УКРАТКО ПРЕПРИЧАНА ЛЕКТИРА

У пролеће 1744 године, Вук Исакович је, као заповедник, са својим Славонско-Подунавским пуком
по четврти пут полазио у рат за Аустроугарску монархију. По тмурном и магловитом кишном дану,
у мочаври и баруштини поред Дунава, он се заједно са другим војницима, уз јецаје и кукњаву
жена, опраштао са породицама које су их испраћале. Вука Исаковича је у рат испратио брат
Аранђел, са којим се кратко поздравио, и супруга Дафина од које је напросто побегао јер га је она
засипала сузама и молбама да не иде опет у рат. На крају се, нешто даље путем, тешка срца
опростио и од старије кћеркице која га је уз пут грлила.

У мађарском граду Печују одржана је велика смотра, где је аустроугарски комесар био јако
задовољан војничком спремношћу исаковичевог Славонско-Подунавског пука. Печујски бискуп, је
њима у част, приредио велику гозбу на којој је, заједно са комесаром покушао преобратити, Вука
Исаковича у католичку веру, због које ће њиховој царици, Марији Терезији, постати драг јер као
православни "шизматик" то не може никако постати ма колико Срби били добри војници. Вук
Исакович се најпре томе опирао говорећи о "слатком православљу" и мајци Русији, за које су ови
показивали хладноћу, да би на крају спасао се својим пијанством. Након што се напрасно пред
њиховим очима напио, комесар и бискуп одустали од даљњег убеђивања, тако да је Печуј
напустио непокрштен.

Супруга Дафина, која је била још једном трудна и две мале кћерке Вука Исаковича преселиле су се
у Земун, у кућу његовог брата Аранђела који је преузео бригу о њима.

Аранђел Исаковић се за разлику од свог брата Вука, који је био сиромашни војник, бавио
трговином и добро зарађивао. Он није волео војску и сваки пут када је Вук кретао у рат, покушавао
је да га одговори од тога. Међутим, како Вук није одустајао од војске, Аранђел је помагао братовој
породици док се он борио у рату.

Аранђел је био заслужан и за женидбу свога брата. Он је, као добар трговац, негде у Млетачкој
Републици, испросио Вуку скромну девојку Дафину за жену. Након што се Вук оженио са њом,
Дафина је почела да рађа децу и претвара се у заносну жену која се почела допадати и Аранђелу.
Када је то схватио, Аранђел је зажалио због тога што је није узео за своју жену и почео да је
избегава одлазећи на дуга путовања и тражећи замену у другим женама. На крају би се после
дугих лутања враћао и проналазио да му се снаха још више пролепшала. Био најсрећнији када је
време проводио у близини своје снахе чије тело га је опијало жудњом. Уживао је да неприметно
дотакне јој тело или косу, никада не одајући своје жеље.

Временом је Дафина приметила његове жеље и он јој се чинио одвратним. Аранђел је за разлику
од брата Вука који је био снажан и леп, био сувог и жутог изгледа. Поред тога, она је више од ичега
на свету волела свог мужа и децу коју је имала са њим. Она је била захвална Аранђелу за помоћ
коју је пружао њеној породици али се згражавала од његове близине.

Када је Вук Исакович по четврти пут отишао у рат у Дафини се нешто сломило. Била је разочарана,
час је веровала да се овај пут неће вратити жив, час да то ради због тога што не воли ни њу, ни
децу. Одједном се осетила усамљеном у туђем свету а свој живот је сматрала јако несрећним.
Тада је са децом била смештена у Аранђеловој кући у Земуну и знала да је само питање времена
када ће се предати деверу. Он је чекао управо на то а њој је било свеједно што ће изневерити
мужа.

Приликом једног преласка преко Дунава, Аранђелу се догодина несрећа јер му се чамац преврнуо
а он се замало није удавио. Спасили су га и полумртва донели куће, где га је снаха Дафина
примила у своју собу да би га неговала. Те ноћи када се Аранђел мало опоравио, она му се и
предала, допуштајући му оно за чиме је годинама чезнуо.

За то време Вук Исаковић је са војском из Мађарске прешао у Аустрију и прошао је целу, док није
дошао до реке Рајне где се налазило ратиште. Тамо су их чекали Французи са којима је
Аустроугарска започела рат. Уз пут је схватио да чин потпуковника, који му је обећан при поласку у
рат неће добити јер је преварен.

У борбама су испред свих и на најгора места гурани Срби, Мађари и Хрвати као поданици
Аустроугарске која није много жалила за њима. Са својим пуком Вук Исакович је преко реке Рајне
јуришао на утврђене шанчеве и бедемима опасане градове. Храбро су јуришали и гинули,
напредовали а онда били приморани да се повлаче, увек први у нападима и последњи у
повлачењима. Потписивано је примирје а онда поново отпочињале борбе, премештани су са
једног места на друго и тако у круг. Његови војници су гинули и разболелвали се, због лошег
снадбевања храном мучила их је глад а због најмање крађе по селима били су вешани по
наређењу аустроугарске команде.

Вук Исакович је мислио да ће у том четвртом рату сигурно погинути. Водио је своје војнике кроз
највећу ватру и погибију у биткама, мечем секао непријатеља под кишом топовских и пушчаних
метака, око њега његови борци су падали кошени под непријатељском паљбом али је он ипак
остајао жив. Но, он није био задовољан својом ратном срећом него је све више упадао у
разочарење бесмислом око себе. Гледао је своје људе како гину и знао да и онда, кад се врате
назад кућама, поново их очекује иста беда из које су пошли. Живели су туђој земљи, смештени у
блатњаве мочваре поред реке, где ће бити мирни само до новог рата. Он је био у рату по четврти
пут, раније је одлазио у ратове очекујући да ће њихова храброст бити награђена да живе
слободни својом вољом, можда и повратком у од Турака ослобођену Србију. Сада је све то
постајало недостижно као звезде на високом бескрајном небу. Понекад би му се само појавила
жеља, да се одсели у далеку словенску и православну Русију у којој ће моћи да смири душу.