Неочекивано пријатељство

Драга дјецо, испричаћу вам причу о једном необичном и неочекиваном пријатељству у

школи.

Дођем, тако, у школу мислећи да ће ми дан проћи као и сваки други. Али, овога пута све је
било другачије. Моја добра учитељица и весели другари радовали су се новим школским
авантурама и јунацима из прича.

Отворим и ја Читанку, кад, гле чуда! Један мали необични створ скакуће по страницама и
гута ми слова! Реченице и ријечи само нестају пред њим. Један за другим, пасуси почињу да
нестају.

Малиша је био тик мањи од педља, шарене разбарушене косе и великих очију. Ја у чуду
ширим очи и не вјерујем. Размишљам како овог неваљалка да надмудрим. Учитељици ништа
нисам смио рећи, а ни другарима. Ја сам један храбар јунак и ниједно створење, ма како
необично било, неће ми стати на пут.

Тај чудни малиша ме је гледао и кезио ми се, док су странице постајале све празније и
празније, а његов трбушчић све пунији и задовољнији. Питао сам га како се зове и зашто једе
моје приче. Погледао ме је радознало и одговорио да се зове Самко. Тад сам први пут угледао
тугу у његовим очима. Објаснио ми је да долази из земље Незналије, у којој нико не умије да
прича тако дивне приче и да је одрастао сам, без родитеља и пријатеља. То је земља, причао
ми је, у којој сва створења жуде за дружењем, учењем, игром и пјесмом.

Објаснио сам му да гутање слова неће помоћи, те да ћу му радо прочитати све приче које
жели да чује и да ћу му бити одан и вјеран друг. Од среће је почео да скаче и вришти на сав
глас. Умирио сам га да га учитељица не би опазила. Знате већ и сами да одрасли често не
разумију, а и не желе да повјерују да оваква бића постоје.

Од тада је сваки дан долазио у школу, слушао са мном нове приче и дивио се школским
авантурама. S временом је научио да чита и пише. Често ми је помагао у рјешавању тешких
математичких задатака. Уживао сам у његовом друштву. Уз њега сам схватио колико је школа
важна и колико сам срећан што сам дио ње. Прекоријевао сам самог себе за све оне дане када
сам са муком ранио у школу и тужио се на домаће задатке. Било ме је стид да то признам
пред Самком. Научио сам и да цијеним своје родитеље и пријатеље. Почео сам чешће да их
грлим и захваљујем им што су увијек ту за мене. Према свима сам постао бољи. Осјетио сам
да се мој живот промијенио доласком Самка.

Дошао је дан да се растанем од Самка. Одлучио је да се врати у земљу Незналију и да своје

знање пренесе њеним становницима. Прије поласка, дао сам му име Милидруг. Кад год
отворим Читанку, осмијех ми заигра лицем.

И ви, драга дјецо, пажљиво и често прелиставајте странице. Можда вас, кад се најмање
будете надали, на једној од њих чека неко мало чудесно биће са којим ћете доживјети многе
авантуре.