Други српски устанак

Ситуација након завршетка Првог српског устанка личила је на ону пре његовог почетка.
Ширила се вест о истребљењу мушког становништва, док би жене и деца били
додељивани војсци као награда. Сулејман-паша Скопљак изабран је за првог
заповедника београдског пашалука након гушења устанка. Он је, желећи да се разрачуна
са српским првацима, завео полицијски терор, све под изговором да тражи сакривено
оружје и хајдуке. Постојали су казнени одреди који су вршили насиље и били су главни
чиниоци анархије. Повратио је старе порезе и установе које су постојале до 1804, а
позивао је све избеглице да се врате у пашалук. Увео је појединачан и колективни кулук за
обнову београдске тврђаве, увећао је порезе чије су сакупљање гледали пашини комесари.
Владала је епидемија куге, а заједно са гладном годином отежавала је живот српског
народа.
Хаџи Проданова буна
У септембру 1814. године избила је буна у Пожешкој нахији, у манастиру Трнави, на
њеном челу налазио се Хаџи Продан Глигоријевић. Када су његов брат Михаило и игуман
манастира- Пајсије ухватили војнике који сакупљају порез, обавестили су Милоша
Обреновића и Хаџи Продана. Две стотине побуњеника заједно са Хаџи Проданом,
пренели су буну и на део Крагујевачке и Јагодинске нахије. Милош Обреновић одбио је да
учествује, желећи да угуши устанак и сачува народ од одмазде. У бици код Кнића,
побуњеници су поразили Ашим-бега и Милоша Обреновића. Упркос овом успеху, убрзо
су се растурили и слом буне изазвао је нови талас турских одмазда. Ухваћени су сељаци,
трговци, посечено је преко 300 људи, међу којима је и игуман Пајсије, убрзо је убијен и
Станоје Главаш.
Таковски сабор
Односи између Срба и Турака се у Београдском пашалуку нису променили. Прота Матеја
Ненадовић се обратио Бечком конгресу, али безуспешно. Русија је чак изнела страхоте
турске управе у Србији и тражила је помоћ већих сила, при чему је била одбијена. У
фебруару 1815. Сулејман-паша долази у Београд и позива кнезове да се окупе, многи се из
страха нису ни појавили, а он је објавио смрт Станоја Главаша, уз одредбу о висини
пореза.
У марту почињу ужурбане припреме за подизање устанка, који овај пут има мање
учесника. Старешине су одржале два састанка, у Рудовцима и Вреовцима на којима су се
договорили да због турских зулума подигну устанак. Оба састанка су била одржана без
присуства Милоша Обреновића, који касније долази у Црнућу да се упозна са овим
одлукама.
23. априла на Цвети 1815. године, одржан је народни сабор у Такову, на ком је кнез
Милош објавио подизање устанка. Неки од најугледнијих учесника били су: Јован
Обреновић, Лазар Мутап, Никола Луњевица, Милан Дринчић... За вожда устанка одабран
је Милош Обреновић. Сими Паштрмцу предао је барјак уз реченицу: Ето мене,а ето вама
рата с Турцима. Основна разлика између два устанка јесте што су устаници ДСУ од
почетка ратовали против легалне турске власти, везира Сулејман-паше Скопљака.
Борбе
Стратегија устаника била је да овладају централним деловима пашалука, да освоје центре
нахија и опколе турске гарнизоне по тврђавама. Центар устанка биле су Рудничка,
Крагујевачка и Чачанска нахија. Милош је руководио устанком са Рудника, док су Јован
Обреновић и Лазар Мутап војевали код Чачка. Убрзо су одбили нападе, након чега иду на
Љубић где је Ишмир-паша са 5000 војника ослободио притисак и долази до Чачка. Борба
за Чачак трајала је 40ак дана. Милић Дринчић је поразио Турке који одлазе ка Чачку на
Дружетићима. Кнез Милош креће ка Палежу, код Обреновца, где у мају 1815. односи
велику победу. Након помоћи у виду хране и оружја од стране Хабзбуршке монархије,
Милош креће до Ваљева који Павле Цукић држи у опсади. Турци нападју Љубић,
устаници их одбијају преко Мораве где праве два шанца. Танаско Рајић херојски је
изгубио живот бранећи шанац, након што је опкољен. Након смрти Имшир-паше, Турци
напуштају Чачак и ослобађају га, као и Крагујевац и Баточину. Заузимају Пожаревац
након чега граде шанац и сусрећу се са предајом Турака 7. јула 1815.
Битка на Дубљу, вођена 26. јула 1815. године против Хуршид-паше била је последња
битка устанка, у којој су погинули Милић Дринчић и Сима Ненадовић. Турска војска је
поражена и ослобођен је Београдски пашалук без Београда, Шапца, Ужица, Сокола и
Смедерева.

Преговори
Милош Обреновић хтео је да преговара са везирима и да моли за милост. Турци су
сматрали да је овај устанак био подигнут против Сулејман-паше, а не против султанове
власти, поготово јер се водио унутар граница Београдског пашалука. Милош је преговарао
са Хуршид-пашом, који је тражио предају оружја у замену за амнестију. Марашлија је
након преговора са српском делегацијом, отпочео преговоре са кнезом Милошем, који се
позивао на Ичков мир из 1806. Скопили су усмени споразум у Белици 6. новембра 1815. -
Белички споразум, којим је окончан устанак. Овим споразумом утврђена су питања:
пореске и судске аутономије (муселими и српски кнезови по нахијама заједнички суде
Србима), постојало је 12 нахијских кнезова који су спроводили споразум и судску власт,
умереност пореза. Поред београдског везира, постојали су муселими и кадије.
Разлике између идеја и погледа двојице вождова: Карађорђе није пристајао на Ичков мир,
нити на 8. тачку Букурешког мира, али је при пропасти устанка постављао неиспуњиве
захтеве Османском царству, док је Милош Обреновић тежио ка склапању мира, да би
сачувао народ од пропасти.