Život je rizik. A rizik je ono što u sebi nosi šansu i opasnost.

Nešto što nam nudi može nam biti privlano,

ali može biti i rizino. Kako se postaviti u odnosu na ovu dilemu? Koliko nam je važna šansa, a koliko rizik?
Ljudi zauzimaju razliite strategije u odnosu na ovu dilemu koju život postavlja pred nas. Neki e biti
hazarderi, jurie šanse ne obazirui se na rizik. Drugi e biti “ziheraši”, trudie se da rizik bude što manji, pa
makar i “dobit” od života bila mala. Trei e biti umereni, trudei se da ujednae zahteve od života sa
rizicima koje ostvarivanje tih zahteva nosi...Da bismo bili uspešni u toj veoma složenoj igri zvanoj život
potrebno je da dobro poznajemo pravila igre, da budemo vešti “igrai” i nauimo dobre strategije koje e
nam uveati šanse, a smanjiti rizike. Kako “uzeti sve što ti život pruža”, a ne izložiti se i svim rizicima koje
to sa sobom nosi? Kako znati koji su rizici nužni, a koji se mogu izbei? Kako prihvatiti rizik, a ne odrei se
šanse? To zaista zahteva veštinu življenja. Ako je imamo, ne plašimo se života. Ako je nemamo, od njega
nas hvata strah. Svakoga po nekada uhvati strah od života. Ali, ljudi se na razliite naine bore sa tim
strahom. Neki ga prevazilaze tako što se trude da bolje upoznaju “pravila igre”, zakone i pravilnosti
života. Postaju realniji. Kad znam pravilnosti, mogu nešto i da predvidim, pa onda to i nije toliki rizik. Ako
još poznajem i sebe, sopstvene vrline i mane, kompetencije, sposobnosti i veštine, ali i slabosti, mogu da
predvidim i sopstvene reakcije i mogunosti snalaženja u rizicima života. Ako imam i volju da popravim
ono što mi nedostaje da bih bolje “igrao” tu igru, upornost i strajnost da poboljšam sopstvene “alatke”
(kažu da “bez alata nema ni zanata”) za rešavanje životnih problemai rizika, onda u biti osoba na koju
mogu da raunam kad se naem u nekoj nevolji. Moi u da se pouzdam u sebe. Imau samopouzdanje.
Meutim, neki ljudi, dok se ne nau pred problemom koji prevazilazi njihove mogunosti rešavanja, ne
razvijaju sposobnosti koje su im potrebne za suoavanje sa takvom vrstom zadataka koje život postavlja
pred njih. Kada se to desi, uhvati ih panika. Njihov Ego biva preplavljen napetošu sa kojom, jadan, ne
može da se nosi. Nije dovoljno jak ni vešt za breme života, nema “alatke”, sposobnosti kojima bi rešio
situaciju. Tako nastaje panika. Situacija se doživljava kao pitanje života ili smrti, “biti ili ne biti”, što
izaziva i telesne reakcije koji imamo u situacijama kada nam je život ugrožen, kao da bežimo od ogromne
zveri koja hoe da nas proždere. Iako, gledano sa strane, nekome drugom situacija u kojoj se osoba u
panici nalazi uopšte ne bi izgledala kao borba za život, onaj kome se to dešava je izgubio mogunost da
“gleda sa strane”. Osoba je izgubila “ptiju perspektivu”, mogunost da šire pogleda na svoju situaciju. Ona
je hiperfokusirana na “zver” koja joj preti. Njena percepcija je iskrivljena, a reakcije su u skladu sa
iskrivljenom percepcijom. esto se ljudi u takvoj situaciji ponašaju kao politiari-demagozi prema sebi
samima. Fokusiraju se na sam panini napad, na simptome, tegobe, strahove...i oko toga poinje da im se
okree život. Ulaze u zaarani krug. Umesto da se bave problemima koji su doveli do paninog napada,
zapravo, sopstvenim nedostacima, nerazvijenim sposobnostima zbog kojih nisu mogli da se suoe sa
izazovima života, oni se bave posledicama-panikom, i sve više se zatvaraju pokušavajui da izbegnu rizike.
To rade i politiari koji nisu sposobni da vode ekonomiju, privredu, sudstvo...ono što stvara stabilnost i
sigurnost. Bave se aferama k