће и њено тело, свакако, али њен ум
неће и
ваљда је то једина благодет у несрећи која је већ трајала и која јој тек
предстоји.
Па се трудила да у тим тренуцима брзо мисли, како би се коначно определила
шта да
предузме да се то најгоре што јој прети, никада не деси. Читала је о томе да се
најбезболније искрвари ако се вене прережу док лежиш у кади са топлом
водом.
Сакривала је стари синовљев жилет у старој кутији са успоменама, као што је
гомилу
лекова чувала испод гомиле листова из часописа на којима су били рецепти.
Било је ту
још неколико опција, али све оне су јој се чиниле компликованијима од ове
две,
најпримереније методе за одлазак једне достојанствене особе.
Није стигла ни да засузи над судбином, а већ је поново утонула у своју
дијагнозу која
ју је годинама већ, повремено али и све чешће, раздвајала од стварности. У
једном је
била спокојна: васпитала је дивну децу и они неће дозволити, онда када
потпуно буде
несвесна себе, да живи животом недостојним човека. Зато није ни журила да
се увери у
делотворност оне две методе између којих се двоумила.
Можда би се госпођа О. определила између две изабране методе, ко зна да ли
би то и
било боље, али, када је дошло оно време којег се прибојавала, она више није
имала оне
тренутке било какве свесности.
Pogled mi je zapeo za jedan mali goli gležanj tinejdžerke na autobuskoj stanici.
Njena
glomazna kožna bela patika oduzima joj godine. Čini je devojčicom. Uske
farmerke otkrivaju
joj tanak, ženstven list. Do guze sve više postaje žena. Od kukova nagore se
ponovo
podmlađuje i gubi seksipil.
Ali taj mali goli gležanj… stavio bih ga u krilo, milovao, ljubio i spreda i otpozadi,
s
unutrašnje i sa spoljne strane. Sav bih mu se predao. Telo bi mi treperilo dok bi joj
se koža
ježila.
Poljupcima ne bih otišao dalje od pete i sredine stopala i lista. Samo taj mali
gležanj bi mi
trebao da se sada osetim pijan.
Šta je život bez alkohola? Dosadna, suvoparna, bezdušna realnost u kojoj se zbog
ljubljenja
tinejdžerkinog gležnja ide u zatvor.
Umesto da je pitam da joj celivam članak, da budemo veseli i ona i ja, odlažem
odlazak na
posao i sedam u birc na čokanj il' dva, bar jedno od nas dvoje da uhvati dan.

Kodrat Maae