Dr Su Džonson

Zagrli me čvrsto
Sedam razgovora za doživotnu ljubav
Prevela
Marija Kostandinović
Naslov originala
Dr Sue Johnson
Hold me Tight
Copyright © 2008 by Susan Johnson
Translation copyright © 2017 za srpsko izdanje, LAGUNA
 Svojim klijentima i kolegama
koji su mi pomogli da
razumem ljubav.

Za mog partnera Džona

i moju decu Tima, Emu i Saru
koji su me naučili kako da ljubav osećam i pružam
Vodi me plesom do svoje lepote
violinom koja gori
Vodi me plesom kroz paniku
dok se ne usidrim na sigurno mesto
Podigni me kao maslinovu grančicu
i budi golub koji mi pokazuje put kući
Vodi me plesom do kraja ljubavi
– Leonard Koen
 Uvod

Oduvek sam bila fascinirana međuljudskim odnosima. Moj otac je držao

pab u Engleskoj: tu sam vreme provodila gledajući kako se ljudi susreću,
razgovaraju, piju, tuku se, plešu, flertuju. Ipak, središnja tačka moje
mladosti bila je brak mojih roditelja. Bespomoćno sam ih gledala kako
uništavaju i sebe i svoj odnos. A, opet, znala sam da se duboko vole. Moj
otac je, poslednjih dana svog života, gorko plakao za mojom majkom, iako
su tada bili razdvojeni već više od dvadeset godina.
Gledajući patnju svojih roditelja odlučila sam da se nikada neću udati.
Romantična ljubav je, kako sam ja tad bila uverena, iluzija i klopka. Bolje
mi je da budem sama, slobodna i bez ikakvih okova. Ali sam se onda,
naravno, zaljubila i udala. Ljubav me je povukla, iako sam ja nju
odbacivala.
Koja je to tajanstvena i moćna emocija porazila moje roditelje,
iskomplikovala moj sopstveni život a, izgleda, istovremeno bila glavni
izvor radosti i patnje za mnoge od nas? Da li u tom lavirintu postoji put do
ljubavi koja može da traje?
Opčinjenost ljubavlju i međuljudskim vezama pratila me je i tokom stručnih
savetovanja i tokom studija psihologije. Deo mog obrazovanja
podrazumevao je proučavanje drame ljubavi koju su opevali pesnici i
opisivali naučnici. Podučavala sam decu kojoj je ljubav bila uskraćena.
Savetovala sam odrasle koji su se borili sa gubitkom ljubavi. Radila sam sa
porodicama čiji su se članovi voleli, ali koji nisu mogli da žive ni zajedno,
ni razdvojeno. Ljubav je ostala tajna.
A onda sam, u poslednjoj fazi sticanja titule doktora nauka iz oblasti
savetodavne psihologije na Univerzitetu Britanske Kolumbije u Vankuveru,
počela da radim sa parovima. Bila sam opčinjena jačinom njihovih borbi i
načinom na koji su često o svojim vezama govorili u rasponu od života do
smrti.
U radu s pojedincima i porodicama sam postizala zavidan uspeh, ali me je
savetovanje zaraćenih partnera poražavalo. I nijedna knjiga u biblioteci ili
tehnika koju sam učila nije bila od pomoći. Parovi koje sam ja susretala
nisu marili za analizu odnosa sa članovima svojih primarnih porodica u
detinjstvu. Nisu želeli da budu razumni i nauče da pregovaraju. A svakako i
da nisu želeli da ih učim kako da se efikasnije svađaju.
Izgledalo je da je ljubav bila sva sačinjena od nečega o čemu se ne može
pregovarati. Ne možete se pogađati kada su u pitanju saosećanje ili
povezanost. To nisu intelektualne reakcije, to su emocionalni odgovori.
Zato sam jednostavno počela da se pridružujem njihovim iskustvima i da im
dozvoljavam da me nauče osećajnim ritmovima i koracima u plesu
romantične ljubavi. Počela sam da snimam seanse i da ih iznova i iznova
gledam i slušam.
Dok sam gledala parove kako viču i plaču, prepiru se i prekidaju
komunikaciju, počela sam da shvatam da postoje ključni pozitivni i
negativni emocionalni momenti koji definišu odnos. Uz pomoć svog
mentora, Les Grinberg, počela sam da razvijam novu terapiju parova – onu
koja će se zasnivati na ovim momentima. Nazvali smo je EMOCIONALNO
FOKUSIRANA TERAPIJA, skraćeno EFT.
Započeli smo istraživački projekat tokom kojeg smo u radu sa različitim
uzorcima parova, primenjivali različite veštine: sa jednima razvojnu verziju
EFT-e, sa drugima bihejvioralnu terapiju, sa trećima veštine komunikacije i
pregovaranja a sa četvrtom grupom ništa od toga. Rezultati EFT-e su bili
iznenađujuće pozitivni, bolji nego kada nije bilo primene nikakve terapije
ili kada smo primenjivali samo bihejvioralnu terapiju. Parovi su se svađali
manje, osećali su međusobnu bliskost i njihovo zadovoljstvo vezom se
pojačalo. Uspeh ove studije mi je obezbedio akademsku poziciju na
Univerzitetu u Otavi, gde sam tokom godina sprovela više studija sa
različitim vrstama parova u savetovalištima, trening-centrima i bolnicama.
Rezultati su bili izvanredni.
Uprkos ovom uspehu, shvatila sam da još uvek ne razumem emocionalnu
dramu svojih klijenata. U ovom lavirintu ljubavi sam imala dobru
navigaciju, ali još uvek nisam dosegla njenu suštinu. Imala sam hiljadu
pitanja. Zašto su kod uznemirenih partnera tokom seansi ključala tako jaka
osećanja? Zašto su se ljudi toliko borili za odgovor voljene osobe? Zašto je
EFT funkcionisala i kako smo mogli da je poboljšamo?
A onda, usred diskusije sa svojim kolegom u jednom pabu, a pab je bio
mesto na kome sam prvi put počela da učim o povezanosti između ljudi,
najednom sam „progledala“, doživela prosvetljenje o kojem katkad čitamo.
Pričali smo o tome kako mnogi terapeuti veruju da su zdrave ljubavne veze
samo racionalne nagodbe. Razmišljali smo kako svi idemo ka tome da, po
što manjoj ceni, steknemo što više koristi.
Rekla sam da znam da se u mojim seansama sa parovima događa mnogo
više od ovoga što sam pomenula. „U redu“, izazvao me je kolega. „Ako
ljubavne veze nisu neka vrsta nagodbi, šta su onda?“ Čula sam sebe kako
svojim uobičajenim glasom izgovaram: „To su emocionalne spone. To su
urođene potrebe za sigurnom emocionalnom povezanošću. Kao što je
(britanski psihijatar) Džon Bolbi tvrdio u svojoj teoriji o afektivnoj
vezanosti između majke i deteta. Ista stvar se događa i sa odraslima.“
Odustala sam od žestoke rasprave. Odjednom sam uvidela izvrsnu logiku
koja stoji iza strastvenih pritužbi i očajničke defanzivnosti mojih klijenata.
Razumela sam šta im je potrebno i kako EFT utiče na promenu veze. U
romantičnoj ljubavi je sve bilo u vezi sa privrženošću i emocionalnom
povezanošću, u vezi sa našom imanentnom potrebom da imamo nekoga na
koga ćemo se osloniti, voljenog koji će nam ponuditi pouzdanu
emocionalnu povezanost i potporu.
Verovala sam da sam otkrila, to jest ponovo otkrila, o čemu je u ljubavi reč,
kako možemo da je popravimo i učinimo da ona traje. Jednom kada sam
počela da kao okvir koristim privrženost i povezanost, mnogo sam jasnije
videla dramu koja okružuje unesrećene ljubavnike. Takođe sam jasnije
videla i svoj sopstveni brak. Razumela sam da smo tada uhvaćeni u
osećanja koja su deo našeg programa preživljavanja definisanog milionima
godina evolucije. Ne postoji način da iskoračimo iz ovih osećanja i potreba,
a da sebe potpuno ne izbacimo iz koloseka. Shvatila sam šta je do sada
nedostajalo terapiji i edukaciji parova – jasan naučni pogled na ljubav.
Ali kada sam pokušala da objavim ovo svoje viđenje, mnoge moje kolege
se nisu složile sa mnom. Prvo su rekli da su osećanja ono što odrasli treba
da kontrolišu. I zaista – višak emocija je u mnogim brakovima problem.
Njih treba prevazići, ne slušati ih i ne predavati im se. Što je najvažnije,
objašnjavale su moje kolege, zdrave odrasle individue su nezavisne,
dovoljne same sebi. Samo disfunkcionalne osobe zavise od drugih ili su im
drugi potrebni. Takve ljude nazivamo: umreženim, zavisnim, stopljenim, u
fuziji sa drugima. Drugim rečima – oni su u nevolji. Ono što uništava brak
su previše uzajamno zavisni bračni parovi.
Moje kolege smatraju da bi terapeuti trebalo da pomognu ljudima da sami
stoje čvrsto na svojim nogama. Ovo je kao savet koji je dr Spok davao
roditeljima o tome kako treba da podižu svoju decu – napravićete od deteta
slabića time što ćete ga uzeti u naručje kada plače, upozoravao je on.
Nevolja je u tome što je dr Spok ozbiljno pogrešio kada je reč o deci. A
pogrešile su i moje kolege kada je reč o odraslima.
Poruka EFT-e je jednostavna: zaboravite na razmišljanja o tome kako da se
bolje svađate, na analiziranje svog ranog detinjstva, na neke velike
romantične poduhvate i eksperimentisanje sa novim pozama u seksu.
Umesto svega toga, prepoznajte i priznajte da ste emocionalno vezani i da
zavisite od svog partnera na način na koji dete zavisi od roditelja koji ga
hrani, teši i štiti. Emocionalna vezanost odraslih je možda pretežno
obostrana a manje usmerena na fizički kontakt, ali je sama priroda te veze
ista. EFT je usmerena na stvaranje i jačanje ove veze između partnera i na
preoblikovanje ključnih momenata koji su ohrabrujući za ljubavne veze
odraslih: morate biti otvoreni jedno prema drugom, usklađeni jedno sa
drugim i osetljivi jedno za drugo.
Danas je EFT revolucionarna u radu sa parovima. Najstrože studije,
sprovedene u prethodnih petnaest godina, pokazale su da se 70–75 odsto
parova koji su prošli kroz ovu vrstu terapije oporavilo i da je zadovoljno u
svojim vezama. EFT je Američka psihološka asocijacija prepoznala kao
empirijski zasnovan oblik terapije parova.
Postoji stotine EFT treniranih terapeuta u Severnoj Americi i još stotine u
Evropi, Engleskoj, Australiji i na Novom Zelandu. Primenjuje se i u Kini,
na Tajvanu i u Koreji. Nedavno su organizacije kao što su američka i
kanadska vojska i vatrogasna stanica u Nju Jorku potražile moju pomoć:
trebalo je da vojnike i vatrogasce i njihove partnere, odnosno partnerke,
upoznam sa principima EFT-e.
Široko prihvatanje EFT-e i njegova globalna primena su takođe ovaj pristup
približili javnosti. Odjednom sam bila obasuta molbama za
pojednostavljenom, popularnom verzijom EFT-e, onom koju obični ljudi
mogu da razumeju i primene na svoju vezu. Takva verzija je sada pred
vama.
Zagrli me čvrsto je osmišljena tako da bude korisna svim parovima:
mladim, starim, venčanim, verenim, onima koji žive zajedno, srećnim,
disfunkcionalnim, heteroseksualnim i homoseksualnim. Ukratko, svima koji
traže doživotnu ljubav. Ova terapija je za žene i za muškarce. Namenjena je
ljudima svih društvenih položaja i kultura – svako na ovoj planeti ima istu
osnovnu potrebu za povezivanjem sa drugima. Ipak, EFT nije za one koji su
u nasilnim vezama, niti za dugogodišnje zavisnike od psihoaktivnih
supstanci. Takve aktivnosti potkopavaju mogućnost da se osoba pozitivno
angažuje u vezi. U takvim slučajevima, najbolji izbor je terapeut.
Knjigu sam podelila na tri dela. Prvi deo daje odgovore na stara pitanja o
tome šta je ljubav. Tu se objašnjava kako često, uprkos najboljim namerama
i najširem sagledavanju okolnosti, skliznemo u nepovezanost i gubimo
svoju ljubav. Dokumentuju se i sintetišu rezultati eksplozije nedavnih
istraživanja o bliskim vezama. Kao što Hauard Markmen iz Centra za
bračne studije na Univerzitetu u Denveru kaže: „Ovo je vreme lutanja za
bračnu terapiju i edukaciju.“
Konačno gradimo nauku o intimnim vezama. Pronalazimo kako se naša
komunikacija i ono što činimo odražavaju na naše najdublje potrebe i
strahove i kako uspostavljaju ili ruše najdragocenije veze sa drugima. Ova
knjiga nudi ljubavnicima novi svet i novo razumevanje toga kako da vole
valjano.
Drugi deo je prilagođena verzija Emocionalno fokusirane terapije. Sastoji
se iz sedam poglavlja koja obuhvataju trenutke koji su ključni za ljubavne
veze i obučava čitaoca kako da ih uobliči i stvori sigurnu i trajnu
povezanost sa drugima. Istorije slučajeva i posebne praktične sekcije imaju
za cilj da ožive EFT lekcije i učine ih primenljivim u vašim ljubavnim
odnosima.
Treći deo se obraća snazi ljubavi. Ona ima beskrajnu mogućnost da izleči
razorne rane koje nam život nekada nanosi. Ljubav takođe pospešuje i naše
osećanje povezanosti sa svetom. Sposobnost da se odgovori ljubavlju je
temelj istinski saosećajnog i civilizovanog sveta.
Da bih vam pomogla u čitanju ove knjige, na kraju sam joj pridodala i
rečnik važnih termina.
Razvoj EFT-e dugujem svim parovima koje sam godinama posmatrala:
koristim njihove priče, zamaskiravši njihova imena i pojedinosti koje bi
mogle narušiti njihovu privatnost. Navela sam brojne slučajeve, ali ih i
pojednostavila kako bi mogli da reflektuju opšte istine koje sam naučila od
stotina parova sa kojima sam se susretala. Na njihovim primerima ćete se
učiti vi, jednako kao što sam se na njima učila i ja. Ova knjiga je pokušaj da
svoje znanje prosledim dalje.
Parove sam počela da upoznajem ranih osamdesetih godina dvadesetog
veka. Dvadeset pet godina kasnije me je iznenadilo to što sam i dalje, dok
sedim u sobi sa njima, vrlo inspirisana. I dalje me veoma raduje kada
partneri iznenada razumeju međusobne iskrene poruke i rizikuju da se utope
jedno u drugo. Njihova borba i odlučnost me svakodnevno inspirišu da
nastavim da održavam svoje dragocene odnose sa drugim parovima.
Mi svi živimo u dramama stvaranja i prekidanja veza. Sada to možemo da
činimo sa razumevanjem. Nadam se da će vam ova knjiga pomoći da svoje
odnose preokrenete u veliku pustolovinu. Putovanje o kojem sam pisala na
ovim stranicama je za mene bilo upravo to.
„Ljubav je upravo onakva kakvom se predstavlja“, napisala je Erika Džong.
„Vredi boriti se za nju, biti hrabar, rizikovati sve. A problem je u tome što
ako ništa ne rizikuješ – rizikuješ još više.“ Sa ovim se potpuno slažem.
 PRVI DEO

Novi pogled na ljubav

 Revolucionarno novi pogled na ljubav

„U životu smo jedni drugima skloništa“

– keltska izreka

U našem jeziku je „ljubav“ najmoćnija reč, reč koja se najčešće koristi. O

njoj su napisani tomovi knjiga i ispevane mnoge pesme. Pevamo o njoj i
molimo se za nju. Zbog nje se vode ratovi (Trojanski rat za Lepu Jelenu) i
zidaju monumentalne građevine (Tadž Mahal). Naš duh se vine kada
čujemo: „Volim te!“ I obrušava se kada ona nestaje: „Ne volim te više!“
Mislimo i razgovaramo o ljubavi beskonačno.
Ali kakvo je, uistinu, to osećanje?
Učeni ljudi i oni koji se bave praktičnim radom su se sa definicijama i
razumevanjem ljubavi rvali vekovima. Za neutralnog posmatrača ljubav
predstavlja zajednicu zasnovanu na razmeni dobara koja donosi korist
obema stranama, ugovor o tome koliko se daje, a koliko dobija. Oni koji
istražuju istorijat ovog osećanja smatraju je društvenim običajem koji su u
13. veku uveli francuski trubaduri. Biolozi i antropolozi je vide kao
strategiju da se obezbedi prenošenje gena i podizanje potomstva.
Većini ljudi ljubav je bila, i kao takva ostaje još uvek, tajanstveno
neuhvatljivo osećanje, otvoreno za opisivanje, ali koje prkosi definicijama.
U XVIII veku, Bendžamin Frenklin, istaknuti znalac u mnogim oblastima,
mogao je samo da posvedoči da je ljubav „promenljiva, kratkotrajna i
slučajna“. Kasnije je Merilin Jejlom, u svojoj knjizi o istoriji supruge,
priznala poraz i nazvala ljubav „opojnim spojem seksa i sentimenta koji
niko ne može da definiše“. Za majku jedne moje poznanice, konobarice u
Engleskoj, ljubav je samo „pet minuta zabave“, što podržava prethodne
teorije, mada zvuči dosta cinično.
Danas, ipak, ne možemo sebi više dopustiti da ljubav nazivamo
tajanstvenom silom van naše moći razumevanja. Ona je postala suviše
važna. I, da li je to bolje ili gore po nas, ljubavna veza je u dvadeset prvom
veku postala središnja emocionalna veza u životima najvećeg broja ljudi.
Jedan od razloga leži u tome što živimo u socijalnoj izolaciji. Pisac Robert
Patnam, u svojoj knjizi Kuglanje sa samim sobom, ističe da patimo od
ozbiljnog gubitka „društvenog kapitala“. (Termin je 1916. godine skovala
Lajda Hanifen, upravnica škole u zapadnoj Virdžiniji, koja je primetila da
susedi jedni drugima stalno izražavaju saosećajnost i prijateljstvo). Mnogi
od nas više ne žive u podsticajnim sredinama, gde su nam primarna
porodica i prijatelji iz detinjstva. Sve više i više sati radimo, sve smo
razdvojeniji od svojih sagovornika i tako imamo sve manje i manje prilika
da razvijemo bliske veze.
Parovi koje ja susrećem najčešće žive u zajednicama od dva člana. Prema
istraživanju Nacionalne naučne fondacije, organizovanom 2006. godine,
najveći deo stanovništva je izjavio da se u njihovom krugu poverenja broj
ljudi smanjuje, a ljudi sve češće tvrde da nemaju ama baš nikoga kome bi
mogli da se povere. Kao što je irski pesnik Džon O` Donohju rekao: „Evo
ogromne i trome usamljenosti koja se, kao ledena zima, useljava u tolike
domove.“
Neizbežno, mi sada od svojih partnera tražimo emocionalnu povezanost i
osećanje pripadanja koje je moja baka mogla dobiti od čitavog sela. U
skladu sa tim je i veličanje romantične ljubavi koju neguje naša popularna
kultura. Filmovi, kao i TV sapunice i drame, hrane nas slikama romantične
ljubavi koju predstavljaju kao„sve i svja“, dok novine, magazini i vesti
izveštavaju o beskonačnoj potrazi za ljubavlju i romansom među glumcima
i poznatima. Zato nije nikakvo čudo što su ljudi u nedavno obavljenom
istraživanju u Americi i Kanadi naveli zadovoljavajuće ljubavne veze kao
prvenstveni cilj u životu – cilj daleko značajniji od karijere i finansijskog
uspeha.
Zato je naš imperativ da razumemo šta je ljubav, da znamo kako da je
ostvarimo i kako da je sačuvamo. Srećom, u prethodne dve decenije se
pojavilo jedno uzbudljivo i revolucionarno shvatanje ljubavi.
Sada znamo da je ljubav vrhunac evolucije, najprinudniji mehanizam
ljudske vrste. Ne zato što pobuđuje parenje i reprodukciju. Parimo se i bez
ljubavi! Već zato što ljubav čini da se emocionalno vezujemo za nekolicinu
dragocenih osoba koje nam mogu ponuditi sigurno utočište od životnih
oluja. Ljubav je naš bedem, osmišljen tako da obezbedi emocionalnu
zaštitu, da bismo uopšte mogli da se uhvatimo ukoštac sa usponima i
padovima sopstvene egzistencije.
Ovaj nagon za emocionalnim vezivanjem – da se pronađe neko ka kome se
možemo okrenuti i reći: „Zagrli me čvrsto“ – uronjen je u naše gene i naša
tela. On je osnova za život, zdravlje i sreću, ništa manje nego nagoni za
hranom, skloništem i seksom. Potrebna nam je emocionalna povezanost sa
nekoliko nezamenljivih ljudi da bismo stekli fizičko i mentalno zdravlje
neophodne za preživljavanje.

Nova teorija o afektivnoj vezanosti

Već se vekovima govori o pravom smislu ljubavi. Vratimo se u 1760.
godinu. Španski biskup, pišući nadređenima u Rimu, primećuje da deca bez
roditelja, iako imaju smeštaj i nisu gladna, „umiru od tuge“. Tridesetih i
četrdesetih godina prošlog veka su napuštena deca, kojoj su uskraćeni dodir
i emocionalne veze, umirala u američkim bolnicama u velikom broju.
Psihijatri su takođe počeli da identifikuju decu koja su fizički bila zdrava,
ali su izgledala nezainteresovano, neosetljivo i koja nisu bila sposobna da se
povežu sa drugima. Dejvid Levi, iznoseći svoja zapažanja 1937. godine u
Američkom psihijatrijskom žurnalu, okarakterisao je ovakvo ponašanje
mladih kao „emocionalnu neuhranjenost“. Psihoanalitičar Rene Špic je
četrdesetih godina dvadesetog veka govorio o „zaostajanju u razvoju“ za
decu koja su odvojena od svojih roditelja i zbog toga iznurena patnjom.
Britanskom psihijatru Džonu Boulbiju pripalo je da otkrije šta se dešava.
Biću iskrena. Kada bih, kao psiholog i ljudsko biće, morala da dodelim
nagradu za najbolji skup ideja koje je iko ikada imao, dala bih je Džonu
Boulbiju, iako pozdravljam Frojda i sve ostale koji su pokušavali da shvate
ljude. Boulbi je pokupio niti različitih opservacija i izveštaja, povezavši ih u
klupko koherentne i moćne teorije o afektivnoj vezanosti.
Rođen 1907. godine kao sin baronese, odrastao je u skladu sa običajima
više klase, uz dadilje i guvernante. Kada je napunio 12 godina roditelji su
mu dozvoljavali da im se pridruži za stolom samo za vreme večere. I to tek
kada se poslužuje desert. Poslat je u internat, a potom je pohađao Triniti
koledž u Kembridžu. Njegov život počinje da dobija drugačiji tok od
očekivanog onog trena kada se prijavio da volontira u inovativnoj školi za
neprilagođenu decu koju je pokrenuo vizionar A. S. Nil. Ovakve škole su se
više usmeravale na pružanje emocionalne podrške nego na sprovođenje
uobičajene čvrste discipline.
Zaintrigiran sopstvenim iskustvom, Boulbi je otišao u medicinsku školu, a
zatim i na psihijatrijsku obuku koja je podrazumevala sedmogodišnju
edukaciju u oblasti psihoanalize. Njegov analitičar je očigledno smatrao da
je on komplikovan pripravnik. Pod uticajem mentora Roberta Ferberna, koji
je tvrdio da je Frojd potcenio čovečiju potrebu za drugim ljudima, Boulbi se
pobunio protiv mišljenja uvreženog u profesiji da je srž pacijentovih nedaća
u unutrašnjim konfliktima i nesvesnim fantazijama. On je insistirao na tome
da su nedaće uglavnom bile spoljašnje, ukorenjene u stvarnim odnosima sa
stvarnim ljudima.
Radeći na klinici za maloletne delinkvente u Londonu, počeo je da veruje
da su zbog poremećenih odnosa sa roditeljima oni mogli da prepoznaju
samo nekoliko negativnih modela za prepoznavanje svojih osnovnih
osećanja i potreba. Kasnije, 1938. godine, kao kliničar-početnik pod
supervizijom istaknute analitičarke Melanije Klajn, započeo je rad sa
hiperaktivnim dečakom koji je imao izuzetno anksioznu majku. Nije mu
bilo dozvoljeno da razgovara sa dečakovom majkom, s obzirom na to da su
u središtu kliničkih interesovanja bile samo fantazije i projekcije pacijenta.
Ovo je razljutilo Boulbija. Iskustvo ga je nagnalo da formuliše svoju ideju
da su kvalitet povezanosti sa voljenim bićem i nedovoljno ispunjenje
emotivnih potreba deprivacija ključni za razvoj ličnosti i za način na koji će
se osoba uobičajeno povezivati sa drugima.
Boulbi je 1944. godine objavio svoj prvi rad o porodičnoj terapiji, Četrdeset
četiri mlada razbojnika, u kome je primetio da se „iza maske indiferentnosti
nalazi bezgraničan jad, a iza prividne neosetljivosti – očaj“. Pacijenti čije je
poremećaje proučavao bili su zaleđeni u stavu „nikada me neće ponovo
povrediti“ i paralisani usled očajanja i besa.
Po završetku Drugog svetskog rata, od Boulbija je Svetska zdravstvena
organizacija tražila da izradi studiju dece u Evropi koja su, usled konflikata,
ostala siročad. Rezultati su potvrdili njegovo uverenje u realnost
emocionalne gladi i u to da je kontakt pun ljubavi značajan koliko i hrana.
Uz svoje studije i posmatranja, Boulbi je bio impresioniran i Darvinovom
idejom o tome da prirodna selekcija favorizuje one odgovore koji pomažu
da se preživi. Boulbi je zaključio da je potreba da nam onaj dragoceni drugi
bude blizu – zapravo sjajna tehnika za preživljavanje koja je nastala
zahvaljujući evoluciji.
Boulbijeva teorija je bila odsečno i glasno odbačena. I zaista, umalo je zbog
svojih stavova izbačen iz Britanskog psihoanalitičkog društva. Zvanična
mudrost tog doba je bila da majke i drugi članovi porodica, tetošenjem
stvaraju emocionalno lepljive, zavisne mlade ljude, od kojih dalje nastaju
nesposobne odrasle osobe. Takav objektivan stav se zauzimao i kada su
deca patila ili bila fizički bolesna. U Boulbijevo doba roditeljima nije bilo
dozvoljeno da ostaju u bolnicama sa svojim sinovima i ćerkama – decu su
morali da ostave osoblju.
Boulbi i mladi socijalni radnik Džejms Robertson su 1951. godine snimili
film pod nazivom Dvogodišnjak odlazi u bolnicu koji prikazuje ljutiti
protest devojčice, njen užas i njeno očajanje zbog toga što je tamo
ostavljena sama. Robertson je film prikazao Kraljevskom medicinskom
društvu u Londonu u nadi da će lekari razumeti stres deteta prilikom
odvajanja od voljenih osoba i dečju potrebu za povezanošću i utehom.
Kolege su ga odbacile kao varalicu i gotovo da mu je zabranjen dalji rad.
Tako je i dalje, čak i sredinom šezdesetih godina, u Britaniji i SAD
roditeljima bilo dozvoljeno da svoju decu na bolničkom lečenju posećuju
samo na jedan sat tokom sedmice.
Boulbi je morao da pronađe drugi način da svetu dokaže ono što je sam
spoznao. Meri Ejnsvort, kanadska naučnica koja je postala njegov asistent,
pokazala mu je kako da to učini. Osmislila je veoma jednostavan ogled
tokom kojeg mogu da se posmatraju četiri vrste ponašanja za koja su ona i
Boulbi verovali da predstavljaju osnov privrženosti: da posmatramo i
održavamo emocionalnu i fizičku blizinu sa voljenom osobom; da sa njom
tražimo vezu kada smo nesigurni i uznemireni; da nam ta osoba nedostaje
kada smo razdvojeni i da računamo na to da će biti uz nas kada krenemo da
istražujemo svet.
Ogled pod nazivom Situacija sa strancem je obuhvatio doslovno stotine
naučnih studija i u razvojnu psihologiju uneo pravu revoluciju. Istraživač
poziva majku i dete u nepoznatu sobu. Posle nekoliko minuta, majka
ostavlja dete samo sa istraživačem koji mu, ako je potrebno, nudi utehu. Tri
minuta kasnije, majka se vraća. Razdvajanje i ponovni susret se opet
odigravaju.
Većina dece je uznemirena kada majka izlazi; klate se, plaču, bacaju
igračke. Ali neka pokazuju veću osećajnu rezilijentnost (kapacitet za
uspešnu adaptaciju). Ona sama sebe brzo i efikasno umire, lako se ponovo
povežu sa svojim majkama kada se one vrate i brzo nastavljaju da se igraju
dok proveravaju da li su majke još uvek tu. Ta deca izgledaju sigurna u to
da će mame biti tu kada im budu bile potrebne. Deca koja su manje
prilagodljiva na promene su anksiozna i agresivna ili uzdržana i
distancirana kada se te promene ponovo dogode. Mališani koji mogu sami
sebe da umire uglavnom imaju tople majke koje odgovaraju na njihove
potrebe, majke agresivne dece su nepredvidivog ponašanja, a majke
uzdržanih – hladne i odbojne. U ovoj jednostavnoj studiji o prekidanju i
ponovnom uspostavljanju odnosa, Boulbi je video ljubav u akciji i počeo da
kodira njene obrasce.
Boulbijeva teorija je prihvaćena nekoliko godina kasnije kada je formulisao
proslavljenu trilogiju o ljudskoj afektivnoj vezanosti, razdvajanju i gubitku.
Njegov kolega Hari Harlou sa Univerziteta u Viskonsinu je takođe privukao
pažnju na snagu onoga što je nazivao „kontaktnom udobnošću“, time što je
izneo svoje dramatično istraživanje na mladim majmunima razdvojenim od
svojih majki na rođenju. Otkrio je da je izolovanim mladuncima toliko
nedostajao kontakt da su, kada im je dao da biraju između „žičane majke“
koja je obezbeđivala hranu i „plišane“ bez hrane, skoro svaki put birali onu
koja je bila mekana. Načelno, ogled Harloua je pokazao toksičnost rane
izolacije: fizički zdravi mladunci primata koji su od svojih majki bili
odvojeni tokom prve godine života, izrasli su u socijalno osakaćena bića.
Ovi majmuni nisu uspeli da razviju sposobnost rešavanja nedaća ili
razumevanja društvenih signala. Postali su depresivni, autodestruktivni i
nesposobni da se udružuju.
Teorija o afektivnoj vezanosti, isprva ismevana i prezrena, konačno je
izmenila način odgajanja dece u Severnoj Americi. (Kada sam kraj kreveta
u kome se oporavlja moje dete posle operacije, zahvalim se Džonu
Boulbiju.) Danas je opšteprihvaćena činjenica da deca bez rezerve
zahtevaju sigurnu, stalnu fizičku i emocionalnu bliskost i da plaćamo
visoku cenu ako to ignorišemo.

Ljubav i odrasli
Boulbi je umro 1990. godine. Nije doživeo da vidi drugu revoluciju
nadahnutu njegovim radom: primenu teorije o afektivnoj vezanosti na
ljubavne veze odraslih. Sâm Boulbi je smatrao da odrasli imaju istu potrebu
za vezanošću – proučavao je žene koje su ostale udovice posle Drugog
svetskog rata i otkrio je da se ponašaju prema obrascima sličnim onima koji
su važili za siročiće – i da je ova potreba snaga koja oblikuje odnose među
odraslima. Međutim, njegove ideje su ponovo odbačene. Niko nije od
rezervisanog Engleza više klase očekivao da reši zagonetku romantične
ljubavi. U svakom slučaju, mislili smo da o ljubavi znamo sve što treba da
se zna. Ljubav je, jednostavno, kratkotrajna, zamaskirana seksualna
zaluđenost. Malo ulepšan Frojdov bazični instinkt. Ili neka vrsta detinjaste
potrebe da se oslonimo na drugog. Ili je moralni čin – nesebična žrtva koja
se pretežno ogleda u davanju nego u traženju ili dobijanju.
Najvažnije je ipak to da se sagledavanje ljubavi kroz teoriju privrženosti
razilazilo, i verovatno još uvek to čini, sa našim kulturološki uspostavljenim
društvenim i psihološkim idejama o odraslom dobu: zrelost znači biti
nezavisan i samom sebi dovoljan. Predstava o neranjivom ratniku koji se
suočava sa životom i opasnošću je dugo ukorenjena u našoj kulturi.
Pogledajmo samo Džejmsa Bonda, ikoničku nepobedivu figuru, jaku i posle
četiri decenije. Psiholozi koriste termine kao što su: nediferenciran, zavisan,
simbiotičan ili čak fuzionisan da opišu ljude koji, izgleda, ne mogu da budu
dovoljni sami sebi ili koji sebe definitivno potvrđuju pomoću drugih.
Nasuprot tome, Boulbi je govorio o „efikasnoj zavisnosti“ i kako je
sposobnost da se, „od kolevke pa do groba“, obratimo drugima za
emocionalnu podršku – znak i izvor snage.
Istraživanje koje dokumentuje potrebu za privrženošću kod odraslih je
započelo upravo pre Boulbijeve smrti. Socijalni psiholozi Fil Šejver i Sindi
Hejzan sa Univerziteta u Denveru tada su odlučili da muškarcima i ženama
postave pitanja o njihovim ljubavnim vezama i vide da li daju iste odgovore
i da li su ti odgovori prema istim obrascima kao i odgovori koje daju majke
i deca. Napravili su ljubavni upitnik koji je objavljen u lokalnim novinama
Roki Mauntin Njuz. Odgovarajući na pitanja, odrasli su govorili o potrebi za
emocionalnom bliskošću sa voljenom osobom, želji da budu sigurni u to da
će im partner biti dostupan kada su uznemireni, svojoj tuzi kada se osećaju
odvojenim i udaljenim od onoga koga vole i o osećanju veće sigurnosti
prilikom istraživanja sveta, onda kada znaju da ih partner podržava. Takođe
su nagovestili i različite odnose prema svom partneru. Kada su se sa
partnerima osećali sigurni, mogli su lako da im priđu i povežu se sa njima;
kada su bili nesigurni postajali su anksiozni, ljuti, javljala im se potreba da
kontrolišu partnera ili su izbegavali kontakt i držali distancu. Upravo ono
što su Boulbi i Ejnsvort primetili tokom posmatranja dece i njihovih majki.
Zatim su usledile ozbiljne formalne studije koje su ojačale dobijene
rezultate i Boulbijevu teoriju. Nakon radova Šejvera i Hejzan, usledila je
bujica istraživanja koja je osnažila Boulbijevu teoriju i pomenute rezultate.
Stotine studija su sada već potvrdile njegova predviđanja u vezi sa
privrženošću odraslih i u ovoj knjizi možete pronaći brojne citate. Konačni
zaključak jeste: osećanje sigurne vezanosti između partnera je ključ za
pozitivnu ljubavnu vezu i izuzetan izvor snage za obe individue. Neki od
značajnijih rezultata su:
• Kada se osećamo sigurnim – uglavnom nam prija blizina i imamo
poverenja, na bolji način tražimo podršku i bolje je pružamo. U studiji
psihologa Džefa Simpsona sa Univerziteta u Minesoti, osamdeset tri para je
popunilo upitnik o svojim vezama, a zatim ostalo u sobi. Ženama je
predočeno da će uskoro učestvovati u jednoj aktivnosti koja većinu ljudi
čini vrlo napetima (ali nije rečeno u kojoj). One koje su sebe opisale kao
sigurne u vezi sa partnerom, umele su otvoreno da pokažu svoje
nezadovoljstvo zbog predstojećeg zadatka i da traže podršku od svojih
partnera. One koje su generalno poricale svoje potrebe za vezanošću i koje
su izbegavale kontakt, povukle su se u tim trenucima još više. Muškarci su
odgovarali na dva načina: ako su sebe opisali kao sigurne, postajali su
voljniji da podrže i više nego inače, dodirivali su partnerke i smešili im se,
pružajući im utehu. Ako su sebe opisali kao nesigurne u potrebi za
vezanošću, postajali su uočljivo manje saosećajni kada bi žena iskazala
svoje potrebe, ne prihvatajući njenu uznemirenost, pokazujući manje
topline i pružajući manje dodira.
• Kada osećamo da smo sigurno vezani za svoje partnere, mnogo lakše
podnosimo bol koji oni neminovno izazivaju, manja je verovatnoća da
ćemo biti agresivno neprijateljski raspoloženi kada se naljutimo na njih.
Mario Mikulincer sa Bar-Ilan Univerziteta u Izraelu, izveo je seriju
istraživanja u kojima je učesnike pitao o tome koliko se u svojim vezama
osećaju povezanim sa partnerom i kako izlaze na kraj sa svojom ljutnjom
onda kada dođe do sukoba. Dok su učesnici odgovarali na moguće scenarije
u konfliktu, merili su im puls. Oni koji su osećali veću bliskost i koji su
mogli da se oslone na svoje partnere, bili su manje ljuti i pripisivali su
partnerima manje malicioznih namera. Sebe su opisivali kao ljude koji
dobro kontrolišu svoj bes, iskazivali su više pozitivnih ciljeva, kao što je
rešavanje problema i ponovno povezivanje sa ljubavnikom.
• Sigurna vezanost za voljenu osobu osnažuje. Mikulincer je u nizu studija
pokazao da tada sebe bolje razumemo i više volimo. Kada im je dao spisak
prideva kojima će označiti sebe, sigurne osobe su izabrale pozitivne crte
ličnosti. A kada ih je upitao za nedostatke, spremno su odgovarali da su
uskraćeni za neke svoje ideale, ali da se i dalje dobro osećaju u svojoj koži.
Mikulincer je takođe otkrio, kao što je Boulbi i predvideo, da su one odrasle
osobe koje su bile u sigurnim vezama radoznalije i otvorenije za nove
informacije. Neodređenost im nije bila nelagodna, tvrdili su da vole pitanja
na koja se može odgovoriti na različite načine. Jedan od zadataka sastojao
se u tome da procene pozitivne i negativne crte ličnosti osobe čije je
ponašanje opisano. Sigurno vezani učesnici su lakše usvojili nove
informacije o ovoj osobi i preispitali svoje procene. Kada smo povezani sa
drugima i kada se osećamo sigurnim, lakše je otvoriti se za nova iskustva i
biti fleksibilnih uverenja. Radoznalost proističe iz osećanja sigurnosti;
rigidnost iz opreza usled pretnje.
• Što smo bliži sa svojim partnerima, to se lakše od njih razdvajamo i
nezavisniji smo. Iako je ovim bačena rukavica u lice našem načelu o
samoefikasnosti, upravo je do toga došla Bruk Fini sa Karnegi Melon
Univerziteta u Pitsburgu, posmatrajući dvesta osamdeset parova. Oni koji
su osećali da su njihove potrebe prihvaćene – bili su sigurniji pri
samostalnom rešavanju problema i imali su veće izglede da ostvare svoje
lične ciljeve.

Obilje dokaza
Podaci na svim naučnim poljima nam vrlo jasno sugerišu da nismo samo
društvene životinje, već životinje kojima je potrebna posebna vrsta bliskih
spona, a mi tu činjenicu poričemo na svoju sopstvenu odgovornost. I zaista,
istoričari su odavno primetili da je u logorima smrti u Drugom svetskom
ratu, osnovna jedinica za preživljavanje bio par, a ne usamljeni pojedinac.
Takođe se odavno zna i da žene i muškarci koji su u braku, generalno žive
duže nego njihovi singl vršnjaci.
Bliske veze sa drugima su od vitalne važnosti za svaki aspekt našeg
zdravlja – mentalni, emocionalni i fizički. Luiz Hakli, iz Centra za
kognitivnu i socijalnu neuronauku na Univerzitetu u Čikagu, izračunala je
da usamljenost povišava krvni pritisak do one tačke na kojoj je rizik od
srčanog udara udvostručen. Sociolog Džejms Haus sa Univerziteta u
Mičigenu tvrdi da je emocionalna izolacija mnogo opasnija po zdravlje
nego pušenje ili visok pritisak, a mi uporno ljude upozoravamo da vode
računa o svom krvnom pritisku i da ostave duvan! Možda ovi nalazi
reflektuju dobru, staru izreku: „Patnja je datost, samotna patnja je
nepodnošljivost.“
Nije reč samo o tome da li tokom života negujemo ili ne negujemo bliske
odnose sa drugim ljudima – njihov kvalitet je takođe važan. Negativni
odnosi ruše naše zdravlje. U Klivlendu, na Kejs vestern rizerv univerzitetu,
osmislili su upitnik. Pitali su muškarce obolele od angine pektoris i
hipertenzije: „Da li vam supruga pokazuje svoju ljubav?“ Oni koji su
odgovorili sa „ne“ u narednih pet godina su imali dvostruko više napada od
onih koji su odgovorili sa „da“. Ovakav uticaj je takođe ustanovljen i kod
žena. One koje su svoje brakove doživljavale kao napete i čijim su odnosom
dominirale neprijateljske interakcije, više su rizikovale da se njihov krvni
pritisak i nivo hormona stresa značajno povećaju, od žena koje su u srećnim
brakovima. Dalje, još jedna studija je pokazala da su žene koje su imale
srčani napad imale i tri puta veće izglede za sledeći, ukoliko je u njihovim
brakovima bilo nesklada.
Kod muškaraca i žena sa kongestivnom srčanom slabošću, stanje
pacijentovog braka je dobar predskazatelj preživljavanja pacijenta posle
četiri godine, podjednako kao jačina simptoma i stepen oštećenja, zaključio
je Džim Kojn, psiholog na Univerzitetu Pensilvanija. Pesnici koji su srce
načinili simbolom ljubavi bi se sigurno osmehnuli nad zaključkom naučnika
da je snagu ljudskog srca nemoguće odvojiti od snage njihovih ljubavnih
veza.
Stres u odnosima utiče na naš imuni i hormonalni sistem, čak i na našu
sposobnost za izlečenje. U jednom fascinantnom ogledu koji je vodila
psiholog Dženis Kikolt-Glejser sa Univerziteta u Ohaju, uzimao se uzorak
krvi nedavno venčanih supružnika koji su se neposredno pre ogleda svađali.
Ustanovila je da što su partneri bili ratoborniji i što su se više
omalovažavali, viši je bio nivo hormona stresa, a niži nivo funkcionisanja
imunološkog sistema. Ovaj efekat je trajao čak i do dvadeset četiri sata. U
studiji koja još više zapanjuje, ona je koristila vakuum pumpu kako bi na
dlanovima žena dobrovoljaca napravila male plikove, posle čega su se
upustile u svađe sa supruzima. Što je konflikt bio burniji, koži je trebalo
više vremena da zaceli.
Kvalitet ljubavnih veza je takođe značajan faktor mentalnog i emocionalnog
zdravlja. U našim najbogatijim društvima, depresija i anksioznost
poprimaju epidemijske razmere. Neprijateljska kritika voljene osobe i
konflikt sa njom jačaju sumnju u samog sebe i stvaraju osećanje
bespomoćnosti, a to su tipični okidači depresije. Potrebna nam je potvrda od
naših voljenih. Istraživači kažu da bračni stres desetostruko uvećava rizik
od depresije.
To su loše vesti, ali ima i dobrih.
Stotine studija sada pokazuje da nas pozitivna povezanost s drugima štiti od
stresa i pomaže nam da se bolje uhvatimo ukoštac sa životnim izazovima i
traumama. Izraelski istraživači izveštavaju da su osobe koje su u sigurnim
vezama mnogo sposobnije da se nose sa opasnostima od onih koje su same
ili u nesigurnoj vezi. „Sigurni“ su manje anksiozni i imaju manje telesnih
problema kada opasnost prođe.
Kada voljenog partnera samo držimo za ruku, to duboko utiče na nas,
doslovno umiruje treperenje neurona u našem mozgu. Psiholog Džim Koan
sa Univerziteta u Virdžiniji, podvrgao je žene koje su bile na magnetnoj
rezonanci mozga kratkom ogledu. Rekao im je da će, kada se upali crveno
svetlo na mašini, možda osetiti mali elektrošok u nogama, a možda i neće.
Ova informacija je svakoj od njih stigla do centra za stres. Međutim, kod
žena koje su partneri držali za ruku registrovano je manje stresa. Kada je
pušten elektrošok, one su osetile manje bola. Ovaj efekat umanjenja bola
bio je značajno veći u vezama koje su bile srećnije, u kojima su partneri na
skali zadovoljstva imali visoke postotke i koje su istraživači nazivali
„superparovima“. Dodir voljene osobe doslovno amortizuje šok, stres i bol.
Ljudi koje volimo, naglašava Koan, su skriveni regulatori naših telesnih
procesa i našeg osećajnog života. Kada ljubav ne funkcioniše, mi patimo. I
upravo su „bolna osećanja“ potpuno tačna fraza, prema mišljenju Naomi
Ajzenberger sa Univerziteta u Kaliforniji. Njena ispitivanja moždanih
funkcija pokazuju da odbacivanje i isključivanje stimuliše iste predele u
istom delu mozga, anterior cingulate, kao i fizički bol. U stvari, ovaj deo
mozga se aktivira svakog puta kada smo emocionalno razdvojeni od onih
koji su nam bliski. Kada sam čitala ovu studiju, sećam se da sam bila
šokirana sopstvenim fizičkim doživljajem svog bola. Nakon što sam čula da
mi je majka umrla, kao da sam se srušila, kao da me je zaista udario
kamion. A onda kada smo blizu onih koje volimo, kada ih grlimo ili vodimo
ljubav sa njima, preplavljeni smo „hormonima ljubavi“ – oksitocinom i
vazopresinom. Oni izgleda da aktiviraju centre za „nagradu“, preplavljuju
nas hemijskim supstancama spokoja i sreće, recimo dopaminom, i smanjuju
nivo hormona stresa – kortizola.
Prošli smo dugačak put u razumevanju ljubavi i njenog značaja. Godine
1939. žene su, među svim kriterijumima prilikom odabira partnera, ljubavi
dale tek peto mesto. Do 1990. godine ljubav je stekla bolju poziciju i kod
muškaraca i kod žena. I studenti na koledžu sada kažu da je njihovo
najvažnije očekivanje od braka „emocionalna sigurnost“.
Ljubav nije glazura na kolaču života. To je primarna potreba, poput
kiseonika i vode. Kada jednom ovo budemo razumeli i prihvatili, lakše
ćemo stići do suštine problema u međuljudskim odnosima.
 Gde je nestala naša ljubav?Gubitak povezanosti

„Nikada nismo tako ranjivi kao kada volimo“

– Sigmund Frojd

„Glavna je nevolja u tome što Sali ne zna ništa o novcu“, izjavljuje Džej.
„Suviše je osetljiva i ne dozvoljava mi da ja upravljam njime.“ Sali je
eksplodirala: „Da, baš tako. Kao i obično, ja sam problem. Kao da ti znaš
kako treba sa novcem! Samo smo izašli i kupili ta glupa kola koja si želeo.
Kola koja nam nisu potrebna i koja sebi ne možemo da priuštimo. Ti samo
radiš ono što ti želiš. Moje mišljenje se ne uzima u obzir. U stvari, ti mene
ne uzimaš u obzir.“
Kris je „okrutan, rigidan i nije brižan otac“, optužuje Džejn. „O deci treba
brinuti, znaš. Potrebna im je tvoja pažnja, ne tvoja pravila!“ Kris okreće
glavu. Tiho govori o potrebi za disciplinom i okrivljuje Džejn da ne zna da
postavi granice. Raspravljaju se o tome. Konačno, Džejn spušta glavu u
ruke i jeca: „Više ne znam ko si! Kao da si stranac!“ Kris okreće glavu na
drugu stranu.
Net i Keri sede u napetoj tišini sve dok se Keri nije slomila i počela da
plače, govoreći kako se oseća – zaprepašćena je i uznemirena njegovom
aferom. Net, očigledno frustriran, ljutito objašnjava: „Sto puta sam ti rekao
zašto se to dogodilo! Priznao sam. Sada sam čist. I, Gospode, to je bilo pre
dve godine! To je prošlost! Zar nije vreme da pređeš preko toga i oprostiš
mi?“ „Ti ne znaš značenje reči čist“, vrisnula je Keri. A onda joj je glas
prešao u šapat. „Ti ne misliš o meni, o mom bolu. Samo želiš da sve bude
isto kao ranije.“ Ona počinje da jeca, on zuri u pod.
Ja svaki par pitam šta je osnovni problem u njihovoj vezi i šta bi moglo biti
rešenje. Malo porazgovaraju o tome i ponude svoje ideje. Sali kaže da Džej
ima prenaglašenu potrebu za kontrolom i da bi trebalo da ravnopravnije deli
moć. Kris sugeriše da su on i Džejn toliko različite ličnosti da je dogovor o
jedinstvenom roditeljskom stilu nemoguć. Mogli bi da reše sporno pitanje
savetujući se sa „ekspertom“. Net je ubeđen da Keri ne želi više seksualne
odnose sa njim. Možda bi mogli da posete seksualnog terapeuta i tako
ponovo budu srećni u spavaćoj sobi.
Ovi parovi se jako trude da pronađu smisao svoje patnje, ali ono što oni
definišu kao problem – nije pravi cilj. Mnogi terapeuti bi se složili sa tim da
su njihova objašnjenja samo vrh ledenog brega, površinski opipljivi greben
jedne velike gromade nevolje. Šta je onda „pravi problem“ koji leži ispod
toga?
Kada bih pitala terapeute, mnogi bi rekli kako su ovi parovi upleteni u
opasnu igru moći ili u destruktivne obrasce svađe i kako im je potrebno da
nauče da pregovaraju i unaprede svoja komunikacijska umeća. I tako bi i
savetnici takođe promašili suštinu i bavili se samo onim vidljivim delom
ledenog brega.
Moramo da zaronimo ispod površine da bismo otkrili osnovni problem: ovi
parovi su osećajno razdvojeni – više se ne osećaju emocionalno sigurnim
jedno s drugim. Ono što parovi i terapeuti suviše često ne vide jeste da je
većina svađa zapravo protest protiv emocionalne razdvojenosti. Ispod svog
tog stresa, leže sledeća pitanja: Mogu li da računam na tebe, oslonim se na
tebe? Jesi li tu za mene? Hoćeš li mi odgovoriti kada mi budeš bio
potreban, kada te zovem? Da li ti značim? Da li me ceniš i prihvataš?
Jesam li ti potrebna, možeš li da se osloniš na mene? Ljutnja, kritika i
zahtevi su, u stvari, krici usmereni prema ljubavniku, poziv da se srce
ponovo pokrene, da se partneri emocionalno vrate i da se opet uspostavi
osećanje sigurne povezanosti.

Primalna panika
Teorija o afektivnoj privrženosti uči nas da nam je voljena osoba sklonište u
životu. Kada je ona emocionalno nedostupna ili ne odgovara na naše
potrebe, suočavamo se sa tim da smo napolju na hladnom, sami i
bespomoćni. Ophrvani smo osećanjima besa, tuge, bola i pre svega – straha.
Ovo ne iznenađuje toliko ako se setimo da je strah naš alarmni sistem – on
se uključuje kada postoji pretnja našem opstanku. Gubitak povezanosti sa
voljenim bićem ugrožava naše osećanje sigurnosti. Alarm počinje da pišti u
amigdali, to jest centru za strah, kako ju je nazvao Žozef L. Du iz Centra za
neurološke nauke pri Njujorškom univerzitetu. Ova struktura bademastog
oblika smeštena u srednjem mozgu automatski ispaljuje odgovor. Ne
razmišljamo – samo osećamo i delamo. Onda kada se raspravljamo ili
svađamo sa partnerima, svi mi iskusimo strah. Ali za one koji su sigurno
privrženi, to je trenutni prekid. Strah se brzo i lako umiri onda kada
shvatimo da ne postoji objektivna pretnja ili da će nam partner ponovo
pružiti osećanje sigurnosti ako to tražimo od njega. Za one krhke, strah pak
može biti sveprožimajući. Zaglibili smo u ono što Džak Penksep, neurolog
sa Univerziteta u Vašingtonu zove „primalnom panikom“. Kada zapadnemo
u „primalnu paniku“ uglavnom nam se dešava nešto od sledećeg: u svojim
pokušajima da dobijemo ohrabrenje postajemo zahtevni i emocionalno
lepljivi za druge, ili se povlačimo i razdvajamo u pokušaju da sebe sami
utešimo i zaštitimo. Bez obzira na izgovorene reči, ono što ovim reakcijama
zaista saopštavamo jeste: „Primeti me. Budi sa mnom. Potreban si mi.“ Ili:
„Neću ti dozvoliti da me povrediš. Ohladiću se i pokušati da se
kontrolišem.“
Ove strategije prevazilaženja straha od gubitka kontrole su nesvesne i
funkcionišu barem na početku. Ali što češće ogorčeni partneri posežu za
njima , oni pred sebe postavljaju zlokobne spirale nesigurnosti koje ih sve
više i više udaljavaju.
Ako volimo svog partnera, zašto jednostavno ne čujemo njegove pozive za
pažnjom i povezanošću i ne odgovorimo brižno? Zato što uglavnom nismo
usaglašeni sa njima. Rastrojeni smo ili uhvaćeni u sopstvene programe rada.
Ne umemo da razgovaramo jezikom privrženosti, ne šaljemo jasne poruke o
tome šta nam je potrebno ili koliko nam je nešto važno. Ponekad govorimo
oprezno jer smo i sami ambivalentni. Ili molimo za povezanost prebojeni
besom i frustracijom jer se ne osećamo udobno i sigurno u svojim
odnosima. Komuniciramo zahtevajući, pre nego tražeći, što pre vodi ka
borbi za moć nego ka zagrljaju. Neki od nas pokušavaju da umanje svoju
prirodnu čežnju za emocionalnom bliskošću i umesto toga se usredsređuju
na aktivnosti koje samo delimično izražavaju našu potrebu. Najpoznatija od
njih je: usredsređivanje na seks. Zamagljene i iskrivljene poruke nas drže
podalje od toga da budemo izloženi u svoj svojoj goloj žudnji, ali u isto
vreme i našim voljenima otežavaju da nam na te žudnje odgovore.

Demonski dijalozi
Što su partneri duže emocionalno razdvojeni, to njihove interakcije postaju
sve negativnije. Istraživači su otkrili nekoliko takvih štetnih obrazaca i dali
im različita imena. Tri obrasca, koje ja smatram najosnovnijim, nazvala sam
demonskim dijalozima. To su Pronađi krivca, Protestna polka i Zamrzni se
ili beži i sa njima ćete se detaljno upoznati u prvom poglavlju.
Do sada, najdominantniji iz ovog trija je Protestna polka. U ovoj vrsti
dijaloga, jedan partner postaje kritičan i agresivan, a drugi defanzivan i
udaljen. Psiholog Džon Gotman sa Univerziteta Vašington u Sijetlu, našao
je da su kod parova koji prvih nekoliko godina provedu u ovom obrascu,
izgledi da se razvedu narednih četiri-pet godina braka veći od 80 odsto.
Hajde da pogledamo jedan par. Kerol i Džim imaju dugogodišnju svađu u
vezi sa Džimovim stalnim kašnjenjem na sastanke. U seansi u mojoj
kancelariji, Kerol dosađuje Džimu zbog njegovog poslednjeg prekršaja: nije
se pojavio na vreme kada je trebalo da idu u bioskop. „Kako to da uvek
kasniš?“, izaziva ga. „Zar ti ne znači to što imamo sastanak, to što te čekam,
to što me uvek razočaraš?“ Džim hladno odgovara: „Zadržao sam se. Ali
ako počneš da mi zanovetaš, možda bi jednostavno trebalo da odemo kući i
zaboravimo na sastanak.“ Kerol uzvraća tako što nabraja sva Džimova
kašnjenja. Džim počinje da se prepire oko njenog „spiska“, onda zastaje i
povlači se u ledenu tišinu.
U ovoj beskrajnoj raspravi, oni su obuzeti sadržajem svojih svađa. Kada je
poslednji put Džim kasnio? Da li je to bilo prethodne nedelje ili prethodnog
meseca? Oni sumanuto tragaju za odgovorima na dva pitanja tipa „šta se
zaista dogodilo“, za odgovorima koji nikuda ne vode – čija je priča
„tačnija“ i ko više „greši“. Oni su ubeđeni da problem mora da bude ili
njegova neodgovornost ili njeno zanovetanje.
U suštini, ipak nije važno zbog čega se svađaju. U sledećoj sesiji počinju da
se prepiru zbog Džimovog ustezanja da priča o njihovoj vezi. „Razgovor o
ovome dovodi do svađe“, izjavljuje Džim. „Koji je smisao toga? Ne
napredujemo. Postaje vrlo frustrirajuće. Ionako je na kraju uvek reč o
mojim manama. Osećam da smo bliži kada vodimo ljubav.“ Kerol
odmahuje glavom: „Ne želim seks kada čak i ne razgovaramo!“
Šta se ovde dogodilo? Način na koji oni prilaze problemu „kašnjenja“ –
napad–odbrana – sada se izlio u dva dodatna problema: „mi ne govorimo“ i
„mi nemamo seks“. Uhvaćeni su u užasnu zamku, njihovi odgovori
izazivaju još više negativnih reakcija i emocija. Što više Karol napada
Džima, on se više povlači. A što se on više povlači, to je ona više besna i
ogorčena.
Najzad, ono oko čega se svađaju – uopšte nije važno. Kada parovi dođu do
ove tačke, čitava veza je obeležena srdžbom, prezanjem i distancom. Svaku
razliku i svako neslaganje će videti kroz negativan filter. Čuće banalne reči i
u njima prepoznati pretnju. Videće neku nedovoljno jasnu akciju i
pretpostaviti najgore. Obuzimaće ih katastrofični strahovi i sumnje, stalno
će imati odbojan i defanzivan stav. Čak i da žele da se zbliže, oni to ne
mogu. Džimovo iskustvo je savršeno objašnjeno naslovom pesme Notorius
Čeri Bomba: „Teško je noću ljubiti usne koje su te psovale čitavog dana“.
Partneri ponekad vide odbleske demonskog dijaloga u koji su uhvaćeni –
Džim mi kaže kako „zna“ da će čuti kako je razočarao Karol, čak i pre nego
što ona progovori i tako je pred sebe postavio „zid“, umesto da „uhvati
vatru“ – ovaj obrazac je toliko automatizovan i prinudan da drži u klopci
čitavu vezu.
Besni i frustrirani, partneri tada posežu za objašnjenjem. Krivicu traže
unutra, u sebi samima. „Možda je nevolja duboko u meni“, kaže mi Karol.
„Kao što je moja mama govorila, previše sam komplikovana da bi me neko
voleo.“ Zaključuju da niko nije vredan poverenja i da je ljubav laž.
Ideja da je u ovim zahtev–povlačenje obrascima reč o privrženost–panici,
jeste i dalje revolucionarna mnogim psiholozima i savetnicima. Mnoge
kolege koje dođu na EFT trening su naučene da posmatraju konflikt sam za
sebe, a borbu partnera za sticanje moći kao glavni problem u vezama. Zbog
toga se usredsrede na to da parove podučavaju pregovaranju i umeću
komunikacije, kako bi se konflikt držao pod kontrolom. Međutim, ako
činimo tako onda se bavimo simptomima, a ne bolešću. To je kao da
ljudima koji plešu beskonačni ples frustracije i otuđenosti kažete da
promene korake, umesto da im kažete da promene muziku. „Prestani da mi
govoriš šta da radim“, naređuje Džim. „Kada ja to uradim, ti ne činiš ništa i
tako ne stižemo nikuda.“
Možemo da iznesemo mnoge tehnike koje su usmerene ka razrešavanju
različitih nevolja jednog para, ali dok ne razumemo suštinske principe na
kojima se ljubavne veze zasnivaju, ne možemo istinski razumeti ljubavne
probleme i ponuditi dugoročnu pomoć. Pomenuti obrazac zahtev–
povlačenje nije samo navika, on reflektuje dublju psihološku realnost: takvi
parovi su emocionalno izgladneli. Gube izvor svoje emocionalne hrane. I
zato im je očajnički potrebno da je povrate.
Dok se ne obratimo fundamentalnoj potrebi za povezanošću i našem strahu
da je ne izgubimo, uobičajene tehnike kao što je učenje rešavanja problema
ili jačanje komunikacijskih veština, istraživanje povreda iz detinjstva ili
korišćenje tajm-auta, nas vode stranputicom i neefikasne su. Srećni parovi,
u odnosu na nesrećne, ne razgovaraju na „veštije“ ili „pronicljivije“ načine,
što je Gotman pokazao. Ne slušaju uvek sa empatijom ili shvataju kako su
njihove prošlosti možda definisale problematična očekivanja. U svojoj
kancelariji vidim vrlo uznemirene parove koji su izvanredno jasni i odaju
utisak da su pomno sagledali svoje ponašanje, ali opet ne mogu da sa
svojim parom razgovaraju sabrano onda kada ih preplavi emocionalni
cunami. Moja klijentkinja Sali mi kaže: „Prilično sam dobra u razgovorima,
znate. Imam mnogo prijatelja. Samouverena sam i dobar sam slušalac. Ali
kada uđemo u ta užasna, duga ćutanja, bilo kakav pokušaj da se setimo
poente sa našeg bračnog savetovanja izgleda kao da čitate priručnik Kako
da otvorite padobran kad ste već u slobodnom padu.“
Uobičajene terapije ne tretiraju našu zebnju ili našu čežnju za sigurnom
povezanošću. One parovima ne govore kako da ostanu povezani ili kako da
se opet sjedine. Tehnike kojima one uče mogu da zaustave svađu, ali po
visokoj ceni. Takve terapije često produbljuju distancu, jačajući strah od
odbacivanja i napuštanja, upravo onda kada je ljudima potrebno da
uspostave čvršće veze.

Ključni trenuci privrženosti i razdvajanja

Pogled na ljubav kroz teoriju afektivne vezanosti nam daje mogućnost da
razumemo toksične obrasce. Vodi nas do trenutaka koji slamaju i
uspostavljaju vezu. Klijenti mi ponekad kažu: „Sve je išlo tako dobro. Imali
smo četiri divna dana. Osećala sam da smo prijatelji. A onda se dogodio
incident i sve je otišlo dođavola. Ne razumem.“
Dramatične razmene između ljubavnika narastu tako brzo i toliko su
haotične i vrele da ne shvatamo šta se zaista događa i ne možemo da vidimo
kako bismo mogli da reagujemo. Ali ako malo usporimo, vidimo tačke
preokreta i moguće opcije. Potrebe za privrženošću i snažna osećanja koja
ih prate, uzdižu se odjednom. Razgovor uzdižu od onog svakodnevnog do
elaboracija na temu sigurnosti i opstanka. „Džon previše gleda televiziju“
odjednom izraste u: „Jednostavno, više ne mogu da se borim sa napadima
besa našeg sina. Ja sam bedna majka. Ali ti me sada ne slušaš. Znam, znam,
moraš da nastaviš da radiš, to je ono što je ovde važno, zar ne? Ne moja
osećanja. Potpuno sam sama u ovome.“
Ako smo bliski i povezani sa svojim partnerom, ovakav trenutak je sličan
hladnom povetarcu usred sunčanog dana. Ako u vezu nismo tako sigurni,
započinje negativna spirala nesigurnosti koja u odnos unosi jezu. Boulbi
nam je dao uopšteni vodič za ono što se dešava kada se privrženost-alarm
uključi. To se dešava, rekao je, kada, u svetu koji nas okružuje, osetimo
neizvesnost ili ranjivost ili kada opazimo negativno gibanje u svom
osećanju vezanosti za voljenu osobu, kada osetimo opasnost ili pretnju
odnosu. Opasnost i pretnja mogu doći iz spoljašnjeg sveta ili našeg
unutrašnjeg kosmosa. Mogu biti istinite ili imaginarne. Naša percepcija je
ono što se računa – ne realnost.
Piter koji je Lindom oženjen šest godina, odnedavno oseća da je svojoj
dami manje važan. Ona ima novi posao i ne vode ljubav tako često. Na
zabavi prijatelj komentariše da Linda blista, a da je Piter, izgleda, počeo da
gubi kosu. Dok je gleda kako pažljivo razgovara sa iznenađujuće zgodnim
muškarcem – čovekom sa mnogo kose na glavi – stomak počinje da mu se
grči. Može li on sebe da umiri time što zna koliko je dragocen svojoj
supruzi ili uverenjem da će se ona ka njemu okrenuti i biti tu ako joj to
zatraži? Možda se seća trenutka kada se ovo dogodilo i koristi ovu sliku
kako bi umirio svoju nelagodu.
Šta se događa ako on, ipak, ne može da se smiri? Da li se naljuti, priđe
supruzi i preseče je primedbom na račun njenog flertovanja? Ili odbaci
svoju zebnju, samom sebi kaže da ga se to ne tiče i uzme sledeće piće ili
njih šest? Bilo koji od ovih načina na koji se sa svojim strahom može boriti
– napad ili povlačenje – samo će otuđiti Lindu. Ona će se osećati manje
povezanom i privlačnom svom partneru. A ovo će, za uzvrat, samo jačati
Piterovu primalnu paniku.
Drugi ključni trenutak se vezuje za prolazak neposredne opasnosti. Partneri
tada imaju prilike da se ponovo povežu, osim ako njihovi negativni koping-
mehanizmi* ne počnu da dejstvuju. Na istoj zabavi, kasnije tokom večeri,
Linda traži Pitera. Dopušta li Piter Lindi da vidi koliko su ga izjedali bol i
strah kada ju je video da tako intimno priča sa drugim čovekom? Da li svoja
osećanja izražava na način na koji će je pozvati da ga umiri? Ili je napada
što se „prostituiše unaokolo“ i zahteva da smesta idu kući i vode ljubav ili
možda ostaje nem i povučen?
Treći ključni trenutak je onaj kada uspemo da se sinhronizujemo sa svojim
privrženost-osećanjima i potražimo povezivanje, ili ponovnu potvrdu, i
kada voljena osoba na to odgovori. Recimo da Piter uspe da Lindu odvede
na stranu, duboko udahne i kaže joj koliko mu je bilo teško dok je gledao
kako razgovara sa zgodnim strancem. Ili možda samo uspe da ode, stoji do
nje i izrazi svoj nemir teškim pogledom. Recimo da Linda pozitivno
odgovori. Iako on ne može tačno da izrazi svoje emocije, ona oseća da
nešto nije u redu i nudi mu svoju ruku. Nežno ga pita kako se oseća.
Dostupna je i responzivna. Međutim, vidi li to Piter, veruje li u to? Može li
to da prihvati, umiri se, približi se i nastavi da se poverava? Ili, umesto
toga, zadržava gard, gura je od sebe da bi izbegao osećanje ranjivosti? Hoće
li je možda i napasti da bi proverio „da li joj je zaista stalo“?
Konačno, kada se vrate svom uobičajenom načinu na koji su povezani, da li
je on siguran u to da je ona tu kao bezbedna luka u vremenima nevolje ili
sumnje? Ili se i dalje oseća nesigurnim? Da li pokušava da je kontroliše i
gura ka tome da ga iznova uverava u svoju ljubav ili umanjuje svoju
potrebu za njom, usmeravajući se, umesto toga, na zadatke i igračke koje će
mu odvlačiti pažnju?
Ova drama je usredsređena na Pitera, ali bi scenario skoncentrisan na Lindu
otkrio da i ona ima iste potrebe za privrženošću i strahove. I zaista, bilo da
ste muškarac ili žena, istog smo senzibiliteta. S tim što osećanja možemo da
izražavamo na malo drugačiji način. Kada je veza u slobodnom padu
muškarci obično pričaju o osećanju odbačenosti, neadekvatnosti i neuspeha;
žene o napuštenosti i nepovezanosti. Izgleda da žene imaju jedan dodatni
odgovor kada su pod stresom. Istraživači su ga nazvali „drži se i pomozi“.
Možda zbog toga što u svojoj krvi imaju višak oksitocina, hormona ljubavi,
žene imaju veća očekivanja kada su nedovoljno povezane.
Rastući konflikt nije uzrok raspada brakova. Prema studiji Teda Hadsona sa
Univerziteta u Teksasu, koja je orijentir za mnoge druge studije, glavni
uzrok raspada braka je opadanje afektivnih odgovora. Zaista, nedostatak
emocionalnog odgovora je, pre nego nivo konflikta, najbolji predskazatelj
toga koliko će brak biti stabilan u narednih pet godina. Odumiranje braka
počinje porastom nedostatka odgovarajućih intimnih interakcija. Konflikt
dolazi kasnije.
Kao ljubavnici, zajedno balansiramo na zategnutoj žici. Onda kada počnu
da duvaju vetrovi sumnje i straha, ako počnemo da paničimo i zgrabimo
jedno drugo ili se iznenada okrenemo i uputimo ka zaklonu, konopac će sve
više i više početi da se njiše i izgubićemo ravnotežu. Da bismo ostali na
žici, moramo uskladiti međusobne pokrete, odgovoriti na osećanja onog
drugog. Kada se povežemo – održavamo ravnotežu. I tada smo u
emocionalnom ekvilibrijumu.
 Osećajna responzivnost – Ključ za doživotnu
ljubav

„Srce nam vene ako mu drugo srce ne odgovori.“

– Perl Bak

Tim i Sara sede u mojoj kancelariji. Tim nije siguran zbog čega je tu. Sve
što zna je, kako kaže, to da su se on i Sara žestoko posvađali. Optužila ga je
da ju je na zabavi ignorisao i preti da će odvesti dete i preseliti se kod svoje
sestre. Ne razume. Imaju dobar brak. Sara je samo „previše nezrela“ i
„očekuje suviše“. Ona ne shvata pod kakvim je on pritiskom na poslu i ne
razume to što on ne može uvek da se seti da su „srca i cveće deo braka“.
Tim okreće stolicu i zuri kroz prozor sa šta da uradiš sa takvom ženom?
izrazom na licu.
Timove pritužbe su probudile Saru iz transa punog očajanja. Zajedljivim
tonom objavljuje da Tim nije tako pametan koliko misli da jeste. U stvari,
kaže mu da je „kreten za komunikaciju“ i da su njegove„veštine
sporazumevanja ravne nuli“. Ipak, tuga je preplavljuje i ona nerazgovetno
govori, glasom koji jedva čujem, da je Tim „kamen“ koji se okreće na
drugu stranu kada ona umire. Nikada nije trebalo da se uda za njega. Jeca.
Kako su stigli do ove tačke? Sara, sitna tamnokosa žena, i Tim, ukusno
odeven čovek, u braku su tri godine. Bili su na poslu uspešne kolege i
srećan par, usklađenih veština i energije. Imaju novu kuću i
osamnaestomesečnu ćerku zbog koje je Sara prestala da radi. A sada su sve
vreme u klinču.
„Sve što čujem jeste da dolazim kući suviše kasno i da suviše radim“, kaže
Tim ogorčeno. „Ali znaš da radim za nas.“ Sara mrmlja da ne postoji „mi“.
„Kažeš da me više ne poznaješ“, nastavlja Tim. „Pa, ovakva je ljubav
odraslih ljudi. Prave se kompromisi i postajete drugari.“
Sara grize donju usnu i odgovara. „Nisi uzeo slobodne dane čak ni kada
sam imala pobačaj. Sa tobom je sve dogovor i kompromis...“ Vrti glavom.
„Osećam se toliko beznadežno kada ne mogu da doprem do tebe. Nikada se
nisam bila ovoliko usamljena – čak ni onda kada sam živela sama.“
Sarina poruka je hitna, ali ne stiže do Tima. Smatra je „suviše osećajnom“.
Ali u tome i jeste poenta. Nikada nismo toliko osetljivi kao kada postoji
pretnja našim primarnim relacijama ljubavi. Sara ima očajničku potrebu da
se sa Timom ponovo poveže. Tim očajnički strahuje da je sa njom izgubio
intimnost – povezanost koja je i za njega samog od vitalne važnosti. Ali
njegova potreba je zamaskirana pričom o kompromisu i odrastanju.
Pokušava da odbaci Sarinu brigu zbog toga što je on „miran“ i sve drži
„pod kontrolom“. Mogu li se iznova emocionalno „čuti“? Da li još jednom
mogu da se usaglase? Kako da im pomognem?

Početak EFT-e
Do saznanja kako da pomognem parovima kao što su Sara i Tim došla sam
polako. Znala sam da je slušanje i širenje prema ključnim emocijama od
suštinskog značaja za promenu kod onih pojedinaca koji su mi se obratili za
savet. Kada sam, ranih osamdesetih godina prošlog veka, tokom vrelih
letnjih popodneva u Vankuveru u Kanadi počela da radim sa ovakvim
parovima, prepoznala sam kod njih ista osećanja koja, uvidela sam to,
izgleda komponuju muziku za partnerski ples. Ali moje seanse su oscilirale
između emocionalnog haosa i tišine. Veoma brzo nakon toga, provodila sam
svako jutro u univerzitetskoj biblioteci tražeći putanju, mapu za te drame
koje su se odigravale u mojoj kancelariji. U materijalu koji sam pronašla
uglavnom je pisalo da je ljubav nevažna ili da ju je nemoguće shvatiti, a
takođe i to da su jaka osećanja očigledno opasna, te da ih je najbolje ostaviti
po strani. Nuditi parovima gotov stav da u relacijama sa partnerima
ponavljamo relacije svojih roditelja, kao što to neke od ovih knjiga čine,
nije donelo neku promenu. Moji pokušaji da sa parovima vežbam
međusobnu komunikaciju su izazvali komentare da ove vežbe ne dopiru do
suštine njihove nevolje. Moje vežbe su promašile cilj.
Odlučila sam da prihvatim svoju grešku – i ja sam, takođe, promašila cilj.
Ali sam bila očarana, toliko očarana da sam sela i satima gledala snimljene
sesije. Odlučila sam da ću ih gledati sve dok stvarno ne razumem ove
ljubavne drame u kojima je nešto krenulo pogrešno. Možda čak i dok ne
shvatim samu ljubav! Konačno je slika počela da se oblikuje.
Setila sam se da ljude ne zbližava ništa kao zajednički neprijatelj. Shvatila
sam da bih parovima mogla da pomognem time što ću im omogućiti da
demonske dijaloge – svoje negativne interakcijske obrasce – vide kao svoje
neprijatelje, umesto što jedno prema drugom gaje neprijateljstvo. Tokom
seansi sam počela, u kratkim crtama, da ponavljam njihovu konverzaciju,
pomažući im da vide spiralu u kojoj se nalaze, da se ne usredsređuju na
poslednji odgovor onog drugog i na sopstvenu reakciju. Kada bismo to
uporedili sa tenisom, bilo bi kao da učimo da posmatramo čitav meč,
umesto samo servis ili volej kada je poslednja loptica poletela prema mreži.
Klijenti su počeli da uviđaju da je čitav dijalog imao svoj sopstveni život i
da ih je oboje povređivao. Ali zbog čega su ovi obrasci bili toliko jaki?
Toliko prinudni i uznemiravajući? Čak i kada su oba partnera prepoznala
otrovnu prirodu ovih obrazaca, dijalozi su nastavili da se ponavljaju: kao da
su ih sopstvena osećanja vraćala unutra. Shvatali su, međutim, da ih taj
obrazac oboje drži u zamci. Zašto su ova osećanja bila toliko moćna?
Sedela bih i gledala parove kao što su, recimo, Džejmi i Hju. Što se Džejmi
više ljutila, više je kritikovala Hjua, a on je postajao sve tiši. Posle mnogo
opreznih pitanja, rekao mi je da se ispod njegove tišine kriju „tuga“ i
„poraz“. Tuga nam govori da usporimo i žalimo i tako je on počeo da
oplakuje svoj brak. I, naravno, što se on više zatvarao, to je ona više želela
da uđe unutra. Njene besne pritužbe su bile refren za njegovo osećanje tihog
poraza, a njegova tišina je pak nju podsticala da iznosi ljutite zahteve.
Ukrug i ukrug. Oboje su zaglibili.
Kada smo usporili ovu vrtešku, uvek su se pojavljivala „mekša“ osećanja,
kao što su tuga, strah, zbunjenost i stid. Razgovor o ovim emocijama,
možda po prvi put, i posmatranje toga kako su se oboje upleli u mrežu,
pomogli su Džejmi i Hjuu da se osećaju sigurnijim jedno s drugim. Kada je
bila sposobna da mu kaže koliko je usamljena, Džejmi više nije izgledala
tako opasno. Niko nije morao da bude loš momak. Započeli su nove vrste
razgovora i njihovo međusobno okrivljavanje i tiho distanciranje se
usporilo. Deleći ova nežnija osećanja, počeli su jedno drugo da sagledavaju
na drugačiji način. Džejmi je priznala: „Nikada nisam videla celu sliku.
Samo sam znala da mi nije blizak. Videla sam ga kao nekoga ko ne brine.
Sada primećujem koliko se saginjao pred mojom paljbom i pokušavao da
me smiri. Pucam kada sam očajna i kada ne mogu da izazovem reakciju na
neki drugi način.“
Sada je moja praksa već vodila nekuda. Partneri su jedan prema drugome
postajali bolji. Drama bolnih emocija izgleda da nije bila preplavljujuća.
Negativni obrasci su uvek počinjali onda kada je jedan partner pokušavao
da dopre do drugog, a nije uspevao da ostvari bezbedan kontakt. U tom
trenu je počinjao demonski dijalog. Kada bi par jednom shvatio da su oboje
žrtve takvog dijaloga i da su sposobni da od sebe samih daju više, da
rizikuju deleći svoja dublja osećanja, onda bi se konflikti smirili, a oni bi
osetili međusobnu bliskost. I tako je sve bilo u redu.
Ili možda nije? Moji parovi su mi rekli da nije. Džejmi je kazala:
„Ljubazniji smo jedno prema drugom i manje se svađamo, ali kao da se
ništa nije zaista promenilo. Ako prestanemo da dolazimo ovde, ponovo će
sve početi. Znam da hoće.“ I drugi su mi rekli isto. U čemu je bio problem?
Dok sam ponovo vrtela snimke, primećivala sam dublje emocije, kao što su
tuga i pravi „užas“, kako je jedan klijent to nazvao, a kojima se nisam
uistinu bavila. Moji parovi su još uvek gledali jedno drugome u leđa.
Reč „emocija“ potiče od latinske reči emoveo, što znači – pokretati,
maknuti. Govorimo o tome da nas osećanja pokreću i pokrenuti smo kada
nam oni koje volimo pokažu svoja dublja osećanja. Ako partneri treba
iznova da se povežu, onda bi zaista trebalo da dozvole da ih njihova
osećanja usmere ka novim načinima međusobnog reagovanja. Moji klijenti
su morali da nauče da preduzimaju rizike, da pokažu osetljive strane svog
bića, one koje su, kroz demonske dijaloge, naučili da kriju. Videla sam da
su udaljeni partneri bili kadri, kada bi se osposobili da priznaju svoje
strahove od gubitka i izolacije, da razgovaraju o svojoj žudnji za nežnošću i
povezanošću. Ovo otkriće je „pomerilo“ partnere koji su se inače stalno
optuživali ka tome da odgovaraju jedno drugom nežnije i da dele svoje
potrebe i strahove. To je kao da dvoje ljudi iznenada stoje licem u lice, nagi,
ali jaki, i pružaju se jedno prema drugome.
Ovakvi trenuci su bili neverovatni i dramatični. Izmenili su sve i započeli
novu pozitivnu spiralu ljubavi i privrženosti. Parovi su mi rekli da su ti
trenuci menjali njihove živote. Ne samo da su izašli iz demonskih dijaloga,
nego su i zakoračili u novi vid responzivnosti – onaj koji je podrazumevao
sigurnost i bliskost.
Mogli su zajedno da kreiraju nov narativ i plan kako da brinu o svojoj vezi i
sačuvaju novostečenu bliskost. Ali i dalje nisam razumela zašto su ovi
trenuci toliko uticali na njih i njihovu vezu! Toliko sam bila ohrabrena
ovom serijom novih otkrića da sam ubedila svoju mentorku Les Grinberg
da treba da organizujemo studiju kojom ćemo testirati ovaj pristup i da ga
nazovemo: EMOCIONALNO FOKUSIRANA TERAPIJA, tj. EFT. Želele
smo da naglasimo kako određeni emocionalni signali menjaju povezanost
između partnera. Prva studija je potvrdila moje nade da ovakav rad na
partnerskim odnosima ne samo da pomaže ljudima da iskorače iz
negativnih šema, već očigledno i kreira novi osećaj za ljubavnu povezanost.
Tokom sledećih petnaest godina, kolege i ja smo obavljali sve više i više
studija o EFT-i, utvrdivši da je terapija pomogla kod više od 85 odsto
parova koji su došli kod nas u želji da značajno promene svoju vezu. Ove
promene su izgleda bile i trajnog karaktera, čak i kod onih koji su se suočili
sa teškim stresovima, kao što je, recimo, ozbiljno hronično oboljenje deteta.
Uvideli smo da EFT funkcioniše kod vozača kamiona i advokata, kod
homoseksualne i heteroseksualne populacije, kod parova koji vode poreklo
iz značajno različitih kultura, kod onih parova u kojima su žene svoje
muškarce nazivale „bezizražajnim“, a muškarci njih „ljutim“ i
„nemogućim“. Nasuprot drugim pristupima u terapiji parova, nivo njihovog
stresa na početku terapije izgleda da nije mnogo uticao na to koliko će na
kraju biti srećni. Zašto? Htela sam da saznam, ali je pre toga trebalo rešiti
neke druge zagonetke.
O čemu je u ovoj emocionalnoj drami zapravo bilo reči? Zašto su demonski
dijalozi tako rašireni i moćni? Zašto su trenuci povezivanja transformisali
odnos? Osećala sam se kao da sam uspela da pronađem put kroz nepoznatu
zemlju, ali još uvek nisam imala mapu, niti sam shvatala gde sam.
Posmatrala sam ljude kako se kreću od razvoda braka do ponovnog
zaljubljivanja, ljude koji su čak otkrivali i kako da ohrabruju i usmeravaju
ovaj proces. Ali su mi odgovori na ova pitanja izmicali. Na kraju,
neuhvatljivi trenuci određuju živote svima – zaljubljenim parovima,
terapeutima koji daju sve od sebe i istraživačima kao što sam ja. Kolega me
je upitao: „Ako ljubavne veze nisu nagodbe, dogovori o profitu i gubitku –
šta su onda?“ Čula sam najednom svoj nonšalantni ton: „O, pa to su
emocionalne spone... Ne možeš da racionalizuješ ljubav ili da se oko nje
cenjkaš. Ona je emotivni odgovor.“ I iznenada mi je um skliznuo na jedno
potpuno novo mesto.
Vratila sam se i pogledala svoje kasete, posebno obraćajući pažnju na
potrebe i strahove o kojima su ljudi govorili. Pogledala sam te dramatične
trenutke u kojima su se ljubavne veze preobražavale. Posmatrala sam samu
emocionalnu privrženost! Sada sam shvatila! Gledala sam u responzivnost
za koju je Boulbi tvrdio da je osnova toga kako volimo i kako dopuštamo
da nas drugi vole. Kako je to moglo da mi promakne? To je zato što sam
učila da se ova vrsta veze završava u detinjstvu. Ali ovo je bio ples odrasle
ljubavi. Otrčala sam kući da bih zapisala i unela ovo otkriće u svoj rad sa
parovima. Teorija o afektivnoj vezanosti je odgovorila na tri pitanja koja su
me mučila. Veoma jednostavno mi je saopštila da:
1. Snažna osećanja koja su se javljala u seansama sa mojim parovima su sve
osim iracionalnog. Ona su imala savršenog smisla. Partneri su se ponašali
kao da se bore za sopstvene živote, jer – upravo su to i radili. Izolacija i
mogući gubitak povezanosti su kodirani tako da u ljudskom mozgu izazovu
primalnu paniku kao odgovor. Ova potreba za sigurnom emocionalnom
povezanošću sa nekoliko voljenih bića je inherentna, zahvaljujući
milionima godina evolucije. Uznemireni partneri možda koriste različite
reči, ali uvek postavljaju isto osnovno pitanje: „Jesi li tu za mene? Jesam li
ti važan? Hoćeš li doći kada mi budeš potreban, kada te budem zvao?“
Ljubav je najbolji mehanizam za preživljavanje koji postoji. Osetiti se
odjednom emocionalno isključenim, razdvojenim od partnera, jeste
zastrašujuće. Moramo se ponovo povezati, iskazati svoje potrebe tako da
partner odgovori. Ova čežnja je emocionalni prioritet koji natkriljuje čak i
nagon za hranom ili seksom. U ljubavnoj drami je, u stvari, reč o gladi za
tom sigurnom vezanošću, imperativom za preživljavanje koji nosimo u
svom iskustvu, od kolevke do groba. Povezanost u ljubavi je jedina
sigurnost koju nam je priroda ikada ponudila.
2. Ova osećanja i potrebe za privrženošću bili su zapravo fabula koja se
odigravala iza negativnih interakcija kao što su demonski dijalozi. Sada
razumem zašto je ovakav obrazac tako prinudan i nezaustavljiv. Kada
izgleda kao da je sigurna povezanost izgubljena, partneri započinju bori se
ili beži modus. Okrivljuju jedno drugo ili počinju da budu agresivni da bi
dobili odgovor, bilo kakav odgovor, ili se zatvaraju i pokušavaju da ih se to
ne tiče. Oboje su užasnuti, samo sa tim drugačije izlaze na kraj. Problem je
u tome što, kada jednom započnu ovaj ples okrivljavanja i udaljavanja,
potvrđuju sve svoje strahove i doprinose svom osećanju otuđenosti.
Emocionalni edikt, star koliko da ubede sebe i sam svet, diktira ovu igru,
racionalne veštine je ne menjaju. U ovim dijalozima su prekori većinom
očajnički krik za privrženošću, protest protiv razdvajanja. I on može biti
utišan jedino time što će se voljeno biće emocionalno približiti da bi nas
prihvatilo i ponovo dalo sigurnost. Ništa drugo neće pomoći. Ako se to ne
desi, borba se nastavlja. Partner će mahnito nastaviti da traži emocionalni
odgovor. Onaj drugi, videvši koliko su pokušaji njegovog partnera
neuspešni – zamrzava se. Nepomičnost pred opasnošću je genetski
definisana reakcija na bespomoćnost.
3. Ključni trenuci promene u EFT-i su bili trenuci sigurnog povezivanja.
Tada bi oboje mogli čuti poziv onog drugog i odgovoriti umirujućom
pažnjom, pletući sponu koja može da se suprotstavi razlikama, ozledama i
testu vremena. Ovi trenuci oblikuju sigurnu povezanost i time se sve menja.
Obezbeđuju uverljiv odgovor na pitanje: „Jesi li tu za mene?“ Kada parovi
jednom shvate kako da saopšte svoje potrebe i približe se, svako iskušenje
sa kojim se zajedno suoče čini njihovu ljubav jačom. Nije čudo što za
parove koji su na EFT-i, ovi trenuci obrazuju novi ples odane povezanosti.
Nije neobično ni to što ih kao individue čine jačima. Ukoliko znaš da je
voljena osoba tu i da će biti kraj tebe kada je pozoveš, sigurniji si u svoju
valjanost, svoju vrednost. A i svet je manje zastrašujući kada imaš na koga
da se osloniš i kad znaš da nisi sam.
Još sa prvom studijom EFT-e, znala sam da sam pronašla stazu koja parove
vodi od beznadežnog, ogorčenog bola do srećnije povezanosti. Kada sam
razumela da su svi sporovi i drame isprepletani vezama privrženosti,
uvidela sam da sam otkrila široku mapu ljubavi i da je moguće sistematski
skicirati korake putovanja do jedne posebne vrste ljubavne povezanosti.
Moje seanse sa parovima su se odmah promenile. Dok sam posmatrala
partnere koji su vrlo zahtevni ili koji se, nasuprot tome, povlače, videla sam
kako u stvarnosti izgleda Boulbijev koncept očajanja usled odvajanja. Neki
su sve jače vikali da bi se onaj drugi prema njima okrenuo, neki su pričali
sve tiše i tiše, kao da ne žele da poremete „mir“. Čula sam ih kako, upleteni
u demonske dijaloge, govore jezikom privrženosti. Očajnička potreba za
emocionalnim odgovorom, koja se završava optuživanjem, i očajnički strah
od odbacivanja i gubitka koji se završava povlačenjem – ovo je bio zaplet
koji je ležao ispod neumornih konflikata. Osećanja partnera je sada bilo
lakše naštimovati. Kada sam parovima iznela svoje novo razumevanje
onoga što se događa, ubacila njihova osećanja, potrebe, njihove beskonačne
svađe u okvir privrženosti i uputila ih ka trenucima koji ih povezuju, rekli
su mi da im ovo odgovara. Rekli su mi da sada razumeju svoje
neizgovorene žudnje, naizgled iracionalne strahove i da se sa voljenom
osobom mogu povezati na potpuno nov način. Rekli su mi koliko je
olakšanje znati da nema ničeg pogrešnog ili „nezrelog“ u vezi sa njihovim
čežnjama i strahovima. Nisu morali da ih kriju ili poriču. Sada smo mogli
da nastavimo sa brušenjem EFT načina rada sa parovima – nismo više samo
u pravom kraju, sada imamo putokaz do kuće. Mogli smo se uputiti ka
samoj suštini materije.
Tokom godina su se naučne studije o privrženosti odraslih nastavile i
potvrdile ono što sam naučila vodeći i posmatrajući seanse stotina parova;
ključne konverzacije koje unapređuju emocionalnu sponu i sigurnu
povezanost su postajale sve jasnije. U svojim studijama smo pokazali da,
kada se dogode ovakve konverzacije sledi oporavak parova i izgradnja
čvršćih veza između partnera. U ovoj knjizi želim da ih podelim sa vama,
kako biste mogli da ih primenite na svoje sopstvene veze. Do sada je ovo
bio proces koji su nadgledali profesionalci obučeni za primenu EFT-e. Ali
ovo je toliko vredno i potrebno da sam proces veoma pojednostavila, kako
biste vi, čitaoci, mogli da ga koristite i unapredite svoje odnose sa
partnerom.

D. R. U.
U osnovi EFT-e je sedam dijaloga koji su usmereni ka posebnoj vrsti
osećajne responzivnosti koja je ključna za dugovečnost ljubavi. Ona ima tri
osnovne komponente:
• Dostupnost: Mogu li dopreti do tebe?
Ovo znači da se za partnera ostaje otvoren čak i kada postoje sumnje i
osećamo se nesigurno. To često znači i da se bude spreman na borbu kojom
će se emocijama dati određeni smisao, kako nas one ne bi preplavile.
• Responzivnost: Mogu li se osloniti na to da ćeš mi emocionalno
odgovoriti?
Ovo označava usaglašavanje sa partnerom i pokazivanje da njegove ili
njene emocije, posebno potreba za privrženošću i strahovi, utiču na vas. To
znači prihvatanje i davanje prednosti emocionalnim signalima koje partner
odašilje i slanje sopstvenih jasnih signala koji ukazuju na zadovoljstvo i
brigu onda kada je to partneru potrebno. Osetljiva responzivnost uvek se
dotiče naših osećanja i umiruje nas na fizičkom nivou.
• Uključenost: Da li znam da ćeš me ceniti i ostati blizu?
Rečnik definiše pojam uključen kao – biti okupiran, privučen, čvrsto
zadržan, zarobljen, angažovan. Ovde emocionalno angažovanje znači
posebnu vrstu pažnje koju poklanjamo samo voljenim bićima. Duže ih
posmatramo, češće dodirujemo. Partneri o ovome često govore kao o
emocionalnoj prisutnosti.
Jednostavan način da se ovo zapamti je kroz skraćenicu D. R. U.
(dostupnost–responzivnost–uključenost) i frazu: „Da li si tu, da li si sa
mnom?“

Sedam emocionalno fokusiranih razgovora

Da se vratimo na priču o Sari i Timu i vidimo kako EFT deluje. Možemo da
pogledamo prva četiri razgovora koja su transformisala njihov odnos. Ovo
će vam pomoći da razumete promene koje su napravili i da iskoristite drugi
deo ove knjige da takve izmene načinite i vi u svojoj vezi. Možete naučiti,
kao što su njih dvoje naučili, da ne skliznete u „emocionalnu
neuhranjenost“ i otuđenost koje more veliki broj ljubavnih veza. I više od
toga, možete da se naučite izvrsnoj logici ljubavi i onim konverzacijama
koje je grade.
U prvom razgovoru, Prepoznavanje demonskih dijaloga, ohrabrujem par da
prepozna sâm otrovni ples koji su započeli, kada su ga započeli i kako
pokreti svakog od njih pojačavaju dalju konfrontaciju. Kada jednom
postanu svesni svojih loših koraka, tražim od njih da zagrebu ispod
površine ovih destruktivnih opaski i da shvate šta zaista izgovaraju jedno
drugom. Sarini napadi i zahtevi su očajnički protest protiv cepanja njenih
spona sa Timom, dok Timov odbrambeni stav i hladna racionalnost
izražavaju strah da je razočarao Saru i da je gubi. Što on više pokušava da
odbaci njene zebnje, to ona biva sve usamljenija i sve se više ljuti. Posle
nekog vremena, preostaju im samo optužbe i defanzivnost.
Međutim, sada Tim i Sara imaju novi, pozitivan razgovor koji im daje
snagu protiv Protestne polke. Sara je sposobna da kaže: „Pretpostavljam da
sam ponekad teška. Postajem agresivna. Osećam da si me izdao. Zato te i
izazivam da to vidiš. Da vidiš šta se dešava i da mi se vratiš. Ali tebe sve to
samo udaljava i nagoni te da osuđuješ samog sebe. Osećaš u tim trenucima
da je moja blizina po tebe opasna i zato se i dalje povlačiš. Onda se ja još
više uznemirim. U klopci smo. Nikada ranije ovo nisam primetila.“ Tim
uočava koliko njegovo distanciranje Saru čini zahtevnijom. Počinju da vide
obrazac i prestaju da optužuju jedno drugo za korake koje čine. Sada su
spremni za sledeći razgovor.
Tokom Traženja bolnih tačaka, Tim i Sara počinju da razumeju svoje
reakcije i svog partnera, i to da se drama tiče osećanja sigurnosti u njihovoj
emocionalnoj vezanosti. Oboje posmatraju ono što se nalazi iza trenutnih
reakcija, kao što je npr. Sarin bes i Timovo hladno distanciranje. Počinjemo
da zadiremo dublje u postojeća mekana osećanja, osećanja povezana sa
potrebama za privrženošću i strahovima. Tim se okreće ka tihoj i veoma
pažljivoj Sari i kaže: „U pravu si. Prošle noći u tom trenutku nisam mogao
da čujem tvoj bol. Video sam samo tvoj bes. Sve što sam čuo bilo je samo
to da sam upropastio još jednu priliku. Opet sam pogrešio. Jednostavno –
nikada ne uspevam da uradim ono što treba.“ Podiže šake i njima pokriva
svoje lice. Uzdiše i nastavlja: „Tako da... pretpostavljam… samo
pokušavam sve da zataškam. Da zaustavim svađu kako ne bih slušao da
sam ponovo pogrešio. Misliš li ti da ja nisam svestan činjenice da te
gubim?“ Spušta glavu. Sara se naginje napred i nežno spušta svoju ruku na
njegovu. Nije, dakle, reč o tome da on ne brine o njoj i da mu ona nije
potrebna – reč je o tome da Tim ne može da podnese svoj strah od gubitka
Sare.
Sara i Tim su počeli da shvataju da niko ne može da pleše, a da ne dotakne
stare rane svog partnera. Moramo znati da one o nama i treba da govore na
način koji nas partneru približava. Oni sada prepoznaju opasne signale koji
nagoveštavaju događaje koji će rasplamsati strahove. „Pobesnim kada
kasniš“, kaže Timu. „To me podseća na mog oca. Nakon što nas je napustio,
uvek je zvao i govorio da me voli i da će doći po mene, a onda se nikada ne
bi pojavio. Nadala sam se, a onda shvatila da sam budala što mislim da sam
mu važna. Sada se osećam isto tako.“ Razgovarajući sa Timom pre o svom
razočaranju i čežnji, nego o besu koji oseća prema njemu, on sada stiče novi
pogled na Saru i to šta je za nju rizično. Pomnije je sluša i počinju da se
povezuju na dubljem emocionalnom nivou.
U trećem razgovoru, Podsećanje na teške trenutke, par odigrava period
kada bivaju uhvaćeni u zahtev–distanciranje zamku, uviđajući korake koje
je svako od njih preduzeo i emocije koje je pritom osetio. Sada kontrolišu
trenutke koje su sami svojim plesom uobličili. Kako to izgleda?
Sara: „Toliko smo se zapetljali u to – u tu polku. Pre nego što sam to znala,
pretila sam da ću otići. Ali ovog puta jedan deo mene pita: ’Šta to radiš? Šta
to radimo?’ Ponovo ćemo zaglibiti. Sada razumem da je ova potreba da
doprem do njega samo deo ljubavi prema njemu. Ne treba sa loše osećati
zbog toga, mada se veoma uznemirim dok razgovaramo o tome. Plašila sam
se. Zvučao je kao da neće održati svoje obećanje da ćemo tog vikenda
zajedno otići i žalila sam. Onda sam shvatila. ’Stani malo. Evo nas opet. Da
usporimo sada.’ Do tada je već izašao iz sobe. (Okreće se njemu.) Onda
sam ti prišla i kazala ti: ’Hej, opet smo u toj polci. Osećam se iznevereno,
kao da nećeš da održiš obećanje’.“ (Zadovoljno se smeši.)
Tim: „U pravu si. Već sam se zatvorio. Odustao. Ali sam se negde, u
pozadini svesti, ipak setio naših razgovora. Tako da sam, onda kada si mi
prišla, osetio olakšanje. Onda sam mogao da ti kažem kako želim da vikend
provedem sa tobom. Izgledalo je da jesmo sposobni da iskoračimo iz tog
plesa i nekako zgrabimo jedno drugo, međusobno se umirimo. Pomoglo je
to što sam se setio da si rekla da se bojiš kako ću te izneveriti i kako neću
izdvojiti vreme za taj put. Nisam samo čuo kako besno vičeš da sam jedno
veliko razočaranje.“
Sara: „Nisam nikada shvatala da te toliko napadam kada sam ljuta. U stvari,
mislila sam da nikako ne dopirem do tebe. Tako da sam zaista očajavala, to
jest divljala. Nisam uspevala da te nateram da mi odgovoriš. Nije bilo od
pomoći kada bi mi ti i tvoja porodica poručili da treba da odrastem i sama
brinem o onome što se dešava. Onda bih se osećala još usamljenijom.“
Tim: [pruža joj ruku] „Znam. Nisam razumeo. Samo bismo se upetljali u to
– ti povređena i sama, ja koji se osećam kao neki idiot. Nisam mogao da
razumem gde grešimo i što sam više to izbegavao i umanjivao značaj onoga
što nam se dešava, bivalo je sve gore. Su kaže da se to uglavnom događa.
Pretpostavljam da nikada nismo toliko govorili o svojim emocionalnim
potrebama, šta to želimo jedno od drugog.“
Sara: „Problem je ovaj ples u koji smo zaglibili. Koliko god da si ponekada
udaljen, važno je da se ipak vraćaš.“ (Smeši se. On lupne prstom po glavi
kao da je shvatio poentu i uzvraća joj osmeh.)
Tim i Sara sada mogu da urade ono što sigurno vezani parovi inače čine.
Mogu da prepoznaju i prihvate proteste onog drugog. Imaju sigurno mesto
sa koga mogu započeti novu konverzaciju da bi produbili emocionalnu
povezanost.
Ova prva tri dijaloga umanjuju tenziju u odnosu i pripremaju par za sledeće,
koji grade i jačaju njihove spone.
Četvrta konverzacija, Zagrli me čvrsto, preobražava odnos. To je razmena
koja pomera partnere ka dostupnosti, emocionalnoj responzivnosti i
dubokom zalaganju za onog drugog. Tri završna dijaloga – Opraštanje
uvreda, Povezivanje kroz seks i dodir i Održavanje ljubavi živom – počivaju
na intimnosti zasnovanoj na prethodnim dijalozima. Kada partneri jednom
znaju kako da imaju četvrti tip konverzacije, imaju lek za uspone i padove
svoje ljubavi i znaju za put iz klopke i razdvojenosti.
Zagrli me čvrsto je težak, ali opojan dijalog. Emocionalna veza ispletena
ovde, jeste nešto što mnogi parovi nisu nikada iskusili, čak ni usred početne
lude zaljubljenosti kada su tela preplavljena hormonima strasti. Slična je
radosnoj povezanosti roditelja i deteta, ali uz to kompleksnija, recipročna i
seksualna. Kako se ovaj dijalog razvija, partneri vide sebe i svoje
ljubavnike drugačije, uočavaju da osećaju nove emocije i reaguju drugačije.
Sada mogu da preduzmu više rizika i dostignu veću bliskost.
Hajde da pogledamo kako se, kada sve klikne kako treba, ovaj dijalog
odvija kod parova kao što su Tim i Sara.
Tim sada može svojoj supruzi da kaže kako je „paralizovan“, kako oseća da
nije sposoban da joj udovolji. To se završi time što ućuti, ali pošto više ne
želi to da radi, dodaje: „Ne znam kako da budem ’blizak’. Čak nisam
siguran ni da znam kako to izgleda. Ne umem to, osim ako ne vidim da Sara
želi seks.“
Međutim, odgovori privrženosti su urođeni i kada Tima pitam kako svojoj
malenoj ćerki pokazuje koliko je voli, lice mu se ozari. „Oh, pa šapućem joj
i grlim je, posebno uveče pred spavanje. Ona se smeši kada se vratim kući i
imam neke uzrečice kojima joj pokazujem da mi je drago što je vidim. Voli
kada joj poljubim obraz i kažem joj da je zauvek moje srce. Igram se sa
njom, pružam joj u tim posebnim trenucima potpunu pažnju.“ Onda mu se
oči šire i on zna šta ću mu reći. „Dakle, kada se osećate sigurnim, prilično
dobro pokazujete ljubav i bliskost. Zapravo, znate kako da se uskladite sa
onima koje volite. Znate kako da odgovorite nežno i kako da se sa njima
povežete.“ Tim se smeši nesigurno, ali ohrabreno. Nakon toga razgovaramo
o onome što ga sprečava da bude takav i prema svojoj supruzi. Okreće sa ka
Sari i kaže joj da je suviše često „na ivici“, suviše uplašen da se igra i
sinhronizuje sa njom.
Ovo je trenutak koji definiše Timov i Sarin odnos. On kratko zastane, pa
nastavlja. „Znam da sam te zapostavio“, priznaje. „Znam da sam te
izneverio. Toliko sam obuzet dokazivanjem na poslu – i tebi. I onda kada
čujem da si, uprkos svim mojim naporima, ljuta – to me ubije. Ne mogu da
izdržim i zato ućutim. Ali ja želim da budemo zajedno. Potrebna si mi.
Želim da mi ovde pružiš priliku, prestaneš da tražiš moje greške i da čuješ
da si mi veoma važna. Želim da budemo zajedno. Ne znam uvek kako to da
izrazim.“ Sarine oči se šire, a čelo joj se nabire dok plače.
Tim je sada pristupačan. Sada svojoj supruzi može da govori o svojim
potrebama i svojoj ranjivosti. Emocionalno je angažovan. A njoj je upravo
stalo do te angažovanosti, a ne do toga šta je Tim tačno rekao. Međutim,
Sara na početku ne zna kako da se ophodi prema ovom strancu. Može li mu
verovati? Za tako kratko vreme je u njihovoj vezi umesto polke zasvirao
tango, ples intenzivne povezanosti. I ona se tada vraća unatrag
neprijateljskim komentarom kojim ga proverava: „I kada ’ne budeš znao’,
kao što kažeš – otrčaćeš na posao na kome si ekspert, zar ne?“
Postepeno, kako Tim nastavlja da izražava svoje potrebe, Sara vidi „čoveka
u koga se zaljubila, čoveka koga je oduvek želela“. Sada je na nju red da se
pokrene u tom novom plesu koji može da ublaži njen ljutiti stav. Može mu
reći o svom strahu da ju je „napustio“ i svojoj čežnji da se ponovo oseti
sigurnom. Ohrabrujem je da veoma konkretno traži ono što joj je potrebno
da bi se tako osetila. „To je takav rizik, kao da skačem sa ogromne visine u
nadi da ćeš me uhvatiti“, kaže oklevajući. „Izgradila sam veliko
nepoverenje.“ „Pitaj me“, on šapuće. „Tu sam.“ Odgovara: „Potrebna mi je
tvoja pažnja. Da znam da sam prva, makar samo i na trenutak. Potrebno mi
je da vidiš i, ako sam povređena i uplašena, da odgovoriš na to. Možeš li da
me zagrliš?“ On ustaje i uzima je u zagrljaj.
Posmatrajući stotine parova, saznala sam da su ovo ključni trenuci koji
pomeraju odnose od kolebljivih ka trajnim i pomažu parovima da ostvare
doživotnu ljubav. U tim trenucima, Tim i Sara obrazuju poverenje, sigurnu
povezanost za kojom svi čeznemo.
vežba i praksa
Upitnik i vežbe koje slede će vam pomoći da počnete da posmatrate svoj
odnos iz perspektive privrženosti.
Ovaj upitnik je odličan način da počnete da primenjujete mudrost ove
knjige na sopstvenu vezu. Potrebno je samo da pročitate svaku tvrdnju i
zaokružite T za tačno ili N za netačno. Da biste izračunali rezultat, dajte po
jedan poen za svaki „tačno“ odgovor. Možete da ga popunite i sami
razmislite o svom odnosu. Ili možete skupa sa svojim partnerom da
prodiskutujete ovako kako je to opisano posle upitnika.
Sa vaše tačke gledišta, da li je vaš partner dostupan?
1. Ne mogu lako da pridobijem njegovu pažnju. T N
2. Lako se emocionalno povezujem sa svojim partnerom. T N
3. Moj partner mi pokazuje da sam mu na prvom mestu. T N
4. U vezi se ne osećam usamljeno ili isključeno. T N
5. Sa partnerom mogu da podelim svoja najdublja osećanja. On će slušati. T
N
Sa vaše tačke gledišta, da li je vaš partner responzivan?
1. Ako mi je potrebna povezanost i podrška, on će biti tu za mene. T N
2. Moj partner odgovara na signale kojima mu pokazujem kako mi je
potrebno da mi bude bliži. T N
3. Mogu da se oslonim na partnera kada sam napeta ili nesigurna. T N
4. Čak i onda kada se svađamo i ne slažemo, znam da sam mu važna i da
ćemo pronaći način da se zbližimo. T N
5. Ako mi je potrebno da znam koliko sam mu važna, to će mi i pokazati. T
N
Da li ste međusobno pozitivno emocionalno uključeni?
1. Osećam se veoma prijatno kada smo bliski i kada mu verujem. T N
2. Mogu da mu poverim skoro sve. T N
3. Verujem da smo, čak i kada nismo zajedno, međusobno povezani. T N
4. Znam da su mom partneru važne moje radosti, bol i strahovi. T N
5. Osećam se dovoljno sigurnom da bih sa partnerom preuzela emocionalne
rizike. T N
Ako imate 7 ili više poena, na dobrom ste putu ka sigurnom emocionalnom
vezivanju i možete da koristite ovu knjigu kako biste tu privrženost ojačali.
Ako je vaš rezultat ispod 7, vreme je da se usredsredite na korišćenje
dijaloga iz ove knjige kako biste se sa svojim partnerom čvršće povezali.
Razumevanje veze između vas i vašeg partnera i razmenjivanje načina na
koje je vidite, prvi je korak ka sposobnosti da se kreira onakva veza kakvu
oboje želite i kakva vam je potrebna. Da li je opažanje vašeg partnera o
tome koliko ste prijemčivi, responzivni i angažovani u skladu sa vašim
sopstvenim sagledavanjem sebe i toga koliko je vaša veza sigurna?
Pokušajte da se setite da vaš partner govori o tome koliko se sigurno i
povezano oseća u odnosu sa vama, a ne o tome da li ste vi za njega savršen
partner. Možete naizmenično da govorite o pitanjima ili odgovorima koji su
vam se činila najpozitivnijim i najvažnijim. Najbolje je da se svako zadrži
na tome po pet minuta.
Sada, ako vam je prijatno da to uradite, pokušajte da istražite
pitanja/odgovore koji su kod vas izazvali najzamršenija osećanja. Pokušajte
da to uradite pomažući partneru da se usaglasi sa vašim osećanjima. On to
neće moći da učini ako ste negativni i zato pokušajte da izbegnete grdnju i
zlovolju. Sada je najbolje da svako od vas ovo radi po pet minuta.
Istraživanje emocionalne osetljivosti
Možda vam je prijatnije da razmišljate o uopštenim tačkama, nego da
koristite predloženi upitnik. Možete jednostavno da mislite o sledećim
pitanjima ili da zabeležite odgovore kako biste ih dublje istražili. Možda
ćete u jednom trenutku poželeti i da svoje odgovore podelite i
prokomentarišete ih sa svojim partnerom.
• Da li je, za vas, priča o Timu i Sari imala smisla? Da li vam se učinila
poznatom? Šta vam je bilo zaista važno i kako ste to razumeli?
• Kakve ste poruke o ljubavi ili braku dobili od svojih roditelja? Od sredine
u kojoj živite? Da li je to što možete prići drugoj osobi i što možete da joj
verujete posmatrano kao snaga i resurs?
• Pre svoje sadašnje veze, jeste li iskusili siguran odnos pun ljubavi sa
nekim kome verujete, ko vam je blizak i ka kome možete da se okrenete
onda kada vam je to potrebno? Da li u svojoj glavi imate sliku kako to
izgleda, model koji može pomoći da kreirate svoju sadašnju vezu?
Razmislite o jednom zaista dobrom razdoblju ili o nekom tipičnom trenutku
koji odlikuje ovu vezu i podelite to sa partnerom.
• Jesu li vas prethodne veze naučile da su voljena bića inače nepouzdana, da
morate biti obazrivi i da se borite da vas drugi vide i odgovore na vaše
potrebe? Ili ste naučili da je opasno zavisiti od drugih, da je najbolje
distancirati se, nemati potrebu za njima i izbeći bliskost? Ove osnovne
strategije se često uključuju onda kada osetimo da je naš ljubavnik hladan
ili distanciran. Koju ste vi strategiju koristili u prošlosti kada sve krene
nizbrdo? Recimo, sa svojim roditeljima.
• Možete li da se prisetite nekog trenutka u kome vam je zaista bilo
potrebno da znate da je voljena osoba uz vas? Ako se to nije obistinilo,
kako ste to podneli i šta ste iz toga naučili? Kako ste se nosili sa tim? Da li
to ima nekog uticaja na vaše sadašnje odnose?
• Ako vam je teško da se okrenete ka drugima i da im verujete, da ih pustite
blizu sebe kada su vam potrebni, šta radite kada život postane suviše težak
da se podnese ili kada ste usamljeni?
• Imenujte dva svakodnevna a vrlo konkretna i specifična postupka
pristupačnog, responzivnog i uključenog partnera u vezi, i kako biste se vi
posle tih njegovih/njenih postupaka osećali?
• Da li u odnosu u kome ste sada možete da od partnera, nje ili njega,
zatražite bliskost i podršku kada su vam potrebni? Da li vam je ovo lako ili
teško da uradite? Možda se pitate da li je ovo znak slabosti ili vam se čini
suviše riskantnim. Na skali od 1 do 10 procenite koliko vam je to teško.
Visoki rezultat znači da je vrlo komplikovano. Podelite to sa svojim
partnerom.
• Kada se u svojoj sadašnjoj vezi osetite usamljeno ili nepovezano je li
verovatnije da ćete postati previše emocionalni, čak i anksiozni, i terati svog
partnera da vam odgovori? Ili je veća verovatnoća da ćete ućutati i probati
da ne osetite svoju potrebu za povezivanjem sa njim? Možete li da
razmislite o trenutku kada se to zaista dogodilo? Razmislite o vremenima
kada su pitanja tipa Da li si tu za mene? visila u vazduhu, a vi ste ulazili u
svađu oko trivijalnih stvari. Podelite ovo sa svojim partnerom.
• Možete li da mislite o onim povezujućim trenucima kada se jedno od vas
približilo drugom, a ono drugo odgovorilo tako da se oboje osetite
međusobno sigurnim? Podelite to sa partnerom.
Sada kada znate o čemu je reč u priči o ljubavi i stvaranju pozitivne
međusobne zavisnosti, transformišući dijalozi u narednim poglavljima će
vam pokazati kako da ovu vrstu veze oformite sa svojim partnerom. Prva
četiri podučavaju tome kako da ograničite one negativne spirale koje vas
oboje na kraju ostave razdvojenim i kako da se sinhronizujete na način koji
će izgraditi dugoročnu emocionalnu responzivnost. Sledeća dva
demonstriraju kako da, opraštanjem uvreda i seksualnom intimnošću,
potpomognete emocionalno povezivanje. Poslednji dijalog pokazuje kako
da svakodnevno brinete o svojoj vezi.
 DRUGI DEO

Sedam preobražavajućih razgovora

Prvi razgovor: Prepoznavanje demonskih dijaloga

„Sukob je bolji od usamljenosti“

– irska izreka

Za sve nas, osoba koju volimo najviše na svetu, ona koja nas može radosno
uzneti u visine, jeste ona ista koja nas može srušiti natrag na zemlju.
Potrebno je samo blago okretanje glave na drugu stranu ili neoprezna
primedba. Bez osetljivosti nema bliskosti. Ako je naša privrženost sigurna i
jaka, možemo da savladamo ove trenutke. Zaista, možemo ih iskoristiti da
se čak i približimo partneru. Ali, kada naša privrženost nije takva, trenuci
bez bliskosti su kao iskra u lako zapaljivoj šumi. Zbog njih gori u plamenu
čitav vaš odnos.
Eto šta se dogodilo u prva tri minuta eksplozivne sesije sa Džimom i Pem,
vremešnim bračnim parom koji je prolazio kroz ozbiljnu krizu, iako su
oboje još uvek primećivali privlačnost onog drugog. U prethodnim
seansama mi je Džim nekoliko puta kazao da su ga njena zlatna kosa i plave
oči „očarale“, a i Pem je često primećivala da je on dobar suprug i otac, čak
i zgodan čovek.
Seansa počinje bezazleno Peminom izjavom kako su ona i Džim imali
prijatan zajednički vikend i kako je odlučila da pokuša da Džimu pruži veću
podršku kad god primeti da je na poslu pod stresom. Takođe kaže i kako bi
zaista volela da on ume da joj kaže kada mu je podrška potrebna. Džim
frkće, prevrće očima i pomera stolicu na drugu stranu. Kunem se da sam u
trenutku mogla da osetim kovitlac hladnog vetra u svojoj kancelariji.
Pem eksplodira: „Šta, dođavola, hoćeš da kažeš tim smešnim izrazom? Ti
kučkin sine, u ovoj vezi pružam podršku mnogo više nego ti. Ovde sam i
nudim ti oslonac, a ti se, kao i uvek, ponašaš nadmeno.“ „Slušaj svoje
prazne priče“, Džim odgovara na paljbu. „Nikada neću kod tebe potražite
podršku. A razlog tome je upravo ovde. Samo bi mi prigovarala. To
godinama radiš. Zato i jesmo u ovom haosu.“
Pokušavam da ih utišam, ali oni tako glasno viču da ne mogu da me čuju.
Konačno prestaju kada kažem da je pomalo tužno što je ovakav sukob
počeo Peminim pozitivnim stavom i izgledom osobe koja voli. Tada Pem
brizne u plač, a Džim zatvara oči i uzdiše. „To je ono što nam se stalno
dešava“, kaže Džim i u pravu je. I to je trenutak u kome mogu početi da
menjaju to što im se stalno dešava. Promena počinje uočavanjem obrasca i
usredsređivanjem na igru, umesto na loptu. Zaglavljujemo se u tri osnovna
obrasca – nazivam ih demonskim dijalozima – onda kada ne možemo da se
povežemo sa svojim partnerima na siguran način. Pronađi krivca je
ćorsokak međusobnog optuživanja koji par efikasno drži miljama
razdvojenim, sprečavajući mogućnost ponovnog angažovanja i stvaranja
sigurnog utočišta. Parovi plešu razdvojenih tela. To je ono što Džim i Pem
rade kada počnu da se međusobno optužuju zbog odnosa koji im nanosi bol.
Mnogi parovi nakratko skliznu u ovu šemu, jer ju je teško izbeći. Pronađi
krivca je za većinu kratak preludijum za najpoznatiji i najzavodljiviji bolni
ples. Istraživači braka su ovaj sledeći ples označili kao zahtev–povlačenje
ili kritika–odbrana. Ja ga nazivam Protestnom polkom jer je vidim kao
reakciju, tačnije, protest protiv gubitka osećanja sigurnosti koje nam je u
odnosima svima potrebno. Treći ples je Zamrzni se i beži ili, kako ga u EFT-
i ponekad zovemo, povlačenje–povlačenje. Ovo se obično događa nakon što
se Protestna polka neko vreme odigravala, kada su plesači toliko
beznadežni da odustaju i duboko zamrzavaju svoja osećanja i potrebe, a
potom u njihovom odnosu preostaju jedino okamenjenost i distanca. Oboje
prave korak unazad da bi izbegli bol i očajanje. U terminima plesa,
odjednom više nikoga nema na parketu, oboje sede daleko od svetla
pozornice. Najopasniji ples od svih.
U određenoj tački našeg ljubavnog odnosa, svi mi budemo uhvaćeni u neku
negativnu interakciju ili možda čak u sve. Za neke su ovo kratki, mada
rizični plesovi u inače sigurnim odnosima. Za druge, manje sigurno
povezane, oni postanu uobičajeni odgovori. Nakon nekog vremena,
potreban je samo nagoveštaj nekog od ljubavnika da bi se pokrenuo
demonski dijalog. Potencijalno toksične šeme tako postaju ukorenjene i
trajne da potpuno podrivaju vezu, blokirajući sve pokušaje popravke i
ponovnog vezivanja. Postoje samo dva načina na koje se možemo zaštititi i
zadržati vezu sa partnerom, čak i onda kada se ne osećamo sigurnim. Jedan
način je da se izbegne angažovanost, da se okamene osećanja, ućutka i
opovrgne potreba za privrženošću. Drugi je da se oslušne strepnja i upusti u
borbu da partner prepozna potrebu za privrženošću i odgovori.
Na to koju strategiju usvajamo onda kada osećamo da smo nepovezani – da
li postajemo zahtevni i kritični ili se povlačimo i ćutimo – delom utiče naš
prirodni temperament, ali daleko više „usvojeno gradivo“ iz lekcija koje
smo naučili u bliskim relacijama u prošlosti i sadašnjosti. Štaviše, zato što
učimo u svakoj novoj vezi, naša strategija nije fiksirana. Možemo biti
kritični u jednoj, a povučeni u drugoj vezi.
Da tokom seanse nisam intervenisala, Džim i Pem bi verovatno slomljeni,
iscrpljeni, otuđeni i beznadežni protrčali kroz sva tri demonska dijaloga, a
onda bi se vratili onom koji najbolje poznaju. Neizbežno, proklinjali bi
svoju vezu izjavama koje bi zamračile buduće interakcije i odnele čitavo
međusobno poverenje. Svaki put kada to rade i kada ne mogu da pronađu
put do sigurne veze, veza postaje sve napetija. Kao što i treba, sve što u
seansi radimo je – usporavanje. Džim i Pem tvrde da to popravlja stvar.
Naravno, za svako od njih, to znači da popravljam drugog partnera. Predah
traje samo trideset sekundi pre nego što se pokrene Pronađi krivca.

Prvi demonski dijalog – pronađi krivca

Cilj ovog dijaloga je samozaštita, ali je osnovni potez međusobni napad,
optuživanje ili prekor. Znak za početak je to što smo povređeni ili se
osećamo ranjivo i iznenada ostajemo bez kontrole. Emocionalna sigurnost
je izgubljena. Kada je alarm uključen, koristimo sve ono što obećava da će
nam povratiti kontrolu. To znači – definisati partnera na negativan način,
posmatrati ga u lošem svetlu. Možemo da napadnemo uzvraćajući besom ili
preventivnim udarcem.
Pronađi krivca se može jednostavno nazvati i Nisam ja – ti si. Kada smo
saterani u ćošak i preplavljeni strahom, koristimo ono što je očigledno.
Mogu da vidim i osetim ono što si mi upravo uradio. Mnogo je teže videti
uticaj koji ja imam na tebe. Koncentrišemo se na svaki korak i na to kako
„si me upravo nagazio“, a ne na celokupnu igru. Posle nekog vremena,
koraci i pravila postaju automatski.
Kada jednom uđemo u negativan obrazac, mi ga iščekujemo, tražimo i
reagujemo čak i brže kada primetimo da se približava. Time se zlo,
svakako, samo pojačava. Kao što Pem kaže: „Ja čak više ni ne znam šta se
prvo događa. Samo iščekujem. Moje oružje je spremno. Možda čak
počinjem da pucam i pre nego uopšte nešto i vidim!“ Time što smo obazrivi
i što očekujemo da ćemo biti povređeni, zatvaramo sve moguće puteve koji
bi nas mogli izvesti iz ćorsokaka. Ne možemo da se opustimo sa
partnerima, a samim tim, ne možemo sa njima da se povežemo ili da im se
poverimo. Opseg naših odgovora postaje veoma sužen i polako ubija naš
odnos.
Džim to ovako objašnjava: „Više ne znam šta osećam u našoj vezi. Ili sam
skamenjen ili sam tužan. Mislim da sam izgubio mnoga osećanja. Moj
unutrašnji svet se smanjio, suzio. Toliko sam obuzet potrebom da samog
sebe zaštitim.“ Ovakva reakcija je veoma tipična za muškarce. Mnogi ljudi
koji po prvi put dođu kod mene, na pitanje: „Šta osećate sada kada vidite da
Vaša supruga plače?“ odgovaraju jednostavnim: „Ne znam“. Kada
napadamo ili smo u kontranapadu, pokušavamo da zanemarimo svoja
osećanja. A posle nekog vremena – više ih uopšte ne možemo pronaći. Bez
emocija, koje su naš kompas na teritoriji bliskih odnosa, potpuno smo
izgubljeni.
Počinjemo da vidimo vezu kao nešto što nas sve manje i manje
zadovoljava, a naše partnere kao nedovoljno brižne ili čak manje vredne. I
tako Džim kaže: „Stalno se iznova sećam da mi je majka govorila kako Pem
jednostavno nije dovoljno zrela za mene i, posle svih ovih razmirica,
počeću da mislim kako je bila u pravu. Kako da budem u vezi sa nekim ko
je toliko agresivan? Beznadežno je. Možda bi za oboje najbolje bilo da
odustanemo, iako je to teško za decu.“
Kada partneri odigravaju Pronađi krivca, tek ponekad, nakon što se ohlade,
mogu da se povežu na topao način. Ponekad primete koliko su povredili
jedno drugoga i izvine se. Mogu čak i da se smeju „glupostima“ koje su
oboje izgovorili. Sećam se da sam jednom na svog supruga Džona povikala:
„Ti, ti kanadski rmpalijo!“ A onda sam prsla u smeh, jer on to upravo i
jeste. Kako god bilo, ako se obrazac o kome smo pričali jednom ukoreni i
postane rutinski, nalazite se pred moćnom klopkom koja će sama generisati
vaše odgovore. Što više napadaš, opasniji si za mene, više iščekujem tvoj
napad i jače uzvraćam udarac. I tako u krug. Ovaj obrazac mora da se
zaustavi dok par još uvek može da ponovo izgradi poverenje i sigurnost.
Tajna za zaustavljanje plesa je u razotkrivanju da niko ne mora biti krivac.
Obrazac tužba–kontratužba neće razotkriti krivca, a partneri su samo žrtve.
Pogledajmo ponovo Džima i Pem u ovoj igri i pogledajmo kako mogu da
izađu iz ovog destruktivnog obrasca, koristeći nekoliko jednostavnih
pokazatelja i novih odgovora.
Pem: „Samo ne želim da više sedim ovde i slušam o tome kako sam
nemoguća. Prema tome što ti kažeš, ja sam kriva za sve loše što se ikada
dogodilo među nama!“
Džim: „Nikada to nisam rekao! Sve preuveličavaš! Tako si negativna! Eto,
kada je pre neki dan došao moj prijatelj sve je bilo u redu, dok se nisi
okrenula i rekla...“
Džim se isključio i upravo ide ka onome što ja nazivam Sadržajem paketa.
U ovim situacijama partner iznosi detaljne primere nakon što onaj drugi
svojim detaljnim primerom ne uspe da dokaže ono što namerava. Par se
svađa oko toga čiji su detalji „tačni“ i čije je loše ponašanje „ovo započelo“.
Da bih im pomogla da prepoznaju ovaj demonski dijalog, predlažem im da:
• Ostanu u sadašnjem trenutku i usredsrede se na ono što se među njima
upravo događa.
• Da pogledaju taj krug kriticizma koji ih je zavrteo. Ne postoji pravi
„start“.
• Da ovaj krug, ovaj ples, posmatraju kao svog neprijatelja i razmotre
posledice koje iz toga proističu, ako se ne zaustave.
Evo šta se dešava:
Džim: „Pa, pretpostavljam da ste u pravu. To nas oboje uništava. Ali nikada
ranije to nisam sagledao. Znam da posle nekog vremena postanem toliko
razdražljiv da više nisam u stanju da kažem nešto što bi nas približilo.“
Su: „Da. Želja da se u borbi pobedi i dokaže onom drugom da je loš –
veoma privlači. Ali, zapravo, ovu borbu niko ne dobija. Oboje gubite.“
Pem: „Ne želim da se svađam. To me ubija. I, u pravu ste, to nam uništava
odnos. Sve više imamo zadršku jedno prema drugom. Na kraju krajeva,
zašto je važno ko je u pravu? Oboje smo sve manje srećni. Čini mi se da je
moj udeo u tome što pokušavam da mu pokažem kako ne može da me
obezvređuje. Pokušavam da se on oseti beznačajnim.“
Su: „Da. A Vi Džime, znate li šta vi radite? (On odmahuje glavom.) Pa, pre
samo nekoliko minuta ste rekli: ’Neću ti prići, neću ti verovati zato što si za
mene ponekad tako opasna.’ Mislim da ste nju optužili za problem. Je li
tako?“
Džim: „Da, to je kao da joj kažem: ’Ne možeš da me uhvatiš.’ I onda je
time porazim.“
Su: „I posle niza međusobnih optuživanja, oboje se isključujete, osećajući
se sve više i više poraženim i usamljenim. Jesam li u pravu?“
Džim: „Jeste. I tako nas je ovo kolo, krug, ples, kako god da ga zovemo,
zarobilo. To vidim. Ali poenta je u tome kako da ga zaustavimo. U ovom
incidentu o kome sada razgovaramo, ja njoj ništa nisam rekao, ona je
započela!“
Su: (Podižem obrve. On se zaustavlja.) „Prvo morate da sagledate ovaj
cirkularni obrazac svojih odgovora i zaista razumete da vas to što jedno
drugom dokazujete da ovaj drugi greši – samo sve više udaljava. Izazov da
budemo ’pobednici’ i da nateramo drugog da prizna svoju grešku, jeste
samo deo zamke. Zato, kad već to vidimo, počnite da razotkrivate ovaj ples,
umesto što postajete sve maliciozniji pa tražite dokaze u beskonačnim
verzijama činjenica i incidenata. Ako želite, oboje možete da se zbližite da
biste zaustavili ovog neprijatelja i onemogućili da uzme prevlast nad vašom
vezom.“
Džim: (Gleda suprugu.) „Dobro, ne želim da sada opet prolazim kroz ovu
priču o svađi. Uhvaćeni smo u zamku. Možda možemo da je nazovemo:
’Ko je loš?’ (Smeju se.) Ovo nas ubija. Zato hajde da sada probamo da se
zaustavimo. Pokušavali ste da mi kažete kako želite da nas podržite. Zašto
onda i dalje prolazimo kroz ovo trućanje? Potrebna nam je jača podrška!“
Pem: „Da, kada bismo mogli da se zaustavimo i kažemo: ’Hej, ponovo smo
u zamci. Hajde da ne dodajemo ulje na vatru i povređujemo jedno drugo’,
bili bismo bolji prijatelji i čak i malo više od toga. Pretpostavljam, bili
bismo onakvi kakvi smo bili nekada (brizne u plač).“
Pem je na pravom mestu. Sposobnost da se zaustavi ples Pronađi krivca je
način da se bude prijatelj. Ali parovi žele više od prijateljstva. Držanje ovih
međusobnih napada pod kontrolom je samo prvi korak. Moramo da
nastavimo sa pretragom „crnih tačaka“ na kojima u ljubavnim vezama često
zaglibimo. Međutim, prethodno pokušajte sa nekom od ponuđenih vežbi.
VEŽBA I PRAKSA
Ova pitanja i refleksije vam mogu pomoći da razmišljate o tome kako se vi
i vaš partner krećete onda kada ste uhvaćeni u ritam borbe za pobedu.
Možete o njima da promislite, zapišete ih, glasno ih pročitate i, naravno,
podelite ih sa partnerom.
Većina nas je dobra u optuživanju drugih. Čak i u rajskom vrtu, Adam je
optuživao Evu i Eva je optuživala Adama. Oboje su govorili Bogu: „Nisam
ja kriv. Ona je!“ Nedavno je Frenk Mek Kort u svojoj knjizi Predavač
zapazio koliko je lako naterati decu da pišu, ako im omogućite da u pisanoj
formi objasne zašto nisu uradili svoj domaći: briljantni su u okrivljavanju
drugih za svoj nerad. Zato razmislite malo o onim trenucima kada je krivica
veoma jasno bila vaša.
Na primer, otišla sam u kuću svog prijatelja na večernju zabavu i dok sam
pokušavala da pomognem ispustila sam glavno jelo na kuhinjski pod. Sada
razmislite šta biste uradili u takvoj situaciji i o četiri različita načina na koje
biste okrivili nekog drugog. (Ali tanjir je bio težak, a ona mi nije rekla!)
Otkrijte kako ste samo dobri u tome! Zamislite tri načina kako bi prijatelj
mogao negativno da odgovori na vaše komentare. Šta bi se dalje dogodilo?
Da li biste upali u zamku?
Sada pokušajte da se setite sličnog incidenta sa svojim supružnikom. Koja
ste oruđa koristili da biste „pobedili“ u ovoj borbi i dokazali svoju
nevinost? Kako ste optužili partnera? Koji su vaši uobičajeni manevri kada
ste saterani u ćošak?
Možete li da skicirate krug agresivnog kriticizma i etiketiranja koji vas je
oboje zarobio? Kako je svako od vas počelo da definiše ono drugo? Kako je
svako od vas ranilo i razbesnelo ono drugo? Da li je bilo „pobednika“?
(Verovatno ne!)
Šta se dogodilo nakon vašeg sukoba Pronađi krivca? Šta ste osećali u vezi
sa sobom, svojim partnerom, vašom povezanošću? Jeste li mogli da se
vratite unazad, razgovarate o svađi i utešite jedno drugo? Ako ne, kako ste
se izborili sa tim osećanjem gubitka sigurnosti između vas? Šta mislite da je
moglo da se dogodi da ste kazali: „Počinjemo da se etiketiramo kako bismo
jedno drugo optužili. Ako ovde zaglibimo, povređivaćemo se sve više.
Hajde da ne dozvolimo da se međusobno napadamo. Možda možemo da
razgovaramo o onome što se desilo, a da ne tražimo nečiju krivicu?“

Drugi demonski dijalog – protestna polka

Ovo je najrasprostranjeniji i najzavodljiviji ples u ljubavnim odnosima.
Studije psihologa Džona Gotmana sa Univerziteta Vašington u Sijetlu,
nagoveštavaju da veliki broj parova koji koristi ovaj obrazac vrlo brzo
nakon venčanja, ne doživi da obeleži ni pet godina svog bračnog života.
Oni kojima to ipak uspe – duboko su zaglibili. Ovaj kvalitet beskonačnosti
ima smisla jer osnovni pokreti u polci formiraju stabilnu mrežu, od kojih
svaki inicira i osnažuje naredni. Ples traje zauvek jer su osećanja i potrebe,
koje su kriju iza njega, najmoćnije na planeti. Relacije privrženosti su
jedine veze na Zemlji u kojima je bilo kakav odgovor bolji nego nikakav.
Kada od voljene osobe ne dobijemo nikakav odgovor, protest je urođena
reakcija. U Protestnoj polci je uvek reč o pokušajima da se dobije odgovor i
to onaj koji povezuje i uverava.
Ipak, partnerima je potrebno vreme da uvide šta rade. Nasuprot tako
očiglednim modusima napad–napad u igri Pronađi krivca, polka je znatno
suptilnija. Jedan partner zahteva, aktivno protestujući protiv emocionalne
razdvojenosti; drugi se povlači, tiho protestujući zbog upućene kritike.
Nezadovoljni ljubavnici, ne primećujući signale partnera, često se žale na
nejasan „problem u komunikaciji“ ili „konstantnu tenziju“.
Pogledajmo kako se odigrava Protestna polka:
Pitam Miju i Kena, mladi par koji sedi u mojoj kancelariji: „Šta vam se čini
da je problem? Rekli ste mi da se volite i da želite da budete zajedno.
Zajedno ste šest godina. Šta je to što biste voleli da promenite u svojoj
vezi?“
Mia, niska, crna i ozbiljna, gleda u svog supruga Kena, zgodnog visokog
muškarca koji je tih i nepomičan. Stiska usne i uzdiše. Onda me pogleda,
pokaže na njega i zašišta: „Ovo je problem, upravo ovo ovde. Nikada ne
priča i više mi je muka od toga! Toliko me razbesni svojim ćutanjem. Ja
sam ta koja nosi teret ove veze. Činim sve, i to sve više i više. A kada ne
bih...“ Rezignirano odmahuje rukom. Ken je glasno izdahnuo vazduh i
pogledao u zid. Volim kada je slika ovako jasna i kada je polku tako
jednostavno uvideti.
Ovaj kratak snimak njihovog odnosa mi govori o osnovnoj poziciji svakog
partnera. Mia želi da čekićem razbije vrata koja je Ken bezbedno zaključao.
Kaže da ga je dva puta napuštala, ali da je popustila kada je nazvao i
preklinjao da se vrati. Ken kaže da ne razume šta se događa, ali da se oseća
prilično beznadežno u vezi sa njihovom situacijom. Dodaje kako je
prihvatio da je to ili njegova greška – verovatno nikada nije trebalo da se
ženi – ili je jednostavno reč o njoj i o tome da oni nisu jedno za drugo.
Inače, nije siguran da li ima smisla to što dolaze kod mene. Već su bili na
savetovanju.
Pitam da li se svađaju a Ken odgovara da to gotovo nikada nije bila prava
svađa. Ne zaglavljuju se u igri Pronađi krivca. Ali ipak ima trenutaka kada
Mia kaže da odlazi, a on odgovara sa: „Dobro.“ Ti trenuci su prilično loši.
A ona, govori Ken, pokušava da ga „podučava“. Kada ovo kaže, zgrči se i
nasmeje.
Mia i Ken mi onda ispričaju priču. Ako to zamolite većinu parova, otkriće
vam neku intimnu nezgodu, neki trenutak koji će obuhvatiti samu esenciju
njihove veze. Ako su ovi trenuci u redu, pominjaće ih na godišnjicama ili
kada su jedno prema drugome nežnim. Ako su loši, zbunjeni su i
pokušavaju da shvate šta ovi trenuci govore o njihovom odnosu.
Ken: „Mnogo razmišljam o tome da joj udovoljim. Želim da bude srećna.
Ali to, jednostavno, ne uspeva. Stvarno je želela da ide na ples. I složio sam
se sa tim. Ali onda, kada smo stigli tamo, sve je propalo.“
Mia: „Propalo je jer nisi igrao! Prvo nisi hteo na podijum, a kada si izašao
samo si stajao tamo.“
Su: „A šta ste vi uradili, Mia?“
Mia: „Dovela sam ga na binu i pokušala da mu pokažem kako se pleše!“
Ken: (odmahujući glavom) „Ti si se zapravo sagnula i počela da mi
pomeraš noge. Zato sam planuo i sišao.“
Mia: „Ako to ne uradim, ništa se neće dogoditi. Isto tako je i sa čitavom
našom vezom. Ako ja ne učinim da se nešto desi, ništa se neće ni desiti.
(Okreće se meni.) On, jednostavno, ne učestvuje.“
Su: „Znači, to je ono što se događa između vas, ne samo na podijumu za
igru. Vi želite da on odgovori, a on mirno stoji pričajući tako tiho da ne
možete da ga čujete. Ovo vas demorališe i čini da se jedno sa drugim
osećate nesigurno.“
Mia: „Upravo tako. Nikada ga ne čujem. Mnogo mumla. Toliko da sam ga
pre neki dan molila da govori jasnije. A on onda nije ni hteo više uopšte da
govori!“
Ken: „Dakle, ja mumlam. Ti si vrištala na mene u kolima na auto-putu. Dok
vozim, ti mi pričaš da govorim glasnije i glasnije!“
Su: „Mia, kao da ste vi postali instruktor za ples i govorite Kenu kako da se
pomera i priča. A to činite iz straha da će Ken ostati toliko udaljen i da
nikakav ples neće biti moguć. (Ona klimne saosećajno.) Nastavljate da
čekate da Ken dođe i poveže se sa vama, a kada se to ne dogodi, osećate se
zaista usamljeno. I onda vi pokušavate da to popravite, da ga naučite kako
da odgovori. Ali to bude prilično napadno, čak kritizerski. Onda Ken čuje
da je pogrešio – ne priča dobro, ne igra dobro – i tada se trudi još manje?“
Ken: „Tako je. Zaledim se. Ne mogu ništa da uradim. Njoj smeta čak i
način na koji ja jedem.“
Su: „Aha. I što ste vi zaleđeniji, pretpostavljam da Mia više pokušava da
vas instruira.“
Mia: „Toliko sam frustrirana. Podbadam ga, peckam, to je ono što radim.
Podbadam ga ne bih li dobila odgovor. Bilo kakav odgovor.“
Su: „U redu, hajde da pratimo ono što se događa. Vi peckate, Ken se zaledi
i sve manje i manje odgovara. Ućutite Kene, zar ne? (Ken klima glavom.) I
što vi više ćutite, Mia više viče i više vas podbada. To je krug koji vas je
zavrteo i uzeo prevlast nad vašom vezom. Kene, šta se sa vama događa
kada se tako ’zamrznete’?“
Ken: „Toliko se uplašim da uradim bilo šta! Nekako se parališem. Šta god
da učinim biće loše. I zato sve manje i manje činim bilo šta. Uvučem se u
školjku.“
Mia: „A onda ja osetim da sam usamljena. Samo pokušam da pobegnem od
njega na bilo koji način.“
Su: „U redu. Ova spirala vas je zaista obuzela. Jedan se zaledi, oseća
paralisano, zatvori u sebe, drugi se oseti kao autsajder i podbada jače da bi
dobio odgovor.“
Mia: „Ovo nije dobro ni za koga od nas. Kako onda možemo da sprečimo tu
spiralu?“
Su: „Pa, ima dosta toga što treba da postavimo na svoje mesto. Ovi koraci
su za vas kao disanje. Vi čak ne znate da koračate. Mora da vam bude
potpuno jasno kako je u ovom krugu, u samom središtu vašeg odnosa,
pravo minsko polje. Ono vas čini nespokojnim kada ste zajedno. Da sam ja
u ovom slučaju Ken, mumlala bih ako je ono što kažem pogrešno. Da sam
Mia, gurala bih i podbadala, jer bih u sebi preklinjala: ’Vodi me na ples.
Dođi i budi sa mnom’.“
Mia: „Tako se i osećam. To i pokušavam da učinim, da doprem do njega.
Ali znam da je moj pokušaj grub. Frustrirana sam.“
Ken: „Dakle, samo je reč o klopci? Ne znači da nismo jedno za drugo?“
Su: „Tako je. Mnogi od nas zaglibe kada ne mogu da nađu način da se jedno
sa drugim osete sigurnim i povezanim. Koliko ja vidim, vi ste Miji toliko
važni da ona ne može samo da vas čeka ili se okrene i ode. A vi se ukočite,
jer se toliko brinete da joj ne učinite nešto ’loše’, da je ne uznemirite i ne
uzdrmate vezu. Stari aksiom: ’Kada ste u nedoumici, ništa ne govorite, niti
radite.’ To je, barem kada su posredi ljubavne veze, užasan savet. Pitanje je
da li svako od vas može pomoći da se ova ’spirala’ zaustavi. Da li
primećujete da postoji trenutak kada ste uhvaćeni i kada biste mogli oboje
da se pomaknete i učinite svoju vezu onakvom kakva je nekada bila?“
Ken: „Možda možemo da pokušamo!“
U narednim seansama, Ken i Mia ponovo i ponovo prolaze kroz svoju
polku. Otkrivaju da se njihova „spirala“, kako je nazivaju, posebno
pojavljuje kada ima nekog nagoveštaja privrženosti. Ovakvi trenuci postoje
u svim brakovima, ali kada je osnovna veza sigurna, ovakvi događaji se
otpisuju ili čak koriste kao odskočna daska za njeno učvršćivanje.
Recimo, u srećnom braku, Mia bi i dalje protestovala kada bi se osetila
emocionalno izdvojenom od Kena, ali na suptilniji način. Kada bi za
njihovu povezanost bila manje zabrinuta, izrazila bi to nežnije i jasnije. A
Ken bi, zauzvrat, bio prijemčiviji i responzivniji na njen protest. Njen stres
ili razočaranje, za njega kao ljubavnika ili za samu njihovu vezu, ne bi bio
sudnji dan, već znak potrebe za bliskošću.
Ipak, u nesigurnim vezama, Protestna polka se ubrzava i postaje sve
intenzivnija. Ostavlja takvu pustoš da partneri ne mogu jasno da rešavaju
probleme niti da jasno komuniciraju o bilo čemu. Tada se nepovezanost i
ogorčenje sve više ulivaju u odnos. Ipak, treba primetiti da ovaj destruktivni
obrazac o kome pričamo, nijednu vezu ne prelije u potpunosti. Još uvek
postoje trenuci bliskosti. Ali oni nisu dovoljno česti niti dovoljno snažni da
bi popravili štetu koju je polka prouzrokovala. Ili vrsta bliskosti koja postoji
nije ona za kojom partner žudi. Recimo, muškarci koji imaju sklonost ka
tome da se povlače iz sukoba, iniciraju seksualnu intimnost u spavaćoj sobi,
ali većini žena seksualni odnos nije dovoljan da ispuni njihovu potrebu za
privrženošću.
Godinama su terapeuti pogrešno posmatrali ovu šemu kroz prizmu svađa i
borbe za moć i pokušavali da je razreše podučavanjem veštinama rešavanja
problema. To je kao da umesto leka za upalu pluća nudite papirnate
maramice. Time se ignorišu „vruće“ teme o privrženosti koje se nalaze u
osnovi problema. Ova pojava, posmatrano iz perspektive privrženosti, je
pre emocionalna distanca nego konflikt ili kontrola. Nije čudo što je Ken
„kameni zid“, kako se u istraživačkoj literaturi naziva ovakvo odsustvo
odgovora, i što to izaziva bes i napade njegove supruge. Izgleda da je
agresivni odgovor primatima urođen onda kada se voljena osoba, ili neko
od koga individua zavisi, ponaša kao da ta jedinka ne postoji. Beba čoveka
ili majmuna će napasti majku koja ne odgovara na njene potrebe, u
očajničkom pokušaju da obezbedi sebi prihvatanje. Ako odgovor izostane,
slede „smrtonosna“ izolacija, gubitak i beznađe.
Ono što smo iz priloženog videli jeste samo segment Protestne polke. Neće
svaki distancirani i defanzivni partner govoriti o „zamrzavanju“, kao što to
radi Ken. Ali sam otkrila da oba partnera, i onaj koji insistira na reakcijama
i onaj koji je defanzivan, koriste karakteristične izraze da bi opisali svoje
iskustvo. Hajde da poslušamo; možda ćete ovde čuti nešto od onoga što i
sami radite.
Partneri koji slede Mijine korake često izjavljuju:
• „Srce mi je slomljeno. Večno bih plakala. Ponekad se osećam kao da
umirem u ovoj vezi.“
• „Ovih dana je uvek zauzet, uvek je negde drugde. Čak i kada je kod kuće,
na računaru je ili gleda televiziju. Kao da živimo na različitim planetama.
Isključena sam.“
• „Ponekad mislim da sam usamljenija u ovoj vezi nego kada sam živela
sama. Izgleda mi lakše da budem sama nego ovako – zajedno, ali
razdvojeno.“
• „Tada mi je toliko bio potreban, a bio je udaljen. Kao da ga nije bilo briga.
Moja osećanja mu nisu bila važna. Jednostavno me je otpisao.“
• „Mi smo cimeri. Izgleda da nikada više nećemo biti bliski.“
• „Poludim, naravno da poludim. On jednostavno ne izgleda kao da mu je
stalo, i onda ga udarim. Da, udarim ga. Samo pokušavam da od njega
dobijem odgovor, bilo kakav odgovor.“
• „Nisam sigurna da li mu značim. On – kao da me ne vidi. Ne znam kako
da doprem do njega.“
• „Da ja ne guram i ne insistiram, nikada ne bismo bili bliski. To se nikada
ne bi dogodilo.“
Proučavajući ove tvrdnje, otkrivamo bogatstvo privrženost-tema: osećanje
beznačajnosti ili osećanje da partner ne uviđa vašu vrednost; iskustvo
razdvojenosti koje se izražava terminima života i smrti; osećanje
isključenosti i usamljenosti; osećanje napuštenosti u trenucima kada je
potrebna podrška ili nemogućnost da se od partnera zavisi; žudnja za
emocionalnom povezanošću i ljutnja zbog toga što od partnera ne dobijate
nikakav odgovor; doživljaj da je partner samo drug ili cimer.
Kada biste ovakve parove ohrabrili da se okanu negativnog plesa i da se,
umesto na greške i grehove onog drugog, usredsrede na opis svojih
sopstvenih pokreta, oni bi često koristili sledeće glagole: gurati, vući,
udariti, napasti, kritikovati, žaliti se, vršiti pritisak, planuti, vikati,
provocirati, pokušavati da se bude bliže i uspeti. Ponekad je teško uvideti
kako se mi sami krećemo. Kada smo uhvaćeni u mrežu proganjanja i
protesta, mnogi od nas jednostavno govore da su frustrirani, razjareni ili
uznemireni i to je ono što naši partneri vide. Ali to je samo prvi,
najpovršniji sloj onoga što se u polci događa.
Partneri koji idu Kenovim stopama, uglavnom govore na sledeći način:
• „Nikada sa njom ne mogu da uradim ono što treba i zato odustajem.
Izgleda da je sve beznadežno.“
• „Osećam se okamenjeno. Ne znam kako se osećam i zato se samo
zaledim.“
• „Preplavljen sam. Kao suprug – ja sam gubitnik. To me nekako parališe.“
• „Zatvorim se i čekam da se ona stiša. Pokušavam da sve bude mirno, da
ne ljuljam čamac. Na taj način brinem o našoj vezi. Nemoj ništa da
uzburkaš.“
• „Povlačim se u školjku u kojoj je bezbedno. Krijem se iza zida.
Pokušavam da zalupim vrata na sve njene ljutite komentare. Ja sam na
optuženičkoj klupi, a ona je sudija.“
• „U ovoj vezi, osećam se kao nula. Neadekvatno. I zato jurim ka svom
računaru, poslu ili hobijima. Na poslu sam nešto. Mislim da za nju uopšte
nisam ništa posebno.“
• „Nisam joj važan. Na poslednjem sam mestu na njenom spisku. Negde
sam tamo posle dece, kuće i njene porodice. Dođavola, čak je i pas pre
mene! Samo donosim novac. I zato se osetim toliko praznim. Nikada ne
znaš da li će ljubav biti tu ili neće.“
• „Ne osećam da mi je iko potreban na način na koji su njoj ljudi potrebni.
Jednostavno, nemam toliku potrebu. Uvek sam mislio da je detinjasto
dozvoliti sebi da ti je neko toliko potreban. I zato pokušavam da sve sam
rešavam. Jednostavno – zaboravim na to.“
• „Ne znam o čemu ona priča. Sa nama je sve u redu. Upravo ovo i jeste
brak. Postanete prijatelji. A, inače, uopšte i ne znam šta joj znači to –
bliski.“
• „Trudim se da rešim problem konkretno. Da nešto popravim. Bavim se
njime u svojoj glavi. Ne uspeva. Ona to ne želi. Ne znam šta ona želi.“
I ovde, takođe, ima tema: osećanje beznadežnosti i nedostatak poverenja u
sebe da bi se delalo; izlaženje na kraj sa negativnim osećanjima tako što se
osoba zatvori i „zaledi“; procenjivanje sebe kao neuspešnog i
neodgovarajućeg partnera; osećanje neprihvaćenosti i osude; pokušaj da se
poriču problemi koji se tiču potrebe za privrženošću; raditi ma šta kako bi
se izbegli gnev i neodobravanje; racionalno rešavanje problema kako bi se
čovek sklonio od emocionalnih interakcija.
Kada osobe kao što je Ken opisuju svoje pokrete, čine to sledećim
pojmovima: skloniti se, ućutati, paralisati se, ukloniti osećanja, sakriti se,
izostaviti, pokušati da se ostane pribran i popraviti. Govoreći o svojim
osećanjima uglavnom pominju depresiju, umrtvljenost i nedostatak
osećanja ili uzaludnost i neuspeh. A ono što se spolja vidi je samo
nepostojanje emocionalnog odgovora.
Rod je ovde od značaja, iako uloge variraju zavisno od kulture i samog
para. U našem društvu žene su te koje brinu o vezi. One uglavnom, pre
svojih partnera, obrate pažnju na distancu i češće su u dodiru sa svojim
potrebama. One, samim tim, i u plesu najčešće imaju ulogu supruge koja
okrivljuje i proganja. Muškarci su, sa druge strane, učeni da potisnu svoje
emocionalne odgovore i potrebe, i da budu oni koji rešavaju nevolje, što ih,
samim tim, dovodi u poziciju onoga ko se povlači.
Ako se ja obratim za emocionalnu podršku, a dobijem odgovor pre na
intelektualnom, nego na neposrednom nivou, ja ću, u sferi privrženosti,
doživeti da je odgovor „ne“. Ovo je jedan od razloga zbog koga istraživanja
o socijalnoj podršci jedinstveno potvrđuju da ljudi više žele „posrednu“
podršku – brigu i emocionalnu potvrdu svojih partnera nego savet.
Muškarci često kažu da ne znaju kako treba da odgovore na osećajnom
nivou. Ali oni zapravo odgovaraju! Čine to onda kada osećaju da su sigurni,
najčešće sa svojom decom. Ovde je tragedija u tome što muškarac može da
daje sve od sebe u želji da savetima i rešenjima odgovori na zabrinutost
svoje supruge, a ne razume da ona od njega, u stvari, traži emocionalno
angažovanje. Njegovo angažovanje je za nju rešenje.
I muškarci i žene su opterećeni društvenim uverenjima koja im pomažu da
budu zarobljeni u polki. Najdestruktivnije verovanje je da zdrava, zrela
odrasla osoba ne treba da oseća potrebu za emocionalnom povezanošću i da
nema pravo na ovu vrstu saosećanja. Klijenti mi kažu: „Nije mi lako da
kažem da se osećam tako sitnom i da su mi potrebne njegove ruke oko
mene. Nisam dete.“ Ili: „Ne mogu prva početi da prilazim, čak ni samo
ponekad. Nikada to nisam potražila. Ne osećam da imam pravo na to. To ne
bi trebalo da mi bude važno.“ Ako sami ne možemo da imenujemo i
prihvatimo svoju sopstvenu potrebu za privrženošću, onda ne možemo ni da
drugima pošaljemo jasnu poruku onda kada su nam te potrebe „vruće“.
Nejasno upućene poruke čine da se polka i dalje odvija. Umesto da se
otvori i zatraži od partnera da izađe u susret njenoj potrebi za povezanošću,
ženi je jednostavnije da kaže: „Zašto nisi pričljiviji? Zar nemaš ništa da mi
kažeš?“
Protestnu polku ne plešu samo ljubavnici, već i roditelji i deca, braća i
sestre, odnosno – svako ko je blisko vezan za drugu osobu. Ponekad nam je
lakše da je uvidimo u odnosu sa našom braćom, sestrama ili sa našom
decom nego sa supružnikom. Da li je ranjivost tada manje očigledna? Pitam
se zašto me moj sin adolescent, svojim uzdisanjem i neuvažavanjem kada
govorim o njegovom kašnjenju, baca pravo u džangrizavost, iako imamo
odnos pun ljubavi. Odgovor je jednostavan. Odjednom čujem poruku kako
pulsira značenjima koja se tiču privrženosti. Okreće oči dok mu govorim.
Njegov ton je ohol. Čujem da ga moja zabrinutost i ono što imam da mu
kažem uopšte ne zanima. Nevažna sam. I zato uključujem muziku i
kritikujem ga. On se povlači i time me opet obezvređuje. Ovim smo se
razdvojili. Polka svira. Ali odjednom – prepoznajem muziku. Pravim korak
unazad i pozivam ga da sagleda ples. „Sačekaj trenutak. Šta se događa?
Upetljavamo se u smešnu svađu koja će nas oboje povrediti.“ Ovo je prvi
korak polke – prepoznajte muziku.
Šta sam naučila tokom dvadesetogodišnjeg posmatranja parova koji se
povlače iz ovog plesa? Moji parovi su me naučili mnogo čemu.
Prvo da morate da primetite ples. Celu zbrku. Morate da prepoznate ćud
vašeg zajedničkog plesa i šta ona govori o vašem odnosu, a ne smo sadržaj
nekog argumenta. Takođe, morate da vidite i čitav ples. Ako obratite pažnju
samo na neke osobene korake, posebno one koje pravi druga osoba – bićete
izgubljeni. Takva je, recimo, reakcija: „Hej, napao si me!“ Morate se
odmaći i sagledati čitavu sliku.
Drugo, morate da razumete kako koraci jednog partnera uvlače u ples i
onog drugog. Osoba je uhvaćena u zamku i dalje, mimo svoje volje, uvlači
u nju i drugog. Ako vas napadnem, guram vas u odbranu i opravdavanje.
Nenamerno otežavam da prema meni budete otvoreni i responzivni. Ako
ostanem uzdržana i po strani, ostavljam vas izdvojene i usamljene i teram
da tražite povezanost i borite se za povezanost.
Treće, u polki je reč o stresu u oblasti privrženosti. Ona ne može biti
zaustavljena logičkim rešavanjem problema ili formalnim tehnikama
komunikacije. Ako želite da promenite ključne elemente i vratite se
sigurnoj povezanosti, morate da poznajete prirodu ovog plesa. Morate da
naučite da prepoznate poziv na povezivanje i na to kako se očajanje
preobrazi u: „Guram, podbadam, radim šta god treba, samo da dobijem
nekakav odgovor.“ Ili: „Samo se zaledim kako ne bih sve više i više slušao
o tome koliko grešim i kako sam je već izgubio.“ Ove šeme su univerzalne
jer su naše potrebe i strahovi, naši odgovori onda kada uočimo gubitak i
separaciju, takođe univerzalni.
Četvrto, možete da saznate prirodu ljubavi i da se sinhronizujete u
trenucima nepovezanosti, protesta i stresa koji su bitni delovi polke. A onda
možete da nju, a ne partnera, vidite kao neprijatelja.
Peto, ljubavnici mogu da se udruže i nazovu neprijatelja njegovim imenom,
da uspore muziku i nauče da iskorače, kreirajući dovoljno sigurno
okruženje u kome se može govoriti o osećanjima privrženosti i potrebama.
Kada Ken i Mia to urade, u njihov odnos se ponovo uliva nada. Kao što
Ken kaže: „Kada počnemo da ulazimo u to, znate, u spiralu o kojoj
govorimo, nismo toliko zaglibljeni. Juče sam rekao Miji: ’Ovde ćemo
zaglibiti. Postajem sve hladniji i udaljeniji, a ti si potpuno uznemirena. Ovo
je period kada osećaš da si isključen, zar ne? Ne moramo ovo da radimo.
Hajde da stanemo. Dođi da se zagrlimo.’ I ona je to učinila. Osećao sam se
sjajno.“ Pitala sam Kena šta mu je najviše pomoglo da pobedi polku.
Odgovorio je da mu je pomoglo to što je shvatio da nije Mia bila
„neprijatelj“ i da se ona, zapravo, onda kada je polka počela, borila za taj
odnos, a nije pokušavala da ga uništi.
Od suštinske važnosti za zdrav partnerski odnos je sposobnost da se
prepoznaju i prihvate protesti protiv odvajanja i da se izađe iz polke. Ako
žele da siguran ljubavni spoj ostane jak i nastavi da raste, parovi moraju da
nauče da poprave one trenutke razjedinjenosti i da izađu iz uobičajenih
ćorsokaka, koji odnos pogoršavaju uništavajući poverenje i sigurnost.
vežba i praksa
Da li vam priča Kena i Mije zvuči poznato? Prepoznajete li u sopstvenoj
vezi delove ovog plesa? Možete li da razmislite o trenutku kada je polka
poslednji put preuzela vlast nad vašom vezom? Možete li da stavite naočare
za privrženost, uzdignete se iznad prepirki oko raznih činjenica i problema i
sagledate borbu koja se tiče vaše povezanosti? Na primer, da li je svađa
zaista bila oko toga treba li letnjikovac da se popravi ili ne, pri čemu se
jednom od vas dopalo da ga okreči ili je do nje ipak došlo zbog osećanja
sigurnosti? Pretpostavimo da je partner koji je ostavljen po strani, upravo to
– ostavljen po strani. Možda je jedno od vas zaista govorilo o nedostatku
sigurne povezanosti ili je pokušavalo da od drugog dobije zadovoljenje, ali
je konverzacija ostala fokusirana na pragmatične teme.
Šta u vašoj sadašnjoj vezi imate običaj da radite onda kada osetite da ste
nesigurni i nepovezani? Pokušajte da promislite o tome sa kojim osobama
ste se u ovom poglavlju identifikovali. Možete da razmislite o poslednjoj
svađi ili bolnoj epizodi u vašoj vezi. Ako biste zamislili da ste neutralni
reporter sa jednog takvog vašeg plesa – kako taj ples izgleda i koji su vaši
glavni pokreti? Da li protestujete ili se povlačite? Primećujete li da
kritikujete i da pokušavate da promenite svog partnera? Ili, možda, ućutite
govoreći sebi da je bilo kakva čežnja za sigurnošću riskantan potez i da na
to ne treba obraćati pažnju? Svi mi, ponekad, sve to radimo.
U ovoj priči ključ su fleksibilnost i sposobnost da se vide sopstveni koraci i
njihov uticaj. Ohrabrujem vas da budete odvažni, tragate i uočavate svoje
uobičajene odgovore. Jedan od njih iskoči čak i pre nego što udahnete
vazduh. Upravo vas on, s osobom koju najviše volite, uvlači u zlokobni
krug. Ovi odgovori se razlikuju u različitim vezama. Ali za sada, samo
razmislite o svojoj najvažnijoj relaciji i o tome kako na tu osobu reagujete
onda kada se pojavi nesigurnost, a treba doneti važne odluke.
Odbojan stav je nešto što je veoma teško sagledati, posebno ako smo mi
osoba koja ga zauzima. Moguće je da je vaš stil da se povučete u sebe i
pokušate da se umirite time što ćete za ostatak sveta zatvoriti vrata. Ovo
može biti vrlo korisno. Osim ako to ne počnete da radite automatski, posle
čega vam postaje sve teže i teže da ostanete otvoreni i responzivni. Onda
vas ovo povlačenje podešava tako da započnete Protestnu polku. I uskoro
će partner osećati da je napušten i isključen.
Da li možete da se setite konkretnog incidenta kada vam je povlačenje i
odstupanje u vezi donelo nešto dobro? Šta se dogodilo nakon što ste se
povukli? Za ovu strategiju najčešće verujemo da sprečava sukob onda kada
strah preti da eskalira i ugrozi odnos. Možete li sada da razmislite o
periodima kada udaljavanje i ćutnja nisu dali rezultate? Šta se događa sa
vama i vašim partnerom nakon ovog povlačenja, kasnije, tokom plesa?
Ako vam je to prijatno, vidite da li možete da odgovore na neka od ovih
pitanja podelite sa svojim partnerom? Da li postoje trenuci kada se vas
dvoje zaglavite u polki? Pogledajte da li jedno drugo sprečavate da nešto
preduzmete. Možete li da sagledate čitavu spiralu? Objasnite je veoma
kratko time što ćete jednom rečju popuniti prazna polja u rečenicama koje
slede.
Što ja više ______________________________, ti više
____________________ i onda ja još više ____________ i tako idemo i
idemo u krug.
Dajte sami neko ime ovom plesu i vidite da li možete jedno sa drugim da
podelite koliko on razjeda osećanje sigurne vezanosti u vašem odnosu.
Koliko menja osećajnu muziku između vas?
Recimo, Tod govori o tome kako je seks osnovni način njegovog
povezivanja sa partnerkom. Mnogo je sigurniji u sebe u krevetu, nego dok
sa suprugom diskutuje o emocijama. On markira svoje osnovne poteze u
polki. „Jurim te za seks. Ali to nije samo zbog jednog orgazma. To je način
na koji ja umem da budem blizak. Kada me odbiješ, jurim te još više i
gnjavim tražeći objašnjenje. Što više ovo radim, ti se sve više pomeraš i
čuvaš svoj prostor.“
Njegova supruga Bela odgovara: „Da, i što više kritikuješ i zahtevaš, sve se
gore osećam. I zato se sve više i više okrećem od tebe. A ti postaješ još
napadniji i očajniji i to tako ide i ide. Da li je tako?“ Tod se slaže da su ovo
konture njihove polke. Odlučuju da je nazovu Vorteks. Za njih to ime
pokazuje koliko je Tod opsednut seksualnom dostupnošću svoje supruge, a
koliko ona postaje opsednuta odbranom svog prostora. Tod sada uspeva da
podeli da se sve više oseća odbačeno i izbezumljeno, dok Bela konstatuje
da je ona u braku „zaleđena“ i usamljena. Možete li vi i vaš ljubavnik da
razgovarate o pokretima u polki?
Čak i kada se zaglavite, da li ima trenutaka kada možete da iskoračite,
isključite je i pokrenete se ka drugom vidu interakcije? Ima li trenutaka
kada možete da rizikujete i otvoreno potražite bliskost i utehu ili otkrijete
supružniku svoje potrebe i osećanja radije nego da ih zadržite za sebe? Šta
to omogućava da se ovakve nevolje dešavaju? Šta radite da biste polku
držali na odstojanju? Pogledajte da li možete ovo zajedno da razjasnite.
Postoji li način da jedno drugom pomognete i oboje postanete sigurniji,
kako vas osećanje nepovezanosti ne bi automatski uvelo u ples? Ovo je
često najvažnije kako bi se prepoznali signali privrženosti skriveni u polki.
Recimo, Huan je primetio da je dovoljno da svojoj supruzi An samo kaže:
„Vidim da si zaista uznemirena i da ti je od mene nešto potrebno, ali ne
znam šta bi sada trebalo da uradim.“

Treći demonski dijalog – zamrzni se i beži

Kada parovi dođu da me vide ponekad se dešava da ne čujem
neprijateljstvo plesa Pronađi krivca ili fanatični ritam Protestne polke.
Čujem mrtvu tišinu. Ako o odnosu razmišljamo u terminima plesa, u ovom
slučaju su oboje van podijuma! Niko ne učestvuje, niko se ne zalaže. Osim
što u vazduhu osećate napetost, a bol vidite na njihovim licima. Teoretičari
nam kažu da možemo pokušati da potisnemo svoja osećanja, ali da to,
jednostavno, ne uspeva. Kao što je Frojd primetio, ona cure iz svake pore.
Ono što vidim jeste da su oba partnera zatvorena u ledenoj odbrani i
poricanju. Svaki zauzima položaj kojim sebe može da zaštiti, pokušavajući
da se ponaša kao da ne oseća ništa.
Ovo je ples Zamrzni se i beži koji se redovno razvija iz Protestne polke.
Događa se kada onaj partner koji inače proganja i kritikuje najednom ućuti i
prestane da traži pažnju supružnika. Ako se krug nastavi, agresivni partner
će žaliti, a onda će se odvojiti i otići. U ovoj tački je za partnere tipično da
jedan prema drugom budu veoma ljubazni, čak i kooperativni, onda kada je
reč o pragmatičnim pitanjima, ali ako se nešto ne preduzme, sa ovom
vezom je gotovo. Ponekad se partner i to uglavnom onaj koji se povukao,
konačno prilagodi, oslušne činjenicu da, iako stvari izgledaju mirnije,
između njih nema nikakve emocionalne povezanosti – niti pozitivne niti
negativne. Ovaj partner se tada uglavnom složi s tim da se treba
posavetovati sa nekim ili čitati knjige na ovu temu.
Ova ekstremna distanca je odgovor na gubitak povezanosti i osećanje
beznadežnosti, jer se ne zna kako je nanovo uspostaviti. Jedan partner će
obično ispričati priču da ga ovaj drugi proganja, da nema komunikacije i da
pati u svojoj samoći. On ili ona sebe opisuje kao nekoga ko je nesposoban
da oseća, kao zaleđenog. Drugi partner je često uhvaćen u povlačenju,
uzmicanju: to je opcija koja se podrazumeva i pokušaj da se ospori
sveprožimajuće razdvajanje. Niko nikoga ne traži. Niko neće ništa
rizikovati. Ples, zapravo, uopšte i nije ples. Ako se paru nekako ne
pomogne i ovo se nastavi, dostiže se tačka u kojoj nema načina da se
poverenje opet izgradi ili ova umiruća veza oživi. I tada će ovaj krug
okončati njihov odnos.
Teri i Kerol su mi priznali da nikada nisu bili ono što nazivamo „bliskim
parom“. Ali je Kerol, pokorna intelektualka, uporno pokušavala da sa
svojim suprugom razgovara o „depresiji“. Ona je tako shvatala njihovo
emocionalno investiranje. Teri, tih, formalan čovek, primetio je da njegova
supruga godinama unazad ima zamerke, posebno kada je reč o njegovom
načinu odgajanja dece. Došli su kod mene zato što su se posvađali, što je za
njih nesvakidašnji događaj. Svađa je počela tako što je Kerol odabrala da na
zabavi nosi pantalone koje se Teriju nisu dopale. Teri je izjavio da će,
ukoliko ih bude obukla, to značiti da ga ne voli i da bi trebalo da se
razvedu! Na putu do prijatelja, Teri joj je kazao da je na samoj ivici toga da
započne aferu sa koleginicom s posla i da pretpostavlja da joj to ne smeta
jer, ionako, nikada nemaju seks. Kerol je zauzvrat otkrila da je zaluđena
jednim svojim starim prijateljem i da Teri nikada nije od nje tražio nežnost
ili seks.
Tokom seanse su razgovarali o svojim životima toliko zagnjurenim u
profesionalne obaveze i roditeljske odgovornosti da je bivalo sve teže i teže
pronaći vreme za bliskost i vođenje ljubavi. Kerol je tvrdila da je pokušala
da „razdrma Terija“ kada je prepoznala da postaju „stranci“, kako bi on više
razgovarao sa njom. Pošto nije u tome uspela postala je veoma ljuta. Teri
potvrđuje da se ona godinama ponaša kao pravi sudija, posebno kada je reč
o vaspitanju dece, ali se onda, pre oko godinu dana, distancirala. Kerol je
objasnila da je konačno odlučila da „proguta“ svoj bes i prihvati da njen
brak tako funkcioniše. Zaključila je da svom suprugu više nije privlačna ili
dovoljno zanimljiva da bi privukla njegovu pažnju. Kao odgovor na to, Teri
je tužno govorio o njenoj dubokoj posvećenosti njihovoj deci, rekavši da
izgleda kao da je izgubio svoju suprugu. Bila je majka, ali ne i supruga.
Pitao se da li je to zbog toga što je on jednostavno previše ozbiljan i
„zamišljen“ da bi bio sa ženom.
Pravi problem sa ovom vrstom dijaloga je beznađe kojim je on obojen. Oba
partnera su odlučila da teškoća leži u njima samima, u njihovim ličnim
nedostacima. Prirodni odgovor na to je da se sakriju, prikriju svoju ličnost
nedostojnu ljubavi. Setimo se da je važan deo Boulbijeve perspektive
samoposmatranje kroz onoga kome smo privrženi i kojim sebi povratno
reflektujemo osećanje sopstva. Koje druge informacije bi mogle biti
relevantnije u našem svakodnevnom oblikovanju nas samih? Oni koje
volimo su naše ogledalo.
Što su se osećali beznadežnije i udaljenije, Kerol i Teri su se sve više krili
jedno od drugog. Osnovni pokazatelji privrženosti koje primećujemo kod
dece i roditelja i kod zaljubljenih – dugo međusobno posmatranje i fizički
dodir – prvi zaneme, a onda i nestanu. Za vreme naših seansi, Teri i Kerol
nikada nisu kontaktirali očima, a primetili su da je spontani dodir odavno
nestao iz njihovih života. To što su intelektualci im je omogućilo da
nepostojanje seksualnog odnosa racionalizuju i, gotovo sve vreme,
opovrgavali su da postoji bol jer uopšte ne osećaju da ih partner želi. Oboje
su pokazivali znake depresije koja je, zaista, prirodni rezultat gubitka
povezanosti sa onim koga volimo. S vremenom se jaz između njih
produbljivao i bilo je sve riskantnije potražiti jedno drugo. Kerol i Teri su
opisali teme, pokrete i osećanja koja je Protestna polka otkrila, ali su imali i
dublje sumnje – u svoju sposobnost da uopšte vole. Ovo ih je oboje
paralisalo i „zaledilo“ protest koji obično privlači pažnju na ovaj tip
destruktivne razdvojenosti.
Kada smo počeli da istražujemo njihove prošlosti, oboje su počeli da
govore o odrastanju u hladnim, racionalnim porodicama u kojima je
emocionalna udaljenost bila pravilo. Kada neko od njih oseti da je
isključen, automatski bi se povukao i osporio svoju potrebu za bliskošću.
Postojanje privrženih figura u prošlosti oblikuje naše sadašnje odnose sa
drugima. U trenucima kada ne možemo bezbedno da se povežemo sa
svojim ljubavnikom, razumljivo je da se ponašamo na način koji smo
usvojili u detinjstvu i koji nam je omogućavao da budemo blizu roditelja
onoliko koliko nam je dozvoljeno. Kada osetimo „vruće“ emocije koje nas
upozoravaju da je naša povezanost u opasnosti, automatski pokušavamo da
ih isključimo i pobegnemo u sferu razuma i aktivnosti koje će nam odvući
pažnju od te opasnosti. U ovom plesu otuđenosti izbegavanje ovakvih
emocija postaje, samo po sebi, kraj. Kao što Teri objašnjava: „Ako ostanem
pribran, nikada ne razgovaramo o osećanjima. Ne želim da otvaram
Pandorinu kutiju.“
Ovakav način savladavanja sopstvenih osećanja i potreba postaje nužna
opcija; počinje da se dešava tako brzo da nemamo utisak da smo izabrali da
reagujemo tako. Ali kada vidimo kako nas to zaključava u ples
samouništenja sa našim ljubavnicima, možemo da ga promenimo. To nije
nepopravljivi deo naše ličnosti i nisu nam potrebne godine terapije i
opservacija da bismo ga preoblikovali. Teri je pričao o svom starijem, uvek
neprijateljski raspoloženom ocu i majci koja je bila poznata političarka.
Bledo me je pogledao kada sam ga pitala kada je bio blizak sa svojom
majkom. Rekao je da je sve čega se seća samo to da ju je gledao na
televiziji. Nije imao izbora osim da nauči kako da podnosi tu udaljenost i da
umrtvi svoje potrebe za utehom i blizinom. Dobro je naučio tu lekciju. Ali
strategija za preživljavanje iz detinjstva je bila kobna za njegov brak. Kerol
je, takođe, osetila da sama počinje da „vene iznutra“ kada isključi svoju
potrebu za dodirom i povezanošću.
Kao što je slučaj i sa ostalim vrstama plesa, kada su Teri i Kerol jednom
shvatili da ih koraci kojima plešu razdvajaju jedno od drugog, počeli su da
dobijaju nadu i da otkrivaju svoja osećanja. Kerol je mogla da prizna da je
„odustala“ i „napravila zid“ između sebe i Terija da bi ublažila svoje
osećanje odbačenosti. Priznala je da se okrenula deci da bi mogla da ispuni
svoju čežnju za dodirom i povezanošću. Teri je otkrio koliko je za njega
bilo šokantno da to čuje i koliko je on, u stvari, još uvek želi. Oboje su
počeli da otkrivaju koliki su uticaj vršili jedno na drugo i shvatili da su i
dalje jedno drugom važni. Posle nekoliko novih kriza i nekoliko svađa,
Kerol je mogla da mi kaže: „Oboje se osećamo sigurnije. Svađe su teške, ali
su mnogo bolje nego ledena praznina, oprezna tišina.“ Teri je zapazio:
„Mislim da mogu da pobedim taj opaki krug u kome se nalazimo. Oboje
smo povređeni, uplašeni i ućutkujemo jedno drugo. Ali ne moramo to da
radimo.“ Novi počeci se javljaju sa saznanjem kako sebi postavljamo
zamku, kako sebi uskraćujemo ljubav koja nam je potrebna. Čvrste veze
izrastaju iz rešenosti da se prestane sa tim periodičnim međusobnim
udaljavanjem, koje je samo igra uzajamnog nanošenja bola.
vežba i praksa
Da li vam je poznat ovaj obrazac? Ako jeste, gde ste naučili da ignorišete i
umanjujete vrednost emocionalne povezanosti? Ko vas je tome učio? Kada
se osećate najusamljenije? Da li biste se usudili da podelite odgovore na
ova pitanja sa svojim partnerom? Učenje da se rizikuje i time podstakne
ovakva iskrenost je protivotrov za neosetljivost ili bežanje od svojih potreba
za privrženošću. Da li partner na bilo koji način može da vam pomogne da
to uradite?
Možete li sa njim da podelite neki mig koji je nagoveštaj plesa otuđenosti?
To može biti nešto potpuno jednostavno, kao što je okretanje glave u
određenom trenutku. Možete li da shvatite i to kako partnera gurate od sebe
ili zbog čega on oseća opasnost od toga da vam se približi?
Šta ste rekli sebi onda kada ste se jednom emocionalno povukli kako biste
opravdali separaciju i kako biste odvratili sebe od toga da partnera i dalje
tražite? Nekada su to proklamacije, kojima su nas učili roditelji ili naša
kultura, o tome šta je ljubav i kako bi u vezama trebalo da se ponašamo.
Možete li da ih podelite sa partnerom?
Jeste li sposobni da sastavite spisak svega onoga što vam je ovakav ples
oduzeo? Kada se zaljubimo u nekoga i poželimo da rizikujemo da bismo
bili sa njim ili njom obično vidimo odblesak emocionalne bliskosti. I
setićemo se tih trenutaka kao što se sećamo naših nada i stremljenja. Kako
ih je ovaj loš ples uništio?
Da li, kao poslednju vežbu u ovom poglavlju, možete da identifikujete koja
je od ove tri šeme – Pronađi krivca, Protestna polka i Zamrzni se i beži –
najveća pretnja vašoj sadašnjoj ljubavnoj vezi? Upamtite da činjenice o
svađi (da li je to zbog dečjih obaveza, vašeg seksualnog života, vaših
karijera) nisu pravi razlog. Istinski je onaj koji se tiče jačine i sigurnosti
emocionalne povezanosti koju imate sa svojim partnerom. Njegove
emocionalne dostupnosti, responzivnosti i uključenosti. Da li možete da
sumirate koji obrazac kod vas preovladava tako što ćete popuniti prazna
mesta u narednim rečenicama? Posle toga ih dodajte u paragraf koji najviše
odgovara vašem odnosu. Podelite to sa svojim partnerom.
Kada __________ , ne osećam da smo sigurno povezani.
Upišite ono što je okidač muzike vašeg plesa, npr. kada kažeš da si umoran
za seks, a već nekoliko nedelja nismo vodili ljubav; kada se svađamo oko
toga kako ja vaspitavam decu; kada danima ne razgovaramo. Nikakve
velike, uopštene i apstraktne tvrdnje ili prikriveno okrivljavanje nije
dozvoljeno, tako da nemojte pisati rečenice tipa kada se ponašaš
komplikovano kao i obično. Tako varate. Budite konkretni i specifični.
Imam tendenciju da ____________________________ .
U našem plesu se ovako krećem da bih pokušala da se uhvatim ukoštac
sa zamršenim osećanjima i pronađem način da izmenim samu igru.
Izaberite reči akcije, npr. žaliti se, dosađivati, osamiti se, ignorisati te,
trčati, skloniti se.
Činim to u nadi da __________________________ .
Konstatujte nadu koja vas uvlači u taj ples, npr. da ćemo izbeći veći konflikt
ili da ću te ubediti da mi češće odgovaraš.
Dok se ovo dešava, osećam se ___________________ .
Pronađite osećanje. Ono što ljudi uobičajeno na ovom nivou pronalaze su:
frustracija, bes, umrtvljenost, praznina ili konfuzija.

Ono što tada kažem sebi o našem odnosu je _______

__________________________ .
Objedinite najkatastrofalnije zaključke koje možete da zamislite, npr.: Nije
te briga za nas, Nisam ti važna, Nikada ne mogu da ti udovoljim.
Cirkularni ples zbog koga nam je sve teže i teže da se sigurno povežemo
razumem ovako: Kada se krećem onako kako sam opisala, ti tada
izgleda da ___________ _____________________________.
Izaberite reč koja ukazuje na akciju, to jest glagol. Npr. ućutati, terati da
odgovorim.
Što ja više _______________, ti više _______________. Onda smo oboje
uhvaćeni u zamku bola i otuđenosti.
Unesite glagole koji opisuju pokrete tokom tog plesa, vaše i vašeg partnera.
Možda možemo jedno drugo da upozorimo da igra počinje. Možemo to
da nazovemo _____________________. Primetiti ples je prvi korak
kojim ćemo izaći iz kruga razdvojenosti.
Kada jednom identifikujete negativne krugove i prepoznate da ste oboje u
klopci, spremni ste da naučite kako da iskoračite. Sledeći dijalog dublje
istražuje jaka osećanja, posebno strahove, koji čine da se ples nastavlja.
 Drugi razgovor:Otvaranje starih rana

„Prekidi u periodu formiranja privrženosti su opasni…kao povreda

rožnjače, slamanje povezanosti dovodi do agonije.“
Tomas Luis, Fari Amini i Ričard Lanon, Opšta teorija ljubavi

U ljubavi smo svi ranjivi; to ide zajedno sa našom teritorijom. Pred ljudima
koje volimo jesmo emocionalno ogoljeni i ponekad, neizbežno, neopreznim
rečima i delima, povredimo jedni druge. Sve dok su ove žaoke povremene,
bol je površan i prolazan. Ali skoro svi mi imamo barem jednu posebnu
dodatnu osetljivost – bolnu tačku na našoj emocionalnoj koži – koja je
osetljiva na dodir, lako se ozledi i duboko je bolna. Kada se često dodiruje,
može da krvari tokom čitave ljubavne veze. Gubimo osećajnu ravnotežu i
ulećemo u demonske dijaloge.
Šta je zapravo bolna tačka? Ja je definišem kao preosetljivost koja je nastala
u prošlosti jedne osobe ili u sadašnjoj vezi, kada je potreba za privrženošću
više puta zanemarena, ignorisana ili nije uvažena, što je rezultiralo
osećanjem uskraćenosti i napuštenosti. Ova dva osećanja su univerzalno
potencijalne bolne tačke za ljubavnike.
Ove osetljivosti redovno proizlaze iz povređujućih odnosa sa značajnim
ljudima u našoj prošlosti, posebno roditeljima, koji nam pružaju osnovni
šablon za ljubavne odnose; braćom, sestrama i drugim članovima porodice
i, naravno, prošlim i sadašnjim ljubavnicima. Recimo, nedavno sam
pobesnela kada su kapci mog supruga počeli da se zatvaraju dok sam sa
njim razgovarala. Bio je umoran i pospan, ali me je to vratilo u dane kada bi
se moj bivši partner uspavao istog trenutka kada bih ja pokušala da
započnem ozbiljan razgovor. Ovo nije baš tako suptilna forma povlačenja iz
odnosa. To iskustvo me je učinilo previše obazrivom – iznenadna pospanost
meni sugeriše emocionalno napuštanje.
Fransoa, jedan od mojih klijenata, izuzetno je osetljiv na samo nagoveštaj
toga da ga supruga Nikol možda ne želi ili da počinje da pokazuje
interesovanje za drugog muškarca. U njegovom bolnom prvom braku,
supruga je mnogo puta otvoreno bila neverna. Sada ga hvata potpuna
panika kada se Nikol nasmeši nekom njegovom otmenom prijatelju na
zabavi ili kada nije kod kuće onda kada on očekuje da će biti.
Linda se žali da je zaista povređuje kada njen suprug Džonatan okleva da
joj kaže da izgleda dobro ili da je uradila neki posao kako valja. „To je kao
da sam istog trenutka preplavljena patnjom, posle čega budem ozlojeđena i
kritična prema tebi“, kaže mu. Ona prati ovu osetljivost unazad, sve do
svoje majke. „Uvek je odbijala da me hvali za bilo šta i stalno je govorila da
ne izgledam atraktivno. Jednom je kazala da veruje da će ljudi, ukoliko ih
hvalite, prestati da se trude. Bila sam željna njene potvrde i ljuta što mi je to
uskratila. I sada, pretpostavljam, čeznem za tim i tražim to od tebe. I zato
kada se sva ’skockam’, sredim i pitam te kako izgledam, a ti me nekako
otkačiš, to zaboli. Znaš da mi je potrebna pohvala, ali me odbijaš. Barem ja
tako osećam. Ne mogu to tačno da vidim, suviše me boli.“
Ljudi mogu imati nekoliko starih rana, iako je jedna osnovna po tome što
unosi dodatnu pometnju u već postojeću lošu situaciju. Stiv doživljava još
jedan udarac kada njegova supruga Meri kaže da bi volela da češće imaju
seks. Ovo bi se moglo shvatiti kao vrlo pozitivan zahtev. Ali za njega je to
raketa koja uništava samopouzdanje, njegova amigdala vrišti: „Stiže!“ I on
je na podu. Na Meri reaguje tako što ućuti i isključi je. „Kao da sam se
odjednom vratio u svoj prethodni brak i čujem da sam jedno veliko
razočaranje i počinjem da budem anksiozan, posebno u krevetu.“ Eho iz
detinjstva takođe razbukti ovu tačku. Stiv je bio najniže dete u odeljenju i
otac ga je stalno pred njegovom braćom pitao: „Da li razgovaram sa Stivom
ili sa Stefani?“ Ovo iskustvo je iza sebe ostavilo osećanje da „nije dovoljno
muškarac ni za jednu ženu“.
Ali bolna mesta nisu uvek podsetnik na prošle rane; ona mogu da iskrsnu u
sadašnjoj vezi, čak i u onoj koja je generalno srećna, ako se zbog nečeg
konkretnog osećamo uskraćenim ili napuštenim. Mogu se pojaviti tokom
velikih tranzicija ili kriza – kao što su dolazak bebe, bolesti ili gubitak posla
– kada je potreba za partnerom intenzivna, ali partnera nema. Može da se
razvije takođe i onda kada partner izgleda konstantno nezainteresovano,
stvarajući time moćno osećanje bola koje će tada preovladati i kod sasvim
malih problema. Neuspeh voljene osobe da nam odgovori, ranjava naš
emocionalni omotač.
Džef i Mili su imali sjajan odnos dok Džefov najbolji prijatelj nije
unapređen na poslu za koji se Džef jako zalagao. Zbog toga je on postao
depresivan. Umesto da ponudi podršku i potvrdi njegovu važnost,
anksiozna Mili ga je proganjala „da se jednostavno trgne“. Pronašli su izlaz
iz krize i ponovo ostvarili bliskost, ali je to Džefa učinilo hipersenzitivnim
na reakcije njegove supruge na bilo kakav pokazatelj njegovog stresa.
Njegovi iznenadni, naizgled iracionalni, napadi besa kad god pomisli da ga
Mili ne podržava, ubrzo rezultiraju njenim povlačenjem u defanzivnu tišinu
i osećanje da je podbacila kao supruga. Možete da pogađate šta se događalo
posle. Ušli su u demonski dijalog.
Helen je bila slomljena kada je shvatila da je njen psihoterapeut kritikuje
zbog problema koje njen adolescentni sin ima sa pićem. Za vreme
inicijalnog razgovora, Sem, njen suprug koji je zaista voli, je ponovio
terapeutovu tačku gledišta. Kasnije, kada je Helen izrazila svoju bol, Sem
se upetljao u opravdavanje njegovog mišljenja i u seriju bolnih argumenata.
Onda je ona odlučila da svoj „šašavi“ bol ostavi unutra, da se usredsredi na
dobre strane svog braka i verovala je da je to i učinila.
Ali potiskivanje važnih osećanja je veoma teško i često se na kraju pokaže
toksičnim za jedan odnos. Helenin bol je počeo da curi napolje. Gnjavi
Sema tražeći mu da se izjasni o bilo čemu što uradi, a on, nesiguran u to šta
treba reći, govori sve manje i manje. Odjednom se svađaju oko svega. Sem
optužuje Helen da je sve više kao njena „paranoična“ majka. Helen je sve
izgubljenija i usamljenija.
Džefove i Helenine bolne tačke su dodirnute, ali oni to ne vide.
Iznenađujuće, ali mnogima od nas to promakne. Zapravo, mi čak ne
prepoznajemo ni da imamo osetljive tačke. Svesni smo samo naknadne
reakcije na taj dodir – defanzivne neosetljivosti i zatvaranja ili reaktivnog
napada. Povlačenje i bes su obeležja demonskih dijaloga i oni maskiraju
osećanja koja su u središtu naše ranjivosti: tugu, stid i, najviše od svih,
strah.
Ako shvatite da ste stalno u demonskom dijalogu sa svojim ljubavnikom,
možete da se kladite da je njegov okidač u pokušajima da se borite sa
svojim bolom ili starim ranama u vama oboma. I, nažalost, vaše bolne tačke
se gotovo neizbežno dodiruju, trljaju jedna o drugu. Povredite je kod svog
partnera i njegova reakcija često iritira vašu bolnu tačku.
Razmotrimo Džesi i Majka, koji su se samo svađali od kada se njena
dvadesetjednogodišnja ćerka uselila kod njih. „Iznenada, kao preko noći,
Majk se od toplog i nežnog čoveka preobratio u tiranina. Naređuje,
postavlja pravila za moje dete. Viče gotovo sve vreme kada je kod kuće.
Izgleda kao i svi nasilni muškarci u mojoj familiji. Jednostavno ne mogu da
podnesem nekoga ko viče i naređuje. Mene niko nije zaštitio, ali ja mogu da
zaštitim svoje dete.“
Majk oscilira, s jedne strane, između žalopojki o tome koliko voli svoju
suprugu, iako ona danima odbija da sa njim razgovara i glasne negodujuće
dreke o tome kako nikada nije želeo da postane otac njenom nemogućem,
neučtivom detetu. Pada u vatru kada govori o tome kako je godinama
ugađao Džesi, a onda je otkrio da on „ne postoji kada je to dete u blizini“.
Seća se da je dobio jak osip, ali da je Džesi, kaže, bila suviše okupirana
svojom ćerkom da bi njega „utešila“. Međusobno udaranje po bolnim
tačkama ih je zarobilo u Protestnu polku.
Tomove i Brendine osetljive tačke su njih dvoje dovele do drugačije vrste
demonskog dijaloga – Zaledi se i odustani. Brenda je okupirana njihovom
bebom. Tomovi pokušaji da skrene pažnju na sebe iritiraju Brendu i ona je
jedne noći eksplodirala. Umorna je od njegovih zahteva, kaže, i naziva ga
„opsednutim seksom“ i „patetičnim“. Tom je skamenjen. Iako je
dopadljivog izgleda, sa ženama je prilično stidljiv i nesiguran. Uvek mu je
bilo potrebno da oseća da ga Brenda želi.
On uzvraća udarac: „U redu, u redu. Očigledno nisi više zaljubljena u mene
i poslednjih godina je sve u vezi sa mnom bilo varka. Više mi nisu potrebni
tvoji zagrljaji. Ne treba mi da budem s tobom. Idem na ples, a ti možeš da
ostaneš da se brineš o bebi.“ Oko kuće ostavlja jasne znake da je flertovao
sa devojkom iz njegove plesne grupe. Brenda je odrasla osećajući se kao
obična devojka i uvek se pitala zašto je privlačni i uspešni Tom izabrao baš
nju. Užasnuta, još više se povlači ka bebi. Njih dvoje jedva da razgovaraju.
Činjenica da konstantno štite svoja osetljiva mesta potpuno sabotira njihovu
responzivnost za kojom oboje žude.
Zaustavljanje ove destruktivne dinamike zavisi ne samo od uočavanja i
zauzdavanja demonskih dijaloga (prvi razgovor), već i od pronalaženja i
umirivanja naših osetljivih tačaka i pomaganja partneru da učini to isto.
Ljudima koji su odrasli pod okriljem sigurne relacije, pune ljubavi sa
drugim, biće lakše da izleče ove ogrebotine. Njih ima malo i nisu tako
duboke. I kada jednom razumeju šta leži ispod negativnih interakcija sa
voljenim bićima, sposobniji su da iz njih brzo izađu i umire svoj bol. Za one
koji su bili traumatizovani ili su ih bliske osobe teško zanemarivale, taj
proces je duži i mukotrpniji. Njihove su rane duboke i toliko delikatne da je
veliki izazov dospeti do njihovih strahova i uliti poverenje u partnerovu
podršku.
Kal, ratni veteran i zlostavljana osoba, kaže: „Ja sam samo jedna velika živa
rana. Žudim za utehom, ali najčešće ako me moja draga zaista dodirne, ja
ne umem da kažem da li je to milovanje ili samo još jedna posekotina.“
Ipak, mi nismo zatočenici prošlosti. Nedavno istraživanje psihologa Džoen
Davila na državnom Univerzitetu Nju Jorka u Stouni Bruku, baš kao i
ostala, potvrđuje ono što ja vidim u svojim seansama: uz pomoć koju nam
pruža supružnik koji nas voli, možemo da lečimo čak i duboku ranjivost.
Uz pomoć responzivnog partnera možemo da „zaradimo“ osnovno osećanje
sigurne povezanosti koje će nam pomoći da se borimo sa bolnim
osećanjima. Ljubav nas zaista transformiše.

Prepoznati da se otvorila stara rana

Dva znaka ukazuju na to da se stara rana otvorila. Prvo, iznenadni radikalni
skok u emocionalnom konverzacijskom tonu. Vaš partner i vi ste se samo
nekoliko trenutaka ranije šalili, ali je sada jedno od vas uznemireno ili
besno, ili, nasuprot tome, sve je rezervisano, hladno. Izbačeni ste iz
ravnoteže. Kao da su se pravila igre odjednom promenila, a da vam to niko
nije rekao. Povređeni partner šalje nove signale, dok drugi pokušava da
postojećoj promeni dâ smisao. Kao što mi Ted kaže: „U kolima smo i
vodimo uobičajen, neobavezan razgovor, a onda atmosfera iznenada
postane hladna. Ona stisnutih usana gleda kroz prozor kao da izbegava moj
pogled. Izgleda sumorno, kao da želi da ne postojim. Dakle, zašto se ovo
dešava?“
Drugo, reakcija na opaženu uvredu je često preterana. Marla kaže:
„Uglavnom vodimo ljubav petkom uveče. Čekala sam Pjera, ali sam se
onda zadržala u telefonskom razgovoru sa sestrom koja je bila uznemirena.
Mislim da je to trajalo petnaestak minuta. Pjer je sišao i osuo paljbu na
mene. Počela je uobičajena svađa. Toliko je nerazuman kada to radi.“ Ne,
Marla jednostavno ne razume logiku ljubavi, a Pjer ne može da objasni
svoju grubost ni sebi ni svojoj supruzi.
U ovim znacima je reč o primarnim potrebama za privrženošću i o
strahovima koji se potom nižu: odjednom nas obuzimaju naša najdublja i
najjača osećanja. Da bismo bolje razumeli ove bolne tačke, moramo
pomnije da osmotrimo dublja osećanja koja su ključ za njihovo shvatanje i
da ih oslobodimo na način koji će nam omogućiti da se njima bavimo. Ako
to ne učinimo, brzo ćemo ih pretvoriti u defanzivni odgovor, obično bes ili
paralisanost, a to je potpuno pogrešan signal koji šaljemo partneru. U
vezama u kojima su ljudi nesigurno povezani, krhkost se prikriva, tako da
se nikada ne može videti kakva je uistinu neko osoba.
Hajde da analiziramo šta se događa kada se dospe do ove tačke.
1. Znaci privrženosti privlače našu pažnju, ali se istovremeno uključuje i
naš alarmni sistem – naše čežnje i naši strahovi. Strahovi i čežnje su okidač
koji nas emocionalno uključuje. To može biti pogled, fraza, promena u
osećajnom tonu interakcije sa partnerom. Mogu biti pozitivni ili negativni,
tj. donose sa sobom dobra ili loša osećanja. Znak privrženosti, onaj koji
dodiruje bolnu tačku, uključuje „oh, jaoj“ alarm. „Približava se nešto
čudno, loše ili bolno“, saopštava mozak. Alarm može da se uključi zbog
„kritičnog“ tona u glasu ljubavnika ili kada partner odlazi baš onda kada ste
potražili zagrljaj. Meri govori svom suprugu Eriku: „Znam da pokušavaš da
budeš pažljiv. I u pravu si. Razgovaramo o mojim problemima. I sve je u
redu dok onim tonom ne kažeš: ’Vidi.’ Kao da sam glupa devojčica koja
ništa ne zna. Kao da si mi zabo igle pod kožu. Vidim da sam te razočarala.
Misliš da sam glupa. A to boli.“ Ovo je za Erika novina – mislio je da se
svađaju jer joj se nije dopala nijedna njegova ideja.
2. Naše telo odgovara. Ljudi kažu: „Okreće mi se u stomaku i glas mi se
gubi“. Ili: „Zaledio sam se.“ Ponekad je jedini način da saznamo kako se
osećamo, taj da slušamo svoje telo. Jaka osećanja ga pokreću. Brzinom
svetlosti preduzima akcije neophodne za preživljavanje. Svako osećanje
ima specifičan fiziološki potpis. Kada smo uplašeni – krv se sjuri u noge;
kada smo besni – ključa nam u rukama.
3. Naš intelekt, smešten u prefrontalnom korteksu, iza našeg čela, pomalo je
spor. Pripaja se našem emocionalnom mozgu, amigdali, i počinje da
istražuje značenje onoga što se događa. Ovo se zbiva onda kada
proveravamo svoje prvobitno opažanje i donosimo odluku o tome šta nam
signali privrženosti saopštavaju o sigurnosti veza sa drugima. Keri izvlači
potpuno pogrešne zaključe: „Kada pomislim da je počela predigra, a ti
izgovoriš da si umoran, zaista se uznemirim. Kao da me uopšte ne želiš.
Kao da sam ja jedan od tvojih drugara, kao da ti nisam ništa posebno.“
Suprug Derek odgovara: „Zar ne mogu jednostavno da budem umoran?“
„Ne, ako očekujem da ćemo voditi ljubav pošto smo se čitave noći mazili.
Ako se to već zaista neće dogoditi, onda mi je stvarno potrebna pomoć da
shvatim šta je posredi. Ne želim da zbog toga stalno budem ljuta.“
4. Pripremamo se da se, u odnosu na partnera, pokrećemo u određenom
smeru – ka njemu, od njega ili protiv njega. Ova spremnost je inherentna
svakom osećanju. Bes nam kaže da se približimo i borimo; stid – da se
povučemo i sakrijemo; strah – da pobegnemo ili da se parališemo. U
ekstremnim slučajevima – okrenemo se i uzvratimo na napad. Tuga nas
priprema na žaljenje i opraštanje. Hana govori sledeće o svojim svađama sa
suprugom: „Samo želim da pobegnem. Potrebno mi je da pobegnem. Vidim
jedino njegovo ljutito lice. On kaže da ga ja nipodaštavam, ali čim čujem
njegov bes, moje noge kreću. Jednostavno ne mogu da ostanem i da to
slušam.“
Sve se ovo dešava tokom jedne nanosekunde. Čarls Darvin, fasciniran
moćima osećanja i njihovom ulogom u našoj borbi za preživljavanje, hteo
je da utvrdi koliko on sâm ima kontrolu nad svojim osećanjima. Često je u
londonskom zoološkom vrtu stajao pred staklenim zidom iza koga je
boravila džinovska otrovnica i svakog puta je pokušavao da odoli i da ne
krene unatrag kada ona pođe prema njemu. Nikada nije uspeo. Njegovo telo
je uvek reagovalo strahom, iako mu je um govorio da je bezbedan.
Relaciona verzija ovoga može biti da usred nekog nežnog trenutka iznenada
čujem da je partner imao neprimerenu opasku. Osećam da mi se telo koči.
Za registrovanje bola i trenutno povlačenje je verovatno potrebno manje od
dvestotog dela sekunde (naučnici tvrde kako je toliko vremena potrebno da
se primeti osećanje na nečijem licu). Trenutak nežnosti je izgubljen.
Emocije nam kažu šta je važno. Orijentišu nas i usmeravaju poput nekog
unutrašnjeg kompasa.
vežba i praksa
Prepoznavanje sopstvenih osetljivih tačaka
Da li možete da, u svojoj trenutnoj vezi, ukažete na trenutak kada ste
izbačeni iz koloseka, kada neki kratki odgovor ili izostanak odgovora,
iznenada izmeni aktuelno osećanje sigurnosti sa partnerom ili kada ste
potpuno obuzeti reakcijom za koju znate da će vas odvesti u demonski
dijalog? Možda ste svesni trenutka kada vidite sebe kako besno reagujete ili
postajete ukočeni. Krenimo ispod ove površinske reakcije ka dubljem
osećanju i raspakujmo incident.
• Šta se događalo u vezi? Šta je bio negativni signal, okidač koji je doprineo
vašem osećanju razdvojenosti? Kakvo je bilo vaše opšte osećanje sekund
pre nego što ste reagovali i naljutili se ili ukočili? Šta je konkretno partner
učinio ili rekao, što je bilo varnica za takav odgovor?
Recimo, Ana, studentkinja medicine, živi sa advokatom Patrikom tek
nekoliko meseci. Ona kaže: „Bio je četvrtak popodne. Stvarno smo se
posvađali. Loša osećanja su se u nama danima kuvala. Počelo je kada sam
mu pričala o svojim obavezama na fakultetu. O tome koliko se borim.
Razgovor sam završila potpuno sluđena. Rasprava je počela tako što sam
besno reagovala i to je moj doprinos našem obrascu. Da vidimo. Sećam se
da sam čula njegov glas koji se podiže i poprima taj, njemu svojstven,
predavački ton. Rekao mi je da mi ne može pomoći ako nastavim da budem
toliko opsednuta tonom njegovog glasa i da je to smešno. Taj glas za mene
znači opasnost. On neslaganje preokreće u neku vrstu krize.“
• Šta se dešava s vašim telom dok razmišljate o svojoj bolnoj tački? Možete
se osećati odvojeno, vruće, bez daha, majušno, prazno, drhtavo, na ivici
suza, hladno, uzbuđeno, može vas stezati. Da li Vam pomaže svest o
sopstvenom telu da iskustvu nadenete ime?
Ana kaže: „Ja se pobunim. Ponašam se kao mačka koja ima napad besa.
Patrik bi prosto rekao da pobesnim. To je ono što on vidi. Međutim, duboko
ispod, ta pobuna je zapravo strah, drhtanje.“
• Kakvo značenje svemu ovome daje Vaš mozak? Šta kažete sebi kada se
ovo dogodi?
Ana tvrdi: „Samoj sebi kažem: ’On me osuđuje.’ Zbog toga se na neki
način na njega naljutim. Ali to nije baš to. To je više kao: ’Nije ovde sa
mnom. Sa svim ovim moram sama da se izborim.’ Moja potreba za
podrškom nije važna. To je zastrašujuće.“
• Šta ste onda učinili? Kako krećete u akciju?
Ana dodaje: „Vrištim i vičem i kažem mu da je kreten što mi ne pomaže i
da ide dođavola. Ionako mi nije potrebna njegova pomoć. Onda danima
sedim u tišini i osećam se kao da pijem otrov. Kao da pokušavam da
zaobiđem svoja dublja osećanja. Onda uveravam sebe da nikome ne mogu
verovati. Ljudi neće biti tu za mene.“
• Vidite da li možete da povežete sve ove elemente popunjavajući praznine
u nastavku:
U ovom incidentu, okidač za moju bolnu tačku je bio
_____________________. Spolja sam, verovatno, pokazala
___________________. Ali iznutra sam se osećala
______________________ (izaberite jedno od osnovnih negativnih
osećanja – tugu, bes, stid, strah). Ono za čime sam čeznula je
______________. Glavna poruka koju sam dobila o našoj povezanosti,
o sebi ili svojoj ljubavi je ______________________.
„Okidač je Patrikov ton“, kaže Ana. „Ono što ja čujem je osuda.
Odbacivanje. Verovatno sam mu pokazala samo bes, ali sam duboko u sebi
bila uplašena i usamljena. Čeznula sam za njegovom potvrdom, da mi kaže
da je u redu to što brinem zbog studija, što sam nesigurna i što mi je
potrebna njegova podrška. Glavna poruka koju sam dobila o našoj vezi je
bila da ne mogu da mu se obratim i da tražim njegovu nežnost.“
• Kako razumete svoju bolnu tačku u ovoj situaciji?
Ana kaže: „Ne mogu da podnesem kada dozvolim sebi da mi bude
potreban, kada mu kažem da mi treba pomoć, a on me odbaci. Čak mi i
kaže da to ne bi trebalo da želim ili osećam. Zaista sam prestravljena.“
Razmislite da li ima još nekih trenutaka kada vam se otvara stara rana.
• Da li je to vaša jedina bolna tačka u ovoj vezi ili ih ima još? Ljudi ih mogu
imati više, ali uglavnom postoji jedna glavna koja se pojavljuje u različitim
situacijama.
Pronalaženje izvora vaših starih rana
• Razmišljajte o svojoj prošlosti. Da li se ova rana otvarala u vašem odnosu
sa roditeljima, braćom i sestrama, u nekoj drugoj romantičnoj vezi, možda
čak i u relacijama sa vršnjacima dok ste odrastali? Ili je ta osetljivost rođena
u sadašnjem ljubavnom odnosu? Drugi način da razmišljamo o tome je da
se zapitamo da li onda kada počnete da osećate bol, iza svog partnera vidite
duhove svoje prošlosti? Ili da li možete da se podsetite opasnog odgovora
neke osobe i sagledate to kao začetak ove ranjivosti?
Ana kaže: „Mama mi je uvek govorila da nikada neću previše vredeti i da je
jedino moja sestra ta koja može negde da stigne. U toj kući sam bila sama
sa sobom. Moji snovi su bili nevažni. Kada sam srela Patrika činilo mi se da
veruje u mene. Po prvi put sam osetila da sam sigurna. Ali sada vidim da
me i on kritikuje i odbacuje me kada tražim podršku. Zato se ponovo
osećam isto kao kada o meni nisu brinuli. Sav bol ponovo oživi.“
• Da li mislite da partner vidi tu ranjivost? Ili primećuje samo površno
osećanje ili odgovor koji je reakcija na to?
Ana kaže: „O, ne! Ne dozvoljavam mu da vidi to mesto. To mi nikada nije
palo na pamet. On samo vidi da se razbesnim i iznerviram.“
• Da li biste mogli da pretpostavite neku od bolnih tačaka svog partnera? Da
li znate čime ga vi iritirate?

Deljenje sa partnerom
Prirodno je to što se opiremo svojoj ranjivosti. Živimo u društvu u kome se
očekuje da budemo jaki, neranjivi. Imamo sklonost da opovrgavamo svoju
slabost. Keri se radije drži svog besa nego da se suoči sa tugom ili žudnjom.
„Verujem da bih se u suprotnom pretvorila u malu, slabu, cmizdravu, bednu
osobu“, primećuje. Takođe se plašimo i da ne ostanemo zarobljeni u svom
bolu. Parovi mi kažu: „Kada bih sebi dozvolio da plačem, možda ne bih
umeo da se zaustavim. Možda bih zauvek izgubio kontrolu?“ Ili: „Ako
dozvolim sebi da to osetim, možda ću samo još više biti povređen. Bol će
me nadvladati i biće nepodnošljivo.“
Najpre će biti da oklevamo da ranjivost priznamo svom ljubavniku.
Mislimo da će nas to učiniti manje privlačnim. Prepoznajemo, takođe, i da
priznavanje ranjivosti znači dati u ruke veoma snažno oružje nekome ko
može najviše da nas povredi. Možda će partner to iskoristiti. Naš instinkt je
da se zaštitimo.
Kada smo mi taj partner koji povređuje, ponekad nemamo baš volje da kod
onog drugog primetimo znake stresa, čak i kada su oni toliko očigledni.
Nismo sigurni šta bi trebalo da radimo ili osećamo, posebno ako nemamo
nikakav model na osnovu koga bismo efikasno reagovali. Neki od nas
nikada u stvarnosti nisu videli sigurnu povezanost. Ili ne želimo da za nju
znamo ili se upletemo u njegovu ili sopstvenu ranjivost. Uvek me
oduševljava to što nam je od prvenstvene važnosti plač deteta. Na njega
odgovaramo. Ne osećamo da od dece stiže neka pretnja i prihvatamo da su
osetljiva i da smo im potrebni. Posmatramo ih kroz okvir privrženosti. Ali
smo naučili da ovako ne posmatramo i odrasle.
Istina je da nikada nećemo stvoriti zaista jaku, sigurnu povezanost ako
svojim ljubavnicima ne dozvolimo da nas potpuno upoznaju ili ako oni
sami to ne zažele. Moj klijent Dejvid, uticajan direktor, to razume. Kaže:
„Pa, mislim da mogu da primetim kako se stalno klonim tih velikih, na neki
način čudnih osećanja tuge i straha. Ako se šćućurim, izbegavajući kod
svog sagovornika svaki znak uznemirenosti i osluškujući njegove negativne
reakcije, to na neki način ograničava našu povezanost. Najradije bih
pobegao.“
Želimo i potrebno nam je da ljubavnici odgovore na naš bol. Ali oni to ne
mogu ukoliko ga ne pokažemo. Voleti dobro zahteva hrabrost – i poverenje.
Ako imate objektivne i suštinske sumnje koje se tiču dobrih namera vašeg
partnera – ukoliko od njega ili nje, recimo, fizički prezate – naravno da je
najbolje da mu se o tome ne poveravate (verovatno bi trebalo da nađete
psihoterapeuta ili čak da razmislite da li da uopšte ostanete u toj vezi).
Kada budete spremni da podelite svoju ranjivost, započnite to polako.
Nema potrebe da ogolite svoju dušu. Često se može početi time što bi se
govorilo o samom procesu deljenja. „Teško mi je da sa tobom ovo
podelim…“ je sjajno otvaranje. Nakon toga je lakše još malo otkriti ono
zbog čega ste ranjivi. Kada vam jednom bude prijatno, možete otvorenije da
govorite o izvoru svog bola.
Trebalo bi i svom ljubavniku da otvorite vrata kako bi uzvratio i odao svoja
osetljiva mesta i poreklo te osetljivosti. Ovakva otkrivanja često prati
zapanjenost. U mojim seansama sa napaćenim parovima, prvi put kada
jedan partner zaista prizna i obelodani svoju ranjivost, drugi reaguje
nevericom. Partner je video samo površinu emocionalnih odgovora, one
koji velom obavijaju i skrivaju dublju osetljivost.
Naravno, jednostavno prepoznavanje i razotkrivanje naše osetljivosti neće
učiniti da ona nestane. Osetljivost je automatski alarm, signal da je naša
emocionalna povezanost sa važnim voljenim osobama u opasnosti i ne
može se lako isključiti. Ovo verovatno ukazuje na to koliko je afektivna
privrženost bitna; datost u primarnom kodu za preživljavanje koja ne može
da se ukloni bez teškoća.
Ovde je ključno osećanje strah, strah od gubitka povezanosti. I naš nervni
sistem, kao što to pokazuje Džozef L’ Du iz Centra za neuronauku na
Njujorškom univerzitetu, štiti stabilne veze u regiji između alarma za strah i
amigdale, dela mozga koji zadržava sliku emocionalnih događaja. Čitav
sistem funkcioniše tako što dodaje nove podatke, a ne dozvoljava da se
osnovna informacija lako ukloni. Ako želimo da izbegnemo opasnost, bolje
je da budemo u zabludi u broju lažno pozitivnih, nego lažno negativnih
informacija. Ipak, ove spone mogu da slabe, kao što ćete naučiti u
narednom poglavlju.
Ali, čak i samo razgovor o nečijim najdubljim strahovima i žudnjama
uklanja ogroman teret. Pitam Dejvida: „Da li ste povređeni ili uplašeni kada
sebi dozvolite da se povežete sa tim teškim osećanjima i o njima
razgovarate?“ On se smeje. Izgleda iznenađeno. „Ne“, kaže. „Smešno je to.
Kada sam jednom shvatio da je sa mnom sve u redu, da su nam takva
osećanja urođena, nije više bilo toliko teško. U stvari, pomaže mi da kročim
na to zastrašujuće mesto i da sva ta osećanja prigrlim. Kada dobiju smisao,
to im, na neki način, oduzima moć.“ Kada ga pogledam, očigledno je da je
uravnoteženiji i prisutniji nego ranije dok je uzmicao pred svojim
strahovima i „strašnim“ porukama njegove partnerke. Ovo me podseća na
nešto što govori Fransis, moj učitelj tanga: „Kada ste uravnoteženi na
svojim stopalima, usaglašeni sa sobom, onda možete da me slušate i
pokrećete se zajedno sa mnom. Onda možemo da plešemo.“
Vinsent i Džejms, homoseksualni par, to je takođe otkrio. Kada Džejms
postane komplikovan, Vinsent se udaljava i ućuti. „Šta mogu da kažem?“,
govori Vinsent. „Ne znam kako se osećam. Ne znam šta se događa kada
počne priču o tome kako naša veza nije srećna. Džejms želi da to ’raščisti’.
Kako da pričam o nečemu što ni sam ne znam? Zato ja blokiram svoja
osećanja, ćutim i pustim ga da priča, ali se on tada samo još više uznemiri.“
Kada postoji pretnja, našem sigurnom utočištu ophrvani smo bespomoćnom
tugom, sramotom zbog osećanja neadekvatnosti i neuspeha i očajničkim
strahom od odbacivanja, gubitka i napuštanja. Ovde je osnovna muzika –
panika.
Kao što smo već diskutovali, naš automatski alarmni sistem se uključuje
usled osećanja frustracije: ne možemo da imamo pristup voljenoj osobi i
time smo uskraćeni za toliko potrebnu pažnju, brigu i utehu – utehu koju je
Hari Harlou nazivao „kontaktnom udobnošću“. Sledeći okidač je osećanje
izdaje. Njega može da iznedri osećanje napuštenosti („Kada zovem nema
odgovora, nema odziva. Usamljen sam i potrebna mi je.“) ili odbačenosti
(„Osećam da sam nepoželjan i trpim kritike. Nisam cenjen. Nikada nisam
na prvom mestu.“). Na uskraćenost i napuštanje naš mozak se oglašava
bespomoćnošću.
Vinsent ne ume da uhvati i izrazi ova osećanja, niti da od Džejmsa potraži
pomoć da ih umiri, tako da ona postaju „vruće“ bolne tačke koje automatski
izazivaju uzbunu i traže udaljavanje kojim bi se osoba zaštitila.
Ako Vinsent počne sa raspakivanjem elemenata ovih svojih bolnih tačaka,
šta se događa? Počinje da se usredsređuje na to šta mu se događa pre
rutinskog „blokiranja“ odgovora od koga Džejms toliko strepi. Šta je okidač
za ovakav njegov odgovor? Kada jednom uspori i malo razmisli, može da
mi kaže sledeće: „Mislim da je to zbog njegovog lica. Vidim kako se
namršti. Vidim da je frustriran i znam da sam mrtav čovek. A ako oslušnem
kako se osećam u svom telu dok pričamo o ovome, osetim drhtanje, kao da
padam na ispitu u školi. Kada mislim o značenju toga, uveren sam da smo
osuđeni na neuspeh. Beznadežno je. Šta god da on traži, ja to, očigledno,
nemam.“
Džejms kaže: „Možeš li da pojasniš kako se zbog svega toga tačno osećaš?“
Vinsent mu tiho govori: „Pa... strepljivo bi bila dobra reč.“ Primećujem da
mu se lice više ne grči. Čak i kada vesti nisu dobre, prijatno je kada znaš da
možeš da organizuješ svoj unutrašnji svet. A onda nastavlja: „Tako da,
ukoliko je sledeće pitanje šta u meni ova emocija pokreće i kako me navodi
da delam, to je jednostavno: ne činim ništa. Svaki korak unapred će sve
samo pogoršati. Zato ostajem ukočen i čekam da njegova ozlojeđenost
prođe.“
On sada može da opiše tu svoju tačku koja je tako bolna i razume kako se
rađa njegova nesposobnost da svom partneru odgovori. Oseća se tužno,
anksiozno i beznadežno i pokušava da se drži slabašne nade de će problem
nestati. Kaže mi da su njemu osećanja „nepoznata teritorija“ i da je za njega
potpuna novina to što treba da se sa njima usaglasi. Hvalim njegovu
hrabrost i otvorenost i razgovaramo o činjenici da ova strategija zatvaranja
dobro funkcioniše u mnogim situacijama. Ali u ljubavnim vezama, to
jednostavno alarmira njegovog partnera i piše nastavak njihove priče sa
negativnim ishodom. Pričamo o poreklu ove bolne tačke. Seća se da je na
početku prema Džejmsu bio veoma poverljiv i ponekad sposoban da iskaže
ono što oseća. Ali, s vremenom su se udaljili. Distanca se produbila kada su
Džejmsa počela da bole leđa toliko jako da nije mogao da podnese čak ni
najblaži dodir. Tada je Vinsent počeo osećati nepoverenje i postao mnogo
svesniji Džejmsovih mana.
Džejms odgovara: „Do sada nikada nisam primetio tvoju anksioznost. Ni na
trenutak. Samo vidim nekoga ko preda mnom nestaje, nakon čega ulazimo
u to demonsko stanje. Frustrirajuće je pričati sa nekim ko je tako
bezizražajan, znaš.“ Ali on sada Vinsentu može da kaže kako počinje da
shvata koliko mu je teško da budu bliski kada tako brzo pobesni. Zatim,
Džejms može da govori i o svojoj osetljivoj tački i o tome kako se osećao
kada ga je Vinsent „izdao“ uzbuđen zbog svoje glumačke karijere. Kada
Vinsent kaže svom partneru: „Na setu mogu biti velika zvezda, ali me i
dalje izbezume tvoje ljutite poruke“, prema svojoj ranjivosti se odnosi na
jedan potpuno nov način. Prisutniji je i dostupan.
U ljubavi je uopšteno gledajući, deljenje čak i negativnih osećanja pod
uslovom da se ona drže pod kontrolom, korisnije od emocionalne
odsutnosti. Nedostatak odgovora samo podgreva prvobitnu paniku našeg
partnera. Kao što Džejms kaže Vinsentu: „Želim samo da viknem na tebe
kako bih ti pokazao da ne možeš tek tako da me isključiš.“ Sada su Vinsent
i Džejms u liftu koji ih vozi nadole, ka njihovim unutrašnjim svetovima.
Izmena nivoa konverzacije rasvetljava naše osećajne odgovore i šalje
jasnije poruke partneru o našim potrebama za privrženošću. Tada svom
ljubavniku nudimo najbolju priliku da nam s ljubavlju odgovori.
Hajde brzo da pogledamo kako je Džejms prepoznao svoju bolnu tačku i
kako mu je u tome Vinsent pomogao. Vinsent pita Džejmsa šta provocira
njegovu frustraciju. On razmišlja i onda kaže: „Samo iščekujem da se to
dogodi. Pratim kako ćeš ’zaboraviti’ naše planove da zajedno provedemo
vreme.“ Ali onda Džejms kreće stranputicom ulazeći u raspravu s
Vinsentom oko toga kako je Vinsent stekao ovakvu „naviku“. Zatim mu
Vinsent predlaže da se skoncentriše na to kako zna kada je isprovociran. Šta
je nagoveštaj i na osnovu čega Džejms shvata da je krenulo loše? Kada je
za trenutak zatvorio oči, čula sam da se emocionalni lift zaustavio. „To je
kada nemam Vinsentovu pažnju. Uopšte nije usmeren ka meni“, kaže
Džejms, otvarajući se. Ako ostanemo u tišini sa svojim osećanjima, ona se
često sama razviju, kao zamagljena slika koja postepeno postaje sve jasnija.
On nastavlja: „I onda mi se napravi knedla u grlu. Pretpostavljam da sam
tužan. Mozak mi kaže: ’Evo ga opet. Sam sa svojom knjigom. I ja sam
ovde.’ Imamo naš lep život i mnogo toga. Ali sam u tome potpuno
usamljen.“
Vinsent, koji je u prethodnoj seansi reagovao tako što je pričao o tome
koliko je toga pružio Džejmsu i kako bi on svakako trebalo da manje zavisi
od njega, sada predano sluša. Prihvatam Džejmsovu usamljenost i žudnju za
ljubavnim kontaktom sa Vinsentom. Džejms nastavlja da osluškuje svoja
osećanja, da traži poruku u njima. Glas mu postaje tiši i on mrmlja:
„Pretpostavljam da sam onda rekao sebi da mu više nisam potreban. On je
uvek tu, ali van mog domašaja.“ Sada mu je glas još mekši i više se okreće
prema Vinsentu. „Ako ne pobesnim osećam se pomalo uzdrmano. Uzdrman
sam i tužan u ovom trenutku. Ne želim da te gledam. Mislim da će te ove
reči sigurno isključiti. Tvoja prava ljubav je tvoj posao. Pokušavam to da
prihvatim, ali se sav strah i tuga jednostavno preobrate u gorčinu.“ Prelazi
rukom preko lica i odjednom, tamo gde sam samo trenutak ranije videla
tugu i ranjivost, sada se pojavljuje izazivački bes. „Ne želim da budem
ovde. Možda bi nam bilo bolje da se razdvojimo.“
Hop! Skliznuće u bes. Teško nam je ostanemo sa svojim dubljim
osećanjima. Ali Vinsent je briljantan. Vidi da se Džejms bori i pomaže mu.
„Znači, želiš da kažeš da se ispod te strepnje zapravo kriju nesigurnost i
tuga. I nije reč samo o poslu. U redu, nisam baš dobar u razgovoru o svojim
osećanjima. Sada učim o tome. Ali sam siguran šta mi je potrebno: prestani
da govoriš kako ćemo biti srećniji ako više ne budemo zajedno. Bez tebe
bih se osećao bedno isto kao i sada sa tobom, ako mogu tako da kažem?“
Džejms počinje da se smeje. Sada su na svom putu. Uče kako da se sa
svojim bolnim tačkama nose na način koji će ih zbližavati.
vežba i praksa
Da li možete oboje da razmislite o razdoblju kada ste podelili svoju
ranjivost ili bolno osećanje sa svojim ljubavnikom, a da je on odgovorio na
način koji je doprineo da osećate bliskost. Šta je to partner učinio što je
zaista napravilo razliku?
A sada razmislite da li se možete složiti oko toga koja je bila vaša nedavna
interakcija u kojoj ste se osećali nepovezano jedno sa drugim a završila se
time što ste zaglibili u demonskom dijalogu. Ko je u ovoj situaciji upalio
vatru ili pokušao da je ugasi i izbegne jaka osećanja? Osmislite frazu koja
opisuje kako se uglavnom snalazite sa osećanjima koja je u komplikovanim
interakcijama lako povrediti i podelite to sa svojim partnerom. Neki
primeri: postajem kao kamen, sledim se, krenem u rat, bežim i krijem se.
Ako se uglavnom ponašate na ovaj način, to je verovatno zbog toga što vam
se, u prethodnim ljubavnim vezama, činilo da je to jedina mogućnost. Jeste
li tako uspevali da sačuvate svoje najvažnije odnose? Na primer, da li vam
je polazilo za rukom da pridobijete pažnju svog ljubavnika ili da ga,
nasuprot tome, odbijete od sebe ili učinite neresponzivnim?
Da li ste u vašim skorašnjim odnosima ostali na površini reaktivnih
osećanja ili ste, eventualno, umeli da ispitate i podelite dublje emocije?
Podelite sa svojim partnerom koliko je za vas, na skali od 1 do 10, bilo
teško da razgovarate o svojim ranjivim osećanjima. Kako se sada osećate
kada o njima pričate? Da li postoji ikakav način da vam partner pomogne da
sa njim podelite još ovih emocija? Ne zaboravite: svi smo u istoj
emocionalnoj zbrci, pokušavajući da emocijama, dok one izranjaju, damo
neki smisao. Pritom radimo najbolje što možemo i grešimo.
Kada razmišljate o interakciji koja vas, kao par, vodi na stranputicu, da li
svako od vas može da prepozna trenutak kada gubi svoju osećajnu
ravnotežu i počinje da se vrti ka bolnoj nesigurnosti? Pokušajte ovo da
iznesete kao činjenicu svom partneru. Nije dozvoljeno optuživanje. En
kaže: „Dogodilo se da sam jecala, a ti si samo ćutao.“ Patrik odgovara:
„Video sam ti lice. Bol na tvom licu. Jako sam se loše osećao zbog toga. Ne
znam šta da radim u takvim trenucima.“
U bolu koji se pojavljuje u osetljivim tačkama kolorit može biti različit.
Vidite da li možete da iskoristite dole navedene reči i fraze da partneru
objasnite svoja nežnija osećanja koja su se pojavila u vašim nedavnim
interakcijama. Ako vam je suviše teško da ih izgovorite, zaokružite ih na
ovoj stranici i to pokažite.
Ako tokom ovog sukoba oslušnem svoja najosetljivija osećanja, to su:
usamljeno, neuvaženo i nevažno, osujećeno i bespomoćno, u gardu i
neprijatno, uplašeno, bolno, beznadežno, postiđeno, ugroženo, uspaničeno,
odbačeno, kao da mi nije važno, ignorisano, neadekvatno, zatvoreno i
izdvojeno, zbunjeno i izgubljeno, smeteno, posramljeno, blokirano,
zastrašeno, šokirano, tužno, bedno, razočarano, otuđeno, iznevereno,
umrtvljeno, poniženo, preplavljeno, malo i beznačajno, neželjeno, ranjivo,
zabrinuto.
Da li sa partnerom možete da podelite ova osećanja? Ako je to sada suviše
teško, možete li, umesto toga, da kažete jedno drugom koji bi bio najgori
rezultat ovakvog otvaranja? Da li mu možete reći:
Veoma mi je teško da sa tobom podelim svoja najnežnija osećanja.
Moja noćna mora je da će se, ukoliko to uradim, dogoditi
_________________________.
Možete li upitati svog partnera kako se oseća kada delite sa njim ovakva
osećanja? Kako vam on pomaže da se osetite dovoljno sigurnim da biste to
mogli sa njim da delite? Kakav uticaj ovo ima na vašu vezu?
Možete li zajedno da osmislite novu verziju te teške interakcije kojom smo
započeli ovu vežbu? Da li može svako od vas, naizmenično, da opiše
osnovni način na koji se krećete u plesu (npr. zatvorim se i izbegavam) i da
imenuje površinske emocije koje su oboma bile očigledne (npr. osetio sam
se neprijatno, kao pred provalijom, kao da želim da pobegnem)?
Na ples me je pokrenulo ________________ i ja sam se osetila
______________________ .
Sada idemo malo dublje. Pokušajte da dodate specifični nagoveštaj koji je
bio fitilj za moćnu emociju koju ste prethodno zaokružili. Pretpostavimo da
je reč o nečemu što ste, po vašem uverenju, naslutili u tonu svog partnera.
Zatim ovom opisu dodajte osećanja koja ste odabrali sa pređašnjeg spiska.
Kada sam videla – čula ________________________, osetila sam se
_____________________.
Pokušajte da ostanete na jednostavnom, konkretnom jeziku. Krupne,
nejasne reči ili etiketiranje može da poremeti ovaj vid razgovora. Ako
zaglibite, jednostavno podelite to jedno sa drugim i pokušajte da se vratite
na poslednji trenutak u kome je sve bilo jasno i počnite ispočetka.
Sada možemo sve ovo da objedinimo.
Kada zaglibimo u našem krugu i ja _______________ (koristite aktivni
glagol, npr. gurati), osećam _________ __________ (emocija na površini).
Emocionalni okidač za moje osećanje nepovezanosti je kada
vidim/osetim/čujem _________________ (nagoveštaj). Na dubljem
nivou osećam ________________________ .
Šta ste oboje naučili o osetljivim tačkama svog partnera? Ove tačke
dodirujete jednostavno zato što se volite.
U ma kojoj interakciji, čak i ako oboje vodite računa, ne možete sve vreme
da budete sinhronizovani. Neki znaci se propuste, a biće i trenutaka kada će
osetljivost koja se odnosi na afektivnu vezanost opet zauzeti središnje
mesto. Tajna je u tome da se stare rane prepoznaju i da se prema njima
ophodi na način koji vas neće uvesti u negativne obrasce. U narednom
poglavlju ćete više naučiti o tome kako da se bavite osećanjima privrženosti
da biste sprečili eskalaciju reakcija koje se zasnivaju na destruktivnim
obrascima.
 Treći razgovor: Vraćanje na težak trenutak

„Ispravljanje grešaka je ono što se računa – čak i ako je to samo volja da se

pokuša ponovo“
– Debora Blam, Ljubav u Gun parku: Hari Harlou i nauka o privrženosti
Tetka Doris, krupna žena izblajhane kose i sa dlakama na bradi, sipala je
rum preko ogromnog božićnog pudinga. Uz to se i svađala sa mojim gotovo
pripitim tečom Sidom. Okrenula se prema njemu i rekla: „Malo smo pripiti
ovde, je li? Jedan od onih ćorsokaka u koje ulazimo. Polupijan si, a ja se,
dovraga, sigurno ne osećam kao blistava božićna vila. Da li ćemo se izboriti
sa tim? Ja ću, kao i uvek, ovde bezbrižno cupkati, a ti, ako možeš, samo
lelujaj. Oboje se tada osećamo loše. Da li nam je to potrebno? Ili možemo
početi iznova?“ Teča Sid je značajno klimnuo glavom, nežno promrmljavši:
„Bez glupiranja i bez lelujanja“. A onda dodade: „Divan puding, Doris!“
Potapšao je tetku po leđima i odgegao se u drugu sobu.
Živo se sećam ove male drame jer sam znala da je te večeri teča Sid trebalo
da bude Deda Mraz, a „glupiranje“ bi verovatno značilo da neću imati sreće
sa poklonima. Moj Božić su spasili kompliment i jedno tapšanje po leđima.
Ali sada, toliko godina kasnije, ovu razmenu posmatram manje
egocentrično. U trenutku sukoba i osećanja nepovezanosti, teča Sid i teta
Doris su bili sposobni da prepoznaju negativan obrazac, objave primirje i
opet uspostave topliju privrženost.
Verovatno je bilo prilično jednostavno da brzo prekinu svoju svađu i
promene pravac jer je njihov odnos, uglavnom bio utočište sigurne
responzivnosti. Znamo da je ljudima koji se sa partnerom osećaju sigurno
lakše da to urade. Mogu da se udalje i reflektuju proces između njih, a
mogu i da osveste svoj deo u tom dešavanju. Nesrećnim parovima je to
mnogo teže. Time što jedno drugo vide kao pretnju i neprijatelja, oni su na
površini svog odnosa upleteni u emocionalni haos.
Da bi se ponovo povezali, moraju biti sposobni da deeskaliraju konflikt i da
aktivno kreiraju osnovnu emocionalnu sigurnost. Moraju biti sposobni da
dogovorom preseku svoje negativne dijaloge i osnovnu nesigurnost. Možda
nisu tako bliski kao što žude da budu, ali sada mogu da stanu jedno
drugome na stopala, uključe muziku i kontrolišu kolika će šteta biti
napravljena. Mogu međusobno da se razlikuju, a da ih to ne sunovrati u
demonske dijaloge. Mogu jedno drugom dodirnuti stare rane, a da ne
skliznu u anksiozne zahteve ili u nemo povlačenje. Mogu lakše da izađu na
kraj sa dezorijentišućom dvosmislenošću da osoba koju vole, koja je rešenje
za strah, takođe može odjednom postati i izvor straha. Ukratko, mogu se
oslanjati na svoj emocionalni balans mnogo češće i mnogo lakše. Tako se
gradi radionica za opravku raskola u ljubavnom odnosu i za formiranje
istinske povezanosti.
U ovom poglavlju ćete videti kako da preuzmete odgovornost za trenutke
emocionalne nepovezanosti, nesinhronizovanosti, kako ih teoretičari
afektivne vezanosti nazivaju, i držite ih dalje od opasne eskalacije,
usmeravajući ih ka sigurnosti i bezbednosti. Da bi naučili kako da rade ovo,
parovi tokom seansi prolaze kroz teške trenutke u svojim vezama i shvataju
kako da spuste loptu, primenjujući ono što su o svojoj komunikaciji i
strahovima naučili u prvom i drugom poglavlju. Praktično, odigravamo
turbulentne sukobe, kao i razdoblja stalnih tihih razdvojenosti. Ja usporim
aktivnost ispitujući partnere („Šta se sada upravo dogodilo?“), vodeći ih do
ključnih trenutaka u kojima se nesigurnosti nadovezuju jedna na drugu kako
bi svoj konflikt mogli da prekinu i pokrenu se u drugom, ispravnom smeru.
Kada se Kler i Piter svađaju, nimalo ne okolišaju. U bračnim optužbama bi
mogli da se kandiduju za Oskara. Ovog puta to počinje njenim
naglašavanjem da je mogao više da joj pomogne dok je bolovala od
hepatitisa. „Ponašao si se kao da se ne dešava ništa neobično“, kaže Kler.
„Kada bih ja predložila da nešto uradiš, ti si bio mrzovoljan i iritantan. Ne
znam zašto bi trebalo to da trpim.“
„Da trpiš?“, uzviknu Piter. „O, koliko ja vidim ti ništa ne trpiš. Budi sigurna
da patim zbog svake sitnice. Naravno, to što sam kao ludak radio na
velikom projektu, to se ne računa. Za tebe sam samo veliko razočaranje! To
mi savršeno jasno stavljaš do znanja. Nisi bila tako bolesna kada si se
okrenula oko sebe i očitala mi lekciju o valjanom čišćenju kupatila.“ On
pomera svoju stolicu kao da želi da krene. Kler zabacuje glavu pozadi i
isfrustrirano viče: „Male greške! Kao što je činjenica da si me onda zaledio
i nisi govorio sa mnom dva dana. Da li si na to mislio? Ti si kreten.“ Piter,
lica okrenutog ka zidu, suvo odgovara: „Da, pa... ovom ’kretenu’ se više ne
razgovara sa gazdom.“ U toku je stručno rušenje jedne ljubavne veze.

Deeskalacija razdvojenosti
Hajde sada da ponovimo ovu malu dramu i vidimo kako mogu da započnu
novi ples. Evo koraka kojima mogu da prokrče put ka većoj harmoniji:
1. Zaustavite igru. Prema njihovoj priči, Kler i Piter su bili potpuno
uhvaćeni u zamku napad–odbrana: ko je u pravu, ko greši; ko je žrtva, a ko
dželat. Oni su rivali koji gotovo uvek koriste zamenice „ja“ i „ti“. „Ja sam
ovde ovlašćena da brinem“, izjavljuje Kler ratoborno. „I ako ne možeš da se
pokreneš i to učiniš, onda ću ja to da učinim bez tebe.“ Pobeda je ipak
besmislena, jer to nije ono što ona želi. Piter tiho odgovara: „Da li možemo
ovo da zaustavimo? Zar nismo oboje pobeđeni?“ Promenio je lične
zamenice u „mi“. Kler uzdiše. Menja perspektivu i svoj ton. „Da“, kaže
zamišljeno. „Ovo je mesto do koga uvek stignemo. Uhvatimo se u zamku.
Oboje želimo da dokažemo svoje gledište i to radimo sve dok se potpuno ne
iscrpimo.“
2. Utvrdite svoje korake. Kler se žalila da je Piter ne shvata, da on ne
pokušava da razume njenu poentu, onda kada sve krene loše. Daju imena
svojim pokretima. Kler razmišlja: „Počelo je tako što sam se žalila i postala
veoma ljuta, a ti… Šta si ti uradio?“ „Ja sam počeo da se branim, time što
sam te napadao“, odgovara on. Kler nastavlja: „Onda sam ja u toj svađi
izgubila i počela još više da te optužujem, a u stvari sam se usprotivila tome
što se povlačiš od mene.“ Piter, sada smireniji, rizikuje: „Malo si pogrešila.
Onda si počela da pretiš, sećaš se, da bi mogla bez mene.“
Kler se smeši. Zajedno uspevaju ukratko da sumiraju svoje pokrete: Kler
gubi bitku, dok je Piter vodi nenadmašno; Kler sve više viče i preti; Piter
vidi da je nemoguća i pokušava da pobegne. Smeje se. „Nepobediva stena i
žena tiranin. Kakav razgovor. Pa, vidim da me razgovor sa stenom prilično
frustrira.“ Kler ga prati i shvata da je njen ljutit, kritizerski ton verovatno
okidač za njegovu odbranu i da doprinosi povlačenju nakon ovakve svađe.
Oboje se slažu da je teško biti iskren.
3. Utvrdite svoja osećanja. Kler sada može da govori o onome što oseća,
pre nego da se, kako kaže, „fokusira na Pitera, maskirajući osećanja
optuživanjem drugoga.“ Deli sa njim emocije: „Osećam bes. Deo mene želi
da ti kaže: ’U redu, ako je tako teško živeti sa mnom, pokazaću ti. Neću
dozvoliti da mi priđeš.’ Ali sam veoma uzdrmana iznutra. Znaš na šta
mislim?“ Piter mrmlja: „Da, znam to osećanje.“ Jasna priznanja o nejasnim
površinskim emocijama, o besu i zbunjenosti, jesu početak vaše dostupnosti
partneru. Ponekad je lakše priznati ako govorimo o „delovima“. Izgleda da
nam to pomaže da spoznamo svoje aspekte koje ne volimo i da izrazimo
ambivalentna osećanja. Piter bi mogao kazati: „Da, deo mene je skamenjen.
To je moj automatski odgovor kada ovako zaglibimo u komunikaciji. Ali
pretpostavljam da je deo mene i uznemiren.“
4. Shvatite kako oblikujete osećanja svog partnera. Moramo da prepoznamo
kako uobičajen način na koji se bavimo svojim osećanjima izbacuje našeg
partnera iz ravnoteže i uključuje dublje strahove koji se tiču privrženosti.
Ako smo povezani, moja će osećanja prirodno uticati na tvoja. Ali je teško
videti taj uticaj u trenutku kada smo upleteni u sopstvena osećanja, posebno
ako ih posmatramo kroz prizmu straha. U svađi se sve tako brzo odvija i
Kler je toliko uznemirena da uopšte ne prepoznaje svoj kritizerski ton, a
fraza „da trpim“ udara Pitera pravo u njegovo bolno mesto i pokreće
defanzivnost. U stvari, ona tvrdi da je njegovo ponašanje rezultat dešavanja
unutar njega. On je kreten!
U trenutku Piter uopšte ne vidi kako njegovo odbijanje da razgovara sa
„tiraninom“ čini da Kler počne sa pretnjom kako može živeti bez njega. Da
bi se zaista preuzela kontrola nad demonskim dijalozima i izlečile stare
rane, oba partnera treba da znaju čime onog drugog guraju u negativne
spirale i kako sami aktivno uzrokuju nevolje. Sada i Piter to može. On kaže:
„Kada se svađamo, ja se branim i prestajem da razgovaram. Tada te užasava
to što se isključim, zar ne? Osećaš kao da nisam tu sa tobom. Da, zatvorim
se. Ne znam šta bih drugo uradio. Samo hoću da prestanem da slušam
koliko si ljuta na mene.“
5. Pitajte partnera koja su njegova dublja osećanja. Za vreme svađe i
perioda otuđenosti koji obično usledi, Piter i Kler su suviše zauzeti da bi se
usklađivali sa dubljim osećanjima onog drugog i razumeli da su jedno
drugome dotakli bolna mesta. Ali kada budu mogli da pogledaju širu sliku i
malo uspore, mogu početi da pokazuju i više znatiželje za partnerova
nežnija, osnovnija osećanja, a ne samo da osluškuju svoj bol i strahove i
očekuju od partnera ono najgore. Sada se Piter okreće supruzi i kaže:
„Strahujem da se spremaš da me poraziš. Ali u takvim situacijama ne
osećaš samo bes, zar ne? Ispod sve te buke i jeda, ti si, u stvari, povređena?
Shvatam to sada. Znam da je tvoja osetljiva tačka odbačenost i napuštenost.
Ne želim da te povredim. Pretpostavljam da sam navikao da te vidim kao
pravičnog gazdu koji je opsednut dokazivanjem koliko sam beskoristan kao
suprug.“ Kada Kler upita Pitera za nežnija osećanja koja su se pojavila u
njihovom sukobu, on ume da se zagleda u sebe i uvidi da priča o „trpljenju“
raspaljuje strah od neuspeha.
A Kler, sećajući se njihovog razgovora o bolnim tačkama, dodaje: „Kao da
ću ja biti razočarana šta god da uradiš. I zato se osećaš loše, samo bi da
odustaneš i pobegneš.“ Piter se slaže. Naravno, to pomaže jedino ako su
partneri prethodno mogli zaista otvoreno da razgovaraju o svojim starim
ranama, uz pretpostavku da imate veliki uticaj na partnera i da, takođe,
stalno brinete o njegovoj ili njenoj ranjivosti.
6. Delite svoja dublja, nežnija osećanja. Iako je možda za vas najteži korak
da ih izgovorite – ponekad su to tuga i stid, ali najčešće je u pitanju strah –
to je korak koji će vam doneti i najveću nagradu. To vašem partneru
dozvoljava da vidi šta se sa vama zaista dešava onda kada se svađate. Tako
često propuštamo da vidimo potrebe i strahove koji su skriveni ispod
ponavljanih svakodnevnih bitaka o trivijalnostima. Ovakvo raspakivanje
trenutaka nepovezanosti pomaže Kler da istraži svoja lična osećanja i da
rizikuje da ih podeli sa Piterom. Duboko je uzdahnula i rekla mu:
„Povređena sam, ali mi je teško da ti to kažem. Osećam užas. Kao da mi je
u grlu knedla. Ako bih prestala da ti se obraćam i da tražim tvoju pažnju, ti
bi mogao da nas jednostavno posmatraš kako se sve više i više udaljavamo.
Da gledaš kako bledimo, nestajemo sa ekrana. A to je zastrašujuće.“ Piter
sluša i klima glavom. Kaže joj: „Pomaže kada rizikuješ da mi to kažeš.
Kada mi tako govoriš, osećam kao da te upoznajem na drugačiji način.
Onda, nekako, više podsećaš na mene. Lakše mi je da te osećam bliskom. I
poželim da te razuverim u to. Mogu ponekad i da te odbacim, ali ne bih
dozvolio da te to odvuče od mene.“
7. Ostanite zajedno. Preduzimanje navedenih koraka između ljubavnika
plete obnovljenu i istinsku vezu sa partnerom. Sada je par na zajedničkom
terenu i izvoru. Više ne vide jedno drugo kao suparnike, već kao saveznike.
Mogu da preuzmu kontrolu nad eskalacijom negativnih konverzacija koje
pothranjuju njihove nesigurnosti i zajedno se suoče sa njima. Piter kaže
supruzi: „Volim kada možemo da se zaustavimo i spustimo ton. Dopada mi
se kada se oboje složimo oko toga da je razgovor pretežak, da je van
kontrole i da nas oboje plaši. Osnažuje nas što se dogovaramo da nećemo
zaglibiti kao uvek. Čak i ako nismo sigurni kuda idemo dalje, ovo je mnogo
bolje. Ne moramo stalno da budemo zarobljeni na istom mestu.“
Sve to ne znači da Piter i Kler zaista osećaju da su sinhronizovani i sigurno
povezani. Ali znači da prepoznaju kako da zaustave rascep pre nego što se
on proširi u nepremostivi ambis. Svesni su dva ključna elementa
deeskalacije. Prvo – da to kako partner reaguje u trenutku konflikta i
nepovezanosti može za drugog da bude duboko bolno i zastrašujuće; i
drugo – da su njegove negativne reakcije očajnički pokušaji da izađe na kraj
sa strahovima.
Parovi neće moći da primene ovo znanje svaki put kada se osete
nepovezanim. Potrebna je praksa, ispitivanje uznemirujućih prošlih sukoba
opet i opet, sve dok razgovori ne dobiju smisao i dok, nasuprot ranijim
događajima, od partnera ne možemo da dobijemo odgovor koji nam pruža
podršku. Kada parovi ovim jednom ovladaju mogu početi da integrišu te
korake u svakodnevni ritam svog odnosa. Kada se svađaju ili se osećaju
međusobno udaljenim, mogu da ustuknu i upitaju se: „Šta se događa?“
Čak i uz praksu, neće moći ovo uvek da učine; ponekad je napetost prejaka.
Naravno, kada suprug propusti moje signale za povezanošću, mogu da se
vratim korak unazad i razmislim o našoj interakciji. Još uvek sam u
ravnoteži i mogu da izaberem kako ću reagovati. Ali sam ponekad toliko
ranjiva da se moj um istog trenutka suzi na potrebu za borbom na život i
smrt. Reagujem ishitreno kako bih sebi pribavila bilo kakvo osećanje
kontrole kojim ću ograničiti svoju bespomoćnost. A sve što moj suprug
može videti je – neprijateljstvo. Kada se smirim, onda ga potražim. „Ovaj…
da li možemo da se vratimo i krenemo iznova?“, pitam. Tada pritisnemo
dugme za mentalno vraćanje unatrag i ponovo odigramo incident.
Radeći ovako svaki put iznova, parovi kod sebe razvijaju osetljivost na to
kada su ušli na pogrešnu teritoriju. Osećaju da tlo počinje da podrhtava i
mogu brzo da iskorače. Razvijaju poverenje u svoju sposobnost
preuzimanja brige za one trenutke kada su nepovezani, čime oblikuju odnos
koji je za njih najdragoceniji. Većini parova je, ipak, potrebno neko vreme
da razviju skraćeni, gotovo stenografski jezik, kao što su to učinili teta
Doris i teča Sid.

Prepoznajte kako napadate svog partnera

Keri i Sal nam pružaju detaljan uvid u proces deeskalacije. Jedan uspešan,
zgodan par koji je u vezi 20 godina slaže se samo oko toga da poslednje
četiri godine liče na „pakao“. Neprestano ulaze u negativnu spiralu zbog
činjenice da Keri, koja je godinama bila nezaposlena majka, a sada gradi
svoju karijeru, dolazi u krevet mnogo kasnije nego Sal. Pokušali su da
pregovaraju o tome, ali nisu poštovali dogovore.
Desetak minuta su u mojoj kancelariji siktali jedno na drugo. Pitam da li je
to uobičajen način na koji komuniciraju jedno sa drugim. Keri, visoka,
elegantna žena, obučena sva u crveno, računajući i njenu kožnu italijansku
poslovnu torbu, jetko mi je odgovorila. „Ne. Uglavnom sam veoma
staložena. Više volim ljubaznost u ophođenju. I zaista izludim kada je on
ovako agresivan. Samo ovako, svađom, postižem da ga nakratko
zaustavim.“ Kažem im da je međusobni napad koji sam videla možda jedna
varijacija modela u kome Keri zadržava svoja osećanja, a Sal pokušava da
shvati smisao kontrolisanja i da više angažuje svoju suprugu. U tome se
slažu.
Sal, razborit, privredni advokat, sa malo sedih pramenova na čelu,
započinje monolog o tome šta mu je sve uskraćeno u braku. Ne nude mu se
osećanja, pažnja, niti seks. Niko ga ne čuje. On je besan i s pravom je takav.
Keri prevrće očima, prekrsti noge i počinje da njiše svojom visokom
crvenom potpeticom gore-dole. Shvatam da se pred mojim očima upravo
razvija obrazac po kojem njih dvoje upadaju u zamku. On se razbesni i
zahteva pažnju. Ona šalje „ne možeš mi prići“ signale.
Keri ovde spušta tenziju i iskreno se smeje jer je prepoznala svoju
strategiju. Sal zatim iznosi nekoliko svojih pretpostavki u to koliko je
Kerino vaspitanje oštetilo njenu sposobnost da bude saosećajna i nekoliko
predloga kako da se prema tome ophodimo. Keri, naravno, čuje samo to da
je ona problem i da mora da radi na otklanjanju svojih nedostataka. Tenzija
je opet tu.
Malo razgovaramo o afektivnoj vezanosti i tome kako će se Sal osetiti
nepovezanim uvek kada mu to diktira njegov primarni program: tada će
agresivno tražiti Keri, a ona će se, videvši samo ljutnju, defanzivno povući
pokušavajući da umiri sebe i njihovu vezu. Izgleda da ova osnovna poruka
– „nije reč o tvojim nedostacima, tako smo rođeni“ – veoma pomaže onda
kada je ljudi prepoznaju.
Njihov obrazac „slušaćeš – ne možeš me naterati“ je opšte mesto u
njihovom braku, ali je postao otrovniji i moćniji od kada je Keri započela
svoju uspešnu karijeru brokera. Oboje su počeli da svoje sukobe, razdore i
svakodnevne povrede uklapaju u ovaj obrazac. Na intelektualnom nivou su
shvatili da obrazac utiče na njihov odnos i da će oboje završiti, kako Sal
kaže, kao „žrtve emocionalnog vrtloga“.
Ipak, potpuno je jasno da Keri posmatra Sala kroz uzanu prizmu
nepoverenja. Ona ne shvata potpuno kakav uticaj na njega u ovom trenutku
ima njeno distanciranje i kako ga gura u njihov krug. Ne vidi zaista kako
nehotice oblikuje njegov odgovor.
U jednom trenutku se okreće ka njemu i pita odsečno: „Zašto onda postaješ
toliko napadan? U redu, postoji ta urođena potreba za kontaktom i ja mogu
biti nekako smirena, to je moj stil. Ipak, ja sam za tebe prilično dobra
supruga, zar nije tako?“ Zureći u pod, Sal značajno klima glavom. „Ali si,
isto kao jutros, započeo priču o tome koliko sam zauzeta i kako nisam došla
u krevet do kasno sinoć. To je naš pravi problem. O tome je sve vreme reč.
Ako ne legnem u isto vreme kada i ti ili dođem kasnije nego što bi ti želeo,
započinje paljba. Nešto tu ne razumem. Kao da nije važno ništa osim onoga
što ti želiš u tom trenutku, čak i ako smo tokom dana lepo zajedno proveli
vreme.“
Sal počinje da iznosi mnoštvo činjenica koje govore u prilog tome da on
nije zaista tako zahtevan. Keri je u mislima odlutala pre nego što je on
uopšte i završio prvu racionalnu rečenicu.
Moramo da izmenimo nivo dijaloga i unesemo nešto više emocionalnog
angažovanja. Pitam ga da li se seća svog osećanja dok čeka da Keri dođe da
u krevet. Zastaje za trenutak, a onda odgovara: „O, divno je čekati ženu sve
vreme! Pitati se da li će se i kada će se udostojiti da se pojavi!“ Na prvi
pogled izgleda onako kakav i jeste – kao čovek koji je navikao da bude
glavni i da ljudi poskakuju da bi mu bili na usluzi. Ali ispod reakcije besa,
čujem njegovu sumnju u vezi sa njenim „pojavljivanjem“ da bi bila sa njim.
Pitam: „Šta se događa sa vama sada dok pričate o tome? Zvučite ljutito, ali
ima gorčine iza tog sarkazma. Kako je to kada je čekate, a osećate da njoj
nije važno koliko je dugo čekate ili da možda, čak, uopšte neće ni doći?“
Na emocionalnom liftu sam pritisnula dugme na dole. Nakon duge tišine
odgovara.
„Gorko je“, priznaje Sal. „To je ta reč. I zato ja to preobraćam u čist bes. Ali
kako se osećam dok čekam?“ Njegovo lice se iznenada zgrči. „Agonija, to
je to.“ Pokriva rukom oči. „I ne mogu da izdržim kad se tako osećam.“
Keri iznenađeno trgne glavu. U neverici podiže čelo. Nežnim glasom molim
Sala da mi pomogne da razumem značenje reči agonija. Dok počinje da
govori, sve čime bismo ga mogli opisati, sav onaj užas sudnice na koju je
navikao, bledi. „Čini mi se da sam uvek na samoj margini Kerinog života“,
kaže on. „Uopšte ne osećam da sam joj važan. Uglavljuje me u svoj
prenatrpani raspored. Uvek smo bili bliski pre odlaska na spavanje. Ali
sada, kada satima ne dolazi u krevet, dan završim potpuno gurnut u stranu.
Ako pokušam da pričamo o tome, ona to jednostavno potcenjuje. Osećam
se toliko nevažnim dok ležim tamo sam. Ne znam šta se ovde dogodilo.
Nije ranije ovako bilo. Osećam se tako usamljeno.“
Zadržala sam se na rečima usamljen i gurnut u stranu i na njegovom
osećanju gubitka. Sećam se da je u prvoj seansi govorio o usamljenom
detinjstvu, koje je uglavnom proveo u skupim internatima dok su njegovi
roditelji, diplomate, putovali svetom. Sećam se da je kazao da je Keri jedina
osoba sa kojom je ikada osećao bliskost ili poverenje i da mu je to što ju je
pronašao otvorilo čitav novi svet. Dok mu reflektujem ove misli i vraćam
njegove sopstvene reči, dajem legitimitet njegovom bolu. Onda ga pitam
kako se oseća sada, dok priča o ovom mučnom osećanju da je gurnut u
stranu. Nastavlja: „Tužno i na neki način beznadežno.“
Pitam: „Kao da neki deo vas kaže da ste izgubili svoje mesto? Niste sigurni
koliko ste joj više važni?“ „Da.“ Glas mu je veoma tih. „Ne znam šta da
radim i zato besnim i galamim. To sam uradio i prošle noći.“ Kažem:
„Pokušavate da pridobijete njenu pažnju, ali se osećate beznadežno. Za
većinu nas je zastrašujuće kada nismo sigurni u povezanost, kada ne
možemo da nateramo osobu koju volimo da nam odgovori.“ „Ne želim da
se ovako osećam“, dodaje Sal. „Ali ste u pravu. Zastrašujuće je. I tužno.
Kao što sam prošle noći ležao u mraku, a mozak mi je govorio: ’Zauzeta je.
Ne može da odvoji vreme.’ A ja sam ovde i osećam se kao neka patetična
budala.“ I dok ovo priča, oči mu se pune suzama.
Sada pogledam Keri, vidim da su joj oči širom otvorene. Nagnula se napred
prema svom suprugu. Pitam je kako reaguje na ovo što njen suprug ovde
deli sa nama. „Zaista sam zbunjena“, kaže i pita, dok se okreće prema Salu:
„Jesi li ozbiljan? Jesi. Pobesniš na mene zato što osećaš da mi nisi važan!
Osećaš se usamljenim? To nikada nisam videla kod tebe. Nikada nisam ni
pomislila…“ Glas joj se gubi na nekoliko sekundi. „Samo vidim ratobornog
čoveka koji bi da me ščepa.“
Razgovaramo o tome koliko joj je čudno da čuje kako to što je manje
dostupna utiče na njega, da obitava u svetu u kome mu veoma nedostaje i
da je uplašen da je izgubio svoje mesto. „Zaista razumem da me vidiš
takvog“, Sal nastavlja. „Istinski pokušavam da se klonim ovih osećanja.
Jednostavnije je pobesneti ili biti sarkastičan i zato je to ono što ti vidiš.“
Keri izgleda kao da se bori. Njen suprug nije ono što je ona mislila da jeste.
Ne mogu, a da ne naglasim da njegov bes gura Keri i da oboje koračaju ka
spirali nesigurnosti i izolacije dok se ona distancira.
„Stvarno nisam znala da se tako osećaš“, kaže Keri. „Nisam znala da moje
udaljavanje, pokušaji da izbegnem te besne reakcije… Nikada nisam znala
da me čekaš i da si toliko povređen. Nisam znala da je to za tebe tako
bolno. Da ti toliko znači da dođem. Kada se svađamo, to uvek zvuči kao da
želiš više seksa.“ Lice i glas su joj sada blaži. A onda, zapanjenim šapatom
kaže: „Nisam znala da ti toliko značim. Mislila sam da jednostavno želiš da
imaš kontrolu.“
Pitam je da li primećuje da je njeno uzmicanje kako bi izbegla Salov bes,
njegove strahove, dotaklo njegovu staru ranu i postalo okidač i uvuklo ga u
spiralu konstantnog bola.
„Da, vidim to“, potvrđuje. „Pretpostavljam kako mu zato nije jednostavno
da odluči da ne bude više ljut, čak i ako o tome prodiskutujemo i kažem mu
koliko to ne volim. Verovatno čujem da moj posao i gužva oko njega bude u
njemu sva ta osećanja. A onda je taj bes za mene zaista previše, pa se više i
sklanjam. I onda zaglibimo.“ Okreće se ka Salu. „Ali ja… nikada nisam
znala da me čekaš u mraku. Nikada mi nije palo na pamet da to na tebe
utiče. Jednostavno nisam videla da bi u mraku mogao da se osećaš
usamljenim?“
Keri i Sal počinju istinski da vide kakav uticaj, u emocionalnom smislu,
imaju jedno na drugo. Mogu razumeti kako jedno kod drugog aktiviraju
strahove i čine da se polka i dalje odigrava. On protestuje zbog njenog
udaljavanja. Ona protestuje zbog agresivnog načina na koji on pokušava da
sa njom ostvari kontakt. Oni, na konkretnom nivou, uviđaju kako jedno
drugo hvataju u sopstvenu negativnu mrežu.
Prepoznajte kako strah pokreće vašeg partnera
U nešto drugačijoj seansi Keri i Sal prolaze kroz još jedan težak trenutak,
ovog puta trenutak kada ga je Keri pitala za mišljenje o haljini koju je
nameravala da nosi na venčanju na kome se osećala baš kao autsajder. Keri
je htela da dobije podršku, ali on to nije primetio. Umesto toga je nejasno
kritikovao njen izbor, stavljajući joj do znanja da ona već zna da mu se ta
haljina ne dopada, ali da se njegovo mišljenje, ili to što on smatra
privlačnim, ionako ne uzima u obzir. Ovo je ubrzo eskaliralo u svađu o
njihovom seksualnom životu. Ušli su u stari ples Kerinog ćutanja i
izbegavanja Sala koji postaje sve iritantniji. Ali su ovog puta, poznavajući
svoj krug, ponovili konflikt i odabrali one svoje pretpostavke, u vezi sa
zajedničkim strahovima, koje ih dovode do očajanja i distanciranja.
„Pa, pitala si me za haljinu“, kaže Sal. „’Da li je u redu?’ pitala si. Rekao
sam ti svoje mišljenje i to je sve.“ Keri okreće glavu prema prozoru.
Pokušava da ne zaplače. Kada je pitam šta se dešava, okreće se i napada
Sala. „Da, pitala sam te. I znaš da je za mene značajno to kako izgledam u
toj grupi. Sa njima se ne osećam sigurno. Mogao si da mi daš neku podršku.
Ali ne. Dobijem kritizerski komentar o tome kako ne želim da te
zadovoljim. Pitala sam, zar ne? Želela sam podršku, ne gomilu kritike. Šta,
dođavola, želiš od mene? Ovde ne mogu da uradim ništa. Ovo je jedan od
trenutaka kada želim da nestanem odavde, kao ’Izbavi me, Bože!’ I na kraju
se sve svodi na to da želiš više seksa.“ Okreće se celim telom od njega i
odlučno zuri u suprotan zid.
„U pravu si“, odgovara oštrim intenzivnim glasom. „Pitala si. Ali otkad to
zaista ima veze kakvo je moje mišljenje? Ti ćeš nositi ono što želiš. Ono šta
ja želim je nevažno. I da – nije ni od kakve pomoći to što si sa mnom tako
hladna u krevetu. Ali to je samo jedan deo. I nije istina da ja jedino želim
još seksa.“
Pozivam ih da se na ovome zaustave i da ponovimo. Šta bi filmska kamera
snimila u prethodnih nekoliko minuta? Znala sam da ovo mogu da urade.
Videla sam ih kako izlaze iz svog kruga nedelju dana ranije. Sal se smeši i
zavaljuje na stolicu. Onda iscrtava šemu toga kako su upali u klopku „Da, u
redu. Evo opet našeg koraka unazad. Pretpostavljam da nije reč o haljini,
zar ne? A nije čak ni o seksu.“
Drago mi je što ovo kaže. Shvata da su promašili poentu – osećanja i
potrebe koja upravljaju njihovom krizom. Vidi negativnu spiralu dok se ona
još događa. Sada treba da iskorači iz svog kritizerskog stava. Okreće se ka
Keri. „Izgleda da postajem malo napadan. Mislim da još uvek osećam bol
od sinoć. Ako se sećaš predložio sam da se malo mazimo u radnoj sobi. Ali
ti si bila umorna.“ Pravi pauzu, gleda dole. „To se često dešava.“
Upravo je, na veoma moćan način izmenio nivo razgovora. Usmerava
pažnju ka svojoj realnosti i poziva je unutra. Iščekujem njenu reakciju.
Hoće li ostati udaljena i nedostupna, hoće li iskoristiti ovu mogućnost da ga
udari komentarom tipa: „O, ti si tako pametan! Pa, slušaj druže…“ Ili će
uzvratiti na njegov pokušaj da izbegnu uobičajenu zamku anksioznog
proganjanja i povređenog povlačenja?
Keri udiše duboko i izbacuje vazduh. Nežno govori. „U redu. Reč je o tome
da me tražiš i da postaješ umoran zbog toga. Onda nastaje bol i gorčina i
sada je reč o tome da ne cenim zaista tvoje mišljenje i da se nisam privila uz
tebe.“
Ona objedinjuje njihovu priču o afektivnoj vezanosti, potku koja se nalazi
iza trenutne drame i identifikuje emocionalni trenutak u toj njihovoj borbi.
Nastavlja: „Nisam želela tvoj savet u vezi sa haljinom, ali si ti, u čitavom
svom besu, zaglibio, je li tako? Hej, kroz ovo smo prošli stotinama puta
ranije. Prevazišli smo to. Zašto ne možemo sada samo da se zaustavimo?“
Ne mogu da odolim, moram da istaknem kako sada čine baš to. Vide širi
obrazac, ne onaj suženi u kome reaguju na negativne pokrete partnera. Keri
sada preduzima novi korak u ostvarivanju veće sigurnosti. Naginje se prema
Salu: „Čini mi se da još uvek učim o tvojim osetljivim tačkama. Vidim da si
osetio kako sam sinoć bila hladna. A ja sam samo bila toliko iscrpljena.
Nekako sam se uplašila od pokušaja da ti to objasnim. Znala sam da želiš da
budemo bliski. Možda sam se uplašila kako ćemo opet ući u vrzino kolo. I
zato sam te se klonila.“
„Da li je to bio jedan od onih trenutaka o kojima smo pričali“, pita on,
„kada misliš da bi me zadovoljila jedino dvočasovna partija vrućeg seksa?
Kada osećaš pritisak da jednostavno ne možeš da odgovoriš na moje
zahteve?“
Ovaj odgovor me je zadivio. Kada su jednom usporili demonski dijalog,
otvorio se prostor za radoznalost, za otkrivanje partnerovih potreba. Sal ne
samo da pokušava da razvrsta svoje emocije; on sebe postavlja na njeno
mesto i prihvata njena osećanja.
Keri je očigledno dirnuta zbog toga i primećujem da spušta ruku i izuva
svoje visoke crvene štikle, „ohole cipele“, kako ih ona naziva. One svetu
stavljaju do znanja da je jaka i da je treba uzeti u obzir. Pomera stolicu
bliže. „Da, osetila sam taj pritisak. I pretpostavljam da sam se zatim
sklonila. A mi znamo da te takvi trenuci zaista obeshrabruju, zar ne? Onda
me tražiš i ja se još više povlačim. To obično ide tako.“
U sobi se čuje nova muzika. Oba partnera posmatraju svoj ples i koracima
daju imena. Ali, i više od toga: oni vide kako tačno pomeraju jedno drugo.
Jesu li svesni i međusobnih uticaja i toga kako ih ovaj krug hvata u zamku
izolacije i straha? Komentarišem: „A to je za oboje toliko teško. Oboje na
kraju završite usamljeni.“
„Da“, kaže Sal, „očigledno onda uđem u to tužno i zastrašujuće mesto. To je
ono što sam svojim ljutitim komentarima pokušavao da kažem. ’Zašto me
pita za mišljenje, kao da joj je uopšte bitno šta ću reći?’ Kada se jednom to
osećanje pojavi…“ Postaje nepomičan i tih.
„I tada se uplašite, niste sigurni da joj išta značite“, ističem ja. „Tako je kod
svih nas. Strah je deo ljubavi. Ali je teže biti u njegovom društvu i
prepoznati ga, lakše je samo pobesneti.“ Keri je sada potpuno usredsređena
na svog supruga, govori tiho, razumnim glasom. „I tako vas strah vodi na to
mračno mesto…“ „Da“, odgovara Sal, „i onda skliznem u pokušaj da se
izborim sa tim, da popravim. Jednostavno poludim.“
„A onda vaš bes raspali Kerine strahove“, primećujem. „Da“, slaže se Keri.
„Upravo tada se javlja moja zebnja da nikada ne mogu da zadovoljim ovog
čoveka. Jednostavno nije dovoljno. Smešno je to što ja zaista volim da se
mazimo na kauču. Volim kada vodimo ljubav. Ovaj ples nas oboje izazove i
ubije.“
Ističem da su upravo uhvatili demonski dijalog i oborili ga na zemlju. Bore
se sa svojim strahovima na drugačiji način, način koji pre umiruje, a ne gura
pod tepih njihove anksioznosti. Ali Sal ima da doda još nešto veoma važno.
U svojoj stolici kao da je porastao, kao da se odjednom našao na mnogo
čvršćem tlu. „Počinjemo ovo da usmeravamo. Ako možemo da primetimo
gde upadamo u zamku i ako možemo da preduzmemo nešto u vezi sa našim
starim ranama i time kako i zašto su izazvane, možemo čak biti sposobni i
da…“ – pravi pauzu i traži prave reči – „pa… budemo više zajedno…“,
završava i smeje se. Keri se smeje i hvata ga za ruku.
Šta su Sal i Keri radili u prethodna dva razgovora? Šta smo videli?
• Krenuli su dalje od toga da samo ponavljaju pokrete u svom negativnom
plesu i da vide obrazac koji se formira, a koji počinje da vlada u njihovom
odnosu.
• Prepoznaju sopstvene korake.
• Počeli su da uviđaju kako ovi koraci izazivaju kod onog drugog
aktiviranje primarnog programa i potreba i strahova koji idu uz to. Počinju
da primećuju neverovatan uticaj koji imaju jedno na drugo.
• Oni razumeju, izražavaju i dele bol odbacivanja i straha od napuštanja koji
upravlja plesom.
Sve to znači da oni još uvek imaju sposobnost da deeskaliraju konflikte. I
još više od toga, svaki put kada to učine, zidaju radionicu sigurnosti u kojoj
stoje kako bi dospeli do dubljih osećanja koja su deo ljubavi.
Sada kada vidite kako ova deeskalacija funkcioniše, vreme je da je
upotrebite i u svom odnosu.
vežba i praksa
1. Izaberite sa svojim partnerom kratak, uznemirujući (ali ne i zaista težak)
incident iz vašeg odnosa, neki koji se dogodio u prethodne dve ili tri
sedmice i zapišite, kao da ste neutralni posmatrač, jednostavan opis onoga
što se zbilo. Srećom, možete se oboje usaglasiti oko onoga što se dogodilo.
Sada zapišite sekvence koraka koje ste napravili. Kako su se oni povezali sa
partnerovim koracima i podstakli ih? Uporedite beleške i sastavite
zajednički spisak oko kojeg se oboje možete usaglasiti. Neka bude
jednostavan i sa opisima tih koraka.
2. Dodajte u zapis osećanja koja ste oboje imali i kako je svako od vas
kreirao emocionalni odgovor partneru. Razmenite svoje odgovore i
dogovorite se oko zajedničke verzije. Sada upitajte za dublja, nežnija
osećanja koja su se možda javila kod vašeg partnera. Budite znatiželjni.
Ova radoznalost pruža vredne informacije. Ako partner ima teškoću da
dopre do svojih nežnijih osećanja, pokušajte da ih pretpostavite, koristeći
kao vodiča svoj osećaj za njegove bolne tačke. Potvrdite ili ispravite sa
njim, odnosno njom, svoje pretpostavke.
3. Koristeći postojeće podatke, razmislite da li možete zajedno da opišete ili
zapišete šta ste na kraju konflikta jedno drugome rekli, ukoliko ste mogli
zajedno da se zaustavite i dovršite ga tako da se oboje osećate sigurnim.
Kako bi to bilo za vas? Šta biste osećali jedno prema drugome, šta biste
mislili o vašoj vezi?
4. Isprobajte prethodne tri vežbe sa teškim, nerazrešenim konfliktom. Ako
zaglibite, dovoljno je da primetite da je ovaj deo vežbe težak za vas. Ako je
teško vašem partneru, pitajte ga da li postoji neki način da mu (odnosno joj)
pomognete u tom trenutku. Ponekad je ljudima potrebno malo utehe, da bi
mogli da ostanu na zadatku.
5. Ako biste znali da trenutke sukoba ili nepovezanosti možete ovako da
ponovite ili proširite, od kakvog bi to značaja, uopšteno, bilo za vašu vezu?
Podelite ovo sa svojim partnerom.
Sa onim što ste naučili u prethodna tri razgovora, sada imate umeće da
deeskalirate sukob. To je značajan pomak. Ali da biste imali zaista jak,
zdrav odnos, pun ljubavi, morate biti sposobni da ublažite negativne
obrasce koji generišu nesigurnosti, da vidite i prihvatite proteste onog
drugog, ali i da obrazujete moćnu pozitivnu konverzaciju koja podstiče
dostupnost, responzivnost i međusobnu angažovanost. Upravo to ćete
učiniti u narednim dijalozima.
Četvrti razgovor: Zagrli me čvrsto – angažovanje
i povezivanje

„Kada vas neko voli on drugačije izgovori vaše ime. Jednostavno znate da
je ono sigurno u njegovim ustima.“
– Bili, star četiri godine, definicija ljubavi, izjava na internetu

Postoji ona holivudska predstava ljubavi koja je apsolutno tačna: trenutak

kada se dvoje ljudi gledaju dugo i pomno, polako se približavaju jedno
drugom u naručje i počinju da plešu u savršenoj harmoniji. Instinktivno
znamo da oni jedno drugom znače, da su povezani.
Ovi trenuci na platnu gotovo uvek pokazuju da je par u ranim opojnim
danima svoje romanse. Retko se koriste kao ilustracija zrelijih stadijuma
ljubavi. A tu je Holivud pogrešio. Zato što su ti trenuci jake responzivnosti i
uključenosti od vitalnog značaja za odnos. Zbilja, oni su oznake srećnih,
sigurnih parova.
Gotovo smo svi mi prirodno i spontano usaglašeni sa svojim partnerima
kada smo zaljubljeni. Veoma smo svesni jedno drugoga i izuzetno osetljivi
za svaku akciju i reč našeg partnera, za izraz svakog osećanja. Ipak, s
vremenom mnogi od nas postanu manje pažljivi i zadovoljni, čak i zasićeni.
Signali sa emocionalnih antena se mešaju sa drugim signalima ili možda
postaju slabiji nego ranije.
Kako bismo izgradili i održali sigurnu povezanost, moramo biti vešti da se
naštimujemo prema voljenoj osobi, onako kako smo to radili ranije. Na koji
se način ovo radi? Namernim kreiranjem trenutaka angažovanja i
povezanosti. U ovom delu ćete preduzeti prve korake ka tome, dok će
naredna poglavlja pokazati kako da aktivno unapredite osećanje bliskosti i
tako imate svoj „holivudski trenutak“ kad god poželite.
Poglavlja ove knjige izgrađuju osećanje sigurnosti. To ste osećanje
sigurnosti vi i vaš partner već počeli da stičete kroz prvo, drugo i treće
poglavlje: učili ste kako da se zaustave ili da se suzdržite od negativnih
interakcijskih šema i naznačite i imenujete barem jednu od dubljih emocija
koje se javljaju u negativnim krugovima i trenucima nepovezanosti.
Efektno traženje povezanosti i odgovor uz podršku su teško ostvarivi bez
osnovne platforme sigurnosti. U ovom delu ćete naučiti kako da generišete
pozitivne šeme traženja partnera i pružanja odgovora na njegov poziv. Kao
efekat toga, naučićete da govorite jezikom afektivne vezanosti.
Razmišljajte o tome na ovaj način: ako su prva tri poglavlja nešto kao
zajednička šetnja parkom, onda je četvrto kao tango. To je novi nivo
emocionalnog angažovanja. Sva prethodna poglavlja su priprema za ovo,
svi naredni dijalozi zavise od sposobnosti parova da imaju ovakav razgovor.
Ovaj deo je krajnji most koji premošćava dve usamljenosti.
Iskorak iz naših uobičajenih načina na koje štitimo sebe i susret sa
najdubljim potrebama, može biti težak, čak i bolan. Razlog za preuzimanje
rizika je jednostavan. Ako ne dozvolimo da partner vidi naše potrebe za
privrženošću na otvoren, autentičan način, izgledi da se one zadovolje su
minimalni. Moramo da pošaljemo čist i glasan signal, da bi nas partner
mogao čuti.
Ako druge, uopšteno, smatramo sigurnim skloništima i sa ljubavnikom
imamo siguran odnos, onda nam je lakše da održimo emocionalni balans
onda kada smo ranjivi, povežemo se sa svojim najdubljim osećanjima i
izrazimo čežnju za privrženošću koja je uvek deo nas. Ako osećamo
nesigurnost u svom odnosu sa partnerom, teže nam je da našim žudnjama
verujemo i rizikujemo da budemo ranjivi. U toj situaciji, neki od nas
pokušavaju da po svaku cenu kontrolišu osećanja i da ih sakriju, umesto da
traže ono što im je potrebno. Drugi opovrgavaju da ona u njima čak i
postoje. Ipak, osećanja su tu. Kao što pronicljiv, ali zlikovački um u filmu
Mračne opsesije šapuće Meg Rajan, heroini koja izbegava bliskost sa
drugima: „Želiš to toliko jako da boli.“
Četvrti dijalog ima dva dela. Prvi – čega se najviše bojim? – zahteva dalje
istraživanje i razradu vaših dubljih osećanja koja ste naslutili u prethodnim
delovima. Tada ste se emocionalnim liftom spuštali dublje u sebe. Da biste
otkrili svoje prioritete, morate pritisnuti dugme PRIZEMLJE.
Sledeći deo – šta mi je najpotrebnije od tebe? – je prekretnica u EFT-i. On
podrazumeva sposobnost da otvoreno i koherentno iskažete potrebe ali tako
da partnera pozovete u novi dijalog koji odlikuje dostupnost, responzivnost
i angažovanost, DRU konverzacija.
Par u nevolji
Čarli i Kijoko su mladi azijski emigranti. U njihovoj kulturi je, uglavnom,
muž glava porodice a na izražavanje osećanja se ne gleda sa odobravanjem.
Kijoko je njen lekar prepisao antidepresive kada je postala „histerična“
nakon što je odbijena na fakultetu koji je želela da upiše. Čarli je pokušao
da joj pomogne svojim savetima, ali su se oni uglavnom zasnivali na priči
da je neprikladna za ma koji od svojih profesionalnih izbora koje je
napravila. Nepotrebno je reći da nisu pomogli jedno drugom. U tom
trenutku su došli kod mene.
Lako identifikuju svoj demonski dijalog: on ostaje emocionalno udaljen i
iznosi svoja logična „trebalo bi da…“ predavanja, dok ona započinje svoje
besne tirade i oseća se beznadežno, sva u suzama.
Posle nekoliko seansi su mogli da dotaknu svoje stare rane, iako im je teško
da zaista istraže svoju osetljivost. Kijoko, niska i egzotična, koja veoma
brzo priča svojim raspevanim akcentom, priznaje da je njeno detinjstvo bilo
puno strogih pravila i da je porodica izbegavala sve dok se sa tim pravilima
nije usaglasila.
Zaokružujem to zapažanjem da je Kijoko sada alergična kada joj se govori
„šta bi trebalo“ i da se oseća kao da je kažnjena kada se Čarli od nje
udaljava. Pokušava da mu objasni: „To je kao da sam već na podu, osećam
da sam tako mala, a ti dođeš i preuzmeš kontrolu nada mnom. Kažeš mi:
’Da, i treba da osećaš da si mala, a sada uradi to i to.’ I zato se borim protiv
tebe. Tvoj savet me samo vređa. Osećam se povređeno i besno. A onda mi
daješ još saveta kako da ne budem ljuta. Usamljena sam. Bez ikakve utehe.“
Potvrđuje da je njen suprug „izvanredan“ na mnogo načina. Odgovoran je,
savestan i ona ga veoma poštuje. Ali njihove svađe i njegova fizička i
emocionalna distanca je izluđuju. „Mislim da vi za to kažete: dođavola!
Samo sam još depresivnija.“
Čarliju, geniju za fiziku, je na početku zbog ovoga bilo veoma teško.
Njegova ideja o ljubavi je da zaštiti suprugu od njene sopstvene
„uznemirenosti“ i da je „vodi“ u novi, američki svet. Što se tiče njegovih
emocija, priznaje da ga u jednom trenutku „poljuljaju“ njene ljutite
„eksplozije“. Ali uglavnom umanjuje svoj bol i fokusira se na „probleme“
svoje supruge.
Čarli se od kritikovanja njenih reakcija („Kijoko ima psihološki problem;
ona se menja kao vremenske prilike“) polako kreće ka obrazlaganju svojih
sopstvenih („Da, ja štitim sebe. Ne mogu da se borim sa njenim
nerazumnim ispadima. Nikada nismo kod kuće tako razgovarali. Takav
način razgovora je mene nešto potpuno strano“) i konačno ka istraživanju
ličnih osećanja i motiva („Preplavljen sam. Zbog toga joj dajem savet, neku
formulu kako da prestane da se toliko ljuti“).
Kijoko postaje jasno kako ona „gura“ da bi mogla da objasni svoj stav i da
zaustavi Čarlijevo udaljavanje od nje. Potvrđuje da je boli njegova osuda i
otkriva da se oseća „odbačeno“ od kada više ne vode ljubav, niti imaju
ikakav fizički kontakt. Reči preplavljen i odbačen odzvanjaju u mojoj
kancelariji. Do kraja naše seanse, Čarli zaključuje: „Pretpostavljam da su
moji saveti i logika nagnali Kijoko u bol i učinili da se oseća tako malom.
Pokušaj da ostavi emocije po strani je sve pogoršao.“ Kijoko, zauzvrat,
kaže da sada vidi kako su njegovo odvajanje i logika bili maska za osećanje
nelagode zbog njene „uznemirenosti“.
Razgovor ide ka ponavljanju jednog njihovog teškog trenutka. To se
dogodilo kada je Čarli bio u poseti prijatelju, a ona ga je, osećajući se
usamljeno, pozvala. Iako je osetio tu emociju u njenom glasu, prekinuo je
rečima da je sada zauzet i da mora da završi razgovor. Ipak, kada su taj
trenutak ponovo odigrali, mogli su da analiziraju šta se dogodilo. Kijoko
otkriva da je razmišljala o problemima u njihovom odnosu i da je odjednom
osetila jaku potrebu da od njega dobije ponovnu potvrdu. Čarli objašnjava
da je, kada je čuo napetost u njenom glasu, postao „anksiozan“ i
jednostavno pobegao od eksplozije koja je, bojao se, bila na pomolu. Ona se
složila s tim da zaista postane „ludački uznemirena“ kada se Čarli udalji i
da primećuje kako ga ovo čini vrlo konfuznim i kako ga osećanja
preplavljuju. Osećaju se dobro što sada jedno drugom mogu da priznaju
kako ponekad u svom braku „zalutaju“ i zapnu u međusobnim
optuživanjima.
Sada je vreme da Čarli i Kijoko započnu i dijalog broj četiri i rizikuju
priznajući koje su njihove dublje potrebe.

Čega se najviše plašim?

Ovaj deo poglavlja ima za cilj postizanje veće emocionalne jasnoće. Pitam
Čarlija kako mu Kijoko može pomoći da stekne isto osećanje sigurne
ljubavi koje su iskusili ranije u svojoj vezi. „Pa, ne bih bio anksiozan i ne
bih pridikovao ako bi ona prestala da tako eksplodira“, odgovara. Onda ga
pozivam da priča o sebi i svojim osećanjima. Kaže mi da nije siguran
odakle da počne. Svet osećanja mu je „nepoznat“. Ali sada vidi, smešeći se
pritom, da možda i ima „logike“ u tome kako je neophodno osposobiti se za
osluškivanje i deljenje osećanja. Okreće se ka Kijoko i kaže joj da je
posmatra kao osobu koja je više predvidiva, „sigurna“, sada kada razume da
se zbog njegovih saveta oseća odgurnuto i kažnjeno. Ali nije siguran kako
da dopre do svojih dubljih emocija.
Pitam ga kako je u prethodnim razgovorima identifikovao svoja osećanja.
Čime je započeo? On je veoma pametan čovek i kaže mi ono za šta su nama
terapeutima često potrebne godine da naučimo. „Da, prvo posmatram ono
što me blokira, ono zbog čega mi je teško da se usredsredim na emocije.
Prisetim se trenutka u kome se sklanjam od osećanja i isključujem se, u
potrazi za formulama u svojoj glavi.“ Ja se sa ovim složim, a Kijoko se
konstruktivno uključuje, govoreći mu: „To mora da je kao učenje
engleskog. Ako su osećanja za tebe strani jezik, teško je osećati se ugodno.
Pokušavamo da se klonimo onoga što nam je strano. Nepoznato plaši.“
Čarli se smeje i odgovara svojoj supruzi: „Da. Ne želim ih blizu sebe jer su
nepoznata. Ne umem da ih kontrolišem. Lakše je osmisliti program za
tebe.“
Okreće se prema meni i izvodi drugi zaključak. „U našim najboljim
razgovorima, bilo je koristi od onoga što vi nazivate ’ključevima’ i
promišljanja o njima.“ Ključevi su deskriptivne slike, reči i fraze koje
otvaraju vrata najintimnijih osećanja i ranjivosti, emocionalne stvarnosti.
Kijoko i ja podsećamo Čarlija na one ključeve koje je koristio da objasni
svoje reakcije na Kijoko: slomljeno srce, preplavljenost, uznemirenost,
užasavajuće i beg. On klima glavom, ali izgleda sumnjičavo. „Teško mi je
da usporim i zadržim te ključeve u rukama“, šapuće. „Čak i da samom sebi
dozvolim da istražujem. Da oslušnem onaj nagoveštaj koji će raspaliti moja
osećanja. Ne znam kuda bi to odvelo. Više verujem u promišljanje. Ali
možda to ovde nije dovoljno.“ Odobravam njegove reči i pitam na kom
ključu je sada njegova pažnja. Tiho odgovara: „Da, to je očigledno.
Isključujem se kada ne mogu da podnesem nespokoj, slutnju.“
Obe smo se malo naslonile na njegove reči. „Šta je ’nespokoj’, kakve veze
taj veliki, apstraktni termin ima sa bilo čime?“, glasno sam se zapitala.
Onda se Kijoko pridružila. U prethodnim razgovorima je naučila da
raspakuje apstraktne pojmove tako da oni ne ugroze konverzaciju. Naginje
se napred i pita: „Čarli, da li uzmičeš od svojih i mojih osećanja zbog velike
anksioznosti?“ On gleda u pod i tiho klimne glavom.
On uzdiše. „Ja samo želim da sve držim pod kontrolom i mislim da odatle
proističe velika strepnja. Preplavljen sam osećanjima kada Kijoko postane
tako uznemirena zbog mene i počnem da se osećam izgubljeno. Ne znam
šta da radim.“ U ovoj tački, želim da dođem do samog korena njegovih
strahova i zato pitam: „A koja je najveća katastrofa koja se ovde može
dogoditi, Čarli? Čega se najviše bojiš?“ Ali ne moram ni da pitam. On sam
nastavlja. „Reč poljuljan mi se stalno javlja u glavi“, kaže. „Ako ostanem i
slušam o njenom rastrojstvu, biću poljuljan. Izgubiću kontrolu. Ta
eksplozija će nas ubiti.“ Čarli je ovim mnogo rekao. Moramo ovde malo
dublje da istražimo. I zato pokušavam to da uradim deo po deo i tako mu
pomognem da razvije priču. Uvek je najbolje početi time što ćemo
prepoznati emociju.
Pitam: „Dakle, Čarli, ovde je osnovno osećanje strah. Da li je to tačno?“ On
značajno pomera glavu u znak odobravanja. „Osećam ga upravo ovde“,
kaže, pokazujući rukom na grudi. Nastavljam: „Ali šta vam taj strah govori?
Koja su to opasna ’ako’ u ovom slučaju? Da li možda da će ona, ako vi ne
ostanete potpuno pribrani, još više pobesneti? Da ćete čuti da ona traži
nešto što vi ne možete da joj pružite? Ako ostanete otvoreni i čujete da je
Vaša supruga povređena, onda niste savršen suprug, kakav bi trebalo da
budete? Možda biste je tako potpuno izgubili?“ On energično klima
glavom. „Da, sve to. Sve to. Toliko se trudim. Ali ono što ja znam – to ne
funkcioniše. Što više pokušavam da je učinim razumnom, biva sve gore. I
zato se osećam bespomoćno. Zaista bespomoćno. Dobar sam u svemu što
radim. Sledim pravila. Ali sada…“ Širi ruke u znak poraza.
Zar ne želimo svi jedno ili dva nepogrešiva pravila o tome kako da volimo i
budemo voljeni? Ali ljubav je improvizacija. A Čarli uklanja svog najboljeg
vodiča – osećanja. Svoja osećanja i osećanja svoje voljene žene.
Pitam ga: „Osluškujući sada ova osećanja straha i bespomoćnosti, koja je
najveća pretnja, poruka koja najviše zastrašuje? Možete li da je kažete
Kijoko?“ Sedi uspravno i glasno izgovara: „Ne znam kako to da uradim. Ne
shvatam.“ Okreće se više prema Kijoko i nastavlja: „Ne znam kako da se
izborim sa tim kada nisi srećna sa mnom. A svakog trenutka možeš da
eksplodiraš. Kada sam sa tobom nikada se ne osećam sigurno. A to mi je
potrebno. Veoma sam tužan. Svet smo prošli zajedno. Ako nemam tebe...“
On plače. Kijoko jeca zajedno sa njim.
Šta se ovde dogodilo? Čarli se okrenuo ka sebi i iskazao svoja dublja
osećanja koje se obraćaju njegovoj potrebi za sigurnom povezanošću sa
suprugom. Iz svog emocionalnog nemira, on oblikuje koherentnu prateću
poruku. Kada ga pogledam, on mi se zapravo smeši. Ne izgleda
bespomoćno ili preplavljeno. Pitam ga: „Kako se osećaš Čarli, sada, kada si
sve ovo rekao?“ „Tako čudno“, odgovara. „Prija mi što sam sve ovo mogao
da izgovorim. Nisam se slomio. Kijoko je i dalje ovde, a ja se, nekako,
osećam snažno.“ Kada istražimo i damo smisao našem iskustvu, ili kako ja
kažem, „napravimo red i sve pročistimo“, koliko god da je proces bolan,
javi se osećanje olakšanja i osnaženosti.
Ovo je novi, pristupačniji Čarli. Bojim se kako će Kijoko odgovoriti. U
nesrećnim vezama veoma, veoma često, onda kada jedan partner rizikuje i
otvori se, drugi to ne primećuje ili se plaši da takvom otkrivanju veruje.
Slušala sam o tome kako su ljudi odbacivali nove korake svojih partnera na
različite načine, počev od „to je smešno!“ do neke verzije: „Da vidimo kako
ćeš to da dokažeš!“ A onda se vrate u vrtlog svog demonskog dijaloga.
Niko neće rizikovati da se otvori, kao što je to učinio Čarli, osim ako mu
partner zaista nije važan. I ponekad oni koji su se otvorili moraju da budu
spremni da istraju i da nastave da ponavljaju svoju poruku dok njihov
ljubavnik ne navikne da ih vidi u novom svetlu. Parovi zarobljeni u
demonskom dijalogu mogu ponovo početi da se pokreću tako što će se
vraćati unazad u suprotnom smeru kroz poglavlja jedan, dva i tri.
Srećom, Kijoko je na njegov pokušaj pozitivno odgovorila. „Sada mnogo
bolje razumem kako dospeš na taj hladni, racionalni teren i završiš time što
mi daješ instrukcije“, kaže ona. „Nikada nisam znala da ti toliko značim da
bih mogla da te povredim. Cenim što ovo deliš sa mnom. Na taj način
osećam da sam bliža sa tobom.“ Čarli joj se jednostavno nasmeši i jednom,
dvaput se okrene na stolici.
Sposobnost da se pobrinemo za partnerova dublja otvaranja je početak
međusobne responzivnosti i angažovanja. Reč pobrinuti se u engleskom
jeziku potiče od latinskog izraza ad tendere koji znači: imati tendenciju da,
to jest približavati se nečemu, nekome. Kijoko se približila Čarliju.
Sada je na nju red da raspakuje svoja osećanja i vidi da li Čarli može da
brine o tome. Vraća se na ključni trenutak i govori mu: „Kada si se vratio
kući, ja sam ti rekla da sam uznemirena, a ti si mi odgovorio: ’Ne svaljuj
svo to ludilo na mene.’ Da se moj izliv besa nije tada zaustavio, možda bi
zbog njega morao da opet da izađeš. To je za mene bilo dno. Ne mogu uvek
da budem smirena i razumna.“ Čarliju je neprijatno i mrmlja: „Izvini.“
Priznaje da u tim trenucima zaista ne razume njen bol.
Kijoko je pritisnula dugme emocionalnog lifta i sada se spušta nekoliko
spratova niže. Počinje: „Toliko sam tužna, izgleda kao da više ne možemo
da se zbližimo.“ Čarli klima glavom i odgovara: „Ali ne treba da budeš, jer
radimo na tome.“ Zatim hvata sebe u onome što govori, odmahuje glavom i
nastavlja: „Mislim da ću pokušati da naučim sve o tvom bolu. Koji je bio
najgori trenutak, najgore osećanje za tebe?“ Ovo je bilo veoma dobro
pitanje i, dok ga upućuje, pomaže joj da dosegne srž problema.
Ali, Kijoko ne može da odgovori. Ona tiho sedi, a krupne suze joj se
kotrljaju niz lice. On je potapše po kolenu. „Kažem ti da si luda samo zato
što se uplašim loših osećanja između nas“, šapuće. „Najgori trenuci su bili
kada si spustio slušalicu i kasnije kada si kazao da ćeš otići. Rekao si da
sam toliko ’nerazumna’.“
Sada, veoma zabrinut, Čarli kaže: „Ne znam kako da ovo prebrodimo. Šta
bi trebalo da uradim?“ pita, okrećući se prema meni. „Da bi se ovo
prebrodilo, Kijoko mora da se oseća sigurnom sa vama“, uzvraćam. „Da
zna da brinete o njenom bolu.“ On širom otvara oči u neverici. Ona
nastavlja. „Ako sam ja uplašena ili uznemirena, ti se jednostavno isključiš.
Ne tešiš me. A sada čak više ni ne vodimo ljubav, niti me, uopšte, dodiruješ.
Baš onda kada si mi potreban ti ideš u neodobravanje. Okreneš se i otpišeš
me. Ja nisam supruga kakvu želiš.“
Teško je slušati njene izlive osećanja odbačenosti i napuštenosti. Nije ni
čudo što ponekad izgubi ravnotežu i zaglibi u ljutitim protestima ili u
depresiji. Ali sada je jasna i precizna. „Ubija me kada prođeš pored mene,
okrenut ka svojim pravilima. Nikada nisam bila usamljenija.“ Sada ga gleda
pravo u oči. „Čarli, nisi tu za mene, nisi sa mnom. Zato paničim. Da li me
čuješ?“
On je uzima za ruke i drži ih u svojima. Klima glavom opet i opet. „Da, da,
da.“ Veoma tiho joj kaže: „Tužno je to čuti. Ja sam tužan.“ I zaista jeste.
Njegovo emocionalno prisustvo je stvarno koliko i stolica na kojoj sedi.
Kijoko je jasnu svest o svojim dubljim osećanjima preokrenula u jasne
signale privrženosti ka svom ljubavniku. Destilisala je svoj najdublji bol,
primalni kod gubitka i panike, onaj bol koji se začuje onda kada voljena
osoba nije sa nama. Čarli ju je sada čuo.
Oboje su se povezali sa svojim emocionalnim stvarnostima i otvorili se
jedno drugom.
vežbe i praksa
Čarli radi mnogo toga što ukazuje na razliku koja se vidi u tome kako se
povezuje sa drugima i kako deli svoje dublje emocije. Da li možete da se
setite, vratite unazad i nađete primere za sledeće situacije:

• Čarli počinje da ispituje sadašnji trenutak i koliko je teško da se poveže sa

svojim emocijama. Šta ga sprečava da kaže kako se oseća?
• On identifikuje neke ključeve iz pređašnjih razgovora i na svetlo iznosi
slike, fraze i osećanja. Kada ih izbliza pogleda, primećuje da su one opisi
straha, stida ili tuge i gubitka.
• Čarli identifikuje „užasne ’ako’“ – najgore posledice koje mogu proisteći
iz otvorenog pokazivanja sopstvenih osećanja svojoj partnerki. Izlistavanje
katastrofalnih posledica razotkriva njegov najgori suštinski strah: da će biti
bespomoćan i sâm. Ovo je ključni deo četvrtog poglavlja.
• Obelodanjuje strahove svojoj supruzi i razmišlja kako je kada se ovako
duboka osećanja dele sa njom.
Pogledajte sada njeno otkrivanje i pokušajte da odgovorite na ova pitanja:
• Šta je bio najgori trenutak za Kijoko?
• Do kog je katastrofalnog zaključka ona došla?
• Šta je to što Čarli radi kada je ona tužna i uplašena, a što pobuđuje njene
strahove? Kijoko ih opisuje jednostavnim rečima akcije.
• Koje su njene dve suštinske emocije?
Vratite se u svojoj vezi na neki težak trenutak, pronađite sopstvene ključeve
i zapišite ih. Zamolite partnera da i on učini isto. Zatim sedite sa njim. Ko
se od vas više povukao? Taj partner i započinje. To je zato što je onim
partnerima koji aktivno protestuju, koji su uglavnom usklađeniji sa svojim
bolom i strahovima, teže da počnu da istražuju bez ikakvog znaka
suzdržanog partnera. Ako ste vi taj ko je rezervisan, pratite Čarlijeve korake
i usaglasite se sa svojim intimnim strahovima, podelite ih i recite kako se
osećate kada ih razotkrijete.
Ako ste onaj koji sluša, odgovorite kako je kada čujete takva otvaranja. Da
li je bilo lako ili teško razumeti poruku? Ako je bilo teško, u kom trenutku
je postalo teško slušati? Kakvo se osećanje pojavilo? Istražite osećanja
zajedno.
Sada onaj koji je slušao ponavlja proces otkrivanja.
Ovaj razgovor će posebno biti od koristi za parove sa ozbiljnim
problemima, ali je od velike vrednosti i onima koji su u sigurnim vezama.
Svi mi imamo strahove koji nas prate, iako u trenutku nisu aktuelni.
Iznad svega, imajte na umu da je ovo osetljiv razgovor; oboje izlažete
najdublju ranjivost. Svako od vas mora da poštuje rizik koji ovaj drugi
preduzima. Upamtite da ove korake preduzimate jer ste jedno za drugo tako
posebni i da pokušavate da stvorite veoma posebnu vrstu povezanosti
između vas.

Šta mi je od tebe najpotrebnije?

Naša sposobnost da objavimo svoje suštinske strahove, prirodno vodi ka
prepoznavanju primarnih potreba za privrženošću. Strah i čežnja su dve
strane iste medalje.
Sledeći deo ovog poglavlja uključuje neposredno izražavanje potreba koje
upravo sada jedino vaš partner može da zadovolji.
Ovaj razgovor može za vas da bude lagan ili prožet sumnjom. Jedno je
uvideti i prihvatiti svoju emocionalnu stvarnost, a drugo je razotkriti je
partneru. Ovo je veliki skok za one koji imaju malo iskustva sa osećanjem
sigurnosti sa drugima. Zašto onda to činiti? Zato što čeznemo za
povezanošću, a ostati stalno u odbrambenom stavu, usamljen, predstavlja
tužan i isprazan život. Autorka Anais Nin divno izražava ovu ideju: „I
došao je dan kada je rizik da se ostane zatvoren u pupoljak manje bolan
nego rizik da se procveta.“
Rouzmeri, moja klijentkinja, kaže to drugačije. Mi u Kanadi igramo hokej.
Ponekada čak i o životu razmišljamo kao o hokejaškoj utakmici. Rouzmeri,
strastveni igrač, okreće se prema svom partneru, Andreu, i kaže mu:
„Nosim ovu masku na licu. I moram da je sklonim ukoliko želim da
razumeš šta je to što je meni potrebno i ukoliko želim da to potražim od
tebe. Deo mene kaže da otvoriti se znači da tražim udarac u lice, kao što
sam dobila udarac prošlog meseca. To što držim masku nije zato što te ne
volim ili zato što si ti za mene loš partner. To je zato što uvek igram
odbranu. Okrenuti se i zamoliti nekoga za nešto – to je potpuno nova
pozicija. To plaši. Ali ako govorim iskreno, iza maske se osećam prazno.
Ne mogu da pobedim ni na taj način.“
Vratimo se Čarliju i Kijoko i pogledajmo kako su prokrčili svoj put kroz
ovaj najvažniji deo četvrtog poglavlja. Podstičem Čarlija: „Šta vam je sada
potrebno od Kijoko da biste se osećali, kako bih rekla, ’sigurnije i
pouzdanije’? Za čime žudite, Čarli? Da li možete precizno reći Kijoko šta
vam je od nje potrebno?“ Razmatra odgovor na trenutak, a onda joj se
okreće i počinje: „Moram da znam da kada nisam savršen muž i kada
postanem konfuzan, kada ne znam šta treba da radim, ti i dalje želiš da
budeš sa mnom; da me želiš, iako si uznemirena. Čak i ako sam preplavljen
i pravim greške, povređujem tvoja osećanja. Moram da znam da me nećeš
ostaviti. Kada si depresivna ili veoma ljuta, izgledaš kao da me već jesi
napustila. Da, to je tačno. Rekao sam ono što jeste.“ A onda, kao da je
odjednom shvatio kakav je rizik preduzeo, okreće se i nervozno trlja svoja
kolena. Kaže tiho: „Za mene je veoma teško da molim za ovo. Nikada ni od
koga nisam tražio tako nešto.“
Nju pomera očigledna emocija na njegovom licu. Ona odgovara nežno, ali
odlučno: „Čarli, tu sam sa tobom. To je sve što želim – da budem sa tobom.
Ne treba mi savršen suprug. Ako ovako možemo da razgovaramo, mogli
bismo ponovo da budemo bliski. To je sve što sam oduvek želela.“ Čarli
sada izgleda rasterećeno i pomalo ošamućeno. Počinje da se kikoće i kaže:
„E, sada je u redu, ovo je već vrlo razumno.“ Kijoko se smeje sa njim.
Kada je red na nju da iznese svoje potrebe, započinje diskutujući kako zna
da je njena molba za uveravanjem i utehom „primerena, čak i prirodna“.
Ovo joj pomaže da razmisli šta želi od Čarlija. Ali onda, naravno, menja
temu. Dok gleda u plafon, govori nekom trećem. „Mislim da želim da
on…“ Zaustavljam je i tražim od nje da oslušne svoja najdublja osećanja,
okrene svoju stolicu ka Čarliju, gleda ga i obrati se neposredno njemu.
Kijoko se okreće ka njemu i udiše duboko. „Želim da prihvatiš da sam
osetljivija od tebe i da je to prihvatljivo. Nisam preplavljena. Ništa nije
pogrešno u tome što ne mogu da me umire razlozi i razna trebalo bi. Želim
da ostaneš sa mnom i da mi se približiš, da mi pokažeš da ti je stalo do
mene i onda kada se ne osećam jakom. Želim da me dodirneš, držiš za ruku
i kažeš mi da sam ti važna. Samo želim da budem sa tobom. To je sve što
mi treba.“
Čarli izgleda potpuno zapanjeno. Kaže: „Misliš… samo želiš da ti budem
bliže?“ Ona ga pita: „Kako ti zvuči kada ti to kažem?“ On zatrese glavom.
„Kao da sam toliko naporno radio da nas zadržim na pogrešnom putu, da
nisam ni video tako jednostavan, mali puteljak pokraj nas.“ Nasmeje se
nežno. „Ovako je dobro. Bolje je. Mogu ovo da uradim. Mogu ovo sa
tobom.“
Sada su oboje usaglašeni sa svojim suštinskim potrebama i mogu o njima
partneru poslati odgovarajuće poruke. Pošto sada znaju svoje sopstvene
emocije i mogu da im veruju, pošto mogu dopreti do njih uprkos svojim
strahovima, oni su jači i svako pojedinačno i zajedno. Kada parovi uspeju
da ovo učine, mnogo brže rešavaju konflikte, prelaze jaz i oblikuju svoju
povezanost, punu ljubavi.
Njih dvoje ne samo da su sada dostupni, responzivni i angažovani, već su i
individualno proširili svoju svest o sebi. Kijoko je asertivnija, a Čarli
fleksibilniji. Kada znaju kako da započnu DRU razgovor, mogu da
pomognu jedno drugome da rastu i na ličnom planu.
Da pogledamo ključni trenutak u Zagrli me čvrsto razgovorima kod druga
dva para. Oni imaju problematične lične prošlosti i veoma krhko osećanje
emocionalne sigurnosti u odnosu na Čarlija i Kijoko. Ipak, i oni, imaju
sposobnost da iz samog svog srca pošalju ovaj poziv.
Dajana i Dejvid se trideset pet godina bore za svoju vezu, kroz izmaglice
straha, gubitaka i depresije koje su zaostavština njihovih ličnih istorija: oni
koji su im bili najpotrebniji su ih zlostavljali i zanemarivali. Na početku
naših susreta, Dajana je kazala Dejvidu: „Moram da odem. Ne mogu da
budem opterećena svaki put kada se naljutiš. Ostajanje danima u sobi – na
kraju više ne funkcioniše. Ne mogu da živim iza ovog zida.“ Sada u Zagrli
me čvrsto dijalogu, ona Dejvidu govori: „Volim te. Želim da budemo bliski,
ali ne možeš me u tu bliskost ugurati. Želim da budem sigurna sa tobom.
Želim da mi daš prostor da se pomeram, da čuješ kada ti kažem da sam
preplavljena. Tvoj pokušaj da pomeraš moja stopala u ritmu – ne uspeva.
Nakon svih ovih godina, želim da mi veruješ da te neću pustiti, neću nas
pustiti. Ljupko je kada zajedno plešemo. Hoću da mi pomogneš da se sa
tobom osećam sigurno, pa tek onda da me pitaš, da me potražiš. Tek tada se
mogu okrenuti ka tebi i zaplesati.“
Kada dođe red na Dejvida da više govori o svojim potrebama nego o
kanalisanju anksioznosti kroz agresivne komentare na njen račun, on
počinje priču o strahu i gubitku, kao i o drugoj strani ove zebnje – čežnji za
povezanošću. Šalje joj koherentnu poruku, poruku koja nju uzima u obzir i
odražava njegove najdublje potrebe i emocije. Ovo je „siguran“ razgovor.
Nema uskakanja u reaktivni bes ili izbegavanja pomoću intelektualizacije.
Sada može da je potraži.
„Ne znam kako ovo da kažem“, počinje on. „To je kao kada sam bio u
vojsci i iskakao iz aviona. Osim što ovde nema padobrana! Ja sam plašljiva
osoba, Dajana. Navikao sam da opasnost vreba sve vreme. Pretpostavljam
da mi je teško što ne zauzimam odmah poziciju onoga koji će se pobrinuti
za sve. Ali sada znam da ti je moje preuzimanje kontrole otežalo posao i
gurnulo te od mene.“ Ćuti nekoliko minuta, pa nastavlja. „Jedan deo mene
se uvek plašio da me ne možeš zaista voleti. Uvek guram da bih dobio
priznanje da ti značim. Oduvek sam želeo tu potvrdu. Želeo sam da znam
da sam voljen, čak i sa svim svojim problemima, svojim temperamentom.
Ali mi je toliko teško da to zatražim. Tada sam u slobodnom padu! Potrebna
mi je ta izvesnost. Da li me možeš voleti sa svim mojim problemima?“
Dajanino lice pokazuje da vidi njegov bol i strah, naginje se ka njemu,
veoma sporo i pažljivo kaže: „Volim te, Dejvide. Volim te od svoje
šesnaeste godine. Ne bih ni znala kako sada da prestanem. Sada, dok mi sve
ovo govoriš, imam želju da te grlim zauvek.“
Na licima im sijaju veliki osmesi.
Filip i Tabita su drugačiji od Dejvida i Dajane. Oboje su imali nesrećan prvi
brak i uložili su sebe u svoje uspešne karijere. Ova kriza u njihovoj
petogodišnjoj vezi se pojavljuje zato što se Filip predomisli svaki put kada
treba da počnu da žive zajedno. Oboje su intelektualci, uspešni ljudi koji
imaju tendenciju ka povlačenju kad god se tenzija podigne. Filip spušta svoj
skupi fedora šešir na oči i povlači se u religiju i platonske odnose sa drugim
ženama, dok Tabita kupuje sve elegantniju odeću i umetnine ili uranja u
ludilo poslovnih projekata. Oboje su malo iznenađeni što ne mogu da odu
jedno od drugoga i Tabita konačno Filipu postavlja uslov: da žive zajedno
ili je veza okončana.
Filipovu početnu poziciju možemo da zaokružimo rečima: „Ja ne verujem u
to da su vam drugi ljudi potrebni. Odavno sam odlučio da je to glupost.
Imam mnogo prijatelja i najbolje mi je kada sam sâm. Nikada nisam umeo
da se snađem u svim tim ljubavnim besmislicama.“ Sada kaže Tabiti:
„Razumem da svaki put kada se zbližimo, kada primetimo posvećenost, deo
mene počinje da paniči i zalupi vratima. Mislim da sam veoma davno
odlučio da ne pružam sve. Da nikome ne dam tu moć da me povredi, opet
slomi. Veoma mi je teško da priznam da želim tvoju brigu, da se spustim u
tvoje naručje. Čak i sada, dok to govorim, tu je okean plača koji me čeka.
Moram da znam da se nikada nećeš tek tako okrenuti i isključiti me. Vidim
sebe kao malog dečaka kome je rečeno da se skloni kada mi se majka
razbolela. U tom smislu, upravo taj dečak mi kaže da bežim onda kada
počnem da osećam potrebu za tobom. A želim da te pustim tako blizu.
Možeš li mi pomoći da naučim da verujem? Možeš li mi obećati da se nećeš
okrenuti i otići ma šta da se dogodi?“
Tabita ima sposobnost da to uradi i nastavlja sa tim dok se par kreće ka
dubljoj povezanosti. Kada na nju dođe red da se angažuje u DRU
konverzaciji, ona uspeva da kaže: „Na nekom nivou, znam da si me svojim
strahom odgurnuo od sebe. Ali moram da znam kako sam ti dovoljno bitna
da ćeš se protiv tog straha boriti. Ne mogu da izađem na kraj sa svom tom
neizvesnošću. Previše boli. Želim da uložiš sebe u nas, u našu povezanost.
Volim te i mislim da mi možeš verovati. Ali mi je potrebna ta stabilnost,
mesto na kome mogu da računam na tebe. Teško mi je da ovo kažem.
Počinjem da se plašim da nisam dovoljno dobra za tebe, dovoljno savršena
da bih mogla to da zahtevam od tebe. Pomišljam da je možda moja greška
to što se još uvek bojiš i da možda želim previše. Mislim da me je u
prošlosti ovo sprečavalo da povučem liniju. Da li zaista ovo zaslužujem?
Da li imam pravo? Pa, bez obzira na to da li imam ili nemam pravo,
zahtevam da ne sputavaš svoje osećanje da ti značim! Bez sigurnog mesta
ne mogu više da rizikujem. Previše je zastrašujuće, previše bolno. Želim da
ti rizikuješ i da se otvoriš. Neću te izneveriti.“
Filip, vidno uzdrman njenim rečima, odgovara mekanim glasom: „Da.
Mislim da stvarno želiš da budeš sa mnom. I zaslužuješ da preuzmem taj
rizik. Bio sam upleten u sopstvene strepnje, previše uplašen da bih se
otvorio. Ali te ne smem izgubiti. I zato ulažem sebe, zastrašujuće je, ali sam
tu.“
Kada jednom postane sposoban da je u ovo uveri, na angažovan način, pun
ljubavi, ova veza plovi ka obali sigurnoj za oboje.

Neuronauka harmonije
Moja istraživanja pokazuju da se svakog puta kada par vodi Zagrli me
čvrsto razgovor, pojavljuje trenutak duboke emocionalne povezanosti.
Fizičari govore o „rezonanci“, sinhronoj vibraciji između dva elementa koja
im dozvoljava da odjednom usaglase signale i podese se u novoj harmoniji.
To je ona ista vibracija koju čujem u kulminaciji Bahovih sonata, kada se
sažme stotinu tonova. U meni reaguje svaka ćelija, sjedinjujući muziku i
mene u jedno. Kada posmatram slične trenutke između majke i deteta,
ljubavnika, između ljudi koji traže i pronalaze duboku povezanost, moj
odgovor je uvek isti: osetim iznenadnu radost.
To osećanje povezanosti se ne izražava samo u našim emocijama, već i na
ćelijskom nivou. Kada partneri reaguju jedan na drugog s empatijom,
znamo iz nedavnih istraživanja da zabruje posebne nervne ćelije, nazvane
neuroni-ogledala, koje su smeštene u prefrontalnom korteksu. To je jedan
od osnovnih mehanizama koji nam omogućava da zaista osetimo šta druga
osoba doživljava. Ovo je drugačiji nivo razumevanja od intelektualnog.
Kada posmatramo delanje neke osobe, uključuju se ovi neuroni, kao da mi
sami izvodimo tu aktivnost. Neuroni-ogledala su deo naše urođene
evolucijske tekovine, želje za povezivanjem koja nas priprema za ljubav i
pružanje ljubavi.
Neuronaučnici su neurone-ogledala slučajno otkrili 1992, kada je istraživač
koji je mapirao mozak majmuna i jeo sladoled primetio da se mozak
majmuna uključio kao da je on sam jeo sladoled! Neuroni nam omogućuju
da čitamo namere i osećanja, da drugoga unesemo u nas. Neuronaučnici,
pozajmivši to od fizičara, sada govore o „eho stanjima“ empatičke
rezonance. Ovo zvuči veoma apstraktno. A za ljubavnike to znači da se,
kada jedno drugo posmatraju, rađa opipljiva moć. To nam pomaže da
budemo emocionalno prisutni i primetimo neverbalno ponašanje partnera.
Ovo stvara nivo angažovanja i empatije koji se u neposrednoj komunikaciji
gubi. Neuroni-ogledala nam dozvoljavaju da vidimo osećanje koje drugi
izražava i da ga osetimo u svom telu. To je naučna potvrda koncepta da je u
afektivnoj vezanosti reč o tome da nas je druga osoba „doživela na pravi
način“.
Na početku naših seansi, Čarli i Kijoko nisu bili u rezonanci. Jedva da su se
uopšte i gledali i zvučalo je kao da govore različitim jezicima. Međutim, za
vreme njihove Zagrli me čvrsto konverzacije, dok su se uglovi Čarlijevih
usana spuštali nadole, a očni kapci klonuli, i njene oči isto su reagovale.
Kad se on smešio, ona se smešila. Njegova emocionalna pesma je postala
duet. Ova vrsta responzivnosti nalazi se, izgleda, u jezgru empatijske
emocije gde mi u potpunosti saosećamo sa nekim zbog čega se i prirodno
ponašamo nežnije.
Ovo je sigurno ista vrsta angažovanja uma, tela i osećanja koju srećni
ljubavnici mogu osetiti kada vode ljubav ili koju osećaju majka i beba dok
se gledaju, dodiruju i guču. Pokreću se i gestikuliraju emocionalno
sinhronizovani, bez svesnih misli ili izgovorenih reči. Postoji smirenost i
radost.
Neuroni-ogledala ne pružaju potpuno objašnjenje. Znatan broj nedavnih
studija se pridružuje našem shvatanju neurohemijske osnove privrženosti.
Ovo ispitivanje pokazuje da su u trenutku responzivnog emocionalnog
angažovanja naši mozgovi preplavljeni oksitocinom. Takozvani „hormon
milovanja“, oksitocin, koji luče jedino sisari, jeste povezan sa stanjima
blaženstva. Izgleda da taj hormon formira kaskadu zadovoljstva, utehe i
smirenosti.
Istraživači su otkrili njegovu moć dok su upoređivali navike parenja kod
dve različite vrste poljskih miševa. Kod jedne vrste su i ženke i mužjaci
monogamni, mladunce podižu zajedno i formiraju dugoročne veze; kod
druge, mužjak i ženka se jednom pare, a potomstvo ostavljaju da se brine
samo o sebi. Odani glodari, ispostavlja se, proizvode oksitocin; njihovi
promiskuitetni rođaci ne. Ipak, kada su naučnici monogamnim miševima
ubrizgali supstancu koja dejstvuje nasuprot oksitocinu, ove životinje su se i
dalje parile, ali nisu ostale vezane za svoje partnere. A nakon što su im
ubrizgali oksitocin oni su se blisko vezali, bez obzira na to jesu li se
prethodno parili ili ne.
Kod ljudi se ovaj hormon luči kada smo u blizini ili u fizičkom kontaktu sa
nekim kome smo privrženi, posebno u trenucima uzvišenih osećanja, kao
što su orgazam ili dojenje. Kerstin Uvnas-Moberg, švedski
neuroendokrinolog, otkrila je da čak i samo pomisao na voljene osobe može
biti okidač za lučenje oksitocina. Ovaj hormon redukuje i nivo kortizola –
hormona stresa.
Preliminarne studije nagoveštavaju da davanje oksitocina kod ljudi jača
tendenciju da veruju i ulaze u interakciju sa drugima. Ovi nalazi pomažu da
se objasni moja opservacija da kada nesrećni parovi jednom nauče da se
drže jedno drugoga, nastavljaju da se međusobno traže, neprestano
pokušavajući da prizovu preobražavajuće i zadovoljavajuće trenutke.
Verujem da se DRU razgovorima pije ovaj neurohemijski ljubavni napitak
spravljan tokom miliona godina evolucije. Izgleda da je oksitocin način na
koji priroda promoviše privrženost.
vežba i praksa
Pročitajte opis toga kako su Čarli i Kijoko skočili ka novoj sigurnoj
povezanosti.
Fokusirajte se, sami za sebe, na svoje prethodne sigurne odnose sa
ljubavnikom, roditeljem ili bliskim prijateljem. Zamislite da je ta osoba
sada tu ispred vas. Šta biste joj kazali, koja je vaša najdublja potreba za
privrženošću? Šta mislite – kako bi odgovorila na to?
Sada razmotrite neki prošli odnos u kome se niste osećali sigurno. Šta vam
je od ove osobe zaista bilo potrebno? Pokušajte to da izrazite dvema
prostim rečenicama. Kako bi ona na to uzvratila?
Sada se prebacite na vezu koju imate sa sadašnjim partnerom. Mislite o
onome što vam je najpotrebnije da biste se osećali sigurno i voljeno.
Zapišite to. Zatim započnite sa svojim partnerom stvarni razgovor o tome.
Evo spiska fraza koje partneri koriste u ovakvom razgovoru. Ako vam to
pomaže, možete jednostavno da obeležite onu koja je najprikladnija i
pokažete je.
Moram da osetim, da se uverim da:
• sam ti posebna i da zaista ceniš našu vezu. Potrebna mi je potvrda da sam
ti na prvom mestu i da ti ništa nije važnije od nas.
• me želiš, kao partnerku i ljubavnicu, da ti je važno da me usrećiš.
• sam voljena i prihvaćena sa svojim neuspesima i nesavršenostima. Ne
mogu biti savršena.
• sam ti potrebna. Da me želiš blizu sebe.
• sam sigurna, jer brineš o mojim osećanjima, bolu i potrebama.
• mogu da računam da ćeš biti tu, da me nećeš ostaviti kada mi budeš
najpotrebniji.
• ćeš me čuti i poštovati me. Molim te, nemoj da me odbaciš ili da o meni
unapred misliš najgore. Pruži mi priliku da naučim kako da budem sa
tobom.
• mogu da računam na to da ćeš me čuti i tada sve ostaviti po strani.
• te mogu zamoliti da me zagrliš i razumeš da je takva molba za mene nešto
veoma teško.
Ako vam je ovo suviše teško da učinite, napravite manji korak i
razgovarajte o tome koliko je teško da se potrebe eksplicitno izraze i
konstatuju. Pitajte partnera da li postoji neki način na koji vam u ovome
može pomoći. Ovaj dijalog sadrži ključnu emocionalnu životnu dramu u
našim životima, kojoj ponekad moramo da se približavamo veoma polako.
Ako ste vi partner koji sluša i niste sigurni kako da odgovorite ili ste suviše
anksiozni da biste uopšte odgovorili, samo podelite ovo sa njim, odnosno
njom. Tajna je pre u tome da se bude prisutan, nego da se odgovori na neki
specifičan način. Prvi korak je to što potvrđujete da čujete poruke koje vam
se šalju, da cenite to što ona ili on deli sa vama i da želite da budete
responzivni. Posle toga možete da istražujete kako da izađete u susret
potrebama voljene osobe.
Prodiskutujte sa partnerom koja je od dve priče – Dejvidova i Dajanina ili
Filipova i Tabitina – u boljoj rezonanci sa vašom.
Nakon što ste završili svoj lični Zagrli me čvrsto razgovor, pribeležite
ključne tvrdnje koje je svako od vas izneo. U heteroseksualnom paru,
verovatnije će ženi ovo biti lakše da učini. U mnogobrojnim studijama su
žene te koje su više nego muškarci zadržavale življa sećanja na
emocionalne događaje. Ovo je rezultat fizioloških razlika na nivou mozga, a
ne pokazatelj nivoa uključenosti u odnos. Ako je neophodno, žene
muškarcima u ovome mogu malo da pomognu.
Ključne tvrdnje će oboma pomoći da ubuduće lakše razjasnite svoje
unutrašnje i spoljašnje drame i vodiće vas kroz ovakvu vrstu razgovora i u
budućnosti.
Zagrli me čvrsto razgovor je pozitivan događaj koji vezuje. Nudi
protivotrov za trenutke razjedinjenosti i negativne krugove i omogućava
vam da se sa svetom suočite zajedno – kao tim. Ali i više od ovoga, svakog
puta kada budete mogli da stvorite ove trenutke emocionalne rezonance,
veza između vas će jačati. Moć ovih razgovora da povezuju i transformišu
naše relacije je potpuno jasna. Ove razmene utiču na sve aspekte odnosa,
kao što ćete i videti u sledećim poglavljima.
 Peti razgovor:Opraštanje uvreda

„Svi kažu da je opraštanje divna ideja, sve dok im se ne dogodi nešto što
treba da oproste.“
– K. S. Luis

Konrad i njegova supruga Helen su duboko u Zagrli me čvrsto razgovoru, u

vazduhu odzvanja njihova emocionalna rezonanca. „Dozvoli da te držim“,
moli je Konrad. „Reci mi šta ti je potrebno.“ Helen se okreće ka njemu i
smeši se, spremna da odgovori na njegovu molbu. Ali odjednom se njeno
lice smrači. Nepomično gleda u pod. A zatim, uzdržanim glasom kaže:
„Bila sam tu, sedela sam na stolici i kazala sam ti ’Lekar misli da je posredi
rak dojke. Ceo život sam čekala, znala sam da će se desiti. Moja majka je
umrla od toga. Baka takođe. A sada je došao i po mene’.“
Glas joj se menja; zvuči zbunjeno. „Očešao si se o mene dok sam tako
sedela“, dodiruje svoje rame kao da još uvek oseća taj dodir, „i rekao si:
’Priberi se. Nema svrhe da paničiš i da budeš uznemirena kada nisi sigurna.
Samo se smiri i možemo da razgovaramo kasnije.’ Otišao si u svoju
kancelariju na sprat i zatvorio vrata. Dugo nisi silazio. Ostavio si me da
umirem na stepenicama.“
Zatim joj se glas opet menja. Veselim poslovnim tonom kaže mi da su ona i
Konrad napravili veliki pomak u terapiji i da više nemaju užasne neprestane
svađe zbog kojih su i došli kod mene. Zapravo, stvari su se toliko poboljšale
da verovatno nema više ničega o čemu bismo diskutovali. Konrad je
zbunjen i smeten onim što se upravo dogodilo. Događaj na stepenicama se
zbio pre više od tri godine i sumnje lekara su bile pogrešne – Helen nije
imala rak dojke. Željan da ne raspiruje nesporazum, brzo se slaže s
tvrdnjom svoje supruge da se terapija odvija dobro i da ne postoji više ništa
o čemu bi razgovarali.

Mali događaji, velike svađe

Već sam viđala ovakve iznenadne prekide. Parovi čine stabilan progres,
nižu se nežna osećanja i onda: tras! Jedan partner opiše neki događaj,
ponekada očigledno nebitan i najednom kao da je iz sobe nestao sav
vazduh: toplu nadu zameni prohladna beznadežnost.
Kako jedan mali incident može da ima tako sveprožimajuću moć? Pa to,
očigledno, nije mali incident. Bar za jednog partnera je bolan događaj.
Tokom decenija istraživanja i terapije, otkrila sam da neki događaji učine
više od toga da samo dodirnu našu bolnu tačku ili „povrede naša osećanja“:
nanesu nam toliko bola da preokrenu naš svet. Takvi događaji su relacione
traume. U rečnicima je trauma definisana kao rana koja nas potopi u strah i
bespomoćnost: sve naše pretpostavke o predvidivosti i kontroli su
poljuljane.
Traumatične rane su posebno ozbiljne onda kada podrazumevaju „nasilje
nad ljudskom povezanošću“, objašnjava Džudit Herman, profesor
psihijatrije u harvardskoj medicinskoj školi. Zaista, ne postoji veća trauma
od one kada vas povrede ljudi za koje mislite da se možete osloniti na njih,
ljudi za koje ste verovali da će vas zaštititi.
Helen i Konrad su traumi u svom odnosu pogledali pravo u oči. Iako se
susret na stepenicama dogodio pre tri godine, u sećanjima je ostao živ,
poništavajući svaku mogućnost da Helen dopre do svog supruga. Tačnije,
od tog incidenta, Konrad je za nju bio veoma iritantan, te se ona prema
njemu ponašala veoma oprezno, uz osećanja koja su se kolebala od
živopisnog sećanja do ukočenosti i izbegavanja bliskosti. Povišena budnost,
flešbekovi i izbegavanje su utvrđeni indikatori traumatičnog stresa. Kada je
Helen pokušala da razgovara o svojim emocijama, Konrad je umanjivao
značaj događaja, i tako je ona bila još više uznemirena. Zato, kada on traži
od Helen da rizikuje i prepusti mu se, ona se odmah priseća vremena kada
je bila tako ranjiva. Uključuje se alarm i ona to odbija. Ja to zovem „nikada
više“ trenutkom. Nije ni čudo što je Zagrli me čvrsto razgovor ušao u
ćorsokak. Kada u trenutku pretnje od voljene osobe ne stiže emocionalno
podržavajući odgovor, to može da zaseni čitav odnos, napominju Džef
Simpson sa Univerziteta u Minesoti i Stiven Rouls sa Univerziteta A&M u
Teksasu. To može da zaseni stotine drugih malih pozitivnih događaja i,
jednim potezom, razruši sigurnost ljubavne veze. Moć takvih incidenata leži
u bojazni da ćemo dobiti negativan odgovor: „Jesi li tu kada si mi
najpotrebniji? Da li brineš o mom bolu?“
Kada imamo tako hitnu potrebu za podrškom voljene osobe nema mnogo
mesta za kompromis ili dvosmislenost. Test se položi ili ne. Ovi trenuci
mogu da uzdrmaju sve naše pozitivne pretpostavke o samoj ljubavi i
pouzdanosti voljene osobe, mogu načeti ljubavnu vezu, učiniti je izvorom
stresa, habajući dalje ionako već krhke spone. Dok se ovi incidenti ne
konfrontiraju ne i razreše, prava dostupnost i emocionalno angažovanje
neće biti moguće.
Kada smo kolege i ja po prvi put počeli da gledamo snimke Zagrli me
čvrsto razgovora, mislili smo da ove rane, koje rđavi odnosi iskrvare na
smrt, uvek potiču od izdaja. Doduše, izdaje se nisu baš uklapale u čitavu
sliku kada bismo saslušali nesrećne parove koji istražuju svoj bol. „Bilo je
mnogo bola i teških vremena u našoj vezi“, objašnjava Fransin Džozefu
koji je sa koleginicom imao aferu. „Mogu da prihvatim da si se osećao
zanemareno nakon što su se blizanci rodili i da si bio frustriran kada si
upoznao tu ženu. Mogu čak da razumem i kako se tvoja veza sa njom
razvijala i uvlačila te unutra. Nije sama afera ono što je za mene veliki
problem. Ono preko čega mi je teško da pređem je način na koji si mi to
rekao. Razmišljam o tome sve vreme. Video si kako sam poražena.
Doslovno sam bila na podu. I kada je to bilo gotovo, šta si ti uradio? Krivio
si me za svoju sopstvenu aferu. Navodio si sve moje mane i pričao i pričao
o mogućnostima koje bi u životu imao da nije bilo mene. Kao da nisam
prisutna. Uopšte me nisi uzimao u obzir. To je ono čemu se stalno vraćam.
Kako si mogao to da uradiš ako si me ikada voleo?“
Očigledno je da je Fransin uznemirena nečim što je značajnije od
nelojalnosti i neverstva. Zaključila sam da, iako se povređeni partneri zaista
osećaju iznevereno, oni se prvenstveno osećaju napušteno. Njihovi vapaji
su uglavnom verzija optužbe: „Kako si mogao da me ostaviš u ovom
odsudnom trenutku?“ Partneri uglavnom doživljavaju relacionu traumu u
razdobljima intenzivnog emocionalnog stresa, kao što su npr. pobačaji, smrt
roditelja, iznenadni gubitak posla, dijagnoza i lečenje ozbiljne bolesti, kada
je prirodno to što postoji jaka potreba za privrženošću.
Partneri koji prouzrokuju te povrede nisu maliciozni i namerno neosetljivi.
Zaista. Oni obično imaju najbolje namere. Većina njih ne zna kako da se
usaglasi sa potrebama svog partnera za privrženošću i kako da ponudi utehu
svojim prisustvom. Neki su pak inhibirani pokušajima da zauzdaju
sopstvenu anksioznost. Kao što je Sem tužno kazao svojoj supruzi: „Kada
sam video svu tu krv, jednostavno sam poludeo. Nisam čak ni razmišljao o
gubitku bebe. Mislio sam da ćeš ti umreti. Da ću te izgubiti. Počeo sam da
rešavam problem. Ostavio sam te samu pozadi u taksiju i seo napred kod
vozača pokazujući mu put do bolnice. Nisam razumeo šta želiš od mene.“
Partneri često pokušavaju da upravljaju povredama tako što će ih zanemariti
ili ih gurati pod tepih. To je velika greška. Svakodnevnih povreda se lako
oslobađamo, a bolne tačke mogu izbledeti (ako prestanemo da ih stalno
dodirujemo demonskim dijalozima), ali se nerazrešene traume ne leče.
Bespomoćnost i strah koje one izazivaju su gotovo neizbrisivi, oni
uključuju naš instinkt za preživljavanje. Mudrije je, u terminima
preživljavanja, biti oprezan i otkriti da ne postoji stvarna opasnost, nego
imati poverenja i utvrditi da je opasnost realna. Ova smotrenost će
ograničiti sposobnost povređenog partnera da rizikuje dublji emocionalni
angažman. Bolne rane teško zarastaju. Što više Helen od Konrada zahteva
izvinjenje zbog toga što ju je napustio na stepenicama, to on više
racionalizuje problem. A to samo potvrđuje njeno osećanje otuđenosti i
pothranjuje njen bes.
Ponekad partneri uspeju da traume stave u fioke, ali je rezultat toga hladan i
distanciran odnos. A ta barikada nije dugog veka. Povređena osećanja izbiju
napolje kada potrebe za privrženošću dođu u prvi plan. Lari, moćni direktor,
godinama je zapostavljao suprugu Suzan. Od kada je u penziji pokušava da
joj se „udvara“. Poboljšali su svoju vezu, ali u Zagrli me čvrsto
razgovorima, kada je od nje zatražio utehu, ona je eksplodirala. Kazala mu
je da je posle njegovih akcija „u kuhinji u Ulici Moris“ odlučila da ga
nikada više ne pusti blizu sebe toliko da bi mogao nanovo da je povredi.
Lari nema ideju o čemu Suzan priča, ali zna da ne žive u Ulici Moris već
sedamnaest godina! Suzan nije zaboravila ono što se dogodilo jednog
vrelog popodneva. Bila je depresivna, psihički obolela nakon saobraćajne
nesreće i preplavljena brigom za njihovo troje male dece. Lari je došao i
ugledao je kako plače na kuhinjskom podu. Iako veoma rezervisana žena,
sada ga je preklinjala da je grli. Rekao joj je da se pribere i otišao je da
telefonira. Suzan kaže Lariju: „Tog popodneva, dok sam tamo ležala,
prestala sam da plačem. Postala sam hladna. Rekla sam sebi da nikada više
neću napraviti takvu grešku da od tebe očekujem neku vrstu brige. Osloniću
se samo na svoje sestre. A sve ove godine, ti to nisi čak ni primetio! Sada
sam ti odjednom potrebna i želiš da se otvorim?“
Jedini izlaz iz ovoga je da se ovim potrebama partneri suprotstave i da se
izleče zajedno. Po mogućstvu – odmah. Ovo mi se dogodilo kada se moj,
tada osmogodišnji sin, razboleo od akutne upale slepog creva, tokom letnje
zabave koju smo priredili na jezeru. Bez daha sam otrčala do najbliže
bolnice, dajući Džonu instrukcije da se pozdravi sa gostima i krene za
nama. U maloj lokalnoj bolnici nije mogao da bude operisan, pa smo
krenuli na dug, napet put do grada. Kada smo tamo stigli sve je izgledalo
loše. Hirurg je požurio da pregleda mog sina i rekao da mora „odmah“ da
ga operiše. Ponovo sam pozvala supruga – on je još uvek bio na jezeru! Dva
sata kasnije, dok sam gledala kako sina odvoze na intenzivnu negu, suprug
je stigao, lagano klizeći niz put. To me je dotuklo. Bio je užasnut što sam
bila toliko uplašena i osećala sam se tako usamljeno. Tolerisao je moj bes i
moj bol, objasnio zašto je kasnio, umirio me je. Ipak, morala sam da budem
veoma sigurna da je razumeo moj bol. U narednim sedmicama smo
nekoliko puta prošli kroz incident, pre nego što je rana zacelila.
Za Konrada i Helen proces izlečenja je započeo u mojoj kancelariji, onda
kada je on otkrio da je, nakon što ju je ostavio na stepenicama, sat vremena
plakao. Mislio je da bi je izneverio kada bi joj dozvolio da se vide njegov
strah i nemoć. Do sada je krio svoj stid, dok je uzaludno pokušavao da
ubedi svoju suprugu da ga njeni postupci ne povređuju.
Za partnere je prvi cilj opraštanje. Kao što je to slučaj sa samom ljubavlju,
opraštanje je tek nedavno postalo tema istraživanja naučnika iz društvenih
sfera. Mnogi od njih o tome govore kao o moralnoj odluci. Dozvoliti da
ozlojeđenost prođe i oprostiti loše ponašanje je pravi i dobar postupak. Ali
sama odluka da se oprosti neće obnoviti odnos i veru kod osobe koja je
povređena. Partnerima je potrebna posebna vrsta lekovitog razgovora, koji
daje podstrek ne samo za oprost, već i za volju da se ponovo veruje. Krajnji
cilj je obnovljeno poverenje.
Pre otprilike pet godina počela sam da mapiram korake plesa opraštanja i
izmirenja. Gledala sam zajedno sa studentima i kolegama snimke
savetodavnih razgovora i videla kako neki parovi dođu do Nikada više
trenutka i tu se zaglibe, dok drugi obrade ovaj bol. Razumeli smo da parovi
moraju biti sposobni da prođu razgovore od prvog do trećeg i uspostave
osnovnu sigurnost u svojoj vezi pre nego što bi se uopšte mogli uključiti u
Opraštanje uvreda.
Skorašnji istraživački projekat je dalje produbio naše razumevanje
relacionih trauma. Saznali smo da one nisu uvek očigledne, da nije događaj
sam po sebi ono što je važno, već je bitnija osetljivost koju on budi.
Ponekad, neke partnere, flertovanje može da povredi više nego afera.
Takođe smo videli da parovi mogu da pate od višestrukih trauma i da je, što
je taj broj veći, teže ponovo uspostaviti poverenje. Najvažnija lekcija je da
bol svog partnera treba da shvatite ozbiljno, ne smete dozvoliti da on visi u
vazduhu i morate postavljati pitanja sve dok značenje incidenta ne bude
jasno, iako vam incident može izgledati trivijalno, a bol preteran.
Meri i Ralf su identifikovali svoje demonske dijaloge, mogu da razgovaraju
o svojim bolnim tačkama i ponavljaju Težak trenutak, ali Meri sprečava
započinjanje Zagrli me čvrsto konverzacije. Umesto toga, insistira na
nepristojnim fotografijama sekretarica u donjem vešu na žurki, koje je on
ostavio kod kuće, u svojoj fioci, iako je znao da ona tu fioku redovno
sređuje. Ralf se izvinjava, priznaje da je žurka malo izmakla kontroli, ali je
čvrst u tome da se nije dogodilo ono čega se ona najviše plaši. Ne shvata
zašto je zaista toliko povređena. Pokušava da se uskladi sa njenom pričom i
konačno primećuje da ona nastavlja da ponavlja frazu: „Upravo tada, posle
’tog’ perioda.“ „Šta je toliko značajno u ’tom’ periodu?“, pita on.
Meri brizne u plač: „Kako možeš to da pitaš? Zar se ne sećaš? To je bilo
posle onih groznih razgovora, kada si mi rekao da sam za tebe jednostavno
suviše stidljiva. Zahtevao si da izađem i kupim neki svileni veš i čitam neke
od onih knjiga o seksu. Ja sam odrasla u izuzetno strogom domu. Rekla sam
ti da se suviše stidim da bih to učinila. Ali ti si insistirao. Rekao si mi da
nećemo uspeti kao par ako to ne učinim. Zato sam to i uradila za nas.
Jesam, ali sam bila toliko postiđena, toliko ponižena. A ti to nisi ni
primetio. Nikada nisi ni rekao da si zadovoljan! Nijednom. Na onim
fotografijama si izgledao tako zadovoljno, a devojke izgleda da su se zaista
lepo zabavljale. One nisu bile stidljive kao ja. Sebe sam preokrenula
naopačke da bih bila kao one, ali tebi to ništa nije značilo. I povrh svega,
znao si da ja sređujem tvoj sto, a nikada nisi ni pomislio kako ću se osećati
kada budem pronašla fotografije! Bila sam za tebe potpuno nevidljiva!“
Ralf se sada povezuje sa bolom svoje supruge. Pruža ruku ka njenoj i teši
je.
Oboje su ovde pokazali hrabrost i odlučnost da prođu kroz događaj sve dok
njegov smisao ne bude očigledan. Mi ponekad ne znamo šta nam je tako
bolno u nekom konkretnom događaju, sve dok ga ne istražimo sa svojim
partnerom. A ponekad je veoma teško tek tako doći i pokazati srž našeg
bola onome ko nas je povredio.

Šest koraka do oproštaja

Koji su koraci u konverzaciji Opraštanje povreda?
1. Povređeni partner mora da govori o svom bolu što otvorenije i
jednostavnije. Ovo nije uvek lako učiniti. To znači odupreti se okrivljavanju
i ostati usredsređen na opisivanje bola, specifične situacije koja je taj bol
izazvala i kako je to uticalo na osećanje sigurnosti sa partnerom. Kada je
teško uhvatiti suštinu ozlede, pokušavamo da pomognemo ljudima da
uključe emociju postavljanjem sledećih pitanja.
Jesam li u trenutku hitne potrebe osetio da mi nedostaje uteha? Jesam li se
osetio usamljeno i izdano? Da li sam imao utisak da sam obezvređen kada
mi je očajnički bila potrebna potvrda i kada su moja osećanja bila važna?
Da li se odjednom dogodilo da je moj partner pre izvor opasnosti nego
sigurno sklonište koje mi je potrebno? Ovim se pitanjima obraćamo
neposredno traumatičnoj prirodi povreda potreba privrženosti.
Krivudanje kroz emocionalnu smešu kako bi se stiglo do samog jezgra bola,
može biti upravo bolno. A podjednako je teško i „okrivljenom“ partneru da
izdrži i da pokuša da čuje veliku tugu onog drugog. Činjenica da ste već
istražili svoje demonske dijaloge i lične bolne tačke, trebalo bi da oboma
pomogne da se sinhronizujete sa partnerom koji želi nešto da podeli sa
vama, iako ono što je rečeno može biti okidač za vašu anksioznost. Kada
jednom budete mogli da razumete ono što leži u korenu ovih povreda,
potreba i strahova, a što se iskazuje u ponašanju, moći ćete da usporite i
pomognete jedno drugome i da učinite nešto u vezi sa tim.
Posle mnogo meseci uzajamnog optuživanja, Vera je konačno sposobna da
kaže Tedu: „Zaboravimo ta vremena kada ti je bilo teško da ideš sa mnom
na hemoterapiju. Znam da te to vraća u ono doba kada si imao 12 godina i
kada si gledao kako tvoja mama, jedina osoba koja je ikada brinula o tebi,
umire od raka. Slika koja mi zaustavlja dah je onaj dan kada sam došla kući
i plakala i plakala. Rekla sam ti da više ne mogu da izdržim. A ti nisi rekao
ništa. Nisi uradio ništa. A onda je došla moja sestra, sećaš se? Veoma se
uznemirila i rasplakala, a ti si skočio sa svoje stolice da je utešiš. Držao si
je, šaputao si joj.“ Vera je briznula u iskidani plač i nastavila: „Učinio si to,
ali ne meni. Tvoja uteha i dodir nisu bili upućeni meni. Te noći sam sebi
rekla da ću pre umreti usamljena nego tražiti da o meni brineš. Ali bol je i
dalje tu, a ja sam sama sa njim.“ Ted zuri u nju, odjednom shvatajući njenu
žalost i bes. Ovo je užasna poruka, ali makar ima smisla. Vera je pokazala
svoju ranu. Ted je vidi. Lečenje može da počne.
2. Partner koji je povredio onog drugog ostaje emocionalno prisutan,
prepoznaje bol partnera i kako je tome doprineo. Sve dok partner koji je
veoma povređen ne uvidi da je njihova patnja prepoznata, on neće biti u
stanju da se od nje odvoji. Preokupiran protestom i zahtevima, neprestano
će zvati partnera. Ako privrženost razumemo, onda ovo ima savršenog
smisla. Ako ne vidiš kako si me povredio, kako mogu da se oslonim na tebe
i da se sa tobom osećam sigurno?
U prethodnim diskusijama o traumi, partner koji je povredio onog drugog
može da se povuče u stid i samooptuživanje. To pomaže da upamtimo da su
u ljubavi greške neizbežne. Svi mi ponekad ne čujemo da nas voljena osoba
poziva da budemo bliski. Svi ponekad primetimo da nismo obratili pažnju.
Svi zaglibimo u sopstvenim strahovima ili besu i ne uspemo da zadržimo
voljene osobe dok padaju. Ne postoji savršena srodna duša, niti besprekoran
ljubavnik. Svi mi, sudarajući se, tumaramo unaokolo dok učimo kako treba
voleti.
Recimo da partner nikada ranije nije bio usaglašen sa porukama onog
drugog, sa njegovom potrebom za privrženošću, i da tek sada počinje da
shvata bol koji je naneo. Važno je upamtiti da, iako se incident zbio u
prošlosti, osoba koja je drugoga povredila može promeniti način na koji to
utiče na budućnost. Pomaganje povređenom partneru da razume odgovor
onog drugog, koji mu je taj bol naneo, pomaže da se opet postigne
predvidivost. A činjenica da smo emocionalno prisutni dozvoljava onome
kome je bol nanet da se bolom bavi na drugačiji način.
Ted kaže: „Sada shvatam. Nekoliko poslednjih puta kada smo o ovome
razgovarali, mogao sam da ti kažem da me je tvoj kancer zaledio kao kada
se najednom zaustavi film. Opet sam video istu sliku mamine bolničke
postelje. Ali u pravu si. Tog dana si videla da sam ustao i tvojoj sestri
pružio podršku za kojom si ti čeznula…“ Vera klima glavom i jeca, on to
primećuje i umekšava glas. „To je za tebe bilo nepodnošljivo.“ Ona opet
potvrđuje glavom. „To je bilo gore nego kada se zaledim. Nisam ti tada
pružio utehu i još uvek ti je ne pružam, čak ni onda kada vidim koliko patiš.
Kako je moguće da to ne radim? Pretpostavljam da je to način na koji te ja
doživljavam. Ti si jaka, jača od mene, to je sigurno. Znam da je to zaista
glupo, ali mislim da je tada bilo lakše prići tvojoj sestri jer sam, svaki put
kada bih te pogledao, video samo svoj gubitak i bespomoćnost. Zato što si
mi toliko važna.“ Vera razmišlja o ovome na trenutak, a onda razvlači usne
u osmejak.
3. Partneri počinju da menjaju svoju tvrdnju „Nikada više“. To vidim kao
zajedničko preispitivanje skripta*. Vera se pojavljuje iza zida koji ju je štitio
i deli sa Tedom dubinu svoje usamljenosti, žalosti i očajanja. Kaže mu:
„Dan posle ovog incidenta, rešila sam da je sve ovo, ipak, preteško za tebe.
Nisam bila sigurna da li ti je zaista važno ako budem uspela. Tako je borba
sa kancerom postala besmislena. Razmišljala sam da jednostavno
odustanem.“ Dok govori gleda Tedovo lice. Izgleda da je i on veoma
povređen. Kaže joj: „Ne želim da se ovako osećaš i ne mogu da podnesem
to što si htela da odustaneš. Da odustaneš zato što nisam mogao da te
utešim. To je užasno.“
4. Partner koji je povredio onog drugog prihvata da je zadao bol voljenoj
osobi i izražava kajanje i žaljenje. To se ne može učiniti bezličnim ili
odbrambenim izvinjenjem. „Vidi, žao mi je. U redu?“ Ako to kažete
hladnim tonom – ne pokazujete žalost, nego samo obezvređivanje bola koji
partner podnosi. Ako želimo da nam veruje, moramo da slušamo i
angažujemo se kao što je u prethodnom koraku opisano. Moramo da
pokažemo da taj bol utiče na nas. Kada se Ted okrene ka Veri i priča joj,
čuju se tuga i žaljenje u njegovom glasu i ogledaju se na njegovom licu.
Kaže joj: „Zaista sam te izneverio, zar ne? Nisam bio tu za tebe. Toliko mi
je žao, Vera. Bio sam potpuno skrhan i ostavio te da se sama suočiš sa
svojim neprijateljem. Teško mi je da ovo priznam. Ne želim da vidim sebe
kao takvu osobu, kao supruga koji bi te izdao. Ali jesam. Imala si pravo da
se ljutiš. Nikada nisam video da je moja podrška tako važna. Ali znam da
sam te opako povredio. Nisam bio siguran šta da radim i samo zbog toga
nisam učinio ništa. Pokušaću ovo da popravim, ako mi dozvoliš.“
Veru je očigledno jako dirnulo Tedovo izvinjenje. Zar to što on radi ima
takav efekat? Prvo, njegovo ponašanje jasno pokazuje da oseća njen bol i da
mu je do toga stalo. Drugo, eksplicitno joj kaže da su njen bol i bes
opravdani. Treće, tačno razume da je ono što je uradio pogubno za nju.
Četvrto, pokazuje stid. Kaže supruzi da je poražen i razočaran svojim
ponašanjem. Peto, potvrđuje joj da će sada biti tu i da će joj pomoći u
izlečenju. To je pravo izvinjenje! Kada sam ja svoju ćerku jako povredila,
morala sam da joj se izvinjavam tri puta da bih uspela iole da je
odobrovoljim, ali moj uspeh nije bio ni približan Tedovom. Tedovo
izvinjenje nije samo izjava kajanja, to je poziv na ponovno povezivanje.
5. Razgovor Zagrli me čvrsto sada može da se odigra, koncentrišući se na
povredu privrženosti. Povređeni partneri identifikuju šta im je upravo sada
potrebno da bi se približili traumi. Onda otvoreno pitaju za zadovoljenje tih
potreba, što je drugačije od onoga što se dogodilo u originalnom incidentu.
Ovo oblikuje novu svest o osećajnoj povezanosti koja ima dejstvo
protivotrova za zastrašujuću izolaciju i odvojenost koje su se rasplamsale.
„Tada su mi bili potrebni tvoja uteha i podrška. Bio mi je potreban tvoj
dodir. Sada su mi takođe potrebni!“, izjavljuje Vera Tedu. „Strah i
bespomoćnost su i dalje prisutni. Kada pomislim da se rak može vratiti ili
čak kada osetim distancu između nas, potrebna mi je tvoja potvrda.“ Ted
uzvraća: „Želim da osetiš kako možeš da računaš na mene i da budeš svesna
kako ću biti tu. Učiniću sve što treba. Nisam uvek dobar u saosećanju sa
ljudima, ali učim. Ne želim da se osećaš usamljeno.“ Оvo je sada lečenje
DRU konverzacijom.
6. Par sada može da kreira novu priču koja obuhvata kritični događaj, to
kako se dogodio, kako je razjedao poverenje i povezanost i oblikovao
demonske dijaloge. Još važnije, priča opisuje kako su se zajedno suočili sa
traumom i počeli da je leče. Ovo je kao predivo kojim tkate novu tapiseriju.
Sada, kao tim, mogu da diskutuju o tome kako da pomognu jedno drugom,
nastave da leče ovu ranu i spreče da se otvore nove. Nastavak lečenja može
da podrazumeva uspostavljanje rituala koji će pružiti uverenje onome ko je
povređen. Npr. posle neke afere par može da se dogovori da će svaki
kontakt sa bivšim ljubavnikom biti najavljen ili da će partner koji je time
povređen zvati kako bi znao gde se onaj drugi kreće. U jednom trenutku
tokom razgovora, Ted kaže supruzi: „Ludo je to što je meni bilo lakše da
utešim tvoju sestru, ali to je zato što mi ona nije važna kao ti! Ne brinem se
oko toga mogu li sa njom da zabrljam. Razumem zašto, kada se to jednom
desilo, drugi put nisi želela da dođeš kod mene, kao onda kada si se uplašila
da se rak ne vrati. Vidim kako smo s vremenom postali sve dalji. Znam koja
ti je hrabrost bila potrebna da sve ovo ponovo ispričaš. A ja nisam pomogao
kada si ovo ranije pokušavala, zar ne? Pokušavala si da signaliziraš patnju,
slala si dimne signale, a ja sam na to gledao kao da si spalila celu kuću.
Prijatno je kada možemo sve ovako da delimo, a da ne zaglibimo u svom
tom bolu.“ Vera, pošto je na nju red, kaže Tedu: „Dopalo mi se kada si mi
predložio da ti pomognem mahanjem zastavicom ’Tede, vreme je za Zagrli
me čvrsto razgovor’. Izgleda da stvarno misliš o tome kako da se
usaglasimo i kako da budem sigurna da se to neće ponovo desiti.“
Vera i Ted su lagano klizili ovim koracima. Ali drugi mogu imati više
problema. Ako su demonski dijalozi hronični, a poverenje i sigurnost na
niskom nivou, razgovor Opraštanje uvreda možda treba ponoviti čak
nekoliko puta. A i ako postoje višestruki traumatični događaji. Čak i u
takvim slučajevima, jedna povreda se obično ističe. I kada je ta povreda
izlečena, druge se ruše kao kula od karata. Sa druge strane, izvesni
događaji, u najvećoj meri prevare, takođe komplikuju proces opraštanja.
Ima tako mnogo znakova stresa. Ali i ovde, takođe, postoji jedan trenutak
koji se u povredi ističe. Sećate se Fransin i Džozefa? Nju je slomio način na
koji joj je saopštio svoje neverstvo. To je bila kratka afera. One koje dugo
traju su problematičnije. Namerna dugotrajna obmana podriva naše
osećanje da partnera uopšte poznajemo i da je neko ko se može upoznati.
Kao rezultat toga, ne možemo da definišemo svoju stvarnost i budemo
sigurni šta je „tačno“. Kao što svojoj deci kažemo: „Najbolje je ne verovati
strancima. Nikad ne znate šta će uraditi.“ Povrede se mogu oprostiti, ali
nikada ne nestaju. Umesto toga, najbolji ishod može biti taj da se integrišu u
priču o privrženosti jednog para, kao pokazatelj obnove i povezanosti.
vežba i praksa
1. Prvi korak ka izlečenju povrede privrženosti je – prepoznati je.
Razmislite o prošlom vremenu, incidentu, kada vas je povredio neko veoma
važan, ali ne partner. Trauma može biti neka poput ovih koje su opisane ili
neka manje značajna. Šta je bio okidač za bol? Da li je to bila primedba,
konkretna akcija ili, nasuprot tome, nepostojanje akcije? U pomenutom
incidentu, Vera je rekla da je najgori trenutak bio kada je shvatila da Ted
može nekom drugom da pruži utehu, ali ne i njoj. Do kog alarmantnog
zaključka ste došli o vama važnoj osobi u slučaju koji se vama dogodio?
Npr., da li ste odlučili da njega, odnosno nju, nije bilo briga, da niste bili
važni i da ste mogli biti napušteni? Za čim ste žudeli kada ste bili
povređeni? Ako vam je ovo teško da verbalizujete, vidite da li možete da
smislite šta bi za vas bio idealan odgovor. Jeste li primetili koje zaštitne
korake vi preduzimate? Npr. da li ste promenili temu i izašli iz sobe? Ili ste
postali agresivni i zahtevali objašnjenje?
Zapitajte se: jesam li osećao da mi je uskraćena podrška? Jesu li moj bol ili
strah bili uvaženi? Da li sam se osećao izdano? Da li sam se osećao
obezvređeno? Da li sam iznenada tu osobu video kao izvor straha, kao
nekoga ko me iskorišćava, izdaje?
Kada jednom steknete svest o ovom prošlom bolu, pokušajte da ga podelite
sa partnerom. Marsi kaže svojoj partnerki Ejmi kako je njena majka
reagovala na vest da je raskinula veridbu jer je shvatila da je gej. „Sećam se
svega“, kaže Marsi. „Mama i ja smo bile u kuhinji. Skoro da sam to
prošaputala. Toliko sam se plašila da kažem. Okrenula se, a lice joj je bilo
kao kamen. Rekla je: ’Praviću se da to nikada nisi rekla. Ne želim da znam.
Na tebi je kako ćeš da živiš svoj glupi, ludi život.’ Osećala sam se kao da
me je neko udario u stomak. Mislim da sam osetila sve one ’D’, ali sigurno
jesam ’devalvirana’. Otišla sam. To se dogodilo i to je bila moja odluka o
toj vezi. Više nikada nisam sa njom podelila ništa lično. Nije želela da zna.
Samo sam podigla zid. Pretpostavljam da sam čeznula da me prihvati i
uteši. Bila sam tada tako izgubljena. Ali sam odustala. U stvari, dugo nisam
nikome dozvolila da mi priđe dovoljno blizu da bi mogao da me povredi.“
2. Razmislite koliko vam je lako ili teško da se izvinite čak i za sitne greške.
Rangirajte u ovome sebe od 1 do 10. 10 znači da spremno priznajete da
imate slepe tačke i da pravite greške. Da li možete da se setite trenutka kada
ste glasno izrazili izvinjenje na bilo koji od sledećih načina:
• „Kako da se izvučem?“ izvinjenje. „Da, pa, žao mi je zbog toga. Šta
imamo za večeru?“
• Izvinjenje sa umanjenom odgovornošću. „Pa, možda sam to i uradio,
ali...“
• Nametnuto izvinjenje. „Pretpostavljam da bi trebalo da kažem..“
• Instrumentalno izvinjenje. „Ništa neće funkcionisati dok ovo ne kažem i
zato…“
Izvinjenja mogu imati efekta ponekad kada je reč o malim povredama, ali,
generalno, kod povreda o kakvim mi govorimo, ona samo jačaju bol.
3. Možete li da razmislite o trenutku kada ste povredili voljenu osobu? O
periodu kada ste možda vi uskratili podršku i utehu, čak je i izneverili?
Kada ste čak izgledali i opasno i hladno?
Možete li da zamislite kako zvuči vaše iskreno priznanje? Šta biste mogli
da kažete? Šta bi vam u tome moglo biti teško? Kada govore o tome kako
su povredili partnera, ljudi uglavnom koriste sledeće jednostavne tvrdnje:
• „Povukao sam se.“
• „Nisam video tvoj bol i koliko sam ti potreban. Bio sam suviše izgubljen,
uplašen, ljut i preokupiran sobom. Samo sam se zatvorio.“
• „Nisam znao šta da radim. Uhvatio sam sebe u tome da se osećam glupo i
zabrinuto jer radim nešto pogrešno.“
Razmislite o pet elemenata Tedovog izvinjenja Veri. On kaže da brine zbog
njenog bola koji je opravdan; prihvata ono što je učinio; pokazuje stid zbog
svog ponašanja i uverava je da će joj pomoći da se izleči. Koju biste Tedovu
akciju najteže ostvarili? Kakva osećanja bi moglo da izazove vaše
priznanje? Kako bi joj to pomoglo?
4. Pozabavimo se sada specifičnim povredama u vašoj trenutnoj vezi.
Možete ovo da radite sami ili dok vaš partner sluša i pokušava da razume.
Ako ovo deljenje zvuči teško, započnite relativno malim nedavnim
ozledama. Onda, ako želite, možete vežbu da ponovite i podelite neku
značajniju povredu. Pokušajte da budete što konkretniji. Teško je obratiti se
velikom, nejasnom bolu. Pretpostavljamo da ste prošli kroz težak period u
kome je bilo dosta bolnih osećanja. Sećate li se trenutka kada se bol
kristalizovao? Šta je bio okidač za taj bol? Koje je bilo primarno osećanje?
Koju ste odluku doneli o vezi i koje ste korake preduzeli da biste se
zaštitili?
„To je bilo ono vreme kada sam počela da pohađam sve te nove kurseve i
kada sam bila toliko nesigurna u sebe“, Meri kaže Džimu. „Jednom, nakon
večere, skupila sam hrabrost i pitala te šta misliš o mojoj borbi i onome što
sam do sada uradila. Zaista sam se nadala da ćeš reći da prepoznaješ koliko
ću daleko stići i da veruješ u mene. Ali izgleda da me nisi čuo i ja sam se
nekako osetila odbačenom. Nisam ti pokazala koliko sam tužna. Koliko mi
je potrebno tvoje ohrabrenje. I tako sam odlučila da sama ostvarim svoj san.
Čuvam taj deo svog života odvojenim od nas.“
5. Razmislite da li sada možete da kažete partneru čemu ste se u nekom
bolnom trenutku nadali i kako ste se osećali pošto niste dobili odgovor.
Mogli biste da podelite sa njim i kako se osećate sada kada preduzimate
rizik i izražavate ono za čime ste čeznuli. Dok ovo radite, pokušajte da
izbegnete da ga optužujete zato što vam je naneo bol. Time ćete samo
sabotirati razgovor. Kao onaj ko sluša, pokušajte da čujete koliko je vaš
partner osetljiv i podelite sa njim šta to u vama evocira. Uglavnom, kada
zaista slušamo da neko koga volimo iskazuje potrebu za nama, odgovaramo
brižno.
6. Ako ste vi taj ko je povredio partnera, vidite da li možete da mu
pomognete da razume zašto ste tako reagovali u tom trenutku. Možda ćete
morati duboko da zagrebete i za samog sebe „otkrijete“ kako je do ovakvog
odgovora došlo. Razmislite o ovome kao o koraku kojim ćete svoje akcije
učiniti predvidivim. Prosudite možete li da mu pomognete kako bi se osetio
dovoljno sigurno da vam otkrije ranjiva osećanja pa ćete, u terminima
potreba privrženosti, imati potpunu sliku.
7. Kao partner koji je povredio, možete li sada da prepoznate iskustvo
partnera, razumete kako ste prouzrokovali bol i izvinite se sa velikim „I“?
Teško je ovo uraditi. Potrebna je hrabrost da bismo priznali da je naše
ponašanje razočaravajuće; ponižavajuće je priznati da smo bili bezosećajni i
nebrižni. Možda možemo da se izvinimo samo onda kada nas podstaknu bol
i strah našeg partnera. Ako možemo to iskreno da učinimo, dajemo svom
ljubavniku veliki poklon.
8. Kao partner koji je povređen, da li možete da prihvatite izvinjenje? Ako
možete, to vas oboje stavlja u novi prostor. Sada poverenje može iznova
početi da raste. Kada eho ove povrede počne da odzvanja u budućnosti,
možete bezbrižno da tražite potvrdu zato što znate da će partner pokušati
pažljivo da vam odgovori. A on sada može da ponudi ljubav koja je u
originalnom događaju negde zalutala.
9. Konačno, sumirajte ukratko sa partnerom ovaj razgovor o bolnom
događaju, uticaj koji je on imao na vaš odnos, kako ste se oboje oporavili i
šta nameravate da učinite kako biste se osigurali da se to neće ponoviti.
Ako ne možete da sprovedete ovakvu vežbu, možete da eksperimentišete
jednostavnim deljenjem toga koliko strano ili teško izgleda razgovor o
opraštanju. Drugi način da počnete je da se usaglasite oko toga kakvoj
povredi je lečenje potrebno i da u nekoliko rečenica zapišete kako bi
razgovor mogao da teče ako biste pratili skicirane korake. Zatim to podelite
jedno sa drugim.
Razumeti povrede privrženosti i znati da možete pronaći i ponuditi oproštaj,
pruža neverovatnu moć da kreirate otporne, dugoročne spone. Možete da
plešete sa perjanicom i više poleta ako znate kako ćete se oporaviti ukoliko
tokom plesa slučajno nagazite jedno drugo.
 Šesti razgovor: Povezivanje kroz seks i dodir

„Umesto da izgradimo savršenu ljubav,

gubimo vreme tražeći savršenog ljubavnika.“
Tim Robins

Na samom početku veze, strast jednostavno dolazi. Gotovo svaka reč,

pogled i dodir odišu požudom. To je način na koji nas priroda zbližava. Ali
nakon prvih zanosnih naleta želje, kakvo mesto u odnosu zauzima seks?
Osim što nas u to uvlači, da li nas seks može i zadržati da budemo zajedno,
da izgradimo dugotrajni odnos? Nedvosmisleno – da. Zapravo, dobar seks
je moćno iskustvo povezivanja. Strast zaljubljenosti je samo aperitiv. Seks
ljubavi je u dugotrajnoj vezi glavni obrok.
Ali o seksu obično ne razmišljamo na ovaj način. Uslovljeni smo kulturom i
mnogobrojnim savetima gurua koji se zasnivaju na tome da strast vidimo
najpre kao prolazni osećaj, a ne kao trajnu silu. Rečeno nam je da se vatra
seksa koja tako žarko sija na početku veze neminovno gasi, baš kao i naša
veza koja je jednom bila puna uzbuđenja, a koja se neumoljivo preobražava
u prozaično prijateljstvo.
Štaviše, učili su nas da na seks gledamo kao na kraj sam po sebi. Cilj je
utoljena žeđ, po mogućstvu velikim orgazmom. Naglašavamo mehaniku
seksa, pozicije, tehnike i igračke koje mogu da pojačaju naše fizičko
blaženstvo. Verujemo da je u seksu reč samo o trenutnom fizičkom
zadovoljstvu.
Zapravo, sigurna vezanost i potpuno zadovoljstvo seksom idu zajedno; oni
su okidači jedno za drugo i međusobno se podstiču. Emocionalna
povezanost dovodi do odličnog seksa, a odličan seks do dublje emocionalne
povezanosti. Kada su partneri emocionalno dostupni, responzivni i
angažovani, seks postaje intimna igra, sigurna pustolovina. Sigurni partneri
se osećaju slobodnim da se u zagrljaju predaju senzacijama, istraže i ispune
svoje potrebe i podele najdublju radost, čežnju i ranjivost. Tada je vođenje
ljubavi zaista stvaranje ljubavi.
Koliko je zadovoljavajući seks važan u ozbiljnoj ljubavnoj vezi? Dobar
seks je, ispostavlja se, sastavni, ali ne i najvažniji sastojak srećnog odnosa.
Seksualni terapeuti Beri i Emili Mekarti sa Američkog univerziteta u
Vašingtonu su pregledali rezultate u ovoj oblasti. Zadovoljni supružnici,
zaključili su, pridaju samo 15-20% svoje sreće seksualnom životu, dok
nesrećni parovi 50-70% stresa pripisuju svojim seksualnim problemima.
Zadovoljni parovi vide seks kao jedan od velikog broja izvora zadovoljstva
i intimnosti, dok oni potišteni svu pažnju usmeravaju na seks i često ga vide
kao glavni izvor patnje.
Zašto je stres tako važna stavka za nezadovoljne partnere? Kada veza počne
da posrće, seks je, tipično, prvi na udaru. Ipak, to nije pravi problem.
Razmišljajte o seksualnim problemima kao o relacionoj verziji „probnog
balona“. Ono što se zaista dešava to je da par gubi svoju privrženost;
partneri se ne osećaju sigurno jedno sa drugim. To, zauzvrat, vodi ka
nategnutoj požudi, manje zadovoljavajućem seksu i bolnijim osećanjima,
što dalje upućuje na još slabiju emocionalnu povezanost i tako ukrug.
Ukratko: nema sigurne povezanosti, nema seksa; nema seksa, nema sigurne
povezanosti.
Lako je razumeti. Kao što je Hari Harlou primetio u svojoj knjizi Učenje
ljubavi, primati se značajno razlikuju od drugih životinja po nežnom seksu
lice-u-lice tokom koga su „najranjivije površine tela otvoreno izložene u
kompromitujućim pozicijama.“ Mi, jednostavno, nismo programirani da
budemo na oprezu ili uplašeni i uzbuđeni u isto vreme. Sigurnost naše
emocionalne povezanosti definiše naš odnos u krevetu koliko i van njega.
Zavisno od toga koliko se prijatno osećamo kada smo bliski i koliko se
sigurno osećamo sa osobom koju volimo, u krevetu ćemo imati različite
ciljeve. Ja ove tri vrste seksa nazivam Razdvojenim seksom, Usamljenim
seksom i Usklađenim seksom.

Razdvojeni seks
U razdvojenom seksu, cilj je redukovati seksualnu tenziju, dostići orgazam i
osetiti se dobro povodom seksualnog junaštva. To se događa sa onima koji
nikada nisu naučili da veruju partneru i koji ne žele da se otvore ili se sa
partnerom osećaju nesigurno. Naglasak je na senzaciji i izvođenju. Spona sa
drugom osobom je od sekundarne važnosti. Ova vrsta bezličnog seksa je u
ljubavnoj vezi otrovna. Partner se pre oseća kao iskorišćeni objekat nego
kao uvažavana osoba.
Dok njen ljubavnik Kajl sluša, Mari mi kaže:„Ja sam za njega Barbi na
naduvavanje. Naš seks je tako prazan. Dovodi me do vrhunca osećanja
samoće.“ „Pretpostavljam da to možeš tako da osećaš“, slaže se Kajl.
„Zaista smo bili bliži u krevetu. Odustao sam od nas od kada su započele
svađe. Zaustavljam osećanja i seks postaje mehanički. Tada te vidim kao
’ženu’. Tako je sigurnije. Barem u seksu znam šta treba da radim. Bliskost
je teža. Ako te vidim kao ’Mari’, razmišljam o tvojim problemima i
uznemirim se. Zato se usmerim na seks. To učini da se, makar na trenutak,
osećam bolje.“
Kajl se emocionalno zatvara zato što ne zna kako da ostvari „bliskost“. Ali
drugi, posebno ako osećaju da su ih prethodni ljubavnici izdali, ostaju
emocionalno hladni po navici ili su tako odabrali. Oni više vole seks u
kojem se sve završava na uzbuđenju i orgazmu. Veća je verovatnoća da će
imati kratke izlete koji neće trajati duže od jedne noći. I uzdržavaju se bilo
kakve akcije koja može da podrazumeva emocionalno angažovanje, kao što
su poljupci i međusobno milovanje, kako tvrde psiholog Džef Simpson sa
Univerziteta u Minesoti i njegove kolege. Porno zvezda Ron Džeremi, koji
bi se mogao smatrati izvanrednim seksualnim izvođačem, podržava da
partneri treba da se miluju da bi ublažili dosadu u seksu, ali je njegovo
pravilo „apsolutno nema milovanja“. Vrata ka pravoj erotici, ka osećajnoj
povezanosti, zatvorena su. Ipak, bez sumnje, oličenje orijentacije na
seksualne veštine je Džejms Bond. On četiri decenije juri mimo žena koje
su uvek potencijalni neprijatelji i kojima se ne sme verovati. Samo je
jednom bio zaljubljen i seksualno uključen (Bond se ženi i ona, u skladu sa
svim, gine na dan venčanja).
Razdvojeni seks uglavnom praktikuju muškarci. Ovo bi se možda moglo
objasniti testosteronom koji podiže seksualni nagon ili je to pak
jednostavno biti kulturološki uslovljeno. Muškarce veoma rano uče da je
preveliko pokazivanje osećanja odraz slabosti. Ne znajući gde da povuku
liniju oni često izbegavaju sva osećanja. Razdvojeni seks može biti i
rezultat fiziološke datosti. Ko je, beše, rekao: „Muškarci su kao
mikrotalasna rerna, a žene kao šporet?“ Muškarac od uzbuđenja do orgazma
može dospeti za nekoliko sekundi, uz minimum komunikacije. Ženi je
potrebno više vremena da se uzbudi i teže joj je da ostane usmerena na
jednostavnu senzaciju. Treba joj partner da koordinira njene pokrete i
odgovori na nju. Za dobar seks su joj potrebne komunikacija i povezanost.
Za oba pola emocionalna neangažovanost zatvara pristup bogatijoj
dimenziji seksualnosti. Mladi ljudi koji ostaju emocionalno distancirani
imaju više seksualnih partnera, ali ne uživaju sa njima kao oni kojima prija
bliskost sa drugima, nalazi Omri Gilijat, psiholog sa Univerziteta u
Kanzasu. U ovoj vrsti seksa postoji uzbuđenje, ali je strast kratkoročna.
Iskustvo je jednodimenzionalno i neophodna je stalna promena partnera i
tehnika da bi se uzbuđenje nastavilo. Više i više senzacije, ime je ove igre.

Usamljeni seks
Usamljeni seks se događa kada tražimo romansu koju cenimo i za kojom
žudimo; seksualni čin je tek „ubijanje dosade“. Cilj je umanjiti strahove
nastale usled nedostatka privrženosti. Ima više emocionalne uključenosti
nego u Razdvojenom seksu, ali je glavno osećanje koje usmerava ples –
anksioznost. Gilijatovo istraživanje pokazuje da što smo više uznemireni
zbog našeg osećanja zavisnosti od partnera, to imamo tendenciju da više
volimo milovanje i nežnosti nego sam seksualni čin. Mendi mi kaže: „Seks
sa Frenkom je dobar. Ali budimo iskreni, ono što ja zaista želim je
milovanje. I potvrda. Kao da je seks neki test: ako me želi, onda se osećam
sigurnom. Naravno, ako nikada nije uzbuđen, to doživljavam lično i
uplašim se.“ Kada je seks pilula protiv anksioznosti, on ne može da bude
zaista erotičan.
Usamljeni seks može relaciju da održava stabilnom neko vreme, ali takođe
može da pothranjuje bolne tačke i negativne krugove. Kada u krugu
obostrane požude nešto krene naopako, odmah se pojavljuju bol i
pesimizam. Ako je ovakav seks normala u relaciji, partneri mogu biti
uhvaćeni u opsesivnim pokušajima da svojom izvedbom zadovolje partnera
ili su toliko zahtevni da time isključuju seksualnu želju drugoga. Kada se
fizička aktivnost pretvori u ućutkivanje straha od gubitka privrženosti, to
ljubavnike može da razdvoji.
I tako, Kori kaže supruzi Amandi: „Pa, šta je pogrešno sa čestim vođenjem
ljubavi? Kladim se da mnogi ljudi vode ljubav svakog jutra i svake večeri. I
mnoge žene imaju svaki put dva ili tri orgazma.“ Amanda me gleda i na
našim licima se vidi iscrpljenost i zaprepašćenje. Kori to primećuje i okreće
se. Izgleda tužno i poraženo. „Da, pa… Nije baš o seksu reč, zar ne?“, kaže.
„Siguran sam da me voliš i sa tobom se osećam sigurnim jedino kada si u
mom naručju ili kada vodimo ljubav, kada te zaista uzbudim, i kada mi
telom odgovaraš na to. Onda znam da me voliš i želiš. Kada mislim o tome,
znam da su ovi zahtevi za seksom preterani. Što te više guram ka tome, to ti
se sve manje dopada. Istina je da sam toliko opsednut da te ne izgubim. Od
našeg razdvajanja prošle godine sve vreme sam tako uplašen da je vođenje
ljubavi kao garantni list.“ Amanda pomera svoju stolicu bliže njemu i grli
ga. Kori ostaje neko vreme u njenim rukama i kaže glasom punim
iznenađenja: „Hej, pa ti me grliš! Ne misliš o meni manje nego pre, zar
ne?“ Ona ga ljubi u obraz. Kada Kori shvati da može ostvariti intimni
kontakt i utehu u njenom naručju, njihova veza se menja na bolje, a takođe i
njihov seksualni život.
Usamljeni seks se često događa kada su partneri upleteni u demonski
dijalog, i kada nedostaje siguran utešni dodir – najosnovnija povezujuća
spona. „Seks je bio mesto na kome smo se zaista mogli spojiti“, žali se Alek
čija se desetogodišnja veza sa Nan raspada. „Ali ona sada nikada ne želi da
vodimo ljubav. Sve vreme se osećam odbačeno. Ponekad pobesnim. Boli
me svaki put kada pomislim da ona, verovatno, ne mari za to. Kaže da sam
suviše napadan i spava u zasebnoj sobi. Zapravo, ni seks nije važan, mi se
čak uopšte više ni ne dodirujemo.“
Zabrinem se kada mi partneri kažu da ne mogu da brinu jedno o drugome
svakodnevnim sitnim znacima pažnje. Brinem se kada mi kažu da ne vode
ljubav. Ali kada mi kažu da se ne dodiruju, znam da su zaista u nevolji.
Naša koža je, prosečno, površine dva kvadratna metra i najveći je organ
ljudskog organizma. Nežno milovanje i maženje i emocije koje se time
pobuđuju, za većinu nas, su kraljevski put ka ljubavnoj vezi. Dodir spaja
dva osnovna nagona – seks i našu potrebu da nas, nama posebna osoba,
dodirne i prepozna. Kao što je antropolog Ešli Montagju primetila u svojoj
knjizi Dodirivanje, kontakt kožom na kožu je jezik seksa i jezik
privrženosti. Dodir uzdiže, a takođe i umiruje i teši.
Od najranijih dana pa do kraja našeg života imamo vitalnu potrebu za
dodirom, primećuje Tifani Fild, razvojni psiholog na Univerzitetu u
Masačusetsu, koja tvrdi da su Amerikanci jedan od najmanje taktilnih
naroda i da pate od „gladi za dodirom“. Kod dece, manjak dodira, držanja i
milovanja usporava razvoj mozga i razvoj emocionalne inteligencije –
sposobnost da se organizuju osećanja.
Muškarci mogu biti posebno osetljivi na glad za dodirom. Fild ističe da se
od rođenja dečaci drže kraće u naručju i maze manje nego devojčice. Kao
odrasli, izgleda da muškarci na nežne dodire manje reaguju nego žene, ali
oni koje ja vidim žude za njima podjednako kao žene. Muškarci ne traže da
ih neko drži, bilo zbog kulturološke uslovljenosti (pravi muškarci ne grle)
ili zbog nedovoljno umeća (ne znaju kako to da zatraže). Pomislim na ovo
svaki put kada se moji ženski klijenti žale da su muškarci opsednuti
seksom. I ja bih bila takođe, kažem, kada bi seks bio jedino mesto, osim
fudbalskog terena, na kome bi me neko dodirnuo ili držao.
„Samo želim da mi Mardžori priđe i dodirne me“, nastavlja Teri. „Želim da
joj je potrebna moja blizina. Želim da se osetim poželjno, željeno. Ne samo
na seksualni način. To je više od toga.“ „Ne, ti samo želiš orgazam i da
završimo na brzinu“, suprotstavlja se Mardžori. „Možda je to ono što sam
jedino umeo da tražim“, uzvraća on. Ne možemo sve naše potrebe za
fizičkom i emocionalnom povezanošću da usmerimo ka spavaćoj sobi.
Kada pokušamo, naš seksualni život se raspada pod njihovom težinom.
Najbolji recept za dobar seks je sigurna veza u koji se par može povezati
kroz DRU konverzaciju i nežni dodir. Čak se i seksualni terapeuti slažu u
tome da je osnovni gradivni element zdrave seksualne relacije „nezahtevno
zadovoljstvo“. Iz ovog razloga često parovima sugerišem da se suzdrže
nekoliko nedelja od vođenja ljubavi. Sa zabranjenim koitusom, partner ne
postaje anksiozan ili razočaran, a oboje mogu da se umesto toga
koncentrišu na senzacije proizašle iz dodira. Kada steknu naviku da jedno
od drugog traže blagi dodir – ta će navika ojačati njihove spone, a intimnije
poznavanje tela, onoga što pokreće i zadovoljava, postaje dragoceni deo
„samo za tebe, samo sa tobom“ povezanosti.

Usaglašeni seks
Sinhronizovani seks postoji kada se emocionalna otvorenost i
responzivnost, nežan dodir i erotsko istraživanje javljaju zajedno. To je ono
što bi seks trebalo da bude. To je seks koji ispunjava, zadovoljava i
povezuje. Kada su partneri sigurno osećajno povezani, fizička intimnost
može da zadrži sav svoj početni žar i kreativnost. Ljubavnici mogu u
jednom času da budu nežni i razigrani, žestoki i erotični u drugom. U jednoj
igri mogu da se fokusiraju na dostizanje orgazma, dok su u drugoj na
nežnom putovanju ka mestu koje Leonard Koen naziva „1000 poljubaca
dubokim“.
U četvrtom poglavlju sam koristila reč usaglašenost da bih opisala
emocionalnu harmoniju partnera. Proširujem njeno značenje ovde da bih tu
utkala i fizičku harmoniju. Psihijatar Den Štern, profesor Medicinske škole
Kornel, takođe koristi tu reč kada primećuje da su sigurno povezani
ljubavnici sinhronizovani jedno sa drugim, da osećaju unutrašnje stanje i
namere onog drugog i odgovaraju na promenljivo stanje uzbuđenja, na isti
način na koji to čini i majka usklađena sa svojim detetom. Odojče otvara
oči i ciči sa uživanjem; majka odgovara tepanjem, usaglašavajući svoj glas
sa njegovom uzbuđenom cikom. Ljubavnik okreće glavu i uzdiše; voljena
osoba se smeši i gladi njegov bol prateći ritam uzdaha. Ova
sinhronizovanost daje „osećanje duboke prećutne prisnosti“ i ono je suština
povezanosti – emocionalne, fizičke i seksualne. Sigurnost osećanja oblikuje
fizičku usklađenost, dok fizička usklađenost oblikuje emocionalnu
sigurnost.
Responzivnost van spavaće sobe se unosi i u nju. Povezani partneri mogu
da otkriju svoje seksualne osetljivosti i žudnje bez straha da će biti
odbačeni. Svi se mi bojimo da u krevetu možda nismo „dovoljni“.
„Pogledaj me“, kaže Keri, „ja sam samo jedna pegava zbrka. Da li si ikada
video model sa pegicama svuda po njoj? Mrzim ih. I kada pomislim na to
odmah poželim da svetlo bude ugašeno.“ Njen suprug Endi se smeši. „To bi
stvarno bila sramota“, kaže joj blago. „Ja volim tvoje pegice. One su deo
tebe. Želim da budem sa tobom. Ne želim model. Uzbuđuju me tufnice. Baš
kao što ti kažeš da su najseksepilniji ćelavi muškarci kao što sam ja. To
zaista misliš, zar ne?“ Keri se smeši i slaže se sa tim.
Sigurni partneri koji se vole mogu da se opuste, oslobode i urone u
zadovoljstvo vođenja ljubavi. Mogu otvoreno da razgovaraju, a da se ne
postide ili uvrede u vezi sa onim što ih uzbuđuje ili hladi. Psiholog Debora
Dejvis sa Univerziteta u Nevadi i Sindi Hejzen sa Univerziteta Kornel su u
svojim studijama pronašle da parovi koji su u sigurnim vezama mogu
otvorenije da iskažu svoje potrebe i naklonosti i da su spremniji da u seksu
eksperimentišu. U filmovima, parovi nikada ne moraju da govore šta da
rade u krevetu. To se jednostavno dogodi. Ali pokušati da vodite ljubav a da
se, pritom, ne osećate dovoljno sigurnim da o tome razgovarate je kao da
aterirate Boing 747 bez uputstva ili pomoći sa kontrolnog tornja.
Elizabet mi razdragano govori o noći kada je njen dvadesetpetogodišnji
suprug Džef pričao o svojoj omiljenoj fantaziji – da ga „podučava“ elitna
prijateljica noći. Iznenada, Elizabet je izmenila svoj glas, preuzela francuski
akcenat i sat vremena za svog zanesenog supruga igrala sofisticiranu
prijateljicu noći. „Bio si takav mačo te večeri“, kaže Džefu. „Nisam znala
da možeš biti takav.“ Džef prasne u smeh. „Nisam znao ni ja. Ali i ti si bila
prilično drugačija, zar ne? Gde je, uostalom, nestala moja mala stidljiva
supruga?“ Elizabet se smeje, a onda kaže:„Ali za mene, najbolji deo seksa,
šta god radili, je kada me posle toga zagrliš kao da sam ti najveća
dragocenost.“
Sigurni partneri mogu da umire i uteše jedno drugo i da zajedno istraju u
prevazilaženju neizbežnih problema koje u filmovima nikada ne prikazuju,
ali su deo svačijeg svakodnevnog seksualnog života. Frenk, koji ima
problema sa erekcijom, a njih postiđeno opisuje rečenicom: „Čarli je
odlučio da dremne“, prepričava nedavni ljubavni „sastanak“ sa svojom
suprugom koji je imao sve elemente katastrofe. „Silvi je na početku rekla
nešto o mojoj težini zbog čega sam bio spreman da se nadurim“, kaže
Frenk, „ali je onda shvatila šta se dogodilo i zagrlila me je da bih se opet
osećao dobro. Onda se u ključnom trenutku, naša osamnaestogodišnja ćerka
vratila kući ranije i Čarli je otišao, pa… moram da kažem, da dremne. Silvi
me je podsetila na knjigu koju smo čitali u kojoj piše da tokom vođenja
ljubavi u trajanju od 40 minuta, mnogi muškarci na nekoliko trenutaka
izgube erekciju, ali se ona, ukoliko se ne uspaniče, vrati. Našli smo način da
se smejemo Čarliju i ostanemo bliski. Onda smo ostali bez kreme koju
koristimo, pa je Silvi okolo tražila još.“ Silvi se sada nekontrolisano kikoće.
„Konačno“, nastavlja Frenk, „kada se sve vratilo na kolosek, ja sam postao
malo burniji i srušio sveću. Tada je zavesa počela da dimi!“ Uz široki
osmeh gleda suprugu: „Vruć sastanak, zar ne, šećeru?“ Dopunjujući priču,
Silvi dodaje da su odlučili da odustanu i da, umesto toga, naprave sebi toplu
čokoladu. „Ali onda“, kikoće se opet, „Frenk je rekao nešto seksi i ipak
smo, posle svega, vodili ljubav.“ Podiže svoje ruke gore i iskosi glavu na
jednu stranu u pozi Merilin Monro.
Ovakve priče me oduševljavaju. One pokazuju da još uvek možemo da
imamo spontani, strastveni i veseli polni susret i da možemo doći do
uzbudljivih otkrića čak i o svojim decenijskim partnerima. One pokazuju da
se možemo povezivati i razvezivati, iznova i iznova se zaljubljivati i da je
erotizam esencijalno igra, sposobnost da se „prepustimo“ i potčinimo
senzacijama. I za jedno i za drugo nam je potrebna emocionalna sigurnost.
U sigurnom odnosu uzbuđenje ne dolazi iz pokušaja da se vaskrsne i raspali
neispitana zanesena ostrašćenost, već iz rizika koji podrazumeva da se
ostane otvoren u ovde-i-sada iskustvu fizičke i osećajne povezanosti. Sa
ovakvom otvorenošću dolazi osećanje da je vođenje ljubavi sa partnerom
uvek nova pustolovina. Govorim parovima da je maksima „praksa i
emocionalna prisutnost čine savršenstvo“ najbolji vodič za erotski i
zadovoljavajući seks, a ne beskonačno traženje novina da bismo se borili
protiv „dosade“. Onda nas ne iznenađuje Edvard Lauman sa Univerziteta u
Čikagu svojim nedavnim istraživanjem o seksualnom ponašanju u Americi,
kada ukazuje da venčani parovi, koji su zajedno proveli puno godina i
izgradili emocionalnu sigurnost, imaju češće i više zadovoljavajuće odnose
nego njihovi nevenčani parnjaci.
Kada eksperti sugerišu da samo novi partneri koji nose zastave osvajanja i
zaslepljenosti mogu da ponude uzbudljiv seks, pomislim kako, jedan stariji
par koji poznajem, pleše argentinski tango. Oni su potpuno prisutni i
međusobno angažovani. Njihovi pokreti su čežnjivo promišljeni, potpuno
uigrani i zapanjujuće erotični. Toliko su međusobno usaglašeni i
responzivni da nikada ne pogreše u koraku ili okretu iako je ples fluidan i
pun improvizacija u trenutku. Kreću se kao jedno, graciozno i otmeno.

Rešavanje seksualnih problema

Najčešći seksualni problemi u Severnoj Americi su niska seksualna želja
kod žena i prerana ejakulacija ili nedovoljna erekcija kod muškaraca. Ovo
me ne iznenađuje. Najveći broj zabrinutih parova je u uhvaćen u demonske
dijaloge. Za žene je uobičajeno da se osećaju usamljeno i nepovezano. One
ili forsiraju usamljeni seks ili se zatvaraju. Muškarci postaju nesigurni. Oni
se okreću ka razdvojenom seksu ili doživljavaju seksualne disfunkcije.
Kada par uspostavi sigurnu povezanost, njihov seksualni život se najčešće
poboljšava automatski ili kroz njihov planirani napor. Podeljeno
zadovoljstvo i intimnost ponovo oživljenog seksa, kao i protok oksitocina
za vreme orgazma, poboljšava odnos.
Kada se jednom oseti sigurnom, Elen konačno može da se poveri Henriju
da ne može da doživi orgazam sa njim. Godinama ga je simulirala. Henri se
zbog toga ne ljuti niti plaši. Teši je i podržava. Takođe ide i u biblioteku i
uverava Elen informacijom da skoro 70% žena ne može da dostigne
orgazam samim polnim odnosom. Zajedno su osmislili tri erotske strategije
za projekat „Orgazmi za Elen“.
Pogledajmo malo bliže kako su odnos i povezanost isprepletani u jednoj
relaciji. Strast nije konstanta. Požuda prirodno jenjava usled različitih
događaja, godišnjih doba, zbog zdravlja, iz mnogo različitih razloga. Ova
kolebanja, ipak velikom broju nas smetaju, i osim ako o njima ne govorimo
otvoreno, mogu da budu varnica za nove probleme ili da podgreju
postojeće. Mnogi mogu da tolerišu činjenicu da seksualni odnosi nisu
redovni, ali ne i osećanje da partneri za njima nemaju želju. Bavljenje
takvim osećanjima je izazov sa kojim mnogi partneri moraju da se suoče,
čak i oni koji su relativno sigurno vezani. A to se isto odnosi i na Lauru i
Bila.
Posetili su me ubrzo nakon što se ona oporavila od depresije izazvane
gubitkom posla. Njen lekar, koji zna da je zdrava veza najbolja prevencija
recidiva, primetio je da ona ima izvesnih problema sa svojim suprugom i
poslao ih je kod mene na bračnu „proveru“. Laura iznosi ono zbog čega je
zabrinuta. „Veoma se volimo“, kaže. „Ali, vidite, Bil je uvek bio strastven.
Uvek me je dodirivao. I to mi se dopadalo. Ako nisam želela da vodimo
ljubav, jednostavno bih rekla ’ne’ i on bi to prihvatao. Mazili bismo se,
igrali i osećali bliskim. Ali u poslednjih nekoliko godina on mi uopšte ne
prilazi. Odlično nam je kada vodimo ljubav, ali ako ja to ne iniciram, neće
se ni dogoditi. Ovo me veoma boli. Zajedno smo oko dvadeset godina. Da li
je reč o tome da sam starija i nedovoljno seksi za njega? Primećujem da
odlazim u krevet kasnije, onda kada se on već uspavao. Da bih sve to
izbegla. Prilično smo se distancirali.“ Bil odgovara: „Ja samo nemam onaj
nagon koji sam nekada imao. Ovih dana me i posao potpuno iscrpljuje, znaš
to. Ali volim da vodimo ljubav i ti jesi seksi. Ne vidim tu nikakav problem.
Naravno, osim toga što se ti osećaš loše.“
Ovo je jedan od onih trenutaka kada je sposobnost da se govori o
dostupnosti, responzivnosti i angažovanju zaista važna. Pitanje je da li
Laura može ostati sa svojim bolom, a ipak dospeti do Bila i da li on može
da čuje taj protest i odgovori na njega. „Kao što ste govorili“, Laura mi
kaže, „kada se svađamo, možemo doći u neku vrstu stanja ’Ja navaljujem, a
Bil postaje zlovoljan’, ali ipak možemo da razgovaramo i razrešimo
nesporazum. I mislim da imamo dobar brak. Ali nam je vrlo teško da
pričamo o seksu. Pokušali smo i tada neko vreme bude bolje, ali se kasnije
sve vraća na isto.“ S obzirom na to da već imaju tu veštinu da sagledaju
negativnu spiralu u svojoj vezi i da ostvare veću responzivnost, predlažem
da na isti način razgovaramo i o njihovom seksualnom životu.
Pitam ih o njihovim očekivanjima u vezi sa seksom. Bil kaže da bi voleo da
vodi ljubav, otprilike, svake druge sedmice. Laura kaže da bi volela da to
bude na svakih deset dana. Svi počinjemo da se smejemo. Problem,
odjednom, izgleda da nestaje. Ali se onda još malo fokusiramo. Bil kaže da
je jedini problem koji on primećuje taj što je Laura razdražljiva i pomalo
distancirana. „Ako je noću pozovem da se mazimo, ona često na to ne
odgovori, što mi nedostaje“, govori on. „Zapravo, kad razmislim – mnogo
mi nedostaje.“ Laura počinje da plače. „Ja samo ne želim da se mazimo i da
tako stignemo do trenutka kada ću ja pomisliti da ćeš poželeti da vodimo
ljubav i da ćeš se potom razočarati. Pretpostavljam da sam suviše uplašen
da bih uopšte razgovarao o tome. Ti me samo pitaš da li sam seksualno
frustriran i onda kada ti kažem da nisam, razgovor se završava.“ Vidim
njenu preuranjenu anksioznost i kako se osvrće da bi se zaštitila od mene.
Slažemo se u tome da ova nemogućnost da pričaju o promenama u
njihovom seksualnom životu počinje da se uvlači između njih i ranjava ih.
Pitam ih da priču proširimo na njihov bol. Laura se neko vreme bori sa tim,
a zatim može iz toga da izdvoji šta je to za nju tako bolno. „Nešto od toga je
strah da me više ne vidiš kao ženu. Da sam samo supruga. Sa više bora i
malo deblja nego ranije. Zastrašujuće je da ti možda više nisam seksi, niti
poželjna. Grliš me kao što ja grlim prijatelja. Izgleda da ne obraćaš pažnju
na mene kao ranije. A uz tvoju sam se pažnju nekada osećala tako dobro. I
tako blisko tebi.“
Bil je zaista sluša i pomaže joj pitanjem: „Je li to suština? Osećaš se
odbačenom, osećaš da za mene nisi više seksi?“ Laura uzdiše, plače i klima
glavom i dodaje: „Pa, kad vodimo ljubav osećam tenziju na neki način.
Osećam se poželjno. Na trenutak. Znam da previše radiš i da si vrlo
umoran, ali razumem i to da seks možeš ili ne moraš da imaš. On nije
važan. Ponekad osećam da će, ako ti ne budem prišla, jedan deo našeg
života izbledeti. I da ćeš ti to dozvoliti. Pobesnim kada mi to padne na
pamet. I onda kažem sebi: ’U redu, neću ni započinjati. Neka ide dođavola.’
Međutim, ovde unutra, veoma sam povređena.“ Dodiruje svoje srce. Bil joj
se približava i uzima je za ruku.
Pitam je: „Laura, da li je to sve? U bolu je uglavnom reč o tuzi, ljutnji i
strahu. Osećate da Bilu nije važan seks sa vama. Da li je to to? Ili postoji
još nešto?“ Klima glavom i nastavlja: „Ako ti ne priđem i ne predložim da
vodimo ljubav, ostajem sputana svim tim osećanjima. A ako to, ipak,
učinim...“ Glas joj zamire i ona čvrsto stiska svoje usne. „Ovo je tako teško
reći. A ne bi trebalo da bude tako. Imamo dobar brak i ja sam jaka osoba.
Ali je za mene užasno da koketiram. To je kao skakanje sa litice. Nikada to
ranije nisam morala da radim. A onda kada mi se slatko nasmešiš, kažeš da
si umoran i okreneš se da spavaš – ja umrem iznutra. Pretvaram se da mi to
nije bitno, ali me, često, zaista skupo košta da ja preduzmem prvi korak.“
Bil promrmlja: „Nisam to znao.“
„Šta vam sva ova osećanja sugerišu? Šta vam je od Bila potrebno?“, pitam
Lauru. Ona mu kaže: „Izgleda da mi je potrebno da mi potvrdiš da ti
vođenje ljubavi sa mnom zaista znači. Da u to još uvek vredi ulagati. Da me
još uvek želiš. Potrebno mi je, možda, da za nas odvojimo vreme na koje
mogu da računam i da to ponekad bude na prvom mestu. Potrebno mi je da
mi pokažeš – na način na koji si to radio – da si i dalje moj muškarac.“ Bil
požudno odgovara. Užurbano joj kaže da je toliko izgarao na poslu da je
većinu svog budnog vremena „mesečario“. Da je voli i da sa žudnjom misli
na nju tokom dana. „Ali nikada nisam primetio da ti je tako teško da
predložiš da vodimo ljubav. Žao mi je“, kaže. „Bojim se da, ako ti priđem, a
toliko sam umoran, neću imati dobru erekciju i zato se povlačim, osim ako
nisam siguran u to.“ Oboje počinju da se smeju i prisećaju se onih nekoliko
puta kada se to dogodilo i kada se sve okončalo time što su jedno drugo
držali u naručju uz malo erotskih dodira i sa velikim osećanjem bliskosti.
Ovakav razgovor je sve što je Bilu i Lauri trebalo kako bi vratili svoj
seksualni život u sigurnu zonu igre i povezanosti. Ali je to istovremeno bio
i poziv na buđenje. Predložila sam im i da osmisle senzualni scenario za
situaciju u kojoj je očito da nema izgleda da će doći do seksa. Bil je
pomogao Lauri da to učini, a i počeo je učestalije da predlaže vođenje
ljubavi. Takođe je i pažljivije pokazivao Lauri da, onda kada ona predloži
seks, zaista ceni rizik koji preduzima. Zauzvrat joj je jasno kazao da mu je
potrebno da zna da ga ona želi i da nije imao nameru da izbegava bliskost
ili seks sa njom. Ponavljao joj je da je voli i da je želi.
Bil i Laura su takođe počeli i da obraćaju više pažnje na vođenje ljubavi. S
vremena na vreme je svakoj sobi potrebno malo čišćenja i dekoracije, a to
svakako podrazumeva i spavaću sobu. Zajedno su čitali erotske knjige i po
prvi put, tokom svih ovih godina, razgovarali o tome kako jedno drugo
mogu da uzbude i kako da imaju seks koji ih više zadovoljava. Saopštili su
da im se seksualni život poboljšao, a takođe i sam njihov odnos.
Kao što sam im i rekla u poslednjoj seansi, seksualne tehnike su ukras, ali
ne i samo uzbuđenje. Imali su najbolji priručnik za seks: umeće da ostvare
bliskost, da se međusobno usaglase i emocionalno sinhrono kreću.
vežba i praksa
samostalno
Da li je u ovom poglavlju postojao komentar ili tvrdnja koja vas je nagnala
da razmišljate o ličnom seksualnom životu? Kakvo je osećanje to podstaklo
u vama? Zapišite ga. Šta vam ovo osećanje, bilo da je ono čulna senzacija
ili čista emocija kao što je bes, kaže o vašem seksualnom životu?
Da li se u krevetu sa partnerom generalno osećate emocionalno sigurno i
povezano? Šta vam pomaže da se ovako osećate? Kako vam partner može
pomoći ukoliko se ne osećate tako?
Koji je vaš uobičajeni stil – Razdvojeni seks, Usamljeni ili Usaglašeni? U
svakoj vezi će se najverovatnije ponekad pojavljivati sva tri stila. Ali
ukoliko se uglavnom krećete ka Razdvojenom ili Usamljenom, onda ovo
nešto govori o vašem osećanju sigurnosti u partnerskom odnosu.
Koja su vaša četiri najvažnija očekivanja u krevetu? Ponekad to nije ono
prvo o čemu pomislite. Partneri mi govore da je njihovo najvažnije
očekivanje nakon seksa da ih ta osoba nežno grli i pažljivo miluje, ali
nikada ne bi izrazili tu želju svojim ljubavnicima.
Da li osećate da se u svojoj vezi dovoljno milujete i grlite? Jednostavna
nežnost može da izrazi povezanost, utehu i želju. U kojim prilikama biste
voleli da vas partner ili partnerka više drži i dodiruje?
Kada biste pisali Kratak vodič za ljubavnika ____________ i napisali svoje
ime, šta bi taj vodič sadržao? Osnovna uputstva bi mogla da uključe
odgovore na sledeća pitanja. Šta vam pomaže da biste počeli da se
emocionalno i fizički otvarate za seks? Šta vas pre i tokom vođenja ljubavi
najviše uzbuđuje? Koliko dugo očekujete da traje zadovoljstvo ili predigra
i, konačno, sâm odnos? Koja je vaša omiljena poza? Da li volite da vodite
ljubav brzo ili sporo? Koji je najuzbudljiviji način da vas partner, odnosno
partnerka, pokrene, stimuliše na najdublje angažovanje u vođenju ljubavi?
Da li to možete da potražite od njega ili nje?
Šta seks najviše čini zadovoljavajućim? (Ovo ne mora da bude orgazam,
niti čin sam po sebi.) Kada sa za vreme seksa osećate najnesigurnije i
najneudobnije? Kada osećate da ste partneru najbliži? Ako ovo možete da
podelite sa partnerom – odlično. Ako ne, započnite razgovor o tome koliko
je teško podeliti ovakvu vrstu činjenica.
vežba i praksa
Sa svojim partnerom
Da li možete da se dogovorite šta očekujete: koliko bi puta vaš seksualni
odnos trebalo da bude izvanredan? Setite se da u istraživanjima parovi
izjavljuju da je najmanje petnaest do dvadeset polnih odnosa potpuna
propast, bar za jednog partnera. Šta biste želeli da možete da uradite kao par
kad vas seks fizički ne zadovoljava? Šta radite kada vas ne zadovoljava
emocionalno? Kako vam partner u ovome može pomoći? Napravite zajedno
scenario kako bi to izgledalo na filmskom platnu.
Igrajte Savršenu igru. Ona počinje ovako:
Kada bih bio savršen u krevetu, mogao bih __________ i onda bi se ti
osećala više ________________.
Prosudite da li možete da partneru, odn. partnerki, otkrijete barem četiri
odgovora. Onda jedno drugom recite najmanje jednu osobenost u kojoj je
partner za vas seksualno savršen u krevetu i van njega. Da li svako od vas
može da razmisli o periodu kada je seks bio zadovoljavajuć? Podelite priču
o ovom događaju sa svojim ljubavnikom što podrobnije. Recite jedno
drugome šta ste naučili slušajući ove priče.
Razmislite kako bi sve seks mogao da obogati vaš odnos. Da li to može biti
jednostavno zabava, način zbližavanja, potpuno fizičko opuštanje, udoban
način da se nosite sa stresom i uznemirenošću, put ka romansi i bekstvu od
sveta, erotska pustolovina, mesto nežnog povezivanja, izliv strasti? Da li se
osećate sigurnim dok sve ovo doživljavate sa njim, odn. njom? Koja je to
tajna koju biste želeli sa sobom da ponesete u krevet? Da li jedno drugom
možete da saopštite tu tajnu? Objasnite kako partner može da reaguje ako
sve krene loše ili dobro.
Nekada smo mislili da su uzbuđenje, erotičan seks i sigurna, bezbedna
relacija suprotstavljeni pojmovi. Sada znamo da su sigurni odnosi
jednostavno savitljiva odskočna daska za najizazovnije avanturističke
susrete. I zauzvrat, kada je vaš fizički odnos otvoren, responzivan i
angažovan, pomažete da vaša osećajna povezanost ostane jaka. Sledeće i
poslednje poglavlje dalje ispituje kako da svoju ljubav sačuvate treperavo
živom.
 Sedmi razgovor:Održati ljubav živom

„Ako je nekome dosadno u braku, to je zato što ne obraća dovoljno pažnje“

– suprug moje koleginice

„Narode, da li primećujete neverovatne promene koje ste načinili u svojoj

vezi?“ Pitam jedan divan par na samom kraju veoma pozitivne seanse. Inez,
glasna, crvenokosa i uvek strastvena, odgovara: „Da, ali da li mi možemo
da zadržimo ovo osećanje? Moja sestra je zla. Ona mi kaže: ’Misliš da si sa
Fernandom opet pronašla ljubav? Ali u braku je samo reč o navici. Ljubav
ima svoj rok trajanja, kao mleko. Za šest meseci ćete se vratiti starim
glupostima. Ne možete da zadržite ljubav. To tako funkcioniše.’ Uplašim se
kada mi to kaže. Možda ćemo opet skliznuti natrag u svađu i usamljenost?“
Seansa se ovde završava, ali ja nastavljam da pišem belešku i u glavi čujem
dva glasa. Jedan nudi citat grčkog filozofa Heraklita: „Sve teče, sve se
menja.“ To mora da je prava ljubav, razmišljam. Samo pogledajte veliki
broj recidiva u terapiji parova. Možda je Inez samo realistična. Ali onda
izranja drugi glas koji citira kineskog pesnika Su Dongpoa iz XI veka:
„Godinu za godinom, sećam se te noći obasute mesečinom koju smo
proveli zajedno u brdima sitnih borova.“ Možda su trenuci duboke
povezanosti dovoljno moćni da godinama zadrže ljubavnike zajedno.
Mislim na naše istraživanje koje pokazuje da se parovi, iako prolaze kroz
izuzetno stresne životne okolnosti, drže zadovoljstva i sreće koju stvaraju u
EFT seansama.
Tada znam kako da odgovorim na Inezino pitanje. Kažem joj u narednoj
seansi:„Sve se kreće i menja, ali u ljubavnim odnosima više ne postoji ’tako
je to’. Konačno učimo kako da ’sačinimo’ i ’zadržimo’ ljubav. I na vama je
i Fernandu da odlučite kako će vam biti u vezi. Verovatno će, ako ne budete
stalno vodili računa, ciljevi za koje se borite izbledeti. Ali ljubav je kao
jezik. Ako ga govorite, on će teći sve lakše. Ukoliko ga ne govorite,
počinjete da ga zaboravljate.“
DRU razgovori su jezik ljubavi. Oni daju oslonac sigurnom skloništu vaše
veze i hrane sposobnost da budete fleksibilni, da istražujete, da sačuvate
svoju ljubav živu i rascvetalu. Sedmi razgovor je vodič u kome ćete naučiti
kako vaša ljubav može da premosti jaz ka budućnosti. Koraci zahtevaju:
• Rekapitulaciju i razmišljanje o opasnim tačkama u koje vašu vezu guraju i
zaglavljuju u demonskim dijalozima. Ovo će vam dozvoliti da shvatite
zaobilaznice i prečice koje vas vraćaju sigurnoj povezanosti.
• Proslavu velikih i malih pozitivnih trenutaka. Ovo uključuje, pre svega,
promišljanje o svakodnevnim momentima koji podstiču otvorenost i
responzivnost i jačaju vaše shvatanje pozitivnog uticaja koji imate jedno na
drugo; i zatim – artikuliše trenutke preokreta u vašoj prošlosti u kojima se
ljubav intenzivirala.
• Planiranje svakodnevnih rituala koji se odnose na trenutke razdvajanja i
ponovnog susreta, a kojima biste istakli da prepoznajete vaše spone,
podršku i responzivnost. Ovi rituali su načini na koje ćete sačuvati svoju
vezu u rastrojenom i haotičnom svetu. Pomaganje jedno drugome da
prepoznate pokazatelje privrženosti u raspravama, stalno prisutnim
razlikama i zajedničko odlučivanje kako da ih neposredno primenite na
svesno stvaranje sigurnosti i poverenja. Ovo će vam dozvoliti da problem
rešavate a da vas „vruća pitanja“ ne ometaju na putu. Nazivam ovo
Strategijom prve pomoći. Kada se emocionalna sigurnost uspostavi, jedan
partner može da iznese problem na nežan, manje agresivan način, a drugi da
ostane emocionalno angažovan u diskusiji, iako se ne slaže sa
prezentovanim stavom.
• Kreiranje rezilijentne* relacione priče. Ova priča opisuje kako ste vas
dvoje izgradili i kako i dalje gradite ljubavnu priču. Govori kako zaglibite u
sukobu i otuđenosti i kako ste naučili da premostite jaz, ponovo se povežete
i oprostite bol koji vam je nanet. To je priča o neprestanom zaljubljivanju.
• Kreiranje buduće ljubavne priče. Ova priča naglašava kako želite da vaš
odnos izgleda za pet ili deset godina i kako biste hteli da vam partner u
budućnosti pomogne u ostvarivanju ove vizije. Sedmo poglavlje je
zasnovano na razumevanju da je ljubav kontinuirani proces traženja i
gubljenja emocionalne povezanosti i potrage za njenim ponovnim
zasnivanjem. Ljubavna spona je živa. Ako je ne negujemo, prirodno će
početi da vene. U svetu koji se sve brže kreće i koji pred nas postavlja sve
veći broj zahteva, izazov je biti prisutan u trenutku i težiti potrebi za
povezivanjem. Ovo finalno poglavlje od vas traži da budete pažljivi i
promišljeni u vezi sa vašom ljubavlju.
Pogledajmo kako ovo funkcioniše u praksi.

Zaobilaženje opasnih mesta

Inez i Fernandu je lako da uoče trenutke malih opasnosti. Godinama su
plesali Protestnu polku koja je, zbog Fernandovog intenzivnog uzimanja
alkohola i Inezinih preuveličanih pretnji i osvetničkog flertovanja, postajala
sve sumanutija. Sada, tokom ovog razgovora, ona može da mu kaže: „Kada
se utišaš i udaljiš od mene, to me još uvek izluđuje. Želim da ti tad mogu
reći: ’Hej, Fernando, molim te, možeš li da ostaneš sa mnom?’ Misliš da bi
mogao to da čuješ? To bi mi zaista pomoglo. Ne verujem da bi strepnja tada
nestala.“ Fernando joj odgovara da bi on od nje želeo da jednostavno kaže
da je besna na njega i jasno mu predoči šta ju je uznemirilo, a ne da mu
baca u lice ultimatum. Oboje se slažu da ovakve zaobilaznice mogu oboma
pomoći da zadrže svoju emocionalnu ravnotežu i ostanu van negativne
spirale.
Drugi par, Kristina i Daren, su se gotovo razveli zbog njegovog neverstva.
„Mislim da se oporavljamo od prevare“, kaže mu. „Ali želim da znaš da bi
me sada i neznatni nagoveštaj da možda nećemo imati dovoljno seksa,
naterao da pobegnem i sakrijem se. Samo na trenutak, strah da ćeš od mene
tražiti više od onoga što ti mogu dati, jednostavno provaljuje iz mene. Više
ne prevladava mnome, ali u tom trenutku i dalje osećam
mučninu.“„Razumem. Kada sam to prokomentarisao prošle noći, u stvari
sam nespretno pokušavao da ti kažem da te želim. Kako da ti pomognem?“
Kristina, očigledno umirena, mrmlja: „Možda da mi samo odmah kažeš da
je seks koji imamo dobar i da si sa mnom srećan.“ On se smeši i odgovara:
„Mogu to da uradim.“

Proslava trenutaka povezanosti

Partnerima uglavnom prećutimo da postoji poseban način – kada nas
spontano dodiruju rečima ili gestom – koji kod nas stvara osećanje
pripadnosti. Fernando, pomalo postiđeno, priznaje da se, kada ga je Inez,
posle svega što su prošli, predstavila svom kolegi sa: „Ovo je moj dragi,
moj suprug“, istopio od zadovoljstva. To je učinilo da oseti da joj je
„dragocen“. Misli o tome svakog dana.
Niko ne zaboravlja tačke preokreta kada ljubav iznenada dolazi u središte
pažnje. Ovi DRU trenuci ostaju sa nama. I važno ih je podeliti. Kej kaže
Donu: „Najvažniji trenutak u prevazilaženju našeg jaza je bila noć kada si
mi rekao da ti, čak i posle četrdeset pet godina našeg braka, znači da te
držim za ruku. Uvek si pružao ruku i pretpostavljam da je ponekad uzmem,
a ponekad ne. Kada si mi rekao koliko ti to znači, koliko ti znači to što smo
zajedno, da možemo da uradimo bilo šta, odjednom sam te videla kao
nekoga kome sam potrebna, a ne kao velikog dominantnog čoveka koji želi
da nameće pravila.“
U seansi sa drugim parom, diskutujemo koliko je Lorensova depresija
opustošila njegov život. „Mislim da ne bih uspeo bez tebe“, kaže svojoj
supruzi Nensi. „Iako sam bio toliko povučen, i dalje si bila sa mnom. Onog
dana kada sam otišao na razgovor za posao, a oni su ga dali drugom, došao
sam kući osećajući se kao najveći gubitnik na svetu, sećaš se šta si mi
kazala?“ Nensi odmahuje glavom. „Poljubila si me i rekla: ’Ti si moj čovek.
Bez obzira na sve. Uspećemo. Volim te, gospodine.’ Uvek ću se toga sećati.
I to mi još uvek pomaže kada sve krene loše i kada posumnjam u sebe.“
Čak i kada su parovi zaglibili u demonske dijaloge, jedno od njih dvoje
može da napravi iskorak saosećanja koji oduzima dah. Ohrabrujem ih da,
dok se bore da obnove svoj odnos, taj trenutak nose kao baklju kroz mrak.
Maksin, koja je na Rika uglavnom ljuta zbog njegovih „tišina“, odjednom
mu veoma tiho kaže: „Mislim da razumem. Izgledaš toliko smireno.
Međutim, uplašen si. Ti si onaj usamljeni mali dečak koga vidim na slici
iznad kamina. Najusamljeniji dečak na svetu. Nikada nigde nisi pripadao. I
sada si ovde sa mnom, najbrbljivijom ženom na svetu, i ja te preplavljujem.
Zato se samo uvučeš unutra i pokušavaš da se smiriš. To je tako tužno.
Mora da si još uvek usamljen.“ Rik se ovoga seća kao trenutka kada je
odjednom video i shvatio da ga ona voli, iako je ljuta na njega.
Najveći deo održavanja ljubavi podrazumeva da ove ključne trenutke
prepoznate i držite ih dovoljno visoko, tako da oboje možete da ih vidite,
kao što radimo sa porodičnim fotografijama na kojima su „uhvaćeni“ srećni
trenuci. Oni nas podsećaju na to koliko naš odnos vredi i kakvo je osećanje
imati blizak odnos. Podsećaju nas kako na jednostavan način, snagom brige,
možemo da preoblikujemo svet našeg partnera.
Karakteristični trenuci ritualnog razdvajanja i
ujedinjenja
Rituali su važan deo pripadanja. Oni su ponavljane, intencionalne
ceremonije kojima se prepoznaje poseban trenutak ili povezanost. Oni nas
emocionalno i fizički angažuju tako da možemo, za taj trenutak, da budemo
pričvršćeni na pozitivan način.
Religija je oduvek koristila rituale. Sećam se čuvene studije psihologa
Alfreda Tomatisa o grupi klinički depresivnih monaha. Posle mnogo
ispitivanja, istraživači su zaključili da je depresija grupe poticala od
napuštanja rituala koji ih je dva puta dnevno okupljao u pojanju
gregorijanskih misa. Izgubili su osećanje zajedništva i podršku proisteklu iz
zajedničkog harmoničnog pevanja. Stvaranje predivne muzike je bilo
formalno prepoznavanje njihove povezanosti i podela trenutka radosti.
Kod svih primata, susret i razdvajanje su ključni trenuci privrženosti.
Prepoznajemo ovo kod svoje dece kada su mala. Po navici ih ljubimo i
držimo na rastanku i pozdravljamo ih kada se vrate. Zašto ne odvojimo
malo vremena da formalno na isti način prepoznamo i naš odnos sa
partnerom? Regularni mali gestovi koji nose poruku „značiš mi“, idu
zajedno sa održavanjem veze zdravom.
Partnerima je ponekad teško da prepoznaju rituale separacije i
sjedinjavanja. Džoel me gleda bledo kada ga zamolim da takve ceremonije
prepozna u svom braku sa Emom. Kaže mi: „Dođavola, znam da se pas
uvek baci na pod i pozdravi me kada dođem kući i ja uvek sednem i malo
ga pomilujem. Ali mi se čini da je sa Emom to pomalo nesvesno. Šta
primećujem i šta ciljano radim, iz dana u dan, a što nas održava u saglasju?
Nisam siguran.“ Dok se on češka po glavi, Ema se kikoće i pomaže mu.
„Kako si smešan! Ne radiš to samo sa psom! Osim kada malo
iskomplikujemo odnose, ti uvek uđeš u kuhinju i nežno kažeš: ’Kako je
moje sunce?’ I potapšeš me, uglavnom po leđima. I to mi se mnogo sviđa.
Računam na to.“ Džoela to, izgleda, umiruje i on joj kaže: „O, da. Dobro.
Pa, od sada, možda bi to trebalo da budu dva dodira i poljubac. Mislim, za
tebe a ne za psa.“
Ono što ne prepoznajete može da vam isklizne. Rastrojeni partneri se
ponekad veoma žale zbog gubitka ovih malih rituala. Keti kaže Niku: „Ne
dođeš da se pozdravimo pre nego što odeš ujutru. Zapravo, više čak ne
govoriš ni ’Doviđenja’. Kao da smo cimeri. Živimo u potpuno odvojenim
svetovima i tebi to odgovara.“ Posle mnogobrojnih DRU razgovora, Keti i
Nik su odlučili da opet uspostave ovaj ritual i pomalo i ukrase pitanjima o
tome šta će ko raditi tokom dana. Ove protokole ponekad proširimo i na
porodični život. Sećam se nedeljne večere kada specijalni obrok za dvoje,
pošto dolaze deca, prerasta u porodični događaj. Takođe se sećam i da se
moj sin, mnogo godina kasnije, žalio: „Zauzet sam. Zašto, uopšte, moramo
da imamo te nedeljne večere?“ Moja mala ćerka je prezrivo odgovorila:
„Zato što je nedelja i mi smo porodica, a to je, blesane, nešto posebno.“
Pomažem parovima da osmisle svoje povezujuće rituale, posebno
prepoznajući momenat susretanja i odvajanja ili ključne periode pripadanja.
Ovo su pažljivo strukturirani trenuci koji podstiču aktuelnu povezanost.
Evo nekih koji se svaki put pojavljuju.

• Kontinuirano i pažljivo držanje, grljenje, ljubljenje pri ustajanju i odlasku

na spavanje, prilikom izlaska iz kuće i povratka.
• Pisanje pisama i ostavljanje kratkih poruka, posebno kad jedno od vas nije
tu ili kad se partner vratio posle nekog vremena.
• Zajedničko uključivanje u spiritualne ili druge rituale, kao što je npr.
formalno okupljanje za posebne obroke, sađenje prvog proletnjeg cveta u
porodičnoj bašti, molitva ili prisustvovanje religijskim događajima.
• Uobičajeno pozivanje tokom dana da biste čuli glas voljene osobe i upitali
je kako je.
• Kreiranje ličnog rituala deljenja, koji označava vreme za povezivanje i
deljenje intime sa partnerom, a ne za rešavanje problema ili pragmatičnu
diskusiju. Pit i Mara imaju dnevni ritual povezivanja koji počinju kada
jedno od njih pita: „Pa, kako si ti sada?“ Ili: „Pa, kako nam ide zajedno?“
Tako biste razgovor odvojili od drugih tema. Sara i Ned su se dogovorili za
konkretno vreme u toku sedmice. Petkom uveče, posle večere, ispijaju kafu
najmanje pola sata. Nazivaju to svojim vremenom za „učestvovanje.“
• Pripremanje posebnog trenutka samo da bi se zajednički provelo vreme,
npr. nedeljom ujutru doručak u krevetu bez dece, ili pomeranje obaveza da
bi se svakog dana doručkovalo u društvu partnera.
• Utvrđivanje redovnog sastanka uveče, čak iako je to samo jednom
mesečno.
• Jednom godišnje zajednički časovi, učenje nečeg novog, čak i rad na
zajedničkom projektu.
• Obeležavanje posebnih dana, godišnjica i rođendana na veoma lične
načine. Kada sam u iskušenju da umanjim značaj ovih vrsta priznanja za
svoje bližnje, uvek se setim da su to konkretni simboli činjenice da oni
postoje u mom umu i da je u privrženosti upravo o tome reč.
• Promišljena odluka da brinete o svakodnevnim borbama i pobedama svog
partnera, pridajući im stvarni značaj. Kao što smo ranije pisali, mali
komentari – kao što su „bilo ti je teško da to uradiš, ali si započeo“, ili
„toliko si naporno radio na tom projektu, niko nije radio više od tebe“, ili
„zaista sam video koliko se trudiš da budeš dobar roditelj“ – gotovo uvek su
efikasniji od konkretnog saveta. Često tako razgovaramo sa svojom decom,
ali zaboravljamo da to učinimo i sa partnerom.
• Koristiti mogućnosti da javno pokažete svoju vezu i svog partnera. Ovo
može imati oblik ceremonije, kao obnavljanje vaših zakletvi ili može biti
jednostavno zahvaljivanje partneru pred vašim prijateljima zato što je
pripremio divnu večeru ili pomogao da ostvarite svoj lični cilj.
Nekim parovima su potrebne ovakve vrste formalno strukturiranih
dogovora da bi prodrmali uobičajeni životni stil koji je takav da
onemogućava ma kakvu vrstu bliskosti. Šon i Ejmi su, dok su vrlo naporno
radili kako bi se od međusobnog povlačenja pokrenuli ka bližoj
povezanosti, shvatili da su u svoje živote uneli toliko profesionalnih
zahteva, toliko dugih razgovora sa poznanicima i toliko dečjih aktivnosti da
su, čak i vikendima, retko kada bili u istoj sobi duže od deset minuta.
Hronično opsesivan rad i izgaranje su postali deo naše kulture. Smatramo to
normalnim. Džulijet Šor, profesor sociologije na koledžu u Bostonu, u
svojoj knjizi Prezaposleni Amerikanac zapaža da su SAD (i Kanada slično
njima) „svetski najistaknutija radoholičarska nacija, što i druge zemlje vodi
ka tome da ljudi veliki broj dana provode na poslu, a veliki broj sati tokom
dana u radu.“
Kinezi uzimaju tri nedelje odmora tokom godine. Većina Evropljana šest.
Ali Šon je tipičan Amerikanac. Radio je svakog vikenda, zvali su ga zbog
svakog finansijskog obračuna ili krize u njegovoj kompaniji i nosio je svoj
mobilni telefon i računar na dvonedeljni godišnji odmor. Sesil Endrjuz,
vođa Dobrovoljnog pokreta jednostavnosti, iznosi u svom izveštaju da
američki parovi, u proseku provode tek dvanaest minuta dnevno u
razgovoru. Šon i Ejmi su procenili da je njihov prosek pet do šest minuta i
da opet uglavnom pričaju o obavezama i poslovima. Vođenje ljubavi nije
dolazilo u obzir. Uvek bi bili suviše umorni.
Odlučili su da svoju vezu stave na prvo mesto. Rečeno Šonovim
računovodstvenim terminom, da brinu o „glavnoj investiciji“. Ovo je
značilo smanjenje broja dečjih aktivnosti, utvrđivanje njihovog sastanka
jednom mesečno, vođenje ljubavi nedeljom pre podne i zajednički doručak
tri puta nedeljno. Ejmi radi kod kuće, tako da je Šon poziva telefonom
tokom dana kako bi je čuo, ponekad joj daje i seksi imena. Ako je ma ko
pita s kim razgovara, ona odgovara: „To je majstor za popravku veze.“ Ovaj
par je sebi uzeo natrag svoje vreme i promišljeno pronašao načine da svoj
odnos hrani kako bi on mogao da raste i razvija se.

Sigurnost na prvom mestu

Da bismo, kasnije u životu, mogli naporedo da razvijamo osećanje
privrženosti i suočavamo se s praktičnim problemima, moramo isprva jedno
od drugog odvojiti. U našem prvom istraživanju iz 1980, u kome smo
koristili EFT, utvrdili smo da su parovi koji su naučili da traže jedno drugo i
kreiraju sigurniji odnos, brzo postali umešni u rešavanju svakodnevnih
problema koji su trovali prethodno njihovu vezu. Odjednom su postali
spremni na saradnju, otvoreni i fleksibilni. Shvatili su da je ovo počelo da
se događa jer su svakodnevni problemi sada upravo to i postali. Više nisu
bili ogledalo njihovih strahova i potreba koje niko nije prepoznao.
Džim i Meri sada mogu da razgovaraju o njegovim ronilačkim putovanjima,
a da se ne zapetljaju u demonske dijaloge. Ali nedavno bi samo pominjanje
ovih putovanja podstaklo Merin bes i anksioznost zbog njegovog „mačo
distanciranja“ i „ludačkog rizikovanja“. Sada kada su iskrsle logističke
teškoće u vezi sa Džimovim dugim putovanjem, on prvo nju pita da li joj je
potrebna pomoć da bi se u ovom razgovoru osećala sigurnom. Da li postoje
neka osećanja koja želi da podeli?
Meri ceni što je to pitao i kaže da se pomalo plaši. Više se ne oseća
napuštena kada on ode, ali je zbog toga i dalje napeta. Iznosi to da je jedan
od njegovih drugova dobro poznat po svojoj nesmotrenosti. Džim je
uverava da će potpuno poštovati pravila bezbednosti o kojima su se već
dogovorili i kaže čak i da će odustati od putovanja ako je njegov tim zaista
brine. Meri oseća da ju je čuo i uverio je, pa može ostati otvorena dok on
govori koliko mu ovo putovanje znači. Onda zajedno, desetak minuta,
rešavaju značajne praktične probleme koji imaju veze sa putovanjem.
Ohrabrujem parove da u okviru svog plana za budućnost razmotre neki
tekući problem. To može da bude supruga koja želi da njen suprug bude
više uključen kao roditelj. Oni onda prvo treba da prođu DRU konverzaciju
u vezi sa tom temom i podele potrebe i strahove koje to izaziva. Onda mogu
da krenu na definisanje pragmatičnog problema i, kao tim, razmatraju
rešenje. Dženet se žalila da joj suprug Moris nikada nije pomogao da
postavi granice njihovom sinu; Moris bi brzo odbacio njene brige i povukao
se. Ona sada započinje razgovor tako što izražava svoju ranjivost. „Čini mi
se da nisam dobra majka“, kaže ona. „Toliko mi je teško da zaista postavim
granice detetu. I osećam se kao da se u tome vrtim negde između veštice i
slabića. Preplavljena sam time. Postavljanje pravila, bavljenje njegovim
izgovorima, razgovori sa školom, odlasci na sve te sastanke se nikada ne
završavaju. Postanem ljuta, ali je to zato što mi je stvarno potrebna pomoć u
vezi sa tim. Ne mogu ovo sama. Znam da se povlačiš zbog frustracije, ali
kada to učiniš – ja ostajem sama i preplavljena strahom. Da li, molim te,
možemo da pronađemo način da ovo uradimo zajedno?“
Moris, koji sada oseća da ga supruga ceni i oslanja se na njega, čuje je i
odgovara na njenu patnju. Shvataju da oboje postaju preplavljeni zahtevima
roditeljstva i da im je potrebna međusobna podrška. Definišu problem kao
povezivanje njihovog sina sa prijateljima koji brzo žive i odlučuju da
zajednički postave neke granice. Posebno razgovaraju o tome kako da jedno
drugo podrže u razgovorima sa sinom onda kada on izbegava da poštuje
granice.
Uspeli su da razgovaraju o tome kako da zajedno budu roditelji. Dijalog
koji sklizne u očajnički bes usled osećanja napuštenosti ili beznadežnu
konfuziju, nikada neće doneti upotrebljiva rešenja. Suština dobrog
rešavanja problema je u tome da se ostane fokusiran i fleksibilan.
Emocionalna sigurnost promoviše timski pristup i kreativno rešavanje
problema. Bezbrojne studije povezuju osećajnu sigurnost i bezbednu
povezanost sa našom sposobnošću da iskažemo svoje potrebe, saosećamo
sa drugima i mislimo jasno i koherentno. Ima smisla to što goruće teme
krijemo iza pragmatičnih problema pre nego što pokušamo da pronađemo
funkcionalna rešenja. Ponekad je dovoljno da samo razjasnimo kakva je to
emocionalna muzika odjednom zasvirala kada su se pojavile određene
teme, pa će to promeniti sam problem.
Kada Hejli pritiska Dona da se podvrgne procedurama za utvrđivanje
plodnosti, on pruža otpor. Oni reframiraju* problem na brojne načine,
posmatraju ga kao borbu za moć, kao razliku u želji da se imaju deca, kao
Donov sebičluk, kao Hejlinu potrebu i kao sopstveni neuspeh da se usklade
kao par. Ovo je zaista problem koji preplavljuje! U jednoj DRU
konverzaciji, problem ispliva, a onda opet potone. Don govori o tome kako
njena opsesija majčinstvom čini da se on oseća suvišnim: „Ponekad se
uplašim da sam ja za tebe samo banka sperme“, kaže on. „Potrebno mi je da
znam da ti značim zbog sebe samog.“ Kada su jednom uspeli da
porazgovaraju o tome i kada je Don potvrdio da je njena želja za detetom
deo ljubavi prema njemu, problem tone, dobijajući pritom vremensku
dimenziju. Kada bi mogli da budu zajedno još godinu dana i da tako
konsoliduju svoj odnos, Don bi bio voljniji da prođe kroz medicinske
procedure za začeće deteta. Hejli se slaže.

Formiranje rezilijentne relacione priče

Kada su parovi sapeti demonskim dijalozima, često nema koherentne priče,
već samo konfuzija tipa: „Šta nam se dešava?“ Priče partnera mogu biti
suprotne i jednostrane. Kažu mi da je sve u redu, a onda skliznu u bes i
intenzivno međusobno optuživanje. Kažu da žele da se o njima neko brine,
a onda ispričaju priču o tome da kada to dobiju – tu brigu odbacuju.
Emocionalna promenljivost uništava njihovo osećanje sopstvene prošlosti i
sposobnost da se sastavi dosledna priča, linearnog toka. Ali kada se partneri
sinhronizuju i „osete da ih druga osoba oseća“, to im pomaže da, fiziološki i
emocionalno, dostignu stanje ravnoteže, da bi mogli da naprave red u
informacijama u svojoj glavi i oforme koherentne priče o svojim
osećanjima i njihovoj vezi.
Koristimo priče da bismo dali smisao svom životu. I koristimo ih kao
modele koji će ih usmeravati u budućnosti. Oblikujemo ih, a onda i one nas
oblikuju. Kada partneri jednom osete da su sigurni jedno s drugim, onda
mogu da sastave jasnu priču njihovog odnosa i shvate kako da se oporave
od razjedinjenosti i učine svoju vezu jačom. Ovo ne samo da sumira
njihovu prošlost na način koji ima smisla, već im ostavlja i otisak za
budućnost.
Vaša rezilijentna relaciona priča bi trebalo da objedini to da ste zaglibili u
nesigurnost, a onda pronašli način da iz tog gliba zajedno izađete.
Nikol i Bert su, kada su došli da me vide, opisali tako haotično različite
verzije svog odnosa da nijedno od njih nije prepoznalo priču onog drugog
kao validnu. Živeli su u različitim brakovima i nijedan njihov prikaz nije
imao smisla. Ali nekoliko meseci kasnije, sa njihovom sigurnijom
povezanošću, osposobili su se da sastave jasnu, razumnu priču o tome kako
su njihovi problemi nastajali i kako su popravili svoj brak. Nazvali su je
„Kako su N i B pobedili demone i distance i ostvarili konačni zagrljaj“.
„Pa, odmah smo se zaljubili“, započinje Bert, „i čak i ako nismo znali šta
radimo, jer nijedno od nas nije do tada, čak ni sa roditeljima, iskusilo zaista
dobru vezu, išlo nam je prilično dobro. Voleli smo se. Ali kada su stigle
naše tri devojčice, prilično smo se ohladili i naš je odnos postao trivijalan.
Nikolina teritorija je postala kuća, a moja posao i sport. Onda kada su kod
nje nastali ti medicinski problemi, pa smo prestali da vodimo ljubav, zaista
smo izgubili kontakt jedno s drugim. Pretpostavljam da se moja greška
ogledala u sledećem: nisam je dovoljno podržao i povukao sam se ka svom
poslu i drugarima.“
„Ipak nisi ti bio kriv za sve“, oglašava se Nikol. „Ja sam se prilično izgubila
i za sve počela da tražim objašnjenje u tebi. Onda smo se upetljali u tu
polku ’Nikolin napad’ i ’Bertovo povlačenje’ dok na kraju nismo došli do
toga da sve što vidimo jeste to koliko je onaj drugi prepreden. Konačno smo
shvatili da gubimo jedno drugo i stvarno smo radili na tome da rizikujemo i
podelimo svoj bol i svoje potrebe. Uvideli smo da se oboje osećamo užasno
usamljeno.“
Bert dopunjuje priču. „Mislim da je veoma doprinelo to što smo shvatili da
se, posle svega, nismo promenili. Samo smo na drugačiji način izražavali
svoju uznemirenost. Morao sam da razumem koliko je moja distanca Nikol
učinila ranjivom i uplašenom. Kada je rizikovala da mi to kaže, preplavila
me je hrpa novih osećanja prema njoj.“
Nikol se osmehuje suprugu i dodaje: „Za mene je tačku preokreta
predstavljalo to da si iscrpljen od slušanja priča o svojim greškama, da patiš
i odustaješ od toga da te još uvek mogu voleti. Nisam želela da to učiniš. I
zato smo oboje pronašli način da razgovaramo o svojim bolnim tačkama,
pronađemo jedno drugo i pružimo jedno drugom još jednu priliku. Kada
smo se vratili unazad i pričali o noći kada je rođeno naše najmlađe dete,
pomogao si mi da pustim da se sav taj bol i ozlojeđenost odvoje od mene.
Prihvatio si da nisi stajao pored tog lekara kao što sam očekivala da bi
trebalo da stojiš. To mi je bilo veoma važno. Mogla sam ponovo da ti
verujem.“
Bert se okreće ka meni i smeje se. „Pretpostavljam da smo zvučali prilično
samozadovoljno, ali imam osećaj da smo dosta postigli. Vratio sam svoj
život. Pronašli smo put da opet budemo bliski i sviđa mi se što možemo da
pričamo i kažemo da smo uspeli. To mi daje samopouzdanje.“
Njima nije trebalo mnogo pomoći da zajedno sastave priču. Ponekad malo
navodim parove da artikulišu elemente priče. Ako vam je potrebna pomoć,
predlažem da jedno drugom pomognete na sledeći način:
• Tri prideva ili slike koje opisuju vaš odnos onda kada stagnira u
nesigurnosti i negativnoj spirali. Npr. u ćorsokaku, iscrpljena, minsko polje.
• Dve reči koje opisuju kako se svako od vas kretao u negativnom plesu i
kako ste mogli da izmenite obrazac. Gurao sam, ti si odlazila. Ali smo
naučili da razgovaramo o tome koliko smo bili uplašeni i potražili smo
jedno drugo.
• Ključni trenutak u kome ste jedno drugo videli različito, osetili nove
emocije i mogli da priđete jedno drugom. Sećam se tog subotnjeg
popodneva kada sam izašao. Vratio sam se u sobu, a ti si plakala. Tvoj me
je pogled zaista pogodio. Osetio sam našu tugu i prišao da te zagrlim. Želeo
sam da ponovo budemo bliski i bila mi je potrebna tvoja pomoć. Morali
smo da pomognemo jedno drugom.
• Tri prideva, osećanja ili slike koje opisuju vaš odnos sada. Razigran,
zadovoljan, oduševljen, blagosloven, s rukom u ruci.
• Nešto što radite kako biste omogućili da vaša povezanost da bude
otvorena i da raste. Maženje pred spavanje, poljupci kada se probudimo.
Nakon što su uspešno dovezli svoju vezu iz beskrajnih u luku sigurne
povezanosti, prepirke dolaze sa sledećom pričom. „Na početku je naš odnos
bio hladan, stegnut i usamljen“, kaže Merion. „Stiv je gurao i lupao na
vrata; a ja bih se samo okrenula i sakrila. Oboje smo ono drugo videli kao
problem. Ali tog dana kada smo čuli sebe kako pričamo o razvodu, shvatili
smo da smo oboje toliko prestrašeni da izgubimo jedno drugo. I tako smo
počeli da se međusobno pomažemo i preduzimamo male rizike da bismo
naučili da verujemo.“
Sada se i Stiv pridružuje. „Razgovori o vremenima kada se sve zaista
promenilo su za mene bili najzanimljiviji. Ključni trenutak bio je kada je
Merion plakala i kazala mi da je oduvek verovala da mi nije dovoljno
zgodna, seksi i pametna i da joj je žao što sam završio tako usamljen. Da je
želela da dođe i bude sa mnom, ali se bojala. Ne verujem da sam joj ikad
bio bliži nego u tom trenutku. Nikada nisam razumeo kako se uistinu oseća:
onda kada se udaljila, u stvari, nije pokušavala da me povredi. Nikada
nisam shvatao kakav uticaj na nju imaju moji besni komentari, koliko tada
oseća da je mala i sitna.“
Pitam: „A šta je sa vama, Merien? Da li se sećate perioda kada su se
pojavila nova osećanja, onog razdoblja kada ste se sa Stivom uputili na
neko drugačije mesto?“ „O, da“, odgovara. „Bilo je to jedne noći kada smo
razgovarali o tome koliko me pritiska sve dok ne eksplodiram. I odjednom
je izgledao toliko tužan. Kazao je: ’Pa, radije bih da budeš besna na mene
ali da budeš sa mnom, nego da te uopšte nije briga. Ako si barem besna,
znam da ti značim.’ Onda sam shvatila. Sada, kada započnem da opet
sumnjam u sve, vratim se u mislima tom trenutku. On me smiri. Mom
velikom, moćnom suprugu je to od mene potrebno. Neverovatno, zar ne?“
Kucne prstom po glavi i smeši se kao da je otkrila najuzbudljiviju tajnu.
Tajnu koja menja univerzum.
Stiv i Merion nemaju problem da dođu do pozitivnih slika svog sadašnjeg
odnosa. Slažu se sa tim da ta slika pokazuje kako se uveče pozdravljaju i
drže. Merion kaže da se kao osoba oseća „sigurnije“ od kada su uspeli da
promene svoju vezu. Oseća da je bliska Stivu na način koji je nosi ka „tihoj
sreći“. Stiv pažljivo bira svoje reči. „Istopim se kada ona rizikuje i priđe
mi“, kaže on. „Srećan sam. Imamo novi nivo poverenja. Hoće li topljenje,
sreća i poverenje uspeti?“ Kažem mu kako mi se čini da će im ići veoma
dobro. Predlažem mu da pita Merion i ona odgovara uz široki, otvoreni
osmeh.
Zatim razgovaramo o tome kako će biti dana kada će im od partnera
nedostajati signali, kada će im biti teško da odgovore, a što će ih zavrteti u
negativan krug. Utvrđuju vrlo konkretno kako mogu da zaustave ulazak u
demonske dijaloge. „Kada se predamo tom vrtlogu“, kaže Stiv Merion,
„oboje gubimo i međusobno se povređujemo.“ Merion mi kaže: „Jedini
način na koji to zaista mogu da zaustavim je da duboko udahnem i skočim.
Kažem Stivu: ’Plaši me. Moramo da usporimo’.“ Slažu se i oko toga da
sada izdvajaju vreme da se saslušaju i uteše kada se jave bolne emocije.
Molim ih da mi navedu jedan primer onoga što rade da bi sačuvali tu
pozitivnu fazu uzajamnog dosezanja i povezivanja. Kažu da na svakih
nekoliko dana pišu jedno drugome ljubavne poruke i lepe na jastuke, torbe
ili instrument table u kolima. Divno! Ja to ponekad radim svojoj deci. Kako
mi nikada nije palo na pamet da isto učinim i za supruga! Kažu i da posle
vođenja ljubavi uvek jedno drugome kažu ono što je onaj drugi uradio, a što
im se veoma dopalo. Uz svu svađu, oboje su izgubili sigurnost u svoju
seksualnu privlačnost i mogućnosti; ovo je bio način da se međusobno
podrže i vrate svoje samopouzdanje.

Stvaranje buduće ljubavne priče

Zamolim partnere da osmisle svoju Buduću ljubavnu priču. Razgovaramo o
tome koji su njihovi lični snovi za sledećih 5 do 10 godina. Što je utočište
koje imamo kod voljene osobe sigurnije, to smo više uvereni, asertivniji i
više volimo pustolovinu. Kada je voljeno biće kraj nas, imamo više vere u
sebe i možemo da sanjamo na nov, uzbudljiviji način. U ovoj priči, partneri
povezuju svoje viđenje budućeg odnosa. Onda mogu jedno od drugog da
zatraže podršku i diskutuju kako će zajedno to ostvariti.
„Na ličnom planu, želim svoju kompaniju“, kaže Stiv Merion. „Makar
jednu malu. Ali to ne mogu da učinim bez tvoje podrške. I želim to da
učinim tako da osetiš da si i ti uključena, a ne zanemarena. Ideje koje imaš
su mi zaista korisne.“ Kada na Merion dođe red, ona mu kaže da razmišlja
da bi možda konačno mogla da diplomira. I ceni to što se ponudio da pazi
na decu tokom njenih večernjih predavanja. Onda pominje kako bi za pet
godina mogli da imaju još jedno dete. Stiv okreće oči i pretvara se da se, na
samo spominjanje još jedne bebe, srušio sa stolice. Ali se slaže da mogu da
pričaju o toj temi iako se on malo pribojava. Ona ostaje u tom trenu
angažovana i slaže se da sasluša njegove sumnje.
Zatim pričamo o tome kako zamišljaju svoj budući odnos. Oboje žele da
zadrže novootkrivenu bliskost i nove načine koje su razvili da ostanu
zajedno. Merion kaže Stivu da želi da poboljšaju svoj seksualni život i da bi
volela da čitaju zajedno knjige o seksu. On to prihvata. Želi da više
vremena provode sa svojom decom, a manje sa širom familijom. Ovo je za
nju teško, ali je spremna da sluša i pokuša da bude otvorenija za njegovu
ideju. Kaže mu koje su njene granice. Ona „jednostavno ne može da
odustane“ od verskih praznika koje provode sa njenom familijom i on to
poštuje. Gleda me i kaže: „Nije loše, zar ne? Do pre nekoliko meseci nismo
mogli da se dogovorimo kada ćemo u prodavnicu, a kamoli da se bavimo
ovakvim vrstama promena i planiranjem budućnosti.“ Sigurna emocionalna
veza je ono što čini razliku.
I konačno, pitam ih, šta bi voleli da svojim praunucima mogu da kažu o
svom odnosu kada budu veoma stari? Stiv kaže: „Voleo bih da kažem da
sam bio dobar suprug i da sam se zaista trudio da usrećim svoju ženu. Da je
bila svetlost mog života. Baš kao što je sada.“ U tom trenutku Merion
zanemi. Sa suzama u očima, promrmljala: „Takođe.“

Zadržavanje pozitivnih promena: stvaranje novih

modela
Nakon što su otišli, uhvatila sam sebe da razmišljam o tome kako na samom
početku EFT-e nismo obraćali mnogo pažnje na pitanja koja su se ticala
toga kako da se zadrže postignute pozitivne promene. Smatrala sam da će,
ako razumete ljubav, prihvatite svoje potrebe za emocionalnom
privrženošću i pronađete put za DRU konverzaciju, sve biti toliko opojno
da će parovi prirodno nastaviti dobro da funkcionišu. Nije bilo potrebe da se
aktivno planira kako da ljubav i dalje traje. Međutim, parovi su mi kazali
nešto drugo. Kada počnete da se krećete novim putevima komunikacije,
korisno je da nova osećanja, opažaje i odgovore integrišete u narativ koji
obuhvata sve te promene. Rezilijentna relaciona priča pruža koherentan
način posmatranja drame u vašem odnosu, drame koje se uvek odvija, bez
obzira na to koliko ste se dobro usredsredili. Parovi kažu da im je tako lakše
da se drže pozitivnih promena koje su postigli i da im to daje model veze
kao sigurnog utočišta koje su zajedno izgradili i koje mogu stalno iznova
stvarati.
Partneri takođe mogu i prizvati u sećanje ove pozitivne modele da im
pomognu u razrešavanju povremenih interakcija, posebno kada se dotaknu
bolne tačke. Pomažu nam da se uzdržimo od burnih reakcija kada smo
povređeni, da se bavimo sopstvenim sumnjama, a ostanemo povezani. Kada
letim natuštenim nebom i uhvati me panika, smiruje me pomisao kako sam
takvim situacijama ranije upravljala i bezbedno sletala.
Rezilijentna relaciona priča pomalo liči na to. Merion mi u jednom trenutku
kaže: „Ponekad celo moje telo vrišti da je sve ovo isto kao odnos koji sam
imala sa ocem i svojim prvim suprugom. A onda se prisetim trenutaka kada
sam sa Stivom rizikovala i kada je ispalo dobro. To mi pomaže da se
okrenem i ponovo preduzmem iste rizike umesto da ih držim pod ključem.
Ponekad mi mozak kaže da je na njemu da odgovori i da ja ne moram stalno
da pitam. Ali se tada prisetim da mi je rekao da on ne zna šta treba da radi
dok mu ja ne pomognem i ne poverim mu tu tajnu. Kao da jedan deo mog
uma kaže: ’Nalazim se u opasnim vodama.’ A onda dozovem u sećanje lepe
slike i one me podsete da sam zapravo samo u malom bazenu. I da sam sa
Stivom sigurna.“
Novi modeli pozitivnog vezivanja izazov su ne samo za uobičajeni način na
koji vidimo svog partnera i reagujemo na njega, već i za obrasce koji se
razvijaju iz hiljada interakcija sa našim roditeljima i bivšim ljubavnicima.
Oni menjaju naše viđenje bliskog odnosa i onoga što je u njima moguće.
Menjaju ono što, kao ljudi, jesmo. Govorim o mislima punim nepoverenja
koje su derivat naše prošlosti koje nismo ni svesni sve dok ne iskoči: onda
kada smo u stanju panike i kada ne možemo sigurno da se povežemo sa
voljenim bićem.
Stiv mi kaže: „Ponekad, kada ne mogu dopreti do nje, izgubim se u nekom
zaista rđavom mestu i mozak mi kaže da su sve veze sranje. Da ne možeš
nikome da veruješ, da ni na koga ne možeš da se osloniš i da si budala ako
to uopšte i pokušavaš. Jedini način na koji se može živeti jeste da čuvaš
svoja leđa i imaš kontrolu. Tada mogu da budem zaista agresivan, a
neprijatelj je Merion. Ali tih dana ipak uspevamo da se povežemo i kada se
takve ideje uopšte pojave, postoji jedan drugi deo mene koji je smiren i u
kome se nalazi naša rezilijentna relaciona priča. Ili je to možda više film
nego priča. Razmišljam o slikama koje smo stvorili u ovoj priči i čini mi se
da je stara gorčina nestala. Mislim da mi to pomaže da za svoju suprugu, a i
druge ljude takođe, ostanem otvoreniji.“
Džon Bolbi je verovao da čovek sve uopštava na osnovu hiljada malih
interakcija sa onima koje voli i da u svom umu gradi modele ljubavi i
načina na koji treba voleti. Ovi modeli u sadašnjosti upravljaju našim
očekivanjima i reakcijama. To je u redu ako su modeli iz prošlosti jasni,
koherentni i pozitivni, a ne ukoliko su negativni, konfuzni i haotični. Uvek
smo skloni da prihvatimo ono što nam je već poznato. Ako je to negativno,
može nas uhvatiti u zamku prošlih navika i otežati nam da sa voljenim
osobama ostanemo otvoreni za pozitivne mogućnosti. Negativni modeli
nam saopštavaju da je bliskost opasna, da je suludo oslanjati se na nekoga i
da ne vredimo dovoljno da bi nas neko voleo. Pozitivni nam govore da se
drugima suštinski može verovati, da smo mi sami vredni ljubavi i da imamo
pravo da neko o nama brine. Kada budemo naučili da sa svojim partnerima
gajimo sigurne i nežne interakcije i kada budemo mogli da nova iskustva
povežemo u modele koji afirmišu veze sa drugima, zakoračićemo u novi
svet. Nekadašnji bol i negativne percepcije možemo da ostavimo po strani
kako im ne bismo dozvolili da budu dirigenti u novom odnosu sa našim
ljubavnicima.
Ako pogledamo istraživanje psihologa Meri Mejn sa Univerziteta u
Kaliforniji, a ovo se istraživanje bavilo odraslima koji imaju unutrašnje
osećanje poverenja i bezbednosti sa drugima, primetićemo da ključni
kvalitet ovih ljudi nije taj da su oduvek u prošlosti imali srećne odnose sa
partnerima i negovateljima. Reč je o tome da mogu da budu emocionalno
otvoreni, da na lucidan način opišu prethodne odnose, razmišljaju o dobrim
i lošim iskustvima i daju im smisao. Kada ohrabrujem partnere da u svoj
novi ples ugrade pojmove voleti i biti voljen, ja ih tako, u stvari, podstičem
da pozitivno preoblikuju svoje nesvesne šeme o ljudima. Novo
sagledavanje onih osoba koji ih okružuju pomoći će im da sa svojim
partnerom budu istinski prisutni, umesto da se bore sa ehom koji dopire iz
prošlosti.
U savetodavnoj seansi bih mogla da kažem: „Znam da Vaša amigdala,
emocionalni deo Vašeg mozga, osluškuje nove poruke i sada drugačije
reaguje, ali da li biste, molim Vas, uzeli u obzir ovu informaciju i našli joj
mesto, stavili je na spisak, uskladištili u svoj prefrontalni korteks, deo
mozga zadužen za razmišljanje, zarad vaših budućih iskustava?“ Nova
neuronaučna istraživanja nam sugerišu da ovo nije samo metafora. Den
Sigel, čovek koji se najviše zalaže za to da se nova otkrića u nauci o mozgu
integrišu u shvatanja o ljudskim odnosima, iznosi u svojoj knjizi
Roditeljstvo iznutra da se mentalni modeli ukorenjeni u našim mozgovima
nalaze u mrežama neurona koji se pale. Neuroni jedni drugima šalju poruke
i kada se one stalno ponavljaju tada se, kao što kanadski psiholog Donald
Heb kaže, neuroni zajedno pale i međusobno povezuju. Nova iskustva,
ukoliko o njima razmišljamo i asimilujemo ih, zapravo mogu da preoblikuju
mozak.
I tako su Merion i Stiv zauzeti prevođenjem novih interakcija u nove staze u
njihovim mozgovima, staze koje jačaju drugačiji način na koji sagledavaju
jedno drugo i angažuju se jedno sa drugim. Mislim da svi načini na koje
smo opisali da se ljubav održava živom, neurone umrežuje, formirajući
fiziološku mrežu nade i vere koja će paru pomoći da svoju povezanost održi
i u budućnosti.
Na kraju, sve ovo – ponovno razmišljanje o vezi, ritual, osmišljavanje priče
– jesu jednostavno načini da se parovi podstaknu da konstantno obraćaju
pažnju na svoj odnos. Ova pažnja je kiseonik koji vezi daje život i održava
je zdravom. Psiholog Robert Karen nas u svojoj knjizi Nastajanje
povezanosti podseća da nije potrebno da budemo ni bogati, ni pametni, niti
zabavni da bismo imali jaku i dugotrajnu vezu koja će nam pomoći da
emocionalno i intelektualno napredujemo. Samo moramo da „budemo tu“,
u svakom smislu. Ako možemo to da postignemo, ljubav neće samo trajati
– ona će neprestano cvetati.
vežba i praksa
• Da li se u ovom trenutku u vašem odnosu, kao eho starih rana ili
uznemirenosti, pojavljuju ikakve opasne tačke? Da li možete da odredite
tačno vreme kada ste poslednji put toga bili svesni? Vaše telo će vam poslati
poruku „ovo nije dobro“ i vi ćete odjednom biti preplavljeni osećanjima. Da
li možete da ih imenujete? Da li i svom ljubavniku možete da pomognete da
to učini? Šta bi vas umirilo, učinilo sigurnim i sprečilo da se započne
negativni krug? Da li ovo možete da podelite sa svojim ljubavnikom?
• Možete li da prepoznate pozitivne pojedinosti u vašem odnosu? One mogu
biti čak i vrlo male. Uzimaju se u obzir sve dok mogu da pobude vaša
osećanja i donesu osmeh na vaše lice. Da li za njih zna vaš partner? Recite
mu to.
• Da li možete da odaberete ključne trenutke u vašem odnosu, one u kojima
ste prešli na novi nivo ili je neko od vas preuzeo rizik i postao otvoreniji?
Kako se to dogodilo? Šta ste to vi ili partner učinili što je omogućilo da se
to dogodi? Ponekad se sećamo prvog poljupca, mirenja nakon velike svađe
ili trena kada nam se partner približio i pružio nam ono što nam je zaista
bilo potrebno.
• Da li imate rituale kojima obeležavate pripadanje, razdvajanje ili ponovno
okupljanje? Da li svesno kažete zdravo i zbogom? Razmislite da li možete
sa partnerom da izlistate ove rituale. Da li možete da stvorite novi dnevni
ritual koji će vam pomoći da ostanete otvoreniji, responzivniji i
angažovaniji jedno s drugim? Razmislite o diskusiji o nekom problemu koja
se uvek završava frustrirajuće za oboje. Da li možete da zapišete svoje
potrebe za privrženošću i strahove koji delaju ispod površine ovog
razgovora. Kako biste mogli da ih izrazite partneru? Šta bi on ili ona mogli
da urade, a što bi vam bilo od pomoći? Ako dobijete ovakvu pomoć, kakav
uticaj mislite da bi to moglo da ima na dalji tok vašeg razgovora?
• Započnite sa partnerom život vaše rezilijentne relacione priče. Uključite u
nju to kako ste, jednom prilikom, zaglibili u demonski dijalog i kako ste iz
njega izašli, ostvarili DRU razgovor i obnovili vaše osećanje povezanosti.
Šta ste oboje naučili iz ovog iskustva? Ako vam je teško da započnete takav
razgovor, posavetujte se o tome sa partnerom i koristite elemente koji vam
mogu biti od pomoći, a koji su u ovom poglavlju već pomenuti: npr.
pronađite tri prideva kojima ćete opisati vaš odnos. Sama diskusija takođe
može biti korisna.
• Stvorite zajedno buduću ljubavnu priču, opis odnosa kakav želite da imate
za 5 do 10 godina. Donesite zajedno neku odluku koju biste inače i vi sami
mogli upravo sada da donesete i tako svoj san malo približite partneru i
podelite ga sa njim. Kako vam partner može pomoći da ostvarite svoje lične
snove?
• Koji biste gest možda mogli da ponavljate svakog dana, a koji bi učinio da
vaš partner oseti da želite da „budete tu“, za nju, odnosno za njega?
Zapitajte partnera kakav bi uticaj to imalo na vaš odnos?
Upravo ste krenuli na putovanje kroz novu nauku o ljubavi. Ona nam kaže
da je ljubav važnija čak i mnogo više nego što sentimentalne pesme kazuju.
Ali ona nije mistična, tajanstvena sila koja nas obara s nogu, kao što
ljubavne pesme kazuju. Ona je naš kod za preživljavanje i poseduje izvrsnu
logiku koju sada možemo i da razumemo. Ovo znači da rezilijentan, duboko
zadovoljavajući ljubavni odnos nije san, već cilj koji svi mi možemo da
dosegnemo. A to sve menja.
 TREĆI DEO

Zagrli me čvrsto
 Lečenje traumatičnih rana – Moć ljubavi

„Razgovor sa mojom suprugom je uteha nakon svega što se ovde

dogodilo…
Kao prvi udah kad izronite iz vode u kojoj ste bili veoma dugo.“
– Džoel Bačan, američki vojnik u Iraku, Vašington Post, 12. februar 2006.

Kad god se grupa oformi i svi ispričaju jedni drugima svoje životne priče da
bi se razumeli, da bi razotkrili svoj unutrašnji svet, u njemu uvek ima
monstruma, zmajeva i duhova. Pojavljuju se pod raznim imenima: Divlja
veštica sa severa, Četvoroglavi zmaj, Anđeo smrti. Ove zveri reflektuju
naše osećanje toga koliko život može biti opasan i nepredvidiv. Kada se oni
pojave, ipak imamo jedan resurs – podršku i utehu drugih. Čak i kada sve
izgleda beznadežno, uteha i snaga su u povezanosti. U svojoj pesmi „Laku
noć Sajgon“, Bili Džoel peva o vojnicima u Vijetnamu. Pesma kaže: „I svi
bismo mi propali“. Na kraju ipak zvuči kao afirmacija a ne kao žalopojka.
Vojnici su se povezali nitima prijateljstva i ljubav će se suočiti sa demonima
koji bi ih, da su se sa njima susreli sami, nagnali na drugačiji put.
Moje je detinjstvo, neznabožačko u pabu, ali katoličko u školi, bilo prilično
sigurno. Opet, bilo je snova o čistilištu i demonu ludog pogleda, koji je
dosta ličio na sestru Terezu, našu upravnicu, a koji me je pozivao na
odgovornost zato što sam Tifani Amo ukrala lenjir i veselo je njime istukla
kada niko nije gledao. Molila sam se svim svecima, ličnom timu svojih
spasilaca. Bili su odeveni u plavo i belo i svaki od njih je izgledao baš kao
moja mala engleska baka. Legija mojih baka nikada nije propustila da se
strmoglavo sjuri ka meni i spase me!
Kada život postane opasan i nepredvidiv, znamo koliko nam je mnogo
potrebna pomoć drugih da bismo se suočili sa izazovom koji nam je
sudbina nametnula. I posle borbe, kada smo osetljivi ili povređeni i kada je
porušena ona okrnjena fasada samoefikasnosti koje smo se držali, naša
potreba za drugima koji će o nama brinuti istupila je napred i nalazi se u
samom središtu. Kvalitet naših osnovnih relacija utiče na to kako se
odupiremo i lečimo od trauma, i baš kao što se sve kreće u krug, i trauma
ima uticaj na naše odnose sa ljudima koje volimo.
Termin trauma potiče od latinske reči koja znači povrediti. Psiholozi su
nekada smatrali da je tek mali broj nas u svom životu doživeo traume. Ali
sada počinjemo da shvatamo da je traumatični stres čest skoro koliko i
depresija. Više od 12% žena u Americi je u velikom nedavnom ispitivanju
izjavilo da je u jednom periodu svog života imalo simptome
posttraumatičnog stresnog sindroma.
Trauma je ma koji događaj koji istog trenutka menja svet kakav mi
poznajemo, a posle njega se osećamo bespomoćno i preplavljeni smo
emocijama. Već smo govorili o relacionim traumama koje prouzrokuju,
mada nenamerno, ljubavnici u petom razgovoru – opraštanje uvreda. Sada
se okrećemo i onim težim koje su počinili ljudi i događaji van ljubavnih
veza. Godinama smo moje kolege i ja viđali osobe koje su preživele
zlostavljanje u detinjstvu, koje su žrtve silovanja ili napada, roditelje koji su
patili zbog gubitka deteta i muškarce i žene obolele od teških bolesti ili one
koji su doživeli neke teške nesreće. Takođe smo videli i policajce
uznemirene smrću kolega, vatrogasce skrhane zbog svoje nesposobnosti da
spasu one koji su u opasnosti, vojnike koje proganja eho bitaka.
Ako imate responzivnog ljubavnog partnera, onda u haosu imate sigurnu
bazu. Ako ste emocionalno usamljeni, onda ste u slobodnom padu. To što
imate nekoga na koga možete da se oslonite i potražite podršku, omogućava
lakše izlečenje od trauma. Kris Frejli sa svojim kolegama sa Univerziteta u
Ilinoisu je u svojoj studiji o preživelima koji su 11. septembra bili unutar ili
blizu Svetskog trgovinskog centra, pronašao dokaze za ovo. Oni koji su
izbegavali da se oslanjaju na druge, osamnaest meseci kasnije su se borili sa
više flešbekova, sa hiperiritabilnošću i depresijom, za razliku od onih koji
su kraj sebe imali voljene osobe. Zapravo, za one preživele koji su bili
sigurno vezani, njihovi rođaci i prijatelji tvrde da su, izgleda, posle napada
čak u snažnijim vezama nego pre napada. Izgleda da su uspeli da se izdignu
iznad svega toliko da je, u stvari, ova tragedija njima donela izvesnu korist.
Ako ne možemo da se povežemo sa drugima na bezbedan način, naša
nastojanja da se izborimo sa traumom postaju manje efikasna, a glavni
izvor, naša ljubavna veza, često pod njihovom težinom počinje da tone. S
druge strane, suočavanje sa čudovištem u prisustvu voljene osobe nam
pruža najbolji pogled na pronalaženje snage i rezilijentnosti. A zajedništvo
osnažuje spone sa našim partnerima.

Zaključavanje osećanja
Nije uvek jednostavno otvoriti se i potražiti da neko brine o nama, premda
na instinktivnom nivou znamo da nam je potrebna ljubav kako bismo
izlečili traumatične rane.
Da bismo u trenutku opasnosti preživeli, često moramo da zamrznemo
osećanja i jednostavno delamo. Ovo posebno važi za one koji se suočavaju
sa opasnošću u svom svakodnevnom životu. Njujorški vatrogasac mi kaže:
„Kada krećemo u gašenje požara, posebno ako je veliki, veoma sam
uzbuđen. Dok se vozimo do mesta na kome ćemo spasavati ljude, vrištimo
kroz ulice. Znamo kako se gasi požar. Samo radiš. Nema mesta za strah i
sumnju. Čak i ako ih osetiš – odgurneš ih.“
Problem dolazi kasnije. Ponekad nam je teško da prepoznamo da smo
povređeni. Mislimo da nas to, kao ljudska bića, čini manjima ili manje
vrednim divljenja. Mnogi od nas ove strahove i sumnje zaključavaju u sebi,
u uverenju da će, ako dozvole sebi da osete trag slabosti, to podriti našu
snagu onda kada se čudovište vrati. Neki veruju da je jedini način da se
zaštite da svoj strah zatvore i drže ga u kutiji. Vojnici govore o kodu ćutanja
i o tome da moraju da sahrane svoja ratna iskustva kako bi zaštitili ne samo
sebe, već i one koje vole. U tome ih i ohrabruju. Jedan vojni sveštenik mi je
rekao: „Govorimo vojnicima da suprugama ne pričaju o svom lošem
iskustvu jer će ih ono samo uplašiti i povrediti. A suprugama kažemo: ’Ne
pitajte ih o bitkama. To će ih samo podsećati na bolna vremena’.“
Ali monstrumi ne ostaju u kutijama. Oni izlaze. Takvi događaji zauvek
izmene način na koji posmatramo svet i sebe same. Trauma smrska naše
ideje da je svet pravedan, a život predvidiv. Posle njih, način na koji
postojimo sa našim ljubavnicima i emocionalni signali koje im šaljemo biće
izmenjeni. Promenila nas je vrelina zmajevog daha.
Kanadski mirotvorac u Africi, koji je morao da stoji i posmatra kako
masakriraju decu i žene, po povratku kući je shvatio da ne može da zagrli
svoju suprugu i decu. Lica njegove dece izgledala su mu poput lica one
dece koja su umrla. Bio je suviše konfuzan i postiđen da to kaže svojoj
supruzi. Strah je bio zaključan i zatvoren unutra. Njegova supruga govori o
svojoj frustraciji da se „nikada nije vratio kući“. Žali se da nije emocionalno
prisutan. Ne može da ga „pronađe“.
Vojnika koji se nedavno vratio iz Iraka i oporavljao kod kuće posle ozbiljne
operacije obuzeo je neobjašnjiv bes kada je njegova supruga krenula u
kupovinu. Rekao je da joj više nikada neće ponovo verovati, da je njihova
veza gotova. Ona je bila potpuno zbunjena i očajna. Zbunjenost je nestala
kada joj je konačno ispričao o rani koju je zadobio na frontu, rani koju je
pred svojom porodicom smatrao nevažnom. Dok je ležao na nosilima
prekriven krvlju, uglavnom ne njegovom, dali su mu poslednji obred i onda
ga ostavili samog. Odjednom je shvatio da bi moglo da ga „povredi“ i njeno
iznenadno odsustvo. Shvatila je njegovo odbijanje da uzima lekove kada joj
se poverio da veruje da je njegov bol samo kazna za „greške“ dok je bio na
misiji.
Moramo naučiti da omekšamo svoja osećanja i podelimo ih sa
ljubavnicima. To znači da i oni, na trenutak, moraju da pogledaju nemani u
lice. Jedino na taj način mogu razumeti naš bol i našu potrebu: da nas drže
čvrsto i pomognu nam da se izlečimo. Kanadski mirotvorac i vojnik
povređen u Iraku uradili su ono što ste vi naučili u ovoj knjizi. Uz podršku
svojih partnera su dopustili sebi da dodirnu i sa nekim podele svoj
unutrašnji svet. Nisu ispričali sve detalje o svojim mukama, ali su naučili da
onima koje vole izraze samo jezgro svog bola i svoje borbe.
Ti parovi su mogli da vide kako je supruga promenila njegovo iskustvo, šta
je bilo potrebno da se izleči i kako da najbolje od partnerke potraži
povezanost i utehu. Supruge su bile sposobne da podele sa njima koliko je
taj ratni period i za njih bio težak i koliko su bile očajne kada su oni bili
toliko daleko i ljute kada su se opet spojili. Kada radimo sa vojnicima i
njihovim suprugama, i na jedno i na drugo gledamo kao na ratnike; jedan se
bori na tuđem terenu, drugi to čini kod kuće.
Bez obzira na to da li sa drugima podelimo ono što nam se dogodilo ili ne,
trauma i dalje postoji kao tema. Dok posmatraju kako se njihovi voljeni
nose sa svojim ožiljcima, uočavaju se njihove „žaoke“ i anksioznost, a
takođe su i žalosni što se njihov odnos promenio. Marsi, čiji je suprug
vatrogasac, kaže mi: „Nakon velikog požara u kome su stradala četiri
njegova druga, počela sam da imam noćne more. Uvek bi započinjale tako
što me neko zove telefonom ili policajac dolazi na vrata. I onda bih znala da
je Hol mrtav. Probudila bih se sva u znoju i privila uz njegova leđa. Plakala
bih tiho da ga ne probudim. Znala sam da mu je zaista teško zato što se to
dogodilo. Veoma mu je pomoglo kada smo počeli otvoreno da pričamo o
tome. Rekao mi je da ga to veoma boli, ali da i dalje želi da bude
vatrogasac. Onda sam morala da mu kažem koliko je ponekad teško biti
supruga vatrogasca.“
Kerol, koja je doživela automobilsku nesreću pre dve godine i još uvek ima
hroničan bol i ne može da hoda, postaje veoma nestrpljiva kada njena
partnerka, Lora, tiho jeca, ali o svojim osećanjima ne govori. Kerol je
optužuje da je hladna. Konačno, jedva čujnim glasom, Lora je spremna da
prizna: „U redu, izgubljena sam. Ne mogu da se nosim sa sastancima,
advokatima, dijagnozama i pritom sama brinem o deci. Toliko sam pod
stresom da primećujem da se bunim zbog toga što si povređena. Kako da ti
kažem da sam i ja povređena kada trpiš tolike bolove? I da onda kada
postaneš nervozna, sve što ja mogu da uradim je da napustim scenu da ne
bih eksplodirala i tako te još više povredila. Možda mi je potrebno da znaš
da se to nije dogodilo samo tebi. Dogodilo se nama. Ta nesreća je zauvek
promenila i moj život. I meni je potrebno uveravanje, takođe.“

Okretanje ka voljenoj osobi

Kako nam osećanje sigurnosti pomaže da se izborimo sa traumom?
Den i Mejvis su došli kod mene zato što su lekari izrazili zabrinutost da će
njihove svakodnevne svađe ometati Denov oporavak od izuzetno jakog
šloga koji je imao pre tri godine. Posledice toga su vrlo ozbiljne.
Četrdesetšestogodišnji Den je izgubio posao, a sam par gotovo da je izgubio
svoj dom. Nakon što godinu dana nije mogao da govori, Den sada priča, ali
veoma polako i pritom teško hoda. Na polovini seanse shvatila sam da
ovom paru nije potrebna nikakva pomoć od mene. Oni imaju jedno drugo!
Osećajni su i responzivni i Mejvis sija od ponosa kada opisuje kako je Den
započeo novi posao i sada pravi divan nameštaj. Pitam kako su izašli na
kraj sa napadom. „Samo smo grlili jedno drugo i plakali dva meseca“, kaže
Mejvis. „Svi su nas požurivali da osmislimo neki konkretan plan, ali je
nama samo bilo potrebno da zajedno tugujemo. To je bio jako veliki
gubitak.“
Mejvis i Den se ispomažu tako što jedno drugom predstavljaju sigurno
mesto za tugovanje. Oboje su na početku bili preplavljeni, ali su zajedno
postali sposobni da prihvate svoj gubitak. Den priča kako ga je Mejvis uvek
uveravala da će biti tu za njega i da veruje u njegovu snagu i sposobnost da
pronađe put iz svega ovoga. „Vi ste za Dena utočište i uteha, izvor
pouzdanosti i nade i to mu je pomoglo da se kreće napred, korak po korak“,
primećujem.
Mejvis skrušeno priznaje da nije uvek bila nežna i brižna. Ponekad, kao
Den, postane frustrirana i nervozna. „Izgubila sam sa njim ceo dan i
prasnula kako jednostavno mora više da hoda zato što ne mogu da vodim
računa o svemu. On je onda samo odbio da gleda u mene i ćutao je čitavog
dana.“
Den se smeje i dodaje: „Tako i uveče, kažem joj da sam sav hrom i prilično
beskoristan, a da je ona tako ljupka da bi uvek mogla da nađe drugog
muškarca. Međutim, ona je samo rekla da je zaljubljena u mene, iako
hramljem.“
Kada ne može da nađe snagu da se dalje bori, Mejvis je pronađe za njega.
„Rekla bih: ’Samo mi otpevaj stih naše pesme. Samo učini to za mene.’
Tako sam počeo da učim da ponovo govorim.“ U svom bolesnom suprugu
Mejvis vidi najbolje i uverava ga da je on za nju još uvek od neprocenjive
važnosti, bez obzira na njegovo stanje. Uporno mu poručuje da veruje da
mu može biti bolje i da za sebe može da stvori novi svet. Blokira njegovo
padanje u beznađe i depresiju. Pruža mu razlog zbog koga treba i dalje da
pokušava.
Primećujem da, iako Den govori polako i guta neke reči, priča koju mi
kazuju predstavlja zajedničko delo. Znamo da je jedan deo lečenja trauma
sposobnost da se kataklizmični događaj ščepa i oblikuje u koherentnu priču,
priču koja haosu daje smisao i stvara viziju iznova uspostavljene kontrole.
Kada jedan partner zavrti negativan krug, drugi se pomera u udobniju
poziciju i to sve pokazuje širu sliku. Kada jedan partner nekom događaju
daje negativan kontekst, drugi se ubacuje da ublaži okolnosti i daje pak širu
sliku.
Mejvis priznaje: „Posle nekoliko meseci, kada je izgledalo da medicinski
preparati više ne pomažu, osetila sam ogroman pritisak da počnem da se
borim. Postala sam opsednuta idejom da će se to ponovo dogoditi. Sve o
čemu sam mogla da mislim su bile Denove pilule i izbegavanje svih faktora
rizika. I tako smo seli i ponovili sve činjenice koje su nam lekari izneli i
utvrdili da je najveća verovatnoća da se novi šlog dogodi zbog visokog
krvnog pritiska i njegovog porodičnog nasleđa. To je u njegovoj porodici.
Izabrali smo osobu iz njegove familije koja je živela do 87. godine, ujaka
Ostina, i pogledali kako je proživeo svoj život. Napravili smo četiri
promene i uvideli da smo njima pokrili osnovu tek toliko da sprečimo
recidiv. Razmotrili smo sve što smo već preduzeli u borbi protiv recidiva i
kakve su efekte naše mere pokazivale do sada. Posle toga sam bila manje
anksiozna.“ Najvažnije od svega što su uradili bilo je to što su se zajedno
suočili sa čudovištem.
Siguran odnos nam pomaže da se bavimo traumom i izlečimo je:
• Ublažavanjem našeg bola i pružanjem utehe. Fizička i emocionalna
blizina zapravo smiruju naš nervni sistem i pomažu nam da ponovo
pronađemo balans – fiziološki i osećajno. Povređenom partneru, uteha je
očajnički potrebna i moćna kao opijat. Ponekad ne nudimo saosećanje jer se
plašimo i mislimo da će naš emocionalni odgovor nekako oslabiti našeg
partnera. Ne razumemo kakvu moć ima ljubav koju moramo dati.
• Hrabreći nas da zadržimo nadu. Naš odnos nam daje razlog da nastavimo
da se borimo. Den mi tiho kaže: „Kada bi se Mejvis odselila, samo bih
popustio i odustao.“ Mejvis je bila ta koja mu je, godinu dana nakon šloga,
dala alat za obradu drveta! Njime je započeo novu karijeru i ona je bila
toliko ponosna na njega.
• Ponovo nam potvrđuje da je ta „nova“ osoba koja smo postali, još uvek
cenjena i voljena. Neko mora da nam kaže da to što smo ophrvani
komplikovanim događajima nije znak neuspeha.
• Pomaže nam da damo smisao onome što se zbilo. Deleći naše priče,
možemo početi da ih osmišljavamo, od haosa pravimo red i povratimo
osećanje kontrole.
Emocionalna povezanost je od ključne važnosti za lečenje. U stvari,
eksperti za traumu se nepobitno slažu u tome da daleko najvažniji
nagoveštaj ma koje vrste traume nije snaga samog događaja, već to da li od
drugih možemo da tražimo i dobijemo utehu.
Ali ne mogu svi da se izbore tako suptilno sa zmajem kao Den i Mejvis.
Kao što smo u prethodnom poglavlju videli, često propustimo međusobne
znakove privrženosti. Ne primetimo čežnju za emocionalnom utehom ili
povezanošću: smeštamo se u polje akcije, rešavajući logične i praktične
probleme, a ostavljajući pritom ljubavnika usamljenog i povređenog. Ili ne
uspevamo da potražimo utehu na jasan način. Naša potreba, naša glad za
povezanošću, naše osećanje otuđenosti kada ne možemo da pronađemo
sigurno utočište, gubitak osećajne ravnoteže, sve se to pogoršava
emocionalnim haosom koje monstruozni događaji ubrizgaju u nas. A kada
ne možemo da nađemo ljubav i povezanost – osećajni haos se produbljuje.

Eho traume
Ponekad su naša osećanja i signali koje šaljemo konfuzni zato što su odjeci
trauma suviše glasni. Ova jeka može da uplaši i zbuni i partnera.
Flešbekovi, izuzetna preosetljivost i reaktibilnost, iritabilnost i bes, beznađe
i stalno povlačenje su oznake trauma. Ljudi koji se sa traumom bore često
oklevaju da partneru kažu šta se događa. Osećaju da bi trebalo da se sa tim
nose sami ili da supružnik to neće razumeti. A zatim partner ove simptome
shvati lično i postane rastrojen i defanzivan.
Zena i Vil se svađaju oko toga šta se tačno dogodilo, a zbog čega nisu vodili
ljubav prethodne noći. Vil je uvređen njenim „odbacivanjem“, a Zena je
tiha i preplašena. Konačno mi kaže da dok leži na krevetu i sluša njegove
korake kako odzvanjaju stepenicama, odjednom joj je pred očima parking
na kome je silovana. Čula je teške korake kako je sustižu i bila je
preplavljena strahom. Te večeri joj zato ni na kraj pameti nije bilo to da
vode ljubav. Kada ovo kaže Vilu, njegovo lice se iz duboke ozlojeđenosti
preobraća u empatiju i brigu. Zenino priznanje je bilo ključno. Držalo je
Vila podalje od toga da sve shvati lično i da postane ljut, što bi potvrdilo
njen osećaj da uvek mora da bude na oprezu. Zena mi objašnjava da njeno
telo reaguje kao da je još uvek u opasnosti, iako zna da je kod kuće sigurna.
Vil sada može da je uteši dok jeca zato što je izgubila osećanje bezbednosti
i kontrole.
Za nervni sistem je prirodno da u šoku vibrira još neko vreme nakon što se
susreo sa aždajom. Naš mozak se pokreće, traži signale opasnosti i na
najmanju nesigurnost ubacuje nas u petu brzinu. Ne samo da imamo
flešbekove, već se osećamo „prenadraženo“. Ne možemo da spavamo i
postajemo nepredvidivo i lako iritirani. Na nesreću, ova iritacija je često na
kraju usmerena prema partneru. Onda partner takođe postane napet i
anksiozan. Traumatični stres vlada čitavim odnosom.
Ted, koji je u Iraku imao tri uspešne misije, gubi kontrolu nakon što mu je
drugi vozač presekao put zbog čega je morao da skrene na sporedni put. To
su u Iraku opasne teritorije. Vozača koji je to učinio juri miljama velikom
brzinom, da bi u jednom trenutku udario u njegov prtljažnik. Psuje i
proklinje svoju suprugu Dorin koja mu govori da uspori i da se smiri. Tek
pošto prođe dosta vremena on može da sagleda šta se dogodilo i da se
izvini, pa zajedno razgovaraju o različitim načinima na koje se može
ponašati u ovakvoj situaciji. Linija između napetosti i eksplozije je tanka i
lako ju je preći. Ona, posle trauma, postaje još tanja. Tedu je teško da se
izbori sa Dorininim izjavama da je njegov temperament plaši. O tome
razgovaraju i dolaze do nekoliko fraza kojima bi ona signalizirala Tedu da
„prenadraženost i svađa“ preuzimaju kontrolu nad njim i kojima bi mu
pomogla da se smiri. Osećaju se bliskim.

Ostati otuđen
Biti nakon trauma sâm – isključiti sva osećanja u pokušaju da se kontroliše
osećajna zbrka – kobno je za ljude koji su traume preživeli i za odnose koje
imaju sa drugima. To partnere vodi ka spiralnoj panici i nesigurnosti i slabi
spone koje postoje između njih. To takođe ograđuje od svih emocija koje
imaju lekovita dejstva, uključujući i radost zbog osećanja bliskosti sa
voljenom osobom. Napraviti barikade prema osećanjima je teško i preživela
osoba će često posegnuti za drogama ili alkoholom kako bi ublažila
uzrujanost, što dalje podriva mogućnost bilo kakvog osećajnog
povezivanja.
Džo, dugogodišnji policijski službenik koji je u surovoj pucnjavi izgubio
kolegu, tri meseca je bio na bolovanju. Shvatio je koliko je postao
distanciran kada je jedan prijatelj došao da ga vidi povodom proslave šestog
rođendana njegove ćerke. Rekao mu je da je Džo veoma srećan čovek zato
što ima porodicu koja ga očigledno veoma voli i da mu to sigurno pomaže
da se bori sa smrću svog kolege. Džo se složio sa tim da ima sreće. Ali nije
osećao apsolutno ništa. Kasnije te večeri, mogao je da se otvori svojoj
supruzi Megan. Rekao joj je da oseća krivicu što je on mrtav. Stideo se i
plašio da oseća bilo šta. Ljubav i potvrda supruge bili su najmoćniji
protivotrov za ove emocije.
Džo i Megan su uskoro mogli opet da se povežu, ali šta se događa kada
preživeli ostane zatvoren? Eho trauma ne može da nestane. Njeni konstantni
odjeci polako ruše povezanost i poverenje koje smo imali prema voljenima.
Partneri moraju da prepoznaju da izbegavanje osećanja stvara atmosferu
pogodnu za demonske dijaloge. „Džo“, upozorila sam ga, „ovde postoji
zamka. Što ste više u stresu i bez kontrole, više se zatvarate. Teško je
izbaviti se na taj način. Život postaje potraga za obličjem u kojem možete
da ostanete okamenjeni i izbegnete neman. Ako ne možete da osećate,
isključili ste i svoju suprugu. Ona ne može da vam pruži podršku. U stvari,
ona je sama. Vaša veza gubi svoju snagu, vi to primećujete i postajete još
više uznemireni. Sve ide ukrug i ukrug.“
Beznađe koje oseća čovek koji je preživeo traumu često vodi ka postupcima
koji partnera udaljavaju, bez obzira na to što mu je on tada najpotrebniji.
Džejn i Ed gledaju kroz prozor moje kancelarije. Ovo je njihova četvrta
seansa sa mnom. U prvom razgovoru telefonom Džejn mi je kazala da je
problem to što se u braku oseća usamljeno. Sada su tu jer je u njihovoj
poslednjoj svađi ona, koja je uglavnom angažovana i zahtevna, dodala novi
pokret njihovom negativnom plesu: konstatovala je da jedini put iz njenog
bola može biti samoubistvo. Nažalost, ovaj konačni, očajnički protest stvara
još veću distancu. Ed je inače povučen, ali se sada još više oseća ugroženo i
konfuzno i još više se povlači.
Džejn priznaje da se stalno „žali“ na Eda i slaže se sa mnom da je to protest
protiv njegovog sve većeg udaljavanja od nje. Ed kaže da on odgovara na
njenu „iritantnost“ tako što sa posla dolazi sve kasnije i kasnije. Ovaj mladi
par je bio srećan do pre dve godine, dok Džejn nije otvorila vrata mladiću
za koga se ispostavilo da je lopov. Napao ju je nožem i gotovo da je
iskrvarila na smrt. Provela je u bolnici nekoliko meseci i sada i dalje oseća
hroničan bol. Ed misli da je do sada to trebalo da prevaziđe. Ali njene
noćne more o napadu su sve gore i ona pomišlja na samoubistvo.
Razgovaramo o njihovom negativnom krugu i kako njene pretnje
predstavljaju zapravo molbu da joj suprug pomogne kako bi pobegla od
užasnih osećanja koja je proganjaju. U njihovim svađama čujem jek njene
traume. Ali Ed se ne slaže sa tim. Kaže: „Jeste da se među nama sve
promenilo od kada se to dogodilo. Ali ne shvatam kakve to veze ima sa
našim stalnim svađama. Kao sa ovom koja se upravo odigrala. Totalno je
poludela što sam zaboravio da uključim telefon dok sam dva sata igrao golf.
A sada i te pretnje da će se ubiti. Jednostavno ne mogu sa tim da se borim.“
Duboko uzdahne, a Džejn počinje da plače.
Oklevala je da Edu ispriča detalje u vezi sa tim napadom i da mu kaže da
još uvek ima flešbekove. Osećala je krivicu što je bila prevarena da otvori
vrata napadaču. Odjednom sam se setila nečeg specifičnog iz njene priče o
tom strašnom danu, a u vezi sa telefonom. „Sačekajte trenutak“, rekoh.
„Džejn, zar mi niste kazali da ste, dok ste ležali na podu i počinjali da
gubite svest, mogli da vidite telefon na prekrivaču pored stočića? Ali vaše
telo nije moglo da reaguje? Niste mogli da ga dohvatite.“ Ona klima
glavom, pa ja nastavljam. „I sećam se da ste kazali da ste, iako ste gubili
svest i mislili da ćete umreti, nastavili da se borite da dohvatite taj telefon
da biste pozvali Eda. I kazali ste sebi: ’Kad bih samo mogla da ga pozovem,
došao bi i spasio bi me!’ Zar nije tako?“ Džejn jeca i jedva govori: „Ali
nisam mogla da ga pozovem.“ „Da, a telefon vam je bio jedina nada. To je
bila vaša linija života. A kad sada pokušate da ga dobijete, a telefon mu je
isključen, pretpostavljam da vas panika proguta. Opet ne možete da dođete
do njega, da li je tako?“ Ona plače, a Ed, najednom s izrazom razumevanja
na licu, provlači ruke kroz kosu.
Džejn i Ed se pokreću ka novom razgovoru o tome kako, kada je nešto
podseti na napad, očajnički ima potrebu da se sa njim poveže. Kada ne
može da mu priđe, njeno telo upravo reaguje kao tada kada je bila na
kuhinjskom podu čekajući da joj se život okonča. Kaže Edu: „Kada sam
shvatila da ti je telefon isključen i da sam sama, poludela sam. Srce mi je
jako udaralo i nisam mogla da dišem.“ Time što je izjavila da će možda
izvršiti samoubistvo, pokušala je da dopre do Eda, da mu dočara svoje
očajanje, osećaj da joj život „visi“ o toj telefonskoj liniji. Ali je ova pretnja
preplavila Eda i još više otežala mogućnost da odgovori.
Kada su jednom uspeli vode DRU razgovor, stvorili su sigurnu osnovu sa
koje mogu da se bave njenom traumom. Ed shvata da ne pomaže
umanjivanje značaja njenog bola i straha. Ako zaista postane preplavljen, za
njega je bolje da to kaže nego da se jednostavno povuče. Ed postaje manje
depresivan, a njene noćne more i flešbekovi se drastično smanjuju. Ipak, i
više od ovoga, Ed je naučio da, više nego ma ko drugi, upravo on može
svojoj Džejn da pruži utešno saznanje da je video i razumeo njen bol,
potvrdu da u tom užasu nije sama i podršku da se njen život pokrene
napred.
Dok je preživelima očajnički potrebna podrška voljenih bića, oni često
reaguju tako da od sebe odguraju njihovu pomoć. To može njihove ljubavne
odnose okrenuti na naličje decenijama, čak i doživotno. Ali ako parovi
mogu da priđu jedno drugom i sa traumom se suoče zajedno, onda mogu
dozvoliti zmaju da se odmori.
Mnogo je vremena prošlo od Vijetnama, barem za nas koji nismo morali da
idemo u rat ili da čekamo da se neko iz njega vrati. Za Daga, on se odigrao
juče. On je još uvek kočoperni dvadesetdvogodišnji poručnik koji je svoje
„rendžerse“ vodio u opasnost i sve uspeo da ih vrati sigurnom domu. Pa,
uglavnom sigurnom domu. Dag je lečeni alkoholičar u invalidskoj penziji i
u četvrtom braku koji „škripi“. Kaže da je siguran da će ga njegova supruga
Polin ostaviti. I možda je i u pravu. Većinu vremena tokom koga su
zajedno, provode u dijalogu Protestna polka; ona se žali, on povlači. Polin,
malo mlađa od njega i koja prethodno nije bila udata, ljutito kaže da se oni
„jednostavno razilaze“. Kaže mu: „Volim te, ali me tvoj kratak fitilj čini
veoma napetom. Ili si potpuno uznemiren ili si odsutan. Emocionalno
nestaješ. Ako pokušam da ti kažem koliko si mi potreban, ti se jednostavno
naljutiš. Nemam nikakvo rešenje.“ On gleda unaokolo, s iskrivljenim
osmehom na licu i kaže: „Vidite, znao sam da će me ostaviti. I ja ću biti
spreman. Morate biti spremni da se izborite sa najgorim što se može desiti.“
Ovo može biti dobar moto za vojnika, ali za ljubavnika – ne.
Polin i Dag diskutuju detaljno o svojoj Protestnoj polki. Koraci su brži i
ekstremniji nego kod većine parova koje viđam. Bavljenje traumom
pokreće njihove negativne krugove još brže. Počinjem da shvatam zašto
polka započinje kada on govori o onome što je naučio u ’Namu’. „To je
lako“, kaže on. „Nikada ne otkrivaj strah i nikada ne greši. Ako pogrešiš,
neko umire. A to će biti tvoja greška. Ova dva pravila su mi spasla život.
Urezala su mi se duboko u dušu.“ Nije teško razumeti kako su ova „pravila“
prevedena u Dagovo zatvaranje i visok oprez na bilo kakav nagoveštaj toga
da ga Polin smatra nesavršenim.
Ključni trenutak u njihovom razgovoru o bolnim tačkama jeste kada jedno
sa drugim dele ono zbog čega su ranjivi. Dag ne samo da priznaje da „se
krije u sigurnom mračnom tunelu“, već i kaže supruzi da je njegov osnovni
strah da će ona videti ko je on zaista. Ona mu uzvraća: „Vičem i tražim zato
što ne mogu da te nađem. To je zastrašujuće. Volim te. I tvoje ožiljke iz
’Nama’ i sve.“ „Ne bi me volela kada bi znala šta sam tamo radio“,
odgovara on. „Vratio sam momke kući, ali niko ne bi trebalo da radi ono što
smo mi radili.“ Otkriva da nikome nije rekao o strašnim borbama i
naređenjima koja je izdavao i koja ga progone i kojih se stidi. „Otišla bi
kada bi znala. Niko ne može da voli nekoga ko je radio takve stvari“, kaže
on.
Posle nekoliko seansi, za vreme Zagrli me čvrsto razgovora, Dag konačno
može da otkrije osnove svog „skrivenog stida“. Ne govori Polin sve detalje,
ali otkiva tek onoliko koliko je dovoljno da proveri svoj najgori strah. Onaj
da ga niko ne može voleti. Polin uzvraća sa ljubavlju i saosećanjem. „Ti si
dobar čovek, čovek koji voli, uradio si najbolje što si mogao i ono što si
morao. I plaćaš za to svakog dana. A baš sada te volim čak i više jer si
preduzeo rizik i otvorio mi se“, kaže ona.
Dag mora da prekrši sopstveno pravilo o „nepobedivosti“ – da nikada ne
pokazuje bilo kakvu slabost. Objašnjava da u bici strah parališe; sigurnost
je zagarantovana samo ako se savršeno izvede ono što treba. Kao što kaže
supruzi: „Ako si savršen i nikada ne praviš greške, tek tada će se zaustaviti
ubijanje. Tek tada ćeš stići kući.“ Ona jeca i kaže mu: „Ali nikada nisi
dovoljno savršen i zato se nikada ne vraćaš kući. Čak iako ovde stojim
raširenih ruku i čeznem za tobom.“ Sada je na njega reda da zaplače.
Njihov odnos se istinski transformiše kada mu Polin kaže: „Potrebno mi je
da me pustiš da uđem, da ti se približim. Volim te i jako si mi potreban.“ Ali
Dag ne čuje ovaj poziv; on čuje optužbu. Netremice gleda u svoje cipele i
kaže: „Pa, onda tražiš suviše.“ Njeno lice se skrha u očajanje, ali se tada
Dag zaustavlja i pogleda je. „Šta si kazala?“, pita. „Čuo sam da si rekla da
nisam uradio svoj posao, da sam pogrešio sa tobom. Da si bila srećna, ne bi
morala to da tražiš. Ali šta si mi sada rekla?“ U sledećih nekoliko minuta,
Dag po prvi put shvata da mu glas njegovog straha šapuće: „Ona ne može
da te želi. Uprskaćeš sve i ona će otići.“ On zaglušuje Polinine reči ljubavi i
preokreće ih u kriticizam. Tada ga Polin uzima u naručje, a on joj kaže: „I ti
si meni potrebna. Treba mi tvoja potvrda. I ja želim da budem tu za tebe.“
Posle četrdeset godina, Dag se konačno vraća kući.

Najveća prepreka
Kod svih trauma, hronični strah i srdžba su te problematične posledice. Ali
po mom mišljenju, ono što najviše utiče na ljude, i ujedno najveći je kamen
spoticanja, jeste osećanje stida. Posle trauma se osećamo uplašeno, uprljano
ili jednostavno – loše. Osećamo da smo odgovorni za nešto strašno što nam
se dogodilo i osećamo da nismo vredni brige i pažnje. Kako da tražimo ono
što ne zaslužujemo? Na početku naših seansi, Džejn mi je rekla: „Da
budemo iskreni, čitav ovaj razgovor o vezi je gubljenje vremena. Ko bi,
uopšte, želeo da bude sa mnom? Od tog napada, ja sam izgubljen slučaj.“ U
tim trenucima su nam potrebne voljene osobe da ublaže snagu ovog
otrovnog osećanja i ponovo nas uvere da smo osobe dostojne pažnje. Ed
kaže supruzi: „Ti si moje blago. I zamalo da te izgubim. Toliko me boli
kada čujem da to kažeš. Bila si ranjena. Tu nema nikakve sramote. I sada
znam kako treba da te čuvam da se više ne bi plašila.“
Potrebno nam je da partner bude sigurno utočište i pravi svedok našeg bola,
da nas uveri da nismo krivi za to što se zbilo i da nismo slabi zato što smo
bespožmoćni i preplavljeni. Bezbedan ljubavni odnos ima funkciju
zaštitnog oklopa onda kada se suočimo sa čudovištima i aždajama i pomaže
nam da se izlečimo onda kada zlo ode.
Na kraju terapije Dag odlučuje da pozove sve momke koji su sa njim bili u
Vijetnamu, iako se brine da ga se sećaju kao „beskompromisnog tiranina“.
Kaže: „Na kraju, pravi problem je u tome što si video tamnu stranu svega
što se dogodilo, video si ono čega se svi mi plašimo i sada je tvoj svet
drugačiji od sveta ma koje druge osobe. Ti si napolju, Sam! Tek poneki
čovek ti katkad može pružiti slamku spasa.“ Okreće se prema njoj. „Ali,
ljubavi moja, ti si došla tu gde treba. Želela si me sa svim mojim
demonima. Uz tebe ponovo osećam pripadnost.“
Ako naučimo da koristimo moć ljubavi, iz bola može da proizađe snaga i
dublje osećanje povezanosti. „Jednog dana, posle vladavine vetrova, talasa,
plima i oseka i gravitacije, upregnućemo energiju ljubavi i po drugi put u
istoriji sveta, čovek će otkriti vatru“, napisao je francuski hrišćanski mistik i
pisac Pjer Tejar de Šarden. Ova „vatra“ ne peče i ne plaši, već daje svetlost i
toplinu. To je ljubav koja može da promeni, ne samo naše odnose, već i naš
svet.
 Krajnja povezanost – ljubav kao poslednja
granica

„I da li si od života dobio ono što si želeo?

Jesam.
A šta si želeo?
Da sebe zovem voljenim, da osetim da sam
Na Zemlji voljen.“
– Rejmond Karver

Naučiti kako da uzgajamo biljku ljubavi je zadatak koji moramo hitno da

obavimo. Povezanost u ljubavi obezbeđuje nam fino tkanje koje nam
dozvoljava da se suočavamo sa životom i živimo ga na dobar način. A to je
ono što životu daje smisao. Većini nas, kada budemo na samrtnoj postelji,
najviše će značiti saznanje kakva je bila veza sa našim voljenima.
Instinktivno, znamo da oni koji zgrabe imperative privrženosti bolje žive.
Ipak, naša kultura nas više podstiče na takmičenje nego na povezivanje.
Iako smo milionima godina evolucije programirani da neumorno tražimo
pripadnost i intimnu povezanost, istrajavamo u našoj definiciji zdravih ljudi
kao onih kojima drugi nisu potrebni. Ovo je posebno opasno u periodima
kada je naše osećanje zajedništva oskrnavljeno beskrajnim preokupacijama
da uradimo što više za što manje vremena i ispunimo svoj život sa što više i
više imetka.
Gradimo civilizaciju otuđenosti, što se kosi sa našom biologijom. Znamo,
kao što je Tomas Luis konstatovao sa svojim kolegama u knjizi Opšta
teorija ljubavi, da će odojče umreti ukoliko ga „nahranimo i odenemo, a
lišimo ga emocionalnog kontakta“. A uče nas da su odrasli nešto drugačija
životinja. Kako smo dospeli dotle?
Psihijatar Džonatan Šej nas u svojoj knjizi o traumama nastalim u ratu,
Odisej u Americi, podseća da postoje „dve važne univerzalne činjenice kod
čoveka“: da smo svi rođeni kao bespomoćni i zavisni od drugih i da smo svi
smrtni. I to znamo. Jedini zdrav način na koji se sa ovom ranjivošću
možemo nositi je da posegnemo za drugima i da ih prigrlimo. Onda smireni
i ojačani možemo kročiti u svet.
Perspektiva privrženosti prepoznaje da je naša potreba za povezanošću sa
drugima apsolutna. Hiljade studija iz oblasti razvojne psihologije o majci i
detetu, brojna istraživanja o povezivanju u odraslom dobu i istraživanja
moderne neuronauke potvrđuju da tek onda kada živimo u bliskim
odnosima – jesmo istinski nezavisni. Nismo odvojene male planete koje se
okreću jedne oko drugih.
Ova zdrava nezavisnost je suština romantične ljubavi. Tela ljubavnika su
isprepletana kao „neuralni duet“. Jedna osoba šalje drugoj signale koji kod
nje menjaju nivo hormona, kardiovaskularnu funkciju, telesni ritam, čak i
njen imuni sistem. U ljubavnoj povezanosti, hormon milovanja, oksitocin,
teče telima, noseći sa sobom tihu radost i osećaj da je sa svetom sve u redu.
Naša tela su podešena za ovu vrstu veze.
Čak je i naš identitet vrsta dueta sa onima koji su nam najbliži. Ljubavni
odnos proširuje naše osećanje toga ko smo i našeg poverenja u sebe. Ne
biste mogli da čitate ovu knjigu da nisam pronašla način da prihvatim
uveravanje svog supruga da mogu da je napišem i pokrenem svoju
sposobnost da se držim njegovih reči podrške koje su mi pomagale da i
dalje pišem, a ne da ustanem i odem. Naši voljeni zaista ulaze u naša srca i
umove i kada se to dogodi – preobrate nas.
Kvalitet ljubavi koju primamo ubacuje nas na određeni kolosek. Procenite
kako se ponašaju jednogodišnjaci koji su sigurno vezani za mamu kada su
primorani da žive sa strancem i, prema Džefu Simpsonu sa Univerziteta u
Minesoti, možete na osnovu toga da predvidite koliko će ova deca biti
umešna u društvu i koliko će im u adolescenciji prijateljstva biti snažna.
Sigurna povezanost sa mamom i bliskost ovih ranih prijateljskih odnosa
predviđaju i kvalitet individualnih ljubavnih veza u dobu od dvadeset i pet
godina. Iz nas samih izvire sopstvena istorija odnosa.

Kako ljubav funkcioniše?

Da bismo ostvarili dugoročnu vezu, moramo biti sposobni da se usaglasimo
da svojim najdubljim potrebama i težnjama i prevedemo ih u jasne signale
koji će našem ljubavniku pomoći da na njih odgovori. Moramo umeti da
prihvatimo ljubav i da je uzvraćamo. Iznad svega, moramo da prepoznamo i
prihvatimo primalni kod privrženosti, a ne da ga obezvredimo i zaobiđemo.
U mnogim ljubavnim vezama, potrebe za privrženošću i strahovi su
skriveni programi rada koji usmeravaju akciju, ali nikada ih zaista ne
spoznamo. Vreme je da ih osvestimo kako bismo mogli aktivno da
oblikujemo ljubav koja nam je tako očajnički potrebna.
Da bismo oblikovali ljubav, moramo da budemo otvoreni i responzivni,
kako emocionalno, tako i fizički. Šta ljubav obuhvata možemo da vidimo iz
istraživanja o malim čupavim titi majmunima, kojim su rukovodili Bil
Mejson i Seli Mendoza sa Univerziteta u Kaliforniji. Ženke hrane svoje
mladunce, ali ne nude nikakve druge materinske odgovore. Ne miluju ih niti
dodiruju. Pravi hranitelj je mužjak, koji preuzima na sebe 80 % brige.
Mužjak koji ih drži i nosi, koji je emocionalno angažovan i predstavlja
njihovo sigurno sklonište. Ovim mladuncima izgleda da uopšte ne smeta
kada se majka na neko vreme izmesti iz porodice, ali kada se skloni otac,
nivo kortizola, hormona stresa, kod njih raste.
U mojoj kancelariji, emocionalno udaljeni partneri mi ponekad kažu:„Na
mnogo načina pokazujem da mi je stalo. Kosim travu, donosim dobru platu,
rešavam probleme i ne švrljam okolo. Zašto onda, na kraju, sve to kao da
nije važno, nego se računa samo to što ne pričamo o svojoj intimi i ne
mazimo se?“ Kažem što smo tako sazdani. Potreban nam je neko ko će
zaista obratiti pažnju, ko će nas čvrsto držati, ko će ponekad prići veoma
blizu i odgovoriti nam na osećajan način, neko ko nas pomera, povezuje se
sa nama. To se ni sa čim ne može uporediti. To je i vama potrebno.
Zaboravili ste?“ Povezanost je slatka, držanje je duboko smirujuće i pruža
zadovoljstvo, bez obzira na to da li primamo ili dajemo pažnju. Većina nas
voli da drži bebu. Osećamo se tako dobro, isto dobro kao kada smo kraj
ljubavnika.
Ipak, da li su privrženost i vezivanje sve? Odrasla ljubav takođe uključuje i
seksualnost i brižnost. Privrženost je suština, osnova na koju se
nadograđuju ostali elementi. Međusobna povezanost je očigledna. Seks je
najbolji tamo gde postoji sigurna povezanost. Rizik koji je od esencijalne
važnosti za erotiku ne stiže iz konstantne površne novine, već iz
sposobnosti da se u svakom trenutku ostane otvoren za partnera.
Briga i praktična podrška nastaju prirodno onda kada se osećamo bliskim i
povezanim. „Kada volite, želite da činite“, napisao je Ernest Hemingvej.
„Želite da se žrtvujete. Želite da služite.“ Istraživanja govore da su sigurno
povezani partneri osetljiviji za potrebe onog drugog.
Rouz i Bil, par koji je zajedno još od fakulteta, svađao se oko svega, a
posebno oko emocionalnog povezivanja i međusobne praktične podrške.
Čak i prilikom samog završetka terapije, nakon što su prethodno postigli
značajan napredak, posvađali su se zbog činjenice da on nema broj pedijatra
u telefonu iako ga je zamolila da ga unese. Kada se beba razboli, ne može
da pozove lekara. Konačno su našli način da prekinu svađu. „Uplašim se
kada ne mogu da nađem broj“, kaže Rouz Bilu. „Potrebno mi je da me čuješ
kada nešto od tebe tražim!“ Bil sada nudi podršku. „Čujem te“, kaže. „To je
kao da mi kažeš: ’Da li me pridržavaš?’ Potrebno ti je da se osloniš na
mene. A ti si sjajna majka našoj deci. Upisao sam broj u svoj telefon i
naručio sam i jedan telefon za tebe da se ovo ne bi ponovo dešavalo. Da li
postoji još neki način na koji mogu da te podržim?“ U narednoj seansi,
Rouz mu kaže da neće više da čuva decu uveče kada on treba da uči. Sada
kada oseća da mu je bliža, ona zapravo uživa da mu donosi kafu i sluša ga
kako radi. To što smo u mogućnosti da stvorimo siguran odnos oslobađa
našu pažnju i mi možemo da se sinhronizujemo i aktivno podržimo voljenu
osobu.
U romantičnoj vezi, sigurna afektivna privrženost, seksualnost i podrška idu
zajedno. Partneri stvaraju pozitivan splet bliskosti, responzivnosti, brige i
želje. U prvoj savetodavnoj seansi, Čarli je značajno objavio da je unajmio
advokata za razvod. Sada, nekoliko meseci kasnije, govori mi, dok njegova
supruga Šeron veselo klima glavom u znak odobravanja: „Mnogo smo bliži.
Ne verujem da smo ikada bili ovako bliski. Nekako više nisam odjednom
tako napet i ljubomoran. Verujem joj. Mogu da joj kažem kada mi je
potrebna njena pomoć da se smirim i ona može da se okrene ka meni,
takođe. I u krevetu osećamo veću bliskost. Sada je seks mnogo
jednostavniji. Mislim da se oboje osećamo poželjno i da oboje možemo da
tražimo ono što želimo. Kada osećam ovakvu bliskost, volim da brinem o
njoj. Volim da joj pomognem kada je bole leđa. Izašao sam i našao malo
jastuče za grejanje. Ona meni pomaže da prestanem da pušim. Ovo je kao
jedna potpuno nova veza.“
Ali učiniti da ljubav funkcioniše znači prihvatiti i da, kada je dobro, uvek
mora da se radi na daljem boljitku. Upravo kada sve krene kako treba, jedno
od vas se promeni! Književnica Ursula Legvin nas podseća da ljubav „ne
sedi tu kao kamen. Ona mora da se pravi kao hleb, iznova svaki put,
potpuno nov.“ Namera koja stoji iza emocionalno fokusirane terapije je da
se parovima ponudi način da urade upravo to.
Dvadeset godina istraživanja nam ukazuje da smo mnogim različitim
vrstama parova pomogli da „načine“ svoju ljubav, mladencima i
dugogodišnjim supružnicima, homoseksualnim i heteroseksualnim,
suštinski srećnim i ozbiljno problematičnim, tradicionalnim i
nekonvencionalnim, visoko obrazovanim i onima iz srednje klase,
suzdržanim i neposrednim. Pronašli smo da EFT ne samo da leči ljubavne
odnose, već i stvara odnose koji leče. Partneri koji su depresivni i anksiozni
imaju ogroman dobitak od iskustva podržavajuće povezanosti koju nudi
odnos u koji je utkano više ljubavi.
Ako bih morala da sumiram lekcije koje sam naučila od svih ovih parova,
to bi bile sledeće:
• Naša potreba da nam se neko približi onda kada ga tražimo – da nam
ponudi sigurno utočište – je apsolutna.
• Emocionalna glad je stvarnost. Kada se osetimo emocionalno napuštenim,
odbačenim i izdanim kod nas se bude telesni i emocionalni bol i panika.
• Postoji samo nekoliko načina da izađemo na kraj sa svojim bolom onda
kada se na naše primarne potrebe za vezivanjem ne odgovara.
• Osećajna ravnoteža, smirenost i treperava radost su nagrade ljubavi.
Sentimentalna zanesenost je glup dobitak.
• U ljubavi ili seksu ne postoji savršeno izvođenje. Takva opsesija je
ćorsokak. Emocionalno prisustvo je ono što je važno.
• U odnosima ne postoji jednostavan odnos uzrok–posledica, nema pravih
linija, samo krugova koje partneri sami definišu. Guramo jedni druge u
klopke i spirale povezanosti i razvezanosti.
• Ako ih slušamo i koristimo kao svoje vodiče, osećanja su ta koja će nam
reći šta je ono što zaista želimo.
• Svi mi ponekada pritisnemo dugme za uzbunu. Izgubimo ravnotežu i
skliznemo u anksioznu kontrolu ili ukočenost i izbegavanje. Tajna je u tome
što ne smemo ostati u tim pozicijama. Vašem ljubavniku je suviše teško da
vas tu pronađe.
• Ključni momenti spajanja, kada jedna osoba stremi ka drugoj i druga joj
na to odgovara, iziskuju hrabrost, ali su magični i preobražavaju.
• Opraštanje povreda je suštinsko i događa se kada partneri mogu da daju
smisao svom bolu, kada znaju da se njihov ljubavnik povezao sa njima i
kada taj bol zajedno osete. Nestalni plam zanesenosti je samo preludijum;
usaglašena ljubavna spona je simfonija.
• Zanemarivanje će ubiti ljubav. Ljubav zahteva pažnju. Poznavati potrebe
za privrženošću svog partnera i odgovarati na njih može učiniti da odnos
traje „dok nas smrt ne rastavi“.
• Svi klišei o ljubavi – kada se ljudi osećaju voljeno, osećaju se slobodnije,
življe i moćnije – istina su više nego što smo ikada mogli da zamislimo.
• Iako znam sve ovo, još uvek ove lekcije moram da učim svaki put kada
izgubim povezanost sa voljenom osobom. Još uvek moram da se suočim sa
tom nanosekundom u kojoj imam izbor da: krivim, pokušam da zgrabim
kontrolu, da obezvredim, da se osvetim, da se zatvorim i isključim ili da
udahnem duboko i sinhronizujem se sa svojim osećanjima i osećanjima
svog ljubavnika, da rizikujem, dosegnem, poverim se, držim.

Širi krug
Kada su ljubavnici ujedinjeni u čvrstu i sigurnu vezu, to ne samo da znači
bolji međusobni odnos, već i više od toga. Krug ljubavne responzivnosti se
širi kao talasi nastali nakon bacanja kamena u bazen pun vode. Biti u
ljubavnoj vezi proširuje našu brigu i saosećanje za druge, za porodicu i šire
društvo.
U ranim istraživanjima afektivne vezanosti, Meri Ejnsvort je pronašla da
već od treće godine života, sigurno privržena deca pokazuju više saosećanja
za druge. Kada ne brinemo za povezanost sa voljenim osobama, prirodno je
da imamo više energije koju pružimo drugima. Kod drugih ljudi
prepoznajemo vrline i imamo više volje da se oko njih emocionalno
angažujemo. Osećanje da smo voljeni i sigurni čini nas ljubaznijim i
tolerantnijim ljudima.
Psiholozi Fil Šejver i Mario Mikulincer su u svojim studijama pokazali da
jednostavno pauziranje i prisećanje na ona vremena kada je neko brinuo o
vama, bar nakratko, umanjuje hostilnost (neprijateljstvo) prema ljudima
koji su od vas drugačiji. Ovo podržava budistički metod meditacije koji se
zasniva na razmišljanju o tome na koji način jedna osoba voli drugu, pri
čemu ovaj metod ujedno ima za cilj jačanje saosećanja. Novinarka koja
pokriva polje nauke, Šeron Begli, u svojoj knjizi o neuronauci i budizmu
citira Dalaj Lamu koji kaže da Tibetanci, kada su u nevolji, uglavnom u
pomoć dozivaju: „Mama!“ Ovo je od koristi barem koliko i neke mnogo
agresivnije američke fraze!

Ljubav između ljubavnika, ljubav u porodicama

Već decenijama znamo da se srećne porodice formiraju na osnovu srećnih
odnosa među partnerima. Kada smo u stresu i stalno se svađamo sa
partnerom, to se preliva i na naš odnos sa decom. Van svake sumnje je da
konflikt između roditelja loše utiče na decu. Kada smo osujećeni i strepimo,
to pogubno utiče na način na koji disciplinujemo svoju decu. Uglavnom
postajemo grubi i nedosledni. Ali ima tu nečega više nego što su to sama
pitanja discipline. Ako se borimo u jednom nesrećnom odnosu, često smo
emocionalno van ravnoteže i teže nam je da budemo otvoreni i istinski
usaglašeni sa svojom decom. Zato što nismo za njih osećajno prisutni,
nedostaju im naša nega i usmeravanje. Alis mi kaže: „Pretvaram se u
iritantnu, tešku osobu. Toliko sam iscrpljena onim kroz šta Frenk i ja
prolazimo da nemam dovoljno energije za decu. Kada najmlađe počne da
plače zato što se plaši da ide u školu, ja vičem na njega. Grozno se osećam
zbog ovoga. Ja postajem zvocalo, a Frenk se sklanja od svih. Moramo ovo
da rešimo zbog svih nas.“
Visoki nivoi konflikata u braku često prethode osećajnim problemima i
problemima u ponašanju kod dece, uključujući i depresiju. Ipak, konflikt
nije jedini faktor koji utiče na naše potomke. Osećajno udaljavanje između
partnera učestalo vodi ka udaljavanju od dece. Psiholog Melisa Sturdž-Epl
sa Univerziteta u Ročesteru potvrđuje da ovo posebno važi za očeve i
njihovo potomstvo. Njene studije su utvrdile da kada se muškarci povlače
od svojih supruga, uglavnom postaju nedostupni i svojoj deci.
Ako razmišljamo u pozitivnim terminima, kada se osećamo sigurno
afektivno privrženim svom partneru, postoji sklonost ka tome da nam je
lakše da budemo dobri roditelji, da pružimo sigurno utočište i bezbednu
bazu svojim mladuncima. Naša deca se tada uče pozitivnom načinu
postupanja sa svojim emocijama i povezivanju sa drugima. Postoji pregršt
naučnih dokaza da su sigurno privržena deca srećnija, u društvu
kompetentnija i otpornija na stres. Nije sentimentalna ideja, već naučna
činjenica da ono najbolje što možete da uradite za svoju decu jeste da sa
svojim partnerom stvorite odnos pun ljubavi.
Ali terapeuti nam godinama govore da je, ukoliko želimo da budemo zaista
dobri roditelji, trebalo da imamo sigurno detinjstvo puno ljubavi ili da se
podvrgnemo terapiji da bismo uspeli da izađemo na kraj sa tim što baš i
nismo imali mnogo ljubavi u detinjstvu. Moje iskustvo je da čak iako smo
proživeli detinjstvo koje nam je ostavilo mnogo emocionalnih problema, a
nismo nikada ni videli terapeuta, stvaranje boljeg braka može da nas učini i
boljim roditeljima. Psiholog Debora Kon sa Univerziteta u Virdžiniji se
slaže sa tim. Ona nalazi da majke koje su anksiozne i nesigurno afektivno
privržene, ukoliko su udate za responzivnog muškarca, onoga koji im pruža
sigurnu osnovu, jesu sposobne da budu pozitivne i da svojoj deci pokažu
ljubav. Kada se volimo, pomažemo jedno drugome da budemo dobri
roditelji.
Kada imate sigurnu osnovu u svom odnosu, možete da prosledite dalje
svoje kvalitete, ne samo ka svom detetu već i ka njegovim budućim
partnerima. Psiholog Rend Kondžer i njegove kolege sa Univerziteta u
Ajovi su posmatrali 193 porodice sa adolescentom tokom perioda od četiri
godine i utvrdili da je nivo topline i podrške između roditelja i kvalitet
njihovog roditeljstva preduslov toga kako će se deca pet godina kasnije
povezati sa romantičnim partnerom. Deca emocionalno toplijih roditelja i
onih koji pružaju više podrške su bila toplija, više su podržavala sopstvenog
partnera i bila su u srećnijim vezama. Kada na dobar način volimo svog
partnera, dajemo primer našoj deci i njihovim partnerima. Bolje veze među
ljubavnim parovima nisu samo lične povlastice, već i društveno dobro.
Bolji ljubavni odnosi znače bolje porodice. A bolje porodice, one sa više
ljubavi, znače bolje i responzivnije društvo.

Društvo
Porodice koje se vole su osnova humanog društva. Kao što pesnik Roberto
Sosa piše: „Blagosloveni da su ljubavnici jer je njihovo zrno peska u kome
je sadržan centar svih mora.“ Proširivanje kruga angažovanja i
responzivnosti prema drugima se ne zaustavlja na ljudima koje neposredno
volimo ili čak ni na porodicama koje će oni u budućnosti stvoriti. Krug
nastavlja da se širi, pomaže da oblikujemo društvo koje pokazuje više brige
i, na kraju – svet koji pokazuje više brige.
Razumevanje čežnje za ljubavlju i toga kako ljubav funkcioniše je ključno
ako hoćemo da formiramo civilizaciju koja dozvoljava da se na ove čežnje
odgovori i da reflektuje ono najbolje što je u našoj prirodi. Ljudsko biće
čezne, teži povezivanju sa drugima. U našoj je prirodi da pletemo spone sa
nekolicinom dragocenih drugih, a onda, nakon što naučimo lekcije
pripadanja, da se sa njima i povežemo – sa prijateljima, kolegama, našom
zajednicom. Kada se dobro osećamo, možemo da ponudimo podršku i brigu
zato što prepoznajemo da su drugi kao mi – osetljivi i ranjivi. Mi, zapravo,
uživamo u prijateljstvu što nas izvodi iz našeg malenog sveta i čini nas
delom jedne veće celine.
Ja sam odrasla u malom gradu, manjem nego što su inače britanski gradovi
bili nakon Drugog svetskog rata, u kome je osećaj da svi moramo da se
spojimo kako bismo preživeli, mogao gotovo da se dodirne. Svi su dolazili
u pab: sveštenik, general, prodavac novina, lekar, službenik, kućna
pomoćnica i prostitutka. Stariji seljani bi cele večeri provodili u igranju
karata i diskusiji o politici. Skitnice koje lutaju od mesta do mesta, pre nego
što nastave dalje, dobile bi sklonište, pivo a moja majka bi im spremila
veliki tanjir slanine i jaja. Slomljene vojnike, koje su preplavila sećanja iz
rata, odvodili smo u zadnju sobu, zadržavali i tešili. Pružali smo im zagrljaj,
viski i, učtivošću moje majke, možda i pesmu s raštimovanog klavira.
Naravno, bilo je i tuča i rasprava, predrasuda i okrutnosti. Ali na kraju je
ipak postojalo osećanje da smo tu svi zajedno. Znali smo da smo jedni
drugima potrebni. I, uglavnom, bilo je jedno ili dvoje ljudi koji bi uspevali
da budu saosećajni.
Osećati se povezanim, osećati se sa nekim ide ruku podruku sa osećati za
nekoga. Saosećanju i samilosti možemo da se naučimo iz Biblije, Kurana,
iz Budinih učenja. Ali mislim da to prvo treba da naučimo i osetimo iz
nežnog zagrljaja roditelja ili ljubavnika. Onda bismo možda aktivno i
namerno mogli da ih prenesemo na što veći krug ljudi.
U stvari, vekovima nas pesnici i proroci uveravaju da bi nam svima bilo
bolje ako bismo jedni druge voleli i da bi baš to i trebalo da radimo. Često
nam se ova poruka šalje kao set moralnih pravila i apstraktnih ideja.
Nevolja je u tome što izgleda da nema toliki uticaj osim ako nismo
emocionalno dirnuti, osim ako ne osećamo ličnu povezanost sa drugim
ljudskim bićem. Onda možemo da se sinhronizujemo sa njihovim bolom i
tugom, kao da su naši sopstveni.
Kao i mnogi od nas, i ja primećujem da dajem nešto novca za fondove
žrtvama zemljotresa ili drugih pošasti. Ipak, teško je zaista odgovoriti na
ogromne sveprožimajuće probleme ili saosećati sa nekom masom kojoj ne
vidimo lice. Za mene je jednostavnije i pruža mi veće zadovoljstvo da
svakog meseca novac doniram porodicama dve devojčice u Indiji koje su
registrovane u planu za podsticanje porodica u internacionalnoj agenciji
Plan Kanada. Imam njihove slike. Znam imena njihovih sela. Znam da
jedna porodica sada ima kozu, a druga po prvi put čistu vodu. Sanjam o
tome da ih jednom posetim. Osećam povezanost sa tim stoičkim majkama
koje se nalaze iza ove dece na fotografijama koje nam imejlom stižu svakog
meseca. Moderna tehnologija omogućava ovakve veze i dozvoljava nekome
kao što sam ja, na drugom kraju sveta, da se poveže i da brine.
Pre tri godine, u maloj živopisnoj zajednici starih drvenih kuća na divnoj
reci na padinama brda pokraj Otave, počela je da niče organizacija Bake iz
Uejkfilda. Počelo je sa jednom osobom, Rouz Letvabom, južnoafričkom
medicinskom sestrom koja je nedeljom pre podne govorila u crkvi pored
reke. Pričala je o bakama koje, u zabitima Johanesburga, podižu svoje
unučiće, siročad obolelu od SIDE, u tako teškoj sirotinji da su njihove
četkice za zube uvek zaključane, toliko vrede. Desetak baka iz Uejkfilda se
sakupilo i svaka se povezala sa jednom bakom iz Južnoafričke Republike i
počela da šalje novac toj porodici. Sada postoji sto pedeset grupa Baka-
Baki u Kanadi i SAD.
Knjiga Tri šolje čaja Grega Mortensona, američkog planinara i
medicinskog tehničara, priča je o ličnoj povezanosti koja je prevedena u
samilosnu akciju. Dok je pokušavao da se popne na vrh K2, 1993. godine
Mortenson se izgubio u planinama Pakistana. Završio je u malom selu Korf.
Seljani su mu spasili život i sa njim uspostavili jednu posebnu vezu. Hadži
Ali, starešina sela mu je objasnio da je u Korfu stranac kada prvi put sa
nekim pije čaj. „Drugi put si gost. Treći put si član porodice.“
Mortenson je postao porodica. Njegova osećanja su pojačala sećanja na
malu sestru Kristu koja je umrla nakon duge borbe sa epilepsijom. Video ju
je u licima korfske dece. Njihovi životi su bili borba kao što je to bio i
Kristin. Hteo je da vidi seosku školu i odveli su ga na mesto gde je
osamdeset dvoje dece klečalo na hladnoj zemlji i pisalo štapovima u prašini
po pohabanim abakusima. U Korfu nije bilo školske zgrade. A zato što selo
nije moglo da skupi ni za platu od jednog dolara dnevno, učitelja uglavnom
nije ni bilo.
„Srce mi se slomilo“, izjavljuje Mortenson. Okrenuo se prema Hadži Aliju i
rekao mu: „Obećavam da ću vam izgraditi školu.“ U toku sledećih dvanaest
godina Mortenson i Centralni azijski institut su izgradili više od pedeset pet
škola, od kojih su mnoge bile namenjene devojkama u planinama Pakistana
i Avganistana. Mortenson ističe da za cenu jednog projektila možemo da
sazidamo stotine škola koje pružaju uravnoteženo obrazovanje. Ovo je
drugačija vrsta rata protiv unutrašnje separacije između nas i njih koja
podgreva ekstremizam. Ovo je odgovor koji podvlači moć saosećanja i
povezanosti.
Ove priče mi ulivaju nadu da ljubav možemo da naučimo, uzgajamo sa
svojim partnerima i porodicom, i da onda sa empatijom i hrabrošću kojima
nas je podučila, pronađemo put u svet i nešto promenimo. Književnica
Džudit Kebel predlaže: „Kada vam srce govori, sve dobro zabeležite.“ Ove
priče su započele ljudima koji su bili otvoreni i koji su iz svog srca
odgovarali na nevolje drugih. Da bi preoblikovale svet u bolje mesto one se
obraćaju snazi emocionalne responzivnosti i lične povezanosti.
Pogled na ljubav i čin voljenja prezentovan u ovoj knjizi u skladu je sa
mislima trapističkog sveštenika* i pisca Tomasa Mertona koji je verovao da
bi saosećanje, na kraju, moralo da bude zasnovano na „pronicljivoj, jasnoj
svesti o međuzavisnosti svih živih bića, koja su sva deo jedna drugih i sva
su uključena jedno u drugo.“ Meni se čini da ako, kao vrsta, treba da
preživimo na ovoj krhkoj plavoj i zelenoj planeti, moramo da naučimo da
zaobiđemo iluziju o razdvojenosti, odvojenosti i shvatimo da zaista svi
zavisimo jedni od drugih. O ovome učimo u svojim najintimnijim
odnosima.
Teško je završiti knjigu o ljubavi i voljenju. Ove stranice detaljno iznose
novu nauku o ljubavi i kako ona pomaže ljubavnicima da stvore sigurnu i
trajnu vezu. Ipak, nikada nećemo u potpunosti shvatiti ljubav. Što više
otkrivamo, više ćemo pronalaziti ono što ne znamo. Kao što pesnik E. E.
Kamings govori: „Uvek odgovor koji je divniji traži još divnija pitanja.“
 Zahvalnost

Prvo bih želela da zahvalim svim parovima sa kojima sam preko dvadeset
pet godina imala čast da radim. Fascinirali ste me, zaneli i obrazovali. U
drami razdvajanja i zbližavanja koju predstavlja sama terapijska seansa, sa
vama sam istražila realnost značenja reči voleti, biti slomljenog srca i
pronaći put do duboke, negujuće povezanosti.
Drugo, želela bih da zahvalim svojim dragim kolegama sa Otava instituta
za parove i porodice i Internacionalnog centra za usavršavanje u EFT-i,
posebno dr Alison Li i Gejl Palmer. Bez njih, ni Institut ni Centar ne bi
postojali, sa njima sam uspela da oformim svoju profesionalnu porodicu.
Želela bih da zahvalim svim svojim predivnim diplomcima na studijama
psihologije sa Univerziteta u Otavi koji su se jednako kao i ja posvetili
proučavanju ishoda, kao i samim promenama koje su nastajale tokom
terapije. Gledali su sa mnom stotine kaseta terapijskih seansi.
Zahvaljujem svojim kolegama sa studijske grupe za psihologiju na
Univerzitetu u Otavi koji su sa mnom sarađivali i podržavali me, posebno
dr Valeri Uifen. Takođe i kolegama koji podučavaju sa mnom EFT-u i koji
su na ovaj način počeli da pomažu parovima širom sveta, uključujući dr
Skota Vulija sa Lijant Univerziteta u San Dijegu, dr Džima Faroua, dr
Brenta Bredlija, dr Martina Norta, Daga Tajlija, dr Veroniku Kalos, Jolandu
Von Hokauf, dr Lin Kembel, dr Džudi Mekinen i Ting Liu koja je glavnu
knjigu EFT-e prevela na kineski jezik. Posebna zahvalnica ide dr Les
Grinberg koja na Univerzitetu Britanske Kolumbije sa mnom formulisala
prvu verziju EFT-e.
Posebno zahvaljujem i svojim kolegama iz oblasti socijalne psihologije,
specijalno Filu Šejveru, Mariju Mikulinceru i drugima koji su bili pioniri u
primeni teorije afektivne vezanosti na odnose odraslih ljudi i koji su
tolerisali ludu kliničarku u svojoj okolini. Tokom prethodnih petnaest
godina oni su proizveli eksploziju istraživačkih studija i bogatih uvida –
znanje koje sam unela u svoje seanse sa parovima i koristila ga da
podstaknem promene u životima ljudi. Zahvaljujem i svom dragom kolegi
Džonu Gotmanu za sve debate, diskusije i divne potvrde i ohrabrenje koje
mi je godinama davao.
Volela bih da zahvalim svom izdavaču Trejsi Bajr u Litl Braunu, za njen
neiscrpni entuzijazam i neverovatno poverenje koje je imala u mene i moj
projekat; svom agentu Mirijam Altšuler, za njen apsolutni profesionalizam i
ekspertsko vođenje i honorarnom uredniku Anastaziji Tufeksis, koja je
tumarala grubim nacrtima ove knjige i čitaoca spasla od toga da i on ne
mora da čini to isto.
Moram da zahvalim i svojoj deci Timu, Emi i Sari zbog tolerisanja moje
opsednutosti ovom knjigom i svim prijateljima u Otavi koji su verovali u
mene. Najviše imam sreće zato što sam tačno pronašla šta je to za šta sam
stvorena da budem kao istraživač, predavač, pisac i terapeut, ali je glavni
deo mog učenja izvršen u mojoj sopstvenoj porodici. Najviše od svega i
uvek, moram da zahvalim svom neverovatnom partneru, Džonu Palmeru
Daglasu, koji je moje sigurno pribežište, moja sigurna osnova, moja
inspiracija.
 Rečnik

Afektivni nagoveštaj je ma koji znak – voljene osobe, neke situacije ili

onoga što mi proživljavamo unutar nas samih – a koji pokreće afektivni
sistem, naše emocije orijentisane ka afektivnoj vezanosti ili naš osećaj da su
nam potrebni drugi. Iznenadna sumnja da partneru nije stalo do nas,
odbacujući komentar sa njegove strane ili situacija koju doživljavamo kao
pretnju, čini da se usredsredimo na to koliko su nam dostupni i responzivni
oni koje volimo.
Amigdala je deo srednjeg mozga u obliku badema koji je povezan sa brzim
emocionalnim odgovorima, posebno sa procesuiranjem straha. Ovaj deo
mozga ima odlučujuću ulogu u bori se ili beži odgovorima. Kada se brzo
pomerite sa puta automobilu koji vam se iznenada približava, vaša amigdala
vam je upravo spasla život.
Čudna situacija je poznati i ključni ogled koji su izveli Meri Ainsvort i
Džon Boulbi da bi proučili afektivnu vezanost između majki i male dece.
Ovaj ogled podrazumeva odvajanje deteta od majke i njegovo smeštanje u
nepoznatu sredinu u kojoj će se osećati nesigurno i uznemireno, i šifriranje
detetovih emocionalnih odgovora na povratak majke.
Demonski dijalozi predstavljaju tri oblika interakcije koji čine
samoponavljajuću zamku povratnih informacija. Ovi dijalozi samo
otežavaju vezu. Oblici demonskih dijaloga su: Pronađi krivca ili
međusobno okrivljavanje i kritikovanje; Protestna polka u kojoj jedna
osoba protestuje zbog nedostatka sigurne emocionalne veze, a druga se
brani i povlači (polka je takođe poznata i kao krug zahtev–povlačenje);
Zamrzni se i beži, u kome se oba partnera povlače kako bi sami sebe
zaštitili.
DRU je skraćenica za razgovor u okviru koga se pozitivno odnosimo prema
pitanju: „Jesi li tu za mene?“ Prema teoriji afektivne vezanosti i
istraživanjima u okviru nje, emocionalna dostupnost (Mogu li da doprem do
tebe? Hoćeš li obratiti pažnju na mene?), responzivnost (Mogu li da se
oslonim da ćeš brinuti o mojim osećanjima i odgovoriti na njih?) i
angažovanost (Hoćeš li me ceniti, stavljati me na prvo mesto i ostati blizu
mene?) karakterišu interakcije sigurne povezanosti među bližnjima.
Dva „D“ je termin koji se koristi da se ukaže na dve univerzalne slabe
tačke u odnosima. Prva je osećanje da smo lišeni (eng. deprived) bliskosti
ili emocionalno izgladneli. Druga slaba tačka je osećanje da smo napušteni
(eng. deserted) ili odbačeni kao nevoljeni od onih koje volimo. Oba
osećanja dovode do toga da budemo usamljeni i ranjivi.
Efikasna zavisnost predstavlja stanje pozitivne vezanosti koje nam
omogućava da osetimo našu potrebu za drugima i uspešno tražimo podršku
i utehu. Ovo stanje unapređuje naš odnos sa drugima i pomaže nam da se
izborimo u stanjima stresa, kao i da se suočimo sa svetom i da ga
istražujemo.
Emocija (od latinske reči emoveo – pokretati, maknuti) je psihološki proces
koji nas upućuje na važne znakove oko nas i priprema nas da reagujemo.
Emocija se najbolje može razumeti kao proces, jer se sastoji od veoma brze
percepcije da je nešto važno, praćene reakcijom tela i naporom da
razumemo značenje tog znaka, kao i preuzimanje akcije. Emocije, koje se
uglavnom ispoljavaju glasom i facijalnom ekspresijom, šalju brze signale
drugima. U ovoj knjizi se reč emocija koristi naizmenično sa rečju
osećanje.
Figura privrženosti je osoba koju volimo ili za koju smo emotivno vezani.
To je osoba koju potencijalno vidimo kao sigurno utočište i koja nam
predstavlja izvor utehe. Obično je to roditelj, brat, sestra, partner ili
dugogodišnji prijatelj. Na duhovnom nivou, bog takođe može biti afektivna
figura.
Ključevi predstavljaju opisne slike, reči i fraze koje „hvataju“ i „destiluju“,
tj. pročišćavaju naša najdublja osećanja i ranjivosti. Kada jednom
pronađemo svoje ključeve, možemo ih koristiti da njima otključamo vrata
našeg unutrašnjeg sveta i da ga istražujemo.
Kontaktna udobnost je fraza koju koristi psiholog Hari Harlou da u svojim
istraživanjima opiše reakciju mladunčadi majmuna na fizički kontakt sa
„mekanom“ majkom napravljenom od krzna. Kontaktna udobnost, prema
Harlouu, je od velike važnosti za mladunce u trenucima stresa i
uznemirenosti, jer im pomaže da se nelagoda ublaži. U njegovim
istraživanjima, mladunčad majmuna pre biraju kontaktnu utehu nego hranu.
Zaključio je da je, kod primata, kontaktna udobnost primarna potreba.
Kortizol je hormon nadbubrežne žlezde koji ima ključnu ulogu u stanjima
stresa: mobiliše organizam, posebno amigdalu, da brzo reaguje.
Neprijateljske kritične reakcije drugih prema nama dovode do lučenja
veoma visokih nivoa kortizola. Ukoliko se konstantno ili u višku luči, ovaj
hormon može oštetiti telo, posebno srce i imuni sistem. Takođe postoje
dokazi o tome da kortizol uništava neurone u hipokampusu, ometajući
sposobnost učenja i pamćenja, a olakšavajući preteranu generalizaciju
znakova opasnosti. Na primer, mi znamo da su mračne ulice potencijalno
opasne kasno noću, ali pod uticajem produženog stresa možemo početi da
mislimo da su sve ulice, čak i rano uveče, opasne.
Međuzavisan je termin koji se koristi za osobu koja olakšava
disfunkcionalno ponašanje voljene osobe, čak i ako to čini nesvesno. Na
primer, osoba koja je u vezi sa alkoholičarem želi da voljena osoba prestane
da konzumira alkohol, ali ne insistira da se on, odnosno ona, suoči sa
problemom. To implicira da je ta osoba zavisna od te veze i da je to
sprečava u suočavanju sa problemom alkoholizma.
Neizdiferenciranost predstavlja koncept koji se koristi u porodičnoj terapiji
i ukazuje na to da osoba ne može da napravi razliku između osećanja i
racionalne misli, kao i da je reaktivna u odnosima pre nego što je sposobna
da napravi izbore koji su samousmereni. Smatra se da je ovakva osoba
veoma zavisna od drugih ljudi kada je reč o njenom samovrednovanju.
Ukoliko terapeut smatra da je nedostatak izdiferenciranosti uzrok problema
u vezi, onda poboljšanje takvog odnosa podrazumeva pomaganje
partnerima da stvore jasne granice između sebe, i da se fokusiraju na
donošenje nezavisnih odluka.
Neuroni-ogledala su nervne ćelije koje se aktiviraju u situacijama kada
smo nekome naklonjeni, i u istim delovima mozga kao i nervne ćelije osobe
čije ponašanje posmatramo. Ovo predstavlja psihološku osnovu imitacije,
odnosno naše sposobnosti da učestvujemo u radnjama druge osobe. Ovi
neuroni nam pomažu da shvatimo namere druge osobe i da se povežemo sa
njenim osećanjima. Naučnici ukazuju na to da što nam je sistem neurona-
ogledala aktivniji, to nam je veća sposobnost empatije.
Oksitocin je neurotransmiter koji je najviše povezan sa uspostavljanjem
veze između između majke i novorođenčeta, kao i između seksualnih
partnera. Nazvan još i „hormon zagrljaja“, oksitocin se sintetiše u
hipotalamusu i samo ga sisari imaju. On igra veoma važnu ulogu tokom
porođaja (utiče na kontrakcije materice), za vreme dojenja (pomaže u
nadolaženju mleka), takođe ima važnu ulogu tokom orgazma. Oksitocin
unapređuje blizak kontakt i afilijativno ponašanje sa afektivnom figurom,
kao i pozitivne socijalne reakcije uopšte. Što nam je veći nivo oksitocina, to
više želimo da se približimo drugima i stupimo u kontakt. Izgleda da
oksitocin inhibira agresivna i defanzivna ponašanja, takođe snižava nivo
hormona stresa kao što je kortizol. Dodir i toplina kože su glavni pri lučenju
oksitocina.
Povreda osećanja privrženosti je osećanje izdaje i/ili napuštanja u
ključnom trenutku koje, ukoliko se ne obradi i ne „izleči“, podriva
poverenje i povezanost među partnerima ili može biti okidač za patnju i
nesigurnost u partnerskim odnosima.
Primalna panika predstavlja osećanje često uzrokovano odvajanjem od
ključne afektivne figure. Ovakva vrsta panike nas mobiliše da obnovimo
kontakt sa voljenom osobom koja nam je pružala zaštitu i osećaj sigurnosti.
Teoretičar emocija Džak Penksep, koji je skovao ovaj termin, posmatra
bazičnu paniku kao specifičan sistem uzbuđenja u mozgu karakterističan za
sisare. On ga naziva „nasleđenim neuralnim kodom“ koji podstiče naš
mozak na lučenje hormona stresa (kortizol) nakon odvajanja, ili pak lučenje
umirujućeg hormona oksitocina pri ponovnom kontaktu sa voljenom
osobom.
Protest osećanja privrženosti je reakcija na doživljeno odvajanje od figure
privrženosti. Veoma često to je prva reakcija na emotivno i fizičko
razdvajanje. Osmišljen je da signalizira problem figurama privrženosti i da
ih primora na reakciju. Karakterišu ga ljutnja i anksioznost.
Razgovor je, u ovoj knjizi, definisan kao namerni pokušaj razgovora sa
partnerom na način na koji oboje nauče nešto o vezi u kojoj se nalaze.
Sedam transformišućih razgovora osvetljavaju način vaše interakcije, a ne
samo ono o čemu razgovarate.
Rezonanca je pojam iz fizike i označava vibraciju između dva elementa
koja ih dovodi do iznenadne sinhronizacije signala i usklađivanja tempa i
vibracija. Ovo izaziva produženi odgovor. U partnerskim vezama
rezoniramo onda kada smo upućeni jedno na drugo u psihološkom smislu.
Tada naša emotivna stanja konvergiraju, i mi smo na istim „talasnim
dužinama“ tako da doslovce učestvujemo u iskustvu drugih. Upravo je ova
rezonanca okidač talasa emocija u masi ljudi; npr., na venčanjima kada su
date zakletve i srećni parovi izlaze ili na sahranama vojnika kada truba svira
poslednji pozdrav.
Simbioza u psihološkoj teoriji predstavlja stanje u kome je jedna osoba
mentalno i emocionalno spojena sa drugom. Na primer, smatralo se da beba
doživljava sebe kao deo majčinog tela. Smatralo se da je odrastanje
primarni proces sve većeg odvajanja i anonimnosti. Nesposobnost
odvajanja može dovesti do mentalne bolesti. Nekada se šizofrenija smatrala
posledicom simbiotičke veze, obično sa majkom. Ova ideja predstavlja deo
mišljenja da su „zavisnost i blizina opasni za naše mentalno zdravlje“.
Novije teorije preispituju validnost ovog koncepta.
Sinhronost predstavlja stanje uzajamne emocionalne afektivnosti i
responzivnosti.
Upletenost predstavlja ekstremnu bliskost koja otežava odvojeno
funkcionisanje i autonomiju. U prošlosti se nedostatak odvojenosti, pre
nego nedostatak sigurne i pozitivne veze, smatrao ključnim problemom u
konfliktnim porodicama i među parovima. Zdravlje se definisalo
sposobnošću da se odvojimo od drugih, da ostanemo objektivni i da
kontrolišemo svoje emocije; odnosno da ne dozvolimo da voljene osobe
imaju snažan uticaj na naše odluke.
Vazopresin je hormon koji se luči u mozgu, usko je povezan sa
oksitocinom i ima slične efekte. U istraživanju na muškim prerijskim
miševima otkriveno je da je nivo vazopresina najviši tokom seksualnog
uzbuđenja, a nivo oksitocina najviši je tokom ejakulacije. Izgleda da
vazopresin utiče na davanje prednosti određenom partneru u odnosu na
druge, i na tendenciju da agresivno čuvamo tog partnera od drugih. Takođe,
izgleda da vazopresin dovodi do pojačane roditeljske nege i brige za
potomstvo.
Zaslužena sigurnost je koncept u okviru koga smatramo da naše afektivne
veze i reakcije mogu biti revidirane našim iskustvom u odnosima. Na
primer, čak iako smo imali negativan odnos sa roditeljem, ukoliko imamo
partnera punog ljubavi, možemo „zaslužiti“ osećanje sigurnosti u vezi.
Dr Su Džonson
Zagrli me čvrsto
Za izdavača
Dejan Papić
Urednik
Srđan Krstić
Lektura i korektura
Krsta Popovski, Saša Novaković, Dragoslav Basta
Slog i prelom
Igor Škrbić
Dizajn korica
Branko Marković
Tiraž
1500
Beograd, 2017.
Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Telefon: 011/3341-711
www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs
Fusnote
1. Koping-mehanizmi – strategije koje osoba koristi onda kada je suočena
sa stresom, mogu biti adaptivne i maladaptivne (prim. prev.).

2. (životni) skript – nesvestan plan, scenario za naš budući život koji

sastavljamo u detinjstvu, a pod uticajem roditelja, sredine i informacija koje
smo dobili o sebi.

3. rezilijentan – otporan na negativna dejstva, uspeva da bude funkcionalan

uprkos teškim iskustvima (prim. prev.).

4. reframirati – termin koji se koristi u stručnoj literaturi i znači postaviti

problem u drugačiji okvir, posmatrati ga na novi način.

5. Trapistički sveštenici – ogranak rimokatoličke crkve. (Prim. prev.)