Professional Documents
Culture Documents
Seminarski Drama
Seminarski Drama
ЧЕХОВА: „УЈКА
ВАЊА“, „ТРИ СЕСТРЕ“, „ГАЛЕБ“ И „ВИШЊИК“
Студент Ментор
УВОД 3
1. УЈКА ВАЊА 4
2. ВИШЊИК 6
3. ГАЛЕБ 8
4. ТРИ СЕСТРЕ 11
ЗАКЉУЧАК 13
ИЗВОРИ 14
2
УВОД
Боја је, наравно, саставни дио живота, и као таква у умјетности одувијек игра
важну улогу. С обзиром на њене особине, на то да дијелимо боје на основне и
изведене, да имамо безброј нијанси одређених боја и да их описујемо као „топле“ и
„хладне“, а поготово на симболику која се усталила у нашим животима — црна је боја
трагедије и жалости, бијела боја невиности и чистоте... сасвим је логично да је заузела
важно мјесто у литератури при опису разних стања ликова и разних животних
ситуација.
Чехов се може сматрати мајстором употребе боје не само у сврху осликавања
позадине, већ и у симболичком аспекту. Он кроз боју даје карактеристике својим
ликовима и преноси атмосферу радње. Промјеном сценографије, он као да нас помјера
кроз временске периоде користећи шему боја. Сваки детаљ у његовим дјелима може
имати свој асоцијативни и семантички низ, тако да се боји додељује значајна
вриједност.
Циљ овог рада је да прикажемо да се бојама успјешно може приказати «изглед»
унутрашњих осјећања ликова у литератури, чак и најфиније њихове нијансе. Са
промјеном боје позадине у драмама, мијења се опште расположење али и сама природа
развоја радње.
Главне методе истраживања у овом раду су метода посматрања, дескриптивна
метода и метода поетске анализе текста на узорку од четири Чеховљеве драме : Ујка
Вања, Галеб, Вишњик и Три сестре.
3
1. УЈКА ВАЊА
Ујка Вања је писан потпуно у реалистичном духу, од радње до разраде ликова. Још
једна у низу драма Чехова у којој изостаје конфликт у правом смислу, умјесто њега ту је
психолошки и социјални конфликт који хероји проживљавају у себи.
Као и свакој драми Чехова, и овој је тешко опредијелити жанр — писац сам је
рекао да није ни трагедија ни комедија него просто да су то сцене. Данас је углавном
сматрају трагикомедијом. Она је пуна комичних сцена, али оне само прикривају трагичну
судбину јунака разочараних у живот.
Као и обично код Чехова, ни овдје сукоби нису упечатљиви и бурни. Све тече
полако и уобичајне, а када се деси неки блажи сукоб међу ликовима, он остаје у сивој
зони не дајучи читаоцу да разлучи која је страна у конфликту позитивна, а која негативна.
И, на крају, сваки читалац одлази са својим закључком.
Љубави у овој драми нема много, о њој се прича, али је нема. Самим тим,
породице без љубави не могу баш здраво да напредују. Покреће се и тема очувања
природе. А најизразитија је тема живота без циља главних јунака. Сви ликови у дјелу
живе бесциљно. Самољубиви Серебрјаков, изморен тежином живота Војницки,
претјерано вриједна Соња, претјерано лијена Јелена — нико у свом дјелању или
недјелању не налази смисла. Јелена и Иван су се разочарали у ауторитет (Серебрјакова),
по њима се види како живе људи које изневјере идеали. Чехов у овој драми сажаљева
људе који не могу никада да уживају у плодовима свога тешког рада (Иван и Соња), а на
послијетку приказује како ће у будућности страдати љепота на свијету — кроз Јеленину
љепоту која пропада уз Серебрјакова и жуме за које се тако силно бори Астров.
У овој драми Чехов приказује генерацију нове генерације паразита који немају
емпатије и брину искључиво о себи. Такво стање човјека чини робом и поробљава његову
душу те своди живот само на минимум основних функција, на шта су осуђени људи који
пуштају само да их носи струја, без размишљања, осјећаја и акције.
Боје
Драма одише бојама јесени, јесен се спомиње неколико пута. Цијелим током драме
исте такве боје се протежу и у бочицама — ракија, коњак, , брудершафт, разни чајеви. То
4
је боја старог лишћа, спремног на опадање. Ако је некада и било наде на спасење ликова
ове драме, те боје говоре да се она осушила, испарила и спремна је да падне на земљу у
трулеж. Са овим сликама у блиској вези је сива боја, која се назире кроз спомињање
сивих и тмурних дана; ујка Вања и Астров кад се напију, Соња их спомиње као «сиве
соколове»; Јелени Андрејевној људи су «некакве сиве мрље». Сива је симбол досаде и
меланхолије, духовног стања главних јунака, њихових мучних живота и болних
искустава. Зато се са тим својим семантичким оптерећењем провлачи кроз цијелу драму.
Зелена и плава боја су боје радости и живота, зато се плава први пут појављује у
драми баш када Војницки описујесвоју сестру као «дивно и благо створење, чиста као ово
плаво небо», а каснје се појављује када Астров говори о уништењу природе, говорећи
како плава боја полако блиједи. Зеленом бојом су осликани сви пасуси у којим а Астров
говори о шумама које пропадају, о пошумљавању, о садњи брезе; и она на крају блиједи
јер шуме полако нестају.
Црвена се јавља на три мјеста. Када Астров говори о црвеној мрежи која указује на
мјеста гдје је некада било много дивљих животиња, она је као упозорење, куда иде овај
свијет — у пропаст. На другом мјесту Јелена Андрејевна каже да је поцрвењела, након
разговора са Астровом, а и ту је у функцији наговјештаја једне напете ситуације у којој се
потпуно разоткривају њихове симпатије. Трећи пут је сусрећемо у слици малина, као
блиједи наговјештај сукоба и покушаја убицтва Серебрјакова, као блиједа боја малина
говори о промашају и неодлучности ујка Вање да убије другого, а и себе.
Када је ријеч о Серебрјакову, у вези с њим се спомињу само папири, књиге, новац,
рукописи, часописи, такође на крају у вези са Соњом и Иваном, само рачуни и биљешке
на папиру. Још један тон сиве боје папира и записа, старих књига. Сивило и досада,
бесмисао живота који се листају досадно као ти папири, а прођу и сагоре, баце се у смеће
и не остане иза њих никакав траг до сисви пепео.
5
2. ВИШЊИК
Рад на овој драми Чехов је започео 1901.године. Идеја драме није ништа ново за
тадашње вријеме, када је била актуелна продаја племићких имања за дугове. И сам
Чехов је проживио једну такву ситуацију, у којој је породица морала продати имање и
преселити се, тако да је имао много материјала из личног живота који је употријебио за
што детаљније грађење ликова.
При писању „Вишњика“, Чехов је имао идеју да створи комедију, након драме
„Три сестре“, чак је у неким писмима то и сам потврдио, међутим, на крају смо ипак
добили трагикомедију, која је била чак и мрачнија од претходне. Радња драме је
реалистична, мада постоје и нијансе модернизма, тј. театра апсурда, који се остварује у
томе да у драми готово да нема дијалога, и они који су присутни више личе на некакве
реплике бачене у вјетар, а монолози имају егзистенцијални карактер. Ликови, иако
врло реалистично приказани, су сви симболични (то је такође утицај модернизма, тај
симболични моменат у реалистичном приказу ликова) — сваки представља епоху којој
припада: Љубав Андрејевна, Леонид, Фирс — људи прошлости; Лопахин — човјек
садашњости; Ања, Трофимов, Варја — људи будућности.
Боје
Драма започиње сликом свитања, врта под мразом и Дуњашином свијећом. Већ
видимо мноштво бијеле боје која се полако мијеша са жутим тоновима. Бијела боја је
симбол чистоте, свјетлости и мудрости — све особине којима ликови прошлости у овој
драми ките оно прошло вријеме за чијим повратком чезну. Сам врт, тј. слика врта у
прољеће, свега у бијелом цвијету, је симбол тог прошлог времена које племићи
идеализују. Већ у сљедечој Лопахиновој реплици, та идилична слика, јутарњег, сунцем
обасјаног, цаклећег врта, се прекида црвеном бојом крви из носа, дајући малу назнаку
6
тога да ће се та идила прошлог времена убрзо прекинути. Већ описујући своје садашње
стање, Лопахин говори о бијелом прслуку јер тај прслук представља његово имовинско
стање које је сада исто као што је било племичко у давна времена, али с тим да тај
доживљај савршене бјелине прекида жутом бојом његових ципела. Које, подсјећајући
на жутило златника, полако уводе у реалност преваге трговачког сталежа над старим
племићким.
Сваки пут када се радња ушушка у своју бјелину, прекине је приказ жуте
билијарске кугле, јер жутило златника је уништило и прошло, влада садашњошћу и
утицаће на будуће — новац, како кажу, покреће свијет.
Бијела хаљина Шарлоте Ивановне која прелази преко позорнице, и убрзо након
тога слиједе најизразитије сцене, које одишу чежњом за прошлим, безбрижним
временом Гајева и Љубави Андрејевне, са репликама Гајева: «Врт је сав бео», и
наравно, неизоставно се у његовом сјећању сија на мјесечини; и Љубави Андрејевне:
«Сав, сав бео!». И опет се појављује привиђење у бијелој хаљини, а бијело дрво повија
гране, около су бијеле масе цвијећа и све је наткривено плавим небом — као бајка. И
Дуњашине руке су «бијеле као у госпођице», такође симбол њене тежње да постане
дио тога племићког друштва јер се одродила од онога којем припада, не знајући, и
немајући механизме да схвати, да је и то чему тежи већ полако ствар прошлости. Опет,
након сцена, тако силно обојених у бијело, слику пресијеца жута билијарска кугла, а
још више сцена златника који су испали из новћаника Љубави Андрејевне.
7
Након појаве пролазника у бијелој капи, опет се убрзо појављује слика златника
који Љубав даје пролазнику, говорећи уједно о апсурду оних који су живјели у
богатству и због богатства, чиме су искварили своју свјетлост и бјелину, а пропадајући
уједно јер нису схватали да те златнике треба више чувати, а не тако олако трошити.
Чак ни о оно што им је омогућавало такав идиличан живот нису умјели да сачувају, да
схвате његову вриједност за њих.
У четврти чин нас уводи боја заласка сунца, која се наставља у истим тоновима
са сликом шампањца, а Љубав је блиједа — сада она сама постаје симбол прошлога
својим бљедилом. И поново након тога долази жута билијарска кугла.
3. ГАЛЕБ
Рад на овој драми Чехов је започео на продичном имању Мелехову, што се види
по опису мјеста дешавања у драми. Стварајући ликове, многе особине је узео од својих
савременика, а особине самог писца можемо примијетити код три лика у дјелу —
Тригорина, Трепљева и Дорна.
8
трагикомедије. и ова драма показује Чехова као оснивача модернистичког правца у
позоришту — позоришта апсурда. Говор ликова није упућен публици, него дубоко у
њих саме, тако да дијалози звуче несувисло. Чеховљева иновативност долази до
изражаја у појави метапрозе — представа у представи, гдје Нина игра испред
Тригорина и Аркадине.
Драма има има класичну структуру од 4 чина, али и овај пут без класичног
сукоба. Ликови се препиру али њихови сукоби не утичу на међусобне односе и
углавном се више одвијају у њима самима.
Назив драме — «Галеб» даје главну симболику у самом дјелу. Симбол слободе
духа и узвишености маште, баш пред Нининим ногама — мртав, са тригорином који
припрем аново дјело гдје је човјек из досаде уништио јадну животињу баш као што ће
он уништити Нину, а она сама својим избором сву своју слободу и узвишеност маште.
Боје
До појаве Нинине, једина свијетла појава је мјесец који се помало спомиње, али
и он да дода хладноћи драме која се углавном одвија у сјенкама. То пригушено свјетло
даје и информацију о емоцијама ликова јер у њима су сви осјећаји везани за страхове
од губитка популарности или љубави којом су опсједнути. Сваки лик тежи нечему
недостижном или страхује од губитка нечега и све то на почетку стоји у сјенкама
њихових личности да би тек негдје при крају изашло на свјетлост дана.
9
Бијела боја се уводи на сцену преко Нинине хаљине. Она је на почетку још
чиста, са надама, жељама, воли умјетност, тежи нечему узвишеном. Насупрот томе је
црвено небо пурпурне очи ђавола на сцени. Небо даје предзнак да ће се тамне силе
умијешати у њихове животе, какко на сцени, тако и ван ње. Драма коју Нина игра, а
написао је Трепљев, пропада већ на почетку, као што же пропасти и сви њени напори
да постигне нешто као глумица. Нико од ликова неће успјети да доживи праву љубав
или ако је доживи, неће моћи да задржи за себе особу коју воли. Црвена боја већ
наговјештава крв убијеног галеба који је представа једног бића коме сплет околности
тако лако уништи цијели живот у једном моменту. Та пурпурна боја — мјешавина црне
и црвене — у контрасту са Нинином бијелом хаљином на сцени, у потпуности
приказује трагику њеног живота. Није могло бити горих симбола за њу на сцени те
вечери. Она је чиста, још неиспрљана ружним стварима овог свијета, али већ почиње
њена трагика, од оца који о њој не брине; преко љубави Трепљева према њој, коју она
не узвраћа јер је већ заљубљена у Тригорина, иако тога можда на почетку није ни
свјесна; уопште, у осјећају ниже вриједности када се налази поред Ирине, која је све
што Нина жели бити; до крајњег страдања кроз везу са Тригорином, смрти дјетета,
пропале каријере, па и вјероватног осјећаја кривице који ће морати да носи након
самоубиства Трепљева — ђаво је започео игру са њом већ на тој првој сцени и све до
краја драме њена бијела хаљина се више не појављује. Назнаке бијеле имамо само у
препарираном галебу — мртвој птици. На самом почетку драме, дакле, имамо већ
борбу боја бијеле и црне (уз црвену), као назнаку борбе сила добра са силама зла. Ако
бисмо дијелили ликове на добре и лоше, Нина је добра душа,а добре душе су, значи,
оне младе душе које тек почињу живот и имају добре циљеве, труде се остварити неке
наде и жеље — оне у којим аје нека умјетничка, стваралачка енергија. Људи, као што је
Тригорин, су ти који учествују у пропасти тих свијетлих појава.
Послије првог чина, боје се не спомињу много. У другом чину је већ свијетло и
ту се полако, на сунчаном свјетлу, почињу откривати карактеристике ликова и сви
њихови унутрашњи конфликти. У трећем чину боје потпуно нестају, ту више нема
раздвајања, сви ликови су прошарани свим карактеристикама, бијела се спомиње само
у сјећању на Нинину хаљину из првог чина. У трећем чину више ништа од њене
невиности неће остати. Четврти чин је сав у најави олује, сивилу и на крају опет
спомињању црне боје у виду чаше црног вина. Нема чак ни хладног сјаја мјесеца.
10
Галеб је само препарирана успомена и Трепљев извршава самоубиство на крају — силе
таме су надвладале силе свјетла.
4. ТРИ СЕСТРЕ
Писање ове драме Чехову није ишло лако. Тешкоћа се показала у покушају да се
прикажу три различита женска карактера која се развијају у истој породици и у истом
мјесту. Драма одише натурализмом, али је такође под утицајем модернизма и јако је
тешко уопште видјети гдје је у њој кулминација. Писац је хтио у њој да прикаже сав
бесмисао и једноличност провинцијског живота и у томе је успио. драма је у прилично
реалистичном тону иако ју је писац окарактерисао као комедију и било му је чудно што
су људи плакали када су је гледали.
Боје
11
Писац нам на почетку дјела даје опис карактера сестара кроз боје њихових
хаљина, и тај почетак је дио са највише боја — дио у коме још има нада када се описују
њохови карактери. Олга предаје у гимназији и сходно томе је обучена у плаву хаљину,
плава је овдје боја мудрости и чистоте. У њој заиста и нема искварености и лоших
особина. Маша је одмах на почетку у црној хаљини. Код чехова је црна увијек назнака
неке трагике, и Маша јесте, од три сестре, најтрагичнији лик бар у размјерама
разочараности у живот и промашености одлука у вези са мужем и браком, па чак и
послом у коме не ужива, чак и када се заљуби истински (колико год било погрешно
варати мужа) и ту је предодређена да пати јер њен вољени мора да оде. Ирина је у
бијелој хаљини — боје младости, невиности, неискварености, почетака. Она и јесте
почетник у животу и још увијек није до краја искварена животним грешкама. Она тек
почиње да се разочарава у живот.
Још једна боја која се појављује у драми је зелена, у помену старог врта и
зимзеленог дрвореда. У том значењу је то знак хармоничности у породици
Прозорових, али се појављује на још једном мјесту — Наташином појасу, и ту се јавља
као контраст, као знак неукуса, као нешто чему ту никако није мјесто.
Наговјештавајући да ће она покушати постати дио те породице, али умјесто да
допринесе хармонији она ће ту бити елемент који штрчи — као тај појас на њеној
хаљини. На тај начин се још једном у драми јавља контраст као средство описа
ситуација, контраст који је стално присутан од вечерњих слика у којима се жути
свјетлост свијеће, до црнила ноћи у којој бљешти пожар па чак и парадоксално — дан
на почетку драме и дан на крају драме, који имају потпуно друго значење, скоро
потпуне супротности, гдје Чехов успијева да постигне контраст готово идентичном
свијетлом бојом.
12
ЗАКЉУЧАК
Зелена има позитиван поларитет само када приказује природу, у свим осталим
случајевима је супротно.
Дакле, главне боје представа су сива, зелена и бијела. Ту су још двије боје које
су укључене у укупну палету боја, иако не у главном саставу, а то су црна и црвена
боја. Оне углавном имају негативан поларитет. Ако помијешате црвену и црну, онда ће
се појавити нова боја – пурпурна, наравно, са негативним поларитетом.
13
Понекад боја делује као физичка карактеристика ликова. Хероји „блиједе“,
„бијеле“, разболе се, или их нешто морално оптерећује, а са ноћном позадином тамне
боје, главни ликови драме, по правилу, трпе неку врсту пораза од својих противника.
Извори:
6. Символизм в пьесе вишневый сад. Символ сада в пьесе «Вишнёвый сад. Почему
усадьба так дорога Гаеву и Раневской. Интернет адреса: https://thestrip.ru/the-shape-of-
the-eyebrows/simvolizm-v-pese-vishnevyi-sad-simvol-sada-v-pese-vishn-vyi-sad/, очитано
2. марта 2023.
9. Какого цвета были платья у трех сестер в пьесе А.П.Чехова "Три сестры"?
https://uchi.ru/otvety/questions/kakogo-tsveta-bili-platya-u-treh-sester-v-pese-apchehova-tri-
sestri, очитано 23. фебруара 2023.
10. А. И., Журавлева. Русская драма и литературный процесс ХIХ века. (1988).
Москва: Издательство Московского Университета.
14
15