ПРЕГЛЕДИ ЛИТЕРАТУРЕ

BIBLID: 0370-8179, 136(2008) 9-10, p. 559-565 DOI: 10.2298/SARH0810559S

HIPOHONDRIJA IZMEĐU ZDRAVQA I PSIHOZE

Vladan STARÈEVIÆ
Univerzitet u Sidneju i Akademsko odeqewe za psihološku medicinu,
Bolnica Nepean, Penrit, Sidnej, Australija

KRATAK SADRŽAJ
Imajući u vidu nejasnoće u određewu hipohondrije, nije neobično što je koncept hipohondrije veoma raznolik
i što postoje nedoumice u pogledu toga šta je sve wime obu hvaćeno i gde se nalaze wegove granice. Stoga je ciq ovog
rada bio da se pregledom literature pru ži doprinos koherentnijem sagledavawu hipohondrije, što bi omogućilo
i weno adekvatnije klasifikovawe. Kqučne odlike hipohondrije su: precewena ideja o postojawu bolesti, strah da
je osoba već teško obolela, tražewe razuveravawa i drugi oblici proveravawa zdravstvenog stawa i poremećaji
opažawa telesnih osećawa i simptoma. Ova četiri aspek ta hipohondrije mogu da se procewuju dimenzionalno, kako
bi se utvrdilo u kojoj meri su izražena kod svakog pacijenta. U radu su takođe date sugestije za preciznije odeqiva-
we hipohondrije od brige o zdravqu, stawa straha, opsesivno-kompulzivnog poremećaja, drugih somatoformnih po-
remećaja, poremećaja ličnosti, depresije i psihotičnih oboqewa, koja se odlikuju sumanu tostima. U nedostatku bo-
qih rešewa, predloženo je da se hipohondrija i daqe klasifikuje među somatoformne poremećaje. Radi boqeg ko-
municirawa među kliničarima i smawewa konceptualne heterogenosti, u radu se pledira da se termin „hipohon-
drija” koristiti samo da bi se označila primarna hipohondrija. Istaknu to je da se treba odupreti pritiscima da se
ovaj naziv napusti dok se ne nađe adekvatna zamena za ovaj termin.
Kqučne reči: hipohondrija; somatizacija; precewene ideje; briga o zdravqu; razuveravawe; telesna preokupiranost

UVOD sifikuju. Hipohondrija je kao psihijatrijski pore-

Između zdravqa i ludila nalazi se hipohondrija.
Imanuel Kant
Imanuel Kant, možda najblistaviji meðu nemaèkim
filozofima, poznat je i po tome što je vodio strogo
ureðen život. Izlazio je u šetwe uvek u isto vreme, pa
su stanovnici Kenigsberga navodno doterivali svoje
èasovnike kad god bi ga ugledali na ulici. Danas bi-
smo takvo ponašawe okarakterisali kao ispoqavawe
„opsesivne strukture”. Mawe je poznato da je Kant, po
svemu sudeæi, bolovao od hipohondrije, pa wegova opa-
ska o tome gde se nalazi hipohondrija ima težinu i za-
to što je možda zasnovana na liènom iskustvu.
Danas, posle više od 200 godina od Kantove smr-
ti, postavqa se pitawe: da li se naše razumevawe me-
sta hipohondrije bitno razlikuje od onog koje joj je
on dodelio? Odgovor bi uglavnom bio odrièan. Ciq
ovog rada je da prikaže najnovije koncepte o hipo-
hondriji i wene kquène odlike, što æe nam pomo-
æi da ovaj poremeæaj boqe razumemo i klasifikuje-
mo. Ovim radom se istovremeno želi da dâ doprinos
odreðewu granica hipohondrije, da se prikaže šta
je sve obuhvaæeno hipohondrijom i ukaže na moguæ-
nosti smawewa heterogenosti pri konceptualizova-
wu hipohondrije.
DILEME U ODREĐEWU I
KLASIFIKACIJI HIPOHONDRIJE
Zbog toga što se o wihovoj etiopatogenezi i daqe
malo zna, kquène odlike psihijatrijskih poremeæaja
odreðuju naèin na koji se oni dijagnostikuju i kla-
meæaj (primarna hipohondrija) u aktuelnim dijag-
nostièko-klasifikacionim sistemima Èetvrte tek-
stualne revizije Dijagnostièkog i statistièkog pri-
ruènika za mentalne poremeæaje (engl. The Diagnostic
and Statistical Manual of Mental Disorders, Text Revision
– DSM-IV-TR) [1] i Desete revizije Meðunarodne kla-
sifikacije bolesti (engl. The International Statistical
Classification of Diseases and Related Health Problems –
ICD-10) [2] svrstana meðu somatoformne poremeæaje,
jer se pretpostavqalo da je postojawe telesnih simp-
toma koji se ne mogu objasniti telesnom bolešæu we-
na najvažnija odlika. Meðu tim, drugi su smatrali da
su važnije odlike hipohondrije one koje bi je klasi-
fikovale kao stawe straha [3], kao jedan od poremeæa-
ja u spektru opsesivno-kompulzivnih poremeæaja [4]
ili kao poremeæaj liènosti [5], ili su smatrali da
je hipohondrija samo ispoqavawe depresije [6]. Po-
što hipohondriju nije moguæe istovremeno svrstati
na nekoliko mesta, postavqa se pitawe da li je reè o
istom oboqewu, kada se u wemu vide tako razlièita
kquèna svojstva, ili razlièiti klinièari i istra-
živaèi u istom poremeæaju nalaze ono što wima od-
govara, kako bi hipohondriju smestili tamo gde oni
misle da pripada.
Granice psihijatrijskih poremeæaja obièno nisu
precizne i wihova svojstva se èesto prepliæu s od-
likama drugih oboqewa. U tom smislu, hipohondrija
nije nikakav izuzetak. Poremeæaji s kojima se hipo-
hondrija najèešæe prepliæe jesu: somatizacioni po-
remeæaj, razna stawa straha (naroèito panièni pore-
meæaj, generalizovano stawe straha i specifièna fo-
bija od bolesti), opsesivno-kompulzivni poremeæaj,
depresija, poremeæaji liènosti i psihotièna obo-
qewa koja se odlikuju sumanu tostima. Jedan broj za-

559
 SRPSKI ARHIV ZA CELOKUPNO LEKARSTVO
jednièkih svojstava nije dovoqan da se hipohondri-
ja klasifikuje uz neki od ovih „srodnih” poremeæa-
ja, a najpre je potrebno doæi do konsenzusa oko toga
šta su kquèna obeležja hipohondrije.
GLAVNE ODLIKE HIPOHONDRIJE
Sims (Sims) [7] je hipohondriju oznaèio kao po-
remeæaj sadržaja pre nego forme, pri èemu je za we-
ga preterana briga o zdravqu sadržaj hipohondri-
je. Psihopatološke forme preko kojih se ovaj sadr-
žaj ispoqava su: halucinacije, sumanu te i precewene
ideje, opsesivne ruminacije, anksiozne preokupacije
i depresivne ruminacije. Zbog toga je u odreðewu raz-
lièitih oblika hipohondrije, prema mišqewu Sim-
sa, glavni zadatak da se sadržaj poveže s formom. Na
primer, jedan oblik hipohondrije se odreðuje kao ank-
siozna preokupiranost preteranom brigom o zdra-
vqu, drugi kao depresivne ruminacije, u èijem se cen-
tru opet nalazi prenaglašena briga o zdravqu, itd.
U klasifikaciji DSM-IV [8] hipohondrija se de-
finiše kao preokupiranost ili strahom da je osoba
teško obolela ili idejom da osoba ima tešku bolest,
pri èemu ta preokupiranost perzistira uprkos ade-
kvatnim medicinskim pregledima i razuveravawu.
Hipohondrija traje najmawe šest meseci i ima ti-
pove sa tzv. slabim i dobrim uvidom. Ovde su kquè-
ne odlike hipohondrije strah ili ideja da je osoba
obolela i neuspeh pregleda i razuveravawa da otklo-
ne taj strah ili ideju.
U daqoj razradi najvažnijih odlika hipohondri-
je, Starèeviæ [9] je postulirao šest komponenti: 1)
telesni simptomi (koji ne moraju uvek da budu naro-
èito izraženi); 2) preokupiranost telom, telesnim
funkcionisawem i telesnim oseæajima; 3) strah da
teška bolest veæ postoji; 4) sumwa da je osoba veæ
teško obolela (uz jedva podnošqivu neizvesnost u
pogledu toga da li bolest postoji); 5) hipohondriè-
na ponašawa (tražewe razuveravawa i proverava-
we zdravstvenog stawa); i 6) teškoæe u prihvatawu
ru tinskog medicinskog razuveravawa. Fink (Fink) i
saradnici [10] su postavili drugaèije dijagnostiè-
ke kriterijume za hipohondriju, pri èemu je kquèni
kriterijum formulisan kao opsesivno ruminirawe,
uz nametawe misli, ideja ili straha da je osoba obole-
la. Ostali kriterijumi ukquèuju brigu o postojawu
bolesti, pridavawe pažwe telesnim funkcijama, su-
gestibilnost (autosugestibilnost), fasciniranost
medicinskim informacijama, strah od infekcije
ili kontaminacije i strah od uzimawa lekova.
Novija odreðewa hipohondrije imaju puno dodir-
nih taèaka, ali istièu i elemente koji više pripa-
daju drugim oblicima psihopatologije ili bi se mo-
gli smatrati sporednim za hipohondriju. Na primer,
strah od infekcije ili kontaminacije više obeleža-
va opsesivno-kompulzivni poremeæaj, sugestibilnost
obolelih od hipohondrije teško je povezati s wiho-
560
vim otporom prema razuveravawu, dok je strah od uzi-
mawa lekova nespecifièan za hipohondriju. Postoje
nedoumice i u pogledu uloge razuveravawa u psihopa-
tologiji hipohondrije. U najnovijem pokušaju da se
definiše hipohondrija [11] predstavqena je sinte-
za nekoliko dosadašwih modela tako što su potenci-
rani zajednièki elementi, a hipohondrija konceptu-
alizovana kroz èetiri dimenzije: 1) kognitivna di-
menzija, koja se odnosi na precewivawe opasnosti ko-
ja preti od bolesti i uverewe da je osoba obolela upr-
kos pokazateqima koji sugerišu suprotno; 2) afek-
tivna dimenzija, koja se odnosi na brigu o zdravqu i
strah od bolesti; 3) dimenzija ponašawa, koja se od-
nosi na tražewe razuveravawa; 4) dimenzija opaža-
wa, koja se odnosi na preosetqivost u odnosu na tele-
sne simptome i preokupiranost telesnim oseæawima.
Navedene èetiri dimenzije hipohondrije biæe u da-
qem tekstu detaqnije opisane, kako bi se preciznije
odredile kquène odlike hipohondrije.
Kognitivna dimenzija – hipohondrija
kao poremećaj u domenu verovawa
Pored dominantnog verovawa da postoji teška te-
lesna bolest, hipohondriju odlikuju raznovrsna ve-
rovawa o zdravqu, bolesti, telu, telesnom funkcio-
nisawu i telesnim simptomima. Osnovno verovawe
obolelih osoba jeste da glavna opasnost preti iznu-
tra, od tela, zbog èega se telesni simptomi doživqa-
vaju kao opasni. Osim toga, mnoge osobe s hipohon-
drijom imaju perfekcionistièka, rigidna, ekstrem-
na, odnosno „crno-bela” verovawa o zdravqu. Na pri-
mer, meðu wima se èesto javqa verovawe da je zdravqe
stawe bez ikakvih simptoma [12]. Ovakva verovawa
se potom održavaju selekcijom relevantnih infor-
macija: sve ono što je u saglasju s tim verovawima se
prihvata, a ono što nije se odbacuje.
Na koji naèin se formiraju verovawa u hipohon-
driji? Nedavno formulisana hipoteza o proizvoq-
nom povezivawu može da pomogne da se to boqe razume
[13]. Prema toj hipotezi, dolazi do zabune jer se pove-
zuje nešto što je moguæe da se dogodi (na primer, „Mo-
žda æu se razboleti.”) s onim što se verovatno veæ
dogaða (na primer, „Izvesno je da sam se razboleo.”).
Tada osoba nije u stawu da odvoji „moguæe” od „vero-
vatnog” i možda joj se, zbog straha i potrebe da nešto
uèini, „verovatno” (dakle, postojawe bolesti) èini
kao nešto što je bliže stvarnom. Misaoni tokovi u
hipohondriji se odlikuju ponavqawem odreðenih te-
ma. Ako je to u vezi sa doživqajem gubitka kontrole
nad stresogenim okolnostima [14], može se pretpo-
staviti da se u hipohondriji opasnost koja preti od
tela, simptoma, odnosno bolesti doživqava kao ne-
što što je van kontrole obolelog, zbog èega se strep-
wa koja se odnosi na tu opasnost stalno ponavqa.
Verovawa u hipohondriji mogu da se procewu ju
preko dimenzija stepena nametawa, stepena kompa-
 SRPSKI ARHIV ZA CELOKUPNO LEKARSTVO
TABELA 1. Dimenzije verovawa u hipohondriji i stawima bliskim hipohondriji.
TABLE 1. Dimensions of beliefs in hypochondriasis and conditions related to hypochondriasis.
Dimenzija Stepen nametawa
Dimension Degree of intrusiveness
Briga o postojawu bolesti
+++/++++
Disease worry
Opsesivna misao o bolesti
+++/++++
Disease obsession
Precewena ideja o bolesti
+ +++/++++
Disease overvalued idea
Sumanuta ideja o bolesti
+ +++/++++
Disease delusion
+ = vrlo nizak; ++ = nizak; +++ = visok; ++++ = veoma visok
+ = very low; ++ = low; +++ = high; ++++ = very high
tibilnosti sa sopstvenom liènošæu (ego-sintono-
sti) i stepena ubeðenosti. Koristeæi ove tri dimen-
zije, moguæe je razlikovati brige o postojawu bole-
sti, opsesivne misli o bolesti, precewene i sumanu-
te ideje o bolesti (Tabela 1). U klinièkoj praksi nije
uvek lako da se precizno odrede granice izmeðu ovih
fenomena, ali je važno da se to pokuša.
Tabela 1 pokazuje da je najteže razlikovawe pre-
cewenih od sumanu tih ideja o postojawu bolesti, jer
se ono zasniva samo na stepenu ubeðenosti. Da bi se
postavila što preciznija granica izmeðu precewe-
nih i sumanu tih ideja, konstruisana su dva instru-
menta, Braun skala za procenu verovawa [15] i Ska-
la za precewene ideje [16]. Ovi instrumenti su veo-
ma slièni i verovawa procewuju kroz nekoliko di-
menzija: stepena ubeðenosti, stepena fiksiranosti,
stepena u kojem drugi imaju ista verovawa, objašwe-
wa za diskrepanciju izmeðu sopstvenog verovawa i
verovawa drugih, stepena uvida, pokušaja da se pro-
veri sopstveno verovawe, stepena otpora prema me-
wawu verovawa, taènosti verovawa, stepena u kojem je
verovawe „razumno”. Braun skala je èak odredila nu-
merièku granicu, gde ukupan rezultat od najmawe 18
bodova od moguæa 24 boda (pri èemu je stepen ubeðe-
nosti ocewen maksimalnom ocenom 4) ukazuje na po-
stojawe sumanu tosti.
U istraživawu Starèeviæa i saradnika koje je ob-
u hvatilo 27 ispitanika s hipohondrijom, dijagno-
stikovanom pomoæu kriterijuma DSM-IV, prelimi-
narno je utvrðen stepen verovawa prema Braun ska-
li. Ukupan broj bodova je bio izmeðu 12 i 20, sredwa
vrednost je bila 14,67 (SD=2,00), a medijana 14. Kod
samo tri ispitanika ukupni rezultat bio je iznad
graniène vrednosti od 18 bodova, pa se po tom osno-
vu moglo smatrati da se kod wih ispoqava sumanu-
tost, odnosno psihotièno oboqewe. Poreðewa radi,
u studiji u kojoj je isti instrument primewen kod
ispitanika sa dismorfièkim poremeæajem (dismor-
fofobijom) [17] sredwa vrednost za ceo uzorak bila
je 16,5 (SD=5,6), dok je kod ispitanika sa sumanu tim
tipom bila 21,5 (SD=2,0), a kod onih sa nesumanu tim
tipom 13,3 (SD=4,7).
Ova razmatrawa i naši preliminarni rezultati
ukazuju na to da se verovawa u hipohondriji, kao i u
nekim drugim poremeæajima (u anoreksiji nervozi,
Stepen ego-sintonosti Stepen ubeđenosti
Degree of ego-syntonicity Strength of conviction
+++ +
+/++ ++
+++
++++
transseksualizmu, dismorfièkom poremeæaju, patolo-
škoj qubomori, paranoidnom poremeæaju liènosti i
„kverulantskim” ili svaðalaèkim paranoidnim sta-
wima), mogu približno podvesti pod fenomenologi-
ju precewenih ideja. Mada se opisuju veæ više od sto
godina [7, 18-23], precewene ideje se èesto zanemaruju,
a razlog za to se može naæi u wihovim nejasnim gra-
nicama u odnosu na sumanu te ideje i „normalnost”.
Naime, reè je o neosnovanim, pogrešnim idejama koje
toliko preokupiraju osobu da dominiraju wenim na-
èinom razmišqawa i wenim ponašawem. Ove ideje
su ego-sintone, te su zato prihvatqive osobi koja ih
ima i èine joj se potpuno razumnim. Takoðe, povezane
su sa snažnim oseæawima i osoba ih èesto izražava
uz puno strasti. Osoba je u velikoj meri uverena da
su wene precewene ideje ispravne, ali ipak može da
ih koriguje pod odreðenim okolnostima. Ona ne daje
objašwewa za svoje precewene ideje, koja su sumanu-
ta i drugima mogu da se uèine uverqivim. Precewene
ideje mogu negativno uticati na prosuðivawe i dove-
sti do ponašawa koja su štetna po osobu ili po we-
nu bližu i daqu okolinu.
Treba istaæi da je precewena ideja o postojawu bo-
lesti jedna od kquènih odlika hipohondrije. Zabri-
nu tost osobe zbog toga što misli da je obolela od ne-
ke teške bolesti sama po sebi ne ukazuje na hipohon-
driju i pre sugeriše postojawe stawa straha (na pri-
mer, generalizovanog stawa straha). Prisilna ide-
ja o postojawu bolesti odlikuje opsesivno-kompul-
zivni poremeæaj. Sumanu ta ideja da je osoba obole-
la upuæuje na psihotièno oboqewe, najèešæe psiho-
zu koja se odlikuje sumanu tostima. Psihoza se nala-
zi van konceptualno-dijagnostièkog domena hipo-
hondrije i zbog toga je neodrživo dihotomizirawe
hipohondrije na sumanu ti–psihotièni i nesumanu-
ti–nepsihotièni tip.
Afektivna dimenzija – hipohondrija
kao stawe straha ili afektivni poremećaj
Buduæi da je strah od toga da je osoba veæ obole-
la, uz strah od posledica te bolesti, tako èesto pri-
su tan meðu pacijentima s hipohondrijom, postavqa
se pitawe da li bi hipohondriju bilo boqe odredi-
561
 SRPSKI ARHIV ZA CELOKUPNO LEKARSTVO

TABELA 2. Odnos između hipohondrije i brige o zdravqu.

TABLE 2. The relationship between hypochondriasis and health anxiety.
Stepen straha Oblici ispoqavawa straha
Degree of fear Manifestations of fear
„Monotematski” strah koji se odnosi na zdravqe ili bolest
Briga o zdravqu
+/++ (na primer, strah od razbolevawa u budućnosti)
Health anxiety
„Monothematic” fear related to health or disease (e.g., fear of becoming ill in the future)
Raznovrsni oblici straha koji se odnose na zdravqe ili bolest i
Hipohondrija obavezno ukqučuju strah od već postojeće bolesti
++/+++
Hypochondriasis Diverse fears related to health or disease, which always include fear of
already having a disease
+ = nizak; ++ = sredwe izražen; +++ = visok
+ = low; ++ = moderate; +++ = high

ti kao stawe straha i svrstati je meðu stawa straha
[24]. U posledwe vreme su na sceni i pokušaji da se
hipohondrija zameni nazivima „briga o zdravqu”
i „poremeæaj koji se odlikuje preteranom brigom o
zdravqu” [25, 26]. Mada je strah od veæ postojeæe te-
ške bolesti verovatno najupeèatqiviji afektivni
fenomen u hipohondriji, osobe s tim poremeæajem
èesto ispoqavaju i druge oblike patološkog stra-
ha. Na primer, one se boje razbolevawa u buduæno-
sti, uzimawa lekova, starewa, smrti i raznih poja-
va, mesta, situacija, qudi ili predmeta koji su u ve-
zi sa zdravqem ili bolešæu [10, 27, 28]. Takoðe, spe-
cifiènu fobiju od bolesti odlikuju i spoznaja da je
strah preteran, odnosno bezrazložan, i izbegavawe
svega onog što bi osobu moglo da podseti na bolest
ili gde bi ona možda mogla da se razboli (na primer,
lekari, èlanci o bolestima, medicinska ispitiva-
wa, bolnice, kontakti sa bolesnicima i sl.). Zato je
opravdano da se strah u hipohondriji konceptuali-
zuje široko, mada se glavna uloga pridaje strahu da
je osoba veæ obolela.
Smatramo da naziv „briga o zdravqu” ne može pot-
puno da zameni termin „hipohondrija”, zato što se
on odnosi samo na jedan aspekt ovog poremeæaja [29].
„Briga o zdravqu” može da bude koristan termin, ali
ne treba da bude sinonim za hipohondriju. Odnos iz-
meðu brige o zdravqu i hipohondrije može da se pri-
kaže dimenzionalno i imajuæi u vidu fokus brige,
odnosno straha (Tabela 2). Prema ovom modelu, u hi-
pohondriji je intenzitet straha veæi i strah ima ra-
znovrsnija ispoqavawa. Klasifikovawe hipohon-
drije meðu stawima straha ne bi predstavqalo op-
timalno rešewe zato što hipohondrija ne može da
se svede na preteranu brigu o zdravqu.
Dimenzija ponašawa – hipohondrija
kao nenormalno ponašawe u
odnosu na zdravqe i bolest
U domenu ponašawa najupadqivije odlike hipo-
hondrije su uporno tražewe razuveravawa da telesna
bolest ne postoji i proveravawe zdravstvenog stawa.
To predstavqa suštinu meðuqudskog aspekta hipo-
hondrije, jer su ova ponašawa moguæa samo u inter-
akcijskom kontekstu.
Tražewe razuveravawa i proveravawe zdravstve-
nog stawa nemaju u hipohondriji uvek i jedino svr-
hu da neu trališu strah od bolesti, odnosno name-
tqive misli da je osoba obolela, pa se po tome hipo-
hondrija razlikuje od opsesivno-kompulzivnog po-
remeæaja. Razlozi zbog kojih osobe s hipohondrijom
traže razuveravawe èesto imaju veze s neadekvatnim
vezivawem za primarne objekte iz perioda najrani-
jeg razvoja [30]. Neki pacijenti pokušavaju da razu-
veravawem eliminišu „somatsku neizvesnost” ili
da s wom nekako izaðu na kraj [22]. Uporna potreba
za razuveravawem èesto odražava nesigurnost i ni-
sko samovrednovawe, pa se razuveravawe traži da bi
pacijenti kroz telesne simptome pribavili brigu
i osetili se prihvaæenim [31]. Jedan od paradoksa
hipohondrije je u tome što je tražewe razuverava-
wa toliko uporno, a kada se razuveravawe pruži, pa-
cijenti ga veoma teško prihvataju. Ovo zbuwuje le-
kare, èlanove porodice i sve one koji su u kontaktu
s hipohondriènim osobama i dovodi do brojnih ne-
suglasica i teškoæa.
Osobe s hipohondrijom pružaju otpor prema ru-
tinskom razuveravawu, a ne nužno i prema razuvera-
vawu koje se primewuje u terapijske svrhe [32]. Ru tin-
sko razuveravawe, koje oznaèava saopštavawe paci-
jentu da nema razloga da brine jer su nalazi pregle-
da i analiza normalni i ne ukazuju na organsko obo-
qewe, najèešæe nije efikasno u interakcijama s hi-
pohondriènim pacijentima, i to iz nekoliko razlo-
ga. Osobe s hipohondrijom su generalno nepoverqive
i, po svemu sudeæi, teže im je da budu „nagovorene” u
bilo šta što je u suprotnosti s wihovim sistemom
verovawa [33]. Kako je veæ navedeno, osobe s hipohon-
drijom èesto veruju da je zdravqe stawe bez ikakvih
simptoma, pa zato i odbacuju uveravawa da su zdrave,
a pri tom imaju telesne simptome [12]. Hipohondri-
ja se takoðe odlikuje perfekcionistièkim tendenci-
jama, zbog èega može da se uèini da razuveravawe ni-
kad nije dovoqno dobro [34]. Neki pacijenti s hipo-
hondrijom doživqavaju razuveravawe od strane le-
kara kao još jedan znak da ih niko ne shvata ozbiq-
no i da ih na taj naèin zapravo odbacuju [32]. Istra-
živawa su jasno pokazala da su na dimenziji razuver-
qivosti (sposobnosti da budu razuvereni) pacijen-
ti s hipohondrijom znatno niže plasirani u pore-
ðewu s opštom populacijom, pacijentima iz opšte

562
 SRPSKI ARHIV ZA CELOKUPNO LEKARSTVO
prakse i pacijentima iz specijalistièke medicin-
ske prakse [35].
Vaqa naglasiti da su tražewe razuveravawa i dru-
gi oblici proveravawa zdravstvenog stawa takoðe
kquèni za odreðewe hipohondrije. Meðu tim, neuspeh
razuveravawa ne treba da se održi kao dijagnostiè-
ki kriterijum za hipohondriju [9, 36], jer bez obzira
na opštu tendenciju osoba s hipohondrijom da teško
prihvataju ru tinsko razuveravawe, ishod razuvera-
vawa u velikoj meri zavisi od naèina na koji se ono
pruža. Za razliku od hipohondrije, u opsesivno-kom-
pulzivnom poremeæaju se osim razuveravawa i pro-
veravawa èesto koriste ostali oblici neu traliza-
cije (druge kompulzivne radwe, odnosno izbegavawe).
Osim toga, u opsesivno-kompulzivnom poremeæaju se
proveravawu èesto pribegava da bi se na magijski na-
èin spreèila neka nesreæa ili šteta u buduænosti.
Mada qutwa kao reakcija na pokušaj razuveravawa
hipohondriènih osoba može da ukaže na postojawe
poremeæaja liènosti, nema opravdawa da se hipohon-
drija sama po sebi smatra poremeæajem liènosti.
Dimenzija opažawa – hipohondrija
kao poremećaj u doživqavawu tela
Poremeæaji u opažawu i doživqavawu tela jesu
domen hipohondrije koji je najmawe istraživan i o
kojem se stoga najmawe zna. Ovde su dva pitawa kquè-
na: da li se u osnovi hipohondrije nalaze poremeæaji
opažawa telesnih oseæawa i simptoma i da li su ti
poremeæaji specifièni za hipohondriju?
U literaturi se istièe da je intenzivan doživqaj
telesnih funkcija i telesnih oseæawa važna odli-
ka hipohondrije [10]. Postoje mišqewa da su osobe
s hipohondrijom preosetqive na telesne simptome
ili da je kod wih naroèito izražen proces tzv. so-
matosenzornog pojaèavawa [37]. Ovaj proces se od-
nosi na opažawe telesnih zbivawa koja veæina qu-
di ne primeæuje. Na Skali za somatosenzorno poja-
èavawe [38] tipiène izjave su: „Èesto sam svestan
raznih stvari koje se dešavaju u mom telu” i „Pone-
kad mogu da èujem svoj puls ili u ušima oseæam lu-
pawe srca”. Na ovoj skali su ispitanici s hipohon-
drijom postigli visoke rezultate, ali su sliène re-
zultate imali i ispitanici sa drugim somatoform-
nim poremeæajima [38].
Na osnovu ovakvih saznawa formulisana je teorija
o poremeæajima opažawa telesnih oseæawa i simpto-
ma kao moguæe objašwewe somatoformnih poremeæa-
ja, ukquèujuæi hipohondriju [39]. Razlozi za ove po-
remeæaje se nalaze u pojaèanom doživqavawu tele-
snih oseæawa (na primer, kao posledica opšte pre-
nadraženosti ili jake stimulacije propriocepto-
ra) ili u poveæanom propuštawu u svest inaèe nor-
malno doživqenih telesnih oseæawa (kao posledi-
ca nemoguænosti da osoba preusmeri fokus pažwe sa
tela na nešto drugo). Ako poremeæaji opažawa igra-
ju ulogu u etiopatogenezi hipohondrije i drugih so-
matoformnih poremeæaja, to verovatno ne može da
bude odvojeno od uloge drugih kognitivnih faktora,
pa i od sistema verovawa o kojem je bilo reèi. U tom
smislu, pojaèano opažawe telesnih zbivawa posta-
je problem ako se telo doživqava kao izvor opasno-
sti, ako se telesnim zbivawima pridaje veæa pažwa
ili ako se ta zbivawa tumaèe kao znak postojawa ne-
ke teške bolesti.
Treba istaæi da poremeæaji opažawa telesnih ose-
æawa i simptoma (ili pojaèan doživqaj tela, tele-
snih funkcija i telesnih oseæawa), po svemu sudeæi,
predstavqaju kquènu komponentu hipohondrije, ma-
da nije dovoqno jasno šta je suština ovih poremeæa-
ja (ili ovakvog doživqavawa tela). Postoje indici-
je da ti poremeæaji nisu specifièni za hipohondri-
ju i da se javqaju i kod drugih somatoformnih pore-
meæaja, naroèito kod somatizacionog poremeæaja. Za-
to se razlikovawe hipohondrije od somatizacionog
poremeæaja oslawa na druge kriterijume. Dok je zna-
èewe telesnih simptoma glavni izvor smetwi u hi-
pohondriji, u somatizacionom poremeæaju su to sami
simptomi – wihova priroda, broj, intenzitet i uèe-
stalost. Somatizacioni poremeæaj je èešæe udružen
s histrionièkim ili graniènim poremeæajem lièno-
sti, odgovarajuæim crtama liènosti i histrioniè-
kim kognitivnim obrascima, dok su za hipohondri-
ju tipièniji opsesivno-kompulzivni poremeæaj liè-
nosti, opsesivne crte liènosti i opsesivni kogni-
tivni obrasci.
ZAKQUČAK
U ovom radu su kao kquène odlike hipohondri-
je prepoznate precewena ideja o postojawu bolesti,
strah da je osoba veæ teško obolela, tražewe razu-
veravawa i drugi oblici proveravawa zdravstvenog
stawa i, najzad, poremeæaji opažawa telesnih oseæa-
wa i simptoma ili pojaèan doživqaj tela, telesnih
funkcija i telesnih oseæawa. Ova èetiri aspekta hi-
pohondrije mogu se procewivati dimenzionalno, ka-
ko bi se utvrdilo u kojoj meri su izraženi kod sva-
kog pacijenta. Mada hipohondrija, kao ni veæina dru-
gih psihijatrijskih poremeæaja, ne poseduje dovoq-
nu konceptualno-konstruktnu vaqanost, ovaj psiho-
patološki entitet se može adekvatno koristiti u
svakodnevnoj klinièkoj praksi, naroèito ako se što
preciznije odrede wene granice u odnosu na brigu o
zdravqu, stawa straha, opsesivno-kompulzivni po-
remeæaj, druge somatoformne poremeæaje, poremeæa-
je liènosti, depresiju i psihotièna oboqewa koja se
odlikuju sumanu tostima.
Hipohondrija je problem za klasifikacije u psi-
hijatriji, jer nije prototipièni somatoformni po-
remeæaj i ne može se lako svrstati meðu druge men-
talne poremeæaje. Osim toga, postoji dilema ka-
ko klasifikovati poremeæaje koji se nalaze na ne-
563
 SRPSKI ARHIV ZA CELOKUPNO LEKARSTVO
vidqivoj granici izmeðu somatskog i psihièkog, te
koji pripadaju i jednoj i drugoj sferi. U nedostatku
boqih rešewa, smatramo da hipohondrija treba da
ostane meðu somatoformnim poremeæajima [29]. Iz
razloga koji su navedeni, ne mislimo da je mesto hi-
pohondrije meðu stawima straha. Ne verujemo ni da
je rešewe u stvarawu nekih novih grupa poremeæaja
(na primer, grupe pod rogobatnim nazivom „psiholo-
ški faktori koji utièu na utvrðena medicinska sta-
wa ili medicinska stawa kojih se osoba boji” [40]),
koje bi ukquèivale i hipohondriju.
Radi što boqeg komunicirawa meðu klinièari-
ma i smawewa konceptualne raznolikosti, smatramo
da bi termin „hipohondrija” trebalo koristiti sa-
mo da bi se oznaèila primarna hipohondrija. To zna-
èi da bi nazive sekundarna hipohondrija ili prola-
zna hipohondrija vaqalo izbegavati i zameniti ter-
minima kao što su „pojaèana briga o zdravqu u sklo-
pu drugog mentalnog poremeæaja” (na primer, paniè-
nog poremeæaja ili depresije) i „prolazno pojaèana
briga o zdravqu”.
Najzad, posledwih godina se postavqa pitawe so-
cijalne primerenosti termina „hipohondrija”. Kri-
tièari ovog termina ukazuju na to da je on èesto uvre-
dqiv, da se koristi u pežorativnom smislu i da stig-
matizuje pacijente. Zbog toga je predloženo ukidawe
hipohondrije i uvoðewe naziva koji bi se više dopa-
li pacijentima (na primer, „briga o zdravqu”). Mada
se osetqivost pacijenata može razumeti, a hipohon-
drija kritikovati kao donekle zastareo i ne baš sa-
svim prikladan naziv, ne mislimo da æe se situaci-
ja bitno promeniti samo mewawem nesavršenih ter-
mina. Nije realno oèekivati da pacijenti budu zado-
voqni svim dijagnostièkim odrednicama koje se ko-
riste u psihijatriji i medicini i da postoje nazivi
koji neæe biti podložni pogrešnom tumaèewu i zlo-
upotrebi. Isto tako, verujemo da nije logièno oèeki-
vati da se pacijentima svide nazivi poremeæaja koji
im stvaraju tolike smetwe. Nema opravdawa ni uvo-
diti neologizme, kao što je „valetudinarija”, umesto
pojašwavawa starih, mada ne baš sasvim prikladnih
naziva. U ovom kontekstu se vaqa setiti upozorewa
da neki psihijatrijski termini imaju tendenciju da
nadžive one koji ih sahrawuju [41]. Ili, prema re-
èima Levinsona, „ruža pod bilo kojim imenom i da-
qe je ruža” [42].
LITERATURA
1. American Psychiatric Association. Diagnostic and Statistical Manual
of Mental Disorders, Fourth Edition, Text Revision (DSM-IV-TR).
Washington, DC: American Psychiatric Association; 2000.
2. World Health Organization. The ICD-10 Classification of Mental
and Behavioural Disorders: Clinical Descriptions and Diagnostic
Guidelines. Geneva: World Health Organization; 1992.
3. Wells A. Cognitive Therapy of Anxiety Disorders: A Practice
Manual and Conceptual Guide. Chichester: Wiley; 1997.
4. Hollander E. Obsessive-compulsive spectrum disorders: An over-
view. Psychiatr Ann 1993; 23:355-8.
5. Tyrer P, Fowler-Dixon R, Ferguson B, Kelemen A. A plea for the
564
diagnosis of hypochondriacal personality disorder. J Psychosom
Res 1990; 34:637-42.
6. Kenyon FE. Hypochondriasis: A clinical study. Br J Psychiatry 1964;
110:478-88.
7. Sims A. Symptoms in the Mind: An Introduction to Descriptive
Psychopathology. London: Baillière Tindall; 1988.
8. American Psychiatric Association. Diagnostic and Statistical Manual
of Mental Disorders, Fourth Edition (DSM-IV). Washington, DC:
American Psychiatric Association; 1994.
9. Starčević V. Clinical features and diagnosis of hypochondriasis.
In: Starčević V, Lipsitt DR, editors. Hypochondriasis: Modern
Perspectives on an Ancient Malady. New York: Oxford University
Press; 2001. p.21-60.
10. Fink P, Ørnbøl E, Toft T, Sparle KC, Frostholm L, Olesen F. A new,
empirically established hypochondriasis diagnosis. Am J Psychiatry
2004; 161:1680-91.
11. Longley SL, Watson D, Noyes R. Assessment of the hypochondria-
sis domain: The Multidimensional Inventory of Hypochondriacal
Traits (MIHT). Psychol Assess 2005; 17:3-14.
12. Barsky AJ, Coeytaux RR, Sarnie MK, Cleary PD. Hypochondriacal
patients’ beliefs about good health. Am J Psychiatry 1993; 150:1085-
9.
13. Aardema F, O’Connor KP, Emmelkamp PMG, Marchand A,
Todorov C. Inferential confusion in obsessive-compulsive disor-
der: The Inferential Confusion Questionnaire. Behav Res Ther
2005; 43:293-308.
14. Brosschot JF, Gerin W, Thayer JF. The perseverative cognition
hypothesis: A review of worry, prolonged stress-related physiolog-
ical activation, and health. J Psychosom Res 2006; 60:113-24.
15. Eisen JL, Phillips KA, Baer L, Beer DA, Atala KD, Rasmussen SA.
The Brown Assessment of Beliefs Scale: Reliability and validity Am
J Psychiatry 1998; 155:102-8.
16. Neziroglu F, McKay D, Yaryura-Tobias JA, Stevens KP, Todaro J.
The Overvalued Ideas Scale: Development, reliability and validity
in obsessive-compulsive disorder. Behav Res Ther 1999; 37:881-902.
17. Phillips KA, Menard W, Pagano ME, Fay C, Stout RL. Delusional
versus nondelusional body dysmorphic disorder: Clinical features
and course of illness. J Psychiatr Res 2006; 40:95-104.
18. Wernicke C. Grundrisse der Psychiatrie. Leipzig: Thieme; 1900.
19. Jaspers K. Allgemeine Psychopathologie. Berlin: Springer; 1913.
20. Fish F. Clinical Psychopathology. Bristol: John Wright; 1967.
21. McKenna PJ. Disorders with overvalued ideas. Br J Psychatry 1984;
145:579-85.
22. Starčević V. Diagnosis of hypochondriasis: A promenade through
the psychiatric nosology. Am J Psychother 1988; 42:197-211.
23. Kozak MJ, Foa EB. Obsessions, overvalued ideas, and delusions in
obsessive-compulsive disorder. Behav Res Ther 1994; 32:343-53.
24. Noyes R. The relationship of hypochondriasis to anxiety disorders.
Gen Hosp Psychiatry 1999; 21:8-17.
25. Rief W, Hiller W. Toward empirically based criteria for the classifi-
cation of somatoform disorders. J Psychosom Res 1999; 46:507-18.
26. Mayou R, Kirmayer LJ, Simon G, Kroenke K, Sharpe M. Somatoform
disorders: Time for a new approach in DSM-V. Am J Psychiatry
2005; 162:847-55.
27. Barsky AJ, Wyshak G. Hypochondriasis and related health attitudes.
Psychosomatics 1989; 30:412-20.
28. Starčević V. Fear of death in hypochondriasis: Bodily threat and its
treatment implications. J Contemp Psychother 2005; 35:227-37.
29. Starčević V. Somatoform disorders and DSM-V: Conceptual and
political issues in the debate. Psychosomatics 2006; 47:277-81.
30. Stuart S, Noyes R. Attachment and interpersonal communication
in somatization. Psychosomatics1999; 40:34-43.
31. Starčević V. Role of reassurance and psychopathology in hypochon-
driasis. Psychiatry 1990; 53:383-95.
32. Starčević V. Reassurance in the treatment of hypochondriasis.
In: Starčević V, Lipsitt DR, editors. Hypochondriasis: Modern
Perspectives on an Ancient Malady. New York: Oxford University
Press; 2001. p.291-313.
33. Haenen M-A, Schmidt AJM, Schoenmakers M, van den Hout MA.
Suggestibility in hypochondriacal patients and healthy control sub-
jects: An experimental case-control study. Psychosomatics 1997;
38:543-7.
34. Starčević V. Relationship between hypochondriasis and obsessive-
compulsive personality disorder: Close relatives separated by noso-
logical schemes? Am J Psychother 1990; 44:340-7.
35. Speckens AEM, Spinhoven P, Van Hemert AM, Bolk JH. The
Reassurance Questionnaire (RQ): Psychometric properties of a
 SRPSKI ARHIV ZA CELOKUPNO LEKARSTVO

self-report questionnaire to asess reassurability. Psychol Med 2000;
30:841-7.
36. Gureje O, Üstün TB, Simon GE. The syndrome of hypochondriasis:
A cross-national study in primary care. Psychol Med 1997; 27:1001-
10.
37. Barsky AJ, Goodson JD, Lane RS, Cleary PD. The amplification of
somatic symptoms. Psychosom Med 1988; 50:510-9.
38. Barsky AJ, Wyshak G, Klerman GL. The Somatosensory
Amplification Scale and its relationship to hypochondriasis. J
Psychiatr Res 1990; 24:323-34.
39. Rief W, Barsky AJ. Psychobiological perspectives on somatoform
disorders. Psychoneuroendocrionol 2005; 30:996-1002.
40. Fava GA, Wise TN. Issues for DSM-V. Psychological factors affect-
ing either identified or feared medical conditions: A solution for
somatoform disorders. Am J Psychiatry 2007; 164:1002-3.
41. Lewis AJ. The survival of hysteria. Psychol Med 1975; 5:9-12.
42. Levenson JL. A rose by any other name is still a rose. J Psychosom
Res 2006; 60:325-6.

HYPOCHONDRIASIS BETWEEN HEALTH AND PSYCHOSIS

Vladan STARČEVIĆ
University of Sydney Discipline of Psychological Medicine and
Academic Department of Psychological Medicine, Nepean Hospital; Penrith, Sydney, Australia

ABSTRACT the absence of better alternatives, hypochondriasis should

Considering the lack of clarity in the conceptualisation
of hypochondriasis, it is not surprising that the concept is
quite heterogeneous and that there are dilemmas in terms
of what is encompassed by hypochondriasis and where its
boundaries are. Therefore, the aim of this review paper was
to contribute towards a more coherent view on hypochon-
driasis, which would also allow its more adequate classifica-
tion. The essential features of hypochondriasis were iden-
tified as an overvalued idea about the presence of disease,
fear that the person has already become seriously ill, reas-
surance-seeking and other forms of health checking, and
disturbances in the perception of bodily sensations and
symptoms. These four aspects of hypochondriasis can be
assessed dimensionally to ascertain to what extent they
characterise each patient. Suggestions have been made to
delineate more precisely hypochondriasis from health anxi-
ety, anxiety disorders, obsessive-compulsive disorder, other
somatoform disorders, personality disorders, depression,
and delusional disorder with disease-related delusions. In
continue to be classified among the somatoform disorders.
In order to improve communication between clinicians and
reduce conceptual heterogeneity, the term “hypochondri-
asis” should be used to refer only to primary hypochondri-
asis. The pressure to abandon this term should be resisted
until an adequate substitution for it has been found.
Key words: hypochondriasis; somatization; overvalued ideation;
health anxiety; reassurance; bodily preoccupation
Vladan STARČEVIĆ
Department of Psychological Medicine
Nepean Hospital
Penrith NSW 2751
PO Box 63
Australia
Tel.: +61 2 4734 2585
E-mail: starcev@wahs.nsw.gov.au

* Rukopis je dostavqen Uredništvu 17. 8. 2007. godine.

565