ПАЛЕТА БОЈА У ДРАМАМА А. П.

ЧЕХОВА: „УЈКА
ВАЊА“, „ТРИ СЕСТРЕ“, „ГАЛЕБ“ И „ВИШЊИК“

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА РУСКА КЊИЖЕВНОСТ — РУСКА

ДРАМА

Студент Ментор

Босиљка Грчић доц. др Александар Шуклин

Бањалука, јул, 2022.

 САДРЖАЈ:

УВОД 3

1. УЈКА ВАЊА 4

2. ВИШЊИК 6

3. ГАЛЕБ 8

4. ТРИ СЕСТРЕ 11

ЗАКЉУЧАК 13

ИЗВОРИ 14

2
УВОД

Боја је, наравно, саставни дио живота, и као таква у умјетности одувијек игра
важну улогу. С обзиром на њене особине, на то да дијелимо боје на основне и
изведене, да имамо безброј нијанси одређених боја и да их описујемо као „топле“ и
„хладне“, а поготово на симболику која се усталила у нашим животима — црна је боја
трагедије и жалости, бијела боја невиности и чистоте... сасвим је логично да је заузела
важно мјесто у литератури при опису разних стања ликова и разних животних
ситуација.
Чехов се може сматрати мајстором употребе боје не само у сврху осликавања
позадине, већ и у симболичком аспекту. Он кроз боју даје карактеристике својим
ликовима и преноси атмосферу радње. Промјеном сценографије, он као да нас помјера
кроз временске периоде користећи шему боја. Сваки детаљ у његовим дјелима може
имати свој асоцијативни и семантички низ, тако да се боји додељује значајна
вриједност.
Циљ овог рада је да прикажемо да се бојама успјешно може приказати «изглед»
унутрашњих осјећања ликова у литератури, чак и најфиније њихове нијансе. Са
промјеном боје позадине у драмама, мијења се опште расположење али и сама природа
развоја радње.
Главне методе истраживања у овом раду су метода посматрања, дескриптивна
метода и метода поетске анализе текста на узорку од четири Чеховљеве драме : Ујка
Вања, Галеб, Вишњик и Три сестре.

3
 1. УЈКА ВАЊА

Ујка Вања је писан потпуно у реалистичном духу, од радње до разраде ликова. Још
једна у низу драма Чехова у којој изостаје конфликт у правом смислу, умјесто њега ту је
психолошки и социјални конфликт који хероји проживљавају у себи.

Као и свакој драми Чехова, и овој је тешко опредијелити жанр — писац сам је
рекао да није ни трагедија ни комедија него просто да су то сцене. Данас је углавном
сматрају трагикомедијом. Она је пуна комичних сцена, али оне само прикривају трагичну
судбину јунака разочараних у живот.

Као и обично код Чехова, ни овдје сукоби нису упечатљиви и бурни. Све тече
полако и уобичајне, а када се деси неки блажи сукоб међу ликовима, он остаје у сивој
зони не дајучи читаоцу да разлучи која је страна у конфликту позитивна, а која негативна.
И, на крају, сваки читалац одлази са својим закључком.

Љубави у овој драми нема много, о њој се прича, али је нема. Самим тим,
породице без љубави не могу баш здраво да напредују. Покреће се и тема очувања
природе. А најизразитија је тема живота без циља главних јунака. Сви ликови у дјелу
живе бесциљно. Самољубиви Серебрјаков, изморен тежином живота Војницки,
претјерано вриједна Соња, претјерано лијена Јелена — нико у свом дјелању или
недјелању не налази смисла. Јелена и Иван су се разочарали у ауторитет (Серебрјакова),
по њима се види како живе људи које изневјере идеали. Чехов у овој драми сажаљева
људе који не могу никада да уживају у плодовима свога тешког рада (Иван и Соња), а на
послијетку приказује како ће у будућности страдати љепота на свијету — кроз Јеленину
љепоту која пропада уз Серебрјакова и жуме за које се тако силно бори Астров.

У овој драми Чехов приказује генерацију нове генерације паразита који немају
емпатије и брину искључиво о себи. Такво стање човјека чини робом и поробљава његову
душу те своди живот само на минимум основних функција, на шта су осуђени људи који
пуштају само да их носи струја, без размишљања, осјећаја и акције.

Боје

Драма одише бојама јесени, јесен се спомиње неколико пута. Цијелим током драме
исте такве боје се протежу и у бочицама — ракија, коњак, , брудершафт, разни чајеви. То

4
је боја старог лишћа, спремног на опадање. Ако је некада и било наде на спасење ликова
ове драме, те боје говоре да се она осушила, испарила и спремна је да падне на земљу у
трулеж. Са овим сликама у блиској вези је сива боја, која се назире кроз спомињање
сивих и тмурних дана; ујка Вања и Астров кад се напију, Соња их спомиње као «сиве
соколове»; Јелени Андрејевној људи су «некакве сиве мрље». Сива је симбол досаде и
меланхолије, духовног стања главних јунака, њихових мучних живота и болних
искустава. Зато се са тим својим семантичким оптерећењем провлачи кроз цијелу драму.

Зелена и плава боја су боје радости и живота, зато се плава први пут појављује у
драми баш када Војницки описујесвоју сестру као «дивно и благо створење, чиста као ово
плаво небо», а каснје се појављује када Астров говори о уништењу природе, говорећи
како плава боја полако блиједи. Зеленом бојом су осликани сви пасуси у којим а Астров
говори о шумама које пропадају, о пошумљавању, о садњи брезе; и она на крају блиједи
јер шуме полако нестају.

Црвена се јавља на три мјеста. Када Астров говори о црвеној мрежи која указује на
мјеста гдје је некада било много дивљих животиња, она је као упозорење, куда иде овај
свијет — у пропаст. На другом мјесту Јелена Андрејевна каже да је поцрвењела, након
разговора са Астровом, а и ту је у функцији наговјештаја једне напете ситуације у којој се
потпуно разоткривају њихове симпатије. Трећи пут је сусрећемо у слици малина, као
блиједи наговјештај сукоба и покушаја убицтва Серебрјакова, као блиједа боја малина
говори о промашају и неодлучности ујка Вање да убије другого, а и себе.

Када је ријеч о Серебрјакову, у вези с њим се спомињу само папири, књиге, новац,
рукописи, часописи, такође на крају у вези са Соњом и Иваном, само рачуни и биљешке
на папиру. Још један тон сиве боје папира и записа, старих књига. Сивило и досада,
бесмисао живота који се листају досадно као ти папири, а прођу и сагоре, баце се у смеће
и не остане иза њих никакав траг до сисви пепео.

Највише боја се јавља око Астрова, у његовим причама о природ се смјењују

зелена и плава, и неколико се пута спомињу само «боје» које он користи за сликање. То
би могла бити слика једног потенцијално комплетног лика, који има све боје потребне да
ослика праву слику свијета јер има способност да сагледа све аспекте живота. Међутим, у
томе је и трагика тога лика, који све види и све зна, али не ради ништа него се и сам гуши
у јесењим бојама алкохола и сивих дана села у коме живи.

5
2. ВИШЊИК

Рад на овој драми Чехов је започео 1901.године. Идеја драме није ништа ново за
тадашње вријеме, када је била актуелна продаја племићких имања за дугове. И сам
Чехов је проживио једну такву ситуацију, у којој је породица морала продати имање и
преселити се, тако да је имао много материјала из личног живота који је употријебио за
што детаљније грађење ликова.

При писању „Вишњика“, Чехов је имао идеју да створи комедију, након драме
„Три сестре“, чак је у неким писмима то и сам потврдио, међутим, на крају смо ипак
добили трагикомедију, која је била чак и мрачнија од претходне. Радња драме је
реалистична, мада постоје и нијансе модернизма, тј. театра апсурда, који се остварује у
томе да у драми готово да нема дијалога, и они који су присутни више личе на некакве
реплике бачене у вјетар, а монолози имају егзистенцијални карактер. Ликови, иако
врло реалистично приказани, су сви симболични (то је такође утицај модернизма, тај
симболични моменат у реалистичном приказу ликова) — сваки представља епоху којој
припада: Љубав Андрејевна, Леонид, Фирс — људи прошлости; Лопахин — човјек
садашњости; Ања, Трофимов, Варја — људи будућности.

Наслов драме такође има симболичан карактер — вишњик представља еру

земљопосједничког племства која одлази у прошлост, а смјењује је ново доба — доба
трговаца.

У драми се сукобљавају јуче, данас и сутра, свако са својом пролазношћу. И

ликови се не сукобљавају међусобно, него више са временом и поретком који се
мијења, унутрашњи конфликти су интензивнији него они спољашњи. Основна особина
композиције ове драме је одсуство интензивних сцена и бурних дешавања.

Боје

Драма започиње сликом свитања, врта под мразом и Дуњашином свијећом. Већ
видимо мноштво бијеле боје која се полако мијеша са жутим тоновима. Бијела боја је
симбол чистоте, свјетлости и мудрости — све особине којима ликови прошлости у овој
драми ките оно прошло вријеме за чијим повратком чезну. Сам врт, тј. слика врта у
прољеће, свега у бијелом цвијету, је симбол тог прошлог времена које племићи
идеализују. Већ у сљедечој Лопахиновој реплици, та идилична слика, јутарњег, сунцем
обасјаног, цаклећег врта, се прекида црвеном бојом крви из носа, дајући малу назнаку

6
тога да ће се та идила прошлог времена убрзо прекинути. Већ описујући своје садашње
стање, Лопахин говори о бијелом прслуку јер тај прслук представља његово имовинско
стање које је сада исто као што је било племичко у давна времена, али с тим да тај
доживљај савршене бјелине прекида жутом бојом његових ципела. Које, подсјећајући
на жутило златника, полако уводе у реалност преваге трговачког сталежа над старим
племићким.

Пословођа Епиходов наставља у истом бијелом тону, уводећи, преко приче о

мразу и расцвјеталом вишњику, у разматрање причу о својим чизмама.

Варја такође осликава идиличну атмосферу прошлога, додајући уз бијелу и

љубичасту, у опису соба у којима је Љубав Андрејевна спавала као дијете. У
Дуњашином сјећању на њихов одлазак такође царују бјелина снијега и мраза. Снијег и
мраз дају кристални тон бјелини којом су осликана сјећања на старо готово свих
ликова.

Не случајно, баш у бијелом прслуку улази и на сцену и Фирс, тај

карактеристични лик прошлости, који чак идеализује кметство. Он је најизразитији
представник старог времена, роб робова својим страстима, и задовоља својим
положајем до те мјере да је нераздвојан са кућом и посљедњи у њој остаје након
продаје.

Сваки пут када се радња ушушка у своју бјелину, прекине је приказ жуте
билијарске кугле, јер жутило златника је уништило и прошло, влада садашњошћу и
утицаће на будуће — новац, како кажу, покреће свијет.

Бијела хаљина Шарлоте Ивановне која прелази преко позорнице, и убрзо након
тога слиједе најизразитије сцене, које одишу чежњом за прошлим, безбрижним
временом Гајева и Љубави Андрејевне, са репликама Гајева: «Врт је сав бео», и
наравно, неизоставно се у његовом сјећању сија на мјесечини; и Љубави Андрејевне:
«Сав, сав бео!». И опет се појављује привиђење у бијелој хаљини, а бијело дрво повија
гране, около су бијеле масе цвијећа и све је наткривено плавим небом — као бајка. И
Дуњашине руке су «бијеле као у госпођице», такође симбол њене тежње да постане
дио тога племићког друштва јер се одродила од онога којем припада, не знајући, и
немајући механизме да схвати, да је и то чему тежи већ полако ствар прошлости. Опет,
након сцена, тако силно обојених у бијело, слику пресијеца жута билијарска кугла, а
још више сцена златника који су испали из новћаника Љубави Андрејевне.

7
 Након појаве пролазника у бијелој капи, опет се убрзо појављује слика златника
који Љубав даје пролазнику, говорећи уједно о апсурду оних који су живјели у
богатству и због богатства, чиме су искварили своју свјетлост и бјелину, а пропадајући
уједно јер нису схватали да те златнике треба више чувати, а не тако олако трошити.
Чак ни о оно што им је омогућавало такав идиличан живот нису умјели да сачувају, да
схвате његову вриједност за њих.

У разговорима Трофимова и Ање се појављују опет свијетли мотиви, али не

више тако бијели већ више преко слика мјесеца и звијезда. Они сањају о својим
идеалима будућности, који су опет представљени у свијетлим и блиставим тоновима —
свако вријеме има своје идеале, мада ће и они постати једанако бијели симболи нечега
чега више нема јер и будућност ће једном постати нечије «јуче».

Након серије реалистичних реплика о садашњим проблемима и моментима,

опет долази до прекида кроз црвени моменат, преко слике воска за печаћење, коју
доноси Фирс, враћајући читаоца опет у прошлост.

У четврти чин нас уводи боја заласка сунца, која се наставља у истим тоновима
са сликом шампањца, а Љубав је блиједа — сада она сама постаје симбол прошлога
својим бљедилом. И поново након тога долази жута билијарска кугла.

На земљи посједника Пишчика проналазе бијелу глину; Варја, поблиједјела,

одлази на нови посао економке; Гајев сада игра бијелом куглом, а Фирс, као и увијек,
улази у бијелом прслуку — све слике новог времена, након рушења старог поретка,а
уједно говоре о томе како ће и ово ново једног дана бити старо и добро као у Фирсовом
сјећању.

3. ГАЛЕБ

Рад на овој драми Чехов је започео на продичном имању Мелехову, што се види
по опису мјеста дешавања у драми. Стварајући ликове, многе особине је узео од својих
савременика, а особине самог писца можемо примијетити код три лика у дјелу —
Тригорина, Трепљева и Дорна.

И ова драма у себи има много реалистичних елемената. Писац ју је за живота

називао комедијом иако ју је већина сматрала траедијом, а данас је сврставају у жанр

8
трагикомедије. и ова драма показује Чехова као оснивача модернистичког правца у
позоришту — позоришта апсурда. Говор ликова није упућен публици, него дубоко у
њих саме, тако да дијалози звуче несувисло. Чеховљева иновативност долази до
изражаја у појави метапрозе — представа у представи, гдје Нина игра испред
Тригорина и Аркадине.

Драма има има класичну структуру од 4 чина, али и овај пут без класичног
сукоба. Ликови се препиру али њихови сукоби не утичу на међусобне односе и
углавном се више одвијају у њима самима.

Назив драме — «Галеб» даје главну симболику у самом дјелу. Симбол слободе
духа и узвишености маште, баш пред Нининим ногама — мртав, са тригорином који
припрем аново дјело гдје је човјек из досаде уништио јадну животињу баш као што ће
он уништити Нину, а она сама својим избором сву своју слободу и узвишеност маште.

Боје

Драма започиње црнилом Машине хаљине. Црна је симбол свега ружног,

безнадежног, демонског — мјеста гдје умиру све боје. И логично је да је баш изражено
везана за Машин лик јер њена љубав јесте лијепо осјећање, али све њено понашање не
даје никакву наду за љепши свијет. Из неузвраћене љубави, она се претвара у потпуно
безнадежно створење које не воли живот и уништава га и свом мужу (који је само
средство да заборави своју праву љубав), а и дјетету које ће одрастати у таквој
атмосфери. Биће које не нуди никакву наду у будућност, логично, приказано је увијек у
црнини. црнина је и симбол жалости, тако да наговјештава уједно трагични догађај на
крају драме — Маша већ на почетку жали за губитком на крају, наде за ликове ове
драме није било већ на почетку, све добро и лијепо је умрло и сахрањено, а Маша од
почетка носи за њима црнину.

До појаве Нинине, једина свијетла појава је мјесец који се помало спомиње, али
и он да дода хладноћи драме која се углавном одвија у сјенкама. То пригушено свјетло
даје и информацију о емоцијама ликова јер у њима су сви осјећаји везани за страхове
од губитка популарности или љубави којом су опсједнути. Сваки лик тежи нечему
недостижном или страхује од губитка нечега и све то на почетку стоји у сјенкама
њихових личности да би тек негдје при крају изашло на свјетлост дана.

9
 Бијела боја се уводи на сцену преко Нинине хаљине. Она је на почетку још
чиста, са надама, жељама, воли умјетност, тежи нечему узвишеном. Насупрот томе је
црвено небо пурпурне очи ђавола на сцени. Небо даје предзнак да ће се тамне силе
умијешати у њихове животе, какко на сцени, тако и ван ње. Драма коју Нина игра, а
написао је Трепљев, пропада већ на почетку, као што же пропасти и сви њени напори
да постигне нешто као глумица. Нико од ликова неће успјети да доживи праву љубав
или ако је доживи, неће моћи да задржи за себе особу коју воли. Црвена боја већ
наговјештава крв убијеног галеба који је представа једног бића коме сплет околности
тако лако уништи цијели живот у једном моменту. Та пурпурна боја — мјешавина црне
и црвене — у контрасту са Нинином бијелом хаљином на сцени, у потпуности
приказује трагику њеног живота. Није могло бити горих симбола за њу на сцени те
вечери. Она је чиста, још неиспрљана ружним стварима овог свијета, али већ почиње
њена трагика, од оца који о њој не брине; преко љубави Трепљева према њој, коју она
не узвраћа јер је већ заљубљена у Тригорина, иако тога можда на почетку није ни
свјесна; уопште, у осјећају ниже вриједности када се налази поред Ирине, која је све
што Нина жели бити; до крајњег страдања кроз везу са Тригорином, смрти дјетета,
пропале каријере, па и вјероватног осјећаја кривице који ће морати да носи након
самоубиства Трепљева — ђаво је започео игру са њом већ на тој првој сцени и све до
краја драме њена бијела хаљина се више не појављује. Назнаке бијеле имамо само у
препарираном галебу — мртвој птици. На самом почетку драме, дакле, имамо већ
борбу боја бијеле и црне (уз црвену), као назнаку борбе сила добра са силама зла. Ако
бисмо дијелили ликове на добре и лоше, Нина је добра душа,а добре душе су, значи,
оне младе душе које тек почињу живот и имају добре циљеве, труде се остварити неке
наде и жеље — оне у којим аје нека умјетничка, стваралачка енергија. Људи, као што је
Тригорин, су ти који учествују у пропасти тих свијетлих појава.

Послије првог чина, боје се не спомињу много. У другом чину је већ свијетло и
ту се полако, на сунчаном свјетлу, почињу откривати карактеристике ликова и сви
њихови унутрашњи конфликти. У трећем чину боје потпуно нестају, ту више нема
раздвајања, сви ликови су прошарани свим карактеристикама, бијела се спомиње само
у сјећању на Нинину хаљину из првог чина. У трећем чину више ништа од њене
невиности неће остати. Четврти чин је сав у најави олује, сивилу и на крају опет
спомињању црне боје у виду чаше црног вина. Нема чак ни хладног сјаја мјесеца.

10
Галеб је само препарирана успомена и Трепљев извршава самоубиство на крају — силе
таме су надвладале силе свјетла.

4. ТРИ СЕСТРЕ

Писање ове драме Чехову није ишло лако. Тешкоћа се показала у покушају да се
прикажу три различита женска карактера која се развијају у истој породици и у истом
мјесту. Драма одише натурализмом, али је такође под утицајем модернизма и јако је
тешко уопште видјети гдје је у њој кулминација. Писац је хтио у њој да прикаже сав
бесмисао и једноличност провинцијског живота и у томе је успио. драма је у прилично
реалистичном тону иако ју је писац окарактерисао као комедију и било му је чудно што
су људи плакали када су је гледали.

Као и у осталим Чеховљевим драмама, овдје такође изостаје прави сукоб —

напрегнутост радње се постиже неизвјесношћу. Ликови такође нису подијељени на
добре и лоше, ако се и деси неки сукоб међу њима, он се не разрјешава бурно зато што
основа сукоба није међу њима самима него између њих и начина њиховог живота —
сукоб човјека са реалношћу бесмисленог живота.

Комедија — за Чехова је то можда била из разлога што се над таквим ликовима,

интелигентним и даровитим, а који немају енергије и не желе да се потруде да свој
живот, и живот људи око себе побољшају, једино може подсмијавати, наравно, кроз
сузе. И логични су филозофски моменти у драми јер, требало би да такви људи
стварају више таквих људи и да побољшавају свијет око себе, а овдје до тога не долази.
Штавише, њихово понашање доприноси трагици овог дјела.

Боје

Драма је у изразитом контрасту између свјетла и таме. Одише таквим бојама. Од

предвечерја и ноћи до пожара и свјетла пред зору — указује на сталну унутрашњу
борбу ликова иза које неће доћи ни до каквог разрјешења ситуације, само ће остати
пепео као након пожара — све њихове наде и маштања ће изгорјети и у суштини се
неће промијенити ништа, а остаће неки потмули осјећај губитка.

11
 Писац нам на почетку дјела даје опис карактера сестара кроз боје њихових
хаљина, и тај почетак је дио са највише боја — дио у коме још има нада када се описују
њохови карактери. Олга предаје у гимназији и сходно томе је обучена у плаву хаљину,
плава је овдје боја мудрости и чистоте. У њој заиста и нема искварености и лоших
особина. Маша је одмах на почетку у црној хаљини. Код чехова је црна увијек назнака
неке трагике, и Маша јесте, од три сестре, најтрагичнији лик бар у размјерама
разочараности у живот и промашености одлука у вези са мужем и браком, па чак и
послом у коме не ужива, чак и када се заљуби истински (колико год било погрешно
варати мужа) и ту је предодређена да пати јер њен вољени мора да оде. Ирина је у
бијелој хаљини — боје младости, невиности, неискварености, почетака. Она и јесте
почетник у животу и још увијек није до краја искварена животним грешкама. Она тек
почиње да се разочарава у живот.

Наташа је та која уноси немир у њихове животе, и баш њу писац ставља у

најразличитије спојеве боја. Она већ својим одабиром одјеће наговјештава несклад који
ће унијети у породицу и Андрејев живот. Наташа на почетку долази у споју боја црвене
и жуте, не случајно, јер у право се у описима пожара појављују жута и црвена код
описа разорноси пожара у контрасту са мрклом ноћи, и тај контраст им даје још већу
изражајност. порука је јасна — Наташа ће за Андреја и породицу бити толико разорна
као итај пожар за град. Нема могућности да се то избјегне.

Још једна боја која се појављује у драми је зелена, у помену старог врта и
зимзеленог дрвореда. У том значењу је то знак хармоничности у породици
Прозорових, али се појављује на још једном мјесту — Наташином појасу, и ту се јавља
као контраст, као знак неукуса, као нешто чему ту никако није мјесто.
Наговјештавајући да ће она покушати постати дио те породице, али умјесто да
допринесе хармонији она ће ту бити елемент који штрчи — као тај појас на њеној
хаљини. На тај начин се још једном у драми јавља контраст као средство описа
ситуација, контраст који је стално присутан од вечерњих слика у којима се жути
свјетлост свијеће, до црнила ноћи у којој бљешти пожар па чак и парадоксално — дан
на почетку драме и дан на крају драме, који имају потпуно друго значење, скоро
потпуне супротности, гдје Чехов успијева да постигне контраст готово идентичном
свијетлом бојом.

12
ЗАКЉУЧАК

Дакле, боја у Чеховљевим драмама је мултифункционална — обавља

дескриптивну и карактеришућу функцију: боја позадине је одговорна за то како ће
гледалац доживјети радњу.
Боја позадине је једноставна по својој структури. Обично се у Чеховљевим
драмама појављују дан и ноћ, или вече и јутро.
Мјесто радње у све четири драме је соба или башта. Чехов не даје детаљан
опис баште, али је очигледно да башта симболизује хармонију природе (башта је
увијек зелена). Чеховљева зелена је боја хармоније, на овај или онај начин присутна у
готово свакој представи. То је племенита боја, боја мудрости, која се надвија над
другим бојама и готово увијек усклађује са бијелом.
Жуто код Чехова има претежно негативно значење. Ова боја увијек спонтано
уђе у палету боја представе. Повезује се или са опроштајем од наде, или са
недостатком животног укуса. Управо из тих разлога она никада не постаје главна боја
ни у једној од драма.
У „Вишњику" и у „Галебу" главна је бијела боја. Али у обе драме ова боја има
„транзитивност”. У „Вишњику” овај прелаз нема дубоко значење, али је у „Галебу”
овај прелаз у директној вези са фабулом и семантичком позадином драме – запрљана
чистота.
Али постоје случајеви код Чехова када позадина одједном постаје главни симбол
представе. Дакле, у „Ујка Вањи" сива боја је назнака пропасти. Сива боја води тему
бескрајног сумрака, животне пропасти у представи, увлачи се у све друге боје, а оне
блиједе, растварају се у њој.

Зелена има позитиван поларитет само када приказује природу, у свим осталим
случајевима је супротно.
Дакле, главне боје представа су сива, зелена и бијела. Ту су још двије боје које
су укључене у укупну палету боја, иако не у главном саставу, а то су црна и црвена
боја. Оне углавном имају негативан поларитет. Ако помијешате црвену и црну, онда ће
се појавити нова боја – пурпурна, наравно, са негативним поларитетом.

13
 Понекад боја делује као физичка карактеристика ликова. Хероји „блиједе“,
„бијеле“, разболе се, или их нешто морално оптерећује, а са ноћном позадином тамне
боје, главни ликови драме, по правилу, трпе неку врсту пораза од својих противника.

Извори:

1. Христић, Јован. Чехов, драмски писац. Београд: Нолит.

2. Звуковые и цветовые эффекты пьесы «Вишневый сад». Интернет адреса:

https://www.allsoch.ru/sochineniya/29086, очитано 6. марта 2023.

3. Цветовая палитра в драматургии А.П. Чехова: «Дядя Ваня», «Три сестры»,

«Чайка», «Вишневый сад». Интернет адреса:
https://knowledge.allbest.ru/literature/3c0a65635b2bc79b4c43a88421216c36_0.html,
очитано 10. марта 2023.

4. Символика цвета в пьесах Чехова. Интернет адреса:

https://studbooks.net/764464/literatura/simvolika_tsveta_pesah_chehova, очитано 3. марта
2023.

5. Символы в пьесе А.П. Чехова "Вишневый сад". Интернет адреса:

https://nsportal.ru/shkola/literatura/library/2014/04/30/simvoly-v-pese-ap-chekhova-
vishnevyy-sad, очитано 3. марта 2023.

6. Символизм в пьесе вишневый сад. Символ сада в пьесе «Вишнёвый сад. Почему
усадьба так дорога Гаеву и Раневской. Интернет адреса: https://thestrip.ru/the-shape-of-
the-eyebrows/simvolizm-v-pese-vishnevyi-sad-simvol-sada-v-pese-vishn-vyi-sad/, очитано
2. марта 2023.

7. Символика цвета в пьесах Чехова. http://www.litocean.ru/liocs-164-1.html, очитано 2.

марта 2023.

8. Цвет и его роль в пьесе Чехова «Три сестры».

https://www.sochinyashka.ru/russkaya_literatura/tsvet-i-ego-rol-v-piese-chehova-tri-
sestry.html, очитано 23. фебруара 2023.

9. Какого цвета были платья у трех сестер в пьесе А.П.Чехова "Три сестры"?
https://uchi.ru/otvety/questions/kakogo-tsveta-bili-platya-u-treh-sester-v-pese-apchehova-tri-
sestri, очитано 23. фебруара 2023.

10. А. И., Журавлева. Русская драма и литературный процесс ХIХ века. (1988).
Москва: Издательство Московского Университета.

14
15