PRVI SLAJD

Većina nas prilično sigurno zna šta podrazumevamo kada opisujemo nečije
ponašanje kao "učtivo". Međutim, definisati kriterijume po kojima dajemo tu vrstu
opisa nije baš tako jednostavno. Kada pitamo ljude kako zamišljaju učtivo
ponašanje, često se javlja iznenađujući nesklad u odgovorima. Kako bismo
pronašli neku vrstu saglasnosti, možemo se, naravno, povući na vrlo opšte izjave,
Možemo izjaviti, na primer, "Uvek pokazuje puno poštovanja prema svojim
nadređenima", ili "Govori zaista dobro", ili "Uvek otvara vrata damama ili im
pomaže da obuku kapute", itd. Neki smatraju da je učtivo ponašanje ekvivalentno
društveno "ispravnom" ili odgovarajućem ponašanju; drugi to smatraju obeležjem
kultivisanog muškarca ili žene. Neki mogu opisati učtivu osobu kao osobu koja je
uvek obazriva prema drugima; drugi mogu sugerisati da je učtiva osoba povučena.
Čak postoje ljudi koji klasifikuju učtivo ponašanje negativno, opisujući ga izrazima
kao što su "hladan", "nadmen", "neprijatan", itd.

Prelazak sa evaluacija učtivog ponašanja uopšte na specifičniji slučaj upotrebe

učtivog jezika, suočavamo se sa istim vrstama problema. Da bismo opisali
upotrebu učtivog jezika, možemo posegnuti za izrazima poput "jezik koji osoba
koristi kako bi izbegla direktnost", ili "jezik koji pokazuje poštovanje ili obazrivost
prema drugima". Ponovno bismo mogli dati primere kao što su "jezik koji sadrži
forme obraćanja poput gospodine ili gospođo", "jezik takođe formulacije poput
molim, hvala, izvinite ili žao mi je",

Razgovor o učtivom ponašanju, lingvističkom ili ne, jeste metapragmatički

razgovor, tj. razgovor o govoru ili razgovor o opštem ponašanju drugih ljudi.

DRUGI SLAJD

Kada je reč o učtivosti, važno je razumeti razliku između učtivog ponašanja kao
kulturne odlike jedne zajednice i jezičke učtivosti, koja se koristi za opisivanje
načina komunikacije. Učtivo ponašanje je fleksibilna i zavisi od kulturnih i
socijalnih činilaca u konkretnoj zajednici. Ono predstavlja subjektivni stav prema
kojem se nečije ponašanje smatra učtivim ili neučtivim u različitim prostornim i
vremenskim kontekstima. Suprotno tome, jezička učtivost, kao koncept učtivog
ponašanja, predstavlja opšte karakteristike svih jezika.
To naravno ne znači da ta dva pojma učtivosti treba u potpunosti razdvojiti. Stoga
su Penelopa Braun i Stiven Levinson uporedili nekoliko jezika i ukazali na
univerzalne tendencije u iskazivanju učtivosti. Mi danas nećemo pričati o tim
paralelama, ostavićemo to koleginici Marini da vam predstavi sledećeg ponedeljka.
Povućiće paralelu između srpskog i turskog jezika i verujem da će to biti zaista
vredno pažnje.

TREĆI SLAJD

Ono što ćemo mi svakako spomenuti jeste da su Braun i Levinson identifikovali

različite govorne strategije koje su klasifikovali u određene modele učtivosti.
Izdvojili su model pozitivne i model negativne učtivosti. Pozitivna učtivost nije
suprotstavljena negativnoj učtivosti i ne zasniva se na vrednosnoj skali od učtivog
do nečtivog. Ovde se često pojavljuje dvojako shvatanje učtivosti kao slobodnog
izbora govornika i učtivosti koja je uslovljena društvenim faktorima i
konvencijama.

Model pozitivne učtivosti obuhvata različite govorne strategije koje zadovoljavaju

sagovornikove želje i ispunjavaju njegova očekivanja, istovremeno izražavajući
bliskost s njim. Jedna od mnogobrojnih strategija takvog modela učtivosti jeste
isticanje pripadnosti istom 'svetu', odnosno grupi, a ostvaruje se tako što govornik
u govoru pokazuje da primećuje sagovornikova interesovanja, njegove potrebe, pa
hvali ono što je u vezi s njim, daje mu komplimente, izražava divljenje i slično.
Takvi su na primer izrazi "Imate divnu baštu" ili "Kancelarija Vam je vrlo lepo
uređena", kao i izraz "Dobro će Vam doći šoljica kafe" i drugi. Neformalno
oslovljavanje sagovornika, kao i upotreba dijalekta, žargona, slenga u zajedničkoj
komunikaciji su govorne strategije kojima govornik sagovorniku daje do znanja da
pripadaju istom svetu i da među njima ne postoji odnos distanciranosti.

Drugi je uslovljen društvenim faktorima i društvenom regulativom. I ovaj model

učtivosti karakterišu brojne govorne strategije, koje se uglavnom svode na
izražavanje poštovanja sagovornikovog autoriteta. Neke od tih strategija su
formalno oslovljavanje sagovornika, kao što se to u srpskom jeziku čini formom
"Vi", zatim u govoru molbe, to su govorni postupci kojima se izbegava
prisiljavanje sagovornika na nešto, tj. strategije indirektnog podsticanja
sagovornika kako bi mu se ostavila sloboda u odlučivanju, kao i govorni postupci
kojima se u govoru izvinjenja izbegava sukob sa sagovornikom i slično.

ČETVRTI SLAJD

Ukratko učtivost može se definisati, najjednostavnije rečeno kao skup pravila koja
društvo propisuje kako bi regulisalo odnose među svojim članovima i odredilo
granice između socijalno prihvatljivog i neprihvatljivog modela ponašanja.

Osvrnula bih se i to kako definišemo ovaj pojam prema profesorki lingvustike

Robin Lejkof (druga teza na 5 slajdu): Učtivost je sastavni deo čovekove
komunikacije; ispoljavanjem učtivosti, uspostavlja se ravnoteža između govornika
i sagovornika, olakšava njihova interakcija i umanjuje tenzija svojstvena
određenim vrstama govornih činova.

PETI SLAJD

S namerom da istraži pojam s obzirom na jezičko-diskurzivni i sociopragmatički

aspekt, povlačimo razliku između relativne i apsolutne učtivosti.

Pod relativnom učtivošću podrazumevamo način na koji se u okviru određene

jezičke zajednice, to jest kulture, artikulišu društveni odnosi, što znači da
razumevanje pojma vezuje za ustanovljene društvene norme unutar datog
lingvističkog prostora.

Učtivost na semantičkom nivou (apsolutna učtivost) odnosi se na način izražavanja

samih rečenica. Ocenjuje se na osnovu leksičko-gramatičke strukture i
semantičkog značenja izjava. Takođe, razmatra se i na osnovu "cena-korist" skale,
odnosno kakve posledice određena izjava ima za govornika ili sagovornika.

ŠESTI SLAJD

Van domena lingvistike i pragmatike, učtivost se može definisati kao normirano,

društveno prihvatljivo ponašanje u jezičkom smislu, vezano za izjave
konvencionalizovanog, stereotipnog karaktera. Međutim, ako dublje razmotrimo
suštinu značenja učtivosti i pokušamo da je sagledamo kao konstitutivni element
komunikacije i svake druge čovekove interakcije, shvatićemo da ona ima daleko
značajniju ulogu od one koja joj se tradicionalnim tumačenjem pripisuje.

SEDMI SLAJD

Izložene teorije izdvajaju dva bitna aspekta ovog pojma: društveni i etički. U
prvom slučaju, učtivost je strategija koju govornik primenjuje, na osnovu svog
iskustvom stečenog znanja, kako bi jezičko ponašanje usklađivao sa
institucionalnim okolnostima, kao i psiho-socijalnim osobinama sagovornika (sa
njegovom društvenom ulogom, obrazovanjem, polom, starosnim dobom, itd.).
Etički gledano, učtivost je princip koji nalaže obzir prema drugoj osobi, poštovanje
njenog dostojanstva, društvenog ugleda, ličnog integriteta u najširem smislu te reči.

OSMI SLAJD

Ono u što je sigurno u vezi sa učtivim ponašanjem, uključujući i ljubazan jezik, to

nije nešto što nam je urođeno, već nešto što moramo naučiti. To je kao veština koju
razvijamo tokom vremena, pomoću okruženja i saveta o "ispravnom ponašanju". I
zato, nemojte uzeti za zlo nekome zbog „neljubaznosti“, možda nije imao istu
životnu školu kao vi i nije naučio ispravno značenje ove reči.

Hvala na pažnji