GEŠTALT STUDIO BEOGRAD

SEMINARSKI RAD

NEZAVRŠENI POSLOVI
(ili pokušaj objašnjenja zašto je teško uživati ovde i sada)

Mentorke: Student:
Duška Jovanović Suzana Krstić
Marija Krivačić

Beograd, februar 2011.

1
 NEZAVRŠENI POSLOVI

Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je

još uvek padala. Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni
kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.
"Dođi, devojko”, reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese
je preko blata. Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u
kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži.
-“Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama”, reče Tanzanu, “posebno ne
mladim i lepim. To je opasno. Zašto si to učinio?”
-“Ja sam devojku ostavio tamo”, reče Tanzan. “A ti je još uvek nosiš.”
Blatnjavi put (Zen)

ZAISTA KRATAK UVOD

Svako od nas nosi sa sobom sva svoja neprijatna i ugrožavajuća iskustva

dok god ih ne završi, bez obzira na vreme koje prolazi. Većina osoba ima
dovoljno veliki kapacitet za nedovršene situacije, što je dobro, jer se kroz
život nužno susrećemo sa mnogo njih. Ipak, i pored toga što možemo da
ponesemo mnogo toga, nezavršena iskustva traže da budu završena.
Ukoliko se desi da nezavršeni posao zauzme centralno mesto u našoj
egzistenciji, snaga uma postaje sputana, a mogućnost da budemo
zadovoljni sobom i životom prestaje da postoji. Do zatvaranja mora da dođe
ili putem vraćanja na "nezavršeni posao" u prošlosti ili povezivanjem sa
paralelnim okolnostima u sadašnjosti.

ŠTA JE NEZAVRŠENI POSAO?

Nezavršeni posao je nepotpun geštalt kome se čovek stalno vraća sa

ciljem da ga upotpuni, da ga dovrši.

Koncept „Nezavršenog posla“ se u geštalt terapiji pojavio zahvaljujući

radovima Levina i njegove asistentkinje Zejgarnikove. Ona je primetila da
se nedovršene aktivnosti, situacije ili zadaci bolje pamte nego one koje su
završene (ovo je poznato kao Zejgarnik - efekat). Sedeći u jednom
bečkom kafiću Zejgarnikova je uočila da su konobari bili u stanju da
zapamte velik broj narudžbina koje nisu stigli da isporuče, a ostale bi brzo
zaboravljali, tj. imali su poteškoća da se sete šta su nedavno isporučili.

Objašnjenje za ovaj fenomen je pronašla u tome da potreba da se dovrši

zadatak stvara unutrašnju psihičku napetost u nama koja egzistira sve
dok se potreba ne zadovolji. Neisporučena narudžbina je u psihičkom
sistemu konobara stvarala napetost što je vodilo boljem pamćenju
informacije. Ta psihička tenzija nas motiviše da završimo posao.

2
Levin je smatrao da je svaka osoba jedan složen energetski sistem, kao i
da je vrsta energije koja stvara psihološki red – duševna energija.
U tom sistemu osobe stvara se napetost (usled spoljašnjih uticaja ili
unutrašnje promene u jednom delu sistema) i tada se oslobađa psihička
energija sa ciljem da se sistem ponovo vrati u stanje ravnoteže (stanje u
kome nema napetosti, ili stanje u kome je napetost izjednačena u svim
podsistemima). Kada postoji neki zadatak, tada se stvara tenzija (tenzioni
sistem). Ukoliko se zadatak ne ostvari tj. ne završi, tada tenzija ostaje.

Fric Perls je preuzeo Levinov rad o tenziji u sistemu osobe i formirao jedan
od centralnih koncepta Geštalt terapije – koncept „nezavršenog posla“.

Perls je smatrao da su nezavšeni poslovi zapravo nedovršene situacije iz

prošlosti koje su praćene osećanjima koja nisu nikada u potpunosti
proživljena i ispoljena.

To mogu biti osećanja žalosti, besa, mržnje, bola, uznemirenosti, tuge,

krivice, odbacivanja – osećanja koja nisu u potpunosti osvešćena,
proživljena i izražena u datoj sitaciji. Ta osećanja isplivavaju u sadašnjim
događajima , remete ostvarivanje kontakta i dovode do različitih vidova
ponašanja – opsesivnosti, kompulsivnosti, krutosti i samoporažavajućih
postupaka.

Nezavršeni posao će uporno opstajati i remetiti egzistenciju osobe sve dok

se ona ne suoči sa tim situacijama, sećanjima ili fantazijama, i dok ne
proradi ta potisnuta ili otuđena osećanja.

Nezavršeni poslovi dovode i do stvaranja neuroza. Pod neurozom se

podrazumeva reagovanje na način koji je odgovarao nekoj staroj situaciji iz
prošlosti, a koji u sadašnjosti više nije adekvatan niti funkcionalan, već
remeti osobu da uspostavi kontakt sa sobom i sa drugima.
Kada se te situacije iz prošlosti ponovo „prožive“ kroz terapijski rad i
prorade u sadašnjem trenutku, osoba stiče mogućnost izbora da adekvatno
reaguje u sadašnjosti.

KAKO NASTAJE NEDOVRŠENI POSAO ?

Osoba koja zdravo funkcioniše ima tendenciju da završava većinu situacija u

kojima se nalazi u trenutku kada se te situacije događaju i da spontano
prelazi na nove nedovršene zadatke
S druge strane, svaki nezavršeni geštalt remeti formiranje i dovršavanje
novih, tj. remeti slobodno i spontano funkcionisanje osobe u sadašnjosti.
Umesto rasta i razvoja, osoba ulazi u stagnaciju ili regresiju i sva svoja
iskustva vuče sa sobom sve dok ih ne završi. U principu, ljudi imaju
popriličan kapacitet za nedovršene situacije, što je velika sreća zato što u
životu ostaje mnogo nedovršenih situacija.

3
Problem nastaje tek onda kada su te nedovršene situacije dovoljno snažne,
dovoljno relevantne za konkretnu osobu (npr. osoba koja je veoma želela
da bude umetnik, a naterali su je da bude lekar. Ili , situacija u kojoj je
osoba želela da ispolji neka bolna osećanja, a nije mogla).

Prema Petruški Klarkson, nedovršen posao može biti neki nezadovoljavajući

odnos iz prošlosti npr. neizražen protest prema surovosti roditelja, ili to
može biti žaljenje zbog zapostavljanja određenih potencijala ličnosti.

U datim situacijama, iz raznih razloga ostalo je nešto nedovršeno, neko

osećanje neispoljeno, nešto neizrečeno i neiskazano.

Kada su ta nedovršena iskustva snažna, tada osoba ne može da bude

zadovoljna bez obzira koliko je uspešna na drugim poljima, sve dok se ne
izvrši zatvaranje tj. dovršavanje tog konkretnog „posla“.
Sve do tada, ta iskustva nastavljaju da remete funkcionisanje osobe u
sadašnjosti, bilo na svesnom ili nesvesnom nivou.

POSLEDICE NEDOVRŠENOG POSLA

Po Levinu, nezavršeni posao zarobljava energiju osobe. Često se događa

da je čitava energija osobe investirana u nesvesne ili svesne pokušaje da se
nedovršeno iskustvo završi. Energija osobe da živi spontano i ispunjeno je
sputana, uvezana.

Perls smatra da nezavršeni posao dovodi do blokiranja kontakta –

nedovršena iskustva osoba donosi u sadašnjost poput starog, teškog i
prašnjavog kofera koji je opterećuje i sprečava da bude u kontaktu sa
sobom sada i ovde, a posledično tome i u autentičnom kontaktu sa drugim
ljudima. Često se događa da osoba ima nezadovoljavajuće kontakte sa
ljudima oko sebe. Ona želi da zadovolji svoje potrebe i bude u
ispunjavajućem odnosu sa drugima, ali iznova doživljava neuspeh.
Nezavršeni posao u njenom prošlom iskustvu odvlači osobu od ostvarivanja
potpunog i autentičnog kontakta u sadašnjosti.

Prema bračnom paru Polster, nedovršeni poslovi sputavaju prirodan tok

svesnosti osobe. Neopterećena osoba je u stanju da se spontano angažuje
oko bilo čega što je interesuje i da u tome ostane sve dok taj živi interes ne
opadne.

Međutim, ukoliko postoje nedovršena iskustva iz prošlosti koja su vrlo

snažna, tada se mogu manifestovati dve ekstremne mogućnosti:

S jedne strane, možemo imati opsesivnost ili kompulziju – tj. osoba ima
rigidnu potrebu da se završi stari nezavršeni posao, što dovodi do krutosti
u formiranju figure. Osoba postaje tada opsednuta i veliki deo podataka
iz svog života odmah dovodi u vezu sa tom opsesijom.

4
Taj nezavršen posao zaokuplja celokupnu njenu pažnju i sva sadašnja
događanja će doživljavati u tom svetlu. Ta krutost figure smanjuje opseg
otvorenosti u životu.

Na drugoj strani imamo labilnost – nijedna figura se ne zadržava dovoljno

dugo u svesnosti osobe, te tako nema mnogo mogućnosti za završenje.
Svaki pravac razvoja figure se brzo napušta. Ove osobe ne mogu nešto da
drže osvetljenim dovoljno dugo da bi osetili završenje i ostaju bez granica
koje postoje kada neko ima osećaj početka i kraja. Osoba se ne oseća
ispunjenom u životu, uprkos vrednim aktivnostima u koje je angažovana.

Možemo zaključiti da nezavršeni poslovi ometaju naš život, donose prošlost

u „sada i ovde“, uzrokuju neurozu, upliću se u način na koji donosimo
odluke u životu, utiču na naš pogled na realnost, itd..

KAKO USPEŠNO NE DOVRŠITI NEDOVRŠENE POSLOVE

Postoji nekoliko psiholoških mehanizama pomoću kojih održavamo

nedovršene poslove u sadašnjosti, iz potrebe da se dovrše.

Perls govori o četiri neurotična mehanizma koji ometaju kontakt:

konfluencija, introjekcija, projekcija i retrofleksija. Gudman pominje
egotizam, Petruška Klarkson desenzitizaciju, a Polsterovi defleksiju.

Svi mehanizmi odbrane mogu se javiti u svakoj fazi ciklusa kontakta, ali
najčešće ometaju tok iskustva u odgovarajućoj fazi. Zato govorimo o
karakterističnim tačkama prekida kontakta.

U fazi povlačenja ili odmora, organizam je u stanju homeostaze ili

savršene ravnoteže. Ovo stanje karakteriše beskonačan spektar mogućnosti
koje se mogu javiti. Ometanje u ovoj fazi (konfluencija) javlja se kada je
osoba nevoljna da napusti prethodne situacije ili, suprotno tome, juri ka
novoj figuri. Karakteristično je za ljude kojima je teško da nešto napuste,
naročito ukoliko je to povezano sa njihovim definisanjem slike o sebi. Dolazi
do zamagljivanja granice između sebe i sredine, osoba potiskuje ono što je
u njoj drugačije, sa ciljem da ostvari istovetnost sa drugom osobom.
Konfluencija se može manifestovati i kao nezdravo mešanje sebe sa
situacijama (npr. sa sopstvenim zanimanjem, kao radoholičari koji
sagorevaju na poslu). Konfluencija se prepoznaje po upotrebi zamenice
„mi“, kada se ne zna da li osoba govori o sebi ili o ostalom svetu.

Organizam ne može ostati u fazi mirovanja predugo, jer se brzo pojavljuje

neki organizmički suficit ili deficit, koji dovodi do potrebe za zadovoljenjem i
izdvajanja figure iz pozadine. Stanje pre kontakta, stanje koje najavljuje
početak procesa formiranja figure naziva se faza senzacije. Disfunkcija
ove faze naziva se desenzitizacija i često se manifestuje u vidu blokiranja
informacija iz sredine ili ignorisanja senzacija iz tela (bol, neprijatnost…).

5
Kao primer mogu poslužiti osobe koje mnogo piju, ne spavaju, rade u
uslovima ekstremnog stresa. Ponekad je samopovredjivanje očajnički
pokušaj osobe da uspostavi funkciju senzacije u organizmu.

Sledeća faza ciklusa kontakta je faza svesnosti. Nova figura koja se javlja
postaje tačka fokusa interesovanja našeg iskustva u datom trenutku.
Svesnost je proces budnog kontakta sa najzanimljivijim događajem u
individualnom i sredinskom polju, uz punu senzomotornu, emotivnu,
kognitivnu i emotivnu podršku. To je funkcija koja stvara sveže geštalte, tj.
nove uvide. Disfunkcija faze svesnosti (defleksija), javlja se kada osoba
nije potpuno svesna svojih potreba ili poziva koji dolaze iz okoline.
Defleksija ja izbegavanje direktnog kontakta sa drugom osobom, čime se
aktuelnom kontaktu oduzima toplina. To se postiže zaobilaznim govorom,
preteranim pričanjem, odbacivanjem onoga što drugi kažu, pričanjem na
apstraktan način, neiznošenjem suštine, smehom…U terapiji, deflektivna
osoba čini sve da ne bi osećala, razvijajući strategije da zamori ili
neutralizuje terapeuta.

U fazi mobilizacije, stanju emocionalne i fiziološke pobuđenosti, figura ili

potreba postaje jasnija, stvarajući energiju i predstave različitih mogućnosti
zadovoljenja. Zdrava osoba u ovoj fazi diše dublje, motorički sistem je
aktivan i spreman za pokret, a čula su maksimalno otvorena za senzacije iz
sredine. Disfunkcija se javlja kada se energija preterano ili nedovoljno
mobiliše, ili kada se uzbuđenje blokira i pogrešno interpretira. Uzrok tome
su introjekti, internalizovane poruke roditelja ili sredine, koje smo
nekritički „progutali“ i prisvojili bez istinske asimilacije. Osoba se ne trudi da
odredi svoje zahteve i želje, već - ukoliko se svet ne ponaša na način koji
odgovara njenim potrebama, ona ulaže energiju da bi se pomirila sa tim i
nekako “progutala” da je to “tako” i da to tako “treba”. Osoba odustaje od
mogućnosti slobodnog izbora u svom životu. Introjekcija se prepoznaje po
korišćenju zamenice „ja“, kada je istinsko značenje „oni“. U terapiji,
introjektujuća osoba tragaće za gotovim odgovorima i očekivati od
terapeuta da joj kaže šta da urade.

Sledeća faza odnosi se na izabiranje adekvatne (u odnosu na potrebu) i

prikladne (u odnosu na polje) akcije. Faza akcije uključuje organizaciju
perceptivne, bihejvioralne i emotivne aktivnosti. Osoba bira i odbacuje
mogućnosti, kako bi se potreba ostvarila optimalno, sada i ovde. Disfunkcija
se javlja kada izabrana akcija nije prikladna za zadovoljenje primarne
organizmičke potrebe i javlja se odbacivanje delova sebe i njihovo
pripisivanje drugima - projekcija. Perls navodi da je projekcija suprotna
introjekciji. Kao što u introjekciji preuzimamo odgovornost za ono što
pripada sredini, u projekciji na sredinu prebacujemo odgovornost za ono što
je nastalo u nama. Za razliku od introjekcije (gde se osoba odriče svog
osećaja identiteta), kod projekcije osoba svoj identitet “poklanja” parče po
parče, što je lišava osećaja moći da sama može da kreira sopstveni život.

6
Projekciju prepoznajemo po korišćenju zamenice „to“ ili „oni“, kada je
stvarno zančenje „ja“; osoba čini drugima ono za šta ih optužuje da čine
njoj.

Finalni kontakt je glavna ideja geštalta. Kontakt se može ostvariti sa

predmetima ili delovima prirode, ljudima, životinjama, uspomenama,
predstavama, delovima sebe. U finalnom kontaktu, za par trenutaka ili
duže, beznačajni uticaji se potiskuju u pozadinu a jasna figura je jedini
geštalt koji postoji. Kraj potpunog kontakta obeležava zatvaranje
pojedinačnog geštalta i osoba je u datom trenutku potpuno angažovana
figurom koju je kreirala ili otkrila. Zdrav kontakt karakteriše uključenost
celim telom i srcem u ono što je za osobu najznačajnije u datom trenutku.
Poremećaj faze javlja se u vidu retrofleksije, kada umesto upravljanja
ponašanja ka adekvatnoj spoljašnjoj meti, osoba okreće svoje ponašanje ka
sebi, odriče se svakog pokušaja da utiče na svoje okruženje tako što
postaje sama sebi dovoljna celina tj. reinvestira svoju energiju isključivo u
svoj unutrašnji personalni sistem, i tako smanjuje dodir sa okruženjem.
Osoba , dakle, ne usmerava energiju u polje s ciljem da izazove promene
već ka sebi – tada ona upire protiv sebe ono što bi volela da uradi nekom
drugom, ili čini sebi ono što bi želela da neko drugi učini za nju.
Retrofleksija se prepoznaje po upotrebi zamenice „se“ ili „sebe“, a u terapiji
klijent često sebi prebacuje zbog svojih neuspeha.

Faza zadovoljenja ili post-kontakta je faza u kojoj osoba doživljava

duboko organizmičko zadovoljstvo. To je proces varenja i asimilacije, kada
osoba može i odbaciti ono što za nju nije prihvatljivo ili hranljivo. Iskustva
se povlače iz fokusa u pozadinu i dolazi do puštanja kontrole i prepuštanja
ponašanju koje će dovesti do rasta, završavanja započetog i povlačenja.
Poremećaji se mogu javiti kada osoba ne doživljava u potpunosti svoja
iskustva, prerano jureći od jednog doživljaja ka drugom. Cilj je da se
uspostavi kontrola i osigura sve što može biti iznenađujuće. Osoba se više
bavi sobom, nego doživljavanjem sopstvenog zadovoljstva, a doživljaj
posmatranja ili komentarisanja sebe i sopstvenog ponašanja zove se
egotizam. Način da osoba ne bude u kontaktu je da stalno bude svesna da
je u kontaktu. Kod takve osobe prepoznajemo zaokupljenost sobom,
nedostatak spontanosti, osećaj nedovršenosti, otuđenost od okoline.

Sve ove disfunkcije u bilo kom delu ciklusa ometaju zadovoljenje potreba
osobe, kao i dovršavanje nedovršenih poslova, podržavajući osobu u
održavanju i korišćenju poznatih, nefunkcionalnih mehanizama.

TERAPIJSKI RAD SA NEDOVRŠENIM POSLOVIMA

Nezavršeni poslovi se mogu manifestovati kroz pojavljivanje intenzivnih

osećanja koje osoba doživljava kao nepoželjne kao što su prezir, bes,
mržnja, bol, anksioznost, krivica, odbačenost.

7
Takođe, možemo posumnjati na nezavršen posao onda kada se klijent
nalazi u zastoju ili ukoliko mu je dosadno da se bavi određenom temom,
da smatra da nema šta tu da se priča, da je sve dovoljno ispričano (to može
ukazati na neka neprijatna osećanja, sećanja ili situacije koje klijent želi da
izbegne opirući se tome kroz osećanje nezainteresovanosti i dosade).
S druge strane, postojanje neuobičajene uznemirenosti u vezi sa
određenom temom može takođe biti indikativno.

Terapijski rad sa “nezavršenim poslovima” u klijentovom životu se odvija

pre svega, povećanjem svesnosti o postojanju nezavršenog posla.
Zadatak terapeuta je da podrži klijenta i da mu obezbedi da se emocionalno
izrazi ili završi, što će mu omogućiti da krene dalje.
Klijenti uče da prihvataju poreknute delove svog iskustva, da preuzimaju
odgovornost za ono što čine, da imaju poverenja u sebe, da stiču podršku u
sebi, itd.
Klijent se bavi nedovršenim geštaltima iz prošlosti koji su ostali “otvoreni”,
koji nisu nestali u pozadini, već angažuju energiju osobe.

Npr. ukoliko osoba nije osetila tugu i žaljenje usled nekog gubitka iz
prošlosti, to iskustvo postaje “nezavršeni posao” – on utiče na sadašnjost
tako što osoba izbegava osećaj tuge u svim životnim situacijama.
Terapijski rad bi bio usmeren na to da klijent istraži sopstveni otpor prema
osećanju tuge koji ima sada, u sadašnjosti, da postane svestan na koji
način izbegava to osećanje i da ga poveže sa nekom prošlom situacijom.

Pružajući mogućnost osobi da oseti tugu u vezi sa tim iskustvom iz

prošlosti, ona zatvara, upotpunjava geštalt – integriše nedostajući
emocionalni element u iskustvo.

Na taj način, prorađivanjem prošlosti sada i ovde, nepotpun geštalt počinje

polako da se zatvara – zarobljena energija se oslobađa tako da klijent može
da ostvaruje kontakt u sadašnjosti.
Sam terapijski postupak u geštalt terapiji je usmeren pre svega na
procese pomoću kojih klijent održava svoje nezavršene poslove, ukida
svesnost i prekida kontakt.

Po Džojsu i Sils, postoji pet kategorija rada sa nedovršenim poslovima:

1. Istraživanje pozadine podrazumeva istraživanje toga kako je

nedovršeni posao nastao, istorije, verovanja i introjekata koji ga
podržavaju, što se najbolje postiže korišćenjem fenomenološkog metoda
razumevanja.
Potrebno je identifikovati nezavršenu situaciju, najjasnije sećanje
nedovršene situacije, mesto gde ima najviše energije (npr. frustrirane
emocije, rigidnost tela..), svaki prekid kontakta, kao i ohrabriti klijenta da
osvesti osećanja, misli, telesne senzacije, verovanja.

8
2. Suočavanje sa problemom ima za cilj da se pronađe način da se
pojavi ono što je neizraženo. Terapeut fokusira rad direktno na otkrivanje
kako se problem održava u ovde i sada ili na preispitivanje osnovnih
uverenja.

3. Rad sa imaginacijom podrazumeva uvođenje imaginacije i

kreativnosti u eksperimentisanju sa problemom, kroz igranje uloga ili
fantaziranje („Šta će se desiti ako nastavite da živite kao do sada?“ „Šta je
najstrašnije što bi se desilo ukoliko bi promenili obrazac?“). Terapeut može
koristiti različite geštalt eksperimente – razgovor o problemu je
zamenjen akcijom, podrazumeva aktivnost klijenta i odigravanje.
Neophodno da klijent na neki način ponovo proživi ono o čemu priča što
će mu omogućiti završavanje nezavršene stvari, odnosno upotpunjavanje
geštalta. Takva je tehnika „isprobavanja“/"rehearsal" technique
(odigrava se situacija iz prošlosti onako kako se ona zaista dogodila, a
potom terapeut i klijent pokušavaju da neke aspekte date situacije
promene) ili tehnika pisanja pisma (podrazumeva da klijent napiše pravo
pismo toj osobi izražavajući u potpunosti svoja osećanja. Pismo se naravno
neće poslati, već služi kao način da se osvesti i ispolji ono što je klijent u
sebi dugo zadržavao u vezi sa tom situacijom) .

4. Rad sa polarnostima odnosi se na osvešćivanje fiksiranih polarnosti,

koje postoje u svim osobinama („jak, slab“, „bespomoćan, moćan“..) i
podržavanje klijenta da zajedno identifikuju suprotnu polarnost osobini koje
se osoba čvrsto drži, kao i da sagleda mogućnost odsutne polarnosti. Često
se koriste tehnike „dve stolice“ i igranje uloga. Klijent zamišlja osobu sa
kojom ima nezavršen posao i ponovo proživljava situaciju iz prošlosti, s tom
razlikom da ovog puta ima priliku da ispolji osećanja koja tada nije mogao i
na taj način zaokruži i upotpuni geštalt. Nesvesni nezavršeni poslovi postaju
osvešćeni, čime se pruža mogućnost njihovog dovršavanja

5. Integrisanje rada podrazumeva asimilaciju onoga što je naučeno,

možda otkrivanje najboljeg mogućeg vida kreativnog prilagođavanja u ovde
i sada i kretanje dalje.

Neretko, dešava se da nezavršeni posao sa nekom osobom pripada davnoj

prošlosti , bilo da osoba više nije živa ili više nismo u mogućnosti da
uspostavimo direktan kontakt sa njom. U tom slučaju treba imati na umu da
nezavršena situacija ili posao ili konflikt više ne postoji sa tom konkretnom
osobom već sa reprezentacijom osobe u umu klijenta i moguće je kreirati
eksperiment u njenom odsustvu. Na terapeutu je da odabere ili kreira onaj
eksperiment koji će konkretnom klijentu biti najviše od pomoći da osvesti i
dovrši svoje nezavršene poslove.

9
 ZAKLJUČAK

Prorađivanjem nedovršenih poslova klijenta, geštalt terapija ostvaruje svoj

cilj – pomaže klijentu da postane jedinstvena, celovita i integrisana ličnost,
da investira svoju životnu energiju u autentičan kontakt sa drugima i
ostvarivanje svojih ličnih potencijala.

U idealnom slučaju, osoba bez "nezavršenih poslova" je slobodna da se

spontano angažuje oko bilo čega što je zanima i da u tome ostane dok joj
nešto drugo ne privuče pažnju. To je prirodan proces i osoba koja živi u
skladu sa tim ritmom doživljava sebe kao fleksibilnu i efikasnu.

Izbor je samo naš!

REFERENCE

1. Klarkson, P. Geštalt savetovanje u akciji, interni prevod

2. Polster, I., Polster, M., Integrisana geštalt terapija, interni prevod

3. Hol, K. , Lindzi, G. (1983) Teorije ličnosti, Beograd, Nolit, 1983.

4. Yontef, G. Svesni dijalog i proces, interni prevod

5. Džojs, S., Sils, Š. Veštine geštalt savetovanja i psihoterapije,

interni prevod

6. Djurović, M., Ciklus kontakta i prekidi kontakta, diplomski rad,

2007. Godine

7. Različite web strane

10