Professional Documents
Culture Documents
Prilozi Za Liturgijski Poredak Tipik
Prilozi Za Liturgijski Poredak Tipik
Ужице, 2008.
ПРЕДГОВОР
1
Μ. Βασιλειου, Περι Αγιου Πνευματος, ΕΠΕ 10, Θεσσ. 1974, 460
2
Γρ. Θεολογου, Κατα ευνομιανων προδιαλεξις, Λογος ΚΖ’ (Θεολογικος πρωτος), ΕΠΕ 4, Θεσσ. 1976, 18
1
Но, будући да је Литургијска обнова процес који ће још потрајати, а
Заједница Цркве Светог Марка у Ужицу је са свих страна, од дела клира и народа,
јавно или тајно оптужена за ''издају вековног Предања и новотарство'', основа ове
мале збирке су прилози из двомиленијумског Предања Цркве, који показују да је
богослужење домаће Заједнице дубоко предањско. Надамо се да ће доћи време када
ће бити простора за израду већег пројекта, а то би био богослужбени устав ове
Заједнице чији циљ није да одреди рецепт за сваки покрет, и на тај начин постане
формула за отарашавање литурговања, већ зборник низа литургичких текстова из
Предања Цркве, који би били упуство за даље литурговање, које никада не сме
променити предањски смисао Литургије.
2
Библијски карактер типика Литургије, у Цркви светог Марка у
Ужицу
Богослужење ове Цркве је библијско, јер је сачувало све богословске
елементе о којима нам сведоче библијска сведочанства. Сваки пажљиви читалац
светописамских одељака који сведоче о Литургији ће приметити да се Литургија од
самог почетка служила различито од заједнице до заједнице. Шта више, постоје
различити извештаји о томе које су речи изговорене на Последњој вечери. Ипак,
ниједном православном Оцу није пало на памет да једнога јеванђелисту назове
ревнитељем Предања, а другог издајицом Предања, иако је неоспорно да су
различити сведоци различито извештавали о типику Христове вечере са
ученицима, што говори о томе да је сваки свети писац имао различиту богословску
интерпретацију Истине – Христа који је Α и Ω! Ова чињеница је потврда нашег
става да типик није ''ритуалистика'', јер сваки сведок Тајне вечере различито
извештава о поретку, и то не само зато што је сваки од њих различито запамтио
догађај, већ на основу свог сећања и сазнања која су му доступна тумачи –
богословствује. Из овога следи да је наше понашање на Литургији изражавање вере
и наших богословских ставова (то би значило да затварање двери на Литургији
представља ираз неверја у јеванђелско – приближило се Царство Божије).
Наводимо, пример поређења новозаветних одељака које је направио познати
православни библиста Петрос Василијадис:
3
4
Подсећамо, Јеванђеље по Јовану је посебно карактеристично, јер искаче из
синоптичког предања, ивештавајући другим редоследом у односу на остале писце.
Василијадис из православне перспективе даје четвртом јеванђељу значај у
истицању појма за живот света, тј. Евхаристију повезује више са животом него са
Христовом крсном смрћу. Такође, апостол Јован Евахристију сматра паралелном
старозаветној мани, при чему они који једу Евхаристију никада неће умрети, за
разлику од оних који су јели ману (6, 33. 58). Велики богословски значај овог
јеванђеља је и у томе што јасно сведочи о разлици између Евхаристије и
јелинистичких мистерија.
Без улажења у детаљну анализу, констатоваћемо да је Литургија у Цркви
светог Марка натопљена библијским духом, јер садржи најбитније богословске
компоненте које садрже и типици изложени у Светом Писму:
- Сабрање верних око литурга је главна претпоставка Литургије у нашој
локалној Заједници, као што су и апостоли били сабрани око Христа.
- Као што сведоче сви новозаветни типичари – Црква на свакој Литургији
на трпези вечера хлеб и вино.
- Као што сведоче Лука и Павле – Црква благодари и захваљује Богу
кроз песме, химне и молитве које узноси литург, као уста целе
Заједнице.
- Као што сведоче Матеј и Марко – Црква проси од Бога ниспослање Духа
Утешитеља ради благосиљања принесене хране.
- Принесену храну Црква једе као храну Вечног Живота сходно
јеванђељу апостола Јована.
- На свакој Литургији вршимо преламање хлеба (= Проскомидија), који
са вином раздељујемо међу собом (= причешћујемо се).
5
онда апостол Павле није служио по типику, а ако је за неке типик критеријум да ли
је Литургија валидна, треба да знају да самим тим говоре да и Литургија апостола
Павла није била валидна – ''НИЈЕ ПО ТИПИКУ!?''.
Сваки разборит Божији човек ће доћи до закључка да је типик променљива
ствар – типик није догма, тј. не тиче се Бога, већ нас људи, јер ми смо за разлику
од непроменљивог Бога – променљиви, па је самим тим и наша богослужбена
интерпретација променљива, јер сви доживљавамо истог Бога, али од места до
места, од времена до времена, хришћани су различито изражавали, изражавају
и изражаваће, литургијски сусрет са Једним и Истим, Богом у Тројици – Оцем,
Сином и Светим Духом! Амин!
6
14, 1
7
Свети Игњатије Богоносац, епископ антиохијски, извод из Посланице
Ефесцима (средина другог века)
8
то у својим делима сведочи свети Игнатије Богоносац. Православна Црква не
познаје појам примата, био то примат Сабора над епископом, епископа над
свештеником, свештеника над лаиком...
Следујући речима светог Игњатија, трудимо се да наше певање у Цркви
буде једним гласом, тј. унисоно, и да будемо један хор, односно да сви заједно
певамо и благодаримо Богу. На крају, сходно његовим речима о молитви
Епископа и све Цркве, литург изговара молитве у којима цела Црква учествује,
тако што их у миру слуша.
9
Свети Јустин Мученик и Философ – Апологија (половина другог века)
10
Свети Иполит Римски – Апостолско предање (почетак трећег века)
Свети Иполит је наш велики Учитељ, јер дијалошки део Евхаристије (када
је свештеник окренут ка народу, а не ка западу, како неки говоре!) који нам је
изложио од речи до речи поштујемо, док је садржај молитава које наводи сагласан
садржају молитава које ми изговарамо. Када не певамо кваритељни додатак
11
''поклањатисја...'' после ''Достојно и праведно'', ми не уводимо новине, већ
поштујемо Предање, старо бар осамнаест векова, док је фамозни додатак стар
свега два века. Свим поборницима ''старог начина служења'' постављамо питање –
шта је овде новотарство?
Могли су се чути и приговори на то да ми не поштујемо светог Јована
Златоуста, који је написао Литургију. Навешћемо беседу овог светитеља, из које
свако разуман и чистога срца може видети да светитељ говори о гласном читању
молитава, и побија приговор неких нама савременика који тврде да се свештеник
може причестити када служи и без претходног поста, док лаици немају то право.
Свима њима Златоусти одговара – А има и где се свештеник не разликује од
стада, као што је кад треба примати Страшне Тајне. Златоусти није написао
додатак ''поклањатисја''!
12
13
За оне који су нас оптуживали да кршимо Предање причешћивањем на
свакој Литургији, поред навода у неким од претходних текстова, наводимо и
сведочанство Кирила Александријског, који критикује оне који се ''изговарају'' да
не би приступили причешћу.
14
Свети Атанасије Синаит – сведочи о читању молитава наглас и потребе
учешћа народа у тим молитвама (шести век)
15
Свети Герман нам доноси сведочанство о канону Евхаристије, које је
такође ушло у богослужбени поредак наше Заједнице. Ни он не доноси додатак
''поклањатисја''
16
Свети Сава Српски – Студенички типик – о честом причешћивању
(тринаести век)
17
Превод:
18
Свети Никодим Агиорит – Душекорисна књига о честом причешћивању
Светим Христовим Тајнама (18/19 век). За оне који се позивају на историјски
дисконтинуитет, и неизводљивост честог причешћивања данас
19
Свети Јован Кронштатски – Пут к Богу (19/20 век)
20
Канони Трулског Сабора 692.
21
Гангрски Сабор 340.
22
Све наведене каноне трудимо се да поштујемо, а ако који у незнању или
немоћи кршимо молимо Господа да нам отпусти тај грех. Додајемо још 137. новелу
цара Јустинијана, ктитора највеће православне цркве до данас – Агиа Софие у
Цариграду. Напомињемо да тропар који је он написао о славу те цркве –
Јединородни Сине, певамо на другом антифону. Иако је овај тропар био намењен
да буде певан као тропар храма, па би на његовом месту и ми требало да певамо
тропар светом Марку, у знак поштовања бриге овог цара за Православну Цркву, и
одавања захвалности нашој мајци Цркви у Цариграду до данашњих дана ми певамо
ову химну Светој Софији (= Христу Премудрости Божијој). У овој новели
богољубиви цар опомиње епископе и презвитере да читају молитве наглас. Молимо
свакога ко у уста узима цара Јустинијана да се присети и ове његове новеле, и да
размисли како треба произносити молитве на Евхаристији.
23
24
Древни карактер поретка Литургије у Цркви светог Марка у Ужицу
25
Овај исечак из најстаријег записа Литургије улази у типик наше Цркве –
не помиње се отварање – затварање двери, свлачење – навлачење завесе...
Следећи исечак сведочи да су се молитве читале чујно, не ''у себи''!
Наиме, читава збрка је настала око грчког појма μυστικως, који је на словенске
језике преведен са тайнω, што у преводу значи тајанствено, мистично, указује на
неку тајну, као у преводу Херувимске песме. Појам тайнω никако не може значити
''сакривено'' (κριφον) или ''у себи'' (εν αυτο), јер онда би испало да смо се ми негде
сакрили па изображавамо херувиме, или пак да се у нама налазе херувими (што би
било равно јереси). Такође, навели смо дела светог Германа Цариградског из истог
периода, који сведочи да се Црква самоли са епикопом. О чему свети Герман
говори ако су се молитве читале ''у себи''?
26
27
28
29
30
31
Постоји преко шест стотина литургијских записа, али због концепта ове
збирке, било је немогуће изнети ни један део тих рукописа. Овде смо навели
неколико, који су потврдили предањски карактер Литургије коју служимо у Цркви
светог Марка у Ужицу.
32
На крају наводимо хиландарски рукопис из XVIII века, где се најраније
јавља тропар трећег часа у служби. Ово је још један доказ онима који нас називају
новотарима, да је пракса читања трећег часа новотарска у односу на нашу праксу
нечитања овог тропара, који инкорпориран у епиклезу нарушава садржај ове
молитве.
33
ЗАКЉУЧАК
34
Литература
35