Stara gospođa

Bila sam tada u jednoj prašnjavoj sobi, zadivljena knjigama koje su se nalazile na policama. Prstima
sam lagano prelazila preko nabora njihovih korica, kada sam čula da me majka doziva: „Andrea,
hajde, idemo!“ Ustala sam i bacila pogled još jednom na sve ove knjige, zatim izašla.

Od tada sam stalno dolazila sa majkom na posao. Ona je bila njegovateljica slijepoj staroj gospođi.
Ta žena mi je u početku bila pomalo strašna, te sam uvijek krišom odlazila u tu sobu, koja je ličila
na malu biblioteku. Gledala sam knjige, prelistavala ih, čitala po koji pasus iz njih, dok je majka
čistila kuću i pravila neko jelo.

Jednom, dok sam čitala knjigu koja je u sebi imala mnoštvo slika, čula sam škripanje vrata.
Instinktivno, brzo sam skočila, a knjiga mi je ispala iz ruku. Na vratima je stajala starica, sa svojim
štapom i jezivim pogledom u jednu tačku.

„Šta radiš to?“

Ćutala sam nekoliko sekundi, želeći da samo izađe iz sobe. To se nije desilo.

„Čitam.“

„Šta čitaš?“ – glas joj je ostao strog kao i na početku, ali je izgubio ton optuživanja, bio je mekši.

„Vaše knjige“ – rekla sam.

„Čitaj ih naglas. Pomozi mi da sjednem...“

Istog trena sam joj prišla i spustila je na fotelju. Izabrala sam knjigu i počela je čitati.

Ovakav je sada bio svaki dan. Majka je radila, a ja čitala. Dobijala sam i platu, baš kao i ona. Svaki
put kad bih pročitala neku knjigu do kraja, za šta je inače trebalo par dana ili sedmica (zavisno od
broja strana knjige), mogla sam da je ponesem kući. Sve knjige koje je imala bile su veoma
zanimljive, a meni prirasle srcu. Jedanput, bila sam previše radoznala, pa sam morala upitati:

„Zašto imate ovoliko knjiga kada ne možete da čitate?“

Čim sam upitala, uplašila sam se da će je to uvrijediti, ali starica se samo nasmijala.

„Prije sam mogla čitati. Mogla sam vidjeti.“

Ovim je samo povećala moju radoznalost pa sam nastavila sa pitanjima:

„Šta se desilo? Kako ste izgubili vid?“

Onda je njena priča počela. Slušala sam pažljivo, netremice gledajući u nju. Neko vrijeme je živjela
u Rusiji. Tamo se bavila klizanjem na ledu. Klizanje je bilo dio nje. Išla je na takmičenja,
pobjeđivala. Ali onda se desila prva nezgoda. Pala je dok je radila skok i udarila u glavu. Doktori su
joj rekli da treba da odustane. Još jedan pad i mogla bi da umre. Tada se vratila svojoj kući. Nije
klizala cijele godine. Za to vrijeme je čitala. Kupovala je knjigu za knjigom, gutala ih. Ali nije se
mogla zasititi. Nije više mogla da izdrži. Opet se vratila klizanju. Išla je na još jedno takmičenje, u
paru.

Opet je pala.

Ovaj pad je, za čudo doktora, preživjela. Ali nije ostala ista. Nakon tog pada je postala slijepa.

Ćutala sam. Nisam mogla ni da pretpostavim da se iza jedne obične starice krije ovakva
priča. Jedino što sam rekla je: „Nije fer“, a gospođa je klimnula glavom. Zatim sam nastavila čitati.

Sljedećeg jutra kada smo majka i ja doručkovale, prije nego smo otišle kod stare gospođe,
majka mi je rekla da ima nešto da mi kaže. Pogled joj je bio mio i tužan. Duboko u meni, nešto mi
je već govorilo šta se desilo. Zatim je ona to potvrdila:

„Andrea, stara gospođa je sinoć preminula.“

Prvih par sekundi sam bila zbunjena, a onda sam počela plakati. Tek kada sam se smirila, mama me
je pozvala da mi pokaže nešto. Odvela me je u našu dnevnu sobu.

Bila je puna knjiga.

Pogledala sam u majku. „Sve ti je ostavila“, rekla je sa malim osmijehom. Prišla sam knjigama kao
da su svetinja. Zatim sam laganim dodirom počela prelaziti preko njih svojim jagodicama, kao i
prvog dana. Jedna je bila ispupčenija od ostalih. Prišla sam joj i otvorila je. Tu su se nalazile
fotografije. Sa klizanja, sa takmičenja. Bile su prelijepe. Ona je bila prelijepa. Na drugoj strani je
pisao datum i ime.

Valerija.

Čak joj ni ime nisam znala.