Bosnaunited

Crowarez
1
 Bosnaunited

Rejmond E. Fajst

Čarobnjak: Majstor
Drugi deo sage o Ratovima Kapije svetova

Naslov originala:

Raymond E. Feist - Magician: Master

Preveo Dejan Inić

Crowarez
2
 Bosnaunited

Ova knjiga je posvećena uspomeni na mog oca

Feliksa E. Fajsta,
čarobnjaka u svakom smislu.

Crowarez
3
 Bosnaunited

Događaji koji su prethodili ovoj priči...

Na svetu zvanom Midkemija, severno od nepreglednog Carstva Velikog Keša, uzdiglo se

moćno Ostrvsko Kraljevstvo. Kraljevstvo je bilo na pragu razdoblja istinske veličine; nacija se
prostirala preko čitavog kontinenta, od Mora kraljevstva sve do Beskrajnog mora.
U dvanaestoj godini vladavine Rodrika IV, u najzapadnijoj provinciji Kraljevstva,
Krajdijskom vojvodstvu, siroče koje je radilo u dvorskoj kuhinji, dečak po imenu Pag postao je
šegrt čarobnjaka Kulgana. Nije se pokazao kao uspešan učenik magijskih veština, ali se
proslavio činom spasavanja kćeri vojvode Borika, princeze Karline, od sigurne smrti, i postao
plemić na vojvodinom dvoru. Pag je u isti mah stekao Karlininu naklonost i rivala, mladog
dvoranina Rolanda. Sa svojim najboljim prijateljem Tomasom Pag je otkrio olupinu nekog
tuđinskog broda i nabasao na stranca, brodolomnika, kojije bio na samrti. Vojvodin sveštenik,
otac Tati, upotrebio je svoje čarolije kako bi saznao nešto više o čoveku kome se bližila smrt.
Stranac je došao sa drugog sveta, Kelevana, kojim vlada moćna nacija ratnika, Tsuranija. Brod
je dospeo u Midkemiju preko magičnog portala, procepa u svemiru, i nagoveštavao je moguću
invaziju. Vojvoda Bonk je zatražio savet vilenjačke kraljice Aglarane, koja se složila da Dalekoj
obali kraljevstva preti neka strana, nepoznata opasnost; vilenjaci su primetili čudne ratnike
koji su sačinjavali mape zapada, ljude koji su nestajali na tajanstven način.
U strahu od invazije, gospodar Borik i njegov mlađi sin Aruta poveli su družinu ljudi na
put, kako bi upozorili kralja na mogući napad. Krajdiju su ostavili u rukama vojvodinog
starijeg sina Lijama i majstora-mačevaoca Fenona. Družinu su činili čarobnjak Kulgan, Pag i
Tomas, narednik Gardan i pedeset krajdijskih vojnika. U šumi zvanoj Zeleno srce, vojvodinu
družinu dočekali su u zasedi strašni moredeli, tamni vilenjaci poznatipod imenom Bratstvo
Tamne staze. Nakon dugačke i krvave bitke, preživele su spasli patuljački poglavar Dolgan i
njegovi ratnici.
Dolgan ih je poveo kroz rudnike Mak Mordain Kadala, gde ih je napala utvara, pn čemu
se Tomas odvojio od ostatka družine. Tomas je pobegao u dubine drevnog rudnika, dok su
ostali uz Dolganovu pomoć stigli do površine.
U želji da spase Tomasa, Dolgan se vratio u rudnike, alije otkrio da je dečak na
sigurnom, u skrovištu jednog od poslednjih, silnih zlatnih zmajeva. Prastari zmaj, Ruag, bio je
na samrti, i pričao im je o svom životu i svom susretu s volšebnikom Makrosom Crnim, i o
drugim čudesima. Ruag je iščezao u poslednjem veličanstvenom blesku, uz pomoć čarolije koju
mu je darivao Makros. Tomas je od zmaja nasledio poseban dar, začarani zlatni oklop.
Vojvodina družina je dospela do Bordona, odakle je isplovila prema Krondoru, glavnom
gradu zapadnih pokrajina Kraljevstva. Oluja ih je primorala da pristanu na Volšebnikavo
ostrvo, dom legendamog Makrosa. Na tom mestu, Pag se susreo s tajanstvenim pustinjakom,
koji je, kako se kasnije ispostavilo, bio sam Makros. Volšebnik ih je upozorio da se približava
vreme strašnih opasnosti i obećao da će se vratiti kada im njegova pomoć bude najpotrebnija.

Crowarez
4
 Bosnaunited

Pošto su stigli u Krondor, princ Erlandje naložio vojvodi da produži za Rilanon,

prestonicu Kraljevstva, i potraži kraljev savet. Za vreme boravka u Krondoru Pag je upoznao
princezu Anitu, Erlandovo jedino dete, i saznao da će se ona kada odraste udati za princa
Arutu.
Po prispeću u Rilanon, vojvoda Borik je otkrio da je kralj vizionar, ali u isto vreme i
umno bolestan čovek, sklon izlivima besa i gubljenju niti u razgovoru s drugim ljudima.
Vojvoda Kaldrik Rilanonski, Borikov ujak, upozorio gaje da će dođe li do invazije breme borbe
s Tsuranijima pasti na gospodare Zapada, jer kralj je bio sumnjičav prema princu Krondora,
snevao je da se kuju zavere oko krune, i nije dozvoljavao vojskama Istoka da napuste Istočne
pokrajine. Tada je invazija započela i Borik je dobio komandu nad vojskama Zapada. Pojurio
je prema zapadu, i to je bio početak Rata Kapije svetova.
U ranim godinama rata, za vreme napada na jednu teritoriju koju su Tsuraniji osvojili,
tuđinci su zarobili Paga.
Tomas je, zajedno s Dolganovim patuljačkim ratnicima, bio u prvim redovima borbe
protiv osvajača. Neka nezemaljska sila bila je ulivena u Tomasov oklop i on je noseći ga postao
ratnik neverovatnih moći. Opsedale su ga čudne vizije, crte njegovog lica počele su da se
menjaju. Nakon jedne sulude borbe u patuljačkim rudnicima, Tsuraniji su naterali Tomasa i
Dolganove ratnike u beg prema šumama. Ostavši bez doma, patuljci su se zaputili prema
Elvandaru, kako bi sklopili savez s vilenjacima. Dvor vilenjačke kraljice pružio im je
dobrodošlicu. Tomasova pojava ulila je strah starim vilenjačkim Tkačima čarolija, ali oni nisu
progovorili.
Lijam je napustio Krajdiju i pridružio se ocu, dok je majstor-mačevalac Fenon, sa
Arutom kao zamenikom, preuzeo zapovedništvo nad zamkom. Karlina je prebolela Pagov
nestanak i našla utehu u Rolandu. Tsuraniji su na prepad napali Krajdiju, koristeći oteti brod.
U toj bici, Aruta je spasao život Amosa Traska, bivšeg pirata i kapetana otetog broda.
Tsuraniji su otpočeli opsadu Krajdije i preduzeli mnoštvo neuspešnih napada. U jednoj
od tih bitaka, Fenon je ranjen, a Aruta je preuzeo zapovedništvo. Nakon užasne podzemne
bitke između Arutinih ljudi i tsuranijskih rovokopača, Aruta je naredio svim garnizonima koji
su okruživali Krajdiju da priskoče u pomoć u poslednjem pokušaju probijanja opsade.
Međutim, pre početka bitke, zapovednik Tsuranija, Kasumi od Šinzavaija, dobio je naređenje
da opozove napad i vrati se kući.
Ali čak i nakon ovog neočekivanog obrta u kome je Aruta odneo pobedu, rat se
nastavio, na neodređeno vreme, razvlačeći se na još čitave četiri godine.

Crowarez
5
Bosnaunited

Crowarez
6
 Bosnaunited

„Besmo, kraljice,
dva derana što mišljahu da nema ničeg sem danas,
i sutra k'o danas, i večno dečak biti.”

– ŠEKSPIR, „Zimska bajka”

Crowarez
7
 Bosnaunited

1.

Rob

Rob je jaukao, jer mu se bližila smrt.

Dan je bio nemilosrdno vreo. Ostali robovi su gledali svoja posla, trudeći se da ne
obraćaju pažnju na taj zvuk. Život je u logoru bio jeftin, i nije bilo pametno udubljivati se u
sudbinu koja očekuje toliko njih. Čovek je umirao od ujeda relija, zmijolikog močvarnog
stvorenja. Taj otrov je bio spor i bolan, i osim magije, ništa ga nije moglo izlečiti.
Najednom, nastade tišina. Pag se osvrnu i ugleda tsuranijskog stražara gde briše svoj
mač. Na ramenu oseti nečiju ruku i začu Lorijev šapat: „Izgleda da su Tofstonovi samrtni
krici uznemirili našeg vrlog nadzornika.”
Pag napravi omču od konopca i čvrsto je veza oko struka. „Barem nije dugo trajalo.”
Okrenuo se prema visokom plavušanu, pevaču iz Kraljevskog grada Tir-Soga. „Dobro pazi.
Ovo drvo ovde je staro, vrlo moguće i trulo.” Bez ijedne dalje reči, on se uzvera uz stablo
ngagija, močvarnog drveta nalik jeli, od koga su Tsuraniji dobijali drvenu građu i smolu.
Kako su imali veoma malo metala, Tsuraniji su krajnje vešto pronalazili druge pogodne
materijale. Od ovog drveta se dobijao papir, koji je sušenjem sticao neverovatnu čvrstinu te
je upotrebljavan u izradi nebrojenih predmeta. Smola je korišćena u ojačavanju drvenih
predmeta i štavljenju koža. Oklopi od fino uštavljene kože bili su podjednako jaki kao
midkemijske verižnjače, a oružja od očvrsnulog drveta bila su skoro ravna midkemijskom
čeliku.
Pag je proveo četiri godine u močvarnom logoru i telo mu je postalo čvrsto. Snažni
mišići su mu se grčili dok se peo uz drvo. Koža mu je postala mrka od neumoljivog sunca
tsuranijskog sveta, a lice mu je prekrivala robovska brada.
Dospeo je do prvih debljih grana i pogledao prema svom prijatelju. Lori je stajao u
mutnoj vodi do kolena, odsutno razgoneći rukom insekte koji su ga ometali u radu. Pag je
voleo Lorija. Kada je, u želji da vidi tsuranijske vojnike, pošao s jednom patrolom, Lori nije
očekivao da će dospeti ovamo. Tražio je materijal za balade koje bi ga proslavile u čitavom
Kraljevstvu, rekao je. Dobio je i više nego što je tražio. Patrola je naišla na ogromnu silu
Tsuranija, i Lori je zarobljen. U ovaj logor dospeo je pre više od četiri meseca, a s Pagom se
sprijateljio ubrzo.
Pag je nastavio svoj uspon, budno pazeći na opasna stvorenja koja su živela u
krošnjama drveća Kelevana. Stigavši do povoljnog mesta za sečenje, Pag primeti neki pokret
i ukoči se u mestu. Trenutak kasnije se opusti, jer bio je to samo bodljivac, stvorenje koje se
prikrivalo tako što je nalikovalo na grozd ngagijevih iglica. Ono se prepade, otrča i poskoči

Crowarez
8
 Bosnaunited

prema granama susednog drveta. Pag ponovo pregleda krošnju i poče da privezuje svoje
konopce. Njegov posao bio je da seče krošnje velikog drveća, kako bi obaranje stabla bilo
manje opasno po ljudstvo na zemlji.
Pag nekoliko puta zaseče koru i oseti kako oštrica njegove drvene sekirice zagriza
mekanu kašu. Pažljivim njuškanjem otkrio je i blag, neprijatan miris. On opsova i pozva
Lorija. „Drvo je trulo. Obavesti nadzornika.”
Sačekao je, zagledan preko vrhova drveća. Rojevi čudnih insekata i bića nalik
pticama leteli su posvuda. Za četiri godine svog ropstva nije mogao da se privikne na izgled
ovih oblika života. Nisu oni bili toliko drugačiji od onih na Midkemiji, ali su ga sličnosti
podjednako kao i razlike podsećale da ovo nije njegov dom. Pčele bi trebalo da budu
žuto-crne, a ne jarkocrvene. Orlovi ne bi trebalo da imaju žute trake na krilima, niti sokolovi
ljubičaste. Ova stvorenja nisu bila pčele, orlovi i sokolovi, ali je sličnost bila zaprepašćujuća.
Pag je lakše prihvatao mnogo čudnija stvorenja Kelevana nego njih. Šestonoga nidra, zver
pripitomljena za nošenje tovara, nalik nekom govečetu s dvema dodatnim, debelim nogama,
ili kodža, biće nalik insektu koje je služilo Tsuranijima i govorilo njihov jezik: na njih je
mogao da se privikne. Ali kad god bi krajičkom oka ugledao neku životinju, okrenuo se u
nadi da je ista kao na Midkemiji, i otkrivši da ipak nije, padao je u očajanje.
Lorijev glas trgnu ga iz razmišljanja. „Dolazi nadzornik.”
Pag opsova. Ako je nadzornik bio primoran da se prlja gazeći kroz vodu, sigurno je u
lošem raspoloženju - a to je moglo da znači batine, ili zakidanje na ionako oskudnim
obrocima. Sigurno je već bio besan zbog zastoja u sečenju. Legla podrivača - šestonogih
stvorenja nalik dabrovima - nastanjivala su se u korenju krupnijeg drveća. Oni su nagrizali
nežno korenje, ostavljajući bolesna stabla osuđena na smrt. Mekana, kašasta srž drveća
pretvarala se u gorku tekućinu i ubrzo potom drvo bi se samo od sebe srušilo. U veliki broj
podrivačkih tunela sipani su otrovi, ali drveću je šteta već bila nanesena.
Grubi glas koji je glasno psovao i pljuskanje kroz močvaru najaviše dolazak
nadzornika Nogamua. On je i sam bio rob, ali rob najvišeg ranga i, iako se nije nadao
oslobođenju, imao je brojne privilegije. Mogao je da izdaje naredbe slobodnom narodu i
vojnicima stavljenim u njegovu službu. Za njim je išao jedan mladi vojnik s izrazom blagog
iznenađenja na licu, glatko izbrijan kao što dolikuje slobodnim Tsuranijima. Kada je podigao
glavu prema Pagu, rob ga dobro osmotri. Imao je visoke jagodice i skoro crne oči, kao i
mnogi drugi Tsuraniji. Tamne oči susretoše se s Pagovim pogledom, i vojnik jedva primetno
klimnu glavom. Pag nije prepoznavao njegov plavi oklop, ali to nije bilo ništa neobično, s
obzirom na nedokučivu vojnu organizaciju Tsuranija. Svaka kuća, posed, oblast, selo, grad i
provincija imali su, po svoj prilici, svoju ličnu vojsku. Kakvi su njihovi odnosi bili unutar
Carstva, Pag nije shvatao.
Nadzornik stade podno drveta, pridržavajući kratku odoru da se ne pokvasi. On
zagrme na Paga kao medved, što je i priličilo njegovom izgledu: „Šta to čujem, još jedno
istrulelo drvo?”
Pag je govorio jezik Tsuranija bolje nego bilo koji Midkemijanac u logoru, jer je, sem
nekolicine starih tsuranijskih robova, najduže boravio u njemu. „Smrdi na trulež. Trebalo bi
da ga ostavimo i pripremimo neko drugo drvo, gospodaru.”
Nadzornik podiže pesnicu i zapreti njome. „Svi ste vi lenjivci. Ovom drvetu ništa ne
fali. Odlično je. Samo biste da lenčarite. Sada ga posecite!”

Crowarez
9
 Bosnaunited

Pag uzdahnu. Nije bilo rasprave s Medvedom, kako su svi midkemijski robovi zvali
Nogamua. Očigledno je da je iz nekog razloga nervozan, a robovi plaćaju ceh. Pag zaseče po
krošnji i uskoro se grane obrušiše na zemlju. Miris truleži bio je gust, te Pag hitro razveza
konopce. U trenutku kada je prikupio poslednji komad konopca, on začu cepanje pod
sobom. „Pada!” - povika on robovima koji su stajali u vodi. Bez oklevanja, svi otrčaše. Uvek
su bili spremni da reaguju na taj povik.
Obezglavljeno stablo se cepalo po sredini. Ovo nije bila uobičajena pojava, ali ako je
drvo bilo dovoljno oslabljeno i pretvoreno u kašu, na svaki zasek po kori bi se raspolutilo
usled sopstvene težine. Grane drveta vukle su polovine na suprotne strane. Da je Pag ostao
privezan za stablo, konopci bi ga, pre nego što i sami puknu, presekli napola.
Pag proceni pravac pada, a kada polovina na kojoj je bio poče da se pokreće, on skoči
što je dalje mogao u stranu. Pljusnuo je u močvaru celim telom, poleđuške, trudeći se da mu
plitka voda što je moguće više ublaži pad. Samo što je tresnuo o vodu, usledio je još jači
udarac o zemlju. Dno je najvećim delom bilo sačinjeno od blata, tako da povreda nije bila
teška. Udar mu izbi vazduh iz pluća, i svest mu se za tren zamagli. Bio je dovoljno priseban
da se pridigne i snažno ugrabi dah.
Najednom, neki težak teret ga udari preko stomaka, istera mu vazduh iz pluća i
iznova mu gurnu glavu pod vodu. On pokuša da se pomeri, ali shvati da mu preko stomaka
leži ogromna grana. Jedva je uspeo da izvuče glavu na površinu i udahne vazduh. Pluča su
mu gorela, disao je nekontrolisano. Voda mu uđe u dušnik i on poče da se davi. Kašljao je i
pljuvao, pokušavajući da ostane miran, ali bio je svestan da ga obuzima panika. Grčevito je
pokušavao da odgurne težinu, ali nije mogao da je pomeri.
Najednom, neko mu podiže glavu iznad vode. Lori reče: „Kašlji, Pag! Izbaci taj mulj, ili
ćeš zaraditi upalu pluća.”
Pag se nakašlja i pljunu. Lori mu je pridržavao glavu tako da može da povrati dah.
Lori povika: „Dohvatite ovu granu. Ja ću ga izvući.”
Nekoliko znojavih robova priskoči, pljuskajući kroz vodu. Oni posegnuše rukama pod
vodu, uhvatiše granu i počeše da je tegle. Grana se skoro neprimetno pomeri, ali Lori nije
mogao da izvuče Paga.
„Donesite sekire; moraćemo da odsečemo granu od drveta.”
Robovi krenuše po sekire, ali Nogamu povika: „Ne, ostavite ga. Nemamo vremena za
takve stvari. Imamo još mnogo drveća da posečemo.”
Lori skoro vrisnu na njega: „Ne možemo ga ostaviti! Udaviće se!”
Nadzornik priđe Loriju i ošinu ga bičem po obrazu. Bič ostavi dubok usek na
pevačevom licu, ali on je i dalje pridržavao glavu svog prijatelja. „Nazad na posao, robe.
Večeras ćeš zbog takvog ponašanja dobiti batine. Imamo i druge koji mogu da seku krošnje.
Sada ga pusti!” On ponovo ošinu Lorija. Ovaj se bolno zgrči, ne ispuštajući Pagovu glavu.
Nogamu podiže bič spremajući se za treći udarac, ali ga prekide glas iza leđa.
„Odsecite granu i izvucite roba.” Lori vide da je te reči izgovorio mladi vojnik koji je pratio
gospodara robova. Nadzornik se trže, nenaviknut da se njegove naredbe ne poštuju. Kada je
shvatio ko je izgovorio te reči, ugrize se za jezik. Pokorno spuštajući glavu kaza:
„Poštovaćemo volju mog gospodara.”
Dao je znak robovima koji su nosili sekire da oslobode Paga, i Pag uskoro bi

Crowarez
10
 Bosnaunited

izbavljen. Lori ga prenese do mladog vojnika. Pag iskašlja poslednje tragove vode iz pluća i
zadihano progovori: „Zahvaljujem gospodaru za svoj život.”
Čovek mu ne odgovori, ali se obrati nadzorniku, koji je u tom trenutku prišao. „Rob je
bio u pravu, a ti nisi bio. Drvo je bilo trulo. Nije pravilno kažnjavati ga za tvoju rđavu
procenu i preku narav. Trebalo bi da te kaznim batinama, ali nemamo vremena. Posao se
već previše otegao i moj otac je nezadovoljan.”
Nogamu obori pogled. „Ocrnio sam svoj obraz pred svojim gospodarem. Smem li ga
zamoliti da mi dozvoli da se ubijem?”
„Ne. To bi bilo previše časno. Vrati se na posao.”
Nadzornikovo lice pocrvene od tihog srama i besa. On podiže bič i uperi ga u Lorija i
Paga. „Vas dvojica, natrag na posao.”
Lori krenu, a Pag pokuša da ustane. Kolena su mu se tresla, jer se umalo nije udavio,
ali je nakon dva-tri pokušaja stao na noge.
„Ova dvojica će biti oslobođena posla do kraja današnjeg dana”, reče mladi gospodar.
„Od ovoga” - on pokaza na Paga - „neće biti velike koristi. Drugi mora da se pobrine za
posekotine koje si mu napravio, da se ne bi zagnojile.” Mladi gospodar se okrenu jednom
stražaru. „Odvedi ih nazad u logor i postaraj se da dobiju sve što im je potrebno.”
Pag je bio zahvalan, više zbog Lorija nego zbog sebe. Nakon kratkog odmora on bi i
mogao da se vrati na posao, ali otvorena rana usred močvare često je značila sigurnu smrt.
Rane bi se brzo zagadile na ovom vrelom, prljavom mestu, i bilo ih je teško lečiti.
Krenuli su za stražarem. Dok su odlazili, Pag vide da ih nadzornik posmatra s golom
mržnjom u očima.

* * *

Daske škripnuše, i Pag se trže iz sna. U ropstvu stečen oprez govorio mu je da se u

kolibi dešava nešto neobično za ovo gluvo doba noći.
Koraci su prilazili kroz pomrčinu; najzad stadoše podno prostirke na kojoj je spavao.
On začu kako na susednoj postelji Lori resko udiše vazduh, i shvati da je i minstrel budan.
Uljez je verovatno probudio pola robova. Nepoznati čovek je oklevao oko nečega, a Pag je
čekao, zgrčen od neizvesnosti. Kad neznanac naglo zareža, on se smesta otkotrlja s ležaja.
Nekakva težina obori se na postelju i Pag začu tup udarac bodeža, koji se zari tamo gde su
prethodnog trenutka ležale njegove grudi. U sobi najednom nastade komešanje. Robovi su
vikali i trčali prema vratima.
Pag oseti kako ga u mraku grabe neke ruke i kako mu prsa raseca snažan bol.
Naslepo je posegao prema svom napadaču i počeo da se rve s njim oko oružja. Još jedna
posekotina, i preko njegovog desnog dlana poteče krv. Najednom, napadač prestade da se
pokreće i Pag postade svestan da se i neko treće telo oborilo na nesuđenog ubicu.
Vojnici utrčaše u kolibu sa svetiljkama, a Pag ugleda Lorija kako leži preko
nepomičnog Nogamuovog tela. Medved je još disao, ali sudeći po bodežu zarivenom među
rebra, nije mu preostalo još mnogo vremena.
Mladi vojnik koji je bio spasao Pagov i Lorijev život uđe u kolibu, a ostali mu se

Crowarez
11
 Bosnaunited

skloniše s puta. On priđe trojici bojovnika i jednostavno upita: „Je li mrtav?”

Otvorivši oči, nadzornik slabašnim glasom prošapta: „Još sam živ, gospodaru. Ali
umirem pod sečivom neprijatelja.” Na njegovom znojavom licu ukaza se slab, ali prkosan
osmeh.
Lice mladog vojnika nije pokazivalo nikakve emocije, ali oči su mu bile užarene.
„Mislim da nisi u pravu”, prošapta on i okrenu se prema dvojici stražara u sobi. „Smesta ga
izvedite napolje i obesite. Njegov klan se neće dičiti takvom čašću. Ostavite telo insektima.
Neka to bude znak da moja reč mora biti poštovana. Idite.”
Čovek na samrti preblede, usne mu zadrhtaše. „Ne, gospodaru. Preklinjem te, ostavi
me da umrem u borbi. Još koji trenutak.” S usana mu pocuri krvava pena.
Dva kršna vojnika dohvatiše Nogamua i izvukoše ga napolje, nimalo ne brinući o
njegovom bolu. Naricao je čitavim putem. Glas mu je bio zapanjujuće prodoran, kao da je
strah od konopca probudio u njemu neku duboku, dotad skrivenu snagu.
Stajali su mirno, kao na slici, sve dok se zvuk nije okončao zadavljenim krikom. Mladi
oficir se tad osvrnu prema Pagu i Loriju. Pag je sedeo, s dugačkim ali plitkim rezom preko
grudi, i držao ranjenu ruku zdravom. Posekotina je bila teška, i prsti mu se nisu pomerali.
„Povedi svog ranjenog prijatelja”, zapovedi mladi vojnik Loriju.
Lori podiže Paga na noge, pa krenuše za oficirom, napuštajući robovsku kolibu.
Poveo ih je preko dvorišta do svojih odaja, gde im naredi da uđu. Kada su se našli unutra,
naložio je jednom stražaru da dovede logorskog lekara. Stajali su u tišini dok lekar nije
došao. Bio je to jedan stari Tsurani, u odori jednog od njihovih bogova - kog tačno,
Midkemijanci nisu znali. Pregledao je Pagove rane i ocenio onu na grudima kao bezazlenu.
Ruka je, po njegovom mišljenju, bila znatno ozbiljniji problem.
„Posekotina je duboka, mišići i žile su presečeni. Šaka će zaceliti, ali će izgubiti
pokretljivost i snagu. On će najverovatnije moći da obavlja samo lakše poslove.”
Vojnik klimnu glavom, s neobičnim izrazom na licu: mešavinom gađenja i
nestrpljenja. „Vrlo dobro. Previj rane i ostavi nas.”
Lekar prionu da očisti ozlede. Zašio je ruku, previo je, posavetovao Paga da se
postara da bude čista, i otišao. Pag je ignorisao bol, uz pomoć jedne stare vežbe uma.
Po vidarevom odlasku, vojnik dobro pogleda dvojicu robova pred sobom. „Po
zakonu, trebalo bi da vas obesim, jer ste ubili nadzornika robova.”
Njih dvojica ne odgovoriše. Morali su da ćute dok im ne bude naređeno da govore.
„Ali kako sam ja obesio nadzornika robova, imam pravo da vam poklonim život, ako
mi to odgovora. Mogu jednostavno da vas kaznim jer ste ga ranili.” On zastade. „Smatrajte se
kažnjenima.”
Odmahnuvši rukom reče im: „Idite, ali vratite se ovamo u zoru. Moram da odlučim
šta da činim sa vama.”
Dvojica prijatelja odoše, zahvaljujući se sopstvenoj sreći, jer bi u normalnim
okolnostima sada visili pored bivšeg gospodara roblja. Dok su hodali kroz logor, Lori reče:
„Pitam se zašto se sve ovo dogodilo.”
Pag odgovori: „U prevelikim sam bolovima da se pitam zašto. Samo sam zahvalan što
ćemo doživeti da vidimo sutrašnji dan.”

Crowarez
12
 Bosnaunited

Lori je ćutao sve do robovske kolibe. „Mislim da mladi gospodar u potaji nešto
smera.”
„Šta god. Odavno sam prestao da se trudim da shvatim naše gospodare. Zato sam i
preživeo tako dugo, Lori. Radim samo ono što mi narede, i trpim.” Pag pokaza prema drvetu
sa koga je, pri bledoj mesečini - te noći se video samo mali mesec - visilo telo bivšeg
nadzornika. „Strašno je lako skončati na ovaj način.”
Lori klimnu glavom. „Možda si u pravu. Ja i dalje mislim o bekstvu.”
Pag se nasmeja, iskidano i gorko. „Kuda, pevaču? Na koju stranu bi bežao? Prema
Kapiji svetova i desetini hiljada Tsuranija?”
Lori ne odgovori. Vratili su se u svoje postelje i pokušali da zaspe, uprkos vlazi i
vrelini.

* * *

Mladi oficir je sedeo na gomili jastučića, nogu sklupčanih na tsuranijski način.

Otpustio je stražara koji je pratio Paga i Lorija i ponudio dvojici robova da sednu. Oni ga
poslušaše, uz oklevanje, jer robovi obično nisu smeli da sedaju u gospodarevom prisustvu.
„Ja sam Hokanu, od Šinzavaija. Ovaj logor pripada mom ocu”, reče on bez okolišanja.
„On je užasno razočaran ovogodišnjim učinkom. Poslao me je da vidim šta može da se učini.
Sada nemam nadzornika za poslove, jer je glupi čovek optužio vas za sopstvenu glupost. Šta
mi je činiti?”
Pag i Lori nisu progovarali. Kad ih on upita: „Koliko ste dugo ovde?” - odgovoriše,
jedan za drugim. Hokanu proceni njihove odgovore, pa reče: „Ti” - pokazujući na Lorija -
„nisi ništa posebno, osim što govoriš naš jezik bolje od većine varvara, kad se sve sabere. Ali
ti” - on pokaza prema Pagu - „ti si preživeo duže od skoro svih svojih prkosnih zemljaka, i
takođe dobro govoriš naš jezik. Čak bi možda mogao i da prođeš kao seljak iz neke daleke
provincije.”
Sedeli su, nepomično, bez ikakvog poimanja na šta Hokanu cilja. Pag se zaprepastio
shvativši da je verovatno neku godinu stariji od ovog mladog gospodara. Bio je premlad za
takvu moć. Tsuraniji su imali veoma čudne nazore. Hokanu bi u Krajdiji još bio šegrt, ili bi, u
slučaju plemićkog porekla, i dalje izučavao veštine rukovođenja državom.
„Kako si tako dobro naučio jezik?” - upita on Paga.
„Gospodaru, bio sam među prvim zarobljenicima koji su dovedeni ovamo. Bilo nas je
samo sedam među tolikim tsuranijskim robovima. Učili smo da bismo preživeli. Nakon
nekog vremena ostao sam sam. Ostali su pomrli od vatrene groznice i zagnojenih rana, ili su
ih ubili stražari. Nisam imao sagovornika na svom jeziku. U logoru više od godinu dana nije
bilo nijednog mog zemljaka.”
Oficir klimnu glavom, pa se obrati Loriju: „A ti?”
„Gospodaru, ja sam pevač, minstrel u svojoj zemlji. Mi po običaju putujemo širom
sveta, i moramo da naučimo mnoge jezike. Takođe, imam dobro uho za muziku. Na mom
svetu, vaš jezik nazivamo tonskim jezikom; reči s istim zvucima, ali različitim naglaskom
imaju različita značenja. Imamo nekoliko takvih jezika južno od našeg Kraljevstva. Ja brzo

Crowarez
13
 Bosnaunited

učim.”
Vojnikove oči zasijaše. „Dobro je biti upoznat s takvim stvarima.” On se zadubi u
misli. Nakon nekoliko trenutaka, klimnu glavom sam za sebe: „Postoje mnoge odluke koje
menjaju čovekovu sudbu, robovi.” Nasmešio se, više nalik dečaku nego odraslom muškarcu.
„Ovaj logor je u rasulu. Moj zadatak je da pripremim izveštaj za svog oca, gospodara
Šinzavaija. Mislim da znam u čemu leže problemi.” On pokaza prema Pagu. „Želim da čujem
tvoje mišljenje o tome. Ti si proveo najviše vremena ovde.”
Pag se presabra. Niko već odavno nije zatražio njegovo mišljenje o nečemu.
„Gospodaru, prvi nadzornik, onaj koji je bio ovde kada sam ja zarobljen, bio je promućuran
čovek i shvatao je da ljudi, pa čak ni robovi, ne mogu biti naterani da dobro rade svoj posao
ako su iscrpljeni od gladi. Imali smo bolju hranu, a ako bismo se povredili, dobijali bismo
dovoljno vremena za oporavak. Nogamu je bio zloćud čovek koji je svaki neuspeh u poslu
doživljavao kao ličnu uvredu. Kada bi podrivači uništili drveće, to bi bila krivica robova.
Kada bi neki rob umro, to bi bio deo plana za uništavanje njegovog nadzorničkog ugleda.
Svaka poteškoća kažnjavana je smanjivanjem obroka ili produžetkom radnog vremena.
Svaka srećna okolnost pripisivana je njegovoj umešnosti.”
„Nisam ni sumnjao u to. Nogamu je nekada bio veoma važan čovek. Bio je hadonra -
upravnik domaćinstva - na posedu svog oca. Njegova porodica je proglašena krivom za
urotu protiv Carstva i njihov sopstveni klan ih je rasprodao u roblje, to jest one koji nisu
povešani. On nikada nije bio dobar rob. Mislili smo da će mu uprava nad logorom pomoći da
pametnije iskoristi svoje veštine. Ispostavilo se da to nije bilo moguće.
Postoji li među robovima neki dobar čovek koji bi im mogao valjano zapovedati?”
Lori klimnu glavom, i reče: „Gospodaru, Pag...”
„Mislim da neće moći. Imam drugačije planove za vas dvojicu.”
Pag se s iznenađenjem zapita šta je to moglo da znači. On kaza: „Možda Čogana,
gospodaru. Bio je zemljoradnik dok mu nisu propali usevi, kada je zbog poreza prodat u
roblje. On je razborit.”
Vojnik pljesnu rukama i jedan stražar ulete istog trena. „Dovedite roba Čoganu.”
Vojnik pozdravi i izađe. „Dobro je da to bude Tsurani”, reče vojnik. „Vi varvari ne
znate gde vam je mesto. Ne smem ni da pomislim šta bi se desilo da postavim nekog od vas
na mesto nadzornika. Pod vašim rukovodstvom moji vojnici bi sekli drveće, a robovi bi
stražarili nad njima.”
Nakon trenutka tišine, Lori se nasmeja. Bio je to bogat, zvonak zvuk. Hokanu se
nasmeši. Pag ga dobro osmotri. Mladić koji je držao njihove živote u rukama očigledno se
svesrdno trudio da zadobije njihovo poverenje. Lori je, naizgled, stekao određenu naklonost
prema njemu, ali Pag se držao po strani. Bio je daleko od starog društvenog uređenja
Midkemije, na kojoj je rat spajao plemiće i seljake i činio ih sposobnim da dele hranu i bedu
bez klasnih razlika. O Tsuranijima je veoma rano naučio da oni nikada, ni za trenutak, ne
zaboravljaju svoj položaj. Sve što se događalo u ovoj kolibi bilo je unapred osmišljeno u
glavi mladog vojnika, nikako slučajnost. Kao da je osetio Pagov pogled, Hokanu se osvrnu
prema njemu. Oči im se na tren sukobiše, ali Pag odmah obori pogled, jer su robovi bili
dužni da tako postupe. U tom trenutku, među njima se uspostavilo izvesno razumevanje.
Bilo je to kao da je vojnik rekao: Ti ne veruješ da su moje namere prijateljske. Neka bude
tako, sve dok igraš svoju ulogu.

Crowarez
14
 Bosnaunited

Hokanu odmahnu rukom i reče: „Vratite se u svoju kolibu. Dobro se odmorite, jer
krećemo nakon podnevnog obroka.”
Oni ustadoše, pokloniše se i izađoše iz kolibe. Pag je hodao ćutke, ali Lori progovori:
„Pitam se kuda idemo.” Kako je ostao bez odgovora, on dodade: „U svakom slučaju, morače
biti bolje od ovog mesta.”
Pag se zapita da li je stvarno tako.

* * *

Jedna ruka prodrma Pagovo rame, i on se probudi. Prespavao je vrele jutarnje časove
da bi ugrabio malo odmora pre nego što, nakon podnevnog obroka, on i Lori krenu na put s
mladim vlastelinom. Bivši zemljoradnik koga je Pag preporučio, Čogana, pokaza mu prema
Loriju, koji je čvrsto spavao, i bez reči ga pozva rukom.
Prateći starog roba Pag izađe iz kolibe i sede s njim pod strehu zgrade. Čogana
progovori, kao i uvek, veoma polako: „Moj gospodar Hokanu kaže da si ti zaslužan za moj
novi čin.” Njegovo mrko, naborano lice odavalo je poštovanje, i on se pokloni Pagu. „Tvoj
sam dužnik.”
Pag mu uzvrati poklon, formalan i neuobičajen pokret u ovom logoru. „Nema
nikakvog duga. Ti ćeš se ponašati onako kako dolikuje nadzorniku. Brinućeš se za našu
braću.”
Čoganino ostarelo lice ozari osmeh, koji otkri prljavosmeđe zube, umrljane
dugogodišnjim žvakanjem tatin-oraha. Taj blagi opijat - koji je rastao svuda po logoru - nije
smanjivao radne sposobnosti, već je činio napore podnošljivijima. Pag je izbegavao m
naviku, kao i većina Midkemijanaca, iz razloga koje nisu mogli tačno formulisati. To im se
činilo kao priznavanje konačnog poraza volje.
Čoganine oči, od jarkog svetla sužene na dva tanka proreza, zagledaše se u logor. Nije
bilo nikoga, osim garde mladog vlastelina i kuvarskog osoblja. Iz daljine su se čuli zvuci
radnika na drveću.
„Kada sam bio dečak, na očevoj farmi u Šetaku”, progovori Čogana, „otkrili su da
imam dar. Pregledali su me i zaključili da imam nedostatak.” Pag nije shvatio značenje
poslednje izjave, ali nije postavljao pitanja. „Tako sam postao zemljoradnik, kao i moj otac.
Ali moj dar je bio tu. Ponekad vidim stvari, Pag, stvari u ljudima. Dok sam odrastao, moj dar
se nadaleko pročuo, i ljudi, uglavnom siroti, počeli su da dolaze i traže moje savete. Kao
mladić bio sam drzak, i naplaćivao sam velike sume da bih im rekao šta vidim. Pošto sam
ostario, postao sam skroman i uzimao sam koliko bi mi dali, ali sam i dalje govorio ono što
vidim. I tad, kao i pre, ljudi su odlazili od mene besni. Znaš li zašto?” - upita on s osmehom.
Pag odmahnu glavom. „Zato što nisu došli da čuju istinu, već ono što žele da čuju.”
Pag se nasmeja, zajedno s Čoganom. „Tako sam se pretvarao da sam izgubio dar, i
nakon nekog vremena ljudi su prestali da dolaze na moje imanje. Ali dar nije nestao, Pag, i ja
i dalje vidim stvari, ponekad. Video sam nešto u tebi, i želim to da ti kažem pre nego što
zauvek napustiš ovo mesto. Ja ću umreti u ovom logoru, ali tebe čeka drugačija sudbina.
Hoćeš li me saslušati?”
Pag reče da hoće, te Čogana nastavi: „U tebi leži zarobljena moć. Kakva je i šta znači,

Crowarez
15
 Bosnaunited

ja ne znam.”
Pag se priseti čudnog tsuranijskog stava prema čarobnjacima, i obuze ga strah pred
mogućnošću da je neko naslutio kakvo je bilo njegovo pređašnje zanimanje. Većina ga je
posmatrala kao običnog roba u logoru, samo je nekolicina znala da je bivši plemić.
Čogana nastavi, govoreći zatvorenih očiju. „Sanjao sam te, Pag. Video sam te na vrhu
kule, gde si se suočio s užasnim neprijateljem.” On otvori oči. „Ne znam šta taj san znači, ali
jedno ti moram reći. Pre nego što se uspenješ na vrh te kule i sukobiš s neprijateljem, moraš
da pronađeš svoj val; to je tajno središte tvoje duše, savršeno mesto unutrašnjeg mira. Kada
se povučeš unutra, bićeš zaštićen od bola. Tvoje telo će možda ispaštati, možda čak i umreti,
ali unutar svog vala ti ćeš biti postojan i miran. Moraćeš da uložiš ogroman napor u tu
potragu, Pag, jer vrlo malo ljudi uspe da pronađe svoj val.”
Čogana ustade. „Uskoro krećete. Hodi, moramo da probudimo Lorija.”
Dok su prilazili vratima kolibe, Pag reče: „Čogana, hvala ti. Ali zanima me jedno:
pomenuo si neprijatelja na vrhu kule. Možeš li mi ga opisati?”
Čogana se nasmeja i klimnu glavom. „Oh da, video sam ga.” On krenu uz stepenice
prema kolibi, i dalje se kikoćući. „To je najstrašniji neprijatelj svakog čoveka.” Suženim
očima osmotri Paga. „Bio si to ti.”

* * *

Pag i Lori su sedeli na stepeništu hrama, okruženi šestoricom tsuranijskih stražara.

Vojnici su bili uljudni - ali jedva - za sve vreme putovanja. Put nije bio težak, no svejedno ih
je izmorio. Budući da nisu imali konje, niti bilo kakvu sličnu životinju, oni Tsuraniji što nisu
imali priliku da se nađu na nidra-zapregama putovali su isključivo peške - na sopstvenim
nogama ili na tuđim. Plemići su jezdili širokim bulevarima sedeći na nosiljkama koje su
nosila leđa zadihanih, znojavih robova.
Pag i Lori su dobili kratka, jednodelna siva robovska odela. Komadi platna kojima su
u močvari skrivali golotinju smatrani su nepristojnim za prolazak kroz tsuranijske gradove.
Tsuraniji su se trudili da održe određen nivo pristojnosti - ali ne baš koliko ljudi Kraljevstva.
Došli su putem pored ogromnog vodenog prostranstva zvanog Zaliv bitaka. Pag je
bio siguran da toliki zaliv na Midkemiji ne postoji, jer se čak ni s visokih litica koje su se
dizale nad njim nije videla druga obala. Nakon nekoliko dana puta, zašli su u na obrađeno
seosko zemljište, i uskoro su opazili da im se suprotna obala brzo primiče. Putovali su još
nekoliko dana pre no što su stigli u grad Džamar.
Dok je Hokanu davao prilog hramu, Pag i Lori su posmatrali ulice. Tsuraniji su,
izgleda, ludovali za bojama. Ovde je čak i najsirotiji radnik mogao da nosi blistavo obojene
krpe. Oni bogatiji nosili su daleko raskošnije haljine, prekrivene sitnim vezom. Samo robovi
nisu odevani u živopisne boje.
Grad je bio prepun ljudi: radnika, zemljoradnika, trgovaca i putnika. Kolone
zdepastih nidri polako su vukle kola natovarena robom. Paga i Lorija zaprepastio je sam
broj ljudi, koji su vrveli poput mrava, kao da ne žele da dozvole sebi odmor i predah nauštrb
privrede Carstva. Mnogi prolaznici su zastajali da osmotre Midkemijance, koji su im
izgledali kao džinovski varvari. Najviši Tsuraniji mogli su biti visoki oko pet stopa i šest

Crowarez
16
 Bosnaunited

pedljeva, tako da je čak i Pag, koji je dosegao visinu od pet stopa i osam pedljeva, smatran
izuzetno visokim. S druge strane, Midkemijanci su smatrali Tsuranije kepecima.
Pag i Lori se osvrnuše. Čekali su u samom središtu grada, na mestu gde su se uzdizali
veliki hramovi. Deset piramida okruživale su brojne zelene površine raznih veličina. Zidovi
svih piramida bili su bogato oslikani i ukrašeni mozaicima. S mesta na kome su se nalazili
mladići su mogli da vide tri parka, stepenasta i prošarana minijaturnim vodenim tokovima,
čak i sićušnim vodopadima. Patuljasta stabla i veliko senovito drveće krasili su travnatu
površinu parkova. Tuda su šetali muzičari s flautama i neobičnim žičanim instrumentima,
proizvodeći čudna muzička sazvućja, radi zabave prolaznika ili ljudi koji su se odmarali u
prirodi.
Lori je opčinjeno slušao te zvuke. „Slušaj samo te polutonove! I te umanjene molske
akorde!” On uzdahnu i spusti pogled, ophrvan teškim osećanjima. „Bez obzira što je
nezemaljska, i dalje je muzika.” On se okrenu prema Pagu i progovori, bez uobičajene
vedrine: „Kad bih samo ponovo zasvirao.” Gledajući iznova prema udaljenim muzičarima,
on dodade: „Možda bi mi se Čak i svidela tsuranijska muzika.” Pag ga ostavi da na miru žudi
za time.
Letimično osmotrivši uskomešani gradski trg Pag, pokuša da sredi utiske koji su
neprestano ključali otkad su zašli na prostor grada. Ljudi su trčali na sve strane, svako
svojim poslom. Nedaleko od hramova nalazila se pijaca, nalik onima u Kraljevstvu, ali veća,
kroz koju su prošli. Na neki čudan način, povici prodavaca i kupaca, vrelina i mirisi
podsećali su ga na dom.
Pripadnici nižih slojeva društva uklanjali su se s puta Hokanuovoj družini, jer su
stražari na čelu povorke glasno vikali „Šinzavai! Šinzavai!” - dajući svima na znanje da
prolazi plemić. Samo jednom se družina uklonila s puta drugima; družini ljudi u crvenim
odorama, s plaštovima od skerletnog perja. Jedan od njih, koga je Pag procenio kao nekog
visokog sveštenika, nosio je drvenu masku u obliku crvene lobanje, dok su ostalima lica bila
obojena u crveno. Duvali su u trščane pištaljke, i ljudi su im bežali s puta. Jedan od vojnika
opisao je rukom znak protiv uroka, a Pag je kasnije saznao da su ovi ljudi bili sveštenici
Turakamua, žderača srca, brata boginje Sibi, one koja je bila smrt.
Pag se osvrnu prema jednom stražaru u blizini i pokaza mu da traži dozvolu da
progovori. Stražar odsečno klimnu glavom, te Pag upita: „Gospodaru, koji bog prebiva
ovde?” - pokazujući prema hramu u kome se Hokanu molio.
„Glupi varvarine”, odgovori vojnik prijateljskim tonom, „bogovi ne žive u ovim
dvorima, već u Višim i Nižim nebesima. Ovaj hram je mesto gde ljudi dolaze da ih obožavaju.
Ovde sin mog gospodara prinosi žrtvu i moli se za dobrobit Šinzavaija Čočokanu, dobrom
bogu Viših nebesa, i njegovom slugi Tomačaki, bogu mira.”
Kada se Hokanu vratio, krenuše ponovo. Pag je, krećući se kroz grad, i dalje
proučavao ljude kraj kojih su prolazili. Pitao se kako mogu da podnesu tu neverovatnu
gužvu. Kao seljaci koji prvi put u životu vide grad, Pag i Lori su bez daha posmatrali čudesa
Džamara. Čak je i, navodno, na mnogim putovanjima prekaljeni trubadur glasno izražavao
oduševljenje nad nekim prizorima. Stražari uskoro počeše da se podsmevaju varvarskom
ushićenju nad najsvakodnevnijim stvarima.
Svaka građevina kraj koje su prošli bila je napravljena od drveta i nekog prozirnog
materijala, poput platna, ali znatno čvršćeg. Nekolicina zgrada, hramovi na primer, bila je od

Crowarez
17
 Bosnaunited

kamena, ali najčudnije od svega bilo je to što su sve zgrade koje su videli, od hramova do
pečalbarskih koliba, bile okrečene u belo, dok su samo drvene konstrukcije i dovraci bili
obojeni u duboku nijansu smeđe. Svaku otvorenu površinu ukrašavale su šarene slike.
Životinje, pejzaži, božanstva i prizori bitaka posvuda - vladao je haos boja koji je opčinjavao
oči.
Severno od hramova, preko jednog parka i okrenuta ka širokoj ulici, nalazila se
usamljena zgrada okružena otvorenim poljem i živicom. Dva stražara, u oklopima i s
kalpacima sličnim onima koje su nosili vojnici iz njihove pratnje, stajala su na vratima. Kada
je Hokanu prišao, oni mu uputiše vojnički pozdrav.
Bez reči, ostali stražari zađoše iza kuće, ostavljajući robove s mladim oficirom. On
dade znak jednom od vratara, koji povuče ogromni platneni zastor s vrata. Ušli su u
otvoreni hodnik, s mnoštvom vrata na obe strane, koji ih je vodio u stražnji deo kuće.
Hokanu ih dovede do jednih vrata, koja im otvori jedan od kućnih robova.
Pag i Lori tad shvatiše da je kuća sagrađena u obliku kvadrata, s ogromnom baštom
dostupnom sa svake strane u središtu. Kraj uspenušane fontane sedeo je postariji čovek,
odeven u jednostavnu, ali skupocenu tamnoplavu odoru. Čitao je pismo. Kada njih trojica
uđoše, on podiže pogled i ustade da dočeka Hokanua.
Mladić skide kalpak i stade mirno. Pag i Lori stadoše nedaleko iza njega, ćutke. Čovek
klimnu glavom, i Hokanu mu priđe. Pošto se zagrliše, stariji čovek progovori: „Moj sine,
radujem se što te ponovo vidim. Kako teku poslovi u logoru?”
Hokanu ga izvesti o svim događajima u logoru, kratko i precizno, ne izostavljajući
ništa iole važno. Nakon toga nabroja korake preduzete radi popravljanja situacije. „Tako će
se novi nadzornik starati da robovi dobijaju dovoljno hrane i odmora. Proizvodnja bi
trebalo ubrzo da se popravi.”
Njegov otac klimnu glavom. „Mislim da si se poneo mudro, moj sine. Za koji mesec,
moraćemo poslati nekog drugog da proveri napredak, ali stvari neće biti gore nego što su
bile. Ratni vođa zahteva pojačanje proizvodnje, i mi jedva izbegavamo pad u njegovu
nemilost.”
Kao da je tek tada primetio robove, on upita: „Ovi?” - i pokaza prema Loriju i Pagu.
„Oni su neobični. Razmišljao sam o našem razgovoru one večeri kada je moj brat
otišao na sever. Možda nam mogu koristiti.”
„Jesi li ikom to pominjao?” Krute linije se iscrtaše oko njegovih sivih očiju. Iako
mnogo niži, nekako je podsećao Paga na lorda Borika.
„Ne, oče. Samo onima koji su zasedali te noći...”
Gospodar kuće ga ućutka pokretom ruke. „Ostavi to za kasnije. 'Ne poveravaj nikakve
tajne gradu.' Obavesti Septijema. Zatvaramo domaćinstvo i ujutru krećemo na naše imanje.”
Hokanu, uz blag naklon, krenu svojim putem. „Hokanu.” Očev glas ga zaustavi.
„Ispravno si postupio.” S očiglednim ponosom na licu, mladić izađe iz bašte.
Gospodar kuće ponovo sede na klupu isklesanu od kamena, pored male fontane, i
pogleda dvojicu robova. „Kako vas zovu?”
„Pag, gospodaru.”
„Lori, gospodaru.”

Crowarez
18
 Bosnaunited

Izgledao je kao da izvlači neka dublja značenja iz tih jednostavnih odgovora. „Kroz
ona tamo vrata”, reče pokazujući nalevo, „stiči ćete do kuhinje. Moj hadonra se zove
Septijem. On će se postarati za vas. Sada idite.”
Oni se pokloniše i napustiše baštu. Dok su prolazili kroz kuću, Pag se, zalazeći za
ćošak, sudari s jednom mladom devojkom i umalo je ne obori. Bila je obučena u robovsko
odelo, i nosila je veliki zavežljaj čistog rublja. Ono polete niz hodnik.
„Oh!” - zaplaka ona. „Tek sam ga oprala. Sada sve moram iz početka.” Pag se hitro
saže i pomože joj da pokupi rublje. Bila je visoka za Tsuranije, skoro Pagove visine, i lepo
građena. Mrku kosu je vezala, a smeđe oči su joj krasile duge, tamne trepavice. Pag prestade
da skuplja rublje i zagleda se u nju s otvorenim divljenjem. Ona ustuknu pred njegovim
pogledom, brzo pokupi ostatak rublja i odjuri. Lori proprati njenu ljupku priliku, i dobrim
delom nage osunčane noge ispod kratke robovske odore.
Lori udari Paga po ramenu. „Ha! Zar ti nisam rekao da će nam krenuti nabolje?”
Oni izađoše iz kuće i primakoše se kuhinji, gde im miris vruće hrane žestoko nasrnu
na čula. „Mislim da si ostavio dobar utisak na ono devojče, Pag.”
Pag nije imao mnogo iskustva sa ženama, i oseti kako mu uši gore. Robovi su u
logoru često pričali o ženama, i to je učinilo, više od svega, da se još oseća kao dečak. On se
osvrnu da proveri ne šegači li se Lori s njim, i opazi da plavokosi pevač gleda iza sebe. Kad je
pogledao u istom pravcu, Pag na časak spazi sramežljivo nasmešeno lice koje se povlačilo s
jednog prozora kuće.

* * *

Sledećeg dana kuća porodice Šinzavai obrela se u metežu. Robovi i sluge trčali su na
sve strane, spremajući se za putovanje na sever. Pag i Lori su ostali prepušteni sebi, jer niko
u domaćinstvu nije našao dovoljno vremena da im da neki posao. Sedeli su u senci velikog
drveta nalik vrbi i uživali u novostečenom slobodnom vremenu, posmatrajući haotičnu trku.
„Ovi ljudi su ludi, Pag. Prisustvovao sam polascima čitavih karavana koji su spremani
daleko brže. Izgleda kao da žele da ponesu sa sobom sve što imaju.”
„Možda i žele. Od njih me više ništa ne može iznenaditi.” Pag ustade i nasloni se na
stablo. „Video sam stvari koje se protive svakoj logici.”
„Istina. Ali da si video onoliko različitih zemalja koliko i ja, znao bi da stvari svuda
ostaju iste, ma koliko različito izgledale.”
„Šta ti to znači?”
Lori ustade i nasloni se na drugu stranu drveta. Tihim glasom, on odgovori: „Ne
znam, ali nešto se čudno dešava, a mi igramo određenu ulogu u tome, zasigurno. Budemo li
pametni, okrenućemo to u svoju korist. To nikad ne zaboravljaj. Ako neko želi nešto od tebe,
uvek se možeš nagoditi, bez obzira na očigledne razlike u položaju.”
„Dabome. Daš mu ono što želi, i on ti poštedi život.”
„Premlad si za takvu gorčinu”, odvrati Lori, s veselim iskrama u očima. „Slušaj moj
predlog. Ostavi ti to breme životnih nedaća starim lutalicama kao što sam ja, a ja ću se za
uzvrat postarati da ne propustiš nijednu priliku.”

Crowarez
19
 Bosnaunited

Pag frknu. „Kakvu priliku?”

„Pa, na primer”, reče Lori, pokazujući iza Paga, „ona curica koju si juče zamalo oborio
s nogu očito ima velikih poteškoća u podizanju onih kutija.” Pag se osvrnu i ugleda mladu
pralju kako se muči oko utovara velikih drvenih kutija u kola. „Mislim da bi joj dobro došla
pomoć, zar ne?”
Pagovo lice nije skrivalo zbunjenost. „Šta...?”
Lori ga nežno gurnu. „Hajde već jednom, blesane. Sada joj malo pomogneš, posle... ko
zna?”
Pag se zanese. „Posle?”
„Za ime bogova!” - nasmeja se Lori i u šali šutnu Paga u zadnjicu.
Trubadurov smeh je bio zarazan, te je Pag prišao devojci s osmehom na licu.
Pokušavala je da podigne jednu ogromnu drvenu kutiju na drugu. Pag joj je uze iz ruku.
„Evo, ja ću ti pomoći.”
Ona odstupi, nesigurnim korakom. „Nije mi teško. Samo je previsoko za mene.”
Trudila se da skrene pogled s Paga.
Pag bez po muke podiže kutiju i složi je s ostalim tovarom, trudeći se da ne napreže
povređenu ruku. „Eto”, reče on, pokušavajući da zvuči opušteno.
Devojka skloni neposlušni pramen kose sa očiju. „Ti si varvarin, zar ne?” Govorila je
snebivljivo.
Pag se namršti. „Tako nas vi zovete. Ja mislim da sam sasvim dovoljno civilizovan.”
Pocrvenela je. „Nisam htela da te uvredim. I moj narod zovu varvarskim. Tako zovu
svakog ko nije Tsurani. Mislila sam, sa drugog si sveta.”
Pag klimnu glavom. „Kako se zoveš?”
Devojka odgovori: „Katala”, i zbrza: „A kako se ti zoveš?”
„Pag.”
Ona se nasmeši. „To je čudno ime. Pag.” Izgledalo je kao da joj se dopada taj zvuk.
U tom trenutku hadonra Septijem, star ali stamen čovek s držanjem prekaljenog
vojskovođe, izbi iza ćoška kuće. „Vas dvoje!” - prasnu on. „Ima previše posla da biste se tu
odmarali!”
Katala utrča u kuću, a Pag ostade zatečen pred upravnikom imanja, odevenim u žuto.
„Ti! Kako se zoveš?”
„Pag, gospodine.”
„Vidim da ti i tvoj prijatelj, plavokosi grmalj, niste dobili nikakav posao. Odmah ćemo
to srediti. Pozovi ga ovamo.”
Pag uzdahnu. Toliko o slobodnom vremenu. On mahnu Loriju da priđe, i obojica
dobiše zaduženja oko utovaranja.

Crowarez
20
 Bosnaunited

2.

Imanje

Vreme je u poslednje tri nedelje donekle zahladnelo.

Ipak, i dalje je nosilo trag letnjih vrelina. Zimsko doba ove zemlje, ako bi se uopšte i
moglo nazvati godišnjim dobom, trajalo je samo šest nedelja, praćenih hladnim kišama sa
severnih strana. Drveće nije gubilo svoje plavozeleno lišće, i prolazak jeseni nije ostavljao
nikakve tragove. Za četiri godine, koliko je Pag proveo u Tsuranuaniju, nije bilo nijednog
uobičajenog vesnika godišnjih doba: ni seoba ptica, ni jutarnjih mrazeva, ni ledenih kiša,
snega, niti cvetanja divljeg cveća. Ova zemlja je, naizgled, bila zauvek zatočena u nežnom
ćilibarskom sjaju leta.
Prvih nekoliko dana putovanja sledili su put koji je vodio od Džamara do Sulan-Kua
na severu. Reka Gagadžin bila je načičkana bezbrojnim barkama i čamcima, dok je put bio
podjednako opterećen karavanima, kolima zemljoradnika i plemićkim nosiljkama.
Gospodar Šinzavaija je prvog dana krenuo brodom uz reku, prema Svetom gradu, da
bi prisustvovao Visokom savetu. Ostatak domaćinstva pratio je njegov trag bez ikakve
žurbe. Hokanu je zastao pred zidinama Sulan-Kua da bi, iz učtivosti, posetio gospodaricu
Akoma, a Pagu i Loriju se ukazala prilika da popričaju s još jednim, nedavno zatočenim
robom sa Midkemije. Vesti o ratu bile su poražavajuće. Nije bilo nikakvih promena; nije bilo
izlaska iz pat-pozicije.
Pred Svetim gradom gospodar Šinzavaija ponovo se pridružio svome sinu i ostatku
pratnje, da bi zajedno putovali do imanja na obodu grada Silmanija. Od tog dela puta nije
bilo nikakvih značajnih događaja.
Karavan Šinzavaija približavao se granicama severnih poseda porodice. Pag i Lori
nisu imali velikih obaveza tokom puta, sem povremenih poslova: skupljanja šerpi i kotlova,
čišćenja za nidrama, utovara i istovara tereta. Sada su sedeli pozadi na jednim kolima i
mlatarali nogama po vazduhu. Lori zagrize jednu zrelu voćku džomaha, koja je izgledala kao
velika zelena pomorandža sa tkivom lubenice. On ispljunu semenke i upita: „Kako ti je
ruka?”
Pag pogleda desnu šaku i zagleda se u crveni, ispucali ožiljak na dlanu. „Još je kruta.
Mislim da će ostati ovakva.”
Lori i sam pogleda. „Ne nadaj se da ćeš ikad više nositi mač”, isceri se on.
Pag se nasmeja. „Sumnjam da ćeš i ti. Nešto mi govori da nećeš dobiti mesto među
Carskom kopljaničkom konjicom.”

Crowarez
21
 Bosnaunited

Lori ispljunu hrpu semenja, koje se odbi od nosa nidre što je vukla kola iza njihovih.
Šestonoga zverka frknu, a kočijaš im besno zapreti štapom. „Samo kad bi car imao
kopljanike, što je malo poteže jer nema ni konje, bolji izbor ne bih mogao da smislim.”
Pag mu se podrugljivo nasmeja.
„Samo da znaš, moj dobri momče”, progovori Lori aristokratskim tonom, „da nas
trubadure često opseda jedna, nešto manje otmena sorta publike, sačinjena od razbojnika i
secikesa koji žude za našim teško stečenim nadnicama - koliko god sitne bile. Onaj ko ne
stekne sposobnost samoodbrane, ne može dugo opstati u poslu, ako shvataš šta hoću da ti
kažem.”
Pag se nasmeši. Znao je da su trubaduri u gradovima bili skoro nedodirljivi, jer su se
vesti o pljačkama i napadima na njih brzo pronosile, nakon čega nijedan od njih ne bi
ponovo kročio u grad u kome se to desilo. Ali na drumu nije bilo tako. Nije sumnjao u
Lorijevu sposobnost da se stara o sebi, ali nije želeo da bez prigovora sluša njegove
pompezne reči. Međutim, čim je otvorio usta, presekoše ga povici s čela karavana. Stražari
pohitaše napred, a Lori se osvrnu prema svom oniskom prijatelju. „Da ne znaš možda šta se
ovo događa?”
Ne čekajući odgovor, on skoči na zemlju i potrča napred. Pag krenu za njim. Kada su
stigli do čela karavana, do nosiljke gospodara Šinzavaija, ugledaše na putu obličja
ustremljena na njih. Lori zgrabi Pagov rukav. „Jahači!”
Pag nije mogao da veruje svojim očima, jer je zaista izgledalo kao da iz pravca vile
Šinzavaija dolaze jahači. Kada su se približili, shvatio je da je to u stvari bio jedan konjanik
praćen trojicom kodža tamnoplavih tela.
Jahač, smeđokosi Tsurani viši od ostalih, sjaha. Pokreti su mu bili trapavi, i Lori
primeti: „Nikada neće moći da se nose s našim vojnicima ako ne nauče bolje da jašu. Vidi,
nema ni sedla ni uzengija, samo neke grube uzde od kožnih kaiša. A jadni konj izgleda kao
da nije istimaren i nahranjen već mesec dana.”
Po jahačevom prilasku, zavesa na nosiljci se razmače. Robovi spustiše nosiljku i
gospodar Šinzavaija iskorači. Hokanu je, sa svog položaja na začelju, sa stražarima, stigao do
nosiljke, gde je zagrlio jahača, razmenjujući s njim dobrodošlicu. Jahač potom zagrli
gospodara Šinzavaija. Pag i Lori čuše ga gde govori: „Oče! Drago mi je što te vidim.”
Gospodar progovori: „Kasumi! Radujem se što vidim svog prvorođenog sina. Kada si
se vratio?”
„Pre manje od nedelju dana. Mislio sam da krenem prema Džamaru, ali sam čuo da
ste pošli ovamo, tako da sam sačekao.”
„Obradovao si me. Ko su ovi s tobom?” - pitanje se odnosilo na stvorenja.
„Ovo je”, odgovori on pokazujući na najbližeg, „predvodnik napada Z'kalak, povratnik
iz borbe s niskim narodom ispod planina Midkemije.”
Stvor iskorači, podiže desnu ruku - veoma nalik ljudskoj - u znak pozdrava i oglasi se
visokim, pištavim glasom. „Pozdrav, Kamatsu, gospodaru Šinzavaija. Neka je slava vašem
domu.”
Gospodar Šinzavaija se blago nakloni u struku. „Budi pozdravljen, Z'kalak. Neka je
slava tvojoj košnici. Kodže su uvek dobrodošli gosti.”
Stvorenje odstupi, čekajući. Gospodar usmeri pažnju na konja. „Na čemu ovo jašeš,

Crowarez
22
 Bosnaunited

moj sine?”
„Na konju, oče. To je stvorenje koje varvari jašu u bici. Već sam ti pričao o njima.
Stvarno je neverovatna životinja. Kada ga zajašem, mogu da nadtrčim i najbržeg kodža
trkača.”
„Kako ne spadneš sa njega?”
Stariji Šinzavaijev sin se nasmeja. „Nije lako, bojim se. Varvari imaju mnogo trikova
koje ću tek naučiti.”
Hokanu se nasmeši. „Možda možemo da nađemo nekog ko bi te obučavao.”
Kasumi ga u šali pljesnu po leđima. „Pitao sam neke varvare, ali nažalost, svi su več
bili mrtvi.”
„Imam ovde dvojicu koji nisu mrtvi.”
Kasumi pogleda iza svog brata, i ugleda Lorija, za glavu višeg od ostalih okupljenih
robova. „Vidim. Pa, moraćemo da ga pitamo. Oče, s tvojim dopuštenjem, odjahaću nazad do
kuće i spremiti sve za vaš dolazak.”
Kamatsu zagrli sina i dade mu odobrenje. Stariji sin ščepa konja za grivu i u jednom
atletskom skoku ponovo ga zajaha. Mahnuvši rukom, on odjuri.
Pag i Lori se ubrzo vratiše na svoje mesto u povorci. Lori upita: „Jesi li ikad video ona
stvorenja?”
Pag klimnu glavom. „Da. Tsuraniji ih zovu kodžama. Žive u velikim košnicama u
zemlji, kao insekti. Tsuranijski robovi s kojima sam pričao u logoru kažu da su oni oduvek
tu. Verni su Carstvu, mada, koliko se sećam, svaka košnica ima svoju sopstvenu kraljicu.”
Lori izviri preko kola, pridržavajući se jednom rukom. „Ne bih voleo da se suočim s
nekim od njih bez konja. Vidi samo kako trče.”
Pag ne reče ništa. Pomenuvši niski narod ispod planina, stariji sin Šinzavaija
probudio je u njemu sećanja. Ako je Tomas preživeo, pomisli on, sada je čovek. Ako je
preživeo.

* * *

Dom Šinzavaija bio je ogroman - bez sumnje najveće samostalno stanje, ne

uključujući hramove i palate, koje je Pag ikad video. Nalazio se na vrhu brda, odakle se
pružao miljama širok pogled na sve strane. Kuća je bila u obliku pravougaonika, kao ona u
Džamaru, ali nekoliko puta veća. Kuća iz grada bi lako stala u centralnu baštu ove građevine.
Oko nje su se nalazile pomoćne zgrade, kuhinja i odaje robova.
Pag isturi vrat da bi osmotrio baštu, jer su išli žurnim korakom i nije bilo vremena za
upijanje svih utisaka. Hadonra Septijem mu uputi prekor. „Ne zadržavaj se.”
Pag ubrza korak i pridruži se Loriju. Čak i na tako površan pogled, bašta je bila
impresivna. Tri fontane okruživalo je mnoštvo sitnog drveća i cvetnih biljaka, te skupina
višeg, krošnjatog drveća. Kamene klupe postavljene su radi odmaranja i razmišljanja u miru,
a puteljci od finih oblutaka vijugali su posvuda. Oko ovog malog parka dizala se trospratna
kuća. Do balkona na spratovima uspinjala su se sa zemlje stepeništa. Na spratovima su se
videle sluge u trku, ali izgledalo je kao da u bašti nema nikoga, bar u onom delu kraj koga su

Crowarez
23
 Bosnaunited

prošli.
Stigli su do jednih kliznih vrata, i Septijem se osvrnu prema njima. Strogim glasom
progovori: „Vas dvojica varvara, da pazite na ponašanje pred gospodarima ove kuće ili ću
vam, tako mi bogova, odrati kožu s leđa. Sada sledite moja naređenja, inače ćete požaliti što
vas gospodar Hokanu nije ostavio da trunete u močvari.”
On povuče vrata u stranu i predstavi robove. Pošto je naređeno da uđu, Septijem ih
ugura unutra. Našli su se u sobi osvetljenoj raznobojnom svetlošću, jer je dopirala kroz
ogromna, oslikana providna vrata. Na zidovima su se nalazili duborezi, tapiserije i slike, sve
odreda otmene, male i delikatne. Pod je, po tsuranijskom običaju, bio prekriven debelom
gomilom jastučića. Na jednom velikom jastuku sedeo je Kamatsu, gospodar Šinzavaija, a
preko puta njega njegova dva sina, svi obučeni u kratke haljine od skupocenog materijala,
koje su nosili kada nisu bili na dužnosti. Pag i Lori su gledali u pod, čekajući da im se neko
obrati.
Hokanu prvi progovori. „Plavokosi div se zove Loh-'ri, a onaj normalniji Puug.”
Lori pokuša da progovori, ali Pag ga ućutka munuvši ga laktom.
Stariji sin primeti komešanje i upita: „Želite li reč?”
Lori podiže pogled, pa ga brzo ponovo obori. Jasno im je naloženo: nema
progovaranja bez neposredne zapovesti. Lori nije bio siguran da li je pitanje u stvari bilo
naredba.
Gospodar kuće reče: „Govori.”
Lori pogleda u Kasumija. „Ja sam Lori, gospodaru. Lori. A moj prijatelj je Pag, a ne
Puug.”
Hokanu je izgledao uvređeno zbog tih ispravki, ali stariji brat klimnu glavom i
izgovori imena nekoliko puta, dok ih ne savlada. Potom upita: „Jeste li jahali konje?”
Oni klimnuše glavama. Kasumi reče: „Dobro. Onda ćete moći da mi pokažete najbolji
način.”
Pagov pogled odluta koliko god je to bilo moguće s pognutom glavom, ali nešto mu
privuče pažnju. Pored gospodara Šinzavaija nalazila se tabla za igru, s figurama koje su
izgledale poznato. Kamatsu to opazi, pa upita: „Znaš li ovu igru?” On dohvati tablu i postavi
je pred njega.
Pag reče: „Gospodaru, znam tu igru. Mi je zovemo šah.”
Hokanu pogleda svog brata, koji se naže prema ocu. „Kao što je nekoliko njih več
reklo, oče, i pre je bilo dodira s varvarima.”
Na tu primedbu njegov otac odmahnu rukom. „To su samo priče.” Tada se obrati
Pagu. „Sedi ovde i pokaži mi kako se pokreću figure.”
Pag sede i pokuša da se priseti Kulganovih lekcija. Nije se previše zanimao za igru, ali
je znao dva-tri jednostavna otvaranja. Pomerio je pešaka napred i rekao: „Ova figura može
ići napred, samo jedno polje, osim pri prvom pomeranju, gospodaru. Tada može ići dva
polja.” Gospodar kuće klimnu glavom, očekujući nastavak. „Ova figura se zove skakač, i
kreće se ovako.”
Nakon što je video demonstraciju pokreta svih figura, gospodar Šinzavaija reče: „Mi
ovu igru zovemo šaa. Figure imaju drugačija imena, ali sve ostalo je isto. Hajde, odigrajmo

Crowarez
24
 Bosnaunited

jednu.”
Kamatsu prepusti bele figure Pagu. On poče standardno otvaranje kraljevim
pešakom, a Kamatsu mu odvrati ravnom merom. Pag je igrao vrlo loše, i brzo je izgubio.
Ostali su posmatrali tok igre bez reči. Na kraju, gospodar upita: „Da li ti u svom narodu važiš
za dobrog igrača?”
„Ne, gospodaru. Veoma sam loš.”
Gospodar se nasmeši i borice mu se ukazaše u uglovima očiju. „Onda bih rekao da
tvoj narod nije toliko divlji koliko se misli. Uskoro ćemo ponovo igrati.”
Klimnuo je svom starijem sinu, na šta Kasumi ustade, pokloni se ocu i pozva Paga i
Lorija: „Dođite.”
Pošto se pokloniše gospodaru kuće, oni krenuše za Kasumijem. On ih povede kroz
kuću, do jedne male sobe s posteljinama i jastucima. „Ovde ćete spavati. Moja soba je odmah
do vaše. Želim da mi uvek budete pri ruci.”
Lori hrabro upita: „Za šta smo vam potrebni, gospodaru?”
Kasumi ga za tren odmeri pogledom. „Od vas varvara nikada neće postati dobri
robovi. Prečesto zaboravljate svoj položaj.”
Lori pokuša da promuca izvinjenje, ali ne stiže da progovori. „To sada nije bitno.
Bitno je da ćete me podučavati, Lori. Učićete me da jašem i da govorim vašim jezikom.
Obojica. Želim da naučim šta znače oni” - on zastade i izusti ravan, nazalni ua-ua-ua zvuk -
„glasovi koje ispuštate kad pričate jedan s drugim.”
Razgovor se nije nastavio, jer se kroz kuću proneo jek zvona. Kasumi reče: „Uzvišeni
dolazi. Ostanite u svojim sobama. Moram s ocem da mu ukažem dobrodošlicu.” On odjuri,
ostavljajući dvojicu Midkemijanaca same u svojim sobama, začuđene pred novim zaokretom
koji su njihove sudbine poprimile.

* * *

Pag i Lori su u sledeća dva dana dva puta uspeli da vide Šinzavaijevog uvaženog
gosta. Izgledom je ličio na gospodara Šinzavaija, ali je bio mršaviji i odeven u crnu odoru
Uzvišenog Tsuranija. Pag se raspitao kod osoblja domaćinstva i dobio poneko obaveštenje.
Pag i Lori nikada nisu videli ništa slično strahopoštovanju koje su Tsuraniji ukazivali
Uzvišenima. Oni su, po svoj prilici, bili zasebna sila, i u svom skromnom poznavanju
tsuranijskog društva Pag nije dobro razumeo njihovo mesto u uređenju stvari. Isprva je
mislio da su oni izgnanici društva, jer je čuo da su Uzvišeni „izvan zakona”. Nakon toga mu
je jedan zaprepašćeni tsuranijski rob, koji nije mogao da shvati Pagovu neupućenost,
objasnio da Uzvišeni nisu obavezani nikakvim društvenim pravilima, budući da za uzvrat
pružaju neke neimenovane usluge Carstvu.
U isto vreme Pag je otkrio nešto što mu je u izvesnoj meri olakšalo nezemaljsku
težinu ropstva. Iza štala za nidre pronašao je kaveze pune veselih, kevtavih pasa. Bile su to
prve životinje nalik onima s Midkemije koje je video na Kelevanu, i u njihovom prisustvu je
osetio neobjašnjivu radost. Otrčao je do sobe da pozove Lorija i odveo ga do kaveza. Sada su
sedeli na jednoj stazici, okruženi razigranim psima.

Crowarez
25
 Bosnaunited

Lori se smejao njihovom razmetljivom držanju. Za razliku od vojvodinih lovačkih

pasa, ovi su imali dugačke noge, vitka tela i šiljate uši osetljive na sve zvuke.
„Video sam ovu rasu i pre, u Gulbiju. To je jedan grad kraj Velikog severnog
trgovačkog puta u Kešu. Zovu se hrtovi, i koriste ih za lov na divlje mačke i antilope koje
žive u prerijama oko Doline sunca.”
Glavni psetar, mršavi rob s oklembešenim podočnjacima po imenu Rahmad, priđe i
preko ih pogleda. „Šta radite ovde?”
Lori odmeri smrknutog čoveka i povuče, u igri, jedno nestašno pseto za njušku.
„Nismo videli pse otkad smo napustili domovinu, Rahmade. Naš gospodar je zauzet sa
Uzvišenim, pa smo rešili da posetimo tvoje predivne pse.”
Neposredno po pomenu njegovih „predivnih pasa” namršteni rob se razvedri.
„Dajem sve od sebe da budu zdravi. Moramo da ih držimo zatvorene, jer uvek napadaju
kodže, koji ih mrze.” Za tren, Pag pomisli da su možda i oni kao i konji dovedeni s
Midkemije. Kada je upitao odakle psi potiču, Rahmad ga je pogledao kao kakvog ludaka.
„Izgleda da si predugo na suncu. Uvek je bilo pasa.” Nakon tog poslednjeg zaključka on
proceni da je razgovor završen i ode.

* * *

Kasnije te iste noći, Pag se trže iz sna i ugleda Lorija kako ulazi u sobu. „Gde si bio?”
„Psst! Probudićeš čitavu kuću. Vrati se u krevet.”
„Kuda si to išao?” - prošapta Pag.
U pomrčini se video samo Lorijev osmeh. „Išao sam da malo... porazgovaram s
jednom kuvarevom pomoćnicom.”
„Aha, Almorela?”
„Nego šta”, začu se radosni odgovor. „Baš je dobra cura.” Mlada robinja koja je služila
u kuhinji širila je oči svaki put kada bi videla Lorija, sve od dolaska karavana pre četiri dana.
Nakon trenutka tišine, Lori reče: „Mogao bi i ti da sklopiš poneko prijateljstvo. Od
toga će ti sve izgledati drugačije.”
„Da, sigurno”, reče Pag, s malo prekora, i malo više zavisti. Almorela je bila vedra i
radosna devojka, u Pagovim godinama, veselih tamnih očiju.
„Znaš, ta mala Katala. Mislim da je bacila oko na tebe.”
Pagovi obrazi zaplamteše, i on baci jastuk na svog prijatelja. „Ma, ćuti i lezi da
spavaš.”
Lori se nasmeja u sebi pa leže u postelju, ostavljajući zamišljenog Paga na miru.

* * *

Vetar je nosio blag miris kiše, i Pag se obradova svežini koja ga je dodirivala. Lori je
jahao Kasumijevog konja, dok je mladi oficir stajao sa strane i posmatrao ga. Lori je davao
uputstva tsuranijskim zanatlijama koji su sačinili sedlo i uzengije za konja, a sada je

Crowarez
26
 Bosnaunited

demonstrirao njihovu upotrebu.

„Ovo je ratni konj”, povika Lori. „Možeš ga voditi uz pomoć uzda” - objasni
prebacujuči uzde prvo s jedne, a zatim s druge strane vrata životinje - „ili samo koristeći
noge.” On podiže ruke i pokaza starijem domaćinovom sinu kako to izgleda.
Mladi plemić je već tri nedelje pohađao časove jahanja, i pokazivao je prirodnu
darovitost. Lori sjaha s konja, a Kasumi ga odmeni. Tsurani je isprva jahao nezgrapno,
nenaviknut na sedlo pod sobom. Dok je tako poskakivao, Pag mu doviknu: „Gospodaru,
stegnite ga čvrsto donjim delom noge!” Konj oseti pritisak i ubrza kas. Umesto da se zabrine
zbog ubrzanja, Kasumi je izgledao oduševljeno. „Ne podižite pete!” - povika Pag. Tada, bez
saveta ijednog od robova, Kasumi snažno zabode pete konju u bokove, i životinja pojuri
preko polja.
Kada je nestao s vidika na dalekom kraju livade, Lori reče: „Ili je rođen za jahača, ili
će poginuti.”
Pag klimnu glavom. „Mislim da ima osećaja. Hrabrost mu očigledno ne nedostaje.”
Lori ubra jednu dugačku travku i stavi je među zube, pa čučnu i počeša kučku koja
mu je ležala kraj nogu po uhu, da bi se poigrao s njom, ali i da ne bi potrčala za konjem. Ona
se prevrnu na leđa i u igri mu zagrize ruku.
Minstrel se osvrnu prema Pagu. „Pitam se kakvu to igru igra naš mladi prijatelj.”
Pag sleže ramenima. „Na šta ciljaš?”
„Sećaš li se kada smo tek stigli? Čuo sam da će Kasumi poći na put sa svojim kodža
sadruzima. Pa, ona trojica kodža vojnika su odjahali jutros - i zato Betel nije u kavezu - a čuo
sam i neke glasine o tome da su se dužnosti starijeg Šinzavaijevog sina naprasno izmenile.
Saberi to s ovim poukama iz jahanja i jezika, i šta dobiješ?”
Pag se protegnu. „Ne znam.”
„Ne znam ni ja.” Lori je zvučao zgađeno. „Ali te stvari su bitne.” Pogleda preko polja,
pa vedrim glasom reče: „Sve što sam ikad želeo da radim jeste da putujem i pripovedam
svoje priče, pevam svoje pesme, i jednog dana se oženim udovicom koja drži gostionicu.”
Pag se nasmeja. „Mislim da bi ti ugostiteljstvo bilo dosadno nakon ovih velikih
avantura.”
„Jake avanture. Jašem s ruljom provincijskih dobrovoljaca, i natrčimo na čitavu
armiju Tsuranija. Od tada sam više puta dobio batine, proveo četiri meseca gacajući po
močvari, prepešačio pola ovog sveta...”
„Vozio si se na taljigama, koliko se ja sećam.”
„Dobro, proputovao sam pola ovog sveta, a sada dajem časove jahanja Kasumiju
Šinzavaiju, starijem sinu jednog od vlastelina Tsuranuanija. Nije to građa za velike balade.”
Pag se sažaljivo osmehnu. „A šta bi bilo da si proveo četiri godine u močvari? Smatraj
se srećnim. Bar možeš računati da ćeš doživeti sutrašnji dan. Ako Septijem ne razotkrije
tvoje noćno smucanje po kuhinji.”
Lori prikova pogled za svog prijatelja. „Znam da se šališ. Za Septijema, mislim. Već
sam više puta hteo da te pitam nešto, Pag. Zašto nikad ne govoriš o svom životu pre pada u
ropstvo?”
Pag odsutno skrenu pogled. „Valjda sam stekao tu naviku u močvarnom logoru. Nije

Crowarez
27
 Bosnaunited

dobro podsećati se onoga što si nekad bio. Viđao sam hrabre ljude kako ginu jer nisu mogli
da zaborave da su rođeni u slobodi.”
Lori povuče psa za uho. „Ali ovde je drugačije.”
„Da li je baš tako? Seti se šta si govorio o ljudima koji traže nešto od tebe kada smo
bili u Džamaru. Mislim da će im, što se ugodnije budemo osećali ovde, biti sve lakše da
dobiju ono što žele od nas. Gospodar Šinzavaija nije nimalo naivan.” Naizgled menjajući
temu, on upita: „Da li je bolje obučavati psa ili konja bičem ili dobrotom?”
Lori podiže pogled. „Šta? Pa, dobrotom, ali potrebna je i disciplina.”
Pag klimnu glavom. „Staraju se o nama baš kao o Betel i njenom soju, izgleda. Ali
nemoj zaboraviti da smo i dalje robovi.” Lori se zagleda u daljinu, i dugo ne reče ništa.
Obojica se prenuše iz misli kad ugledaše starijeg sina kuće kako dojahuje iz daljine. On
zauzda konja ispred njih i saskoči na zemlju. „Kao da leti”, reče on kraljevim jezikom s
rđavim naglaskom. Kasumi je bio nadaren učenik i brzo je prihvatao jezik. Produžavao je
časove jezika nepresušnom bujicom pitanja o zemljama i narodima Midkemije. Izgledalo je
kao da nema sfere života u Kraljevstvu koja ga ne interesuje. Tražio je primere
najsvakodnevnijih stvari, kao što su, na primer, cenkanje s trgovcima i pravilne titule ljudi
različitog društvenog statusa.
Kasumi povede konja natrag prema staji koju su sagradili za njega. Pag obrati pažnju
na moguće povrede kopita. Sačinili su mu, od drveta ojačanog smolama, više potkovica,
postepeno ispravljajući greške, ali ove su zaista izgledale dovoljno dobro. Tako, u hodu,
Kasumi progovori: „Razmišljao sam o nečemu. Nakon vaše priče o Savetu lordova, ne
razumem kako vaš kralj upravlja zemljom. Molim vas, objasnite mi to.”
Lori podiže obrvu i pogleda Paga. Iako nije bio veliki poznavalac politike u
Kraljevstvu, umeo je bolje od Lorija da iskaže ono što zna. Pag reče: „Savet bira kralja, mada
je to najvećim delom formalnost.”
„Formalnost?”
„Tradicija. Uvek se bira naslednik loze, osim u slučaju kada nasledstvo nije jasno. To
se smatra najboljim načinom za sprečavanje građanskog rata, jer odluka saveta je konačna
odluka.” On objasni kako je princ Krondora predložio svog nećaka, i kako se Savet
povinovao njegovim željama. „Kako to izgleda u Carstvu?”
Kasumi razmisli, pa reče: „Možda i nije toliko drugačije. Svaki car je izabranik
bogova, ali po onome što ste mi rekli, nije sličan vašem kralju. On stoluje u Svetom gradu, ali
njegovo vođstvo je duhovno. On je naš zaštitnik od božanskog gneva.”
Lori upita: „Pa, ko onda vlada?”
Stigli su do staje, te Kasumi skide sedlo i am s konja i poče da ga timari. „Kod nas nije
kao u vašoj zemlji.” Jezik mu je pričinjavao očigledan napor, te on pređe na tsuranijski.
„Zapovedajući gospodar jedne porodice je neprikosnovena moć na svom posedu. Svaka
porodica pripada jednom od klanova, a najuticajniji gospodar u svakom klanu naziva se
ratnim poglavarem. U svakom klanu, ostali gospodari porodica imaju određene moći
proistekle iz uticaja. Šinzavai pripadaju klanu Kanazavai. Po moći smo drugi u klanu, odmah
iza porodice Keda. Moj otac je u mladosti bio zapovednik klanske armije, ratni poglavar, ili
ono što biste vi zvali generalom. Položaj porodica se menja iz godine u godinu, i stoga su
šanse da ja doživim tako visok čin veoma male.

Crowarez
28
 Bosnaunited

Vodeći gospodari svakog od klanova zasedaju u Visokom savetu. Oni su savetnici

ratnog vođe. Iako careva reč ima veću snagu od njegove, on vlada u carevo ime.”
„Da li je car zaista nekad poništio naredbe ratnog vođe?” - upita Lori.
„Nikad.”
„Kako ratni vođa dolazi na položaj?” - upita Pag.
„Nije to lako objasniti. Kada prethodni ratni vođa umre, saziva se sabor klanova. To
je veliko okupljanje gospodara, jer ne dolaze samo članovi Saveta, več glavešine svake
familije. Sastaju se, pletu svoje mreže, ponekad izbije i krvav sukob, ali na kraju izaberu
novog ratnog vođu.
Pag skloni čuperak s očiju. „Šta onda sprečava klan ratnog vođe da, budući
najmoćniji, jednostavno preuzme poziciju?”
Kasumi je izgledao zabrinuto. „Teško je to objasniti. Morali biste biti Tsuraniji pa da
shvatite. Postoje zakoni, ali što je još važnije, postoje i običaji. Bez obzira na moć koju stekne
klan ili neka od porodica unutar njega, za ratnog vođu se bira poglavar jedne od samo pet
porodica. To su Keda, Tonmargu, Minvanabi, Oazatukan i Zakatikas. Tako postoji samo pet
poglavara koji dolaze u obzir. Trenutno, ratni vođa je Oazatukan, tako da se svetlost
Kanazavaija polako gasi. Njegov klan, Omehan, doživljava veliki uspon. Samo Minvanabi se
mogu meriti sa njima, ali oni su trenutno ujedinjeni u ratu. Tako to ide.”
Lori odmahnu glavom. „Cela ta priča o porodicama i klanovima čini našu politiku
znatno prostijom.”
Kasumi se nasmeja. „Nije to politika. Politikom se bave partije.”
„Partije?” - upita Lori, očigledno gubeći nit razgovora.
„Postoje mnoge partije. Plavi točak, Zlatni cvet, Oko od žada, Partija napretka, Ratna
partija i druge. Porodice se mogu priklanjati raznim partijama kako bi ostvarile svoje
ciljeve. Ponekad porodice iz istog klana pripadaju različitim partijama. Ponekad, one
prevrću svoja savezništva kako bi zadovoljile trenutne potrebe. Ponekad podržavaju po dve
partije u isto vreme, ili nijednu.”
„Zvuči kao prilično klimava vlada”, primeti Lori.
Kasumi se nasmeja. „Preživela je preko dve hiljade godina. Imamo jednu staru
izreku: 'Ne traži brata u Visokom savetu.' Zapamtite to, i možda ćete shvatiti.”
Pag pažljivo odmeri sledeće pitanje. „Gospodaru, u svemu tome niste pomenuli
Uzvišene. Zašto?”
Kasumi prekide timarenje, odmeri Paga pogledom, pa nastavi svoj posao. „Oni
nemaju veze s politikom. Oni su izvan zakona i nemaju klanove.” On opet zastade. „Zašto
pitaš?”
„Samo mi se čini da su veoma poštovani, a kako je jedan nedavno bio ovde u poseti,
mislio sam da biste me mogli prosvetliti.”
„Poštovani su zato što neprestano drže sudbinu Carstva u svojim rukama. Užasna je
to odgovornost. Oni se odriču svih veza s društvom, i malo njih zna za život van njihove
čarobnjačke zajednice. Odvajaju se od porodica, a decu do punoletstva odgaja druga strana
porodice. To je veoma težak posao. Zahteva ogromno požrtvovanje.”
Pag pažljivo pogleda Kasumija. Delovao je kao da ga muči nešto što če izgovoriti.

Crowarez
29
 Bosnaunited

„Uzvišeni koji je došao u posetu mom ocu kao dečak je bio član naše porodice. Bio je moj
stric. Nije nam lako sada, jer on mora poštovati običaje, i ne sme nas posmatrati kao svojtu.
Mislim da bi bilo bolje da ne dolazi kod nas.” Ovo poslednje izgovorio je sasvim tiho.
„Zašto, gospodaru?” - prošapta Lori.
„Zato što pričinjava bol Hokanuu. Pre nego što je postao moj brat, bio je sin
Uzvišenog.”
Oni zbrinuše konja i izađoše iz štale. Betel potrča napred, svesna da joj predstoji
obrok. Kada su prolazili kraj štenare, Rahmad je pozva i ona se pridruži ostalim psima.
Čitavim putem vladala je tišina; Kasumi se povukao u sobu ne oprostivši se od
Midkemijanaca. Pag sede na postelju da sačeka poziv na večeru i razmisli o svemu što je
naučio. I pored svih njihovih čudnih nazora, Tsuraniji su bili kao i ostali ljudi. Ovo mu se
činilo u isti mah utešnim i obespokojavajućim.

* * *

Dve nedelje kasnije, Pag se suočio s još jednom mukom sa kojom se morao boriti.
Katala je jasno pokazivala nezadovoljstvo izazvano manjkom njegove pažnje. Isprva jedva
primetno, a potom sve očiglednije i očiglednije, trudila se da ga zainteresuje za sebe. Stvari
su konačno prekipele kada je jednog popodneva naleteo iza kuhinje na nju.
Lori i Kasumi su, uz pomoć jednog drvodelje u službi Šinzavaija, pokušavali da
naprave malu lautu. Kasumi je izrazio interesovanje za trubadurovu muziku i u poslednjih
nekoliko dana netremice je pratio Lorijeve rasprave sa zanatlijom oko odgovarajućeg
drveta, načina obrade i oblika u kome će instrument biti izrađen. Nije bio siguran da će
creva nidre dovoljno dobro služiti kao žice, niti u hiljadu drugih detalja. Pag nije bio
oduševljen ničim od svega toga, i posle dva-tri dana počeo je iznalaziti sve moguće izgovore
da ih napusti. Mirisi obrađenog drveta previše su ga podsećali na seču močvarnih stabala,
tako da mu je bilo neprijatno među zdelama smole u drvodeljinoj šupi.
Tog popodneva, dok je ležao pod strehom kuhinjske ostave, iza ugla se pojavila
Katala. Čim ju je ugledao, želudac mu se zgrčio. Bila mu je veoma privlačna, ali svaki put
kada je pokušao da joj se obrati, shvatio bi da pojma nema šta bi mogao reći. Jednostavno bi
izgovorio nekoliko besmislenih reči, postideo se i pobegao. Odskora je navikao da ne govori
ništa. Kada mu je tog popodneva prišla, samo joj se nezainteresovano nasmešio, tako da je
produžila kraj njega. Najednom se okrenula, naizgled na rubu suza.
„Šta to nije u redu sa mnom? Zar sam toliko ružna da ne možeš ni da me pogledaš?”
Pag je ostao bez reči, otvorenih usta. Stajala je tu jedan trenutak, a onda ga je šutnula
u nogu. „Glupi varvarin”, šmrknula je, i otrčala.
Sada je sedeo u svojoj sobi, zbunjen i rastrojen susretom koji se odigrao tog
popodneva. Lori je deljao čivije za svoju lautu. Najzad ostavi nož i drvo po strani, pa upita:
„Šta te muči, Pag? Izgledaš kao da si dobio unapređenje u nadzornika robova i da ideš nazad
u močvaru.”
Pag se zavali na postelju, zagledan u tavanicu. „Katala me muči.”
„Aha”, reče Lori.

Crowarez
30
 Bosnaunited

„Šta ti znači to 'Aha'?”

„Ništa, samo što mi Almorela priča da se devojka već dve nedelje ponaša suludo, a ti
mi deluješ vedro poput zaklanog govečeta. Šta je problem?”
„Ne znam. Ona je... ona je samo... Danas me je šutnula.”
Lori zabaci glavu i nasmeja se. „Zašto je, nebesa ti, to uradila?”
„Ne znam, samo me je šutnula.”
„Šta si to uradio?”
„Ništa nisam uradio.”
„Ha!” - prasnu Lori veselo. „U tome je problem, Pag. Postoji samo jedno za šta ja znam
da žene mrze više od nasrtanja muškaraca koji im se ne sviđaju - a to je nedostatak pažnje
muškaraca do kojih im je stalo.”
Pag je padao u očaj. „Predosećao sam da je tako nešto u pitanju.” Lorijevo lice ocrta
iznenađenje. „Šta je sad? Zar ti se ne dopada?” Pag se naže napred i nasloni laktove na
kolena. „Nije to. Sviđa se ona meni. Vrlo je lepa, i izgleda da je i dobra. Samo...”
„Šta?”
Pag probode prijatelja oštrim pogledom, kako bi se uverio da ovo za njega nije
sprdačina. Lori se smešio, ali prijateljski. Pag nastavi. „Samo... postoji još jedna.”
Lorijeva vilica otkaza poslušnost, a zatim se bučno ponovo sastavi. „Koja? Pored
Almorele, Katala je najslađa curica koju sam video na ovom prokletom svem.” On uzdahnu.
„Iskreno, lepša je od Almorele, ali samo malčice. Osim toga, nisam primetio da razgovaraš ni
sa jednom drugom ženom, a primetio bih da se smucaš s nekom.”
Pag zatrese glavom i pogleda u pod. „Ne, Lori. Mislio sam kod kuće.”
Lori opet otvori usta, prevrnu se na leđa i zaječa. „Kod kuće! Šta mi je činiti s ovim
detetom? Nije mu ostao ni delić zdravog razuma!” On se podiže na jedan lakat i upita: „Može
li biti da je taj koji govori Pag? Onaj dečak koji mi preporučuje da ostavim prošlost iza sebe?
Onaj isti koji tvrdi da razmišljanje o minulim vremenima vodi samo u brzu smrt?”
Pag pređe preko provokativnih pitanja. „Ovo je nešto drugačije.”
„Kako može biti drugačije? Tako mi Rutije - koja u trenucima razneženosti štiti
budale, pijanice i minstrele - kako mi možeš reći da je drugačije? Jesi li makar za trenutak
pomislio da je tvoja šansa da ponovo vidiš tu devojku, ko god ona bila, jedan u deset hiljada
slučajeva?”
„Znam to, ali već sam više puta spasao razum razmišljajući o Karlini...” Uzdahnuo je
glasno. „Svima nam je potreban neki san, Lori.”
U nastalom trenutku tišine Lori odmeri svog prijatelja. „Da, Pag. Svima nam je
potreban neki san. Ipak”, dodade on vedro, „san je jedno, a živa, zdrava, topla žena je nešto
drugo.” Primetivši da Paga ljute ovakve opaske, on promeni temu. „Ko je Karlina, Pag?”
„Kći mog gospodara Borika.”
Lorijeve oči se razrogačiše. „Princeza Karlina?” Pag klimnu glavom. Lorijev glas
odavao je zaprepašćenje. „Najveća plemkinja Zapadnih pokrajina pored kćeri princa
Krondora? Čini mi se dau tebi ima koječega za šta bih pomislio da je nemoguće. Pričaj mi o
njoj.”

Crowarez
31
 Bosnaunited

Pag polako poče, prepričavajući svoju detinjastu zaljubljenost i razvoj svog odnosa s
njom. Lori je ćutao, uzdržavajući se od pitanja, kako bi Pag uspeo da se oslobodi osećanja
koja su se godinama gomilala. Najzad Pag reče: „Možda mi to malo i smeta kod Katale. U
ponečemu je slična Karlini. Obe imaju snažnu volju i nametljivo pokazuju svoja osećanja.”
Lori klimnu, bez reči. Pag se stiša, pa za tren dodade: „Kada sam bio u Krajdiji, dugo
sam mislio da sam zaljubljen u Karlinu. Ali nisam siguran. Je li to neobično?”
Pevač odmahnu glavom. „Ne, Pag. Nekoga možeš voleti na mnogo načina. Ponekad
nam je ljubav toliko potrebna da nismo baš probirljivi oko pitanja s kim ćemo je deliti.
Ponekad, opet, načinimo od ljubavi tako čistu i svetu stvar da nam nijedno siroto ljudsko
biće ne može ispuniti očekivanja. Ali najčešće, ljubav je prepoznavanje, prilika u kojoj možeš
reći: 'Želim da čuvam nešto tvoje u sebi.' Nema to veze s brakom, čak ni sa telesnom
ljubavlju. Voliš roditelje, voliš grad ili otadžbinu, voliš život, i ljude. Sve su to različite vrste
ljubavi. Ali kaži mi, osećaš li prema Katali isto ono što si osećao prema Karlini?”
Pag sleže ramenima, osmehnu se i odgovori: „Ne, ne osećam. S Karlinom sam morao
da držim razdaljinu, znaš, nikada previše blisko. Mislim, nešto kao držanje događaja pod
kontrolom.”
Lori ga blago pecnu. „A sa Katalom?”
Njegov mladi prijatelj ponovo sleže ramenima. „Ne znam. Nije isto. Nemam potrebu
da je držim na rastojanju. Više kao da imam nešto što bih joj rekao, ali ne znam kako. Kao
što sam se sav spetljao onda kada mi se prvi put nasmešila. S Karlinom sam mogao da
razgovaram, kada bi me pustila da joj pričam. Katala ćuti, ali ja ne znam šta da kažem.” On
zastade za tren, i napola uzdahnu, a napola zaječa. „Osećam bol svaki put kad pomislim na
Katalu, Lori.”
Lori, onako ležeći, uz dobroćudan kikot reče: „Jašta, znam ja dobro taj bol. I moram ti
priznati da te ukus vodi zanimljivim ženama. Po svemu sudeći, Katala je pravo blago. A tek
princeza Karlina...”
Pomalo osorno, Pag odvrati: „Sigurno ću te upoznati s njom kada se vratimo kući.”
I pored takvog tona Lori nastavi. „Držaću te za reč. Vidi, samo želim da ti kažem da si
razvio odličan njuh za pronalaženje vrednih žena.” Pomalo tužno, on dodade: „Kad bih ja
bar mogao za sebe to da kažem. Meni je život uglavnom prošao uz kelnerice, seljančice i
obične ulične kurve. Ne znam šta da ti kažem.”
„Lori”, progovori Pag. Lori ustade i pogleda svog prijatelja. „Ne znam... ne znam šta
treba da radim.”
Lori ga osmotri, a zatim mu se lice ozari sjajem razumevanja i on zabaci glavu
smejući se grohotom. Primetio je da u Pagu raste bes, te podiže ruke u znak predaje.
„Oprosti mi, Pag. Nisam želeo da te osramotim. Samo nisam očekivao da ću to čuti.”
Donekle umiren, Pag reče: „Bio sam mlad kada su me zarobili, nisam imao ni
šesnaest godina. Bio sam i manji od ostalih dečaka, tako da devojčice nisu obraćale pažnju
na mene, nijedna osim Karline, mislim, a kada sam postao plemić, nisu smele da mi se
obraćaju. Nakon toga... Prokletstvo, Lori. Proveo sam četiri godine u močvari. Kada sam
mogao da upoznam ženu?”
Lori poćuta jedan trenutak, i napetost napusti prostoriju. „Na to nisam ni pomišljao,
Pag, ali kao što kažeš, kada si mogao?”

Crowarez
32
 Bosnaunited

„Lori, šta da radim?”

„Šta bi želeo da radiš?” Lori se brižno zagleda u Paga.
„Želim da... odem kod nje. Bar mislim. Ne znam.”
Lori protrlja bradu. „Vidi, Pag, nikada mi nije palo na um da ću ovako razgovarati s
nekim osim sa sinom, ako ga nekad budem imao. Nisam hteo da te ismevam. Samo je bilo
neočekivano.” On skrenu pogled da bi sabrao misli, pa reče: „Otac me je izbacio iz kuće kada
sam bio dečarac od jedva dvanaest leta; bio sam najstariji, a imao je još sedam gladnih usta
da nahrani. A nikad mi se nije ni sviđao zemljoradnički život. Jedan dečak iz susedstva i ja
otpešačili smo do Tir-Soga i proveli godinu dana na ulici. On se pridružio bandi plaćenika,
kao kuvarev pomoćnik, i kasnije je postao vojnik. Ja sam se uvalio u putujuću trupu
muzičara. Jedan žongler primio me je za đaka, učio me je mnogim pesmama, sagama i
baladama, i tako sam putovao.
Brzo sam sazreo, postao sam muškarac s trinaest godina. Bila je u trupi jedna žena,
udovica pevača, koja je putovala sa svojom braćom i rodbinom. Jedva da je imala više od
dvadeset godina, ali mi je izgledala strašno stara tada. Ona me je uputila u igre muškaraca i
žena.” Zastao je za tren, prebirajući po prašnjavim uspomenama, a onda se nasmešio. „Bilo
je to pre petnaest godina, Pag. Ali i dalje vidim njeno lice. Oboje smo bili pomalo omamljeni.
Nismo to planirali. Samo se desilo, jednog popodneva na putu. Bila je... nežna.” On pogleda
Paga. „Znala je da sam uplašen, i pored mog razmetanja.”
Sklopio je oči, smešeći se. „I dalje vidim sunce u krošnji iza njenog lica, i još osećam
njen miris pomešan s mirisom livadskog cveća.” Otvorivši oči, on nastavi: „Proveli smo
sledeće dve godine zajedno, dok sam ja učio da pevam. Tada sam napustio trupu.”
„Šta se desilo?” - upita Pag, jer ovo je za njega bila nova priča. Lori nikada pre nije
pominjao svoju mladost.
„Ponovo se udala. Bio je dobar čovek, držao je gostionicu na drumu između
Malakovog raskršća i Duronijeve doline. Žena mu je umrla godinu dana ranije, od groznice, i
ostavila ga s dva mala sina. Pokušala je da mi objasni neke stvari, ali ja je nisam slušao. Šta
sam ja znao? Nisam imao ni šesnaest godina, i svet mi je bio jednostavno mesto.”
Pag klimnu glavom. „Znam na šta misliš.”
Lori reče: „Vidi, samo ti kažem da razumem problem. Mogu da ti objasnim kako to
ide...”
Pag reče: „Znam to. Nisu me odgajali u samostanu.”
„Ali ne znaš kako te stvari idu.”
Pag klimnu glavom i obojica se nasmejaše. „Mislim da bi jednostavno trebalo da odeš
do te devojke i obznaniš joj svoja osećanja”, reče Lori.
„Samo da razgovaram s njom?”
„Naravno. Ljubav ima mnogo strana, ali najbolje je razmišljati glavom. Odmaraćeš
um radeći druge bezumne stvari. Sada kreni.”
„Sada?” - upita Pag prestravljeno.
„Pa, ranije od sada nikako ne možeš, zar ne?”
Pag klimnu glavom i izađe. Prošao je mračnim, tihim hodnicima, izašao i uputio se
prema prostorijama u kojima su prebivali robovi. Pred njenim vratima podigao je ruku,

Crowarez
33
 Bosnaunited

spreman da zakuca, i zastao. Nepomičan, čekao je i dvoumio se, kada vrata kliznuše u
stranu. U dovratku je, razbarušene kose, stajala Almorela, stežući ogrtač oko sebe. „Oh”,
prošapta ona, „mislila sam da je Lori. Sačekaj trenutak.” Ona utrča u sobu, i ubrzo se pojavi s
hrpom odeće u naručju. Potapšala je Paga po ramenu, i krenula put njegove i Lorijeve sobe.
Pag je stajao kraj vrata, a zatim polako uđe. Katala je ležala pokrivena na svojoj
prostirci. Prišao je i spustio se kraj nje. Dodirnuo joj je rame i nežno prošaptao njeno ime.
Ona se naglo probudi i uspravi, krijući se iza pokrivača, pa upita: „Šta tražiš ovde?”
,Ja... želeo sam da pričam s tobom.” Čim je to izustio, bujica reči navrla je iz njega.
„Izvini ako sam te nečim naljutio. Ili ako nisam. Mislim, Lori kaže da, ako ne uradiš nešto
kada neko to očekuje, to može biti podjednako loše kao i nasrtanje. Nisam siguran, vidiš.”
Ona pokri usta da prikrije osmejak, jer je i u pomrčini bilo jasno koliko je uzrujan. „U stvari
mi je žao. Izvini za sve što sam uradio. Ili nisam uradio...”
Njeni prsti na njegovim usnama ga ućutkaše. Ruka joj poput zmije obavi njegov vrat i
ona ga povuče prema sebi. Nakon laganog poljupca, ona reče: „Blesane. Idi, zatvori vrata.”

* * *

Ležali su zajedno; Katalina ruka počivala je na Pagovim grudima, dok je on zurio u

plafon. Promrmljala je nešto bunovno, a on pomilova njenu gustu kosu i nežno rame. „Šta je
bilo?” - upita ona dremljivo.
„Razmišljam kako nisam bio srećniji još otkad sam proglašen vojvodinim
dvoraninom.”
„Dobro.” Ona se malo rasani. „Šta je vojvoda?”
Pag razmisli za tren. „Kao jedan od ovdašnjih gospodara, samo drugačiji. Moj vojvoda
je bio kraljev rođak, treći čovek po moći u Kraljevstvu.”
Mazno mu se primakla. „Mora da si bio važan, čim si bio na dvoru takvog čoveka.”
„Ne baš; učinio sam mu uslugu i nagrađen sam za to.” Smatrao je da ne bi valjalo
pominjati Karlinino ime u tom trenutku. U svetlu ove večeri, njegove dečačke fantazije o
princezi izgledale su detinjasto.
Katala se okrenu na stomak, podiže glavu i nasloni je na ruku, čineći trougao sa njom.
„Volela bih da je sve drugačije.”
„Kako to misliš, ljubavi?”
„Moj otac je bio zemljoradnik u Turilu. Ubrajamo se među poslednje slobodne ljude
Kelevana. Kad bismo otišli tamo, ti bi mogao stati uz Koaldre, Veće ratnika. Uvek su im
potrebni sposobni ljudi. Tada bismo mogli biti zajedno.”
„I ovde smo zajedno, zar ne?”
Katala ga nežno poljubi. „Da, dragi Pag, jesmo. Ali oboje pamtimo kako je bilo živeti u
slobodi, zar ne?”
Pag se pridiže. „Trudim se da to izbrišem iz sećanja.”
Ona ga obgrli i pogleda onako kako bi majka pogledala dete. „Mora da je bilo užasno
u močvari. Mi čujemo samo priče, a nikad potvrđenu istinu”, prošapta ona.

Crowarez
34
 Bosnaunited

„I bolje je što je tako.”

Poljubila ga je, i oni se uskoro vratiše u to bezvremeno, bezbedno mesto za dvoje,
napustivši sve misli o nepoznanicama i užasima. Ostatak noći proveli su uživajući jedno u
drugom, istražujući neslućeno duboka osećanja. Pag nije znao da li je ona poznavala i druge
muškarce, a nije ni pitao. Nije ga zanimalo. Želeo je samo da bude s njom, sada i tu. Našao se
u moru nove slasti i osećajnosti. Nije u potpunosti shvatao svoje emocije, ali nije sumnjao da
u Katali ima daleko više stvarnosti i privlačnosti negoli u zbunjujućim, obožavalačkim
žudnjama koje je iskusio s Karlinom.

* * *

Prošlo je nekoliko nedelja, i Pagov život je krenuo mirnim tokom. Proveo je nekoliko
večeri igrajući šah - ili šaa, kako su ga ovde nazivali - s gospodarom Šinzavaija. U razgovoru
s njim Pag je stekao određeno razumevanje prirode tsuranijskog življenja. Nije više mogao
smatrati te ljude tuđincima, jer je uvideo da njihov svakodnevni život podseća na onaj kojim
je živeo kao dečak. Bilo je iznenađujućih razlika, poput strogog poštovanja kodeksa časti, ali
sličnosti je bilo daleko više.
Katala je postala osovina njegovog bivstvovanja. Sastajali su se kad god im je vreme
dozvoljavalo, deleći hranu, razmenjujući reči, kradući svaku noć koju su mogli. Pag je bio
siguran da ostali robovi domaćinstva znaju za njihove noćne avanture, ali je neprestana
okruženost ljudima načinila Tsuranije nezainteresovanim za tuđe navike, i niko se nije
preterano zanimao za poslove dvoje robova.
Nekoliko nedelja nakon prve noći s Katalom, Pag se našao nasamo sa Kasumijem,
dok se Lori iznova nadvikivao s drvodeljom koji je završavao rad na njegovoj lauti. Po
mišljenju tog čoveka, Lorijevi prigovori jarkožutoj boji obrubljenoj ljubičastom kojom je
instrument bio ukrašen bili su nerazumni. Takođe nije uviđao nikakav smisao u očuvanju
izvorne teksture drveta. Kada su Pag i Kasumi otišli, pevač je objašnjavao drvodelji šta je
potrebno da bi drvo pravilno odzvanjalo, očigledno rešen da u tom ubeđivanju koristi
logiku i viku u podjednakoj meri.
Išli su prema štalama. Agenti su na imanje gospodara Šinzavaija poslali još nekoliko
zarobljenih konja koje su otkupili. Pag je procenio da ih je taj poduhvat veoma skupo
koštao, i da je osim toga zahtevao dosta političkog manevrisanja. Kad god bi se našao
nasamo s robovima, Kasumi je govorio kraljevim jezikom i zahtevao da ga zovu imenom.
Jezik je učio podjednako brzo koliko i jahanje.
„Prijatelj Lori”, reče stariji sin kuće, „nikada neće biti dobar rob sa stanovišta
Tsuranija. Ne ceni našu umetnost.”
Pag oslušnu zvuke svađe koji su dopirali iz drvodeljine šupe. „Mislim da je on pre
zabrinut zbog nedovoljnog poštovanja prema njegovoj umetnosti.”
Stigli su do korala i ugledali živahnog sivog pastuva koji se propinjao i njištao dok su
prilazili. Konj je doveden pre nedelju dana, čvrsto privezan za zaprežna kola, i neprestano je
napadao svakog ko bi pokušao da mu se približi.
„Šta misliš, zašto je ovako nemiran, Pag?”
Pag osmotri izvanrednog lepotana koji je sada trčao ukrug, odvodeći ostale konje

Crowarez
35
 Bosnaunited

dalje od ljudi. Kada su kobile i još jedan, manje snažan pastuv bili dovoljno daleko, sivac se
okrenuo i obazrivo pogledao dvojicu ljudi.
„Nisam siguran. Možda je jednostavno zloćudna životinja, možda ga je neko
zlostavljao, ili je posebno obučen ratni konj. Većina naših bojnih konja je obučena da se ne
propinje u bici, da miruje kada ih stegnemo, da se pokorava volji jahača u napetim
trenucima. Neki od njih, uglavnom gospodarski konji, prolaze posebnu obuku da bi slušali
samo jednog jahača; oni služe za jahanje, ali su obučeni i za bitku, tako da su u isto vreme i
pravo oružje. Možda je ovaj jedan od takvih.”
Kasumi je pomno pratio njegove pokrete dok je kopitima rio zemlju i zabacivao
glavu. „Jednog dana ću ga jahati”, reče on. „U svakom slučaju, imaće snažan porod. Sada
imamo pet kobila, a otac se postarao da dobavi još pet. Za koju sedmicu one će stići, a
prevrnućemo svako domaćinstvo u Carstvu ne bismo li pronašli još.” Kasumijev pogled se
izgubi u daljini i on sanjivo progovori: „Kada sam tek bio kročio na tvoj svet, Pag, mrzeo sam
konje. Gazili su nas, i naši vojnici su ginuli. Ali onda sam shvatio kakva su oni divna bića.
Neki drugi zarobljenici, dok sam još bio na tvom svetu, govorili su da kod vas postoje
plemićke porodice poznate samo po lepoti konja koje uzgajaju. Jednog dana, najlepši konji
Carstva biće konji Šinzavaija.”
„Sudeći po izgledu ovih ovde, početak nije loš, mada, rekao bih da vam je možda
potreban veći broj životinja za rasplod.”
„Nabavićemo koliko god bude potrebno.”
„Kasumi, kako to da vaše vođe ne koriste zarobljene konje u bici? Valjda uviđaš da su
vam preko potrebni jahači ako mislite da nastavite osvajanje.”
Kasumijevo lice poprimi gorak izraz. „Naši zapovednici, većim delom, klanjaju se
tradiciji, Pag. Odbijaju da uvide mudrost u pripremanju konjice. Oni su budale. Vaši
konjanici gaze našu pešadiju, a oni se pretvaraju da ne možemo izvući nikakvu pouku iz
toga, nazivajući tvoj narod varvarima. Jednom sam napao jedan zamak u tvojoj domovini, i
od branilaca sam mnogo naučio o veštinama ratovanja. Mnogi bi me prozvali izdajnikom
kada bi me čuli, ali održala nas je isključivo brojna nadmoć. Vaši zapovednici su dobrim
delom veštiji od naših. Trud oko održavanja života svakog vojnika ponaosob naspram
pukog slanja vojnika u smrt čini određenu prefinjenost. Ne, istini za volju, nas vode ljudi
koji...” Zastao je, shvativši da je na tankom ledu. „Istina je”, nastavi najzad, „da smo
podjednako tvrdoglavi kao i vi.”
Odmerio je Pagovo lice za tren i nasmešio se. „Prve godine otimali smo konje, da bi
Uzvišeni u službi ratnog vođe mogli da prouče zveri, da bi proverili poseduju li razum kao
naše kodže, ili su puke životinje. Bila je to prilično smešna scena. Ratni vođa je zahtevao da
bude prvi koji će pokušati da uzjaše konja. Pretpostavljam da je odabrao nekog sličnog
ovom velikom sivcu, jer čim se primakao, životinja ga je napala i zamalo usmrtila. Njegova
čast neće dozvoliti nikome drugom da uspe tamo gde je on omanuo. A mislim i da se plašio
da proba s drugom životinjom. Naš ratni vođa, Almeho, previše je gord i prek čovek, čak i za
Tsuranija.”
Pag upita: „Kako onda tvoj otac nastavlja s kupovinom otetih konja? I kako smeš da
jašeš uprkos njegovim naređenjima?”
Kasumijev osmeh postade još širi. „Moj otac je uticajan u Savetu. Naša politika se
čudnovato okreće, i postoje načini da se prenebregne svaka zapovest, čak i od ratnog vođe

Crowarez
36
 Bosnaunited

ili Visokog saveta, i bilo, kog reda, sem od samog reda Nebeske svetlosti. Ali najvećim delom
zahvaljujući tome što su konji ovde, a ratni vođa nije.” On se nasmeja. „Ratni vođa je
neosporiv na bojnom polju. Na ovom imanju, niko ne sme dovoditi u pitanje volju moga
oca.”
Otkad je stigao na imanje Šinzavaija, Paga su morile misli o planovima koje Kasumi
kuje sa svojim ocem. Da su bili upleteni u neku tsuranijsku političku spletku nije bilo
nikakve sumnje, ali nije znao kako bi se ona mogla završiti. Moćan gospodar poput
Kamatsua sigurno ne bi ulagao toliki trud u puko zadovoljavanje obesti svog sina, čak ni
toliko voljenog koliko je bio Kasumi. Ipak, Pag nije želeo da se upliće u to dublje nego što su
ga same okolnosti uplele. Promenio je temu. „Kasumi, zanima me jedno.”
„Da?”
„Kakvi su zakoni oko venčavanja robova?”
Kasumi nije izgledao iznenađen ovim pitanjem. „Robovi se mogu venčati, uz dozvolu
vlasnika. Ali teško je dobiti odobrenje. Kada stupe u zajednicu, čovek i žena ne mogu biti
razdvojeni, niti njihova deca mogu biti prodata sve dok su im roditelji živi. Takav je zakon.
Ako bi venčani par poživeo, imanje bi preplavile tri ili četiri generacije robova, što ne bismo
mogli izdržavati. Ali moguće je i da se odobrenje dobije. Zašto, želiš li da Katala bude tvoja
supruga?”
Pag se prenerazi. „Kako znaš?”
Bez nadmenosti, Kasumi odgovori: „Ništa se na ovom imanju ne dešava bez znanja
mog oca, a on ima poverenja u mene. To je velika čast.”
Pag zamišljeno klimnu glavom. „Još nisam siguran. Mnogo je volim, ali nešto me
zadržava. Kao da...” Slegnuo je ramenima, ne mogavši da pronađe reči.
Kasumi ga pažljivo pogleda, pa kaza: „Živiš zahvaljujući volji mog oca, i po njegovoj
volji živiš tako kako živiš.” Kasumi zastade za tren, i Pag dožive bolnu spoznaju veličine jaza
što je i dalje delio njih dvojicu, od kojih je jedan bio sin moćnog gospodara, a drugi
najbezvredniji od svih poseda njegovog oca, rob. Lažni veo prijateljstva je strgnut, i Pag se
setio onoga što je naučio u močvari: ovde je život jeftin, i samo želja ovog čoveka, ili
njegovog oca, stoji između Paga i smrti.
Kao da čita Pagove misli, Kasumi reče: „Upamti, Pag, zakon je jasan. Rob nikada ne
može biti oslobođen. Ipak, postoji razlika između močvare i ovog mesta. Vi iz Kraljevstva
previše ste nestrpljivi u našim očima.”
Pag je znao da Kasumi pokušava nešto da mu saopšti, možda nešto veoma važno. I
pored svoje povremene otvorenosti, Kasumi je bio sklon brzom povratku u tsuranijsko
držanje koje je Pag smatrao, najblaže rečeno, nedokučivim. Postojala je nevidljiva napetost
u njegovim rečima, i Pag je rešio da je bolje ne istrajavati. Ponovo menjajući temu
razgovora, on upita: „Kako napreduje rat, Kasumi?”
Kasumi uzdahnu: „Loše po obe strane.” Gledao je u sivog pastuva. „Borba se odvija po
čvrstim frontovima, koji se nisu promenili već četiri godine. Naše poslednje dve ofanzive su
zaustavljene, ali ni vaše armije nisu ostvarile nikakav dobitak. Sada nedelje prolaze bez
borbi. Desi se da tvoji zemljaci nasrnu na neko od naših utvrđenja, a mi im uzvratimo
ravnom merom. Malo šta se dešava osim prolivanja krvi. Sve je to besmisleno, i ne služi
nikome na čast.”

Crowarez
37
 Bosnaunited

Pag je bio iznenađen. Sve što je video među Tsuranijima potvrđivalo je Mičamove
davnašnje pretpostavke da su Tsuraniji veoma ratoborna rasa. Dok su putovali prema
imanju, svuda je viđao vojnike. Oba sina ovog domaćinstva bili su vojnici, kao i njihov otac u
mladosti. Hokanu je bio prvi predvodnik napada očevog garnizona, zato što je bio drugi sin
gospodara Šinzavaija, ali način na koji je presudio nadzorniku robova u močvarnom logoru
otkrio je Hokanuov surovi pragmatizam, a Pag je znao da to nije stvar ćudi. Hokanu je bio
Tsurani, a tsuranijski kodeks se učio od malih nogu i poštovao sa stravičnom doslednošću.
Kasumi oseti da je postao predmet čuđenja, pa reče: „Bojim se da ću omekšati učeći o
vašim čudnim običajima, Pag.” On zastade. „Hajde, pričaj mi još o svom narodu, i šta...”
Kasumi se zaledi. Stegao je Pagovu mišicu i nakrivio glavu, osluškujući. Tren potom reče:
„Ne! Ne može biti!” Najednom se osvrnu i povika: „Uzbuna! Dolaze Tuni!”
Pag oslušnu i iz daljine začu tihi tutanj, poput krda konja u galopu preko ravnice.
Popeo se na ogradu korala i zagledao u daljinu. Iza ograđenog prostora ležala je ogromna
livada, koja se završavala na obodu jedne ne tako guste šume. Dok se uzbuna širila iza
njegovih leđa, ugledao je obličja što su izvirala iz šume.
Opčinjen užasom, posmatrao je kako stvorenja zvana Tuni jure prema okućnici.
Povećavali su se kako su prilazili Pagu u svom pomamnom trku, ogromna, kentaurska
stvorenja, izdaleka nalik jahačima. Umesto da bude nalik konjskom, donji deo tela im je
podsećao na noge ogromnog jelena ili irvasa, ali je bio znatno mišićaviji. Torzo je bio
potpuno čovekolik, ali glava je ličila na majmunsku, sa dugačkom zverskom njuškom. Čitavo
telo, osim lica, prekrivalo je krzno srednje dužine, u ravnoj meri belo i sivo. Svaki od
stvorova nosio je po batinu ili sekiru, sačinjenu od drvene drške i kamena privezanog
kožom.
Hokanu i stražari domaćinstva dotrčaše iz barake i zauzeše borbene pozicije kraj
korala. Strelci spremiše lukove, mačevaoci se postrojiše u redove, spremni da prime juriš na
prsa.
Najednom, kraj Paga se ukaza Lori sa svojom upravo završenom lautom. „Šta se
dešava?”
„Najezda Tuna!”
Lori zastade, okamenjen prizorom, baš kao i Pag. Najednom odloži lautu i uskoči u
koral. „Šta to radiš?” - povika besno Pag.
Trubadur se saže pred odbrambenim trzajem sivog pastuva, i naskoči na leđa kobile
predvodnice malog krda. „Hoču da odvedem životinje na sigurno.”
Pag klimnu glavom i otvori kapiju. Lori izjaha, ali sivac nije dozvoljavao ostalima da
ga prate, već ih je vraćao unutra. Pag je isprva oklevao, ali najzad reče: „Algone, nadam se da
si me dobro naučio.” On oprezno priđe pastuvu, pokušavajući da bez reči ispolji
zapovedničku volju. Kada pastuv uspravi uši i frknu na njega, Pag reče: „Stani!”
Konj zatrese ušima pred tom naredbom, kao da se dvoumi. Pag je znao da ne sme
traćiti vreme, i nije prekidao ritam svojih koraka. Konj ga je posmatrao celim putem. Pag
ponovi: „Stani!” Tada mu, pre nego što je mogao da se propne, steže grivu obema rukama i
naskoči mu na leđa.
Ratoborni bojni konj, možda srećnim slučajem, a možda i po vaspitanju, prihvati
Paga kao jahača dovoljno bliskog onom prethodnom. Možda je to bilo zbog zvuka borbe, ali

Crowarez
38
 Bosnaunited

bez obzira na razlog, sivac u punom trku odgovori na upravljanje Pagovih nogu, i sunu kroz
kapiju. Pag je kolenima stezao sopstveni život. Kad je prošao kroz kapiju, povika: „Lori,
postaraj se za ostale!” i pastuv skrenu ulevo. Osvrnuvši se preko ramena, Pag opazi da
ostale životinje prate predvodnicu, na kojoj je Lori projahao kraj korala.
Pag tada ugleda Kasumija, koji je dolazio iz radionice noseći sedlo, i povika: „Ojs!”
gurajući telo nazad, koliko god je mogao da izdrži bez opreme za jahanje. Pastuv se zaustavi,
i Pag zapovedi: „Miran!” Sivac zatopota po zemlji, iščekujući borbu. Prilazeći, Kasumi
povika: „Sklonite konje s poprišta bitke. Ovo je Krvava pohara, Tuni se neće povući dok
svaki od njih ne ubije bar po jednom.” On pozva Lorija da stane, i kada je malo krdo bilo na
okupu, brzo osedla jednog konja i okrenu ga na drugu stranu.
Pag podbode sivca petama, i zajedno s Lorijem, koji je jahao kobilu, povede četiri
preostala konja iza glavne zgrade. Priterali su životinje jednu uz drugu i trudili se da ih
razjareni Tuni ne primete.
Jedan vojnik dotrča iza ugla, s oružjem u rukama. On stade ispred Paga i Lorija i
povika: „Moj gospodar Kasumi naređuje da branite konje sopstvenim životima.” Obojica
dobiše po mač i štit, a vojnik se okrenu i odjuri nazad u bitku.
Pag pogleda u neobično oružje, dvostruko lakše od ijednog koje je do sada koristio.
Njegovo proučavanje prekide rezak vrisak i on ugleda Kasumija kako dojahuje, boreći se u
trku oko zgrade s jednim tunskim ratnikom. Najstariji sin Šinzavaija jahao je dobro i, iako
nije bio obučen za konjičku borbu, vešto je baratao mačem. Njegovo neiskustvo bilo je
nadomešteno Tunovim neiskustvom s konjima, jer, iako je životinja bila nalik njegovom
soju, konj, i sam borac, grizao je Tunova prsa i lice.
Primetivši Tuna, Pagov konj se prope i umalo ga zbaci. On snažno povuče grivu i
pojača stisak nogama. Ostali konji se uzjoguniše, i Pag se borio da savlada svog pastuva koji
je pretio da krene u juriš. Lori povika: „Ne sviđa im se miris ovih bića. Vidi šta radi
Kasumijev konj.”
Još jedan od stvorova se pojavi u vidokrugu, na šta Lori zviznu i pojaha da ga
presretne. Sudarili su se u blesku oružja, a Lori primi Tunov udarac u svoj štit. Njegov mač
je posekao kreaturu po prsima, i ona urliknu svojim čudnim, grlenim jezikom, zanese se i
pade.
Pag začu vrištanje iz kuće i okrenu se na vreme da ugleda kako tanka klizna vrata
pršte na sve strane, dok kroz njih izleće nečije telo. Ošamućeni sluga se jedva uspravi, i
ponovo pade, jer krv mu je liptala iz rane na glavi. Za njim su trčale i druge prilike.
Pag ugleda Katalu i Almorelu kako s ostalima istrčavaju iz kuće, u begu pred jednim
tunskim ratnikom. Stvor se ustremio na Katalu, spremajući se za snažan udarac toljagom.
Pag povika njeno ime, a pastuv oseti uzbuđenje svog jahača. Bez ikakve naredbe,
ogromni bojni konj skoči napred, presecajući Tunu put dok se robinja odmicala. Konj je bio
besan, zbog zvuka bitke, ili zbog Tunovog mirisa. Žestoko se sudario s tim bićem, grizući ga i
ritajući, i Tun se strovali na zemlju. Pag je u sudaru sleteo s konja i snažno tresnuo o zemlju.
Za tren je bio izgubljen, a nakon toga poče da se pridiže. Dobauljao je do Katale, koja je
sedela, zgrčena, i odvukao je od razjarenog pastuva.
Sivac se i dalje propinjao nad telom Tuna, i kopita su se obrušavala nadole. Bojni
konj je neumorno gazio Tuna sve dok nije bilo nikakve sumnje da je i poslednji dašak života
napustio skrhano stvorenje.

Crowarez
39
 Bosnaunited

Pag naredi konju da prekine i smiri se, i životinja uz prezriv frktaj prestade, ali uši joj
i dalje behu na oprezu, jer su vidno podrhtavale. Pag priđe da pogladi konju vrat, te se
životinja uskoro umiri.
Tada nastade tišina. Pag se osvrnu i vide kako Lori juri raštrkane konje. Ostavivši
svog pastuva, on se vrati Katali. Drhtala je na zemlji, a Almorela je sedela kraj nje.
Pag kleknu uz nju i upita: „Jesi li dobro?”
Duboko je uzdahnula i prestravljeno se nasmešila. „Jesam, ali sam bila sigurna da će
me pregaziti.”
Mladić pogleda robinju koju je toliko zavoleo i reče: „I ja sam tako mislio.” Najednom,
osmehnuše se jedno drugom. Almorela ustade, pominjući kako će otići da zbrine ostale.
„Plašio sam se da si povređena”, reče Pag. „Umalo da skrenem s uma kad sam te video kako
bežiš od onog stvora.”
Katala dodirnu Pagovo lice, i on shvati da su mu obrazi mokri od suza. „Tako sam se
uplašio”, reče joj.
„I ja sam se uplašila za tebe. Mislila sam da ćeš poginuti kada si se sudario s Tunom.”
Tada ona zaplaka. Polako mu se pridigavši u zagrljaj, dodade: „Ne znam šta bih radila da si
izgubio život.” Pag je svom snagom steže uz sebe. Sedeli su tako nekoliko minuta, dok se
Katala nije pribrala i polako odvojila od Paga. „Imanje je u rasulu. Septijem će imati brdo
posla za nas”, reče i ustade, a Pag joj steže ruku.
Ustajući pred nju, on reče: „Nisam bio siguran, mislim, do sada. Volim te, Katala.”
Ona se nasmeši, i dodirnu mu obraz. „I ja tebe, Pag.”
Njihov trenutak otkrovenja nestade, jer se pojaviše gospodar Šinzavaija i njegov
mlađi sin. Dok se on osvrtao procenjujući štetu nanetu kući, Kasumi dojaha, obliven krvlju.
Pozdravivši svog oca on reče: „Pobegli su, a poslao sam vojnike u severna izviđačka
utvrđenja. Sigurno su uništili neki garnizon, čim su se probili dovde.”
Gospodar Šinzavaija klimnu u znak razumevanja i okrenu se prema vratima kuće,
krećući u susret svom prvom savetniku i ostalim vernim slugama koji će ga izvestiti o
pričinjenoj šteti.
Katala došapnu Pagu: „Pričaćemo kasnije”, i odazva se kreštavoj vici hadonre
Septijema. Pag se pridruži Loriju, koji je dojahao do Kasumija.
Minstrel pogleda mrtva stvorenja na zemlji, i upita: „Šta su oni?”
Kasumi reče: „Tuni. Nomadska stvorenja severnih tundri. Imamo utvrđenja duž
podnožja planina koje leže između našeg imanja i njihove zemlje, na svakom prohodnom
mestu. Nekada su lutali ovim prostorima, dok ih nismo oterali na sever. Ponekad pokušaju
da se vrate u toplije, južne zemlje.” On pokaza na talisman umotan u krzno jednog od
stvorova. „Ovo je bila Krvava pohara. Svi su oni mladi mužjaci, koji se nisu dokazali pred
svojim bandama i nisu stekli ženke. Omanuli su u letnjim borbenim ritualima, pa su ih
snažniji mužjaci prognali iz krda. Morali su da krenu na jug i pokušaju da ubiju bar po
jednog Tsuranija da bi smeli da se vrate natrag svojima. Svaki mora da donese po jednu
tsuranijsku glavu, inače ne može da se vrati. Takav je njihov običaj. Oni koji su pobegli biče
uhvaćeni i ubijeni, jer neće uspeti da se vrate natrag na svoju teritoriju.”
Lori odmahnu glavom. „Dešava li se ovo često?”

Crowarez
40
 Bosnaunited

„Svake godine”, gorko se osmehnu Hokanu. „Obično predstraže uspeju da ih odvrate,

ali je ove godine zacelo bilo ogromno krdo. Mnogi su se verovatno već vratili na sever,
noseći glave vojnika iz naših utvrđenja.”
Kasumi reče: „Mora da su uništili bar još dve patrole, pored toga.” On protrese glavu.
„Izgubili smo između šezdeset i sto ljudi.”
Hokanu je očigledno delio bratovljevo nezadovoljstvo. „Lično ću povesti izvidnicu
koja će utvrditi štetu.”
Kasumi mu dade dopuštenje, i on ode. Kasumi se naže prema Loriju. „Konji?” Lori
pokaza prema Pagovom pastuvu, koji je budno pazio na malo krdo.
Najednom, Pag progovori. „Kasumi, želim da zamolim tvog oca da mi dozvoli da se
oženim Katalom.”
Kasumijev pogled se suzi. „Slušaj me dobro, Pag. Pokušao sam da te posavetujem, ali
kao da me nisi razumeo. Vi niste suptilan narod. Sada ću ti otvoreno reći. Možeš tražiti, ali
bićeš odbijen.”
Pag se usprotivi, ali Kasumi ga prekide. „Kao što sam rekao, nestrpljivi ste. Postoje
razlozi. Više ti ne mogu reći, ali postoje razlozi, Pag.”
Pagove oči zaplamsaše gnevom, a Kasumi progovori kraljevim jezikom: „Reci jednu
reč besa pred bilo kojim vojnikom ove kuće, a naročito pred mojim bratom, i bićeš mrtav
rob.”
Pag ukočeno reče: „Po vašoj volji, gospodaru.”
Osetivši gorčinu Pagovih reči, Kasumi tiho ponovi: „Postoje razlozi, Pag.” Pokušavao
je da za trenutak bude prijatelj koji pruža utehu, a ne tsuranijski robovlasnik. Držao je
Pagov pogled prikovan za svoje oči, a onda mu se preko lica navuče neka koprena. Ponovo
su bili rob i gospodar.
Pag obori pogled, kao što dolikuje robu, na šta Kasumi reče: „Postarajte se za konje.”
Odjahao je i ostavio Paga samog.

* * *

Pag nije pominjao svoj zahtev Katali. Ona je osećala da ga nešto tišti u dubini, nešto
što je davalo nagorak ukus inače radosnim trenucima koje su provodili zajedno. Osetio je
dubinu svoje ljubavi prema njoj, i počeo da istražuje njenu složenu prirodu. Osim što je bila
tvrdoglava, devojka je bila i oštroumna. Bilo joj je dovoljno samo jedno objašnjenje da shvati
sve što je želeo da joj kaže. Zavoleo je njenu ciničnu stranu, naslednu osobinu njenog
naroda, Turila, u ropstvu naoštrenu poput brijača. Budno je učila o svemu što se dešavalo
oko nje, i nemilosrdno je kudila nedostatke svih članova domaćinstva, na njihovu muku i
Pagovo uveseljenje. Zahtevala je da nauči nešto od Pagovog jezika, tako da je počeo da je
podučava kraljevom jeziku. Pokazala se kao vredan đak.
Dva meseca su protekla bez većih događaja; a tada, jedne noći, Pag i Lori dobiše
poziv na večeru s gospodarem domaćinstva. Lori je završio rad na svojoj lauti, i pored toga
što je bio nezadovoljan stotinama sitnica, procenio ju je dovoljno dobrom za sviranje. Te
večeri trebalo je da svira za gospodara Šinzavaija.

Crowarez
41
 Bosnaunited

Ušli su u prostoriju i shvatili da gospodar ima gosta, čoveka u crnoj odori, Uzvišenog
koga su primetili pre toliko meseci. Pag je stajao u dovratku, dok je Lori zauzeo mesto na
jastučku podno stola za večeru. Ugnezdivši se, on poče da svira.
Kad prve note ispuniše vazduh, on pusti glas: staru melodiju koju je Pag dobro znao.
Pričala je o veselju žetve i bogatstvu zemlje, i bila je omiljena pesma zemljoradničkih sela
širom Kraljevstva. Pored Paga, jedino Kasumi je razumeo reči, mada je njegov otac i sam
mogao nazreti neka značenja koja je pokupio igrajući šah s Pagom.
Pag nikada pre nije čuo Lorija kako peva, i bio je istinski oduševljen. Pored sveg
trubadurovog hvalisanja, bio je najbolji pevač kog je Pag ikad čuo. Glas mu je bio zvonak,
istinski instrument, izražajan kako u rečima tako i u muzici koju je prenosio. Kada je
završio, gosti počeše na otmen način kuckati nožićima za sečenje hrane po stolu, što Pag
proceni kao tsuranijski vid aplauza.
Lori zapeva sledeću pesmu, veselu, razigranu, čuvenu po slavljima širom Kraljevstva.
Pag se setio poslednjeg puta kada ju je čuo, na svetkovini Banapisa, godinu dana pre no što
je napustio Krajdiju i krenuo na put prema Rilanonu. Pred očima mu se ukazaše poznate
slike doma. Prvi put u poslednjih nekoliko godina osetio je duboku žalost i čežnju, koja ga
skoro u potpunosti obuze.
Progutao je knedlu, opuštajući pritisak u vratu. Nostalgija i bespomoćna nervoza
ratovale su u njemu, i on je osećao kako mu teško stečeno samosavlađivanje izmiče. Hitro
prizvavši jednu od vežbi za smirenje kojima ga je Kulgan podučavao, on se opusti, i preplavi
ga blažen osećaj. Dok je Lori svirao, Pag je koristio svu svoju moć da se odbrani od
sumornih sećanja na domovinu. Svim svojim veštinama stvorio je auru smirenosti za sebe,
utočište pred beskorisnim besom, jedinim ishodom sećanja.
Više puta za vreme izvođenja, Pag je osećao prodorni pogled Uzvišenog na sebi.
Čovek ga je, izgleda, proučavao, s nekim neizgovorenim pitanjem u očima. Kad Lori završi,
čarobnjak se naže da se obrati svom domaćinu.
Gospodar Šinzavaija pozva Paga za sto. Kada je seo, Uzvišeni mu reče: „Moram nešto
da te pitam.” Glas mu je bio jak i zvonak, a ton ga je podsetio na Kulgana kada ga je
pripremao za lekcije. „Ko si ti?”
Neposredno, jednostavno pitanje iznenadi sve prisutne za stolom. Gospodar kuće,
zbunjen čarobnjakovim pitanjem, zausti da odgovori: „On je rob...”
Prekide ga podignuta ruka Uzvišenog. Pag reče: „Mene zovu Pag, gospodaru.”
Čovekove tamne oči ga odmeriše. „Ko si ti?”
Pag se osećao neugodno. Nikada nije voleo da bude u središtu pažnje, a ovaj put je
pažnja bila usmerena na njega kao nikada do tada.
,Ja sam Pag, nekadašnji dvoranin krajdijskog vojvode.”
„Ko si ti, kada stojiš tu i isijavaš moć?” Sva trojica pripadnika domaćinstva Šinzavaija
se trgoše, a Lori zbunjeno pogleda Paga.
,Ja sam rob, gospodaru.”
„Daj mi svoju ruku.”
Pag ispruži dlan, a Uzvišeni mu dohvati ruku. Čovekove usne su se pomerale, a oči
mu se naoblačiše. Pag oseti protok toplote kroz ruku i preko čitavog tela. Soba je izgledala

Crowarez
42
 Bosnaunited

kao da sija u nekoj mekoj, beloj izmaglici. Uskoro nije video ništa sem čarobnjakovih očiju.
Um mu se zamrznuo, vreme je stalo. Osetio je pritisak u glavi, kao da nešto pokušava da
prodre unutra. Pobunio se, i pritisak se povukao.
Vid mu se povrati, a dva mračna oka kao da se povukoše s njegovog lica, kako bi
ponovo mogao sagledati sobu. Čarobnjak mu pusti ruku. „Ko si ti?” Kratka iskra u njegovom
oku bila je jedini znak duboke zabrinutosti.
„Ja sam Pag, šegrt čarobnjaka Kulgana.”
Nakon ovoga, gospodar Šinzavaija preblede, zbunjenog lica. „Kako...”
Crnilom zaogrnuti Uzvišeni ustade i oglasi se. „Ovaj rob više nije vlasništvo ovog
domaćinstva. Sada je u nadležnosti Sabora.”
Tišina prekri sobu. Pag nije razumeo šta se dešava. Pretrnuo je od straha.
Čarobnjak izvuče iz odore nekakvu napravu. Pag se seti da je jednu takvu video i pre,
za vreme juriša na logor Tsuranija, i strah ga potpuno obuze. Čarobnjak ožive predmet;
naprava zazuja, baš kao ona druga. Stavio je ruku na Pagovo rame, i soba je nestala u sivoj
magli.

Crowarez
43
 Bosnaunited

3.

Preobraćenik

Vilenjački princ je sedeo u tišini.

Kalin je čekao majku. Mnogo toga je nosio na umu, i bio mu je potreban njen savet te
večeri. U poslednje vreme retko je imao prilike za to, jer kako su razmere rata rasle, sve je
manje bilo vremena za odmor u nedrima Elvandara. Kao zapovednik vilenjaka, skoro
svakoga dana je bio na bojnom polju, još od poslednjeg puta kada su tuđinci pokušali da
pređu reku.
Od opsade krajdijskog zamka, pre tri godine, tuđinci su dolazili svakog proleća,
srljajući preko reke kao mravi, tuce na svakog vilenjaka. Svake godine, vilenjačka magija ih
je zaustavljala. Stotine bi zašle među usnulo drveće, da bi pali u beskrajni san, posle čega će
ih proždreti zemlja, hraneći njima magično drveće. Drugi bi čuli zov šumskih deva i krenuli
prateći pesmu duhova dok u strasti prema elementarnim bićima ne bi umrli od žeđi, i dalje
u neljudskom zagrljaju svojih ljubavnica, nasićujući ih svojim životima. Ostali bi pali pred
stvorenjima šume, gigantskim vukovima, medvedima i lavovima koji su se odazivali
vilenjačkim ratnim rogovima. Čak su i grane i korenje drveća vilenjačke šume pružali otpor
osvajačima, koliko je god bilo potrebno da ih odvrate.
Ali ove godine, prvi put, došle su Crne mantije. Veliki deo vilenjačke magije je otupeo.
Vilenjaci su pobedili, ali Kalin je strepeo od poraza po povratku tuđinaca.
I ove godine patuljci Sivih kula ponovo su stali uz vilenjake. Kako u Zelenom srcu
više nije bilo moredela, patuljci su, pošto su prezimili u planini, brzo stigli da pruže pomoć
braniocima Elvandara. Već je bila treća godina kako su patuljci pomerali terazije u korist
vilenjaka na prelazima preko reke. A sa patuljcima je ponovo došao čovek zvani Tomas.
Kalin podiže pogled, i ustade, jer je prilazila njegova mati. Kraljica Aglarana sede na
svoj presto i reče: „Moj sine, radujem se što te ponovo vidim.”
„Majko, i ja sam radostan što vidim tebe.” On joj sede kraj nogu, čekajući da nadođu
potrebne reči. Majka ga je strpljivo čekala, osećajući njegovo mračno raspoloženje.
Konačno, on progovori. „Muče me misli o Tomasu.”
„Kao i mene”, reče kraljica, zamišljena i namračena.
„Da li zato odsustvuješ kada se on pojavi pred dvorom?”
„Da, zato... i iz drugih razloga.”
„Kako može biti da magija Drevnih i dalje dejstvuje nakon svih ovih vekova?”

Crowarez
44
 Bosnaunited

Iza prestola se začu glas. „Dakle to li je?”

Oni se okrenuše, iznenađeni, a Dolgan iskorači iz mraka, paleći lulu. Aglarana je bila
preneražena. „Da li patuljci Sivih kula običavaju da prisluškuju tuđe razgovore, Dolgane?”
Patuljački poglavar ne obrati pažnju na ton pitanja. „Obično ne, gospo. Ali malo sam
šetao - one kućice u drveću brzo se pune dimom - i eto, načuh ponešto. Nisam imao nameru
da vas prekidam.”
Kalin reče: „Možeš ti da se krećeš i neprimetno, ako tako želiš, prijatelju Dolgane.”
Dolgan sleže ramenima i dunu oblak dima. „Vilin-živalj nije jedini s darom
lakonogosti. Ali pričali smo o momku. Ako je to što zborite istina, stvari su veoma ozbiljne.
Da sam znao, nikad mu ne bih dozvolio da uzme poklone.”
Kraljica mu se nasmeši. „Krivica nije tvoja, Dolgane. Nisi mogao znati. Plašila sam se
ovoga još otkad je Tomas došao među nas noseći odeždu Drevnih. Isprva sam mislila da
magija Valherua neće slušati njega, budući da je smrtnik, ali sada vidim da polako postaje
besmrtan.
Niz nesrećnih slučajeva doveo je do ovoga. Naši Tkači čarolija otkrili bi to blago pre
mnogo godina da nije bilo zmajeve magije. Vekovima smo tražili i uništavali takve relikvije
da ne padnu u ruke moredela. Sada je prekasno, jer Tomas nikad neće od svoje volje
dozvoliti da oklop bude uništen.”
Dolgan je pućkao na lulu. „Svake zime on namršteno čeka proleće u našim
dvoranama, čeka povratak bitke. Malo ga šta pored toga zanima. Sedi i pije, ili stoji na
vratima zagledan u sneg i prizore koje samo on vidi. U tim trenucima oklop mu je zaključan
u sobi, a kada smo u ratu, ne skida ga čak ni na spavanju. Promenio se, a to nije nikakva
prirodna promena. Ne, nikad ne bi napustio svoj oklop.”
„Mogli bismo pokušati da ga primoramo”, reče kraljica, „ali to ne bi bilo mudro. Nešto
oživljava u njemu, nešto što može spasti moj narod, a sve bih dala za njih.”
Dolgan reče: „Ne razumem, moja gospo.”
„Ni ja nisam sigurna, Dolgane, ali ja sam kraljica naroda koji je u ratu. Užasan
neprijatelj nasrće na našu zemlju i svake godine se sve više sili. Tuđinska magija je jaka,
možda i najjača posle magije Drevnih. Možda će čarolije sadržane u zmajevom daru izbaviti
moj narod.”
Dolgan odmahnu glavom. „Izgleda mi čudno da tolika moć može ležati u metalnom
oklopu.”
Aglarana se nasmeši. „Zaista? A šta je s Tolinovim čekićem, koji nosiš? Zar on nije
obavijen moćima prastarih vremena? Moćima koje te ponovo čine naslednikom prestola
patuljaka na zapadu?”
Dolgan se mrko zagleda u kraljicu. „Dobro poznaješ naše običaje, gospo. Ne smem
zaboraviti da tvoje devojačko lice krije godine mudrosti.” Potom, on odbaci njenu primedbu.
„Odavno smo završili s kraljevima na zapadu, još otkad je Tolin nestao u Mak Mordain
Kadalu. Nije nam ništa gore nego onima koji služe starog kralja Halfdana Dorginskog. Ali
ako moj narod poželi da ponovo vidi presto, većaćemo, ali ne pre kraja ovog rata. Sad, šta
ćemo s momkom?”
Aglarana je bila zabrinuta. „On postaje ono što postaje. Mi možemo ubrzati taj
preobražaj. Naši Tkači čarolija već pomažu taj cilj. Ako bi se punokrvne moći Valherua

Crowarez
45
 Bosnaunited

probudile u Tomasu, nesputane, on bi rastrgao našu zaštitnu magiju kao što bi ti sasekao
grančicu koja ti leži na putu. Ali on nije rođen među Drevnima. Njegova priroda strana je
Valheruima, kao što je njihova bila strana svima drugima. Uz pomoć naših Tkača čini,
njegova ljudska osećanja ljubavi, saosećanja i razumevanja mogu ublažiti posledice
neobuzdane moći Valherua. Ako tako bude, on će moći... on će se pokazati kao nebeski dar
za sve nas.” Dolgan oseti da je kraljica nešto prećutala, ali je ne prekide. „A ako ta moć
Valherua bude uparena s ljudskom sposobnošću slepe mržnje, divljaštva i surovosti,
postaće strašan. Samo vreme može reći šta će izaći iz tog spajanja.”
„Gospodari zmajeva...” - reče Dolgan. „Valherui se ponegde pominju u našim
predanjima, ali to su samo komadići. Voleo bih da znam više, ako biste me udostojili tog
znanja.”
Kraljica se zagleda u daljinu. „Naša predanja, danas najstarija na svetu, pričaju priču
o Valheruima, Dolgane. Mnogo toga mi je zabranjeno da pominjem, imena moći, strašna za
um, užasne događaje kojih je grozno sećati se, ali ovoliko ti mogu reći. Davno pre nego što
ljudi i patuljci kročiše na tlo ovog sveta, njime vladahu Valherui. Bili su deo ovog sveta,
stvoreni od istog tkanja pri njegovom stvaranju, i imahu skoro božanske moći, nedokučive
svrhe. Njihova priroda beše rasulo i nepredvidivost. Bili su najmoćniji. Silni zmajevi ih
nošahu na svojim leđima, i nijedan kutak svemira ne beše njima van domašaja. Lutali su po
okolnim svetovima otimajući ono što im se sviđalo, čupali blaga i znanja iz ruku drugih bića.
Nisu podlegali nikakvim zakonima, samo sopstvenoj ćudi i volji. Često su se borili između
sebe, a samo je smrt rešavala sukobe. Ovaj svet bejaše u njihovoj vlasti, a mi njihova
stvorenja.
Mi i moredeli bejasmo jedan soj u tim vremenima, i Valherui su nas podizali, kao što
bi neko danas uzgajao stoku. Neki od nas, od obe rase, odvođeni su radi... ličnog
zadovoljstva, rođeni da služe lepotom... i drugim svojstvima. Ostali su služili da se staraju o
šumama i poljima. Oni koji življahu u divljini postadoše preci vilenjaka, dok oni koji su ostali
uz Valherue postadoše preci moredela.
Ali tada nastupi vreme velikih promena. Naši gospodari prekidoše bratoubilačke
borbe i skupiše se pod jedan barjak. Razlog tog okupljanja je davno zaboravljen, ali moguće
je da neki od moredela pamte i to, jer su bili bliži našim gospodarima nego mi, vilenjaci.
Možda je razlog tada i bio u našem znanju, ali to je bilo vreme Ratova haosa, i mnogo šta je
izgubljeno. Samo ovo je sigurno: sve sluge Valherua su oslobođene, a Drevni su nestali, da ih
ni vilenjak ni moredel više nikada ne vide. Kada su Ratovi haosa počeli da besne, u vremenu
i prostoru su se pojavili veliki rascepi, i kroz te kapije su stupili goblini, ljudi i patuljci. Malo
je bilo preživelih među vilenjacima i moredelima, ali oni su ponovo sagradili naše domove.
Moredeli su žudeli da naslede moć izgubljenih gospodara, dok su vilenjaci tražili sopstvenu
stazu kroz sudbinu. Moredeli su, koristeći svoje veštine, pronalazili relikvije Valherua, koje
su ih skretale prema Tamnoj stazi. To je razlog naše razdvojenosti, iako nekad bejasmo
braća i sestre.
Stara magija još je silna. Tomas je snažan i hrabar. Došao je do čarobnih predmeta
igrom slučaja, i to može biti veoma povoljno po nas. Stara magija je pretvorila moredele u
Bratstvo tamne staze zato što su tražili moć iz mračnih pobuda. Tomas je bio mladić dobrog
i plemenitog srca, bez trunke zla u duši. Možda će prerasti mračnu stranu magije.”
Dolgan se počeša po glavi. „Strašan je to rizik, onda, po svemu što kažeš. Plašio sam

Crowarez
46
 Bosnaunited

se za momka, istina, i nisam mnogo mislio o široj slici. Ti znaš kako te stvari idu bolje nego
ja, ali nadam se da nećemo doživeti da zažalimo što smo mu dozvolili da zadrži oklop.”
Kraljica siđe sa svog prestola. „I ja se nadam da neće biti kajanja, Dolgane. Elvandar
blaži drevnu magiju, i Tomas se bolje oseća. Možda je to znak da ispravno činimo kad
ublažujemo promenu radije nego da joj se usprotivimo.”
Dolgan se učtivo pokloni. „Klanjam se tvojoj mudrosti, gospo. I molim se da si u
pravu.”
Kraljica ih pozdravi, i nestade. Kalin dodade: ,Ja se samo molim da moja
kraljica-majka govori iz mudrosti, a ne iz nekih drugih osećanja.”
„Ne razumem te baš najbolje, prinče vilenjaka.”
Kalin pogleda nadole, prema oniskoj prilici. „Ne sprdaj se sa mnom, Dolgane. Tvoja
mudrost je nadaleko poznata i visoko poštovana. Vidiš sve, baš kao i ja. Nešto raste između
moje majke i Tomasa.”
Dolgan uzdahnu, osetivši kako svež povetarac odnosi dim njegove lule. „Dabome,
Kaline. I ja sam to primetio. Pogled, ništa više, ali sasvim dovoljno.”
„Gleda u Tomasa kao što je nekada gledala u mog kralja-oca, iako još želi da porekne
to u sebi.”
„A postoji nešto i u Tomasu”, reče patuljak, pomno posmatrajući vilenjačkog princa,
„premda mnogo manje nežno od gospodaričinih osećanja. Ipak, on dobro prikriva sve to.”
„Pobrini se da tvoj prijatelj ne srlja previše za kraljicom, Dolgane, inače će biti
nevolje.”
„Zar ga se toliko gnušaš, Kaline?”
Kalin zamišljeno pogleda u Dolgana. „Ne, Dolgane. Ne gnušam se Tomasa. Plašim ga
se. To je dovoljno.” Kalin ućuta, da bi posle nekoliko trenutaka nastavio: „Nikada se više
nećemo klanjati nijednom gospodaru, niko od nas koji živimo u Elvandaru. Ako nade moje
majke budu izdate i Tomas krene u drugom smeru, obračunaću se s njim.”
Dolgan polako odmahnu glavom. „To bi bio dan žalosti, Kaline.”
„Zaista, bio bi, Dolgane.” Kalin izađe iz obruča saveta, prođe kraj majčinog prestola i
ostavi patuljka samog. Dolgan se zagleda u vilinska svetla Elvandara, i pomoli se da su sve
nade vilenjačke kraljice osnovane.

* * *

Vetrovi su zavijali dolinama. Ašen-Šugar je sedeo na Šuruginim širokim ramenima.

Misli ogromnog zlatnog zmaja dopreše do gospodarevog uma. Idemo li u lov? Zmajevo
pitanje odavalo je glad.
„Ne. Čekamo.”
Vladar Orlovskih visova je čekao, gledajući reku moredela koji su se uspinjali prema
gradu. Stotine su vukle ogromne gromade kamenja odvaljene u kamenolomima na drugom
kraju sveta, da bi sagradili grad usred ravnice. Mnogi su pomrli, i još će mnogi pomreti, ali to
nije bilo važno. Ili jeste? Ova čudna nova misao zadavala je muke Ašen-Šugaru.

Crowarez
47
 Bosnaunited

Sa neba se začu rika, i još jedan veliki zmaj se obruši naniže, veličanstven i crn, željan
bitke. Šuruga podiže glavu i riknu u odgovor. On upita svog gospodara: Hoćemo li se boriti?
„Ne.”
Ašen-Šugar oseti razočarenje u zmajevim mislima, ali odluči da pređe preko toga.
Posmatrao je drugog zmaja, koji se nedaleko odatle graciozno spustio na zemlju i svio svoja
moćna krila uz leđa. Crne krljušti sijale su mutnim odbleskom sunca, kao uglačana
ebanovina. Zmajev jahač podiže ruku u znak pozdrava.
Ašen-Šugar uzvrati pozdrav, i drugi zmaj oprezno priđe. Šuruga zasikta, a
Ašen-Šugar odsutno udari zver pesnicom. Šuruga se stiša.
„Da li je vladar Orlovskih visova konačno rešio da nam se pridruži?” - upita
novopridošli Draken-Korin, gospodar tigrova. Njegov crno-plameni prugasti oklop iskrio je
dok je jahač silazio sa zmaja.
Iz pristojnosti, Ašen-Šugar i sam sjaha. Nije sklanjao ruku sa balčaka svog
belo-zlatnog mača, jer iako su se vremena postepeno menjala, među Valheruima nije moglo
biti poverenja. U minulim vremenima borba bi bila neumitna, ali sada je potreba za
obaveštenjima bila daleko snažnija. Ašen-Šugar odgovori: „Ne. Jednostavno posmatram.”
Draken-Korin osmotri vladara Orlovskih visova ne odajući nikakvu emociju u
bledoplavim očima. „Samo se ti nisi složio, Ašen-Šugare.”
„Udruživanje radi haranja po kosmosu mogu da razumem, Draken-Korine. Ovo... ovo
što ste namerili čista je ludost.”
„Šta znači ludost? Ne znam o čemu govoriš. Mi jesmo. Mi delamo. Šta postoji osim
toga?”
„Mi ne možemo to da dozvolimo.”
„Mi ne možemo da dozvolimo da se drugi suprotstavljaju našoj volji. Ova nova bića
žele da nam budu ravna.”
Ašen-Šugar pogleda u nebo. „To je tačno. Ali oni nisu kao drugi. Sačinjeni su od tvari
ovog sveta, kao i mi.”
„Kakve veze to ima? Koliko si ih samo od našeg soja poubijao? Koliko krvi je proteklo
preko tvojih usana? Ko god ti se usprotivi mora umreti, ili če te ubiti. To je sve.”
„Šta je s onima koji su preostali, moredelima i vilenjacima?”
„Šta sa njima? Oni su ništa.”
„Oni su naši.”
„Postao si čudan pod tim tvojim planinama, Ašen-Šugare. Oni su nam sluge. Ne
poseduju istinsku moć. Postoje radi našeg zadovoljstva, i ni zbog čega drugog. Šta te brine?”
„Ne znam. Postoji nešto...”

* * *

„Tomase.”
Za tren, Tomas je jednim umom bio na dva mesta. On odmahnu glavom i vizije
nestadoše. Okrenuvši se, ugleda Galaina kako leži kraj njega u žbunju. Patrola vilenjaka i

Crowarez
48
 Bosnaunited

patuljaka čekala je nedaleko odatle. Mladi rođak princa Kalina pokaza prema tsuranijskom
bivaku s druge strane reke. Tomas pogleda u tom pravcu, ugleda tuđinske vojnike kraj
logorskih vatri, i nasmeši se. „Ne izlaze iz svojih logora”, prošapta on.
Galain klimnu glavom. „Ojadili smo ih dovoljno da im više nije drago da napuštaju
toplinu svojih vatri.”
Večernja izmaglica rane jeseni ispuni predeo, obavijajući svojim velom čitav
tsuranijski logor. Čak su i vatre izgledale prigušeno. Tomas ponovo osmotri logor. „Izbrojao
sam trideset, sa još po tridesetoricom u svakom od bivaka sa strane, istočno i zapadno.”
Galain je ćutao, očekujući sledeću Tomasovu zapovest. Premda je Kalin bio
zapovednik Elvandara, Tomas je preuzeo vođstvo nad patuljcima i vilenjacima. Nije bilo
jasno otkuda je ta dužnost došla do njega, ali je polako, rastući u snazi, rastao i u umeću
zapovedništva. Bilo je potrebno samo da vikne u borbi, i svi vilenjaci i patuljci bi pohrlili da
ispune njegovu zapovest. Isprva, to se dešavalo zato što su naređenja bila logična i
očigledno ispravna. Ali sada je to bila navika, i zapovesti su poštovane samo zato što su
dolazile od Tomasa.
Tomas pozva Galaina da ga prati, i odmače se od rečne obale, dok najzad ne stigoše
na sigurnu udaljenost od tsuranijskog logora, među one koji su ih čekali duboko u šumi.
Dolgan pogleda mladića kog je nekada, kao dečaka, spasao iz rudnika Mak Mordain Kadala.
Tomas je bio visok gotovo puna dva metra, koliko i bilo koji vilenjak. Hodao je
odajući moćno samopouzdanje, kao rođeni ratnik. Za tih šest godina koje je proveo s
patuljcima postao je čovek... i više od toga. Dolgan je posmatrao Tomasa, koji je vršio
smotru okupljenih ratnika, i shvatio je da bi Tomas sada mogao krstariti rudnicima Sivih
kula bez straha od bilo kakve opasnosti po njega.
„Jesu li se drugi izviđači vratili?”
Dolgan klimnu glavom i pozva ih da istupe. Tri vilenjaka i tri patuljka priđoše. „Ima li
znaka prisustva Crnih mantija?”
Izviđači mu odgovoriše da nema, a čovek u belo-zlatnom oklopu se namršti. „Kad
bismo samo mogli da uhvatimo jednog od njih i odvedemo ga u Elvandar. Poslednji napad je
bio najžešći do sada. Sve bih dao samo da saznam granice njihove moći.”
Dolgan izvadi lulu, procenivši da su dovoljno daleko od reke. Pripalivši je, on reče:
„Tsuraniji brane Crne mantije kao zmaj što brani svoje blago.”
Tomas se nasmeja, i Dolgan na tren prepozna dečaka kog je nekad poznavao. „Jašta, i
hrabar je taj patuljak koji orobi zmajevu jazbinu.”
Galain reče: „Ako se budu ponašali kao u poslednje tri godine, verovatno smo završili
s njima u ovom godišnjem dobu. Moguće je da do sledećeg proleća nećemo videti nijednu
Crnu mantiju.”
Tomas je izgledao zamišljeno, blede oči su mu skoro sijale sopstvenom svetlošću.
„Njihovo ponašanje... uobičajeno ponašanje im je da zauzmu, zadrže poziciju, pa potom
zauzimaju dalje. Pustili smo ih da rade šta im je volja sve dok su s one strane reke. Vreme je
da to promenimo. A ako ih dovoljno namučimo, možda čemo uspeti i da uhvatimo nekog od
Crnih mantijaša.”
Dolgan odmahnu glavom, jer je Tomas predlagao izuzetno rizične poduhvate. Tomas
s osmehom dodade: „Sem toga, ako ne budemo mogli da olabavimo njihov stisak oko reke,

Crowarez
49
 Bosnaunited

ja i patuljci ćemo morati da provedemo zimu ovde, jer tuđinci su svuda po Zelenom srcu.”
Galain pogleda svog visokog prijatelja. Tomas je svake godine sve više ličio na
vilenjaka, i Galain je umeo da ceni prikriveni humor koji se često uvlačio u njegove reči.
Znao je da bi Tomas rado ostao uz kraljicu. I pored toga što su ga Tomasove magične moći
brinule, Galain je zavoleo tog čoveka. „Šta da činimo?”
„Poslaćemo strelce prema bivacima na levoj i desnoj strani, i dalje. Kada se oglasim
zovom divlje guske, neka raspale preko reke, ali tako da izgleda kao da glavnina napada
dolazi s istoka i zapada.” On se nasmeja, ali nije bilo radosti u njegovim rečima. „To će
verovatno izolovati ovaj logor i dati nam dovoljno vremena da napravimo pokolj.”
Galain klimnu glavom, pa posla po deset strelaca na obe strane. Ostali se spremiše za
napad. Nakon određenog vremena Tomas podiže ruke do usta, sastavi dlanove i oglasi se
zovom divlje guske. Tren potom, sa zapadne i istočne strane položaja preko reke začu se
vika. Vojnici u tsuranijskom logoru poustajaše, osvrćući se na obe strane, a nekolicina priđe
vodi da osmotri mračnu šumu. Tomas podiže ruku i odsečno je obori.
Najednom, središnji logor zasu kiša vilenjačkih strela, i tsuranijski vojnici pohrliše
prema svojim štitovima. Pre nego što su došli sebi, Tomas povede patuljke u juriš preko
gaza na reci. Još jedan talas strela polete preko njihovih glava, a zatim i vilenjaci spustiše
lukove, isukaše mačeve i pojuriše sledeći patuljke, svi osim desetine njih koji su čekali sa
zapetim strelama da bi branili svoje saborce ako im zatreba pomoć.
Tomas je prvi stigao na drugu obalu i sasekao stražara koji ga je čekao. Brzo se našao
među ostalima, sejući smrt i uništenje. Krv Tsuranija liptala je preko njegovog zlatnog
sečiva, a krici ranjenih i umirućih ispuniše vlažni noćni vazduh.
Dolgan obori jednog stražara, i shvati da nema nikog na putu. Okrenuo se i ugledao
Galaina nad još jednim mrtvim Tsuranijem, ali Galain je bio zagledan u nešto treće. Prateći
njegov pogled, patuljak ugleda Tomasa nad telom ranjenog tsuranijskog vojnika koji je,
krvave glave, podizao ruku moleći za milost. Tomas se nadvijao nad njim, lica izvitoperenog
u vanzemaljsku masku gneva. Kriknuvši neobično i užasno, surovim i hrapavim glasom, on
zaseče svojim mačem i okonča vojnikov život. Okrenuo se, tražeći još neprijatelja. Kako se
nijedan nije ukazao, on se za tren nađe zbunjen, a potom se povrati.
Galain začu povik jednog patuljka: „Dolaze!” Iz druga dva bivaka čula se buka, jer su
Tsuraniji otkrili prevaru i hitali prema mestu gde se odvijala prava borba.
Bez reči, Tomasova družina potrča preko vode. U trenu kad su stigli do druge obale,
Tsuraniji i vilenjaci osuše strele jedni prema drugima. Napadači se brzo povukoše u šumu,
trčeći sve dok ne stigoše na sigurno.
Pošto stadoše, vilenjaci i patuljci posedaše da uhvate vazduh i smire krv podivljalu
od borbe. Galain pogleda Tomasa i reče: „Bili smo odlični. Nismo izgubili nijedan život,
imamo svega nekolicinu ranjenih, a ubili smo trideset tuđinaca.”
Tomas se nije veselio, već je zamišljeno zurio u prazno, kao da nešto sluša. Okrenuo
se da pogleda Galaina, kao da su vilenjakove reči konačno doprle do njega. „Da, bili smo
odlični, ali moramo da napadnemo ponovo, sutra, i prekosutra, i sledećeg dana, sve dok ih
ne nateramo da delaju.”
Svake noći su prelazili reku. Napadali su logore, da bi sledeće noći napadali miljama
udaljena mesta. Jedna noć bi prošla bez napada, a potom bi isti bivak bio napadan tri noći

Crowarez
50
 Bosnaunited

zaredom. Ponekad bi jedna jedina strela oborila stražara na drugoj obali, nakon čega bi
usledila tišina, dok bi ostali Tsuraniji spremno čekali napad koji ne bi usledio. Jednom su
napali u zoru, kada su branioci pomislili da neće biti napadnuti. Pregazili su bivak i zašli u
šumu duboko ka jugu, gde su uništili povorku s namirnicama i pobili čak i šestonoge zveri
koje su vukle zaprežna kola. Pet bitaka su bili na putu natrag, i dva patuljka i tri vilenjaka
padoše u bici.
Sada je Tomas sedeo s družinom od preko tri stotine vilenjaka i patuljaka, čekajući
vesti s drugih strana. Jeli su čorbu od srnetine začinjenu lišajevima, korenjem i pupoljcima
nekih biljaka.
Jedan trkač stiže pred Tomasa i Galaina. „Vesti od Kraljeve armije.” Za njim, jedna
prilika u sivom priđe do logorske vatre.
Tomas i Galain ustadoše. „Pozdrav, Veliki Leone od Natala”, reče vilenjak.
„Pozdrav, Galaine”, odgovori visoki tamnoputi šumar.
Vilenjak prinese hleb i zdelu vrele čorbe dvojici novopridošlica, i dok su sedali,
Tomas upita: „Kakve su vesti od vojvode?”
Punih usta, šumar odgovori: „Lord Borik vas pozdravlja. Stvari ne idu dobro. Kao
mahovina na drvetu, Tsuraniji polako ali sigurno napreduju na istoku. Zauzmu desetinu
metara, pa čekaju. Izgleda da im se ne žuri. Vojvoda smatra da pokušavaju da do sledeće
godine stignu do obale mora, kako bi presekli vezu Slobodnih gradova i Severa. Tada bi
možda napali Zun ili LaMut. Ko to može znati?”
Tomas upita: „Ima li vesti iz Krajdije?”
„Golubovi su stigli baš kad sam odlazio. Princ Aruta uspeva da se održi protiv
Tsuranija. Tuđincima nije ništa lakše nego ovde kod vas. Ali zato se kreću na jug, kroz
Zeleno srce.” On pogleda patuljke i Tomasa. „Čudi me da ste uspeli da stignete do
Elvandara.”
Dolgan je pućkao na lulu. „Bio je to dugačak put. Morali smo da budemo hitri i
neprimetni. Teško da ćemo moći da se vratimo sada, kada su osvajači u pripravnosti. Kada
jednom zaposednu neku teritoriju, nipošto ne žele da je ispuste iz ruku.”
Tomas je šetao oko vatre. „Kako si izbegao njihove izvidnice?”
„Vaši napadi ih izluđuju. Povlače jedinice iz borbe protiv vojski Zapada da bi se
pridružili ovima kraj reke. Jednostavno sam pratio jednu takvu jedinicu. Nijednom se nisu
osvrnuli. Samo sam se prošunjao kraj njih kada su se zaustavili i pretrčao preko reke.”
Kalin upita: „Koliko će ih biti protiv nas?”
Leon sleže ramenima. „Video sam šest četa, mora da ih ima još.” Procenili su da takva
tsuranijska jedinica broji bar dvadeset odreda od po tridesetak ljudi.
Tomas pljesnu rukama u rukavicama. „Ne bi dovodili tri hiljade ljudi da ne žele
ponovo da pređu reku. Sigurno žele da nas potisnu duboko u šumu, da ne bismo više
napadali njihove logore.” On priđe šumaru. „Jesi li video nekog od crnomantijaša?”
„Dva-triput sam ugledao jednog među vojnicima koje sam pratio.”
Tomas ponovo pljesnu rukama. „Ovoga puta dolaze u punoj spremi. Obavestite naša
ostala uporišta. Za dva dana, čitava sila Elvandara sastaće se pred kraljičinim dvorom, osim
izviđača i trkača koji će motriti na tuđince.”

Crowarez
51
 Bosnaunited

Nečujno, trkači napustiše logorske vatre i pohitaše prema ostalim vilenjačkim

družinama koje su pazile na krajdijsku reku.

* * *

Ašen-Šugar je sedeo na svom prestolu, nesvestan prisustva igračica. Moredelke su

bile probrane po lepoti i gracioznosti, ali njihove čari ga nisu doticale. Oči njegovog uma bile
su daleko, tražeći predstojeću bitku. Unutar njega probudi se jedna čudnovatost, bezimeni
osećaj praznine.
To je tuga, reče unutrašnji glas.
Ašen-Šugar pomisli: Ko to uznemirava moju samoću?
Ja sam onaj u koga ćeš se pretvoriti. Ovo nije ništa do san, sećanje.
Ašen-Šugar isuka mač i ustade s prestola, razjareno urlajući. U trenu, muzika utihnu,
a igračice, sluge i muzičari padoše ničice pred svojim gospodarem. ,Ja postojim! To nije san!”
Ti si samo sećanje na prošlost, reče glas. Mi postajemo jedno.
Ašen-Šugar podiže mač, i ošinu njime. Po podu se zakotrlja glava zgrčenog sluge.
Ašen-Šugar kleknu i umoči ruku u krv koja je šikljala. Podigavši prste do usana, on okusi
slankastu tečnost i vrisnu: „Zar ovo nije ukus života!?”
To je iluzija. Sve je prošlo.
„Osećam nešto čudno, nelagodnost koja čini... čini da se... nemam reči.”
To je strah.
Ašen-Sugar ponovo ošinu mačem, i pogubi mladu igračicu. „Ova stvorenja, ona
poznaju strah. Kakve veze ima strah sa mnom?”
Ti se plašiš. Sva stvorenja se plaše promene, čak i bogovi.
Ko si ti? - zapita se Valheru.
Ja sam ti. Ja sam ono što ćeš postati. Ja sam ono što si nekada bio. Ja sam Tomas.

* * *

Odozdo se začu povik koji prenu Tomasa iz snoviđenja. Ustao je, izašao iz svoje sobice
i krenuo preko mosta od granja prema kraljičinom dvoru. Nagnuvši se ugledao je obrise
stotina patuljaka ulogorenih pod visokim Elvandarom. Nekoliko trenutaka posmatrao je
njihove vatre. Svakog sata, stotine vilenjačkih i patuljačkih ratnika pridruživalo se armiji
koju je sazvao. Sutra ga čeka savet s Kalinom, Tatarom, Dolganom i ostalima, i tu će izneti
svoj plan za odbranu od sile koja im preti.
Nakon šest godina neprestanog ratovanja, Tomas je stekao čudnu vrstu nadoknade
za snove koji mu noću nisu dali mira. U besu borbe on je prelazio u snove nekog drugog. Van
vilenjačke šume bilo je još teže odupreti se zovu tih snova. Nije se plašio tih poseta, kao
onda kada su tek počinjale. Bio je natčovek jer je sanjao snove nekog drevnog, mrtvog bića.
U njemu su ležale moći, moći koje je moguće iskoristiti, i bile su deo njega, kao što su bile
deo nosioca belo-zlatnog oklopa. Znao je da više nikada neće biti Tomas od Krajdije, ali nije

Crowarez
52
 Bosnaunited

znao u šta se to pretvara.

Najnežniji zvuk stopala začu se iza njegovih leđa. Ne okrećući se, on reče: „Dobro
veče, moja gospo.”
Vilenjačka kraljica stade kraj njega, zamišljenog lica. „Čula su ti postala oštra poput
vilenjačkih”, reče na svom jeziku.
„Izgleda da je tako, Sjajna Mesečino”, odgovori joj on na istom jeziku, koristeći drevni
prevod njenog imena.
Okrenuvši se prema njoj, opazio je čuđenje u njenom pogledu. Nežno mu je
dodirnula lice. „Je li to isti onaj dečak koji je bio postiđen mišlju da se obrati vilenjačkoj
kraljici pred vojvodinim savetom, a sad govori pravim jezikom kao da je rođen s njim?”
Blago je odgurnuo njenu ruku. „To sam što sam. Ono što vidiš.” Glas mu je bio krut,
zapovednički.
Ona prouči njegovo lice, i jedva zaustavi trnce u leđima prepoznavši nešto užasno u
njegovom izgledu. „Ali šta to ja vidim, Tomase?”
Zanemarivši njeno pitanje, on upita: „Zašto me izbegavaš, gospo?”
Odvratila mu je nežno: „Među nama raste nešto što ne može biti. Počelo je da niče
onda kada si prvi put kročio kod nas, Tomase.”
Skoro razdragano, Tomas reče: „Davno pre toga, gospo, prvi put kada sam te
ugledao.” On se nadnese nad nju. „A zašto ne može biti? Ko drugi da sedi kraj tebe?”
Odmakla se od njega, na časak izgubivši samosavlađivanje. U tom trenutku on vide
nešto što je malo ko ikada video: vilenjačku kraljicu zbunjenu i nesigurnu, punu sumnje u
svoju drevnu mudrost. „Bez obzira na sve ostalo, i dalje si čovek. Bez obzira na sve moći
koje si stekao, živećeš ljudski životni vek. Ja ću vladati sve dok moja duša ne otputuje na
Blagoslovena ostrva, gde ću se sresti sa svojim gospodarem koji je već otišao na put. Tada će
Kalin vladati, kao sin kralja, kao kralj. Tako je u mom narodu.”
Tomas je dohvati za ruku i okrenu je prema sebi. „Nije uvek bilo tako.”
Njene oči zaiskriše strahom. „Ne, nismo oduvek bili slobodni.”
Ona oseti nestrpljenje u njemu, ali takođe vide i borbu s unutrašnjim nemirom. „Ti,
onda, ne osećaš ništa?”
Odmičući se, ona odgovori: „Lagala bih kada bih rekla da ne osećam. Ali to je neki
neobičan zov, nešto što me ispunjava strepnjom i velikim strahom. Ako postaneš Valheru u
toj meri da tvoja ljudska strana onemoća, morali bismo te prognati odavde. Ne bismo smeli
da dozvolimo povratak Drevnih.”
Tomas se nasmeja, s uskomešanom radošću i gorčinom. „Gledah te kao dečak,
ispunjen dečačkom žudnjom. Sada sam muškarac, i gledam te sa žudnjom muškarca. Da li je
moć koja mi daje hrabrost da te želim, moć koja mi daje sredstva za ispunjenje te želje,
takođe ta koja će nas razdvojiti?”
Aglarana nasloni dlan na svoj obraz. „Ne znam. Kraljevska porodica nikada nije
mogla da odstupa od svoje tradicije. Neka druga porodica bi možda voljno primila savez s
ljudima. Ja lično ne želim da tugujem gledajući te kako stariš i postaješ sed, dok se na meni
ne vide nikakve promene.”
Tomasove oči blesnuše i glas mu postade oštar. „To se nikada neće desiti,

Crowarez
53
 Bosnaunited

gospodarice. Ja nemam sumnje da ću u ovoj šumi provesti hiljadu godina. Ali neću te više
mučiti... dok ne razrešimo neka druga pitanja. Naša sudbina je već razrešena, Aglarana.
Shvatićeš to s vremenom.”
Stajala je s rukom na ustima, potresena, vlažnih očiju. Otišao je, ostavivši je da
nasamo razmisli o svemu što je rekao. Prvi put nakon smrti svog kralja i gospodara,
Aglarana je osetila sukob dveju emocija: straha i čežnje.

* * *

Na povik s oboda proplanka Tomas se okrenu. Iz šume je dolazio jedan vilenjak,

vodeći nekog prosto obučenog čoveka. Tomas prekide razgovor s Kalinom i Dolganom, i sva
trojice požuriše za strancem na kraljičin dvor. Aglarana je sedela na prestolu, okružena
najstarijim vilenjacima zajednice, koji su sedeli na klupama. Tatar je stajao pored kraljice.
Stranac stade pred presto i blago se nakloni. Tatar brzo pogleda u čuvara koji je
doveo čoveka, ali vilenjak je izgledao zaneseno. Čovek u mrkoj odori reče: „Pozdrav,
gospodarice”, na besprekornom vilenjačkom.
Aglarana odgovori kraljevim jezikom: „Hrabro stupaš među nas, stranče.”
Čovek se nasmeja, naslanjajući se na svoj štap. „Ipak, potražio sam vodiča, jer nikad
ne bih ušao u Elvandar bez poziva.”
Tatar reče: „Mislim da tvoj vodič nije imao mnogo izbora.”
„Uvek postoji izbor, mada nije uvek očigledan”, odgovori čovek.
Tomas istupi pred njih. „Koja je svrha tvog dolaska ovamo?”
Okrećući se prema govorniku, čovek se nasmeja. „Ah! Nosilac zmajevog dara.
Pozdravljam te, Tomase od Krajdije.”
Tomas koraknu unazad. Strančeve oči isijavale su moć, a njegova opuštenost bila je
samo veo za užasnu snagu koju je Tomas osećao. „Ko si ti?”
Čovek odgovori: „Imam pregršt imena, ali ovde sam poznat kao Makros Crni.” On
podiže štap i pokaza prema okupljenim posmatračima. „Dolazim jer ste se spremili za
odvažan potez.” Najzad uperi štap u Tomasa. Oborivši štap, i ponovo se naslanjajući na
njega, on nastavi. „Ali zamisao o hvatanju jednog od Crnih mantija može samo uništiti
Elvandar, ako ne prihvatite moju pomoć.” On se osmehnu. „Imaćete jednog u Crnoj odori,
uskoro, ali ne još.” U glasu mu se čula podsmešljivost.
Aglarana ustade. Zategnutih ramena i oštrog pogleda, ona progovori: „Ti znaš mnogo
toga.”
Makros blago klimnu glavom. „Da, mnogo znam, što često i nije previše utešno.” On
prođe pored nje i uhvati Tomasa za rame, vodeći ga do sedišta pored kraljičinog. Makros ga
blago gurnu, i Tomas sede. Makros i sam sede pored Tomasa, pa nasloni štap sebi na rame.
Zagledavši se u kraljicu, on progovori: „Tsuraniji dolaze s prvim zracima sunca i probiće se
sve do Elvandara.”
Tatar stade ispred Makrosa i upita: „Kako to možeš znati?”
Makros se ponovo nasmeši. „Zar se ne sećaš da sam bio u Savetu s tvojim ocem?”
Tatar koraknu unazad, razrogačenih očiju. „Ti...”

Crowarez
54
 Bosnaunited

„Ja sam taj, iako više ne nosim isto ime.”

„To je bilo tako davno. Ne mogu da verujem da je to moguće.” Tatar je bio
zaprepašćen.
Makros reče: „Mnogo šta je moguće.” Namerno je gledao čas u kraljicu čas u Tomasa.
Aglarana polako sede na presto, prikrivajući sopstvenu nelagodnost. „Da li si ti
volšebnik?”
Makros klimnu glavom. „Tako me zovu, mada za čitavu priču sada nemamo vremena.
Hoćete li me slušati?”
Tatar klimnu glavom, gledajući kraljicu. „Jednom davno, ovaj čovek nam je priskočio
u pomoć. Ne razumem kako je moguće da je i dalje živ, ali u davnim vremenima bio je
istinski prijatelj tvog i mog oca, kraljice. Možemo mu verovati.”
„Šta nam, onda, savetuješ?” - upita kraljica.
„Tsuranijski čarobnjaci su označili vaše osmatračnice, jer znaju kuda se krijete. U
zoru će krenuti u juriš preko reke, u dva talasa, nalik rogovima bika. Kada ih budete
presreli, talas stvorenja koja nose ime kodže nasrnuće na vaš centar, gde ćete biti najslabiji.
Još se niste borili s njima, ali će vam patuljci posvedočiti o njihovim ratnim sposobnostima.”
Dolgan priđe i reče: „U pravu je, gospo. Strašna su to stvorenja, i bore se u mraku baš
kao i moj narod. Mislio sam da neće izlaziti iz rudnika.”
Makros reče: „Takva namera nije ni postojala sve dok nisu počeli vaši nasrtaji. Doveli
su čitavu armiju kodža, koja čeka s druge strane reke, skrivena od vaših izviđača. Biće ih
mnogo. Tsuraniji su umorni od vaših napada, i žele da završe rat oko reke. Njihovi
čarobnjaci su dugo izučavali tajne Elvandara i znaju da će, ako obore sveto srce vilenjačke
šume, zauvek uništiti vilenjake.”
Tomas reče: „Onda ćemo držati položaj i braniti centar.”
Makros se za tren zamišljeno prisećao nečega. „To je samo početak. Oni dovode svoje
čarobnjake, jer su zaista nestrpljivi. Okružiće svoje vojnike čarolijama, koje će ih zaštititi u
prolasku kroz šumu, tako da će moći vaših Tkača čini biti beskorisne i oni će stići ovamo.”
„Onda ćemo ih sačekati ovde i boriti se do poslednje kapi krvi”, reče Aglarana.
Makros klimnu glavom. „Hrabre reči, gospodarice, ali trebaće vam moja pomoć.”
Dolgan odmeri volšebnika. „Kolika može biti moć jednog čoveka?”
Makros ustade. „Dovoljna. Kad svane, videćete. Ne brini se, patuljče, bitka če biti
krvava, i mnogi će otputovati na Blagoslovena ostrva, ali ako budemo odlučni i hrabri,
pobedićemo.”
Tomas reče: „Govoriš kao da si već viđao takve događaje.”
Makros se nasmeši, a oči mu izrekoše hiljadu reči, i ništa u isto vreme. „Baš tako
govorim, Tomase od Krajdije, baš tako.” Okrenuvši se prema ostalima, on zamahnu štapom i
reče: „Spremite se. Biću uz vas.” Nakon toga obrati se kraljici: „Godio bi mi odmor; imate li
mesta za mene?”
Aglarana se okrenu prema vilenjaku koji je doveo Makrosa pred savet. „Obezbedi mu
sobu i daj mu sve što mu je potrebno.”
Volšebnik se pokloni i krenu za vodičem. Ostali stajahu u tišini, dok Tomas ne
progovori: „Hajde da se pripremimo.”

Crowarez
55
 Bosnaunited

* * *

Dok je noć ustupala mesto zori, kraljica je stajala, sama, pred svojim prestolom.
Ovako nešto joj se nije desilo od početka vladavine. Mislima su joj strujale stotine slika, iz
vremena davnih poput njene mladosti, i bliskih, poput prekjučerašnjeg dana.
„Tražiš odgovore u prošlosti, gospodarice?”
Ona se trže i ugleda volšebnika naslonjenog na štap. Prišao je i stao pored nje.
„Zar možeš da mi čitaš misli, volšebniče?”
Uz osmeh, Makros odmahnu rukom. „Ne, gospodarice. Ali mnogo toga znam i vidim.
Srce ti je teško, a um nosi golemo breme.”
„Shvataš li zašto je tako?”
Makros se tiho nasmeja. „Naravno. Ipak, želeo bih da razgovaram s tobom o tome.”
„Zašto, volšebniče? Kakvu ulogu igraš?”
Makros se zagleda u svetla Elvandara. „Moja uloga nije ništa veća od uloga svih
ostalih ljudi.”
„Ali ti svoju poznaješ bolje od većine.”
„Istina. Imam dar da razumem štošta skriveno za druge ljude. Takva je moja sudba.”
„Zašto si došao?”
„Zato što sam potreban. Bez mene, Elvandar može pasti, a to se ne sme desiti. Tako je
suđeno, i ja mogu da postupim samo po svojoj ulozi.”
„Hoćeš li ostati ako dobijemo bitku?”
„Ne. Imam druge zadatke. Ali doći ću i drugi put, kada potreba ponovo bude zaista
velika.”
„Kada?”
„To vam ne smem otkriti.”
„Hoće li to biti skoro?”
„Ni previše skoro, ni previše kasno.”
„Govoriš u zagonetkama.”
Makros se nasmeši, tužno i iskrivljeno. „Život je zagonetka. Nalazimo se u rukama
bogova. Njihova volja će prevagnuti, i životi mnogih smrtnika biće promenjeni.”
„Tomas?” Aglarana se zagleda duboko u tamni ambis volšebnikovih očiju.
„On, najočiglednije, ali i svi ostali koji žive u ovim vremenima.”
„Šta je on?”
„Šta bi ti želela da bude?”
Vilenjačka kraljica shvati da na ovo ne ume da nađe odgovor. Makros joj nežno spusti
ruku na rame. Osetila je kako s njegovog dlana teče smirenost, i začu svoj glas: „Želim da
moj narod živi u miru, ali njegova pojava me puni žudnjom. Žudim za čovekom... koji je
tako... moćan. Tomas i ne sluti koliko je nalik mom izgubljenom suprugu. I plašim ga se, jer
ako se zavetujem, i postavim ga iznad sebe, izgubiću vlast. Da li bi to stariji vilenjaci

Crowarez
56
 Bosnaunited

dozvolili? Moj narod se neće od svoje volje ponovo pognuti pod jarmom Valherua.”
Volšebnik je ćutao neko vreme, a zatim reče: „I pored svih mojih veština, i za mene
postoje tajne, ali ovo shvati, gospodarice: ovde je na delu nedokučivo silna magija. Ne mogu
dobro da je objasnim, ali njena moć se proteže kroz vreme dalje nego što izgleda. Jer dok
Valheru živi u Tomasu, Tomas u drevnim vremenima živi unutar Valherua.
Tomas nosi znamenje Ašen-Šugara, poslednjeg gospodara zmajeva. Kada su besneli
Ratovi haosa, on je bio poslednji Valheru koji je ostao na našem svetu, jer je osećao nešto
strano svim pripadnicima njegove rase.”
„To je bio Tomas?”
Makros se nasmeši. „Ne razmišljaj previše o tim stvarima, gospodarice. Takav
paradoks može zavrteti um. Ašen-Šugar je osećao da mora da zaštiti ovaj svet.”
Aglarana se zagleda u Makrosovo lice, obasjano treperavim svetlima Elvandara.
„Tvoje znanje o drevnim vremenima je neprevaziđeno, volšebniče.”
„Dato mi je... mnogo, gospodarice.” On se zagleda u vilenjačku šumu i progovori, više
za sebe nego za kraljicu: „Uskoro če doći vreme velike kušnje za Tomasa. Nisam siguran
kako će se to desiti, ali ovoliko znam: dečak iz Krajdije, uz pomoć svoje prostodušne ljudske
dobrote i brige za tebe i tvoj narod, uspeva da izdrži silu najmoćnijeg pripadnika najsilnije
rase koja je ikad prebivala na ovom svetu. A dobro mu služi, u toj dvostranoj borbi, i
mekana koprena vaših Tkača čini.”
Ona prostreli Makrosa pogledom. „Ti znaš?”
Nasmejao se istinski razdragano. „Gospodarice, ja nisam lišen taštine. Vređa me što
mislite da možete upredati tako fine čarolije a da ih ja ne primetim. Malo je magije u ovom
svetu koju ja ne mogu da osetim. Ono što činiš je mudro, i može pomeriti terazije u
Tomasovu korist.”
„To je ono za šta sam se molila”, prošapta Aglarana, „kada sam videla u Tomasu
gospodara koji može da se meri s kraljem moje mladosti, suprugom koji mi je prerano otet.
Može li to biti istina?”
„Ako preživi kušnju, da. Može biti da će sukob uništiti i Tomasa i Ašen-Sugara. Ali ako
Tomas preživi, može veoma lako postati ono za čim čezneš.
Sada ću ti reći nešto što znamo samo bogovi i ja. Mogu da sudim o mnogo čemu što
dolazi, ali mnogo je i onoga što još ne znam. Jedno znam: uz tebe, Tomas može naučiti da
vlada mudro i, kada mu mudrost smeni mladost, može postati gospodar svih tvojih želja,
pod uslovom da mu snaga srca prekali nesputanu moć. Ako bi ga prognala odavde, nad
čitavim Kraljevstvom i slobodnim narodom Zapada nadvila bi se strahotna sudbina.”
Njene oči postaviše pitanje, te on nastavi. „Ja ne vidim kroz veo mračne budućnosti,
gospodarice; mogu samo da pretpostavljam. Ako dođe u dodir s moćima mračne strane,
postaće užasna sila koja će morati da bude uništena. Oni što su videli borbeno ludilo koje ga
obuzima videli su samo senku istinskog mraka zatočenog u njemu. Čak i ako ravnoteža
potraje i Tomasova ljudskost ostane netaknuta, a ti ga proteraš iz Elvandara, u njemu se
može probuditi ljudska svest o besu, bolu i mržnji. Pitam te: šta bi se desilo kada bi
prognani Tomas jednog dana podigao barjak zmajeva na severu?”
Kraljica pokaza goli strah, skoro potpuno gubeći kontrolu nad sobom. „Moredeli bi se
okupili.”

Crowarez
57
 Bosnaunited

„Da, gospodarice. Ne kao banda razbojnika koji vam idu na živce, već kao sila.
Dvadeset hiljada Braće tame, a uz njih stotinu hiljada goblina, i vojske ljudi s mračnim
žudnjama da se uspnu uništavajući zverski sve pred sobom. Moćna vojska, pod čeličnom
rukavicom rođenog ratnika, vojskovođe koga čak i vaš narod sluša bez pogovora.”
„Savetuješ li mi da ga zadržim ovde?”
„Ja samo ukazujem na mogućnosti. Ti moraš da odlučiš.”
Vilenjačka kraljica zabaci raskošnu zlatnocrvenu kosu i suznim očima pogleda
Elvandar. Prvi zraci sunca dopirali su s istoka. Strele rumene svetlosti probijale su se kroz
modre sene drveća. Iz šume je dopirao jutarnji poj ptica. Ona se osvrnu prema Makrosu da
mu zahvali na savetima, i vide da on više nije tu.

* * *

Tsuraniji su napredovali baš onako kako je Makros predvideo. Nakon dva ljudska
talasa koji su poneli bokove, preko reke je krenuo juriš kodža. Tomas je pred njih postavio
čarkaše, grupe strelaca praćene s po nekoliko vojnika sa štitovima, koje su se, kao da su oni
jedini otpor, odapinjući strele povlačile pred neumoljivim neprijateljima.
Tomas je stajao pred sabranom silom Elvandara i patuljaka Sivih kula, samo hiljadu i
pet stotina vojnika postrojenih naspram šest hiljada osvajača i njihovih čarobnjaka. Čekali
su, u mukloj tišini. Kako su se neprijatelji približavali, šumom se sve jače razlegala vika
tsuranijskih ratnika i vriska pogođenih vilenjačkim strelama. Tomas se obazre prema
kraljici, koja je u društvu volšebnika stajala na balkonu nadgledajući bojno polje.
Najednom ugledaše vilenjake koji su trčali prema njima i kroz drveće se ukazaše
sjajni tsuranijski oklopi. Čarkaši se pridružiše glavnini vojske. Tomas podiže mač.
„Čekajte”, začu se povik odozgo i volšebnik pokaza prema zaravni proplanka, na koju
su stupali prvi odredi tsuranijske armije. Suočena sa spremnom vilenjačkom vojskom,
prethodnica zastade da sačeka glavninu. Starešine narediše postrojavanje, jer ovakvo
ratovanje je već bilo po njihovoj meri: dve vojske sučeljene na otvorenom prostoru, a imali
su i vidnu prednost.
Kodže se, takođe, postrojiše u redove, slušajući zapovesti starešina. Tomas je bio
začuđen, jer je i dalje malo znao o tim stvorenjima, te ih je računao pre među životinje nego
među inteligentne saveznike Tsuranija.
„Čekajte”, ponovo povika Makros, i podiže štap iznad glave, opisujuči njime krugove
u vazduhu. Tišina ispuni predeo.
Najednom, kraj Tomasove glave prolete jedna sova, ustremljena prema redovima
Tsuranija. Ona oblete ukrug oko tuđinaca, zalete se, i udari jednog vojnika pravo u glavu.
Čovek zaurla od bola, jer su mu kandže kidale lice.
Jedan soko prolete istim putem, i napade, baš kao i sova. S neba se potom spusti
velika crna vrana. Jato vrabaca izlete iz šume iza Tsuranija i napade im lica i gole ruke. Iz
svih krajeva šume doletale su ptice da napadnu osvajače. Uskoro, vazduh se ispuni lepetom
krila, jer su sve vrste šumskih ptica napadale Tsuranije. Hiljade letećih stvorenja, od
najmanjih zeba do moćnih orlova, suprotstaviše se sili s drugog sveta. Ljudi su vrištali,
poneki vojnik dao se u beg pred opakim kljunovima i kandžama koji su vadili oči, čupali

Crowarez
58
 Bosnaunited

ogrtače i kidali meso. Kodže počeše da se propinju, jer iako njihova tvrda koža beše oklop
sama po sebi, velike oči nalik draguljima postale su laka meta za pernate napadače.
Vilenjaci zaklicaše, jer su se redovi Tsuranija rasturili u haosu. Tomas izdade
naređenje, na šta vilenjački strelci osuše pernate strele po tom metežu. Tsuraniji su padali i
ne sudarivši se sa protivničkom vojskom. Ophrvani stotinama sićušnih krvnika, njihovi
strelci nisu mogli da uzvrate vatru.
Vilenjaci su posmatrali kako Tsuraniji očajnički pokušavaju da održe poredak, dok su
ptice i dalje obavljale svoj krvavi posao. Tsuraniji su uzvraćali, dajući sve od sebe da obore
ptice u letu, ali za svaku palu pticu dolazile su tri nove.
Najednom, buku nadjača jedan siktaj, zvuk pucanja. Nakon trenutka tišine,
uskovitlana strana proplanka se umiri. Najednom, ptice prhnuše u vazduh, praćene vrelim
praskom energije, kao da ih uklanja neka nevidljiva sila. Kad ptice nestadoše, Tomas ugleda
crne odore tsuranijskih čarobnjaka, koji su koračali kroz svoju vojsku vraćajući red. Stotine
ranjenih Tsuranija ležale su na zemlji, ali u bici prekaljeni tuđinci ponovo oformiše stroj, ne
obazirući se na ranjenike.
Ogromno jato ptica ponovo poče da kruži iznad osvajača, a zatim se ustremi naniže.
Najednom, oko Tsuranija se stvori štit od crvene energije i ptice koje udariše u njega
popadaše mrtve, spaljenih krila, ostavljajući nesnosan smrad paljevine u vazduhu.
Vilenjačke strele pogodiše barijeru, zastadoše i sagoreše, bezopasno padajući na zemlju.
Tomas zaustavi strelce i okrenu se Makrosu. Volšebnik ponovo povika: „Čekajte!”
Makros zamahnu štapom i ptice se raziđoše, na njegovu nečujnu zapovest. On uperi
štap prema Tsuranijima i njihovoj crvenoj barijeri. Jedna zlatna struna energije procepi
vazduh. Ona preseče proplanak, probi crvenu barijeru i zabi se u grudi jednog čarobnjaka u
crnoj odori. Čarobnjak pade nauznak, a Tsuraniji zavikaše u besu i strahu. Ostali čarobnjaci
uperiše poglede prema platformi iznad vilenjačke vojske, i stvoriše užarene plave lopte,
koje poleteše prema Makrosu. Tomas razjareno povika: „Aglarana!” - jer sićušne plave
zvezdice udariše u platformu obasipajući je zaslepljujućim praskom energije. Uskoro ih je
video ponovo.
Volšebnik je stajao na platformi, nedotaknut, kao i kraljica. Tatar je odvede na
stranu, a Makros ponovo podiže štap. Još jedan čarobnjak u crnoj odori pade. Četvorica
preostalih, zaprepašćeni i besni jer je Makros preživeo i uzvratio udarac, udvostručiše
napad, šaljući talas za talasom plavog svetla i vatre prema Makrosovom nevidljivom štitu.
Svi koji su bili na zemlji morali su da skrenu pogled da ne bi oslepeli od stravičnih sila koje
su se tu oslobađale. Kada ovom magičnom napadu dođe kraj, Tomas ponovo pogleda naviše
i ugleda volšebnika živog i zdravog.
Jedan čarobnjak kriknu od čistog užasa i izvadi neku napravu iz odore. Iskoristivši je,
on nestade s proplanka, a za nekoliko trenutaka pridružiše mu se i ostala trojica. Makros
pogleda Tomasa, pokaza prema Tsuranijima i povika: „Sad!”
Tomas podignutim mačem dade znak za napad. Kiša strela se prosu na neprijatelje
dok su pešadinci jurišali preko proplanka. Tsuraniji su bili preplašeni, shvativši da im je
napad osujećen uz pomoć ptica, a čarobnjaci poubijani i rasterani. Ipak, ostadoše na
mestima i primiše juriš na prsa. Stotine su izginule pred pticama, a još stotine pod naletima
strela, ali opet ih beše tri na jednog vilenjaka ili patuljka.
Kako bitka započe, Tomas se izgubi u crvenoj izmaglici koja mu je ostavila samo

Crowarez
59
 Bosnaunited

svest o ubijanju. Vitlao je levo i desno, prosecajući svoj put kroz Tsuranije, sprečavajući
svaki pokušaj da ga obore. Tsuraniji i kodže padali su pod njegovom oštricom, jer je delio
smrt ravnomerno, svima koji bi stali pred njega.
Napred i nazad preko proplanka, bitka se pomerala, i ljudi i kodže i vilenjaci i patuljci
ginjahu. Sunce se pope na nebo, ali nije bilo predaha. Krici umirućih ispuniše vazduh, ptice
grabljivice i lešinari počeše da se skupljaju nad poprištem.
Polako, sila Tsuranija potiskivala je vilenjake i patuljke. Lagano su se približavali
srcu Elvandara. Za tren sve prestade, kao da je između zaraćenih strana uspostavljena
ravnoteža, a među neprijateljima se pojavi mali otvoren prostor. Tomas začu volšebnikov
glas, koji je nadjačavao zvuk bitke. „Nazad”, vikao je on, i svi do jednog, branioci Elvandara
krenuše u povlačenje.
Tsuraniji zastadoše za tren, pa naslutivši oklevanje vilenjaka i patuljaka, pohrliše
napred. Najednom se začu nekakvo hučno kotrljanje, i zemlja se zatrese. Svi stadoše kao
ukopani, Tsuraniji premreše od straha.
Tomas je video kako se drveće njiše sve nasilnije, dok je buka jačala. Nenadano, zvuk
se rasprsnu, kao da najsnažnija munja svih vremena cepa nebesa. Uz taj prasak, ogromna
komadina zemlje iskoči naviše, kao da je iščupana rukom nevidljivog džina. Tsuraniji koji
stajahu na njoj poleteše u vazduh, i padoše u smrt, a oni okolo popadaše.
Još jedan komad zemlje iskoči, a za njim i treći. Najednom, vazduh se ispuni
ogromnim komadima zemlje koji su leteli naviše da bi se potom obrušili na Tsuranije.
Začuše se krici užasa i Tsuraniji se nadadoše u beg. Nije bilo naređenja za povlačenje, jer
bežali su od mesta gde ih je napadala i sama zemlja. Tomas je gledao kako s bojnog polja
nestaju svi osim mrtvih i ranjenih.
Za samo nekoliko minuta proplanak utihnu, zemlja se umiri, a preneraženi
posmatrači zanemeše. Slušali su zvuke povlačenja vojske kroz šumu. Krici su nagoveštavali
druge užase koji su ih i dalje jurili.
Tomas se oseti slabašno i umorno, i pogleda svoje ruke oblivene krvlju. Njegov
prsnik, štit i zlatni mač bili su, kao i uvek, prečisti, ali prvi put je osetio ljudski život
rasprskan po sebi. U Elvandaru ga ludilo bitke više nije držalo, i osetio je strašnu mučninu, u
dubini bića.
Okrenuvši se, on prošapta: „Gotovo je.” Vilenjaci i patuljci nejako zaklicaše, ali bez
srca, jer se nisu osećali kao pobednici. Moćnu vojsku pobedila je sila prirode, elementarna
moć koja se ne da opisati.
Tomas polako prođe kraj Kalina i Dolgana, i uspe se uz stepenište. Vilenjački princ
posla poteru za beguncima, postara se za zbrinjavanje ranjenih i dokrajčivanje umirućih
Tsuranija.
Tomas dođe do svojih malih odaja, razvuče zavese, strovali se na krevet i odbaci mač
i Štit. Osećao je tupo žiganje u glavi, i morao je da zatvori oči. Tada navreše sećanja.

* * *

Nebesa su bila iskidana ludačkim vrtlozima energije koja se lomila od horizonta do

horizonta. Ašen-Šugar je jahao na moćnom Šurugi, gledajući kako se samo tkanje vremena i

Crowarez
60
 Bosnaunited

prostora cepa.
Začu se gordo trubljenje, koje on primeti samo snagom svoje magije. Došao je
trenutak koji je čekao. On nagna Šurugu naviše, pretražujući nebo pogledom, tražeći
neizbežno u tom neverovatnom nebeskom prizoru. U istom trenutku Šuruga se zgrči, i
Ašen-Šugar ugleda svoj plen. Prilika Draken-Korina na crnom zmaju postajala je sve jasnija.
Ašen-Šugar je osećao nešto čudno u očima, jer je prvi put u svom dugom životu osetio
značenje užasa. Nije mogao da ga imenuje niti opiše, ali video ga je u namučenim
Draken-Korinovim očima.
Ašen-Šugar naredi Šurugi da leti pravo. Moćni zlatni zmaj riknu u znak izazova, a
Draken-Korinov podjednako moćni crni zmaj uzvrati urlik. Dve prilike se sudariše na nebu,
a njihovi jahači počeše odmeravati svoje veštine.
Ašen-Šugarov zlatni mač preseče vazduh i udari, cepajući crni štit ukrašen iscerenom
glavom tigra napola. Bilo je skoro previše lako, kao što je Ašen-Šugar i znao da će biti.
Draken-Korin je uložio previše svoje moći u ono što se ovde formiralo. Pred spoznajom
moći poslednjeg Valherua nije bio mnogo jači od običnog smrtnika. Jednom, dvaput, tri puta
nasrnu Ašen-Šugar, i poslednji od njegove braće pade s leđa crnog zmaja. Stropoštao se na
zemlju. Snagom volje, Ašen-Šugar nestade sa Šuruginih leđa i odlete do bespomoćnog
Draken-Korinovog tela, dok je Šuruga završavao boj s polumrtvim crnim zmajem.
U izlomljenom telu još je preostala iskra života, prisećanje na život minulih vekova.
Uz molećiv pogled, Draken-Korin pogleda Ašen-Šugara i prošapta: „Zašto?”
Pokazujući prema nebu svojim zlatnim sečivom, Ašen-Šugar reče: „Ova gadost nije
smela biti dozvoljena. Doneli ste uništenje svemu što smo nekada imali.”
Draken-Korin pogleda u tom pravcu. Gledao je kotrljajuće, razularene bleskove sila,
njihovo kidanje, vrišteće duge svetlosti izlomljene po nebeskom svodu. Video je kako se iz
izopačene životne energije njegove braće i sestara stvara novi užas, besno, bezumno
stvorenje satkano od mržnje i gneva.
Hrapavim glasom, Draken-Korin reče: „Bili su tako jaki. Nismo mogli ni da sanjamo.”
Lice mu se izvitoperi u strahu i mržnji, dok je Ašen-Šugar podizao sečivo. „Ali imao sam
pravo!” - vrisnu on.
Ašen-Šugar zamahnu mačem, glatko odsecajući Draken-Korinovu glavu. U istom
trenutku, i glavu i telo obavi jarka svetlost i vazduh zašišta oko Ašen-Šugara. Tako pali
Valheru nestade bez traga, pripajajući svoju dušu onom bezumnom stvorenju koje se srdilo
na nove bogove. Ogorčen, Ašen-Šugar progovori. „Ne postoji pravo. Postoji samo moć.”
„I tako je bilo?”
„Da, tako sam pogubio poslednjeg od svoje braće.”
„A ostali?”
„Oni su sada deo toga.” Pokazivao je prema stravičnom nebu.
Zajedno, nerazdvojivi, posmatrali su ludilo Ratova haosa. Nakon nekog vremena,
Ašen-Šugar reče: „Hajde, ovo je kraj. Završimo s tim.”
Krenuli su prema Šurugi, koji ih je čekao. Tada se začu glas.

* * *

Crowarez
61
 Bosnaunited

„Tako si tih.”
Tomas otvori oči. Kraj njega je klečala Aglarana, s lavorom biljne vodice i
maramicom u ruci. Skinula mu je prsnik i pomogla mu da svuče zlatnu verižnjaču. Dok je
sedeo tako iscrpljen, a ona mu spirala krv s lica i ruku, gledao ju je; kraljica nije progovarala.
Kada je ponovo bio čist, ona mu suvom maramicom obrisa lice i reče: „Izgledaš
umorno, gospodaru moj.”
„Vidim mnoge stvari, Aglarana, koje nisu namenjene ljudskom znanju. Nosim breme
hiljada godina na duši, i umoran sam.”
„Zar te ništa ne može odmoriti?”
Njihovi pogledi se prikovaše jedan za drugi. U njegovom zapovedničkom pogledu
ukaza se senka nežnosti, ali i pored toga, morala je da obori oči.
„Rugaš li se ti meni, gospodarice?”
Ona odmahnu glavom. „Ne, Tomase. Ja... došla sam da te utešim, ako tako želiš.”
Posegnuo je prema njoj i uhvatio je za ruku privlačeći je k sebi, a u očima mu zasija
glad. Kada se našla u njegovom naručju, ona oseti uzdizanje njegove strasti, i začu njegove
reči: „Moja žudnja je nesnosna, gospodarice.”
Gledajući njegove blede oči, ona obori poslednji zid koji je ležao među njima. „I moja
je, gospodaru.”

Crowarez
62
 Bosnaunited

4.

Obuka

Uzdigao se u tami.
Obukao je jednostavnu belu odoru, oznaku svog statusa, i izašao iz ćelije. Stajao je
pred ubogim sobičkom u kome se nalazila prostirka za spavanje, jedna jedina sveća i polica
za pergamente: sve što je procenjeno kao potrebno za njegovo školovanje. Video je druge,
celom dužinom hodnika, i svi behu mnogo mlađi od njega, kako strpljivo čekaju pred
vratima svojih ćelija. Prvi od crnim zaodenutih gospodara dođe hodnikom i stade pred
jednim od drugih. Bez reči, čovek klimnu, dečak požuri za njim, te nestadoše u pomrčini.
Zora je sivom svetlošću obasjavala visoke, uske prozore hodnika. Kao i svi ostali, i on je na
prvi znak svitanja ugasio baklju naspram svojih vrata. Još jedan čovek u crnom pojavi se u
hodniku, i još jedan strpljivi mladić ode s njim. Uskoro i treći. I četvrti. Uskoro je ostao sam.
Hodnik je utihnuo.
Iz tame se pojavi jedna prilika, čije je prisustvo do poslednjeg trenutka bilo skriveno
crnom odorom. On stade pred mladićem u beloj odori i klimnu glavom, pokazujući niz
hodnik. Mladi čovek krenu za svojim vodičem niz čitav niz bakljama osvetljenih prolaza, sve
do srca ogromne zgrade koja mu je, koliko se sećao, bila jedini dom koji je ikad imao. Uskoro
su se našli u niskim tunelima, memljivim i vlažnim, kao da duboko ispod njih leži neko
jezero što okružuje zgradu sa svih strana.
Čovek u crnom zastade ispred drvenih vrata, povuče rezu i otvori ih. Mladič uđe,
sledeći starijeg, i stade pred čitavim redom drvenih korita. Svako je bilo dugačko po
otprilike pola ljudske visine i upola manje široko. Jedno je stajalo na zemlji, a ostala su bila
poređana iznad njega uz pomoć drvenih stepenica, tako da je najviše bilo u visini ljudske
glave. Sva korita sem onog na podu imala su rupe, nameštene tačno iznad korita koje je
ležalo ispod. Voda u donjem koritu uskomeša se od bata stopala po kamenom podu.
Čovek u crnom pokaza prema jednom vedru, okrenu se i ostavi mladića u belom.
Mladić podiže vedro i prionu na posao. Sve zapovesti belim odorama dolazile su bez
reči, a, kao što je brzo po osvešćenju naučio, ni oni u belom nisu smeli da progovaraju. Znao
je da ume da govori, jer mu taj koncept nije bio stran, i kada bi uveče legao na postelju, tiho
bi stvarao reči ustima. Kao i u koječemu drugom, shvatao je činjenice, ali nije bio svestan
otkud mu to shvatanje. Znao je da je postojao i pre buđenja u ćeliji, ali gubitak sećanja ga
nije mučio. Izgledao je nekako ispravno.
On započe posao. Kao i štošta drugo što je morao da čini, izgledao je nemoguće. Uzeo
je vedro i napunio najviše korito vodom iz najnižeg. Kao i prethodnih dana, voda se slivala iz

Crowarez
63
 Bosnaunited

najvišeg korita do najnižeg, sve dok se sadržina vedra ponovo ne bi našla na dnu. Revnosno
je nastavio posao, odmarajući um i puštajući telo da vrši besmislen rad.
Kao i u mnogim drugim prilikama kada bi ostao sam, um mu je igrao, od slike do
slike, jarkih prizora oblika i boja koje nije mogao da opipa svojim mentalnim prstima.
Najpre mu je iskrsla slika morske obale i besnih talasa na stenama, crnim i oronulim. Bitka.
Neobična, hladna, bela supstanca na zemlji - reč, sneg, koja brzo nestade. Blatnjavi logor.
Ogromna kuhinja u kojoj dečaci jure po mnogim zadacima. Soba u visokoj kuli. Svaka slika je
prolazila munjevitom brzinom, ostavljajući za sobom samo bled trag.
Svakog dana, u njegovom umu začuo bi se glas, a glas njegovog uma bi odvratio
odgovorom, dok je telo nastavljalo svoj mučni, beskrajni posao. Glas bi postavljao
jednostavna pitanja, a njegov um bi odgovarao. Ako bi odgovor bio pogrešan, pitanje bi se
ponovilo. Ako nakon nekoliko pokušaja i dalje ne bi bilo tačnog odgovora, glas bi nestao,
ponekad se vraćajući tokom dana, a ponekad ne.
Radnik u belom oseti poznat stisak oko svojih misli i njihove tvari.
- Šta je zakon - upita glas.
- Zakon je struktura koja okružuje naše živote i daje im značaj - odgovori on.
- Šta je najuzvišenije otelotvorenje zakona?
- Carstvo je najuzvišenije otelotvorenje zakona.
- Šta si ti? - začu se novo pitanje.
- Ja sam sluga Carstva.
Umna veza za tren ustreperi, pa se ponovo povrati, kao da druga strana oprezno
vaga sledeče pitanje.
- Kakva vrsta služenja ti je dozvoljena?
Ovo pitanje je čuo već nekoliko puta, i njegovi pokušaji su uvek nailazili na praznu
tišinu koja je značila pogrešan odgovor. Ovog puta je dobro razmislio, uklanjajući sve
prethodne odgovore i sve izvedenice ili kombinacije prethodnih, netačnih.
Najzad odgovori - Kakva mi se prohte.
S druge strane dođe bujica osećanja, odobravanja. Odmah stiže i sledeće pitanje.
- Gde je tvoje mesto?
On razmisli o ovome, znajući da je očigledan odgovor verovatno netačan, ali da je
ipak neophodno pokušati. On odgovori.
- Mesto mi je ovde.
Umovi raskidoše dodir, kao što je i pretpostavljao. Znao je da prolazi obuku, ali njena
svrha bila je skrivena od njegovog uma. Sada je mogao da razmatra poslednje pitanje u
svetlu prethodnih odgovora, i možda nazre tačan odgovor.

* * *

Te noći je sanjao.
Neobičan čovek u mrkoj odori opasanoj kožnom vrpcom umesto kaiša, koračao je
putem. Čovek u mrkom se osvrnu i reče: „Požuri. Nemamo mnogo vremena, ne smeš da

Crowarez
64
 Bosnaunited

zaostaješ.”
Pokušao je da korača brže, ali otkri da su mu noge od olova, a ruke privezane uz telo.
Čovek u mrkom prekide svoj hitri hod i reče: „U redu. Onda ćemo polako, jedno po jedno.”
Pokušao je da govori, ali usta mu ostadoše nepomična. Čovek u mrkom zamišljeno
pogladi bradu, pa reče: „Razmisli o ovome: ti si arhitekta svog sopstvenog zatočeništva.”
On pogleda prema zemlji i vide da je bos na prašnjavom putu. Podigavši pogled,
ugleda kako čovek u mrkom brzo odmiče. Krenuo je za njim, ali ponovo ne uspe da se
pomeri.
Probudio se u hladnom znoju.

* * *

Ponovo je upitan gde je njegovo mesto, i njegov sledeći odgovor -Tačno gde sam
potreban - nije bio odgovarajući. Bavio se novim besmislenim zadatkom, zakucavanjem
eksera u debeli sloj vune, koji ih je propuštao da padnu na pod, odakle ih je podizao da ih
iznova i iznova zakucava.
Razmišljanja o poslednjem pitanju nestadoše, jer su se vrata iza njegovih leđa
otvorila i ukazao se njegov vodič, koji ga je pozivao. Išli su dugačkim prolazima, uzdižući se
do nivoa na kome ih je čekao oskudan jutarnji obrok.
Kada su ušli u hol, vodič zauze mesto kraj vrata, dok ostali crnomantijaši sprovedoše
druge bele odore na isti način. Danas je mladićev vodič bio zadužen da nadgleda nemi ručak
dečaka u belom. Svakog dana ta dužnost je pripadala nekom drugom.
Mladić se okrepi, i razmisli o poslednjem pitanju tog jutra. Vagao je sve moguće
odgovore, tražeći moguće greške, i zatim ih odbacivao pošto bi im pronašao manjkavost.
Najednom, jedan odgovor mu nepozvan dođe na um, jedan skok intuicije, u kome mu
podsvest dade rešenje pitanja. Ja sam arhitekta svog sopstvenog zatočeništva. Nije mu se ovo
desilo prvi put, jer u prošlosti je nekoliko puta, našavši se pred naročito zapetljanim
problemima, na ovaj način postizao munjevit napredak u učenju. Odmerio je moguće mane
odgovora, a kada se uverio da je u pravu, on ustade. Ostale oči se krišom usmeriše prema
njemu, jer je prekršio pravila.
On priđe svom vodiču, koji ga je posmatrao suzdržano, odajući radoznalost samo
blagim pomeranjem obrva.
Bez okolišanja, mladić u belom reče: „Ovo više nije mesto za mene.”
Čovek u crnom nije pokazivao nikakvu emociju, ali položi ruku mladom čoveku na
rame i blago klimnu glavom. Iz odore izvuče jedno zvonce i zatrese ga. Tren potom, kraj njih
se ukaza još jedan čovek u crnom. Bez reči, novopridošli stade pred vrata, a vodič pokaza
mladiću da bi trebalo da krene za njim.
Hodali su, kao i mnogo puta dotad, u tišini, sve dok nisu dospeli do jedne sobe. Čovek
u crnom oslovi mladića: „Otvori vrata.”
Mladić posegnu za kvakom, ali u blesku intuicije povuče ruku. Mršteći se
usredsređeno, on otvori vrata snagom uma. Prolaz se otvori. Čovek u crnom se okrenu, s
osmehom. „Odlično”, reče tihim, zadovoljnim glasom.

Crowarez
65
 Bosnaunited

Ušli su u sobu u kojoj su s čiviluka visile mnoge bele, sive i crne odore. Čovek u
crnom reče: „Presvuci se u sivo.”
Mladić pohita da ga posluša, pa se okrenu prema drugom čoveku. Taj dobro osmotri
novog nosioca sive boje. „Više nisi dužan da ćutiš. Svako pitanje koje imaš dobiće
najpotpuniji mogući odgovor, mada i dalje postoje stvari na koje ćeš čekati, sve dok se ne
odeneš u crno. Tada ćeš sve shvatiti. Dođi.”
Mladić u sivom pođe za vodičem do sledeće sobe, u kojoj se nalazio nizak stočić
okružen jastucima, na kome je stajala zdela koke, gorko- slatkog pića jakog mirisa. Čovek u
crnom nasu dve šolje i dade jednu mladiću, pozivajući ga da sedne. Oni se skrasiše, i mladić
upita: „Ko sam ja?”
Čovek u crnom sleže ramenima. „Moraćeš sam to da odlučiš, jer samo ti možeš
naslutiti svoje istinsko ime. Niko drugi ga ne sme čuti, inače će steći moć nad tobom. Odsad
bićeš znan kao Milamber.”
Novoprozvani Milamber razmisli za tren, pa reče: „Poslužiće. Kako se ti zoveš?”
„Mene zovu Šimone.”
„Ko si ti?”
„Tvoj vodič, tvoj učitelj. Sada ćeš imati i druge, ali na meni je ležala odgovornost za
prvi i najduži deo tvoje obuke.”
„Koliko sam dugo već ovde?”
„Skoro četiri godine.”
Milamber se iznenadi, jer je njegovo sećanje sezalo veoma malo u prošlost, najviše
koji mesec. „Kada ću dobiti natrag svoje sećanje?”
Šimone se zadovoljno nasmeši, jer Milamber nije upitao hoće li uopšte dobiti svoje
sećanje, i reče samo ovoliko: „Tvoj um će prizivati prethodni život dok napreduješ u
balansiranju svog učenja, polako isprva, ali potom sve brže. Postoji razlog za to. Moraš biti
spreman da izdržiš zov nekadašnjih veza, s porodicama i nacijama, prijateljima i domovima.
U tvom slučaju, to je naročito bitno.”
„Zašto?”
„Kada se tvoja prošlost povrati, razumećeš”, bilo je sve što je Šimone želeo da kaže,
osmehujući se. Oštre crte lica i tamne oči izrazom su saopštavale da je to kraj razgovora na
tu temu.
Milamber se priseti nekoliko pitanja, brzo ih odbacujući zbog trenutne nevažnosti.
Konačno upita: „Šta bi se desilo da sam otvorio vrata rukom?”
„Okončao bi svoj život.” Šimone ovo reče bez ikakve emocije, potpuno hladno.
Milamber nije bio iznenađen, već jednostavno prihvati to. „Čemu?”
Šimone nije očekivao to pitanje, i nije krio čuđenje. „Mi ne gospodarimo jedni
drugima, već se samo staramo da svaki novi čarobnjak nauči da snosi odgovornost za svoje
postupke. Ti si procenio da tvoje mesto više nije među onima koji nose belo, inicijatima. Ako
je zaista bilo tako, morao si da prikažeš sposobnost da snosiš odgovornost te promene.
Bistri ali budalasti retko prežive taj stadijum.”
Milamber razmisli, i potvrdi pravilnost takve probe. „Koliko će još trajati moja
obuka?”

Crowarez
66
 Bosnaunited

Šimone se ogradi: „Koliko bude potrebno. Napreduješ brzo, međutim, tako da mislim
da ti neće trebati mnogo vremena. Imaš neke prirodne darove, i - a shvatićeš to kada ti se
sećanje povrati - izvesnu prednost nad ostalim, mlađim učenicima koji su počeli kad i ti.”
Milamber pogleda u svoju šolju. U retkoj tamnoj tečnosti krajičkom oka nazre jednu
reč, koja nestade čim je pokušao da se skoncentriše na nju. Nije mogao da je zadrži, ali bilo
je to kratko, jednostavno ime.

* * *

Te noći je ponovo sanjao.

Čovek u mrkom koračao je putem, a ovog puta Milamber je mogao da ga prati. „Vidiš,
veoma je malo stvarnih ograničenja. Sve čemu te uče je korisno, ali nikad ne prihvataj
tvrdnju da je neko rešenje, jedino rešenje samo ako uspe da reši problem.”
Čovek stade. „Pogledaj ovo”, reče pokazujući cvet kraj puta. Milamber se saže da
pogleda šta mu čovek pokazuje. Mali pauk je pleo mrežu između dva lista. „To stvorenje”,
reče čovek u mrkom, „radi bez poimanja o našem prolasku. Bilo ko od nas dvojice mogao bi
smrskati njegov život iz obesti. Sad razmisli o ovome: da taj pauk nekako postane svestan
našeg postojanja i pretnje po svoj život, da li bi nas obožavao?”
„Ne znam”, odgovori Milamber. „Ne znam kako pauci razmišljaju.”
Čovek u mrkom se nasloni na svoj štap. „Imajući u vidu da veoma malo ljudi
razmišlja na isti način, možda bi ovaj pauk reagovao strahom, prkosom,
nezainteresovanošću, očajem ili nevericom. Sve je moguće.” On ispruži štap i nežno zakači
njime komad paučine. Podigavši malecnog pauka, on ga premesti na drugu stranu puta. „Šta
misliš, zna li ovaj stvor da je sada na drugom cvetu?”
„Ne znam.”
„To je možda najmudriji odgovor od svih”, nasmeši se čovek u mrkom.
Nastavljajući hod, on reče: „Uskoro ćeš videti mnoge stvari, od kojih će neke imati
vrlo malo smisla. Kada ih vidiš, seti se ovoga.”
„Čega?” - upita Milamber.
„Nije uvek sve onako kao što se čini. Seti se pauka, koji mi se možda baš sada u
svojim molitvama zahvaljuje za neočekivano blagostanje.” Pokazujući štapom nazad, prema
biljci, on nastavi: „Na njoj ima mnogo više buba nego na onoj drugoj.” Češući bradu, on
dodade: „Pitam se, da li je možda i cvet zahvalan na svemu?”

* * *

Proveo je nedelje u društvu Šimonea i nekolicine drugih. Saznao je ponešto o svom

životu, mada su to bili samo delići nedostajuće celine. Bio je rob, i otkriveno je da poseduje
moć. Sećao se jedne žene i osećao jedva primetnu žalost prisećajući se njenog bledog lika.
Brzo je učio. Uspevao je da savlada svaku lekciju za dan, najviše dva. Brzo bi razlagao
svaki zadati problem, a kada bi ga razmatrao zajedno sa učiteljima, njegova pitanja su bila
precizna, dobro smišljena i ispravna.

Crowarez
67
 Bosnaunited

Jednog dana on ustade, u novoj, ali i dalje ubogoj ćeliji, i primeti da ga Šimone čeka.
Čarobnjak u crnoj mantiji reče: „Od ovog časa, ne smeš progovarati dok ne dovršiš zadatak
koji ti je dat.”
Milamber klimnu glavom i krenu niz hodnik prateći vodiča. Stariji čarobnjak ga
povede dugačkim tunelima do mesta na kome do tada nije bio. Peli su se uz dugačko
stepenište, prošli nebrojene spratove, peli se i dalje, sve dok mu Šimone ne otvori jedna
vrata. Milamber prođe prvi i otkri da se nalazi na otvorenom, ravnom krovu veoma visokog
tornja. U središtu krova nalazio se jedan usamljeni kameni stub, ustremljen prema
nebesima kao neka igla, a oko njega se obavijalo usko stepenište, uklesano u kamen.
Milamber pogleda naviše i vide da je vrh izgubljen u oblacima. Bio je opčinjen, jer je
građevina naizgled narušavala više zakona fizike koju je proučavao. Ipak, bila je tu, štaviše,
njegov vodič mu je pokazao da treba da krene uz stepenište.
On poče svoj uspon. Završivši prvi krug, primeti da je Šimone izašao, kroz drvena
vrata. S olakšanjem, Milamber skrenu pogled s krova i poče upijati vidik koji se pružao pred
njim.
Nalazio se na najvišoj kuli nepreglednog grada načičkanog kulama. Svuda oko njega,
stotine kamenih prstiju pružale su se prema nebu, snažne građevine sa slepim očima
prozora uperenim u nebo. Neke su bile otvorene na vrhu, poput ove na kojoj je bio; druge su
imale kamene krovove, ili polja titrave svetlosti. Ali samo ova kula je imala vitki stub na
vrhu. Ispod stotina tornjeva vazduh su presecali vitki mostovi koji su ih spajali, a još niže
videlo se golemo i neverovatno zdanje koje je podupiralo sve to. Čudovišno, protezalo se
miljama ispod njega, u svim mogućim pravcima. Putovanja po njegovoj unutrašnjosti
pružila su mu saznanje o prostranstvu, ali to znanje nije sprečavalo zaprepašćenost ovim
vidikom.
Još dalje, u krajnjoj tački svog vidokruga, nazirao je zeleno staklo, tanku ogradu oko
mračnog tela građevine. Na sve strane prostirala se voda, jezero koje je jednom osetio. U
daljini su se uzdizale maglovite crte planina, ali bile su čitav svet daleko, i morao se
napregnuti da bi ih video.
Jureći dalje, on ponovo zavi oko kamenog stuba. Svaki krug otkrivao mu je nove
detalje pejzaža. Iznad svega je letela jedna usamljena ptica, nezainteresovana poslovima
ljudi, raširenih skerletnih krila, oštrim okom streljajući daleko jezero. Videvši rečit pokret u
vodi, ona svi krila i krenu u poniranje, da bi u najsitnijem deliću trenutka udarila o površinu
i izronila držeći u kandžama plen koji se praćakao. S pobedonosnim krikom napravi još
jedan krug i odlete prema zapadu.
Okret. Vetrovi zaigraše. Svaki je nosio znamenje neke daleke, strane zemlje. S juga
dođe talas vazduha vrelih džungli u kojima robovi kuluče menjajući smrtonosne vodene
močvare u plodno zemljište. S istoka, povetarac donese ratnu pesmu desetine ratnika
Turilske Konfederacije, koji su pobedili jednak broj vojnika Carstva u pograničnoj čarki. U
odgovor stiže i nejaki odjek smrtno ranjenog Tsuranija, koji je plakao za svojom porodicom.
Sa severa stiže miris leda, i topot kopita hiljada Tuna koji su krstarili smrznutom tundrom
krećući se na jug, prema toplijim zemljama. Sa zapada, smeh mlade žene nekog moćnog
plemića koja izaziva jednog poluprestravljenog poluuspaljenog kućnog stražara ne bi li
izdao svog gospodara koji je na putu, posluje s trgovcima u Tusanu, na jugu. Sa istoka, miris
začina i cenkanje trgovaca na pijaci daleke Jankore. Opet s juga, miris soli s Mora krvi. Sa

Crowarez
68
 Bosnaunited

severa, prizor brisanih ledenih polja kojima ljudska noga nikad nije hodila, ali u kojima žive
drevna, mudra bića što čekaju znak sa nebesa - koji nikad nisu videli. Svaki od vetrova nosio
je zvuk i jačinu, boju i bistrinu, ukus i miris. Tekstura čitavog sveta proletala je kraj njega, a
on ju je duboko udisao, oduševljen osećajem.
Okret. Ispod nogu je osetio puls, kao da čitav svet živi sopstvenim životom. Naviše,
kroz ostrvo, kroz dvore, kroz kulu, kameni stub, i kroz njegovo telo prostruja uzbuđeni, ali
večiti odjek srca planete. Oči mu pogledaše naniže, i on ugleda duboke pećine, iz kojih su
robovi vadili retke metalne rude, ugalj za ogrev i kamen za kuće. Ispod njih su ležale druge
pećine, neke prirodne, a neke poput ostataka drevnih gradova, posute prašinom koju su
vekovi pretvorili u tlo. Ovde su živela neka nezamisliva stvorenja. Ipak, vizija ga odvede i
dalje, u predeo vreline i svetlosti, u borbu prvobitnih sila. Tečni kamen, sjajan i vatren,
potiskivao je svoju čvršću okolinu, tražeći prolaz naviše, bezuman, vođen prirodom. I
dublje, do sveta čiste sile, gde su strune energije osvetljavale samo srce sveta.
Okret, i on stade na malu platformu na vrhu stuba. Dužina joj beše manja od njegove
visine, neverovatno je opasno izgledala. Stao je u središte, boreći se s vrtoglavicom koja ga
je terala da uz vrisak skoči s ivice. On prizva svaki delić snage i znanja da se nagna da ostane
tu, jer je i bez uputstava znao da neuspeh znači smrt.
Odagnao je strah iz uma i osvrnuo se, zaprepašćen širinom ništavila. Nikada pre toga
nije se osetio tako izdvojen, tako istinski usamljen. Bio je sam, i ništa nije ležalo između
njega i sudbe koja mu je bila strana.
Pod njim je ležao ceo svet, a nad njim prazno nebo. Vetar je bio pomalo vlažan, i on
primeti mračne oblake koji dolaze s juga. Kula se, ili igla na njenom vrhu, blago zanjiha, na
šta on podsvesno pomeri svoju težinu da bi uspostavio ravnotežu.
Munje blesnuše, olujni oblaci pokuljaše prema njemu, gromovi mu se prolomiše nad
glavom. Sam zvuk je bio dovoljan da ga obori s platforme, i morao je da se povuče dublje u
svoj unutrašnji izvor moći, to nemo mesto poznato samo kao val. Tu je našao snagu da se
izbori s nasrtajem oluje.
Vetrovi su se lomili o njega, gurajući ga prema ivici. On se zavrte, i ponovo osovi na
noge, dok ga je mračni ambis prizivao, žudeći za njegovim padom. U blesku volje on ponovo
odagna mučninu i usredsredi se na zadatak.
U umu začu povik: - Sada je došao trenutak kušnje. Moraš stajati na vrhu ove kule, a
ako ti volja posustane, pašćeš!
Posle jednog trenutka, glas ponovo povika: - Gle! Iskusi i shvati kako je počelo!
Tama ga obli, i on nestade.

* * *

Neko vreme je plutao, bezimen i izgubljen. Šiljak treperave svesti, neznani plivač u
moru tame i praznine. Tada je jedan jedini ton prodro kroz ništavilo. Odjekivao je, bezvučni
zvuk, besmisleni nasrtljivac na čula.
- Kako je moguće osetiti bez čula? - pita njegov um. Njegov um!
- Ja postojim! - uzvikuje on, i bezbroj filozofija vrišti u zaprepašćenju.

Crowarez
69
 Bosnaunited

- Ako ja postojim, šta se nalazi van mene? - pita se on.

Odjek odgovara: - Ti si to što jesi, a ne ono što nisi!
- Neodgovarajući odgovor - razmišlja on.
- Odlično - odgovara odjek.
- Kakav je to ton? - pita on.
- To je dodir starčevog sna tren pred njegovu smrt
- Kakav je to ton?
- To je boja zimskog doba!
- Kakav je to ton?
- To je zvuk nade!
- Kakav je to ton?
- To je ukus ljubavi!
- Kakav je to ton?
- To je signal za tvoje buđenje!

* * *

On pluta. Oko njega lebdi milijardu milijardi zvezda. Ogromna sazvežđa proleću,
obasjana energijom. Vrte se u vrištećim bojama, ogromne crvene i plave, manje narandžaste
i žute, sićušne crvene i bele zvezde. Bezbojne i razjarene crne ispijaju oluju svetlosti oko
sebe, dok druge isijavaju energije nevidljivog spektra, a nekolicina izvija tkanje svemira i
vremena, skrećući mu misli s pokušaja da proprati njihov prolazak. Od jedne do druge
proteže se linija sile, koja ih sve povezuje u mrežu moći. Napred i nazad duž ovih niti teče
energija, koja zrači životom koji nije život. Zvezde znaju, dok lete. Svesne su njegovog
prisustva, ali ga ne priznaju. Previše je sićušan za njihovu pažnju. Oko njega se proteže čitav
univerzum.
Na raznim međama mreže, bića moći delaju, ili miruju, i svako je različito od drugih,
a opet su nekako slična. Neka od njih su bogovi, jer mu deluju poznato, a i ostali, manje-više.
Svako od njih igra ulogu. Neki ga posmatraju, jer njegov prolazak nije neprimetan; neki su
iznad njega, previše veliki da bi se trudili da ga shvate, i time u isto vreme manji od njega.
Ostali ga pomno posmatraju, procenjujući njegovu moć i sposobnosti u poređenju sa
svojima. I on posmatra njih. Svi ćute.
Juri kraj zvezda i bića moći, dok ne ugleda jednu zvezdu, jednu od mnoštva, ali koja
ga doziva. Iz zvezde sija dvadeset zrakova energije, a skoro svaki od njih je biće moći. Bez
razloga, on shvata da su to drevni bogovi Kelevana. Svaki od njih igra uz najbližu liniju moći,
i menja strukturu prostora i vremena kraj sebe. Neki se nadmeću, drugi rade ne obazirući se
na druge, a ostali naizgled ne rade ništa.
On se približava. Jedna planeta kruži oko zvezde, plavozelena sfera obavijena belim
oblacima. Kelevan.
Potom pada niz linije sile, dok ne stigne do površine. Tu vidi svet nedotaknut
ljudskom rukom. Ogromne zveri sa šest nogu krstare zemljom, a pred njima se krije mlada

Crowarez
70
 Bosnaunited

rasa oštroumnih stvorenja.

Kodže, nekoliko grupa hitrih stvorenja, jedva više od velikih insekata koji su ih
izlegli, jurcaju kroz ogromne šume, u strahu od velikih proždrljivaca koji ih love, a oni za
uzvrat progone manju divljač. Počeli su da rasuđuju, njihove kraljice sada svakom
namenjuju posebnu svrhu, tako da krupni, dobro naoružani vojnici štite radilice. Košnice
imaju više hrane, rasa doživljava blagostanje.
Mladi mužjaci Tuna jure po dolinama, bore se kamenjem i štapovima, pesnicama i
zubima. Biju se, znajući samo da ih na to nagoni bezimena potreba, koja zahteva da jedan u
grupi otera sve ostale i zasnuje sledeći naraštaj mladih. Proći će hiljade godina dok oni ne
postanu razumna bića, spremna da se zajedno bore protiv dvonožaca, koji se još nisu ni
pojavili.
Kraj mora, koje još nije ni dobilo ime po krvi hiljada pogubljenih na njemu, Sanovi se
okupljaju na obali, tek što su izašli iz mora, na neprijatnu površinu, ali nesposobni da se
vrate u dubine. Plašeći se svega, traže sigurnost u pećinama i grade prema svetu stav koji će
ih nakon mnogo naraštaja koštati života čitave rase.
Iznad planina lete Trililili - u svojoj gruboj zajednici oni nisu ništa do grupa roditelja
i mladih koji žive i pare se zajedno. Senke njihovih velikih, ali gracioznih krila skrivaju
Namongnume, koji gmižu među stenama, prikriveni krznom što podseća na to isto kamenje,
dok traže jaja Trililila i započinju rat koji će trajati hiljadama godina, dok obe rase ne budu
istrebljene.
Ovo je brutalan svet, bujnog života, ali borbenog, nemilosrdnog života. Od svih tih
rasa koje vidi, samo dve će preživeti, Tuni i kodže. On vidi tamu koja mu se približava u vidu
iznenadne oluje, i ponovo ga obuhvata.

* * *

Kao zatišje posle bure, dolazi svetlost.

On stoji na litici nad prostranom livadom, razdvojenom od mora malom plažom.
Vazduh počinje da se talasa, more se mreška. Kao po nekom vrelom danu, ceo prizor se
nabira. Živopisne boje se pojavljuju u vazduhu. Tada, kao dvema džinovskim rukama
pocepano, tkanje prostora i vremena se otvara, ostavljajući sve veću rupu kroz koju se može
pogledati. Iza ove naprsline otkriva se vizija haosa, suluda predstava sila, kao da se sve linije
moći u svemiru cepaju na komade. Munje energije dovoljne da uništi čitava sunca
rasprskavaju se u bojama neopisivim za ljudske oči, koje ostaju zaslepljene nižim bojama. Iz
dubine ovog gigantskog procepa dolazi široki most zlatne svetlosti i spušta se na travnatu
površinu livade. Hiljade prilika kreću se po mostu, napuštajući ludilo procepa da bi ušle u
idiličnu sliku livade.
Oni žure naniže, neki nose sve što imaju na leđima, neki vode životinje zapregnute u
kola i taljige krcate vrednim stvarima. Svi jure, u begu od bezimenog užasa.
Proučava ih i, iako mu je mnogo šta nepoznato, on primećuje i mnogo poznatog.
Mnogi su odeveni u kratke haljine proste izrade, i on zna da gleda u korene rase Tsuranija.
Lica su im prostija, pokazuju manje izmešanosti nego što će im godine doneti. Većina je
svetlog tena, mrke ili plave kose. Oko nogu im s lavežom trče psi, mršavi i hitri hrtovi i

Crowarez
71
 Bosnaunited

jazavičari.
Pored njih prolaze gordi ratnici, kosih očiju i bronzane kože. Borci su, ali bez ikakve
organizacije, nose različite odore i boje. Svaki od njih silazi s mosta, neki su i ranjeni, a neki
kriju užas iza neprobojnih izraza lica. Na ramenima nose dugačke mačeve od čelika, pažljivo
iskovane. Teme im je izbrijano, dok su ostaci kose vezani u perčine. Imaju ponosito držanje
ljudi koji nisu sigurni da li im je bolje što su preživeli bitku. Među njima ima i drugih,
stranaca.
Pojavljuje se rasa niskih ljudi koji nose mreže, znak ribarskog života, ali na kom
moru, samo oni znaju. Tamnokosi su, sivkaste kože i sivozelenih očiju. Muškarci, žene i deca
u jednostavnim krznenim pantalonama, od pojasa naviše nagi.
Iza njih stupa pleme visokih, plemenitih crnoputih ljudi, u bogatim odelima mekih i
nežnih boja. Mnogi nose dragulje na čelima, i zlatne narukvice. Svi jecaju za domovinom
koju više nikada neće videti.
Tada se pojavljuju jahači fantastičnih zveri koje izgledaju kao leteće zmije s pernatim
glavama ptica. Jahači nose maske životinja i ptica, jarkih boja, ukrašene perima. Odenuti su
samo u boje, jer njihov svet je bio vreo. Nose svoju golotinju kao haljine, divno izvajani, kao
rukom vrhunskog skulptora, a oružja su im od crnog stakla. Žene i deca jašu iza leđa
muškaraca i ne nose maske, već otkrivaju lica koje je surovi svet od kog beže načinio
surovim. Jahači zmija okreću svoja stvorenja prema istoku i odleću. Velike leteće guje će
izumreti u hladnim visijama severa, ali će zauvek ostati u legendama gordog Turila.
Dolaze hiljade i hiljade, svi silaze sa zlatne staze i stupaju na Kelevan. Potom, neki od
njih odlaze na put u razne krajeve planete, ali mnogi ostaju i posmatraju mnoštvo što
pristiže preko mosta. Vreme prolazi, noć smenjuje dan, i ponovo mu ustupa mesto, dok
nebrojene mase i dalje dolaze iz lude oluje haosa.
Sa njima dolazi dvadeset bića moći, koja takođe beže pred konačnim uništenjem
jednog svemira. Narod na livadi ne primećuje njihov prolazak, ali on ih vidi. On zna da će oni
postati dvadeset bogova Kelevana, Deset viših i Deset nižih bića.
Oni lete prema nebesima, da bi oteli strune moći od starih, nemoćnih bića koja
održavaju ovaj svet. Ne bije se bitka, jer stara bića moći znaju da na svet dolazi novi red koji
će preuzeti njihovo mesto.
Nakon nekoliko dana posmatranja, on primećuje da se ljudska reka tanji. Stotine
muškaraca i žena vuku ogromne metalne brodove, koji sijaju na suncu i kotrljaju se na
točkovima od neke crne supstance. Kad stignu do livade, vide okean iza male plaže. Čuje se
vika, oni guraju brodove do vode i polaze na put. Pedeset brodova diže jedra da bi zaplovilo
preko okeana, na jug, do zemlje koja će postati Tsubar, izgubljeno pleme.
Poslednja grupa sastoji se iz hiljada ljudi u haljinama nebrojenih krojeva i boja. On
zna da su to sveštenici i čarobnjaci mnogih plemena. Oni stoje zajedno, i bore se s
pobesnelim ludilom. Dok on gleda, mnogi od njih padaju i gube živote, kao sveće koje gasnu.
Na neki unapred određen znak, mnogi od njih, ali manje od jednog na svaku stotinu onih
koji stoje na vrhu zlatnog mosta, okreću se i trče nadole. Svi nose knjige, pergamente i ostale
znanstvene zapise. Podno mosta se okreću i gledaju dramu što se odvija na vrhu.
Oni koji su ostali gore ne gledaju prema beguncima, već prema onome što
zadržavaju, i oglašavaju se gromkim glasom, prizivajući moćnu čaroliju, magiju nepojmljive
veličine. Magovi u podnožju mosta pridružuju svoje glasove njihovima, i svi koji čuju taj

Crowarez
72
 Bosnaunited

zvuk grče se u strahu. Most počinje da se raspada, od zemlje naviše. Bujica strahotne mržnje
proliva se kroz procep, ljudi na mostu padaju pregaženi njome. Dok most i otvor iznad njega
nestaju s vidika, jedan žestok nalet besa izleće iznutra i obara mnoge što stoje na polju, kao
da ih je pokosio.
Prolazi neko vreme, a begunci od bezimenog užasa kapije svetova se ne pomiču,
zanemeli. Tada, polako počinju da se razilaze. Grupe se odvajaju i kreću svojim putem. On
zna da će, u budućnosti, ove odrpane izbeglice osvojiti svet, jer su seme plemena koja će
naseliti Kelevan.
On zna da je video početak svih nacija, i njihov beg od Krvnika, bezimenog užasa što
je uništio domove ljudske rase i rasterao ih po drugim dimenzijama.
Pokrov vremena se ponovo navlači na njega, i stvara tamu.

* * *

Za kojom dolazi svetlo.

Sa ravnice koja beše prazna, uzdiže se ogroman grad. Njegove bele kule paraju nebo.
Njegovi ljudi su vredni, i grad cveta. Trgovački karavani stižu izdaleka, veliki brodovi
doplovljavaju preko mora. Godine jure pored njega, donoseći rat i glad, mir i blagostanje.
Jednog dana u luku pristiže brod, u ožiljcima i muci, kao i njegova posada. Bili su
veliku bitku, i taj brod je jedan od svega dva-tri broda što su pretekla. Oni koji su na pučini
brzo će doći i srušiti Grad u Ravnici, ako ne pristigne pomoć. Trkači jure na sever, do
gradova na velikoj reci, jer ako beli grad bude pao, osvajači će grabiti prema severu, i ništa
ih neće zaustaviti. Trkači se vraćaju i donose vesti. Vojske ostalih gradova će doći. Posmatra
ih kako se okupljaju i dočekuju osvajače s mora. Osvajači bivaju poraženi, ali po velikoj ceni,
jer bitka besni čitavih dvanaest dana. Stotinu hiljada ljudi gubi život, pesak ostaje krvav
mesecima. Hiljadu brodova gori, nebo je zamračeno tamnim dimom, koji danima pada po
zemlji i prekriva je finim pepelom. Beli grad postaje sivi grad. More biva nazvano Morem
krvi, a veliki zaliv Zalivom bitke. Ali nakon borbe dolazi do stvaranja saveza, i seme velikog
carstva biva posađeno, ogromnog Carstva Tsuranuani.
Kao mukla tišina, tama se spušta.

* * *

Kao glas fanfara, svetlo se vraća.

On stoji na vrhu hrama, u srcu središnjeg grada Carstva. Ispod njega se nebrojene
hiljade ljudi tiskaju po zakrčenim ulicama i kliču dok podignutim rukama nose velike
drvene platforme. Na platformama su plemići carstva, gospodari Pet visokih porodica. Na
poslednjoj i najvećoj platformi je presto od zlata, najređeg metala na ovom svetu
siromašnom rudama. Na prestolu sedi mali dečak. Platforma stiže do Velikog trga Dvadeset
viših i nižih bogova, i biva spuštena na zemlju, a narod podiže presto i nosi ga prema vrhu
najvišeg hrama.
Presto spuštaju, okrenut ka jugoistoku, pravcu iz koga su plemena došla na svet. Iz

Crowarez
73
 Bosnaunited

utrobe hrama, desetina crnih sveštenica praćenih crvenim sveštenicima izlazi na površinu.
Sveštenice Sibi, boginje smrti, pokazuju prema nekim ljudima iz mase i crveni sveštenici
Boga ubice ih ščepavaju. Hvataju muškarce, žene, poneko dete. Sve ih vuku do vrha hrama,
gde im sveštenici Crvenog boga isecaju srca iz grudi, dok sveštenici i sveštenice ostalih
osamnaest redova u tišini posmatraju. Nakon stotina i stotina žrtava, kada su stepenice
hrama oblivene krvlju, Najviša sveštenica Boginje smrti procenjuje da su bogovi zadovoljni.
Mali dečak dobija srebrni prsten i zlatnu krunu, i biva prozvan Nebeskim svetlom,
Mindžočkom, jedanaest puta Carem. Kako ga brzo obuzima dosada, dečačić se igra drvenom
igračkom koju su mu tog dana dali, dok se masa tiska napred da zamoči ruke u krv svojih
sunarodnika, jer smatraju da to donosi dobru sreću.
Na istoku, nebo postaje mračno, i pada noć.

* * *

Po izlasku sunca, on se nalazi kraj čarobnjaka koji je radio čitave noći. Uzbuđen
rezultatima svojih proračuna, čovek izgovara magične reči koje ga vode na neko drugo
mesto. Posmatrač prati. U maloj dvorani, još nekoliko čarobnjaka s užasom na licima sluša
vesti koje donosi prvi čarobnjak. Oni šalju glasnika ratnom vođi, vladaru Carstva u carevo
ime. Ratni vođa zove čarobnjake k sebi. Posmatrač sledi. Čarobnjaci prenose vesti. Zvezdani
znaci, zajedno s drevnim spisima, predskazuju katastrofu. Jedna zvezda, nebeska lutalica,
pojavljuje se na mestu gde nijedna zvezda dotad nije sijala. Ne pomera se, ali postaje sve
snažnija. Ona će satreti plemena. Ratni vođa je skeptičan, ali odskora sve više plemića
veruje rečima čarobnjaka. Uvek su tu bile legende magičara koji spasavaju plemena od
Krvnika, ali malo im se verovalo. Ipak, tu je sad i ta nova zajednica čarobnjaka, koja je
oformila nešto što zovu Saborom, i čiju svrhu samo oni znaju. I tako, imajući u vidu vremena
promene, ratni vođa pristaje da obavesti cara. Nakon nekog vremena Sabor dobija
naređenje od cara: donesite dokaz. Čarobnjaci odmahuju glavama i vraćaju se u svoje
skromne odaje.
Prolaze desetine godina. Čarobnjaci sprovode čitavu kampanju s ciljem da nateraju
plemiće Carstva da im veruju. Dolazi dan kad se pronosi vest da je car preminuo i da će
njegov sin nastaviti vladavinu. Čarobnjaci skupljaju sve koji mogu izdržati put i kreću prema
Svetom gradu da bi prisustvovali krunisanju novog cara.
Na ulicama su hiljade ljudi, dok robovi nose plemiće na nosiljkama prema velikim
hramovima. Novi car sedi na drevnom prestolu od zlata, a nosi ga stotinu mišićavih robova.
Krunišu ga, dok u dubini hrama Vladar mrtvih, Turakamu, dobija žrtvu u vidu života jednog
roba, koji će svojom smrću omogućiti duši starog cara da prebiva u raju.
Gomila kliče, jer je Sudkahančoza, trideset četiri puta car, veoma omiljen, a ovo će im
biti poslednji put da ga vide. On se sada povlači u Svetu palatu, gde će njegova duša večito
paziti na svoje podanike, dok ratni vođa i Visoki savet vladaju Carstvom. Novi car će
provoditi život u dubokom razmišljanju, čitanju, slikanju, proučavanju velikih religijskih
knjiga, tražeći spas svojoj duši zarobljenoj mučeničkim životom.
Ovaj car nije nalik svome ocu: čuvši užasne vesti od Sabora, naređuje da se usred
Ambolinskih planina, usred velikog jezera, sagradi ogroman dvorac.
Vreme...

Crowarez
74
 Bosnaunited

* * *

...Teče.
Stotine čarobnjaka u crnim odorama stoje na kulama ostrvskog grada, koji još nije
velelepan kao što će tek postati. Prošlo je dve stotine godina, i sada su na nebu dva sunca,
jedno toplo i žutozeleno, drugo sićušno, belo i ljutito. Posmatrač vidi kako ljudi pripremaju
čaroliju, najveći magijski poduhvat u istoriji plemena. Čak ni legendarni most s one strane,
sa kojim je počelo računanje vremena, nije bio ovako veliki jer tada su se prošetali između
svetova, a sada će pokušati da pomere zvezdu. On oseća prisustvo stotina drugih
čarobnjaka, koji pridružuju svoju moć onima na vrhu. Čarolija je pletena poslednje dve
godine, i svaki korak je zahtevao najveću moguću pažnju, dok se Neznanac približava.
Premda nezapamćeno moćne, ove čini su nezamislivo zamršene. Samo jedan iskorak i sve
može propasti. On podiže pogled i posmatra Neznanca, čiji se put presekao s putem ovog
sveta. On se neće obrušiti na Kelevan, ali njegova vrelina će, zajedno s vrelinom sunca,
opustošiti planetu. Kelevan će duže od godinu dana biti između dva sunca, bez noći, i svi
čarobnjaci se slažu da bi samo nekolicina preživela, u najdubljim pećinama, da potom izađe
na sprženi svet. Sada moraju delati, jer kasnije može biti prekasno, i čarolija može propasti.
Sada delaju, uglas, prizivaju završni deo veličanstvenog, mističnog rituala. Svet kao
da staje za tren, poslednja reč čarolije odjekuje. Taj odjek polako jača, dobija na snazi, stvara
nove harmonije, i razdvaja se u tonove koji imaju nezavisne volje. Uskoro postaje toliko jak
da zagluši one na kulama i oni pokrivaju uši. Ostali, na zemlji, bez reči, zaprepašćeno
posmatraju nebo na kome se ukazuju jarke boje. Krzave munje energije blešte, svetlost
dveju zvezda nestaje u zaslepljujućem trenutku posle koga će neki od prisutnih ostati
doživotno slepi. Njega ne dotiču ni svetlost ni buka, kao da ga neka sila štiti od njih. Na nebu
se pojavljuje ogroman procep, kao onaj pri pojavljivanju zlatnog mosta, pre toliko vekova.
On posmatra, bez osećanja, samo uz nagoveštaj daleke fascinacije. Procep raste, prekriva
nebo između Neznanca i Kelevana, i udaljava se od planete, krećući se ka novoj zvezdi.
Ali dešava se još nešto. Iz srca procepa dolazi struja eksplozivne energije, još jače
nego pri otvaranju zlatnog mosta. Prizor haosa obliva nepodnošljiv talas mržnje. Krvnik,
moć zla koja je proterala plemena u Kelevan, i dalje postoji u drugoj dimenziji, i nije
zaboravila one koji su joj pre toliko vekova utekli. Ona ne može probiti barijeru procepa, jer
joj je potrebno više vremena nego što procep može trajati, ali ona ga grabi i izvija, okrećući
ga od Neznanca. Procep se povećava, i ljudi vide da će proždrati Kelevan, i da će čitava
planeta pasti u ruke Krvnika.
Posmatrač je, za razliku od drugih, bezosećajan, jer zna da ovo nije kraj sveta. Procep
juri prema planeti, a jedan čarobnjak istupa.
Nekako je poznat posmatraču. Za razliku od ostalih, u mrkoj je odori, opasanoj
vrpcom od upredene kože, i nosi drveni štap. On podiže štap iznad glave i počinje da baje.
Procep se menja, od nemogućih boja do mastiljavo crne, potom udara u planetu.
Tren potom, nebesa se rasprsnu, i sve je crno. Kad se tama raziđe, ukazuje se sunce
Kelevana koje zalazi za horizont.
Čarobnjaci koji nisu poginuli ili izgubili um zure u nebo, užasnuti. Nebo nad njima je
ništavilo bez zvezda.

Crowarez
75
 Bosnaunited

A čovek u mrkom se okreće prema njemu i progovara: „Upamti, nije uvek sve onako
kao što se čini.”
Tama…

* * *

...Ponovo najavljuje prolazak vremena. On stoji u dvorani Sabora. Čarobnjaci

neprestano pristižu, koristeći nacrt na podu kao žižnu tačku svojih putovanja. Svaki od njih
pamti nacrt kao adresu, i snagom volje prenosi svoje telo do njega. Od cara stiže poruka s
molbom Saboru da reši problem i obećanjem da će im pružiti sve što zatraže.
Posmatrač se kreće napred, kroz pokolenja, i otkriva da su čarobnjaci ponovo na
kulama. Sada umesto Neznanca posmatraju nebo bez zvezda. Još jedna čarolija, godinama
spremana, biva prizvana. Po njenom završetku, zemlja se trese pod silovitim energijama.
Najednom, nebo prekrivaju zvezde i Kelevan je ponovo na svom mestu.
„Nije uvek sve onako kao što se čini”, progovara glas.
Car smesta poziva čitav Sabor u Sveti grad. Jedan po jedan, ili u grupama, oni se
koncentrišu na crteže u Kentosaniju i putuju tamo. Posmatrač ih sledi. Tamo ih vode do
središnjih odaja careve palate, a to je nešto nečuveno u istoriji Carstva.
Od sedam hiljada čarobnjaka koji su pre sto godina pokušali da osujete Neznanca,
preživelo je samo dve stotine. Njihov broj je za to vreme neznatno porastao, i carevom
pozivu se odazvalo oko tri stotine i pedeset. Prišli su pred Tukamasa, četrdeset puta cara,
naslednika Sudhakančoze, Nebesko svetlo. Car ih pita prihvata li Sabor službu večitih
zaštitnika Carstva, koji će ga čuvati do kraja vremena. Čarobnjaci većaju, i prihvataju. Car
tada ustaje s prestola i klekne pred čarobnjacima, što nikada nije učinjeno. I dalje klečeći,
podiže pogled, širi ruke i proglašava čarobnjake Uzvišenima, od današnjeg dana slobodnim
od svih obaveza, sem one koju su pred njim prihvatili. Oni su van zakona, i ni pod čijom
vlašću, čak ni ratnog vođe, koji stoji u blizini, namršten. Na njima je samo da zatraže ono što
im je potrebno, jer njihove reči će biti kao zakon.
Jedan čarobnjak se s razumevanjem smeši drugome kraj sebe.
Tama...

* * *

...I vreme prolazi.

Posmatrač stoji pred prestolom ratnog vođe. Njemu dolazi poslanstvo čarobnjaka i
nudi mu dokaz svojih tvrdnji. Kapija svetova pod njihovim nadzorom, zaštićena od Krvnika,
dovela ih je do novog sveta - koji nije pogodan za život, ali i do trećeg, bogatog, zrelog sveta.
Oni mu pokazuju neprocenjivo blago metala koje su pronašli razbacano, neiskorišćeno.
Posmatrač se smeje sebi u bradu, jer ratni vođa s oduševljenjem i pohlepom posmatra
razbucan prsni oklop, zarđali mač i nekoliko iskrivljenih čivija. Da bi još verodostojnije
predstavili vanzemaljski svet, oni mu pokazuju jedan čudan, ali lep cvet. Ratni vođa ga
miriše, rado upija njegov bogati miris. Posmatrač klima glavom, jer i sam poznaje divotu

Crowarez
76
 Bosnaunited

ruža sa Midkemije.
Crna krila vremena ponovo ga prekrivaju.

* * *

Ponovo je na platformi. Osvrće se i vidi da oko njega besni oluja, svom žestinom.
Samo ga je snaga podsvesti održala na nogama dok mu je svest bila izgubljena u razlistanoj
istoriji Kelevana. Sada je shvatio prirodu kušnje, jer je bio iscrpljen utrošenom snagom
neophodnom da bi preživeo tu strahotu. Dok mu je u um ulivan poslednji nauk o njegovom
mestu u društvu, kušala ga je nesputana sila razjarene prirode.
Još jednom se osvrnuo, i prizor olujnog jezera i kula načičkanih slepim prozorima
postade mu nekako prijatan. Potrudio se da dobro upamti tu sliku, jer je želeo trajnu
uspomenu na trenutak kada se osvestio kao jedan od Uzvišenih, jer sada je dobio natrag
svoje sećanje i svoja osećanja. Pucao je od radosti osetivši svoju moć: više nije bio Pag,
kuhinjski pomoćnik, već čarobnjak toliko silan da mu najluđa maštanja bivšeg učitelja
Kulgana nisu ni do kolena. I nikad mu nijedan od ova dva sveta, ni Midkemija ni Kelevan,
neće izgledati kao pre.
Snagom volje, on se spusti na krov, klizeći nežno kroz pobesnele vetrove. Vrata se
otvoriše, očekujući njegov dolazak. On uđe, i ona se zatvoriše za njim. Simone ga je čekao, s
osmehom na licu. Krenuli su dugačkim hodnicima grada-zamka u kome je prebivao Sabor,
dok su napolju nebesa urlala u bici gromova, kao da najavljuju njegov povratak.

* * *

Hočopepa je sedeo na madracu, očekujući svog gosta. Debeli ćelavi čarobnjak želeo je
da proceni snagu najnovijeg člana Sabora, koji je juče poneo crnu odoru.
Zvono najavi dolazak gosta. Hočopepa ustade i pređe preko bogato opremljenog
apartmana. On otvori klizeća vrata. „Dobro došao, Milambere. Raduje me što si odvojio
vreme da prihvatiš moj poziv.”
„Čast mi je”, beše sve što Milamber reče, ulazeći u sobu. On pogleda oko sebe. Od svih
odaja koje je video u zamku Sabora, ovo je bila ubedljivo najraskošnija. Sa zidova su visile
bogate tkanine s najfinijim vezovima, po policama su bili poređani vredni metalni predmeti.
Milamber odmeri i svog domaćina. Krupni čarobnjak ga povede do jastuka pokraj
niskog stola i napuni šolje kokom. Njegove mlitave ruke pomerale su se sa strogom
kontrolom, precizno i delotvorno. Mračne, skoro crne oči skrivene pod debelim obrvama
inače tupog lica, sijale su. Bio je ovo najdeblji čarobnjak kog je Milamber dosad video, jer su
većinu crnomantijaša činile mršave askete. Milamber je smatrao da je tako moralo i biti, jer
neko koga zaokupljaju telesna zadovoljstva ne može posvetiti previše vremena problemima
dubokoumlja.
Nakon prvog gutljaja koke, Hočopepa progovori: „Ti mi stvaraš nešto nalik
problemu, Milambere.”
Kako Milamber nije odgovarao, Hočopepa reče: „Nemaš ništa da kažeš?” Milamber

Crowarez
77
 Bosnaunited

blago klimnu glavom. „Moguće je da tvoja istorija zahteva nešto više opreza nego što je ovde
običaj.”
„Rob proizveden u čarobnjaka zaista jeste interesantna pojava”, odvrati Milamber.
Hočopepa odmahnu rukom. „Zaista je retkost da rob obuče crnu odoru, ali nije
nečuveno. Ponekad, moć ostane skrivena sve do zrelog doba. Ali zakoni su jasni, i bez obzira
na to kada je moć otkrivena ili kom staležu pripada onaj kod koga se pojavila, od tog trena
on pripada isključivo Saboru. Jednom je neki gospodar naredio da obese jednog njegovog
vojnika. Ovaj je plutao, zamrznut u vazduhu, za dlaku izmičući vešanju čistom snagom volje.
Predat je Saboru, gde je prošao obuku, ali se na kraju pokazao kao čarobnjak osrednje moći
i generalno sirotih izgleda.
Ali to nije tema našeg razgovora. Tvoja situacija, ona koja te čini ponešto
problematičnim za mene, jeste to što si varvarin - oprosti mi, što si bio varvarin.”
Milamber se ponovo nasmeši. Napustio je Kulu kušnje stekavši sve svoje životne
uspomene, premda mu je dobar deo sećanja o obuci i dalje bio krzav. Shvatao je procese
koje su iskoristili da mu omoguće pristup magiji. Napravili su od njega jednog u sto hiljada
ljudi, Uzvišenog. Među dve stotine miliona žitelja Carstva, bio je jedan od dve hiljade
čarobnjaka u crnim odorama. Kao što je Hočopepa istakao, njegov robovski oprez i njegova
inteligencija govorili su mu da ćuti. Hočopepa je pokušavao nešto da mu saopšti, a Milamber
je čekao da čuje šta, bez obzira na naizgled uporno okolišanje debelog čarobnjaka.
Kad Milamber ne reče ništa, Hočopepa nastavi. „Tvoj položaj je čudan iz nekoliko
razloga. Najočiglednije, ti si prvi čovek s drugog sveta koji je obukao crnu odoru. Dalje, bio si
učenik čarobnjaka Nižeg reda.”
Milamber podiže obrvu. „Kulgana? Vi znate za moju obuku?”
Hočopepa se nasmeja, srdačno, iz stomaka, tako da se Milamber pomalo opusti i
pogleda čoveka s manje podozrenja. „Naravno. Pomno smo pregledali sve vidove tvog
života, jer si bio nepresušan izvor podataka o tvom svetu.” Hočopepa se zagleda u svog
gosta. „Ratni vođa možda je odlučio da osvoji svet o kome znamo veoma malo - prkoseći
nekim čarobnjacima koji su mu savetnici, dodao bih - ali mi iz Sabora više volimo da
izučimo svoje neprijatelje. Mnogo nam je laknulo kada smo saznali da na tvom svetu magiju
koriste isključivo sveštenici i sledbenici Nižeg reda.”
„Ponovo pominješ Nižu magiju. Šta to znači?”
Sada Hočopepa pokaza iznenađenje. „Mislio sam da znaš.” Milamber odmahnu
glavom. „Staza Nižeg reda namenjena je onima koji mogu da podrede određene sile snazi
svoje volje, ali mi koji nosimo crne odore predstavljamo drugi red.”
„Onda znate za moj prethodni neuspeh.”
Hočopepa se ponovo nasmeja. „Da. Da nisi bio toliko nadaren za Viši red, možda bi i
uspeo da naučiš njene tajne. Ovako, bio si previše nadaren za čarobnjaka Niže magije. Oni se
oslanjaju na talenat, pre nego na veštine. Viša staza je namenjena učenjacima.”
Milamber klimnu glavom. Svaki put kad bi mu Hočopepa objasnio neki koncept,
osećao se kao da ga je poznavao čitavog života. On to i reče.
„To je lako shvatiti. Za vreme obuke učili smo te mnogim činjenicama i pojmovima.
Najpre osnovima magije, a kasnije i odgovornosti prema Carstvu. Proces sazrevanja u
veštinama zahteva da sve činjenice budu na mestu, ali mnogo onoga što si učio moralo je

Crowarez
78
 Bosnaunited

biti i skriveno, da bi bilo otkriveno tek kada ti zatreba, kako bi bolje shvatio šta leži u tvom
umu. Proći ćeš razdoblje u kome će ti se neke misli javljati same od sebe. Ponekad, odgovori
će ti dolaziti dok čitaš ili slušaš. To će ti pomoći da ne poklekneš pod udarom godina učenja
sabranih u jedan jedini trenutak.
To je nešto nalik magijama koje smo koristili da ti damo vizije na Kuli kušnje.
Očigledno je da nemamo načina da 'vidimo' šta se dešavalo pre vremena mosta, ili bilo kog
drugog vremena u istoriji, ali možemo zasaditi sugestije, stvoriti iluzije...”
Nije uvek sve onako kao što se čini. Milamber jedva prikri iznenađenje pred
neočekivanim glasom u svom umu.
„...i sagraditi nešto oko čega možeš ređati slike koje su samom tebi najznačajnije.
Meni lično čitava predstava na Kuli deluje kao glupost iz Opere Velikog Doa. Možeš se
poslužiti bibliotekom ako tražiš istoriju, a ne predstavu.” Primetivši da je Milamberova
pažnja negde drugde, Hočopepa reče: „Bilo kako bilo, pričali smo o nečemu drugom.”
Milamber reče: „Interesuje me vaš problem.”
Hočopepa pomeri odoru i izgladi nabore na njoj. „Istrpi me dok napravim još jednu
malu digresiju. Sve to vodi onome za šta sam te pozvao ovamo.” Milamber pokaza da čeka
nastavak priče.
„Malo šta znamo o našem narodu pre Bega. Znamo da su plemena potekla s mnogih
svetova. Ima i teorija o tome da su neki narodi bežali od Krvnika i u druge svetove, možda,
na primer, i u tvoj svet. Postoji nekoliko malih dokaza koji podržavaju tu hipotezu, ali to su
sve zajedno ipak nagađanja.” Milamber pomisli kako je igrao šah s gospodarem Šinzavaija, i
proceni da je i to moguće.
„Došli smo kao izbeglice. Od miliona, samo su hiljade preživele da posade svoje seme
ovde. Našli smo ovaj stari isluženi svet. Nekad su njime vladale velike civilizacije, ali sve što
je ostalo od njih su ojedene, glatke stene koje su nekad bile njihove nastambe. Šta su bila ta
stvorenja, niko ne zna. Ovaj svet je siromašan metalima, a ono što smo u Begu doneli sa
sobom odavno je istrošeno. Naše životinje nalik vašim konjima i domaćim životinjama su
izumrle, sve osim pasa. Morali smo da se prilagođavamo novom svetu, i jedni drugima.
Vojevali smo u mnogim ratovima između vremena Bega i pojave Neznanca. Nismo
bili ništa više od gradova-državica, sve do Bitke hiljadu brodova. Tada se najskromnija od
svih rasa, Tsuraniji, uzdigla da pokori sve ostale i ujedini ovaj svet pod jedno Carstvo.
Mi, članovi Sabora, podržavamo Carstvo jer je na ovom svetu jedina i najjača sila
reda - ne zato što je plemenito, pošteno ili lepo, ili pravično. Zato što većina ljudskog roda
može da živi bez rata u domovini, bez gladi, kuge i ostalih pošasti drevnih vremena. I dok
nas okružuje takav red, mi možemo delati bez ometanja.
Pokušaj uklanjanja Neznanca svima je stavio do znanja da moramo biti slobodni da
radimo a da nas niko - uključujući i cara - ne ometa, i da su nam potrebna sva raspoloživa
sredstva. Izgubili smo veoma važne trenutke zbog pomanjkanja careve saradnje kada smo
prvi put spoznali Neznanca. Da nam je odmah pružio pomoć, mogli smo se suočiti s
Krvnikom u trenutku kada je počeo da izvija procep. Zato smo prihvatili dužnost odbrane i
službe Carstvu, da bismo imali potpunu slobodu.”
Milamber reče: „Sve što mi govoriš je očigledno. Ja i dalje čekam da čujem tvoj
problem u vezi sa mnom.”

Crowarez
79
 Bosnaunited

Hočopepa uzdahnu. „Polako, prijatelju. Moram da dovršim još jednu misao. Moraš
shvatiti kako Sabor radi ako misliš da preživiš duže od nekoliko nedelja.”
Milamber pokaza zaprepašćenje. „Da preživim?”
„Da, Milambere, da preživiš, jer mnogi su ovde želeli da te vide na dnu jezera, a ne na
obuci.”
„Zašto?”
„Mi želimo da oporavimo Visoku veštinu. Kada smo utekli Krvniku, u osvit istorije,
jedan jedini čarobnjak od hiljade što se suočila s Krvnikom je preživeo. Bili su većinom
čarobnjaci Nižeg reda i šegrti. Okupljali su se u manje grupe da bi zaštitili znanje doneto iz
svojih domovina. Isprva, zemljaci su tražili zemljake, a kasnije su se skupine povećavale,
zajedno sa željom da povrate Viši red. Nakon toliko vekova, osnovan je Sabor, kome su
pristupili svi čarobnjaci iz svih krajeva sveta, tako da su danas svi koji hode Stazom Višeg
reda članovi Sabora. Mnogi od onih koji koriste Niži red služe kod nas, ali pri nižem nivou
poštovanja i slobode. Bolji su u izradi naprava i poimanju prirodnih sila nego mi u crnim
odorama - oni stvaraju kugle koje nas prenose od mesta do mesta, na primer. Iako nisu van
zakona, Niže čarobnjake od spoljašnjih uticaja štiti sam Sabor. Svi čarobnjaci su u
nadležnosti Sabora.”
Milamber reče: „Prema tome, imamo slobodu da delamo po svom nahođenju sve dok
je to u najboljem interesu Carstva.”
Hočopepa klimnu glavom. „Nije bitno šta činimo, čak ni ako se dva čarobnjaka
sukobe oko nekog pitanja, dok god i jedan i drugi smatraju da time pomažu Carstvu.”
„Sa mog, pomalo 'varvarskog' stanovišta, to je neki čudan zakon.”
„Nije zakon, već tradicija. Na ovom svetu, moj varvarski prijatelju, tradicije i običaji
znaju da budu mnogo jače obaveze od zakona. Zakoni se menjaju, ali tradicije opstaju.”
„Mislim da shvatam koji je tvoj problem, moj civilizovani prijatelju. Ti nisi siguran da
li ću ja, budući da sam stranac, poštovati interese Carstva.”
Hočopepa potvrdi. „Da smo bili sigurni da možeš ugroziti interes Carstva, odmah
bismo te ubili. Kakvo je stanje sada, nismo baš sasvim uvereni, mada nam se ne čini da bi se
tako nešto moglo očekivati od tebe.”
Prvi put Milamber oseti da ne razume o čemu je reč. „Mislio sam da vi možete
osigurati vernost Carstvu kao prvenstvenu dužnost u svakom koga obučavate.”
„Tako bi trebalo da bude. Ali u tvom slučaju susreli smo se s nepoznatim
problemima. Čini nam se da si prihvatio osnovni zadatak čarobnjačkog bratstva,
sprovođenje reda u Carstvu. Ali nismo sigurni. Mi jednostavno čitamo umove inicijata, ali
tvoj nismo mogli. Morali smo da se oslonimo na serume istine, dugačka ispitivanja i vežbe
smišljene da razotkriju bilo kakvu dvoličnost.”
„Zašto?”
„Razlog nam nije poznat. Znamo za čarolije koje sakrivaju misli. Ništa slično nismo
primetili. Bilo je to kao da tvoj um ima neku sposobnost koju nikada pre nismo sreli, možda
neki prirodni talenat za nas nepoznat, dok je na vašem svetu uobičajen; ili rezultat neke
obuke pod tutorstvom tvog učitelja Niže staze, koja te štiti od naših veština čitanja misli.
U svakom slučaju, uveravam te da je to prouzrokovalo popriličan nemir u našim

Crowarez
80
 Bosnaunited

dvoranama. Za vreme tvoje obuke, nekoliko puta se postavljalo pitanje njenog produžetka, i
svaki put je kao povod za tvoje smaknuće navođena naša nemogućnost da ti pročitamo
misli. Svaki put je bilo sve više onih koji su želeli da nastaviš. U celosti, predstavljaš moguće
blago novih podataka, i kao takav, zaslužuješ da budeš nevin dok se ne dokaže suprotno - da
ne bismo izgubili tako vredan dodatak našoj kolekciji talenata, naravno.”
„Naravno”, procedi Milamber.
„Juče je pitanje produžetka tvoje obuke postalo kritično. Kada je došlo vreme za tvoj
poslednji korak prema Saboru, glasali smo, i glasanje je završeno podjednakim brojem
glasova. Jedini uzdržani bio sam ja. Dok god se ne priklonim jednoj strani, pitanje tvog
preživljavanja je neizvesno. Slobodan si da delaš kao pun član Sabora sve dok ne promenim
svoj iskaz da bih potvrdio tvoje punosnažno prihvatanje ili ne. Naša tradicija ne dozvoljava
da se glas izmeni kada je već jednom dat, ali preinačenje uzdržanosti je dopušteno. Kako
niko od onih koji su bili odsutni za vreme glasanja ne može dodati svoj glas nakon njega, ja
sam jedini koji može razrešiti stvari. Tako će rezultat glasanja, bez obzira na odlaganje, biti
moja odluka.”
Milamber se netremice zagleda u starijeg čarobnjaka. „Jasno.”
Hočopepa polako odmahnu glavom. „Pitanje je da li ti je jasno. Da uprostim, trenutni
problem je to što ne znam šta da činim s tobom. Nisam to želeo, ali vidim da mi je tvoj život
u rukama. Moram odlučiti da li ćeš biti ubijen ili ne. Zato sam želeo da te vidim, da pokušam
da procenim da li sam pogrešio u rasuđivanju.”
Najednom, Milamber zabaci glavu i gromko se nasmeja. Uskoro mu potekoše suze
niz obraze. Kada se stišao, Hočopepa progovori: „Ne vidim šta je smešno.”
Milamber podiže ruku, izvinjavajući se za svoje ponašanje. „Nisam želeo da te
uvredim, moj civilizovani prijatelju, ali situacija je očigledno ironična. Bio sam rob i moj
život je održavala ćud drugih. Nakon cele te obuke, i uspona u moći, shvatam da i dalje
nisam u boljoj poziciji.” Zastao je za tren, osmehujući se prijateljski. „Ipak, drago mi je što
moj život u šaci držiš ti, a ne moj bivši nadzornik. To mi je najsmešnije.”
Hočopepa se najpre prepade njegovog odgovora, a onda se i sam nasmeja, „Veliki
broj naše braće ne obraća pažnju na stara učenja, ali ako si upoznat s našim starijim
filozofima, znaćeš o čemu ti govorim. Izgleda da si ti jedan od ljudi koji su pronašli svoj val.
Mislim da se razumemo, moj varvarski prijatelju. Mislim da je ovo dobar početak.”
Milamber prouči Hočopepin lik. Bez svesti o procesu koji ga je doveo do tog
zaključka, procenio je da ima saveznika, a možda i prijatelja u njemu. „Slažem se. A mislim
da si i ti čovek koji je pronašao svoj val.”
S lažnom skromnošću, Hočopepa reče: „Ja sam prost čovek, i odveć veliki rob
telesnih strasti da bih pronašao tako savršeno stanje ravnoteže.” S uzdahom, on se naže
napred i ozbiljnim tonom reče: „Dobro me slušaj, Milambere. Iz svih razloga koje smo
naveli, ti si mogući izvor znanja, ali i stravično oružje.
Tsuraniji robuju politici, kao što će ti reći svaki učenik Igre Saveta; a mi, članovi
Sabora, i pored reputacije uzvišenosti, imamo svoje lične podele i tajne borbe, koje se ne
završavaju uvek mirno i bez krvi.
Mnogi od naše braće nisu ništa više do sujevernih seljaka, koji s podozrenjem gledaju
na sve što je strano i nepoznato. Od ovog dana, moraćeš da se prihvatiš jednog zadatka.

Crowarez
81
 Bosnaunited

Ostani skriven iza svog vala, i postani Tsurani. Po svemu što se vidi okom, moraš postati
veći Tsurani od bilo kog drugog člana. Shvataš li to?”
Milamber jednostavno odgovori: „Shvatam.”
Hočopepa im nali još po jednu šolju vrele koke. „Posebno se pazi ljubimaca ratnog
vođe, Elgahara i Ergorana, i nemilosrdnog mladića Tapeka. Njihov gospodar se srdi zbog
gubitaka u ratu protiv tvoje bivše domovine, i sumnja na Sabor. Sad, kada su dvojica naše
braće poginula u poslednjem većem okršaju, ima nas još manje koji želimo da pomažemo
tim poduhvatima. Nekolicina čarobnjaka i dalje naklonjenih njegovoj strani imaju previše
posla, a glasine kažu da neće moći da napravi ni korak dalje u vašoj zemlji bez nekakvog
čuda. Za to bi mu bilo potrebno ujedinjenje Visokog saveta - do kog će doći tek kada tunski
ratnici postanu zemljoradnici i poete - ili pristanak ogromnog broja Crnih odora. Ovo
potonje bi moglo da se desi možda oko godinu dana nakon onog prvog, te ćeš zaključiti da je
on u prilično bednoj političkoj situaciji. Ratne vođe koje ne uspeju da sprovedu rat kako
treba brzo padnu u nemilost.” S osmehom, on dodade: „Naravno, Sabor je daleko iznad
političkih problema.” Glas mu se ponovo uozbilji. „Moraćeš da se suočiš sa sledećim: on će
te, možda, posmatrati kao potencijalnu pretnju, jer možeš ubediti druge da mu ne pomažu,
ili mu se možeš otvoreno suprotstaviti zbog neke duboko ukorenjene naklonosti prema
svojoj bivšoj domovini. Direktno, on ti ne može ništa, ali možeš postati meta njegovih
mezimaca. Neki ga još slepo slede.”
„Staza moći je staza prevrtljivog krivudanja”, priseti se Milamber.
Hočopepa zadovoljno klimnu glavom. Oči su mu iskrile. „To je pravi Tsurani. Brzo
učiš.”

* * *

Sledećih nedelja Milamber je srastao s punoćom novog položaja, otkrivajući nove

odgovornosti svog znanja. Čula se poneka opaska, od kojih je u ponekoj zazvučalo i
nepoverenje, da niko do njega nije pokazao takve veštine tako brzo pošto je obukao crnu
odoru.
I pored svih promena u svom bivstvovanju, Milamber je otkrio da je mnogo šta
ostalo nepromenjeno. Uz određeni trud, shvatio je da i dalje drži netaknute izvore sile u
sebi, i da ih može prizvati u pomoć samo u trenucima velike uzbuđenosti. Pokušao je da
sputa to podivljalo povećanje moći, ali nije uspeo. Takođe, otkrio je da može da se oslobodi
mentalnih stega koje su mu nametnute za vreme obuke. Rešio je da nikome ne otkriva tu
činjenicu, čak ni Hočopepi. Preraspodela njegove umne snage povratila mu je još nešto,
skoro fatalnu žudnju za ponovnim susretom s Katalom. Potisnuo je čežnju da odmah krene
po nju i zatraži njeno otpuštanje iz ruku gospodara Šinzavaija, što mu je sada kada je postao
Uzvišeni bilo veoma lako. Oklevao je zbog straha od reakcije ostalih čarobnjaka i pomisli da
su se njena osećanja prema njemu promenila. Umesto svega toga, uronio je u učenje.
Vreme provedeno u Saboru iznelo je na videlo njegovu pravu ličnost, kao što mu je i
bilo rečeno. Ta ličnost bila je ključ njegove neobične vladavine Višim redom magije. Bio je
biće dvaju svetova, povezanih velikom kapijom svetova. I dok god je ta spona trajala, mogao
je da crpe snagu s obe strane, što je bila dvostruko veća moć nego u ostalih crnih odora. Ovo
znanje otkrilo je i njegovo pravo ime, ime koje nije smelo biti izgovoreno, da niko ne bi

Crowarez
82
 Bosnaunited

mogao steći vlast nad njim. U drevnom jeziku Tsuranija, koji nije korišćen još od vremena
bega, značilo je: „Onaj koji stoji na međi svetova.”

Crowarez
83
 Bosnaunited

5.

Putovanje

Martin je motrio.
Nečujno je dao znak sadrugovima i oni kliznuše kroz drveće, tik na obodu vidika onih
na livadi. Jasno su čuli izvikivanje naređenja u tsuranijskom logoru. Martin kleknu kako ne
bi odao nikakav znak svog prisustva. Iza njega se sakriše Garet i bivši tsuranijski rob, Čarls.
Šest godina posle opsade Krajdije, Čarls je ispunio Martinova očekivanja i dokazao odanost i
vrednost desetinama puta. Takođe, postao je prilično dobar šumar, premda mu je
nedostajala Garetova ili Martinova prirodna gipkost.
Čarls prošapta: „Lovočuvaru, vidim mnoge nove barjake.”
„Gde?”
Čarls pokaza tačku na najdaljem kraju logora. Uz pomoć patuljaka koji su ostali u
visinskim selima, Martin i njegova družina uspeli su da prežive opasni prelaz preko Sivih
kula i neprimećeno prođu kraj neprijateljskih ispostava duž zapadnog kraja doline,
najslabije nadgledanog od svih. Sada su bili nadomak centralnog logora Tsuranija.
Garet skoro nečujno zviznu. „Čovek ima oči kao u sokola. Ja jedva da i vidim te
barjake.”
„Ja samo znam u šta treba da gledam”, reče Čarls.
„Šta znače ti novi barjaci?” - upita Dugi Luk.
„Loše vesti, lovočuvaru. Oni nose simbole porodica koje su bile verne Partiji Plavog
točka. Bar kada sam ja zarobljen. Nije ih bilo još od opsade Krajdije. Ovo može značiti samo
još jedan veći obrt u Visokom savetu.” Zagledao se u lovčevo lice. „Ovo znači da je Ratni
savez ponovo ceo. I da sledećeg proleća možemo računati na napad svim silama.”
Martin ih pozva đa se vrate u šumu. Drveće je bilo presvučeno u jesenje boje,
vodoskoke crvene, zlatne i mrke. Šunjajući se po uvelom lišću, oni pronađoše zaklon u
žbunju podno jednog drevnog hrasta. Martin izvadi parčence suve govedine i poče da ga
žvaće. Uspon preko Sivih kula, čak i uz pomoć patuljaka, uzeo je danak: sada su bili gladni,
umorni i prljavi. „Gde su nove čete?” - upita Martin.
„Neće ih dovesti ove zime. Mogu ih držati nadomak Ravničarskog Grada u Kelevanu,
odmorne, u prijatnijim uslovima. Proći će kroz kapiju čim počne otapanje. Kad procveta
cveće u bašti princeze Karline, oni će već biti u pokretu.”
Sa severa se začu pištav, rezak zvuk. Čarlsovo lice pokaza suspregnut strah. „Kodže!”
Osvrnuvši se, on im pokaza naviše.

Crowarez
84
 Bosnaunited

Martin klimnu glavom i postavi ruke Čarlsu i Garetu, pa ih pogura da se popnu na

drvo. Tada i sam skoči, a oni ga uhvatiše za ruke i povukoše u krošnju.
Popevši se do viših grana, oni se primiriše, spremni za borbu, a izvidnica kodža
pojavi se pod drvetom. Šest stvorenja kretalo se ravnomernim korakom, ali tada
predvodnik, koji je nosio tsuranijsku perjanicu, zaustavi grupu. Osvrnuo se i izdao zapovesti
na svom pištavom jeziku. Ostala petorica se raštrkaše da pretraže okolinu. Trojica ljudi su ih
slušala skoro deset minuta.
Pošto su se ponovo okupili, brzo su zauzeli formaciju i produžili. Uverivši se da su se
dovoljno udaljili, Martin prošapta: „Šta im je ovo značilo?”
„Namirisali su nas. Moj miris se promenio od midkemijske hrane koju sam jeo. Znali
su da nismo Tsuraniji.”
Silazeći s drveta Čarls reče: „Kodžama nije lako da okrenu glavu nagore, tako da to
retko i čine.”
Garet upita: „A šta da je uz njih išao neki od tvojih bivših sunarodnika?”
Čarls sleže ramenima. „Kodže bi govorile tsuranijski. Njihov jezik je skoro nemoguće
naučiti, pa se niko i ne trudi.”
Martin upita: „Hoće li moći da pronađu naše tragove?”
Čarls reče: „Mislim da neće, ali...” Zastao je, jer se iz logora začu glasan lavež. „Psi!”
Martin reče: „Oni mogu da nas pronađu. Krenimo.” Postavivši smiren ali brz tempo
trčanja, on krenu prema starinskom putu koji je vodio u planine, skoro zaraslom u rastinje,
tako da Tsuraniji nisu znali za njega, što ga je činilo povoljnim za upad Martinove družine u
dolinu.
Tri čoveka su neko vreme trčala, osluškujući lavež iza sebe. Tren potom zvuci se
promeniše, lavež se pretvori u zavijanje i arlaukanje. „Osetili su naš miris”, progovori Garet.
Lovočuvar samo klimnu glavom i ubrza. Trčali su još jedan minut, a psi su im se
približavali, kad Martin zastade, zgrabi Gareta za ruku da ne bi protrčao i dade mu znak da
promene pravac, s puta prema potočiću. Stigavši do vode reče: „Setio sam se da sam čuo
potok kada smo prolazili ovuda.”
Ostala dvojica zađoše u vodu, a Martin reče: „Zaradili smo svega nekoliko minuta.
Tražiće nas uzvodno i nizvodno.”
„Kuda ćemo?” - upita Garet.
Martin odgovori: „Nizvodno. Najpre će nas tražiti naviše, jer tamo je naš spas.”
Čarls reče: „Lovče, postoji još jedna mogućnost.” On hitro skide ranac i izvadi iz njega
poveliku kožnu kesu. Počeo je da prosipa crni prah iz kese po obali potočića u koji su
zagazili.
Garetove oči zasuziše, i on pročisti nos da ne bi kihnuo. „Biber!”
Čarls reče: „Majstor Megar će biti ljut, ali znao sam da će nam trebati. Kodže i psi biće
onesposobljeni čim pronjuškaju ovuda.”
Martin klimnu glavom. „ Uzvodno!”
Tri čoveka pohrliše pljuskajući kroz vodu i uskoro nastaviše sporijim, ravnim
ritmom. Već su dospeli van vidokruga kada se pseće zavijanje pretvorilo u kihanje. Vici
ljutitih glasova odgovarali su nemoćni glasovi. Čarls se zadovoljno nasmeši, pa nastaviše put

Crowarez
85
 Bosnaunited

kroz vodu.
Opazivši granu nadvijenu nad potok Martin pomože prijateljima da se popnu, a zatim
krenu za njima. Prešli su preko krošnje, i pronašli granu obližnjeg hrasta na koju su mogli
da naskoče.
Sišli su na zemlju desetak metara od potočića. Martin se osvrnu, kako bi se uverio da
ih ne prate, i pozva ostalu dvojicu da ga slede, natrag prema Sivim kulama.

* * *

Morski vetrovi šibali su zidine. Aruta je nadgledao Krajdiju, grad i more koje je ležalo
iza njega, a tamna kosa mu se vijorila na vetru. Predeo su prošarali sunčev sjaj i senke
dalekih, paperjastih oblaka što su jurili nebom. Aruta je posmatrao daleki horizont uživajući
u pogledu na Beskrajno more, išibano zapenjenim talasima, i slušajući zvuk radova na
oštećenim zgradama u naselju.
Još jedna jesen pohodila je Krajdiju, osma od početka rata. Aruta je računao na mirno
proleće i leto kao povoljne okolnosti; ipak, nije imao mira. Više nije bio mladić tek stasao za
borbu, već prekaljeni vojskovođa. Za svojih dvadeset i sedam godina video je više bitaka i
poneo odgovornost za više odluka nego što većina ljudi Kraljevstva načini za čitav život.
Koliko je mogao da proceni, Tsuraniji su polako dobijali rat.
Pustio je da mu um neko vreme bludi, a zatim se trgnuo iz sanjarenja. Iako više nije
bio ćudljivi dečak, povremeno se povlačio u sebe. Shvatio je da mu je najbolje da se ne
opušta, da bi izbegao tako besmisleno traćenje vremena.
„Jesen brzo prolazi.”
Aruta se okrenu nalevo i ugleda Rolanda, koji je stajao u blizini. Plemić je primetio da
je princ izgubljen u mislima i prišao je neprimećeno. Aruta se oseti uvređeno, ali se otrese
tog osećanja i reče: „A uslediće i podjednako kratka zima, Rolande. A u proleće...”
„Ima li vesti od Dugog Luka?”
Aruta steže pesnicu u rukavici, i polako udari u kamen zidina, suzdržanim gestom
koji je jasno iskazivao teskobu. „Zažalio sam što je morao da ode, stotinu puta. Od sve
trojice, samo Garet ume da bude oprezan. Onaj Čarls je tsuranijski ludak, opsednut čašću, a
Dugi Luk je...”
„Dugi Luk”, dopuni Roland.
„Nikad nisam upoznao tajnovitijeg čoveka, Rolande. Makar i da poživim koliko
vilenjaci, mislim da ne bih razumeo šta ga čini takvim.”
Roland se nasloni na hladne zidine i upita: „Šta misliš, da li su na sigurnom?”
Aruta se ponovo zagleda u more. „Ako iko u čitavoj Krajdiji može da pređe planine,
uđe u tsuranijsku dolinu i vrati se živ, to je Martin. Ipak, brinem se.”
Rolanda začudi ovo priznanje. Poput Martina, ni Aruta nije mnogo otkrivao svoja
osećanja. Naslućujući prinčev nemir, Roland promeni temu. „Imam poruku od mog oca,
Aruta.”
„Rečeno mi je da u pošiljci iz Tulana postoji i neka lična poruka.”
„Onda znaš da me otac zove kući.”

Crowarez
86
 Bosnaunited

„Da. Žao mi je što je slomio nogu.”

„Otac nikad nije dobro jahao. Ovo mu je već drugi put da pada s konja i lomi nešto.
Prošli put, kad sam bio mali, bila je to ruka.”
„Odavno nisi bio u svom domu.”
Roland sleže ramenima. „Uz ovoliko ratovanje, nisam ni osećao potrebu da se vratim.
Najveći deo borbe odvijao se ovde. A pored toga”, isceri se on, „postoje i drugi razlozi sa
ostanak.”
Aruta se i sam nasmeši, pa upita: „Jesi li obavestio Karlinu?”
Roland se uozbilji. „Ne još. Mislio sam da sačekam dok ne sredim prevoz brodom ka
jugu.” Otkada je Bratstvo napustilo Zeleno srce, putovanje kopnom prema jugu bilo je
nemoguće, jer su Tsuraniji odsekli puteve za Karziju i Tulan.”
S jedne kule začu se povik. „Tragači se vraćaju!”
Aruta suzi oči zbog odsjaja dalekog mora i primeti tri prilike u laganom hodu niz put.
Kada su prišli dovoljno blizu da bude siguran, Aruta prozbori: „Dugi Luk.” U glasu mu se
čulo olakšanje.
Sišavši sa zida, Aruta stade u dvorište da sačeka lovočuvara i njegove ljude. Roland
stade kraj njega, a tri prašnjave prilike uđoše kroz kapije zamka. Garet i Čarls su ćutali, a
Martin progovori: „Pozdrav, visosti.”
„Pozdrav, Martine. Kakve su vesti?” - upita princ.
Martin poče da iznosi otkrića do kojih su došli pred tsuranijskim logorom, ali Aruta
ga uskoro prekide. „Bolje sačuvaj dah za većanje, Martine. Rolande, idi po oca Talija,
majstora Fenona i Amosa Traska, i povedi ih do odaja saveta.”
Roland otrča, a Aruta reče: „Prisustvovaće i Čarls i Garet, Martine.”
Garet pogleda bivšeg tsuranijskog roba, koji sleže ramenima. Obojica su znali da će
željno iščekivani topli obrok morati da sačeka, koliko god princ bude želeo.

* * *

Martin sede kraj Amosa Traska, a Čarls i Garet ostadoše na nogama. Bivši pomorski
kapetan klimnu glavom u znak pozdrava Martinu, dok je Aruta, po navici, izvlačio sopstvenu
stolicu, ne obazirući se na formalnosti u prisustvu svojih savetnika. Amos je postao
nezvanični član Arutinog ljudstva odmah nakon opsade zamka; bio je to hrabar čovek s
mnogim neočekivanim veštinama.
Fenon sede Aruti uz desnu ruku. Nakon ranjavanja, rešio je da prihvati Arutu kao
zapovednika Krajdije, te je lično poslao poruku vojvodi Boriku, savetujući ga da tako i
ostane. Vojvoda je u odgovoru blagoslovio tu promenu odgovornosti, a Fenon se vratio u
ulogu ađutanta. Majstor-mačevalac je izgledao zadovoljan razvojem situacije.
Aruta reče: „Martin se upravo vratio iz posebno značajnog pohoda. Martine, reci nam
šta si video.”
Martin poče: „Prešli smo Sive kule i ušli u dolinu u kojoj se nalazi štab Tsuranija.”
Fenon i Tali zaprepašćeno pogledaše lovočuvara, a Amos Trask se nasmeja, duboko

Crowarez
87
 Bosnaunited

iz trbuha. „Strpao si čitav mali ep u jednu jedinu rečenicu”, reče morski vuk.
Ne obazirući se na upadicu, Martin kaza: „Mislim da je najbolje da vam Čarls objasni
šta smo videli.”
Bivši tsuranijski rob zabrinutim glasom reče: „Sudeći po svim znacima, ratni vođa će
sledećeg proleća krenuti u još jedan veliki proboj.”
Svi u sobi zaćutaše, osim Fenona. „Kako možeš biti siguran? Ima li nove vojske u
logoru?”
Čarls odmahnu glavom. „Ne, novi vojnici neće stići do prvog otapanja. Moji bivši
zemljaci ne vole vaše hladnoće. Provešće zimu u mojoj bivšoj domovini i proći kapiju
svetova tek kada ofanziva otpočne.”
Čak i posle pet godina, Fenon je posmatrao Čarlsovu odanost s određenim
podozrenjem, premda mu je Dugi Luk u potpunosti verovao. „Kako si onda”, nastavi
mačevalac, „siguran da će uopšte biti ofanzive? Nije je bilo još od napada na Elvandar, pre
tri godine.”
„Nad logorom ratnog vođe viju se novi barjaci, majstor-mačevaoče, barjaci kuća koje
pripadaju Partiji Plavog točka. Nije ih bilo šest godina. To zasigurno označava još jednu
veliku promenu u Visokom savetu. Ratni savez je ponovo sklopljen.”
Od svih prisutnih, samo je Tali nazirao o čemu Čarls govori. Proučio je Tsuranije,
ispitujući zarobljene robove. On progovori: „Bolje to malo razjasni, Čarlse.”
Čarls razmisli, kako bi organizovao svoje izlaganje, pa reče: „O mojoj bivšoj domovini
morate da shvatite jedno: iznad svega osim časti i odanosti caru, stoji Visoki savet. Uspeh u
Visokom savetu vredi mnogo, za njega vredi rizikovati i sam život. Nije malo porodica
uništeno zamkama i intrigama Saveta. Mi koji potičemo iz Carstva zovemo to 'Igrom Saveta'.
Moja porodica bila je na dobrom mestu u klanu Hunzan, dovoljno mala da prođe
neprimećeno kraj većih rivala, a dovoljno velika da je ne prožderu manji. Imali smo
prednost utoliko što smo znali koje su teme prisutne u Visokom savetu, bez brige o
donošenju bilo kakvih odluka. Naš klan je bio aktivan u Partiji napretka, jer je ubrajao u
svoje redove mnoge učitelje, lekare, sveštenike i umetnike.
Tada je, za neko vreme, klan Hunzan napustio Partiju napretka, iz razloga koje znaju
jedino najviši glavari porodica, a o kojima ja mogu samo da nagađam. Moj klan se priključio
Partiji Plavog točka, jednoj od najstarijih u Visokom savetu. Premda nije bila tako moćna
kao Ratna partija ratnog vođe, niti je imala tradiciju kao Carska partija, bila je časna i
uticajna.
Pre šest godina, kada sam došao ovamo, Partija Plavog točka sklopila je Ratni savez s
Ratnom partijom. Mi, članovi nižih porodica, nismo obavešteni šta je uzrokovalo tako veliku
promenu u odnosima, ali nije bilo sumnje da je bilo nešto u vezi s Igrom Saveta.
Moj lični pad iz milosti u ropstvo svakako se morao desiti, da moj klan ne bi bio pod
sumnjom dok ne dođe pravo vreme za planirani korak. Sada je jasno kakav je to korak bio.
Od opsade ovog zamka nisam video nijednog vojnika koji pripada porodicama
Plavog točka. Razumeo sam da je time Ratni savez okončan.”
Fenon ga prekide. „Hoćeš da kažeš da je sprovođenje ovog rata samo deo neke
političke igre Visokog saveta?”

Crowarez
88
 Bosnaunited

Čarls odgovori: „Majstor-mačevaoče, znam da čoveku snažno odanom svojoj zemlji

nije lako da shvati tako nešto. Ali baš to hoću da kažem.
Postoje razlozi, tsuranijski razlozi, za takav rat. Vaš svet je bogat metalima, za kojima
mi na Kelevanu žudimo. Takođe, naša istorija je krvava, i svi koji nisu poreklom iz
Tsuranuanija predstavljaju opasnost i moraju biti pokoreni. Ako smo mi mogli da
pronađemo vaš svet, zar niste jednog dana mogli i vi naš?
I dalje, sticanjem uticaja u Visokom savetu postaje se ratni vođa. Vekovima smo se
borili protiv Turilske Konfederacije, a kada su nas na kraju priterali na primirje, Ratna
partija je izgubila veliki deo ugleda pred Savetom. Ovaj rat je način da se ta izgubljena moć
povrati. Car retko zapoveda, ratnom vođi prepušta vrhovnu vlast, ali ratni vođa je pored
toga i gospodar porodice i ratni zapovednik klana, i želi da neprestano napreduje u svom
okruženju i Igri Saveta.”
Tali je bio fasciniran. „Po tome, Partija Plavog točka se pridružila partiji ratnog vođe i
iznenadno se povukla, ali to je bio samo deo političke igre, manevar kojim su stekli nekakvu
prednost?”
Čarls se nasmeši. „To je uobičajeno za Tsuranije, dobri oče. Ratni vođa je svoj prvi
pohod planirao veoma brižno, a nakon tri godine nađe se bez pola armije. Ima previše briga,
i ne donosi pred Savet i cara vesti o surovim pobedama, već gubi ugled i prestiž u igri.”
Fenon reče: „Ne mogu da verujem! Stotine ljudi gine zbog tako nečeg!”
„Tako je s Igrom Saveta, majstor-mačevaoče. Ratni vođa Almeho je ambiciozan
čovek. Svaki ratni vođa mora biti takav, a mora i da se oslanja na druge iste takve, koji bi
želeli da preuzmu njegovu odoru ako bi posustao. Da bi ih zadržao na svojoj strani, on
ponekad mora i da zažmuri.
U prvoj godini rata, vođin zapovednik, čovek po imenu Tasio od Minvanabija,
naredio je napad na jedan od lamutskih garnizona. Pored toga što je drugi po činu u pohodu
na ovaj svet, Tasio je i rođak gospodara Džingua od Minvanabija. Naredba je data gospodaru
Sezuu od Akoma, zakletih neprijatelja Džingua. Vojnici Akoma su pobijeni, skoro do
poslednjeg čoveka, uključujući gospodara Sezua i njegovog sina. Tasio je zakasnio da ga
spase, ali je stigao na vreme da pobedi i odnese pobedu ratnom vođi.”
Fenon razrogači oči u neverici. „To je najpodmuklije dvolično nečoveštvo za koje sam
ikad čuo.”
„Takođe se smatra i genijalnim, u njihovom narodu”, reče Aruta.
Čarls klimnu glavom, potvrđujući prinčeve reči. „Ratni vođa je bio spreman da
oprosti Tasiju smrt jednog od boljih zapovednika i gubitak čitave vojske Akoma, jer je za
uzvrat dobio pobedu i snažniju podršku Minvanabija.
Svaki od gospodara koji nisu imali neposrednu ulogu u igri smatrao bi takav potez
majstorskim, pa sve i da je poštovao Sezua. Taj potez je Almehu i gospodaru Džinguu doneo
mnoga savezništva u Savetu. Tako su politički suparnici ratnog vođe, u potrazi za načinom
da zaustave porast njegove moći, stvorili situaciju koju sam opisao, ostavljajući ga na cedilu
i u nemogućnosti da nastavi rat. Mnoge porodice koje jedva da su i stajale uz Ratnu partiju
privukli su Plavi točak i njihovi saveznici, zadivivši ih takvim nemilosrdnim udarcem.”
„Nama je međutim važno to što se Plavi točak ponovo udružio s ratnim vođom, i već
na proleće njihove vojske će združiti sile”, reče Aruta.

Crowarez
89
 Bosnaunited

Čarls pogleda lica u odaji Saveta. „Ne mogu ni da pretpostavim zašto se u Savetu
desio takav preokret. Predaleko sam od igre. Ali kao što kaže Njegova visost, Krajdija mora
shvatiti da će na proleće bar deset hiljada vojnika ojačati jedan od frontova.”
Amos zareža: „To će nas sigurno pregaziti.”
Aruta razmota nekoliko pergamenata. „Većina vas je poslednjih meseci čitala ove
poruke.” On pogleda Talija i Fenona. „Primetili ste kako se polako javlja određena
povezanost.” On uze jedan od pergamenata. „Od mog oca: 'Tsuraniji ne prestaju s
iznenadnim napadima, i naša vojska je neprekidno u napetom iščekivanju. Nismo sposobni
da prodremo kroz njihove odbrane, te počinjemo da verujemo da će svaki naš napor
progutati tama. Plašim se da ovome nikad neće doći kraj...' Od barona Belamija: '...povećana
aktivnost Tsuranija u blizini džonrilskog garnizona. Smatram da bi bilo poželjno da se
posvetimo toj regiji ove zime, dok Tsuraniji miruju, kako ne bismo izgubili čitavu poziciju
sledećeg proleća.' Plemić Roland će ove zime biti zadužen za nadzor pojačanja iz Karzije i
Tulana u Džonrilu.”
Nekoliko pogleda uperi se u Rolanda, koji je stajao kraj Arute. Princ nastavi. „Od
lorda Dulanika, viteza-maršala Krondora: Tako Njegovo veličanstvo razume vašu
zabrinutost, ne postoji dovoljno dokaza koji ukazuju na potrebu za uzbunom. Ukoliko ne
primimo neke podatke koji bi overodostojili vaša strahovanja od mogućih budućih napada
Tsuranija, princ Krondora će slediti moj savet i odbijaće vašu potražnju za elementima
krondorskog garnizona...” Aruta pogleda ostale. „Sada je povezanost očigledna.”
Gurajući pergamente u stranu, Aruta pokaza na mapu pričvršćenu za sto. „Svi vojnici,
svi do jednog su na dužnosti. Ne smemo da odvlačimo ljude s juga, jer Tsuraniji mogu
napasti Džonril. Tamošnji garnizon dobiće pojačanja, i situacija će za neko vreme biti
stabilna. Ako ga neprijatelji budu napali, mogu stići pojačanja i iz Karzije i Tulana. Ukoliko
neprijatelji napadnu bilo koji od zamkova, imaće silu Džonrila za leđima. Ali sve to može
propasti povučemo li vojsku iz tih garnizona.
Otac je takođe zauzet, duž jednog ogromnog fronta, i ne može nam ustupiti nijednog
vojnika.” On pogleda Čarlsa. „Šta misliš, gde će biti usmeren taj napad?”
Bivši tsuranijski rob se nadnese nad mapu, i sleže ramenima. „Nije to lako proceniti,
visosti. Kad bi situaciju odlučivala samo vojna snaga, ratni vođa bi verovatno pokušao da se
probije kroz slabija mesta, ili kod nas ili kod vilenjaka. Ali malo se koja odluka u Carstvu
donosi bez političkih razmatranja.” On dobro pregleda položaje trupa na mapi, pa reče: „Da
sam ja na mestu ratnog vođe, i da mi je potrebna jednostavna pobeda da ojačam svoj
položaj u Visokom savetu, ponovo bih napao Krajdiju. Ali da sam ja ratni vođa, da mi položaj
u Savetu visi o koncu i da mi je potreban odvažan udarac da bih povratio izgubljeni ugled,
možda bih se i usudio da svim silama napadnem glavninu kraljevske vojske, pod komandom
vojvode Borika. Kada bi uspeo da slomi samo srce vojske Kraljevstva, vladao bi Savetom
godinama i godinama.”
Fenon se zavali u stolicu i uzdahnuvši reče: „Onda postoji mogućnost još jednog
napada na Krajdiju, u proleće, a iz straha od napada na susedna mesta ne bismo mogli dobiti
pojačanje.” Prešao je rukom preko mape. „Sada imamo isti problem kao i vojvoda. Sve sile
su raspoređene duž tsuranijskog fronta. Jedini ljudi koje možemo iskoristiti su građani, ili
vojnici razrešeni dužnosti, vrlo mali broj u celosti.
Ne možemo držati armiju na oprezu beskonačno dugo; čak i lordovi Borik i Brukal

Crowarez
90
 Bosnaunited

zimuju u LaMutu s erlom, ostavivši samo manje čete sa zadatkom da motre na Tsuranije.”
Odmahujući rukom, on reče: „Skrećem s teme. Najvažnije je da smesta obavestimo tvog oca
o mogućem napadu, Aruta. Tako će, ako primimo napad na grudi, on moći brže da stigne iz
LaMuta, spreman za bitku. Čak i ako Tsuraniji dovedu deset hiljada odmornih vojnika, on će
moći da povede i vojnike isturenih garnizona Jabona, još pune dve hiljade njih.”
Amos progovori: „Dve hiljade naspram deset hiljada zvuči prilično jadno,
majstor-mačevaoče.”
Fenon je morao da se složi. „Činimo sve što nam je u moći. Niko ne može da tvrdi da
će to biti dovoljno.”
Čarls reče: „Bar ćete imati konjicu, majstore. Moji bivši saborci i dalje mrze konje.”
Fenon klimnu glavom. „Jeste, ali i uz to, izgledi su nam mračni.”
„Postoji još nešto”, reče Aruta, podižući jedan pergament. „Poruka lorda Dulanika
zahtevala je dokaze koji bi ih uverili da je naš poziv u pomoć osnovan. Mislim da sada
imamo dovoljno dokaza.”
Fenon reče: „Čak i sasvim mali deo krondorskog garnizona pružio bi nam dovoljno
snage da se odupremo glavnini napada. Ipak, skoro je prekasno za to, i takva poruka morala
bi biti poslata smesta.”
„Božija istina”, progovori Amos. „Da isploviš već danas po podne, jedva bi uspeo da
prođeš Mračni moreuz pre no što ga zima okuje. Još koja nedelja, i ne bi bilo šanse.”
„Razmišljao sam o tome. Mislim da postoji dovoljno razloga da rizikujem odlazak u
Krondor”, reče Aruta.
Fenon ustade iz stolice. „ Ali ti si zapovednik armije vojvodstva, Aruta. Ne možeš
napuštati tu odgovornost.”
Aruta se nasmeši. „Mogu, i hoću. Znam da nemaš želju da ponovo zapovedaš ovde, ali
zapovedaćeš. Želimo li Erlandovu podršku, moraću sam da ga ubedim da nam je pruži.
Prednosti neposrednog razgovora naučio sam još kada je otac otputovao da upozori
Erlanda i kralja na Tsuranije. Erland je oprezan čovek. Moraću da dam sve od sebe ne bih li
ga ubedio.”
Amos frknu. „A kako misliš da stigneš do Krondora, da me izvini Tvoja visost?
Između nas i Slobodnih gradova na kopnenom putu leži dobar deo triju tsuranijskih armija.
U luci imamo samo nekoliko čamčića pogodnih za priobalnu plovidbu, a za morsko
putovanje potreban ti je pravi brod.”
„Tu je i jedan brod, Amose. Vetar obzorja još je usidren u luci.”
Amos je bio zaprepašćen. „Vetar obzorja?” - povika on u neverici. „Pored toga što je i
sam tek malo veći od čamca, treba da preleži zimu. Znam da je njegov kapetan, tupoglavac,
kad je doćopao u luku pre mesec dana, kukao jer mu je kobilica slomljena. Taj se brod mora
izvući na kopno, da bi kobilica bila pregledana i hrptenica zamenjena. Bez popravke,
kobilica će biti preslaba i neće izdržati nalete zimskih oluja. Možeš isto tako ploviti u buretu
kišnice, s oproštenjem. Podjednako bi se udavio, ali bar ne bi toliko namučio ostale.”
Fenon je kipteo od besa izazvanog rečima morskog vuka, ali su Tali, Martin, Roland i
Aruta izgledali razgaljeno. „Kada sam poslao Martina na put”, reče Aruta, „pomišljao sam da
će mi možda biti potreban brod za put do Krondora. Naredio sam da ga oprave, još pre dve
nedelje. Upravo sada na njemu je čitava horda brodograditelja.” On prostreli Amosa

Crowarez
91
 Bosnaunited

ispitivačkim pogledom. „Naravno, rekli su mi da bi bilo bolje da su ga izvukli na obalu, ali

poslužiće.”
„Jašta, za splavarenje priobaljem pod laganim prolećnim povetarcem, možda. Ali
govorimo o zimskim olujama, a ti govoriš i o prolasku kroz Mračni moreuz.”
„Pa, moraće da posluži”, reče Aruta. „Krećem za koji dan. Neko mora ubediti Erlanda
da nam je pomoć potrebna, a taj neko moram biti ja.”
Amos nije dopuštao da se late druge teme. „A Oskar Dantin se složio da te poveze
svojim brodom kroz Mračni moreuz?”
„Još mu nisam rekao kuda idemo”, odgovori Aruta.
Amos odmahnu glavom. „Tako sam i mislio. Taj čovek ima srca koliko i ajkula, iliti
nimalo, a hrabar je koliko i jegulja, što takođe znači nimalo. Čim mu izdaš naređenje, zaklaće
te i baciti u vodu, provešće zimu s piratima Ostrva sutona i na proleće krenuti natrag ka
Slobodnim gradovima. Tamo će platiti nekom nataleškom pisaru da mu sastavi najrečitije i
najtužnije pismo na ovom svetu, namenjeno tvom ocu, u kome će mu opisati tvoju hrabrost
na morskoj pučini, u borbi s piratima, sve do smrti u valovima. Onda će godinu dana
lumpovati sa zlatom koje će od tebe dobiti za putovanje.”
Aruta reče: „Ali ja sam kupio brod, i sada sam njegov vlasnik.”
Amos odgovori: „Nije bitno da li si vlasnik ili princ, na brodu postoji samo jedan
gospodar, a to je kapetan. On je i kralj i najviši sveštenik, i niko mu ne može govoriti šta da
radi, osim navigatora, a i on samo s poštovanjem. Ne, visosti. Nećeš preživeti ovo putovanje
s Oskarom Dantinom na palubi.”
Arutine oči blago poigraše od veselja. „Imaš li neki drugi predlog, kapetane?”
Amos uzdahnu, i potonu natrag u stolicu. „Zagrizao sam udicu; sad me možeš i raseći
i očistiti iznutra ako treba. Naredi Dantinu da napusti kapetansku kabinu i da raspusti
posadu. Postaraću se da nađem zamenu za tu bandu ukoljica, mada u luci u ovo doba godine
ima samo pijanica i dečaka. I za ime bogova, ne pominji nikome kuda smo krenuli. Ako
ijedna od tih pijanih baraba sazna da idemo kroz Mračni moreuz, ceo će ti garnizon češljati
šumu tražeći dezertere.”
Aruta reče: „Vrlo dobro. Ostaviću sve pripreme tebi. Krećemo čim prosudiš da je
brod spreman.” On se osvrnu prema Dugom Luku. „Želim da i ti kreneš s nama, lovče.” Dugi
Luk je bio blago iznenađen. ,Ja, visosti?”
„Potreban mi je svedok pred lordom Dulanikom i princom.” Martin se namršti, ali
napokon reče: „Nikad nisam bio u Krondoru, visosti.” Osmehnuo se mrko. „Možda mi je ovo
poslednja šansa.”

* * *

Glas Amosa Traska preseče vrisku vetrova. Siloviti udari vazduha nosili su njegove
reči prema jednom zbunjenom mladiću, visoko u vazduhu. „Ne, ludače trapavi, ne zateži
toliko tu prokletu užad. Počeće da sviraju kao žice na lauti. Ne vuku ona brod, već jarbol.
Ona samo pomažu kad vetar menja pravac.” Motrio je na dečakove pokrete pri nameštanju
konopaca. „Dobro je; ne, to je prelabavo!” On glasno opsova. „Eto; tako treba!”

Crowarez
92
 Bosnaunited

Aruta se pope uz merdevine, i vide zgađeni izraz na njegovom licu. „Dečaci-ribari koji
žele da budu mornari. I pijanice. I još nekoliko Dantinovih protuva koje sam morao ponovo
da unajmim. Sjajna neka posada, visosti.”
„Hoće li nam poslužiti?”
„Moraće, krv im njihovu, inače ću im ja presuditi.” Oštrim pogledom on osmotri
mornare koji su gamizali po palubi proveravajući svaki čvor i konopac, svaki spoj i svako
jedro. „Treba nam trideset dobrih ljudi. Mogu računati na osam. Šta sa ostalima? Planiram
da pristanem u Karziji i Tulanu usput. Možda ćemo tako uspeti da zamenimo dečake i ostale
nepouzdane ljude iskusnim mornarima.”
„Šta će biti sa zakašnjenjem u prolasku kroz Moreuz?”
„Da smo već sad u njemu, uspeli bismo da prođemo. Kad budemo stigli tamo, više će
nam značiti dobra posada nego izgubljena nedelja dana. Bićemo usred najgorih vremenskih
prilika.” On odmeri Arutu. „Znaš li zašto taj prolaz zovu Mračnim moreuzom?”
Aruta sleže ramenima. Amos nastavi: „Nije to prosto mornarsko sujeverje. Ime
kazuje šta se tamo može naći.” Zagledan u daljinu on reče: „Sad, mogu ti pričati o različitim
strujama Beskrajnog i Gorkog mora koje se tamo susreću, ili o suludim, promenljivim
zimskim plimama kada su svi meseci na nebu u najgorem položaju, ili o vetrovima što šibaju
sa severa i nanose toliko guste snegove da odavde ne možeš videti ni palubu. Ali opet...
nema reči koje mogu opisati moreuz u zimskom vremenu. To ti je jedan, dva, tri dana
putovanja naslepo. A ako te nadmoćni vetar ne okrene natrag ka Beskrajnom moru,
oduvaće te prema južnim stenama. Ili neće biti vetra, već samo magla od koje nećeš ni videti
da si se okrenuo natrag.”
„Mračne reči, kapetane”, prozbori Aruta uz neveseo osmeh.
„Samo istinite. Ti si mladić neobično bistrog uma i jakih živaca, prinče. Video sam te
kako stojiš tamo gde bi mnogi iskusniji muškarci pali ili pobegli. Samo želim da shvatiš šta
tražiš. Ako neko može da te provede kroz moreuz u ovo doba godine, to je Amos Trask, i tu
nema praznog razmetanja. Prošao sam kroz to i pre, i nema mnogo razlike između jeseni i
zime, zime i proleća. Samo još ovo hoću da ti kažem: pre nego što napustimo Krajdiju, lepo
se oprosti sa sestrom, napiši pismo ocu i bratu, i sredi svoje zaveštanje i pitanja nasleđa.”
Arutin izraz ostade nepromenjen. „Zaveštanje i pisma su već napisani, a Karlina i ja
ćemo večeras nasamo večerati.”
Amos klimnu glavom. „Krećemo s jutarnjom plimom. Ovaj brod je sklepan
navrat-nanos, jedan poluizbušeni polutruli priobalni čamac, visosti, ali izdržaće makar ga ja
na leđima nosio.”
Aruta ga pozdravi, a kad se dovoljno udaljio, Amos pogleda u nebo. „Astalone”, poče
on dozivati boga pravde, „jeste da sam grešnik, ali zar je pravda ovako stroga?” Pomirivši se
sa sudbinom, vratio se pregledanju broda.

* * *

Karlina je koračala po bašti, a usahlo cveće kao da je odslikavalo njenu tugu. Roland
ju je posmatrao s nekoliko koraka razdaljine, pokušavajući da se priseti nekih reči utehe.
Konačno progovori: „Jednog dana moraću da postanem baron Tulana. Preko devet godina

Crowarez
93
 Bosnaunited

nisam bio kod kuće. Moram krenuti s Arutom niz obalu.”

„Znam”, prošapta ona.
Video je jasno razočarenje na njenom licu i prišao da je zagrli. „Jednog dana, ti ćeš
tamo biti baronica.”
Čvrsto ga je zagrlila, a potom koraknula unazad, upinjući se da govori smireno. „Ipak,
zar nismo posle svih ovih godina mogli da očekujemo da će se tvoj otac nekako snaći i bez
tebe?”
On se nasmeši. „Trebalo je da provede zimu u Džonrilu, s baronom Belamijem, i da
nadgleda pojačanje garnizona. Ja ću ići tamo umesto njega. Ostala braća su mi premlada. To
nam je jedina šansa da proširimo utvrđenje dok zima traje i Tsuraniji miruju.”
S usiljenom olakošću, ona reče: „Bar neću morati da brinem da ćeš slamati srca
gospama na dvoru svog oca.”
Uz smeh, on reče: „Slabi su izgledi za to. Tovari i ljudstvo već su spremni i barke
kreću na put uz reku Vindermir. Kad me Amos iskrca u Tulanu, provešću svega koji dan u
svom domu pre no što budem morao da krenem. Duga će biti zima u Džonrilu, samo u
društvu vojnika i nekoliko seljana u toj tvrđavi bogovima iza leđa.”
Karlina se zakikota i prinese ruku usnama. „Nadam se da nećeš do proleća izgubiti
očeve posede kockajući se s vojnicima.”
Roland se nasmeši. „Nedostajaćeš mi.”
Karlina mu uze ruke. „I ti meni.”
Stajali su razdvojeni neko vreme, ali Karlinina prividna hrabrost prepuče i ona mu
pade na grudi. „Čuvaj se dobro. Ne bih preživela da te izgubim.”
„Znam”, nežno odgovori on. „Ali moraš i dalje biti hrabra pred ostalima. Fenonu ćeš
biti potrebna u dvorskim poslovima, na tebi će biti odgovornost za čitavo domaćinstvo. Ti si
gospodarica Krajdije, i mnogi će ljudi zavisiti o tvom vođstvu.”
Gledali su kako barjaci na zidinama šibaju nošeni vetrovima sumraka. Vazduh je bio
hladan, i on ih zaogrnu svojim ogrtačem. Stresajući se, ona progovori: „Vrati mi se, Rolande.”
Mladić prošapta: „Vratiću se, Karlina.” Pokušao je da se otrese hladnog, ledenog
osećanja koje ga je obuzimalo, ali nije uspeo.

* * *

Stajali su na dokovima, u mračnim časovima pred svitanje. Aruta i Roland čekali su

kraj pristanjače. Aruta reče: „Staraj se o svemu, majstor-mačevaoče.”
Fenon je držao ruku na maču, i dalje gord i uspravan, uprkos bremenu godina.
„Razumem, visosti.”
Uz blag osmeh, Aruta dodade: „A kada se Gardan i Algon vrate iz izvidnice, naredi im
da paze na tebe.”
Fenonove oči planuše, i on prasnu. „Bezobrazno štene! Nadjačaću svakog čoveka
ovog zamka, osim tvog oca. Siđi ovamo i isuči mač, pa ću ti pokazati zašto još i sad nosim
orden majstora-mačevaoca.”

Crowarez
94
 Bosnaunited

Aruta podiže ruke, predajući se. „Fenone, drago mi je što ponovo vidim takvu vatru.
Krajdija je u sigurnim rukama.”
Fenon priđe i uhvati Arutu za rame. „Čuvaj se, Aruta. Nikad nisam imao boljeg
učenika. Ne bih voleo da te izgubim.”
Aruta se toplo nasmeši starom učitelju. „Hvala ti, Fenone.” Glas mu postade suv. „Ni
ja ne bih voleo da sam sebe izgubim. Vratiću se. I dovešću Erlandovu vojsku.”
Aruta i Roland potrčaše na brod, a oni što su ostali na dokovima zamahaše na
pozdrav. Martin Dugi Luk stajao je na ogradi broda, posmatrajući ljude na keju kako
uklanjaju pristanjaču i razvezuju konopce. Amos Trask izdade naređenja, jedra se razviše.
Brod polako isplovi prema pučini. Aruta je bez reči posmatrao dokove kako se udaljavaju, a
Roland i Martin stajahu kraj njega.
Roland progovori: „Dobro je što princeza nije došla da nas isprati. Ne bih preživeo
još jedan oproštaj.”
„Shvatam te”, reče Aruta. „Ona te mnogo voli, plemiću, mada ne vidim zašto.” Roland
se okrenu, da proveri da li se princ šali, i ugleda blag osmeh na njegovim usnama. „Nisam to
pominjao”, nastavi princ, „ali budući da se prilično dugo nećemo videti kada se rastanemo u
Tulanu, želim da znaš da ćeš, kada se budeš obratio mome ocu, imati moju podršku.”
„Hvala ti, Aruta.”
Grad nestade u tami, i sada su plovili kraj kozje staze koja je vodila do svetionika.
Lažni sjaj zore pomalo je raščistio tminu i oblio predeo crnim i sivim senkama. Zatim, posle
nekog vremena, s desne strane broda ukazaše se ogromne, uzdignute prilike Stena
zaštitnica.
Amos naredi da se kormilo okrene prema jugozapadu i oni zaploviše, razvijajući
preostala jedra na vetru. Dok je brod ubrzavao, Aruta začu krike galebova iznad glave.
Najednom shvati da su napustili Krajdiju. Sledio se, i jače stegao ogrtač oko sebe.

* * *

Aruta je s isukanim mačem stajao na visokoj palubi, a kraj njega je Martin zapinjao
strelu za luk. Amos Trask i njegova desna ruka, Vasko, takođe su držali isukana oružja. Šest
ljutitih mornara skupilo se ispod njih, na donjoj palubi, dok je ostatak posade posmatrao
obračun.
Jedan mornar povika: „Lagao si nas, kapetane. Nisi krenuo natrag za Krajdiju posle
Tulana. Ukoliko ne želiš da produžimo prema Kešijanskom Elarijalu, na jugu nema ništa
sem moreuza. Jesi li naumio da prođeš Mračnim moreuzom?”
Amos zaurla: „Proklet bio. Protiviš se mojim naređenjima?”
„Nego šta, kapetane. Po običaju kapetan i posada ne sklapaju ugovor da brode
moreuzom zimi, sem po dogovoru. Lagao si nas, i ne moramo da plovimo s tobom.”
Aruta ču Amosa gde mrmlja: „Prokleti morski advokat.” Potom se glasno obrati
mornaru: „Dobro, dobro”, pa predade Vasku svoju sablju, siđe niz merdevine i pridruži se
mornarima s osmehom na licu.
„Pazite, momci”, progovori on stigavši do šestorice buntovnika, naoružanih

Crowarez
95
 Bosnaunited

gvozdenim koturovima i šipkama: „Biću iskren sa vama. Princ mora da stigne do Krondora,
ili ćemo na proleće svi platiti glavama. Tsuraniji okupljaju ogromnu vojsku, koja se može
stuštiti na Krajdiju.” On spusti ruku na rame mornara-govornika, i reče: „I sve se svodi na
ovo: moramo stići do Krondora.” Iznenada, Amos zgrabi čoveka oko vrata, odvuče ga do
ograde i prebaci ga u vodu, bespomoćnog. „Ako ne želiš sa nama”, povika on, „otplivaj nazad
do Tulana.”
Drugi mornar pođe prema Amosu, kad mu se strela zakuca pred noge. On podiže
pogled i ugleda Martina gde nišani prema njemu. „Ne bih, da sam na tvom mestu.”
Čovek ispusti šipku i koraknu unazad. Amos se okrenu mornarima. „Dok se ja
popnem nazad na visoku palubu, hoću da ste svi gore u mrežama - ili u vodi, svejedno mi je.
Svako ko bude zabušavao biće obešen kao buntovničko pseto što i jeste.”
Prigušeni krici za pomoć čoveka u vodi dočekaše Amosa na gornjoj palubi. On se
obrati Vasku: „Baci toj budali konopac, a ako neće da se preda, vrati ga u vodu.” Amos
povika: „Punim jedrima, prema Mračnom moreuzu!”

* * *

Aruta zatrepta da istera slanu vodu iz očiju, svom snagom stežući uže. Još jedan talas
se prelomi preko broda, i on ponovo oslepe. Snažne ruke su ga pridržavale odostraga, i on
začu Martinov glas. „Jesi li dobro?”
Pljujući vodu, on povika: „Da”, i nastavi da se kreće prema gornjoj palubi, s Martinom
tik iza sebe. Vetar obzorja je ponirao i ljuljao se pod njegovim nogama, i dva puta se
okliznuo dok najzad nije stigao do merdevina. Čitav brod bio je prepovezan sigurnosnim
užadima, jer je po burnom moru bilo nemoguće održati ravnotežu bez takvog oslonca.
Aruta se uzvera uz merdevine i izbi na gornju palubu, bauljajući prema Amosu
Trasku. Kapetan je bio uz kormilara, pomažući čoveku svojom težinom kada bi mu to
ustrebalo. Stajao je raširenih nogu, kao prikovan za drvenu građu broda, i piljio u pomrčinu
koja se nadvijala nad njima. Posmatrao je, slušao je, skoncentrisan na ritam broda. Aruta je
znao da kapetan nije spavao već dva dana i jednu noć, i veći deo ove noći, takođe.
„Koliko još?” - povika Aruta.
„Jedan, dva dana, ko to zna?” Odozgo se začu prasak nalik lomljavi prolećnog leda na
Krajdijskoj reci. „Skroz ulevo!” - povika Amos, naslanjajući se svom težinom na kormilo. Kad
se brod zakrenu, on viknu u Arutinom pravcu: „Ako ovi prokleti vetrovi budu šibali još
jedan dan, bićemo srećni uspemo li da okrenemo brod i vratimo se u Tulan.”
Bili su devet dana daleko od Tulana, a poslednja tri dana oluja nije prestajala. Brod je
primao neumorne udare talasa i vetrova, i Amos je tri puta silazio u potpalublje da proveri
stanje hrptenjače. Procenio je da će izdržati dok ne izađu iz moreuza, ali nije mogao biti
siguran sve dok traje oluja. Još jedan talas udari o brod, i sve se zatrese.
„Vedro nebo!” - začu se povik odozgo. „Na koju stranu?” - uzvrati Amos. „Skroz
nadesno!”
„Menjamo smer!” - naredi Amos, i kormilar naleže na kormilo.
Aruta napreže oči uprkos peckavim kapima slane vode i ugleda kako se pred

Crowarez
96
 Bosnaunited

pramcem otvara nejaki sjaj. Taj sjaj je jačao kako su plovili u pravcu gde je oluja bila blaža.
Kao iz mračne sobe, izašli su iz tame u svetlost. Nebesa su se otvorila nad njima, i oni nad
sobom ugledaše sivilo. Talasi su i dalje bili ogromni, ali Aruta nasluti da se vreme konačno
menja. Okrenuo se da pogleda crnu masu oluje od koje su se odmicali.
Svakim trenom talasi su bili sve mirniji i more je, nakon razularene tutnjave oluje,
delovalo neobično stišano. Nebo se brzo bistrilo. „Svanulo je”, reče Amos. „Mora da sam
izgubio pojam o vremenu. Mislio sam da je još noć.”
Posmatrajući povlačenje oluje, Aruta ju je video jasno ocrtanu, uskomešanu masu
tame preko svetlije sivog neba. Sivina je ubrzo počela da modri, i na kraju, dok je jutarnje
sunce probijalo oluju svojim sjajem, postala je plavičasta. Skoro čitav sat Aruta je posmatrao
ovaj spektakl, a Amos je za to vreme požurivao posadu na zadatke i naredio smenu noćne i
dnevne straže.
Oluja je jurila ka istoku, ostavljajući brazdu u moru. Opčinjenom prizorom na
horizontu, Aruti se činilo da je vreme zamrzlo svoj tok. Izgledalo je kao da se deo oluje
zaustavio među prstima dalekog kopna. Ogromni talasi kovitlali su se u uskom prolazu u
daljini. Kao da je masa mračnih, ključalih oblaka zarobljena u taj prostor nekom
natprirodnom silom.
„Mračni moreuz”, progovori Amos Trask, stojeći kraj njegovog ramena.
„Kada ćemo krenuti kroz njega?” - upita Aruta.
„Sada”, odgovori Amos. Kapetan se okrenu i povika: „Dnevna straža, na jarbol! Ostali
na položaje, budite pripravni! Krmanošu, pravac istok!”
Ljudi počeše da se veru uz konopce, a ostali izađoše iz potpalublja, još iscrpljeni
nakon nekoliko nedovoljnih časova odmora. Aruta skide kapuljaču i oseti hladan ugriz vetra
na mokrom temenu. Amos ga uhvati za ruku i reče: „Možemo čekati nedeljama, a da ne
dobijemo ovako povoljan vetar. Ona oluja je bila prerušeni blagoslov, jer će nas snažno
pogurati kroz moreuz.”
Aruta je s divljenjem posmatrao prilaz moreuzu. Neki čudnovati hir prirode i
morskih struja načinio je moreuz mestom u kome preko čitave zime prebiva vodom
orošena izmaglica. Po povoljnom vremenu, moreuz je bio opasna staza, jer iako je izgledao
dovoljno širok na mnogim mestima, površina vode je krila opasne stene na mnogim
kritičnim tačkama. Po lošem vremenu, smatran je nemogućim za prolazak, bar za većinu
kapetana. Nanosi vode i snega survavali su se s najjužnijih vrhova Sivih kula, ponirući
nadole, da bi tren potom ponovo poleteli nošeni vetrom, i ponovo se obrušili. Voda je na
prepade šikljala u vazduh, ludački se obrćući, da bi se razbila u bezbrojne slapove. Krzave
munje cepale su vazduh, praćene potmulom grmljavinom, u sjedinjenju svih strana
pobesnele prirode.
„Plima je”, povika Amos. „To je dobro. Imaćemo više mesta za izbegavanje stena.
Proći ćemo, ili se razbiti o stene, ali u svakom slučaju biće brzo. Ako vetar ne posustane, do
večeras ćemo izaći na drugu stranu.”
„Šta ako se vetar promeni?”
„U to se nećemo udubljivati!”
Jurcali su napred, sekući vrtlog na ulazu u moreuz. Brod se zatrese, kao da okleva da
se ponovo suoči sa žestokim vremenom. Aruta čvrsto uhvati ogradu jer se brod zaljulja i

Crowarez
97
 Bosnaunited

prope. Amos je probijao svoj put, izbegavajući ogromne talase-lutalice, držeći se traga koji
je ostavila oluja na putu ka zapadu.
Svetlost iščeznu. Brod je bio obasjan samo razigranim svetlom olujnih svetiljki što su
bacale žute odsjaje u pomrčinu. Daleka tutnjava talasa na stenama dopirala je sa svih strana,
zatupljujući čula. „Držaćemo se središnjeg dela prolaza; ako skliznemo levo ili desno, ili se
okrenemo, slupaćemo se o stene”, doviknu Amos Aruti. Aruta klimnu glavom, dok je
kapetan već izvikivao uputstva posadi.
Grabeći prema prednjoj ogradi visoke palube, Aruta povika Martinovo ime.
Lovočuvarev glas odozdo odgovori da je s njim sve u redu, iako mu je voda do kolena. Aruta
čvrsto uhvati ogradu, jer je brod uronio u rov nastao među talasima, da bi u sledećem
trenutku počeo da se propinje prema kresti nadirućeg vala. Brod je neko vreme stremio
nagore, sve više i više, a zatim se preliven vodenom masom ponovo sručio, pramcem
nadole. Ograda je preostala kao Arutin jedini dodir s čvrstim, realnim svetom usred
hladnog, mokrog haosa. Ruke su mu bridele od bola i naprezanja.
Zaglušujući bes trajao je satima, dok je Amos bodrio posadu da odgovori svakom
izazovu mora i vetra. S vremena na vreme, tamu je cepao zaslepljujući treptaj munja, koje su
oštrim sjajem iscrtavale svaki detalj prizora i ostavljale zbunjujuće privide oblika u mraku.
U jednom iznenadnom trzaju, brod kao da kliznu na stranu i Aruta izgubi tlo pod
nogama. Jedrenjak je nalegao na bok, a on se i dalje držao za ogradu, svom snagom, ogluveo
od monstruoznog zvuka cepanja i prštanja. Brod se uspravi, a Aruta se pridiže da pogleda
iza sebe, prema treptavom sjaju svetiljki. Kormilo se divljački okretalo levo i desno, a
kormilar je ležao zgrčen na kraju palube, lica crnog od krvi što mu je kuljala iz usta. Amos je
očajnički grabio da se uspravi, posežući za pomahnitalim kormilom. Ono mu umalo izlomi
rebra, ali on ga steže i zapodenu očajničku borbu da ponovo zauzda brod.
Aruta dobaulja do kormila, pa se baci na njega svom težinom. Spor, duboki zvuk
mlevenja začu se s desne strane, i brod se zatrese.
„Okreni se, džukelo nijedna!” - povika Amos, upinjući se uz kormilo, naprežući
poslednje preostale deliće snage. Aruta oseti bol u mišićima, mučeći se s naizgled
nepomičnim kormilom. Ono se polako pomeri, najpre za dva-tri pedlja, a zatim još toliko.
Buka se pojača, i Aruta začu zvonjavu u ušima.
Najednom, kormilo se ponovo otrže. Izgubivši ravnotežu Aruta polete preko palube.
Udario je u čvrstu drvenu građu i skliznuo preko mokre površine, sve dok nije udario o
ogradu, koja mu izbi vazduh iz pluća. On s krikom udahnu, ali talas ga pokri te se on
zagrcnu, pljujući i iskašljavajući morsku vodu. Pridigao se na noge i zateturao, omamljen,
prema kormilu.
U slabašnoj svetlosti, Amosovo prebledelo lice pokazivalo je ogroman napor,
iskrivljeno u razrogačen, nenormalan izraz. Smejao se. „Za tren sam pomislio da si pao
preko ograde.”
Aruta se nasloni na kormilo, i zajedničkim snagama ponovo ga pomeriše. Amosov
ludački smeh još jednom se prolomi kroz vazduh, a Aruta upita: „Zašto se smeješ,
prokletniče?”
„Pogledaj!”
Dahćući, Aruta pogleda tamo kuda mu je Amos pokazivao. Kraj broda su, prekriveni

Crowarez
98
 Bosnaunited

tamom, prolazili džinovski, još crnji uspravni oblici. „Prolazimo pored Velikih južnih stena.
Vuci, prinče Krajdije! Vuci misliš li ponovo u životu da ugledaš kopno!”
Aruta se obesi o kormilo, otiskujući svojeglavi brod dalje od užasne stenovite smrti,
samo desetak metara udaljene od njih. Ponovo su osetili podrhtavanje i začuli zvuk cepanja
iz potpalublja. Amos zazvižda. „Ako ovaj splav bude imao dno kada izađemo, biće pravo
čudo.”
Aruta oseti probadanje paničnog straha u stomaku, ali odmah potom usledi
čudnovato ushićenje. Našao se u nekakvom bezimenom, radosnom raspoloženju, boreći se
da vrati brod na kurs. Kroz tutnjavu začu neki iznenađujući smeh i shvati da se smeje s
Amosom, da se smeje gnevu koji ruši sve oko njega. Nije više bilo straha. Mogao je samo da
preživi ili da pogine. Sada nije bilo bitno. U njegovoj moći preostao je jedino trud da održi
brod što dalje od oštrih stena. Svaki delić njegovog bića užasnuto se smejao, radostan jer je
sveden na niži nivo postojanja, na prapočetne instinkte. Samo je jedno postojalo, i od toga je
sve zavisilo.
Aruta se nalazio u stanju povišene budnosti. Sekunde, minuti, časovi, sve je izgubilo
smisao. Borio se, rame uz rame s Amosom, da savlada brod, ali čula su mu neprestano
upijala neverovatne detalje. Tkanina njegovih čarapa skupila mu se među prstima u
čizmama punim vode. Vetar je mirisao na so i katran, mokre vunene kape i kišom
natopljeno platno. Svaki uzdah drveta, prasak konopca o drvo i svaki povik jasno su mu
odjekivali u ušima. Osetio je vetar i hladan dodir istopljenog snega i slane vode na licu, i
nasmejao se. Nikada nije bio tako blizu smrti, a nikada se nije osećao življe. Mišići su se
grčili, on se tukao sa silama drevnim i užasnim. Sve su dalje zalazili, dublje i dublje u ludilo
Mračnog moreuza.
Aruta je slušao Amosa kako dovikuje naređenja svim ljudima i raspoređuje njihove
pokrete u sekundama. Baratao je brodom kao što vrhunski muzičar svira svoju lautu, s
osećajem za svaku vibraciju i zvuk, u želji da dostigne harmoniju pokreta koja će provesti
Vetar obzorja sigurnim putem kroz opasne vode. Posada je bez oklevanja odgovarala na sve
njegove zahteve, rizikujući život među varljivim visokim užadima, jer su svi znali da mogu
preživeti samo zahvaljujući njegovim veštinama.
Tada se sve okonča. U jednom trenutku ludačkom snagom su se borili s prolazom
kroz stene i bes moreuza, a u sledećem su plovili mirnim morem, uz ravnomeran povetarac,
ostavljajući tamu za sobom.
Daleko napred nebo je bilo naoblačeno, ali oluja koja ih je danima morila sada je bila
samo izmaglica na istoku. Aruta pogleda ruke, kao da nisu deo njega, i snagom volje otpusti
kormilo.
Mornari ga prihvatiše u padu i spustiše na palubu. Neko vreme, sve mu se vrtelo oko
glave, dok nije ugledao Amosa kako sedi nedaleko od njega. Vasko je preuzeo kormilo.
Radosnog lica, Amos reče: „Uspeli smo, momče. Sada smo u Gorkom moru.”
Aruta se osvrnu. „Zašto je i dalje mrak?”
„Sunce zalazi. Proveli smo čitav dan za kormilom”, nasmeja se Amos.
Aruta i sam prsnu u smeh. Nikada nije doživeo ovakav trijumf. Smejao se dok mu
suze iscrpljenosti nisu potekle niz lice, dok ga stomak nije zaboleo. Amos se dovuče do
njega. „Sad znaš kako izgleda smejati se smrti u lice, Aruta. Ništa ti više neće izgledati isto.”

Crowarez
99
 Bosnaunited

Aruta uhvati dah. „Za tren sam pomislio da si poludeo.”

Amos uze mešinu s vinom od jednog mornara i otpi ogroman gutljaj. Dodajući ga
Aruti reče: „Nego šta nego jesam, baš kao i ti. To je nešto što malo ljudi iskusi u životu, tako
jasna i istinita vizija da može biti samo znak čistog ludila. Sagledaš vrednost života i
značenje smrti.”
Aruta pogleda mornara koji je stajao kraj njih, i vide da je to čovek koga je Amos
gurnuo u more da bi sprečio pobunu. Vasko se namršti na mornara, ali on se ne pomeri.
Amos podiže pogled, a mornar mu reče: „Kapetane, želim samo da kažem... da sam pogrešio.
Već trinaest godina plovim morem i zakleo bih se dušom pred Lims-Kragmom da nijedan
majstor ne bi preplovio moreuz u ovakvom brodu.” On obori pogled govoreći: „Prihvatiću
bičevanje kao kaznu za ono što sam uradio, kapetane. Ali nakon toga, ploviću s tobom ako
treba i u Sedam ponora pakla, kao i svi ostali mornari ovog broda.”
Aruta se okrenu i vide da se mornari skupljaju pred njima, dok ih ostali posmatraju s
jarbola i konopaca. Vikali su: „Istina, kapetane”, i: „Istinu zbori.”
Amos se podiže, držeći se za ogradu broda, klimavih nogu. Osmotrio je ljude pred
sobom i povikao: „Noćna smena napolje! Jutarnja i podnevna smena na odmor.” Okrenuo se
prema Vasku. „Proveri štetu na trupu, pa spremi nešto za jelo. Pravac Krondor.”

* * *

Aruta se probudio u svojoj kabini. Martin Dugi Luk je sedeo kraj njega. „Izvoli.”
Lovočuvar mu ponudi zdelu vrele čorbe.
Aruta se podiže na lakat, dok mu je čitavo telo bridelo od modrica i iscrpljenosti.
Srknuo je malo vrelog jela. „Koliko sam dugo spavao?”
„Zaspao si na palubi prošle noći, odmah po zalasku sunca. Onesvestio si se, pravo da
ti kažem. Svanulo je pre tri časa.”
„Kakvo je vreme?”
„Mirno, to jest, bar nije olujno. Amos je ponovo na palubi. Misli da će ovako biti većim
delom puta. Šteta nije prevelika; sve će biti u redu ne uhvati li nas nova bura. Čak i u tom
slučaju, Amos kaže da postoji prilično veliki broj pristaništa duž kešijanske obale, ako
zatreba.”
Aruta se podiže s kreveta, obuče ogrtač pa pođe na palubu. Martin krenu za njim.
Amos je stajao kraj kormila, prateći pogledom jedra i vetar u njima. Spustio je pogled i
primetio Arutu i Martina na merdevinama. Odmerio ih je, kao da mu je neka misao prošla
kroz glavu, i osmehnuo se, a Aruta ga upita: „Kako nam ide?”
„Vetrovi su nam naklonjeni; tako je otkad smo izašli iz moreuza. Ako severac potraje,
brzo ćemo stići do Krondora. Ali vetrovi brzo menjaju ćud, pa će put potrajati malo duže.”
Sa jarbola se začu povik: „Jedra na vidiku!”
„Dva stepena od stražnje leve strane!”
Amos se zagleda prema horizontu, gde se uskoro pojaviše tri sićušne bele tačke. On
viknu: „Kakve su ovo lađe?”
„Galije, kapetane!”

Crowarez
100
 Bosnaunited

Amos je razmišljao naglas. „Kveganci. Previše smo južno od njihovih ratnih patrola, a
mislim da ovo nisu nikakvi trgovci.” On naredi da se razviju i pomoćna jedra. „Ako vetar
bude na našoj strani, uteći ćemo im pre nego što se približe. Pod tim jedrima su debeli
brodovi, a njihovi veslači ne mogu održati brzinu preko ovolike razdaljine.”
Aruta je zadivljeno gledao kako se brodovi približavaju. Najbliža galija pođe da im
preseče put i uskoro se njen silni obris jasno ocrta, s veličanstvenim jedrima nad visokim
pramcem i palubom. Aruta je video zamahe vesala, tri reda na svakoj strani, dok je kapetan
pokušavao naglo da ubrza. Ali Amos je bio u pravu, ubrzo su galiju ostavili daleko iza sebe.
Dok se Vetar obzorja udaljavao, Aruta upita: „Nosili su kraljevske barjake Kvega. Šta li traže
kveške ratne galije ovako daleko na jugu?”
„Samo bogovi znaju”, reče Amos. „Možda traže pirate, ili motre na kešijanske
brodove zalutale na sever. Teško je reći. Kveg se ponaša kao da je čitavo Gorko more
njihova barica. Ne bih ni voleo da znam šta su naumili.”
Ostatak dana protekao je mirno, i Aruta je uživao u odmoru nakon opasnosti što su
pretile proteklih dana. Noć je donela bistru svetlost zvezda; proveo je nekoliko časova na
palubi, zagledan u blistave redove na nebesima. Martin se pojavi na palubi i spazi ga. Aruta
začu njegove korake i reče: „Kulgan i Tali kažu da su zvezde velike kao naše Sunce, a male su
zbog ogromne daljine na kojoj se nalaze.”
Martin reče: „Neverovatna pomisao, ali mislim da su u pravu.”
„Jesi li se nekad zapitao leži li domovina Tsuranija na nekoj od njih?”
Martin se nasloni na ogradu. „Mnogo puta, visosti. U brdima, kada zgasnu logorske
vatre, zvezde sijaju ovako jasno. Ne guše ih svetlosti grada ili zamka, i one plamte na nebu.
Pitao sam se da li kraj neke od njih žive naši neprijatelji. Čarls mi je pričao da je njihovo
sunce blistavije od našeg, i da je njihov svet topliji.”
„Sve mi to izgleda nemoguće. Rat koji se vodi preko tolike daljine kosi se sa svakom
logikom.”
Stajali su zajedno, u tišini posmatrajući divotu noći, bez obzira na reski dah vetra koji
ih je nosio prema Krondoru. Na zvuk koraka okrenuše se kao jedan. Pred njima je bio Amos
Trask. Nakratko oklevajući dok je proučavao lica pred sobom, on im se napokon pridruži uz
ogradu. „Zagledali ste se u zvezde, je li?”
Oni mu ne odgovoriše, i Traskov pogled odluta prema tragu koji je ostajao za
brodom, a zatim prema nebu. „More je veoma posebno, gospodo. Oni koji čitav život
provedu na kopnu ne mogu to pojmiti. More je prosto, ponekad surovo, ponekad nežno,
uvek nepredvidivo. Ali kad vidim ovakvu noć, zahvalim bogovima što su od mene načinili
moreplovca.”
„A po svoj prilici i filozofa”, reče Aruta.
Amos se nasmeja. „Uzmi bilo kog mornara koji se na pučini susreo sa smrću ovoliko
puta koliko ja, i samo ga malo zagrebi. U njemu leži filozof, visosti. Nema on visokoparnih
reči za to, naravno, ali ima dubok osećaj za svoje mesto na svetu. Evo najstarije poznate
mornarske molitve Išapu: 'Išape, tvoje more je veliko, a moj brodić je malen; smiluj se na
mene.' To je dovoljno.”
Martin tiho progovori, skoro kao da govori sebi u bradu. „I ja sam, kao mali, osetio
isto pod krošnjama ogromnog drveća. Kada staneš pod neko drevno stablo, starije od

Crowarez
101
 Bosnaunited

najdaljeg sećanja čovečanstva, jasno vidiš gde ti je mesto u svetu.”

Aruta se protegnu. „Kasno je. Želim vam laku noć, obojici.” Kada je krenuo, kroz glavu
mu prođe još jedna misao. „Nisam sklon mudrovanju, ali... drago mi je što smo proveli ovo
putovanje zajedno.”
Pošto je otišao, Martin se zagleda u zvezde, i nakon nekog vremena shvati da ga
Amos posmatra. On se osvrnu prema moreplovcu. „Kao da te muče neke misli, Amose.”
„U pravu si, gospodaru Dugi Luče.” Naslanjajući se na ogradu, on nastavi: „Prošlo je
skoro sedam godina od mog dolaska u Krajdiju. Nešto me kopka još otkad sam te prvi put
sreo.”
„Šta te to kopka, Amose?”
„Ti si tajanstven čovek, Martine. Mnogo je toga i u mom životu što ne bih voleo da
pominjem, ali ti si nešto drugo.”
Martin je izgledao kao da ga cilj ovog razgovora ne pogađa, ali oči mu se malo
zamračiše. „Malo se šta ne zna o meni u Krajdiji.”
„Istina, ali to malo me i muči.”
„Odmori um, Amose. Ja sam vojvodin lovočuvar, i ništa više od toga.”
Amos prošapta: „Ja mislim da si više od toga, Martine. Putujući kroz grad, kada sam
nadgledao popravke, upoznao sam mnogo ljudi, i za sedam godina čuo sam mnogo glasina o
tebi. Pre nekog vremena sastavio sam komadiće i pronašao odgovor. To objašnjava zašto se
tvoje ponašanje menja - neznatno, ali dovoljno da se primeti - u Arutinoj, a naročito u
princezinoj blizini.”
Martin se nasmeja. „Pričaš mi priču starog i umornog barda, Amose. Misliš da sam
jadni lovac očajnički zaljubljen u mladu princezu? Misliš da sam zaljubljen u Karlinu?”
„Ne, mada ne sumnjam da je voliš. Koliko bi svaki brat voleo svoju sestru”, odgovori
Amos.
Martin izvuče nož iz pojasa dopola, ali ga Amos uhvati za zglob. Stisak ogromnog
moreplovca bio je jak poput stiska klešta, i Martin nije mogao da pomeri ruku. „Ugasi taj
bes, Martine. Ne bih želeo da te bacam u vodu da se ohladiš.”
Martin prestade da se grči i ispusti nož, koji kliznu nazad u korice. Amos mu zadrža
zglob još časak, pa ga pusti. Posle nekoliko trenutaka, Martin kaza: „Ona ne zna ništa o tome,
niti njena braća. Do sada sam mislio da znaju samo vojvoda i možda još dvoje-troje ljudi.
Kako si ti saznao?”
„Nije bilo teško”, odgovori Amos. „Ljudi najčešće ne vide ono što im je jasno ispred
nosa.” Amos se osvrnu da pogleda jedra, pazeći na posadu dok je govorio. „Video sam
vojvodin portret u velikoj dvorani. Samo da pustiš bradu poput njegove, svi bi bez problema
primetili sličnost. U zamku svi primećuju kako Aruta svake godine sve manje liči na majku, a
sve više na oca; otkad sam te prvi put video mučilo me je kako niko ne primećuje da i ti ličiš
na njega. Valjda nisu primećivali jer nisu hteli da obrate pažnju na to. To objašnjava mnogo
toga: zašto je vojvoda posebno postupio s tobom i stavio te u ruke starog lovočuvara pošto
je zatrebao novi. Neko vreme sam sumnjao, ali večeras sam se uverio. Kada sam se popeo na
palubu, i kada ste se u isti čas okrenuli u tami, nisam mogao da vas razaznam.”
Martin progovori, bez emocija, jednostavno, kao da govori neku proverenu istinu:

Crowarez
102
 Bosnaunited

„Platićeš životom ako nekome budeš rekao.”

Amos se prijatnije nasloni na ogradu. „Nisam ti ja zgodna meta za pretnje, Martine
Dugi Luče.”
„Ovo je pitanje časti.”
Amos prekrsti ruke preko grudi. „Lord Borik nije prvi plemić koji je napravio kopile,
niti će biti poslednji. Mnogi od njih dobijaju zvanja i činove. Čime je čast krajdijskog vojvode
ugrožena?”
Martin zgrabi ogradu, ukipljen kao statua u noći. Njegove reči su zvučale kao da
dolaze iz velike daljine. „Ne njegova čast, kapetane. Moja.” On se okrenu prema Amosu, a oči
mu zablistaše kao da je u njima oživeo sjaj svetiljke iza mornarevih leđa. „Vojvoda je znao za
moje rođenje, i iz nekih svojih razloga rešio je da me dovede u Krajdiju kad sam bio sasvim
mali dečak. Siguran sam da otac Tali zna, jer je najverniji mom ocu, a moguće i Kulgan. Ali
niko od njih ne pretpostavlja da ja znam. Misle da nemam pojma o svom poreklu.”
Amos pogladi bradu. „Zapetljan je to čvor, Martine. Tajne unutar tajni i tako to. Pa,
imaš moju reč - iz prijateljstva, ne zbog pretnje - da nikom ništa neću pominjati, osim s
tvojim dopuštenjem. Ipak, ako sam dobro procenio Arutu, vrlo je moguće da bi veoma želeo
da za to sazna.”
„To će biti moja odluka, Amose, i ničija drugo. Možda mu jednog dana kažem, a
možda i ne.”
Amos se odgurnu od ograde. „Imam silu posla pred spavanje, Martine, ali reći ću ti
još samo jedno: zacrtao si usamljenički put. Ne zavidim ti nimalo na takvoj budućnosti. Laku
noć.”
„Laku noć.” Kada je Amos otišao ka visokoj palubi, Martin se zagleda u poznate
zvezde na nebu. Svi saputnici s njegovih usamljenih putovanja po brdima Krajdije gledali su
u njega. Sazvežđa su sijala u noći, Lovac na zveri i Divlji pas, Zmaj, Kraken i Pet dragulja. On
se zagleda u more, zadubljen u mračnu dubinu, izgubljen u mislima za koje je mislio da su
zauvek zakopane.

* * *

„Kopno na vidiku!” - povika mornar.

„Gde?” - odgovori Amos.
„Pravo napred, kapetane.”
Aruta, Martin i Amos sjuriše se s visoke palube na pramac. Dok su čekali da im se na
horizontu ukaže zemlja, Amos progovori: „Osećate li ovo drmanje svaki put kad prebrodimo
talas? Ako znam nešto o građi jedrenjaka, a znam, to je ona hrptenjača. Moraćemo dati brod
na opravku u Krondoru.”
Aruta je posmatrao kako tanki pojas zemlje u daljini postaje sve jasniji na
popodnevnoj svetlosti. Iako nije bio sunčan, dan je bio vedar, sa veoma malo oblaka.
„Trebalo bi da imamo vremena. Hteo bih da se vratim u Krajdiju čim ubedim Erlanda u
opasnost, ali čak i ako se odmah složi, biće potrebno neko vreme da se okupe ljudi i
brodovi.”

Crowarez
103
 Bosnaunited

Martin suvo progovori: „A ni meni se, uistinu, ne ide ponovo kroz Mračni moreuz,
bar dok se vreme malo ne popravi.”
„Slabići”, reče Amos. „Već ste to uradili na najteži mogući način. Put natrag prema
Dalekim obalama je mnogo manje smrtonosan.”
Aruta sačeka, u tišini, da se daleki krajolik razjasni. Za manje od sat vremena ugledali
su krondorske kule koje paraju vazduh i lađe usidrene u luci.
„Pa”, reče Amos, „ako želite valjanu dobrodošlicu, bolje da odmah razvijemo vašu
zastavu i okačimo je na jarbol.”
Aruta ga zadrža, govoreći: „Čekaj, Amose. Vidiš li onaj brod na samom izlazu iz luke?”
Kako su se približavali luci, Amos prouči taj brod. „Baš je veliki morski džukac. Vidi
samo koliki je. Princ gradi mnogo veće brodove nego poslednji put kad sam bio u Krondoru.
Tri jarbola, oprema i užad za bar trideset jedara. Po linijama trupa rekao bih da je sigurno
ratni brod. Ne bih voleo da se suočim s njim bez bar tri kveške galije. Trebaju ti veslači, jer
bi ti oni prerasli samostreli što ih drže na prednjem i stražnjem kraju za čas posla uništili
jedra.
Sad znamo zašto one kveške galije plove tako daleko od svojih voda. Ako Kraljevstvo
ima ovakve brodove u Gorkom moru, Kveg...”
„Vidi zastavu na jarbolu”, reče Aruta.
Ulazeći u luku, prošli su kraj broda. Na pramcu je bilo ispisano njegovo ime,
Kraljevski grifon. Amos reče: „Bojni brod Kraljevstva, nema sumnje, ali nikad nisam video
nijedan bez krondorske zastave.” Na vrhu najvišeg jarbola lepršala je crna zastava s
izvezenim zlatnim orlom. „Mislio sam da sam video sve zastave Gorkog mora, ali ova mi je
nova.”
„Ista zastava je i nad dokovima, Aruta”, reče Martin, pokazujući prema dalekom
gradu.
Aruta tiho progovori: „Ta zastava nikada pre nije viđena na Gorkom moru.” Lice mu
se smrači, i on dodade: „Ako ja ne kažem suprotno, mi smo nataleški trgovci, i ništa više.”
„Čija je to zastava?” - upita Amos.
Aruta ščepa ogradu rukama, i odgovori: „To je zastava druge po starini kuće
Kraljevstva. Ona najavljuje da je moj daleki rođak Gaj, vojvoda Bas-Tire, u Krondoru.”

Crowarez
104
 Bosnaunited

6.

Krondor

Gostionica je bila puna ljudi.

Amos povede Arutu i Martina kroz centralnu sobu do praznog stola kraj kamina.
Aruta je, sedajući za sto, uspeo da čuje komadiće nekoliko razgovora. Kada se skoncentrisao,
otkrio je da je atmosfera u prostoriji mnogo zategnutija nego što je isprva izgledalo.
Misli su mu jurcale. Planovi za sticanje Erlandove pomoći propali su u trenutku kada
su se primakli luci. Bilo je jasno, po mnogim znacima širom grada, da Gaj od Bas-Tire nije
običan gost u Krondoru, već da ima punu vlast nad gradom. Vojnici gradske straže pratili su
oficire u crno-zlatnim prsnicima Bas-Tire, a Gajev barjak vijorio se sa svake kule grada.
Kada im je prišla jedna raščupana služavka, Amos naruči tri krigle piva, i njih trojica
bez reči sačekaše piće. Čim im služavka okrenu leđa, Amos reče: „Moraćemo biti na oprezu,
sada.”
Arutino lice nije menjalo izraz. „Kada ćemo moći da isplovimo?”
„Bar za tri... nedelje. Moramo da popravimo taj trup i da zamenimo hrptenjaču kako
valja. Tačno vreme zavisiće od brodograditelja. Zima je teško doba: pomorski trgovci izvlače
brodove na kopno, da bi bili spremni da isplove u proleće. Počeću da se raspitujem već
sutra.”
„To može biti prekasno. Ako ne bude druge, kupi novi brod.” Amos podiže jednu
obrvu. „Imaš novac?”
„U mom kovčegu, na brodu.” Uz mračan osmeh Aruta reče: „Tsuraniji nisu jedini koji
se igraju politike i rata u isto vreme. Mnogim plemićima u Krondoru i na Istoku rat je nešto
daleko, skoro nezamislivo. Traje već devet godina, a sve što su oni od njega videli jesu
izdaci.
A ni naši verni kraljevski trgovci ne poklanjaju brodove i opremu iz ljubavi prema
kralju Rodriku. Moje zlato je tu da se ne bismo preračunali u pogledu cene dovođenja
krondorske vojske u Krajdiju, kako u troškovima tako u podmićivanju.”
„Dobro onda”, reče Amos. „Ali i pored toga trebaće nam nedelja ili dve. Ne možeš
samo ući u kancelariju brodogradilišta i suvim zlatom platiti prvi brod koji ti ponude, ne ako
ne želiš da budeš primećen. A većina brodova na prodaju prilično je nikakva. Trebaće nam
dosta vremena.”
„Takođe”, dobaci Martin, „tu je i moreuz.”
„Istina”, složi se Amos, „mada bismo mogli polagano krenuti uz obalu, do Sarta, gde

Crowarez
105
 Bosnaunited

bismo sačekali povoljan trenutak za prolazak kroz moreuz.”

„Ne”, reče Aruta. „I Sart je deo prinčeve teritorije. Ako je Gaj zauzeo Krondor, imaće
doušnike i vojnike i tamo. Nećemo biti sigurni dok ne napustimo Gorko more. Privlačićemo
manje pažnje u Krondoru nego u Sartu: ovde stranci nisu ništa neobično.”
Amos se zagleda u Arutu, pa reče: „Vidi, ne tvrdim da te poznajem tako dobro kao
neke druge ljude koje znam, ali mislim da se ne brineš za svoju kožu koliko za nešto drugo.”
Aruta se osvrnu i pređe pogledom preko sobe. „Bolje bi bilo da nađemo neko manje
javno mesto za razgovor.”
Upola stenjući a upola gunđajući, Amos se podiže sa stolice. „Ne volim da prebivam u
Mornarskom konaku, ali moraćemo da ostanemo ovde.” On priđe dugačkom šanku i raspriča
se s gostioničarem. Kršni vlasnik gostionice pokaza prema stepenicama, na šta Amos klimnu
glavom i pozva svoje prijatelje da krenu za njim. Poveo ih je kroz gužvu glavne prostorije, uz
stepenice, pa niz dugačak hodnik do poslednjih vrata, koja odškrinu i pusti ih unutra.
U sobi su zatekli prizor ni izdaleka nalik na raskoš. Četiri senom napunjena madraca
ležala su na podu. Velika kutija u ćošku služila je kao zajednička ostava. Prosta lampa,
sačinjena od fitilja i zdele ulja, stajala je na nevešto sklepanom stolu; kada je Dugi Luk upali,
ona se razgore uz neprijatan miris.
Amos zatvori vrata, a Aruta reče: „Sad vidim zašto si rekao da ti se ne ostaje ovde.”
„Spavao sam i na mnogo gorim mestima”, odgovori Amos sedajući na postelju. „ Ako
želimo da ostanemo na slobodi, moraćemo da smislimo verodostojne nove ličnosti. Za sada,
zvaćemo te Artur. Dovoljno liči na tvoje ime, pa ćeš moći koliko-toliko da se izvadiš ako te
neko zovne pravim imenom, a ti se okreneš ili mu odgovoriš. Takođe, lako se pamti.”
Aruta i Martin sedoše, a Amos nastavi. „ Arture - navikni se na to ime - tvoje znanje o
ulicama grada može stati u naprstak, što je duplo više od onoga što Martin zna. Najbolje će
biti da glumite sinove omanjeg plemića iz nekog zabačenog mesta. Martine, ti si lovac iz
nataleških brda.”
„Znam njihov jezik prilično dobro.”
Aruta se blago osmehnu. „Nabavi mu sivi ogrtač i dobićeš pravog šumara. Ja ne
govorim jezik Natala, niti jezik Keša, tako da ću biti sin nekog nižeg istočnog plemića na
odmoru. Malo ko u Krondoru može nabrojati i pola barona Istoka.”
„Samo da ne budeš neko blizak Bas-Tiri, i sve će biti u redu. Mnogo je crnih prsnika
unaokolo, i ne bi bilo slatko susresti 'rođaka' među Gajevim oficirima.”
Arutino lice se namrači. „Imao si pravo u vezi s mojim brigama, Amose. Neću
napustiti Krondor dok ne saznam šta Gaj traži ovde, i kako će to uticati na rat.”
„Čak i da nam sutra pronađem brod”, reče Amos, „što će se teško desiti, imaćeš
dovoljno vremena da pronjuškaš. Verovatno ćeš saznati više nego što želiš da znaš. Ovaj
grad slabo krije tajne. Raznosioci glasina vredno rade svoj posao, i svaki će ti seljak u gradu
reći dovoljno da stekneš jasnu sliku o onome što se zbilo. Samo upamti da zatvoriš usta i
dobro otvoriš uši. Reći će ti sve što zatražiš da čuješ, pa će odmah potom prijaviti gradskoj
straži da si se raspitivao, i to brzinom od koje će ti se zavrteti u glavi.” Amos se proteže.
„Rano je, ali mislim da bi trebalo da pojedemo nešto toplo i legnemo na spavanje. Imamo
puno šunjanja pred sobom.” Rekavši to, on ustade i otvori vrata, i sva trojica ponovo siđoše
u trpezariju.

Crowarez
106
 Bosnaunited

* * *

Aruta je žvakao skoro hladan komad pite s mesom. Spustio je glavu i nagnao se da
nastavi s gutanjem pekarovog masnog proizvoda. Nije želeo da razmišlja šta se sve, osim
svinjetine i govedine, kako je pekar tvrdio, nalazi između gnjecavih korica.
Letimičnim pogledom on prelete preko gužve na trgu i osmotri kapije palate princa
Erlanda. Dovršivši pitu hitro odšeta do prodavca piva i naruči veliku kriglu, kako bi isprao
usta. Poslednjih sat vremena kretao se, naizgled bezazleno, od trgovačkih kola do drugih
trgovačkih kola, kupujući sve i svašta, i glumeći sina nekog manje poznatog plemića. Za tih
sat vremena mnogo je saznao.
Martin i Amos se pojaviše, skoro sat ranije nego što je dogovoreno, namršteni i
nervozni, neprestano se osvrćući. Bez komentara, Amos u prolazu dade znak Aruti da ih
prati. Progurali su se kroz podnevnu rulju daleko van oblasti velikog gradskog trga i stigli
do jednog daleko manje gostoprimljivog, ali ljudima podjednako krcatog dela grada;
nastavili su sve dok im Amos nije pokazao da uđu u određenu zgradu.
Kada su prošli kroz vrata, Arutu obli vreo, gust vazduh, a jedan poslužitelj izađe pred
njih. „Javno kupatilo?” - upita Aruta.
Bez imalo humora, Amos odvrati: „Moraš da skineš prljavštinu od putovanja sa sebe,
Arture.” On se obrati poslužitelju: „Svi ćemo u saunu.”
Čovek ih povede do svlačionice, gde svakome dade po jedan grub peškir i vreću za
stvari. Pošto se skidoše, oni umotaše peškire oko sebe, pa odnesoše odeću i oružje u
vrećama u same prostorije saune.
Soba je bila ogromna i potpuno popločana, premda su zidovi i podovi bili prljavi,
ponegde i sa zelenkastim mrljama. Vazduh je bio gust i težak. Jedan polugo dečačić čučao je
nasred sobe, kraj korita s vrelim kamenjem koje je stvaralo paru. Naizmenično je gurao
drva u ogromnu peć koja se nalazila ispod i grejala kamenje, i sipao vodu po kamenju, tako
da su nastajali silni oblaci pare.
Kad su se spustili na klupu u najdaljem kraju sobe, Aruta upita: „Zašto baš kupatilo?”
Amos prošapta: „Naša gostionica ima veoma tanke zidove. Takođe, mnogi poslovi se
sklapaju na ovakvim mestima, tako da trojica ljudi koji šapuću u ćošku neće privući
neželjenu pažnju.” On pozva dečaka: „Ti, momče, otrči i donesi hladnog vina.” Amos baci
srebrni novčić prema dečaku, koji uhvati paricu u vazduhu. Nije se mrdao, te mu Amos baci
još jedan srebrnjak, i dečak otrča. Amos uzdahnu i reče: „Cena hladnog vina bila je duplo
niža poslednji put kad sam bio ovde. Neće nam smetati neko vreme, ali ne predugo.”
„U čemu je problem?” - upita Aruta, ne skrivajući loše raspoloženje. Peškir ga je
svrbeo, soba je smrdela, i znao je da odavde neće izaći ništa čistiji nego što je bio na
gradskom trgu.
„I Martin i ja imamo ružne vesti.”
„Kao i ja. Već znam da je Gaj vicekralj Krondora. Šta ste još saznali?”
Martin reče: „Načuo sam neki razgovor na osnovu kog smatram da Gaj drži Erlanda i
njegovu porodicu kao zarobljenike u palati.”

Crowarez
107
 Bosnaunited

Arutine oči se suziše, a glas mu postade prigušen i ljutit. „Čak se ni Gaj ne bi usudio
da nasrne na princa Krondora.”
Martin odvrati: „Usudio bi se, uz kraljevo dopuštenje. Ne znam mnogo o svađama
između kralja i princa, ali je jasno da je Gaj sada vlast u Krondoru, i da dela s kraljevim
dopuštenjem, ako ne i blagoslovom. Pomenuo si mi Kaldrikovo upozorenje s poslednjeg
boravka u Rilanonu. Možda se kraljeva bolest pogoršala.”
„Ludilo, ne bolest, ako ćemo pravo”, prasnu Aruta.
„Da bi stanje u Krondoru bilo još sumornije”, prozbori Amos, „izgleda da smo u ratu s
Velikim Kešom.”
„Molim!?” - siknu Aruta.
„Glasina, ništa drugo.” Amos je užurbano šaptao: „Pre nego što sam se sreo s
Martinom, njuškao sam oko ovdašnje javne kuće, nedaleko od garnizonskih baraka. Čuo
sam neke od vojnika koji su tu gostovali; govorili su kako kreću s prvim zracima sunca. Kada
je predmet trenutne žudnje jednog vojnika upitao koliko će potrajati dok se ponovo ne vide,
on joj je odgovorio: 'Onoliko koliko nas treba da odmarširamo do doline i natrag, ako sreća
bude uz nas, pa je pomenuo i Rutijino ime, da se Gospodarica sreće ne bi srdila što priziva
njene moći'.”
„Dolina?” - upita Aruta. „To može značiti samo napad na Dolinu snova. Mora da su
kešijanski psi rata napali Šarnatski garnizon. Gaj nije budala. On zna da je odgovor na to
samo brz i odlučan pokret krondorske vojske. Mora pokazati carici Velikog Keša da još
umemo da branimo svoje granice. Kada protera pse rata južno od doline, imaćemo još jednu
rundu beskorisnih polemika o tome ko ima pravo na m teritoriju. To znači da Gaj, čak i da
poželi da pomogne Krajdiji, u šta sumnjam, neće biti u mogućnosti to da učini. Nema
vremena za borbu s Kešom, povratak, i putovanje za Krajdiju pre proleća, ili čak ranog leta.”
Aruta opsova. „Gorke su ti vesti, Amose.”
„To nije sve. Ranije jutros, otišao sam do broda da bih se uverio da Vasko vlada
situacijom i da posada nije previše ljuta što ih držimo na brodu. Neko posmatra naš brod.”
„Jesi li siguran?”
„Nema greške. Dva-tri mlada momka stoje u blizini, igraju se mrežama, ali ništa ne
rade. Pomno su me posmatrali dok sam veslao tamo i natrag.”
„Ko li oni mogu biti?”
„Nemam pojma. Mogu biti Gajevi plaćenici, ili momci lojalni Erlandu. Mogu biti agenti
Velikog Keša, krijumčari, čak i Rugalice.”
„Rugalice?” - upita Martin.
„Lopovski esnaf”, reče Aruta. „Malo šta se dešava u Krondoru van znanja njihovog
vođe, Čestitog Čoveka.”
Amos nastavi: „Taj zagonetni čovek vlada Rugalicama čvršćom rukom nego što
kapetan zapoveda svojoj posadi. Krondor skriva mesta do kojih ni princ ne može dosegnuti,
ali nijedno mesto u Krondoru nije van domašaja Čestitog Čoveka. Ako mu bodemo oči, iz
bilo kog razloga, imamo ozbiljne razloge za strah.”
Povratak malog sluge prekide razgovor. On prinese kalajni vrč ledenog vina i tri
šolje. Amos ga oslovi: „Trkni do najbližeg prodavca mirišljavih štapića, momak. Ovde smrdi.

Crowarez
108
 Bosnaunited

Kupi nešto slatko da bacimo na vatru.”

Dečak ga pogleda pomalo umornim pogledom, pa, primivši još jedan novčić, sleže
ramenima i istrča iz sobe. Amos reče: „Brzo će se vratiti, a nemam više kuda da ga šaljem.
Ionako će se ovo mesto uskoro ispuniti trgovcima koji žele popodnevni odmor.
Kada se dečak bude vratio, srknite po gutljaj vina, pokušajte da se opustite, i ne
izlazite preterano rano. Ipak u svem ovom sumornom ludilu imamo sićušan zrak svetla.”
„Želim onda da čujem šta je to”, reče Aruta.
„Gaj će uskoro napustiti grad.”
Aruta se namršti. „Ipak, njegovi će ljudi ostati na vlasti. Ali nije da tvoje reči ne nose
određeno ohrabrenje. Malo me ljudi u Krondoru može prepoznati na ulici, jer je prošlo
skoro devet godina otkako sam poslednji put bio ovde, a i oni koji bi mogli najverovatnije su
nestali kad i princ. Takođe, razmatram jedan plan. U Gajevom odsustvu iz Krondora, imao
bih još bolje šanse za uspeh.”
„Kakav plan?” - upita Amos.
„Reći ću ti kad budem imao više vremena da razmislim. Gde bismo se mogli sastati, a
da budemo na sigurnom?”
Amos se zamisli. „Bordeli, kuće opijata i stecišta kockara nisu ništa bolji od
gostionica. Ili ih drže Rugalice, koji pamte svaki odlazak i dolazak, ili su pune drugih koji
paze na tajne koje bi mogli prodati. Ako bi neko slučajno čuo pogrešnu reč iz tvojih usta, za
tren bi te spopale Rugalice ili gradska straža.” Ćutao je neko vreme. Potom se nasmešio.
„Setio sam se pravog mesta! Kada zvono gradskog časovnika otkuca dva časa po zalasku
sunca, srešćemo se na istočnom delu Trga hramova.”
Dečak se ponovo pojavio i prekinuo njihov razgovor bacajući snopić mirišljavih
štapića u vatru. Aruta se uspravi i ispi hladno vino, koje se prebrzo grejalo u sauni. Zatvorio
je oči, ali nije mogao da se opusti, jer je razmišljao o situaciji. Nakon nekog vremena, osetio
je da bi mu plan mogao uspeti ako dođe u dodir s Dulanikom. Obuzet nestrpljenjem, prvi je
ustao, sprao se, navukao odeću i otišao.

* * *

Aruta je čekao dok su Martin i Amos, došavši sa suprotnih strana grada, prilazili
preko Trga hramova. Sa svih strana su se uzdizali hramovi viših i nižih božanstava. Neki su
bili puni užurbanih hodočasnika i vernika, dok su drugi bili skoro beživotni.
Stigavši do sastajališta, Amos upita: „Kako si prošao ovog popodneva?”
Aruta tiho progovori: „Proveo sam vreme u jednoj krčmi, držeći se podalje od drugih.
Jesam načuo neki razgovor o Erlandu, ali čim sam pokušao da se primaknem, govornici su
nestali. Pored toga, razmatrao sam svoj plan.”
Martin se osvrnu, pa reče: „Turobno si mesto izabrao, Amose. Na ovom kraju trga
skupljena su sve sama božanstva mraka i haosa.”
Amos sleže ramenima. „Što znači da će u večernjim časovima biti vrlo malo
prolaznika. A jasno ćemo videti bilo koga ko se bude kretao prema nama.” On se obrati
Aruti: „E, sad, kakav je taj plan?”

Crowarez
109
 Bosnaunited

Tiho ali užurbano, Aruta ispriča sledeće: „Primetio sam dve stvari ovog jutra:
Erlandova lična garda i dalje krstari dvorištem palate, tako da Gajeva vlast sigurno nije
bezgranična. Drugo, nekoliko Erlandovih dvorana se slobodno kretalo po gradu, tako da je
ogroman deo dnevnih poslova očuvanja Zapadnih pokrajina sigurno u istim rukama.”
Amos zamišljeno pogladi bradu. „To mi zvuči logično. Gaj je doveo svoju vojsku, ali
ne i administraciju. Oni su ostali da rukovode Bas-Tirom.”
„A to znači da bi lord Dulanik i ostali koji nisu potpuno oduševljeni Gajem i dalje
mogli biti u mogućnosti da nam pomognu. Ako Dulanik pomogne, imaću šansu da uspem u
svojoj misiji.”
„Kako?” - upita Amos.
„Kao Erlandov vitez-maršal, Dulanik zapoveda vazalskim garnizonima Krondora.
Samo njegov potpis bio bi dovoljan da sazove garnizone Duronijeve doline i Malakovog
raskršća. Ako bi im naredio da marširaju prema Sartu, mogli bi da pokupe i njihov garnizon
i isplove za Krajdiju. Bio bi to žestok marš, ali bismo ih ipak doveli u Krajdiju do proleća.”
„A da ni tvoj otac ne bude preopterećen. Zaboravio sam da ti kažem: čuo sam da je
Gaj slao vojnike iz krondorskog garnizona u pomoć tvome ocu.”
„To mi zvuči čudno. Ne mogu da zamislim da Gaj želi da pomogne ocu”, reče Aruta.
Amos odmahnu glavom. „Nije to tako čudno. Tvoj otac će misliti da je kralj poslao
Gaja samo kao ispomoć Erlandu, jer glasine o Erlandovom zatočeništvu sigurno nisu doprle
do njega. Takođe, to je bila fina prilika da očisti grad od oficira i ljudi lojalnih princu.
Ipak, to je povelika pomoć za tvog oca. Po svoj prilici, skoro četiri hiljade ljudi je
krenulo ili kreće na sever. To bi moglo biti dovoljno za borbu sa Tsuranijima ako krenu
protiv vojvode.”
Martin upita: „Ali šta će biti ako krenu protiv Krajdije?”
„Zato moramo tražiti pomoć. Moramo naći način da uđemo u palatu i pronađemo
Dulanika.”
„Kako?” - upita Amos.
„Nadao sam se da ćeš ti imati neki predlog.”
Amos obori pogled, pa upita: „Ima li nekog u palati za koga znaš da nam može biti
uzdanica?”
„Nekada sam ti mogao nabrojati desetinu ljudi, ali zbog svega ovoga sumnjam na
svakog. Ko je sad uz vicekralja, a ko uz princa, ne mogu ni da naslutim.”
„Onda ćemo morati da njuškamo još neko vreme. I moraćemo da pazimo na vesti o
brodovima pogodnim za prevoz trupa. Kada zakupimo nekoliko brodova, polako ćemo ih
slati van Krondora, na svaka dva-tri dana. Trebaće nam bar dvadesetak da prevezemo
vojsku tri garnizona. Pod pretpostavkom da dobiješ Dulanikovu podršku, što nas vraća na
problem ulaska u palatu.” Amos tiho opsova. „Jesi li siguran da nećeš da batališ sve ove
poslove i postaneš moreplovac?” Arutin pogled jasno je govorio da ga ova šala nije
razonodila. Amos uzdahnu: „Tako sam i mislio.”
Aruta reče: „Ti očigledno znaš dosta o podzemlju grada, Amose. Iskoristi svoje
iskustvo da nam pronađeš put do palate, makar i kroz kanalizaciju. Budno ću čekati bilo
koga od Erlandovih ljudi ako se zadesi da neki od njih prođe velikim trgom. Martine, ti ćeš

Crowarez
110
 Bosnaunited

jednostavno morati da naćuliš uši.”

Uz dugačak uzdah, Amos rezignirano reče: „Upad u palatu je opasan plan, i neću da
prećutim da su nam izgledi skoro nikakvi.” On pokaza palcem prema obližnjem hramu.
„Možda ću svratiti do Rutijinog hrama i zamoliti Gospodaricu sreće da nam se osmehne.”
Aruta izvadi zlatnik iz svoje vrećice i dobaci ga Amosu. „Pomoli se Gospodarici i u
moje ime. Srešćemo se kasnije u krčmi.”
Aruta nestade u tami, a Amos klimnu glavom prema hramu Gospodarice sreće.
„Hoćeš li i ti da se pomoliš, Martine?”

* * *

Trube što pozivaju na oružje iskidaše noćnu tišinu. Aruta se prvi našao kraj prozora,
odgurnuo drvena krila i izvirio napolje. Veći deo grada je spavao, tako da nije bilo dovoljno
svetala koja bi prigušila sjaj sa istoka. Amos stade kraj Arute, a iza njega je stajao i Martin.
Martin reče: „Logorske vatre, i to stotine njih.” Lovočuvar pogleda ka nebu, i prouči
položaj zvezda na vedrom svodu, govoreći: „Dva časa do svitanja.”
„Gaj sprema vojsku za marš”, prošapta Aruta.
Amos se previ preko prozora. Izvijajući vrat, ugledao je luku. Daleki glasovi dozivali
su ljude ka brodovima. „Zvuči mi kao da spremaju i brodove.”
Aruta se obema rukama nasloni na stočić kraj prozora. „Gaj će poslati pešadince
brodom niz obalu, u More snova, sve do Šamate, dok će konjica jahati ka jugu. Pešadija će
stići u grad dovoljno odmorna da pomogne odbranu, a konji neće osetiti mučninu putovanja
brodom. A stići će u razmaku od najviše jednog dana.”
Baš kao dokaz njegovih reči, s istoka se začu vojnički marš. Nakon nekoliko minuta,
ukazala se prva četa Bas-Tirinih pešadinaca. Aruta i njegovi prijatelji pogledima ispratiše
njihov prolazak kraj otvorenih kapija dvorišta gostionice. Fenjeri su obasjavali vojnike
nekom čudnom, nezemaljskom svetlošću dok su u kolonama marširali niz ulicu. Stupali su
kao jedno telo, a barjaci sa zlatnim orlovima lepršali su im nad glavama. Martin reče: „Ovo
su dobro obučene trupe.”
Aruta reče: „Gaj je takav kakav je, uglavnom neprijatan, ali jedno je neosporno:
najbolji je vojskovođa čitavog Kraljevstva. Čak i moj otac to priznaje, iako nema drugih reči
hvale za tog čoveka. Da sam ja kralj, naložio bih vojsci Istoka da se bori protiv Tsuranija. Tri
puta se Gaj suočavao s Kešom, i tri puta ih je razorio. Ako Kešijanci ne znaju za njegov
dolazak na Zapad, možda će i sam prizor njegovih barjaka biti dovoljan da ih natera za
pregovarački sto, jer oni ga posmatraju sa strahopoštovanjem.” Arutin glas odade
zamišljenost. „Postoji još nešto. Kada je Gaj proglašen vojvodom Bas-Tire, doživeo je neko
lično obeščašćenje - otac mi nikad nije rekao kakva je to sramota bila - i počeo je da nosi
isključivo crninu, kao neko znamenje, pa je otuda prozvan Crni Gaj. Tako nešto dokazuje
čudnu unutrašnju hrabrost. Šta god da se može reći o Crnom Gaju od Bas-Tire, niko ga ne
može nazvati kukavicom.”
Aruta i njegovi sadrugovi tiho ispratiše prolazak vojnika ispod prozora. Tada, s
prvim zracima sunca na istoku, poslednji vojnici nestadoše sa ulica koje su vodile u luku.

Crowarez
111
 Bosnaunited

* * *

U jutro nakon marša Gajeve vojske, grad je zvanično zatvoren, sve kapije zabravljene,
a luka blokirana. Aruta je to procenio kao uobičajen postupak predostrožnosti, kako se
doušnici Keša ne bi iskrali iz grada na brzim jedrilicama ili jašući hitre konje, i odneli vest o
Gajevom odlasku. Obilazeći Vetar obzorja Amos je iskoristio priliku da osmotri blokadu
luke, i otkrio da nije previše stroga, budući da je Gaj naredio većem delu flote da se
odmakne od obale i spremi morsku zasedu za kešijansko brodovlje, u slučaju da Kešijanci
saznaju da je gradski garnizon ispražnjen. Gradom su sada patrolirali gradski stražari u
Gajevoj nošnji, jer su vojnici Krondora svi do jednog otišli na sever. Pričalo se da će, nakon
razrešenja sukoba s Kešom, Gaj poslati na front i šamatski garnizon, ostavljajući sve
garnizone u prinčevoj nadležnosti vojnicima vernim Bas-Tiri.
Aruta je veći deo vremena provodio po krčmama, mestima gde su se sklapali poslovi
i otvorenim pijacama na kojima je bilo najlakše sresti nekog od dvorana. Amos se šunjao po
dokovima ili nekim od oronulijih delova grada, naročito po zloglasnoj Sirotinjskoj četvrti,
diskretno se raspitujući za slobodne brodove. Martin je, glumeći prostog šumara, upadao na
sva mesta koja su mu se činila važna.
Tako prođe skoro nedelju dana, a nikakve novosti ne izađoše na videlo. Tada, u
predvečerje šestog dana otkako je Gaj napustio grad, Aruta začu kako ga Martin doziva
usred gužve gradskog trga.
„Arture”, povika lovac, trčeći prema Aruti. „Bolje brzo kreni za mnom.” On pođe
prema dokovima i Mornarskom konaku.
Stigavši u gostionicu, u svojoj sobi zatekoše Amosa, koji se već bio vratio i seo na svoj
krevet kako bi se odmorio pred noćni izlet u Sirotinjsku četvrt. Kada se vrata zatvoriše,
Martin reče: „Mislim da je moguće da znaju da je Aruta u Krondoru.”
Amos se naglo uspravi, a Aruta reče: „Šta? Kako...?”
„Nabasao sam na jednu krčmu kraj baraka, baš pred ručak. Kako je vojska napustila
grad, nije bila baš prepuna. Jedan čovek je ušao u istom trenutku kada sam ja pomislio da
krenem napolje. Pisar u službi gradskog intendanta, gotov da pukne od glasina i tračeva, i u
potrazi za nekim kome bi ih preneo. Tako sam mu, uz pomoć nešto vina, ugađao izigravajući
najobičnijeg šumara i ukazujući poštovanje tako važnoj personi.
Tri su stvari koje mi je ovaj čovek rekao. Lord Dulanik je nestao iz Krondora, one
noći kada je Gaj otišao. Priča se da se povukao na neko bezimeno imanje na severu, sada
kada Gaj nosi titulu vicekralja, ali pisar nije sklon da im veruje. Druga stvar je vest o smrti
lorda Barija.”
Arutino lice pokaza zaprepašćenje. „Prinčev lord-admiral mrtav?”
„Ovaj čovek mi je rekao da je Bari preminuo pod tajanstvenim okolnostima, mada
zvaničnog obaveštenja još uvek nema. Krondorskom flotom sada zapoveda neki istočni
vlastelin, Džesap.”
„Džesap je Gajev čovek”, reče Aruta. „Zapovedao je bas-tiranskim eskadrama
Krondorske flote.”
„I najzad, čovek je pomenuo da zna tajnu o potrazi za nekim koga je nazvao samo

Crowarez
112
 Bosnaunited

'vicekraljev rođak kraljevske krvi'.”

Amos opsova. „Ne znam kako, ali neko te je primetio. Budući da su Erland i njegova
porodica zatočeni u palati, nema šanse da je još neki rođak pored tebe dolutao do Krondora
u poslednjih nekoliko dana, osim ako nemaš neke o kojima nam nisi pričao.”
Aruta nije obraćao pažnju na Amosovu pošalicu. Kada je Dugi Luk završio svoju
priču, svi njegovi planovi za izbavljenje Krajdije bili su slomljeni. Grad je bio pod čvrstom
upravom ljudi odanih Gaju, ili onih koje nije zanimalo ko vlada u kraljevo ime. Nikome se u
gradu nije mogao obratiti za pomoć, i neuspeh u potrazi za pojačanjem bio mu je gorak. On
prošapta: „Onda nema drugog puta do onog koji vodi natrag u Krajdiju, što je pre moguće.”
„To možda neće biti toliko lako”, reče Amos. „Dešavaju se i druge čudne stvari.
Poznajem mesta na kojima čovek može pronaći pomoć u ponekom nečasnom posliću, ali ma
gde da sam se raspitivao - potajno, nemajte sumnje - nailazio sam samo na gluvu tišinu. Da
je to kojim slučajem moguće, zakleo bih se da je Čestiti Čovek zatvorio radnju i da sve
Rugalice služe u Gajevoj armiji. Nikada nisam sreo toliko glupih krčmara, nezainteresovanih
kurvi, neobaveštenih prosjaka i nemuštih kockara. Ne moraš biti genije pa da shvatiš da se
raščulo. Niko ne razgovara sa strancima, bez obzira na veličinu ponuđene svote. Tako da
nećemo imati pomoć ako pokušamo da napustimo grad, a ako Gajevi doušnici znaju da si ti
u Krondoru, neće otključati kapije niti ukloniti blokadu dok god te ne nađu, ma koliko
trgovci kukali.”
„Duboko smo se zapetljali u mrežu”, složi se Martin.
„Ali ako Gajevi ljudi nisu potpuno sigurni da sam ja u Krondoru, mogu se i umoriti od
traganja.”
„Istina”, potvrdi Amos, „a nakon nekog vremena, i Rugalice bi se možda otvorile.
Kada bi se složili da nam pomognu - ne po nekoj maloj ceni, zasigurno - imali bismo sigurnu
pomoć u odlasku iz grada.”
Aruta steže pesnicu i udari u posteljinu na kojoj je sedeo. „Proklet da je Bas-Tira.
Ovog trenutka bih ga rado ubio. Ne samo da ugrožava Zapad, već rizikuje i produbljenje
ambisa između pokrajina time što stavlja principat pod svoj barjak. Da se nešto dogodi
Erlandu i njegovoj porodici, sigurno bi izbio građanski rat.”
Amos polako odmahnu glavom. „Zamršen je ovo zadatak, ali to nije tvoja krivica,
Aruta.” On uzdahnu. „Ipak, ne smemo da se uspaničimo. Možda je prijatelj Martin pogrešno
shvatio pisareve poslednje reči, ili je možda čovek govorio tek da bi čuo sopstveni glas.
Moraćemo biti oprezni, ne možemo jurcati i trčati. Ako bi se ti potpuno izgubio, neko bi to
mogao primetiti. Najbolje će biti da se držiš gostionice, ali da se ponašaš onako kako si se
ponašao do sada, za neko vreme. Ja ću nastaviti da tražim nekoga ko nas može izbaviti iz
grada - krijumčare, ako ne i Rugalice.”
Aruta ustade s kreveta i reče: „Nisam gladan, ali smo svih prethodnih večeri zajedno
večerali u trpezariji. Mislim da bi najbolje bilo da što pre siđemo na večeru.”
Amos ga rukom pozva natrag prema krevetu. „Sačekaj još malo. Strčaću do dokova
da posetim brod. Ako Martinov pisar nije laparao u prazno, neko će zasigurno pretresti sve
brodove u luci. Moraću da upozorim Vaska i posadu da budu spremni da šmugnu bude li
neophodno, i da pronađu neko mesto na koje će sakriti tvoj kovčeg. Našem brodu je
izvlačenje radi popravki zakazano tek sledeće nedelje, pa moramo biti veoma pažljivi. Nije
mi ovo prva blokada iz koje bežim. Ne bih želeo da pokušavam tako nešto u onako bušnom

Crowarez
113
 Bosnaunited

sanduku poput Vetra obzorja, ali ako ne budem pronašao neki drugi brod...” U dovratku, on
se osvrnu prema Aruti i Martinu. „Ovo je mračna oluja, momci, ali preživeli smo i gore.”

* * *

Aruta i Martin bez reči propratiše Amosov ulazak u trpezariju. Mornar izvuče stolicu,
i poruči piće i hranu. Kada ga uslužiše, on reče: „Za sve smo se postarali. Tvoj kovčeg će biti
siguran dok god brod stoji u luci.”
„Gde si ga sakrio?”
„Dobro je zamotan u nauljeno platno, i čvrsto privezan za sidro.” Aruta je bio
zadivljen. „Pod vodom?”
„Možeš nabaviti novu odeću, a zlato i dragulji neće zarđati.”
„Kako je posada”, upita Martin.
„Gunđaju što moraju da provedu još jednu nedelju u luci, na brodu, ali dobri su to
momci.”
Vrata gostionice se otvoriše i šest ljudi uđe. Petorica posedaše na stolice kraj vrata,
dok jedan ostade na nogama, nadgledajući prostoriju. Amos prosikta: „Vidite onog pacolikog
koji je upravo seo? To je jedan od mladića koji su motrili na dokove prošle nedelje. Izgleda
da su me pratili.”
Čovek koji nije seo ugleda Amosa i priđe stolu. Izgledao je prosto i vedro, plavoriđe
kose razbarušene oko glave, a na njemu je bilo obično mornarsko odelo. Stegao je vunenu
kapu u mci i nasmešio im se.
Amos klimnu glavom, i čovek progovori: „Ako ste vi vlasnik Vetra obzorja, želeo bih
da popričam s vama.”
Amos podiže obrvu, ali ne reče ništa. Pokazao je na praznu stolicu, i čovek sede. „Ja
sam Redburn. Tražim posao na brodu, kapetane.”
Amos se osvrnu i vide da se Redburnovi prijatelji pretvaraju da ne primećuju
razgovor za stolom. „Zašto baš na mom brodu?”
„Probao sam i kod drugih. Svi su puni. Samo sam pomislio da upitam i vas.”
„Ko ti je bio prethodni kapetan i zašto si napustio njegovu službu?”
Redburn se prijateljski nasmeja. „Pa, poslednji put sam plovio na teretnim barkama
koje prevoze tovare od brodova do dokova. Tu sam bio zakovan čitavu godinu.” Kada im se
kelnerica primače, on naglo ućuta. Amos poruči još jednu turu piva, a kada Redburn dobi
jedno pred sebe, reče: „Hvala, kapetane.” Otpio je veliki gutljaj i obrisao usta nadlanicom.
„Pre no što sam se nasukao, jedrio sam s kapetanom Džonom Averijem, na Bantamini.”
„Znam Petlića, a i Džona Averija, mada ga nisam video već pet ili šest godina, otkada
sam poslednji put bio u Durbinu.”
„Pa, malo sam se zapio, i kapetan mi je rekao da neće trpeti pijanice na svom brodu.
Pijem koliko i svaki normalan čovek, kapetane, ali znate majstor-Averijevu reputaciju, on je
nepokolebljivi sledbenik Sunga Belog.”
Amos pogleda Martina i Arutu, ali ne reče ništa. Redburn upita: „Jesu li vam ovo

Crowarez
114
 Bosnaunited

oficiri, kapetane?”
„Ne, poslovni partneri.” Kada je shvatio da Amos neće reći ništa drugo, Redburn
ostavi priču o identitetima po strani. Amos konačno progovori: „Ovde smo jedva nešto više
od nedelju dana, a ja sam bio zauzet ličnim poslovima. Kakve su vesti?”
Redburn sleže ramenima. „Rat se nastavlja. Dobro za trgovce, loše za sve ostale. Sada
imamo posla i s Kešom. Pre su nevolje spopadale Daleku obalu, ali sada... Krondor možda
neće ostati prijatno mesto ako vicekralj ne odjuri kešijanske džukele. Osim toga, ima
uobičajenih glasina...” On se osvrnu, kao da se boji da ga neko ne čuje. „...i nekih ne tako
običnih.”
Amos podiže kriglu do usana bez reči. „Od vicekraljevog dolaska”, prošapta Redburn,
„u Krondoru se sve promenilo. Pošten čovek više ne može sigurno koračati ulicom, kada
posvuda haraju durbinski robovlasnici i bande mornaričke policije. Zato mi je potreban
brod, kapetane.”
„Mornarička policija!” - prasnu Amos. „Nije bilo takvih bandi u Kraljevstvu bar
trideset godina.”
„Tako je nekad bilo, ali stvari su se opet promenile. Malo se napiješ i ne nađeš mesto
da prenoćiš, mornarica naiđe i strpa te u tamnicu. To nije pošteno, gospodine. Ako čovek
trenutno traži novi brod, nemaju pravo da ga pošalju na sedam godina s Džesapovom
flotom. Juriti pirate i boriti se s kveškim ratnim galijama sedam godina!”
Amosove oči se suziše. „Kako je moguće da je Gaj na vlasti u Krondoru? Čuli smo
priče, ali deluju zbrkano.”
Redburn klimnu glavom. „U pravu ste, kapetane. I jesu zbunjujuće. Pre mesec dana,
lord Gaj ujaše s vojskom, vitlaju zastavama, udaraju u doboše i tako to. Princ, kako pričaju,
izađe da ga dočeka, baš prijateljski, iako Bas-Tira nosi kraljevo pismo u kome stoji da je
postao vicekralj. Princ mu čak i pomaže, kažu, sve dok ne čuje za te poslove oko mornaričke
policije i takvih stvari.” On još tiše nastavi: „Čuo sam da ga je Gaj zaključao u sobu kada mu
se ovaj usprotivio. Fine sobe, zasigurno, ali iste kao zatvor kad ne možeš izaći iz njih. Tako
sam čuo.”
Silno zaprepašćen pričom, Aruta samo što ne prozbori. Amos ga hitro uhvati za ruku
upozoravajući ga da oćuti, pa reče: „Pa, Redburne, uvek mi može koristiti pošten čovek koji
je plovio s Džonom Averijem. Znaš kako ćemo - večeras moram još jednom da svratim do
broda, a u sobi su mi neke stvari koje moram odneti do tamo. Pođi da ih poneseš.”
Amos ustade, uhvati ga za mišicu ne dajući mu vremena da se usprotivi i pogura ga
prema stepeništu. Aruta se hitro osvrnu prema grupi koja je ušla s Redburnom. Izgledali su
kao da im trenutno nije jasno šta se to događa na drugoj strani trpezarije krcate ljudima, a
Amos je gurao Redburna uz stepenice, praćen Arutom i Martinom.
Amos sprovede Redburna niz hodnik, i čim prođoše kroz vrata sobe, okrenu se i
zadade mu užasan udarac pesnicom u stomak tako da se ovaj presavio. Nakon brutalnog
udara kolenom u lice, Redburn leže na pod, ošamućen.
„Šta je sad ovo?” - upita Aruta.
„Ovaj čovek je lažov. Glava Džona Averija je ucenjena u Kešu. Pre dvadeset godina
izdao je durbinske kapetane kveškoj pljačkaškoj floti. A Redburn nije ni trepnuo kada sam
pomenuo da sam video Averija u Durbinu pre šest godina. I previše slobodno iskazuje

Crowarez
115
 Bosnaunited

nepoštovanje prema vicekralju. Priča mu miriše kao usmrdela riba. Da smo izašli na vrata
zajedno s njim, u sledećoj ulici bi nas zaskočila desetina ljudi.”
„Šta nam je činiti?” - upita Aruta.
„Odlazimo. Prijatelji će mu se popeti uz stepenice za koji trenutak.” On pokaza prema
prozoru. Martin stade kraj vrata, a Aruta iscepa prljavu platnenu zavesu i otvori drvena
prozorska krila. Amos reče: „Sada vidite zašto sam odabrao ovu sobu.” Jedva jedan metar
ispod prozora nalazio se krov štale.
Aruta iskorači, a Amos i Martin krenuše za njim. Pažljivo su pretrčali kosi krov sve do
ivice. Aruta skoči i tiho se prizemlji, a za tren mu se pridruži i Martin. Amos se prizemljio
malo snažnije, ali je zadobio samo jednu manju modricu na svom ponosu.
Začuše kašljanje i psovku i osvrnuše se na vreme da ugledaju okrvavljeno lice na
prozoru. Redburn povika: „Evo ih u dvorištu!” - a tri begunca potrčaše prema kapiji.
Amos opsova. „Trebalo je da mu prerežem grkljan.”
Projurili su kroz kapiju, ali čim zakoračiše na ulicu, Amos zgrabi Arutu. Grupa ljudi
trčala je niz ulicu prema njima. Aruta i njegovi prijatelji pobegoše na suprotnu stranu,
protiskujući se kroz jednu mračnu uličicu.
Provukavši se hitro između slepih zidova dveju zgrada, presekli su ulicu punu
naroda i prevrnuli nekoliko kolica čiji su ih vlasnici ispratili psovkama dok su zalazili u još
jednu uličicu. I dalje su trčali, u nemogućnosti da se udalje od zvuka potere, sledeći staze
izuvijanog lavirinta sporednih ulica i uličica zamračenog Krondora.
Zašavši za ugao, nađoše se na sredini dugačke uske ulice okružene visokim
zgradama. Amos je prvi stupio na ulicu i zaustavio Martina i Arutu. On prošapta: „Martine,
trči do ugla i osmotri situaciju. Aruta, idi na drugu stranu.” Pokazao je prema mestu s kog je
dopiralo slabašno svetlo. „Ja ću dežurati ovde. Ako se razdvojimo, jurite prema brodu. Biće
to očajničko kockanje s blokadom, ali ako se oslobodite, neka vas Vasko odvede u Durbin.
Tamo ćete zlatom kupiti dovoljnu zaštitu i obnoviti brod kako biste se mogli vratiti u
Krajdiju. Sad krenite.”
Aruta i Martin krenuše niz ulicu, u suprotnim pravcima, a Amos ostade da drži
stražu. Najednom, uzanom ulicom razleže se vika i Aruta se okrenu. Na suprotnom kraju
ulice nazirala se nejasna Martinova silueta u borbi s nekoliko ljudi. On pođe natrag, ali Amos
povika: „Produži! Ja ću mu pomoći. Sklanjaj se!”
Aruta je oklevao, ali ipak nastavi trk prema udaljenom svetlu. Dahćući, približavao se
ćošku, u brzini umalo izletevši na dobro osvetljenu ulicu punu naroda. Kraj taljiga ukrašenih
svetiljkama trgovci su prodavali svoju robu građanima u večernjoj šetnji. Vreme je bilo
blago - izgledalo je kao da ove zime neće biti snega - i ogroman broj ljudi je bio napolju. Po
stanju građevina i odelima ljudi u okolini, Aruta je shvatio da je dospeo u nešto bogatiji deo
grada.
Kročio je na ulicu i pokušao da hoda smirenim korakom. Okrenuo se glumeći da
razgleda krojačevu tezgu, jer je u tom trenutku iz ulice iz koje je malopre pobegao izašlo
nekoliko ljudi. Zgrabio je blistavocrvenu odoru s hrpe i zabacio je preko ramena, navlačeći
kapuljaču na glavu. „Samo malo, šta ste to naumili?” - upita ga budni starac ispijenog lica.
Govoreći kroz nos, Aruta odgovori: „Moj dobri čoveče, zar očekujete da kupim komad
odeće a da ne proverim kako mi stoji?”

Crowarez
116
 Bosnaunited

Iznenada prepoznavši kupca, čovek postade ljigavo srdačan. „Oh, ne, naprotiv,
gospodine.” Posmatrajući Arutu u traljavo sašivenoj odori, on reče: „Kao saliveno,
gospodine, a i boja vam dobro stoji, ako smem da primetim.”
Aruta se odvaži da pogleda prema svojim goniocima. Čovek zvani Redburn stajao je
na uglu, sa skorenom krvlju na licu i nabubrelim nosom, ali i dalje spreman da rukovodi
potragom svojih ljudi. Aruta prikupi odoru, ogromnu, nezgrapnu krpu koja je visila skoro
dodirujući zemlju. Glumeći zabrinutost, on reče: „Zaista mislite tako? Ne bih želeo da se
pojavim na dvoru odeven kao prosjak.”
„Ah, dvor, gospodine? Pa, to vam je prava stvar, verujte mi. Daje vašoj pojavi
određenu otmenost.”
„Koliko košta?” Aruta je video Redburnove ljude kako koračaju kroz gomilu, neki
zavirujući u svaku krčmu i prodavnicu kraj koje bi prošli, ostali žureći u drugim pravcima. Iz
uličice ih stiže još i Redburn hitro popriča s njima. Nekolicini je naredio da motre svet na
ulici, a nakon toga se okrenuo i poveo ostale natrag, putem kojim su došli.
„To je najbolje platno skrojeno u Ranu, gospodine”, nastavi prodavac. „Doneto je s
obale Mora Kraljevstva po velikoj ceni. Ne bih se mogao rastati od nje za manje od dvadeset
dukata.”
Aruta preblede, i za tren umalo zaboravi na svoju situaciju, začuđen neverovatnom
cenom. „Dvadeset!” On utiša glas kada ga jedan od tragača okrznu pogledom. „Dragi moj
čoveče”, reče on, nastavljajući da glumi, „ja želim da kupim odoru, a ne da obezbedim
lagodan život tvojim unucima.” Redburnov čovek se okrenu i nestade u gužvi. „Ipak je to
obično platno. Smatram da bi dva dukata bila i više nego dovoljna.”
Čovek je izgledao zapanjeno. „Gospodine, vi želite da me osiromašite. Ne bih mogao
ni da pomislim da se rastanem od nje za manje od osamnaest dukata.”
Cenjkali su se još deset minuta, i Aruta je konačno odneo odoru po ceni od osam
dukata i dva kraljevska srebrnjaka. Bila je to dvostruko veća cena od one koju je trebalo
dati, ali tragači nisu obratili pažnju na čoveka koji se cenjkao s uličnim prodavcem, a
uspešno skrivanje bilo je i stotinu puta vrednije od toga.
Prolazeći ulicom Aruta je budno motrio na ma kakav znak da ga prate. Nažalost, nije
dobro poznavao Krondor i nije znao gde se našao nakon bega. Držao se gušće strane ulice,
prilazeći većim grupama, pokušavajući da se stopi sa njima.
Na jednom uglu ugleda čoveka koji je prividno traćio večernje časove, ali je u stvari
bilo jasno da posmatra prolaznike. Aruta se osvrnu i na drugoj strani ulice ugleda krčmu,
označenu blistavo obojenim znakom bele golubice. Hitro je pretrčao ulicu, skrivajući lice od
čoveka na uglu, i prišao vratima krčme. Kada je posegao za kvakom, jedna ruka ga uhvati za
odom, na šta se Aruta okrenu s već napola isukanim mačem. Pred njim je stajao dečak od
oko trinaest godina, u jednostavnoj tunici s mnogim zakrpama i muškim pantalonama
skraćenim do kolena. Kosa i oči bili su mu crni, musavo lice krasio je osmeh. „Ne tamo,
gospodine”, reče on razdragano.
Aruta vrati mač u korice i nastavi s glumom. „Sklanjaj se, dečače. Nemam vremena za
prosjake ili dangube, čak ni za one malog stasa.”
Dečak se još šire nasmeši. „Ako si baš uporan, gospodine. Ali dvojica od njih su
unutra.”

Crowarez
117
 Bosnaunited

Aruta prestade da govori kroz nos. „Ko?”

„Ljudi koji su te izjurili iz sporedne ulice.”
Aruta se osvrnu. Izgledalo je kao da je dečak sam. Zagledao se u njegove oči i upitao:
„O čemu to govoriš?”
„Video sam kako glumiš. Brz si, gospodine. Ali pokrili su celu oblast, i sam im nećeš
umaći.”
Aruta se naže prema njemu. „Ko si ti, dečače?”
Zabacivši kuštravu kosu, on odgovori: „Zovem se Džimi. Radim u ovom kraju. Mogu
da vas izvučem. Naravno, po određenoj ceni.”
„A ko ti kaže da želim da se izvlačim?”
„Nemoj glumiti budalu sa mnom, kao što si glumio kod trgovca, gospodine. Želiš da
se izvučeš od nekog ko bi mi verovatno platio da mu kažem gde si. Zakačio sam se s
Redburnom i njegovim ljudima, tako da više saosećam sa tobom nego s njim. Ali samo dok
daješ više za svoju slobodu nego što bi on dao da te uhvati.”
„Poznaješ Redburna?”
Džimi se isceri. „Nije mi baš milo da priznam, ali da, susretali smo se i pre.”
Arutu je čudilo dečakovo hladnokrvno držanje, jer tako nešto ne bi mogao da očekuje
od krajdijskih momčića. Pred njim je stajao stari znalac mračnih uličica grada. „Koliko?”
„Redburn će mi dati dvadeset i pet zlatnika da te nađem, pedeset ako baš želi tvoju
kožu.”
Aruta izvadi kesu s novcem i dade je dečaku. „Preko sto dukata ima unutra, momak.
Izbavi me odavde i odvedi me do dokova, i dobićeš još toliko.”
Dečak zatrepta za tren, ali se i dalje osmehivao. „Mora da si uvredio nekog veoma
uticajnog. Kreni za mnom, gospodine.”
On potrča tako brzo da ga Aruta umalo ne izgubi u gužvi. Dečak se kretao lagano,
pokazujući iskustvo u probijanju kroz svetinu, dok je Aruta jedva uspevao da ne obara ljude
po ulici.
Džimi ga uvede u jedan prolaz, nekoliko ulica odatle. Kada su malo odmakli niz tu
stazu, Džimi zastade. „Najbolje bi bilo da baciš tu odoru. Smatram da crvena boja nije baš
najneupadljivija.” Kada Aruta ubaci odoru u jedno prazno bure, Džimi reče: „Za koji tren
okrenućemo prema dokovima. Ako nabasamo na nekog, ostaješ sam. Ali zbog te druge
stotine zlatnika, potrudiću se da te sprovedem celim putem.”
Došli su do kraja sokaka, očigledno retko korišćenog sudeći po teškim hrpama
otpada, sanduka, slomljenog nameštaja i bezimenih predmeta nabacanih uza zidove. Džimi
odvuče nekakav sanduk u stranu, otkrivajući jednu rupu. „Ovo će nas izvesti van
Redburnove mreže, bar se nadam”, reče Džimi.
Aruta vide da će morati da puzi ako želi da prati dečaka uzanim prolazom. Po
silovitom zadahu tunela bilo je jasno da je nešto dobauljalo ovamo i uginulo, ne tako davno.
Kao da mu čita misli, Džimi reče: „Ubacimo po jednu mrtvu mačku svakih nekoliko dana.
Tako držimo ljude podalje odavde.”
„Držite?” - upita Aruta.
Ne odgovorivši, Džimi nastavi da se kreće. Uskoro su izbili na još jedan sokak

Crowarez
118
 Bosnaunited

pretrpan smećem. Na izlazu, Džimi pokaza Aruti da stane i sačeka. Otrčao je do kraja
mračne uličice i trkom se vratio. „Redburnovi ljudi. Mora da su znali da si pošao prema luci.”
„Zar se ne možemo prokrasti kraj njih?”
„Nema šanse. Mnogo ih je kao vaši u prosjaka.”
Dečak otrča u suprotnom pravcu, niz ulicu u koju su dospeli po izlasku iz sokaka.
Aruta krenu za Džimijem u još jedan sporedni prolaz. Nadao se da nije uludo pružio
poverenje malom uličaru. Nakon nekoliko minuta putovanja, Džimi stade. „Znam mesto gde
možeš ostati neko vreme, dok ne nađem druge koji te mogu odvesti do broda. Ali koštaće
više od sto zlatnika.”
„Dovedi me do broda pre zore, i daću ti sve što poželiš.”
Džimi se isceri. „Mogu ja dosta toga da poželim.” Gledao je Arutu još jedan tren, pa
hitro klimnuvši glavom nastavi da predvodi trk. Aruta ga je sledio, sve dublje u unutrašnjost
grada. Zvuci ljudi na ulicama su iščileli, i Aruta proceni da ulaze u oblast u kojoj noću ima
znatno manje sveta. Obližnje zgrade pokazivale su da se kreću prema još jednoj siromašnoj
gradskoj četvrti, ne baš blizu dokova, po Arutinoj proceni.
Posle nekoliko oštrih skretanja kroz mračne, uske uličice, Aruta se potpuno izgubi.
Najednom, Džimi se osvrnu i reče: „Stigli smo.” On otvori vrata u jednom inače praznom
zidu i kroči unutra. Aruta se pope za njim uz dugačko stepenište.
Kada su stigli do vrha, Džimi ga povede niz dugačak hodnik do jednih vrata. Dečak ih
otvori i pokaza mu da uđe. Aruta napravi jedan jedini korak, i stade, otkrivši da su mu tri
oštrice mača uperene u stomak.

Crowarez
119
 Bosnaunited

7.

Beg

Čovek pozva Arutu unutra.

Sedeo je za malim stolom okrenutim prema vratima. Nagnuo se napred prema svetlu
male stone lampe, i rekao: „Molim vas, uđite.” Svetlost obasja njegovo rošavo lice i veliki,
povijeni nos. Dok su se tri mačevaoca sklanjala princu s puta, čovek nije skidao pogled s
njega. Aruta zastade, videvši svezane prilike onesvešćenog Amosa i Martina pribijene uza
zid. Amos zaječa i pomeri se, ali Martin se nije micao.
Aruta odmeri udaljenost od trojice mačevalaca, a ruka mu je lebdela nad drškom
rapira. Svaka pomisao na skok s isukanim mačem nestade kada oseti vrh bodeža kako mu
pritiska krsta. Jedna ruka dogmiza straga i oduze mu mač.
Džimi tad priđe pred princa, zagledajući rapir i gurajući bodež natrag u svoju široku
tuniku. Sa širokim osmehom, on reče: „Malo sam ovakvih video. Dovoljno je lak da ga mogu
koristiti.”
Aruta suvo odgovori: „Pod ovim okolnostima, možda ne bi bilo loše da ti ga
zaveštam. U zdravlju ga nosio.”
Čovek s ožiljcima na licu reče: „Niste izgubili prisebnost”, a jedan mačevalac ugura
Arutu dalje u sobu. Drugi mu ukloni oružje i veza mu šake iza leđa. Tada ga grubo gurnuše u
stolicu ispred čoveka koji je nastavio da govori. „Moje ime je Aron Kuk, a Džimija Ruku već
ste upoznali.” On pokaza prema dečaku. „Ostali trenutno ne žele da se predstavljaju.”
Aruta pogleda dečaka. „Džimi Ruka?”
Dečak verno odglumi dvorski naklon, a Kuk nastavi: „Najbolji džeparoš Krondora, a
na dobrom je putu da postane i najbolji pljačkaš, ako želite da verujete njegovom hvalisanju.
Vratimo se sada poslu. Ko ste vi?”
Aruta im ispriča da je Amosov poslovni partner, i reče da mu je ime Artur, a Kuk ga
bez reči odmeri. S uzdahom klimnu glavom, na šta jedan od ljudi koji nisu progovarali priđe
i udari ga preko usta. Arutina glava se zanese od siline udarca, a oči mu zasuziše. „Prijatelju
Arture”, reče Aron Kuk, odmahujući glavom, „možemo nastaviti ovo ispitivanje na dva
načina. Savetujem ti da ne biraš teži način. Biće krajnje neugodan, a saznaćemo ono što
želimo u oba slučaja. Tako, molim te, razmisli dobro o svom odgovoru.” On ustade i obiđe
sto. „Ko si ti?”
Aruta poče da ponavlja istu priču, i isti čovek ponovo priđe, zatvarajući mu usta još
jednim zvonkim udarcem. Čovek zvani Kuk mu se unese u lice. Aruta zatrepta da otera suze

Crowarez
120
 Bosnaunited

iz očiju, a Kuk progovori: „Prijatelju, odgovori kad te pitamo. Sada, da ne bismo gubili
vreme” - on pokaza prema Amosu - „to da je on kapetan broda možemo priznati, ali da si mu
ti poslovni partner... mislim da nisi. Onaj drugi momak je izigravao lovca iz planina u
mnogim krčmama po gradu, i mislim da tu nema glume; izgleda kao neko ko bolje poznaje
planine nego gradske ulice, a to je teško oponašati.” On odmeri Arutu. „Ali ti... ti si makar
vojnik, a bogate čizme i fini mač čine te i gospodinom. Ali mislim da to nije sve.” Zagledavši
se u Arutine oči, on upita: „Zašto je, sad, Džoko Redburn tako zagrižen da vas pronađe?”
Aruta pogleda Arona Kuka pravo u oči. „Ne znam.”
Čovek koji je udarao Arutu ponovo priđe, ali Kuk podiže ruku. „To je možda tačno.
Bio si prilično velika budala, tumarajući tamo-vamo, viseći kraj kapija palate, izigravajući
nevinašce. Ili ste loši špijuni ili glupe budale, jer ste bez sumnje probudili radoznalost
vicekraljevih ljudi, a samim tim i našu.”
„Ko ste vi?”
Kuk pređe preko ovog pitanja. „Džoko Redburn je visoki oficir u vicekraljevoj tajnoj
policiji. Uprkos onom otvorenom, poštenom licu, Redburn je jedno od najhladnije,
najbezosećajnije kopiladi koja je ikad hodila svetom. Rado bi isekao srce sopstvenoj babi
ako bi pomislio da stara cura trguje državnim tajnama. Činjenica da se lično pojavio
pokazuje da je, u najmanju ruku, ubeđen da možete biti veoma važni.
Saznali smo da tri muškarca njuškaju uokolo dan ili dva po vašem dolasku, a pošto su
naši ljudi čuli da neki od Redburnovih motre na vas, rešili smo da sledimo njihov primer.
Kada su počeli da nas podmićuju za informacije o vama trojici, zainteresovali smo se još
više. Bilo nam je dosta da vas jednostavno pratimo i čekamo da otvorite svoje karte.
Ali kada su se Džoko i njegovi ljudi ukazali u Mornarskom konaku, morali smo da
delamo. Oteli smo ovu dvojicu Džoku ispred nosa, ali su nam se Džoko i njegove siledžije
isprečili na putu prema tebi, tako da smo morali da pobegnemo. Džimi te je pronašao uz
priličnu sreću, jer nije znao da se spremamo da vas privedemo.”
Džimi se nasmeja. „Bio sam na krovovima i sve sam gledao. Znao sam da ga želite čim
ste uhvatili drugu dvojicu.”
Jedan od ljudi opsova. „Bolje bi ti bilo da ne tražiš unapređenje bez potpisa
Gospodara noći, momče.”
Kuk podiže ruku i čovek ućuta. „Neće ti škoditi saznanje da neki ovde pripadaju
Rugalicama, a neki ne, ali smo svi ipak ujedinjeni u neobično važnom poduhvatu. Dobro me
slušaj, Arture. Jedina tvoja nada da ćeš odavde izneti goli život leži u našem uverenju da ne
ugrožavaš poduhvat o kome govorim. Možda je Redburnovo interesovanje puka slučajnost
pored zanimanja za ostale stvari. Ili su možda ovde niti upredene u neku mrežu koju još ne
naziremo. U svakom slučaju, dobićemo istinu, a kada budemo zadovoljni onim što čujemo,
tada ćemo te osloboditi - možda ćemo čak i pomoći tebi i tvojim prijateljima - ili ćemo vas
pobiti. Počnimo sada iz početka. Zašto ste došli u Krondor?”
Aruta razmisli. Laganjem je mogao dobiti samo bol, ali ipak nije želeo da ispriča celu
istinu. Nije bilo dokaza da i ovi ljudi ne sarađuju s Gajem. Možda je ovo varka, a Redburn u
susednoj sobi osluškuje svaku reč. Razmišljao je koji bi deo istine mogao reći. ,Ja sam agent
Krajdije. Došao sam da razgovaram s princom Erlandom i lordom Dulanikom nasamo, da
bih tražio pomoć za predstojeću najezdu Tsuranija. Kada smo saznali da Gaj od Bas-Tire
drži grad, rešili smo da istražimo stvari pre nego što se opredelimo za akciju.”

Crowarez
121
 Bosnaunited

Kuk ga pomno sasluša, pa upita: „Zašto bi izaslanik Krajdije morao da se ušunjava u

grad? Zašto ne bi mogao da uplovi mašući barjacima i dobije kraljevski doček?”
„Zato što bi ga Crni Gaj smesta strpao u tamnicu, ti glupavo kopile.”
Kukova glava se trže unazad: Amos se pridizao uza zid, omamljeno odmahujući
glavom. „Mislim da si mi razbio lobanju, Kuk.”
Aron Kuk se zagleda u Amosa. „Poznaješ me?”
„Jašta, drvoglava morska pacovčino, poznajem te. Znam te toliko dobro da nećemo
progovoriti nijednu reč dok ne trkneš po Trevora Hala.”
Aron Kuk ustade, zbunjenog lica. Pozvao je jednog od ljudi kraj vrata, koji je takođe
delovao obespokojeno Amosovim rečima. Čovek klimnu Kuku i napusti prostoriju. Nakon
nekoliko minuta vratio se u društvu drugog čoveka, visokog, prosedog ali ipak snažnog
držanja. Imao je krzavi ožiljak od čela, preko desnog oka, mlečnobelog, do obraza. Dobro se
zagledao u Amosa, a potom se grohotom nasmejao i pokazao prema zarobljenicima.
„Odvežite ih.”
Dvojica podigoše Amosa i odvezaše ga. Dok su se konopci raspuštali, on reče: „Mislio
sam da su te odavno obesili, Trevore.”
Čovek ga potapša po leđima. „Ja sam isto mislio za tebe, Amose.”
Kuk je začuđeno posmatrao novopridošlog, dok su odvezivali Arutu i osvešćivali
Martina pljusnuvši mu vodu u lice. Čovek zvani Trevor Hal pogleda Kuka i upita: „Jesi li
ostao bez mozga, čoveče? Pustio je bradu i odsekao svoje čuvene lepršave lokne - malo
oćelavio i nabacio koje kilo - ali još uvek je to Amos Trask.”
Kuk još jednom odmeri pogledom Amosa, i oči mu se raširiše. „Kapetan Trenčard?”
Amos klimnu glavom, a Aruta upre u njega zaprepašćen pogled. Čak i do daleke
Krajdije stigle su priče o Piratu Trenčardu, Bodežu Pučine. Imao je kratku, ali slavnu
karijeru. Pričalo se da čak i kveške ratne galije podvijaju rep pred Trenčardovom flotom, i
svi gradovi duž obale Gorkog mora strahovali su od njegovih pljačkaša.
Aron Kuk ispruži ruku. „Izvini, kapetane. Mnogo je godina prošlo od našeg
poslednjeg susreta. Nismo mogli biti sigurni da niste deo nekog Redburnovog plana da nas
otkrije.”
„Ko ste vi?” - upita Aruta.
„Sve u svoje vreme”, odgovori Hal. „Dođite.”
Jedan čovek pomože još ošamućenom Martinu da se pridigne, .pa ih Kuk i Hal
povedoše u nešto prijatniju sobu, u kojoj je bilo dovoljno stolica za sve. Kada se svi skrasiše,
Amos reče: „Ova stara bitanga je Trevor Hal, Kapetan Belooki, vlasnik Crvenog gavrana.”
Hal tužno odmahnu glavom. „Nisam više, Amose. Spalile su ga kraj Elarijala, pre tri
godine, kešijanske carske jedrilice. Ovaj moj oficir Kuk ovde, i još nekoliko momaka uspeli
su da stignu do obale sa mnom, ali veći deo posade je potonuo s Crvenim gavranom. Vratili
smo se u Durbin, ali sve se menja, svi ovi ratovi i te stvari. Došli smo u Krondor pre godinu
dana, i od tada radimo ovde.”
„Radite? Ti radiš, Trevore?”
Čovek se nasmeši, a ožiljak mu se nabora: „U stvari, bavimo se krijumčarenjem. To
nas je povezalo s Rugalicama. U Krondoru se u tim poslovima ne može učiniti bogzna šta

Crowarez
122
 Bosnaunited

bez dozvole Čestitog Čoveka.

Čim je vicekralj došao u Krondor, počeli smo da nalećemo na Džoka Redburna i
njegovu tajnu policiju. Od samog početka nas je žuljao. Svi ti stražari koji se šunjaju naokolo
obučeni kao prost narod, sve je to nečasno.”
„Znao sam da je trebalo da mu presečem grkljan kada sam imao priliku. Sledeći put
neću biti toliko otmen”, promrmlja Amos.
„Malo si se usporio, je li Amose? U svakom slučaju, pre nedelju dana Čestiti Čovek
nas je obavestio da ima vredan tovar koji mora napustiti grad. Morali smo da čekamo da
odgovarajući brod bude spreman. Redburn silno žudi da pronađe taj tovar pre nego što
nestane iz Krondora. Vidite, situacija je škakljiva, jer ga ne možemo poslati dok traje
blokada, ili dok ne pronađemo nekog kapetana blokade kog bismo mogli da podmitimo.
Kada smo krenuli s poslom, vas trojica ste počeli da se raspitujete, pa smo mislili da je to
neki veliki plan koji je Džoko smislio da pronađe tovar. Sada kada je vazduh čistiji, voleo bih
da čujem odgovor na Kukovo pitanje. Zašto bi se izaslanik Krajdije plašio da ga vicekraljevi
ljudi ne otkriju?”
„Prisluškivao si, zar ne?” Amos pogleda Arutu, koji mu klimnu glavom. „Ovo nije
običan izaslanik, Trevore. Naš mladi prijatelj je princ Aruta, sin vojvode Borika.”
Oči Arona Kuka se razrogačiše, a čovek koji je udarao Arutu preblede. Trevor Hal
klimnu glavom. „Vicekralj bi dao svu silu para da mu sin starog neprijatelja padne šaka,
naročito pred vreme dokazivanja nasledstva u Kongresu lordova.”
„Kakvog nasledstva?” - upita Aruta.
Hal se naže napred i nalakti na kolena. „Naravno, ne znate o čemu se radi. I mi smo
čuli vesti tek pre nekoliko dana, i to nije znanje dostupno svima. Ipak, ne smem vam ga
preneti bez dozvole.”
On ustade i izađe iz sobe. Aruta i Amos se začuđeno zgledaše, a potom Aruta pogleda
Manina. „Jesi li dobro?”
Martin pažljivo dodirnu glavu. „Povratiću se, ali osećam se kao da su me udarili
balvanom.”
Jedan čovek nasmeši se prijateljski, skoro žalosno. „Nije ga bilo lako oboriti, to je
sigurno”, reče tapšući drvenu palicu o pojasu.
Hal uđe u sobu, praćen još jednom prilikom. Ljudi poustajaše, a Aruta, Amos i Martin
polako ustadoše sledeći njihov primer. Iza Hala se ukazala mlada devojka, ne starija od
šesnaest godina. Arutu smesta pogodi nagoveštena lepota njenih crta: krupne oči zelene kao
more, prav i nežan nos, meke usne, jedva primetne pegice poprašene po beloj koži. Visoka i
tanka, gordog držanja, prešla je preko sobe, stala kraj Arute, i propevši se na prste nežno ga
poljubila u obraz. Aruta se začudi ovom gestu i vide da se ona odmiče s osmehom na
usnama. Bila je u jednostavnoj tamnoplavoj haljini, a raspuštena crvenomrka kosa padala
joj je do ramena. Tren potom, ona progovori: „Naravno, baš sam glupa. Ti me ne poznaješ.
Videla sam te poslednji put kada si dolazio u Krondor, ali se nismo upoznali. Ja sam tvoja
rođaka Anita, kći Erlandova.”
Arutu ovo pogodi kao grom. Pored toga što su devojčin neodoljivi osmeh i bistar
pogled obespokojavajuće uticali na njegovu smirenost, činjenica da ju je pronašao u ovom
razbojničkom gnezdu dvostruko ga je uznemiravala. Polako se spustio na stolicu, a ona uze

Crowarez
123
 Bosnaunited

jednu za sebe. Naviknut na opuštenost dvora svog oca, Aruta se začudi kad ostali sedoše tek
po njenom odobrenju.
„Kako...?” - upita Aruta.
Amos ga prekide: „Ovo je vredni tovar Čestitog Čoveka?”
Hal klimnu glavom, a princeza progovori. Lepo lice smrači joj se od težine osećanja.
„Kada je vojvoda od Bas-Tire doneo kraljeva naređenja, otac ga je primio toplo, i nije se
protivio. Isprva je svime što mu je bilo u moći pomagao Gaju da preuzme zapovedništvo nad
vojskom, ali pošto je čuo šta se dešava s tajnom policijom i hajkama mornarice, pobunio se.
Nakon toga, kada je lord Bari umro, a Gaj postavio lorda Džesapa na čelo flote uprkos
očevim prigovorima, i kada je lord Dulanik neobjašnjivo nestao, otac je poslao pismo kralju,
zahtevajući od njega da opozove Gaja. Gaj je zaustavio to pismo i naredio da nas zatvore u
jedno krilo palate. Tada je, jedne noći, Gaj došao u moje odaje.”
Ona se strese. Aruta skoro ispljunu reči: „Ne moraš da pričaš o takvim stvarima.”
Njegov iznenadni bes preplaši devojku.
„Ne”, reče ona, „nije se desilo ništa nalik tome. Bio je veoma uljudan, skoro
preterano. Jednostavno me je obavestio da ćemo se venčati, i da će ga kralj Rodrik proglasiti
naslednikom krondorskog prestola. Istini za volju, izgledalo je kao da mu je ta obaveza
naporna.”
Aruta udari pesnicom u zid iza sebe. „To je prevršilo svaku meru! Gaj želi Erlandovu
krunu, a nakon toga i Rodrikovu. On želi da bude kralj.”
Anita stidljivo pogleda Arutu. „Izgleda da je tako. Otac nije dobro, i nije mogao da se
bori, ali je odbio da potpiše proglas o zaručivanju. Gaj ga je bacio u tamnicu dok ne pristane
da potpiše.” Oči joj zasuziše, i ona kaza: „Otac ne može dugo poživeti u takvoj hladnoći i
vlazi. Bojim se da će umreti pre nego što udovolji Gajevim željama.” Nastavila je da govori o
majčinom i očevom tamnovanju, stegnutog lica, iako su joj niz obraze tekle suze: „Tada mi je
jedna od mojih dama rekla da poznaje neke ljude u gradu koji nam mogu pomoći.”
Trevor Hal reče: „Izvinite, visosti. Jedna devojka s dvora je sestra jednog od Rugalica.
Uz sve ovo što se dešava, Čestiti Čovek je shvatio da bi možda mogao dobro proći ako se
umeša. Sredio je da princezu izvedu iz palate one noći kada je Gaj otišao, i od tada ona je sa
nama.”
Amos reče: „Onda su se glasine o lovu na 'kraljevog rođaka' koje smo čuli pre bega iz
Mornarskog konaka odnosile na Anitu, a ne na Arutu.”
Hal pokaza prema princu. „Moguće je da Redburn i njegovi momci i dalje nemaju
pojma ko ste vi. Najverovatnije su vas zaskočili misleći da ste družina koja sprovodi u delo
princezin beg. Skoro smo sigurni da vicekralj ne zna ništa o njenom nestanku iz palate, jer je
pobegla po njegovom odlasku. Mislim da Redburn očajnički pokušava da je dovede natrag
pre nego što se njegov gospodar vrati iz rata s Kešom.”
Aruta odmeri princezu, ispunjen snažnim nagonom da joj nekako pomogne,
nagonom koji je prevazilazio želju da osujeti Gaja. Otresavši se tih čudnih osećanja, obratio
se Trevoru Halu: „Zašto Čestiti Čovek želi da se nadmeće s Gajem? Zašto je ne preda i primi
nagradu?”
Trevor Hal pogleda Džimija Ruku, koji uz osmeh odgovori: „Moj gospodar, izuzetno
oštrouman čovek, odmah je shvatio da će se najbolje okoristiti pomažući princezu. Otkad je

Crowarez
124
 Bosnaunited

Erland princ Krondora, poslovi grada cvetaju, što je odlično okruženje za mnoge poduhvate
mog gospodara. Mir koristi svima, vidite. Otkad je Gaj ovde, njegova tajna policija ometa rad
našeg esnafa. A pored toga, mi smo pokorne sluge Njegovog veličanstva princa Krondora.
Ako on ne želi da udaje kćer za vicekralja, to ne želimo ni mi.” Džimi se nasmeja i dodade:
„Osim toga, princeza je pristala da plati dvadeset i pet hiljada dukata mom gospodaru ako
esnaf uspe da je izbavi iz Krondora, kada njen otac povrati svoju moć, ili kada ona sama
nekom drugom sudbinom sedne na presto.”
Aruta uze Anitu za ruku i reče: „Pa, rođako, nema drugog izbora. Odvešćemo te u
Krajdiju prvom prilikom.”
Anita se nasmeši, a Aruta joj uzvrati osmeh. Trevor Hal reče: „Kao što sam rekao,
čekamo pravu priliku da je prokrijumčarimo van grada.” On se okrenu prema Amosu. „Ti si
pravi čovek za to, Amose. Nema bržeg razbijača blokada od tebe na Gorkom moru - naravno,
izuzimajući mene, ali ja sam zauzet drugim poslovima.”
Trask reče: „Ne možemo poći još koju nedelju. Čak i da blokada prestane, moj brod je
u očajnom stanju i potrebne su mu popravke. A kad bismo odmah krenuli, morali bismo da
plovimo ukrug dok se vreme u moreuzu ne primiri. Kako Džesapova flota krstari morem, to
bi bilo rizično. Radije bih se krio ovde još neko vreme, pa bih posle hitro otplovio na zapad,
kroz moreuz i uz Daleku obalu, bez nevolja.”
Hal ga potapša po ramenu. „Dobro, to će nam dati vremena. Čuo sam o tvom brodu;
momci mi kažu da je jedva bolji od čamca. Naći ćemo ti bolji. Obavestiću tvoju posadu kada
dođe vreme. Redburn će ih verovatno ostaviti na miru, u nadi da ćeš se ti pojaviti. Provući
ćemo ih na novi brod, dvojicu po dvojicu svake noći, i zameniti ih mojim momcima, tako da
Redburnovi ljudi ništa ne primete.”
On se okrenu prema Aruti. „Bićeš dovoljno siguran ovde, visosti. Ova zgrada je jedna
od mnogih u vlasništvu Rugalica, i niko joj se neće primaći bez našeg znanja. Kada dođe
vreme, sve ćemo vas izbaviti iz grada. Sada ćemo vas povesti prema vašoj sobi, da biste se
odmorili.”
Aruta, Martin i Amos dobiše sobu na suprotnom kraju hodnika od one u kojoj su sreli
Anitu, a princeza se vrati u svoje lične odaje. Soba u kojoj su se našli bila je jednostavna, ali
čista. Sva trojica su bila umorna. Martin se sruči na jednu ležaljku i brzo zaspa. Amos se
polako spusti na svoju, a Aruta ga odmeri pogledom. Uz blag osmeh, on reče: „Kada si prvi
put kročio u Krajdiju, pomislio sam da si pirat.”
Mučeći se da izuje čizme, Amos odgovori: „Uistinu, pokušao sam da ostavim to za
sobom, visosti.” On se nasmeja. „Možda mi se to bogovi svete, ali znaš, petnaest godina sam
bio piratski kapetan, a kada sam se prvi put okušao u poštenoj trgovini, brod mi je zarobljen
i spaljen, posada pobijena, a ja sam se našao nasukan u najdaljem delu Kraljevstva.”
Aruta leže na krevet. „Dobar si savetnik i hrabar saborac, Amose Trask. Svojom
pomoći proteklih godina zaradio si oproštaj za dobar deo zlodela koja si počinio, ali...” On
odmahnu glavom. „Pirat Trenčard! Bogova mu, čoveče, ima ih baš mnogo.”
Amos zevnu i proteže se. „Možeš da me obesiš kada se vratimo u Krajdiju, Aruta, ali
sada molim te imaj obzira pa ćuti i ugasi svetlo. Prestar sam za ove ludorije. Moram da
odspavam.”
Aruta dohvati lampu, poklopi je i zagasi joj plamen. Ležao je u tami, uma punog slika
i misli. Razmišljao je o svom ocu i o tome šta bi on preduzeo da je ovde, a nakon toga se

Crowarez
125
 Bosnaunited

zapitao kako su mu brat i sestra. Misli o Karlini odvedoše ga i do Rolanda, pa se zapita kako
napreduje utvrđivanje Džonrila. Odagnao je nemirne misli, pustivši da mu razum odluta. Pre
nego što ga je san ophrvao, setio se Anite, i kako se propela na prste da mu poljubi obraz, i
ponovo je osetio nekakvo poluugodno komešanje u sebi. Obris osmeha pređe mu preko
usana i on zaspa.

* * *

Anita zadivljeno zatapša rukama kad Aruta skrenu vrh Džimijevog mača u stranu.
Mali lopov se zacrvene zbog sopstvene nespretnosti, ali Aruta reče: „Ovaj put je bilo bolje.”
Vežbao je osnove mačevanja s Džimijem, koji je delom novca dobijenog od Arute
kupio rapir. Mesec dana je prošao ovako, i Anita je navikla da ih posmatra. Kad god bi se
princeza pojavila, britki Džimi bi postajao smušen, a kada god bi mu se obratila jarko bi se
zacrveneo. Aruta je sada bio siguran da mladog lopova muči najgora vrsta zaslepljenosti
princezom, svega tri godine starijom od njega. Razumeo je njegov nemir, jer ga je devojčino
prisustvo i samog ometalo. Tek je postajala ženstvena, a ipak se nosila sa gracioznošću
stečenom na dvoru, imala je oštar um i bila dobro obrazovana, i odavala je utisak zrele
lepote. Aruti je bilo lakše da razmišlja o drugim temama.
Podrum u kome su radili na mačevanju bio je mokar i zagušljiv, pa je uskoro postao
zaparen. Aruta reče: „Dosta je za danas, Džimi. Još si nestrpljiv da uletiš napred, a to može
biti kobno po tebe. Dovoljno si brz, i dobro je što počinješ da učiš mlad, ali nemaš dovoljno
jake ruke da razbacuješ neprijatelje naokolo kao što čine stariji ljudi; sa rapirom, i to te
može koštati života. Upamti, ivicom se seče...”
„...a vrhom se ubija”, dovrši Džimi sa samozadovoljnim osmehom. „Vidim da bih
morao biti oprezan protiv čoveka naoružanog običnim mačem. Mogao bi mi slomiti sečivo
ako bih blokirao umesto da pariram. Ali šta biva kad jedan od onih tuđinskih ratnika naleti
na tebe s tim dvoručnim mačem koji si opisao?”
Aruta se nasmeja. „Proveriš ko može brže da trči.” Anita se nasmeja s Arutom i
Džimijem. Aruta reče: „Ozbiljno, moraš ostati okrenut na suprotnu stranu. S dvoručnim
mačem, tvoj protivnik može zamahnuti jednom, i tada ti se otvara...”
Vrata se otvoriše, i Amos uđe s Martinom i Trevorom Halom. Amos reče: „Najgora
prokleta nesreća - molim princezin oproštaj. Aruta, desilo se ono najgore.”
Aruta obrisa znoj s čela krpom i reče: „Nemoj čekati da pogađam. Šta je bilo?”
„Jutros su stigle vesti”, reče Hal. „Gaj se vraća u Krondor.”
„Zašto?” - upita Anita.
Amos odgovori: „Izgleda da je naš gospodar Bas-Tira ujahao u Šamatu i okačio barjak
na zidine. Kešijanski zapovednik se usudio na još jedan napad, tek reda radi, pa je zamalo
zaradio prosuta creva trčeći natrag kući. Ostavio je šačicu nižih plemića da se cenjkaju s
Gajevim poručnicima oko uslova primirja dok kralj i carica Keša ne potpišu zvaničan
dogovor. Postoji samo jedan razlog za Gajev povratak.”
„Zna da sam pobegla”, prošapta Anita.
Trevor Hal reče: „Da, visosti. Crni Gaj je lukav. Mora da ima špijuna u Redburnovoj

Crowarez
126
 Bosnaunited

družini. Izgleda da ne veruje previše ni svojoj tajnoj policiji. Na sreću, na dvoru ima još ljudi
vernih tvom ocu, a bez njih nikada ne bismo saznali za ovaj preokret.”
Aruta sede kraj princeze. „Pa, to znači da uskoro moramo nestati. Možemo da
odjedrimo ka mome domu ili prema Ilitu, da se pridružimo ocu.”
„Izbori su nam takvi da nijedan od njih ne mogu posebno preporučiti. I jedan i drugi
imaju posebnih opasnosti i prednosti”, reče Amos.
Martin pogleda devojku i reče: „Ipak, mislim da vojvodin vojni logor nije mesto za
mladu ženu.”
Amos se posadi uz Arutu. „Tvoje prisustvo u Krajdiji zasad nije presudno. Fenon i
Gardan su sposobni ljudi, a dođe li do nevolje, mislim da ni tvoja sestra ne bi bila rđav
zapovednik. Trebalo bi da mogu da drže stvari pod kontrolom podjednako dobro kao i ti.”
Martin nastavi: „Ali moraš se zapitati: šta će tvoj otac učiniti kad sazna da Gaj nije
samo Erlandov pomoćnik u vladanju Krondorom, već da je ceo grad u njegovim rukama, da
neće poslati pojačanje Dalekoj obali i da želi da preuzme presto?”
Aruta živahno klimnu glavom. „U pravu si ti, Martine. Dobro poznaješ mog oca. To će
značiti siguran građanski rat.” Ražalošćen, on reče: „Povući će za sobom pola vojske Zapada
u marš na Krondor, i neće stati dok ne pobode Gajevu glavu na koplje ispred gradskih
kapija. Tada će imati samo jedan put. Moraće da se okrene na istok i maršira na Rodrika.
Nikada mu ne bi palo na pamet da zahteva krunu za sebe, ali kada bi počeo, ne bi se
zaustavio do potpune pobede ili potpunog poraza. Ali pre svega toga Tsuraniji bi osvojili
Zapad. Brukal ih ne bi predugo zadržao sa samo polovinom armije.”
Džimi reče: „Taj građanski rat mi zvuči kao gadan posao.”
Aruta se pomeri napred. Obrisao je čelo i pogledao naviše, kroz mokre pramenove
kose. „Takvog rata nije bilo već dve stotine i pedeset godina, otkad je prvi Borik smakao
svog polubrata, Džona Pretendenta. U poređenju s ovim što bi sad moglo da se desi, sa
čitavim Istokom okrenutim protiv Zapada, to je bila beznačajna čarka.”
Amos se zabrinuto zagleda u Arutu. „Istorija mi nije jača strana, ali čini mi se da bi
bilo najbolje da ocu ništa ne pominješ dok ne prođe prolećna ofanziva Tsuranija.”
Aruta ispusti težak uzdah. „Nema drugog načina. Znamo da Krajdiji neće biti pomoći.
Najbolje ću promisliti kada se vratim tamo. Možda će Savet s Fenonom i ostalima iznedriti
neki način odbrane od Tsuranija.” Zvučao je kao da je na ivici predaje. „Otac će saznati za
Gajeve spletke na vreme. Nije lako prikrivati ovako značajne vesti. Najbolje čemu se
možemo nadati jeste da ih neće čuti do kraja tsuranijskog napada. Možda će se do tada
situacija promeniti.” Po njegovom tonu bilo je jasno da ne veruje u to.
Martin reče: „Možda će Tsuraniji odabrati da krenu protiv Elvandara, ili tvog oca. Ko
to može znati?”
Aruta se zavali unazad, i oseti Anitinu nežnu ruku na svojoj. „Pred kakvim smo to
izborom”, prošapta on. „Da li da se suočimo s mogućom propašću Krajdije i Daleke obale
pred Tsuranijima, ili da bacimo Kraljevstvo u ponor građanskog rata. Bogovi su zacelo
omrzli Kraljevstvo.”
Amos ustade. „Trevor mi je rekao da ima brod. Možemo isploviti za koji dan. Uz malo
sreće, moreuz će biti vedriji kada stignemo tamo.”
Potonuo u mrak sopstvenog poraza, Aruta je jedva čuo njegov glas. Tako je

Crowarez
127
 Bosnaunited

samouvereno kročio u Krondor. Mogao je da zadobije Erlandovu podršku i spase Krajdiju

od Tsuranija. Sada se nalazio u još očajnijoj situaciji nego pre polaska. Svi su ga ostavili na
miru, osim Anite, koja je još neko vreme u tišini sedela kraj njega.

* * *

Mračne siluete tiho su se kretale prema dokovima. Trevor Hal je vodio desetak ljudi,
Arutu i njegove prijatelje niz muklu tišinu ulice. Držali su se zidova građevina, a Aruta se na
svakih nekoliko metara okretao da vidi kako se Anita drži. Uzvraćala mu je brigu hrabrim
osmesima, jedva primetnim u mraku pred svitanje.
Aruta je znao da preko stotinu ljudi krstari okolnim ulicama i čisti im put od gradske
straže i Redburnovih uhoda. Rugalice su izašle u punoj snazi kako bi Aruta i ostali bezbedno
napustili grad. Hal ih je prethodne noći obavestio da se Čestiti Čovek, uz ogromnu svotu
novca, postarao da jednom brodu bude dozvoljeno da ga 'odnesu talasi'. Otkada je saznao
istinu o celoj situaciji, uključujući i to da Gaj smera da postane princ Krondora, Čestiti Čovek
je usmerio sva raspoloživa, inače više nego dovoljna sredstva u pomaganje prinčevog i
Anitinog bega. Anita se pitala da li će iko van Lopovskog esnafa ikada znati pravi identitet
njihovog tajanstvenog vođe. Sudeći po dva-tri slučajna razgovora koja je Aruta načuo, samo
je nekoliko Rugalica znalo ko je on u stvari.
Kako je Gaj uveliko bio na putu natrag prema gradu, ljudi Džoka Redburna tragali su
sve unezverenije. Uveden je policijski čas, usred noći se nasumice upadalo i pretraživalo po
kućama. Svi poznati potkazivači, mnogi prosjaci i tračari odvedeni su u tamnice na
ispitivanje, ali pored ostalog što su postigli, Redburnovi ljudi nisu saznali gde je princeza.
Koliko god da je uličnom svetu Redburn delovao strašno, Čestiti Čovek je bio još strašniji.
Anita je čula kako se Hal došaptava s Amosom: „To ti je pravi trkački brod, zove se
Morska ptica, a ime mu pristaje. Nema bržeg broda u luci, sad kada su sve velike ratne lađe
na pučini, u Džesapovoj floti. Trebalo bi da vam put na zapad bude kratak. Najjači su severni
vetrovi, pa će vam jedra većim delom puta biti puna.”
Amos mu odgovori: „Trevore, i ja sam pomalo plovio Gorkim morem. Poznajem
vetrove ovog doba godine kao i bilo ko drugi.”
Hal frknu. „U redu onda, kako ti kažeš. Posada ti je ukrcana zajedno s prinčevim
zlatom, a Redburnovi psi po svemu sudeći nemaju pojma o tome. I dalje motre na Vetar
obzorja kao mačka na mišju rupu, ali Morska ptica je ostavljena na miru. Sredili smo da lučki
trgovci okače lažne papire koji kažu da je brod na prodaju, tako da, čak i da nema blokade,
niko ne bi pomislio da će brod napustiti luku u dogledno vreme.”
Sišli su do dokova i požurili ka čamcu koji ih je čekao. Po prigušenim zvucima, Aruta
je znao da Rugalice i Trevorovi krijumčari uklanjaju Redburnove špijune.
Tad se negde pozadi razleže vika. Zvon čelika o čelik prekide mir svitanja i Aruta ču
kako Hal viče: „Ka brodu!”
Bat čizama po daskama dokova pojača zbrku, dok su Rugalice istrčavale iz obližnjih
ulica, presecajući put svakome ko bi pokušao da spreči beg.
Stigli su do kraja doka i sjurili se niz merdevine do čamca. Aruta je sačekao da se
Anita bezbedno spusti, a zatim se okrenuo. Kada je nagazio prvu prečagu, ču kako se

Crowarez
128
 Bosnaunited

približava zvuk kopita i ugleda konje kako se probijaju kroz masu Rugalica, koji su padali
pred jurišnicima. Jahači u crno-zlatnim uniformama Bas-Tire vitlali su mačevima, da bi se
oslobodili onih što su pokušavali da ih uspore.
Martin ga dozva odozdo, i Aruta se hitro spusti niz merdevine. Kada je seo u čamac,
jedan glas odozgo povika: „Srećan put!”
Anita pogleda naviše i ugleda Džimija Ruku kako s uzrujanim osmehom izviruje
preko ivice doka. Aruta pojma nije imao kako je dečak uspeo da ih stigne kada su svi mislili
da je ostao u skrovištu. Princ se preplaši videvši da je dečak nenaoružan. On raskopča svoj
rapir i visoko ga baci. „Evo, i u zdravlju da ga nosiš!” Brzo poput poskoka, Džimi uhvati mač
za korice i nestade.
Mornari snažno nalegoše na vesla i čamac se odmače od dokova. Zvuci bitke
postadoše glasniji, na zidovima iznad luke pojaviše se svetiljke. Čak i u ovim časovima pred
svitanje, čulo se mnoštvo povika: „Šta se to događa?” i „Ko je tamo?” iz grla onih koji su
čuvali brodove i tovar u luci. Anita je izvirivala preko Arutinog ramena, pokušavajući da vidi
šta se događa. Pristizalo je još svetiljki, na dokovima planu vatra. Ogromne hrpe nečega što
je bilo pokriveno platnima buknuše u plamenove.
Sa čamca se sada jasno videla bitka. Mnoštvo lopova bežalo je prema gradskim
ulicama, ili skakalo u ledenu vodu luke. Aruta nigde nije nazirao sedu priliku Trevora Hala,
niti malog Džimija Ruku. Tada jasno ugleda Džoka Redburna, obučenog u prosto odelo, kao i
pre. S ivice doka posmatrao je udaljeni čamac. Uperio je mač prema beguncima i povikao
nešto što potonu u opštu buku.
Aruta se okrenu i naspram sebe ugleda Anitu, zabačene kapuljače, lica obasjanog
vatrom. Zagledala se u spektakl na obali, nesvesna da je otkrivena. Aruta joj brzo pokri
glavu kukuljicom, razbijajući čini koje su je držale, ali znao je da ne može raščiniti štetu.
Ponovo se okrenuo i video kako Redburn šalje ljude u poteru za odbeglim Rugalicama.
Stajao je tu sam, da bi se potom okrenuo i nestao u tami, u trenutku kada je čamac stigao do
Morske ptice.
Čim su kročili na palubu, Amosova posada poskida konopce kojima je brod bio vezan
i razvi jedra. Morska ptica zaplovi ka izlazu iz luke.
Obećani procep u blokadi ukaza se pred njima i Amos krenu ka njemu. Prošli su
toliko brzo da ih niko nije mogao preseći, ni da je pokušao, i najednom se našli van luke, na
otvorenom moru.
Aruta oseti čudno ushićenje shvativši da su napustili Krondor. Tada začu Amosovu
psovku. „Gledaj!”
U bledoj svetlosti lažne zore, Aruta ugleda nejasan oblik u pravcu na koji je Amos
pokazivao. Kraljevski grifon, ratna lađa s tri jarbola koju su videli pri ulasku u luku, bila je
usidrena iza lučkih zidina, skrivena od svačijeg pogleda. Amos reče: „Mislio sam da je na
pučini s Džesapovom flotom. Proklet da je Redburn, lukava svinja. Biće nam na tragu čim se
ukrca.” On povika da se spreme sva jedra i uperi pogled ka brodu koji je ostajao iza njih. „Ja
bih se pomolio Rutiji, visosti. Kad bismo uspeli da ukrademo dovoljno vremena pre
njegovog polaska, bili bismo slobodni. Ali trebaće nam svaki delić pažnje koji nam
Gospodarica sreće može dati.”

Crowarez
129
 Bosnaunited

* * *

Jutro je bilo vedro i hladno. Amos i Vasko zadovoljno su posmatrali rad posade.
Neiskusne ljude smenili su mornari koje je birao Trevor Hal lično. Radili su hitro i vešto, i
Morska ptica jurila je ka zapadu.
Anitu su odveli u kabinu ispod palube, a Aruta i Martin su stajali na palubi s
Amosom. Osmatrač doviknu da nema ničega na horizontu.
Amos reče: „Prilično je gusto, visosti. Ako su pokrenuli onu gromadu od broda
najbrže što su mogli, ukrali smo im samo sat ili dva. Njihov kapetan će možda izabrati
pogrešan kurs, ali pošto vide da ćemo se truditi da izbegnemo Džesapovu zasedu, mislim da
će krenuti duž kešijanske obale i rizikovati da se sudare s nekom kešijanskom ratnom
lađom, radije nego da dozvole da im umaknemo. Neću biti spokojan dok ne prođu dva dana
u miru.
Ali čak i da su odmah krenuli, mogu nadoknaditi veoma malo po času plovidbe. Tako
da, dok ne budemo sigurni da nas imaju u vidu, svi možemo malo da se odmorimo. Idite
dole, zvaću vas ako se nešto dogodi.”
Aruta klimnu glavom i ode. Martin krenu za njim. Poželeo je Martinu lagodan san, i
gledao lovočuvara kako ulazi u kabinu koju je delio s Vaskom. Aruta uđe na svoja vrata, pa
zastade videvši da Anita sedi na njegovom krevetu. Pažljivo je zatvorio vrata i rekao: „Mislio
sam da spavaš u svojoj kabini.”
Polako je odmahnula glavom, a zatim je u trenu preletela sobu i zarila glavu u
njegove grudi. Kroz jecaje je govorila: „Pokušala sam da budem hrabra, Aruta, ali prestravila
sam se.”
Zastao je, zbunjen za tren, ali ju je potom nežno zagrlio. Poza samouverenosti se
srušila, i Aruta je shvatio koliko je ona u stvari mlada. Dvorsko vaspitanje i maniri uspešno
su je proneli kroz opasno društvo Rugalica proteklog meseca, ali njena maska nije izdržala
pritisak. Pogladio joj je kosu i rekao: „Biće sve u redu.”
Nesvesno je izgovarao još neke reči utehe, uznemiren njenom blizinom. Bila je
dovoljno mlada da je oceni kao devojčicu, ali i dovoljno zrela da počne da sumnja u m ocenu.
Nikada nije umeo da čavrlja s dvorskim damama kao Roland, već je umesto toga više voleo
neposredan razgovor, što je gospe ostavljalo ravnodušnima. I nikada nije plenio njihovu
pažnju svojom pojavom kao Lijam svojom plavokosom lepotom i nasmejanošću. U celosti,
žene su ga činile nervoznim, a ova žena - ili devojčica, nije mogao da se odluči - i više nego
obično.
Kada su suze prestale, odveo ju je do jedine stolice u uzanoj kabini, i seo na krevet.
Ona šmrknu i reče: „Izvinjavam se, ovo je tako neprilično.”
Aruta se iznenada nasmeja. „Kakva si ti devojka!” - reče s iskrenim divljenjem. „Da
sam se ja na tvom mestu iskradao iz palate, skrivao među ubicama i huljama, bežao od
Redburnovih lasica i svega ostalog, odavno bih se raspao na komade.”
Izvukla je malu maramicu iz rukava, nežno obrisala nos, a potom mu se nasmešila.
„Hvala na tim rečima, ali mislim da bi ti bolje prošao. Martin mi je mnogo pričao o tebi
proteklih nedelja, i po njegovoj priči ti si prilično hrabar čovek.”
Aruta se postide ovakve pažnje. „Lovočuvar ume da pretera s pričom”, reče on,

Crowarez
130
 Bosnaunited

znajući da to nije tačno, pa promeni temu. „Amos mi kaže da ćemo ako ne ugledamo onaj
brod za dva dana biti slobodni.”
Ona obori pogled. „To je dobro.”
Nagnuo se da joj obriše suzu s obraza, pa se zatim trže i povuče ruku, posramljen.
„Bićeš na sigurnom u Krajdiji, slobodna od Gajevih spletki. Moja sestra će te rado primiti u
našu kuću.”
Slabašno se nasmešila. „Ipak, brinem se za oca i majku.”
Aruta iz sveg srca pokuša da je osokoli. „Pošto si bezbedno napustila Krondor, Gaj
ništa ne dobija ako naudi tvojim roditeljima. I dalje može iznuditi saglasnost tvog oca za
venčanje, ali Erland time više ništa ne bi ugrozio. Pošto si mu van domašaja, to je bezvredno
zaručenje. Pre nego što se sve ovo završi, obračunaćemo se s našim dragim rođakom
Gajem.”
Uzdahnula je, pa se nasmešila malo lagodnije. „Hvala ti, Aruta. Pomogao si mi da se
malo povratim.”
Aruta ustade i reče: „Pokušaj da spavaš. Koristiću tvoju kabinu zasad.” Ona se
nasmeši i leže u njegov krevet. Pošto je zatvorio vrata za sobom, najednom oseti da mu
odmor više nije potreban pa se vrati na palubu, gde ugleda Amosa kako stoji kraj krmanoša
i motri na nešto straga. Aruta mu priđe. Amos reče: „Tamo, na horizontu, vidiš li?”
Aruta žmirnu i ugleda sićušnu belu tačku naspram plavetnila neba. „Redburn?”
Amos najednom pljunu. „Mislim da jeste. Koliko god da smo bili odmakli, to se sad
polako izjeda. Ali, kako kažu, praćenje po tragu može da potraje. Ako preko dana ostanemo
dovoljno ispred njih, možda ćemo im noćas pobeći - bude li dovoljno oblaka i mesečina ne
otkrije naš prolazak.”
Aruta ne reče ništa, i dalje zagledan u tačkicu u daljini.

* * *

Preko dana su mogli da gledaju kako se brod koji ih je gonio polako približava. Isprva
je tačka rasla izluđujuće sporo, ali sada sve opasnijom brzinom. Umesto nejasnog polja
beline Aruta je video jasno ocrtana jedra, a na vrhu jarbola nešto nalik crnoj mrlji, bez
sumnje Gajev barjak.
Amos je gledao prema zalasku sunca, pravo ispred begunca, Morske ptice, a onda je
pogledao prema brodu-goniču. Doviknuo je osmatraču: „Vidiš li ko je?”
Mornar povika: „Ratni brod s tri jarbola, kapetane.”
Amos pogleda Arutu. „To je Kraljevski grifon. Stići će nas do zalaska sunca. Kad bismo
imali bar deset minuta, ili burno vreme da se sakrijemo, ili da je bar malo sporiji...”
„Šta možeš učiniti?”
„Malo šta. Na duže staze je brži, toliko brz da ga se ne možemo otresti veštim
manevrisanjem. Kad bih pokušao da se okrenem bočno čim nam se primaknu, uspeli bismo
malo da im uteknemo, jer bismo i jedni i drugi izgubili na brzini, ali mi bismo se brže
povratili. Tada bi nas, pošto podese jedra, opet sustigli. Ali to bi nas odvelo na jug, a u
priobalju nedaleko odavde ima gadnih grebenova i stena. Bilo bi to kockanje. Ne, oni će naići

Crowarez
131
 Bosnaunited

malo u stranu vetra, pa će stati uz nas i primaći se, a onda će nas njihovi viši jarboli odseći
od vetra, i usporićemo se toliko da će moći da se ukrcaju bez po muke.”
Aruta je posmatrao sve bliži brod još pola sata. Martin se popeo na palubu i gledao
kako se daljina između dva broda smanjuje po metar svakog minuta. Amos je snažno gurao
brod niz vetar, do granica njegove brzine, ali daljina se i dalje smanjivala.
„Prokletstvo!” - viknu Amos, skoro pljujući od besa. „Da idemo na istok, nestali bismo
u mraku, ali ovako ćemo biti ocrtani na večernjem nebu još dugo nakon sunčevog zalaska.
Videće nas i onda kada mi njih ne budemo videli.”
Sunce je tonulo, a potera se nastavljala. Dok je sunce nestajalo, ljutita crvena lopta u
crnozelenom moru, ratni brod ih je sledio na nešto više od pola milje.
Amos reče: „Mogu pokušati da nam pocepaju konopce ili da počiste palubu onim
džinovskim samostrelima, ali pošto je devojka na brodu, Redburn se verovatno neće usuditi,
da ne bi povredio nju.”
Pola milje, a Kraljevski grifon se i dalje neumitno približavao. Aruta je video prilike,
sićušne siluete na konopcima, crne naspram umiraćim suncem obasjanih krvavocrvenih
jedara.
Kada ih je brod-gonič pristigao na trećinu milje, s osmatračnice se začu: „Magla!”
Amos pogleda naviše. „Na koju stranu?”
„Jugozapadno. Jedna milja, možda više.”
Amos pojuri prema pramcu, a Aruta za njim. U daljini se videlo zalazeće sunce, ali je s
leve strane povrh crnog mora bio razvučen mutnobeli pojas. „Bogovi!” - povika Amos.
„Imamo priliku “
Amos povika kormilara da okrene na jugozapad, pa potrča natrag prema krmi,
ukorak s Arutom. S krme videše da je zaokret prepolovio razmak između dva broda. Amos
upita: „Martine, možeš li smaći njihovog kormilara?”
Martin zažmirka, pa reče: „Malo je mračno, ali nije toliko teška meta.”
Amos reče: „Ako možeš, skreni mu misli s upravljanja brodom.”
Martin otkri svoj veliki luk i pripremi tetivu. Izvadio je strelu i zagledao se u brod
pred kojim su bežali. Čekao je, raspoređujući težinu na obe noge zbog ljuljanja broda, a onda
odapeo. Kao ljutita ptica, strela prelete preko vode i preko krme broda-progonitelja.
Martin isprati strelin let, pa tiho uzdahnu, sam za sebe. Glatkim pokretom izvuče još
jednu strelu, nape je i ispusti. Sledila je prvu, ali nije promašila metu, već se zabola u
kormilo i zatresla tek na koji pedalj od krmanoševe glave.
S Morske ptice videlo se kako krmanoš Kraljevskog grifona pada ničice i ispušta
kormilo. Lađa se okrenula i počela da zaostaje. Martin reče: „Previše je vetra za fin
pogodak”, i ispali još jednu strelu, koja se zabode tik kraj prve, da bi kormilo ostalo prazno.
Polako, razdaljina između brodova se povećavala, a Amos se okrenu posadi.
„Razglasite ovo. Kad kažem tišina, svako ko makar šapne biće hrana ribama.”
Ratna lađa se batrgala neko vreme, pa se vratila na kurs. Martin reče: „Izgleda da će
ići pravo na nas, Amose. Ne mogu da ciljam kroz jedra.”
„Ne možeš, ali ako mi učiniš uslugu i ukloniš one momke na pramcu s njihove baliste,
biću ti zahvalan. Mislim da si naljutio Redburna.”

Crowarez
132
 Bosnaunited

Martin i Aruta opaziše kako posada baliste priprema svoje oružje. Lovočuvar ispusti
kišu strela prema pramcu broda; svaka sledeća poletala je još pre nego što prethodna dospe
na pola puta ka cilju. Prva pogodi jednog čoveka u nogu i on pade, a ostali polegoše u zaklon.
„Magla pravo ispred nas, kapetane!” - začu se povik odozgo.
Amos se okrenu prema krmonošu. „Okreći ulevo.”
Morska ptica se usmeri ka jugu. Kraljevski grifon bez zastoja pojuri za njom, udaljen
sad svega četvrt milje. Kada promeniše pravac, vetar se umiri. Dok su prilazili granici magle,
Amos reče Aruti: „Vetrovi su unutra slabiji od tihog prdeža; savićemo jedra, da nas ne odaju
lepršanjem.”
Najednom utonuše u zid sive, tamne magle, koja je sa sunčevim zalaskom postajala
sve crnja. Čim ratni brod nestade s vidika, Amos reče: „Dižite jedra!”
Posada ih podiže i brod uskoro uspori. Tad Amos reče: „Skroz udesno. Recite svima
da se utišaju.”
Najednom, brod postade tih poput groblja. Amos se okrenu prema Aruti i prošapta:
„Ovde ima morskih struja koje vode ka zapadu. Pustićemo da nas nose odavde, a nama
ostaje samo da se nadamo da Redburnov kapetan ne poznaje ove vode.
Samo pravo”, došapnu on kormilaru, a Vasku reče: „Naredi da vežu jedra. I neka se
oni gore ne mrdaju.”
Aruta najednom shvati koliko je sve tiho. Nakon buke potere, udara svežeg severca,
pesme konopaca i lepršanja jedara, ova zaglušujuća magluština bila je natprirodno tiha. S
vremena na vreme čula se škripa drveta, ili pucketanje konopca, i to behu jedini zvuci u
tami. Strah je razvlačio minute u naizgled beskrajnu napetost.
Tada, kao zvuke uzbune, začuše glasove i zvuke broda. Škripa drveta i lepršanje
jedara koja se kreću po slabašnom vetru odzvanjalo je sa svih strana. Aruta neko vreme nije
video ništa, sve dok se straga ne ukaza prigušen sjaj koji se kretao od severoistoka ka
jugozapadu, svetiljke njihovog goniča, Kraljevskog grifona. Svi ljudi na Morskoj ptici stadoše
kao ukopani, bojeći se da se mrdnu jer bi svaki zvuk odleteo preko vode kao zvuk fanfara. Iz
daljine se čuo glas s drugog broda: „Tišina, prokleti bili! Ne čujemo ih od buke koju sami
pravimo!” Tada se utiša sve osim mreškanja jedara i konopaca Kraljevskog grifona.
Vreme je proticalo neizmerno dugo u čekanju u tami. Tada se prolomi odvratan
prasak, gromovito zvonak, zvuk cepanja, pucanja, vrištanja drveta. Za tren se začuše i krici
ljudi, uspaničeni urlici.
Amos se okrenu ostalima, skoro nevidljivima u mraku. „Nabasali su na greben.
Sudeći po zvuku, pokidali su ceo trup. Svi će izginuti.” On naredi okret ka severozapadu,
dalje od stena i grebenova, i mornari žurno spremiše jedra.
„Ružan način da se izgubi život”, reče Aruta.
Martin sleže ramenima, u polusvetlu svetiljki iznesenih na palubu. „Postoji li lepši
način? Video sam i gore.”
Aruta siđe u potpalublje, praćen nejakim, bednim davljeničkim kricima koji su
dolazili sa vode kao sumoran odgovor Vaskovom uobičajenom naređenju da se izbace vesla.
Zatvorio je vrata za sobom i odvojio se od te žalosne buke. Odškrinuo je vrata svoje kabine i
ugledao Anitu kako spava pri prigušenoj svetlosti sveće. Njena crvenomrka kosa činila se
skoro crna tako raspuštena oko glave. On pođe da zatvori vrata, kad začu njen glas: „Aruta?”

Crowarez
133
 Bosnaunited

Kročio je unutra, i u slaboj svetlosti vide da ga ona posmatra. Seo je na ivicu kreveta.
„Jesi li dobro?” - upita je.
Protegnula se i klimnula glavom. „Dobro sam se naspavala.” Oči joj se raširiše. „Je li
sve u redu?” Pridigla se i prinela lice bliže njegovom.
Aruta ispruži ruke i čvrsto je zagrli. „Sve je u redu. Sada smo sigurni.”
Uzdahnula je i naslonila mu glavu na rame. „Hvala ti za sve, Aruta.”
Nije rekao ništa, jer ga najednom obuze neki snažan osećaj, želja da je zaštiti, potreba
da je spase od svega što joj preti, da se brine o njoj. Dugo su sedeli tako, a onda Aruta
ponovo ovlada svojim rastrojenim osećanjima. Odmakavši se malo, reče: „Mislim da si
verovatno gladna.”
Nasmejala se, iskreno i vedro. „Pa, jesam, u stvari, umirem od gladi.”
„Narediću da ti donesu nešto za jelo, mada će to biti prilično prost obrok, bojim se,
čak i u poređenju s onim što su ti Rugalice davale.”
„Bilo šta”, odvrati mu ona.
On se pope na palubu, naredi jednom mornaru da ode u potpalublje i spremi nešto za
princezu, pa se potom vrati kod nje i zateče je kako češlja kosu. „Mora da izgledam
neuredno”, kaza ona.
Aruta najednom oseti potrebu da se nasmeje. Nije znao zašto, ali bio je neobjašnjivo
srećan. „Ne, uopšte”, odgovori, „u stvari izgledaš vrlo lepo.”
Prestala je da se češlja, a Aruta se začudi kako je časak pre izgledala mlada, a ovog
trenutka tako ženstvena. Nasmešila mu se. „Sećam se kako sam te krišom posmatrala na
očevoj dvorskoj večeri, kada si poslednji put bio u Krondoru.”
„Mene? Zašto, zaboga?”
Ponašala se kao da ga nije čula. „Mislila sam da si prilično lep, premda pomalo strog.
Jedan dečak me podigao da te pogledam. Bio je sa družinom tvog oca. Ne sećam se njegovog
imena, ali pomenuo je da je čarobnjakov šegrt.”
Arutin osmeh iščeznu. „To je bio Pag.”
„Šta li se dogodilo sa njim?”
„Izgubili smo ga u prvoj godini rata.”
Ona odloži češalj na stranu. „Žao mi je. Bio je dobar prema jednom dosadnom
detetu.”
„Bio je u celosti dobar momak, sklon hrabrim delima, i bio je veoma drag mojoj
sestri. Dugo je tugovala za njim.” Boreći se s mračnim raspoloženjem, on upita: „A zašto je
princeza Krondora želela da krišom osmotri dalekog rođaka iz provincije?”
Anita se zagleda u Arutu, pa konačno reče: „Želela sam da te vidim jer su naši očevi
smatrali da ćemo se vrlo verovatno venčati.”
Aruta je bio zaprepašćen. Svim snagama se trudio da povrati vlast nad sobom.
Dovukao je jedinu stolicu u sobi i seo na nju. Anita upita: „Zar ti otac to nikad nije
pomenuo?”
Ne mogavši ništa pametno da smisli, Aruta samo odmahnu glavom.
Anita klimnu. „Znam, rat i sve to. Stvari se jesu prilično uskomešale nakon vašeg

Crowarez
134
 Bosnaunited

odlaska za Rilanon.”
Aruta jedva proguta pljuvačku, a usta mu se najednom osušiše. „Sad, otkud ti planovi
naših očeva za... naše venčanje?”
Gledao je Anitu, kojoj su oči sijale od svetlosti sveće i još ponečeg. „Državnička posla,
bojim se. Otac je želeo da osnaži moje nasledničko pravo, a Lijam je previše opasan, budući
da je stariji. Ti bi bio idealan, jer se kralj najverovatnije ne bi protivio... u stvari, nekad je bilo
tako. Sad, kada je Gaj rešen da me prisvoji, pretpostavljam da se kralj slaže s tim.”
Aruta se najednom rasrdi, mada nije bio siguran zašto. „A pretpostavljam da nas niko
ništa ne pita!” Povisio je glas.
„Molim te, nisam ja kriva za to.”
„Izvini. Nisam želeo da te uvredim. Samo nikad nisam mnogo razmišljao o ženidbi, a
naročito iz državničkih razloga.” Suvi osmeh se ponovo ukaza. „To je obično rezervisano za
starije sinove. Mi drugorođeni po pravilu moramo da se snalazimo što bolje umemo, s
nekom starom ucveljenom groficom, ili ćerkom bogatog trgovca.” Pokušao je da se našali.
„Lepom ćerkom bogatog trgovca, uz malo sreće, koje najčešće nema.” Ne uspevši da zazvuči
veselo, zavalio se u naslon. Konačno reče: „Anita, ostaćeš u Krajdiji koliko god bude
potrebno. Možda će biti opasno zbog Tsuranija neko vreme, ali i sa tim ćemo se nekako
izboriti; možemo te poslati u Karziju, na primer. Kada ovaj rat bude završen, ići ćeš kući
bezbedno; to ti obećavam. I nikad, nikad te niko neće naterati da činiš nešto protiv svoje
volje.”
Kucanje na vrata prekide razgovor, i jedan mornar unese na poslužavniku vrelu
čorbu, tvrdi hleb i usoljenu svinjetinu. Dok je pomorac postavljao hranu na sto i sipao vino u
čašu, Aruta je pomno posmatrao Anitu. Kada mornar ode, Anita se prihvati jela.
Aruta je pričao s Anitom o malim stvarima, ponovo opažajući koliko ga je devojčino
otvoreno i prijatno ophođenje osvojilo. Kada joj je konačno poželeo laku noć i zatvorio
vrata, naprasno je shvatio da mu pomisao o kraljevskom venčanju ne pričinjava veliki
problem. Popeo se na palubu; magla se digla, i ponovo su jurili nošeni laganim vetrom.
Zagledan u zvezde zazviždao je, prvi put u poslednjih nekoliko godina, neku veselu
melodiju.”
Na pramcu, Martin i Amos su ispijali mešinu vina i sašaptavali se. „Princ je neobično
raspoložen večeras”, reče Amos.
Martin pućnu na lulu, a oblak dima brzo nestade u vetru. „Možeš se kladiti da i ne zna
zašto je veseo. Anita je mlada, ali ne toliko da će moći da okreće leđa njenoj pažnji još dugo.
Ako je rešena, a mislim da jeste, uhvatiće ga u mrežu već ove godine. I biće mu drago što je
uhvaćen.”
Amos se nasmeja. „Ipak, proći će neko vreme dok to sam sebi prizna. Kladim se da će
mladi Roland biti odvučen pred oltar i pre nego Aruta.”
Martin odmahnu glavom. „Nema tu opklade. Roland je u ropstvu već godinama. Anita
ima još dosta posla.”
„Ti, onda, nikad nisi bio zaljubljen, Martine?”
Martin odgovori: „Ne, Amose. Šumari, kao ni mornari, nisu dobri muževi. Nikad ne
ostaju dugo kod kuće i dane, pa čak i nedelje, provode u samoći. To ih čini neveselim
usamljenicima. A ti?”

Crowarez
135
 Bosnaunited

„Ne baš očigledno”, uzdahnu Amos. „Što više starim, više se pitam šta sam to
propustio.”
„A da li bi promenio nešto u svemu tome?”
Amos se nasmeja i reče: „Najverovatnije ne bih, Martine, najverovatnije ne bih.”

* * *

Brod je pristajao u luku, i Fenon i Gardan sjahaše s konja. Aruta povede Anitu niz
pristanjaču i predstavi je majstoru-mačevaocu Krajdije.
„Nemamo kočije u Krajdiji, visosti”, reče joj Fenon, „ali odmah ćemo poslati po
zapregu. Dug je put do zamka.”
Anita se nasmeši. „Umem da jašem, majstor-Fenone. Bilo koji konj koji nije previše
nesputan biće dovoljan.”
Fenon naredi dvojici vojnika da odjašu do štale i dovedu jednog od Karlininih konjića
s odgovarajućim damskim sedlom. Aruta upita: „Kakve su vesti?”
Fenon povede princa u stranu i reče: „Planine se sporo otapaju, visosti, tako da među
Tsuranijima još nema većih pokreta. Nekoliko manjih postaja pretrpelo je napade, ali ništa
ne ukazuje na mogući napad na nas u proleće. Možda će krenuti na tvog oca.”
„Nadam se da si u pravu, jer je otac dobio veći deo krondorskog garnizona.” On na
brzinu ispriča šta se dogodilo u Krondoru, a Fenon ga pomno sasluša.
„Pametna ti je bila odluka da ne ideš u očev logor. Mislim da si dobro procenio. Ništa
ne bi bilo gore od velike najezde Tsuranija na položaje vojvode Borika dok on sprema
vojsku za marš protiv Gaja. Zadržimo to za sebe neko vreme. Tvoj otac će uskoro saznati šta
se dogodilo, ali što kasnije otkrije Gajevo izdajstvo, to će nam veće biti šanse da odbijemo
Tsuranije i ove godine.”
Aruta je izgledao zabrinuto. „Ovo se ne može nastaviti još dugo, Fenone. Moramo što
pre završiti ovaj rat.” Okrenuo se i video kako svetina zeva u princezu. „Ipak, imamo
dovoljno vremena da smislimo neku odbranu od Tsuranija, samo ako uspemo da se
dosetimo nečega.”
Fenon se zamisli za tren, zausti da kaže nešto, pa ućuta. Lice mu se smrači, postade
gotovo bolno. Aruta upita: „Šta je bilo, majstor-mačevaoče?”
„Visosti, strašne i tužne su vesti koje imam za ovaj doček. Plemić Roland je mrtav.”
Aruta se zanese čuvši vesti. Za tren je pomislio da Fenon zbija neku neukusnu šalu,
jer razum nije hteo da mu prihvati ono što je čuo. Konačno upita: „Šta... kako?”
„Vesti su stigle pre tri dana, od barona Tolburta, koji je strašno ožalošćen. Plemić je
poginuo u borbi s tsuranijskim napadačima.”
Aruta pogleda prema zamku na vrhu brda. „A Karlina?”
„Kao što se moglo i očekivati. Plače, ali se dobro drži.”
Aruta se borio s gušenjem. Smrknutog lica vratio se do Anite, Amosa i Martina. Vest
da je princeza Krondora na dokovima se pročula. Vojnici iz Fenonove i Gardanove pratnje
napraviše tih obruč oko nje, držeći narod na pristojnoj udaljenosti, dok je Aruta delio tužne

Crowarez
136
 Bosnaunited

vesti s Amosom i Martinom.

Konji uskoro stigoše i oni se popeše u sedla, pa pojahaše prema zamku. Aruta
mamuznu konja, i sjaha pre nego što ostali i stigoše do dvorišta. Veći deo posluge ga je
iščekivao, a on nimalo svečano doviknu batleru Semjuelu: „Princeza Krondora je naš gost.
Postaraj se da sobe budu spremne. Odvedite je u veliku dvoranu i recite joj da ću joj se brzo
pridružiti.”
Potrčao je kroz dveri zamka, pored stražara koji pri prinčevom prolasku stadoše
mirno. Stigavši do Karlininih odaja, on pokuca na vrata.
„Ko je?” - začu se nežni glas iznutra. „Aruta.”
Vrata se širom otvoriše i Karlina ulete u bratovljevo naručje, čvrsto ga grleći. „Oh,
kako mi je drago što si se vratio. Ne znaš koliko mi je drago.” Ona se odmače i pogleda ga.
„Izvini. Htela sam da dojašem da te sačekam, ali nisam mogla da se priberem.”
„Fenon mi je upravo rekao. Mnogo sam tužan.”
Ona ga pribrano pogleda, a na licu joj se videlo pomirenje. Uzela ga je za ruku i
povela ga u svoje odaje. Sedajući na divan reče mu: „Znala sam da to uvek može da se desi.
Baron Tolburt je napisao veoma dugačko pismo, siroti čovek. Nije ni stigao da provede neko
vreme sa svojim sinom, a ovo ga je zadesilo.” Suze joj navreše i ona se zagrcnu, skrećući
pogled s Arute. „Roland je poginuo...”
„Ne moraš da mi pričaš o tome.”
Ona odmahnu glavom. „U redu je. Boli…” Suze ponovo linuše, ali ona je govorila kroz
njih. „Oh, boli, ali preboleću. To sam od Rolanda naučila, Aruta. Znao je da će biti opasno, i
da ću morati da živim dalje ako on pogine. Dobro me poučio. Mislim da sam, konačno
shvativši koliko ga volim i rekavši mu to, stekla snagu da podnesem ovaj gubitak.
Roland je poginuo pokušavajući da spase krave nekog seljaka.” Nasmešila se kroz
suze. „Zar to nije nalik na njega? Proveo je čitavu zimu gradeći tvrđavu, a prva nevolja koja
se ukazala bili su izgladneli Tsuraniji koji su pokušavali da ukradu neke mršave krave.
Roland je izjahao sa svojim ljudima da ih odjuri, ali ga je pogodila strela. Samo je on
povređen, i umro je pre nego što su stigli da ga odvedu nazad u tvrđavu.” Ona snažno
uzdahnu. „Ponekad je bio takva dvorska luda, skoro da mi se čini da je to namerno učinio.”
Ona se rasplaka, a Aruta ju je nemo posmatrao. Uskoro se povratila i rekla: „Nema
ničeg dobrog u svemu ovome, znaš.” Ustala je, zagledala se kroz prozor i tiho progovorila:
„Proklet bio ovaj glupi rat.”
Aruta joj priđe i za trenutak je čvrsto zagrli. „Prokleti bili svi ratovi”, reče on.
Nakon još dva-tri minuta ćutnje, ona upita: „Sad mi reci, kakve su vesti iz Krondora?”
Ukratko joj je prepričao svoja iskustva iz Krondora, skoncentrisan na nju. Izgledalo
je kao da je lakše pretrpela gubitak Rolanda nego žalost za Pagom. Aruta je osećao njen bol,
ali je takođe znao da će sve biti u redu s njom. Radovalo ga je što je Karlina toliko sazrela
ovih poslednjih godina. Kada je dovršio priču o Anitinom spasavanju, Karlina ga prekide:
„Anita, princeza Krondora, ona je ovde?”
Aruta klimnu glavom, a Karlina reče: „Sigurno izgledam užasno, a ti mi dovodiš
princezu Krondora. Aruta, ti si čudovište.” Ona otrča do ogledala od uglačanog metala i
namršti se na svoje lice, brišući ga vlažnom tkaninom.

Crowarez
137
 Bosnaunited

Aruta se nasmeši. Ispod mantije žalosti, njegova sestra još je čuvala iskru svog
prirodnog vedrog duha.
Raščešljavajući kosu, Karlina se okrenu bratu. „Je li lepa, Aruta?”
Arutin suvi smešak preraste u širok osmeh. „Da, rekao bih da je lepa.”
Karlina mu se zagleda u lice. „Vidim da ću morati dobro da je upoznam.” Spustila je
češalj i poravnala haljinu. Pružajući mu ruku reče: „Hajde, tvoja mlada dama ne sme čekati.”
Držeći se za ruke, napustili su sobu i sišli niz stepenište u glavni hodnik, kako bi
poželeli Aniti dobrodošlicu u Krajdiju.

Crowarez
138
 Bosnaunited

8.

Uzvišeni

Jedna napuštena kuća uzdizala se nad gradom.

Mesto na kome je sagrađena nekad su obasjavala svetla velikog porodičnog doma.
Na vrhu najvišeg od mnogih brda koja su okruživala grad Ontoset, imala je najlepši pogled
na grad i more iza njega. Porodica je spala na niske grane pošto je stala na pogrešnu stranu
u jednoj od mnogih suptilnih ali smrtonosnih političkih borbi Carstva. Kuća je oronula, a
posed je zanemaren, jer je, i pored toga što se nalazio na jednom od najboljih mesta u
okolini, povezan sa zlom srećom, i više nego stvarnom pretnjom za sujeverne Tsuranije.
Jednog dana do grada su stigle vesti da su neki kulari, pastiri, po buđenju ugledali
osamljenu priliku u crnoj odori kako se penje uz brdo prema staroj kući. Pohitali su da mu
se sklone s puta, po pravilima koja društvo nalaže njihovom staležu. Ostali su u oblasti,
starajući se o svojim životinjama - izvoru njihovih jadnih prihoda: vune kula - kada su oko
podneva čuli strašnu buku, kao da kroz nebesa prolazi praotac svih gromova. Krda su se
razbežala u strahu, neka su krenula i uzbrdo. Pastiri, i sami prestravljeni, ostali su verni
svom zanatu, odagnali strahove i pojurili životinje.
Pastir po imenu Zanotis stigao je do vrha nekad čuvenog brda i ugledao onog istog
čarobnjaka u crnoj mantiji kako stoji na samom vrhu. Tamo gde je pre nekoliko trenutaka
stajala porušena stara kuća, sada se otkrivao ogroman pojas spaljene zemlje, utonule
nekoliko stopa ispod površine travnjaka. U strahu da ometa posao nekog od Uzvišenih,
Zanotis pokuša da krene natrag u nadi da neće biti primećen, jer Uzvišeni mu je stajao
okrenut leđima, s navučenom kukuljicom. Čim je koraknuo unazad, čarobnjak se okrenu
prema njemu i prostreli ga uznemirujuće dubokim mrkim očima.
Pastir kleče, kao što su običaji nalagali, oborenog pogleda. Nije potpuno polegao na
zemlju, jer je bio slobodan čovek i, premda nije bio plemić, glava svoje porodice.
„Ustani”, naredi mu čarobnjak.
Blago zbunjen, Zanotis ustade, i dalje spuštenog pogleda. „Pogledaj me.”
On podiže pogled i vide da ga iz kapuljače pomno posmatra svetloputo lice s bradom
tamnom kao i oči, što je samo pojačalo neprijatnost u Zanotisu, jer samo su robovi nosili
bradu. Čarobnjak se nasmeši ovom očiglednom nesporazumu i obiđe ukrug oko pastira,
odmeravajući ga.
Čarobnjak je shvatio da je čovek previsok za Tsuranija, čak i koji pedalj viši od
njegovih metar i sedamdeset. Koža mu je bila tamna, kao bistra koka ili kafa, oči crne, a i

Crowarez
139
 Bosnaunited

kosa, osim na mestima gde je bio prosed. Pastirovo kratko zeleno odelo otkrivalo je snažnu
građu bivšeg vojnika, na šta je čarobnjaku ukazao čovekov uspravan stav i nekoliko ožiljaka.
Izgledao je kao da mu je više od pedeset godina, ali i dalje se dobro nosio s napornim
pastirskim životom. Premda malo niži rastom, ovaj čovek je imao sličnosti s Gardanom od
Krajdije.
„Tvoje ime?” - upita čarobnjak, zastavši ispred pastira. Zanotis odgovori, glasom koji
je odavao uzbuđenje. Čarobnjak ga tad preplaši sledećim pitanjem: „Slažeš li se da je ovo
pogodno mesto za nečiji dom, pastiru?”
Zanotis zbunjeno zamuca: „Ako... ako je... to tvoja volja, Uzvišeni.”
Čarobnjak prasnu: „Ne traži moje mišljenje! Ja tražim tvoje!”
Zanotis je jedva uspevao da sakrije bes prema sopstvenoj sramoti. Uzvišeni su bili
svetinja, i bilo je nečasno učiniti im nešto nakrivo. „Oprosti mi, o Uzvišeni. Priča se da su ovo
mesto bogovi prokleli.”
„A ko to priča?”
Od oštrine čarobnjakovog glasa glava starijeg čoveka se trže kao da je ošinuta. Oči
mu nisu vise krile bes, ali glas mu je ostao smiren kad je progovorio: „Oni koji žive u gradu,
o Uzvišeni, i ostali koji žive po selima.” Pastir pogleda čarobnjaka u oči i ne obori pogled.
Čarobnjakove oči se pritvoriše od prikrivenog veselja, i uglovi usana mu se malo
podigoše, ali glas mu je još bio povišen. „Ali ne i ti, pastiru?”
„Ja sam petnaest godina bio u vojsci, o Uzvišeni. Imao sam više prilika da se uverim
da bogovi vole one koji se sami brinu o sebi.”
Čarobnjak se nasmeši ovome, premda mu izraz nije bio potpuno prijatan. „Čovek sa
samopouzdanjem. Dobro. Drago mi je što smo sličnih nazora, jer nameravam da sagradim
svoj posed ovde, budući da mi prija morski krajolik.”
Čarobnjak primeti da je pastir počeo da se steže nakon ovih reči, te ga upita: „Imam li
tvoje dopuštenje, Zanotise od Ontoseta?”
Zanotis premesti težinu s noge na nogu, pa odgovori: „Uzvišeni zbija šale sa mnom.
Moje odobrenje ili neodobrenje nije bitno, siguran sam.”
„Istina, ali nisi mi odgovorio na pitanje. Imam li tvoje dopuštenje?”
Zanotisova ramena se malo poviše, i on reče: „Moraću da pomerim svoje stado, o
Uzvišeni. To je sve. Nisam želeo da te uvredim.”
„Pričaj mi o ovoj kući, Zanotise, koja je stajala tu do današnjeg dana.”
„Ona je bila dom gospodara Almeha, o Uzvišeni. Podržao je pogrešnog čoveka, svog
rođaka, koji se protivio Almehu kada je biran ratni vođa.” Pastir sleže ramenima. ,Ja sam
nekad bio zapovednik straže tog domaćinstva. Bio sam gord čovek, tako da nisam mogao da
napredujem kao oficir. Moj gospodar mi je dopustio da napustim njegovu službu i oženim
se, pa sam preuzeo stado svoga tasta. Da sam ostao vojnik, sada bih bio rob, ili mrtav, ili sivi
ratnik.” On pogleda prema moru. „Šta još želiš da znaš, o Uzvišeni?”
Čarobnjak reče: „Možeš da napasaš stada na ovom brdu, Zanotise. Tako će trava
ostati uredna, a ja ne volim neurednu zemlju. Samo ih drži podalje od glavne kuće u kojoj ću
ja raditi, ili ću ih kuvati za večeru s vremena na vreme.”
Bez ijedne dalje reči, čarobnjak izvuče neku čudnu napravu iz odore i pokrenu je. Za

Crowarez
140
 Bosnaunited

tren se začu neobičan šum; tada prilika u crnoj mantiji nestade, uz tiho pucketanje. Zanotis
ostade nekoliko trenutaka u tišini, pa nastavi potragu za izgubljenim životinjama.
Kasnije te večeri, kraj logorske vatre, ispričao je svojoj porodici i ostalim pastirima o
susretu s Uzvišenim. Niko nije sumnjao u njegove reči, jer je, pored svih svojih mana,
Zanotis bio sklon istini, ali svi su bili začuđeni. A nisu mogli da se priviknu još ni na ovo:
sledećih meseci, dok je ogromna kuća bila u izgradnji, poneki od pastira bi povremeno
ugledao Zanotisa kako razgovara s Uzvišenim na vrhu brda, a kule pasu po obroncima ispod
njih.

* * *

Sada je na vrhu brda stajalo novo i neobično zdanje. Prouzrokovalo je mnogo

nagađanja i pomalo zavisti. Nagađanja su bila vezana za vlasnika, čudnovatog Uzvišenog.
Zavist je poticala od izgleda i izrade zdanja, revolucionarnog po aršinima tsuranijske
arhitekture. Nije to bila klasična dvospratnica s otvorenim dvorištem u sredini. Umesto nje
sagrađena je dugačka, prizemna zgrada, pokrivenim stazicama povezana s nekoliko
pomoćnih zgrada. Bila je veoma široka, s mnoštvom malih bašti i vodenih tokova koji su
jurili između građevina. Način njene izrade bio je podjednako senzacionalan kao i sam
izgled, jer je bila sačinjena mahom od kamena, dok je krov bio od pečene cigle. Neki su
pretpostavljali da kuća pruža osveženje i zaštitu od letnjih vrelina.
Još su dve činjenice pojačavale oduševljenje kućom i njenim vlasnikom. Na prvom
mestu, način na koji je projekat započet. Čarobnjak se prvi put pojavio u Ontosetu jednog
dana u kući Tumasela, najbogatijeg zajmodavca u gradu. Preuzeo je od njega trideset hiljada
carskih novaca i ostavio zajmodavca u očaju zbog gubitka svoje raspoložive novčane moći.
Tako se Milamber razračunavao sa tsuranijskom birokratskom strašću. Svaki trgovac ili
zanatlija koji bi dobio naređenje da usluži nekog od Uzvišenih morao je pisati peticiju
carskoj riznici radi razduženja. Rezultat su bila spora izručenja naručene robe, mrzovoljno
usluživanje i odbijanja. Milamber je jednostavno sve platio unapred i prepustio zajmodavcu
- koji se, po samoj prirodi svog knjigovodstva, bolje snalazio s nadoknađivanjem sopstvenih
gubitaka - da povrati novac preko riznice. Na drugom mestu bio je stil dekorisanja. Umesto
vrištećih, živih murala, zgrada je bila uglavnom neobojena, izuzev nekoliko pejzaža u
mirnim, prirodnim bojama. Mnogo je dobrih mladih umetnika bilo zaposleno na ovom
projektu, a po završetku rada potražnja njihovih usluga bila je fenomenalna. U roku od
mesec dana, tsuranijska umetnost je doživela novi talas.
Pedeset robova je sada radilo na okolnim poljima, svi slobodni da dolaze i odlaze po
volji, obučeni u nošnju svoje domovine, Midkemije. Uzvišeni ih je sve pokupio s pijace roblja
jednog dana, ne plativši.
Veliki broj putnika koji bi posetili Ontoset odlazio je po podne do vrha brda da
pogleda kuću. S pristojne razdaljine, naravno. Pastiru Zanotisu postavljana su mnoga
pitanja o neobičnom Uzvišenom koji živi u toj kući, ali je stari vojnik samo ćutao, često se
osmehujući.

* * *

Crowarez
141
 Bosnaunited

„Verovanje da je moguće kontrolisati sadašnju veliku kapiju ka Midkemiji samo je

delimično tačno.” Milamber zastade, kako bi njegov pisar dovršio rečenicu. „Može se tvrditi
da je moguće otvaranje Kapija svetova i bez ispuštanja razornih energija uobičajenih za
njihova nehotična stvaranja, bilo putem loše izvedenih čarolija, ili prisustva previše
nestabilnih magičnih naprava.”
Milamberovo istraživanje o posebnostima energija portala trebalo je po završetku da
bude uvršteno u arhive Sabora. Kao i ostali projekti koje je pročitao u arhivima, istraživanje
portala pokazalo je Milamberu ono što je shvatio kao najstrašniju grešku u radu većine
svoje čarobnjačke bratije. Generalno, projekti nisu sprovođeni do kraja, i nedostajala im je
temeljitost. Čim je razvijena procedura bezbednog otvaranja portala, svaki dalji rad na temu
njihove prirode je obustavljen.
Nastavio je da diktira: „U konceptu kontrole nedostaje mogućnost odabira konačne
tačke kontakta, sposobnosti da se odredi 'meta' portala. Pojava Fanatinog broda na obalama
Krajdije, u svetu Midkemije, pokazala je da je moguća određena naklonost novih portala
prema starim, već otvorenim. Ipak, po rezultatima novijih testova, ta naklonost je
ograničena, a te granice još ne shvatamo u potpunosti. Dok postoji povišena verovatnoća
pojave drugog portala u regionalnoj okolini prvog, to nikako ne može postati pravilo.”
Kada ga pisar sustiže, Milamber dodade: „Takođe, tu je i pitanje zašto portali
pokazuju određene nestalnosti. Veličina je naizgled povezana s energijom primenjenom u
njihovom stvaranju, ali ostale karakteristike nemaju nikakvu povezanost. Neki portali su
jednosmerni” - Milamber je izgubio prilično velik broj vrednih instrumenata utvrđujući ovu
činjenicu - „dok drugi omogućuju kretanje u oba pravca. Zatim, postoje i 'povezani parovi'
od po dva jednosmerna portala koji se otvaraju u isto vreme i dozvoljavaju jednosmerno
putovanje između početne i finalne tačke. Iako mogu biti mnogo milja udaljeni jedan od
drugog, oni su spojeni...”
Zvona što najavljuju dolazak člana Sabora prekidoše Milamberovo kazivanje. On
dade pisaru dozvolu da ode i krenu prema sobi s mozaikom. Koračajući, razmišljao je o
svojim stvarnim razlozima za upuštanje u naučni rad tokom poslednja dva meseca.
Izbegavao je odluku koju neće moći još dugo da odlaže, da li da se vraća na imanje
Šinzavaija po Katalu.
Milamber je znao da je ona mogla postati nečija tuđa žena, jer su bili jedno bez
drugog bezmalo pet godina, i nije imala razloga da pomisli da će joj se on ikad vratiti. Ali
vreme i obuka nisu nimalo otupeli njegova osećanja prema njoj. Dok je ulazio u sobu za
putovanja, u kojoj se nalazila mozaička slika, odlučio je: sutra će otići da se vidi sa njom.
U sobi je ugledao Hočopepu kako silazi s oslikanih pločica. „Ah”, reče punački
čarobnjak, „tu si. Pošto te nisam video već dve nedelje, rešio sam da ti dođem u posetu.”
„Drago mi je što te vidim. Bio sam udubljen u nauku, i godio bi mi kratak predah.”
Izašli su iz sobe u jednu od nekoliko obližnjih bašti. Hočopepa reče: „I pre sam želeo
da te pitam: kakvo je značenje mozaika koji si odabrao? Ne prepoznajem tu sliku.”
„To je stilizacija slike koju sam jednom video u jednoj fontani. Tri delfina.”
„Delfina?”
Dok su sedali na jastučiće između dve patuljaste voćke, Milamber mu ispriča o

Crowarez
142
 Bosnaunited

morskim sisarima Midkemije. „Zašto baš delfini iz te fontane?”

„Ne znam. Možda me nešto nateralo. Takođe, kada sam prolazio kroz završnu probu
na vrhu kule, video sam nešto čega sam se dosetio tek posle nekoliko meseci.”
„Kakve veze to ima s ovim drugim?”
„Sećaš li se prilike čarobnjaka u mrkoj odori, koji je u predstavi konačnog izazova
Neznancu iskrivio portal i sprečio poniranje Kelevana u Krvnikov univerzum?”
Hočopepa se zamisli. „Ne mogu reći da se sećam, Milambere. Ali opet, čarolija koja se
koristi za stvaranje tih prizora drugačije utiče na svakog od nas. Ako uporediš vizije s
drugima, uočićeš mnoštvo varijacija. Ali u vreme Neznanca, svi smo bili crne odore. Ko bi
sad mogao biti taj čudak u smeđem ruhu?”
„Neko koga sam sreo, pre mnogo godina”, odgovori Milamber.
„Nemoguće. Taj prizor se odigrao u pradavnoj prošlosti.”
Milamber se nasmeši i reče: „Svejedno, sreo sam ga. Načinio sam mozaik u vidu tri
delfina u znak sećanja na naš susret.”
„Kako je to čudno. Pričalo se o putovanjima kroz vreme, što bi možda rešilo ovu
zagonetku, osim ako te tvoj varvarski um nije prevario na kuli.” Ovo poslednje kaza s
osmehom.
Milamber pljesnu rukama, i jedan sluga donese poslužavnik pun osveženja. Sluga, po
imenu Netoha, bio je hadonra porodice koja je nekada ovde stanovala. Milamber ga je sreo
dok je tražio nekog ko bi sadio sve raznovrsne biljke koje je želeo u svojim baštama. Čovek
je bio dovoljno odvažan da sam priđe, što ga je izdvojilo od ostalih Tsuranija. Budući da nije
mogao pronaći posao još od propasti imanja bivšeg gospodara, Netoha se godinama borio
za goli život. Milamber ga je prihvatio više iz sažaljenja negoli iz stvarne potrebe. Ovaj se
ubrzo pokazao kao koristan na hiljadu načina o kojima mladi čarobnjak nije ni sanjao, i
obojica su bila zadovoljna svojim odnosom.
Hočopepa prihvati ponuđene poslastice i piće. „Došao sam da ti donesem vesti. Za
dva meseca održaće se Carska proslava, s igrama. Hoćeš li doći?”
Milamber oseti znatiželju. Odmahnuo je rukom Netohi. „A šta je to što čini tu
proslavu tako posebnom? Ne sećam se da sam te ikad video tako ushićenog.”
„Proslavu priređuje ratni vođa u čast svog nećaka, cara. Planirao je silan novi ratni
pohod nedelju dana pred igre, i javnost se nada da će ih tamo obavestiti o ratnim uspesima.”
On tiho dodade: „Za one kojima su dvorske glasine dostupne nije nikakva tajna da se ratni
vođa nalazi pod ogromnim pritiskom da opravda svoje ratovanje pred Visokim savetom.
Priča se da je morao da napravi ogromne ustupke Partiji Plavog točka da bi povratio njihovu
podršku u ratu.
Ali ove će igre biti posebne po tome što će Nebeska svetlost napustiti svoju Palatu
dubokih misli, raskidajući tako s drevnom tradicijom. Bila bi to dobra prilika da na neki
način uđeš u dvorsko društvo.”
„Žao mi je, Hočo”, odgovori Milamber. „Nemam želju da pohodim bilo kakve
proslave. Bio sam na jednoj ovog meseca, u Ontosetu, delom radi izučavanja. Plesovi su
dosadni, hrana skoro nepodnošljiva, a vino neukusno koliko i govori. Igre su mi zanimljive
još i manje. Ako je to dvorsko društvo o kome govoriš, fino ću se snaći i bez njega.”

Crowarez
143
 Bosnaunited

„Milambere, tvoje obrazovanje i dalje ima mnogo rupa. Ako si stekao crnu odoru, to
ne znači da si postao majstor našeg zanata. Zaštita Carstva ne podrazumeva samo sedenje i
sanjarenje o novim načinima poigravanja s energijom, ili stvaranje ekonomskog haosa kod
lokalnih zajmodavaca.” Uzeo je još jedan slatkiš nastavljajući da ga kori: „Ima nekoliko
razloga zbog kojih moraš poći sa mnom na slavlje, Milambere. Prvo, postao si poznata
ličnost među vlastelom zemlje, jer su vesti o tvojoj čudesnoj kući prošle celim Carstvom,
uglavnom zahvaljujući onim mladim razbojnicima koje si tako dobro platio da stvore
delikatne slike koje toliko voliš. Sada je stvar prestiža poručiti neki sličan rad i za sebe.
A ovo mesto” - njegova ruka napravi luk oko njih, dok mu je lice iskazivalo
podrugljivo divljenje - „ko god da je bio tako bistar da osmisli takvo zdanje mora biti vredan
pažnje.” Podrugljivost nestade, i on dodade: „Uzgred, tvoja misteriozna otuđenost u ovoj
divljini ne umanjuje to pomalo suludo mnjenje. Ako išta, samo poboljšava tvoju reputaciju.
Sad, ima i važnijih razloga od ovih društvenih. Kao što bez sumnje znaš, postoje sve
jače sumnje da su se vesti iz rata nekako prikrivale. Za sve ove godine stečeno je vrlo malo, i
priča se da će se car možda suprotstaviti politici ratnog vođe. Ako se to desi...” On ne dovrši
rečenicu.
Milamber je neko vreme ćutao. „Hočo, mislim da je vreme da ti nešto saopštim, a ako
misliš da je to dovoljno da me osude na smrt, možeš se vratiti do Sabora i urediti da me
sprovedu.”
Hočopepa mu, napet, posveti svu svoju pažnju i ostavi sve pošalice i oštre opaske po
strani.
„Vi koji ste me obučavali obavili ste dobar posao, jer me ispunjava potreba da učinim
ono što je u najboljem interesu Carstva. Sada me vrlo malo osećanja veže za zemlju u kojoj
sam rođen, a nikad nećeš shvatiti koliko je to značajno. Ali dok ste stvarali ovo što sam
postao, niste uspeli da saopštite mom biću onoliko ljubavi prema domovini koliko sam
nekada osećao prema svojoj Krajdiji. Stvorili ste čoveka sa snažnim osećajem dužnosti, koji
nije omekšan ljubavlju prema tome čemu duguje vernost.” Hočopepa bez reči sagleda dublji
smisao Milamberovih reči, a potom klimnu glavom, i Milamber nastavi.
„Ja sam možda najveća pretnja Carstvu još od vremena kada je Neznanac pretio
vašem nebeskom svodu, jer ako se umešam u njegovu politiku, postaću nemilosrdna
pravda.
Poznate su mi podele unutar partija, prelasci porodica iz jedne partije u drugu i
posledice tih činova. Misliš li da sam, sedeći na vrhu svog brda, ovde u istočnim zemljama,
nesvestan promena i komešanja među političkim zverima prestonice? Naravno da nisam.
Ako Partija Plavog točka posustane, a njeni članovi se priklone Ratnoj partiji ili carevim
ljudima, svi trgovci na pijaci već sledećeg dana razglabaju o tim vestima. Znam šta se
događa podjednako dobro kao i svi ostali koji nisu neposredno umešani. I u mesecima koje
sam proveo ovde, došao sam do jednog zaključka: Carstvo polako ubija samo sebe.”
Stariji čarobnjak isprva ne reče ništa, ali onda upita: „Jesi li razmišljao o tome zašto je
naš sistem takav da sami sebe uništavamo?”
Milamber ustade i malo protegnu noge. „Naravno. Izučavam to, i rešio sam da
promislim pre nego što preduzmem korake. Potrebno mi je više vremena da shvatim
istoriju koju ste mi tako dobro pokazali. Ali imam i neka sopstvena mozganja o tome šta nije
u redu, i ona mi daju početnu tačku.” Pokretom glave upita da li treba da nastavi. Hočopepa

Crowarez
144
 Bosnaunited

potvrdno klimnu glavom. „Meni deluje kao da postoji nekoliko ogromnih problema,
problema o čijem uticaju na Carstvo mogu samo da nagađam.
Prvo” - on podiže kažiprst - „moćnicima je važnije sopstveno blagostanje nego
dobrobit Carstva. A kako su sami oni slika Carstva za bilo koje neupućeno oko, ta činjenica
se lako propušta.”
„Kako to misliš?” - upita stariji čarobnjak.
„Kad pomisliš na Carstvo, šta zamišljaš? Istoriju armija koje ratuju po zemlji? Ili
uspon Sabora? Možda se setiš vladarskih hronika. Šta god bilo, jedna najočiglednija istina se
previđa. Carstvo čine svi oni koji žive unutar njegovih granica, od vlastelina do najnižih
slugu, čak i robova koji obrađuju zemlju. Ono se mora posmatrati kao jedinstvena celina, i
pogrešno je smatrati neki mali ali vidljiv deo, poput ratnog vođe ili Visokog saveta, njegovim
otelotvorenjem. Shvataš li to?”
Hočopepa je delovao zabrinuto. „Nisam siguran, ali mislim... Nastavi.”
„Ako je to istina, onda razmotri i ostalo. Drugo, potreba za stabilnošću nikada ne sme
prevazići potrebu za rastom.”
„Ali mi nikada nismo prestali da rastemo!” - usprotivi se Hočopepa.
„Nije istina”, odvrati Milamber. „Niste prestali da se širite, a to samo na prvi pogled
deluje kao rast. Ali šta se zbivalo s vašom umetnošću, muzikom, književnošću, naukom dok
su vaše armije pokoravale nove zemlje? Čak i vajni Sabor vrši puko pročišćavanje već
poznatog. Malopre si primetio da gubim vreme na istraživanje novih načina za 'poigravanje
energijom'. Šta je m loše? Ništa. Ali u društvu koje sumnjičavo posmatra sve što je novo ima
nešto loše.
Osvrni se, Hočo. Vaši umetnici su zaprepašćeni zato što sam im opisao ono čega se
sećam sa slika koje sam video u mladosti, i nekoliko mladih slikara se uzbudilo. Vaši
muzičari sve vreme uče stare pesme, do savršenstva, do poslednje note, i niko ne stvara
nove kompozicije, već samo oštroumne varijacije vekovima starih melodija. Niko ne piše
nove epove, već samo pripoveda stare. Hočo, vaš narod stagnira. Ovaj rat je samo jedan od
primera. Nepravedan je, i održavate ga iz navike, da bi određene grupe održale svoju moć,
da bi bogataši i dalje uzbirali bogatstvo, i da biste igrali Igru Saveta. A po kojoj ceni! Hiljade
izgubljenih života svake godine, života onih koji čine Carstvo, njegovih građana. Carstvo je
ljudožder, proždire sopstveni narod.”
Stari čarobnjak je bio uznemiren ovim što je čuo, jer se potpuno kosilo sa svim što je
verovao da vidi: živahnu, zdravu i snažnu kulturu.
„Treće”, nastavi Milamber, „moja je dužnost da služim Carstvu, a visoko društvo
Carstva je odgovorno za njegovu stagnaciju, tako da je moja dužnost da promenim to
društvo, makar morao da ga razorim.”
Hočopepa je sada bio zapanjen. Milamberova logika bila je besprekorna, ali je
predloženo rešenje ugrožavalo sve što je Hočopepa znao i poštovao. „Shvatam o čemu
govoriš, Milambere, ali previše je teško pojmiti sve to odjednom.”
Milamberov glas poprimi utešan ton: „Neću da kažem kako je uništenje sadašnjeg
vladajućeg staleža jedino rešenje, Hočo. Iskoristio sam to da te zaprepastim i nateram da
razumeš srž. To je ono čemu sam posvetio svoje vreme; ne samo gospodarenju energijama,
već izučavanju prirode tsuranijskog naroda i Carstva. Veruj mi, izuzetno sam spreman da

Crowarez
145
 Bosnaunited

posvetim sve moguće vreme tom pitanju. Nameravam da provedem neko vreme i u
arhivima.”
Hočopepa se namršti, proučavajući lice svog mlađeg prijatelja. „Upozoravam te da
možeš naći neke neprijatne stvari u tim arhivima. Kao što rekoh, tvoje obrazovanje nije
završeno.”
Milamber spusti glas. „Već sam pronašao neke neprijatnosti, Hočo. Veliki broj istina u
koje nacija veruje stvoren je na temeljima laži.”
Hočopepa se uznemiri. „Postoje stvari koje samo članovi Sabora smeju znati,
Milambere, a i tada je nepromišljeno pominjati ih pred nekim od svoje braće.” Zamišljeno
skrenuvši pogled u stranu, on reče: „Ipak, kad završiš s lutanjem kroz te memljive stare
hodnike, ako ti bude potreban sagovornik, rado ću ti se pridružiti.” On ponovo pogleda svog
prijatelja. „Volim te, i mislim da unosiš osvežavajuću promenu tempa za sve nas, Milambere,
ali mnogi bi želeli da te vide mrtvog. Ne pričaj o tom društvenom istraživanju koje
sprovodiš ni sa kim osim sa mnom ili Šimoneom.”
„Dogovoreno. Ali kada presudim šta se mora učiniti, delaću.”
Hočopepa ustade, zabrinutog lica. „Nije da se ne slažem s tobom, prijatelju, već mi je
jednostavno potrebno vreme da prihvatim sve što si rekao.”
„Tebi bih mogao reći samo istinu, Hočo, koliko god teška ona bila.”
Hočopepa se nasmeši. „Veoma to cenim, Milambere. Moraću neko vreme da
razmišljam o tome.” Njegovo uobičajeno dobro raspoloženje ponovo poče da mu se provlači
kroz glas. „Hoćeš li možda sa mnom do Sabora? Toliko te dugo nije bilo, zbog izgradnje kuće
i svega ostalog; možda bi bilo dobro da se s vremena na vreme pojaviš.”
Milamber uzvrati osmeh svom prijatelju. „Naravno.” On pokaza Hočopepi da krene
prema mozaiku. Dok su hodali, Hočopepa progovori: „Ako želiš da istražiš našu kulturu,
Milambere, ipak ti predlažem da prisustvuješ Carskoj proslavi. U gledalištu arene odigraće
se za jedan dan više političke aktivnosti nego što bi se moglo videti u Visokom savetu za
mesec dana.”
Milamber se osvrnu prema Hočopepi. „Možda si u pravu. Razmisliću.”

* * *

Kada su se pojavili na mozaiku Sabora, Šimone je stajao kraj njih. Lako se naklonio u
znak dobrodošlice i rekao: „Dobro došli. Razmišljao sam da krenem da vas potražim.”
Uz blagu radoznalost Hočopepa reče: „Zar smo toliko važni za poslove Sabora da
moraju da šalju tebe da nas dovodiš?”
Šimone klimnu glavom. „Možda, ali to danas nije slučaj. Samo sam mislio da bi vas
zanimali današnji događaji.”
„Šta se zbiva?” - upita Milamber.
„Ratni vođa je poslao poruke Saboru, a Hodiku ih dovodi u pitanje. Bolje da pođemo
odmah, jer će uskoro početi.”
Pohitali su prema centralnoj dvorani Sabora i ušli. Veliki otvoreni prostor okruživao
je amfiteatar otvorenih klupa; zauzeli su mesto u jednom od nižih redova. Nekoliko stotina

Crowarez
146
 Bosnaunited

Uzvišenih već je bilo na mestima. U sredini dvorane stajao je Fumita, nekadašnji brat
gospodara Šinzavaija, sam; on je predsedavao današnjom raspravom. To mesto se
nasumično dodeljivalo jednom od prisutnih. Milamber je video Fumitu pred Saborom samo
dva puta otkad je došao među njih.
Šimone reče: „Skoro tri nedelje je prošlo otkad sam te poslednji put video u Saboru,
Milambere.”
„Izvinjavam se, bio sam zauzet uređivanjem svog domaćinstva.”
„Čuo sam za to. Postao si izvor glasina carskog dvora. Čujem da i sam ratni vođa
željno iščekuje da se upozna s tobom.”
„Možda, jednog dana.”
Hočopepa se obrati Šimoneu: „Ko može shvatiti takvog čoveka? Posvetio se izgradnji
tako čudnog doma.” Okrenuo se Milamberu. „Sledeće što ćeš mi reći jeste da nameravaš da
se oženiš.”
Milamber se nasmeja. „Svega mu, Hočo, kako si pogodio?” Hočopepine oči se
razrogačiše. „Nećeš valjda!”
„A zašto da ne?”
„Milambere, nije to pametna odluka, veruj mi. Do današnjeg dana žalim što sam se
oženio.”
„Hočo, nisam znao da si oženjen čovek.”
„Rešio sam da ne govorim mnogo o tome. Moja supruga je dobra žena, mada ima
previše oštar jezik i voli da deli prekore. U svom domu nisam ništa više od sluge koji mora
da sledi naređenja. Zato se viđam s njom samo na određene praznike; mojim živcima bi
škodilo da je viđam češće.”
Šimone upita: „Ko je tvoja izabranica, Milambere? Ćerka nekog vlastelina?”
„Ne. Bila je robinja sa mnom, na imanju Šinzavaija.” Hočopepa se zamisli. „Robinjica...
hmm. To bi možda moglo izaći na dobro.”
Milamber i Šimone se nasmejaše. Nekoliko drugih čarobnjaka ih radoznalo odmeri,
jer Sabor nije bio uobičajeno mesto za veselje.
Fumita podiže ruku i Sabor se utiša. „Danas će Hodiku izneti problem pred Sabor.”
Jedan mršavi Uzvišeni obrijane glave i kukastog nosa ustade sa sedišta ispred
Milambera i Hočopepe i priđe središtu prostorije.
Preleteo je pogledom čarobnjake u dvorani, i progovorio: „Ovde sam, danas, da bih
pričao o Carstvu.” Bila je to uobičajena početna reč svakog problema koji je iznošen pred
Sabor. „Govorim zarad dobrobiti Carstva”, dodade on, završavajući ritual. „Zabrinut sam
zbog zahteva za pomoć u ratu protiv Midkemije koje je ratni vođa danas izneo.”
Začu se hor poruga i zaoriše se povici: „Politika!” i „Sedite dole!” Nedugo potom,
Šimone i Hočopepa ustadoše na noge kao i svi ostali i povikaše: „Pustite ga da govori!”
Fumita podiže ruku, i uskoro dvorana utihnu. Hodiku nastavi: „Ovo nije prvi sličan
slučaj. Pre petnaest godina Sabor je poslao ratnom vođi naredbu da završi rat s Turilskom
Konfederacijom.”
Jedan čarobnjak skoči na noge. „Da je osvajanje Turila nastavljeno, ne bi bilo
dovoljno vojske da odbrani sever od seobe Tuna te godine. To je bio jasan slučaj spasavanja

Crowarez
147
 Bosnaunited

provincije Šetak i Svetog grada. Sada su naše severne granice bezbedne. Situacija je
promenjena.”
U dvorani ponovo planu rasprava, i Fumiti je trebalo nekoliko minuta da stiša strasti.
Hočopepa ustade i reče: „Voleo bih da čujem zašto Hodiku smatra da je ovaj zahtev toliko
važan za očuvanje sigurnosti Carstva. Svaki čarobnjak ponaosob slobodan je da po svojoj
volji pomaže osvajanje.”
„U tome i jeste poenta”, odgovori Hodiku. „Nema razloga da ma koji čarobnjak koji
smatra da je ovaj rat u drugom prostoru i vremenu opravdan i dobar za Carstvo ne podrži
osvajanje. Bez Crnih odora koje su već u službi ratnog vođe, portal nikad ne bi bio spreman
za takav poduhvat. Ali to što on sada upućuje prohteve samom Saboru, tome prigovaram.
Ako pet ili šest čarobnjaka odluči da služi na terenu, ili čak otputuje u ovaj drugi svet i stavi
život na kocku u bici, to je njihova briga. Ali ako samo jedan čarobnjak odgovori zahtevima a
da ne razmotri stvari, izgledaće kao da se ceo Sabor pokorava volji ratnog vođe.”
Nekoliko čarobnjaka zapljeska na ove reči, a ostali su izgledali zamišljeno nad
problemom. Samo se nekoliko njih i dalje rugalo. Hočopepa ponovo ustade: „Imam jedan
predlog: u ime Sabora, preuzeću na sebe zadatak da ratnom vođi pošaljem poruku u kojoj
ćemo ga sa žaljenjem obavestiti da Sabor kao celina ne može naređivati čarobnjacima da
postupe kako je zahtevano, ali da je slobodan da traži usluge čarobnjaka koji bi od
sopstvene volje radili za njega.”
Prostorijom se proširi opšti žamor odobravanja, i Fumita reče: „Hočopepa predlaže
da u ime Sabora pošalje ratnom vođi izjavu o našoj politici. Ima li neko prigovor?” Kako se
niko nije pobunio, on reče: „Sabor zahvaljuje Hočopepi na pokazanoj mudrosti.”
Posle male pauze, on reče: „Još jedan problem zahteva našu pažnju: procenjeno je da
učenik Širo nema odgovarajuće moralne vrline neophodne za izučavanje Visoke veštine.
Naprave za čitanje misli otkrile su da gaji mržnju prema Carstvu, koju mu je u mladosti
usadila baba po majci, Turilka. Da li je Sabor složan?”
Svi podigoše ruke, a svačija je isijavala svetlost, jer su čarobnjaci glasali. Zelena za
život, crvena za smrt, plava za uzdržanost. Milamber je bio uzdržan, ali su se svi ostali složili
za smrt. Jedan crnomantijaš ustade, i Milamber je znao da će učenik za koji minut biti
onesvešćen i magičnim putem prebačen na dno jezera, gde će njegovo beživotno telo i
ostati, prehladno da se vrati na površinu.
Na kraju sastanka, Šimone reče: „Trebalo bi da dolaziš češće, Milambere. U poslednje
vreme te jedva viđamo. I provodiš previše vremena u samoći.”
Milamber se nasmeši. „To je istina, ali nameravam da popravim stanje već sutra.”

* * *

Kroz kuću odjeknuše zvona, i sluge pohitaše da pripreme doček za Uzvišenog.

Kamatsu, gospodar Šinzavaija, znao je da je jedan od Uzvišenih zazvonio zvonom u odajama
Sabora i snagom misli preneo zvuk dovde, kako bi oglasio svoj neposredni dolazak.
U Kasumijevoj sobi, Lori i stariji domaćinov sin bili su zauzeti igrom pašave, koja se
igrala figurama od čvrstog papira u boji. Česta pojava po krčmama i gostionicama
Midkemije, bila je još jedan korak u trudu mladog Tsuranija da ovlada svim detaljima

Crowarez
148
 Bosnaunited

midkemijskog života.
Kasumi ustade. „Ovo je najverovatnije onaj koji mi je nekada bio stric; bilo bi najbolje
da pođem.”
Lori se nasmeši. „Ili možda želiš da izbegneš poraz?”
Tsurani odmahnu glavom. „Bojim se da sam stvorio nepriliku u sopstvenom domu.
Nikada nisi bio dobar rob, Lori, a ako išta, postaješ sve neposlušniji. Sreća tvoja da si mi
drag.”
Obojica se nasmejaše, i prvorođeni sin domaćinstva ode. Nakon nekoliko minuta
jedan od kućnih robova dotrča da obavesti Lorija kako mu gospodar kuće zapoveda da
smesta dođe. Lori skoči na noge, više zbog robovog uzbuđenja nego iz neke stečene
pokornosti. Odjurio je do gospodareve sobe i pokucao na ram vrata. Ona skliznuše u stranu,
a kraj njih je stajao Kasumi. Lori uđe i ugleda gospodara Šinzavaija i njegovog gosta, a tada
ga obuze zbunjenost.
Gost je nosio crnu odoru tsuranijskih Uzvišenih, ali imao je Pagovo lice. On zausti da
kaže nešto, zastade, i ponovo otvori usta. „Pag?”
Gospodar domaćinstva izgledao je raspamećen ovim prekim ponašanjem roba, ali
Uzvišeni prekide njegovu skoro izgovorenu naredbu. „Mogu li dobiti ovu sobu na korišćenje
na nekoliko minuta, gospodaru? Želim da popričam s ovim robom nasamo.”
Kamatsu, gospodar Šinzavaija, kruto se nakloni. „Po tvojoj volji, Uzvišeni.” Napustio
je sobu sa svojim sinom, još zapanjen pred pojavom bivšeg roba i zbunjen sopstvenim
nemirima. Bio je jedan od Uzvišenih, bez ikakve sumnje o prevari: način na koji je
doputovao dokazivao je to. Ali Kamatsu nije mogao da se otme utisku da ova poseta
označava propast plana koji su on i njegov sin tako brižljivo kovali poslednjih devet godina.
Milamber reče: „Zatvori vrata, Lori.”
Lori ih zatvori, a zatim se zagleda u svog bivšeg prijatelja. Izgledao je zdrav, ali
umnogome izmenjen. Držao se skoro kraljevski, kao da mantija moći koju sada nosi sija
nekom unutrašnjom snagom koja mu je nekada nedostajala.
„Ja...” - započe Lori, pa ućuta, ne znajući šta da kaže. Konačno izgovori: „Jesi li dobro?”
Milamber klimnu glavom. „Dobro sam, stari druže.”
Lori se nasmeši i pređe preko sobe da zagrli prijatelja. Kada se odvojio od njega,
reče: „Daj da te pogledam.”
Milamber se nasmeši. „Zovem se Milamber, Lori. Dečak koga si poznavao po imenu
Pag sada je mrtav poput lanjskog cveća. Dođi, sedi da popričamo.”
Oni sedoše za sto i nasuše dve zdele koke. Lori srknu gorku tečnost i reče: „Ništa
nismo čuli o tebi. Nakon prve godine otpisao sam te kao izgubljenog. Izvini.”
Milamber klimnu glavom. „Takvi su putevi Sabora. Kao čarobnjak moram odbaciti
sve nekadašnje veze, osim onih koje mogu da održavam na društveno prihvatljiv način. Bez
klana ili porodice nisam imao čega da se odreknem. A ti si oduvek bio siroti rob koji ne zna
gde mu je pravo mesto. Zar postoji bolji prijatelj za nastranog, varvarskog čarobnjaka?”
Lori klimnu glavom. „Drago mi je što si se vratio. Hoćeš li ostati ovde?”
Milamber odmahnu glavom. „Nije mi mesto ovde. Osim toga, moram da se posvetim
poslu. Sada imam sopstveno imanje, kraj grada Ontoseta. Došao sam po tebe. I po Katalu,

Crowarez
149
 Bosnaunited

ako...” Glas mu odluta, kao da ga strah sprečava da postavi pitanje o njoj.

Naslućujući njegov nemir, Lori reče: „Još je ovde, i neudata je. Nije te zaboravila.” On
se isceri. „Svih mi bogova Midkemije! Potpuno sam zaboravio na to. Nisi mogao da znaš.”
„Šta to?”
„Imaš sina.”
Milamber je bio zapanjen. „Sina?”
Lori se nasmeja. „Rođen je osam meseci nakon što su te odveli. Fin je momak, a i
Katala je fina majka.”
Milamber se osećao skoro oduzet od ovih vesti. „Molim te, hoćeš li je dovesti
ovamo?”
Lori skoči na noge. „Smesta”, reče i istrča iz sobe. Milamber je sedeo boreći se s
uzavrelim emocijama. Sabrao se koristeći čarobnjačke veštine da opusti um.
Vrata skliznuše u stranu i otkriše Katalu, brižnog lica. Lori je stajao iza nje, držeći
dečaka od oko četiri godine u rukama.
Milamber ustade i raširi ruke prema njoj. Katala potrča ka njemu, a on umalo zaplaka
od radosti. Za trenutak su se ćutke grlili, potom ona prošapta: „Mislila sam da te više nema.
Nadala sam se... ali mislila sam da te nema.”
Stajali su nekoliko minuta, i jedno i drugo izgubljeni u čistoj radosti prisustva svoje
ljubavi, dok se ona ne odgurnu od njega. „Moraš da upoznaš svog sina, Pag.”
Lori dovede dečaka pred njih. Posmatrao je Milambera krupnim smeđim očima, lepo
građen dečačić i, iako više nalik na majku, po načinu na koji je pomerao glavu podsećao je
na onog dečka iz krajdijskog zamka. Katala ga uze od Lorija i predade ga Milamberu.
„Vilijame, ovo je tvoj otac.”
Dečak je izgledao kao da prima ovo s nevericom. Odvažio se na sramežljiv osmeh, ali
se upirao unazad, izmičući se. Najednom reče: „Hoću dole.” Milamber se nasmeja i spusti ga.
Dečak pogleda oca, da bi već u sledećem trenutku izgubio interesovanje za stranca u crnom.
„O!” - ciknu on i potrča da se igra figurama za šaa gospodara Šinzavaija.
Milamber ga je posmatrao; posle nekoliko trenutaka reče: „Vilijam?”
Katala je stajala kraj njega, grleći ga rukom oko struka, kao da se plaši da će ga
ponovo izgubiti. Lori reče: „Želela je midkemijsko ime za njega, Milambere.”
Katala se trže. „Milamber?”
„To je moje novo ime, ljubavi. Moraš se navići na njega.” Ona se namršti, ne baš
oduševljena tom mišlju. „Milamber”, ponovi isprobavajući zvuk. Tada je slegla ramenima.
„Nije loše ime.”
„Kako je postao Vilijam?”
Lori priđe dečaku, koji je pokušavao da natrpa figure jednu na drugu, i nežno mu ih
oduze. Dečak ga ljutito pogleda. „Hoću da se igram”, rekao je uvređeno.
Lori ga podiže i reče: „Dao sam joj gomilu imena, i ona je izabrala baš to.”
„Dopalo mi se kako zvuči”, reče ona; „Vilijam.”
Pri pomenu svog imena, dečak pogleda prema majci. „Gladan sam.”
„Meni se više dopadalo Džejms ili Ovin, ali bila je nepokolebljiva”, reče Lori, dok se

Crowarez
150
 Bosnaunited

dečak batrgao da se oslobodi njegovih ruku.

Katala ga uze. „Moram da ga nahranim. Odvešću ga u kuhinju.” Poljubila je
Milambera i izašla iz sobe.
Čarobnjak je neko vreme ćutao. „Dobio sam i više od onoga čemu sam se nadao.
Plašio sam se da će pronaći nekog drugog.”
„Ne ona, P... Milambere. Nije htela ni da pogleda ljude koji su joj se udvarali, a bilo ih
je prilično mnogo. Ona je dobra žena. Ne moraš nikada posumnjati u nju.”
„Nikada i neću, Lori.”
Seli su; kada neko diskretno pročisti grlo, oni se okrenuše prema vratima. Kamatsu
je stajao u dovratku. „Mogu li ući, o, Uzvišeni?”
Milamber i Lori krenuše da ustanu, ali gospodar kuće im mahnu rukom da sednu.
„Molim vas, ne ustajte.” Kasumi uđe za ocem i zatvori vrata. Milamber prvi put primeti da
domaćinov sin nosi odelo midkemijskog kroja. Podigao je obrvu, ali ništa nije rekao.
Izgledalo je da je glavar porodice Šinzavaija duboko potresen i da se trudi da sabere
misli. Posle nekoliko trenutaka, on upita: „O, Uzvišeni, mogu li biti iskren s tobom? Tvoj
dolazak na današnji dan bio je pomalo neočekivan, i može prouzrokovati neke poteškoće.”
„Molim te”, odvrati Milamber, „ne želim da stvaram nevolje u tvom domaćinstvu,
gospodaru. Samo želim svoju ženu i svog sina. Biće mi potreban i ovaj rob, takođe.” Pokazao
je prema Loriju.
„Po tvojoj volji, Uzvišeni. Žena i dečak će, naravno, poći s tobom. Ali ako mogu da se
usudim, preklinjem te da ostaviš roba.”
Milamber pogleda jedno po jedno lice. Dvojica Šinzavaija su se savlađivala, ali način
na koji su gledali jedan drugog i Lorija odavao je njihovu uznemirenost. Nešto se ovde
promenilo u poslednjih pet godina. Odnos između ljudi u ovoj sobi nije bio onakav kakav bi
odnos između gospodara i roba trebalo da bude.
„Lori?” Milamber pogleda svog prijatelja. „O čemu je ovde reč?”
Lori pogleda drugu dvojicu ljudi, pa Milambera. „Moraću da te zamolim da mi nešto
obećaš.”
Kamatsu, zaprepašćen, oštro uvuče dah. „Lori! Kako se usuđuješ. Niko se ne cenjka s
Uzvišenim. Njegove reči su zakon.”
Milamber podiže ruku. „Neka. Pustite ga da kaže.”
Umoljavajućim tonom, Lori oslovi prijatelja: „Ne znam mnogo o ovim stvarima,
Milambere. Znaš da ne razumem običaje. Moguće je da ih kršim, ali te pitam u ime našeg
nekadašnjeg prijateljstva, hoćeš li održati veru i reč da ono što čuješ u ovoj sobi nikome ne
kažeš?”
Čarobnjak razmisli o svemu. Mogao bi da naredi gospodaru Šinzavaija da mu kaže
sve i čovek bi ga poslušao, kao vojnik koji sledi naređenja, ali bilo mu je važno prijateljstvo s
trubadurom. „Dajem ti reč da neću ponoviti ono što mi kažete.”
Lori uzdahnu s osmehom, a Šinzavaiji se oslobodiše dela svoje napetosti. Lori reče:
„Nagodio sam se sa svojim gospodarem ovde. Kada izvršim određene zadatke, biću
slobodan.”
Milamber odmahnu glavom. „To nije moguće. Zakon ne dozvoljava oslobađanje

Crowarez
151
 Bosnaunited

robova. Čak ni ratni vođa ne može osloboditi roba.”

Lori se nasmeši. „A ti?”
Milamber je izgledao strogo. „Ja sam izvan zakona. Niko mi ne može zapovedati.
Tvrdiš li da si i ti čarobnjak?”
„Ne, Milambere, ništa nalik tome. Istina je da ovde mogu biti samo rob. Ali neću biti
ovde. Vratiću se na Midkemiju.”
Milamber je bio zatečen. „Kako je to moguće? Postoji samo jedan portal koji vodi ka
Midkemiji, a njega kontrolišu čarobnjaci-ljubimci ratnog vođe. Nema drugih, jer bib znao za
njih.”
„Imamo plan. Zamršen je, i biće potrebno mnogo objašnjavanja, ali najjednostavnije,
radi se o sledećem: ja ću pratiti Kasumija presvučen u odeću sveštenika Turakamua
Crvenog. On će predvoditi vojnike koji polaze da smene trupe s fronta. Verovatno niko neće
primetiti moju visinu jer su sveštenici Crvenog uglavnom stasiti. Vojnici su svi do jednog
odani Šinzavaijima. Kada se nađemo u Midkemiji, provući ćemo se kroz redove i potražiti
put do vojske Kraljevstva.”
Milamber klimnu glavom. „Sad razumem čemu lekcije iz jezika i odeća. Ali reci mi,
Lori, da li si spreman da špijuniraš za Tsuranije u zamenu za svoju slobodu?” Nije bilo
prekora u ovim rečima, već samo jednostavno pitanje.
Lori se zacrvene. „Ne idem kao špijun. Idem kao vodič. Moram da povedem Kasumija
u Rilanon, gde ćemo se susresti s kraljem.”
Milamber je bio iznenađen. „Zašto?”
Kasumi ih prekide. „Idem pred kralja da bih ponudio primirje.”

* * *

Milamber se usprotivi. „Kako očekujete da zaustavite rat kada Ratna partija i dalje
vlada Visokim savetom?”
„Jedno nam ide u korist”, odgovori Kamatsu. „Rat traje već devet godina, a kraj nije
nigde na vidiku. O, Uzvišeni, ne pokušavam da ti dajem savete, ali mogu li da objasnim neke
stvari?”
Milamber mu klimnu da nastavi. Kamatsu otpi gutljaj pića i produži. „Od kraja rata s
Turilskom Konfederacijom, Ratna partija je bila pod pritiskom da održi dominaciju nad
Visokim savetom. Svaka pogranična čarka s Turilom zahtevala je obnovu sukoba. Između
pograničnih borbi i neprestanih nasrtaja Tuna na severne prolaze ka južnim prostorima koji
su im nekad pripadali, Ratna partija je jedva ostvarivala većinu. Koalicija predvođena
Partijom Plavog točka bila je spremna da ih svrgne pre deset godina, kada je Sabor otkrio
magičnu kapiju prema svetu s koga potičete. U savetu je odjeknuo poziv na rat čim je
otkriveno da na vašem svetu postoji bogatstvo metala. U tom trenutku izgubili smo sav
napredak koji smo godinama gradili.
Tako smo odmah poveli borbu protiv te ludosti. Metali koje donosimo s vašeg bivšeg
sveta su, po onome što Lori kaže, ostaci napuštenih rudnika, nevredni daljeg truda onih koje
zovete patuljcima. Za Tsuranuani u tome nema ničega osim izgovora za ponovno dizanje

Crowarez
152
 Bosnaunited

Ratnog barjaka i prolivanje krvi.

Vi znate našu istoriju. Znate kako nam je bilo teško da rešavamo svoje razlike
mirnim putem. Bio sam nekad vojnik i poznajem slavu ratovanja. Takođe poznajem jad koji
ono ostavlja za sobom. Lori me je ubedio da su moje pretpostavke o stanovnicima
Kraljevstva tačne. Vi niste naročito ratoboran narod, uprkos vašim plemićima i njihovim
vojskama. Bili biste voljni da trgujete.”
Milamber ga prekide. „Sve je to tačno. Ali nisam siguran da to ima ikakve veze sa
sadašnjim stanjem stvari. Moj bivši narod nije polazio u veće ratne pohode već pedeset
godina, izuzev čarki s goblinima severa i duž kešijanske granice. Ali sada se na Zapadu čuju
ratni doboši. Armije Kraljevstva su okrvavljene. Nacija je napadnuta bez razloga. Ne mislim
da bi oni mogli jednostavno da stanu i sve oproste. Bilo bi zahteva za osvetu, ili bar naplatu.
Da li bi Visoki savet bio spreman da pogazi čast Tsuranuanija i da radi na ispravljanju
grešaka koje su počinili njegovi vojnici?”
Gospodara Šinzavaija obuzimao je nemir. „Savet ne bi, siguran sam. Ali car bi.”
„Car?” - upita iznenađeni Milamber. „Kakve on veze ima s ovim?”
„Ičindar, neka ga nebesa blagoslove, oseća da rat crpe snagu Carstva. Kada smo
ratovali protiv Turila, shvatili smo da su neke granice jednostavno preširoke i predaleke da
bi ih Carstvo kontrolisalo, osim po cenu mnogo veću od vrednosti pobeda. Nebeska svetlost
shvata da nigde ne bi moglo biti toliko široke i daleke granice poput one koju smo pronašli
na Midkemiji. On ulazi u Igru Saveta. Ovo je možda najveća partija ikada odigrana u istoriji
Tsuranuanija. Nebeska svetlost je voljan da zapovedi ratnom vođi primirje, da ga razreši
dužnosti, ako bude potrebe. Ali on neće rizikovati toliko veliki raskid s tradicijom ako mu
saglasnost kralja Rodrika za primirje ne bude osigurana. On mora izaći pred Visoki savet sa
zagarantovanim mirom; inače bi rizik bio prevelik.
Ubistvo vladara počinjeno je samo jednom u istoriji Carstva, o, Uzvišeni. Visoki savet
je pozdravio ubicu i nazvao ga carem. Bio je to sin ubijenog čoveka. Njegov otac je pokušao
da uvede poreze hramovima, i to je bio poslednji put da car igra Igru Saveta. Mi umemo da
budemo tvrdoglav narod, Uzvišeni, čak i među sobom, i nikad nijedan car nije želeo da učini
ono što Ičindar pokušava, ono što će drugi, mnogi drugi videti kao ponižavanje časti
Carstva, nezamisliv čin.
Ali ako bude mogao da donese mir u Savet, to će biti siguran znak da su bogovi
blagoslovili taj napor, i niko mu se neće usprotiviti.”
„Mnogo stavljate na kocku, gospodaru Šinzavaija.”
„Ja volim svoj narod i Carstvo, Uzvišeni. Rado bih dao život za njega u bici, a to mi se
mnogo puta moglo i desiti kada sam bio mlađi, u pohodima na Turil. Takođe bih dao i svoj
život, i sinove, i čast svoje kuće, porodice i klana da urazumim Carstvo. Isto bi učinio i car.
Mi smo strpljiv narod. Ovaj plan je pripreman godinama. Partija Plavog točka je već dugo u
tajnom savezu s Partijom mira. Povukli smo se iz rata u trećoj godini kako bi ratni vođa bio
obrukan i kako bismo mogli da počnemo Kasumijevu obuku za putovanje koje mu predstoji.
Pre nego što ste ti i Lori dovedeni da mu budete učitelji, više od godinu dana je potrošeno
na posete mnogim gospodarima iz partija Plavog točka i Mira, da bi saradnja bila osigurana,
da bi svaki član odigrao svoju ulogu u Igri Saveta.
Mi smo Tsuraniji, i Nebeska svetlost nikad ne bi dozvolio da se otvorimo dok glasnik
ne bude spreman. Izabrali smo Kasumija za tu ulogu, i potrudili se da mu na svaki način

Crowarez
153
 Bosnaunited

omogućimo da bezbedno stigne do vašeg bivšeg kralja. Mora biti ovako, jer ako poduhvat
propadne i bilo ko van našeg saveza čuje za to, mnoge će glave leteti, uključujući i moju, što
je cena gubitka u igri. Ako odvedeš Lorija, Kasumi će veoma teško stići do kralja, i mirovna
misija će biti odložena sve dok ne budemo pronašli novog vodiča kome možemo verovati,
što će nam sigurno oduzeti još jednu ili dve godine. Stanje je dostiglo kritičnu tačku. Partija
Plavog točka je, nakon godina pregovora s Ratnom partijom, ponovo postala deo Ratnog
saveza, i hiljade vojnika kreću u borbu da bi Kasumi neprimećeno prošao kroz redove
vojske Kraljevstva u vašu bivšu domovinu. Pravi trenutak se bliži. Moraš da razmisliš šta bi
značila još jedna godina ratovanja. Ako bi osvojio vašu bivšu domovinu, ratni vođa bi postao
imun na sve što bismo mogli pokušati.”
Milamber razmisli, pa upita Kasumija: „Koliko je to skoro?”
„Uskoro, Uzvišeni”, odgovori Kasumi, „pitanje je nedelja. Ratni vođa posvuda ima
uhode i naslućuje naše planove. Sumnjiv mu je nagli pokret Plavog točka u Savetu, ali ne
može da odbije pomoć. Oseća da mu je potrebna velika pobeda. Planirao je veliki napad
protiv vojske lordova Borika i Brukala, glavne sile Kraljevstva, na proleće. Biće uređeno da
se sve odigra baš pred Carsku proslavu i sprovede tako da na Carskim igrama može
proglasiti pobedu i proslaviti svoje ime.”
Kamatsu reče: „To je nešto nalik završnici u šahu, Uzvišeni.
Ubedljiva pobeda doneće ratnom vođi sve što mu je potrebno da zavlada Visokim
savetom, ali preuzimamo taj rizik da bismo odigrali svoj završni potez. Frontovi će biti u
zbrci, pripremaće se za doček napada. Kasumi i Lori će imati najbolju priliku da se provuku
između redova. Ako se kralj Rodrik bude složio, Nebeska svetlost će pred Visokim savetom
objaviti primirje, i temelji moći i uticaja ratnog vođe biće srušeni. U šahovskim terminima,
otkrićemo poslednju figuru da bi naš car mogao da matira ratnog vođu.”
Milamber je neko vreme bio zamišljen. „Mislim da ste pošli putem koji traži veliku
hrabrost, gospodaru Šinzavai. Održaću zavet da nikome ništa ne kažem. Lori može da
ostane ovde.” On pogleda Lorija. „Neka te bogovi naših predaka štite i donesu ti uspeh.
Moliću se da se ovaj rat brzo okonča.” On ustade. „Ako ne zamerate, sada ću otići. Hoću da
odvedem ženu i dete kući.”
Kasumi ustade i pokloni se. „Voleo bih da kažem još jedno, Uzvišeni.”
Milamber mu pokaza da će ga saslušati. „Pre toliko godina, kada si tražio Katalu za
ženu, i kada sam ti rekao da ćeš biti odbijen, takođe sam rekao da postoji razlog za to.
Nameravali smo da i tebe vratimo kući. Verujem da sada razumeš. Mi smo grub narod,
Uzvišeni, ali nismo surovi.”
„Bilo je očigledno, čim ste otkrili plan.” On pogleda Lorija. „Zbog onoga što sam sada,
ovo je moja domovina, ali u meni još postoji neizmenjen deo, i iz tog razloga ti zavidim na
odlasku kući. Po dobru ću te pamtiti, stari druže.”
S tim rečima, Milamber napusti sobu. Pronašao je Katalu u bašti ispred velike kuće,
gde je gledala sina kako se igra. Prišla mu je, i zagrlili su se, uživajući u ukusu slatkog
sjedinjenja. Nakon nekog vremena, on reče: „Hodi, voljena, povedimo našeg sina kući.”

Crowarez
154
 Bosnaunited

9.

Spajanje

Dugi Luk je ćutke plakao.

Sam na strmini kraj granice vilenjačkih šuma, Lovočuvar Krajdije je stajao nad telima
trojice vilenjaka. Njihova beživotna tela bila su razbacana po zemlji sa rukama i nogama
iskrivljenim u nemoguće položaje, lica oblivenih krvlju. Martin je znao šta smrt znači
vilenjacima, kod kojih se ne rađa više od jednog ili dva deteta po porodici za sto godina.
Jedno lice je dobro poznavao, lice Algavinsa, Glainovog starog prijatelja, koji još nije
napunio ni trideset godina, još dete u vilenjačkom narodu.
Čuvši korake iza leđa Martin obrisa suze i povrati svoj uobičajeni bezosećajni izraz
lica. Iza leđa je čuo Gareta: „Ima još jedna gomila dalje niz put, lovočuvaru. Tsuraniji su
prošli kroz ovaj deo šume kao vetar zla.”
Martin klimnu glavom, pa pođe bez reči. Garet, uprkos svojoj mladosti najbolji tragač
Dugog Luka, krenu za njim i obojica su lagano hodila putem prema Elvandaru.
Nakon nekoliko časova putovanja, prešli su reku zapadno od tsuranijskog utvrđenja,
a kada su se našli u okrilju vilenjačke šume, iza drveta ih dočeka glas: „Dobro došao, Martine
Dugi Luče.”
Martin i Garet stadoše i sačekaše dok su trojica vilenjaka izlazila iza stabala, kao
utvare. Galain i njegova dva pratioca priđoše lovočuvaru i Garetu. Martin jedva primetno
okrenu glavu prema reci, a Galain klimnu. Samo toliko je bilo dovoljno da se sporazumeju
da i jedan i drugi znaju za pogibiju Algavinsa i drugih. Garet to primeti, iako nije bio upućen
u suptilne vilenjačke običaje.
„Tomas? Kalin?” - upita Martin.
„Zasedaju s kraljicom. Donosiš li novosti?”
„Poruke od princa Arute. Jeste li pošli na zasedanje?”
Galain se nasmeši vilenjačkim poluosmehom koji je nagoveštavao ironiju. „Ostalo je
na nama da čuvamo put. Moramo se zadržati ovde neko vreme. Doći ćemo čim patuljci
pređu reku. Stići će svakog časa.”
Razmišljajući o ovome, Martin ih pozdravi i produži prema Elvandaru. Dok su se
približavali čistini koja je okruživala vilenjački grad na drveću, zapitao se zašto su Galain i
ostali mladi vilenjaci izuzeti sa zasedanja. Svi su bili Tomasovi verni prijatelji otkad se
doselio u Elvandar. Martin nije bio ovde još od početka opsade Krajdije, ali je narednih
godina razgovarao s nekim od nataleških šumara koji su donosili vojvodine poruke u

Crowarez
155
 Bosnaunited

Elvandar i Krajdiju. Nekoliko puta je i po nekoliko sati razgovarao s Velikim Leonom i

Grimsvortom od Natala. Premda ćutljivi u društvu drugih ljudi, s Dugim Lukom su bili
opušteniji, jer su osetili srodan duh u lovočuvaru Krajdije. Bio je jedini čovek koji je, pored
šumara Natala, po volji mogao da ulazi u Elvandar. Dva nataleška šumara su pominjala
velike promene na dvoru vilenjačke kraljice, i Martin je osećao čudan nespokoj.
Dok su se laganim trkom približavali Elvandaru, Garet upita: „Lovočuvaru, zar neće
poslati nekog po tela mrtvih?”
Martin zastade i nasloni se na luk. „Garete, to kod njih ne ide tako. Pustiće da ih šuma
uzme za sebe, jer veruju da njihovi istinski duhovi sada žive na Blagoslovenim ostrvima.” On
se zamisli za tren, pa kaza: „Od svih mojih tragača, ti si možda najbolji kog znam.” Mladić se
zacrvene od komplimenta, ali Dugi Luk reče: „To nije laskanje, već činjenica. Pominjem to
jer ćeš me ti najverovatnije zameniti ako se nešto dogodi.”
Garetovo uobičajeno oklembešeno držanje preraste u izraz velike pažnje usmerene
na Martina. Martin nastavi: „Ako se dogodi nešto i ja ne budem više među živima, nadam se
da će neko nastaviti da održava vezu između Elvandara i sveta ljudi.”
Garet klimnu glavom. „Mislim da razumem.”
„Moraš, jer bi bilo tužno da se dve rase odvoje.” Govorio je veoma tiho. „O njihovoj
veri moraš učiti koliko možeš, ali ponešto moraš držati na umu, naročito u ratnim
vremenima. Sećaš li se priča o tome kako neki sveštenici mogu da ožive mrtve, ako nisu
preminuli pre duže od jednog časa?”
Garet reče: „Čuo sam priču, ali nikad nisam sreo nikog ko tvrdi da je video tako nešto,
ili čak da poznaje nekog ko je to video.”
„Istina je. Otac Tali kaže da jeste, a on se s verom ne šali.” Martin se zagleda u zemlju.
„Postoji priča: jedan veliki sveštenik - ne znam iz kog reda - odvojio se od bogova i upleo u
svet ljudi. Odložio je fine odore i zlatne ukrase i odenuo se u jednostavnu, ručno šivenu
odeću monaha. Lutao je divljinom, u potrazi za istinskom skromnošću. Vreme i slučajnost
doveli su ga u Elvandar, gde je nabasao na telo tek palog vilenjaka, koji je slučajno poginuo
samo nekoliko minuta pre sveštenikovog dolaska. Počeo je da doziva vilenjaka iz smrti, jer
je bio sveštenik ogromnih moći i želeo je da deli svoju moć sa svima kojima je bila potrebna.
Prekinula ga je vilenjakova supruga, a kada ju je pitao zašto, ona mu je odgovorila: 'Naši
običaji nisu takvi. On je sada na mnogo lepšem mestu, a ako ga dozoveš, vratiće se protiv
svoje volje i na našu žalost. Zato ne izgovaramo njegovo ime, da ne bi čuo koliko nam
nedostaje i vratio se da nas uteši na sopstvenu štetu.' Koliko znam, nijedan vilenjak nikada
nije oživljen.
Neki su mi rekli da vilenjaci ne mogu biti oživljeni moćima ljudi. Drugi kažu da
vilenjaci nemaju istinske duše, i da se zato ne vraćaju u život. Mislim da su i jedni i drugi u
zabludi, jer oni samo malo bolje razumeju gde im je mesto u svetu.”
Garet je neko vreme ćutao, razmatrajući ove informacije. „Čudna je to priča,
lovočuvaru. Zašto si je se setio?”
„Zbog smrti onih vilenjaka i tvog pitanja. Da bih ti pokazao koliko su drugačiji od nas
i koliko je truda potrebno da bi se shvatili njihovi običaji. Provodićeš vreme s njima.”
„Da li je priča o mrtvom vilenjaku istinita?”
„Da. Preminuli je bio pokojni kralj vilenjaka, suprug kraljice Aglarane. Tada, pre

Crowarez
156
 Bosnaunited

trideset godina, bio sam dečak, ali sećam se. Bio sam s lovačkom družinom kada se nesreća
desila, i sreo sam sveštenika.”
Garet ne reče ništa, a Martin podiže oružje i nastavi put.
Uskoro su stigli do ivice Elvandara. Martin se zaustavi, jer je Garet bio opčinjen
prizorom ogromnog drveća. Kasno sunce popodneva šaralo je šumu dugačkim senkama, ali
su visoke krošnje već treperile sopstvenim vilinskim svetlima.
Martin uze Gareta pod ruku i nežno povede zadivljenog tragača prema kraljičinom
dvoru. Stigli su do kruga saveta i ušli, pozdravljajući kraljicu.
Aglarana se nasmeši ugledavši Martina. „Dobro došao, Martine Dugi Luče. Predugo
nisi bio s nama.”
Martin predstavi Gareta, koji se nespretno pokloni kraljici. Tada još jedna prilika
stupi u krug, izlazeći iz senki u kojima je stajala.
Martin je rastao kraj vilenjačke dece, i bio je savršeno sposoban da po potrebi sakrije
osećanja, ali ugledavši Tomasa bio je na ivici da krikne. Ugrizao se za usnu i potrudio se da
ne zuri u njega, a u isto vreme je čuo Garetov uzdah zaprepašćenja. Čuli su da se Tomas
promenio, ali ništa ih nije moglo pripremiti za susret s ogromnom čovečijom prilikom pred
njima, koja ih je posmatrala vanzemaljskim očima. Malo je ostalo od veselog, nasmejanog
dečaka koji je nekada jurio Martina kroz šumu moleći da čuje priče o vilenjacima, ili šutirao
loptu u buriće s Garetom. Bez prisnosti, Tomas priđe i upita: „Kakve su vesti iz Krajdije?”
Martin se nasloni na luk. „Princ Aruta šalje pozdrave”, reče on kraljici, „i nada se da si
u dobrom zdravlju.” Okrećući se prema Tomasu, koji je očigledno došao do nekog visokog
mesta u kraljičinom dvoru, on nastavi: „Aruta šalje sledeće vesti: Crni Gaj, vojvoda Bas-Tire,
sada je vladar Krondora, te niko neće doći u pomoć Dalekoj obali. Takođe, princ ima razloga
da veruje da će tuđinci uskoro krenuti u silan napad, ali ne zna se da li će to biti protiv
Krajdije, Elvandara ili vojvodine vojske. Ipak, južna utvrđenja ne dobijaju pojačanje kroz
patuljačke rudnike, iako su tamo dobro ukopani. Moji tragači su našli tragove kretanja ka
severu, ali ništa previše veliko. Aruta pretpostavlja da će ofanziva najverovatnije biti
usmerena protiv njegovog oca i Brukalove vojske.” Nakon ovog dodade: „I donosim vest da
je Arutin štitonoša ubijen.” Ispoštovao je vilenjački običaj neimenovanja mrtvih.
Tomasove oči odadoše iskru nekog osećanja na pomen Rolandove smrti, ali on samo
reče: „U ratu ljudi ginu.”
Kalin shvati da je ovaj razgovor nešto lično između Dugog Luka i Tomasa. Niko drugi
na dvoru nije poznavao Rolanda, mada ga se Kalin sećao s večere u Krajdiji, pre toliko
godina. Martina je pogodio Tomasov odgovor na vesti o smrti prijatelja iz detinjstva.
Vraćajući se na temu ratovanja, vilenjački princ progovori: „To je logično. Ako vojska
Kraljevstva bude slomljena na zapadu, tuđinci će moći da se posvete drugim frontovima, i
ubrzo osvoje Slobodne gradove i Krajdiju. Za godinu dana, najviše dve, čitava nekadašnja
Bozanija Keša bila bi pod njihovim barjacima. Tada bi lako mogli krenuti protiv Jabona.
Ubrzo bi stupali i prema kapijama Krondora.”
Tomas pogleda Kalina kao da želi da progovori, suženim očima. Kraljica i on hitro
razmeniše poglede, i on se vrati na svoje mesto u krugu saveta. Kalin nastavi. „Ako tuđinci
ne vršljaju zapadnim krajevima planina, uskoro će nam se pridružiti i patuljci. Tuđinci su
već pokušavali da pređu reku, ali nema bojazni od većih napada. Mislim da je Aruta pravilno
procenio, i ako vojvode budu tražile pomoć, trebalo bi da ih poslušamo.”

Crowarez
157
 Bosnaunited

Tomas se okrenu prema vilenjačkom princu. „Da ostavimo Elvandar nezaštićen!” Na

licu mu se ocrtavao bes. Martina preplaši žestina Tomasovog jedva zadržavanog gneva.
„Šuma bi morala ostati nezaštićena da bismo poveli dovoljan broj vojnika u takvu bitku.”
Kalinovo lice ostade bezizražajno, ali oči su mu odražavale Tomasov gnev. On tiho
progovori: ,Ja sam ratni zapovednik Elvandara. Ne bih ostavio naše šume bez zaštite. Ali ako
tuđinci napadnu vojvode svim silama, neće ih biti dovoljno duž reke da napadaju naše
prostore. Nisu nas napali još otkad smo ih porazili uz pomoć volšebnika i otkad su njihove
Crne odore pobijene. Ali ako bi krenuli protiv lorda Borika i lorda Brukala, i ako bi bitka bila
napeta, naša brojnost bi mogla pomeriti jezičak na vagi, naročito ako bismo napali njihovo
slabije krilo.”
Tomas se suzdržao, ostavši krut za tren; tada ledenim tonom progovori: „Patuljci
slede Dolgana, a Dolgan sledi mene. Neće doći ukoliko ih ja ne pozovem u bitku.” Rekavši to,
on napusti krug Saveta.
Martin je posmatrao Tomasov odlazak. Naježio se, prvi put osetivši moć okovanu u
ovom čudnom spoju čoveka i tog drugog, šta god ono bilo, što je živelo u dečaku iz Krajdije.
Video je samo nagoveštaj Tomasove unutrašnjosti, ali i to je bilo dovoljno. Tomas je bio biće
koje prouzrokuje stravu.
Martin tada ugleda i treptaj Aglaraninog lica. Ona ustade i reče: „Najbolje bi bilo da
porazgovaram s Tomasom. Previše je napet u poslednje vreme.”
Kada je otišla, Martin shvati jednu čvrstu činjenicu. Pored svega ostalog što je video,
bio je očevidac sukoba između sina i ljubavnika kraljice vilenjaka, i njenog dubokog sukoba
sa samom sobom takođe. Aglarana je nosila izraz nekog osuđenog na sudbinu bez nade.
Kada kraljica ode, Kalin progovori: „Došao si u pravi čas, Martine. Potrebna nam je
tvoja mudrost.”
Martin klimnu glavom. Poslao je Gareta da se okrepi, a kad on ode, Martin pređe
pogledom preko vilenjačkog princa i ostalih članova dvora. Tatar je sedeo na uobičajenom
mestu, s desne strane kraljičinog prestola. I ostale je poznavao, sve stare i verne kraljičine
savetnike. Mnogi su bili drevni Tkači čarolija.
Martin sede, strpljivo čekajući da Kalin progovori. Vilenjački princ je neko vreme
ćutao. Martin ga je odmeravao, jer ga je dobro znao, i osećao je njegovu uznemirenost. Kao
dečak, smatrao je vilenjačkog princa najdivnijim otelotvorenjem svih vilenjačkih vrlina.
Premda ga više nije detinjasto obožavao kao svog heroja, posmatrao ga je s nesmanjenim
poštovanjem.
Kalin reče: „Martine, od svih nas samo si ti poznavao Tomasa pre ove promene.
Možeš li nešto reći o preobražaju koji si video?”
Martin je neko vreme pažljivo razmatrao odgovor. „Godinama sam samo delimično
nazirao promene, sve do danas. Očigledno je da su ogromne, ali ne mogu reći čemu slute.
Bio je prilično dobar momak; ne preterano sklon nevaljalstvu, ali dovoljno radoznao da i
njega pronađe. Imao je nežnu stranu i nije skrivao osećanja. Ponašanje mu je bilo smireno,
mada je umeo da izgubi vlast nad sobom kada bi neko pretio njegovim prijateljima ili ih
tukao. Sve u svemu, bio je nalik ostalim dečacima, sanjar.”
„A sad?”
Martin je osećao tugu i nije se trudio da je sakrije. „Sad je on nešto što ja ne mogu

Crowarez
158
 Bosnaunited

razumeti.”
Tatar progovori: „Tvoje reči su nam jasne, Martine, i istinite su, jer je on otišao i van
našeg poimanja.”
Kalin tiho reče: „Najviše znaš o našoj istoriji od svih ljudi. Znaš za našu mržnju
vezanu za vekove provedene u robovanju Valheruima. Znaš da smo odbili Mračne staze
kojima su gazili. Plašimo se povratka te moći koliko i ove najezde tuđinaca i njihovih Crnih
odora. Video si Tomasa. Sigurno znaš da smo primorani na razmatranje.”
Martin klimnu glavom. „Da. Vi vagate njegov život.”
„Mnogi od mlađih vilenjaka slepo ga prate”, reče Tatar. „Nedostaju im zrelost i
mudrost da izdrže suptilan uticaj magije Valherua unutar njega. A patuljci, mada ne slede
slepo, ipak ga prate, jer nemaju naše nasleđe straha, i polažu silne nade u njegovo vođstvo.
Pokazao se kao sredstvo njihovog preživljavanja za poslednjih osam godina, a neke od njih
je više puta spasao smrti.
Ali iako nam je Tomas bio ogromna pomoć u ovoj borbi protiv tuđinaca, možda ćemo
morati da ostavimo po strani sva pitanja sem ovog: hoće li ovaj polučovek polu-Valheru
pokušati da postane naš gospodar?” Tatar se namršti. „U tom slučaju, moraćemo da ga
uništimo.”
Martin oseti hladnoću u grudima. Od svih dečaka Krajdije koje je poznavao, trojica su
mu bila posebno draga: Garet, Tomas i Pag. Krišom je tugovao za Pagom kada su ga
Tsuraniji oteli, i često se pitao da li je skončao kao rob ili je poginuo. Sada je tugovao za
Tomasom, jer šta god da se desi, Tomas nikad neće biti onaj stari.
„Zar mu ništa ne može pomoći?” - zapita lovac Kalina.
Kalin ukaza da bi na to pitanje trebalo da odgovori Tatar. Stari Tkač čarolija se
osvrnu i, dobivši prećutnu podršku ostalih Tkača, obrati se Martinu: „Činimo sve što je u
našoj moći da ovo izađe na dobro. Ali ako bi Valheru izašao u punoj snazi, ne bismo
preživeli, te smo u strahu. Mi ne mrzimo Tomasa, ali iako sažaljevaš besnog vuka, moraš ga
ubiti.”
Martin se, ogorčen, zagleda u svetla Elvandara, dok je noć postajala sve dublja.
Koliko se sećao, nekada je to bio prijatan prizor. Sada je osećao samo hladnu gorčinu. „Kada
ćete odlučiti?”
Tatar reče: „Ti nas shvataš. Odlučićemo kada budemo morali.”
Martin polako ustade. „Onda vam predlažem sledeće: dok promena jasno ne ukaže
na Mračnu stazu, ne dajte nezasluženu težinu prastarim strahovima. Dugo su me učili da
sadašnji vladari Elvandara imaju blažu prirodu i slobodniji um od onih koji su prvobitno
oslobođeni od Valherua. Uzdržite se do samog kraja. Možda će nešto dobro proizaći iz ovoga
pre kraja, a ako ne, možda i nešto što nije u celosti zlo.”
Tatar klimnu glavom. „Tvoj savet je dobar, i dobro ćemo ga primeniti.”
Martin je izgledao kao da nosi ogromno breme. „Učiniću koliko mogu. Nekada sam
mogao da utičem na Tomasa, možda mogu i sada. Otići ću da razmatram taj problem, a onda
ću ga pronaći i porazgovarati s njim.” Krug kraljičinog dvora ostao je bez reči dok je on
odlazio. Znali su da je njegovom srcu teško koliko i njihovima.

Crowarez
159
 Bosnaunited

* * *

Dobovanje u glavi postajalo je sve gore, ne sasvim bolno, ali neprijatno i

obespokojavajuće uporno. Tomas je sedeo u hladnom šumarku kraj mirnog jezerceta,
boreći se sa sobom. Otkad je došao u Elvandar, snovi mu nisu bili ništa do nejasne senovite
slike, pune poluzaboravljenih fraza i imena koja je pokušavao da ščepa. Bili su manje
nemirni, manje strašni, manje prisutni u dnevnom životu, ali je pritisak u glavi, tupi polubol
rastao. Kada se borio, gubio se u crvenom gnevu i nije osećao bol, ali nakon bitke, naročito
pri povratku u Elvandar, pulsiranje se vraćalo.
Otpozadi se začuše lagani koraci, i on ne okrećući se reče: „Želim da budem sam.”
Aglarana upita: „Boli li te, Tomase?”
Naznaka nekog čudnog osećanja podiže se na tren u njemu i on naže glavu kao da
osluškuje nešto. Tada uljudno odgovori: „Da. Kasnije ću se vratiti u naše odaje. Ostavi me
sada i spremi se za moj dolazak.”
Aglarana koraknu unazad, a gorde crte njenog lica pokazaše bol zbog takvog
ophođenja. Brzo se okrenula i otišla.
Dok je koračala kroz šumu, osećanja su joj se komešala. Otkad se predala Tomasovoj
žudnji, i sopstvenoj, izgubila je sposobnost da mu zapoveda ili da se protivi njegovim
zapovestima. On je sada bio njen gospodar, i osećala se posramljeno. Bilo je to neveseo spoj,
a ne povratak izgubljene sreće kome se nadala. Ali jedna iscrpljujuća potreba, želja da bude
s njim, da mu pripada, otklanjala je svaku njenu odbranu. Tomas je bio živahan, moćan,
ponekad surov. Ispravila je samu sebe: ne surov, već samo udaljen od svih drugih bića, tako
da nije moglo biti poređenja. Nije bio bezosećajan prema njenim potrebama; jednostavno
nije znao da ih ona poseduje. Dok je prilazila Elvandaru, nežna vilinska svetla treperila su u
suzama koje su joj se slivale niz obraze.
Tomas je samo polusvesno primetio njen odlazak. Unutar tupog bola u njegovoj
glavi, čulo se tiho dozivanje glasa. Napregao se da ga čuje, prepoznajući njegov ton, njegovu
boju, znajući ko ga doziva...
„Tomase?”
Da.
Ašen-Šugar se zagleda u prostranstvo pustoši, suve ispucale zemlje bez imalo vlage
osim ključalih alkalnih kratera koji su bljuvali odvratne smradove u vazduh. Naglas, on
oslovi svog nevidljivog prijatelja. „Odavno nismo razgovarali.”
Tatar i ostali pokušavaju da nas razdvoje. Često te zaboravljam.
Vetar donese miris truleži sa severa, hladan ali gust. Svuda se osećao miris
raspadanja, i u ostacima moćne ludosti koja je obuzela ceo okolni univerzum, život se
osećao samo u nejakim naznakama.
„Nije bitno. Ponovo smo zajedno.”
Kakvo je ovo mesto?
„Pustoš Ratova haosa. Draken-Korinova zaostavština, beživotna tundra koja je nekad
bila široka travnata ravnica. Veoma je malo života ovde. Većina stvorenja beži ka jugu, ka

Crowarez
160
 Bosnaunited

prijatnijim podnebljima.”
Ko si ti?
Ašen-Šugar se nasmeja. ,Ja sam ono što ćeš postati. Mi smo jedno. Mnogo sam ti puta
rekao.”
Zaboravio sam.
Ašen-Šugar pozva, i Šuruga pojuri prema njemu preko sivog predela i crnih oblaka
koji su tutnjali nad njim. Moćni zmaj se prizemlji, a gospodar ga zajaha. Valheru se obazre
ka mestu označenom pepelom, jedinim ostatkom Draken-Korinovog postojanja. „Hajde,
pogledajmo šta je sudbina isplela”, reče.
Šuruga se vinu put nebesa i oni poleteše preko pustoši. Ašen-Šugar nije progovarao
dok je jahao na širokim zmajskim leđima, osećajući šibanje vetra na licu. Leteli su, a vreme
ih je zaobilazilo, dok su učestvovali u smrti jednog razdoblja i rađanju novog. Leteli su kroz
visine plavog neba, oslobođeni užasa Ratova haosa.
Žalosno.
„Mislim da nije. Postoji pouka, mada joj se ne mogu primaći. Slutim, pak, da ti
možeš.” Ašen-Šugar zatvori oči, i bol se povrati.
Da, sećam se.

* * *

„Tomase?”
Tomas se trže i otvori oči. Ugledao je Galaina nedaleko od sebe, na ivici proplanka.
„Da dođem kasnije?”
Tomas se polako uspravi s mesta na kome je počivao. Glas mu je bio grub i
premoren. „Ne, kaži Šta je.”
„Dolganova patuljačka družina je stigla do oboda šume i čeka te kraj krivudavog
potočića. Patuljci su nabasali na tuđinsko utvrđenje dok su prelazili reku.” Mladi vilenjak se
veselo smešio. „Konačno imaju zarobljenike.”
Neobičan izraz oduševljenja pomešanog s besom pređe preko Tomasovog lica. Galain
oseti nešto neobično gledajući kako ratnik u belom i zlatu prima vesti. Kao da sluša neki
daleki zov, Tomas zaneseno reče: „Idi u patuljački logor. Odmah ću ti se tamo pridružiti.”
Galain se povuče, a Tomas oslušnu. Daleki glas je postajao jači.

* * *

„Jesam li pogrešio?”
Dvorana je odzvanjala rečima, jer sada je bila prazna, a sluge su se iskrale.
Ašen-Šugar je zamišljeno sedeo na prestolu. Razgovarao je sa senkama. „Jesam li pogrešio?”
Sada poznaješ sumnju, odgovori sveprisutni glas.
„A ova čudna tišina unutar mene, šta je to?”

Crowarez
161
 Bosnaunited

Približava se smrt.
Ašen-Sugar zatvori oči. „Tako sam i mislio. Tako je malo od mog soja preživelo bitke.
Bila je to retkost. Ja sam poslednji. Ipak, voleo bih još jednom da poletim na Šurugi.”
Njega više nema. Mrtav je, već godinama.
„Ali leteo sam na njemu ovog jutra.”
Bio je to san. Kao i ovo.
„Jesam li onda i lud?”
Ti si samo sećanje. Ovo je samo san.
„Onda ću učiniti ono što je određeno. Prihvatam neizbežno. Drugi će doći na moje
mesto.”
Tako se već dogodilo, jer ja sam taj kojije došao, i ja sam podigao tvoj mač i odenuo tvoj
oklop; tvoji ciljevi sada su moji. Staću protiv onih koji žele da haraju ovim svetom.
„Onda mogu mirno umreti.”
On otvori oči, i poslednji put pogleda svoju dvoranu, sad prekrivenu vekovnom
prašinom. Zatvarajući ih poslednji put, vladar Orlovskih visova baci svoju poslednju čin.
Njegove moći na izmaku, i dalje nedostižne nikom do novim bogovima ovog sveta, preliše se
iz njegovog tela u oklop. Pramenovi dima se izdigoše s mesta na kome je stajalo njegovo telo
i uskoro ostadoše samo beli prsnik, zlatni oklop, štit i belo-zlatni mač.
Ja sam Ašen-Šugar, ja sam Tomas.

* * *

Tomas otvori oči, i za tren bi zbunjen što se našao u šumi. Neobična strast rasla je u
njemu dok je osećao kako nova snaga teče kroz njegovo biće. U njegovom umu odjekivale su
fanfare: Ja sam Ašen-Šugar, Valheru. Uništiću svakog ko želi da hara mojim svetom.
Sa užasnom rešenošću, on napusti dolinu i krenu ka mestu na koje su patuljci doveli
njegove neprijatelje.

* * *

„Drago mi je što te ponovo vidim, prijatelju Dugi Luče”, reče Dolgan, pućkajući na
lulu. Nisu se videli još od pre nekoliko godina, kada su se slučajno sreli u šumama istočne
Krajdije, kroz koje su patuljci putovali prema Elvandaru.
Martin, Kalin i nekoliko vilenjaka došli su da vide zarobljenike patuljaka, i dalje
vezane. Stajali su u grupi na kraju proplanka, zureći u one koji su ih uhvatili. Galain se pojavi
na proplanku i reče: „Tomas uskoro dolazi.”
Martin upita: „Kako si to, nakon svih ovih godina, uspeo da uhvatiš zarobljenike, i to
čitav odred, Dolgane?”
Iza osam vezanih ratnika stajala je preplašena grupa tsuranijskih robova, koji nisu
bili vezani, ali su se šćućurili jedni uz druge, mučeni neizvesnošću svoje sudbine. Dolgan
odmahnu rukom. „Obično samo upadamo preko reke, a zarobljenici bi nam ometali

Crowarez
162
 Bosnaunited

povlačenje, jer ili nisu svesni šta se događa ili ne sarađuju. Ovog puta nismo imali izbora,
morali smo da pređemo Krajdijsku reku. Prošlih godina smo čekali da se prošunjamo kad
padne tama, ali ove godine su se načičkali uz reku, a ima ih kao trnovitog žbunja.
Otkrili smo ovu grupu na jednom, reklo bi se, usamljenom mestu, a samo su ova
osmorica čuvala robove. Obnavljali su jedan rov, mislim da je to onaj koji su nedavno
pregazili vilenjački napadači. Zaobišli smo ih, a zatim se nekoliko momaka - mada im se to
nije dopalo - popelo na drveće. Zaskočili smo trojicu najdaljih stražara i utišali ih pre nego
što su mogli da uzbune ostale. Ostala petorica su dremala, lenje barabe. Upali smo u logor i,
posle nekoliko veštih udaraca čekićem, vezali ih. Ovi drugi” - on pokaza prema robovima -
„bili su previše stidljivi da bi makar i pisnuli. Kada je postalo jasno da nismo uzbunili
obližnje jedinice, rešili smo da ih dovedemo ovamo. Bilo bi šteta da smo ih ostavili. Pomislih,
možda ćemo saznati nešto korisno.” Dolgan se trudio da izgleda hladnokrvno, ali je ponos
nad učinkom njegove družine sijao kao svetionik u noći.
Martin se, s osmehom odobravanja, obrati Kalinu. „Nadam se da ćemo saznati šta
predstoji, ako je napad koga se pribojavamo stvarno u planu, i gde. Naučio sam nekoliko
reči na njihovom jeziku, ali ne dovoljno da razumem ono što bi nam rekli. Samo bi otac Tali i
Čarls, moj tsuranijski tragač, mogli tečno da razgovaraju s njima. Možda bismo mogli
pokušati da ih odvedemo u Krajdiju?”
Kalin odgovori: „Imamo načina da naučimo njihov jezik, uz dovoljno vremena.
Sumnjam da bi putem mirovali. Najverovatnije bi na svakom koraku pokušavali da dignu
uzbunu.”
Martin priznade da te reči imaju smisla. Tada ga neki nemir natera da se okrene.
Tomas je koračao prema proplanku. Dolgan zausti da ga pozdravi, ali ga nešto u
pokretima i izrazu lica mladog ratnika ućutka. U Tomasovim očima videlo se ludilo, nešto
što je patuljak i ranije nazirao, a što je sada jarko sijalo.
Tomas pogleda sputane zatvorenike, pa polako isuka mač i uperi ga prema njima.
Reči koje je izgovarao bile su strane Martinu i patuljcima, ali stravično potresne vilenjacima.
Nekoliko starijih vilenjaka pade na kolena kao da će se moliti, a mlađi se odmakoše, u
refleksnom strahu. Samo je Kalin ostao gde je i bio, iako je izgledao uzdrmano. Vilenjački
princ se tad okrenu Martinu, prebledelog lica. Užasnutim glasom reče: „Zaista, Valheru je
najzad među nama.”
Ne obraćajući pažnju ni na koga drugog, Tomas priđe prvom tsuranijskom
zatočeniku. Vezani vojnik podiže pogled u kome su se mešali strah i prkos. Najednom, zlatni
mač se diže u vazduh i sruči nadole, odsecajući čovekovu glavu. Krv pljusnu po belom
prsniku, i oteče sa njega, ostavljajući ga bez mrlje. Šćućureni robovi zaječaše od straha, a oči
preostalih vojnika se raširiše od groze. Polako, Tomas priđe sledećem zarobljeniku i njegov
mač ponovo oduze jedan život.
Martin se oslobodi skamenjenosti i skrenu pogled s klanice. Neverovatan užas koji je
osećao izgledao je beznačajan u poređenju s onim što su vilenjaci pokazivali puzeći pred
Tomasom. Kalinovo napregnuto lice odražavalo je njegovu borbu protiv skoro instinktivnog
poriva da posluša reči drevnog jezika Valherua, prastarih gospodara svega na svetu. Mlađi
vilenjaci, koji nisu poznavali mudrosti starine, jednostavno nisu razumeli otkud im ta
snažna potreba da slede čoveka u belom i zlatu. Jezik Valherua još je bio jezik moći.
Tomas se okrenu od pokolja čiji je vinovnik bio, a Martin se oseti kao ošinut snagom

Crowarez
163
 Bosnaunited

njegovog pogleda. Nestao je svaki trag dečaka iz Krajdije. Njegovo biće sada je ispunjavalo
neko vanzemaljsko prisustvo. Tomas podiže ruku da zamahne, a Martin se zgrči, spreman
da izbegne udarac. Svaki čovek bio je moguća žrtva, čak su se i patuljci povlačili pred
strahotnom pretnjom kojom je Tomas zračio. U Tomasovim očima tada zasja nejasna iskra
prepoznavanja i on dalekim glasom reče: „Martine, idi zarad ljubavi koju sam nekad gajio
prema tebi, ili ćeš skončati.”
Skupljajući hrabrost protiv najsnažnijeg straha koji je ikad osetio, Martin povika:
„Neću da stojim ovde i posmatram kako ubijaš bespomoćne ljude!”
Ponovo se začu odgovor udaljenog glasa, uzvišenog u lepoti i ponovo stečenoj snazi.
„Oni dolaze u moj svet, Martine. Niko ne sme želeti moju zemlju, ono što ja čuvam, ono što je
samo moje! Hoćeš li i ti doći u moj svet, Martine?” Neljudskom brzinom Tomas se okrenu, i
dvojica Tsuranija izgubiše život.
Martin jurnu, u jednom skoku prelete razdaljinu među njima i odgurnu Tomasa od
zarobljenika. Pao je preko njega, zgrabivši ruku koja je držala zlatni mač.
Snažan čovek, koji je mogao miljama nositi tek ustreljenog srndaća, Martin je bio
preslab za Tomasa. Lako kao da sklanja neko dosadno dete, Tomas odgurnu Martina i
lagano se podiže na noge. Martin ponovo skoči na njega, ali Tomas je ovog puta bio
spreman. Jednostavno je uhvatio Martina za okovratnik i rekao: „Niko ne sme da se protivi
mojoj volji.” Bacio ga je na drugi kraj proplanka kao da je deset puta lakši nego što jeste.
Leteći visoko nad zemljom Martin zamlatara rukama, trudeći se da upravlja svojim padom.
Prizemljio se s takvom silinom da su svi naokolo čuli prasak daha koji mu je udarac isterao
iz pluća.
Dolgan mu pritrča, jer su vilenjaci i dalje bili nepokretni pred onim što se odigravalo.
Patuljački poglavar poli Martinovo lice vodom iz mešine, prodrma ga, i ovaj se osvesti.
Prigušeni krici užasa tsuranijskih robova koji su gledali kasapljenje vojnika dočekaše
Martina čim je povratio svest.
Napregnuo se da usredsredi pogled, jer mu je sve pred očima lepršalo. Kada je
progledao, on oštro uvuče vazduh u grudi, prestravljen.
Tomas je sasekao poslednjeg tsuranijskog vojnika i krenuo prema užasnutim
robovima. Nepokretni, zurili su razrogačenim očima u donosioca svoje propasti, podsetivši
Martina na jelene preplašene svetlom usred noći.
Martin pusti iskidan krik sa usana, jer Tomas ubi prvog od tsuranijskih robova,
mršavog i žalosnog čoveka. Dugi Luk pokuša da se podigne na noge, uskomešanih misli, i
Dolgan mu pomože.
Tomas podiže mač i još jedan rob ispusti dušu. Zlatna oštrica ponovo uzmahnu, kad
on pogleda u lice svoje žrtve. Širom otvorenih očiju u strahu, dečak ne stariji od dvanaest
godina čekao je udarac koji će mu okončati život.
Najednom, za Tomasa vreme stade, u trenutku koji je njegov um zamrznuo. Zagledao
se u dečakovu crnu kosu i krupne smeđe oči. Dete je klečalo, iščekujući smrt koja se
nadvijala nad njim, odmahujući glavom, dok su mu usne neprestano ponavljale jednu reč.
U polutami proplanka, Tomas ugleda staro priviđenje, duh davno zaboravljenog
prijatelja. Zapamćena vezanost iz najranijeg detinjstva dopre mu do svesti. Pogled mu se
zamagli, prošlost i sadašnjost pomešaše, i on upita: „Pag?”

Crowarez
164
 Bosnaunited

Bol se rasprsnu kroz njegov um i tuđa volja pokuša da ga nadvlada,

Pag! - vrisnu ona.
Ubij ga! - začu se razbesneli odgovor, i dve volje sukobiše se u njemu.
Ne! - povika druga.
Svima ostalima na zaravni Tomas je izgledao zaleđeno, tresući se u nekoj unutrašnjoj
borbi, dok je mač i dalje stajao visoko, čekajući da se spusti.
Ovo su naši neprijatelji! Uništi ih.
On je dečak! Samo dečak!
On je neprijatelj!
Dečak!
Tomasovo lice pretvori se u masku bola; on steže zube, napreže svaki mišić, koža mu
se zateže preko lobanje. Oči mu se iskolačiše, ispod kalpaka znoj linu niz obrve i obraze.
Martin se osovi na noge. Kretao se polako, svaki pokret mu je pričinjavao bol usled
uboja koje je pretrpeo.
Tomasova ruka polako pođe naniže; svaki delić njenog puta bio je drhtav i potresen
zbog unutrašnjeg rata. Dečak je kao prikovan, nepomičan, očima pratio pokret sečiva.
Ja sam Ašen-Šugar! Ja sam Valheru! - pevao je unutarnji glas u kovitlacu besa, bojnog
ludila i žeđi za krvlju.
Protiv ovog mora gneva stajala je jedna jedina stena, smiren mali glas koji je
jednostavno govorio: Ja sam Tomas.
Iznova i iznova more mržnje je udaralo o stenu smirenosti, svaki put je prekrivajući, i
povlačeći se za novi udarac. Ali svaki put kad bi se voda povukla stena bi stajala tu,
izdignuta iznad voda ludila. Nekakav lom, grmljavina minulih i prolazećih vekova ošinu
Tomasov um. Zavrteo se, a potom uronio u vanzemaljski predeo tražeći tračak svetlosti za
koji je znao da će ga odvesti na slobodu. Plime su ga odvlačile, a on se borio, trudeći se da
drži glavu iznad crnog mora što ga je davilo. Zao vetar vrištao mu je nad glavom i u
njegovim ušima postajao žalopojna pesma. Izronio je, i ponovo ugledao tračak svetlosti.
Voda ga opet obli, odvlačeći ga od cilja, ali ovaj put slabije. Ponovo se upeo ka svetlosti. Tad
nastade jedan potres, poslednja, užasna navala koja se završi potpunim napadom na njega.
Ja sam Ašen-Šugar! Volja se pocepa, nešto prsnu poput mrtve grane drveta okovanog
mladim snegom, poput zvuka starog zimskog leda slomljenog dodirom proleća, kao da je
poslednji napad bio previše silan.
Crno more izgubi bes i povuče se, a on je ponovo stajao na čvrstom tlu, na jednoj
steni. Ja sam Tomas. U daljini, trag svetlosti poče da se širi pred njegovim očima i pojuri
napred da ga proguta.
Ja sam Tomas.
„Tomase!”
On zatrepta i vide da je ponovo na proplanku. Pred njim je klečao dečak, čekajući
smrt. Okrenuo je glavu i ugledao Martina gde ga motri niz strelu čvrsto zapetu uz obraz.
Lovočuvar Krajdije reče: „Spusti mač, ili ću te, bogova mi, ubiti na mestu.”
Tomasov pogled odluta po zaravni i on vide patuljke sa spremnim oružjem, kao i
neke od starijih vilenjaka. Kalin je, i dalje drhteći, isukao mač i polako krenuo prema njemu.

Crowarez
165
 Bosnaunited

Martin je pomno posmatrao Tomasa, bez straha, ali poštujući njegovu nadnaravnu
snagu i brzinu. Čekao je i ponovo ugledao treptaj ludila u Tomasovim očima, a tada, kao da
se podigao neki veo, one se izbistriše. Zlatni mač najednom mu ispade iz ruke, blede, skoro
bezbojne oči proliše suze. Tomas pade na kolena, uzdah potresnog bola ote mu se sa usana i
on povika: „Oh, Martine, šta sam ovo postao?”
Martin spusti luk, gledajući kako se Tomas sklupčava oko sebe. Tatar stupi na
proplanak s ostalim Tkačima čarolija. Prišli su Tomasu, a zatim osmotrili ostale. Tako su
užasni bili Tomasovi bolni jecaji, tako puni tuge i pokajanja, da mnogi vilenjaci osetiše kako
i sami plaču.
Tatar oslovi Martina Dugog Luka: „Malopre smo osetili kako se tkanina naših čini
kida na komade, pa smo smesta došli. Uplašili smo se da je Valheru došao, i izgleda da smo
bili u pravu.”
Martin upita: „A sada?”
„Druga strana ravnoteže. Nema sumnje da je dečak konačno smenio Valherua, ali
dečak sada mora osetiti težinu vekova prolivanja krvi i krivicu zbog naslađivanja
oduzimanjem života. Bremena smrtnika ponovo su na njemu - videćemo hoće li moći da ih
podnese. Ova agonija može biti njegov kraj.”
Martin ostavi prastarog vilenjaka i priđe Tomasu. U polumraku, prvi je primetio
promenu. Nestalo je nezemaljsko s njegovog lica, sjajne oči i ponosito čelo. Ponovo je to bio
Tomas, čovek, mada će mu ostaci njegovog iskustva zauvek davati lik nečeg višeg od čoveka:
vilenjačke uši, blede oči. Nestao je Gospodar moći, Drevni, Valheru. Na mestu Gospodara
zmajeva sada je ležao namučeni, bolesni čovek opterećen onim što je učinio.
Tomas podiže glavu kada mu Martin dodirnu rame. Crvene oči, skoro sluđene bolom
pogledaše Martina za tren, i opet se zatvoriše, kao da traže zaborav od svih. Neko vreme,
vilenjaci i patuljci su ih gledali, a tsuranijski robovi su mirovali, svesni da se dogodilo neko
čudo koje ne razumeju, ali najednom sigurni da će preživeti. Gledali su još neko vreme
Martina Dugog Luka kako grli uplakanog čoveka u belom i zlatu, koji je plakao tako bolno da
ga je strašno bilo slušati.

* * *

Aglarana je sedela na postelji češljajući dugu zlatnocrvenu kosu. Kao i pre, čekala je
Tomasa, napola bojažljivo, napola s puno nade očekujući njegov dolazak.
Povik spolja podiže je na noge. Prikupivši haljinu izašla je iz odaje na platformu i
ugledala grupu vilenjaka i patuljaka na putu prema srcu Elvandara. S njima je bio Martin
Dugi Luk i neki ljudi, po odeći očigledno tuđinci.
Ona prekri rukom usta i dah joj zastade. U sredini grupe bio je Tomas, a pored njega
mali dečak koji je očima upijao divotu Elvandara.
Aglarana nije mogla da se pomeri, u strahu da je ono što vidi varka proistekla iz
nade. Čekala je, i vreme ie letelo, a tada Tomas stade pored nje. Ostavio je dečaka i prišao
joj. Martin uze dečaka za ruku i povede njega i ostale dalje, dajući vilenjačkoj kraljici i
Tomasu mir koji im je bio potreban.
Tomas polako podiže ruku i dodirnu joj lice, upijajući njen lik, kao da je vidi istim

Crowarez
166
 Bosnaunited

očima kao i prvi put, u Krajdiji. Tada je, bez reči, nežno zagrli. Držao ju je u tišini, da bi
osetila toplinu ljubavi koja ga je ispunila kada ju je ugledao.
Nakon nekog vremena, on joj prošaptau uho: „Molim bogove da mi za svaki tren tuge
koju sam ti ulivao, moja gospo, daju godinu dana da ti darujem radost. Ponovo te obožavam
i tvoj sam sluga.”
Vilenjačka kraljica od sreće nije mogla ni da progovori, i jednostavno se držala za
njega, a tuga joj ostade u mutnom sećanju.

Crowarez
167
 Bosnaunited

10.

lzaslanici

Vojska je stajala mirno.

Duge kolone ljudi čekale su da prođu kroz portal ka Midkemiji. Oficiri su hodali
uokolo, jer je njihovo prisustvo osiguravalo disciplinu u redovima. Lori, pod maskom i
odorom Crvenog sveštenika, bio je zadivljen vlašću koju su ove starešine imale nad svojim
ljudstvom. Tsuranijski kodeks časti, u kome su naređenja ispunjavana bez pogovora, činio
mu se vrlo čudnim.
On i Kasumi hitro pođoše niz red, krećući se prema grupi iza one koja je trenutno
ulazila u portal. Lori savi kolena i povi se, kako bi oduzeo malo od svoje lako uočljive visine.
Kao što su se i nadali, vojnici su uglavnom odvraćali glave pri prolasku lažnog Crvenog
sveštenika.
Kada stigoše do čela kolone, Kasumi stade u prvi red. Njegov mlađi brat, koji je za
ovaj napad unapređen u udarnog predvodnika, naizgled nije obratio pažnju na
zapovednikovo zakašnjenje, niti na sveštenika Turakamua koji ga je pratio.
Posle skoro beskrajnog zastoja začu se komanda i oni stupiše prema titravom svetlu
„ništavila” koje je činilo kapiju između dva sveta. Nakon kratkog bleska svetlosti i trenutne
vrtoglavice, izađoše na laganu midkemijsku kišu. Gusta vlaga, ništa drugo do teške magle,
obavijala se oko njih. Tsuranijski vojnici, odgajani u vreloj klimi, obaviše plaštove oko sebe.
Oficir koji ih je čekao razmeni dve-tri reči s Kasumijem i trupe dobiše naredbu da se
pomere severoistočno do određene tačke i podignu logor. Kasumi i Hokanu su potom bili
dužni da se pojave u šatoru ratnog vođe da bi dobili zadatke. Sam ratni vođa spremao se u
Kentosaniju, Svetom gradu, za Carske igre, ali je njegov zamenik imao zadatak da ih uputi u
dužnosti i oblasti za koje će biti odgovorni sve dok se on ne vrati.
Brzo su se pomerili napred i postavili logor. Kada je zapovednikov šator podignut,
Lori i braća Šinzavai klisnuše unutra. Dok su razmotavali hrpe midkemijske odeće i oružja,
Kasumi reče: „Čim se vratimo s razgovora sa zamenikom, ješćemo. Večeras ćemo povesti
izvidnicu i pokušati da se provučemo kroz redove.” Kasumi pogleda svog brata. „Pošto
budemo otišli, brate, na tebi će ostati da prikrivaš naš odlazak što je duže moguće. Kad
izbije bitka, možeš prijaviti da smo pali pred neprijateljima.”
Hokanu se složi. „Bilo bi dobro da sad odemo na raport.”
Kasumi pogleda Lorija. „Ne izlazi odavde. Ne želimo da rizikujemo. Ti si najviši
prokleti sveštenik kog sam ikad video.”

Crowarez
168
 Bosnaunited

Lori klimnu glavom. Seo je na jastuke i čekao.

* * *

Patrola se tiho kretala između drveća. Kiša je prestala, ali je zahladnelo, i Lori umalo
zadrhta. Godine provedene u vrelini Kelevana umanjile su njegovu otpornost na hladnoću.
Razmišljao je o novim trupama sa Tsuranuanija i o tome kako će oni reagovati kada počnu
prvi snegovi. Najverovatnije s naučenom smirenošću, bez obzira na osećanja. Tsuranijski
vojnik nikada ne bi dozvolio da ga uznemiri nešto tako prosto kao čvrsta voda koja pada s
neba.
Odabrali su Severni prolaz jer je vodio ka najvećem frontu i bilo je manje šanse da
budu primećeni u prolasku kroz linije. Pri vrhu prolaza sreli su stražare koji ih uputiše dalje.
Napustivši dolinu, skrenuli su malo istočnije nego što je njihovoj patroli bilo naređeno.
Iza pobrđa i proređenih šumaraka ležao je put od LaMuta ka Zunu. Kada dva putnika
napuste svoju patrolu i stignu do puta, krenuće prema Zunu, kupiti konje i pojahati na jug.
Uz malo sreće, stići će u Krondor kroz dve nedelje. Tamo će zameniti konje i poći prema
Saladoru, gde će se ukrcati na brod za Rilanon.
Jedina prepreka između njih i puta bio je ogroman deo vojske Kraljevstva. Ako bi ih
neka izvidnica Kraljevstva otkrila, pokušali bi da se predstave kao putnici pobegli iz
tsuranijskog zarobljeništva Niko ne bi posumnjao da je Lori Tsurani, a Kasumi je tako dobro
koristio kraljev jezik da je lako mogao proći kao građanin Kraljevstva iz Doline snova; u tom
pograničnom kraju govorilo se nekoliko različitih jezika, tako da bi Kasumijev blagi
naglasak bio prihvatljiv.
Patrola se kretala kasom koji je gutao milje. Lori je trčao kraj Kasumija i divio se
izdržljivosti vojnika. Oni možda nisu pokazivali umor, ali on ga je osećao. Hokanu naredi
izvidnici da stane na početku velike zaravni ispred šumarka. „Odavde ćemo zaviti natrag
prema oblasti koju bi trebalo da obiđemo. Ne bi trebalo da ima više tsuranijskih vojnika
pred nama. Nadajmo se, za vaše dobro, da se nećemo susresti ni sa trupama Kraljevstva.”
On dade znak i vojnici se pokrenuše. Lori i Kasumi dobiše rančeve i odeću. Hitro su
se presvukli i krenuli putem kojim se kretala patrola. Nameravali su da je prate neko vreme,
da bi se zaštitili desi li im se susret s vojskom Kraljevstva.
Zašli su u malu udolinu i shvatili da je izvidnicu nešto zadržalo. Prišli su početku
kolone, a Lori se osvrtao tražeći brz izlaz u slučaju nevolje. Hokanu prošapta: „Učinilo mi se
da čujem nešto, ali već nekoliko minuta nema ni glaska.”
Kasumi klimnu glavom. „Onda pođite napred. Sačekaćemo dok pređete taj brisani
prostor ispred, pa onda produžiti prema šumi.” Pokazao je prema drveću s druge strane
čistine.
Kada je izvidnica stigla do središta čistine, oblaci se raziđoše i mesečevi zraci
obasjaše predeo. „Prokletstvo!” - tiho opsova Kasumi. „Sad mogu upaliti i baklje.”
Najednom, kretanje i buka buknuše u šumi. Zemlja se zatrese pod jahačima koji su
jurišali iz drveća gde behu skriveni, svi u teškim verižnjačama i s kalpacima, s dugim
kopljima uperenim u iznenađene tsuranijskevojnike.
Tsuraniji jedva stigoše da pripreme grubu liniju odbrane pred jahačima što su se

Crowarez
169
 Bosnaunited

ustremili na njih. Njiska konja i ljudski povici ispuniše vazduh. Tsuraniji počeše da padaju
pod jurišem. Jahači pregaziše Tsuranije i ponovo se okupiše na suprotnom kraju udoline,
gde su se skrivala dvojica begunaca. Napravili su zaokret i ponovo jurnuli. Tsuraniji koji su
preživeli prvi nalet, a bilo ih je manje od pola, žurno krenuše prema zapadnom kraju
udoline, gde su drveće i kosina brda mogli da ometu jurišanje konjanika.
Lori dohvati Kasumijevu ruku i pokaza nadesno. Bilo je očigledno da tsuranijski
oficir jedva suzbija želju da se pridruži svojim ljudima. Najednom, Kasumi potrča, pognut,
držeći se oboda šume. Lori krenu za njim i ugleda nešto nalik gruboj stazi prema istoku.
Zgrabio je Kasumijev rukav i pokazao na tu stranu. Okrenuli su leđa bici i produžili.

* * *

Sledećeg dana dvojica putnika se zatekoše na putu prema Zunu. Obojica su bili u
vunenoj odeći i ogrtačima. Bliže posmatranje iskusnog oka otkrilo bi da taj materijal nije
zaista vuna, već nešto nalik njoj. Opasači i čizme bili su im sačinjeni od kože nidre, obojene
radi verodostojnosti. Kroj je bio midkemijski, kao što su bili i mačevi o njihovom pasu.
Jedan je očito bio minstrel, jer mu je preko ranca visila lauta. Drugi je izgledao kao
plaćenik-lutalica. Nezainteresovani posmatrač ne bi mogao da prozre njihovo poreklo, niti
veličinu bogatstva koje su nosili u rančevima, jer je svaki od njih imao čitavo malo blago u
draguljima strpanim na dno zavežljaja.
Odred lake konjice susrete ih na putu, krećući se ka severu, i Lori reče: „Stvari su se
promenile otkad sam poslednji put bio ovde. Oni ljudi u šumi bili su Kraljevski konjički
kopljanici Krondora, a ovi koji upravo prođoše nose boje Tragačevog vidikovca. Mora da se
sva sila vojski Zapada okuplja ovde. Nešto se tu sprema. Možda su nekako naslutili plan
vašeg ratnog vođe za napad svim snagama?”
„Ne znam. Šta god ovo bilo, jasno je da stanje nije toliko stabilno koliko smo bili
skloni da verujemo tamo u domovini. Od smrti gospodara Minvanabija i pojave novih sila u
Velikoj igri, savezi su prilično olabavili. Ratni vođa je možda i očajniji nego što je moj otac
procenio. A po brojnosti ovdašnjih vojnika, rekao bih da pobeda ratnog vođe možda neće
biti lagana.” Kasumi je ćutao nekoliko sledećih koraka niz put. „Nadam se da je Hokanu bio
među onima koji su stigli do drveća.” Prvi put je spomenuo brata, a Lori nije imao šta da mu
kaže na to.

* * *

Dva dana kasnije, Lori, minstrel što je nekad prebivao u Tir-Sogu, i Kenet, plaćenik iz
Doline snova, sedeli su u gostionici Kod zelenog mačora u gradu Zunu. Obojica su halapljivo
jeli, jer su poslednja dva dana živeli na vojničkoj hrani - biskvitima od žitarica i suvom voću.
Lori se duže od sat cenjkao s jednim draguljarom na rđavu glasu oko vrednosti
nekoliko sitnijih kamenova. Prihvatio je trećinu njihove stvarne cene, objašnjavajući: „Ako
pomisli da su ukradeni, neće postavljati previše pitanja.”
Kasumi upita: „Zašto mu nisi prodao sve dragulje?”

Crowarez
170
 Bosnaunited

„Tvoj otac nam je dao dovoljno da lagodno provedemo ostatak života. Sumnjam da bi
svi trgovci Zuna imali dovoljno zlata da ih otkupe. Prodavaćemo ponešto dok putujemo;
osim toga, lakši su od zlata.”
Završivši obrok, dvojica ljudi platiše i odoše. Kasumi se jedva uzdržavao da ne pilji u
metalne predmete svuda unaokolo, koji bi na Kelevanu predstavljali životno bogatstvo.
Samo cena njihovog obroka u srebrenjacima izdržavala bi čitavu tsuranijsku porodicu
godinu dana.
Žurno su se kretali jednom od prometnih ulica grada prema južnoj kapiji. Čuli su da u
njenoj blizini ima neki ugledan trgovac konjima, koji bi im prodao konje i spremu po
poštenoj ceni. Pronašli su ga, mršavog čoveka zvanog Brin, s nosom nalik jastrebovem
kljunu. Lori je proveo dobar deo sata natežući se s trgovcem oko dva bolja pastuva koja je
imao. On ih isprati rečima da je zabrinut za njih zbog nesanih noći koje će im uslediti pošto
su na prevaru oteli poštenom trgovcu novac neophodan da prehrani izgladnelu decu.
Dok su prolazili kroz kapiju koja ih je izvela na put prema Ilitu, Kasumi reče: „Dobar
deo ove zemlje izgleda mi čudno, ali dok si se cenjkao s ovim trgovcem, setio sam se
domovine. Naši trgovci su mnogo uljudniji i nikad ne bi onako povisili glas, ali su u suštini
isti. Svi imaju izgladnelu decu.”
Lori se nasmeja i mamuznu konja. Uskoro im grad nestade za leđima.

* * *

Južno od Tragačevog vidikovca sreli su još vojnika na putu, ali sada je to bila
regularna i pomoćna pešadija Kraljevstva praćena oficirima koji su jahali. Lori i Kasumi
stadoše da odmore i napasu konje dok kolona prolazi. Ratnik je posmatrao vojsku u
prolasku iskusnim okom. Vojnici u crvenim uniformama stupali su rame uz rame, a i
pripadnici pomoćnih sila, daleko sirotije opremljeni, imali su koliko-toliko uredne redove.
Tovarna kola kretala su se u pravilnoj koloni, jer su iskusni kočijaši držali životinje na
primerenoj razdaljini. Kada su prošli, Kasumi reče: „Ovo su najbolji vojnici koje sam do sada
video na tvom svetu, Lori. Oni u crvenom izgledaju kao veterani. Dobro marširaju. I ostali
izgledaju iskusno, uprkos tome što deluju kao razbojnici.”
Lori klimnu glavom. „Prepoznao sam barjak. To je šamatski garnizon, iz Doline
snova. Imali su nebrojene borbe s kešijanskim psima rata, i zaista su prekaljeni borci. Ostali
su mobilisani plaćenici Doline; grublje ratnike uistinu bi bilo teško pronaći.” Minstrel je
ponovo sedlao konja. „Ovo je najiskusnija vojska koju će tvoji zemljaci susresti, ako želiš
istinu.”
Kada konji behu spremni, Lori i Kasumi pojahaše dalje. Uskoro zaobiđoše brda
Tragačevog vidikovca i ugledaše Gorko more.
Lori zauzda konja i zagleda se u pučinu. „Šta je bilo?” - upita Kasumi.
Lori zakrili oči rukom. „Brodovi! Čitava flota plovi ka severu.” Gledao je još neko
vreme, dok najzad i Kasumi ne ugleda bele tačke u morskom plavetnilu.
„Kuda su krenuli?” - upita Kasumi.
„Ilit je jedino veće pristanište severno odavde. Mora da nose ratne zalihe.”

Crowarez
171
 Bosnaunited

Jahali su dalje. Obojicu je sustigao osećaj opasnosti, jer je sve što su videli ukazivalo
na podjarivanje rata, i ako bi zakasnili, čitava misija bi propala.

* * *

Četrnaest dana kasnije stigli su na severnu kapiju Krondora. Dok su prolazili kroz nju,
nekoliko stražara u crno-zlatnim uniformama odmeri ih sumnjičavim pogledima. Kada su se
dovoljno udaljili od njih, Lori reče: „Ovo nisu prinčevi prsnici. Nad Krondorom se vijori
barjak Bas-Tire.”
Jahali su ćutke neko vreme, pa Kasumi upita: „Šta to znači?”
„Ne znam. Ali mislim da znam mesto gde to možemo otkriti.” Projahali su kroz niz
ulica načičkanih stovarištima i trgovinskim prostorima. Osim zvukova s pristaništa
udaljenog nekoliko ulica, naselje je bilo tiho. „Čudno”, primeti Lori dok su jahali dalje. „Ovaj
deo grada je obično zakrčen u ovo doba dana.”
Kasumi se osvrnu, ne znajući šta bi mogao očekivati da vidi. U poređenju s
gradovima Carstva, gradovi Midkemije bili su mali i prljavi. Ipak, bilo je nečeg neobičnog u
odsustvu živosti u ovom mestu. Zun i Ilit, iako manji od Krondora, bili su u podnevnim
satima prepuni vojnika, trgovaca i građana. Dok su jahali, Kasumija obuze osećaj
nelagodnosti.
Zašli su u naselje još oronulije od stovarišnog dela grada. Ovde su ulice bile uzane,
okružene zbijenim četvorospratnicama i petospratnicama s obe strane. Guste senke
zastirale su sve, čak i u podne. Ljudi na ulicama, nekolicina trgovaca i pokoja žena na putu
prema pijaci kretali su se tiho i užurbano. Jahači su, gde god da pogledaju, uočavali dokaze
podozrivosti i nepoverenja.
Lori dovede Kasumija pred kapiju iza koje se video gornji deo trospratne zgrade.
Lori se naže preko sedla i povuče konopac na čijem je kraju bilo zvono. Kako ni posle dva-tri
minuta još ne beše odgovora, on ponovo pozvoni.
Tren potom, mali prorez u vratima kliznu u stranu, ukazaše se dva oka i glas upita:
„Šta želite?”
Lorijev odgovor je bio rezak. „Lukase, jesi li to ti? Šta se to događa kada ne puštate
putnike unutra?”
Oči se raširiše i prorez se zatvori. Kapija se uz škripu otvori, a čovek izađe da gurne
vratnice do kraja. „Lori, protuvo jedna!” - reče on propuštajući jahače. „Prošlo je pet - ne,
šest godina.”
Pošto ujahaše, Lorija zaprepasti stanje gostionice. S jedne strane nalazila se ruševna
staja. Naspram kapije, iznad glavnih vrata visio je znak na kom je bledim bojama bio oslikan
šareni papagaj raširenih krila. Čuli su kako se kapija zatvara iza njih.
Čovek zvani Lukas, visok i žgoljav, sedokos, reče: „Moraćete sami da zbrinete
životinje. Sam sam ovde, i moram se vratiti u trpezariju pre nego što gosti pokradu sve što
imam tamo. Ti i tvoj prijatelj ćete ući, pa ćemo moći da pričamo.” Okrenuo se, a dvojica
jahača ostadoše da se pobrinu za svoje konje.
Dok su im skidali sedla, Lori reče: „Ovde se događa mnogo toga što ne razumem.

Crowarez
172
 Bosnaunited

Dugin papagaj nikad nije bio posebno raskošno mesto, ali je uvek bio jedna od boljih
gostionica u sirotinjskoj četvrti.” Ćutke je timario životinju. „Ako postoji neko mesto gde
možemo saznati šta se zaista događa u Krondoru, to je ovde. Još jedno sam naučio u
godinama putovanja po Kraljevstvu: kada stražari na gradskoj kapiji onako odmeravaju
svakog putnika, najbolje je odsesti negde gde oni ne zalaze. U sirotinjskoj četvrti možeš
začas zaraditi prerezan grkljan, ali teško da ćeš ikad videti stražara. A ako i dođu, onaj koji
je pokušavao da ti prereže grkljan će te najverovatnije sakriti dok se ne sklone.”
„I ponovo pokušati da ti prereže grkljan “
Lori se nasmeja. „Brzo učiš.”
Pošto su se postarali za konje, dvojica putnika odnesoše sedla i bisage u gostionicu.
Tamo ih dočeka prizor mračne trpezarije i dugačkog šanka duž stražnjeg zida. Na levoj
strani nalazio se veliki kamin, a na desnoj stepenište koje je vodilo na sprat. Bilo je nekoliko
praznih stolova u sobi, i dva zauzeta. Gosti ovlašno odmeriše pridošlice, pa se potom vratiše
piću i tihom razgovoru.
Lori i Kasumi priđoše do šanka, gde je stajao Lukas, čisteći vinske čaše nekakvom ne
baš čistom krpetinom. Spustili su prtljag među stopala, pa Lori upita: „Ima li kešijanskog
vina?”
„Ima malo, ali je skupo. Nije bilo previše trgovanja s Kešom otkad su počele nevolje”,
odgovori Lukas.
Lori ga pogleda kao da procenjuje visinu cene. „Onda dva piva.”
Lukas spremi dve velike krigle piva i reče: „Drago mi je što te vidim, Lori. Nedostajao
mi je taj tvoj umilni glas.”
„Nisi tako govorio poslednji put. Koliko se sećam, uporedio si ga s mjaukanjem
mačora koji traži tuču”, odvrati Lori.
Na ovo se nasmejaše, a Lukas reče: „Pošto su stvari ovako sumorne, postao sam blaži
prema onima koji su bili istinski prijatelji. Malo nas je ostalo.” On uperi pogled u Kasumija.
Lori reče: „Ovo je Kenet, moj istinski prijatelj, Lukase.”
Lukas je odmeravao Tsuranija još jedan trenutak, a zatim se nasmeši. „Lorijeva
preporuka se i te kako računa. Dobro došao.” Pružio mu je ruku, a Kasumi je prihvati, kao
čovek Kraljevstva.
„Bolje vas našao.”
Lukas se namršti čuvši njegov naglasak. „Stranac?”
„Iz Doline snova”, reče Kasumi.
„Iz dela koji pripada Kraljevstvu”, dodade Lori.
Lukas prouči ratnika. Tren potom, sleže ramenima. „Kako god. Mene baš briga, ali
budite na oprezu. Vremena su puna sumnje, i stranci nisu baš rado viđeni. Pazite s kim
razgovarate, jer se priča da su kešijanski psi rata ponovo spremni da krenu na sever, a ti po
izgledu nisi daleko od Kešijanca.”
Preduhitrivši Kasumija, Lori upita: „Znači li to da će biti nevolja s Kešom?”
Lukas odmahnu glavom. „Ne mogu da procenim. Na pijaci ima više glasina nego šuge
u prosjaka.” On spusti glas. „Pre dve nedelje, trgovci su stigli s vestima da Carstvo Velikog
Keša ponovo bije bitke na dalekom jugu, s namerom da ponovo pokori bivše vazale iz

Crowarez
173
 Bosnaunited

Saveza. Tako da bi trebalo da imamo mira za neko dogledno vreme. Zapamtili su koliko je
budalasto voditi bitku na dva fronta kada su pre sto godina uspeli da izgube čitavu Bozaniju
i rat protiv Saveza.”
Lori postavi novo pitanje: „Dugo smo putovali, te nismo čuli novosti. Zašto je
Krondor pod zastavom Bas-Tire?”
Lukas pogledom hitro pređe preko sobe. Izgledalo je kao da niko od gostiju nije
primetio razgovor za šankom, ali Lukas stavi prst na usta. „Pokazaću vam sobu”, reče
glasno. Lori i Kasumi, obojica pomalo iznenađeni, podigoše svoje stvari i krenuše uz
stepenice, sledeći Lukasa bez pitanja.
Odveo ih je do sobička s dva kreveta i noćnim stočićem. Kada je zatvorio vrata, reče:
„Verujem ti, Lori, pa te ništa neću pitati, ali znaj da se sve izmenilo otkad si poslednji put bio
ovde. Čak i sirotinjska četvrt ima uši koje služe vicekralja. Bas-Tira drži grad pod čizmom, i
budala je onaj koji progovori a da ne proveri ko ga sluša.”
Lukas sede na jedan krevet, a Lori i Kasumi sedoše naspram njega. Lukas nastavi:
„Kada je Bas-Tira stigao u Krondor, nosio je kraljev proglas koji ga je načinio vladarem
Krondora, uz potpunu vicekraljevsku punomoć. Zarobio je princa Erlanda i njegovu
porodicu u palati, ali Gaj je to nazvao 'pritvorom radi zaštite'. Potom je počeo da gazi grad.
Bande mornaričke policije vršljale su dokovima, i mnogi sada jedre s flotom lorda Džesapa a
da im žene i deca i ne znaju šta se desilo s ocem. Otad, svako ko progovori reč protiv
vicekralja ili kralja jednostavno nestaje, jer Gajeva tajna policija prisluškuje svaka vrata u
gradu.
Dažbine su svake godine sve veće, da bi se rat mogao nastaviti, dok se trgovina sve
više suši, svima osim onih koji snabdevaju vojsku, ali i oni isplatu dobijaju u beskorisnim
papirima. Ovo su teška vremena, a vicekralj se ne trudi da ih olakša. Hrane nema, a za ono
čega ima nema dovoljno novca. Mnogo je zemljoradnika izgubilo posede zbog neplaćenih
dažbina, tako da zemljište vapi za nekim ko bi ga obrađivao. Seljani dolaze u grad i ovde
postaje prenaseljeno. Većina mladih ljudi otišla je ili u vojsku ili u mornaricu. Budi na
oprezu da te ne pokupe stražari, iz bilo kog razloga, i čuvaj se mornaričke policije. Ipak”,
dodade Lukas s osmehom, „neko vreme je ovde bilo živahno, kada je princ Aruta došao u
Krondor.”
„Borikov sin? On je u gradu?” - upita Lori.
Iskra zadovoljstva zasija u Lukasovim očima. „Ne više.” Ponovo se zakikotao. „Prošle
zime princ je u punom sjaju uplovio u Krondor. Mora da je prošao kroz Mračni moreuz te
zime, inače ne bi stigao u grad onda kada je stigao.” Brzo im je prepričao Arutino i Anitino
bekstvo.
Lori upita: „Jesu li se vratili u Krajdiju?”
Lukas klimnu glavom. „Jedan trgovac iz Karzije, pre nedelju dana, bio je pun vesti o
svemu i svačemu. Među novostima koje je doneo bila je i ta da neki Tsuraniji počinju da se
vrzmaju oko Džonrila, i da je princ Krajdije spreman da im dođe u pomoć ako im ustreba.
Tako da je Aruta zasigurno uspeo da se vrati.”
„Gaj je zacelo bio gotov da pukne od muke”, reče Lori.
Lukasov osmeh nestade. „Pa i bio je, Lori. Bio je zatvorio princa Erlanda u tamnicu u
želji da dobije njegovu dozvolu da se oženi Anitom. Drži ga tamo otkad je čuo za Anitin beg.

Crowarez
174
 Bosnaunited

Mislio je, pretpostavljam, da će se devojka radije vratiti nego ostaviti oca da trune u vlažnoj
ćeliji, ali nije bio u pravu. Sada se po ulici priča da je princ na ivici smrti od hladnoće. Zato je
grad u ovakvom stanju. Niko ne zna šta će se dogoditi ako Erland umre. Svi ga volimo, i
može doći do nevolje.” Lori ga pogleda s pitanjem u očima. „Ništa nalik pobuni”, odgovori
Lukas. „Nemamo dovoljno morala za to. Ali možda će nekoliko Gajevih stražara izostati sa
sledećeg zbora, i možda će biti nevolja u isporuci zaliha za palatu i garnizon i slično. Takođe,
ne bih voleo da se nađem na mestu vicekraljevog poreznika kada sledeći put kroči u
Sirotinjsku četvrt.”
Lori promisli o svemu što je čuo. „Krenuli smo na istok. Kakvo je stanje na
putevima?”
Lukas polako odmahnu glavom. „Još ima putnika. Kada prođete Mračnu vreštinu, ne
bi trebalo da imate problema, bar mislim. Čuli smo da je na Istoku isto kao i pre. Ipak, ja bih
bio na oprezu.”
„Hoćemo li imati nevolja kad budemo napuštali grad?” - upita Kasumi.
„Severna kapija je još uvek najbolji put. Kao i obično, na njoj ima manje stražara. Za
malu naknadu, Rugalice će vas bezbedno provesti.”
„Rugalice?” - upita ratnik.
Lukas podiže obrve, iznenađen. „Ti si zbilja došao izdaleka. Lopovski esnaf; oni i
dalje vladaju Sirotinjskom četvrti, a Čestiti Čovek i dalje ima veliki uticaj na trgovce,
naročito na one s dokova. Stovarišna četvrt im je drugi dom, pored sirotinjske. Oni vas
mogu izbaviti, ako budete imali neprilika na kapiji.”
Lori reče: „Imaćemo to na umu, Lukase. Šta je s tvojom porodicom? Nisam ih video
ovde.”
Lukas kao da se uvuče sam u sebe: „Žena mi je umrla, Lori, od groznice, pre godinu
dana. Oba sina su mi u vojsci. Slabo sam šta čuo od njih u poslednjih godinu dana. Poslednji
put kada sam dobio poruku bili su na severu kod gospodara Borika i Brukala.
Grad je pun ratnih veterana. Svuda ih možete videti. Poznaju se po odsečenim
udovima ili slepim očima. Ali ne skidaju svoje stare prsnike. Baš su jadan prizor.” On se
zamisli. „Nadam se da moji momci neće tako skončati.”
Lori i Kasumi ne rekoše ništa. Lukas se prenu iz zamišljenosti. „Moram da se vratim
dole. Večera će biti spremna u četiri, mada nije ni blizu onoga što sam nekad posluživao.”
Gostioničar krenu, i dodade: „Ako želite da se povežete s Rugalicama, javite mi.”
Kad on izađe, Kasumi progovori: „Sad kada sam upoznao tvoju zemlju, Lori, teško mi
je da smatram rat veličanstvenim kao nekad.”
Lori klimnu glavom.

* * *

Stovarište je bilo mračno i prašnjavo. Nije bilo nikoga osim Lorija, Kasumija i njihova
dva konja. Prenoćili su kod Duginog papagaja i otkupili nove skupocene konje, te pokušali
da napuste grad, ali ih je na kapiji presreo odred Bas-Tirinih stražara. Videvši da ih stražari
očito neće pustiti da odu bez nevolje, Lori i Kasumi su pobegli od njih, i usledila je luda trka

Crowarez
175
 Bosnaunited

kroz grad. Otresli su se svojih progonitelja u Sirotinjskoj četvrti i vratili se u Duginog

papagaja. Lukas je poslao poruku Čestitom Čoveku, te su sada čekali nekog lopova da ih
povede van grada.
Zvižduk preseče tišinu, a Lori i Kasumi za tili čas potegoše mačeve. Dočeka ih piskav
kikot i pred njih se spusti neka mala prilika. U mraku je bilo teško videti odakle je prilika
iskočila, ali Lori je pretpostavljao da se njihov posetilac već neko vreme krio među gredama
nad njihovim glavama.
Prilika kroči napred i oni u polutami razabraše dečaka, ne starijeg od trinaest godina.
„Majka je priredila zabavu”, reče pridošlica. „I svi ćemo se dobro provesti”, odgovori Lori.
„Znači, vi ste ti putnici.”
„Ti si vodič?” - upita Kasumi, ne trudeći se da sakrije iznenađenje u glasu.
Dečakov glas postade razmetljiv. „Jašta, vaš vodič je Džimi Ruka. U Krondoru boljeg
nećete pronaći.”
Lori upita: „Šta nam je činiti?”
„Prvo da rešimo pitanje naplate. Sto dukata po glavi.”
Bez komentara, Lori iskopa nekoliko malih dragulja i predade mu ih. „Hoće li ovo biti
po volji?”
Dečak se okrenu prema vratima stovarišta i malo ih odškrinu, propuštajući tračak
mesečine. Pregledao je dragulje iskusnim pogledom i vratio se dvojici begunaca. „Biće u
redu. Za još stotinu, možete dobiti i ovo.” On im ponudi komad pergamenta.
Lori ga uze, ali u mraku ne mogade da razluči Šta je na njemu napisano. „Šta je ovo?”
Džimi se nasmeja. „Kraljevska dozvola za putovanje Kraljevim glavnim putem.”
„Je li lažna?” - upita minstrel.
„Dajem reč da nije. Lično sam jutros olakšao jednog ludlandskog trgovca za nju. Važi
za još mesec dana.”
„Dogovoreno”, reče minstrel i dade dečaku još jedan dragi kamen.
Kada se kamenje nađe na sigurnom, u kradljivčevoj vrećici, on kaza: „Uskoro ćemo
čuti halabuku oko kapije. Nekoliko momaka će napraviti predstavu za stražare. Kada se sve
uskomeša, mi ćemo se provući.”
Vratio se do vrata i posmatrao, bez dalje priče. Dok su čekali, Kasumi prošapta:
„Možemo li mu verovati?”
„Ne, ali nemamo izbora. Ako Čestiti Čovek može da ostvari veću zaradu tako što će
nas predati, možda će to i uraditi. Ali Rugalice ne vole stražare, naročito sada, sudeći po
Lukasovim rečima, tako da je to malo verovatno. Ipak budi spreman na sve.”
Vreme se protezalo, naizgled beskrajno, kad se najednom začuše povici. Džimi se
oglasi reskim zviždukom, kome spolja odgovori još jedan. „Vreme je”, reče on i izađe.
Lori i Kasumi povedoše konje za njim. „Idite u korak sa mnom, i budite brzi”, reče
njihov mali vodič polazeći.
Zaobišli su ugao jedne zgrade i ugledali severnu kapiju. Grupa ljudi, od kojih su
mnogi naizgled bili mornari s dokova, učestvovala je u tuči. Stražari su se iz petnih žila
trudili da zavedu red, ali svaki put kad bi jedan od njih odgurnuo nekog nasrtljivca, iz senki
oko kapije bi iskoračio novi i priključio se gužvi. Za nekoliko minuta, svi stražari su bili

Crowarez
176
 Bosnaunited

zauzeti razvađanjem siledžija, i Džimi reče: „Sad!”

Odvojio se od zgrade, s putnicima za leđima, i sunuo prema zidu kraj stražarske kule
nad kapijom. Polako su se pomerali kroz senke, a zvuci tuče prigušili su topot konjskih
kopita. Kada su prišli kapiji, s druge strane ugledaše jednog stražara koga s prethodne
pozicije nisu mogli da vide. Lori stisnu Džimija za rame. „Moraćemo brzo da ga uklonimo.”
Džimi reče: „Ne, ako povučete oružje, stražari će prekinuti zabavu i jurnuti ovamo
brže nego iz javne kuće u požaru. Ostavite ovog meni.”
Džimi iskoči napred i pritrča do stražara. Dok je stražar spuštao koplje prema
njegovim grudima i izgovarao „Stoj!” - Džimi ga svom snagom šutnu u cevanicu iznad čizme.
Čovek urliknu, pa razjarenim pogledom prostreli malog nasrtljivca. „Ti mali...”
Džimi mu se isplazi i potrča prema dokovima. Stražar jurnu za njim, a dvojica
putnika se provukoše kroz kapiju. Napustivši grad, vinuše se u sedla i odjahaše. Zvuci tuče
su ih pratili dok su se udaljavali od Krondora.

* * *

Proveli su jedan dan odmarajući se u Mračnoj vreštini, u gradskoj gostionici u

podnožju zamka. Nakon dva dana jahanja kroz brda morali su da odmore konje pre nego što
krenu preko livada, prema Malakovom raskršću. Grad je bio tih, i nije bilo ničeg zanimljivog
sve dok se vrata gostionice ne otvoriše da propuste čoveka u prljavoj mrkoj odori. Čovek je
bio star i povijen od starosti, mršav, upalih obraza. Gostioničar podiže pogled s krigli koje je
čistio i upita: „Šta želiš?”
Starac prošapta: „Molim vas, gospodine, malo hrane.”
„Imaš li da platiš?”
„Znam čaroliju koja može osloboditi vašu gostionicu od gamadi, ako vam pacovi
zadaju muke, gospodine. Možda...”
„Goni se! Nemam hrane za prosjake ili čarobnjake. Napolje! A ako mi mleko uskisne,
poslaću svoje pse za tobom!”
Čarobnjak se osvrnu. Lori poseže rukom preko stola i dodirnu Kasumijevu ruku.
Njegovo tsuranijsko nasleđe počelo je da ga izdaje, jer je bio vidno zaprepašćen onim što je
upravo video. Pred njim je stajao čarobnjak prema kome su se odnosili kao prema otrcanoj
krpi. Lorijev dodir mu pomože da povrati vlast nad sobom. Čarobnjak se polako okrenu i
izađe iz gostionice.
Lori skoči na noge i priđe gostioničaru. Bacivši nekoliko novčića na sto, on reče:
„Brzo. Komad hladnog mesa, veknu hleba i mešinu vina.”
Gostioničar je bio začuđen, ali ga novac na stolu nagna da uradi kako mu je naređeno.
Kada je izneo narudžbinu, Lori je pokupi. Zastao je za tren, da ugrabi komad sira s jednog
tanjira, pa izjuri kroz vrata. Kasumi je bio začuđen podjednako kao i gostioničar.
Lori pogleda niz put i ugleda starca, koji se kretao sa štapom u ruci, uspravnog
držanje. Potrčao je za čovekom i prestigao ga, govoreći: „Izvinite, ali bio sam u gostionici
malopre, i...” Ponudio mu je hranu i piće.
Video je kako gordost nestaje iz starčevih očiju. „Zašto to radiš, minstrele?”

Crowarez
177
 Bosnaunited

Lori reče: „Imam prijatelja čarobnjaka, posebnog prijatelja. Jednom mi je učinio

veliku uslugu, pa... ovo je nešto kao oduženje.”
Čarobnjak prihvati ovo objašnjenje i uze hranu. Dok se borio s teretom, Lori krišom
ubaci dva-tri dragulja u čarobnjakovu praznu vrećicu o pojasu. Bilo je tu dovoljno da do
kraja života ne gladuje, ako bude živeo skromno. „Kako se zove taj čarobnjak; možda ga
poznajem?”
„Milamber.”
Starac odmahnu glavom. „Nisam čuo za njega. Gde obitava?”
Lori se zagleda prema zapadu, tamo gde je sunce tonulo za brda. Razneženim glasom
reče: „Daleko odavde, moj prijatelju. Strašno daleko odavde.

* * *

Brod je udarao o talase, dok je posada svijala jedra. Lori i Kasumi posmatrali su s
palube tornjeve i kule Rilanona, u čiju je luku brod uplovljavao. „Predivan grad”, reče bivši
tsuranijski starešina. „Nije ogroman kao gradovi moje domovine, ali je umnogome drugačiji.
Svi ti kameni prsti i šarene zastave čine da izgleda kao grad iz legende.”
„Čudno je to”, reče Lori, „Pag i ja smo pomislili isto kad smo prvi put videli Džamar.
Valjda je to tako samo zato što su toliko različiti.”
Stajali su na otvorenom, i povetarac ih je hladio, ali su i dalje osećali toplotu
sunčevog sjaja. Obojica su nosila najlepše odore koje su mogli kupiti u Saladoru, jer su želeli
da izgledaju pristojno na dvoru, a znali su i da će teško videti kralja odeveni kao proste
lutalice.
Kapetan naredi da se sviju i poslednja jedra, i za koji trenutak brod kliznu u svoje
mesto na dokovima. Dobaciše konopce ljudima koji su čekali na keju, te plovilo ubrzo bi
privezano.
Čim uzmogoše, dva putnika siđoše s pristanjače i uputiše se prema gradu. Rilanon,
bajkoviti, drevni glavni grad Ostrvskog kraljevstva bio je uvijen u šarenilo koje je jarko
sijalo na suncu, ali se u atmosferi ulica i prodavnica osećalo strujanje napetosti. Gde god su
prolazili, ljudi su se trudili da govore što tiše, kao da se plaše da ih neko ne čuje, a čak su i
ulični prodavci kraj svojih tezgi nudili robu u pola glasa.
Bližilo se podne, i oni ne tražeći odmorište krenuše pravo prema palati. Kada su stigli
do glavne kapije, oficir u ljubičasto-zlatnim bojama Garde kraljevskog domaćinstva upita ih
šta žele.
Lori reče: „Nosimo poruku neizmerno važnu za kralja, u vezi s ratom.”
Oficir razmisli. Bili su prilično pristojno odeveni, i nisu izgledali kao uobičajeni
bezumnici, proroci prokletstva ili neke druge bezimene istine, ali nisu bili ni dvorski ni vojni
zvaničnici. Rešio je da pribegne najčešće primenjivanom postupku svih vojski, svih
vremena: da ih prosledi do nekog s višim autoritetom.
Jedan stražar otpratio ih je do radne sobe jednog od pomoćnika kraljevskog
kancelara. Tu su proveli pola sata čekajući da ih pomoćnik primi. U njegovoj kancelariji
suočili su se s domostrojiteljem kraljevskog domaćinstva, nadmenim oniskim čovečuljkom

Crowarez
178
 Bosnaunited

otromboljenog stomaka kojem su reči izlazile kroz nos, naporno i šišteći. „Kojim poslom
dolazite, gospodo?” - upita on, dajući do znanja da je procena njihovog položaja samo
zamena za neki bolji izraz.
„Nosimo poruku kralju, u vezi s ratom”, odgovori Lori.
„Oh?” - šmrknu on, „a zašto ti dokumenti ili poruke, ili šta god, nisu pristigli pravom
vojnom poštom?”
Kasumi, očigledno nervozan zbog čekanja sada kada su dospeli u palatu, reče:
„Pustite nas da govorimo s nekim ko nas može odvesti do kralja.”
Domostrojitelj kraljevskog domaćinstva bio je zaprepašćen. „Ja sam baron Grej. Ja
sam taj sa kojim ćeš pričati, čoveče! A sada ću naložiti stražarima da vas izbace na ulicu.
Njegovo veličanstvo ne može da se zamara sa svakim šarlatanom koji bi želeo da ga vidi. Ja
sam taj koga ste morali zadovoljiti, ali niste uspeli.”
Kasumi priđe i ščepa ga za kragnu. „A ja sam Kasumi od Šinzavaija. Moj otac je
Kamatsu, gospodar Šinzavaija i bojni predvodnik klana Kanazavai: Govoriću s vašim
kraljem!”
Lord Grej vidno preblede. Prestravljeno je vukao Kasumijevu ruku pokušavajući da
progovori. U njemu se utrkivalo zaprepašćenje nad onim što je upravo čuo i nad ovakvim
nepoštovanjem, toliko silno da nije mogao do reči da dođe. Sluđeno je klimao glavom dok ga
Kasumi nije pustio.
Otresajući bluzu na grudima, čovek reče: „Kraljevski kancelar će smesta biti
obavešten.”
Prišao je jednim vratima, a Lori je motrio da čovek ne pozove stražare držeći njih
dvojicu za ludake. Kakve god da su mu bile misli, Kasumijevo ponašanje ga je ubedilo da se
susreo s nekim zaista nesvakidašnjim. Odaslao je glasnika, i za dva-tri minuta jedan stariji
čovek uđe u prostoriju.
„Šta se zbiva?” - upita on jednostavno.
„Vaša milosti”, reče domostrojitelj, „mislim da bi najbolje bilo da popričate s ovim
ljudima i procenite da li bi Njegovo veličanstvo trebalo da ih primi.”
Čovek se okrenu da prouči preostalu dvojicu ljudi u sobi. „Ja sam vojvoda Kaldrik,
kraljevski kancelar. S kojim razlogom želite da izađete pred Njegovo veličanstvo?”
Kasumi reče: „Donosim poruku od cara Tsuranuanija.”

* * *

Kralj je sedeo u paviljonu na balkonu s kog je pucao pogled na luku. Ispod njega,
ispred palate je proticala planinska reka, deo prvobitne odbrane, mada sada šanac nije bio
potreban. Vitki mostovi su se dizali nad njom i nosili ljude s jedne obale na drugu.
Kralj Rodrik naizgled je slušao Kasumijeve reči, odsutno se poigravajući zlatnom
kuglom u desnoj ruci dok je Kasumi detaljno izlagao carevu ponudu za primirje.
Po završetku Kasumijevog govora, Rodrik je neko vreme ćutao, kao da vaga ono što
mu je rečeno. Kasumi pruži svežanj dokumenata vojvodi Kaldriku, i sačeka kraljev odgovor.
Nakon još jednog trenutka tišine, dodao je: „Carevi predlozi su detaljno izloženi u ovim

Crowarez
179
 Bosnaunited

svicima, Vaše visočanstvo, ako poželite da ih sami natenane proučite. Ja ću čekati dok ne
budete spremni da mi date odgovor.”
Rodrik još nije progovarao, i dvorani okupljeni u blizini počeše napeto da se
zgledaju. Kasumi zausti da ponovo prozbori, kad kralj reče: „Uvek mi je zabavno da
posmatram svoje male podanike kako trčkaraju po gradu, kao mnoštvo mrava. Često se
pitam o čemu razmišljaju dok proživljavaju svoje proste, male živote.” Okrenuo se i
pogledao dvojicu izaslanika. „Znate, mogao bih da osudim bilo koga od njih na smrt. Samo
da izaberem jednog, baš sa ovog balkona, ako mi se prohte. Mogao bih samo reći svojim
stražarima: 'Vidite li onog momka s plavom kapom? Odrubite mu glavu', i oni bi to učinili,
znate. Zato što sam ja kralj.”
Lori oseti kako mu se jeza penje uz leđa. Ovo je bilo gore od svega što je zamišljao.
Kralj kao da nije čuo ni reč od svega izgovorenog. Kasumi prošapta na tsuranijskom: „Ako
sve propadne, jedan od nas mora obavestiti mog oca.”
Kraljeva glava se trže na ovo. Oči mu se raširiše i on drhtavim glasom prozbori: „Šta
je ovo?” Glas mu je postajao piskav. „Niko ne sme šaptati!” Lice mu poprimi zverski izraz.
„Zna se da uvek šapuću oko mene, izdajnici. Ali znam ja ko su oni, i videću ih na kolenima
preda mnom; da, još kako. Onaj izdajnik Kerus je pao na kolena pre nego što sam naredio da
ga obese. Obesio bih ja i celu njegovu porodicu, samo da nisu pobegli u Keš.” Tad pogleda
Kasumija. „Misliš da možeš da me prevariš svojom neobičnom pričom i tim
nazovi-dokumentima. Svaka bi budala prozrela tvoju masku. Vi ste špijuni!”
Vojvoda Kaldrik s izrazom bola na licu pokuša da smiri kralja. Nekolicina stražara
stajala je u blizini, komešajući se, jer im beše nelagodno od onoga što je rečeno.
Kralj odgurnu zaštitnički nastrojenog vojvodu od sebe. Glas mu poprimi skoro
histeričnu boju. „Vi ste uhode onog izdajnika Borika. On je s mojim ujakom namerio da
preuzme moj presto. Ali ja sam to sprečio. Moj ujak Erland je mrtav...” Zastao je za tren, kao
u bunilu. „Ne, mislio sam, bolestan je. Zato je moj verni vojvoda Gaj poslat iz Bas-Tire da
vlada Krondorom dok moj voljeni ujak ne ozdravi...” Oči kao da mu se za tren razbistriše,
potom on reče: „Ne osećam se dobro. Molim da me izvinite. Sutra ću ponovo razgovarati sa
vama.” Ustao je sa stolice. Nakon jednog koraka, okrenuo se da pogleda Lorija i Kasumija.
„Zbog čega ste ono želeli da me vidite? Oh da, mir. Da, to je dobro. Ovaj rat je užasan.
Moramo ga prekinuti, kako bih se ja vratio građenju. Moramo ponovo otpočeti gradnju.”
Jedan paž uze kralja pod ruku i odvede ga. Kraljevski kancelar reče: „Krenite sa
mnom i ne progovarajte.”
Požurio ih je kroz palatu i doveo ih do odaje pred kojom su stajala dvojica stražara.
Jedan stražar im otvori vrata i oni uđoše. Otkriše spavaću sobu sa dva velika kreveta i
stolom i stolicama u ćošku. Kancelar reče: „Stigli ste u zao čas. Naš kralj je, kao što ste zacelo
videli, bolestan čovek, i bojim se da mu nema ozdravljenja. Nadam se da će sutra bolje
shvatiti vašu poruku. Molim vas da ostanete ovde dok vas ne pozovemo. Hrana će vam biti
doneta.”
Otišao je do vrata, i pre nego što izađe reče: „Do sutra.”

* * *

Crowarez
180
 Bosnaunited

Usred noći probudi ih vika. Lori brzo ustade i priđe prozoru. Provirivši kroz zavese,
ugledao je priliku na terasi u podnožju zgrade. Kralj Rodrik, u spavaćici, udarao je mačem
po žbunju. Lori otvori prozor, a Kasumi stade kraj njega. Odozdo su se čuli kraljevi povici:
„Ubice! Došli su!” Stražari istrčaše i pretražiše žbunje, dok su dvorske sluge odvodile
raspomamljenog monarha nazad u njegove odaje.
Kasumi reče: „Istina je da je uzet od bogova. Oni zasigurno mrze vaš narod.”
Lori odvrati: „Bojim se, prijatelju Kasumi, da bogovi nemaju veze s ovim. Trenutno
mislim da je najbolje da pronađemo izlaz odavde. Osećam da je Njegovo kraljevsko
visočanstvo nespremno za složenije tačke mirovnih pregovora. Mislim da bi najbolje bilo da
krenemo na zapad i obratimo se vojvodi Boriku.”
„Hoće li taj vojvoda moći da prekine rat?”
Lori priđe stolici na koju je ostavio odeću. Podigao je svoju tuniku govoreći: „Nadam
se. Ako ovdašnji velikaši mogu da trpe ovakvo kraljevo ponašanje i ništa ne preduzimaju,
uskoro će izbiti građanski rat. Bolje da prekinemo jedan rat pre nego što izbije drugi.”
Brzo se obukoše. Lori reče: „Nadajmo se da ćemo uspeti da pronađemo brod koji
kreće s jutarnjom plimom. Ako kralj naredi da se luka zatvori, bićemo u zamci. A predaleko
je za plivanje.”
Dok su skupljali svoje stvari, vrata se otvoriše i kraljevski kancelar uđe. Zastao je
videvši ih gde stoje obučeni. „Dobro je”, progovori on, hitro zatvarajući vrata. „Bistri ste, kao
što sam i mislio. Kralj je naredio da špijuni budu pogubljeni.”
Lori nije mogao da veruje svojim ušima. „On misli da smo mi špijuni?”
Vojvoda Kaldrik sede na jednu stolicu kraj stola, vidno ophrvan umorom. „Ko zna šta
Njegovo veličanstvo misli ovih dana? Ima nas nekoliko koji pokušavamo da sputamo
njegovo užasno ludilo, ali to svakim danom postaje sve teže. Grozno je gledati njegovu
bolest. I pre mnogo godina, istina, bio je neobuzdan čovek, ali planovi su mu bili prožeti
određenom ludom genijalnošću, vizijom koja je mogla da načini od nas najveći narod
Midkemije.
Mnogi dvorani ga sada koriste, koriste njegove strahove da proguraju sopstvene
potrebe. Bojim se da ću uskoro biti proglašen izdajnikom i pridružiti se ostalima u smrti.”
Kasumi opasa mač. „Zašto ostajete, Vaša milosti? Ako je to istina, zašto ne pođete sa
nama kod vojvode Borika?”
Vojvoda pogleda starijeg sina Šinzavaija. „Ja sam jedan od plemića Kraljevstva, i on je
moj kralj. Moram se truditi da ga sprečim da ozledi Kraljevstvo, čak i po cenu sopstvenog
života, ali ne mogu podići ruku na njega, niti pomoći onima koji to žele da urade. Ne znam
kako je na vašem svetu, Tsurani, ali ja ovde moram ostati. On je moj kralj.”
Kasumi klimnu glavom. „Razumem. I ja bih učinio isto na vašem mestu. Vi ste hrabar
čovek, vojvodo Kaldriče.”
Vojvoda ustade. ,Ja sam umoran čovek. Kralj je popio jako piće iz moje ruke. Ne pije
ni iz čije druge, jer se boji otrova. Naredio sam lekaru da mu uspe sredstvo za spavanje. Vi
biste morali biti na pučini kada se bude probudio. Ne znam da li će se sećati vaše posete, ali
budite sigurni da će ga neko podsetiti za dan, ili najdalje dva. Zato ne gubite vreme. Idite
pravo kod lorda Borika i recite mu šta se dogodilo.”
„Da li je princ Erland zaista mrtav?” - upita Lori.

Crowarez
181
 Bosnaunited

„Da. Vesti su stigle pre nedelju dana. Njegovo oronulo zdravlje nije podnelo ledenu
tamnicu. Borik je sada naslednik prestola. Rodrik se nije ženio: isuviše strahuje od drugih
ljudi. Sudbina Kraljevstva je u Borikovim rukama. Recite mu to.”
Priđoše vratima. Pre nego što ih otvori, vojvoda reče: „Recite mu i da ću verovatno
biti mrtav ako dođe u Rilanon. I dobro je što je tako, jer bih morao da se borim protiv
svakog ko ustaje s oružjem na kraljevsko znamenje.”
Pre no što Lori i Kasumi progovoriše, on otvori vrata. Dvojici stražara što su stajala
pred njima vojvoda naredi da sprovedu Lorija i Kasumija do dokova. Kraljevska lasta je
usidrena u luci. Dajte ovo kapetanu.” Dodao je komad papira Loriju. „To je kraljevsko
ovlašćenje, koje mu zapoveda da vas vodi u Salador.” On izvuče drugi papir. „Ovo je još
jedno, koje nalaže pripadnicima Kraljevske armije da vam pomognu na putovanju.”
Rukovaše se, a potom dva izaslanika krenuše za stražarima niz hodnik. Lori se
osvrnu da pogleda Kaldrika dok su odlazili. Stari vojvoda je čekao, povijenih ramena,
umoran, lica izbrazdanog brigom i žalošću, a i strahom. Zašli su za ugao i Lori više nije
mogao videti vojvodu. Sam sebi on reče da ga nikakvo bogatstvo na svetu ne bi privolelo da
zameni mesto s tim starim čovekom.

* * *

Konji su zapenili. Jahači su ih šibali uzbrdo. Bili su na poslednjem koraku putovanja

ka lordu Boriku, započetog još pre mesec dana, i kraj je bio na vidiku. Kraljevska lasta ih je
žurno odnela do Saladora, odakle su smesta krenuli na zapad. Za vreme putovanja spavali
su vrlo malo, kupujući konje ili ih oduzimajući u vojne svrhe, kad god su mogli, od konjičkih
patrola uz pomoć kraljevskog ovlašćenja koje im je Kaldrik dao. Lori nije bio siguran, ali je
pretpostavljao da su prešli put brže nego iko dotad.
Vojska ih je zaustavljala nekoliko puta otkako su napustili Zun. Svaki put bi pokazali
kancelarevo ovlašćenje i prošli bez problema. Sada su se približavali vojvodinom logoru.
Ratni vođa Tsuranija započeo je napad svim silama. Vojska Kraljevstva izdržala je
nedelju dana, da bi se slomila pod desetinom hiljada odmornih tsuranijskih vojnika koji su
im probili redove, i prevagnuli. Borba je tad postala krvava, pomamna, iscrpljujuća bitka
koja je trajala tri dana do potpunog poraza vojske Kraljevstva. Kada se završila, ogroman
deo borbenih linija bio je izgubljen, a Tsuraniji su podigli utvrđenja izvan Severnog prolaza.
Sada su vilenjaci i patuljci, kao i dvorci Daleke obale, bili odsečeni od glavnine vojske
Kraljevstva. Nije bilo nikakve komunikacije između njih, jer su golubovi pismonoše
izgubljeni u propasti prethodnog logora. Sudba ostalih linija bila je nepoznata.
Vojske Zapada pokušavale su da se preraspodele, tako da je Loriju i Kasumiju bilo
potrebno određeno vreme da pronađu zapovednički logor. Dok su dojahivali pred
zapovednički paviljon, na sve strane su se pružali prizori gorkog poraza. Bilo je to najgore
unazađenje oslobodilačkog rata. Svuda su ležali ranjenici i bolesnici, a oni kojima se nisu
videle rane imali su izgled očajnika.
Dežurni narednik pregleda njihovo ovlašćenje i posla stražara da im pokaže vojvodin
šator. Pred velikim zapovedničkim šatorom jedan lakej im preuze konje, a stražar koji ih je
vodio stupi unutra. Tren potom, visok žutobrad mladić u prsniku Krajdije stade pred njih.

Crowarez
182
 Bosnaunited

Iza njega se pojavi krupni sedobradi čovek - po odeći verovatno čarobnjak - i još jedan
ogroman čovek, s krzavim ožiljkom na licu. Lori se zapita da li su to stari prijatelji koje je
Pag pominjao, ali se brzo usredsredi na mladog starešinu koji je stao pred njega. „Donosim
poruku za lorda Borika.”
Mladić se gorko nasmeši, pa reče: „Možete mi predati poruku, gospodine. Ja sam
Lijam, njegov sin.”
Lori odvrati: „Uz dužno poštovanje, visosti, ja moram da govorim s vojvodom lično.
Tako mi je naložio vojvoda Kaldrik.”
Pri pomenu imena kraljevskog kancelara, Lijam se zgleda s prijateljima, pa razvuče
šatorsko krilo. Lori i Kasumi stupiše unutra, praćeni ostalima. U malom mangalu gorela je
vatra, a veliki sto beše krcat mapama. Lijam ih odvede u drugi kraj ogromnog šatora,
zakriljen od ostatka prostorije. Razvukao je zavesu, i oni ugledaše jednog čoveka na postelji.
Visok, tamne prosede kose, lica bledog i ispijenog, a usana gotovo modrih, disao je
hrapavo, krkljajući u snu. Pod razvučenom kragnom čiste spavaćice videli su se debeli
zavoji.
Lijam vrati zavesu na mesto, jer još jedan čovek kroči u šator. Star, sa skoro belom
grivom kose, ali uspravan i širokih ramena. On prošapta: „Šta je ovo?”
Lijam odgovori: „Ovi ljudi nose ocu poruku od Kaldrika.”
Stari ratnik isturi ruku. „Dajte je meni.”
Kako je Lori oklevao, čovek skoro zareža: „Prokletstvo, momče, ja sam Brukal. Pošto
je Borik ranjen, ja zapovedam vojskama Zapada.”
„Nemam nikakvu poruku napismeno, Vaša milosti”, reče Lori. „Vojvoda Kaldrik mi je
rekao da predstavim svog sadruga. Ovo je Kasumi od Šinzavaija, izaslanik cara
Tsuranuanija, koji donosi kralju ponudu za primirje.”
Lijam upita: „Hoće li najzad biti mira?”
Lori odmahnu glavom. „Nažalost, ne. Vojvoda takođe poručuje da je kralj lud, i da je
vojvoda Bas-Tire usmrtio princa Erlanda. On se boji da samo lord Borik može spasti
Kraljevstvo.”
Brukala su novosti vidno potresle. Tiho se obratio Lijamu. „Sada znamo da su glasine
istinite. Erland jeste bio Gajev zarobljenik. Erland je mrtav. Ne mogu da verujem.” Otresajući
se od zaprepašćenja, on reče: „Lijame, znam da sada misliš o svom ocu, ali moraš nagnati
svoje misli na ovo: otac ti je na samrti; uskoro ćeš biti vojvoda Krajdije. Pošto je Erland
mrtav, takođe ćeš biti naslednik prestola po pravu rođenja.”
Brukal se sruči na tronožac kraj stola s mapama. „Teško je ovo breme koje se svaljuje
na tebe, Lijame, ali ostatak Zapada će od tebe tražiti vođstvo koje su nekada imali kod tvog
oca. Ako su se dve pokrajine ikada i trpele, sada su na ivici loma, jer je Gaj preuzeo presto
Krondora. Sada je jasno, Bas-Tira želi da bude kralj, jer ludi Rodrik neće još dugo moći da
ostane na prestolu.” Motrio je Lijama čvrstim pogledom. „Uskoro ćeš morati da odlučiš kuda
da krenemo mi Zapadnjaci. O tvojoj reči visi građanski rat.”

Crowarez
183
 Bosnaunited

11.

Odluka

Sveti grad je bio u prazničnom raspoloženju.

Sa svih visokih zgrada vijorile su se zastave. Ljudi što su ispunili ulice zastirali su
cvećem put plemićima koji su na nosiljkama polazili ka stadionu. Bio je to dan velikog
slavlja, i ko je mogao da oseća brigu po takvom danu?
Jedan koji je bio ophrvan brigom stupio je u dvoranu s mozaikom unutar stadiona, a
završni odjeci zvona najavili su pojavu jednog od Uzvišenih Tsuranuanija. Milamber
nakratko otrese zamišljenost, izlazeći iz mozaičke sobe kraj središnje galerije Velikog
carskog stadiona. Tsuranijski plemići koji su se dosađivali čekajući početak igara razmakoše
se pred Milamberom kako bi nesmetano prošao kroz lučni otvor do sedišta namenjenih
čarobnjacima. Osvrćući se u moru crnih odora, ugledao je Šimonea i Hočopepu, koji su mu
čuvali mesto.
Pozdraviše ga kada je okrenuo leđa parteru Carske partije i pridružio se
čarobnjacima. Ispod, u središtu arene, nekolicina patuljastih ljudi Tsubara - takozvane
Izgubljene Zemlje s one strane Mora krvi - borilo se protiv velikih insekata nalik kodžama,
ali bez razuma. Lagani drveni mačevi i u suštini bezopasni ugrizi insekata predstavljali su
više komičnu nego opasnu borbu. Seljani i niži plemići koji su već zauzeli mesta oduševljeno
su se smejali. Ove borbe su ih zabavljale dok se čekalo na ulazak viših i skoroviših staleža na
stadion. Kod Tsuranija, po pristupanju određenoj društvenoj klasi, tromost je postajala
vrlina.
Šimone reče: „Šteta što si toliko okasnio, Milambere. Malopre se odigrao izvrstan
meč.”
„Mislio sam da krvoproliće još nije počelo.”
Hočopepa, ko ji je žvakao lešnike prokuvane u slatkim uljima, reče: „Pa i nije, ali naš
prijatelj Šimone je svojevrstan obožavatelj igara.”
Šimone reče: „Nekada su se mladi oficiri plemićkih porodica borili bez pravog oružja,
samo do prve krvi, da bi bolje prikazali svoje umeće i osvojili čast za svoje klanove...”
„A da i ne pominjemo slast određenih unosnih opklada”, dobaci Hočopepa.
Ne obazirući se na primedbu, Šimone nastavi. „Beše živahna borba sinova
Oronalmara i Keda. Godinama nisam video bolju predstavu.”
Dok je Šimone opisivao borbu, Milamber pusti da mu pogled odluta. Video je male
barjake Keda, Minvanabija, Oazatukana, Zakatikasa, Anasatija i ostalih velikih porodica

Crowarez
184
 Bosnaunited

Carstva. Primetio je da nema zastave Šinzavaija, i zamislio se. Hočopepa reče: „Izgledaš
prilično zamišljeno, Milambere.”
Milamber klimnu glavom. „Pre nego što sam pošao na ovu svetkovinu, primio sam
poruku da je juče pred Visoki savet iznesen predlog o izmenama u zemljišnim porezima i
ukidanju dužničkog robovanja. Poruku je poslao gospodar Tuklamekla, i nisam mogao da
pojmim zašto mi ju je uputio dok mi najzad, pred sam kraj, nije zahvalio jer sam smislio
osnove društvenih reformi koje tim predlogom nameravaju da sprovedu. Zapanjio me je
takav korak.”
Šimone se nasmeja. »Da si i kao učenik bio tako tupoglav, još bi nosio belu odoru.”
Milamber mu uzvrati bledim pogledom, a Hočopepa reče: „Tvoji govori pred
Saborom stvaraju tumbanje na sve strane, neprestano nas podsećaš na sve vrste boljki
našeg društva, a sada kada te je neko poslušao ne možeš da dođeš sebi?”
„Ono što sam govorio našoj braći čarobnjacima nije bilo namenjeno diskusiji izvan
dvorane Sabora.”
„Kako je to nerazumno”, reče Hočopepa. „Neki član Sabora je razgovarao s
prijateljem koji nije čarobnjak!”
„Voleo bih da znam”, reče Šimone, „kako to da sva sila reformi koje je klan Hunzan
predložio Visokom savetu o repu nosi tvoje ime?”
Milamber je pokazivao nelagodnost, na oduševljenje svojih prijatelja. „Jedan od
mladih umetnika koji je radio na muralima mog poseda je Tuklameklin sin. Istina je da smo
raspravljali o razlikama između kultura i društvenih vrednosti Tsuranija i Kraljevstva, ali
tek kao proširenje rasprave o razlikama umetničkih stilova.”
Hočopepa pogleda ka nebesima, kao da traži pomoć bogova. „Kada sam čuo da te
Partija napretka - koju predvodi klan Hunzan, na čijem je čelu porodica Tuklamekla - navodi
kao inspiraciju, nisam mogao da verujem svojim ušima, ali sada vidim da je svaki problem
Carstva u stvari tvoje maslo.” Uputio je svom prijatelju lažno ozbiljan pogled.
„Reci mi, je li tačno da Partija napretka namerava da se preimenuje u Milamberovu
partiju?”
Šimone se nasmeja dok je Milamber streljao Hočopepu gnevnim pogledom. „Katali je
zabavno kada se uzbuđujem oko ovakvih stvari, Hočo. Možda je i tebi smešno, ali želim da
javnost zna kako nisam želeo da dođe do toga. Jednostavno sam izneo neke poglede i
mišljenja, i nemam veze s onim što klan Hunzan i Partija napretka rade sa njima.”
Hočopepa prekornim tonom reče: „Bojim se da neko tvoje veličine ko želi da spreči
takve stvari, mora da zašije sopstvena usta.”
Šimone prsnu u smeh, a Milamber oseti kako mu se raspoloženje popravlja. „Dobro,
Hočo”, odgovori, „preuzeću krivicu. Ipak, ne znam da li je Carstvo spremno za promene koje
ja smatram nužnima.”
Šimone reče: „Čuli smo i pre tvoje argumente, Milambere, ali danas nije ni vreme niti
mesto za društvene rasprave. Ostavimo to zasad. Upamti, mnogi članovi Sabora uvređeni su
tvojom brigom o pitanjima koje oni ubrajaju u politiku. I premda se ja trudim da podržim
tvoje predloge kao sveže i napredne, ne smeš zaboraviti da stvaraš sebi neprijatelje.”
Začuše se trube i doboši, znak prilaska Carske partije, i razgovor se prekide.
Tsubarski narod i insektolika bića behu najureni iz arene, uz pomoć dresera zveri. Kada se

Crowarez
185
 Bosnaunited

arena raščisti, izjuriše čistači s grabuljama i daskama za ravnanje peska. Trube ponovo
zatreštaše, i prvi članovi carske povorke, glasnici u carsko-belom, uđoše. Nosili su duge,
izuvijane trube, sačinjene od rogova neke goleme zveri, koji su im se uvijali oko ramena da
bi završili nad glavama.
Za njima su išli dobošari, koji su držali ravnomeran ritam.
Kada su se postrojili pred carskom ložom, uđe počasna garda ratnog vođe, u
oklopima i s kalpacima od potpuno izbeljene kože nidri. Po rubovima prsnog oklopa i
kalpaka svaki je imao pozlatu, i ona je sijala na suncu. Milamber začu kako Hočopepa gunđa
zbog rasipanja ovog retkog metala.
Pošto stadoše, jedan od visokih glasnika povika: „Almeho, ratni vođa!” i gomila
ustade, kličući. Pratila ga je njegova svita u kojoj je između ostalih bila i nekolicina
crnomantijaša - čarobnjaci-ljubimci ratnog vođe, kako su ih ostali članovi Sabora zvali.
Glavni među njima behu dva brata, Elgahar i Ergoran.
Tad glasnik povika: „Ičindar! Devedeset i jedan put car!” Gomila radosno zaurla dok
je mlada Nebeska svetlost ulazila. Pratili su ga sveštenici svakog od dvadeset redova. Masa
je, uzdignuta na noge, grmela. Stajali su tako još dugo, i Milamber se zapita da li bi ljubav
tsuranijskog naroda podržala Nebesku svetlost u slučaju sukoba između ratnog vođe i cara.
Uprkos tsuranijskom poštovanju tradicije, nije smatrao ratnog vođu čovekom koji bi krotko
predao svoj čin - što je bilo nečuveno u istoriji - samo na carevu naredbu.
Dok se galama stišavala, Šimone reče: „Izgleda, prijatelju Milambere, da Nebeskoj
svetlosti ne prija život sačinjen isključivo od razmišljanja. Ne mogu reći da ga krivim za to,
kad po čitav dan sedi okružen gomilom sveštenika i budalastih devojaka, odabranih samo
po lepoti, umesto po umeću razgovaranja. Mora da je zastrašujuće dosadno.”
Milamber se nasmeja. „Sumnjam da bi se većina muškaraca složila.”
Šimone sleže ramenima. „Uvek zaboravim da si bio prilično star za vreme obuke, i da
pored svega imaš i ženu.”
Pri pomenu žena, Hočopepino lice poprimi bolan izraz. On ih prekide. „Ratni vođa će
dati uvodnu reč.”
Almeho ustade i podiže ruke tražeći tišinu. Kada stadion utihnu, njegov glas se
prolomi. „Bogovi su se nasmešili Tsuranuaniju. Donosim vesti o silnoj pobedi nad varvarima
s drugog sveta! Smrskali smo njihovu najjaču armiju, i naša vojska slavi! Uskoro će sve
zemlje u vlasti Kraljevstva ležati pod nogama Nebeske svetlosti.” On se okrenu i po dužnosti
se pokloni caru.
Milamber se žacnu na ove novosti. Nesvesno pođe da ustane, da bi ga Hočopepa
stegao za ruku i prosiktao: „Ti si Tsurani!”
Milamber otrese neočekivano iznenađenje i sabra se. „Hvala, Hočo. Umalo da se
zaboravim.”
„Tišina!” - reče Hočopepa.
Ponovo usmeriše pažnju na ratnog vođu. „...i kao znak naše odanosti Nebeskoj
svetlosti, održaćemo igre u njegovu čast.” Arenom se zaori klicanje i ratni vođa sede.
Milamber tiho oslovi prijatelje. „Izgleda da car nije previše oduševljen vestima.”
Hočopepa i Šimone se okrenuše da pogledaju cara, koji je sedeo sa stoički uzdržanim
izrazom na licu.

Crowarez
186
 Bosnaunited

Hočopepa reče: „Vešto to krije, ali mislim da si u pravu, Milambere. Nešto ga u svemu
tome uznemiruje.”
Milamber ne reče ništa, dobro znajući razlog: ova pobeda će osujetiti trud Partije
Plavog točka oko primirja i osnažiti ratnog vođu na carevu štetu.
Simone potapša Milambera po ramenu. „Počinju igre.”
Dok su se vrata arene otvarala da propuste borce, Milamber prouči carev izgled.
Mlad, u ranim dvadesetim godinama, inteligentnog lika, imao je visoko čelo i crvenomrku
kosu puštenu da raste do ramena. Okrenuo se u pravcu Milamberovog pogleda, da
porazgovara sa sveštenikom do sebe, i Milamber vide kako mu zelene oči sijaju na suncu.
Oči im se za tren susretoše i u jednom kratkom treptaju prepoznavanja Milamber pomisli:
Dakle, rečeno vam je za moj udeo u vašem planu. Car nastavi razgovor ne gubeći nit, i niko
ne primeti ovu razmenu misli.
Hočopepa reče: „Ovo je predstava milosrđa. Svi će se boriti dok samo jedan ne ostane
živ. On će dobiti oproštaj za svoje zločine.”
„Koji su njihovi zločini?” - upita Milamber.
Šimone odgovori: „Uobičajene stvari. Sitne krađe, prošenje bez dozvole hrama, lažno
svedočenje, neplaćanje poreza, nepoštovanje snaga reda, i slično.”
„A šta je s krupnijim prestupima?”
„Ubistvo, izdaja, bogohulništvo, nasrtaj na gospodara, sve su to neoprostivi zločini.”
On nastavi glasnije, da bi se izborio s bukom gomile. „Njih zatvaraju s ratnim zarobljenicima
koji ne žele da rade kao robovi. Osuđeni su da se bore iznova i iznova dok svi ne izginu.”
Stražari napustiše arenu, prepuštajući pesak zarobljenicima. Hočopepa reče: „Obične
secikese. Neće biti preterano zabavno.”
Opaska je naizgled bila na mestu, jer su zatočenici bili rulja žalosnog izgleda. Odeveni
samo u kože preko bedara, stajali su držeći oružja i štitove na koje nisu navikli. Mnogi su bili
stari i bolesni, naizgled izgubljeni i zbunjeni, labavo pridržavajući svoje sekire, mačeve i
koplja sa strane.
Truba označi početak bitke, i stari i bolesni brzo behu pobijeni. Nekoliko njih nije ni
podiglo oružje u odbranu, jer behu previše odsutni da bi pokušavali da ostanu živi. Za
nekoliko minuta skoro pola zatvorenika ležalo je na pesku mrtvo ili na samrti. Uskoro se
borba usporila, jer su borci morali da se suoče s dostojno veštijim i prepredenijim
protivnicima. Broj im je brzo opadao, i pokretna, raspomamljena priroda takmičenja se
promenila. Povremeno bi neki od boraca pao, da bi ostavio preživelog kraj susednog para u
žaru borbe. Iz toga je često proizilazila trostrana bitka, kojoj je narod uz oduševljenje klicao,
jer se trapava tuča završavala uz preteranu količinu krvi i bola.
Na kraju ostadoše tri ratnika. Dvojica nisu uspela da reše sopstveni konflikt, i behu
iscrpljeni. Treći čovek se polako primicao, držeći se podjednako daleko od oba borca,
tražeći prednost.
I on je nađe, posle nekoliko sekundi. Koristeći mač i bodež, priskoči i obori jednog od
boraca udarcem u slepoočnicu. Šimone reče: „Idiot! Kako nije video da je drugi daleko jači
borac? Trebalo je da sačeka dok jedan jasno ne pređe u vođstvo, pa da udari po njemu,
ostavljajući sebi slabijeg protivnika “
Milamber je podrhtavao. Šimone, njegov bivši učitelj, bio mu je najbliži prijatelj posle

Crowarez
187
 Bosnaunited

Hočopepe. I pored sveg njegovog obrazovanja, sve mudrosti, urlao je za tuđom krvlju kao
najgluplji primitivac s najjeftinijih sedišta. Koliko god se trudio, Milamber nije mogao da
primi tsuranijsko oduševljenje tuđim smrtima. Okrenuo se prema Šimoneu i rekao: „Čini mi
se da je bio malo prezauzet da se bavi finijim taktikama.” Njegov sarkazam ne dopre do
Šimonea, zagledanog u bitku.
Milamber primeti da Hočopepa ne obraća pažnju na borbu. Lukavi čarobnjak
osluškivao je razgovore u loži; za njega su igre bile samo još jedna prilika da prouči tanane
niti Igre Saveta. Milamber shvati da je ova nebriga za smrt i patnju u areni podjednako
strašna koliko i Šimoneovo uživanje.
Bitka se brzo svršila, i čovek s bodežom je pobedio. Rulja radosno pozdravi
pobednika. Novčići poleteše u pesak, da bi se pobednik mogao vratiti u društvo s malo
životnih sredstava.
Dok je trajalo čišćenje arene, Šimone pozva jednog glasnika i upita ga o planu
današnjih aktivnosti. Okrenuo se drugima, vidno razdragan vestima. „Neće biti mnogo
duela, a nakon njih slede dva posebna meča: grupa zatvorenika protiv izgladnelog harulta, i
borba između zarobljenih vojnika s Midkemije i iz Turila. To će biti veoma zanimljivo.”
Milamberov izraz jasno je pokazivao da se ne slaže s tim. Odmerio je pravi trenutak
za pitanje, pa progovori: „Hočo, vidiš li nekog od Šinzavaija među publikom?”
Ovaj se osvrnu po stadionu, tražeći barjake zapaženijih porodica Carstva.
„Minvanabi, Anasati, Keda, Tonmargu, Zakatikas, Akoma... ne, Milambere, ne vidim nikog od
tvojih bivših, ovaj, dobročinitelja među nama. Što nije neočekivano.”
„Zašto?”
„Pali su u nemilost ratnog vođe u skorije vreme. Nešto u vezi s nekakvim zadatkom
koji nisu uspeli da sprovedu u njegovo ime. I čuo sam da nad njima leži sumnja, bez obzira
na to što su se nedavno ponovo priključili ratu. Kanazavai je izgubljen u svojoj staroj slavi, a
Šinzavai su najstaromodniji od svih ostalih.”
Borbe se razvukoše preko popodneva, a svaka beše na višem nivou veštine od
prethodne, jer se rang protivnika povećavao. Uskoro i poslednji duel bi završen. Rulja je
sada iščekivala u tišini, čak su se i plemići ućutali, jer je sledeći događaj bio neobičan. Grupa
od dvadeset boraca, po građi sudeći s Midkemije, stupala je ka središtu arene. Nosili su
konopce, lovačke mreže, koplja i duge povijene noževe. Od odeće su imali samo krpe preko
bedara, a tela im behu nauljena i sjajna u svetlosti predvečerja. Stadoše, naizgled opušteno,
ali vojnici u publici razaznaše skoro neprimetne znake napetosti uobičajene među borcima
pred bitku. Minut potom, na drugom kraju stadiona otvoriše se ogromne dvostrane
vratnice, i šestonogi užas izbaulja u arenu.
Harult je bio sav u dugim zubima i oštrim kandžama, ratoborne prirode i u oklopu
tvrde kože, po veličini blizak slonovima Midkemije. Zastade samo da zatrepti pred svetlom,
pa se odmah zatrča prema ljudima koji su ga čekali.
Oni se raštrkaše pred stvorenjem, pokušavajući da ga zbune. Harult, premda
bezuman - ili veoma prostog uma, ipak pojuri za jednim nesrećnim momkom. U tri ogromna
koraka izgazi čoveka i proždra ga iz dva ugriza. Ostali se sastadoše iza životinje i brzo
spremiše mreže. Šestonogi stvor se okrete, brže nego što bi tolika zver smela, i ponovo
jurnu. Ovog puta, ljudi sačekaše do poslednjeg trena, hitnuše mreže i baciše se u stranu.
Mreže su bile oivičene kukama, da bi se zabole u tvrdu kožu zveri. Ona ugazi u njih i poče da

Crowarez
188
 Bosnaunited

kida mreže. Dok je zver bila zauzeta, kopljanici nasrnuše u napad. Harult se trže, zbunjen,
nesiguran odakle potiče njegov bol. Koplja se pokazaše kao beskorisna, jer nisu mogla da
proburaze debelu kožu stvorenja. U isti mah shvatajući besmislenost ovakvog napada, jedan
ratnik zgrabi drugog i pokaza ka stražnjici stvorenja. Odjuriše ka njegovom repu, koji je
vitlao napred-nazad po zemlji, silovito poput jarca koji se koristi u opsadama.
Nakon trenutka dogovaranja, oni spustiše koplja, jer se stvorenje usmerilo ka jednoj
meti. Trznulo se i dočepalo u ralje još jednog čoveka. Mirovalo je za tren, dok je gutalo plen.
Ona dvojica jurnuše otpozadi, skačući visoko, na rep stvorenja. Isprva ih nije primetilo, da bi
potom počelo divlje da se okreće oko sebe, zbacivši jednog od njih. Stalo je da proguta
ošamućenog čoveka. Drugom nekako uspe da ne bude zbačen i on iskoristi tren u kome je
harult gutao njegovog saborca da se popne dalje uz stvorov rep, do mesta na kome se
sastajao s krstima zveri. Svom silinom, on zari svoj dugi nož između pršljenova, označenih
opuštenom kožom. Bila je to očajnička kocka, i publika radosno kliknu. Nož probi tvrdu srž
između komada kosti i preseče kičmu. Stvorenje zaurla od bola i poče da se okreće, preteći
da zbaci neželjenog jahača, ali tren potom stražnji par nogu mu klonu. Harult je neko vreme
bio zatečen, vukući prednjim parovima nogu mrtvu težinu stražnjeg dela tela. Dvaput
uzaludno pokuša da ugrize malog mučitelja, ali vrat mu beše predebeo za takav zadatak.
Čovek istrže sečivo i uspuza uz kičmu dok su preživeli kopljanici bockali stvorenje da mu
skrenu pažnju. Tri puta umalo spade s leđa životinje, ali nekako se zadržao. Kada se našao
malo iznad srednjeg para nogu, on zari sečivo među pršljenove. Srednje noge klonuše za
tren, i čovek spade sa zveri. Harult je urlao u besu i bolu, ali je bio potpuno nepokretan.
Ratnici se povukoše i sačekaše. Dva uboda u kičmu ipak su bila dovoljna, jer posle dva-tri
minuta harult pade, omamljen, trznu nogama nekoliko puta, i umiri se.
Rulja zaurla, oduševljena ishodom borbe, jer grupa boraca nikad dotad nije pobedila
harulta a da ne izgubi bar pet puta više ljudi. U ovoj bici poginula su samo trojica. Borci su
stajali, a oružja im ispadoše iz iscrpljenih, omlitavelih prstiju. Bitka nije trajala ni deset
minuta, ali su svi utrošili toliko snage, koncentracije, znoja i straha da su bili na ivici
nesvesti. Utrnuli i gluvi za viku publike, oni zateturaše prema izlazu. Samo onaj koji je zario
nož pokaza znak osećanja, i otvoreno je plakao vukući se preko peska.
„Šta misliš, zašto li je ovaj čovek tako žalostan?” - upita Šimone. „Ovo je bio veliki
trijumf.”
Milamber usiljeno mirnim glasom odgovori: „Zato što je iscrpljen i užasnut, i muka
mu je od toga.” A potom tiho dodade: „A i daleko je od svog doma.” Progutao je gorčinu,
boreći se s besom, i nastavio: „Zna da ništa nema smisla. Iznova i iznova će stupati u ovu
arenu, da se bori s drugim zverima, drugim ljudima, čak i prijateljima, zemljacima, i pre ili
kasnije će umreti.” Hočopepa je zurio u Milambera, a Šimone je izgledao zbunjeno. „Da mi se
nije posrećilo, mogao sam biti među onima dole”, dodade Milamber. „Ovi borci su muškarci,
imali su porodice i domove, voleli su ih i smejali se. Sada čekaju smrt.”
Hočopepa odsutno odmahnu rukom. „Milambere, imaš neprijatnu naviku da sve
primaš lično.”
Milamber oseti mučninu i bes pred krvavim prizorom, ali sputao je ta osećanja, rešen
da ostane tu. Želeo je da postane Tsurani.
Pesak bi očišćen, i trube ponovo zagrmeše, najavljujući poslednju borbu predvečerja.
Desetina gordih ratnika obučenih u spremu od štavljene kože, s narukvicama načičkanim

Crowarez
189
 Bosnaunited

šiljcima i sa šarenim perjanicama izađe na jedan kraj arene. Milamber nikad nije video
nekog od njihovog naroda uživo, ali je prepoznao odeću iz vizija koje je doživeo na kuli. Ovo
su bili naslednici ponosnih Jahača zmija, Turiljani. Lica im behu namrštena, gorka i odlučna.
S drugog kraja se pojavi dvanaest ratnika u bojom zamazanim kopijama
midkemijskog oklopa. Njihov lični metalni oklop procenjen je kao isuviše vredan i
nezanimljiv za igre, pa su tsuranijske zanatlije sačinile stilizovane imitacije.
Turiljani su stajali i posmatrali novopridošlice s nepokolebljivim prezirom. Od svih
rasa čovečanstva, samo su Turiljani uspeli da izdrže napade Carstva. Iz Turila su potekli
najbolji planinski ratnici Kelevana, bez premca, i njihove gorske tvrđave i visoke pašnjake
bilo je nemoguće pokoriti. Odbijali su Carstvo godinama, sve dok nije zaključen mir. Bili su
visok narod, jer se nisu mešali s nižim rasama Kelevana, smatrajući ih nedostojnim sebe.
Trube se ponovo zaoriše i publika se stiša. Glasnik jasnim glasom povika: „Pošto su
ovi ratnici Turilskog saveza prekršili dogovor sopstvenih plemena i Carstva napadajući
carevu vojsku, postali su otpadnici sopstvenog naroda, koji ih je proglasio razbojnicima i
predao ih nama radi izvršenja kazne. Boriće se protiv zatočenika sa sveta Midkemije, do
poslednjeg čoveka.” Začuše se radosni poklici gomile.
Trube se još jednom oglasiše, i ratnici se usredsrediše jedni na druge. Midkemijanci
se pognuše, spremno držeći oružje, ali Turiljani su stajali pravi, s grimasama prkosa na licu.
Jedan od njih priđe napred i stade pred najbližeg Midkemijanca. Glasom punim gnušanja, on
brzo ispriča nešto i pokaza rukom prema gledalištu.
Milamber oseti kako u njemu šiklja vreo mlaz gneva i počinje da raste osnažen
sramotom pred onim što je gledao. Postojale su borbe i u Midkemiji - čuo je za njih - ali nisu
bile ni nalik ovome. Ljudi što su se borili u Krondoru i ostalim mestima širom Kraljevstva
bili su majstori svog zanata, koji su zarađivali za život boreći se do prve krvi. Ponekad bi
dolazilo i do duela na smrt, ali to su uvek bile lične stvari, poslednji način rešavanja
nesuglasica. Ovo je bilo bezumno uništavanje ljudskih života radi ugađanja dokonima i
besposlenima, prezasićenima koji su tražili sve više i više podsećanja na to da i njihovi životi
nešto vrede. Milamber se osvrnu i oseti odvratnost prema izrazima lica onih koji su ga
okruživali.
Turilski ratnik je i dalje trabunjao, dok ga je Midkemijanac posmatrao, ali nešto u
njihovom ponašanju upozoravalo je na promenu raspoloženja. Pre ovoga bili su napeti,
spremni za borbu; sada su izgledali gotovo opušteno. Turiljanin je i dalje pokazivao ka
okupljenoj rulji.
Tada jedan Midkemijanac, visok i širokih ramena, istupi kao da hoće da progovori.
Turiljanin stade u gard, mača spremnog da zaseče. Iza njegovih leđa začu se povik, reči
smirenja jednog od ostalih ratnika. Prvi Turiljanin se vidno opusti.
Midkemijanac polako skide kalpak, otkrivajući umorno, izmučeno lice oivičeno
vlažnom, ulepljenom crnom kosom. Osvrnuo se oko sebe, dok je rulja počinjala da žamori i
gunđa zbog neočekivanog ponašanja ratnika, i otmeno se naklonio. Ispustio je mač i štit i
oslovio svoje saborce. Ubrzo, svi preostali borci u areni učiniše isto, i sve oružje se nađe na
zemlji.
Milamber se začudi njihovom čudnovatom ponašanju, a Šimone reče: „Ovo će se
završiti opštom zbrkom. Turiljani ne žele da se bore protiv svog roda, a izgleda da neće da
se bore ni protiv varvara. Jednom sam gledao kako šest Turiljana ubija sve protivnike, i

Crowarez
190
 Bosnaunited

potom odbija da nastavi borbu među sobom. Kada su stražari prišli da ih pobiju, borili su se
i odbili ih od sebe. Konačno su strelci sa zidina morali da ih ustrele. Bila je to grozna
sramota. Publika je podivljala, a načelnik igara je živ raskomadan. Poginulo je preko sto
građana.”
Milamber oseti olakšanje: makar nije morao da gleda spektakl u kome pripadnici
Katalinog i njegovog naroda ubijaju jedni druge. Tada rulja gnevno zaurla huškajući
snebivljive ratnike.
Hočopepa gurnu Milambera i reče: „Izgleda da ratni vođa nije prezadovoljan ovime.”
Milamber vide bledilo ratnog vođe koji je gledao kako se njegova predstava u čast
cara pretvara u farsu. Almeho polako ustade sa svog mesta kraj Nebeske svetlosti i zaurla:
„Neka borba počne!”
Kršni čuvari zveri koji su radili za načelnika igara utrčaše u arenu, naoružani
bičevima. Okružili su nepomične ratnike i počeli da ih šibaju. Milamber oseti gušenje u vratu
dok su čuvari kidali golu kožu s nogu i ruku Turiljana i midkemijskih vojnika. Upoznao je
bičeve u močvarama, znao je njihov užasni dodir. Osećao je svaki i udarac koji je padao po
telima onih na pesku.
Nestrpljenje gomile je raslo, jer narod nije došao da gleda bičevanje nepomičnih
ljudi. Arlaukanje i zviždanje stiže do carske lože, a nekolicina hrabrijih duša baci se
otpadom i sitnijim novčićima u arenu, pokazujući šta misle o takvoj zabavi. Konačno jedan
čuvar izgubi strpljenje, priđe jednom turilskom ratniku i ošinu ga drškom biča preko lica.
Pre no što se snašao, Turiljanin skoči i istrže mu bič iz prestravljenih ruku. Za tren ga je
obmotao oko čovekovog vrata, daveći ga.
Ostali čuvari usmeriše pažnju na ratnika koji im je napao kompanjona, i počeše ga
divlje šibati. Nakon desetak udaraca, Turiljanin poče da se trese i pade na kolena. Ali nije
popuštao stisak biča koji je davio zgrčenog čuvara. Iznova i iznova udarci su pljuštali po
Turiljaninu dok mu čitav oklop ne obli krv iz rana. I dalje je stezao svoju žrtvu.
Čim čuvar ispusti dušu, iskolačenih očiju i plavog lica, sva preostala snaga napusti i
Turiljanina. Kako čuvarevo telo udari o pesak, turilski ratnik se strovali kraj njega.
Prvi se pokrenu jedan od midkemijskih vojnika. Hladnim pokretom, on jednostavno
dohvati mač i proburazi čuvara. Tada, kao jedan, Turiljani i Midkemijanci dohvatiše svoja
oružja i za tren svi čuvari behu mrtvi. Tada, ponovo kao jedan, zatvorenici baciše oružje na
zemlju.
Milamber se borio da ostane smiren pred ovim prizorom. Osećao je divljenje prema
ovim ljudima. Radije su prihvatali smrt nego borbu među sobom. Bilo je vrlo moguće da je
neko od tih ljudi jahao s njim kroz onu dolinu u kojoj su otkrili magični portal pre toliko
godina. Spoljašnjost mu je bila mirna, kako dolikuje Tsuraniju, ali duša mu je ključala.
Hočopepa prošapta: „Imam ružan osećaj u vezi s ovim. Ma kakvo učvršćenje veze s
carem koje je Almeho želeo da stekne na današnji dan, upravo je uzdrmano. Bojim se da mu
ne godi odlučnost tvojih bivših zemljaka da ne umiru radi zabave Nebeske svetlosti.”
Milamber skoro ispljunu: „Prokleta da je takva zabava.” Okrenuo se prema Hočopepi
s vatrom u očima kakvu debeli čarobnjak nikada pre nije video i gotovo skočio na noge
govoreći: „I neka su prokleti svi koji u toj krvi nalaze zabavu.”
Hočopepa ga uhvati za ruku i pokuša da ga vrati natrag na sedište, govoreći:

Crowarez
191
 Bosnaunited

„Milambere, seti se ko si.”

Otrgnuo mu se, ne osvrćući se na zapovest.
Milamber i njegovi prijatelji pogledaše prema carskoj loži, gde se odvijao razgovor
između starešine garde i ratnog vođe. Milamber oseti kako u njemu kulja vrelina i za tren ga
preplavi iznenadna žudnja da svojim moćima prenese ratnog vođu u arenu, da vidi kako bi
se proveo s onima koji odbijaju da umru, graciozno i po njegovoj zapovesti.
Tada se Almeho ponovo oglasi, utišavajući sve oko sebe. „Ne, bez strelaca. Ove
životinje neće umreti smrću ratnika.” Okrenuo se prema jednom od svojih
čarobnjaka-ljubimaca i izdao mu uputstva. Crnomantijaš klimnu glavom i poče da izgovara
čarobne reči. Milamber oseti kako mu se dlačice na vratu kostreše od prisustva magičnih
sila.
Prigušen uzdah zaprepašćenja prođe stadionom, jer oni koji su stajali na pesku
padoše u nesvest, kotrljajući se, omamljeni.
Ratni vođa povika: „Sada siđite i vežite ih, sagradite platformu i obesite ih svima za
primer.”
Mučna tišina dočeka njegove reči, a zatim se prolomiše povici: „Ne!” - „Oni su
ratnici!” - „Ovo je beščašće!”
Hočopepa zatvori oči i glasno uzdahnu. Govorio je više sebi nego svojim prijateljima.
„Ratni vođa još jednom pušta da njegova zloglasna ćud nadvlada razum, i pred nama je
debakl. Ovo neće biti dobro ni za njegovo mesto u Visokom savetu niti za stabilnost
Carstva.” Kao razjarena zver koja preti da prasne, ratni vođa se trže, i svi u blizini ućutaše,
ali oni na većim daljinama nastaviše s vikom. Ovo je po tsuranijskom mišljenju bila
prevelika sramota za bilo koga osim za one koji su ostali bez časti. Premda su odbili da
zabavljaju rulju, zatvorenici su pokazali da su i dalje ratnici, i kao takvi su zasluživali časnu
smrt.
Hočopepa se okrenu da oslovi Milambera, pa zamuknu videvši izraz na licu svog
prijatelja. Milamberov gnev je sada bio potpuno ogoljen, vreo poput gneva ratnog vođe.
Naslućujući nešto užasno, Hočopepa pokuša da privuče Šimoneovu pažnju, ali vide da je i
ovaj tiho zagledan u Milamberovo strahotno lice. Sve što je Hočopepa uspeo da progovori
beše tiho: „Nemoj, Milambere.” Tada od roba postali čarobnjak ustade.
Prošao je pored zaprepašćenog Hočopepe rekavši samo: „Zbrinite cara.” Milamber je
bio potresen udarom silnih osećanja oslobođenih nakon godina tamnovanja. Obuzela ga je
čudna i moćna sigurnost. Ja nisam Tsurani! - priznao je sebi. Ne mogu da budem deo ovoga.
Prvi put otkad je obukao crnu odoru, dve strane njegove prirode našle su se u saglasju. Ovo
je bilo nečasno po aršinima obeju kultura, nešto što mu je davalo užasan osećaj dužnosti
neukaljane sumnjom.
Izuzev onih u blizini carske lože, čitava publika je urlala: „Mač, mač, mač”,
zahtevajući ratničku smrt za svakog od ljudi na pesku. Ritam je postao siloviti puls
Milamberovih vena, povećavajući njegov jedva zadržavani bes.
Stigavši do tačke između čarobnjaka i carske lože, Milamber pogleda stražare i
drvodelje koji su izjurili na tlo arene. Omamljeni Midkemijanci i Turiljani bili su vezani kao
životinje pred klanje, i bes publike je dostizao opasan nivo. Neki od mlađih starešina iz
plemićkih porodica u nižim nivoima gledališta izgledali su spremni da isuču mačeve i iskoče

Crowarez
192
 Bosnaunited

na pesak, da se lično izbore za pravo zatvorenika na ratničku smrt. Bili su valjani

neprijatelji, i mnogi od posmatrača su se borili i protiv turilskih i protiv midkemijskih
vojnika. Rado bi ih ubijali na bojnom polju, ali nisu želeli da gledaju ovakvo ponižavanje
hrabrih neprijatelja.
Mračna poplava gneva, gnušanja i žalosti obli Milambera. Um mu je vrištao zbog
uvrede, uprkos njegovim pokušajima da ga smiri. On zabaci glavu, oči mu se okrenuše
naviše ostavljajući gole beonjače, i kao već dva puta u životu, on ugleda vatrena slova u oku
svoga uma. Ali nikada pre nije imao snagu da ovlada trenutkom, i sa skoro životinjskom
radošću on uroni u novootvoreni izvor energije u sebi. Desnica mu se trže napred i sila
prasnu iz njegove šake. Strela plave svetlosti, sjajnije od večernjeg sunca zari se dole, u
pesak pod nogama stražara ratnog vođe. Živi ljudi poleteše na sve strane, kao lišće nošeno
vetrom. Oni koji su tek ulazili noseći građu za vešala popadaše na kolena pred udarom, a oni
u nižim sedištima zagluveše od njenog besa. Arena utihnu i publika zaneme, u šoku.
Sve oči se okrenuše prema izvoru te strele, dok su se oni kraj njega po nagonu
odmicali. Lica crvenog od besa, beonjača što su svetlele oko crnih zenica, gledao je naniže.
Uz kratak, odsečan pokret jedne ruke, čarobnjak reče: „Dosta je bilo!”
Niko se nije pomerao, osim Hočopepe i Šimonea. Pojma nisu imali šta Milamber
smera, ali su suočeni s ovim činom ozbiljno shvatili njegovu zapovest. Odjurili su do napola
ošamućenog, napola zadivljenog mladog cara koji je posmatrao prizor kao i svi ostali na
stadionu. Brzo se sašaptaše s Ičindarom, i tren potom carevo mesto ostade prazno.
Milamber pogleda ulevo, odakle se začuo uvređeni urlik: „Ko se usuđuje!”
Pogled mu susrete ratnog vođu; u svom belom oklopu nalikovao je kakvom detetu
bogova. Lice mu je bilo ljutito koliko i Milamberovo.
„Ja se usuđujem!” - povika Milamber u odgovor. „Ovo ne sme da se događa; i neće se
događati! Ljudi više neće umirati radi nečije zabave!”
Jedva se uzdržavajući, Almeho, Ratni vođa nacija Tsuranuanija vrisnu: „Šta ti daje
pravo da to činiš?!” Vratne žile su mu se jasno ocrtavale, svaki mišić na telu mu se tresao
dok mu je znoj oblivao čelo.
Milamber spusti glas i reči potekoše s pažljivo odmerenim, suzdržanim prkosnim
besom. „Imam pravo da činim onako kako smatram da dolikuje.” Tad se on obrati jednom
stražaru koji je stajao u blizini. „Pustite ove ljude iz arene. Oni su sada slobodni!”
Stražar je isprva oklevao, ali tad njegova tsuranijska obuka preovlada. „Vaša volja, o,
Uzvišeni.”
Ratni vođa povika: „Ostani na mestu!”
Publika šumno udahnu. U čitavoj istoriji Carstva nije bilo ovakvog sukoba između
nekog od Uzvišenih i ratnog vođe. Stražar zastade, a Milamber zareža: „Moje reči su kao
zakon. Idi!”
Najednom stražar pođe, a ratni vođa besno kriknu: „Ti kršiš zakon! Niko ne sme
osloboditi roba!”
Bes ponovo provre u Milamberu i on doviknu u odgovor: ,Ja smem! Ja sam izvan
zakona!”
Rami vođa pade unazad, kao pod udarcem nevidljive ruke. Niko se za njegovog veka
nije usudio da mu na ovakav način osujeti namere. Nijedan ratni vođa u istoriji nije bio

Crowarez
193
 Bosnaunited

primoran da istrpi ovakvu javnu sramotu. Bio je ošamućen.

Još jedan čarobnjak skoči na noge, pored ratnog vođe. „Imenujem te izdajnikom i
lažnim Uzvišenim. Želiš da podriješ vladavinu Ratnog vođe i uneseš razdor u redove
Carstva. Pokajaćeš se zbog ove bezobzirnosti!”
Najednom svi ljudi koji su čuli ove reči počeše da grabe kako bi se sklonili s puta
dvojici čarobnjaka. Milamber odmeri Vođinog ljubimca. „Želiš da oprobaš snagu mojih
moći?”
Ratni vođa ga je posmatrao s golom mržnjom u očima. Nije skidao oči s lica mladog
čarobnjaka dok je oslovljavao svog ljubimca: „Uništi ga!”
Milamberove ruke se vinuše u vazduh i ukrstiše u zglobovima. U tom trenutku ga
okruži polje nežnozlatnog svetla. Drugi čarobnjak zavitla ka njemu kuglu energije, i lopta
plave vatre bezopasno udari o zlatni štit.
Milamber se zgrči, ispunjen gnevom. Dva puta u životu, kada su ga napali trolovi i
kada se borio s Rolandom, posegao je za skrivenim mestima moći u sebi i crpeo snagu iz
njih. Sada je raskinuo poslednji veo između svog svesnog uma i tih skrivenih zdenaca. Više
mu nisu bili misterija, već izvorište sve njegove moći. Prvi put u životu u potpunosti je
shvatio sebe, ono što jeste: ne Crna odora, ograničena drevnim učenjima jednog sveta, već
adept Viših veština, majstor što vlada svom energijom dvaju svetova.
Vođin čarobnjak gledao ga je prestravljeno. Ovo je bilo više od zanimljivosti, od
varvarskog čarobnjaka. Ovde je stajala prilika vredna strahopoštovanja, uzdignutih ruku,
tela uzdrmanog besom, očiju svetlih od moći.
Milamber udari dlanom o dlan iznad glave, munje prasnuše i svi oko njega se zaneše.
Sila je kuljala naviše iz njegovih ruku podignutih visoko nad glavom. Vrtlog iskričavih
energija uplitao se oko njega i izvijao kao duga. Fontana je rasla dok se nije uzdigla visoko u
vazduh, gde poče da se sravnjuje, da bi natkrilila čitav stadion kao džinovska krošnja drveta.
Blistavi prizor potraja još tren, a tad se nebesa rasprsnuše, zaslepljujući mnoge koji su
gledali naviše. Nebo se zamrači, sunce potamne kao da su se sivi pokrovi navukli preko
njegovog lica.
Milamberov glas se pronese do najdaljeg sedišta stadiona: „To što ste vekovima
živeli ovako kako ste živeli nije opravdanje za ovakvu surovost. Svi ste sada pred osudom, i
ni za koga neće biti olakšanja.”
Još neki čarobnjaci nestadoše iz svojih sedišta, ali dosta ih i ostade. Razboritiji seljani
pobegoše kroz obližnje izlaze, ali mnogi su i dalje čekali, misleći da je ovo još jedna
predstava za njihovu razonodu. Mnogi su bili previše pijani ili ushićeni spektaklom da bi
shvatili čarobnjakovo upozorenje.
Milamberova ruka opisa luk oko njega. „Vi koji ste želeli zadovoljstvo poteklo iz
smrti i poniženja drugih, gledajte kako ćete se sami suočiti s uništenjem!” U odgovor
njegovim rečima čitavoj publici zastade dah.
Milamber podiže ruku i sve se utiša. Čak je i lagani letnji povetarac uminuo. Tad, sa
užasnom snagom, on progovori. Prebledeli su čuvši njegov glas, jer beše kao da je smrt
uzela ljudsko obličje i progovorila. Reči odjeknuše kroz arenu: „U očaj i strah padajte, jer ja
sam Moć!”
Iz njega poče da izvire zaglušujuće oštar zvuk. Sam vazduh je drhtao od moćnih

Crowarez
194
 Bosnaunited

čarolija što su se spremale. „Vetar!” - povika Milamber.

Gorki vetar pronese stadionom smrad lešina i gnusni dodir grozote. Nejaki jauk
žalosti i straha izgubio se u njemu. Duvao je sve jače, i svakim trenutkom donosio sve više
zlokobnog očajanja. Postajao je hladan, počinjao da grize nenavikle na hladnoću. Ljudi su
plakali dodirnuti njegovom grubošću, a visoko iznad arene oblaci počeše da se zbijaju.
Vetrovi su urlali, gušeći vriske gomile sa stadiona. Plemići pokušaše da pobegnu,
toliko prestravljeni da su mogli samo da čupaju i seku put kroz sopstvene porodice, gazeći
stare i sporije pred sobom. Mnogi su bačeni na kolena, ili oboreni na pesak arene.
Ogromni olujni oblaci, crni i sivi jurili su nebom, da bi se svijali oko tačke naizgled
tačno nad Milamberovom glavom. Obasjan jezivom svetlošću, pulsom energije, čarobnjak je
stajao u središtu oluje, užasna prilika u pomrčini. Vetar je besno vrištao, ali Milamberov glas
ga preseče kao nož.
„Kiša!”
Osu ledena kiša, nošena silnim vetrovima. Brzo se pojačavala, postajući snažni
pljusak, a potom poplava. Talasi su šibali one na zemlji, bolno ih svlačeći naniže, udarajući
ih zastrašujućom i jasno nezemaljskom snagom. Nekolicina je uspela da pobegne do tunela,
dok su se ostali šćućurili zajedno, užasnuti.
Drugi čarobnjaci pokušaše da ponište dejstvo magija, ali ne mogoše, i onesvestiše se
od iscrpljenosti. Nikada nije bilo veće predstave sirove moći. Ovde je stajao istinski majstor
magije, koji je mogao zapovedati samim elementima, koji je ovladao tajnama zanata.
Čarobnjak koji je izazvao Milambera ležao je preko svog sedišta, omamljen, trepćući u nadi
da će shvatiti haos u kome se našao. Ratni vođa se trudio da izdrži udar oluje, pokušavao je
da ostane na nogama i odbijao da se preda užasu koji je ophrvao sve oko njega.
Milamber spusti ruku i podiže drugu pred sebe. „Vatra!” - povika on, i svi čuše
njegove reči.
Oblaci su izgledali kao da plamte. Nebesa blesnuše jer nanosi užasnih raznobojnih
plamenova počeše da se slivaju kroz tamu. Krzave niti munja sevale su preko neba, kao da
bogovi najavljuju konačnu presudu čovečanstvu. Ljudi su vrištali u primitivnom strahu pred
razularenim elementom.
Tada linu vatrena kiša. Kapi dohvatiše ruke i odeću, lica i odore, i planuše. Bolna
vriska dopre sa svih strana, dok su ljudi uzalud pokušavali da ugase vatre koje su im pekle
meso. Još čarobnjaka se povuče iz arene, noseći sa sobom onesvešćene prijatelje. Milamber
je ostao sam u čarobnjačkom gledalištu. Smrad nagorelog mesa ispuni vazduh, zajedno s
oporim mirisom straha.
Milamber prekrsti ruke ispred sebe. Pogledao je naniže.
„Zemlja!”
Iz dubina se začuše snažni potresi. Zemlja pod stadionom se zatrese. Vibracije su
postajale snažnije, začu se ljutito zujanje, kao da roj divovskih insekata okružuje arenu.
Potom duboko kotrljanje dodade svoje tonove zujanju i zemlja poče da se pomera.
Vibracije postadoše treskanje, a potom i divljačko teturanje, kuljanje, kretanje.
Milamber je mirno stajao, kao na nekom ostrvu. Izgledalo je da samo tle, zemlja, prelazi u
tečno stanje. Ljudi su padali na dno arene. Ogromni stadion su potresale iskonske sile.
Statue popadaše s pijedestala, goleme kapije behu iščupane iz šarki, uz pucanje i prasak

Crowarez
195
 Bosnaunited

drevnog drveta. Pomerile su se iz tunela u teturavom, pijanom hodu i obrušile na pesak,

ubijajući sve pod sobom. Mnoge zveri pod arenom, poludele od zemljotresa, počeše divljački
tresti kaveze, lomeći katance i vrata. Izjuriše kroz tunele i pretrčaše pale kapi je. Urlale su,
zavijale i režale na vatrenu kišu. Razbešnjene užasom, napadoše ošamućene ljude na pesku,
ubijajući ih nasumično. Dok bi jedan čovek nesvesno ležao i mahao rukom da se odbrani od
vatrenih kapi s nebesa, kraj njega bi nekog drugog proždirale strahotne zveri dalekih šuma.
Sada je i sama arena počinjala da ječi pokretima drevnog kamenja, koje se pomeralo i
klizilo jedno po drugom. Malter star hiljadu godina za tren je postajao prah, jer se stadion
odronjavao. Vapaji za milost nestajali su u vetrovima ili u kakofoniji uništenja. Bes se
pojačavao, svet je bio spreman da prepukne napola. Milamber podiže ruke iznad glave i
ponovo pljesnu rukama, stvarajući najjači prasak groma svih vremena. Tada, najednom,
haos prestade.
U visinama, nebo beše čisto i vedro, a sa istoka je ponovo dopirao svež povetarac.
Zemlja je izgledala uobičajeno, mirno i čvrsto, a od vatrene kiše nije više bilo ni traga.
Najpre nastade zaglušujuća tišina. Tada se začu stenjanje ranjenih i jecanje
užasnutih. Ratni vođa je i dalje stajao, prebledelog lica, s malim ožiljcima od vatre po glavi i
rukama. Na mestu moćnog vođe Carstva stajao je čovek lišen svih osećanja sem straha. Oči
mu behu skoro bele. Usta su mu se pomerala, kao da pokušava da progovori, ali reči nisu
izlazile.
Milamber ponovo podiže ruke i ratni vođa pade uz krik straha. Čarobnjak pljesnu
rukama i nestade.

* * *

Popodnevni vetar nosio je miris letnjeg cveća. Katala je u bašti igrala igre reči s
Vilijamom. Smatrala je neophodnim da oboje nauče jezik domovine njenog muža.
Bilo je skoro veče, jer su se nalazili istočnije od Svetog grada. Sunce se spuštalo za
zapadni horizont, a dugačke senke prekrivale su baštu. Ne beše zvona da oglase Milamberov
dolazak, i Katala se trže kad ugleda svog muža na dovratku njihovog doma. Polako je ustala
sa stolice, naslućujući odmah da nešto nije u redu. „Mužu, šta se dešava?”
Vilijam pritrča ocu, a Milamber reče: „Sve ću ti objasniti kasnije. Moramo povesti
Vilijama i bežati.”
Dečačić povuče očevu crnu odoru. „Tata!” - jaukao je on, tražeći malo pažnje.
Milamber ga podiže i čvrsto zagrli, pa reče: „Vilijame, krećemo na put ka mojoj domovini.
Moraš biti hrabar dečak i ne smeš plakati.”
Vilijam isturi donju usnicu, jer čim njegov otac zahteva od njega da ne plače,
zasigurno postoji dobar razlog za plakanje, ali klimnu glavom i uzdrža suze.
„Netoho! Almorela!” - povika Milamber, i za tren dvoje slugu dotrčaše u baštu.
Netoha se pokloni, ali Almorela pritrča Katali. Katala je zahtevala da i ona pođe s njima u
Milamberov novi dom kada je odvodio porodicu s poseda Šinzavaija. Više je bila Katalina
sestra i Vilijamova tetka nego robinja. Odmah je uočila da nešto nije u redu i suze joj same
pođoše na oči.
„Vi odlazite”, reče ona, zapravo ne postavljajući pitanje.

Crowarez
196
 Bosnaunited

Netoha pogleda u svog gospodara. „Zapovedajte, o, Uzvišeni.”

Milamber reče: „Odlazimo. Moramo. Žao mi je.” Netoha stoički primi vesti, kao pravi
Tsurani, ali Almorela se obisnu Katali oko vrata, neskriveno plačući.
„Želim da se osiguram da će sve biti u redu s vama dvoma”, produži čarobnjak.
„Unapred sam spremio dokumenta za ovaj dan. Kada budemo otišli, pronaći ćete sve što
sam radio uredno sređeno u mojoj radnoj sobi. Iznad mog radnog stola, na najvišoj polici,
naći ćete pergament s crnim pečatom. Predajem imanje tebi, Netoha.” Okrenuvši se
Almoreli, on nastavi. „Znam da se volite. Dokument koji daje Netohi imanje tebe će
osloboditi ropstva, Almorela. On će ti biti dobar muž. Čak ni car ne može poništiti dokument
s pečatom Uzvišenih, i nemajte brige.”
Almorelino lice izražavalo je mešavinu potpune neverice, sreće i žalosti. Polako je
klimnula glavom u znak razumevanja, s puno zahvalnosti u očima.
Milamber se vrati na Netohu. „Predajem donje pašnjake Zanotisu, čobaninu. Budi
izdašan prema ostalim članovima domaćinstva, Netoha.
Sad, u mojoj radnoj sobi ćete pronaći i nekoliko pergamenata s crvenim pečatima.
Njih morate odmah spaliti. Šta god da radite, nemojte lomiti pečate, već ih spalite. Sve ostale
spise pošaljite Hočopepi od Sabora, i prenesite mu moju najdublju naklonost i želju da mu
budu korisni. On će znati kako da ih iskoristi.”
Almorela ponovo zagrli Katalu, te poljubi Vilijama. Netoha reče: „Brže, devojko. Još
nisi gazdarica imanja, a imamo važna posla.” Hadonra na pola poklona promuca: „Uzvišeni,
ja... želim vam sve najbolje.” Brzo završi poklon i krenu prema radnoj sobi. Milamber je
opazio nagoveštaj suza i u njegovim očima.
Almorela, uplakana, krenu za Netohom prema kući. Katala se okrenu Milamberu.
„Sada?”
„Sada.” Poveo ih je do mozaičke sobe s rečima: „Postoji još nešto što moram otkriti
pre nego što koraknemo kroz kapiju.” On zagrli ženu i sina, i snagom volje prizva drugu
mozaičku sliku.
Za tren ih obavi bela izmaglica i nađoše se u drugoj prostoriji. Kad žurno prođoše
kroz vrata, Katala vide da su u domu gospodara Šinzavaija.
Otrčaše do Kamatsuove dnevne sobe i bez okolišanja otvoriše vrata. Kamatsu podiže
pogled, uvređen zbog ometanja. Kada je video ko stoji na vratima, odmah promeni izraz. „O,
Uzvišeni, šta se zbiva?” - upita ustajući na noge.
Milamber brzo prepriča događaje toga dana, a Katala preblede slušajući priču.
Gospodar Šinzavaija odmahnu glavom. „Možda ste započeli nešto što će zauvek promeniti
unutrašnji poredak Carstva, o, Uzvišeni. Nadam se da ovo nije smrtonosan udarac. U
svakom slučaju biće potrebno mnogo godina da se procene njegove posledice. Partija
napretka već priprema tlo za savez s Partijom mira. Za tako kratko vreme napravili ste
velike promene u mojoj domovini.”
Kamatsu nastavi, ne dozvoljavajući Milamberu da ga prekine. „Ali ništa se ne može
završiti naprečac. Vi koji ste nekad bili mojim robom naučili ste mnogo, ali i dalje niste
Tsurani. Morate shvatiti da ratni vođa ne može doživeti takav udarac i očuvati ugled.
Verovatno će sam sebi od sramote oduzeti život, ali oni koji ga slede, porodica, podređeni -
svi će krenuti u lov na vašu glavu. Verovatno su već unajmljene ubice ili čarobnjaci koji su

Crowarez
197
 Bosnaunited

spremni da delaju protiv vas. Nemate izbora osim da s porodicom prebegnete u svoju
domovinu.”
Vilijam odluči da je dovoljno suzdržavao suze, jer je i pored sve svoje hrabrosti
previše jasno osećao majčin strah. Milamber se okrenu od Kamatsua i na dve-tri magične
reči Vilijam smesta zaspa. „Spavaće dok se ne nađemo na sigurnom.” Katala klimnu glavom,
znajući da je tako najbolje, uprkos tome što joj se ta nužnost nije dopadala.
„Ne bojim se nijednog čarobnjaka, Kamatsu”, nastavi Milamber, „ali plašim se za
Carstvo. Sada znam da, ma šta moji učitelji iz Sabora pokušavali, nikada ne mogu postati
Tsurani. Ali ja zaista služim Carstvu. Zgađen onim čemu sam prisustvovao u areni, dobio
sam potvrdu sumnji koje gajim već neko vreme. Carstvo mora promeniti svoj put, ili ga čeka
slom. Trulo, slabašno srce ove kulture ne može još dugo izdržavati sopstvenu težinu, kao
ngagi drvo trule srži, prelomiće se od nje. Postoje i druge stvari, stvari o kojima ne smem
govoriti, a koje sam spoznao dok sam boravio ovde, i one mi govore da moraju nastati
ogromne promene.
Moram otići, jer ako ostanem, Sabor, Visoki savet i Carstvo biće u razdoru. Odlazak bi
mi teško pao da kojim slučajem nije u najboljem interesu za Tsuranuani da pođem. Tako
sam učen. Ali pre nego što krenem, moram znati ima li vesti od Lorija i vašeg sina u vezi s
carevom ponudom za primirje?”
„Ne. Znamo da su nestali za vreme manje bitke prve večeri. Hokanuovi ljudi su nakon
čarke pretražili oblast, i nisu im našli ni traga, tako da su pretpostavili da su odmakli na
bezbednu razdaljinu. Moj mlađi sin je siguran da su stigli do puta iza kraljevskog fronta. Od
tada ni reči. Drugi članovi našeg saveza čekaju s podjednakom strepnjom kao i ja.”
Milamber razmisli. „Onda car još nije spreman da dela. Nadao sam se da će sve to teći
brže, kako bismo mogli otići slobodno, pod primirjem, pre nego što se moji neprijatelji
organizuju. Sada kada je ratni vođa oglasio pobedu nad vojskom vojvode Borika, možda
mira nikad neće ni biti.”
Kamatsu reče: „Jasno je da nemate u sebi Tsuranija, o, Uzvišeni. Kako je ratni vođa
posramljen zbog uništenja igara koje je posvetio Nebeskoj svetlosti, Ratna partija će se naći
u haosu. Sada će klan Kanazavai ponovo istupiti iz Ratnog saveza. Naši prijatelji iz Plavog
točka će dvostruko snažnije pokušavati da nametnu primirje Visokom savetu. Ratna partija
nema odgovarajućeg vođu. Čak i ako se ratni vođa pokaže kao besramnik i ne oduzme sebi
život, brzo će biti smenjen, jer je Ratnoj partiji potreban snažan predvodnik, a Minvanabiji
su ambiciozni; već tri generacije vrebaju belo-zlatno znamenje. Ali i ostali članovi Saveta će
pokušati da se proguraju. Ratna partija će biti u neredu, a mi ćemo dobiti dovoljno vremena
da učvrstimo svoju poziciju, dok se Igra Saveta nastavlja.”
Kamatsu je dugo posmatrao Milambera. „Kao što rekoh, neki vam već rade o glavi.
Krenite odmah ka svojoj domovini. Ne oklevajte, i verovatno ćete bezbedno proći. Možda će
tek poneko od njih pomisliti na mogućnost da odmah krenete ka portalu. Bilo koji drugi od
Uzvišenih bi nedelju dana raspremao svoje odaje.” On se nasmeši Milamberu. „Uzvišeni, bili
ste svež povetarac u ustajaloj sobi dok ste bili sa nama. Žao mi je što morate napustiti našu
zemlju, ali morate smesta poći.”
„Nadam se da će doći dan kada ćemo se ponovo sresti kao prijatelji, poglavaru
Šinzavaija, jer naši narodi mnogo mogu da nauče jedan od drugoga.”
Gospodar Šinzavaija položi ruku na Milamberovo rame. „I ja se nadam takvom danu,

Crowarez
198
 Bosnaunited

o, Uzvišeni. Moliću se za vas. I još nešto: ako u domovini sretnete Kasumija, recite mu da su
očeve misli sa njim. Sada krenite, i zbogom.”
„Zbogom”, reče Milamber. Uzeo je ženu za ruku i požurio natrag do mozaičke sobe.
Kada stigoše tamo, začu se zvono, a Milamber gurnu ženu i sina iza sebe. Tren potom, bela
izmaglica se raščisti s poda i ukaza se iznenađeni Fumita.
„Milambere!” - reče on koraknuvši napred.
„Ostani gde si, Fumita!”
Stariji čarobnjak mirno stade. „Ne želim ti ništa nažao. Vesti o onome što se desilo
stigle su i do onih članova Sabora koji nisu prisustvovali igrama. Sabor je proključao. Tapek
i ostali ljubimci ratnog vođe traže tvoju krv. Hočopepa i Šimone te brane. Nikada nije bilo
ovako velikog rascepa. U Visokom savetu, Ratna partija zahteva ukidanje nezavisnosti
Sabora u ratnom stanju, a Partija napretka i Mira otvoreno staju uz Partiju Plavog točka.
Carstvo je okrenuto naglavačke.”
Stariji čarobnjak je vidno klonuo govoreći sve ovo. Činio se mnogo stariji nego što ga
je Milamber upamtio. „Mislim da si bio u pravu u mnogim svojim verovanjima, Milambere.
Moramo menjati Carstvo ako ne želimo da ono satrune, ali toliko promena za tako kratko
vreme? Ne znam.”
Nastade trenutak tišine; Milamber progovori: „Ono što sam učinio bilo je za dobrobit
Carstva, Fumita. Moraš verovati u to.”
Stariji čarobnjak polako klimnu glavom. „Verujem ti, Milambere, ili barem želim da ti
verujem.” Kao da se polako uspravljao. „Kakav god ishod bio, po smiraju Sabor čekaju mnogi
poslovi. Možda ćemo usmeriti Carstvo na neki zdraviji put.
Ali ti moraš brzo pobeći. Vojska te neće zaustavljati, jer slabo ko van Svetog grada
zna za tvoje delo, ali ljubimci ratnog vođe te možda već sada traže. Uhvatio si našu braću na
prepad na igrama, i niko ponaosob nije mogao da te savlada, ali ako se udruže protiv tebe,
čak te ni tvoje silne moći neće spasti. Moraćeš da ubiješ drugog čarobnjaka, ili da budeš
ubijen.”
„Da, znam, Fumita. Moram poći. Nemam želje da ubijem čarobnjaka, ali ako budem
primoran, učiniću to.”
Fumitu kao da zaboleše ove reči. „Kako misliš da stigneš do portala? Nikada nisi bio
u logoru koji ga okružuje, zar ne? “
„Nisam, ali idem prema Ravničarskom Gradu, a tamo ću unajmiti kočiju.”
„To je presporo. Kočiji će biti potreban bar sat da stigne do logora.” On posegnu u
svoju odoru i izvuče putničku napravu. Predavši je Milamberu, reče: „Treći položaj odvešće
te pravo pred stroj portala.”
Milamber je uze. „Fumita, ja želim da zatvorim portal.”
Fumita odmahnu glavom. „Milambere, čak i uz tvoje moći, mislim da to nije moguće.
Desetine čarobnjaka radilo je na stvaranju velikog portala, i čarolije koje ga kontrolišu
deluju samo s naše strane, u Kelevanu. Midkemijska mašina služi samo da učvrsti stazu
portala.”
„Znam, Fumita. Uskoro ćeš videti, jer sam predao svoje radove Hočopepi. Moja
'tajnovita' izučavanja bila su posvećeno silama portala.

Crowarez
199
 Bosnaunited

Moguće je da o njima znam više od svih ostalih članova Sabora. Znam da bi to bio
očajnički, verovatno i razoran potez s midkemijske strane, ali ovaj rat mora prestati.”
„Onda idi u slobodu svoje domovine i čekaj. Car će uskoro preduzeti korake, siguran
sam. Ratni vođa je od tebe u areni primio teži udarac nego što bi mu bio potpuni poraz u
ratu. Ako Nebeska svetlost naredi primirje, možda ćemo moći da se pozabavimo pitanjem
portala. Miruj dok ne otkriješ kako je kralj odgovorio na ponudu mira.”
„Znači li to da i ti igraš Veliku Igru?”
Fumita se nasmeši. „Nisam ja jedini čarobnjak koji se spušta u političke vode,
Milambere. Hočopepa i ja smo bili deo svega ovoga od samog početka. Idi sad, i neka te
bogovi štite. Želim ti srećan put i dug, zdrav život u tvojoj domovini.”
Rekavši to, on prođe pored Milambera i njegove porodice. Kada je bio van vidika,
Milamber uključi napravu.

* * *

Vojnik skoči na noge. U jednom trenutku sedeo je sam pod drvetom, zaštićen od
vreline zalazećeg sunca, a u sledećem se pred njim naprasno pojaviše čarobnjak, žena i dete.
Dok se osovio na noge, oni su već pošli prema stroju portala, koju stotinu metara odatle.
Kada su stigli do mašine, platforme s čije se obe strane uzdizao po jedan visoki stub, a u čijoj
se sredini moglo videti blistavo „ništavilo”, jedan starešina čiji su vojnici upravo prolazili
kroz nju pozdravi nadređenog.
„Skloni ove ljude s platforme.”
„Po tvojoj želji, o, Uzvišeni.” On doviknu naređenje svojim ljudima i oni odstupiše.
Milamber uze Katalu za ruku i povede je kroz portal.
Nakon jednog koraka, i trenutka vrtoglavice, nađoše se usred tsuranijskog logora u
dolini pod Sivim kulama. Bila je noć, logorske vatre su jarko sijale. Nekoliko oficira se trže
pred iznenadnom posetom, ali im se skloniše s puta.
Milamber upita: „Imate li zarobljenih konja?”
Jedan starešina tupo klimnu glavom.
„Dovedite dva, odmah. Neka budu osedlani.”
„Po vašoj volji, o, Uzvišeni”, reče čovek i otrča.
Uskoro se ukaza jedan vojnik koji je vodio dva konja prema njima. Kada se približio,
Milamber prepozna Hokanua. Mlađi sin Šinzavaija se hitro osvrnu predajući uzde
Milamberu. „Uzvišeni, upravo smo dobili vesti da se nešto užasno dogodilo na Carskim
igrama, premda su novosti nejasne. Pretpostavljam da vaš iznenadni dolazak ovamo ima
neke veze s tim. Morate biti hitri, jer u logoru ima ljudi odanih ratnom vođi, i neću ni
pominjati šta bi mogli pokušati ako i oni dođu do sličnog zaključka.”
Milamber je držao Vilijama dok se Katala pela u sedlo uz Hokanuovu pomoć. On joj
tad dodade sina i uzjaha svog konja. „Hokanu, upravo dolazim od tvog oca. Idi k njemu,
potreban si mu.”
„Vratiću se na posed mog oca, o, Uzvišeni.” Posle časka oklevanja mladi Tsurani
dodade: „Ako vidite mog brata, recite mu da sam živ, jer on to ne zna.”

Crowarez
200
 Bosnaunited

Čarobnjak pristade, pa se okrenu Katali i uze uzde njenog konja. „Drži se za sedlo,
najdraža. Ja ću nositi Vilijama.”
Bez ijedne dalje reči, izjahaše iz logora. Nekoliko stražara pokuša da ih zaustavi, ali
stadoše prepoznavši crnu odoru. Satima su jahali obasjani mesečinom. Milamber je čuo
povike vojnika dok je vodio porodicu na sigurno.
Katala se držala kao ratnici od kojih je potekla, i Milamber joj se divio. Nikada pre
nije jahala konja, ali se nije žalila. Mora da je bilo strašno napustiti dom i uleteti u čudan,
mračan svet gde nikoga ne poznaješ. Shvatio je pravu čvrstinu njenog karaktera, čiji je,
nekad, samo nagoveštaj video.
Nakon naizgled beskrajnog puta, iz mraka se začu glas. Mutne senovite prilike
pomerale su se među drvećem. „Stoj! Ko jaše kroz ovu noć?” Glas je govorio kraljevim
jezikom. Troje jahača stade i predvodnik, s jasnim olakšanjem u glasu, povika: „Pag od
Krajdije!”

Crowarez
201
 Bosnaunited

12.

Preokret

Kulgan je sedeo bez reči.

Bio je to susret zaliven suzama. Pag je stajao kraj postelje lorda Borika, otvoreno
pokazujući žalost dok mu se smrtno ranjeni vojvoda blago smešio. Lijam, Brukal i Mičam
tiho su razgovarali koji korak dalje, a Katala je skretala Vilijamovu pažnju od Pagovog
razgovora s vojvodom.
Borikov glas bio je jedva čujan, izmučen bolom, a lice mu se grčilo dok se borio za
dah. „Drago mi je što te vidim... ponovo među nama, Pag. I još toliko što vidim tvoju ženu i
dete.” On se zakašlja, i na ustima mu se ukaza krvava pena.
Katala je plakala, ganuta vidnom brigom koju je njen muž pokazivao prema ovom
čoveku. Borik rukom pozva Kulgana, i krupni čarobnjak priđe i stade kraj svog nekadašnjeg
učenika. „Da, milosti.”
Borik nešto prošapta, a Kulgan se okrenu prema Mičamu. „Molim te, odvedi Katalu i
dečaka u naš šator. Lori i Kasumi su tamo.”
Katala upitno pogleda Paga, a on klimnu glavom. Mičam je već podigao dečaka, koji
ga je pomalo sumnjičavo posmatrao. Kada odoše, Borik se napreže da se pridigne, a Kulgan
mu pomože, gurajući mu jastuke pod leđa. Vojvoda se zaceni od kašlja, očiju čvrsto
sklopljenih od bola.
Kada najzad dođe do daha, uzdahnu i polako progovori.
„Pag, sećaš li se kako sam te nagradio kada si spasao Karlinu od trolova?” Pag klimnu
glavom, previše ophrvan osećanjima da bi progovorio. Borik nastavi: „Sećaš li se mog
obećanja o još jednom daru?” Pag ponovo klimnu. „Voleo bih da je Tali ovde da ti ga preda,
ali reći ću ti, sažeto, o čemu je reč. Dugo sam smatrao da Kraljevstvo zanemaruje jedno od
svojih najvećih bogatstava postupajući prema čarobnjacima kao prema odbačenima i
prosjacima. Kulganova verna služba svih ovih godina dokazala mi je da sam bio u pravu.
Sada se ti vraćaš i, premda shvatam vrlo mali deo tvoje priče, vidim da si postao majstor
svoje veštine. Tome sam se i nadao, jer sam imao jednu viziju.
Ostavio sam po strani izvesnu sumu zlata, namenjenu tebi i danu kada postaneš
majstor među čarobnjacima. Želim da je ti, Kulgan i ostali čarobnjaci iskoristite za otvaranje
učilišta, gde će svako moći da dođe i deli znanje s drugima. Tali će vam predati spise s
mojim uputstvima i detaljnim opisom moje zamisli. Ali zasad mogu samo da pitam: Hoćete li
prihvatiti ovu odgovornost? Hoćete li sagraditi akademiju za izučavanje magije i drugih

Crowarez
202
 Bosnaunited

nauka?”
Pag klimnu glavom, uplakan. Kulgan je stajao otvorenih usta, jedva verujući onome
što je čuo. Njegova najveća želja, životna ambicija koju je delio s vojvodom u dokolici
razgovora nad vrčevima vina, bila je ispunjena.
Borik se ponovo zakašlja, a kad napad prođe, nastavi: „Imam u svom posedu jedno
ostrvo, u srcu Velikog zvezdanog jezera, u blizini Šamate. Kad ovaj rat najzad bude svršen,
idite tamo i sagradite svoju akademiju. Možda će to jednog dana biti najveći hram znanja u
Kraljevstvu.”
Vojvodu ponovo spopade razdirući kašalj, još strašnijeg zvuka nego pre. Borio se za
vazduh nakon njega, jedva kadar da govori. Pozva Lijama bliže k sebi, pokaza prema Pagu i
reče: „Reci mu”, nakon čega se sruči na postelju.
Lijam steže grlo, boreći se sa suzama, i obrati se Pagu. „Kada su te Tsuraniji oteli,
otac je želeo da budeš zapamćen na neki način. Razmišljao je šta bi bilo pogodno, jer si tri
puta pokazao veliku hrabrost, dva puta spasavši Kulganov život i jedanput život moje
sestre. Procenio je da jedino što ti je nedostajalo jeste ime, jer niko nije poznavao tvoju
porodicu. Tako je naložio da se ispišu i u Kraljevske arhive zavedu dokumenti koji uključuju
tvoje ime u porodicu konDoin, i tako si primljen u našu lozu.” Lijam se gorko osmehnu. „Da
je bar ovaj trenutak kad to delim s tobom malo vedriji.”
Ganut, Pag pade na kolena kraj vojvodine postelje. Uzeo je njegovu ruku i poljubio
prsten-znamenje njegove porodice, ne mogavši da progovori. Borik prošapta: „Ponosim se
tobom kao da si mi rođeni sin.” Borio se za dah. „Nosi naše ime s ponosom.”
Pag steže nekada moćnu ruku, sada nejaku i klonulu. Borikove oči se polako sklopiše.
Teško je disao. Pag mu pusti ruku, a vojvoda pozva sve prisutne da priđu bliže. Čak je i stari
Brukal bio na ivici suza čekajući da vojvodin život umine.
Borik ga oslovi: „Ti si mi svedok, stari druže.”
Vojvoda Jabona podiže obrvu i zatraži odgovor od Kulgana. „Šta misli pod tim?”
Kulgan objasni: „Želi da budeš svedok njegove samrtne izjave. To je njegovo pravo.”
Borik pogleda Kulgana i reče: „Brini se o svim mojim sinovima, stari prijatelju. Neka
istina bude obznanjena.”
„Zašto kaže 'o svim mojim sinovima'? Kakva istina?” - upita Lijam Kulgana.
Čarobnjak pogleda Borika u oči, a ovaj blago klimnu glavom. Kulgan tiho prozbori:
„Tvoj otac priznaje svog najstarijeg sina, Martina.”
Lijamove oči se razrogačiše. „Martina?”
Borikova ruka se trže u iznenadnom naletu snage, grabeći Lijama za rukav. Otac
privuče mladića sebi i prošapta: „Martin ti je brat. Ogrešio sam se o njega, Lijame. On je
dobar čovek, i zaista sam ga voleo.” Uputio je Brukalu još jednu isprekidanu reč.
„Posvedoči!”
Brukal klimnu glavom. Suze su mu se slivale u bele brkove, dok je davao zakletvu:
„Ja, Brukal, vojvoda Jabona, biću svedok.”
Borikove oči se najednom zamutiše. Poslednji hrapavi dah uminu u njegovim
grudima, i više se nije pomerao.
Lijam pade na kolena i zaplaka, i svi ostali pustiše da ih tuga obuzme. Pag nije

Crowarez
203
 Bosnaunited

doživeo trenutak tolike gorčine i radosti u isto vreme.

* * *

Te noći bilo je tiho u šatoru koji je Mičam obezbedio Pagu i njegovoj porodici. Vesti o
Borikovoj smrti ogrnule su logor neraspoloženjem, i Kulganova radost zbog susreta sa
svojim šegrtom bila je tupa. Dan je polako odmicao dok su razmenjivali priče, premda su
govorili tiho i bez veselja. S vremena na vreme neko bi izašao iz šatora, odlazeći u šetnju, da
bude nasamo sa svojim mislima. Devet godina istorije polako je nadoknađeno, i Pag je sada
opisivao svoj beg iz Carstva.
Katala je pazila Vilijama, koji je ležao na krevetu grleći jednom rukom Fantusa.
Plameni gmaz i dečak su, zgledavši se, zaključili da su prijatelji. Mičam je sedeo kraj vatre i
kotla, pažljivo posmatrajući ostale. Lori i Kasumi sedeli su na podu, nogu prekrštenih po
običaju Tsuranija, dok je Pag dovršavao priču.
Kasumi je prvi progovorio: „O, Uzvišeni, kako to da si napustio Carstvo baš sada, a ne
pre?”
Kulgan podiže obrvu, još nenaviknut na promenu kroz koju je njegov bivši šegrt
prošao. Priča o Višim i Nižim veštinama nije mu bila potpuno jasna i čudio ga je način na
koji se Tsurani obraćao dečaku. On ispravi sebe - mladiću, ne dečaku.
„Nakon mog sučeljenja s ratnim vođom, shvatio sam da ću učiniti Carstvu dobro ako
odem, jer bi moje prisustvo dovelo samo do podela u vremenu koje Carstvo mora koristiti
lečeći rane. Rat mora biti završen i mir prihvaćen, jer Carstvo gubi snagu.”
„Dakako”, dodade Mičam, „kao i Kraljevstvo. Iskrvarismo od ovih devet godina rata.”
. Kasumi je s istovetnom nelagodnošću slušao kako se ovi ljudi obraćaju Pagu kao da
su mu ravni. „O, Uzvišeni, šta će se desiti ako car ne bude mogao da zaustavi novog ratnog
vođu? Savet će zacelo smesta izabrati novog.”
„Ne znam, Kasumi. Onda ću morati da pokušam da zatvorim portal.”
Kulgan uvuče podosta dima iz lule i napravi gust oblak dima. „Još ne shvatam sve što
si ispričao, Pag. Sudeći po onome što sam čuo, ne vidim šta bi ih sprečilo da otvore još jedan
portal.”
„Ništa, ali portali su nestabilne naprave. Ne postoji način da se sazna kuda portal
vodi; veza između naša dva sveta bila je čista slučajnost. Kada je ona otvorena, mogli su
otvoriti i druge portale, jer staza među svetovima privlači ostale portale kao magnet gvožđe.
Tsuraniji mogu pokušati da otvore novu kapiju, ali svaki pokušaj bi ih verovatno
vodio drugim, nepoznatim svetovima. Ako bi uspeli da se vrate ovamo, to bi verovatno bilo s
nekom bezgranično malom šansom, jednom u mnoštvu hiljada. Ako zatvorimo portal, ne bi
se vratili godinama, možda nikada.”
„Pomenuo si da će ratni vođa možda počiniti samoubistvo”, reče Kulgan. „Možemo li,
onda, očekivati odmor od vojevanja?”
Odgovorio mu je Kasumi. „Bojim se da ne možete, prijatelju Kulgane, jer poznajem
desnu ruku ratnog vođe. On je od Minvanabija, gorde porodice iz moćnog klana, i mnogo bi
mu značilo da na sledeći sastanak Visokog saveta donese vesti o veličanstvenoj pobedi.

Crowarez
204
 Bosnaunited

Verovatno će sledećih dana napasti svim silama.”

Kulgan odmahnu glavom. „Mičame, bolje zovi lorda Lijama da nam se pridruži; on
mora čuti za ovo.” Visoki slobodnjak ustade i izađe iz šatora.
Kasumi se namršti. „Video sam ponešto od ovog sveta, i slažem se s Uzvišenim. Mir bi
nam svima zaista odgovarao, ali ga nema na vidiku.”
Za nekoliko minuta mladi vojvoda uđe s Mičamom u šator, i Kasumi ponovi svoje
upozorenje. „Onda će najbolje biti da se spremimo za napad”, reče Lijam.
Kasumi se oseti nelagodno. „Gospodaru, molim te da mi oprostiš, ali bude li bitke,
neću moći da udarim na svoj sopstveni narod. Imam li tvoju dozvolu đa se vratim njihovim
borbenim linijama?”
Vojvoda je razmišljao i Pag primeti napor zapovedništva ucrtan na njegovom licu.
Nestale su radosne oči i večiti osmeh. Sada je više nego ikad ličio na oca. „Shvatam. Narediću
da te propuste kroz linije, ako se zakuneš da nikome nećeš reći ni reč od svega što si ovde
čuo.”
Kasumi pristade i ustade na noge. Pag se i sam podiže i reče: „Daću ti još jednu
naredbu, Kasumi, kao čarobnjak Tsuranuanija. Vrati se svome ocu, jer si mu potreban. Još
jedan mrtav vojnik neće mnogo pomoći tvom narodu.”
Kasumi se pokloni. „Biće po tvojoj volji, o, Uzvišeni.”
Kasumi zagrli Lorija i izađe s Lijamom.
Kulgan reče: „Toliko si mi toga ispričao što je teško pojmiti. Mislim da je najbolje da
se za sada rastanemo, jer osećam potrebu da se odmorim.”
Kad stari čarobnjak ustade, Pag ga upita: „Čekao sam da ti postavim jedno pitanje.
Šta se zbilo s Tomasom?”
„Tvoj prijatelj iz detinjstva je živ i zdrav, s vilenjacima Elvandara. Postao je strašan
ratnik, kao što je oduvek želeo.”
Pag se nasmeši. „Drago mi je da to čujem. Hvala ti.”
Kulgan, Lori i Mičam ih pozdraviše i odoše svojim putem. Katala reče: „Mužu,
umoran si. Hodi, odmori se.”
Pag priđe krevetu na kome je sedela. „Zadivljen sam tobom. Kroz šta si sve večeras
prošla, a i dalje se brineš o meni.”
Ona ga uhvati za ruku. „Kada sam s tobom, sve je onako kao što treba da bude. Ali ti
izgledaš kao da nosiš breme celog sveta.”
„Breme dvaju svetova, ljubavi, bojim se.”

* * *

Probudiše ih trube. Dok su ustajali iz kreveta, Lori utrča u šator i preplaši ih. Sudeći
po svetlu koje je doprlo kroz otvor u šatorskom krilu, predugo su spavali. „Dolazi kralj!” On
dodade neku odeću Pagu. „Obuci ovo.”
Pag uvide da nije mudro hodati po logoru u crnoj odori, i prihvati. Lori okrenu leđa, a
Katala navuče haljinu preko glave. Potom je prišla Vilijamu koji je sedeo na postelji,

Crowarez
205
 Bosnaunited

uplašenog pogleda. Ubrzo se smirio i počeo da vuče Fantusov rep, na šta gmaz uvređeno
frknu.
Pag i Lori izađoše i priđoše zapovedničkom šatoru, koji je nadgledao logor armija
Kraljevstva. Daleko na jugoistočnom kraju logora ugledaše kraljevu pratnju i začuše klicanje
vojnika dok je kraljevski barjak pronošen kroz njihove redove. Hiljade vojnika prihvatiše
poklič, jer nikada pre nisu videli kralja, i njegovo prisustvo im podiže duhovnu snagu koja je
nakon poslednjeg poraza pala na niske grane.
Lori i Pag stadoše uz zapovednički šator, trudeći se da ostanu dovoljno blizu da čuju
sve što će biti izgovoreno. Vojvoda Brukal pratio je pogledom kralja, ali Lijam primeti
dvojicu pridošlica i klimnu glavom, odobravajući njihovo prisustvo.
Dva reda Garde kraljevskog domaćinstva priđoše prednjoj strani šatora, a zatim se
razdvojiše kako bi kralj izjahao ispred. Rodrik, kralj Pokrajina, jahao je ogromnog crnog
ratnog konja, koji stade pred dvojicom vojvoda udarajući kopitima o zemlju. Rodrik je nosio
kicošku spremu u vidu zlatom optočenog bojnog oklopa, s brojnim filigranskim ukrasima na
prsnom delu. Kalpak mu je bio zlatan i okrunjen. Kraljevska ljubičasta perjanica vijorila se s
vrha kalpaka, nošena jutarnjim vetrom.
Posedevši nepomično za trenutak, on skide kalpak i dodade ga jednom pažu. Ostao je
u sedlu proučavajući dvojicu zapovednika s visine, s iskrivljenim osmehom. „Šta, zar nećete
da pozdravite svog gospodara?”
Vojvode se pokloniše. Brukal reče: „Vaše veličanstvo, samo smo iznenađeni. Nismo
dobili glas.”
Rodrik se nasmeja, a glas mu beše zacrnjen ludilom. „Zato što nisam poslao glas.
Želeo sam da vas iznenadim.” Pogledao je Lijama. „Kaje ovo u prsniku Krajdije?”
„Lijam, veličanstvo”, odgovori Brukal. „Vojvoda Krajdije.”
Kralj povika: „On je vojvoda samo ako ja tako kažem.” Iznenada, raspoloženje mu se
promeni i on saosećajno reče: „Žao mi je, čuo sam za smrt tvog oca.” Potom se zakikota. „Ali
bio je izdajnik, znaš. Mislio sam da ga obesim.” Lijam se zgrči čuvši Rodrikove reči, a Brukal
ga uhvati za ruku.
Kralj to opazi i vrisnu: „Napao bi svog kralja? Izdajniče! Isti si kao tvoj otac i ostali.
Stražo, uhvatite ga!” Uperio je prst u mladića.
Kraljevski gardisti sjahaše, a vojnici Zapada koji su stajali u blizini krenuše da im
preseku put. „Stojte!” - zapovedi Brukal, i vojnici Zapada stadoše. Starac se okrenu Lijamu.
„Dovoljna je tvoja reč, i imaćemo građanski rat”, prosikta on.
Lijam reče: „Predajem se, veličanstvo.” Vojska Zapada je negodovala.
Kralj hladno reče: „Moraću da te obesim, znaš. Vodite ga u njegov šator i držite ga
unutra.” Straža posluša naredbu. Kralj preusmeri pažnju na Brukala. „Jesi li mi veran, moj
lorde Brukale, ili će i Jabon, kao i Krajdija, dobiti novog vojvodu?”
„Uvek ću biti veran kruni, veličanstvo”, odgovori ovaj.
Kralj sjaha. „Da, verujem ti.” Ponovo se zakikotao. „Znaš da je moj otac imao visoko
mišljenje o tebi, zar ne?” On uze vojvodu pod ruku i povede ga u zapovednički šator.
Lori dodirnu Pagovo rame i reče: „Najbolje će biti da ostanemo u svojim šatorima.
Ako me neki od onih dvorana prepozna, mogu se pridružiti vojvodi na vešalima.”

Crowarez
206
 Bosnaunited

Pag klimnu glavom. „Pozovi Kulgana i Mičama, i neka nam se pridruže u mom
šatoru.”
Lori otrča, a Pag se vrati u svoj šator. Katala je hranila Vilijama iz činije s čorbom od
pređašnje večeri. „Bojim se da smo nabasali na još jedno brdo nevolje, ljubavi”, reče Pag.
„Kralj je u logoru, i još je luđi nego što sam zamišljao. Moramo brzo otići, jer je naredio da
pritvore Lijama.”
Katala je bila zaprepašćena. „Kuda da idemo?”
„Mogu da nas dovedem do Krajdije, kod princa Arute. Znam dvor Krajdije do
najsitnijih detalja, baš kao kakvu mozaičku sliku. Neću imati poteškoća da nas prenesem
tamo.”
Lori, Mičam i Kulgan pridružiše im se za nekoliko minuta, i Pag izloži svoj plan za
bekstvo. Kulgan odmahnu glavom. „Ti povedi dečaka i Katalu, Pag, ali ja moram da
ostanem.”
Mičam dodade: „Kao i ja.”
Pag je bio začuđen. „Zašto?”
„Služio sam Lijamovog oca, a sada služim njemu. Ako kralj pokuša da pogubi Lijama,
biće bitke. Vojske Zapada neće mirno posmatrati Lijamovu smrt. Kralj je doveo samo
Kraljevsku gardu, a oni će lako biti pobeđeni. Kada se to dogodi, nastupa građanski rat.
Bas-Tira će voditi armije Istoka. Lijamu će biti potrebna moja pomoć.”
Mičam reče: „Taj problem neće lako biti rešen. Armije Zapada su iskusnije, ali su na
izmaku snage. Nedostaje im moral. Armije Istoka su odmorne, a Crni Gaj je najbolji
vojskovođa Kraljevstva. Lijam se još nije okušao. Biće to naporna borba.”
Pag shvati njihove reči. „Možda neće doći do toga, ipak. Brukal deluje spremno da
sledi Lijama, ali šta ako promeni mišljenje? Ko zna da li bi Ilit, Tir-Sog i ostali sledili Lijama
bez podrške Jabona?”
Kulgan uzdahnu. „Brukal neće pokleknuti. Mrzi Bas-Tiru koliko i Borik za života, ali
iz manje ličnih razloga. Vidi Gajevu ruku u svakom udaru na Zapad. Mislim da bi jabonski
vojvoda rado obezglavio Rodrika, ali i pored toga postoji mogućnost da Lijam prihvati svoju
sudbinu radije nego da započne građanski rat i preda Zapad Tsuranijima. Moraćemo
sačekati da bismo videli šta će se desiti.
Što ti daje još jedan razlog da smesta pođeš u Krajdiju, Pag - ako Lijam bude
pogubljen, Aruta će biti naslednik krune. Kralj ne može zaustaviti krvoproliće kada ga
započne, sve dok Aruta ne bude mrtav. Čak i Martin - čije bi prestolonasledništvo bilo
osporeno sumnjivim poreklom - i Karlina bi bili zarobljeni i ubijeni. Možda i Anita. Rodrik
ne bi ostavio Zapadu nijednog prestolonaslednika. Po Lijamovoj smrti, ubijanje neće
prestati sve dok Rodrik ili Aruta ne sednu na presto Kraljevstva bez ičijeg protivljenja. Ti si
najmoćniji čarobnjak u Kraljevstvu.” Pag htede da se pobuni. „Dovoljno poznajem našu
veštinu da procenim tvoje mogućnosti iz događaja koje si nam prepričao. I sećam se tvog
dečačkog talenta. Ti si sposoban za najsilnija dela u našem svetu. Aruti će tvoja pomoć biti
preko potrebna, jer zacelo neće oprostiti smrt svog brata. Krajdija,
Karzija i Tulan krenuće u boj čim prođe opasnost od Tsuranija. I ostali će im se
priključiti, osobito Brukal. Tada bismo imali građanski rat.”
Mičam pljunu kroz šatorsko krilo, pa ga na trenutak zadrža, sleđen, i reče: „Mislim da

Crowarez
207
 Bosnaunited

je rasprava završena. Pogledajte.”

Pridružili su mu se kraj otvora. Niko nije imao oštar vid poput slobodnjakovog, i
isprva ne videše šta im pokazuje. Tada polako razaznaše oblačak prašine na horizontu,
daleko na jugoistoku. Sirio se miljama duž horizonta, prljava mrka fleka pod plavetnilom
neba.
Slobodnjak se okrenu i pogleda ostale. „Ovo su vojske Istoka.”

* * *

Stajali su u blizini zapovedničkog paviljona, u grupi lamutskih vojnika. Uz Lorija,

Kulgana, Paga i Mičama stajao je erl Vandros od LaMuta, bivši konjički kapetan koji je vodio
juriš kroz dolinu pre mnogo godina, onda kada su prvi put ugledali portal. Titulu je stekao
nakon očeve smrti, manje od godine dana po Pagovom padu u ropstvo, i pokazao se kao
jedan od najboljih zapovednika Kraljevstva na frontu.
Družina plemića jahala je uzbrdo, prema paviljonu. Kralj i Brukal su ih mirno čekali.
Kraj svakog lorda jahao je stegonoša, noseći zastavu te plemićke kuće. Vandros izgovori
imena svih armija: „Rodez, Timons, Sadara, Ran, Sibon, svi su tu.” Okrenu se prema Kulganu.
„Sumnjam da je odavde do Rilanona ostalo više od hiljadu vojnika.”
Lori reče: „Jedan barjak ne vidim. Bas-Tira.”
Vandros pogleda: „Salador, Duboki Tonton... ne, u pravu si. Zlatni orao na crnom
platnu nije među ovim barjacima.”
„Crni Gaj nije budala”, reče Mičam. „Već se ustremio ka prestolu Krondora. Ako Lijam
bude obešen, a Rodrik pogine u bici, od prestola bi ga delio samo korak.”
Vandros se ponovo zagleda u okupljene plemiće. „Prisutan je skoro čitav Savet
lordova. Kad bi se vratili u Krondor bez kralja, Gaj bi za tili čas preuzeo krunu. Mnogi od
ovih ljudi su mu verni.”
Pag upita: „Ko ono jaše pod barjakom Saladora? Ono nije lord Kerus.”
Vandros pljunu. „To je Ričard, nekada baron Dolta, sada vojvoda Saladora. Kralj je
obesio Kerusa, a porodica mu je prebegla u Keš. Ričard sada vlada trećim vojvodstvom po
snazi na Istoku. Omiljen je Gaju.”
Kada se plemići okupiše ispred kralja, Ričard od Saladora, zajapureni medved od
čoveka, reče: „Moj gospodaru, okupismo se. Gde ćemo logorovati?”
„Logorovati? Neće biti logorovanja, moj vojvodo. Sada jašemo!” Okrenuo se prema
lordu Brukalu. „Okupi vojsku Zapada, Brukale.” Vojvoda dade znak, i glasnici se rastrčaše po
logoru oglašavajući zbor. Bojni doboši i ratne trube uskoro odjeknuše zapadnjačkim
logorom.
Vandros otide da se priključi svojim vojnicima, i uskoro ostade veoma malo
posmatrača. Kulgan, Pag i ostali pomeriše se u stranu, krijući se od kraljevog pogleda.
Kralj oslovi okupljeno plemstvo. „Devet godina trpesmo nežnost zapadnih
komandira. Lično ću povesti napad koji će isterati dušmane iz naše zemlje.” Okrenuo se
Brukalu. „U znak poštovanja prema tvojim odmaklim godinama, moj vojvodo, predaću
komandu nad pešadijom vojvodi Ričardu. Ti ćeš ostati ovde.”

Crowarez
208
 Bosnaunited

Stari vojvoda Jabona, koji je upravo oblačio oklop, oseti se povređeno. Paž prinese
okrunjeni kalpak i kralj ga posadi na glavu. „Pešadija će nas pratiti što je brže moguće. Sada
jašemo!”
Kralj mamuznu konja nizbrdo, praćen Kraljevskom gardom i okupljenim plemićima.
Pošto nestadoše s vidika, Kulgan se okrenu prema grupi i reče: „Počinje čekanje.”

* * *

Dan se odužio. Svaki čas je trajao kao trom dan. Sedeli su u Pagovom šatoru,
razmišljajući o događajima na zapadu. Armija je izjahala pod kraljevom zastavom, praćena
dobošima i trubama. Preko deset hiljada konjanika i dvadeset hiljada pešadinaca jurnulo je
na Tsuranije. U logoru je ostalo svega nekoliko vojnika, ranjenika i prestarelih. Tišina ih je
sada naprezala baš kao i logorski žamor proteklih dana.
Vilijam je postao nestrpljiv, i Katala ga odvede napolje da se igra. Fantus je jedva
dočekao priliku da se odmori od svog napornog druga.
Kulgan je ćutke sedeo, pućkajući na lulu. Proveo je neko vreme razgovarajući s
Pagom o pitanjima magije, ali uglavnom su razmišljali.
Lori prvi prekide napetost. Ustade i reče: „Ne mogu više da čekam. Mislim da bi
trebalo da odemo do lorda Lijama i rešimo šta ćemo činiti kada se kralj vrati.”
Kulgan mu odmahnu da se vrati na stolicu. „Lijam ništa neće učiniti, jer je sin svoga
oca i ne želi građanski rat, ne ovde.”
Pag se odsutno poigravao bodežom. „Uz istočne armije u logoru, Lijam zna da bi
borba predala Zapad Tsuranijima, a krunu Bas-Tiri. Radije će otići na vešala.”
„To je najgora vrsta gluposti”, odvrati Lori.
„Ne”, odgovori Kulgan. „Nije to glupost, minstrele, već pitanje časti. Lijam, kao i
njegov otac pre njega, veruje da je odgovornost plemstva da posveti životni trud, i same
živote ako zatreba, samo Kraljevstvu. Kako su Borik i Erland mrtvi, Lijam je sledeći na putu
do prestola. Ali nasledstvo je nejasno, jer Rodrik nije imenovao naslednika. Lijam ne bi
podneo da nosi krunu a da ga nazivaju uzurpatorom. Aruta je drugačiji, jer bi jednostavno
učinio ono što je najkorisnije, preuzeo presto - uprkos svojim željama - i brinuo o glasinama
tek kada ih zaista čuje.”
Pag klimnu glavom. „Mislim da Kulgan ima pravo. Ne poznajem braću dobro koliko
on, ali mislim da bi bolje bilo da su rođeni obrnutim redom. Lijam bi bio dobar kralj, ali
Aruta bi bio veličanstven. Ljudi bi sledili Lijama i u smrt, ali mlađi brat poseduje lukavstvo
kojim bi ih održao u životu.”
„Dobra procena”, zaključi Kulgan. „ Ako neko može pronaći izlaz iz ovog nereda, to je
Aruta. Hrabar je na oca, ali je i oštrouman poput Bas-Tire. Pretrpeo bi dvorske intrige,
uprkos tome što ih mrzi.” Kulgan se nasmeši. „Kada su bili dečaci, zvali smo Arutu 'olujkom',
jer bi se, kad god se razljuti, sav naoblačio i namračio, dok bi se Lijam brzo naljutio, brzo
potukao, i brzo sve zaboravio.”
Zvuci vike spolja prekidoše Kulganova prisećanja. Svi poskakaše na noge i istrčaše iz
šatora.

Crowarez
209
 Bosnaunited

Jahač u prsniku LaMuta, obliven krvlju, projaha pored njih, a oni pojuriše za njim.
Stigli su do zapovedničkog paviljona u trenutku kada je lord Brukal izlazio. Stari vojvoda
Jabona upita: „Kakve su vesti?”
„Erl Vandros šalje glas o pobedi!” Začuše se i drugi jahači koji su pristizali u logor.
„Projahali smo kroz njih kao vetar. Njihova istočna linija je probijena, a utvrđenje opkoljeno.
Naterali smo ih u beg, tako da su vojnici iz utvrđenja ostali sami, a potom smo zaokrenuli na
zapad i rasterali one koji su pokušali da im priteknu u pomoć. Pešadija čvrsto drži poziciju
dok konjica goni Tsuranije natrag prema Severnom prolazu. Beže, unezvereno! Ovaj dan je
naš!”
Dodadoše mešinu s vinom jahaču koji je zvučao kao da će mu se glas raspući. Nagnuo
ju je nad licem i pustio da mu se vino sliva u usta. Curilo mu je i niz bradu, stapajući se s
tamnijim crvenilom kojim mu je prsnik bio umrljan. Potom je bacio mešinu. „To nije sve.
Ričard od Saladora pade u bici, kao i erl Sildena. A kralj je ranjen.”
Brukal sa strepnjom na licu upita: „Koliko teško?”
„Poprilično, bojim se”, reče jahač koji je obuzdavao uznemirenog konja. „Strašna je to
rana. Mač mu je rascepio kalpak nakon što mu ubiše konja. Stotinu ljudi pogibe da ga zaštiti,
jer je kraljevsko znamenje bilo kao svetionik za Tsuranije. On sada stiže.” Jahač pokaza
natrag, prema putu kojim je dojahao.
Pag i ostali se okrenuše i ugledaše četicu jahača kako se približava. Pred svima je
jahao jedan kraljevski gardista, držeći kralja pred sobom. Monarhovo lice bilo je obliveno
krvlju, a desnom se rukom pridržavao za sedlo dok mu je druga mlitavo visila po strani.
Stadoše ispred paviljona, i vojnici snesoše kralja s konja. Krenuše da ga povedu unutra, ali
on slabašnim glasom, zaplićući jezikom reče: „Ne. Ne sklanjajte me sa sunca. Donesite
stolicu da sednem.”
Donesoše stolicu za kralja, dok su plemići pristizali. Spustili su ga na stolicu, i on se
nasloni, a glava mu se ljuljala ulevo. Lice mu beše krvavo, a kroz ranu na temenu belela se
kost.
Kulgan priđe Rodriku. „Kralju moj, mogu li pomoći?”
Kralj se napreže da vidi ko govori. Vid mu se za tren zamuti, pa potom ponovo
razbistri. „Ko pita? Čarobnjak. Da, Borikov čarobnjak. Molim te, pomozi, u bolovima sam.”
Kulgan zatvori oči, usmeravajući svoje moći kako bi olakšao kraljevu patnju. Položio
je ruku na Rodrikovo rame, i svi videše kako se kralj opušta. „Hvala ti, čarobnjače. Osećam
se lagodnije.” Rodrik se namuči da nakrene glavu. „Moj lorde Brukale, molim te dovedi mi
Lijama.”
Lijam je bio u svom šatoru, pod stražom, i jedan vojnik bi poslat po njega. Nakon
nekoliko trenutaka, mladić kleče pred svog rođaka. „Gospodaru moj, ranjeni ste?”
Kulganu se pridruži sveštenik Dale, koji se složio s njegovom procenom rane.
Pogledao je Brukala i polako odmahnuo glavom. Prineše lekovito bilje i zavoje, i previše
kralja. Kulgan prepusti posao svešteniku i vrati se ostalima. Katala im se pridružila, s
Vilijamom u rukama. Kulgan reče: „Bojim se da je rana smrtna. Lobanja mu je pukla, i kroz
ranu se izlivaju tečnosti.”
Posmatrali su u tišini. Sveštenik odstupi i poče da se moli za Rodrika. Svi plemići,
sem onih koji su zapovedali pešadiji, bili su sada pred kraljem. Čulo se kako još konjanika

Crowarez
210
 Bosnaunited

dojahuje u logor. Pridružili su se ostalima i saslušali šta se dogodilo. Tišina zavlada

okupljenim narodom, jer je kralj progovorio.
„Lijame”, reče on slabašnim glasom, „bio sam bolestan, zar ne?” Lijam ne odgovori, a
na licu mu se videla borba osećanja. Nije voleo svog rođaka, ali je on i dalje bio kralj.
Rodrik uspe da se nasmeši. Jedna strana lica jedva da se pomerala, kao da nije vladao
svojim mišićima. Rodrik ispruži zdravu, desnu ruku, i Lijam je uze. „Ne znam o čemu sam
razmišljao u skorije vreme. Mnogo šta mi deluje kao san, mračan i strašan. Bio sam
zarobljen unutar tog sna, ali sada sam slobodan.” Čelo mu obli znoj, a lice mu beše skoro
belo. „Demon je napustio moju dušu, Lijame, i sad vidim da su mnoga moja dela bila
pogrešna, čak i zla.”
Lijam pognu glavu. „Ne, moj kralju, nisu bila zla.”
Kralj se žestoko zakašlja, ostavši gotovo bez daha kad napad prođe. „Lijame, nemam
još mnogo vremena.” Glas mu se malo povisi, i on reče: „Brukale, budi mi svedok.” Stari
vojvoda se uozbilji, nepomičnog lica. Prišao je, stao kraj Lijama i rekao: „Ovde sam, Vaše
veličanstvo.”
Kralj steže Lijamovu ruku, podižući se malo u naslonu. Glas mu se neznatno osnaži
dok je govorio: „Mi, Rodrik, četvrti nosilac toga imena, po baštini vladar Ostrvskog
Kraljevstva, svečano proglašavamo da je Lijam konDoin, naš rođak po krvi, izdanak
kraljevske loze. Kao najstarijeg muškarca među konDoinima, imenujemo ga Naslednikom
prestola našega Kraljevstva.”
Lijam upre uzbuđen pogled u Brukala, ali stari vojvoda mu odsečno odmahnu
glavom, zahtevajući tišinu od njega. Lijam pognu glavu, obuzet dubokom tugom. Snažno je
stegao kraljevu ruku. Brukal reče: „A ja, Brukal, vojvoda Jabona biću vam svedok.”
Iz Rodrikovog glasa čilela je snaga. „Lijame, jednu uslugu tražim od tebe. Tvoj rođak
Gaj činio je ono što je činio po mom naređenju. Žalim zbog ludila koje me je nagnalo da
zatočim Erlanda. Znao sam da je za njega odlazak u tamnicu smrtna presuda, i ništa nisam
učinio da to sprečim. Smiluj se na Gaja. On je ambiciozan čovek, ali ne i zao.”
Kralj tada progovori o onome što je nameravao da čini u Kraljevstvu, i zamoli ih da
nastave njegov rad, ali s više pažnje prema stanovništvu. Pričao je i o mnogo čemu drugom:
o svom dečačkom dobu, i tuzi koju je osećao zato što se nije oženio. Nakon nekog vremena
govor mu postade nerazumljiv i glava mu pade na grudi.
Brukal naredi stražarima da zbrinu kralja. Oni ga nežno podigoše i uneše pod šator.
Brukal i Lijam uđoše za njima, dok su ostali plemići čekali napolju. Stiglo je još pridošlica, i
svi saslušaše vesti. Skoro trećina vojske Kraljevstva stajala je oko zapovedničkog paviljona,
more uzdignutih lica prostrto niz brdo. Niko nije progovarao, jer ovo beše samrtni čas.
Brukal zatvori šatorsko krilo za sobom i zamrači crveni sjaj zalaska sunca. Sveštenik
Dale pregleda kralja, pa pogleda dvojicu vojvoda. „Neće se osvestiti, moji lordovi. Pitanje je
vremena.”
Stari vojvoda uze Lijama za ruku i povede ga u stranu. Šapatom prozbori: „Ne smeš
se buniti kada te proglasim naslednikom, Lijame.”
Lijam izvuče ruku iz Brukalovog stiska i prostreli starog ratnika pogledom. „Ti si bio
svedok, Brukale”, prošapta on u odgovor. „Čuo si kako moj otac priznaje Martina za mog
brata, dajući mu sva prava. On je najstariji konDoin. Rodrikovo proglašenje naslednika je

Crowarez
211
 Bosnaunited

nevažeće. On je mislio da sam ja najstariji!”

Brukal je govorio tiho, ali reči mu behu grube. „Moraš završiti ovaj rat, Lijame. Onda,
ako uspeš u tom malom zadatku, moraš odneti oca i Rodrika u Rilanon, da ih sahraniš u
grobnicu predaka. Kada Rodrik bude zakopan, žalost će trajati dvanaest dana, a u podne
trinaestog, svi potražitelji krune okupiće se pred sveštenstvom Išapa i čitavim prokletim
Savetom lordova. Dotad ćeš imati puno vremena za odluku. Ali za sada moraš biti naslednik.
Nema druge.
Zar si zaboravio na Bas-Tiru? Ako budeš oklevao, ući će u Rilanon sa svojom vojskom
mesec dana pre tebe. Tada će doći do gorkog građanskog rata, momče. Kad se složiš da
zatvoriš ta tvoja usta, ja ću narediti svojim vernim trupama da pođu u Krondor, s
kraljevskim nalogom da uhapse Crnog Gaja. Baciće ga u tamnicu pre nego što se njegovi
ljudi snađu - biće dovoljno vernih Krondorijanaca da se postaramo za to. Možeš ga držati
tamo dok ne stigneš u Krondor, pa da ga sprovedeš u Rilanon na krunisanje, ili sopstveno ili
Martinovo. Ali moraš delati, ili ćeš, bogova mi, videti kako Gajevi lakeji spremaju rat prvog
dana pošto ti Martina proglasiš istinskim Naslednikom. Shvataš li?”
Lijam ćutke klimnu i s uzdahom upita: „Ali da li će Gajevi ljudi dopustiti da on bude
zarobljen?”
„Čak ni starešina njegove garde neće smeti da se protivi kraljevskom nalogu, koji su
naročito potpisali predstavnici Saveta lordova. Obezbediću potpise na nalogu”, reče on,
stežući pesnicu u rukavici pred licem.
Lijam je neko vreme razmišljao, pa reče: „U pravu si. Nemam želju da dovodim
Kraljevstvo u nevolju. Uradiću kako kažeš.”
Njih dvojica se vratiše do kraljeve postelje i sačekaše. Skoro dva sata prođe pre no
što sveštenik oslušnu kraljeve grudi i kaza: „Kralj je mrtav.”
Brukal i Lijam tiho se pomoliše sa sveštenikom za Rodrika. Tada vojvoda Jabona
skide prsten s Rodrikove ruke i okrenu se Lijamu. „Hodi, vreme je.”
Podigao je zastor i Lijam pogleda napolje. Sunce je zašlo, na noćnom nebu sijale su
zvezde. Vatre su založene i baklje prinete, tako da je sada skup izgledao kao okean vatre. Ni
dvadeseti deo ljudi nije otišao, iako su svi bili umorni i gladni nakon pobede.
Brukal i Lijam stadoše pred šator, i stari vojvoda objavi: „Kralj je mrtav.” Lice mu
beše kao kamen, ali oči su mu se crvenele. Lijam je prebledeo, ali je stajao uspravno,
uzdignute glave.
Brukal podiže nešto iznad glave. Odsjaj duboke crvene svetlosti baklje obasja mali
predmet. Plemići koji su stajali u blizini razumeše, jer to beše kraljevsko znamenje koje su
nosili svi kraljevi kondoinske loze još od vremena kada je Delong Silni isplovio iz Rilanona i
posadio barjak Kraljevstva na kopno.
Brukal uze Lijama za ruku i navuče mu prsten na prst. Lijam pogleda stari iznošeni
prsten, sa simbolom urezanim u rubin čiji sjaj nije bledeo od vremena. Podigao je pogled
prema skupu, i jedan plemić mu priđe. Vojvoda Rodeza kleče pred Lijamom. „Vaše
veličanstvo”, reče on. Jedan po jedan svi ostali plemići Istoka i Zapada kleknuše u znak
poštovanja, i kao pred talasom, svi ljudi se spustiše na kolena, dok Lijam jedini ne ostade na
nogama.
Gledao ih je savladan osećanjima, ne mogavši da dođe do reči. Položi ruku na

Crowarez
212
 Bosnaunited

Brukalovo rame i pozva ih sve da ustanu.

Najednom, narod se nađe na nogama i svi povikaše: „Živeo Lijam! Neka poživi
Naslednik!” Vojnici Kraljevstva ga gromko pozdraviše, dvostruko snažnije od ostalih, jer su
mnogi od njih znali da im je pretnja građanskog rata do maločas visila nad glavom. Ljudi
Istoka i Zapada izgrliše se i izljubiše, jer su izbegli užasnu budućnost.
Lijam podiže ruke, na šta svi, polako, zamukoše. Glas mu se prolomi iznad njihovih
glava, i svi čuše njegove reči: „Neka ne bude veselja ove noći. Neka doboši utihnu i trube
tiho sviraju, jer ove noći tugujemo za kraljem.”

* * *

Brukal pokaza na mapu. „Utvrđenje je okruženo sa svih strana, i svaki pokušaj

proboja je odbijen. Zarobili smo skoro četiri hiljade vojnika tamo.” Bilo je kasno u noć.
Rodrik je sahranjen uz onoliko počasti koliko je moglo biti priušteno u logoru.
Nije bilo spreme uobičajene za kraljevsku sahranu, ali rat nije postavljao pitanja.
Hitro su ga balsamovali i sahranili, u oklopu, kraj Borika, u brdu što se nadnosilo nad logor,
da bi po završetku rata bili preneseni u grobnice svojih predaka u Rilanonu.
Sada je mladi naslednik posmatrao mapu, procenjujući situaciju u svetlu najnovijih
vesti s bojišta. Tsuraniji su držali Severni prolaz, na ulasku u dolinu. Pešadija se ukopala
ispred njih, zatvarajući one u dolini, i ostavljajući snage duž krajdijske reke i u tvrđavi bez
pomoći.
„Razbili smo njihovu ofanzivnu formaciju”, reče Lijam, „ali to je mač sa dve oštrice.
Ne možemo pokušavati da se borimo na dva ratišta. Takođe moramo biti spremni ako
Tsuraniji pokušaju da nas napadnu s juga. Uprkos našim pobedama, ne vidim skori kraj
svega ovoga.”
Brukal reče: „Ali posada tvrđave će se sigurno brzo predati. Odsečeni su, imaju
premalo hrane i vode, i nemaju nade za nove zalihe. Za nekoliko dana će izgladneti.”
Pag uskoči u razgovor: „Izvinjavam se, lorde Brukale, ali neće.”
„Šta dobijaju otporom? Njihov položaj je beznadežan.”
„Zamajavaju vaše snage koje bi inače trebalo da napadaju glavni logor. Uskoro će u
Tsuranuaniju situacija biti dovoljno stabilna da se čarobnjaci vrate iz Sabora. Tada će moći
da prenose hranu i vodu bez ikakvih smetnji. Svaki dan koji izdrže ojačava Tsuranije, jer s
Kelevana stižu pojačanja. Oni su Tsuraniji, i radije će umreti nego dozvoliti da budu
zarobljeni.”
„Zar ih čast toliko veže da su spremni i na smrt?” - upita Lijam.
„Da. Znaju da na Kelevanu zarobljenici postaju robovi. Ideja razmene zarobljenika
njima je nepoznata.”
„Onda moramo obrušiti svu svoju silu na tvrđavu, smesta”, reče Brukal. „Moramo ih
zdrobiti, kako bi naši vojnici bili spremni da se nose s ostalim pretnjama.”
„To će se pokazati kao skupo”, primeti Lijam. „Ovog puta neće biti elementa
iznenađenja, a ukopali su se kao krtice. Izgubili bismo po dva čoveka za svakog njihovog.”
Kulgan je sedeo po strani s Lorijem i Mičamom. „Užasno je to što smo dobili samo

Crowarez
213
 Bosnaunited

produžetak borbe. I to odmah po carevoj mirovnoj ponudi.”

Pag reče: „Možda još nije kasno.”
Lijam ga pogleda. „Kako to misliš? Kasumi je sigurno već odneo vest o odbijanju
mira.”
„Da, ali možda još ima vremena da pošaljemo glas da imamo novog kralja koji je
spreman na mirovne pregovore.”
„Ko će odneti glas?” - upita Kulgan. „Tvoj život bi bio u opasnosti da se vratiš u
Carstvo.”
„Možda ćemo uspeti da rešimo dva problema jednim udarcem. Veličanstvo, imam li
tvoju dozvolu da obećam Tsuranijima u tvrđavi bezbedan prolaz do njihovog fronta?”
Lijam razmisli. „Imaš, ako obećaju da se neće vraćati do iduće godine.”
„Odoh k njima, onda”, reče Pag. „Možda uprkos svim nedaćama koje nas pritiskaju
ipak možemo okončati ovaj rat.”

* * *

Tsuranijski stražari, nervozni i napeti, zgrčiše se čuvši prilazak jahača. „Dolaze!” -

povika jedan i ljudi dohvatiše oružje, trčeći ka barikadama. Južni rovovi su još bili netaknuti,
ali ovde, na zapadnom kraju bivše tvrđave, vojska je imala samo navrat-nanos napravljenu
barijeru od posečenog drveća okruženog plitkim jamama.
Strelci se spremiše, napinjući strele, ali očekivani juriš ne dođe. Ukaza se samo jedna
prilika na konju. Ruke su joj bile podignute visoko iznad glave, a dlanovi sastavljeni,
zahtevajući pregovore. Pored toga, nosila je crnu odoru.
Jahač dokaska do ivice barikade i na besprekornom tsuranijskom upita: „Ko ovde
zapoveda?”
Preplašeni oficir odgovori: „Zapovednik Vataun.”
Jahač prasnu: „Zaboravljaš s kim govoriš, predvodniče udara.” Pregledao je boje i
ukrase na čovekovom oklopu i kalpaku. „Zar je kuća Čilapango tako priprosta?”
Starešina stade mirno. „Izvinjavam se, o, Uzvišeni”, promuca čovek. „Samo te nismo
očekivali.”
„Dovedi mi zapovednika Vatauna.”
„Biće kako želiš, o, Uzvišeni.”
Zapovednik tsuranijskog utvrđenja uskoro stiže. Bio je to jedan krivonog, prsat stari
borac, i bez obzira na Uzvišenog prva briga bila mu je dobrobit njegovih trupa. Sumnjičavo
pogleda čarobnjaka: „Ovde sam, o, Uzvišeni.”
„Došao sam da naredim tebi i tvojim vojnicima da se vratite u dolinu.”
Zapovednik Vataun se žalostivo nasmeši i odmahnu glavom. „Žalim, o, Uzvišeni, ali
ne smem. I ovde smo čuli vesti o tvojim delima, kao i to da Sabor preispituje tvoje zvanje.
Možda sada i nisi izvan zakona. Da nisi došao zahtevajući pregovore, naredio bih da te
ustrele, koliko god nas to koštalo.”
Pag oseti vrelinu u obrazima. Znao je da će ga Sabor verovatno izgnati, ali ove vesti

Crowarez
214
 Bosnaunited

su ga ipak bolele. Na svoju veliku žalost, znao je da će, zbog obuke kroz koju je prošao, uvek
osećati lojalnost prema tom neobičnom svetu i da se u svojoj domovini nikad neće osećati
potpuno prijatno.
Uzdahnuvši, Pag upita: „Šta ćeš onda učiniti?”
Predvodnik sile sleže ramenima. „Držaću ovaj položaj. Umreti ako zatreba.”
„Onda imam ponudu, zapovedniče. Moraš proceniti govorim li istinu ili ne. Kasumi
od Šinzavaija nosio je ponudu mira od Nebeske svetlosti kralju Midkemije. Kralj ju je odbio,
ali sada postoji novi kralj, spreman da prihvati mir. Zamolio bih te da odneseš poruku u
Sveti grad, lično caru, da princ Lijam prihvata mir. Hoćeš li to učiniti?”
Zapovednik razmisli. „Ako je tačno to što govoriš, bio bih budala da dajem živote
svojih vojnika. Kakvu mi sigurnost možeš dati?”
„Dajem ti reč Uzvišenog - ako to još nešto znači - da je ono što govorim istina. Takođe
obećavam da će tvoja vojska bezbedno stići do doline, pod uslovom da se godinu dana ne
vrati iz Carstva. A ja ću jahati do ulaza u dolinu, do vašeg fronta, kao talac. Je li to dovoljno?”
Zapovednik razmisli za tren, posmatrajući svoje umorne, žedne vojnike. „Slažem se,
Uzvišeni. Ako tako želi Nebeska svetlost, ko sam ja da produžavam rat?”
„Oazatukani su dugo bili poznati po hrabrosti. Neka se zna da zaslužuju veliku čast i
za svoju mudrost.”
Zapovednik se pokloni, pa se okrenu svojim vojnicima. „Javite svima. Marširamo...
prema kući.”

* * *

Četiri dana kasnije dobiše vest da će car pristati na primirje. Pag je poslao pismo kroz
portal po Vataunu. Pismo je nosilo crni pečat Sabora, i niko se nije usudio da ometa njegovu
brzu dostavu. Bilo je namenjeno Fumiti, a u njemu je stajala molba da u Sveti grad odnese
novost da novi Kralj Pokrajina ne zahteva odmazdu, već prihvata mir.
Lijam je pokazao snažne emocije kada je Pag čitao poruku da će car lično doći kroz
mesec dana i potpisati odgovarajuće povelje s Kraljevstvom. Sam Pag gotovo zaplaka
čitajući ovaj odgovor, a logorom se uskoro proneše vesti da je rat završen i gromoglasno
klicanje se zaori.
Pag i Kulgan su sedeli u šatoru starog čarobnjaka. Prvi put nakon tolikih godina
osetili su nešto nalik svom starom odnosu. Pag je završavao priču o odnosu Tsuranija
prema učenicima.
„Pag”, reče Kulgan, povukavši obilnu količinu dima iz lule, „izgleda da sada, kada je
rat prošao, možemo da se vratimo čarobnjačkim poslovima. Samo, sada si ti majstor, a ja bih
bio učenik.”
„Mnogo šta možemo da naučimo jedan od drugog, Kulgane. Ali bojim se da stare
navike teško umiru. Mislim da nikad ne bih podneo da mi ti budeš učenik. I postoji još
mnogo toga što umeš da učiniš a meni još nije u moći.”
Kulgan je delovao iznenađeno. „Zaista? Pomislih da su moje proste veštine daleko
ispod tvoje uzvišenosti.”

Crowarez
215
 Bosnaunited

Pag oseti staru posramljenost iz vremena kada ga je Kulgan podučavao. „I dalje se

sprdaš sa mnom.”
Kulgan se nasmeja. „Samo pomalo, dečače. I još si dečak za nekog ostarelog kao ja.
Nije mi lako da gledam kako nezainteresovani šegrt postaje najmoćniji čarobnjak nekog
drugog sveta.”
„Nezainteresovan, to je prava reč. Isprva sam želeo da budem samo vojnik, mislim da
ti je to poznato. Tada, kada sam konačno rešio da se posvetim učenju, počela je invazija.”
Pag se nasmeši. „Mislim da si se sažalio onog dana kada sam sam stajao pred vojvodinom
svitom, jedini dečak koji nije bio prozvan.”
„To je delimično tačno, ali sam ipak prvi naslutio moć u tebi. I moj sud se pokazao
kao tačan, bez obzira na sulude događaje koji su učinili da tvoje moći sazru.”
Pag uzdahnu. „Pa, Sabor je, ako išta, uporan u obuci. Kada otkriju moć, postoje dve
mogućnosti: uspeh ili smrt. S obzirom da mu potisnu sve ostale misli, učenik će, bez brige,
orno učiti magiju. Sumnjam da bih išta postigao bez toga.”
Kulgan odvrati: „Mislim da nije tako. Čak i da Tsuraniji nikad nisu došli, ti bi mogao
pronaći stazu ka uzvišenosti.”
Sedeli su tako, pričajući, opuštajući se u druženju. Posle nekog vremena založiše
vatru, jer je padao mrak. Katala priđe šatoru, da proveri da li će se njen muž pridružiti ženi i
sinu za svečanom večerom kod kralja Lijama. Provirila je unutra i ugledala njih dvojicu
izgubljene u razgovoru.
Vratila se svom sinu s blagim osmehom na licu.

Crowarez
216
 Bosnaunited

13.

Prevare

Tomas se trže iz sna.

U tmini pred zoru čuo je neobičan zov. Ustao je, ustreptalih čula, pokušavajući da
shvati šta ga je probudilo.
Aglarana se promeškolji kraj njega. Otkada se vratio iz bitke s Martinom oko
tsuranijskih zatvorenika, oslobođen je vanzemaljskih snova i napada slepog besa. Nije više
bio ni dečak iz Krajdije niti drevni Gospodar zmajeva, već drugačije biće, nešto između ta
dva.
Probudila se i polako mu dodirnula rame. Mišići mu behu opušteni, bez napetosti
koja je nekad ukazivala na borbu s drevnim snovima. Ispustila je dug uzdah, i upitala ga:
„Šta je bilo, Tomase?”
On dodirnu njenu ruku i prekri je svojom. „Ne znam. Maločas se desilo nešto
neobično.” Sedeo je nakrenute glave, kao da osluškuje nešto u daljini. „Promena...
komešanje niti sudbine, možda.”
Vilenjačka kraljica ne reče ništa. Otkad je postala njegova ljubavnica, navikla je na
njegovu nepogrešivu sposobnost da oseti daleke događaje, neprevaziđenu čak i među
najdarovitijim Tkačima čarolija. Zaostavština Valherua, ova sposobnost je sazrela u njemu
kada je povratio ljudskost. Smatrala je to čudnim, ali utešnim, da se moć Valherua jasnije
izrazila i izoštrila tek kada je ponovo postao čovek. Kao da ju je neka sila namerno
prigušivala sve do trenutka kada je pronašao dovoljno mudrosti da je koristi.
Tomas prestade da sluša. „Nešto se zbiva na istoku, mešavina radosti i neizmernog
jada.” Glas mu je bio prožet dubokom tugom. „Jedno razdoblje se bliži kraju.”
Skliznuo je s kreveta i ustao, otkrivajući svoje moćne mišiće Aglaraninim očima u
polutami. Stao je na vrata njihovih noćnih odaja zagledan preko Elvandara, osluškujući
zvuke noći. Sve je izgledalo mirno.
Dah šume, gust, sladak i omamljujući, nosio je blag miris sinoćnje večere i svežeg
hleba iz peći, spremnog za jutarnji obrok. Noćne ptice su pevale, dok su dnevne otpočinjale
tihi cvrkut pred svitanje, a sunce se pomaljalo na istoku. Dodir hladnog vazduha po goloj
koži godio je Tomasu. Celovitost i mir prožimali su ga snažnije nego ikada u njegovim
mladim godinama.
Aglaranine ruke sviše mu se oko struka. Osetio ju je kako se pripija uz njega, i
otkucaje njenog srca dok ga je stezala. „Gospodaru moj, moja ljubavi”, reče ona, „vrati se u

Crowarez
217
 Bosnaunited

postelju.”
On se okrenu unutar kruga njenih ruku i oseti vrelinu njenog tela naspram svog.
„Dešava se nešto...” Stegao ju je, ali nežno. „Osećam nadu.”
Osetila je njegovu toplotu, kao odgovor njegove žudnje njezinoj. „Nada. Kad bi to bar
bila istina.”
Pogledao joj je lice, oštrook u tami kao i ona, upijajući njenu lepotu. „Nikada ne gubi
nadu, kraljice.”
Strasno je poljubi, i ono što ga je probudilo ostade u zaboravu.

* * *

Lijam je bez reči sedeo u šatoru. Smišljao je kakvu će poruku poslati u Krajdiju, kad
stražar uđe da najavi Paga i Kulgana. Lijam ustade i primi ih, pa pošto stražar ode, pokaza
im da sednu. „Baš mi je potrebna vaša mudrost.” Vratio se na svoje sedište i mahnuo prema
pergamentima pred sobom. „Ako mislimo da Aruta stigne na vreme za mirovni dogovor, ovo
mora biti poslano danas. Ali nikada nisam bio vešt pisanju pisama, a i nije mi lako,
priznajem, da podelim događaje prethodne nedelje s njim.”
Kulgan upita: „Mogu li?” - pokazujući na pismo.
Lijam mu rukom pokaza da se slaže, a čarobnjak dohvati pergament i poče da čita:
„Mome dragom bratu i sestri: s najdubljom žalošću moram da vas obavestim o smrti našeg
oca. Smrtno je ranjen u velikom napadu Tsuranija, dok je vodio protivnapad da oslobodi
opkoljene vojnike, uglavnom hadatske brđane, rezerviste jabonskog garnizona. Hadati
spevaju pesme i sage u njegovo ime, tolika beše njegova hrabrost. Preminuo je misleći na
svoju decu, i njegova ljubav prema svima nama beše neizmerna.
Kralj je i sam poginuo, i na meni je ostalo da vodim naše armije. Aruta, potreban si
ovde, jer sada se nalazimo na kraju rata. Car je voljan da zaključimo mir. Srešćemo se u
severnoj dolini Sivih kula za dvadeset i devet dana, u podne. Karlina, želim da s Anitom
isploviš prema Krondoru, jer tamo ima mnogo posla, a princeza Alisija je željna svoje kćeri.
Aruta i ja ćemo stići tamo po ugovaranju mira. Uz puno ljubavi, delim vašu tugu. Voli vas vaš
brat Lijam.”
Kulgan je neko vreme ćutao, i Lijam reče: „Mislio sam da bi ti mogao dodati ponešto,
malo elegancije.”
Čarobnjak kaza: „Mislim da si opisao očevu smrt jednostavno i nežno. Lepa je ovo
poruka.”
Lijam se pomeri u stolici kao da mu je neugodna. „Ima još toliko toga da se napiše.
Još nisam pominjao Martina.”
Kulgan uze pero. „Prepisaću ovo, jer je tvoj rukopis malo zgrčen, Lijame.” Uz topao
osmeh, on dodade: „Uvek ti je bolje ležao mač od pera. Dodaću neka uputstva na kraju, i
tražiću da Martin krene u Krondor s tvojom sestrom. Gardan i Fenon takođe. I počasna
garda dvorskog garnizona. Izgledaće kao da želiš da počastvuješ one koji su tako verno
služili Krajdiju. Tada ćeš imati dovoljno vremena da smisliš kako da kažeš Martinu ono što
moraš.”

Crowarez
218
 Bosnaunited

Pag tužno odmahnu glavom. „Voleo bih samo da možeš dodati Rolandovo ime toj
listi.” Po dolasku u logor saznao je za smrt tulanskog plemića. Kulgan mu je ispričao koliko
je znao o događajima u Krajdiji i drugim mestima u koje su bili uključeni njegovi stari
prijatelji.
Lijam reče: „Proklet da sam! Karlina nema pojma da si se vratio, Pag. Moraš i to da
dodaš, Kulgane.”
„Nadam se da je to neće previše uzbuditi”, reče Pag.
Kulgan se zasmeja. „Neće koliko otkriće da imaš ženu i dete.”
Sećanja na detinjstvo i burne odnose s princezom navreše, i Pag kaza: „Nadam se da
je prerasla neke navike od pre devet godina.”
Lijam se nasmeja, prvi put od očeve smrti, istinski razgaljen Pagovom zebnjom. „Ne
brigaj, Pag, mnogo sam reči razmenio s bratom i sestrom ovih godina, i cenim da je Karlina
prilično promenjena mlada žena u odnosu na devojku koju si nekada znao. Imala je petnaest
godina kada si je poslednji put video. Zamisli samo koliko si se ti promenio u poslednjih
devet godina.”
Pag klimnu glavom.
Kulgan završi pisanje pa predade pismo Lijamu. Pošto ga pročita, mladić reče: „Hvala
ti, Kulgane. Dodao si pravu meru prefinjenosti.”
Zastor se razmače i Brukal ulete, a njegovo staro, izborano lice bilo je ozareno
radošću. „Bas-Tira je pobegao!”
„Kako?” - upita Lijam. „Naši vojnici su sigurno na nedelju dana od Krondora, možda i
više.”
Stari vojvoda se svali u stolicu. „Pronašli smo skriven kavez golubova-pismonoša koji
su pripadali pokojnom Ričardu od Saladora. Jedan od njegovih ljudi poslao je Gaju vesti o
Rodrikovoj smrti i tvom proglašenju za naslednika. Ispitali smo momka, Ričardovog paža.
Priznao je da je bio jedan od Gajevih špijuna u Ričardovom domu. Gaj je pobegao iz grada,
znajući da će jedan od tvojih prvih kraljevskih poduhvata biti njegovo pogubljenje. Mislim
da će krenuti pravo ka Rilanonu.”
„Nije li to poslednje mesto na Midkemiji gde bi on sada želeo da bude?” - upita
Kulgan.
„Crni Gaj nije budala, šta god da se priča o njemu. Biće u podzemlju, to je sigurno, ali
će uplesti prste u sve pre kraja. Dok se kruna ne nađe na Lijamovoj glavi, Gaj je moćnik
Kraljevstva.”
Lijam je izgledao kao da ga je poslednja opaska zabrinula. Razmišljao je o očevoj
samrtnoj izjavi. Još otkad je Brukal zabranio da se Martin pominje, svi su pričali o
Lijamovom krunisanju, a niko o Martinovom mogućem pravu na krunu.
Lijam se otrese ovih nemirnih misli jer je Brukal nastavio. „Ipak, pošto je Bas-Tira
podvio rep, većinu nevolja ostavili smo za sobom. A kako se rat bliži kraju, možemo ponovo
početi da gradimo Kraljevstvo. Meni je lično veoma drago. Prestareo sam za ove gluposti
kao što su rat i politika. Samo žalim što nemam sina, pa da se povučem u njegovu korist.”
Lijam pogleda Brukala s naklonošću, ali i nevericom. „Nikada se ti nećeš poviti, stari
ratni psu. I na samrtnu postelju će morati da te vuku, a taj dan se čak i ne nazire.”

Crowarez
219
 Bosnaunited

“Ko pominje smrt?” - frknu Brukal. „Želim u lov s psima, i da sokolarim, i pomalo da
pecam. Ko zna? Možda pronađem neku zgodnu curicu dovoljno hrabru da se nosi sa mnom,
od oko sedamnaest-osamnaest godina, pa da se oženim i dobijem sina. Ako ona mlada
budala Vandros ikada skupi sve ovce u glavi i oženi se mojom Felinom, postaće vojvoda
Jabona čim se ja povučem. Zašto li čeka?
To niko ne zna.” On se podiže sa stolice. „Sad bih na toplu kupku i da malo odremam
pre večere. S tvojim dopuštenjem?”
Lijam mu pokaza da slobodno ide, a kad ovaj nestade, reče: „Nikada se neću navići da
dajem ljudima dozvolu da dolaze i odlaze.”
Pag i Kulgan ustadoše sa stolica. Kulgan reče: „Bolje bi bilo da se navikneš, jer će ti je
ubuduće svi tražiti. Ako smemo...?”
Glumeći gađenje, Lijam im pokaza da odu.

* * *

Savetnici su sedeli u zboru dok je Aglarana sedala na presto. Pored uobičajenih

savetnika, kraj Tomasa je stajao i Martin Dugi Luk. Kada svi posedaše na mesta, Aglarana
reče: „Sazvao si zbor, Tatare. Sada nam reci koji problem iznosiš pred nas.”
Tatar se blago pokloni kraljici. „Savetnici smatraju da je vreme da se razumemo.”
„U kom pogledu, Tatare?” - upita vilenjačka kraljica.
Tatar odgovori: „Dugo smo radili da dovedemo Tomasovu boljku mirnom,
bezbednom kraju. Svima je ovde znano da su naše veštine bile usmerene ka smirenju
unutrašnjeg besa, omekšavanju moći Valherua, tako da mladić koji prolazi kroz promenu ne
bude s vremenom proždran.”
On zastade, i Martin se naže prema Tomasu. „Eto nevolje.”
Tomas ga preplaši osmehom i namignu mu. Martin se ponovo uveri da je radosni
dečak koga je znao iz Krajdije podjednako snažan u ovom telu koliko i Gospodar zmajeva.
„Sve će biti u redu”, prošapta Tomas.
„Smatramo”, nastavi Tatar, „da je taj posao svršen, jer u Tomasu više nema Drevnog
koga se plašimo.”
Aglarana reče: „To su zbilja srećne vesti. Ali da li je to razlog zbora?”
„Ne, gospo. Nešto drugo mora biti razrešeno, takođe. Mada se više ne pribojavamo
Tomasa, nećemo prihvatiti njegovu vladavinu.”
Aglarana ustade, uvređenog lica. „Ko se usuđuje da iznosi takve pretpostavke? Ko je
ikad pomenuo da Tomas želi da vlada?”
Tatar ne pokleknu pred kraljičinim nezadovoljstvom. „Moja gospo, vi vidite očima
ljubavnice.” Pre nego što je mogla da odgovori, on podiže ruku. „Ne izgovaraj oštre reči
preda mnom, kćeri mog najstarijeg prijatelja; ne iznosim optužbe. To što deli tvoj krevet
nije ničija briga do tvoja. Ništa ti ne zameramo. Ali sada ima pravo na presto, i želimo
odmah da razjasnimo stvari.”
Aglarana preblede, a Tomas kroči napred. „Kakvo pravo na presto?” - upita on
zapovedno.

Crowarez
220
 Bosnaunited

Tatar je izgledao pomalo iznenađeno. „Ona nosi tvoje dete. Zar nisi znao?”
Tomas ostade bez reči. Kroz njega su jurila oprečna osećanja. Dete! A nije mu rečeno.
Pogledao je Tatara. „Kako znaš?”
Vilenjak se nasmeši, bez poruge. „Star sam, Tomase. Vidim znake.”
Tomas se okrenu Aglarani. ,Je li to istina?”
Klimnula je glavom. „Nisam htela da ti kažem do poslednjeg trenutka.”
On oseti kako ga probada strepnja. „Zašto?”
„Da te poštedim brige. Do kraja rata ništa ne sme da ti skreće pažnju. Nisam htela da
te opteretim drugim mislima.”
Tomas ućuta za tren, pa zabaci glavu i radosno se, zvonko nasmeja. „Dete. Hvaljeni
neka su bogovi!”
Tatar se zamišljeno zagleda u Tomasa. „Želiš li presto, Tomase?”
„Da, želim, Tatare”, reče Tomas s osmehom na licu.
Kalin tad progovori prvi put. „To je moje nasleđe, Tomase. Moraćeš da se boriš sa
mnom zarad njega.”
Tomas mu se nasmeši. „Neću ukrštati mač s tobom, sine moje voljene.”
„Ako želiš da budeš naš kralj, moraćeš.”
Tomas priđe Kalinu. Nikada se nisu voleli, jer je Kalin, još više od drugih, osećao
strah pred Tomasom kao mogućom pretnjom njegovom narodu, i sada je bio spreman da se
bori.
Ali mu Tomas položi ruku na rame i pogleda ga u oči. „Ti si naslednik. Nisam rekao
da želim da budem kralj.” Odmakao se i obratio se zboru. „Ja sam to što vidite, biće dvaju
baština. Imam moć Valherua, iako nisam rođen s njom, i moj um pamti vremena koja davno
padoše u prah. Ali imam i sećanja momka, i ponovo osećam radost smeha i ljubavničkog
dodira.” On pogleda kraljicu vilenjaka. „Tražim samo pravo da sedim kraj moje kraljice, uz
vaš blagoslov, kao njen savetnik. Uzeću samo onoliko vlasti koliko mi ona i vi podate, ništa
više. Ne date li ništa, opet ću ostati uz nju.” Tada čvršćim glasom dodade: „Ali od ovoga neću
odustati: naše dete imaće nasledstvo neukaljano nesrećnim začećem.”
Začu se žamor odobravanja, i Tomas stade pred Aglaranu. „Hoćeš li me uzeti za
muža?” - upita on na drevnom vilenjačkom jeziku.
Aglarana je sedela, sjajnih očiju. Pogledala je prema Tataru. „Ima li koga da mi ospori
pravo?”
Tatar se osvrnu prema drugim savetnicima. Videvši da je mišljenje zajedničko, reče:
„Pravo ti je dato, gospo.”
Najednom, okupljeni vilenjaci radosno povikaše, te uskoro počeše da pristižu i drugi,
privučeni poslovima zbora. Svi potom pristupiše slavlju, jer svima beše znana kraljičina
ljubav prema ratniku u belom i zlatu, i svi su ga smatrali valjanim saputnikom.
Kalin reče: „Učen si našom mudrošću, Tomase. Da si drugačije postupio, bilo bi
razdora ili sumnje. Hvala ti na razboritosti.”
Tomas mu snažno steže ruku. „To je pravično, Kaline. Tvoje nasledstvo je neosporno.
Kada tvoja kraljica i ja otputujemo na Blagoslovena ostrva, naše dete će biti tvoj verni

Crowarez
221
 Bosnaunited

podanik.”
Aglarana priđe Tomasu, a Martin im se pridruži i reče: „Neka vas u svemu prati
radost.” Tomas zagrli prijatelja, kao i kraljica.
Kalin povika, tražeći tišinu. Kada buka utihnu, on reče: „Vreme je da se govori jasno i
glasno. Neka svi znaju da je ono što je godinama znano sada javno priznato. Tomas je ratni
predvodnik Elvandara i kraljičin princ-savetnik. Njegovu reč imaju poštovati svi sem
kraljice. Ja, Kalin, rekao sam svoje.”
„I ja kažem da je ovo istina”, ponovi Tatar. Tada se ceo zbor pokloni kraljici i njenom
budućem mužu.
Martin reče: „Dobro je što napuštam Elvandar dok se u njega vraća radost.”
Aglarana upita: „Odlaziš?”
„Bojim se da moram. Rat još traje, a ja sam lovočuvar Krajdije. Osim toga”, isceri se
on, „bojim se da mladi Garet previše orno uživa u vašem gostoprimstvu. Moram da ga
najurim pre nego što se ugoji.”
„Valjda ćeš ostati na venčanju?” - upita Tomas.
Martin poče da se izvinjava, a Aglarana reče: „Svečanost može biti već sutra.”
Dugi Luk se predade. „Još jedan dan? Biće mi drago.”
Još jedan usklik se diže, i Tomas vide Dolgana gde se gura kroz stisku. Kad patuljački
poglavar stade pred njega, reče: „Nismo bili pozvani na zbor, ali kada smo čuli viku,
dođosmo.” Tomas i Aglarana ugledaše ostale patuljke iza njega.
Tomas položi ruku na Dolganovo rame.
„Stari druže, dobrodošao si. Došao si na slavlje. Imaćemo venčanje.”
Dolgan ih oboje prostreli mudrim pogledom. „Jašta, i vreme je bilo.”

* * *

Jahač potera konja pored redova tsuranijskih vojnika. Prizor njihovog marša ka
istoku još mu je pričinjavao nelagodnost, a doskorašnji neprijatelji su ga podozrivo
posmatrali dok je jahao prema Elvandaru.
Lori zauzda konja kraj stenovitog krša gde je stajao jedan tsuranijski starešina u
crno-narandžastom oklopu, nadgledajući vojsku u prolasku. Po perjanici i oznakama sudeći,
bio je predvodnik sile, okružen kadrom predvodnika udara i izvidnice. Lori se obrati
predvodniku sile: „Gde je najbliži gaz na reci?”
Ostale starešine sumnjičavo pogledaše Lorija, ali predvodnik sile nije bio iznenađen
savršenim tsuranijskim jezikom koji je varvarin govorio, ili bar to nije pokazivao. Pokazao je
glavom natrag ka putu kojim su njegovi ljudi dolazili i rekao: „Nedaleko odavde. Manje od
sat hoda, i brže na tvojoj zveri, zasigurno. Označavaju ga dva velika drveta sa strana
proplanka, iznad jednog malog slapa.”
Lori je lako odredio čije boje čovek nosi, jer to behu boje jedne od Pet velikih
porodica, pa reče: „Hvala ti, predvodniče sile. Časna je tvoja kuća, sine Minvanabija.”
Predvodnik sile se ne pomeri. Nije prepoznavao jahača, ali mu se činio uljudnim, i to

Crowarez
222
 Bosnaunited

je moralo biti uzvraćeno. „Časna je i tvoja, stranče.”

Lori projaha pokraj tsuranijskih vojnika, klonulih duhom, dok su gacali po obalama
reke. Pronašao je proplanak iznad malog vodopada i zagazio u vodu. Tok beše brz ovde, ali
konj pređe reku bez zastajanja. Lori oseti prskanje vode koju je nanosio vetar, hladne i
osvežavajuće nakon vrelog galopa. Bio je u sedlu od svitanja i čekalo ga je jahanje do noći.
Tada će biti dovoljno blizu Elvandara da ga presretnu vilenjački čuvari. Zasigurno
posmatraju povlačenje Tsuranija s velikim interesovanjem, te bi neki od njih mogao da ga
povede do njihove kraljice.
Lori se dobrovoljno javio da ponese poruku, jer su se svi složili da će glasnik lakše
proći kraj Tsuranija ako govori njihov jezik. Tri puta su ga zaustavljali u toku dana, i svaki
put se objašnjavao sa sumnjičavim tsuranijskim oficirima. Primirje je možda sklopljeno, ali
poverenja i dalje nije bilo.
Pošto je prešao reku, Lori sjaha, jer mu konj beše umoran. Prošetao je životinju da je
rashladi, rasedlao je i počeo da je timari četkom iz bisaga, kada iz šume iskorači jedna
prilika. Lori se trže, jer to nije bio vilenjak, već tamnokos čovek sed oko slepoočnica, obučen
u mrku odoru, sa štapom u ruci. Prišao je minstrelu, bez žurbe i naizgled opušteno. Zastao je
na koji korak od njega i naslonio se na štap. „Zdravo da si, Lori od Tir-Soga.”
Čovek se čudno ponašao, a Lori ga se nije sećao od ranije. „Da li vas poznajem?”
„Ne, ali ja tebe znam, trubaduru.”
Lori se pomače prema sedlu, gde mu je ležao mač. Čovek se nasmeši i mahnu rukom
kroz vazduh. Najednom, Lori se smiri i stade na pola puta do mača. Ko god bio ovaj čovek,
pomisli on, očito je bezopasan..
„Kojim poslom dolaziš u vilenjačku šumu, Lori?”
I ne znajući zašto, Lori odgovori. „Nosim poruku vilenjačkoj kraljici.”
„Šta imaš da joj kažeš?”
„Da je Lijam sada naslednik, i da je mir ostvaren. On poziva vilenjake i patuljke u
dolinu da se sastanu za tri nedelje, jer tada će mir biti potpisan.”
Čovek klimnu glavom. „Tako dakle. Ja sam baš pošao do vilenjačke kraljice. Odneću
joj vesti. Ti sigurno imaš prečih poslova.”
Lori pokuša da se pobuni, ali zastade. Zašto bi putovao do Elvandara kada je ovaj
čovek ionako krenuo tamo? Bilo bi to gubljenje vremena.
Klimnuo je glavom. Čovek se nasmeja. „Zašto se ne odmoriš ovde do sutra? Zvuk
vode je umilan, i neće biti kiše. Sutra se vrati princu i kaži mu da si odneo poruku u
Elvandar. Pričao si s kraljicom i s Tomasom, i složili su se s prinčevim željama. Patuljci
Kamen-planine će takođe biti obavešteni. Tada reci Lijamu da će patuljci i vilenjaci doći.
Može biti siguran da će doći.”
Lori klimnu glavom. Sve što je ovaj čovek govorio bilo je veoma smisleno. Stranac se
okrenu, pa zastade da kaže: „Uzgred, mislim da je najbolje da ne pominješ da si se susreo sa
mnom.”
Minstrel ništa ne reče, ali prihvati strančeve reči bez pitanja. Kada je čovek otišao, on
oseti ogromno olakšanje što se vraća iz Elvandara po obavljenom poslu.

Crowarez
223
 Bosnaunited

* * *

Ceremonija se održavala u tihom šumarku, gde su Aglarana i Tomas razmenjivali

zavet pred Tatarom. Niko drugi ne beše sa njima, po vilenjačkom običaju, dok su obećavali
večnu ljubav. Tatar prizva blagoslov bogova i objasni im dužnosti koje imaju jedno prema
drugom.
Kada obred bi svršen, Tatar reče: „Sad idite natrag u Elvandar, jer je vreme za gozbu i
veselje. Doneli ste radost svom narodu, moja kraljice i moj prinče.”
Oni ustadoše sa kolena i zagrliše se. Tomas se odmače, govoreći: „Hoću da pamtimo
ovaj dan, voljena.” Okrenu se i podiže ruke do usta, glasno govoreći drevnim vilenjačkim
jezikom: „Belegrosi! Belegrosi! Hodite ka nama.”
Začu se topot kopita po zemlji. Potom nekoliko belih konja dotrča kroz šumu, jureći
ka njima, i propeše se da pozdrave vilenjačku kraljicu i njenog saputnika. Tomas skoči na
leđa jednom konju. Vilenjački pastuv beše miran, a Tatar reče: „Ovo je najlepši način na koji
si mogao dokazati da si sad zaista sjedinjen s nama.”
Aglarana i Tatar uzjahaše, pa svi otidoše natrag u Elvandar. Kad se na vidiku ukaza
grad u drveću, okupljeni vilenjaci radosno zaklicaše. Prizor kraljice i njenog
princa-savetnika na vilenjačkim konjima bio je, kao što Tatar reče, potvrda Tomasovog
mesta u Elvandaru.
Gozba je trajala satima, i Tomas vide da svi dele njegovu radost. Aglarana je sedela
kraj njega, jer je u zbornoj dvorani podignut još jedan presto, u čast Tomasove titule. Svi
vilenjaci osim straže koja je motrila na tuđince stajali su pred njima, zaklinjući se na vernost
i blagosiljajući njihovo sjedinjenje. Patuljci ponudiše svoje čestitke i svom snagom se baciše
na slavlje, ispunjavajući Elvandar svojim gromkim pevanjem.
Slavlje je trajalo do kasno u noć. Najednom, Tomas se steže. Kao da ga je obavio
leden vetar. Aglarana mu stisnu ruku, osećajući nemir. „Mužu, šta se zbiva?”
Tomas je zurio u praznu. „Nešto... čudno... kao one noći: puno nade, ali i tuge.”
Najednom se začu povik s oboda proplanka pod Elvandarom. Nadjačao je buku
slavlja, ali reči behu nejasne. Tomas ustade i priđe s Aglaranom ivici ogromne platforme.
Pogledao je dole, i ugledao vilenjačkog izviđača, očigledno bez daha od jurenja. „Šta se
dešava?” - povika Tomas.
„Moj gospodaru”, začu se odgovor, „tuđinci - oni se povlače.”
Tomas se ukopa u mestu. Te jednostavne reči pogodiše ga poput groma. Nije mogao
da shvati zašto se Tsuraniji nakon ovoliko godina borbe povlače. Stresao se. „Zašto? Da li se
negde okupljaju?”
Izviđač odmahnu glavom. „Ne, moj gospodaru, ne staju. Kreću se polako, bez
uzbuđenja. Vojnici im izgledaju bezvoljno. Rasturaju logore duž čitavog toka Krajdijske reke
i idu ka istoku.” Stražarevo uzdignuto lice pokazivalo je ošamućen, ali radostan izraz
razumevanja. Osvrnuo se, i s osmehom na licu jednostavno rekao: „Odlaze.”
Podiže se povik neverovatne radosti, a mnogi neskriveno zaplakaše, jer je izgledalo
kao da je rat najzad završen. Tomas se okrenu i ugleda suze na licu svoje supruge. Ona ga
zagrli, te su neko vreme stajali ne progovarajući. Potom novi princ-savetnik Elvandara
oslovi Kalina, koji je stajao u blizini. „Pošalji trkače da ih slede, jer može biti prevara.”

Crowarez
224
 Bosnaunited

Aglarana upita: „Da li zaista tako misliš, Tomase?”

On odmahnu glavom. „Samo želim da budem siguran, ali nešto mi govori da je ovo
stvarno kraj. Ono što sam osetio bila je nada u mir pomešana sa žalošću nad porazom.”
Dodirnula mu je lice, a on reče: „Poslaću trkače u logor Kraljevstva i raspitati se o
zbivanjima kod lorda Borika.”
„Ako je mir zaključen, on će nas izvestiti”, reče ona.
Tomas je pogleda. „U pravu si. Onda ćemo čekati.” Odmeravao je njeno lice, vekovima
staro, ali i dalje u cvatu lepote. „Ovaj dan će biti upamćen po dvostrukom slavlju.”

* * *

Ni Tomas ni Aglarana ne behu iznenađeni kada se Makros pojavio u Elvandaru, jer ih

nakon prve volšebnikove posete ništa nije čudilo. Bez ikakve pompe, on iskorači iz šume na
proplanak i priđe gradu u krošnjama.
Svi se nađoše na zboru, uključujući i Dugog Luka, kada Makros stade pred kraljicu i
Tomasa. Naklonio se i rekao: „Pozdravljam gospu i njenog savetnika.”
„Dobro nam došao, Makrose Crni”, reče kraljica. „Dolaziš li da rasvetliš tajnovito
povlačenje tuđinaca?”
Makros se nasloni na štap i klimnu glavom. „Donosim vam vesti.” Izgledao je kao da
pažljivo bira reči. „Trebalo bi da znate da su i kralj i vojvoda Krajdije mrtvi. Lijam je
naslednik prestola.”
Tomas pogleda Martina. Lovočuvarevo lice je prebledelo. Crte lica mu se nisu
pomerale, ali Tomas shvati da je Martin potresen vestima. Potom se okrenu prema
Makrosu. „Nisam poznavao kralja, ali vojvoda beše dobar čovek. Žalostan sam zbog tih
vesti.”
Makros priđe Martinu. Martin ga je pomno pratio pogledom, jer iako ga nikad nije
sreo, čuo je glas o njemu, a Aruta mu je pričao o susretu na ostrvu, i Tomas o delima za
vreme napada Tsuranija na Elvandar. „Ti, Martine Dugi Luče, moraš smesta za Krajdiju.
Odande ćeš s princezama Karlinom i Anitom isploviti za Krondor.” Martin pokuša da
progovori, kad Makros podiže ruku; svi dvorani zastadoše kao da uzimaju dah. Skoro
šapatom, Makros reče: „U poslednjem trenutku, tvoj otac te je pomenuo s ljubavlju.” On
spusti ruku, i sve bi kao i pre.
Martin nije osetio nemir, već pre olakšanje nakon volšebnikovih reči; znao je da niko
drugi nije čuo kratku opasku.
Makros nastavi: „Čujte sad radosnije vesti. Rat je završen. Lijam i Ičindar se za
dvadeset dana sastaju zarad potpisivanja mira.”
Klicanje ispuni zbor, i vesti s visine stigoše do onih na nižim mestima. Uskoro cela
vilenjačka šuma zabruja radošću. Dolgan ponovo stupi među okupljene, trljajući oči. „Šta je
ovo? Još jedna proslava bez nas, dok ja dremam? Pomisliću da vam više nismo dobrodošli.”
Tomas se nasmeja. „Nisi ni blizu istini, Dolgane. Zovi braću i pridružite nam se u
slavlju. Rat je završen.”
Dolgan izvadi lulu i istrese je, pa šutnu sagoreli duvan preko platforme. „Konačno”,

Crowarez
225
 Bosnaunited

reče otvarajući kesicu. Okrenuo se kao da puni lulu, a Tomas reši da se pravi kako nije
primetio suze na licu starog patuljačkog poglavara.

* * *

Aruta je sedeo na očevom prestolu, sam u velikoj dvorani. Držao je bratovljevu

poruku, koju je nekoliko puta pročitao, pokušavajući da shvati da je otac zaista otišao na
večni počinak. Ophrvala ga je teška žalost.
Karlina je dobro podnela vesti. Otišla je do tihe bašte podno tvrđave, da bude
nasamo sa svojim mislima.
Misli su sevale kroz Arutin um. Setio se prvog puta kada je pošao s ocem u lov, i još
jedne prilike kada se otac vratio iz lova s Martinom Dugim Lukom, i kako je tada ponosno
slušao očevo hvalisanje veličinom plena. Jedva da se sećao bola nakon što je saznao za
majčinu smrt, ali to beše daleko sećanje, ublaženo vremenom. Najednom mu se prikaza
slika ljutitog oca u kraljevoj palati, i Aruta uzdahnu. „Makar je”, pomisli on, „veći deo tvojih
želja ostvaren, oče. Rodrika više nema, a Gaj je osramoćen.”
„Aruta?” - začu se glas s druge strane dvorane.
Aruta podiže pogled: Anita istupi iz senkama zavijenog dovratka, bešumno
koračajući u satenskim papučicama po kamenom podu dvorane.
Izgubljen u mislima nije primetio njen ulazak. Nosila je malu svetiljku, jer je veče
zastrlo dvoranu dubokom pomrčinom. „Sluge nisu želele da te ometaju, ali nisam mogla da
te gledam kako sediš sam u tami”, reče ona. Aruta oseti zadovoljstvo i olakšanje videvši je
gde mu prilazi. Mlada žena retkog razuma i nežnosti, Anita je prva prozrela smirenost i
hladni temperament na Arutinoj površini. Bolje od svih koji su ga poznavali još od
detinjstva, ona je shvatala njegova raspoloženja i umela je da pronađe prave reči olakšanja i
utehe za njega.
I ne čekajući njegov odgovor, reče: „Čula sam vesti, Aruta. Strašno mi je žao.”
Aruta joj se osmehnu. „Još ni svog oca nisi prežalila, a deliš moju tugu. Tako si
brižna.”
Vesti o Erlandovoj smrti behu stigle pre nedelju dana, brodom iz Krondora. Anita
odmahnu glavom, a meka crvena kosa joj se ustalasa oko lica. „Otac je bolovao godinama.
Dobro nas je pripremio za svoju smrt. Bila je skoro izvesna kada je bačen u tamnicu. Znala
sam to kada smo napuštali Krondor.”
„Ipak pokazuješ snagu. Nadam se da ni ja neću pokleknuti. Imamo još toliko
poslova.”
Ona tiho prozbori: „Mislim da ćete mudro vladati, Lijam u Rilanonu, a ti u Krondoru.”
„Ja? U Krondoru? Izbegavao sam da razmišljam o tome.”
Ona sede kraj njega, na presto na kome je Karlina nekad sedela uz svog oca. Položila
je ruku na Arutinu, naslonjenu na kamen prestola. „Moraš. Ti si, nakon Lijama, prvi
naslednik krune. Naslednik će vladati Krondorom. To ne može biti niko do ti.”
Aruta s nelagodnošću reče: „Anita, uvek sam smatrao da ću jednog dana postati erl
nekog manjeg imanja, ili možda uspeti kao oficir u vojsci nekog pograničnog barona. Ali

Crowarez
226
 Bosnaunited

nikad nisam maštao da vladam. Nisam siguran ni da li mi odgovara zvanje vojvode Krajdije,
a kamoli princa Krondora. Osim toga, Lijam će se oženiti, siguran sam - jer uvek je bio
privlačan devojkama, a kao kralj sigurno će imati dobar izbor. Kad dobije sina, dečak može
biti princ Krondora.”
Anita strogo odmahnu glavom. „Ne, Aruta. Sada imamo previše posla. Zapadne
Pokrajine vape za jakom rukom, tvojom rukom. Još jedan vicekralj teško da će zadobiti ičije
poverenje, jer će biti previše sumnjičavosti među lordovima. To moraš biti ti.”
Aruta odmeri mladu ženu. Za pet meseci koliko je boravila u Krajdiji, postala mu je
neizmerno draga, ali nije umeo da joj iskaže svoja osećanja, jer je osećao da reči nisu
dovoljne kada su zajedno. Svakim danom bila je sve lepša žena, sve manje devojčica. Ipak, i
dalje je bila mlada, i od toga mu beše nelagodno. Dok je rat besneo, misli mu nisu bile
usredsređene na plan njihovih očeva o mogućem venčanju, otkriven one davne noći na
Morskoj ptici. Sada, kada je uspostavljen mir, Aruta se iznenada suočio i s tim pitanjem.
„Anita, veoma je moguće da govoriš istinu, ali i ti imaš pravo na presto. Zar nisi rekla
da je tvoj otac nameravao da se nas dvoje venčamo kako bi osnažio prava koja ti polažeš na
Krondor?”
Ona upre pogled krupnih zelenih očiju u njega. „To je bio plan skovan da osujeti
Gajeve ambicije. Da osnaži prava tvog oca ili brata na krunu ako bi Rodrik umro bez
naslednika. Sada se ne moraš držati tih planova.”
„Ako preuzmem vlast u Krondoru, šta će biti s tobom?”
„Majka i ja imamo i druge posede. Živećemo sasvim pristojno od tamošnjih prihoda,
sigurna sam.”
Uznemiren sopstvenim osećanjima, Aruta polako progovori: „Nisam imao vremena
da ovo odvagnem u glavi. Kada sam poslednji put bio u Krondoru, shvatio sam koliko malo
znam o gradovima, a još manje o upravljanju njima.
Ti si odgajena za takvo namesništvo. Ja... ja sam bio samo mlađi sin. Moje
obrazovanje ima pregršt nedostataka.”
„Postoji mnogo visprenih ljudi, ovde i u Krondoru, koji će te savetovati. Imaš zdrav
razum, Aruta, sposobnost da uočiš šta je nužno činiti, i hrabrost da delaš. Bićeš besprekoran
princ Krondora.”
Ona se pridiže i poljubi ga u obraz. „Biće vremena da razlučiš kako ćeš ponajbolje
služiti svom bratu, Aruta. Ne dozvoli da te ova nova odgovornost preteško pritisne.”
„Trudiću se. Ipak, bilo bi mi lakše da znam da ćeš ti biti u blizini - sa svojom majkom”,
dodade on na brzaka.
Toplo mu se osmehnula. „Bićemo kraj tebe kada ti zatrebaju naši saveti, Aruta.
Verovatno ćemo boraviti na posedu u brdima iznad Krondora, svega koji sat jahanja od
palate. Krondor je jedini dom koji sam ikad imala, a majka nije živela drugde još od detinjeg
doba. Ako poželiš da nas vidiš, moći ćeš samo da zapovediš, i rado ćemo ti doći na dvor. A
ako poželiš da se odmoriš od bremena službe, bićeš nam dobrodošao gost.”
Aruta joj uzvrati osmeh. „Mislim da ću često dolaziti, i nadam se da neću pohabati
vaše gostoprimstvo.”
„Nikad, Aruta.”

Crowarez
227
 Bosnaunited

* * *

Tomas je stajao sam na platformi, i posmatrao zvezde kroz krošnje. Vilenjačka čula
ga upozoriše da neko prilazi straga. Klimnuvši glavom, on pozdravi volšebnika. „Imam
svega dvadeset i pet godina u ovom životu, Makrose, a nosim u sebi sećanja čitavih
razdoblja. Čitavo zrelo doba mi prođe u ratovanju. Sve mi ovo sad liči na san.”
„Ne dozvolimo ovom snu da preraste u košmar.”
Tomas ga odmeri. „Na šta ciljaš?”
Makros neko vreme nije progovarao, i Tomas strpljivo sačeka njegove reči. Najzad,
volšebnik se oglasi. „Jedna stvar mora biti učinjena, Tomase, i na tebi je ostalo da završiš
ovaj rat.”
„Ne raduje me ton tvojih reči. Zar nisi rekao da je rat završen?”
„Na dan Lijamovog susreta s carem, moraš postrojiti vilenjake i patuljke na zapadni
deo polja. Kada se vladari sastanu u središtu polja, izdaja će biti počinjena.”
„Kakva izdaja?” Na Tomasovom licu ocrtavao se bes.
„Ne smem reći ništa više, osim da, kada Ičindar i Lijam zasednu, moraš napasti
Tsuranije svim silama. Samo će tako Midkemija biti spasena od uništenja.”
Sena sumnje pređe Tomasovim licem. „Mnogo tražiš od nekog ko nije voljan da daje
više.”
Makros se uspravi, držeći štap uz bok, kao što vladar drži svoj skiptar.
Crne oči mu se suziše, a obrve zbiše nad povijenim nosom. Glas mu je i dalje bio tih,
ali reči behu vrele od gneva. Čak i Tomas oseti nešto blisko strahopoštovanju pred
njegovom pojavom.
„Više!” - reče on, pregrizajući reč napola. „Dao sam ti sve, Valheru! Stojiš tu jer sam
godinama radio. Nikad nećeš saznati koliki je deo mog života posvećen pripremi za tvoj
dolazak. Da nisam ukrotio Ruaga, a potom se sprijateljio s njim, ti ne bi preživeo rudnike
Mak Mordain Kadala. Ja sam spremio oklop i mač Ašen-Šugara, i pohranio ga uz Tolinov
čekić i dar za zmaja, da bi ih vekovima potom ti otkrio. Ja sam položio tvoja stopala na stazu,
Tomase. Da ti nisam pre toliko godina priskočio u pomoć, Elvandar bi ležao u pepelu. Misliš
li da su Tatar i ostali Tkači čarolija Elvandara sami radili za tvoje dobro? Bez moje pomoći
za ovih proteklih devet godina, zmajevi darovi bi te skršili. Nijedan čovek ne bi podneo tako
drevnu i moćnu magiju bez mojih, i samo mojih, sposobnosti. Kada su te snoviđenja nosila u
prošlost, ja sam te vodio natrag u sadašnjost, vraćao sam ti razum.” Volšebnikov glas ojača.
„Ja sam ti dao moć da utičeš na Ašen-Šugara! Ti si bio moje oruđe!” Tomas ustuknu pred
uzdržanom žestinom volšebnikovih reči. „Ne, Tomase, nisam ti dao mnogo. Dao sam ti sve!”
Prvi put otkad je navukao oklop u Mak Mordain Kadalu, Tomas oseti strah. Do srži
njegovog bića najednom prostruja svest o istinskoj moći koju volšebnik poseduje, i saznanje
da bi ga Makros, ako poželi, mogao zbrisati kao dosadnog insekta. „Ko si ti?” - prošapta on,
zauzdavajući strah u glasu.
Makrosov gnev uminu. Ponovo se naslonio na štap i Tomasov strah nestade, zajedno
sa sećanjem na njega. Makros se nasmeja i reče: „Povremeno se zaboravim. Izvinjavam se.”

Crowarez
228
 Bosnaunited

Potom se ponovo uozbiljio. „Ne tražim ovo kao uzvraćanje usluge. Ono što sam učinio,
učinjeno je, i ne duguješ mi ništa. Ali znaj ovo: stvor po imenu Ašen-Šugar i dečak po imenu
Tomas imali su nešto zajedničko: voleli su ovaj svet, svaki na svoj način, bez uzajamnog
razumevanja, takva beše ta ljubav. Ti sad poseduješ obe strane ljubavi prema zemlji: žudnju
Valherua da je zaštiti i da vlada njom, i dečačku želju da je hrani i neguje. Ali ako ne uspeš u
ovom poslanju na koje te šaljem, ako posustaneš kada kucne odsudni čas, znaj sa užasom i
sigurnošću da će svet na kome stojimo biti izgubljen i progutan zaboravom. Ovo je istina, po
mojoj najsvetijoj zakletvi.”
„Onda ću učiniti kako nalažeš.”
Makros se nasmeši. „Idi svojoj supruzi, prinče-savetniče Elvandara, ali kada dođe
vreme, sazovi vojsku. Ja idem ka Kamen-planini, jer će vam se pridružiti i Hartom sa svojim
vojnicima. Svaki mač i ratni malj biće dragocen.”
„Hoće li te poznati?”
Makros se zagleda u Tomasa. „Uistinu hoće, Tomase od Elvandara, nemaj sumnje.”
„Prikupiću svu snagu Elvandara, Makrose.” Glas mu ispuni gorčina. „I jednom
zasvagda, okončaćemo ovaj rat.”
Makros zamahnu štapom i nestade. Tomas je stajao sam neko vreme, ophrvan novim
strahom, da se ovaj rat nikada neće završiti.

Crowarez
229
 Bosnaunited

14.

Izdaja

Armije su stajale jedna naspram druge.

Prekaljeni ratnici motrili su jedni na druge preko otvorenog tla doline, nespremni da
se opuste u prisustvu neprijatelja s kojim su se borili devet godina, i duže. Svaka strana beše
sačinjena od časnih družina, predstavnika plemstva Kraljevstva i klanova Carstva. Svaka
družina brojala je preko hiljadu ljudi. Poslednji delovi osvajačke vojske Tsuranija prolazili
su kroz portal, vraćajući se u domovinu, na Kelevan, ostavljajući samo carevu počasnu
gardu za sobom. Armija Kraljevstva bila je ulogorena na ivicama dva prevoja koji su vodili u
dolinu, čekajući potpisivanje ugovora, nakon čega su mogli da napuste oblast. U
novostečenom poverenju ostao je trag podozrenja.
Na strani Kraljevstva, Lijam seđaše u sedlu belog ratnog konja, čekajući carev
dolazak. Kraj njega su plemići u čistim i sjajnim oklopima držali konje u mestu. Sa njima
behu vođe čuvara Slobodnih gradova i grupa nataleških šumara.
Zvuk truba prolomi se poljem, i careva družina se ukaza na izlazu portala. Carske
zastave lepršale su na povetarcu dok se procesija približavala glavi sile Tsuranija.
Čekajući tsuranijskog glasnika, koji je krenuo preko nekoliko stotina metara duge
staze između dvojice vladara, princ Lijam se osvrnu da pogleda one koji su sedeli u sedlima
kraj njega. Pag, Kulgan, Mičam i Lori dobili su počasna mesta zbog verne službe Kraljevstvu.
Erl Vandros i još nekoliko zapaženih zapovednika takođe behu u blizini. Prvi do Lijama beše
Aruta, koji je osedlao ratnog konja lešnikove boje, nemirnog, ustreptalog od stajanja u
mestu.
Pag prelete skup pogledom, osećajući nešto nalik vrtoglavici pred prizorom svih
simbola dva moćna naroda s čijim je sudbinama bio tako čvrsto povezan. Preko otvorenog
polja video je barjake najmoćnijih porodica Carstva, i sve ih je poznavao: Kede, Oazamkane,
Minvanabije i ostale. Iza njega behu lepršave zastave Kraljevstva, svih vojvodstava od
Krajdije na zapadu do Rana na istoku.
Kulgan primeti zanesenost svog bivšeg šegrta i dotače ga svojim dugim štapom po
ramenu. „Jesi li dobro?”
Pag se okrenu. „Dobro sam. Samo sam obuzet osećanjima u ovom trenu, utonuo u
sećanja. Čudno izgleda ovaj dan, na neki način. Obe strane behu ljuti neprijatelji u ratu, a
ipak sam vezan i s jednima i sa drugima. Dugo još neću razumeti svoja osećanja.”
Kulgan se nasmeši. „Biće dosta vremena za samoispitivanje docnije. Možda Tali i ja

Crowarez
230
 Bosnaunited

možemo pružiti kakvu pomoć.” Stari sveštenik je pratio Arutu na ovom užasnom putu, ne
želeći da propusti zaključenje mira. Četrnaest dana u sedlu ipak je uzelo svoj danak, i sada je
ležao u Lijamovom šatoru, na izmaku snage. Samo ga je Lijamova naredba zadržala tamo, jer
pre toga beše rešen da prati kraljevsku družinu.
Tsuranijski glasonoša stade pred Lijama. Duboko se poklonio i progovorio nešto na
tsuranijskom. Pag prijaha napred da prevede. „Rekao je: 'Njegovo carsko veličanstvo,
Ičindar, devedeset i jedan put car, Nebeska svetlost i vladar svih naroda Tsuranuanija, šalje
pozdrav svom bratu vladaru, Njegovom kraljevskom veličanstvu princu Lijamu, gospodaru
zemalja znanih kao Kraljevstvo. Hoće li princ prihvatiti poziv da mu se pridruži u središtu
doline?'“
Lijam reče: „Kaži mu da uzvraćam pozdrav i da ću se rado sastati sa njim na
dogovorenom mestu.” Pag prevede, uz uobičajene tsuranijske formalnosti, i glasnik se uz
dubok naklon vrati svojoj strani.
Videše kako carska nosiljka prilazi. Lijam dade znak svojim pratiocima da krenu za
njim, i oni izjahaše da susretnu cara u središtu doline. Pag, Kulgan i Lori jahali su uz
počasnu gardu; Mičam je ostao uz vojnike.
Kraljevski konjanici prvi stigoše do naznačenog mesta i sačekaše carevu pratnju.
Nosiljku je na leđima držalo dvadeset robova, probranih po visini i izgledu. Čvrste mišice su
im se grčile pod težinom zlatom okovane nosiljke. Prozračne bele tkanine visile su sa zlatom
optočene drvene građe, ukrašene draguljima neizmerne vrednosti i lepote. Retki metal i
drago kamenje odražavali su svetlost sunčevih zraka, jarko sijajući.
Iza nosiljke stupali su predstavnici najmoćnijih porodica Carstva, ratni predvodnici
klanova. Beše ih pet, jedan za svaku porodicu iz koje je novi ratni vođa mogao biti izabran.
Nosiljka bi spuštena, i Ičindar, car naroda Tsuranuanija iskorači iz nje. Nosio je
zlatan oklop, neprocenjivo vredan po aršinima Tsuranija. Glavu mu je krasio kalpak s
perjanicom, prekriven istim metalom. On priđe Lijamu, koji je sjahao da se susretne s
carem. Pag, zadužen za prevođenje, takođe sjaha i stade kraj dvojice vladara. Car mu jedva
primetno klimnu glavom.
Lijam i Ičindar se zgledaše, obojica iznenađeni mladošću onog pred sobom. Ičindar
beše svega tri leta stariji od prestolonaslednika.
Lijam za početak uputi caru prijateljsku dobrodošlicu i iznese nadu u mir. Ičindar
odgovori ravnom merom. Potom Nebeska svetlost priđe i ispruži desnu ruku. „Koliko
shvatam, ovo je vaš običaj?”
Lijam prihvati šaku cara Tsuranuanija. Najednom, napetost nestade, i s obe strane
doline zaori se radosno klicanje. Dva mlada monarha su se smešila, rukujući se živahno i
snažno.
Lijam reče: „Neka ovo označi početak dugotrajnog mira za naša dva naroda.”
Ičindar odgovori: „Mir je nešto novo za Tsuranuani, ali verujem da ćemo brzo učiti.
Moj Visoki savet je podeljen u oceni mojih postupaka. Nadam se da će plodovi trgovine i
napredak stečen uzajamnim podučavanjem ujediniti mišljenja.”
„Takve su i moje želje”, reče Lijam. „U znak mira, naredio sam da vam se pripremi
poklon.” Na to dade znak, i jedan vojnik istrupi ka iz redova Kraljevstva, vodeći predivnog
crnog bojnog konja osedlanog crnim sedlom ukrašenim zlatom, a s roga sedla visio je mač

Crowarez
231
 Bosnaunited

širokog sečiva, draguljima ukrašenih korica i drške.

Ičindar pogleda konja pomalo zazirući, ali s oduševljenjem prihvati majstorski
izrađen mač. Podigavši silnu oštricu, on reče: „Čast mi je, prinče Lijame.”
Ičindar se osvrnu prema jednom od svojih pratilaca, koji naredi da se iznese kovčeg.
Dva roba ga donesoše pred cara. Bilo je to rezbareno ngagi drvo, dubokog i divnog sjaja.
Rezbarije tsuranijskih životinja i bilja behu oivičene raznim ukrasima, svaka vešto osenčena
svetlijim i tamnijim tonovima, tako da prizor beše kao da je potekao iz same prirode. Sam
po sebi, kovčeg je bio izuzetan poklon, ali kada zbaciše poklopac, na suncu zasija najfinije
drago kamenje, svaki dragulj veći od čovečijeg prsta.
Car reče: „Teško bih obrazložio troškove obnove pred Visokim savetom, i nisam u
najboljim odnosima sa njima u ovom trenutku, ali nisu mogli da uskrate poklon za ovaj
svečani trenutak. Nadam se da će ovo popraviti nešto uništavanja koje je moj narod
počinio.”
Lijam se blago pokloni. „Darežljivi ste, i zahvalan sam vam. Hoćete li mi se pridružiti
na osveženju?” Car klimnu glavom, te Lijam naredi vojnicima da podignu paviljon. Desetina
vojnika priđe u galopu i sjaha s konja. Nekolicina je nosila građu i svitke šatorskog krila.
Uskoro podigoše ogroman, otvoreni paviljon. Pod njega bi postavljen sto sa stolicama, a
ostali vojnici doneše hranu i vino na sto.
Pag prinese veliku, udobnu stolicu za cara, a Aruta za svog brata. Dva vladara sedoše,
i Ičindar reče: „Ovo je znatno udobnije od mog prestola. Moram da napravim jastuk.”
Nasuše im vino, pa Lijam i car nazdraviše jedan drugom. Tada podigoše zdravicu u
ime mira. Svi prisutni nazdraviše.
Ičindar se okrenu prema Pagu. „O, Uzvišeni, izgleda da će naš sastanak biti
blagodatniji po ostale nego onaj prethodni.”
Pag se pokloni. „Verujem da je tako, Vaše carsko veličanstvo. Nadam se da mi
opraštate prekid Carskih igara.”
Car se namršti. „Prekid? Bilo je to bliže potpunom uništenju.”
Pag prevede ostalima, dok ga je Ičindar radosno korio. „Ovaj Uzvišeni je učinio
mnoge napredne stvari u mom Carstvu. Bojim se da nećemo videti kraj njegovih dela čak ni
kada mu ime bude izgubljeno u vremenu. Ipak, to je sada prošlost. Pozabavimo se
budućnošću.”
Počasni gosti iz oba tabora stajali su u paviljonu dok su dva vladara započin jala
razgovor o najboljem načinu da se uspostave odnosi dvaju svetova.

* * *

Tomas je posmatrao paviljon. Kalin i Dolgan čekali su njemu uz bok. Iza njih stajahu
dve hiljade spremnih vilenjaka i patuljaka. Ušli su u dolinu kroz Severni prolaz, pokraj trupa
Kraljevstva okupljenih na tome mestu. Okružili su proplanak i skupili se u šumarku na
zapadu, odakle se jasno videla ceremonija.
Tomas se obrati saborcima. „Ne vidim ništa što bi ukazivalo na prevaru.”
Drugi patuljak, Hartom od Kamen-planine, priđe. „Ništa, vilin-momče. Sve izgleda

Crowarez
232
 Bosnaunited

mirno, uprkos volšebnikovom upozorenju.”

Najednom vrelina namreška vazduh nad poljem, kao da im se očinji vid muti i
treperi; i Tomas i ostali ugledaše kako tsuranijski vojnici potežu oružja.
Tomas se okrenu ostalima i reče: „Spremite se!”

* * *

Jedan vojnik Kraljevstva prijaha do paviljona. Tsuranijski vlastelini ga pogledaše sa

sumnjom u očima, jer su do sada paviljonu prilazili samo vojnici zaduženi da donose
osveženje.
„Veličanstvo!” - povika on. „Nešto se čudno zbiva.”
„Šta?” - upita Lijam, uznemiren čovekovim uzbuđenjem.
„Sa svog položaja vidimo prilike u šumama na zapadu.”
Lijam ustade i ugleda prilike na obodu šumarka. Tren potom, dok je Pag prevodio
razgovor cara, Lijam reče: „To su, izgleda, patuljci i vilenjaci.” Okrenuo se Ičindara. „Poslao
sam poruke o miru vilenjačkoj kraljici i patuljačkim poglavarima. Mora da su došli k nama.”
Car priđe do Lijama i pogleda ka šumi. „Zašto ne izađu iz šume? Zašto se kriju?”
Lijam pozva konjanika. „Odjaši tamo i pozovi ih da nam se pridruže.”
Stražar posluša. Kada priđe na pola puta do šumarka, iznutra se začu poklič, i u
zeleno odeveni vilenjaci i oklopljeni patuljci pojuriše napred. Ratne pesme i vika ispuniše
vazduh. Ičindar zbunjeno pogleda jurišnike. Nekoliko njegovih pratilaca isuka oružja. Jedan
vojnik sa tsuranijske strane pritrča šatoru i povika: „Veličanstvo, izdani smo. Ovo je zamka!”
Svi Tsuraniji odstupiše, isukanih mačeva. Ičindar povika: „Da li ovako ugovarate mir?
Izgovarate zavet dok kujete izdaju?”
Lijam nije razumeo reči, ali im je ton davao jasno značenje. On steže Pagovu ruku i
reče: „Reci mu da ne znam ništa o ovome!”
Pag pokuša glasom da nadjača gužvu u paviljonu, ali tsuranijski plemići su se
povlačili, okružujući Nebesku svetlost, dok su vojnici iz tsuranijskih redova jurišali napred
da im se pridruže u odbrani Ičindara.
Lijam povika: „Nazad! Nazad ka našim redovima!” - dok su tsuranijski vojnici
pristizali. Midkemijanci brzo uzjahaše konje.
Pag je čuo Ičindarov glas kako isplivava kroz buku: „Izdajniče, pokazao si svoje pravo
lice. Tsuranuani neće poslovati s beščasnicima. Zdrobićemo tvoje Kraljevstvo!”
Prolomiše se zvuci borbe, jer su se vilenjaci i patuljci sudarili s vojskom Tsuranija.
Lijam i ostali odjuriše do svojih vojnika, koji su još čekali da se pridruže borbi. Čim Lijam
zauzda konja, lord Brukal upita: „Hoćemo li krenuti u proboj, veličanstvo?”
Lijam odmahnu glavom. „Ne želim da se pridružim izdajnicima.”
Pogledao je prizor iza sebe. Vilenjaci i patuljci potiskivali su Tsuranije natrag prema
Kapiji svetova. Car je sa svojom gardom kružio, izbegavajući borbu, koristeći hiljadu
počasnih pratilaca kao štit protiv napadača. Videlo se kako neki od Tsuranija trkom ulaze u
portal i nestaju.

Crowarez
233
 Bosnaunited

Tren potom, otuda nagrnuše tsuranijski vojnici i pojuriše napred da se suoče s

napadačima. Rasklimani redovi Tsuranija se učvrstiše, a potom uzvratiše potiskujući
vilenjake i patuljke.
Aruta povede svog konja do Lijamovog. „Lijame! Moramo da napadnemo. Uskoro će
vilenjaci i patuljci biti potučeni. S druge strane tog portala je još deset hiljada Tsuranija,
samo korak daleko. Ako misliš da ikada završimo ovaj krvavi rat, moramo zauzeti m
mašinu.”
Pag mamuznu konja i priđe Lijamu s druge strane. „Lijame!” - povika on. „Moraš
učiniti kako Aruta kaže.”
Sumnja je još pritiskala mladog prestolonaslednika. Pag podiže glas još snažnije.
„Shvati: u proteklih devet godina suočio si se samo s delom moći Carstva, samo s onim
vojnicima koji pripadaju klanovima Ratne partije. Do sada si imao mnoštvo skrivenih
saveznika koji su sprečavali punosnažan napad na Kraljevstvo. Ali ova izdaja je uvredila
jedinog čoveka koji ima neospornu moć da zapoveda svim klanovima Carstva. Ičindar može
pozvati sve klanove Tsuranuanija u bitku!
Nikada se nisi suočio s više od trideset hiljada ratnika na svim bojištima. Do sutra bi
se tih trideset hiljada vratilo u ovu dolinu. Za nedelju dana, još toliko bi ih stiglo. Lijame,
pojma nemaš kolike su njegove moći. Za samo godinu dana može poslati milion vojnika i
hiljadu čarobnjaka na nas! Moraš nešto da preduzmeš!”
Ukočeno sedeći u sedlu Lijam s vidnom gorčinom na licu upita: „Možeš li nam ti
pomoći?”
„Možda bih i mogao, kad biste mi otvorili stazu do portala, ali nisam siguran imam li
moć da ga zatvorim. Druge sposobnosti imam, ali čak i da pogazim svoje odgajanje,
suprotstavim se Carstvu i pobijem sve neprijatelje na ovom polju, sve bi bilo uzalud, jer bi
još veća sila bila samo na korak od nas.”
Lijam odsečno klimnu glavom. Polako se okrenuo prema Aruti. „Pošalji najbrže
jahače do Severnog i Južnog prolaza. Pozovi sve ljude Kraljevstva na oružje.” Aruta
zaokrenu i povika naređenja, a jahači se otisnuše prema dvema stranama.
Lijam se ponovo okrenu Pagu. „Ako možeš pomoći, učini to, ali nemoj kretati dok
staza ne bude bezbedna. Ti si jedini majstor svojih veština koga imamo na ovom svetu.”
Pokazavši prema Loriju, Mičamu i Kulganu, on nastavi: „Drži i njih dalje od bitke, jer nemaju
udela u njoj. Ostanite tu, a ako sve propadne, iskoristi svoje moći da stigneš do Krondora.
Karlina i Anita moraju stići na istok, kod svog dede-ujaka Kaldrika, jer će Zapad zacelo pasti
pod vlast Tsuranija.” Isukao je mač i naredio pokret.
Hiljadu konjanika zatrupka napred, kao pokretni zid od čelika, koji je dobijao na
brzini dok su starešine prenosile naređenja i održavale poredak. Tad Lijam oglasi juriš, i
redovi se rasuše, jer su konjanici leteli preko polja da se suoče s Tsuranijima. Ovi začuše
tutanj konjice, i mnogi od njih se odvojiše od bitke s vilenjacima i patuljcima da sačine zid
od štitova. Pag, Lori, Mičam i Kulgan gledali su kako se konjica Kraljevstva sudara s njim.
Konji su njiskali, a ljudi kričali dok su se duga koplja ugibala i kršila. Zid štitova se lomio, jer
mnogo ljudi pade pod jurišom, ali drugi su već priskakali da preuzmu njihova mesta, i snaga
Kraljevstva bi odbijena. Lijam prestroji svoje trupe za novi juriš, i ovoga puta se probi kroz
štitove.
Pag je video kako se desni bok tsuranijske vojske povlači pred konjanicima, ali je car

Crowarez
234
 Bosnaunited

lično okupljao veliki broj begunaca i održavao središte fronta. Čak i sa ove daljine, Pag vide
gde tsuranijsko plemstvo ubeđuje cara da se povuče.

* * *

Car je stajao s isukanim mačem i izvikivao naređenja. Odbijao je da napusti polje.

Okupio je ljudstvo u čvrst obruč oko portala, kako bi s Kelevana moglo stići pojačanje.
Pogledao je prema portalu i video vojnike kako nagrću u silnom mnoštvu. Uskoro će ih biti
dovoljno da unište kraljevu nejaku družinu.
On oseti blag potres pod nogama, a potom jedan od tsuranijskih vlastelina pokaza iza
carevih leđa. Ičindar ugleda stotine konjanika kako izviru iz šume na severu. Konjica severa
prva se odazvala Lijamovom pozivu. Car Uputi tek pristigle vojnike na tu stranu, da se suoče
s novom pretnjom.
Povik sleva natera ga da se okrene. Visoki ratnik odeven u belo i zlato kosio je
tsuranijske zaštitnike i kretao se pravo prema Nebeskoj svetlosti. Svi velikaši među
Tsuranijima pojuriše da mu preseku put. Jedan od klanskih predvodnika sile stajao je u
blizini. Pritrčao je caru i povikao: „Veličanstvo, morate se povući. Nećemo još dugo izdržati.
Ako padnete, Carstvo ostaje bez srca, a bogovi će nam okrenuti leđa.”
Car pokuša da se progura pored njega, a zlatno-beli džin saseče još jednog velikaša.
Časnik reče: „Neka me nebesa razumeju”, i udari Ičinara drškom mača po potiljku. Car se
sruči na zemlju, a predvodnik sile naredi vojnicima da ga pronesu kroz portal. „Car je
malaksao! Odnesite ga na sigurno.” Bez pogovora, vojnici podigoše vrhovnog vladara i
odnesoše ga do mašine.
Jedan predvodnik udara pritrča predvodniku sile i povika: „Gospodine, svi naši
vlastelini su pobijeni!” Predvodnik sile vide da visokog ratnika zadržava samo brojčana
nadmoć Tsuranija koji su ga okružili, ali da su svi stariji ratni poglavari iz careve družine
već pobijeni. Brz osvrt, i predvodnik sile vide da je car na sigurnom, jer su vojnici koji su ga
nosili upravo prošli kroz desnu stranu Kapije svetova. Kroz levu stranu slivalo se još vojske.
Kako nije bilo vremena za oklevanje, predvodnik sile reče: „Preuzimam čin zapovednika
sile! Ti ćeš mi biti zamenik. Povedi još ljudstva na sever!” Čovek otrča da postavi vojsku duž
severnih linija, jer se konjica Severnog prolaza približavala u raspomamljenom jurišu.
Napadači sa severa udariše o Tsuranije kao da se grom survao među njih. Na brzinu
podignut zid štitova se zatrese, ali ipak ne popusti. Zapovednik sile se osvrnu i pomoli se da
izdrže dok ne pristigne dovoljno pojačanje.

* * *

Pag i njegova tri saputnika videli su kako severni elementi armije Kraljevstva
udaraju o zid štitova. Koplja su prskala u iverje i konji se rušili, a ljudi uz krike padali pod
kopita. Zid se ipak držao, a snage Kraljevstva su se prestrojavale za novi juriš. Jedinica koju
je vodio Lijam odgurnuta je, i on naredi povlačenje kako bi sproveo napad istovremeno kad
i severnjaci. Vilenjaci i patuljci pod Tomasovim vođstvom bili su među Tsuranijima, na
zapadu, i behu najveća opasnost po neprijatelja, mada su i sami polako odstupali.

Crowarez
235
 Bosnaunited

Dok se konjica povlačila, Tsuraniji usmeriše pažnju na vilenjake i patuljke.

Pozadinski delovi iza severnih i južnih štitova napustiše pozicije i pohitaše da pomognu
saborcima na zapadnom boku.
Videvši ovo, Mičam primeti: „Ako se vilenjaci ne povuku, Tsuraniji će ih nadjačati.”
Kao da ga je neko čuo, četiri posmatrača videše prekid bitke na zapadu. Vilenjaci i patuljci
krenuše u povlačenje, dok su ih vilenjački strelci štitili.
Kulgan oslovi Paga: „Ovaj predah će poslužiti Tsuranijima da priberu nove snage.”
Video je kako bujica Tsuranija prolazi kroz portal. „Ako Lijam ne stigne do stroja u sledećem
jurišu, Tsuraniji će nas nadjačati.”
„On im može preseći put samo ako postavi strelce pred portal. Ravnomerna kiša
strela kroz portal mogla bi potrajati dovoljno dugo da podignemo nekakvu barijeru. Tada
bismo mogli pokušati da onesposobimo stroj”, reče Pag.
„Zar ne može biti uništen?” - upita Lori. „Sve ostalo izgleda rizično.”
Nakon trenutka razmišljanja, Pag odgovori: „Ne znam da li su moje moći dovoljne da
unište portal, ali mislim da je vreme da otkrijemo.”
Pripremio se da potera konja, ali jedan glas straga povika: „Ne!”
Svi se okrenuše i ugledaše čoveka sa štapom u ruci odevenog u tamnosmeđu odoru,
na mestu gde do maločas niko nije stajao. „Čak ni tvoje moći nisu dovoljne za taj poduhvat,
o, Uzvišeni.”
„Makros!” - viknu Kulgan.
Makros se gorko nasmeši. „Kao što prorekoh, tu sam u času najveće potrebe i
najstrašnije opasnosti.” Pag upita: „Šta nam je činiti?”
,Ja ću zatvoriti Kapiju svetova, ali biće mi potrebna vaša pomoć.” On obrati pažnju na
Kulgana. „Vidim da još nosiš štap koji ti dadoh. Odlično. Sjašite.”
Pag i Kulgan siđoše na zemlju. Pag se tek sada setio da je Kulganov uvek prisutni štap
u stvari onaj koji mu je Makros poklonio.
Makros im priđe i stade kraj Kulgana. „Posadi kraj tog štapa u zemlju, čvrsto.”
Okrenuo se i dodao svoj štap Pagu. „Ovaj štap je istovetan. Drži ga čvrsto i ni za tren ga ne
ispuštaj, ako misliš da preživiš naše poslanje.” Posmatrao je bitku koja se odvijala tako blizu
njih. „Čas je sve bliži. Slušajte me dobro, jer vremena više nemamo.” Pogleda u Paga, a
potom u Kulgana. „Kada sve bude svršeno, i portal bude uništen, vratite se do mog ostrva.
Tamo ćete pronaći objašnjenje za sve što se dogodilo, premda vas možda neće zadovoljiti to
što otkrijete.” Ponovo se nasmešio, s gorčinom. „Kulgane, ako se nadaš da ponovo vidiš svog
bivšeg šegrta, drži taj štap svom snagom koju imaš. Misli na Paga, i ne dozvoli da štap bude
odvojen od tla Midkemije. Je li to jasno?”
Kulgan upita: „A šta će biti s tobom?”
Makrosov glas ogrube: „Moja bezbednost je moja briga. Ne razmišljajte o meni. Moje
mesto u ovoj drami zna se od početka, kao i vaše. Sada gledajte.”
Ponovo se zagledaše u bitku. Severne snage kraljevske armije jurnuše u napad, a
Lijam i Tomas dadoše znak svojim pratiocima da se pridruže. Konjanici ponovo udariše o
zid štitova, i tsuranijski redovi behu probijeni. Za kratko vreme, kraljevska konjica beše
nadmoćna na polju, i Tsuraniji se poviše unazad. Tada silu juriša prekide beskrajan roj

Crowarez
236
 Bosnaunited

pešadinaca koji su sasecali konje pod nogama jahača ili se udruživali da obore jahače na
zemlju, i ponovo bi uspostavljena ravnoteža. Portal se nalazio u moru uskomešanih ljudi.
Nije više bilo organizacije, niti discipline. Borili su se za goli život, a ne za taktičku dobit.
Udarci metala o očvrslo drvo i kožuhe odzvanjali su dolinom. Kud god da su posmatrači
okrenuli glavu, krv je tekla u potocima i samrtni krici behu užasni.
Makros pogleda u Paga i reče: „Došao je čas. Hodi sa mnom.”
Pag pođe za volšebnikom u mrkoj odori. Čvrsto je držao Makrosov štap, jer je
verovao volšebnikovom upozorenju da će samo tako preživeti ovo što mu predstoji.
Koračali su kroz bitku, kao da ih neka sila štiti. Nekoliko puta, vojnik bi zamahnuo na njih,
tek da ga prekine napad s druge strane. Našli bi se na putu konjskih kopita, ali bi jahači
skretali u poslednjem trenutku. Bilo je to kao da se staza pred njima otvara, i ostaje
zatvorena iza njihovih leđa.
Prišli su ostacima tsuranijskih redova. Jedan štitonoša pade proburažen konjičkim
kopljem. Oni pređoše preko tela i - nađoše se u malom, prilično mirnom krugu pred
portalom. Vojnici su još izvirali kroz portal, i krug se širio. Makros i Pag se popeše na
platformu na daljoj strani kapije, dok je vojska stupala kroz onu bližu. Vojnici kao da nisu
primećivali dvojicu čarobnjaka.
Makros kroči u prazninu portala. Pag uđe za njim. Umesto očekivanog izranjanja na
Kelevan, nalazili su se u bezbojnom prostoru. Nije bilo nikakvog pravca. Mesto ne beše
osvetljeno, ali ni mračno, i sve beše obavijeno nijansama sivine. Pag se oseti usamljeno;
samo su ga otkucaji njegovog srca uveravali da nije prestao da postoji. Prošaptao je:
„Makrose?”
Makrosov glas stiže do njega: „Ovde sam, Pag.”
„Ne vidim te.”
Začu se grlen smeh. „Ne, jer nema svetla. Ono što vidiš je bledi privid, omogućen
mojim veštinama, tek da imaš bilo kakav osećaj ovde. Bez prigodnog pripremanja, čak ni
tvoje silne moći ne bi bile dovoljne da ti sačuvaju razum, Pag. Samo prihvati da je ljudski um
nesposoban da se nosi s ovim mestom.”
„Gde smo to mi?”
„Ovo je mesto između svetova. Ovde su bogovi vojevali u Ratovima haosa, i ovde
ćemo činiti ono što moramo.”
„Ljudi ginu, Makrose. Moramo požuriti.”
„Ovde ne postoji vreme, Pag. U odnosu na bojno polje, mi smo smrznuti u jednom
jedinom trenutku. Možemo ostariti i umreti, a da među borcima ne prođe ni sekund.
Ali ipak moramo biti hitri. Ulažem deo svoje energije u očuvanje naših života, a ta
energije će mi biti potrebna da svršim svoj posao. Ne smemo dugo ostati ovde, ali postoji
ponešto što ti moram saopštiti. Dugo sam čekao da ispuniš svoje obećanje. Ne mogu
zatvoriti portal bez tebe.”
Pag progovori, iako su mu se čula bunila protiv sivog predela koji ga je okruživao i
bestelesnog glasa koji je dopirao iz blizine. „Ali ti si okrenuo portal kada se pojavio
Neznanac i kada je Krvnik poželeo da osvoji Tsuranuani. To je zasigurno tražilo nepojmljive
moći.”
Čuo je kako se volšebnik smeje. „Sećaš se tog trenutka? Pa, tada sam bio mlad.” Kao

Crowarez
237
 Bosnaunited

da je znao da odgovor nije potpun, Makros dodade: „Portal je tada bio divlja tvorevina,
sačinjena voljom onih koji su stajali na kulama Sabora. Ja sam ga samo preusmerio i osujetio
Krvnikov plan, a i to uz strašan rizik. Portal je sada pod čvrstom kontrolom, usidren u
Kelevanu, a održava ga mašinerija. Stroj koji upravlja njime, osnažen mnogim
komplikovanim čarolijama, održava njegovu usklađenost s Midkemijom i ne dozvoljava mi
da ga preusmerim. Sve što mogu da učinim jeste da ga uništim, ali biće mi potrebna tvoja
pomoć.
Pre no što okončamo ovu dramu, reći ću ti jedno: shvatićeš sve kada stigneš na moje
ostrvo. Ali jedno moraš iznad svega imati na umu kada budeš čuo moju poruku. Seti se,
molim te, da sam učinio sve što sam učinio jer mi je tako suđeno. Želeo bih da me se sećaš
po dobru.”
Iako nije video volšebnika, Pag je osećao njegovu blizinu. Pokušao je da progovori, ali
Makrosov glas ga prekide. „Kada obavim šta imam, iskoristi svaki preostali tračak energije
da usmeriš svoju volju ka Kulganu. Štap će ti pomoći, ali moraš upregnuti sav svoj um na taj
zadatak. Ako ne uspeš, nestaćeš.”
Ovo beše Makrosovo drugo upozorenje, i Pag oseti užas, prvi put nakon mnogo
godina. „Šta će biti s tobom?”
„Brini se o sebi, Pag; ja imam svoje brige.”
Nastade nekakva osetna promena, kao da tkanje ništavila oko njih suptilno menja
izgled. Makros reče: „Na moj znak, moraš osloboditi svu žestinu svoje moći. Ono što si
učinio na Carskim igrama mora biti samo senka onoga što ćeš sada učiniti.”
„Otkud znaš za taj događaj?”
Opet grleni smeh. „Bio sam tamo, ali na znatno lošijem mestu nego ti. Moram priznati
da je bilo impresivno. I sam bih se morao pomučiti da napravim takav spektakl. Sad,
nemamo više vremena. Čekaj moj znak, a tad usmeri svoju moć u mene.”
Pag nije progovarao. Osećao je volšebnikovo prisustvo pred sobom, kao da se
Makros trudi da mu ga obznani. Ponovo je osetio izvijanje, promenu oko sebe. Nenadano,
sve se oko njega rasprsnu u zaslepljujuću svetlost, pa ponovo potonu u tamu. Tren potom
sve se zažari suludim obličjima sile, onakvim kakva je video u portalu Zlatnog mosta. Sa
svake strane bleštale su zaslepljujuće boje, praiskonske sile koje nije razumeo.
„Sada, Pag!” - povika Makros.
Pag usmeri volju na zadatak. Posegao je u najveće dubine svog bića. Odande je
pocrpeo svu magičnu moć koju su mu davala dva sveta. Behu to sile dovoljne da sravne
planine, preusmere tokove reka i obore čitave gradove u prah, i sve ih je upregao. Tada, kao
da odagnava od sebe nešto što mu pričinjava bol, usmerio je svu tu energiju prema mestu
na kome je osećao volšebnikovo prisustvo. Nastade nezamisliva, suluda eksplozija sila,
iskonska tvar prostora i vremena vrištala je, negodujući zbog njihovog prisustva. Pag je
osetio kako se materija grči i uvija oko njega, kao da univerzum potresen iz temelja
pokušava da istera napasnike. Najednom, sve se raspusti, i sila ih odbaci.
Pag shvati da pluta u potpunom mraku. Plovio je, utrnuo, bez suvisle misli. Njegov
um nije bio sposoban da prihvati ono što je osećao, i bližila mu se nesvest. Shvatao je da mu
prsti popuštaju stisak, da mu štap klizi iz ruku. Vođen slepim instinktom, grčevito ga je
stegao. Potom je osetio kako ga nešto nežno vuče. Um mu se odupro ledenoj tami koja je

Crowarez
238
 Bosnaunited

pokušavala da ga proguta, i pokušao je da se seti nečega. Postajalo je sve hladnije, osećao je

kako mu pluća gore od nedostatka vazduha. Ponovo je napregnuo sećanje, ali ništa nije
video. Tada ponovo oseti kako ga nešto vuče i začu nejak, pa ipak znan glas u blizini.
„Kulgane?” - jedva je izgovorio tu reč, i pustio da ga tama obuzme.

* * *

Zapovednik sile Tsuranija bio je živ. I sam se tome čudio, gledajući mrtve pred
portalom. Malopređašnja eksplozija pobila je stotine ljudi, a ostali su bez svesti ležali nešto
dalje.
Ustao je i pokušao da se pribere, da shvati šta se zbiva. Užasno uništenje portala nije
poslužilo ni kraljevskim snagama. Jahači su pokušavali da obuzdaju usplahirene konje, dok
su druge životinje mahnito jurile zbacivši ljude s leđa. Nastala je opšta zbrka. Ali ljudstvo
koje se nalazilo podalje bilo je manje ošamućeno, i borba se nastavljala.
Nije bilo nade, sada kada su bili odsečeni od Kelevana, ni za pomoć ni za bezbedan
povratak kući. Ipak, neprijatelja nije bilo mnogo više, i još su imali šansu da osvoje polje.
Nakon toga bi bilo vremena za brigu o Kapiji svetova.
Zvuci borbe naglo utihnuše. Snage Kraljevstva su se povlačile. Predvodnik sile se
osvrnu i, videvši da nema oficira višeg reda od njega, izdade vojnicima naređenje da
podignu još jedan zid štitova i da se spreme za novi napad.
Snage Kraljevstva su se polako prestrojavale. Nisu polazili u napad, već su se svrstali
naspram Tsuranija. Zapovednik sile je čekao, dok su njegovi vojnici spremali redove. Sa svih
strana okruživala ih je kraljevska konjica, ali napada nije bilo.
Napetost je polako rasla. Zapovednik sile naredi da mu postave platformu. Četvorica
Tsuranija prineše štit, a on se pope na njega, i tako ga podigoše. Oči mu se razrogačiše.
„Stiglo im je pojačanje.”
Na dalekom jugu videle su se kolone kraljevske konjice s Južnog prolaza. Bili su
znatno dalje od mesta na kome se odigrao sastanak, pa su tek sada pristizali na bojno polje.
S druge strane se začu povik, i on pogleda na sever: redovi kraljevske pešadije
izvirali su iz šume. Ponovo se zagledao ka jugu, naprežući oči. U dalekoj prašini ugledao je
obličje ogromne pešadijske sile koja je sledila konjicu. Starešina naredi da spuste štit, a
zamenik ga upita: „Šta se događa?”
„Čitava armija im se okupila u polju.” Jedva je progutao pljuvačku, jer je njegovo
uobičajeno tsuranijsko držanje bilo slomljeno. „Tako mi bogova! Mora da ih ima trideset
hiljada.”
„Onda ćemo im se odupreti u bici vrednoj pesme pre nego što izginemo”, reče
zamenik.
Zapovednik sile se osvrnu. Na sve strane video je krvave, ranjene i ošamućene
vojnike. Od sve vojske Kraljevstva koja se postrojila protiv njih, samo jedna trećina bila je
izmorena bitkom. Čitavih dvadeset hiljada odmornih vojnika kretalo se prema četiri hiljade
Tsuranija, od kojih je pola već bilo nesposobno da se valjano bori.
Odmahnuo je glavom. „Nećemo se boriti. Odsečeni smo od domovine, možda zauvek.

Crowarez
239
 Bosnaunited

Nema svrhe.”
Prošao je pored preplašenog zamenika i izašao pred zid štitova. Podigao je obe ruke,
zahtevajući pregovore, i polako krenuo prema Lijamu, strepeći od časa kada će postati prvi
tsuranijski zapovednik koji je predao svoju vojsku. Za nekoliko minuta stigao je do princa.
Skinuo je kalpak i pao na kolena.
Pogledao je naviše, u visokog zlatokosog princa Kraljevstva, i progovorio: „Lorde
Lijame, predajem svoje ljude u tvoju milost. Hoćeš li prihvatiti predaju?”
Lijam klimnu glavom. „Da, Kasumi. Prihvatiću predaju.”

* * *

Tama. Potom, sivilo koje se prikuplja. Pag jedva otvori izmorene oči. Ugledao je
Kulganov dobro poznat lik.
Lice starog učitelja razvuče se u širok osmeh. „Drago mi je što si ponovo sa nama.
Nismo znali da li si zaista živ. Telo ti je bilo hladno. Možeš li da ustaneš?”
Pag prihvati ponuđenu ruku i vide kraj sebe Mičama gde kleči i pomaže mu da se
pridigne. Osetio je kako mu se toplina vraća u telo ogrejano jarkim sunčevim zracima. Mirno
je sedeo neko vreme pre no što će progovoriti: „Mislim da ću preživeti.” Dok je to izgovarao,
snaga mu se vraćala. Nešto potom oseti se spremnim da ustane.
Oko njega beše okupljena vojska Kraljevstva. „Šta se dogodilo?”
Lori reče: „Portal je uništen, a preostali Tsuraniji su se predali. Rat je završen.”
Pag oseti da je preslab za izlive osećanja. Pogledao je u lica koja su ga okruživala i
video duboko olakšanje u njihovim očima. Najednom, Kulgan ga zagrli. „Stavio si život na
kocku da privedeš ovo bezumlje kraju. Ovo je i tvoja pobeda.”
Pag je stajao bez reči, a potom se odmače od svog bivšeg majstora. „Makros je
zaustavio rat. Da li se vratio?”
„Ne. Samo ti, i čim si se pojavio, oba štapa su isparila. Od njega ni traga ni glasa.”
Pag protrese glavu da je razbistri. „Šta sad?”
Mičam pogleda preko njegovog ramena. „Možda bi bilo mudro da se pridružiš
Lijamu. Izgleda da se nešto događa.”
Lori i Kulgan pomogoše Pagu, još iscrpljenom od iskušenja unutar Kapije svetova.
Priđoše do Lijama, Arute, Kasumija i okupljenog kraljevskog plemstva koje je čekalo. Videli
su kako vilenjaci i patuljci prilaze preko polja, praćeni severnim silama Kraljevstva.
Pag se začudi videvši starijeg sina Šinzavaija, jer beše ubeđen da je ovaj ostao na
Kelevanu. Klonula prilika, bez oružja i oklopa, oborenog pogleda, nije ni primetila da se Pag
približava sa svojom pratnjom.
Pag pogleda prema vilenjacima i patuljcima. Četiri prilike im behu na čelu. Dve je
prepoznao, Dolgana i Kalina. Bio je tu još jedan patuljak koga čarobnjak nije poznavao. Kad
četvorka stiže do princa, Pag shvati da je visoki ratnik odeven u belo i zlato njegov prijatelj
iz detinjstva. Ostao je bez reči, zapanjen Tomasovom promenom, jer je njegov stari prijatelj
sada bio moćna prilika nalik vilenjaku koliko i čoveku.

Crowarez
240
 Bosnaunited

Lijam nije imao snage za bes. Pogledao je zapovednika Elvandara i tiho upitao: „Koji
si razlog imao da napadneš, Tomase?”
Princ-savetnik vilenjaka reče: „Tsuraniji su isukali oružja, Lijame. Bili su spremni da
napadnu paviljon. Zar nisi primetio?”
Uprkos premorenosti, Lijam podiže glas: „Sve što sam video bila je tvoja vojska koja
napada mirovni sastanak. Među Tsuranijima ne videh nikakve nečasne namere.”
Kasumi podiže glavu. „Vaše veličanstvo, imate moju reč da smo isukali oružje tek
kada su oni pojurili na nas.” Pokazao je na Tomasovu vojsku.
Lijam se ponovo okrenu prema Tomasu. „Nisam li poslao vesti o primirju i
ugovaranju mira?”
„Jašta”, odgovori Dolgan. „I ja sam bio tu kada je volšebnik doneo vesti.”
„Volšebnik?” - upita Lijam. On se osvrnu i povika: „Lori! Imam neka pitanja za tebe.”
Lori priđe i reče: „Da, veličanstvo?”
„Jesi li odneo vesti vilenjačkoj kraljici kako sam ti naložio?”
„Jesam, časti mi. Pričao sam sa njom, lično.”
Tomas pogleda Lijama u oči, zabačene glave, sa izrazom prkosa na licu. „A ja se
kunem da nikada dosad nisam video ovog čoveka. Reč o izdajstvu Tsuranija doneo nam je
Makros.”
Kulgan i Pag pristupiše skupu. „Veličanstvo”, reče Kulgan, „ako je volšebnik umešao
prste u ovo - a umešao je u sve ostalo - onda je možda bolje da ne žurimo sa rasplitanjem
ove tajne.”
Lijam je još ključao, ali Aruta reče: „Neka tako i bude. Moći ćemo da rešimo ovu
zabunu kada se vratimo u logor.”
Naslednik odsečno klimnu glavom. „Vraćamo se u logor.” Potom se okrenu Brukalu i
reče: „Obrazuj prigodnu pratnju za zarobljenike i povedi ih sa nama.” Tada pogleda Tomasa.
„I ti ćeš mi biti potreban u šatoru kada se vratimo. Mnogo šta moramo da razjasnimo.”
Tomas se složi, iako nije izgledao zadovoljno. Lijam povika: „Smesta krećemo ka logoru.
Izdajte naređenja.”
Kraljevski oficiri pojuriše ka svojim jedinicama, i naređenje se pronese vojskom.
Tomas se osvrnu i ugleda stranca pokraj sebe. Zagledao se u nasmejano lice, a Dolgan mu
reče: „Jesi li slep, momče? Zar ne prepoznaješ prijatelja iz detinjstva?”
Tomas se zagleda u Paga dok je iscrpljeni čarobnjak prilazio bliže. „Pag?” - prošapta
on. Tad priđe i zagrli davno izgubljenog pobratima. „Pag!”
Stajali su bez reči, usred žamora vojske koja je polazila na put, obojica uplakani.
Kulgan im položi ruke na ramena. „Hodite, moramo natrag. Mnoge priče nas čekaju, i, hvala
bogovima, sad najzad imamo dovoljno vremena za njih.”

* * *

Logor je slavio. Posle devet i više godina, vojnici Kraljevstva su znali da im

sutrašnjica ne donosi smrt ili rane. Pesme su se prolamale iznad logorskih vatri, sa svih

Crowarez
241
 Bosnaunited

strana čuo se smeh. Mnogima nije smetalo što neki leže ranjeni u šatorima, na brizi
sveštenika, i što neki od njih neće doživeti da vide prvi dan mira ili da osete slatki plod
pobede. Svi slavljenici su znali da su živi, i radovali su se tome. Kasnije će doći vreme za
tugovanje za izgubljenim saborcima. Sada su upijali život.
Pod Lijamovim šatorom beše nešto tiše. Kulgan je mnogo razmišljao o događajima
tog dana dok su jahali natrag. Do ulaska u šator, krajdijski čarobnjak je sklopio grubu sliku
istine. Predstavio je svoje mišljenje ostalima, a sada je završavao izlaganje.
„To bi onda značilo”, reče Kulgan, „da je Makros želeo da portal bude zatvoren. Sve
ukazuje na to da je užasna dvoličnost korišćena u tu svrhu.”
Lijam je sedeo između Arute i Talija. ,Još ne razumem šta ga je moglo naterati da
preduzme takve očajničke mere. Današnja bitka koštala je preko dve hiljade života.”
Pag progovori: „Pretpostavljam da ćemo pronaći odgovor na to i mnoga druga
pitanja kada stignemo na njegovo ostrvo. Do tada, mislim, ne možemo ni nagađati.”
Prestolonaslednik uzdahnu i obrati se Tomasu. „Makar sam ubeđen da si postupio
vođen dobrom voljom. Zadovoljan sam. Teško bi bilo zamisliti da si ti odgovoran za današnji
pokolj.”
Tomas podiže pehar vina i otpi. „I meni je drago što nemamo razloga za neslaganje.
Ali osećam se zloupotrebljeno.”
„Kao i svi mi”, oglasiše se Hartom i Dolgan.
Kalin reče: „Moguće je da smo svi igrali ulogu u nekom planu Makrosa Crnog. Možda
je Pag u pravu, i možda ćemo saznati istinu na Volšebnikovom ostrvu, ali ja ne vidim
opravdanje za ovaj krvavi posao.”
Lijam skrenu pogled ka Kasumiju koji je ukočeno sedeo, kao da ne obraća pažnju na
ono što se priča. „Kasumi”, progovori Lijam, „šta da činim s tobom i tvojim ljudima?”
Na pomen svog imena Kasumi se pribra i reče: „Vaše veličanstvo, znam ponešto o
vašim običajima, jer sam mnogo naučio od Lorija. Ali ja sam i dalje Tsurani. U našoj zemlji
oficiri bi bili pogubljeni, a ljudstvo porobljeno. U tome ne umem da vas savetujem. Ne znam
koji su vaši običaji s ratnim zarobljenicima.”
Glas mu beše ravan, bezosećajan. Lijam htede da progovori, ali na Pagov znak zaćuta.
Čarobnjak je želeo nešto da kaže. „Kasumi?”
„Molim, o, Uzvišeni?” Tomas je bio iznenađen titulom, ali nije progovarao. Dva
prijatelja nisu imala dovoljno vremena da prepričaju sve pojedinosti svojih dogodovština u
povratku u logor.
„Šta si mogao učiniti da se nisi predao prinčevoj milosti?”
„Boriti se do smrti, o, Uzvišeni.”
Pag klimnu glavom. „Shvatam. Onda si odgovoran za očuvanje života skoro četiri
hiljade svojih vojnika? I još nekoliko hiljada vojnika Kraljevstva?”
Kasumijevo lice se opusti i on pokaza koliko ga je sramota. „Boravio sam među
tvojim narodom, o, Uzvišeni, i zaboravio sam na svoje tsuranijsko vaspitanje. Obeščastio
sam svoju kuću. Kada se princ otarasi mojih ljudi, zatražiću dozvolu da sam oduzmem svoj
život, iako je to možda prevelika čast, čast koju mi neće dozvoliti.”
Brukal i ostali bili su ovim zaprepašćeni. Lijam nije menjao izraz lica, već

Crowarez
242
 Bosnaunited

jednostavno reče: „Nisi izgubio čast. Smrt ne bi pomogla nikome. Izgubila je svrhu po
uništenju portala.”
„Takvi su naši običaji”, reče Kasumi.
Lijam odvrati: „Nisu više. Ovo je sada tvoja domovina, jer druge nemaš. Ono što
Kulgan i Pag kažu o portalu nagoveštava da se nikada nećeš vratiti u Tsuranuani. Ostaćeš
ovde, te imam nameru da tu budućnost preobratim na opštu dobrobit.”
Nejasan titraj nade pojavi se u Kasumijevim očima. Naslednik se osvrnu prema lordu
Brukalu i upita: „Moj lorde, vojvodo Jabona, kako ocenjuješ tsuranijsku vojsku?”
Stari vojvoda se nasmeši. „Oni su među najboljima koje ikad videh.” Kasumi pokaza
tračak ponosa nakon ovih reči. „Ravni su Bratstvu tame po žestini u bici, ali im je priroda
plemenita; po disciplini se mogu meriti s kešijanskim psima rata, a izdržljivi su poput
nataleških šumara. U celosti, bez sumnje, od njih bolji vojnici ne postoje.”
„Da li bi takva armija obezbedila veću sigurnost naših nagrizenih severnih granica?”
Brukal se nasmeši. „Lamutski garnizon je jedan od najteže postradalih garnizona u
ratu. Tamo bi bili vredno pojačanje.”
Erl od LaMuta se složi s vojvodinom procenom. Lijam se osvrnu prema Kasumiju.
„Da li bi, ako tvoji ljudi budu slobodni i u vojnoj službi, i dalje želeo da oduzmeš sebi život?”
Sin Šinzavaija upita: „Kako bi to moglo da se desi, veličanstvo?”
„Ako se ti i tvoja vojska zakunete na vernost kruni, staviću vas u službu erla od
LaMuta. Bićete slobodni građani, a dužnost će vam biti odbrana severnih granica od
neprijatelja čovečanstva koji nastanjuju Severne zemlje.”
Kasumi je sedeo bez reči, nesiguran šta da kaže. Lori mu priđe i reče: „Tu nema
beščašća.”
Kasumijevo lice se opusti u izraz otvorenog olakšanja. „Prihvatam, a siguran sam da
će i moje ljudstvo prihvatiti.” Zastao je, pa dodade: „Došli smo kao počasna careva garda. Po
svemu što sam čuo, onaj volšebnik nas je iskoristio, kao i sve ostale. Ne želim da se za
njegov račun prolije još krvi. Zahvaljujem Vašem veličanstvu.”
Lord Vandros reče: „Mislim da bi titula viteza-kapetana bila prigodna za vođu četiri
hiljade ljudi. Slažeš li se, moj vojvodo i gospodaru?” Brukal klimnu glavom, a Vandros reče:
„Hodi, kapetane, moramo da popričamo s tvojom jedinicom.”
Kasumi ustade, pokloni se Lijamu i izađe s erlom od LaMuta. Aruta dodirnu
bratovljevo rame. Lijam se okrenu, a princ reče: „Dosta je bilo državnih pitanja. Hajde da
proslavimo završetak rata.”
Lijam se nasmeši. „U pravu si.” Na to se okrenu Pagu s rečima: „Čarobnjače, otrči i
dovedi svoju suprugu i divno dete. Prijaće mi okruženje porodice, kao da smo kod kuće.”
Tomas pogleda Paga. „Žena? Dete? Šta se to ovde zbiva?”
Pag se nasmeja. „Ima još mnogo toga za priču. Razjasnićemo sve kad dovedem
porodicu.”
Otišao je do svog šatora, gde je Katala pričala Vilijamu priču. Oboje skočiše i pojuriše
ka njemu, jer ga nisu videli od povratka. Bio je poslao samo vojnika koji im je preneo poruku
da je on dobro, ali da je zauzet s princom.
„Katala, Lijam želi da mu se pridružimo za večerom.”

Crowarez
243
 Bosnaunited

Vilijam povuče oca za haljinu. „Hoću i ja sa vama, tata.”

Pag podiže svog sina. „Vodimo i tebe, Vilijame.”

* * *

Slavlje u šatoru bilo je tiše od onoga napolju. Ipak, uživali su u Lorijevim baladama i
saznanju da je najzad nastupio mir. Hrana je bila ista, logorska, kao i pre, ali ukus joj nekako
beše bolji. Ogromna količina vina je takođe uticala na raspoloženje.
Lijam je sedeo s peharom vina u ruci. Ostali su bili zauzeti tihim razgovorom.
Naslednik se pomalo opio, ali niko mu nije zamerao, jer su svi znali kroz šta je sve prošao u
proteklih mesec dana. Kulgan, Tali i Aruta, koji su ga najbolje poznavali, znali su da Lijam
razmišlja o svom ocu, koji zbog samo jedne tsuranijske strele večeras nije s njima. Pod
teretom odgovornosti, najpre za vođstvo u ratu, a potom i za nasleđenje prestola, Lijam nije
našao vremena za tugovanje kao njegov brat. Sada je potpunije osećao gubitak.
Tali ustade i glasno upita: „Umoran sam, veličanstvo. Smem li se povući?”
Lijam se nasmeši starom učitelju. „Naravno. Neka ti je laka noć, Tali.”
Ostatak društva uskoro pođe istim stopama i zamoli prestolonaslednika za
dopuštenje da se povuku. Pred paviljonom, gosti su se opraštali jedni od drugih. Lori,
Kulgan, Mičam i patuljci takođe odoše, ostavljajući Paga s porodicom, Kalinom i Tomasom.
Dvojica starih prijatelja proveli su veče razmenjujući priče iz proteklih devet godina,
obojica podjednako zapanjeni pričom onog drugog. Paga je živo zanimala magija Gospodara
zmajeva, a kopkala je i Kulgana. Složili su se da bi želeli da nekada posete Zmajevu dvoranu.
Dolgan je pristao da ih povede ako budu pošli na putovanje.
Probuđeno prijateljstvo sijalo je sada u dvojici mladih ljudi, premda su shvatali da to
nije ono što nekad beše, jer su obojica prošli kroz mnoge i silne promene. Koliko zmajev
oklop i crna odora, toliko su tu činjenicu naglašavali i Vilijam i Katala.
Katala je bila oduševljena patuljcima i vilenjacima - Vilijam je bio oduševljen svime,
naročito patuljcima, a sada je spavao u majčinom naručju. O Tomasu nije znao šta da misli.
Ličio mu je na Kalina, ali je svejedno poprilično bio i poput običnih ljudi u logoru.
Tomas pogleda usnulog dečaka. „Liči na majku, ali je dovoljno vragolast da me
podseća na jednog drugog dečaka koga sam poznavao.”
Pag se nasmeši. „Nadam se da će mu život biti malo mirniji.”
Aruta izađe iz bratovljevog šatora i pridruži im se. Stao je kraj dvojice dečaka koji su
uz njega stupali kroz rudnike Mak Mordain Kadala pre toliko godina. „Verovatno ne bi
trebalo da govorim o tome, ali pre mnogo godina - kada si prvi put došao u posetu mome
ocu, Kaline - dva dečaka su razgovarala, ležeći u kolima sa senom - i neko je načuo njihov
razgovor.”
Tomas i Pag zbunjeno pogledaše princa. „Zar se ne sećate?” - upita Aruta. „Plavokosi
žgoljavi dečkić sedeo je na grudima jednog nižeg dečaka i pretio kako će jednog dana biti
silan ratnik, dobrodošao u Elvandar.”
Pag i Tomas se nasmejaše. „Sećam se”, reče Pag.
„A drugi se zarekao da će postati najveći čarobnjak u Kraljevstvu.” Katala reče:

Crowarez
244
 Bosnaunited

„Možda će i Vilijam, kada poraste, ostvariti svoje snove.”

Aruta se nasmeši s vragolastom iskrom u očima. „Onda dobro pazi na njega. Dugo
smo pričali pre nego što je zaspao, i rekao mi je da hoće da bude patuljak kad odraste.” Svi
se nasmejaše, osim Katale, koja za tren brižno pogleda sina, pa se i sama pridruži radosnom
smehu.
Aruta i Kalin se oprostiše od ostalih, a Tomas reče: „I ja idem na počinak.”
Pag ga upita: „Hoćeš li poći s nama u Rilanon?”
„Ne, neću moći. Želim da budem sa svojom gospodaricom. Ali kada se moje dete rodi,
morate doći na proslavu, jer ćemo prirediti veliku gozbu.” Oni obećaše da će doći. Tomas
reče: „Krećemo kući u zoru. Patuljci će se vratiti svojim selima, jer imaju mnoštvo poslova
tamo. Predugo su bili daleko od porodica. A kako je pronađen Tolinov čekić, priča se o
velikom zboru, na kome će Dolgan biti proglašen kraljem na Zapadu.” Utišavši glas, on
dodade: „Mada bi moj stari prijatelj najverovatnije iskoristio taj čekić na prvom patuljku
koji bi mu to otvoreno predložio.” Položivši ruku na Pagovo rame, on reče: „Dobro je što
obojica preživesmo sve ovo; čak ni u dubini svog ludila nisam zaboravio na tebe.”
„Ni ja nisam zaboravio tebe, Tomase”, odvrati Pag.
„Verujem da ćeš mi poslati vesti kada razotkriješ misteriju na Volšebnikovom
ostrvu?”
Pošto mu je obećao da hoće, zagrliše se, pozdraviše, pa Tomas krenu svojim putem,
ali ubrzo zastade i pogleda natrag, s dečačkim sjajem u očima. „Ipak bih voleo da budem tu
kada se sa ženom i sinom u naručju susretneš s Karlinom.”
Pag se zarumene, jer ni sam nije znao šta da očekuje od tog susreta koji mu predstoji.
Mahnuo je Tomasu koji se odmicao, i vide da ga Katala posmatra, ozbiljnog lica. Ravnim,
odmerenim tonom, ona upita: „Ko je Karlina?”

* * *

Lijam podiže pogled kad Aruta uđe u šator. Mlađi brat reče: „Pomislio sam da ćeš leći
do sada. Iscrpljen si.”
„Trebalo mi je neko vreme da razmislim, Aruta. Malo sam prilike imao za samoću, i
želeo sam da sredim stvari.” Glas mu beše umoran, ophrvan brigom.
Aruta sede kraj svog brata. „Kakve stvari?”
„Ovaj rat, oca, tebe, mene...” - pomislio je na Martina - „i druge stvari... Aruta, ne znam
da li bih mogao da budem kralj.”
Aruta podiže obrve. „Pa nemaš baš neki izbor, Lijame. Bićeš kralj, i daj sve od sebe.”
„Mogao bih da se odreknem krune u korist svog brata”, polako prozbori Lijam, „kao
što je Erland zarad Rodrika.”
„I u kakvu se to fmu čorbu pretvorilo. Ako želiš građanski rat, to nije loš način da ga
dobiješ. Kraljevstvo ne može da priušti sebi razdor u Savetu lordova. Istok i Zapad tek
moraju izvidati mnoge rane. A Bas-Tira je još moćan.”
Lijam uzdahnu. „Ti bi bio bolji kralj, Aruta.”

Crowarez
245
 Bosnaunited

Aruta se nasmeja. „Ja? Mene muči i pomisao na zvanje princa Krondora. Vidi, Lijame,
dok smo bili još sasvim mali dečaci, zavideo sam ti na pažnji koju su ti ljudi tako brzo davali.
Uvek su te više voleli nego mene. Kako sam odrastao, shvatao sam da ni o meni nemaju loše
mišljenje; samo što u tebi jednostavno postoji nešto što budi poverenje i ljubav u ljudima.
To je dobra osobina za kralja. Nikad ti nisam zavideo što ćeš posle oca postati vojvoda, niti ti
sada zavidim na kruni. Nekada sam mislio da ću po završetku rata imati vremena da
putujem, ali sada, kad moram da vladam Krondorom, neće biti vremena za to. Zato ne
priželjkuj da dodatno breme Kraljevstva padne na mene. Nikad ga ne bih preuzeo.”
„Ipak, ti bi bio bolji kralj.” Lijamov pogled se sudari s Arutinim, i on ga uhvati.
Aruta zastade, namršten, pa prostreli brata sumnjičavim očima. „Moguće, ali ti ćeš
biti kralj, i smatram da ćeš kraljevati zadugo.” Protegao se i ustao. „Moram na počinak. Bio je
ovo dugačak i naporan dan.” Prišavši otvoru u šatorskom krilu, on reče: „Umiri svoje
sumnje, Lijame. Bićeš dobar vladar. Kaldrik će ti biti savetnik, a ostali, Kulgan, Tali i Pag
provešće nas kroz ovo vreme obnove.”
Lijam reče: „Aruta, pre nego što odeš...” Aruta sačeka dok se Lijam rešavao na nešto.
„Želim da pođeš s Kulganom i Pagom na Volšebnikovo ostrvo. Već si bio tamo, i... želim tvoju
ocenu o onome što ćete tamo pronaći.” Aruta se pobuni i pokuša da progovori, ali ga Lijam
prekide: „Znam da želiš u Krondor, ali ovo će trajati svega koji dan. Dvanaest dana će proći
od dolaska u Rilanon do krunisanja, sasvim dovoljno da nam se pridružiš.”
Aruta ponovo požele da prigovori, ali uz suv osmeh pristade. „Veruj sebi, Lijame.
Kako ja ne želim da prihvatim krunu, ostaješ samo ti.” Izlazeći iz šatora, uz smeh dodade:
„Nema trećeg brata da je preuzme.”
Njegov brat ostade sam, odsutno pijući vino. Uz još jedan dubok uzdah, reče sam
sebi: „Postoji još jedan brat, Aruta, i neka mi bogovi pomognu da to rešim na pravi način.”

Crowarez
246
 Bosnaunited

15.

Baština

Brod je spustio sidro.

Dok se družina spremala za iskrcavanje, posada je savijala jedra. Mičam ih je
posmatrao kako pripremaju čamac. Čarobnjaci su jedva čekali da stignu do Makrosovog
zamka, jer niko nije imao više pitanja od njih. Aruta je i sam bio radoznao, pošto je već
pristao na putovanje. Takođe je shvatio da nema želju da prati dugačku pogrebnu povorku
koja je pošla iz Ilita onog dana kada su isplovili. Zakopao je svoju žalost nad ocem duboko u
sebe, kako bi se sa njom izborio kada za to dođe vreme. Lori je ostao s Kasumijem da
pomogne tsuranijskim vojnicima u prilagođavanju lamutskom garnizonu, pre nego što se
sretne s ostalima u Rilanonu.
Lijam je sa svojim plemićima isplovio za Krondor, da isprati Borikovo i Rodrikovo
telo. U Krondoru će sačekati Anitu i Karlinu, a odatle će preneti mrtve do Rilanona, uz sve
prateće običaje, da ih smeste u grobnicu predaka. Nakon tradicionalnih dvanaest dana
žalosti, Lijama je čekalo krunisanje. Do tada će svi gosti stići u Rilanon. Pagov i Kulganov
posao trebalo bi da bude završen na vreme da stignu do glavnog grada.
Čamac je bio spreman, pa se Aruta, Pag i Kulgan pridružiše Mičamu. Spustili su se u
vodu, i šest stražara prionu na vesla.
Mornari su osećali silno olakšanje što ne moraju da učestvuju u iskrcavanju, jer
uprkos rečima čarobnjaka nisu želeli da kroče na Volšebnikovo ostrvo.
Čamac pristade i putnici iskočiše. Aruta se okrenu naokolo. „Kao da se ništa nije
promenilo od poslednje posete.”
Kulgan se proteže, jer njegove odaje na brodu behu skučene, a osećaj čvrstog tla pod
nogama mu je prijao. „Čudilo bi me da je drugačije. Makros je bio od onih koji održavaju
urednost svog doma.”
Osvrnuvši se Aruta naloži: „Vas šestorica ćete ostati ovde. Ako vas pozovemo, brzo
dođite.” Princ pođe stazom uzbrdo, a ostali bez reči krenuše za njim. Stigli su do račvanja
staze, i Aruta reče: „Dolazimo kao gosti. Smatrao sam da je bolje da ne izgledamo kao
osvajači.”
Kulgan ne reče ništa, zagledan u zamak kome su se približavali. Nije više bilo
neobične plave svetlosti koja je tako jasno sijala na vrhu kule poslednji put. Zamak je
delovao napušteno, bez pokreta i zvuka. Most je bio spušten, a teške vratnice podignute.
Mičam primeti: „Barem nećemo morati da provaljujemo unutra.”

Crowarez
247
 Bosnaunited

Kada dođoše pred pokretni most, zastadoše. Zamak se dizao iznad njih, visokih
zidina, još viših kula, zastrašujućeg izgleda. Bio je sazdan od tamnog kamena koji nisu ranije
viđali. Duž velikog lučnog prolaza s druge strane mosta pružali su se uklesani likovi
vanzemaljskih stvorenja koja su ih pomno motrila. Rogate, krilate zveri stajale su na
krajevima zidina, smrznute u pokretu, tako vešto sačinjene.
Kročiše na most i pređoše preko duboke provalije koja je delila zamak od ostatka
ostrva. Pogledavši naniže Mičam vide gde kameni zidovi duboko ispod uranjaju u more, dok
se talasi krše kroz uski prolaz. „Izgleda bolje od mnogih šanaca koje sam do sada video.
Dobro bih razmislio o napadu na ovaj zamak dok sa zidina pada kiša strela.”
Uđoše u dvorište i osvrnuše se, kao da očekuju da neko izađe na jedna od mnogih
vrata u zidovima. Ne beše ni traga nikakvom živom stvorenju, a ipak dvorište oko središnje
kule beše dobro održavano i uredno.
Kako ne beše nikoga, Pag reče: „Pretpostavljam da ćemo ono što tražimo pronaći u
dvoru.” Ostali krenuše za njim prema širokom stepenišm koje je vodilo do glavnih vratnica.
Dok su se peli uz stepenice, vratnice počeše da se otvaraju, dok naposletku posetioci ne
ugledaše jednu priliku u tami. Vrata završiše pokret uz glasan tresak drveta o zidine, i
prilika iskorači na svetlost sunca.
Mičam bez razmišljanja isuka mač, jer je stvor pred njima izuzetno ličio na goblina.
No pošto ga je kratko osmotrio, Mičam vrati mač u korice; stvor nije pravio preteće pokrete,
jednostavno ih je čekao na vrhu stepeništa.
Bio je viši od običnih goblina, skoro Mičamove visine. Čvrsti nabori krasili su mu
čelo, a veliki nos beše najprimetniji deo lica, pa ipak je ovaj stvor izgledao plemenitije od
goblina. Dva crna, sjajna oka posmatrala su ih dok su nastavljali svoj uspon. Kada mu
priđoše, stvor se nasmeši zubatim osmehom. Glava mu beše pokrivena gustom crnom
grivom, a koža se presijavala zelenkasto kao u goblinske rase, ali ne beše grbav poput
goblina, već je stajao uspravno, kao čovek. Odeven je bio u jarkozelenu tuniku i pantalone
finog tkanja, a obuven u izglancane crne čizme koje su sezale skoro do kolena.
Stvor, cereći se, progovori: „Dobro došli, gospodari, dobro došli. Ja sam Gatis, i čast
mi je da vam budem domaćin u odsustvu mog gospodara.” Glas mu beše pomalo siktav.
Kulgan upita: ,Je li tvoj gospodar Makros Crni?”
„Naravno. Tako je odvajkada. Molim vas, uđite.”
Četiri čoveka krenuše za Gatisom u ogromnu dvoranu za prijem, i stadoše da se
osvrnu. Izuzev odsustva ljudi i heraldičkih barjaka, dvorana je ličila na onu u krajdijskom
zamku.
„Gospodar mi je ostavio jasna uputstva za vašu posetu, onoliko koliko je mogao
predvideti, tako da sam pripremio dvor za vašu posetu. Jeste li za osveženje? Pripremio sam
hranu i vino.”
Kulgan odmahnu glavom. Nije znao kakvo je ovo stvorenje, ali nije ga previše
opuštalo nešto nalik slugi Bratstva tame. „Makros je pomenuo poruku. Voleo bih da je vidim,
smesta.”
Gatis se blago pokloni. „Kako želite. Molim vas, sledite me.”
On ih povede kroz nekoliko hodnika do zavojitog stepeništa koje je vodilo u visoku
kulu. Uspeše se uz stepenice i stadoše pred zaključana vrata. „Moj gospodar je rekao da ćete

Crowarez
248
 Bosnaunited

umeti da otvorite ove dveri. Ako ne uspete, to će značiti da ste nasrtljivci s kojima moram
biti grub.”
Mičam zgrabi dršku mača čuvši ovo, ali Pag položi ruku na rame visokog
slobodnjaka. „Budući da je portal zatvoren, polovina moje moći je izgubljena, ona polovina
koju sam crpeo iz Kelevana, ali ovo neće biti nikakva prepreka.”
Pag se usredsredi na otvaranje vrata. Umesto da se otvore kao što je uobičajeno,
sama vrata promeniše obličje. Drvo postade tečno, i izuvija se u novi oblik. Za tren se ukaza
lice urezano u drvo. Izgledalo je kao gravura Makrosovog lika. Veoma životno u
pojedinostima, izgledalo je kao da spava. Onda se oči rasklopiše i oni videše da su žive, s
crnim zenicama i belim beonjačama. Usta se otvoriše i iz njih se začu dubok, zvonak glas na
čistom tsuranijskom: „Šta je prva dužnost?”
Bez razmišljanja Pag odgovori: „Služba Carstvu.”
Lice se stopi s vratima, a kad nestade, vrata se otvoriše. Ušli su u radnu sobu
Makrosa Crnog, ogromnu odaju koja je zauzimala čitav vrh kule.
Gatis reče: „Shvatam da imam čast ugostiti gospodare Kulgana, Paga i Mičama?”
Potom prouči poslednjeg člana družine. „A vi mora da ste princ Aruta?” Kada klimnuše
glavama, on reče: „Moj gospodar nije bio siguran da će Vaše veličanstvo prisustvovati, ali je
pretpostavljao da hoće. Što se ostale gospode tiče, bio je siguran.” Rukom opisa krug po
odaji i reče: „Možete koristiti sve što vidite. Ako ćete mi oprostiti, moram otići po vašu
poruku i neko osveženje.”
Gatis ode, a njih četvorica počeše da razgledaju sobu. Izuzev jednog praznog zida gde
je očigledno donedavno stajala polica s knjigama ili vitrina, čitava soba bila je krcata
visokim niskama polica od kojih sve behu pretrpane knjigama i svicima. Pag i Kulgan jedva
nađoše snage da se pokrenu, u nedoumici odakle da počnu istraživanje.
Aruta reši problem prišavši polici na kojoj je stajao veliki svijeni pergament zatvoren
crvenim pečatom. Zrak sunca koji je dopirao kroz jedini, veliki prozor sobe obasja
pergament dok ga je razvijao.
Kulgan priđe da vidi šta je otkriveno. „To je mapa Midkemije!”
Pag i Mičam stadoše kraj Kulgana i Arute. „I to kakva mapa!” -uskliknu Aruta.
„Nikada nisam video sličnu.” Prst mu pade na tačku u sredini velike centralne mase
zemljišta. „Vidite! Ovo je Kraljevstvo.” Preko malog dela mape behu ispisana slovca Ostrvsko
Kraljevstvo. Ispod su ležale granice Carstva Velikog Keša. Na jugu Carstva jasno su bile
prikazane države Kešijanskog saveza.
„Koliko ja znam”, reče Kulgan, „malo je ljudi uopšte putovalo do Saveza. Jedini podaci
koje imamo o njegovim članicama stečeni su preko Carstva, i još od nekolicine hrabrijih
kapetana što su doplovili do njihovih luka. Ne znamo ni imena njihovih plemena, niti bilo šta
o njihovom narodu.”
Pag reče: „Koliko naučismo o svom svetu za samo jedan tren. Vidi kako je mali ovaj
kontinent na kome leži Kraljevstvo.” Pokazao je prema ogromnom prostranstvu Severnih
zemalja na severu Kraljevstva, i dalekosežnu masu zemljišta na jugu Saveza. Čitav kontinent
nosio je natpis Triagia.
Kulgan reče: „Izgleda da u našoj Midkemiji ima mnogo više toga nego što smo
sanjali.” Pokazao je prema drugim masama kopna preko mora. Nosile su imena Vinjet i

Crowarez
249
 Bosnaunited

Novindus. Obe su imale oznake gradova i država. Dva ogromna lanca ostrva takođe behu tu,
a na mnogima je bilo gradova. Kulgan odmahnu glavom. „Pronosile su se glasine o
trgovcima iz dalekih zemalja koji su stizali do trgovačkih luka Kešijanskog saveza, ili
poslovali s piratima Ostrva sutona, ali to su samo glasine. Nije ni čudo što nikad nismo čuli
za ova mesta. Hrabar bi bio taj kapetan koji bi krenuo na tako dalek put.”
Iz izučavanja ih trže Gatis koji se vratio u sobu. Nosio je poslužavnik s vrčem i četiri
vinska pehara. „Gospodar mi je naložio da se postaram da uživate u gostoprimstvu njegovog
doma koliko god hoćete.” Položio je poslužavnik na sto i nasuo vino u pehare. Potom izvadi
svitak iz tunike i dade ga Kulganu. „Naredio mi je da vam predam ovo. Povući ću se dok
razlučite gospodarevu poruku. Ako vam zatrebam, samo izgovorite moje ime i brzo ću doći.”
Blago se poklonivši, on izađe iz sobe.
Kulgan pregleda svitak, zapečaćen crnim voskom u koji beše utisnuto slovo M.
Slomio je pečat i razvio pergament. Počeo je da čita u sebi, a zatim reče: „Sedimo.”
Pag savi veliku mapu i odloži je, pa se povrati do stola za kojim su ostali sedeli. Uzeo
je stolicu i čekao s Mičamom i Arutom dok je Kulgan čitao. Stari čarobnjak polako odmahnu
glavom. „Slušajte”, reče on, i pročita im naglas:
„'Čarobnjacima Kulganu i Pagu, dobro došli. Naslutio sam neka od vaših pitanja i
potrudio sam se da odgovorim na njih najbolje što umem. Bojim se da postoje neka koja
neću rasvetliti, jer mnogo šta o meni mora ostati znano samo meni i nikom drugom. Ja
nisam ono što bi Tsuraniji nazvali Uzvišenim, mada sam posetio njihov svet, kao što će Pag
posvedočiti, više puta. Moja magija je dostupna samo meni i nemoguće ju je opisati
pojmovima vašeg Višeg i Nižeg reda. Dovoljno je reći da ja hodim mnogim stazama.
Vidim sebe kao slugu bogova, mada je možda to samo moja taština. Kakva god istina
bila, putovao sam širom mnogih zemalja i trudio se da ispunim brojne ciljeve.
O svom ranom životu neću reći mnogo. Nisam od ovog sveta, rođen sam u zemlji
dalekoj, kako u prostoru tako i u vremenu. Nije previše drugačija od ovog sveta, ali imali
biste dovoljno razloga da je smatrate čudnom po svojim aršinima.
Stariji sam nego što bih priznao, star čak i po vilenjačkom merenju. Iz razloga koje ne
razumem, živeo sam vekovima, premda su moji zemljaci smrtni, kao i vaši. Moguće je da
sam, ušavši u svet magije, nehotice dodelio sebi gotovo besmrtan život, a možda je to i dar -
ili kletva - samih bogova.
Otkada sam postao volšebnik, suđeno mi je da znam sopstvenu sudbinu, kao što
dragi poznaju sopstvenu prošlost. Nikada se nisam povukao pred onim što sam znao da mi
predstoji, premda sam često priželjkivao. Služio sam silne kraljeve i proste seljake. Živeo
sam u najvelelepnijim gradovima i najsirotijim kolibama. Često sam uviđao smisao svoje
uloge, ponekad ne, ali uvek sam sledio predodređenu stazu koja mi je namenjena.'“
Kulgan zastade za tren. „To objašnjava kako je znao toliko toga.” Nastavio je da čita.
„'Od svih mojih napora, učešće u Ratu Kapije svetova bilo je najteže. Nikada nisam
osetio tako snažan poriv da okrenem leđa svojoj stazi. Nikada nisam poneo toliko života na
duši, i žalim za njima više nego što ćete ikad znati. Ali dok razmatrate moju 'izdaju',
razmotrite i moje mogućnosti.
Nisam mogao zatvoriti portal bez Pagove pomoći. Rat je morao potrajati dok on ne
svrši svoje učenje na Kelevanu. Pored užasne cene koja je plaćena, pogledajte korist. Sada

Crowarez
250
 Bosnaunited

Midkemija ima jednog učenoga u Višem redu magije, izgubljenom po stupanju čoveka na
svet nakon Ratova haosa. Ovaj dobitak će proceniti samo istorija, ali mislim da će biti
vredan.
Što se tiče zatvaranja portala kada ste bili nadomak mira, mogu reći samo da je to
bilo nužno. Tsuranijski Uzvišeni su zaboravili da portali privlače Krvnikovu pažnju.'“ Kulgan
iznenađeno podiže pogled. „Krvnik? Pag, mislim da je ovo nešto što nam moraš objasniti.”
Pag im brzo ispriča koliko je znao o legendarnom Krvniku. Aruta upita: „Da li tako
užasno biće zaista može postojati?” Lice mu je odavalo nevericu.
Pag odgovori: „Nema sumnje da je nekada bilo stvarno, a nije nezamislivo da biće
takve moći može izdržati vekove. Ali od svih mogućih razloga za Makrosova dela, ovo je
poslednji na koji bih pomislio. Niko iz Sabora nije pomišljao na to. Neverovatno.”
Kulgan nastavi s čitanjem: „'Portali su mu kao svetionici, privlače to strahotno biće
kroz prostor i vreme. Možda bi protekle godine do njegovog dolaska, ali kada bi se pojavio,
sva moć vašeg sveta bila bi napeta do krajnjih granica, možda i nedovoljna da ga odagnate iz
Midkemije. Portal je morao biti zatvoren. Razlozi iz kojih sam rešio da osiguram zatvaranje
kapije makar i po cenu tolikih života trebalo bi da su vam sada jasni.'“
Pag ga prekide: „Kako to misli, 'trebalo bi da su nam jasni'?”
Kulgan reče: „Makros je, izgleda, uz sve ostalo, bio i učen o prirodi ljudi. Da li je on
sam mogao ubediti kralja i cara da zatvore portal, kada je bilo toliko unosno držati vezu
otvorenom? Možda bi, možda i ne, ali u svakom slučaju iskrslo bi ono svakidašnje ljudsko
iskušenje da ostane otvoreno 'barem još malo'. Mislim da je on to dobro znao, i da je želeo
da se osigura da izbora ne bude.” Kulgan se vrati čitanju zapisa: „'Šta dalje sleduje, ne mogu
reći. Moje znanje o budućnosti prestaje u eksploziji portala. Bilo da je to, jednostavno, moj
poslednji čas, ili početak nekog novog razdoblja mog postojanja, ne znam. U slučaju da
prisustvujete mojoj smrti, jedno je rešeno: sav moj rad, izuzev nekih dela, sadržan je u ovoj
sobi. Namenjen je da se koristi za produbljenje veštine Nižeg i Višeg reda magije. Moja je
želja da uzmete sve knjige, svitke i tomove koje vidite i upotrebite ih u tu svrhu. Novo
razdoblje magije stoji pred Kraljevstvom, i želja mi je da drugi napreduju koristeći moj rad.
Ostavljam novo doba u vašim rukama.'
Potpisano je 'Makros'.”
Kulgan ostavi svitak na sto. Pag progovori: „Jedna od poslednjih stvari koju mi je
rekao jeste da želi da ga pamtimo po dobru.” Neko vreme su ćutali, a potom Kulgan pozva:
„Gatise!” Tren potom, stvor se pojavi na vratima.
„Da, majstor-Kulgane?”
„Znaš li šta piše u ovom svitku?”
„Da, majstor-Kulgane. Moj gospodar je bio jasan u svim uputstvima. Postarao se da
svi mi dobro sledimo njegove zahteve.”
„Vi?”
Gatis se zubato nasmeja. „Ja sam samo jedan od slugu mog gospodara. Ostalima je
naređeno da se drže podalje od vaših očiju, iz bojazni da bi vam njihovo prisustvo izazvalo
nelagodnost. Moj gospodar nije bio sklon predrasudama, i bio je spreman da sudi o svakom
živom biću koje sretne isključivo na osnovu njegove posebnosti.”
„Šta si ti, tačno?” - upita Pag.

Crowarez
251
 Bosnaunited

„Ja sam rase srodne goblinskoj, kao što su vilenjaci srodni Bratstvu tame. Mi smo
stara rasa, i odavno smo izumrli, svi izuzev nekolicine, još pre nego što ljudi dođoše na
Gorko more. Makros je preživele doveo ovamo, a ja sam poslednji od njih.”
Kulgan odmeri stvorenje. Uprkos izgledu, u njemu beše nečeg dopadljivog. „Šta ćeš
sada raditi?”
„Čekaću gospodarev povratak, i održavati domaćinstvo.”
„Očekuješ da se on vrati?” - upita Pag.
„Najverovatnije će se vratiti. Za dan, godinu ili vek. Nije bitno. Sve će ga čekati u
najboljem redu.”
„A šta ako je nestao zauvek?” - upita Aruta.
„U tom slučaju, ostariću i umreti čekajući, ali mislim da nije tako. Služio sam Makrosa
Crnog dugo, dugo vremena. Postoji među nama određeno... razumevanje. Mislim da bih
osetio njegovu smrt. On je samo... odsutan. Čak i ako je umro, može se vratiti. Vreme mom
gospodaru nije isto što i drugim ljudima. Nije mi teško da čekam.”
Pag razmisli o svemu. „On je zacelo bio majstor svih mogućih čarolija.”
Gatisov osmeh postade još širi. „Smejao bi se on da to čuje, gospodaru. Uvek se žalio
kako ima toliko toga što valja naučiti, a tako malo vremena. I sve to od čoveka koji je živeo
bezbroj godina.”
Kulgan ustade sa stolice i reče: „Moraćemo dovesti ljude da prenesu sve ove stvari do
broda.”
Gatis reče: „Ne brinite, gospodaru. Vratite se na svoj brod kada budete želeli. Ostavite
dva čamca na obali zaliva. Sa svetlošću zore sledećeg dana sve će biti na brodu, upakovano i
spremno za put.”
Kulgan klimnu glavom. „U redu; onda bolje da prionemo na popisivanje svih ovih
dela, pre nego što ih pomerimo.”
Gatis ode do police i vrati se s umotanim pergamentom. „Predvidevši vaše potrebe,
gospodaru, spremio sam takav list.”
Kulgan razmota svitak i poče čitati popis knjiga. Oči mu se razrogačiše. „Slušajte”,
reče uzbuđeno, „tu je kopija Vitalusove Teorije o transformaciji materije.” Oči mu se još više
raširiše. „I Spandrikovo Vremensko istraživanje. To delo je izgubljeno pre stotinu godina!”
Zadivljen, pogleda ostale. „I još stotine dela s Makrosovim potpisom. Ovo je blago
neprocenjive vrednosti.”
Gatis reče: „Drago mi je što tako mislite, gospodaru.”
Kulgan zamoli da pogleda te naslove, ali Aruta reče: „Čekaj, Kulgane. Kad jednom
počneš s tim, moraćemo da te vežemo da bismo te odneli odavde. Vratimo se na brod i
sačekajmo da sve pristigne. Moramo krenuti, što pre.”
Čarobnjak je izgledao kao dete kome je neko oteo slatkiš. Aruta, Pag i Mičam složno
se nasmejaše i Pag reče: „Nemamo više razloga da se zadržavamo. Imamo godine pred
sobom da izučimo ta dela, nakon krunisanja. Osvrni se, Kulgane. Možeš li upiti sve ovo
jednim udisajem?”
Kulganovo lice pokaza pomirenost. „Dobro, onda.”
Pag pređe pogledom preko sobe. „Zamislite samo. Akademija za izučavanje magije, a

Crowarez
252
 Bosnaunited

u njenom srcu Makrosova biblioteka.”

Kulganove oči zasijaše. „Umalo da zaboravim vojvodinu želju. Učilište. Nikad više
neće šegrti učiti od jednog majstora, već od mnogih. Uz ovu baštinu i tvoje učenje, Pag,
imamo divan početak.”
Aruta upade: „Krenimo ako mislite da imate bilo kakav početak. Čeka nas krunisanje
novog kralja, a što se duže zadržite, pre ćete se izgubiti u svemu ovome.”
Krupni čarobnjak ga pogleda kao da mu je uvređen ponos. „E, pa, uzeću dve-tri stvari
da proučim dok smo na brodu - ako nemaš ništa protiv?”
Aruta pomirljivo podiže ruku. „Kako god hoćeš”, pa se prekorno nasmeja, „ali ne traži
više nego što možemo poneti do broda.”
Kulgan se nasmeši, odobrovoljen. „Dogovoreno.” Okrenuo se prema Gatisu. „Hoćeš li
biti ljubazan da mi dodaš dva dela koja sam pomenuo?”
Gatis mu pruži dve prastare, nebrojeno puta pročitane knjige. Kulgan se iznenadi, a
Gatis reče: „Pomislio sam da ćete naći sredinu, i doneo sam ih s polica dok ste raspravljali o
svemu.”
Kulgan pođe prema vratima, odmahujući glavom u neverici pred dvema knjigama
koje je držao. Ostali su ga sledili, a Gatis zatvori vrata za njima. Goblinoliko stvorenje ih
povede do dvorišta i požele im srećan put na vratnicama dvora.
Kada se dveri zatvoriše za njima, Mičam reče: „Taj Makros kao da je u svakom
odgovoru postavio još pet novih pitanja.”
Kulgan reče: „Tu si u pravu, stari prijatelju. Možda ćemo steći dodatna saznanja kroz
njegove knjige, i druga dela. Možda ne, a možda je tako i najbolje.”

Crowarez
253
 Bosnaunited

16.

Preporod

Rilanon je bio u svečanom raspoloženju.

Posvuda su lepršale zastave nošene povetarcem, a venci letnjeg cveća su smenili
crne trake koje su označavale žalost za preminulim kraljem i njegovim rođakom Borikom.
Sada se bližilo krunisanje novog kralja, i narod beše radostan. Narod Rilanona nije
poznavao Lijama, ali bio je naočit i izdašan na osmesima u javnosti. Stanovništvo je gledalo
u njega kao u sunce nakon crnih oblaka Rodrikove vladavine.
Malo njih je znalo koliko kraljevskih gardista krstari gradom napeto motreći na
znake agenata Gaja Bas-Tire i mogućih ubica. Još manje ih je primećivalo grupe prosto
odevenih ljudi što su se vazdan majali u blizini naroda koji govori o novom kralju,
osluškujući.
Aruta potera konja prema palati, ostavljajući Paga, Mičama i Kulgana za sobom.
Proklinjao je sudbu koja ih je zadržala skoro sedam dana, da bi se smilovala tek na tri dana
do Krondora, a potom i sporost njihovog puta za Salador. Bilo je jutro, i Išapovi sveštenici su
već pronosili kraljevu novu krunu kroz grad. Za manje od tri časa sastaće se pred prestolom
i Lijam će uzeti krunu.
Aruta stiže do palate i nepreglednim dvorištem proneše se povici stražara. „Stigao je
princ Aruta.”
Princ dodade uzde jednom pažu i potrča uz stepenice palate. Kada stiže do ulaza,
pred njega istrča Anita, lica ozarenog osmehom. „Oh”, uskliknu ona, „kako mi je drago da te
ponovo vidim!”
On uzvrati osmeh i reče: „I meni je milo što vidim tebe. Moram se spremiti za
ceremoniju. Gde je Lijam?”
„Zatvorio se u kraljevsku grobnicu. Ostavio ti je poruku da mu se pridružiš čim
stigneš.” Glas joj je bio brižan. „Nešto se čudno događa ovde, a niko ne zna šta je posredi.
Samo je Martin Dugi Luk video Lijama nakon sinoćnje večere, a kada sam videla Martina,
izgledao je strašno čudno.”
Aruta se nasmeja. „Martin uvek izgleda čudno. Hajde, idemo do Lijama.”
Nije mu dopustila da shvati upozorenje kao neozbiljno. „Ne, moraš ići sam; tako je
Lijam naredio. Sem toga, moram da se obučem za ceremoniju. Ali, Aruta, vetar nosi nešto
strašno čudnovato.”
Aruta se zamisli. Anita je umela da oseti ovakve stvari. „Vrlo dobro. Moraću da

Crowarez
254
 Bosnaunited

sačekam da snesu moje stvari sa broda, u svakom slučaju. Naći ću se sa Lijamom, a kada
rasvetlimo misteriju, pridružiću ti se na ceremoniji.”
„Dobro.”
„Gde je Karlina?”
„Jurca tamo-ovamo. Reći ću joj da si stigao.”
Poljubila ga je u obraz i odjurila. Aruta nije silazio u grobnicu predaka još od
dečačkog doba, prvi put kada je bio u Rilanonu, za Rodrikovo krunisanje. Zamolio je paža da
ga odvede dole, i dečak ga povede kroz lavirint hodnika.
Palata je, kako su vekovi proticali, prošla mnoge promene, dodavana su joj nova
krila, nova građa na mestima uništenim požarom, zemljotresom ili ratovima, ali je u
središtu ostao drevni, prvobitni dvor. Jedini znak da ulaze u drevne hodnike bila je
iznenadna pojava mračnih kamenih zidova, izglačanih tokom vekova. Dva stražara stajala
su kraj vrata nad kojima je u bareljefu bio uklesan simbol kraljeva loze konDoina, lav s
krunom na glavi i mačem u kandžama. Paž najavi: „Princ Aruta”, i stražari otvoriše vrata.
Aruta prođe kroz malo predsoblje do dugačkog stepeništa koje je vodilo naniže.
Sledio je stepenice između redova rasplamtelih baklji koje su prekrile zidove crnom
čađi. Na dnu stepenica, Aruta stade pred ogromnim, visokim, lučnim vratima. S obe strane
dizahu se herojske statue prastarih kraljeva konDoina. Zdesna, lica oronulog od vremena,
stajala je statua Danisa, prvog kondoinskog kralja Rilanona, od pre nekih sedam stotina i
pedeset godina. Sleva, kip Delonga, jedinog kralja zvanog „Silni”, kralja koji je prvi odneo
barjak Rilanona na kopno, osvojivši Bas-Tiru, dve stotine i pedeset godina nakon Danisa.
Aruta prođe pored obličja predaka i uđe u grobne prostorije. Hodio je među
prastarim precima, zatvorenim u zidove i ogromne katafalke. Kraljevi i kraljice, prinčevi i
princeze, protuve i lopovi, sveci i učitelji ređali su se duž njegove staze. Na dalekom kraju
ogromne komore on nađe Lijama gde sedi pored katafalka na kome je ležao kovčeg njihovog
oca. Na prednjoj strani kovčega bio je urezan Borikov lik, i izgledalo je kao da pokojni
vojvoda Krajdije leži u snu.
Aruta polako priđe, jer brat mu beše naizgled izgubljen u mislima. Lijam podiže
pogled i reče: „Uplaših se da možda nećeš stići na vreme.”
„Kao i ja. Imali smo ružno vreme i sporo putovanje, ali svi smo tu. Sad, kakva su to
čudna posla? Anita mi reče da si ovde proveo celu noć, i da postoji nekakva tajna. Šta je
posredi?”
„Mnogo sam o ovome razmišljao, Aruta. Za nekoliko časova čitavo će Kraljevstvo
saznati, ali želeo sam da ti pre svih ostalih vidiš šta sam učinio i čuješ šta mora biti
učinjeno.”
„Anita mi reče da je Martin bio tu ovog jutra. Šta se dešava, Lijame?”
Lijam odstupi od očevog odra i pokaza. Na kamenoj ploči grobnog mesta behu
uklesane reči:

OVDE LEŽI BORIK, TREĆI VOJVODA KRAJDIJE,

MUŽ KATARINE,

Crowarez
255
 Bosnaunited

OTAC

MARTINA,

LIJAMA,

ARUTE

I KARLINE.

Arutine usne su se pomerale, ali reči behu nečujne. On odmahnu glavom, pa upita:
„Kakvo je ovo ludilo?”
Lijam stade između Arute i očevog kovčega. „Nije ludilo, Aruta. Otac je priznao
Martina za sina na samrtnoj postelji. On je naš brat. On je najstariji.”
Prinčevo lice se izobliči od gneva. „Zašto mi nisi rekao?” Glas mu beše izmučen.
„Otkud ti pravo da kriješ to od mene?”
Stariji brat i sam podiže glas: „Svi koji su znali behu zakleti na ćutnju. Nikome nisam
smeo da kažem dok ne nastupi mir. Previše je toga bilo na kocki.”
Aruta se progura pored brata, s nevericom posmatrajući natpis. „Sve to ima užasan
smisao. Martinovo isključenje s Izbora. Kako je otac uvek pazio na njega. Njegova sloboda da
dolazi i odlazi kako mu se prohte.” Gorčina mu se začu u glasu: „Ali zašto sada? Zašto ga je
otac priznao sada, nakon toliko godina odricanja?”
Lijam pokuša da ga uteši. „Skrpio sam odgovor, koliko sam mogao, od Kulgana i
Talija. Niko nije znao za to osim njih, čak ni Fenon. Otac je išao u goste kod Brukala u prvoj
godini službe, nakon dedine smrti. Spanđao se s nekom lepom služavkom i začeo Martina.
Tek posle pet godina saznao je za njega. U međuvremenu je došao na dvor, upoznao našu
majku i oženio se. Kada je saznao za Martina, majka je dete već bila ostavila monasima
Silbanine opatije. Otac je rešio da dečak ostane u njihovim rukama.
Pošto sam se ja rodio, oca je počela da grize savest što ima sina koga i ne poznaje, a
kada sam napunio šest godina, Martin je bio spreman da stupi na Izbor. Otac je uredio da ga
dovedu u Krajdiju, ali nije želeo da ga prizna, strahujući da će osramotiti majku.”
„A zašto sada?”
Lijam pogleda u očev lik. „Ko zna šta prolazi kroz um čoveka na samrti? Možda još
krivice, ili neka želja za čašću. Šta god to bilo, priznao je Martina, a Brukal mu je
posvedočio.”
„Sada moramo da se borimo protiv ovog ludila, bez obzira na razlog iz kog ga je otac
izazvao.” Arutin glas i dalje je bio gnevan. Prostrelio je brata oštrim pogledom. „Šta je rekao
kada si ga poveo da vidi ovo?”
Mladić okrenu glavu, kao da ga bole reči koje će izgovoriti: „Ćutao je, a onda ga videh

Crowarez
256
 Bosnaunited

kako plače. Konačno je izgovorio: 'Drago mi je da vam je rekao.' Aruta, on je znao.” Lijam
steže bratovljevu mišicu. „Svih ovih godina, otac je mislio da on nema pojma o svom
poreklu, a on je znao. I nijednom ni pomislio nije da iskoristi to znanje za svoju dobrobit.”
Arutin gnev se povuče. „Je li rekao još nešto?”
„Samo: 'Hvala ti, Lijame', i onda je otišao.”
Aruta prošeta naokolo, pa se ponovo vrati do Lijama. „Martin je dobar čovek, jedan
od najboljih koje sam ikada poznavao i to neću kriti. Ali ovo priznanje! Bogova ti, znaš li šta
si učinio?”
„Svestan sam šta sam učinio.”
„Stavio si sve što smo učinili u proteklih devet godina na rub propasti, Lijame.
Hoćemo li se boriti protiv ambicioznih istočnjačkih lordova koji će želeti da se bore u
Martinovo ime? Jesmo li zaustavili jedan rat samo da započnemo novi, još gorči?”
„Neće biti dvoumljenja.”
Aruta zastade. Oči mu se suziše. „Kako to misliš? Zar je Martin obećao da će se odreći
prava na krunu?”
„Ne. Ja sam rešio da se ne suprotstavljam Martinu ako bude želeo krunu.”
Aruta ostade bez reči, zaprepašćeno gledajući brata. Prvi put je shvatio užasne
sumnje koje je njegov brat iznosio u vezi sa svojim kraljevanjem. „Ti ne želiš da budeš kralj”,
reče on optužujući.
Lijam se gorko nasmeja. „Niko pri čistoj svesti to ne želi. I sam si to rekao, brate. Ne
znam da li sam kadar da ponesem breme kraljeva, ali to više nije u mojim rukama. Ako
Martin nazove sebe kraljem, priznaću mu to pravo.”
„Njegovo pravo? Kraljevsko znamenje predato je tvojoj ruci pred svim lordovima
Kraljevstva. Nisi ti bolesni Erland koji se odriče u korist nećaka zbog lošeg zdravlja i
nejasnog nasledstva. Ti si imenovani Naslednik!”
Lijam pognute glave odgovori: „Nasledstvo nije objavljeno na pravilan način, Aruta.
Rodrik me nazvao naslednikom kao najstarijeg muškarca kondoinske loze, što nisam.
Martin je taj.”
Aruta se suprotstavi bratu. „Divna tačka gledišta, Lijame, ali tako možeš uništiti
Kraljevstvo! Ako Martin objavi pravo pred Savetom, Išapovi sveštenici će skršiti krunu i
proslediti pitanje pred Savet lordova. Čak i bez Gaja, postoje desetine vojvoda, stotine
erlova i hiljade barona koji bi rado zaklali svoje susede samo da prisustvuju tom Savetu.
Takvo cenkanje životima dovelo bi pola Kraljevstva do tačke kada se sve obrće u zamenu za
glasove. Bila bi to lakrdija!
Ako preuzmeš krunu, Bas-Tira ne može delati. Ali ako podržiš Martina, mnogi će
odbiti da ga slede. Zastoj u Savetu, to je tačno ono što Gaj priželjkuje. Kladim se da je i sad
negde u gradu, spletkari u tom pravcu. Ako se istočnjački lordovi uskomešaju, Gaj će se
uzdići i mnogi će stati pod njegov barjak.”
Lijam je izgledao opterećen bratovljevim rečima. „Ne znam šta će se dogoditi, Aruta,
ali znam da nisam mogao da učinim ništa do ovoga što sam učinio.”
Aruta je izgledao spreman da ga udari. „Možda si nasledio breme očevog osećaja za
porodičnu čast, ali na nama ostalima će ostati da se ubijamo! Nebeske mu milosti, Lijame,

Crowarez
257
 Bosnaunited

šta misliš šta će se desiti ako neki dosada nepoznati lovac sedne na presto konDoina samo
zato što je naš otac povalio neku slatku služavku pre skoro četrdeset godina? Imaćemo
građanski rat!”
Mladić ostade čvrst. „Da su nam mesta zamenjena, da li bi ti oteo Martinu pravo
stečeno rođenjem?”
Arutin bes ispari. Pogledao je brata začuđenog lica. „Bogovi! Osećaš se krivim zato
što je otac čitavog života izbegavao da prizna Martina, zar ne?” Odmakao se od Lijama, kao
da želi bolje da ga pogleda. „Da su nam mesta zamenjena, uveravam te da bih uskratio
Martinu pravo dato rođenjem. Posle trideset i sedam godina, kakve veze ima još koji dan?
Nakon krunisanja, siguran na prestolu, imenovao bih ga vojvodom, dao bih mu da vodi
armiju, dodelio mu titulu prvog savetnika, šta god bi bilo potrebno da umirim savesti, ali ne
dok ne obezbedim Kraljevstvo. Ne želim da Martin izigrava Borika Prvog, a Gaj Džona
Pretendenta - sve bih učinio da se to ne dogodi.”
Lijam uzdahnu s dubokim žaljenjem. „Onda smo ti i ja različita sorta ljudi, Aruta.
Rekoh ti onomad u logoru da bi ti bio bolji kralj nego ja. Ti si možda u pravu, ali učinjeno je
što je učinjeno.”
„Zna li Brukal za ovo?”
„Samo nas trojica.” Pogledao je pravo u Arutu. „Samo sinovi našeg oca.”
Aruta se zacrvene, uznemiren tom opaskom. „Ne shvataj me pogrešno, Lijame. Volim
Martina, i to ne malo, ali ova su pitanja mnogo teža od ličnih.” Tiho je razmislio za tren.
„Onda je sve u Martinovim rukama. Ako si morao ovo da uradiš, dobro je što to nisi
obznanio javnosti. Ionako će biti zaprepašćenja ako Martin istupi na krunisanje. Unapred
upozoreni, možemo se pripremiti.”
Pošao je ka stepeništu, pa zastade i pogleda brata. „Ono što si rekao ima i dobrih i
loših strana, Lijame. Možda bi ti, pošto nisi mogao odbiti Martina, bio bolji kralj nego ja. Ali
koliko god te ja voleo, neću dozvoliti da Kraljevstvo bude uništeno zbog nasledstva.”
Lijam kao da više nije mogao da se raspravlja s bratom. Umor, teška pomirenost sa
sudbinom ispuni njegove reči: „Šta ćeš učiniti?”
„Ono što moram. Postaraću se da oni koji su nam verni budu upozoreni. Ako se bude
morala voditi borba, barem da imamo prednost iznenađenja.” Zastao je za tren. „Ne gajim
ništa osim najdubljeg poštovanja prema Martinu, Lijame, moraš to da shvatiš. Lovio sam sa
njim kao dečak, i on je velikim delom zaslužan što smo oslobodili Anitu od Gajevih psina, a
taj mu dug nikad ne mogu otplatiti. Na drugom mestu i u drugo vreme, rado bih ga prihvatio
kao brata. Ali dođe li do krvoprolića, Lijame, voljno ću ga ubiti.”
Aruta izađe iz grobnice predaka. Lijam ostade sam, osećajući led vekova kako ga sve
jače pritiska.

* * *

Pag je gledao kroz prozor, prisećajući se minulih vremena. Katala stade kraj njega, i
on se trže iz sanjarenja. „Izgledaš divno”, reče joj.
Na njoj je bila prekrasna tamnocrvena haljina, sa zlatnim porubom na prsima i oko

Crowarez
258
 Bosnaunited

rukava. „Ni najlepša vojvotkinja dvora ne može potući tvoju lepotu.”

Ona se nasmeja njegovom laskanju. „Hvala ti, mužu.” Okrenula se, razmećući se
haljinom. „Sve mislim da je tvoj vojvoda Kaldrik istinski čarobnjak. Kako je njegova posluga
mogla pronaći sve ove stvari i spremiti ih za dva časa, to je prava magija.” Potapšala je
dugačku haljinu. „U ovoj teškoj odeći nije se lako kretati. Više mi se sviđaju kratke suknje
koje smo nosili kod kuće.” Gladila je tkaninu. „Ipak, ovo je divan materijal. A vidim i potrebu
za ovim, jer vaš svet je tako hladan.” Vreme se polako pogoršavalo kako je sjaj leta polako
bledeo. Za manje od dva meseca pašće snegovi.
„Sačekaj zimu, Katala, ako misliš da je sada hladno.”
Vilijam dotrča iz spavaonice spojene s njihovim odajama. „Mama, tata”, povika on u
dečačkom ushićenju. Obukli su mu košulju i pantalone primerene malom plemiću, od finog
materijala i vrhunskog tkanja. Skočio je u očeve ispružene ruke. „Kuda ćete?” - upita on
šireći oči.
Pag odgovori: „Idemo da gledamo kako Lijam postaje kralj, Vilijame. Dok nas nema,
slušaj dadilju i nemoj mučiti Fantusa.”
On reče da hoće i neće, sve po redu, ali sudeći po đavolskom osmehu na njegovom
licu, nije mu se moglo mnogo verovati. Služavka koja je trebalo da vrši dužnost dadilje uđe i
ponese dečaka nazad u njegovu sobu.
Pag i Katala napustiše odaje koje im je Kaldrik dodelio, pa krenuše prema prestonoj
dvorani. Zašavši za ugao, ugledaše Lorija kako izlazi iz sobe, i nervoznog Kasumija pored
njega.
Lori se razvedri videvši ih. „Ah! Tu ste. Nadao sam se da ću videti vas dvoje pre nego
što ceremonija počne.”
Kasumi se pokloni Pagu, iako je čarobnjak sada nosio modernu crvenomrku košulju i
pantalone umesto crne odore. „Uzvišeni”, reče on.
„Ovde je to stvar prošlosti, Kasumi. Molim te, zovi me Pag.”
„Tako ste zgodni vas dvojica u novoj odeći i spremi”, reče Katala. Lori je bio u
blistavom odelu po poslednjoj modi, žutoj košulji i zelenom prsluku preko nje, te uskim
crnim pantalonama upasanim u visoke čizme. Kasumi je nosio uniformu viteza-kapetana
lamutskog garnizona, tamnozelenu košulju i pantalone, i prsnik sa sivom vučjom glavom,
znamenjem LaMuta.
Minstrel joj se nasmeši. „Nakon svih uzbuđenja ovih poslednjih meseci zaboravio
sam da sa sobom nosim čitavo malo bogatstvo u draguljima. Pošto ne mogu da ih vratim
gospodaru Šinzavaija, a njegov sin odbija da ih uzme, pretpostavljam da mi pripadaju. Neću
imati problema u potrazi za gostioničarkom-udovicom.”
Pag upita: „Kasumi, kako ide tvom ljudstvu?”
„Prilično dobro, iako još ima nelagodnosti između njih i lamutskih vojnika. Proći će
to, vremenom. Imali smo susret s Bratstvom nedelju dana po odlasku. Umeju da se bore, ali
smo ih potukli. Slavili smo uveliko u garnizonu, i tsuranijski i lamutski vojnici. Bio je to
dobar početak.”
Nije to bio običan susret. Vesti o bici stigle su i u Rilanon. Bratstvo tame i njihovi
goblinski podanici napali su Jabon opkolivši jedan od pograničnih garnizona, oslabljen u
toku rata. Tsuraniji su prekinuli marš ka Zunu, pojurili na sever i oslobodili garnizon. Borili

Crowarez
259
 Bosnaunited

su se kao ludaci da izbave bivše neprijatelje od ogromne sile goblina, koji su se razbežali po
planinama severno od Jabona.
Lori namignu Pagu. „Pošto su se pokazali kao heroji, naši prijatelji Tsuraniji su
doživeli nesvakidašnji prijem po pristanku u Rilanon.” Budući predaleko od žarišta rata,
građani nisu osećali strah niti mržnju prema bivšim neprijateljima, priredili su im doček
nezamisliv u Slobodnim gradovima, Jabonu ili bilo gde duž Daleke obale. „Mislim da je to
bilo prilično upečatljivo za Kasumijeve ljude.”
„Uistinu, i jeste”, složi se Kasumi. „Takvo gostoprimstvo bilo bi nemoguće u mojoj
domovini, ali ovde...”
„Ipak”, nastavi Lori, „izgleda da im prilagođavanje ne pada teško. Brzo su zavoleli
kraljevsko vino i pivo, a izgleda i da su prevazišli gađenje prema visokim ženama.”
Kasumi skrenu pogled, s posramljenim smeškom na licu. Lori nastavi: „Naš vrli
vitez-kapetan bio je pre nedelju dana gost u jednoj od bogatijih trgovačkih porodica - jednoj
od onih koje žele da prošire trgovinu sa Zapadom. Od tada je nekoliko puta viđen u društvu
kćeri izvesnog trgovca.”
Katala se nasmeja, a Pag se nasmeši Kasumijevoj postiđenosti i reče: „Uvek je brzo
učio.”
Kasumi obori glavu, porumenelih obraza, široko se osmehujući. „Ipak, nije lako
navići se na slobodu vaših žena. Sada vidim zašto ste vas dvojica uvek bili tako tvrdoglavi.
Mora da ste to nasledili od svojih majki.”
Lorijevu pažnju privuče nečiji prilazak. Pag vide izraz otvorenog divljenja na
pevačevom licu. Osvrnuvši se, čarobnjak opazi predivnu mladu ženu koja se približavala u
pratnji gardista. Oči mu se raširiše kada je prepoznao Karlinu. Obećanje lepote koje je
pokazivala kao devojčurak bilo je ispunjeno. Prišla im je i jednim pokretom ruke raspustila
stražare. Držala se kraljevski u svojoj zelenoj haljini, a tamnu kosu joj je krasila dijadema s
biserima.
„Majstor-čarobnjače”, reče ona, „zar nećeš pozdraviti staru prijateljicu?”
Pag se pokloni pred princezom, kao i Kasumi i Lori. Katala načini damski poklon,
kako ju je naučila jedna od služavki. Pag reče: „Princezo, polaskan sam što pamtite jedno
prosto dvorsko služinče.”
Karlina se nasmeši, a plave oči joj zasijaše. „Oh, Pag... ništa u vezi s tobom nije bilo
prosto.” Pogledala je preko njegovog ramena u Katalu. „Je li ovo tvoja supruga?” Kada je
klimnuo glavom i upoznao ih, princeza poljubi Katalu u obraz i reče: „Draga moja, čula sam
o tvojoj lepoti, ali brat mi očigledno nije dao potpunu sliku.”
Katala uzvrati: „Vaše veličanstvo, to je veoma ljubazno od vas.”
Kasumi je ponovo imao uzrujan stav, ali Lori nije mogao oka da odvoji s mlade žene
u zelenom. Katala je morala čvrsto da mu stisne ruku kako bi zadobila njegovu pažnju. „Lori,
hoćeš li da povedeš Kasumija i mene u obilazak palate dok ceremonija ne počne?”
Lori sa širokim osmehom pozdravi princezu i pođe s Kasumijem i Katalom niz
hodnik. Pag i princeza ispratiše ih pogledom.
Karlina progovori: „Žena ti je zaista mudra.”
„Zaista je posebna”, odgovori Pag.

Crowarez
260
 Bosnaunited

Karlina je izgledala istinski oduševljeno što ga vidi. „Čula sam da imaš i sina.”
„Ime mu je Vilijam. Mali đavo... ali je pravo blago.” Karlinino lice pokaza trag zavisti.
„Volela bih da ga upoznam.” Zastala je, pa dodade: „Imao si mnogo sreće.”
„I te kako, Vaše veličanstvo.” Ona ga uze za ruku, i polako pođoše.
„Zar ćeš biti tako ozbiljan, Pag? Ili da te zovem Milamber, kako sam čula da te neki
znaju?”
Video je da se smeši, te joj uzvrati osmehom. „Ponekad nisam siguran, ali Pag mi
deluje prikladnije.” Nasmešio se još šire. „Izgleda da si mnogo toga čula o meni.”
Ona napući usne kao da se za tren nadurila. „Pa, uvek si bio moj omiljeni čarobnjak.”
Oboje se nasmejaše. Pag tad utiša glas. „Silno mi je žao zbog smrti tvog oca, Karlina.”
Njen izraz se pomalo namrači. „Lijam mi je rekao da si bio tamo na kraju. Drago mi je
što te je video živog i zdravog pre smrti. Znaš li koliko te je voleo?”
Pag se zarumeni od nabujalih osećanja. „Dao mi je ime; nije mogao pokazati veću
ljubav od toga. Znaš li za to?”
Princeza se razvedri. „Da, i to mi je Lijam rekao. Mi smo na neki način rođaci”,
nasmeja se ona. Dok su išli dalje, ona prošapta: „Ti si moja prva ljubav, Pag. I više od toga,
uvek si mi bio prijatelj. Drago mi je što vidim da se moj prijatelj vratio kući.”
On zastade i nežno je poljubi u obraz. „I tvoj prijatelj je radostan što se vratio kući.”
Porumenevši, ona ga povede do male bašte na jednoj od terasa. Izašli su na jarko
sunce i seli na kamenu klupu. Karlina teško uzdahnu. „Kako bih samo volela da su otac i
Roland ovde.”
Pag reče: „I ja sam se ražalostio čuvši za Rolandovu smrt.”
Karlina odmahnu glavom. „Ta dvorska luda je za svog kratkog života proživela više
nego većina drugih za čitav ljudski vek. Trudio se da se sakrije iza svoje grubosti, ali da znaš,
mislim da je možda bio jedan od najmudrijih ljudi koje sam ikad upoznala. Iskoristio je
svaki trenutak i ispio svaku kap života koju je mogao.” Pag joj pogleda lice i vide da su joj oči
oživele sećanjima. „Da je poživeo, udala bih se za njega. Pretpostavljam da bismo se svađali
svakog dana, Pag; oh, kako me samo ljutio. Ali me je i zasmejavao. Naučio me je mnogo šta o
životu. Zauvek ću čuvati sećanje na njega, kao blago.”
„Drago mi je što si u miru sa svojim gubicima, Karlina. Posle toliko godina koje sam
proveo kao rob, a potom čarobnjak u dalekoj zemlji, prošao sam kroz silne promene. Vidim
da si se i ti promenila.”
Nakrivila je glavu i pogledala ga. „Mislim da se nisi baš toliko promenio, Pag. Još je u
tebi onaj dečak, isti onaj koji je toliko ludeo pred mojim čarima.”
Pag se nasmeja. „Valjda si u pravu. Na neki način, i ti si ostala ista, ili bar još uvek
umeš da opčiniš ljude, ako je suditi po reakciji mog prijatelja Lorija.”
Nasmejala mu se, sjajnog lica, i Pag oseti nostalgiju, odjek dečačkih osećanja. Ali bez
nelagodnosti, jer je znao da će Karlinu uvek voleti, premda ne onako kako je zamišljao kao
dečak. Znao je da ono što oseća nije burna strast niti duboko razumevanje kakvo je imao sa
Katalom, znao je da oseća prijateljsku ljubav.
Princeza se uhvati za njegovu poslednju opasku: „Onaj lepi plavušan koji je stajao s
tobom pre nekoliko minuta? Ko je on?”

Crowarez
261
 Bosnaunited

Pag se mudro nasmeja. „Po svemu sudeći, tvoj najverniji sluga i obožavalac. On je
Lori, trubadur iz Tir-Soga, i šeret beskonačnog šarma i smisla za humor. Ima veliko srce,
hrabar duh, i iskren je prijatelj. Pričaću ti jednog dana kako mi je spasao život rizikujući
sopstveni.”
Karlina ponovo nakrivi glavu. „Zvuči kao zanimljiv momak.” Pag vide da je, iako je
odrasla, spoznala sebe i upoznala tugu, ostala u biti ista.
„Jednom sam mu u šali obećao da ću vas upoznati. Sada sam siguran da će uživati u
tvom društvu.”
„Onda to moramo urediti.” Ona ustade. „Bojim se da sad moram da se spremim za
krunisanje. Još malo pa će se zvona oglasiti i sveštenici će stići. Pričaćemo još, Pag.”
Pag i sam ustade. „Biće mi zadovoljstvo, Karlina.”
On joj ponudi ruku. Iza njihovih leđa začu se glas: „Plemiću Pag, mogu li da govorim s
tobom?”
Okrenuvši se, oni ugledaše Martina Dugog Luka gde stoji malo podalje u bašti.
Poklonio se princezi. Karlina reče: „Majstore Dugi Luče! Dakle, tu si. Nisam te videla od
juče.”
Martin se blago nasmeši. „Bila mi je potrebna samoća. Kada me takvo raspoloženje
obuzme u Krajdiji, odem u šumu. Ovde” - on pokaza na zelenilom ispunjenu terasu - „nisam
mogao pronaći bolje mesto.”
Pogledala ga je začuđeno, ali ništa nije rekla. „Pa, nadam se da ćete uspeti da stignete
na krunisanje. Sad me izvinite, moram da idem.” Ona prihvati njihove uljudne pozdrave i
otide.
Posmatrajući Paga, Martin reče: „Drago mi je što se opet srećemo, Pag.”
„I meni, Martine. Od svih prijatelja koje imam ovde, ti si poslednji kog sam sreo.
Ostali su samo još oni u Krajdiji, i moj povratak će biti potpun.” Pag vide da je Martin
ophrvan brigama. „Šta nije u redu?”
Martin se zagleda preko bašte, prema gradu i moru u daljini. „Lijam mi je rekao, Pag.
Rekao mi je i da ti znaš.”
Pag smesta shvati o čemu je reč. „Bio sam tu kada je tvoj otac umirao, Martine”, reče
on smirenim glasom.
Martin se ćutke ushoda, stiže do niskog kamenog zida bašte i čvrsto ga steže rukama.
„Moj otac”, reče ogorčeno. „Koliko sam godina očekivao da kaže: 'Martine, ja sam tvoj otac'“
Napregao je grlo da proguta pljuvačku. „Nikada me nije zanimalo nasledstvo i slične stvari.
Želeo sam da ostanem lovočuvar Krajdije. Samo da mi je to sam rekao.”
Pag promisli o svojim sledećim rečima. „Martine, mnogi ljudi čine stvari za kojima
posle žale. Retki su oni kojima se ukaže zgoda da isprave greške. Da ga je tsuranijska strela
usmrtila na mestu, ili da se desilo još hiljadu drugih stvari, možda ne bi dobio priliku da
učini ni toliko.”
„Znam, ali to je slaba uteha.”
„Je li ti Lijam preneo njegove poslednje reči? Rekao je: 'Martin je tvoj brat. Ogrešio
sam se o njega, Lijame. Dobar je čovek, i zaista sam ga voleo.'“
Martinu zglobovi pobeleše koliko je stiskao kameni zid. Tiho je prozborio: „Ne, nije

Crowarez
262
 Bosnaunited

mi rekao.”
„Lord Borik nije bio prost čovek, Martine, a ja sam bio dečak kada sam ga poznavao,
ali šta god drugo da se može reći za njega, ni trunke zla nije bilo u njemu. Ne pokušavam da
shvatim zašto se poneo tako kako se poneo, ali sigurno je da te je voleo.”
„Bilo je to pravo ludilo. Znao sam da mi je otac, a on nikada nije saznao da mi je
majka to rekla. Šta bi se promenilo i da sam otišao kod njega i sam izjavio da sam mu sin?”
„To samo bogovi znaju.” Pag posegnu za Martinovom rukom i dodirnu ga. „Sada je
najvažnije šta ćeš ti učiniti. Ako ti je Lijam sve rekao, zacelo misli da obelodani tvoje pravo
stečeno rođenjem. Ako je već rekao i drugima, dvor će biti u rasulu. Ti si najstariji i imaš
pravo da potražuješ krunu za sebe. Jesi li rešio šta ćeš učiniti?”
Proučavajući Pagovo lice, Martin reče: „Sasvim mirno govoriš o svemu tome. Zar te
ne uznemirava moje pravo na presto?”
Čarobnjak odmahnu glavom. „Nisi imao načina da saznaš za to, ali ja sam nekada bio
među najmoćnijim ljudima Tsuranuanija. Moja reč je, na neki način, bila važnija od
zapovesti bilo kakvog kralja. Mislim da znam šta moć može da znači i kakvi je ljudi traže.
Sumnjam da poseduješ nekakve lične ambicije, ukoliko se nisi iz korena promenio od mog
poslednjeg boravka u Krajdiji. Ako preuzmeš krunu, učinićeš to zato što veruješ u valjanost
svojih razloga. Možda će to biti jedini način da sprečimo građanski rat, jer će ti se, ako
preuzmeš ogrtač kralja, Lijam prvi zakleti na vernost. U svakom slučaju, najbolje ti je da
dobro razmisliš. Zaodeneš li se u kraljevsko ruho, moraš se potruditi da budeš dobar
vladar.”
Martin je izgledao zadivljeno. „U mnogo čemu si se promenio, plemiću Pag, više nego
što sam očekivao. Hvala ti što sudiš o meni s takvom blagonaklonošću, ali mislim da si jedini
čovek u Kraljevstvu koji ima takvo mišljenje.”
„Kakva god istina bila, ti si sin svog oca i ne bi obeščastio svoj dom.”
Martinove reči ponovo oboji gorčina. „Ima onih koji samo moje rođenje smatraju
nečasnim.” Zagledao se u grad pod njima, a potom ponovo okrenuo prodoran pogled ka
Pagu. „Kada bi samo izbor bio toliko lak, ali Lijam je video da nije tako. Preuzmem li krunu,
mnogi će se pobuniti. Ako je se odreknem u Lijamovo ime, neki će me iskoristiti kao izgovor
da odbiju vernost Lijamu.
Bogova mu, Pag. Da je reč o Aruti i meni, ni tren se ne bih dvoumio da stanem na
njegovu stranu. Ali Lijam? Nisam ga video sedam godina, i te godine su ga promenile.
Izgleda kao čovek obuzet sumnjama. Neosporno, odličan zapovednik na bojnom polju, ali
kralj? Suočen sam sa strašnim izgledima da bih ja bio sposobniji kralj od njega.”
Pag tiho progovori: „Kao što rekoh, ako zatražiš presto, učinićeš to iz valjanih
razloga, razloga dužnosti.”
Martin steže pesnicu i podiže je pred lice. „Gde prestaje dužnost, a počinje lična
korist? Gde prestaje pravda, a počinje osveta? Postoji jedan deo mene, jedan razjareni deo
mene koji kaže: 'Iscedi sve što možeš iz ove prilike, Martine.' Zašto ne kralj Martin? A onda
se drugi deo mene pita da li je otac postavio ovo pred mene znajući da ću jednog dana
morati da budem kralj. Oh, Pag, šta da radim?”
„To je nešto što svako od nas mora rešiti sam za sebe. Ne mogu ti ponuditi savet.”
Martin se nasloni na ogradu i pokri lice rukama. „Mislim da bi mi godilo da neko

Crowarez
263
 Bosnaunited

vreme budem sam, ako ti ne smeta.”

Pag ode, znajući da izmučeni čovek razmatra svoju sudbinu. I sudbinu Kraljevstva.

* * *

Pag pronađe Katalu, Lorija i Kasumija u razgovoru s vojvodom Brukalom i erlom

Vandrosom. Dok se približavao, čuo je vojvodu kako govori: „Tako da ćemo konačno imati
venčanje, sada kada je ovaj sporać” - pokazao je Vandrosa - „napokon zaprosio moju kći.
Možda ću ipak dobiti unučiće pre smrti. Vidite šta se dešava kada toliko godina odlažete
ženidbu. Ostarite pre nego što udomite decu...” On okrenu glavu i ugleda Paga. „Ah,
čarobnjače, tu si.”
Katala se nasmeši videvši muža. „Jeste li se ti i princeza slatko ispričali?”
„Veoma slatko.”
Ona ga bocnu prstom u grudi i reče: „A kada ostanemo sami, ponovićeš mi sve, od
reči do reči.”
Ostali se nasmejaše Pagovoj postiđenosti, iako je video da se ona samo šali s njim.
Brukal reče: „Ah, čarobnjače, kako divnu ženu imaš. Voleo bih da ponovo imam
šezdeset godina.” On namignu Pagu. „Onda bih ti je ukrao, pa neka pukne bruka.” Uzeo je
Paga pod ruku i obratio se Katali: „Ako mi oprostiš, gospo, moraću naprotiv da ukradem
tvog muža na trenutak.”
Poveo je Paga dalje od iznenađene grupe pa mu, pošto su se dovoljno udaljili, reče:
„Imam strašne vesti.”
„Znam.”
„Lijam je budala, plemenita budala.” Skrenuo je pogled na tren, a oči mu se zamagliše
od sećanja. „Ali on je sin svog oca, i unuk svog dede takođe, i kao obojica predaka ima
snažan osećaj časti.” Starčeve oči se ponovo izbistriše. „Voleo bih da i pored toga ima bolji
osećaj dužnosti.” Utišavši se još više, on dodade: „Drži ženu uz sebe. Stražari u dvorani još
nose ljubičasto, i umreće braneći kralja, ko god on bio. Možda će sve to biti malo prljavije.
Mnogi od istočnjačkih lordova su preki ljudi, navikli da se smesta udovolji njihovim ma i
najsitnijim prohtevima. Možda će nekolicina otvoriti usta da se pobuni, i shvatiti da žvaću
čelik.
Moji i Vandrosovi ljudi raspoređeni su po palati dok su Kasumijevi Tsuraniji, na
Lijamov zahtev, napolju. Istočnjačkim lordovima se to ne sviđa, ali Lijam je
prestolonaslednik i ne mogu mu reći ne. Uz one koji su na našoj strani, možemo da
zauzmemo palatu i zadržimo je.
Pošto se Bas-Tira krije, a Ričard od Saladora više nije među živima, istočnjački
lordovi su ostali bez vođstva. Ali ima ih na ovom ostrvu dovoljno, uz sve njihove 'počasne'
gardiste u gradu, da pretvore ostrvo u bojno polje ako pobegnu iz palate pre imenovanja
kralja. Ne, čuvaćemo palatu. Nijedan istočnjački izdajnik neće izaći da kuje izdaju s Crnim
Gajem. Svi će kleknuti pred kraljem, koji god brat preuzeo krunu.”
Pag je ovim bio iznenađen. „To znači da ćete podržati Martina?”
Glas starog Brukala postade grub, ali je i dalje govorio tiho. „Niko neće gurnuti moje

Crowarez
264
 Bosnaunited

Kraljevstvo u građanski rat, čarobnjače. Ne dok ja dišem. Govorio sam sa Arutom. Izbor se
ne dopada ni meni ni njemu, ali smo načisto sa sobom. Ako Martin bude kralj, svi će kleknuti
pred njim. Prihvati li Lijam krunu, Martin će se zavetovati na vernost ili neće živ izaći iz
palate. A bude li kruna skršena, palata će biti pod stražom i nijedan lord neće izaći dok
jedan od braće ne postane kralj odlukom Saveta, pa makar i da godinu dana provedemo u
toj prokletoj dvorani. Već smo pohvatali neke od Gajevih agenata u gradu. On je ovde, u
Rilanonu, u to nema sumnje. Ako i šačica plemića napusti palatu pre odluke Saveta, izbiće
građanski rat.” On udari pesnicom u dlan druge ruke. „Prokleti bili ovi običaji. I sad, dok
razgovaramo, sveštenici prilaze palati, a sa svakim njihovim korakom čas izbora je sve bliže.
Da je samo Lijam ranije reagovao, da nam je dao više vremena, ili da je ćutao. Ili da smo
uhvatili Gaja. Da smo samo mogli da popričamo s Martinom, ali on je nestao...”
„Ja sam razgovarao s Martinom.”
Brukalove oči se skupiše. „U kakvom je raspoloženju? Šta namerava?”
„On je izmučen čovek, kao što možeš zamisliti. Sve mu je ovo nametnuto uz tako
malo vremena da se prilagodi. Oduvek je znao ko mu je otac, i želeo je da ponese tajnu u
grob, kladim se, ali sada je najednom gurnut u središte zbivanja. Ne znam šta će učiniti.
Mislim da ni on ne zna, i da neće znati dok mu sveštenici ne prinesu krunu.”
Brukal pogladi bradu. „To što je znao sve, a nije pokušao da iskoristi znanje u sebične
svrhe, govori dobro o njemu. Ali ipak nemamo vremena.” Pokazao je na društvo kraj velikih
vrata dvorane. „Vrati se svojoj ženi. Budi na oprezu, čarobnjače, jer će nam tvoje moći
možda zatrebati ovog dana.”
Pošto se vratiše, Brukal povede Vandrosa i Kasumija unutra, šapućući. Pre nego što
je Katala mogla da progovori, Lori upita: „Šta se događa? Kada sam poveo Katalu i Kasumija
na balkon s pogledom na dvorište, video sam da sve vrvi od Kasumijevih ljudi. Za tren sam
pomislio da je Carstvo pobedilo u ratu. Od njega nisam ništa mogao izvući.”
Pag reče: „Brukal zna da će oni slediti Kasumija bez pitanja.”
Katala upita: „Šta se zbiva, mužu? Nevolje?”
„Nema vremena za objašnjenja. Možda postoji još jedan čovek koji polaže pravo na
krunu. Ostani uz Kasumija, Lori, i neka ti je mač nadohvat ruke. Ako dođe do nevolje, stani
uz Arutu.”
Lori klimnu glavom, a mračni izraz na njegovom licu pokaza da je sve shvatio. On uđe
u dvoranu, a Katala upita: „Šta je s Vilijamom?”
„Na sigurnom je. Bude li neprilika, biće ih u velikoj dvorani, a ne u gostinskim
sobama. Tek će posle nastati pravi užas.” Njeno lice pokaza da nije sve razumela, ali je ćutke
prihvatila njegove reči. „Hodi, moramo da zauzmemo svoja mesta unutra.”
Žurno su ušli u veliku dvoranu i zaputili se do počasnog mesta u prvim redovima.
Dok su prolazili kroz stisku ljudi okupljenih da posmatraju krunisanje, čuli su žamor kojim
su pronošene glasine. Kad stadoše uz Kulgana, krupni čarobnjak im klimnu u znak
pozdrava. Mičam je stajao nekoliko koraka odatle, leđima uza zid. Pogledom je šarao po
sobi, pamteći položaj svakoga ko se nalazio na dužinu mača od Kulgana. Pag primeti da su
korice njegovog dugog, starog lovačkog noža otkopčane. Možda i nije znao šta se dešava, ali
je bio spreman da u trenutku skoči u odbranu starog prijatelja.
Kulgan prosikta: „Šta se događa? Sve je bilo mirno do pre koji minut, a slušaj sada

Crowarez
265
 Bosnaunited

ovu buku.”
Pag prisloni glavu uz Kulganovo uho i prošapta: „Martin će možda zatražiti krunu.”
Kulganove oči se raširiše. „Sto mu muka! To će obrnuti ceo dvor naglavačke.”
Okrenuo se i video da je skoro čitavo plemstvo Kraljevstva zauzelo mesta u dvorani. Uz
uzdah žaljenja, on reče: „Sada je prekasno; možemo samo čekati.”

* * *

Amos se kršio kroz baštu, ljutito psujući. „Kojoj to prokletinji uopšte treba ovoliko
glupavog cveća?”
Martin podiže glavu i jedva stiže da uhvati kristalni pehar koji mu je Amos Trask
dobacio. „Šta...” - zausti on, a Amos mu napuni pehar vinom iz kristalnog vrča koji je nosio.
„Mislio sam da će ti trebati malo smirenja i neko od posade s kim možeš podeliti
muku.”
Martinove oči se suziše. „Šta misliš pod tim?”
Moreplovac napuni svoj pehar i otpi povelik gutljaj. „Čuje se po celoj palati, moj mali
momčiću. Lijam jeste dobričina, ali je plovio pogrešnim pravcem kada je mislio da će obična
kraljevska naredba ućutkati gomilu kamenorezaca koji su uklesali tvoje ime u grobnicu tvog
oca. Svaki sluga u palati je znao da si prvi brodski oficir sat pošto su ti momci završili posao.
Sve je u vetru, veruj mi.”
Dugi Luk otpi vina i reče: „Hvala fi, Amose.” Zagledao se u duboko crvenilo vina u
čaši. „Da li da budem kralj?”
Amos se nasmeja, dobroćudno, iz srca. „Imam dve stvari da ti kažem, Martine, što se
toga tiče. Prvo, uvek je bolje biti kapetan nego brodski mali, i zato sam ja kapetan a ne
brodski mali. Drugo, velika je razlika između broda i kraljevstva.”
Nasmeja se i Martin. „Pirate, uopšte mi ne pomažeš.”
Uvređenog lica, Amos reče: „Boga mu, nasmejao sam te, zar nisam?” On se nasloni
laktovima na zid bašte i nasu još malo vina u svoj pehar. „Vidiš ovamo, ima taj slađani
brodić s tri jarbola u kraljevskoj luci. Nisam imao mnogo vremena, ali kako je proglašen
kraljev oprost, ima dovoljno dobrih momaka tek prispelih iz ćuze koji bi drage volje
priskočili da plove s kapetanom Trenčardom. Zašto se ne bismo otisnuli odavde i krenuli
kuda nas jedra odvedu?”
Martin odmahnu glavom. „To zvuči baš fino. Tri puta sam putovao brodom u životu,
a uz tebe umalo da poginem sva tri puta.”
Amos je izgledao povređeno. „Za prva dva puta kriv je Aruta, a ni treći put nisam
skrivio ja. Nisam ja poslao one seresijske pirate da nas jure od Saladora do Rilanona. Osim
toga, ako stupiš u moju posadu, mi ćemo biti ti koji jure druge. More Kraljevstva je
neistražen prostor za Trenčarda. Šta kažeš?”
Glas njegovog sagovornika zazvuča uozbiljeno. „Ne, Amose, mada bih radije plovio s
tobom ili se vratio u šumu. Ali od moje odluke nema bega. U dobru i u zlu, ja sam najstariji
sin, i prvi sam do krune.” Martin se zagleda u Amosa. „Šta misliš, može li Lijam da bude
kralj?”

Crowarez
266
 Bosnaunited

Moreplovac odmahnu glavom. „Naravno, ali to nije pravo pitanje, zar ne? Ono što
želiš da znaš jeste može li Lijam da bude dobar kralj? Ne znam, Martine. Ali reći ću ti jedno.
Video sam mnoge mornare prebledele od straha u bici, koji su se ipak borili bez oklevanja.
Ponekad ne možeš znati za šta je čovek sposoban dok ne prione na delo.” Amos zastade za
tren, odmeravajući reči. „Lijam je, kao što rekoh, dobar čovek. Živ je premro od pomisli na
kraljevanje, i ne krivim ga. Ali kada bi seo na presto... mislim da bi bio dobar kralj.”
„Voleo bih da znam da si u pravu.”
Začuše se praporci, a potom i golema zvona. „Pa”, reče Amos, „nemaš još mnogo
vremena za odluku. Išapovi sveštenici su na spoljnjoj kapiji, a kada dođu do prestone
dvorane, nećeš moći da presečeš konopac sidra i odjedriš. Tvoj pravac će biti znan.”
Martin okrenu leđa zidu. „Hvala ti na društvu, Amose, kao i na vinu. Hajde, hoćemo li
da menjamo sudbinu Kraljevstva?”
Amos iskapi vino iz kristalnog vrča, baci ga u stranu, i uz zvuk prskanja stakla reče:
„Ti idi i menjaj sudbinu Kraljevstva, Martine. Ja ću navratiti kasnije, možda, ako ne budem
mogao da uredim onaj brodić o kome sam ti pričao. Možda ćemo ponovo ploviti zajedno.
Ako se predomisliš oko prestola, ili ti zatreba hitan prevoz donekle, dovuci se do dokova pre
zalaska sunca. Biću tamo negde, a ti ćeš uvek biti dobrodošao u moju posadu.”
Dugi Luk mu čvrsto steže ruku. „Neka ti je uvek srećan put, pirate.”
Kad Amos ode, Martin ostade sam, uređujući misli što je bolje mogao, pa odlučivši se
pođe prema prestonoj dvorani.

* * *

Izvijajući vrat, Pag vide novopridošlice u veliku dvoranu. Vojvoda Kaldrik je vodio
Erlandovu udovicu, princezu Alisiju, niz dugački prolaz prema prestolu. Anita i Karlina išle
su za njima. Kulgan proceni: „Po tim smračenim pogledima i bledim licima računam da im je
Aruta rekao šta može uslediti.”
Kada su stigle do mesta koje im je bilo namenjeno, Pag vide da Anita čvrsto steže
Karlininu ruku. „Kakav događaj, otkriti da imaš starijeg brata u takvim okolnostima.”
Kulgan prošapta: „Svi to, izgleda, dobro podnose.”
Gong najavi ulazak Išapovih sveštenika u predvorje, na šta Aruta i Lijam uđoše,
obojica pod crvenim plaštovima prinčeva Pokrajina, prilazeći hitrim korakom prema čelu
prostorije. Arutine oči su hitro preletale dvoranu, kao da želi da proceni raspoloženje
prisutnih. Lijam je izgledao smireno, kao da prihvata sve što mu sudbina može doneti.
Pag opazi kako Aruta došaptava Fenonu nešto što stari majstor-mačevalac prenese
naredniku Gardanu. Obojica pogledaše oko sebe, napeto, držeći ruke na balčacima, motreći
ljude u dvorani.
Mladi čarobnjak nije video Martina. „Možda je Martin rešio da izbegne probleme”,
prošapta on Kulganu.
Kulgan se osvrnu. „Ne, eno ga tamo.”
Pag pogleda u pravcu u kome je Kulgan klimnuo glavom. Kraj suprotnog zida, u senci
ogromnog kamenog stuba bio je skriven Martin. Lice mu se nije videlo, ali njegova poza nije

Crowarez
267
 Bosnaunited

ostavljala nedoumice.
Zvona zazvoniše, i Pag se osvrnu da ugleda prve Išapove sveštenike koji su kročili u
veliku dvoranu. Iza njih su stupali i drugi, svi ukorak, u istom, odmerenom ritmu. Sa svih
vrata se začuše reze i ključevi, jer je dvorana, po tradiciji, od početka do kraja ceremonije
morala biti zapečaćena.
Kada šesnaest sveštenika uđe u sobu, i velike vratnice behu zatvorene. Poslednji
sveštenik zastade pred vratima, s teškim drvenim štapom u ruci i velikim voštanim pečatom
u drugoj. Hitro je postavio pečat na vrata. Pag vide da pečat nosi sedmokraki simbol Išapa, i
oseti prisustvo magije u njemu. Znao je da vrata može otvoriti samo onaj koji je postavio
pečat, ili neki drugi mag silne veštine, ali uz veliki rizik.
Pošto vrata behu zapečaćena, sveštenik sa štapom prođe između redova svoje
svešteničke braće, koji su čekali uz tihu molitvu. Jedan od njih je na ljubičastom jastučiću
držao novu krunu koju su iskovali. Rodrikovu krunu uništio je udarac koji ga je lišio života,
ali čak i da je ostala cela, po običaju bi bila sahranjena s njim. Ako danas ne bi bio proglašen
novi kralj, ova nova kruna bi bila zdrobljena o pod dvorane, i nova ne bi bila sačinjena sve
dok Savet lordova ne obavesti sveštenike da je novi kralj izabran. Pag se čudio važnosti koja
je pridavana jednom tako prostom obruču od zlata.
Sveštenici priđoše i stadoše pred presto, gde su sveštenici nižih redova stajali
iščekujući. Po običaju, Lijama su upitali želi li da porodični sveštenik vodi ceremoniju, i on
se složi. Otac Tali je stajao na čelu delegacije Astalonovog hrama. Pag je znao da će stari
sveštenik bez pitanja i hitro rešiti stvari bez obzira na to koji od Borikovih sinova preuzme
krunu, i smatrao ga je dobrom osobom za tu dužnost.
Predvodnik Išapovog sveštenstva šesnaest puta ravnomerno udari štapom o pod.
Zvuk se proneo kroz dvoranu, a kada prestade, dvorana prestola utihnu.
„Došli smo da krunišemo kralja!” - povika visoki sveštenik.
„Neka Išap blagoslovi kralja!” - odgovoriše ostali sveštenici.
„U ime Išapa, boga nad bogovima, i u ime četiri viša i dvanaest nižih bogova, neka svi
koji polažu pravo na krunu priđu ka nama.”
Pag zadrža dah dok je gledao kako Aruta i Lijam prilaze sveštenicima. Tren potom,
Martin iskorači iz senke i priđe im.
Po Martinovoj pojavi, velikom broju ljudi zastade dah, jer mnoštvo prisutnih nije
čulo glasine ili im nije verovalo.
Kada sva trojica stadoše pred sveštenika, on udari teškim štapom o pod. „Ovo je
pravi čas, i ovo je pravo mesto.” On tada položi štap na Martinovo rame i upita: „Kojim
pravom dolaziš pred nas?”
Martin progovori jasnim, snažnim glasom: „Pravom koje je stečeno rođenjem.” Pag
oseti prisustvo magije. Sveštenici nisu dozvoljavali da čast i puka tradicija rešavaju pitanje
prava na presto. Ko god je bio dotaknut štapom nije mogao govoriti laži.
Isti obred bi ponovljen, i Lijam i Aruta dadoše isti odgovor.
Ponovo štap stiže do Martinovog ramena, a sveštenik sad zatraži: „Izgovori svoje ime
i svoje pravo.”
Martinov glas zazvoni: „Ja sam Martin, najstariji sin Borikov, najstariji sin kraljevske

Crowarez
268
 Bosnaunited

loze.”
Začu se šumor glasova u dvorani, ali sve utihnu kada sveštenik udari štapom o pod.
Štap dodirnu Lijamovo rame, i on odgovori: „Ja sam Lijam, sin Borikov, potomak kraljevske
loze.”
Tu i tamo začu se poneki glas: „Naslednik!”
Sveštenik uz oklevanje ponovi pitanje Aruti, koji odgovori: „Ja sam Aruta, sin
Borikov, potomak kraljevske loze.”
Sveštenik pogleda trojicu mladića, pa upita Lijama: „Jesi li ti priznati Naslednik?”
Lijam sa štapom na ramenu odgovori: „Budući da Rodrik nije znao da postoji stariji
sin konDoina od mene kada mi je dao zvanje naslednika, nasledstvo ne važi.”
Sveštenik ukloni štap i obrati se svojoj braći. Dvorana je utihnula dok su sveštenici
raspravljali o neočekivanom obrtu događaja. Vreme je proticalo s mučnom sporošću, dok se,
najzad, vrhovni sveštenik ponovo ne okrenu trojici braće. Odložio je štap i preuzeo zlatni
obruč koji beše kruna Kraljevstva. Izgovorio je kratku molitvu: „Išape, daj svima pred
izborom mudrost i pravičnost. Neka onaj koji je odabran postupi valjano.” Jasnim glasom on
progovori: „Nasledstvo je nevažeće, i tu nema zbora.” On postavi krunu pred Martina.
„Martine, ti si najstariji sin kraljevske loze i polažeš sva prava na krunu. Hoćeš li ti, Martine,
prihvatiti ovo breme, i hoćeš li biti naš kralj?”
Martin pogleda krunu. Teška tišina nadvila se nad dvoranu dok su sve oči piljile u
visokog čoveka u zelenom ruhu. Svi okupljeni zadržaše dah dok su čekali na odgovor.
Tada Martin polako ispruži ruku i uze krunu s jastuka na kome je počivala. Podigao
ju je, i sve oči u prostoriji se okrenuše prema njoj, a zrak svetlosti s visokog prozora rasu
njen sjaj i lepotu po dvorani.
Držeći je nad glavom, on reče: ,Ja, Martin, ovim činom odbijam pravo na krunu
Ostrvskog Kraljevstva, sada i zauvek, u ime svoje i svih koji će od mene poteći od sada pa do
poslednjeg pokolenja.” On se najednom pomeri i položi krunu na Lijamovo čelo. Glas mu
ponovo zazvoni, a reči mu behu prkosan izazov. „Neka poživi Lijam! Istinski i neosporeni
kralj!”
Nastade zatišje, jer dvorana nije mogla doći sebi od onoga što se dogodilo. Tada
Aruta pogleda zamuklu, unezverenu gomilu, i njegov se glas prolomi: „Neka poživi Lijam!
Istinski i neosporeni kralj!”
Lijam je stajao između dvojice braće, a dvoranom se zaoriše povici i klicanje: „Živeo
Lijam! Živeo kralj!”
Vrhovni sveštenik dopusti da klicanje potraje neko vreme, pa ponovo uze svoj štap i
udari njime o pod, nakon čega nastade tišina. On pogleda u Lijama i upita: „Hoćeš li ti,
Lijame, preuzeti ovo breme i biti naš kralj?”
On uzvrati pogled svešteniku pa odgovori: „Biću vaš kralj.”
Dvorana ponovo udari u veselje, i vrhovni sveštenik dozvoli da radost potraje. Pag je
prešao pogledom preko mnogih lica koja su pokazivala olakšanje, Brukalovog, Kaldrikovog,
Fenonovog, Vandrosovog i Gardanovog, svih onih koji su spremno očekivali početak
nevolja.
Vrhovni sveštenik ponovo zavede mir udarcem štapa. „Tali, sledbenik Astalonov”,

Crowarez
269
 Bosnaunited

prozva on, na šta stari porodični sveštenik istupi.

Ostali sveštenici skidoše Lijamu crveni plašt i zaodenuše ga purpurnim kraljevskim.
Kada se odmakoše, Tali dođe pred Lijama i obrati se Martinu i Aruti: „Čitavo Kraljevstvo
zahvaljuje vam na strpljenju i mudrosti.” Braća otidoše da stanu kraj Anite i Karline.
Karlina se toplo nasmeši Martinu, uze ga za ruku i prošapta: „Hvala ti, Martine.”
Tali se osvrnu okupljenom narodu i zapoja: „Ovo je pravi čas, i ovo je pravo mesto.
Ovde se skupismo da posvedočimo krunisanju Njegovog veličanstva, Lijama, prvog koji
ponese to ime, za našeg istinskog kralja. Ima li koga među vama ko bi mu osporio pravo?”
Nekoliko istočnjačkih lordova delovalo je nezadovoljno, ali prigovora nije bilo. Tali
se okrenu natrag prema Lijamu, koji kleče pred sveštenikom. Starac položi ruku na
Lijamovu glavu. „Ovo je pravi čas, i ovo je pravo mesto. Na tebi ostaje breme, Lijame, prvi po
tom imenu u lozi kraljeva kondoinske loze. Hoćeš li ga poneti i biti naš kralj?”
Lijam odgovori: „Biću vaš kralj.”
Tali skide ruku s Lijamove glave i posegnu za njegovom šakom, stežući kraljevski
prsten na njoj. „Ovo je pravi čas, i ovo je pravo mesto: Da li se, Lijame konDoine, sine
Borikov, potomče loze kraljeva, zaklinješ da ćeš braniti i čuvati Ostrvsko Kraljevstvo, da ćeš
verno služiti njegovom narodu i postarati se da živi u miru, zdravlju i izobilju?”
„Ja, Lijam, svečano se zaklinjem i prihvatam zavet.”
Tali otpoče dugačku liturgiju, a kada molitva bi završena, Lijam ustade. Stari
sveštenik skide obrednu mitru s glave i dodade je vrhovnom svešteniku Išapovom, koji je
prosledi drugim sledbenicima Talijevog reda. Tali kleče pred Lijama i poljubi mu prsten.
Tada ustade i odvede ga do prestola, uz pojanje Išapovog sveštenika: „Neka Išap blagoslovi
kralja!”
Lijam sede. Doneše mu drevni mač koji je nekad nosio Danis, prvi kralj konDoin, i
položiše mu ga preko kolena kao znak da će braniti Kraljevstvo svojim životom.
Tali se osvrnu i klimnu glavom vrhovnom Išapovom svešteniku, a ovaj udari štapom
o pod. „Tako prođe čas našeg izbora. Svečano proglašavam Lijama Prvog našim
punopravnim, istinskim i neosporenim kraljem.”
Dvorana gromoglasno odgovori: „Živeo Lijam! Živeo kralj!”
Išapovi sveštenici tiho su pojali dok ih je vrhovni sveštenik vodio prema vratima.
Udario je štapom po voštanom pečatu, koji prepuče napola. Još tri puta je zakucao štapom
po vratima, i stražari spolja otvoriše vratnice. Pre nego što je izašao, on izgovori poslednje
stihove obreda krunisanja. Onima koji su čekali izvan dvorane, jer ne behu na visokim
položajima da bi mogli prisustvovati ceremoniji, on objavi: „Neka svako čuje vesti. Lijam je
naš kralj!”
Brže od ptice u letu, reč se pronese kroz dvoranu, kroz palatu, sve do grada.
Slavljenici na ulicama nazdraviše novom monarhu, i nijedan u hiljadu ljudi ne znade koliko
je Kraljevstvo bilo blizu propasti tog dana.
Išapovi sveštenici izađoše, a svi se pogledi upreše u novog vladara Kraljevstva.
Tali pozva članove kraljevske porodice, i Aruta, Martin i Karlina priđoše bratu. Lijam
ispruži ruku, a Martin kleče i poljubi bratovljev prsten. Aruta učini isto, a za njim i Karlina.
Alisija povede Anitu do prestola, jer behu prve u dugom redu plemića koji su čekali, i

Crowarez
270
 Bosnaunited

tako otpoče naporni posao zavetovanja plemstva na vernost. Lord Kaldrik povi drhtava
kolena pred kraljem, a kada je ustao, lice mu beše obliveno suzama radosnicama. Brukal je,
zaklevši se na vernost, progovorio još koju reč s kraljem, a Lijam samo klimnu glavom.
Nakon toga priđoše drugi plemići Kraljevstva, a nekoliko časova potom i baroni
pograničnih predela, zaštitnici Severnih baruština, vazali nikoga do kralja, i svi se ustajući
vratiše da stoje u dvorani.
Dodavši Danisov mač jednom pažu, Lijam ustade i reče: „Želimo da bude upriličeno
veliko slavlje. Ali postoje posla koja ne mogu čekati. Veći deo njih je vedre prirode, ali ima i
jedna tužna dužnost koju moramo obaviti.
Jedno ime nije među nama danas, čovek koji je želeo da sedi na prestolu što nam je
dat. Nema sumnje da je Gaj od Bas-Tire kovao izdaju. Jasno je da je počinio gnusno ubistvo.
Ali želja pokojnog kralja beše da budemo milosrdni prema njemu. Pošto je to Rodrikova
samrtna želja, ispunićemo je, premda bi nam najdraže bilo da Gaj od Bas-Tire plati punu
cenu svojih dela.
Neka bude obznanjeno da je Gaj od Bas-Tire od ovoga dana odmetnik, izgnan iz
Kraljevstva, i da njegovi posedi pripadaju kruni. Neka njegovo ime i znamenje budu
izbrisani iz svitaka lordova Kraljevstva. Neka mu niko ne pruži prenoćište, hranu ni ogrev.”
On se obrati okupljenim lordovima: „Neki su ovde bili saveznici bivšeg vojvode, tako da ne
sumnjamo da će naša presuda stići do njegovih ušiju. Recite mu da beži, bilo u Keš, Kveg ili
Roldem. Neka se sakrije u Severnim zemljama ako ga nigde drugde ne prihvate, ali ako ga
zateknemo unutar naših granica po isteku sedam dana, platiće životom.”
Niko u dvorani nije progovarao, a nešto potom Lijam nastavi: „Prošlo je vreme
teškog tugovanja i patnje u našim zemljama; pođimo sada u novo razdoblje, razdoblje mira i
napretka.” On pozva braću da stanu kraj njega, a dok su prilazili, Aruta pogleda Martina.
Najednom, Aruta se nasmeja i u neočekivanom izlivu radosti zagrli Martina i Lijama. Za tren
zavlada tišina, dok su se braća čvrsto grlila, a onda se ponovo začu klicanje.
U toj graji, Lijam je razgovarao s braćom. Martin se isprva smešio, a potom mu se
izraz lica potpuno izmeni. Aruta i Lijam su živahno klimali glavama, ali Martinovo lice je
prebledelo. Pokušao je da progovori, napeto, uzbuđeno, ali ga Lijam prekide i podiže ruku,
zahtevajući tišinu.
„Uređenje našeg Kraljevstva biće izmenjeno. Neka svi čuju da od danas naš voljeni
brat Aruta nosi titulu princa Krondora, i sve dok u naš dom ne prispe muški potomak,
naslednika prestola.” Čuvši poslednju titulu, Aruta je delovao nezadovoljno. Tad Lijam
nastavi: „Želimo, takođe, da vojvodstvo Krajdije, domovina našeg oca, ostane u našoj
porodici dok god traje njegovo potomstvo. U tu svrhu, imenujemo Martina, našeg voljenog
brata, vojvodom Krajdije, uz sve posede i prava koja to zvanje nosi.”
Okupljeni narod ponovo oglasi svoje veselje. Martin i Aruta vratiše se na svoja mesta,
a novi kralj reče: „Neka erl od LaMuta i vitez-kapetan Kasumi od LaMuta priđu prestolu.”
Kasumi i Vandros se trgoše. Kasumi je čitavog dana bio uznemiren zbog poverenja
koje mu je Vandros ukazao. Njegova tsuranijska stamenost se ipak povratila, i on stade pred
presto s Vandrosom.
Obojica klekoše pred Lijama, koji progovori: „Naš lord Brukal je izneo molbu da
objavimo radosnu vest: njegov vazal, erl Vandros, oženiće se njegovom kćerkom, gospom
Felinom.”

Crowarez
271
 Bosnaunited

Iz gomile se jasno izdvojio Brukalov glas: „Bilo je krajnje vreme!” Nekoliko starijih
Rodrikovih dvorana preblede, ali se Lijam pridruži opštem smehu.
„Vojvoda takođe želi da se povuče na svoje imanje, gde će ubirati plodove dugog i
vernog služenja Kraljevstvu. Mi smo dali pristanak. A kako nema sina, želja mu je, takođe, da
njegova titula pripadne onome ko je sposoban da nastavi da služi Kraljevstvu, onome ko je
pokazao nesvakidašnju veštinu u zapovedništvu lamutskim garnizonom vojski Zapada u
ratu koji leži iza nas. Zbog njegove vernosti i mnogih hrabrih dela, svečano odobravamo
njegovu ženidbu i s radošću imenujemo Vandrosa vojvodom Jabona uz sve posede i prava
koja to zvanje nosi. Ustani, lorde Vandrose.”
Vandros ustade, pomalo potresen, i otide nazad do svog budućeg tasta. Brukal ga
prijateljski potapša po leđima i steže mu ruku. Lijam usmeri pažnju na Kasumija, i nasmeši
se. „Među nama je jedan koga donedavno računasmo u neprijatelje. Sada ga računamo u
verne podanike. Kasumi od Šinzavaija, za sve tvoje napore u stvaranju mira između
zaraćenih strana, i za mudrost i hrabrost koju si pokazao u odbrani naše zemlje od Bratstva
tamne staze, predajemo ti u ruke lamutski garnizon, i imenujemo te erlom od LaMuta, uz
sve posede i prava koja to zvanje nosi. Ustani, erle Kasumi.”
Kasumi ostade bez reči. Polako je posegao za kraljevom rukom, oponašajući ostale
plemiće, i poljubio prsten. Oslovio je kralja: „Moj kralju i gospodaru, moj život i čast su u
tvojoj službi.”
„Lorde Vandrose, prihvataš li erla Kasumija za vazala?” - upita Lijam.
Vandros se isceri. „Sa zadovoljstvom, gospodaru.”
Kasumi se pridruži Vandrosu, s ponositim sjajem u očima. Brukal ga srdačno potapša
po leđima.
Raspodeljeno je još nekoliko titula, jer su intrige Rodrikovog dvora, zajedno s
ratovanjem, ostavile mnoga upražnjena mesta. Kada je izgledalo da su svi poslovi svršeni,
Lijam reče: „Neka plemić Pag od Krajdije pristupi prestolu.”
Pag pogleda Katalu i Kulgana, iznenađen što čuje svoje ime: „Zašto?...”
Kulgan ga gurnu napred: „Idi, pa ćeš saznati.”
Pag priđe Lijamu i pokloni se. Kralj progovori: „Ono što je učinjeno beše tajna između
našeg oca i ovog čoveka. Naša je želja da od sada čitava zemlja zna da je ovaj čovek, nekada
znan kao Pag, siroče Krajdije, sada upisan u svitke naše porodice.” On ispruži ruku, a Pag
kleče pred njega. Lijam mu dade da poljubi prsten-znamenje, pa ga uhvati za ramena i pozva
ga da ustane. „Kakva beše želja našeg oca, takva je i naša. Od danas će Kraljevstvo znati ovog
čoveka kao Paga konDoina, člana kraljeve porodice.”
Mnoštvo naroda beše iznenađeno usvajanjem i uzdizanjem koje je Pag doživeo, ali
oni kojima behu znana njegova junačka dela radosno pozdraviše Lijamove reči: „Pogledajte
našeg rođaka Paga, princa Pokrajina.”
Zaboravivši na sve običaje, Katala pritrča da zagrli muža. Nekolicina istočnjačkih
lordova se namršti, ali Lijam se nasmeja i poljubi je u obraz.
„Hodite!” - povika Lijam. „Došlo je vreme da slavimo. Neka istupe plesači, svirači i
žongleri. Iznesite stolove i donesite hrane i vina. Neka vlada radost!”

Crowarez
272
 Bosnaunited

* * *

Svečanost se nastavila. Slavlje nije prestajalo ni u popodnevnim časovima. Glasnik je

kraj kraljevog stola čitao vladaru poruke pristigle od onih koji nisu uspeli da stignu, od
mnogih plemića, od kralja Kvega, kao i od monarha malih kraljevina na istočnim obalama.
Poznati trgovci i upravitelji esnafa iz Slobodnih gradova pridružili su se čestitkama. Stigle
su poruke i od Aglarane i Tomasa, i od patuljaka Zapada, s Kamen-planine i Sivih kula. Stari
kralj Halfdan, vladar patuljaka na istoku, iz Dorgina, poželeo je kralju sve najbolje, pa je čak i
Veliki Keš pozdravio kralja, uz želju da se u budućim sastancima reši pitanje Doline snova.
Poruku je potpisala carica lično.
Saslušavši poslednju poruku, Lijam se obrati Aruti: „Kad nam je Keš tako brzo
dostavio ličnu poruku, carica zasigurno ima najdarovitije špijune na čitavoj Midkemiji.
Moraćeš pribrano vladati Krondorom.”
Aruta uzdahnu, jer ta ga pomisao nije veselila. Pag, Lori, Mičam, Gardan, Kulgan,
Fenon i Kasumi sedeli su za kraljevim stolom. Lijam je zahtevao da se pridruže kraljevskoj
porodici. Novi erl od LaMuta još nije mogao da poveruje u svoju novu titulu, ali je očigledno
bio radostan. Vesele tsuranijske pesme koje su njegovi ratnici pevali napolju dopirale su i
do ove bučne dvorane. Pag je pokušavao da zamisli na kojoj su muci kraljevski vratari i
paževi.
Katala se pridruži mužu i obavesti ga da im je sin zaspao, zajedno s Fantusom,
iscrpljenim od igre. Katala se obrati Kulganu: „Nadam se da će tvoj ljubimac izdržati takvu
nasrtljivost bez prestanka.”
Kulgan se nasmeja. „Fantus živi od tuđe pažnje.”
Pag reče: „Pri raspodeli svih onih nagrada, Kulgane, čudi me da te niko nije pomenuo.
Verno si služio kraljevsku porodicu toliko dugo da su možda samo Tali i Fenon duže u službi
od tebe.”
Kulgan frknu. „Tali, Fenon i ja smo juče imali sastanak s Lijamom, pre nego što smo
saznali da je priznao Martina i napravio pometnju na dvoru. Počeo je da mumla o nekakvim
titulama i nagradama, ali svi smo ga zamolili da nas izostavi. Kada se pobunio, rekao sam
mu da me nije briga šta će činiti s Talijem i Fenonom, ali da ću ga ja, ako me izvuče pred sve
one ljude, odmah pretvoriti u žabu.”
Anita je načula ove reči, i nasmejala se: „Dakle, istina je!”
Pag se setio svog razgovora s Anitom u Krondoru, pre toliko godina, pa se i sam
pridruži smehu. Navreše mu uspomene na sve ono što se dogodilo otkad je, pre toliko
godina, nabasao na Kulganovu kolibu u šumi, i on zastade da razmisli. Nakon tolikih
opasnosti i toliko ratovanja bio je na sigurnom, s porodicom i prijateljima, a tek mu je
predstojala velika avantura izgradnje akademije. Kada bi samo još neki ljudi - Hočopepa,
Šimone, Kamatsu, Hokanu, i Almorela i Netoha - mogli da podele njegovu sreću. Kada bi
samo Ičindar i vlastela Visokog saveta saznali istinski razlog izdaje počinjene na dan mira. I
da je samo Tomas mogao da bude uz njih.
„Zašto si tako zamišljen, mužu?”
Pag se prenu iz razmišljanja i s osmehom reče: „Najdraža, mislim da sam po svemu
veoma srećan čovek.”

Crowarez
273
 Bosnaunited

Njegova supruga položi dlan na njegovu ruku i uzvrati mu osmeh. Tali se naže preko
stola i pokaza glavom ka suprotnom kraju, gde je Lori sedeo, opčinjen Karlinom, koja se
smejala nekoj od njegovih pošalica. Očigledno joj je bio privlačan koliko je Pag i
pretpostavio: u stvari, izgledala je očarano. Pag progovori: „Mislim da mi je poznat taj izraz
na Karlininom licu. Mislim da Lorija čekaju velike nevolje.”
Kasumi reče: „Poznajući prijatelja Lorija, takve nevolje su mu dobrodošle.”
Tali se zamisli. „Vojvodstvo Bas-Tire ostalo je bez vođstva, a on zaista izgleda kao
umešan mlad čovek. Hmmm.”
Kulgan zareža: „Dosta! Nije li ti dosta pompe? Moraš li odmah venčati sirotog momka
s kraljevom sestrom samo da bi ponovo obavljao obred u palati? Bogovi! Pa tek su se
upoznali!”
Tali i Kulgan umalo planuše u još jednu od svojih čuvenih rasprava, kad ih Martin
prekide. „Promenite temu. Vrti mi se u glavi, i nikom nije potrebno vaše prepiranje.”
Tali i Kulgan se preplašeno zgledaše, pa se obojica nasmešiše. Kao jedan, izgovoriše:
„Da, lorde.”
Svi u blizini prasnuše u smeh, a Martin je gunđao, odmahujući glavom: „Kako je ovo
čudno, nakon toliko straha i brige. Umalo da odem s Amosom...” On podiže pogled. „Gde je
Amos?”
Čuvši pomorčevo ime, Aruta se i sam trže iz razgovora s Anitom: „Gde je taj pirat?”
Martin odgovori: „Pominjao je da će urediti stvari oko nekog broda. Mislio sam da se
samo šali, ali ga nisam video od krunisanja.”
Aruta reče: „Sređuje stvari oko nekog broda! Božijih mu suza!” Ðipio je na noge
govoreći: „Ako Vaše veličanstvo dozvoli.”
„Idi i dovedi ga ovamo”, odvrati mu Lijam. „Po svemu što sam čuo, zaslužio je
nekakvu nagradu.”
„Jahaću s tobom”, reče Martin ustajući.
Aruta se nasmeja: „Biće mi zadovoljstvo.”
Dvojica braće izjuriše iz dvorane, i za tili čas stigoše u dvorište. Vratari i paževi su
spremili konje za goste koji odlaze ranije. Aruta i Martin zgrabiše prva dva konja, otimajući
ih od dvojice nižih plemića, koji stadoše otvorenih usta, zatečeni između iznenađenja i besa.
„Molim vaš oproštaj, lordovi”, povika Aruta jašući prema kapiji.
Dok su projahivali kroz kapiju palate i preko lučnog mosta nad Rilanonskom rekom,
Martin reče: „Rekao je da će isploviti u suton!”
„Onda nemamo mnogo vremena!” - povika Aruta. Leteli su prema luci niz krivudave
ulice.
Grad je bio pun slavljenika, pa su nekoliko puta zastajali da ne bi povredili narod na
ulici. Stigoše do luke i zauzdaše konje.
Jedan jedini stražar sedeo je na prilazu kraljevskim dokovima, kao da spava. Aruta
skoči iz sedla i prodrma čoveka. Stražaru pade kalpak, i on se, obamro, sruči na zemlju.
Aruta ga pregleda i reče: „Živ je, ali će sutra patiti od gadne glavobolje.”
Aruta ponovo uzjaha, i oni pojuriše niz duge dokove Rilanona, sve do poslednjeg
keja. Začuše povike ljudi među brodskim konopcima, te okrenuše konje prema kraju

Crowarez
274
 Bosnaunited

dugačke ograde.
Predivan brod polako je odmicao od pristaništa, a kada stadoše, Martin i Aruta
ugledaše Amosa Traska na visokoj palubi. Mahao je rukom uzdignutom visoko iznad glave,
još dovoljno blizu da opaze njegov široki osmeh. „Ha! Izgleda da se sve završilo na najbolji
način!”
Aruta i Martin sjahaše, dok se daljina između broda i keja polako povećavala.
„Amose!” - povika Aruta.
Amos pokaza ka dalekoj zgradi. „Momci koji su ovde držali stražu su u onom
stovarištu. Malo su izbubecani, ali su živi.”
„Amose! To je kraljev brod!” - povika Aruta, mašući mu da zaustavi brod.
Amos Trask se nasmeja. „Pomislih, Kraljevska lastavica, kako divno ime. Pa, možeš
reći bratu da ću ga vratiti jednog dana.”
Martin se nasmeja, a Aruta se i sam pridruži. „Pirate nijedan!” -povika najmlađi brat.
„Namerno ću ga naterati da ti pokloni brod.”
Amos u očajanju povika: „Ah, Aruta, zar mi uvek moraš kvariti veselje!”

Crowarez
275
 Bosnaunited

Beleška o piscu

Rejmond E. Fajst je rođen 1945. godine u Los Anđelesu, u Kalifornijipod imenom

Rejmond Elajas Gonzales III. Kada je napunio devet godina roditelji su mu se razveli, a
majka mu se preudala za Feliksa E. Fajsta.

Kako drugi vole da kažu, Fajst se uglavnom specijalizovao za epsku fantastiku i pravi
je predstavnik ovog žanra. Otkako je 1982. godine objavio Čarobnjaka stao je rame uz rame
sa legendama poput Roberta Džordana i Dejvida Edingsa. Njegova dela prodata su u više od
dvanaest miliona primeraka i prevedena na petnaest jezika. Njegovi romani često su na
samom vrhu top-lista Njujork tajmsa i Tajmsa.

Živi u San Dijegu sa decom. Kada ne piše, što je prava retkost, Rejmond se posvećuje
hobijima: dizajniranjem kompjuterskih igrica, sakupljanjem vina, upotpunjavanjem istorije
američkog fudbala...

Crowarez
276