1

2
 Prolog
Grudi mi se podižu. Srce mi lupa o rebra dok stojim nasred dnevne
sobe, tresući se od adrenalina. Držim nož u ruci tako čvrsto da me prsti
bole. Mirno udahnuvši, prisiljavam se da se opustim. Nešto mi dotakne
bosu nogu i spustim pogled u lokvu krvi koja se širi po drvenom podu.
Puzi oko moje noge kao reka koja se razliva oko stene. Krv se širi, izbijajući
iz presečene arterije stranca, samo nekoliko koraka dalje. Ja stojim ovde.
Ostrvo u moru smrti i haosa. Krv je isprskala zidove, jeftin nameštaj i
uprljala je sve na način koji se nikada neće oprati. Zatvaram oči i udišem
njen metalni miris dok se meša sa dugotrajnim nagoveštajem baruta. Taj
miris mi je kao krek. Podseća me da sam smrt lično.

Pet tela. Petorica ljudi poslatih ovde sa jedinim ciljem da me ubiju.

Bežim šest nedelja i za to vreme su me nemilosrdno lovili. Mada, ne bih
očekivala ništa manje. Pet miliona dolara je inspirativna količina novca, a
to je trenutno cena moje glave. Samo mi je jedan prijatelj ostao na ovom
svetu. Jedna osoba kojoj mogu da verujem. Sasha. Pomaže mi da budem
korak ispred, pozivajući se na njegove kontakte kako bi me mogao
upozoriti kada dolaze. Ali taj posao postaje sve teži i teži, jer imam
neprijatelje koji mi dolaze sa svih strana. Sasha je u poslednje dve nedelje
potvrdio da je Arnaldo Boticelli taj koji me je označio, baš kao što je Nero
i sumnjao. Sada italijanski zamenik traži moju krv. I Nicholai me traži jer
sam prkosila njegovom naređenju da se vratim u Moskvu, a tu je, naravno,
i Nero. Trebalo je da znam da me neće samo pustiti da odem, da se neće
zadovoljiti mojim jednostavnim obećanjem da ću mu se vratiti. Pre dve
nedelje se pojavio ovde, ali to je stan na spratu ispod kojeg sam se
registrovala pod jednim od svojih poznatih alijasa. Ovaj, iznajmljujem
gotovinom. Bez imena.

Zašto iznajmiti drugi stan pod imenom za koje znam da će pronaći?
Zašto ih dovoditi ovde? Zato što sam Una Ivanov, i iako sada možda
bežim, jebeno se ne krijem. Ako me žele, mogu doći. Spremna sam za njih

3
i zaklaću sve do poslednjeg Arnaldoovog čoveka ako bude trebalo. Ali pre
nedelju dana, nisu se pojavili Arnaldoovi ljudi. Bio je to Nero.

Stan u prizemlju je opremljen alarmima i senzorima. Čim neko kroči

na to mesto, znam za to. Alarm se aktivirao, pa sam otišla do svog mesta
preko puta - požarnih stepenica zaklonjenih u senci mračne uličice. Odatle
imam jasnu tačku ulaska u stan, i tamo sam videla Neroa. Kroz nišan za
pušku mogla sam da vidim njegovu čvrstu vilicu, naprezanje iza njegovih
očiju. Od svih ljudi koji me love, Nero Verdi je možda onaj kojeg se najviše
plašim. Možete ubiti neprijatelje. Možete se boriti čak i sa sobom, ali ne
možete se boriti protiv sudbine. Ne možete ubiti jedinu osobu prema kojoj
osećate bilo šta, jer koliko god Nero bio nemilosrdan i nasilan, mi smo dve
polovine celine, beznadežno privučeni tamom onog drugog. Čeznem za
naletom koju samo njegov strah može zapaliti. Jednom mi je rekao da
mogu da bežim, da pola sveta mogu da stavim između nas, ali ću uvek
biti njegova. Ja sam njegova, a on je otac mog deteta. A sada je ovde, u
Londonu, što ovo čini opasnijim nego ikad. Ne može znati za trudnoću.
Nepredvidivo je stvorenje u najboljim vremenima, ali ovo... ne mogu ni
da zamislim kako bi reagovao. Potrebno mi je vreme. Još šest meseci,
tačnije. A onda ću mu se vratiti kao što sam rekla.

On ipak ima moju sestru.

Trepćem i bacam pogled na svoj ne baš ravan stomak. Moram da idem.

Ovaj put su me iznenadili, ušunjali su se usred noći. Alarmi dole se nikada
nisu uključili. Našli su me ovde, u mom stvarnom stanu. Ne mogu da se
otarasim ovih tela a da ne pozovem pomoć, a pomoć će dovesti moje
neprijatelje do mene kao ajkule na novo ubijanje. Uzimam telefon koji sam
koristila i šaljem poruku Sashi. Potrebno je čišćenje stana za pet. Postaje
mračno.

Brzo se istuširam. Voda postaje grimizna dok ispirem slojeve krvi sa

svoje kože. Izlazim i brišem kondenzaciju sa ogledala i gledam u odraz.
Jedva se prepoznajem i to je dobro. Moja nekada belo -plava kosa sada je
čokoladno smeđa, iako boja na mestima bledi. Nađem flaster i stavim ga
preko rane na mom obrazu. Vilica mi je prekrivena ljutim crvenim tragom,
a grlo mi već postaje ljubičasto od pojasa kojim je jedan od njih pokušao
da me zadavi. Ovo je Engleska. Okršaji su upadljivi. Na moju sreću.
Mnogo je lakše ubiti pet momaka kada ne mogu da te upucaju. Nabacim
farmerke i široku duksericu, a onda odlazim sa samo jednom torbom.
Imam gotovinu. Moj nož. Nekoliko lažnih pasoša i laptop. To je to. Šetam

4
mračnim ulicama do obližnjeg londonskog metroa i krećem ka stanici
Vikctoria. Odatle ću kupiti kartu gotovinom i odjebati odavde. Možda ću
otići u Irsku, ili čak u Pariz, ko zna? I što manje znam, to je teže bilo kome
da me prati. Ključ bežanja je da nemate plan, da budete spontani, i što je
najvažnije, da budete neupadljivi.

Čak ni ja ne znam šta ću dalje, a ne zna ni Arnaldo.

5
 I Poglavlje
Una
Dajem tipu za pultom lažnu vozačku dozvolu pod imenom Sarah
Jacobs. Pogleda je i stavi na fotokopir aparat, pre nego što mi je vrati
zajedno sa ključem.

- N24, - kaže on, dosadnim tonom.

- Hvala Vam. - Podižem torbu više na rame, pre nego što se liftom
spustim do garaže. Space N24 je crni Mercedes elegantnog izgleda. Bacam
torbu unutra pre nego što uđem i upalim motor. Nemam vremena za
gubljenje. U i van.

Izlazim sa aerodroma JFK i krećem prema Brooklynskom mostu. Trebaju

mi zalihe, oružje, municija, eksploziv, pancir. Razmišljala sam o nestanku
u Evropi, ali jednostavno nisam mogla da podnesem ideju da bežim od
tog beskičmenog italijanskog sranja. Nero i Nicholai me plaše beskrajno
više, ali Arnaldo je ništa i već mi je dosadilo da ubijam njegove ljude
umesto njega. Spremam se da dobrovoljno uđem u lavlju jazbinu kako bih
mogla da ubijem ponosnog mužjaka i da se popnem na njegovu jebenu
glavu.

6
 Provaljivala sam nekoliko puta u Arnaldoovu kuću i znam većinu
ulaza. Svaku skrivenu senku i kutak bez kamere. Idem na odvlačenje
pažnje i pobedu. Približavajući se glavnoj kapiji peške, navlačim
kapuljaču gore, držeći glavu nagnutom i lice u senci. U trenutku kada
uvučem ruke u džepove, omotam prste oko dve granate, izvučem ih i
izvučem igle. Spustim se na jedno koleno i glatkim pokretom ih otkotrljam
prema kapiji. Metal lupa po asfaltu - zvuk je tako nevin uvod u nadolazeći
pokolj. Okrenem se i pogrbim napred baš kada eksplodiraju. Vrućina mi
udara u leđa i komadići krhotina lete pored mene. Čuje se škripa metala
praćena jakim praskom dok se kapija ruši sa šarki. Pokrenula sam se i
trčim prema šumi sa desne strane kapije, pre nego što su se i poslednji
komadi krhotina slegli. Dva stražara teturaju iz male kućice pored kapije
i svaki dobije metak u glavu. Stavljam pištolj nazad u futrolu na butini i
sagnem se, prateći perimetarski zid do zadnjeg dela imanja.

Zadnji deo kuće je osvetljen kao četvrti jul, što nije idealno, ali prednost
je što je slabo čuvan. Postoji, međutim, stražar naoružan puškom obično
na krovu. Mislim da će eksplozija na kapiji biti dovoljna da odvrati
kopnenu bezbednost, ali pretpostavka je smrt. Popnem se na široki zid i
zastanem na sekund pre nego što se spustim na drugu stranu. Noge mi
tihim šapatom udaraju o rosom pokrivenu travu, a ja se zadržavam u senci
zida nekoliko sekundi. Ne vidim nikakvo kretanje na krovu, ali to ništa ne
znači. Bazen je ispred mene, bacajući luminiscentno plavo svetlo preko
travnjaka. Držeći pištolj u dlanu, odgurnem se od zida i odjurim preko
travnjaka do najbližeg žbunja, sagnuvši se iza njega. Srce mi ubrzano kuca
u grudima dok mi adrenalin preplavljuje vene. Stisnem oči na trenutak, a
zatim pređem na sledeće savršeno ošišano drvo. Čekam sa zaustavljenim
dahom drugi put kada mi nevidljivi metak prođe kroz grudi, ili će to
možda biti hitac u glavu i neću znati ništa o tome. Oklevam na trenutak,

7
prevlačim dlan preko stomaka. Ako ja danas umrem ovde, onda će umreti
i moja beba, a to je... to je život koji nisam spremna da žrtvujem. Čini mi
se da je ovo jedina stvar koja je važna, možda jedina stvar koju ću ikada
uraditi u svom životu koja je zaista vredna truda. Problem je što sam
zabačena u ćošak bez bezbednog izlaza. Ne mogu da donesem ovo dete
na svet sa Arnaldoom na mom tragu, jer ako umrem, onda je sve ovo bilo
besmisleno. Šta će se desiti za par meseci kada me omete trudnoća, kada
ne mogu da se odbranim kako treba? Ne, moram ovo da uradim sada. To
je poslednja šansa koju ću dobiti. Ja sam Una Ivanov. Preživeću, a onda ću
nestati kao duh u noći, roditi ovu bebu i vratiti se da radim ono što najbolje
radim. Ubijanje. Dete može imati porodicu punu ljubavi, šansu za
normalno. To je najbolje što mogu da ponudim.

Sa novopronađenom odlučnošću, pretrčim poslednjih nekoliko metara

do kuće, pritiskajući leđa uza zid. Zadnji deo kuće nema mnogo kamera.
Iskreno, Arnie bi zaista trebao da poveća svoju sigurnost. Skidam ranac sa
ramena i kopam unutra, izvlačeći nekoliko blokova C4. Stavljam ih pored
francuskih vrata i onda duboko udahnem pre nego što skočim ispred
stakla na drugu stranu. Tanka žica se proteže od prozora do dva bloka
koja sada postavljam uz suprotni zid. Drsko? Možda. Ali činjenica je da
Arnaldo ima vojsku i ja želim da ih izvučem. Ne mogu da dođem do njega
ako je zaštićen. Mogla sam da zamolim Sashu za pomoć, da hakuje
sigurnosni sistem i da zatamni kamere. Verovatno sam mogla da ubijem
Arnaldoa a da moje prisustvo nikad ne bude primećeno, ali nije o tome
reč. Želim da sedi u svojoj kancelariji i gleda kako se njegova dragocena
kuća raznosi u komadiće. Želim da bude svedok kako njegovi ljudi umiru,
jedan za drugim, dok ne dođe do potpune spoznaje da dolazim po njega i
da više niko nije ostao da ga zaštiti. Nema više kuda da beži. Ovde se radi
o više od toga da ga ubijem. Ovo je poruka - niko ne lovi smrt. On nije prvi
koji me je potcenio. Naravno, neće očekivati da dođem ovde. Čak i da to
nije bilo fizički samoubilačko, politički, to je sumnjivo tlo. Italijani bi to
mogli da vide kao pošteno. Krenuo je za mnom, pa sam ja krenula za njim.
Ili bi me mogli učiniti neprijateljem broj jedan, u kom slučaju će me juriti
cela italijanska mafija. Ali imam podršku Rusa... mislim. I lagala bih ako
bih rekla da nemam neprirodnu veru u Neroa. Jebeno ne znam zašto. On
je Capo u istoj mafiji, ali je i njihov loš dečko. Divlja karta i, po njegovim
rečima, ja sam njegova. Iskreno, podjednako je verovatno da će me
upucati, ali devojka se može nadati. I da budemo iskreni, imam keca u
rukavu, ili da kažem, u materici.

8
 Krećem iza ugla zgrade i vadim jednostavan telefon na preklop iz
džepa. Pritiskam broj jedan tri sekunde i onda se sve čini bestežinskim.
Daleko sam od dometa eksplozije, ali vrućina me obuzima, bacajući me
nazad na travnjak. Otkotrljam se na noge i izvlačim oba pištolja iz futrola
dok trčim prema zadnjem delu Arnaldoove kuće. Komadi ruševina ruše
se iz zjapeće rupe koja je otkinula zadnji deo kuće. Kroz nju mogu da
vidim prvi sprat i sada zapaljenu kuhinju u prizemlju. Pola zida je
razbacano po travnjaku, komadi zapaljenog masonita čine da više liči na
ratnu zonu nego na kuću Hamptons. Ostajem blizu zgrade, koristeći
plamen, dim i prašinu kao zaklon. Svako ko dolazi iz vrta teško će me
uočiti. Bilo ko iznutra... pa, ne mogu da pucaju kroz zid u moja leđa.
Pucam u sve što se kreće, samo da razaberem senke kroz dimnu barijeru.
Ciljam, pucam. Ciljam, pucam. Punim. I tako to traje, sve dok se tela ne
gomilaju jednako brzo kao čaure i konačno sablasna tišina ne prožme
vazduh oko mene. Jedini zvuk je stalno pucketanje vatre, praćeno
povremenim rušenjem zgrade.

Čekam malo pre nego što pustim okidače oba pištolja i ponovo ih
napunim. Preskačem preko gomile cigle i kroz ono što su nekada bila
francuska vrata, krećući se kroz oskrnavljene kuhinjske jedinice. Mišići me
bole od napetosti dok ulazim u hodnik. Kuća je previše tiha. Ovo je previše
lako. Znam da mi se stopala jedva čuju po pločicama, ali mojim ušima
zvuči bolno glasno. Srce mi lupa u grudima, puls mi lupa u ušima u
podrugljivom ritmu.

Zastajem kada čujem i najmanji pokret sa zamračenih vrata ispred

sebe. To je dovoljno. Spustim se na pod u tren oka i ispalim dva hica. Čuje
se krik bola, ali jedva da registrujem rezultat dok se koraci čuju po zemlji
nekoliko koraka od mene. Jedva uspevam da stanem na noge pre nego što
imam pištolj u lice. Hvatam čoveka za zglob, gurajući mu ruku u stranu
dok mu zabijam pištolj u creva i povlačim okidač. Njegov pištolj puca dva
puta pre nego što mu ruka padne mlitava. Nije mrtav, ali pravi savršen
štit za telo. Pao je na mene i ja preuzimam njegovu težinu, klizeći rukama
ispod njegovih i pucajući na četvoricu momaka koji svi idu na mene. Meci
su pogodili mog prijatelja ovde i on je grcao pre nego što je potpuno
omlitavio. Teturam pod njegovom težinom i onda čujem zveket igle
bombe. Sranje. Nešto mi je pogodilo čizmu i bacila sam telo na bombu pre
nego što sam potrčala do najbližih vrata. Ne uspevam. Ruka izleti,
udarajući me u grlo tako snažno da sam prilično sigurna da mi je upravo
smrskala jednjak. Bomba eksplodira, prasak je dovoljno glasan da mi

9
zazvoni u ušima. Nešto mokro mi udari u lice i trepćem, puzeći okolo po
podu i dahćući za vazduh dok mi se vid ne povrati. Vidim par čizama u
vidokrugu i prisiljavam se da se fokusiram, da se smirim. Ispuštam malu
iglu sa manžetne na zglobu i hvatam je dlanom.

- Poljubac smrti, dupe moje. - Glas sa jakim akcentom se podsmeva.

Uspevam da uvučem malu količinu vazduha u pluća i pomerim se. Ruka
mi bljesne i povlačim oštricu preko zadnjeg dela njegovog skočnog zgloba,
presecajući njegovu Ahilovu tetivu. Teško se spušta, noga mu popušta. -
Jebena kučko, - psuje. Puzim po podu dok ne budem do pola na njemu.
Njegove ruke idu do mog grla, a on stisne zube, njegove tamne oči su
usredsređene na moje dok me snažno hvata za vrat. Uspevam da se
nasmejem pre nego što zabijem maleno sečivo u stranu njegovog vrata i
zatim ga povučem prema sebi. Njegova vratna kost se otvara kao slavina
i krv prska po podu. Stisak na mom vratu popušta dok udara dlanom
preko sopstvenog grla. Ali nikakav pritisak mu sada neće pomoći. Mrtav
je. Penjući se na noge, držim ruke na kolenima, još uvek ne mogu da
udahnem. Gurnem sečivo nazad u manžetnu i podižem svoje oružje sa
poda. Arnaldoova kancelarija je na drugoj strani kuće, i ko zna koliko
vojnika ima između mene i njega.

Iznenađena sam kada sretnem samo nekoliko momaka.

Pretpostavljam da Arnaldou ponestaje vojnika, jer ja stalno ubijam one
koje mi šalje. Mafija nije ništa drugo ako ne arogantna, sedi ovde u svojim
vilama, misleći da se niko neće usuditi da ih napadne. Njegovih nekoliko
preostalih ljudi lako ubijam i ubrzo se nađem ispred Arnieve kancelarije.
Onog trenutka kada otvorim ta vrata, padaće kiša metaka. Ne bi sebe
ostavio potpuno nebranjenog. Uvek ima najmanje dva muškarca sa sobom
u svakom trenutku, a s obzirom na situaciju, očekivala bih više. Uperim
pogled u malu kameru odmah iznad vrata. Znam da može da me vidi.

Namrštivši se, vadim još dve granate iz ranca i podižem ih ka licu,

prisloanjajući usne na hladni metal dok gledam u kameru. Na metalu
ostaje trag crvenog karmina. Moja vizit karta. Stvarno se uklapa u moj
potencijalno poslednji sjaj slave. Osmehujući se, bacam granate,
dozvoljavajući im da se otkotrljaju prema vratima. Vrtim se, sagnuvši se
iza jednog od debelih mermernih stubova koji krase njegov odvratno
razmetljiv hodnik. Čim eksplodiraju, krećem se prema oštećenim vratima
kancelarije, sa izvučenim pištoljima i letećim mecima. Metak mi prođe
kroz bedro i stisnem zube, sagnuvši se pored vrata.

10
 Bacim pogled, ispod glasa psujem kada vidim kako mi krv curi niz
nogu i natapa mi pantalone. - Hajde, Arnie. To nije način na koji se
dočekuju gosti, - viknem.

- Ti si neprijatelj na kapiji, Bacio Della Morte. Možda si poštovana kao

ubica, ali ćeš umreti kao pas.

Smejem se. - Možda, ali ću sigurno sjebati tvoje sranje na odlasku. -

Odmaknem se od vrata, šepajući dok hodam.

- Cigle i malter... - Potrčim, dok me bol probija u nogu. Kada sam

nekoliko koraka udaljena od vrata, padam na kolena. Krv koja mi lije iz
noge pomaže mi da klizim po mermernom podu. Pucam dva puta, pre
nego što se zaustavim na drugoj strani vrata. Sekundu kasnije i čujem
prigušeni udarac tela koja udaraju o pod. Dva. Dva tela. Ipak, ne znam
koliko ih ima. Mogli bi da se kriju iza samih zidova pred kojima se sada
sklanjam.

- Da li su to bile cigle i malter? - Pitam kroz zube. Oslanjajući se leđima

na zid, čučim, pritiskajući dlan o rupu na nozi. Posegnem ispod kapuljače
i zgrabim donji deo majice, otkidajući debelu traku materijala. Zavežem je
tik iznad rane od metka koliko god mogu. Zatvarajući oči, naslonim glavu
na zid i duboko udahnem. Znam da sam bez municije, ali izbacujem
okvire na svakom pištolju, proveravam ih, za slučaj da sam pogrešila.
Nisam. Sranje. Bacam jedan pištolj na pod, držeći drugi. Možda je prazan,
ali on to ne zna. Uzimam bodež iz futrole na butini u drugu ruku dok
ustajem. Bez oklevanja stupam na vrata kancelarije, jer percepcija je sve.
Gledala sam Neroa kako ulazi u sobu punu naoružanih ljudi i potpuno ih
iznervira jednostavno zato što je tako samouveren, tako potpuno
kontroliše sve oko sebe. Pokušavam da kanališem njegov osećaj moći i
prava. Arnaldo sedi za svojim stolom, naizgled sam, pored dvojice mrtvih
stražara sa obe strane svog stola. Uz grimasu, on podiže pištolj, a ja bacam
svoj na njega. Pogađa ga u čelo, ostavljajući ga dovoljno ošamućenog da
prelazim preko prostora do njegovog stola i zabijam mu nož kroz zglob,
pričvršćujući ga za drvo. Vrišti kao mala kučka kakva jeste, prsti su mu
opušteni oko oružja dok su mu nervi prekinuti. Uzimam pištolj, a on me
posmatra, izraz lica mu je maskiran bolom, a sa čela mu se sliva znoj.
Kliznem na sto ispred njega i zgrabim šaku njegove sede kose.

- Krenuo si na mene, Arnie, - kažem.

11
 - Udružila si se sa njim, - pljuje reči. Krv se širi po stolu, curi preko ivice
drveta i ravnomerno udara o pod.

Slegnem ramenima. - Prodajem ponuđaču sa najvišom cenom. Platio

je više. - Platio mi je nečim što se novcem ne može kupiti. Mojom sestrom.

- Umrećeš. Tvoj ruski tatica ti ovaj put ne može pomoći, - reži,

obavijajući prste oko drške mog noža. Impresionirana sam kada ga izvuče
iz ruke i nespretno skoči na mene. Zgrabim ga za zglob i gurnem dlan u
središte njegove podlaktice, osmehujući se kada čujem zadovoljavajuće
pucanja njegove kosti praćeno mučnim krikom od bola. Nož pada na sto i
on se hvata za ruku koja je sada savijena pod čudnim uglom. Muškarce
poput Arnaldoa ne treba shvatiti olako, ali činjenica je da su oni moćni
igrači, ljudi koji sede za stolovima i pucaju i retko se ubijaju. Kada prilika
to traži, oni povlače okidač. Nije mi dorastao i on to zna. Vidim poraz u
njegovim očima. Odlučnost. Uhvativši ga za šaku kose, povučem mu
glavu unazad i prisilim ga da me pogleda.

Nasmejem se, podižući mu nož pod grlo. A onda ga pogledam pravo

u oči dok mu vučem oštricu po grlu. Oči mu se rašire i groktajući zvuk
gušenja prođe kroz njegove usne. Krv se izliva, šiklja niz njegovo telo kao
vodopad.

Držim njegovu bradu i njegove oči koje blede susreću moje. - Ne treba
mi pomoć. Ja sam Poljubac smrti. - Pritisnem mu usne na čelo, a kada se
povučem, taj uzaludni poslednji dah ostavlja njegovo telo u šištanju.

Obično osetim malo uzbuđenje kada ubijem metu, ali ovog puta zaista
ne osećam ništa. Arnaldo nije bio meta. On nije bio platni ček. Nije bio
neprijatelj nekog bezličnog klijenta. On je sebe učinio mojim neprijateljem.
Ovo je bilo lično. Ovo se dešava kada tražite Smrt. Ona dolazi po vas. A
sada, odlazim. Upravo sam ubila zamenika italijanske mafije i to ima
posledice. Čak i Smrt mora znati kada da beži.

12
 II Poglavlje
Nero
Bes. To je moj stalni saputnik, koji me svakim danom dovodi do ivice
razuma. A Una Ivanov je jebeni uzrok. Znam da može da se brine o sebi i
sigurno joj nije potrebna moja zaštita, ali cena njene glave je visoka.
Dovoljno visoka da dramatično izjednači šanse protiv nje. Van kruga sam
jer je Arnaldo odlučio da je ona izdajica. Zna da sam radio sa njom, ali,
naravno, ne može to da dokaže. Moram samo da čekam svoje vreme kada
je on zabrinut. Ako znam išta o Uni to je da što je više gura u ćošak, to sebi
čini gore. Čini se da je zaboravio s kim ima posla, a ako ga ona ne podseti
na to, onda će to sigurno uraditi Nicholai Ivanov. Ludi Rus neće dobro
podneti kada čuje da se njegov omiljeni ljubimac lovi kao pas.

Ništa se ne odvija onako kako sam planirao. Nimalo. Zato što nikada
nisam računao na mogućnost da bi mi moglo biti stalo do Une. Ona je
trebalo da bude pešak, a umesto toga, postala je moja kraljica. Moja
zlobna, mala kraljica... dok nije pobegla od mene. Od kada sam je prvi put
video, želeo sam je, čak sam žudeo za njom, ali ovo je drugačije. Kako ono
kažu? Ne znate šta imate dok to ne nestane? Pa, nisam mogao da
predvidim koliko mi se ona uvukla pod kožu, dok nije otišla. Trebao bih
da je pustim. Ona je slabost koja mi ne treba. Da ne spominjem količinu
pažnje koja je na njoj, ali svaki put kada pomislim da odlazi, o mogućnosti
da bude ubijena, ili još gore, da preživi... da nastavi dalje, da jebe nekog
drugog - ne mogu. Ona ne može. Jebeno je moja i niko je ne dira osim
mene.

- Nero, - okrećem se sa mesta na prozoru i suočavam se sa Giom koji

stoji na vratima moje privremene kancelarije u londonskom stanu.

13
 - Jeste li je našli? - Pitam ga.

Mršteći se, sklapa ruke na grudima. - Ne baš.

Izgleda kao nešto iz horor filma. Pet tela i ono što liči na krv desetorice.
Tepisi. Zidovi. Kauč... sve je grimizno. Krećem se kroz stan, pogledom
preletim ono malo stvari koje je Una ostavila za sobom. Ne postoji ništa
lično, ništa što bi odalo da je uopšte i bila ovde - osim krvoprolića u
dnevnoj sobi. U kupatilu se nalazi par boca šampona, brijač... Uzimam
šampon i otvaram poklopac, udišući. Vanila. Miris me momentalno
podseća na nju, iako mu nedostaje nota ulja za oružje koje uvek izgleda
kao da je okružuje. Izlazim iz kupatila i zastajem na vratima spavaće sobe,
bacivši pogled na mrtvaca koji se nasumično izvalio unutar sobe. Drška
noža viri iz njegovog čela, zakopana tako duboko, da jedva da ima krvi.
Saginjem se i vadim mu nož iz čela. Zvuk krckanja kostiju odjekuje
prostorijom. Pregledam jednostavan, ali delikatan bodež, smešeći se dok
zamišljam kako se Arnaldoov tim za ubijanje prikrada Uni u mraku, samo
da bi se našli kao žrtve noćne more.

- Čistači su prijavili, - kaže Gio, a izraz lica mu je bio stegnut dok me

posmatra. Potplatili smo svaki mogući podzemni kontakt koji smo mogli
da pronađemo, a čistači su dobro mesto za početak. Nepristrasni su, treća
strana koja će sve očistiti sve dok budu plaćeni. - Nije ih ona zvala, - kaže,
- nego Rusi.

Naglo podižem oči na njegove i mrštim se. - Podržavaju je?

14
 Sleže ramenima. - Pretpostavljam da im ne ostavlja mnogo izbora. Oni
ne žele ovu vrstu vrućine. - Maše rukom prema masakru u dnevnoj sobi.
To je tačno, ali ovo je zaista bilo neizbežno. Arnaldo nastavlja da šalje
muškarce za njom, kao da je ranjena životinja sa prokletom nagradnom
kožom. Pre ili kasnije napravila bi nered koji ne bi mogla sama da očisti. I
evo nas.

- Ne, ovo je više od toga, - kažem. - Ova tela su stara najmanje dvadeset
četiri sata. Oni joj aktivno pomažu. Čekali su da jave. Dali su joj priliku da
se izvuče. - Znam da joj je Nicholai naklonjen, ali da joj sada pomogne,
stavio bi sebe na liniju vatre. Rus je lud, ali dovoljno da rizikuje da izazove
rat?

Gio klima glavom. - Ni ovo nije njen stil. Čista je i efikasna je. Ovo... -
odluta.

- Šalje poruku, - promrmljam, dok mi se osmeh vuče na usne.

- Poruka primljena, - kaže ispod glasa. Telefon mu zvoni u ruci i on

spušta pogled na ekran, a lice mu ostaje bez boje.

- Šta je? - Pitam ga.

Okreće ekran prema meni, pokazujući mi sliku Arnaldoove odsečene

glave koja stoji na njegovom stolu, sa crvenim tragom karmina na
njegovom voštanom čelu. Polagani osmeh vuče mi usne. Uradila je to.
Meseci planiranja. Ona, njena sestra... sve je deo većeg plana. Sve je deo
ovoga. Ali onda ju je napao i ona je pobegla. Nisam želeo da pobegne, ali
sam želeo da je zaštitim od usrane oluje u koju sam je stavio. Nisam ni na
sekundu očekivao da će ući u Arnaldoovu kuću i ubiti ga, za ime Boga. -
Pobegla je?

- Nisu je uhvatili ako na to misliš. Ubila je osamnaest njegovih ljudi, -

kaže i moram da se nasmejem.

- Upravo smo joj izgubili trag i verovatno je postala još traženija. Zašto
se, dođavola, smeješ?

Izgubili smo je, za sada, ali ja ću je naći. - Zato što je jebeno savršena.

15
 Dobiću sve što sam ikada želeo, osim nje. Moram da je nađem jer, bez
nje sva moć sveta ne bi bila dovoljna da popuni prazninu koju je ostavio
moj mali opaki leptir.

Povlačim auto pored gomile kontejnera na ivici brodogradilišta. Gio je

skoro pun napetosti pored mene. - Ne sviđa mi se ovo, - promrmlja. -
Jebeno ne verujem Rusima.

- Una je Ruskinja.

- Baš tako.

Priznajem da obično ne bih pristao na ovaj sastanak. Da je u pitanju

bilo ko drugi osim Une, mene ne bi bilo. Jedan poziv, glas sa jakim
akcentom koji jednostavno navodi vreme i mesto. Ništa više. Jedini razlog
zašto sam ovde je taj što je taj naglasak bio ruski. Jedini zajednički faktor
između mene i Rusa je Una.

Ugasio sam motor i na trenutak se niko od nas ne pomera. Gledam

kroz šoferšajbnu u visokog, mršavog tipa koji se naslanja na haubu Jaguar
sportskog automobila. Njegova beloplava kosa, iste nijanse kao Unina,
hvata mesečinu. Kunem se da bi mogli biti brat i sestra. Oštre zelene oči
nepokolebljivo gledaju u nas dok prinosi cigaretu ustima i udiše, čineći da
kraj sija jarko grimizno.

Otvaram vrata i izlazim, osećajući težinu svog pištolja privezanog za

grudi ispod sakoa. Rus baci cigaretu u stranu i krene prema meni. Kreće
se kao predator i plesač umotani u jedno, proračunato i smrtonosno. Kreće

16
se kao Una. On je jedan od jebene Elite. Moja ruka odmah ide po moj
pištolj. Glava mu se naginje u stranu dok prati kretanje, poput vuka koji
gleda zeca sa potpunom ravnodušnošću i saznanjem da bi to manje
stvorenje moglo da okonča u trenutku. Naravno, Elita ne oseća strah, čak
ni kada bi trebalo. - Nemoj to da radiš, - kaže on na italijanskom sa jakim
naglaskom.

Dohvatim pištolj i spuštam ruku na bok, a kažiprst mi lebdi iznad

okidača. - Ko si ti?

Uzdahne i sklopi ruke na grudima. - Sasha, Unin prijatelj.

- Oprosti nam ako nismo previše zainteresovani za Unin brend

prijatelja, - kaže Gio, stajući pored mene.

- Više mi je kao sestra. - Njegove bledoplave obrve se skupljaju, dok

mu pogled prelazi sa Gioa na mene. To je najbliže izrazu što sam video od
njega. - Dakle, ti si Italijan koji je vodi u uništenje, - kaže optužujući.

- Zašto si ovde? - Pitam, brzo mi ponestaje strpljenja.

- Ne sviđaš mi se, - suzi oči, - ali ona je sada opasna. Devetnaest

Italijana je previše. Ona je najbolja koju sam ikada video, ali ni najbolji ne
mogu da se suprotstave čitavoj italijanskoj mafiji. - Uzdiše. - A ja mogu da
joj pomognem samo toliko, pre nego što Nicholai sazna.

- To si bio ti, - kaže Gio. - Pozvao si čistače za nju.

Sasha klima glavom. - Učiniću sve za nju, ali ne mogu izdati Nicholaia,
a on je želi nazad. Ubila je Arnaldoa Boticellia. Otišla je predaleko. Možda
bi mogla da beži od Nicholaia, ali ne sa Italijanima koji je love. Ne mogu
je više zaštititi. - Prelazi rukom preko lica. - Ali ti možeš.

Udahnem mirno. - Pobegla je od mene. Zašto misliš da joj mogu

pomoći?

Približava se sve dok ne stane direktno ispred mene, a njegove oči se

zapinju u moje. - Obojica znamo da nisi ono što izgledaš, Nero Verdi. Kako
ono kažu? S velikom moći dolazi i velika odgovornost. - Napravi pauzu. -
Ne znam da li si prijatelj ili neprijatelj, - gleda me odozgo do dole, - ali
mora da ti je verovala.

17
 Šmrknem. - Nije mi verovala.

Njegov izraz lica ostaje ravnodušan. - Potrebna joj je pomoć. - Da, ne

seri. Taj brod je davno otplovio. - Uhvati je, i kada je imaš, zaštiti je i od
svojih i mojih ljudi. Arnaldo je mrtav, ali osveta je neizbežna. Nicholai je
želi nazad, i nemate pojma koliko će daleko ići za njom.

- Šta će joj uraditi? - Potpuno se pokvarila, pomogla mi je da uradim

nešto što nikada nije trebalo da uradi za sestru, prema kojoj bi trebalo da
bude previše hladna da bi joj bilo stalo.

Njegove oči se udaljavaju na sekund. - Ljudski um je savitljiv. Može da

je natera da zaboravi. Može da je popravi.

- Da je popravi? - Moje pesnice se stisnu i toplota ključa tik ispod moje

kože.

Gleda me na trenutak i jednom klimne pre nego što se okrene i ode.

Otvara vrata automobila, zastajkujući. - Mogu da pratim njen telefon.
Poslaću ti koordinate za njeno odredište.

- Čekaj. Zašto joj pomažeš? Izdaješ Nicholaia zbog nje.

Njegove jarko zelene oči se spajaju sa mojima. - Zato što je volim. - A

onda uđe u auto i zatvori vrata za sobom. Motor zareži pre nego što se
točkovi okrenu.

18
 III Poglavlje
Una
Pariz. Grad ima atmosferu za razliku od bilo kog drugog. Ulice su
užurbane od aktivnosti, ali nekako uvek sve deluje tako ležerno. Hodam
ulicom, držeći se što bliže zgradama. Sporedne ulice su manje naseljene,
ali uvek sam svesna, uvek na oprezu. Dolazim do drvenih vrata sa
kapcima koja vode u gradsku kuću i otvaram ih. Stare crno -bele pločice
hodnika ustupaju mesto drvenom stepeništu. Penjem se stepenicama do
stana na prvom spratu i otključavam vrata. Lutala sam gradom pre
nekoliko dana, pokušavajući da se pritajim, kada sam na prozoru
primetila natpis koji je reklamirao ovaj stan. Planirala sam da ostanem u
Parizu nekoliko dana, pre nego što se vratim trajektom za Englesku.
Kratko putovanje da izbacim svakoga ko me možda prati sa mog traga.
Ali one sekunde kada me je Annaliese, gazdarica, uvela u stan, osetila sam
mir koji nisam osećala godinama. Potpuno je neprikladan. Postoji samo
jedno stepenište, a pošto je to nekada bila kuća, nema čak ni
protivpožarnih stepenica sa prvog sprata, ali sam ga ipak uzela.
Pretpostavljam da sam samo želela da prestanem da bežim na sekund, da
se uvučem i udahnem. Pariz je dobar grad za skrivanje.

Otvaram vrata i spuštam malu kesu sa namirnicama na kuhinjsku

ploču. Stan je mali, jednosoban, ali prozori se protežu od poda do plafona
i, na neki način, podsećaju me na Neroov stan u New Yorku. Popodnevno
sunce prosipa se kroz dugi prozor kroz zavese, bacajući senke na drvene
podne ploče.

Sviđa mi se ovde. Mogla bih da ostanem ovde dok se ova beba ne rodi,
a on ili ona mogu da odrastu u Parizu, bezbedni od svih opasnosti mog
sveta. Odlazim u kupatilo i uzimam neke zalihe iz ormarića za lekove.

19
Sedam, stavljajući obloge i zavoje na stočić ispred sebe. Džep mi zuji i
vadim svoj telefon i vidim prazan sms od Sashe. To je zahtev za prijavu.
Šaljem mu brzu poruku.

Izlazim iz mreže. Javiću se kad budem mogla.

Moram da se udaljim od svega i svakoga, jer i prijatelji mogu biti

neprijatelji. Ne sumnjam da će Sasha kada dođe do toga stati na
Nicholaievu stranu. I drago mi je. Njegova odanost meni je opasna za
njega. Guram farmerke i povlačim zavoj koji mi se zalepio za butinu. Moje
nasumično šivenje ne bi bilo loše u filmu o Frankensteinu. Uradila sam
najbolje što sam mogla u to vreme - džepni komplet za šivenje kupljen u
lokalnoj radnji na uglu. Namenjen je za ušivanje dugmadi, a ne za
zatvaranje rupe od metka. Meso oko šavova je natečeno i crveno i boli kao
pakao. Mislim da se inficiralo, ali ne mogu dobiti nikakvu pomoć oko
toga. Bilo koja bolnica će prijaviti ranu od metka koja izgleda čudno, a svi
doktori koje bih obično pozvala za ovakve stvari su povezani ili sa
Nicholaiem ili nekim drugim. Doduše, cena od pet miliona dolara trebalo
je da nestane sa Arnaldoom - budući da je on taj koji ju je stavio - ali
nekome nešto vredim. Ne mogu da verujem doktoru. Odvrnem poklopac
sa flaše votke i škrgućem zubima dok je prelivam po rani. Pecka me i
moram da dišem na nos. Sećam se Neroa i čaure od metka koju sam mu
stavila u rame. Napunila sam je barutom, i volela bih da mogu da uradim
isto, ali to sranje je dovoljno teško učiniti nekom drugom, a kamoli sebi.
Misli mi odlutaju ka njemu. Pitam se šta trenutno radi. Traži li me? Da li
me sada želi mrtvu? Da li je on prijatelj ili neprijatelj? Da li bi me ubio sada
kada sam ubila njegovog šefa? Mislim da ne bi, ali mogla bih da grešim.
Nero igra po sopstvenim pravilima. Mafija bi trebalo da bude o porodici i
lojalnosti, ali Nero je ubio svog rođenog brata. Ne, nešto mi govori da on
neće osećati ni trunke kajanja zbog Arnaldoove smrti. Ali moćan je igrač,
i ponekad da bi stekao moć, lojalnost se mora glumiti. Na kraju krajeva,
njegova moć dolazi od mafije i isto tako se lako može oduzeti. Obećala
sam mu da ću mu se vratiti, ali sada ne znam da li to obećanje mogu
održati. U našem svetu osećanja su jeftina, emocije besmislene, a lojalnost
se tako lako kupuje. Jedan čin, jedan trenutak, jedna smrt, i sve figure na
tabli su se pomerile. Da li su se toliko pomerile da Nero i ja više nismo
jedno pored drugog, već jedno protiv drugog?

20
 Probudim se i svako moje čulo je momentalno u stanju pripravnosti.
Neko je u stanu. Uspravim se i hvatam pištolj ispod jastuka, skidajući
osigurač. Ustajem iz kreveta, zastajem kada čujem škripu podne daske
ispred vrata svoje spavaće sobe. Sranje. Prelazim sobu na prstima,
saginjem se iza vrata, i tu čekam.

Ruka mi se steže oko pištolja i moj prst lebdi iznad okidača. Spremna
sam. Čekam. Pritiskam lopatice o hladan zid iza sebe i moj um se smiruje,
a uši čuju svaki mali zvuk u kući. Mora da su Italijani. Ili još gore, Nicholai.
Ako me vrati, nikada me neće pustiti iz te ustanove, a ova beba... radije
bih umrla.

Lagani šapat stopala preko podnih dasaka jedini je zvuk i svakom

normalnom čoveku bi promakao. Ako je to Nicholai, onda će znati da je
udar na vrata bio dovoljan da potpiše njihovu smrtnu presudu. Ne, mora
da su Italijani koji misle da love devojčicu. Bacim pogled na svoj noćni
stočić, na set ključeva od auta koji stoje tamo. Moj plan bekstva, mali bež
Fiat 500 je parkiran u uličici iza zgrade.

Labava podna daska ispred vrata moje spavaće sobe ponovo zaškripi
i zadržavam dah. Svaki mišić u mom telu se čvrsto savija dok mi adrenalin
preplavljuje vene. Bilo je vremena, ne tako davno, kada bih jednostavno
izašla i sve pobila, ali to je bilo kada sam bila lovac, a danas sam lovina.
Čuje se još jedan korak. Vrata se uz škripu otvaraju, šarke škripe u znak
protesta.

Vrata me sakrivaju od pogleda i još jače se odgurujem uza zid, želeći

da mogu da se uvučem unutra. Ulično svetlo ispred prozora baca mutnu

21
izmaglicu kroz sobu, ocrtavajući ruku koja drži pištolj uperen u moj
prazan krevet.

Spuštam pištolj, izvlačim malo sečivo sa manžetne na zglobu i štipam

ga između palca i prsta kao džinovsku iglu. Ovo je problem sa skrivanjem
u gradu, pucnjave privlače pažnju. Prikradam se iza njega, tiha kao duh.
Moja ruka udara po njegovim ustima u isto vreme dok drugom zabijam
sečivo u njegovo grlo. Ovo malo sečivo me je izvuklo iz više situacija od
bilo kog pištolja. Nije dovoljno veliko da nekoga ubode u stomak ili grudi,
ali je smrtonosno oštar i savršen za otvaranje vratne šupljine. Iznenadi me
i baci na zemlju dok pada na kolena. Pištolj mi isklizne iz stiska, klizeći
nekoliko koraka od mene. Njegov veliki okvir nadvisuje me. Krv mu curi
iz vrata i pada na pod. Tamne oči. Tamna kosa. Maslinasta koža.
Definitivno Italijan. Odlazim od njega preko tepiha, posežući za oružjem
dok čekam da mi prasak signalizira kraj. Ali to nikada ne dolazi. Sve što
čujem su zadnji udisaji čoveka pre nego što udari u pod. Čujem prigušeni
zvuk glasova niz hodnik. Sranje.

Uzimam pištolj i ključeve od auta i otvaram prozor. Drvo škripi o okvir

i staklo drhti dok ga povlačim. Očekujem da je pola komšiluka to čulo
uključujući i moje uljeze. Koraci udaraju niz hodnik i mogu samo da se
nadam da će mi mrak dati dragocene sekunde koje su mi potrebne da
pobegnem. Podižući nogu preko prozora, gledam u zemlju dva sprata
ispod. Pre nekoliko meseci skočila bih bez razmišljanja, ali sada.. svetlo se
pali i paničim, bacajući drugu nogu kroz procep i nesigurno balansirajući
na ivici prozora.

- Morte. - Zaledim se, oklevajući od zvuka tog dubokog glasa. - Nemoj

to da radiš, - zapoveda on. Taj trag akcenta čini da tiho izgovorene reči
zvuče grubo. Ne treba da ga gledam, samo da skočim. Ali radim to. Bacim
pogled preko ramena, ruku oslonjenih na okvir. Nero stoji tamo u svom
skupom odelu, sa svojom frizurom na taj njegov seksi način. Te tamne oči
se zaključavaju sa mojima i kao da vreme staje. Vidim pretnju kako pleše
u njegovim očima, obećanje nasilja i gneva, ali i želju i požudu, kovitlaju
se i mešaju u nešto snažno i opojno. Ta moć koju emituje kao da me
obavija, izaziva zavisnost i tako je opasna, tako primamljiva. Dok ga
gledam u oči, razmišljam u najkraćim trenucima da odem kod njega, jer
želim da mi on bude spasitelj u svetu neprijatelja, moje čudovište da ubije
sve ostale. Ali on je možda moj neprijatelj, ne znam više. Ne mogu da
verujem nikome osim sebi, a to je teško, posebno sa njim.

22
 Vazduh se nabija i pucketa, njegova čista snaga volje se suprotstavlja
mojoj odlučnosti da preživim po svaku cenu. Mi smo dve strane istog
novčića, hranimo se jedno drugim. Jedna jedinstvena, haotična,
nezaustavljiva sila. Njegove usne se povlače u jednom uglu, osmeh je
preteći, ali primamljiv. Srce mi treperi u grudima dok odgovara na nit
straha koji usađuje, sada više nego ikad. Uvek izgleda tako savršeno
staloženo, kao da nije sposoban da hladnokrvno ubija ljude ni za šta drugo
osim za moć. Zar on uvek ne kaže da izgledam tako nevino? Oboje smo
vukovi u ovčijoj koži.

Pravi korak ka meni, njegove oči ne napuštaju moje. - Ne prilazi bliže,

- kažem. Ignoriše me i pravi još jedan korak. Podižem pištolj i uperim ga
u njegovu glavu.

Nasmeši se. - Šta ćeš uraditi, Morte? Upucaćeš me?

Gledam u njega na trenutak. - Ako je to ono što je potrebno. - Odlazim

odavde, na ovaj ili onaj način.

Oči mu se suze. - Ti si moja, - kaže on, ali reči ne znače ništa kada su
život i smrt na kocki, a ja ne mogu da mu verujem. Još jedan korak. - Zašto
bežiš? Arnaldo je mrtav. - Podiže jednu obrvu. - Rekla si da ćeš mi se
vratiti. Evo me, a ti se spremaš da skočiš kroz prozor. - Kad bi nam
Arnaldo bio jedini problem.

- Oprosti mi ako ti ne verujem. - Vidim da se jedan od njegovih ljudi

kreće na mojoj periferiji, pokušavajući da me zaobiđe. - Podseti svoje ljude
da nemam problema da im stavim metak između očiju.

Namršti se i podiže ruku i oni se istog trena povlače nazad. - Ne

veruješ mi? - Pita. - Nisam ja taj koji je bežao. - Pravi još jedan korak. Sada
je samo nekoliko koraka od mene. Pomeram svoju težinu blago napred na
prozorskoj ivici.

Smeškam se. - Ovo je bilo sjajno i sve, ali ne želim da me tvoji momci
uhvate tamo dole. - Pokazujem na uličicu.

Tlo izgleda predaleko, iako u stvarnosti znam da mogu lako da skočim

ako se samo zakotrljam. Pogledam ga poslednji put, pamteći svaki
centimetar njegovog savršenog lica. U trenu juriša na mene i ja se
odgurujem od prozorske platforme. Zemlja mi juri u susret, a moje noge

23
snažno udaraju o ulicu. Bol mi zapali nogu i šavovi u mojoj butini se
otvaraju dok se kotrljam. Spustim se na jedno koleno i podignem pištolj u
ruci, uperim ga u prozor. Moja druga ruka instinktivno ide ka stomaku.
Susrećem se s njegovim očima, ali oni su zakočene na mom stomaku, na
maloj, ali prepoznatljivoj kvržici koja viri između mojih kukova.

Duboko udahnem, stiskajući zube od bola u nozi. - Ako si ikada nešto

osećao prema meni, pusti me da bežim, Nero, - preklinjem. - Vratiću ti se.
- A onda sam na nogama i trčim, a svaki korak mi šalje užareni bol u nogu.

Toliko sam blizu auta da vidim haubu kako viri iz senke uličice. Šepam
napred, držeći pištolj kada se nešto sudari sa bočnom stranom moje glave
i vid mi se zavrti. Teturam u stranu i osećam da padam. Snažne ruke me
hvataju dok moje telo beskorisno pada. Jedva mogu da razaznam
zamućeni profil Giovog lica, pre nego što se sve zacrni.

24
 IV Poglavlje
Una
Budim se sa stenjanjem i lupanjem u glavi. Kada otvorim oči, trgnem
se od zaslepljujuće svetlosti. Pokušavam da bacim ruku preko lica, ali ne
mogu. Bacivši pogled u stranu, vidim da mi je ruka vezana pored glave, a
kožna manžetna je pričvršćena za lanac dug nekoliko centimetara. Moja
druga ruka je ista, a obe su pričvršćene za okvir kreveta ispod mene.
Jebeno super. Nero. To je poslednje čega se sećam. Pokušavam da shvatim
gde sam dođavola. Soba nema prozore samo vrata prilično čvrstog
izgleda, tako da pretpostavljam da sam u podrumu. Još jedna vrata su
napola otvorena preko puta mene i čujem sporo kapanje slavine koje
dolazi kroz njih. Moje pantalone za jogu su skinute i zamenjene šortsem
za spavanje. Još uvek nosim istu majicu bez rukava u kojoj sam zaspala u
stanu u Parizu.

Vrata se otvaraju uz težak jecaj i ja podižem glavu dok Gio ulazi.

Njegov uobičajeni ozbiljan izraz prikriva lice. Zavalim glavu na jastuk i
duboko udahnem. - Kako ti je noga? - Pita me.

- Jebi se, Gio. Gde je Nero?

Lagano se nasmeje. - Zauzet je. - Naravno da jeste. Seda na ivicu

dušeka i stavlja ruku na moje bedro, pregledavajući moju nogu. Čim
njegova koža dođe u kontakt sa mojom, postajem ukočeno napeta. Ubij!
Ubij! Ubij! Taj jedini instinkt mi prolazi kroz glavu, impuls je toliko snažan
i instinktivan da boli što ne reagujem na njega. Trzam o stege i koža mi
grize zglobove. Njegova ruka konačno napušta moju nogu i ja uzdahnem
s olakšanjem, telo mi postaje mlohavo.

25
 - Koliko dugo ćeš da me držiš ovako vezanu? - Izbacim.

Njegove oči susreću moje. - Dok ne budem siguran da nećeš pobiti sve
u zgradi.

Smeškam se. - Onda zauvek.

- Sve dok Nero ne dođe ovamo i lično se pobrine za tebe, - promrmlja.

- Kažeš to kao da ga neću ubiti.

Njegove oči preleću na moj stomak. - Rekao bih da trenutno imaš

prednost u toj borbi, zar ne?

Frknem. - Daješ mu previše zasluga.

Obrve mu se skupe u mrštenje. - Trebalo je da mu kažeš.

Ljutito ga gledam. - Ne dugujem mu ništa. - Bez obzira na to šta osećam

prema Nerou, šta je on za mene postao, činjenica je - ucenjivao me je.
Svesno me je doveo u situaciju koja me je stavila pravo na nišan. Primila
sam teoretski metak za njega. I negde usput naterao me da osetim nešto
prema njemu. U svom haosu, uspeo je da zaradi moju lojalnost, a da nisam
ni shvatila da sam mu je poklonila, ali ovo je drugačije. Ova beba je nešto
što ne mogu da mu objasnim, jer ne mogu ni sebi da objasnim.

- Mogli smo da ti pomognemo.

- Ne treba mi vaša jebena pomoć. Zaboravljaš ko sam, - režim, a moj

bes raste kao živa stvar koja diše. Čak je i hladni ubica u meni zaštitnički
nastrojen prema ovom detetu, kada bi trebalo da bude samo odvojena.
Zbunjena sam, ali vođena instinktom i ubiću svakoga ko pokuša da nam
naudi.

Gio ustaje i odlazi od mene. - Ne zaboravljam, Bacio Della Morte. -

Njegove oči postaju tvrde i neumoljive dok mi prilazi, izvlačeći špric iz
džepa. Trzam se protiv ograničenja. Zarežim dok mi zabija iglu u kožu.

- Ubiću te, Gio. Bolno. Polako.

26
 Mali osmeh dodiruje njegove usne pre nego što mi igla probode kožu
i klip pritisne. Izlazi iz sobe, zalupivši vratima za sobom. A onda, sve se
crni.

Kad se probudim, ruke mi više nisu vezane. Majica mi je podignuta i

ostaci nečeg vlažnog se razmazuju po stomaku. Moja noga je sveže
zavijena. Nedostatak bola sugeriše da sam dobila lekove protiv bolova.
Ustajem na noge i lagano teturam dok se efekti sedativa drže za mene.
Moje oči hvataju svaki centimetar sobe dok je prelazim, očajnički
planirajući. Otvaram druga vrata i pronalazim kupatilo. Samo osnovno.
Tuš, umivaonik i toalet. Uključujem tuš, skidam se i ulazim unutra. Vruća
voda ispire ono što se čini kao nedeljama prljavštine i prljavštine, dajući
joj nijansu crvene boje dok osušena krv - i moja i tuđa - napušta moju kožu.
Povlačim zavoj sa butine i pregledam ranu. Izgleda bolje, manje crveno i
otečeno. Gio mi je sigurno dao antibiotike. Dok stojim pod tušem,
počinjem da pravim plan u svojoj glavi. Za sada ću sačekati da vidim da
li će Nero napraviti potez. Problem sa njim je što je zastrašujuće
nepredvidljiv, čak i za mene. Za dan ili dva imaću jasniju sliku o tome šta
se dešava.

Kada se očistim, izlazim iz tuša i omotam jedan peškir oko sebe. A

onda počinje. Dosada. Koračanje. Posle nekog vremena, zidovi počinju da
se osećaju kao da se zatvaraju i to je dovoljno da poželim da počupam
kosu.

27
 Na kraju čujem škljocanje brave na vratima i spremam se da
napadnem, ali čim se malo otvore, pištolj je uperen u mene. - Nisi mislila
da ću ući ovde nenaoružan, zar ne? - Pita Gio. - Pretila si da ćeš me ubiti.

Hladno se smejem. - Ne pretim.

Smeje se i daje znak nekome iza sebe. Tommy ulazi u sobu, noseći
smeđu papirnu kesu i presavijenu odeću. Ne mogu, a da se ne nasmejem
kada ga vidim.

- Irče, - kažem. Stidljiv osmeh mu privuče usne i on ispruži kesu ispred

sebe, protežući se kao da pokušava da se drži što dalje od mene. Prevrćem
očima i grabim kesu. On skače. - Samo sam te jednom nokautirala,
Tommy.

- Vidi, - namršti se, - strašna si u svom najboljem danu. Ali trudna?

Hormoni će čak i zdravu ženu izludeti. - Ljutito ga gledam.

- Kunem se da nemaš nikakvog samoodržanja, mali, - Gio uzdiše.

Nudi mi malo sleganje ramenima. - Izvini, Una, ali istina je.

- Da si neko drugi... - Tommy mi se uvek sviđao. Možda zato što je on

Neroova meka tačka, ili možda zato što je uspeo da ostane nevin u ovom
svetu korupcije. U svakom slučaju, on je kao štene koje ne biste mogli da
podnesete da povredite. Stavlja odeću na krevet i okreće se, vraćajući se
ka vratima.

- Gde je Nero? - Pitam Gioa ovaj put.

- Još je zauzet, - kaže, usta mu se stisnu u tanku liniju. I taj izraz mi

nešto govori. Šta god da se dešava, Gio to ne odobrava. Ustukne i vrata se
zalupe.

Šta bi Nero mogao da radi što se Giou ne sviđa? To je glupo pitanje.

Sve. Nero je loš dečko mafije, kojeg ne vezuju osećanje časti ili dužnosti,
dok je Gio sušta suprotnost. On je sve o dužnosti i lojalnosti. Slučajno se
desilo da je odan Nerou.

Prva opcija, Nero ide protiv ostatka mafije i Giou se to ne sviđa. Druga
opcija, Nero ide protiv mene. Mafija je sve oko svojih žena i dece, tako da
je razumljivo, da se ni to Giou ne bi svidelo. Jebote, ne znam. Zaglavila

28
sam ovde, pokušavajući da analiziram etiku muškaraca koji je nemaju i
nadajući se da najbezdušniji od svih njih pokušava da mi pomogne,
umesto da me ubije.

29
 V Poglavlje
Una
Ne znam koliko sam dugo u ovoj prostoriji, ali definitivno je prošlo
nekoliko dana. Svako malo Gio i Tommy uđu i donose mi hranu, uvek sa
pištoljem uperenim u mom pravcu. Što duže ovo traje, postajem
sumnjičavija. Drže me kao zatvorenika. Arnaldo je možda van slike, ali
Italijani me i dalje žele mrtvu. Sada verovatno još više, tako da je logično
da je Neroova lojalnost pokolebana u njihovom pravcu. Što sam duže
ovde, sve sam uverenija da je on protiv mene. Samo je pitanje vremena
kada će me predati njihovom novom šefu. Nicholai možda ima dovoljno
moći da me izvuče iz toga, ali on je poslednja osoba koju želim da me spasi
iz više razloga. Pre bih rizikovala sa Italijanima. Barem štite decu, ne
pretvaraju ih u vojnike.

Dok Gio dođe sa hranom, gotova sam. Podiže pištolj, a ja suzim oči na
njega. Jedan od momaka kojeg ne poznajem donosi hranu u sobu, ali
umesto da stojim na odstojanju kao što sam radila, priđem mu. Ovde
rizikujem. Mislim da nema u sebi da puca u trudnu ženu. Ubio bi me bez
razmišljanja, ali kada nosim Neroovo dete? Sumnjam. Ipak je to Gio. U
potpunosti očekujem da im je dao ne pucati naređenja.

- Una! - Gio viče na mene.

Udarim novog momka u grlo i on se guši, hvatajući se za vrat. Zgrabim

ga oko vrata i izvučem njegovo telo ispred sebe. - Prokletstvo, Una, - pljuje
Gio, besno me gledajući preko momkovog ramena.

30
 - Olakšaću ti ovo, Gio. Možeš me odvesti do Neroa, mogu ovom tipu
da slomim vrat, ili mogu uzeti taj pištolj od tebe i pobiti sve u ovoj kući
dok ne pronađem tog gada.

Teško udahne, njegove oči se upiru u moje. - Dobro. - Okreće se od

mene i izlazi u hodnik.

- Hodaj, - uputim momka. Radi to, ide iza Gioa. Krećemo se uz

stepenice, a zatim kroz vrata koja vode u hodnik. Hodnik koji dobro
poznajem, jer sam u njemu stajala pre samo nekoliko dana. - Mora da me
zajebavaš, - šapućem ispod glasa. Arnaldoova kuća. Mi smo u
Arnaldoovoj prokletoj vili? Ovo nije dobro.

Oči mi lete po hodniku i primećujem dva momka kako nam oprezno

prilaze. Gio im nešto kaže i oni zakoče u stranu, pritiskajući se uza zidove
sa obe strane dok mi prolazimo. Bacim pogled na jednog od njih. Pogledi
nam se sretnu nakratko pre nego što primetim pištolj uvučen u futrolu na
njegovim grudima. Gurnula sam štitnik za telo korak napred i on zatetura,
dajući mi savršenu priliku da mu udarim kolenom između nogu. U deliću
sekunde kada je njegovo stenjaje odvuklo pažnju, bacam se na drugog
momka, udarajući ga u slepoočnicu dovoljno snažno da se zaljulja na
nogama. Uhvatim ga, zagrlim ga i izvučem mu oba pištolja iz futrole.
Nikada nisam osetila takvo olakšanje što imam oružje u ruci. Ponovo se
osećam celom. Kompletnom. Okrećući se, gurnula sam tipa na zemlju i
podigla oba pištolja da se suoče sa Giom i drugim tipom, koji sada imaju
puške uperene u mene.

Smeškam se. - Prošli smo kroz ovo ranije, Gio. Ne možeš me ubiti pre
nego što ja pucam u tebe.

Izraz lica mu je postavljen u žestoko namršteno lice. - Baci oružje, Una.

- Počinjem da se vraćam duž hodnika.

- Mislim da neću.

- Mi nismo neprijatelj.

Smejem se. - Pa, sada se užasno osećam kao zatvorenik.

- To je za tvoju ličnu zaštitu.

Nagnem glavu u stranu. - Zaštita od koga?

31
 On duboko udahne. - Uglavnom od tebe same.

- Dobar pokušaj, ali Neroa nisam videla. - Moje obrve se podižu. - I

bolje ti je da veruješ da tom kopiletu ne verujem u najboljim vremenima. -
Giove oči prelaze samo delić centimetra preko mog levog ramena, a ja se
okrećem, držeći jedan pištolj na njemu, dok mi druga ruka leti na drugu
stranu pod uglom od sto osamdeset stepeni. Nero. Naravno.

- Nisi me videla, jer nisam želeo da te vidim. - Nero izgleda žestoko

moćno u skrojenom odelu. Savršen je, nijedna dlaka nije van mesta. Te
tamne oči se susreću sa mojima, uvek se kovitlaju tako lepim obećanjima
krvi i bola. Stomak mi se steže pod njegovim pogledom. Borim se sa
svojim ubrzanim pulsom, primoravajući se da se fokusiram. On nije ništa
drugo do pretnja, potencijalni neprijatelj. Uperim pištolj u njegovo prelepo
lice, prst mi se zadržava preko okidača u ravnoteži kao da je oružje samo
produžetak mene.

- Pokušavaš da me zadržiš u zatvoru? Velika. Jebena. Greška, - režim.

Čujem pomeranje koraka iza sebe. - Ne moram da te gledam da bih te
upucala, Gio, - kažem tiho.

Neroove usne se trzaju i on podiže pogled na Gioa. - Idi, - kaže mu.

- Šefe...

- Idi! - Zaurlao je. Čujem šuškanje nogu koje nestaje niz hodnik, pre
nego što se vrata zatvore. A onda tišina. Samo on i ja.

Sada, uperim oba pištolja u njega, stisnutih zuba dok mu uzvraćam

pogled. Čudan osećaj izdaje se šunja oko mene, stežući se sve dok mi se
ovaj užasni osećaj rascepa ne smiri u stomaku. On polako korača napred i
ja mu pritiskam cev pištolja na čelo. Sećam se da sam ranije stajala u istom
položaju sa njim - ja sa pištoljem na njegovoj glavi, a on potpuno
neustrašiv. Privuklo me je to samopouzdanje, fascinirana sam njime. On
mi je ulio tu opreznost koju nisam osećala tako dugo. Zuri u mene sa
hladnom ravnodušnošću, nemilosrdnošću od koje mi srce lupa i dah mi
se skraćuje. Ta mala pukotina straha me zove, hipnotiše me. Sve to
izbacujem, fokusirajući se na ono što treba da se uradi.

32
 - Ko je novi zamenik? - Pitam, treba mi ova prilika da prikupim
informacije. Ne mogu više da verujem Nerou, a to znači da dobijem šta
mogu i da se gubim odavde.

- Treba da razgovaramo.

Nasmejem se. - Imao si nekoliko dana da razgovaraš sa mnom. Bojim

se da nemaš sreće, pa odgovori na moje pitanje. Ko sada dolazi po mene?
- Pogled mi nervozno stremi ka vratima koja mogu da vidim. Ovo traje
predugo. Osećam se van kontrole i uopšte mi se ne sviđa.

- Niko ne dolazi po tebe. Ubila si Arnaldoa.

- Tačno, - odbrusim. - Mafija je kao pacovi. Ubiješ jednog i još dvojica

će iskočiti na njegovom mestu.

- Una. - Njegova ruka se polako diže i pokriva moju. Malo leda nestaje
iz njegovih očiju i zamenjuje se nečim poznatim, ali ne manje opasnim.
Dozvoljavam mu da mi gurne ruku nadole, dok pištolj ne bude pored
mene. Odjednom se osećam iscrpljeno. Meseci bekstva su učinili svoje, a
ponekad se čini da se nikada neće završiti. Stisnem oči na sekundu, boreći
se protiv umora i osećaja izdaje protkanog ovim čudnim bolom.

- Ja sam novi zamenik, - kaže tiho. - Niko te neće povrediti.

Oči mi se otvaraju. - Šta jebote?

33
 VI Poglavlje
Nero
Tako je žestoka. Tako jebeno lepa. Njena nekada belo - plava kosa je
ofarbana u smeđu i ne sviđa mi se. Zbog toga izgleda mnogo manje od
onoga što zaista jeste - izvanredna. Izgleda umorno i mršavo. Lice joj je
iscrtano tamnim krugovima ispod očiju. I, naravno, trudna je. Mislio sam
da me ništa ne može šokirati ovih dana. Pogrešio sam. Hiljadu pitanja mi
se i dalje mota kroz glavu kao prokleti marš, a ipak, čudno sam otupio,
isključen iz njega.

Bila je zaključana u podrumu poslednja tri dana, jer ne znam šta da joj
kažem. Ljut sam što je pobegla, ne ostavivši ništa više od poruke kao
objašnjenja. Nije mi verovala da ću je zaštititi od Arnaldoa, ili sam bar tako
mislio. I onda je pronalazim, a ona je trudna. Mora biti moje. Da li je zato
otišla, jer nije htela da mi kaže? Jebote! A onda počinje potpuno novi niz
pitanja. To ide u krug, ali uvek praćeno ovim stalnim besom.

Prati me u jednu od dnevnih soba vile, a ja odlazim u ugao, sipajući

čašu viskija. Samo što joj je ne predam, ali oklevam. Trudna je. Popijem
celo piće. Treba mi.

Nervozno se osvrće po sobi, još uvek držeći oba pištolja u rukama.

Izgleda kao da je spremna da ubije svakoga i pobegne u tren oka. Ne
puštam je nigde.

- Zašto mi nisi rekla? - Pitam je. Pitanje zvuči kao optužba. Ona sedne
i prekrsti noge, naslonjena na jastuke sofe. Još uvek nosi samo majicu bez
rukava i šorts, a moje oči prate dužinu njenih dugih, preplanulih nogu,
pre nego što zastanu na stomaku. - Imao sam pravo da znam.

34
 Podiže obrvu i stiska usne u tanku liniju. - Zašto? Pa bi mi mogao reći
da ga se otarasim? Ili bi možda voleo da glumiš tatu godine? - Naginje
glavu u stranu, a oči joj se skupe.

U pravu je. Ovo nikada nije bio deo plana. Šta bih joj rekao? - Dakle,
umesto toga, samo ustaješ i bežiš? Pomislila si - Jebi ga! Žele me neki od
najmoćnijih ljudi na svetu, ali ću se ostaviti potpuno nezaštićenom dok sam jebeno
trudna!? - Čak ni ne shvatam da vičem na nju dok ne prestanem. Tišina
odzvanja prostorijom, prekidana samo zvukom mog teškog disanja.
Nikada to ne bih želeo da mi je rekla, ali sada to nije opcija. Ideja da
Arnaldo pokušava da je ubije je dovoljno loša, ali znam da Una može sama
da se nosi. Ipak, ubacite ovo u situaciju, i veoma je drugačije.

- Uvek sam zaštićena. Ne zaboravi ko sam, - kaže besno me gledajući.

Njen prkos me ljuti. Zatvaram prostor između nas, naginjem se i

hvatam naslon kauča pored njene glave. Podiže bradu, ugao njenih usana
se uvija. Zgrabim je za vilicu slobodnom rukom, snažno stežući dok joj
okrećem glavu unazad. Te njene čudne ljubičaste oči susreću se sa mojima,
i pretnja nasiljem kovitla se u vazduhu poput oluje koja se sprema. Jebote,
nedostajalo mi je ovo. Nedostajala mi je ona. Uostalom, šta je moć bez
nekoga da je stalno izaziva?

- Nisam ja taj koji zaboravlja.

Njeni prsti vijugaju oko mog zgloba, nokti joj se zabijaju u moju kožu,
i tu je, sa ovim neizrečenim ratom koji besni među nama, tada je želim
najviše. Želim njenu brutalnost i njenu mržnju, njen bol i njenu slabost, ali
najviše od svega želim njeno srce, njeno telo, njenu dušu. Želim sve što
ima da pruži i uvek ću. Vreme i razdaljina ne prave nikakvu razliku. Ne
može pobeći od mene. Savršeni smo na način na koji mogu biti samo dve
osobe koje su nestabilne.

Ljut sam, ali ne mogu da poreknem da me ona drži. Milujem palcem

preko njenog lica i njene oči padaju na moje usne, zadržavajući se tamo.
Jebote, želim je. Nikad ne znam da li želim da je ubijem ili da je poljubim
ili oboje. Hvatam njeno lice i udaram usnama preko njenih, žudeći za
njenim ukusom. Ugrizla je moju donju usnu pre nego što je gurnula dlan
u centar mojih grudi, dovoljno snažno da me odgurne. Ustaje na noge,
posmatram kako kruži iza mene, posmatra moje telo kao neprijateljski
komandant koji traži slabost.

35
 - Ne verujem ti, - kaže.

Duboko udahnem i prekrstim ruke na grudima. - Nisam ja onaj za

koga se pokazalo da nije verodostojan.

Okreće se prema meni. - Reci mi, Nero... kako se od običnog izvršioca

pređe do zamenika za samo nekoliko kratkih meseci? - Podiže jednu
obrvu. - Čak i ako bi neko ucenjivao ubicu da ukloni svu konkurenciju i,
zauzvrat, da joj se stavi cena na glavu... - Ljutito me gleda. - Čak i tada, još
uvek nisi mogao da stigneš do zamenika. - Naginje glavu u stranu. - Pa
reci mi, Capo, koga si ucenjivao da dobiješ ovu titulu?

Klizim rukom uz njena leđa, privlačeći je bliže sebi. Njen okrugli

stomak me pritiska i ne bi trebalo da me briga, svakako ne bi trebalo da
mi se sviđa, ali ima nešto neverovatno vruće u tome što ima moju bebu u
sebi. Moj zlobni leptirić će postati majka? To se ne uklapa. - Reci mi da mi
veruješ, pa ću ti reći kako sam stigao ovde, - šapućem joj na uvo.

- Ne verujem ti, - reži.

- Pa, onda smo u ćorsokaku jer da bih objasnio moram da ti kažem

nešto što vrlo malo ljudi zna. Moram da ti verujem, a to ide u oba smera.

Lagano se povlači od mene, skupljenih obrva. - Hoćeš da te lažem? -

Poslednjih nekoliko meseci bila je oprezna. Čak i više nego normalno.

- Zašto si to učinila, Morte? - Pitam je. - Zašto si bežala i skrivala se, čak
i nakon što si ubila Arnaldoa? Zašto si bežala od mene? Zašto mi ne
veruješ? Zar nisam bio tamo kada je postalo loše?

- Ti si prouzrokovao to. Ne možeš da se proglasiš herojem, samo zato

što si sam sredio svoj nered. - Odmakne se od mene i korača ispred sofe
na isti način kao i uvek kada je uznemirena. - Reći ću ti ako mi kažeš kako
si postao šef, - nudi mi.

Uvek uz pregovore. - Moj otac... moj pravi otac... je šef.

Oči joj se rašire i zastane. - Veliki šef? Tvoj otac je Cesare Ugoli? -
Klimnem, a ona odmahuje glavom. - Trebalo je da znam, - promrmlja. - I
ti si znao sve ovo vreme?

- Da.

36
 Shvatanje pokriva njene crte. - Ovo je bio plan. Ovo je uvek bio plan.
Anna... sve je bilo zbog ovoga.

- Od prvog trenutka kada smo se sreli, sve je bilo orkestrirano za ovu

tačku, da ubiješ Arnaldoa. Da postanem zamenik. - Njene crte lica se
stvrdnu i poznajem je dovoljno dobro da vidim tačan trenutak kada
zaključava svoje emocije. - Ali nisam očekivao da ću te želeti. Dok si bila
u opasnosti, mislio sam da mogu da te zaštitim, ali si pobegla.

Frkne i okreće se prema meni. - Znala sam u šta se upuštam. Znala sam
da si seronja i da me koristiš. Pristala sam na to.

Nakrivim glavu, polako joj se približavam i guram se u njen prostor.

Odmiče se dok joj zid ne bude na leđima. Naslonim se rukom na zid pored
njene glave. - Tvoj red. Zašto si bežala?

Ljutito me gleda. - Zato što sam imala metu od pet miliona dolara i
nemam pojma ko je to organizovao.

Naginjem se bliže, prelazim usnama preko njenog obraza. Miriše na

vanilu i ulje za oružje, a sam taj miris mi otežava kurac. Pokušava da se
odmakne od mene, ali ja pritiskam svoje telo uz njeno. - Ako je to bilo to,
zašto si onda skočila kroz prozor nakon što si ubila Arnaldoa?

- Ja... - promuca otvarajući i zatvarajući usta.

- Ti si moja, Morte. Zaštitio bih te.

Teško guta, oči joj pretražuju moje kao da traže istinu u mojim rečima.
- Moram ovo da uradim sama, - izgovori.

- Šta moraš uraditi sama? - Pitam polako.

Oči joj se stisnu i usne se razdvoje. Izgleda tako krhko, tako nevino,
iako znam da nije. - Moram da odem odavde, Nero, - kaže ona. Dah mi
šišti kroz zube i moja ruka udara oko njenog grla, stežući nežnu kožu.
Otvarajući oči, gura se napred u moj stisak. Njene usne miluju moje, njen
topli dah mazi moj jezik, a puls mi kuca kroz vene. - Dozvoli mi da odem,
i za nekoliko meseci, vratiću ti se, - kaže u retkom pokazivanju ranjivosti.
Namrštim se, pokušavajući da dešifrujem njene misli. - Obećavam.
Kraljica štiti kralja, sećaš se?

37
 - Ne više.

Zabacuje glavu uza zid i grize donju usnu. Nikada nisam video Unu
da izgleda tako potučeno, kao da se borila od sveta i nekako još uvek stoji.
- Molim te.

- Zašto? Šta treba da uradiš pa će ti trebati meseci?

A onda sve škljocne na svoje mesto kao rupa koja zjapi u inače
potpunoj slagalici.

- Ne. - Moj stisak na njenom grlu se steže, sve dok je ne gurnem leđima
uza zid. - Ne!

Udari pesnicom u moj stomak. Zagunđam i pritisnem svoje telo uz

njeno sve dok nam se usne skoro ne dodirnu. - Pusti me da idem i rodim
bebu, - kaže ona, - i vratiću se posle.

- Da li si ovo planirala? Da rodiš moje dete u nekoj stranoj zemlji i

jednostavno ga napustiš? - Glas mi se diže, narav mi se graniči sa besom.

Škrguće zubima, gurajući se o mene. - Ne, dajem ga na usvajanje! To

nije napuštanje.

- Jebote! - Celo moje telo je nakostrešeno od napetosti i besa, i želim da

se odmaknem od nje, ali, u isto vreme, više nikada ne želim da je pustim.
Kako je mogla ovo da uradi?

- Šta bi predložio?

- Ako ga jebeno nisi želela, zašto ga se jednostavno nisi rešila? - Sikćem

joj u lice.

Ona miruje i spušta pogled na pod. Posle dugih trenutaka, konačno

progovara. - Nisam mogla. Ali neću ni ovo da uradim. - Pokazuje između
nas dvoje. - Pogledaj nas, Nero. Ne mogu imati bebu. Deci treba... - odluta,
a oči joj se udaljavaju. - Ne znam... ne mi.

Moj stisak na njenom grlu popušta i hvatam joj obraz, prevlačeći palac
preko njene donje usne. Ah, moj opaki leptir. Tako je jaka, ali tako
nepopravljivo oštećena, tako postavljena na svoje puteve. Ona sebe smatra
oružjem, nečim uvežbanim i oslobođenim. Ništa više. Ali ona je mnogo

38
više. Odrekla se svega da bi spasila svoju sestru, sestru koju nije videla
trinaest godina. Sestru koja je, kroz rigorozne treninge i obuke, trebalo da
postane beznačajna. Ono što ona ne shvata je da Nicholai želi da ona ništa
ne oseća, ali ona oseća, i to znači da nije mogao da je slomi. Ono što Una
vidi kao slabost je dokaz koliko je jaka. Ali, u pravu je. Jesmo i uvek ćemo
biti nemilosrdni i brutalni. To je ukorenjeno. Instinktivno. Znam da je
tačno ono što govori, a ipak, želim nešto što do sada nikada nije bilo faktor.
Sve dok ne bude ispred mene i ne raste u njoj, mojoj opasnoj kraljici.

- Možda si oštećena, Morte, možda si ubica, ali nisi bezdušna. - Spustim

ruku sa njenog lica, a kada otvori oči, jedna jedina suza joj klizne niz obraz.
Od kada poznajem ovu ženu, gledao sam je kako ubija ne trepnuvši, preti
ljudima bez kajanja. Čuo sam je kako vrišti tako strašne krike zbog noćne
more, i bio sam svedok njenog plača za sestrom. Gledao sam je kako
polako puca, razbijajući se komad po komad, i sa svakim novim
rascepkanim delom nje sve više sam uvučen, privučen k njoj. Ali, mi smo
ono što jesmo. Una uvek mora biti moja snaga, a ja njena, jer ako ne bude
tako, brzo ćemo jedno drugom postati slabost. Mi smo jednaki, ali moje
sledeće reči će promeniti tu dinamiku. - Ostaješ ovde. Ne teraj me da te
prisiljavam, - kažem, pre nego što se okrenem od nje i izađem iz sobe.

- Nero! - Viče za mnom.

Upravo sam Unu učinio svojom najvećom slabošću, a sebe... upravo

sam napravio od sebe oca. Jadno dete nema jebene šanse, ali neću ga
ostaviti da ga odgaja stranac kao mene.

39
 VII Poglavlje
Una
Koračam napred - nazad u spavaćoj sobi koju mi je pokazao naoružani
stražar. Povlačeći zavesu za centimetar, spuštam pogled na trojicu
muškaraca koji su stajali na straži odmah ispod prozora. I oni su okrenuti
prema meni. Svi znamo da su tu da mene zadrže unutra, a ne uljeze
napolju, ali mogli bi se bar pretvarati. Spuštam zavesu uz frustrirani jecaj.
Nero me neće držati kao zatvorenika. Može da se jebe. Soba miriše na
njega, njegova kolonjska voda se suptilno oseća na posteljini. Sedam na
ivicu dušeka i pokušavam da smislim izlaz iz ovoga.

Nikada nisam razmišljala o mogućnosti da bi Nero želeo bebu.

Pretpostavljam da nikada nisam razmišljala o tome, jer on to nikada nije
trebalo da sazna. A sada me više nikada neće pustiti iz vida.

Što sam duže ovde zarobljena, počinjem da se osećam više panično.

Bežala sam od Arnaldoa. Bežala sam od Neroa, ali uglavnom sam
pokušavala da ostanem van Nicholaievog radara. Činjenica je da moje
dete nikada neće biti bezbedno sve dok je moje, dokle god je kod mene.
Zbog Nicholaia. Njegova opsesija dizajniranim vojnicima počela je sa
decom određenog uzrasta, oko deset godina, kao što sam ja bila. Dete je
spremno da nauči da se bori sa deset godina, da bude uslovljeno i
izbrušeno do fine oštrice. Nikada nije imao decu mlađu od osam godina,
sve dok jedan od njegovih vojnika nije oplodio kuvaricu u jednom od
objekata. Otišla sam sa njim da uzme dete. Tada sam imala osamnaest
godina, ali se još uvek sećam načina na koji je gledao na tu bebu, kao da je
to potpuno novo oružje u njegovom arsenalu. Sjajna igračka. Posle toga
sam čula šaputanja i glasine da se bebe uzgajaju, da Elita više nije
sterilisana. Što je dete mlađe, to više može biti uslovljeno tokom godina

40
svog razvoja. Naravno, tada nisam marila za sudbinu dece. Oni nisu bili
moja briga. Istini za volju, još uvek nisu. Ali brinem za svoje dete. Da
Nicholai zna za ovu bebu, želeo bi je. Ja sam, ipak, njegov omiljeni vojnik.
Mogu samo da zamislim kako bi mu oči zasvetlele da se dočepao toga.

Nisam bezbedna ovde. Nismo bezbedni. Mi smo ono što jesmo, a Nero
i ja živimo u svetu opterećenom neprijateljima i opasnostima gde su izbori
ograničeni, tako da je na meni da se uverim da je napravljen jedini
prihvatljiv izbor. Kada je u pitanju ovo, Neroovo mišljenje je nebitno, jer
on nikako ne može da razume za šta je Nicholai sposoban.

Naravno, sada sam ovde, i Nicholai će me pronaći. Moram da

razgovaram sa Sashom i da vidim šta on zna. Takođe želim da
razgovaram sa Annom, jer uprkos svemu što se dešava, sve sam ovo
uradila za nju, za nas. Radila sam sa Neroom da bi ona bila slobodna, ali
sada kada jeste, oklevam. Želim svoju sestru nazad, ali u isto vreme želim
da je držim što dalje od ovog nereda. Ona je slobodna, što je luksuz koji ja
nikada neću imati. Nicholai će me uvek posedovati, uvek će me želeti. Bes,
frustracija i strah se mešaju i drže me trajno na ivici. Čeznem za vremenom
ne tako davno kada su mi emocije bile stran pojam. Ovih dana sam
nestabilna, hormonski nered.

Ustajem i otvaram vrata spavaće sobe. Dva momka u odelima staju

pravo na moj put, blokirajući vrata. Jedan od njih poseže za pištoljem, a ja
se nasmejem.

- Stvarno? Dodirni taj pištolj i bolje je da budeš spreman da ga

upotrebiš. - Ljutito ga gledam. Razdražljiva sam i umorna i nisam
raspoložena za Neroove umišljene vojnike. Momak se raširi, ali ne kaže
ništa. - Treba mi telefon, - kažem. Obojica tupo zure u mene. - Sada!

- Šef to nije dozvolio.

Nasmejem se. - Predlažem da mi nabaviš jebeni telefon ili ću obojici

slomiti nos, a onda ću vašem šefu prerezati vrat u snu. - Slatko se smejem.
- Ne testirajte me.

Onaj koji je posezao za pištoljem odstupa, nervozno gledajući u

drugog. - Idi, - kaže pomerajući glavu u stranu. Tip se okreće i odlazi niz
hodnik.

41
 - Pametno, - kažem dok se vraćam u sobu i zatvaram vrata za sobom.
Imam jednog keca u rukavu, a to je čist strah. Njegovi ljudi me se plaše,
ali pitanje je - koga se više plaše, mene ili njega? Mogli bi rizikovati
slomljeni vrat od mene, kako bi izbegli Neroovo kasapljenje. Izbori, izbori.

Počinje da me boli glava, pa legnem na krevet dok čekam. Mora da

sam zaspala, jer se trgnem kad me neko dodirne po ramenu. Nero
izbegava moj refleksni udarac uperen u njegovo grlo.

- Ne radi to! - Kažem mu.

Smeje se i odmiče korak od kreveta. - Ah, Morte, nedostajala si mi.

Spavanje je tako... mirno bez tebe.

Sedam i provlačim ruku kroz kosu. - Koliko je sati?

- Kasno.

Pretpostavljam da neću dobiti taj telefon. Skida sako i baca ga preko

naslona stolice u uglu sobe. Njegovi prsti prelaze preko dugmadi košulje.
Ne mogu a da ne pratim njihov put, gledajući kako se materijal polako
razdvaja, ustupajući mesto preplanuloj koži preko tvrdih mišića. Kada
podignem pogled na njegov, on mi samo uzvrati pogled, a njegove tamne
oči iskre nečim opasno hipnotičkim. Prisiljavajući se da ustanem,
odmičem se od njega. Otvaram vrata kupatila i pre nego što sam napravila
korak unutra, njegove ruke su na mojim bokovima. Moje telo se ukoči na
sekundu, godine ukorenjene kondicije se aktiviraju i zahtevaju da
reagujem pre nego što se polako opustim. To je njegov dodir. Nero, moj
zavisnički i smrtonosni izuzetak.

Zakorači u mene, pritiskajući grudima moja leđa. Njegove usne

prelaze preko mog ramena, a ja naginjem vrat u stranu dok mi vreli udisaji
duvaju po koži, a njegovi prsti se zabijaju u moje kukove. Osećam kako
mi njegov tvrdi kurac gura donji deo leđa. Okrenem se i odmaknem od
njega. Podiže obrvu i podupire podlaktice sa obe strane okvira vrata, dok
me gleda kako se povlačim. Torzo mu je go, a svaki mišić se savija u
demonstraciji moći. Tetovaže se vijugaju niz njegove ruke, a mastilo se
obavija oko njegovih udova kao zmije. Kada je u odelu, Neroa biste skoro
mogli da pomešate sa nekim sofisticiranim, civilizovanim, ali ovde, kada
je ovakav, ne može da sakrije. Sve u vezi sa njim je izbrušeno i smrtonosno,
stvoreno sa jedinim ciljem uništenja. Uvek sam nazirala ispod Neroovog

42
oklopa, ali što sam bliže, to više vidim. Trenutno je kao đavo koji uzima
svoj pravi oblik.

Pomera se, praveći korak ka meni. Stomak mi se stisne i vrućina mi

pecka preko kože dok korača napred, gurajući me uz toaletni stočić. - Ne
beži od mene, Morte. - Glas mu je dubok i grub dok deluje na moja čula.

- Ne bežim.

Dohvati me i obavije ruke oko mog struka, podižući me na pult.

Njegovo široko telo pritiska se između mojih nogu dok me ne proždire,
okružena sam na sve načine. Prstom me hvata ispod brade, podižući je
dok nisam primorana da ga pogledam. - Uvek bežiš. - Prevlači palcem
preko moje donje usne, pritiskajući ga tik u moja usta. Grickam jastučić
njegovog palca. Oči mu se kovitlaju, mrak se uvlači. Taj jedan pogled je
dovoljan da zadrhtim i da mi se puls ubrza. To je obećanje nečeg
eksplozivnog, ali nikad ne znam kojim putem će krenuti. Mogao bi da me
jebe, ili da me zadavi. On je uzbudljiva vožnja najnepredvidljivije prirode.

- Ne od tebe, - šapućem. To su istina i laž umotane u jedno. Želim da

pobegnem od Neroa, jer želim da pobegnem ka njemu i to me užasava.

- Laži, - kaže on. - Koliko bi daleko otišla da te nisam uhvatio? - Vazduh

pucketa od elektriciteta i njegov bes je gotovo opipljiv.

Pogledam ga ljutito i gurnem ga u grudi. Ne pomera se. - Ne moram

da ti se objašnjavam. - Polagani osmeh vuče mu usne, ledeno hladan i
proračunat. Srce mi lupa u grudima, adrenalin mi preplavljuje vene, i ne
mogu a da mu ne uzvratim osmehom. On je kao moj lični vrhunac. Pucanj
adrenalina pravo u moju dušu, podsećajući me na to kako izgleda biti živ,
biti čovek. Zgrabim njegovu vilicu i naginjem se napred, prešavši usnama
preko njegovih. - Ne bežim od tebe, - kažem, grizući mu donju usnu,
čekajući sve vreme da se obruši. Iskreno, želim to. Živim za to.

Sklanja mi kosu sa vrata, vukući prstima po mojoj koži tako lagano da

se naježim. - Ne. Ja, ti se boriš.

- Činiš me nasilnom.

Njegovi prsti vijugaju u moju kosu i okreće mi glavu u stranu, prešavši

usnama preko moje vilice. - Teraš me da poželim da ulovim sve koji žele

43
da te povrede i pustim im krv. - Glas mu je tih i dubok i čini da se sve u
meni podigne da ga pozdravim.

Njegovi zubi hvataju moje grlo, a moj puls udara u odgovor. - Ne

možeš svakoga ubiti, Nero. - Omotao je ruku oko mojih leđa, prikovao me,
zatvarajući me uz svoje tvrdo telo, a ja ga želim. Želim da se bori sa mnom
i da dominira. Vraća svoje lice na moje i naše oči se na trenutak
zaključavaju, obećanja smrti i odmazde kovitlaju između nas, zbližavaju
nas i vezuju u krvožednosti.

- Jebeno me gledaj, - kaže kao da je to njegov svečani zavet, a ja želim

da verujem da je to u njegovoj moći, u našoj moći. Njegov stisak na mojoj
kosi se steže, a onda se njegove usne obrušavaju na moje. Stenjem dok ta
slatka bitka besni između nas, zvuk njegovog dubokog režanja je poput
udara čeličnih oštrica u moje uši. Njegova gruba brada me grebe po koži i
gura mi jezik u usta. Otkopčam mu kaiš, gurnem ruku ispod lastiša
njegovih bokserica, obavijavši ruku oko njega. Tihi uzdah šišti kroz
njegove zube, a telo mu se steže kao zmija koja čeka da zada smrtni
udarac. Obrađujem ga, gledam ga kako se sve čvršće i jače navija sa
svakim potezom. Iznenada, njegova ruka me udari oko grla, gurajući me
unazad sve dok nisam oslonjena na laktove, a moja glava pritisnuta na
ogledalo pod nezgodnim uglom. Hvata me za lice, prsti mu se brutalno
zarivaju u moju kožu dok mi nabija obraz u staklo. Moje disanje nije ništa
drugo do ubrzano dahtanje dok se naginje, približavajući usne mom uhu.
- Ti si jebeno moja, Morte, - kaže naslanjajući čelo sa strane mog lica i
povlačeći slobodnu ruku prema unutrašnjoj strani mojih razdvojenih
butina. Kada me dodirne, tiho cviljenje silazi sa mojih usana. Žudim za
ovim, njegovim dodirom, njegovim besom, njegovim potpunim
posedovanjem.

Gurne dva prsta u mene i ja stisnem zube. - Pogledaj me, - stenje, a

njegov vreli dah preliva mi se preko lica. Okrećem se prema njemu, a on
me drži za grlo da me ponovo uspravi. Oči nam se zaključavaju dok me
jebe rukom, a ja se osećam tako izloženo njemu, tako sirovo. I volim i
mrzim. Čini me ranjivom, a ja sam tako očajnički slaba za njega, a opet
nesalomljivo jaka.

Njegova ruka me ostavlja i on se udaljava, skidajući preostalu odeću.

Još uvek dahćem i moje telo bruji od potrebe, kada se on vrati između
mojih nogu. Hvata me za dupe i podiže me, još jednom udarajući ustima
o moja. Pomera se i otvara vrata tuš kabine, pre nego što osetim da mi je

44
zid udario u leđa i da mi mlaz vode poskakuje preko kože. Dahnem kad
se ledena tečnost upija kroz majicu koju nosim, čineći je lepljivom uz moju
kožu. Spustivši glavu, usisa mi bradavicu kroz materijal, a zatim se zabije
u mene tako snažno i brzo, da sav vazduh napusti moje telo. Osećam se i
napadnutom i kompletnom. Žigoše me, prisvaja me iznova. Nero i ja
nikada nećemo verovati jedno drugom u potpunosti, jer znamo za šta smo
sposobni. Mi smo dva grabljivca koji kruže jedan oko drugog sa
uzajamnim poštovanjem. Ali želim ga, a nije li to najprimalniji instinkt?
Jednostavan faktor unet u DNK svakog živog bića... da ga privuče najjača
vrsta. Ja sam jaka, a Nero je jedini koji mi je ikada parirao. Želim ga jer ga
poštujem i plašim ga se, a ta kombinacija je opojna. Ovo je privlačnost,
želja i potreba na tako osnovnom ukorenjenom nivou, to je neosporno.

Postavlja gladne poljupce na stranu mog vrata, pljuskajući po vodi dok

mi se sliva niz telo. Lomim se za njega, predajem se i razbijam se dok se
držim za njegova široka ramena. Zabacuje glavu unazad. Svaki mišić se
napreže o njegovu kožu dok se zabija u mene i ukoči se. - Jebote! - Njegovi
prsti stisnu moje bedra dovoljno snažno da osetim tupi ubod njegovih
kratkih noktiju na svojoj koži. Oči mu se spajaju sa mojima, a tišinu
između nas prožimaju samo naši teški udisaji i voda koja udara po
pločicama. - Ne beži od mene. - Postoji oštrina u načinu na koji to kaže,
izgovoreno je kao naređenje, ali izraz njegovog lica je nešto što nikada
ranije nisam videla na njemu, očaj.

- Ne bežim, - kažem dok mu hvatam lice i naginjem se, prevlačeći usne

preko njegovih. Poljubac je stran, njegova nežnost me potresa. Kao da
stojimo na provaliji. Predatori se zaustavljaju i bulje jedan u drugog na
trenutak i pitaju se da li možda na ovom svetu postoji više od uzbuđenja
ubijanja. Neprekidno prelazim jezikom preko njegove donje usne i on
gura napred, produbljujući poljubac.

Na kraju se povlači, oči mu se spajaju sa mojima. - Bežaćeš, Una. Znam

te za toliko.

Dozvoljavam svojim prstima da se vuku po njegovoj toploj koži,

spuštajući pogled na njegove usne u nadi da neće videti istinu u njima.
Nikada nisam imala problema da svoje karte držim blizu grudi, kada su
u pitanju moje misli i osećanja, ali Nero vidi kroz mene kao kroz staklo. U
pravu je. Neće proći mnogo vremena pre nego što ću morati da bežim, i
skoro da se osećam loše zbog toga, jer koliko god da me Nero plaši…
koliko god da je nemilosrdan i neoprostiv … ja mu zapravo verujem kada

45
kaže da bi me zaštitio. Kada mi kaže da sam njegova, skoro da želim da
budem. Žudim za onim osećajem pripadnosti koji imam kada sam sa njim
ovako, kada ništa osim nas ne postoji. Ali kada izađemo iz ovog tuša, moji
neprijatelji će i dalje biti tamo. Bez sumnje znam da je Nero najveće
čudovište na koje sam ikada naišla, a upoznala sam neke odvratne ljude u
svoje vreme. Ne postoje dužine u koje neće ići u potrazi za onim što želi.
Dodajte tome intelekt bez premca i sposobnost da strategiše i manipuliše
onima oko sebe, i Nero je zastrašujuć. Da, mogao bi da me zaštiti. On čini
da se osećam sigurno, ali sigurnost je uvek samo iluzija. Osećaj sigurnosti
je sam po sebi slabost jer vas čini aljkavim. Da ne čekam njegovo dete onda
bi bilo najjednostavnije na svetu dozvoliti sebi da ga želim, da stojim rame
uz rame sa njim protiv svih koji bi nam naudili. Ali trudna sam, i ne mogu
da objasnim kako ova potreba da moram zaštiti moju bebu poništava sve
ostalo. Nero, ja, to više nije važno.

Obavijam ruke oko njegovog vrata i podižem bradu prema gore,

pritiskajući usne na njegove. Hvata me šakama za kosu šaljući ubod bola
preko moje glave od kojeg sikćem. Osmehujući mi se na usta, zagrize mi
donju usnu dovoljno snažno da osetim ukus krvi. Njegov jezik prelazi
preko rane i on stenje. - Skoro sam zaboravio kako si slatkog ukusa, - diše
mi na usne. - Tako nasilna.

Polako me spušta na noge, prsti mu klize preko moje kože. Njegova

ruka prelazi preko mojih grudi, pre nego što se spusti na stomak. Miruje
tamo, zatvarajući oči dok dodiruje moje čelo. Jedva dišem, jedva se krećem
kad široko raširi prste, skoro pokrivajući kvrgu. A onda, tek tako, odstupi
i spusti ruku.

- Ne sviđa mi se tvoja kosa ovakva, - kaže nekoliko sekundi kasnije,

podižući pramen kose.

- Promene su neophodne kada želiš da se uklopiš, - kažem zajedljivo.

Nasmeši se. - Više volim kada se ističeš.

- Da bi mogao da vidiš kada dolazim?

- To... - sleže ramenima. - I tako te naši neprijatelji vide onakvom kakva

zaista jesi, izvanredna. - Stomak mi se steže od njegovih reči. - Opasna. -
Vrhovima prstiju prati moju ključnu kost. - Zajebana. - Spuštajući se niže,
prelazi preko moje grudi. - I moja, - kaže, a njegov duboki glas izvlači reč.

46
Ne mogu, a da se ne utešim njegovim rečima. Nikad nisam pripadala,
nikada nisam imala na koga da se oslonim osim na sebe. I iako znam da je
to mudro - znam da je oslanjanje na bilo koga osim na sebe glupo - ne
mogu a da ne želim osećaj mira koji mi je dao da osetim, pre nego što sam
pobegla. Čak i usred haosa, dao mi je uvid u nešto što nisam doživela od
svoje trinaeste godine. Čuvao mi je leđa, i ja to želim. Tužno je, bajkovita
požuda devojke koja nikada nije upoznala ništa osim smrti. Glava mi
govori da me čini slabom, a moje srce želi samo malo da leži u njegovom
naručju i odmori se od beskrajnog vrtloga smrti i rata koji kao da kruži
oko mene.

Stavlja mi prst ispod brade, privlačeći moj pogled na svoj. - Zaštitiću

te, - zaklinje se gotovo ljutito. - Oboje. - Kunem se da mi ponekad može
čitati misli i to mi smeta jer bih trebala biti nečitljiva.

- Umorna sam, - kažem, odbacujući ga. Ne mogu da razmišljam o

ovome trenutno, i sigurno ne želim da mu dajem obećanja za koja znam
da ću prekršiti. Klima glavom i gasi tuš pre nego što me umota u peškir. -
Ne teraj me da te povredim, - kažem, mrko ga gledajući.

Smeje se, a ja izlazim iz tuša, uzimajući njegovu četkicu za zube.

Podižem obrvu prema njemu u ogledalu, izazivajući ga da bilo šta kaže.
Jednostavno se osmehuje i odmahuje glavom, a čim završim, uzima je od
mene, praveći polako predstavu stavljanjem u usta. Zakolutam očima i
izađem iz kupatila, presvlačim se u jednu od njegovih majica, pre nego što
se uvučem u krevet. Nekoliko minuta kasnije, on gasi svetla i penje se
unutra, zavijajući rukom oko mog tela i privlačeći me nazad uz sebe. -
Samo da znaš, ako mi u snu prerežeš grkljan, ispred vrata i prozora su
stražari, - tutnji mi o potiljak.

Zagledam se u tamu. - Nemam oružje.

Topao dah miluje pramenove moje kose. - Domišljata si.

47
 VIII Poglavlje
Nero
Ujutro se probudim i ispružim ruku tražeći Unu. Krevet je još topao,
ali nje nema. Ustajem i pregledam kupatilo, ali nema je. Navlačim donji
deo trenerke i otvaram vrata spavaće sobe. Louis čuči ispred Franka koji
je pao uza zid, držeći slomljen nos. Krv mu se sliva niz bradu, razlivajući
se niz belu košulju.

- Gde je ona? - Uzdišem.

Louis se trgne kada sretne moj pogled. - Rekla je da ide u kuhinju.

Prevlačim rukom preko lica i spuštam se niz stepenice u potrazi za

njom. Čim zakoračim u hodnik, pozdravlja me Zeus. Georgea nema nigde,
što znači da je sa Unom. Odem u kuhinju, ali nema je. Pretražujem skoro
svaku sobu, pre nego što shvatim da je možda u drugoj kuhinji u zadnjem
delu kuće. Otvaram vrata i gurnem u stranu plastične cerade koji vise na
drugoj strani. Otisci stopala, praćeni otiscima šapa, označavaju fini sloj
prašine koji oblaže pod. Skrećem iza ugla i nalazim Unu kako sedi na
kuhinjskom ostrvu sa Georgeom do njenih nogu i bulji u nju. Drži šolju u
ruci i vadi mančmelou iz kese pored sebe. Stavi jedan u usta pre nego što
jedan ponudi Georgeu, neometena totalnim uništenjem koje je okružuje.
Spoljašnji zid je na pola puta od ponovnog zidanja, a plastična cerada
pokriva zjapeću rupu koja vodi napolje.

- Diviš se svom zgodnom radu? - Kažem, prekrstivši ruke na grudima.

Nakratko me pogleda, pre nego što ponovo skrene pažnju na Georgea.

- Da sam znala da će ovo biti tvoja kuća, možda bih je još više raznela. -

48
Usne joj se podižu u uglu dok miluje Georgeovu glavu. - Ili montirala
Arnievu glavu na prednju kapiju.

- Ne bi trebalo da budeš ovde. Nije bezbedno.

Ignoriše me, pa se odgurujem od zida i približavam joj se. Bacim

pogled u njenu šolju i vidim toplu čokoladu, mančmelou pliva u smeđoj
tečnosti. - Mančmelou za doručak? – Kažem, a ona sleže ramenima. - A ja
sam mislio da voliš krv ujutru. - Omotao sam prste oko njenog zgloba,
zaustavljajući njenu ruku na pola puta do njenih usta. Približavam joj ruku
i omotam usne oko njenih prstiju, kradući zašećerenu kvržicu. Oči joj
potamne i skupe se dok pokušava da me besno pogleda. - Da li si zaista
morala da polomiš Frankov nos? - Pitam je.

- Ako želiš da ostanem ovde, onda bi verovatno trebalo da upozoriš

svoje ljude šta će se desiti ako me dodirnu. Imao je sreće što je bio samo
njegov nos, - odbrusi ona. Volim što ne može da toleriše ničiji dodir osim
mog. - Juče sam te pustila, ali sada želim da znam gde je jebote moja sestra.
- Izraz joj se pretvara u nešto tvrdo i agresivno.

- Rekao sam ti, bezbedna je.

- Gde? Zato što je ne vidim, a svi tvoji najbolji ljudi su ovde sa tobom,
pa kako ona uopšte može da bude bezbedna?

- Nicholai zna za nju.

Njene oči pucaju na moje. - Kaže ko? - Oklevam i gledam njenu vilicu
kako se steže od besa.

- Nije važno...

- Ne, ako znaš nešto o Nicholaiu, to znači da imaš nekoga unutra. Ko

je to? - Duge trenutke gleda u mene. - Ko? - Viče.

- Sasha, - kažem. Pritiska mi ruku na grudi i gura me s puta, skačući sa

pulta. Gledam kako korača napred - nazad nekoliko puta. - Išao si mi iza
leđa. - Moj gnev raste, manifestujući se hladnom efikasnošću.

- Nisi baš bila u blizini i on je došao kod mene.

49
 Zastaje i čučne kao što to čini kada treba da razmisli. - Gde je Anna? -
Pita tiho.

- Meksiko.

Polako podiže glavu, njen pogled se upire u moj. - Ostavio si je sa

jebenim kartelom?

- Sa Rafaelom je. Bezbedna je.

Smeje se bez humora i naginje glavu ka plafonu. Oči joj se zatvaraju i

duboko udahne. - To je jebeni kartel. Oni nisu kao tvoji dragoceni Italijani.
Nemaju etiku ili kodeks. Prodali bi sopstvenu majku za više moći. Ako
Nicholai zna za nju, onda nije bezbedna.

- Čak ni Nicholai neće zaratiti sa kartelom.

- Ljudi se mogu kupiti, Nero. I Nicholai će platiti svaku cenu, jer ako je
dobije, zna da me ima.

- Ne. - Zakoračim napred i povučem je na noge. - Ne, nema te. A ako

dobije Annu, i dalje te neće imati.

- Želim da razgovaram sa njom. - Zvuči umorno, gotovo beznadežno,

i to me nervira, jer ne može da odustane. Ne može biti ništa drugo do
neuništiva sila kakvu ja poznajem.

- Hajde. - Izlazim iz kuhinje i zatvaram vrata za njom. Nekoliko mojih

vojnika se zadržava u hodniku. Una spušta lice na zemlju dok prolazimo
pored njih. Možda je to navika, godine skrivanja lica i želje da ne bude
prepoznata, ali ne može da se sakrije od njih. Oni su moji ljudi.

Psi nas prate u kancelariju, a ja zatvaram vrata, sedajući iza stola. Una
sedi na ivici stola, a moj veliki donji deo trenerke visi preko njenih stopala.
Izgleda tako slabo u mojoj odeći, njen stomak suptilno viri ispred nje, ali
njen govor tela peva drugačiju pesmu. Ramena su joj napeta, oči
posmatraju sve i uočavaju sitne detalje. Način na koji sedi deluje ležerno,
ali svaki mišić je ukočen, napet. Stavljam kancelarijski telefon na zvučnik
i zovem Rafaela. Javlja se na treće zvono. - Nero, ti ludi drkadžijo. Kako
si? - Pozdravlja svojim teškim španskim naglaskom.

50
 Usne mi se trzaju. Sviđa mi se Rafael, ali je na granici ludila. Njegova
lojalnost je solidna, zbog čega sam poslao Annu kod njega. I uprkos
činjenici da je lud, njegova reputacija je dovoljna da druge drži podalje od
njega, a to znači i nje. - Dobro. Moram da razgovaram sa Annom.

Usledi pauza. - Nero, prijatelju moj. Sviđa mi se što kolješ seljake i

ubijaš njihove pse, - brblja on na svoj rasejani način, - ali nisam siguran da
je mala Anna spremna da razgovara s tobom.

- To nije bio zahtev, Rafaele.

Smeje se, dugo i snažno, dok se Una ne nagne, režeći preko telefona. -
Slušaj, ti malparido1. - Suptilno kao i uvek.- Stavi moju sestru na liniju pre
nego što sama dođem u tvoj usrani grad i zabijem ti pištolj u grlo.

Opet se smeje. - Da li je to tvoj način da flertuješ sa mnom, Ángel de la

muerte2?

Una uzdiše, okrećući svoj žestoki pogled na mene. - Njena predigra

obično uključuje noževe, Rafaele. Sada nam daj Annu.

Smeje se, a onda linija na nekoliko trenutaka utihne. Ustajem da odem,

ali Unina ruka puca van i hvata me za podlakticu. Oboje spuštamo pogled
na mesto gde je njena ruka zaključana na mom zglobu, i ne znam ko je više
šokiran, ja ili ona.

- Šta ako... šta ako se ne seća? - Šapuće ona u retkom pokazivanju

ranjivosti.

- Setiće se, Morte. Porodica ste.

Stisne oči i teško proguta. Ruka joj klizi sa moje ruke dok jednom
klimne glavom. Hvatam je za bradu i naginjem joj lice unazad, stavljajući
joj snažan poljubac na usne pre nego što izađem iz kancelarije. Zeus me
prati, ali George ostaje sa Unom. Čim izađem iz kancelarije, Gio je pored
mene. - Znaš da će u nekom trenutku pobeći, zar ne? - Kaže.

- Znam. Uveri se da su ljudi spremni.

1
španski - kučkin sine
2
Anđele smrti

51
 Klimne glavom i ode. Gio organizuje sve tako da ja ne moram. I
naravno, trenutno sam zauzet sa Unom. Znam da želi da bude sigurna da
nikada ne vidim tu bebu, i možda je to mudro, ali me jebeno nije briga.
Pobeći će, a ja ću biti spreman za to, ali naučio sam da nikada ne
potcenjujem Unu. Nikada ne možete imati dovoljno ljudi, dovoljno oružja
ili dovoljno rezervnih planova kada je ta žena u pitanju. Dodajte tome
činjenicu da ne dolazi u obzir da joj nanesem bilo kakvu štetu, i ja sam na
ivici, uplašen da će mi izmaknuti. Ako je sada izgubim, neće biti ništa
drugo do šapat na vetru. Nikada je neću naći, a svakako ne pre nego što
rodi moju bebu.

52
 IX Poglavlje
Una
- Halo. - Tihi glas dolazi preko linije, a moje srce ispušta neugodan,
težak otkucaj. Toliko sam puta zamišljala šta bih rekla ako je ikada nađem,
a ipak trenutno nemam ništa. Ni jednu reč. Usta mi se otvaraju i zatvaraju
još nekoliko puta dok se borim sa stranim emocijama.

- Hej, - konačno uspevam.

Tišina. Pitam se da li je njoj ovo teško kao i meni. Ali iskreno, mrzim
ovo jer znam kroz šta je prošla. Moj život nije bio lep, ali Nicholai je bio u
pravu u vezi jedne stvari. On me je učinio jakom. Anna je gurnuta u život
u kome se neprestano osećala slabom, iz dana u dan. Mesec za mesecom.

- Hvala što si mi pomogla, - kaže ona.

- Ja... ti si moja sestra, - zastajem. - Tražila sam te.

- Znam. Rafael mi je rekao.

Još jedna duga pauza. - Izvešću te iz Meksika. Hoću. Samo trenutno

nije bezbedno. - Mrzim što sam uspela da je spasem, ali zbog čega? Tako
da ona može biti pijun mojim neprijateljima.

- Bezbedna sam sa Rafaelom. - Ima mekoće u njenom glasu, naklonosti.

Želim da je pitam da li je dobro, ali naravno da nije. Anna nikada neće biti
dobro. Cela ova razmena je nezgodna, jer smo u stvarnosti jedna drugoj
potpuni stranci.

53
 - U redu. Pa, volim te. - Reči su mi čudne i hladne na jeziku. Reči koje
nisam izgovorila, otkako sam uperila pištolj u Alexovu glavu i povukla
okidač.

Ne govori ništa, a onda se linija prekida. Sedim za Neroovim stolom i

hvatam rukohvat njegove stolice dovoljno snažno da prsti počnu da mi
pulsiraju. Preplavljuju me emocije. Jedna suza mi se spusti niz obraz, i ja
to pustim. Jedna suza za moju sestru. Jedna suza za sve što smo izgubile,
sve što nam je uzeto. Jedna suza zbog činjenice da me je čista sudbina
stavila ovde, a nju tamo, a šta da su nam uloge zamenjene? Ironija je u
tome što ja nikada ne bih preživela njenu sudbinu, a možda bi ionako
završila na istom mestu. Jer da se nisam toliko borila sa tom sudbinom,
Nicholai me nikada ne bi spasio. Želim da plačem i vrištim na svet zbog
toga što je tako okrutan, što nas je lišio porodice i osećaja pripadnosti i što
od nas čini ništa više od predmeta. Anna, posed za ništa više od
zadovoljstva, a ja, oružje. Nekada smo bile porodica. Imale smo jedna
drugu, volele se bezuslovno. Pogledam dole, polažući ruku na stomak.
Bezuslovna ljubav. Kakav bi to bio osećaj? Kako bi to izgledalo?
Neopravdano obožavanje deteta? Ta zamagljena sposobnost da te neko
tako nevin vidi kroz ružičaste naočare. Zar nisam tako gledala Nicholaia
kao spasitelja? Sve dok jednog dana, odjednom, nisam shvatila da je moj
vitez u sjajnom oklopu zapravo ono čudovište od kojeg sam morala da se
spasem. Na trenutak zamišljam Neroa sa malom bebom u naručju, a onda
se u trenu ta slika menja u tinejdžera, njegovog oca koji mu stavlja pištolj
u ruku i tera ga da puca u dečaka vezanog za zid hladne, betonske sobe.

- Una.

Trepćem i gledam u Neroa koji stoji tačno ispred mene. Namrštim se.
Čula mi postaju neuredna a emocije lude. Njegove oči padaju na moju
ruku na mom stomaku, a njegove usne stisnu se u čvrstu liniju. - Dobro
si?

Brišem suzu koja mi se zalepila za vilicu i guram se na noge. - Naravno,

- uvek sam dobro. Ne mogu sebi priuštiti da ne budem. Pogotovo ne sada.

54
 X Poglavlje
Nero
- Donećeš tu pošiljku ovde, - kažem, - ili idem kod Kineza.

- Nero, tražiš nemoguće. Granica... - Jebote, zar je previše tražiti od

ljudi da održe jebenu reč?

- Večeras, Max. - Spuštam slušalicu i zavalim se u stolicu. Biti zamenik

dolazi sa sopstvenim skupom odgovornosti, naime, oblaganje džepova
kartela. Ako ne donesu svoju prokletu drogu u moj grad, kako da jebote
to uradim? Problem je u tome što ih zapravo nije briga. Čak i kada je
problem njihov kraj, izgovori su neprihvatljivi. Arnaldo je igrao lepo sa
njima, ali ja se ne saginjem da me neko jebe. Svoju trgovinu ću odvesti na
drugo mesto.

- Šefe. - Uzdahnem i podignem pogled na Tommya koji stoji na

vratima. - Uh, imate neočekivani sastanak.

Namrštim se. - Ne, Tommy. Ko god da je, reci im da odu. Zašto,

dođavola, uopšte puštaš ljude da prođu kroz kapiju? U blokadi smo. Vodi
ih odavde.

- Pa, sad, to nije baš topla dobrodošlica, zar ne?

Tommy se teturajući sklanja s puta dok Cesare Ugoli prolazi pored

njega. Tri momka ulaze u sobu sa njim, postavljajući se u uglove. Cesare
je u kasnim pedesetim, ali ne izgleda tako. Uprkos njegovoj sedoj kosi, ima
prednost, kvalitet za koji jednostavno znate da se ne zezate s njim.
Otkopčava dugme na sakou, otkrivajući prsluk ispod.

55
 - Cesare, - kažem.

Nasmeši se. - Ne, oče?

Ovo između nas je teško. Ne treba mi ni za šta drugo osim za vlast.

Njegovo ime ima težinu i to što se vezujem za njega ide u moju korist.
Osim toga, nemam osećanja prema čoveku. Prepustio me je Matteovoj
teškoj šaci. Ne žalim zbog toga. Una i ja smo u tom smislu isti -
prepoznajemo da smo odrasli u ne baš idealnim uslovima, ali takođe
prihvatamo da nas je to oblikovalo i ojačalo. Ako vas loše iskustvo čini
jačim, da li je to bilo zaista loše ili jednostavno edukativno? Zakorači
prema meni i ja obiđem oko stola da ga pozdravim. Labavo me grli, ljubeći
me u obraz. On je stara škola, iz zavičaja. I dalje govori sa teškim akcentom
i drži se starih običaja.

- Kako mogu da pomognem? - Ton mi je odsečan. Iskreno, trenutno

nemam vremena za sitnice, i ne želim ga ovde dok je Una tu. Možda je
starac, ali moćan je, a Una je poklala mnogo njegovih zemljaka kada je
ubila Arnaldoa. Naravno, ona ne mari za politiku, a čim je on prozove,
verovatno će baciti nož na njega. To je sve što mi jebeno treba.

- Čujem šaputanja, Nero. - Odmakne se i smesti u stolicu preko puta

mog stola. Naslanja jedan skočni zglob preko kolena, sklanjajući komad
vlakna sa nogavice.

- Ne bih se mnogo zamarao šaputanjima.

Osmehuje se i podiže pogled ispod tamnih obrva. - Poljubac smrti, -

kaže, a ja čekam. - Čujem da je ona tvoja kurva.

Suzim oči i nepokolebljivo susrećem njegov pogled. Mogao bih lagati.

Ali ne želim. Mafija neće voleti Unu, ali ona je ono što je najbolje za njih,
čak i ako to ne vide. Organizacija je jaka onoliko koliko su jaki njeni lideri.
Zašto imati domaćicu kada možete imati kraljicu? - Ona je moja, - kažem.

Njegov izraz lica se zatvara, ali vidim kako mu se vilica stisne. - I znaš
šta je uradila?

- Znam da je igrala po planu. - Plan kojeg je bio previše svestan.

- Ne sećam se nijednog plana koji je uključivao dvadeset i jednog

mrtvog Italijana, - kaže on. - Dobri ljudi.

56
 - Ratne žrtve, oče, ljubaznošću Arnaldoa. Šta je očekivao kada je poslao
ubice za njom? - Smejem se. - Ona je Poljubac smrti. Nikada neće pobediti
u toj borbi.

- Arnaldo je bio dobar čovek. Odan.

Ah, gorka ironija. - Arnaldo je dozvolio da ova organizacija stagnira.

Da li je to ono što želiš? Da postaneš relikt prošlosti?

Naginje se napred, pokret osmišljen da bude preteći. Susrećem njegov

pogled nepokolebljivo. - Rizikovao sam sa tobom, - kaže on.

- A ja sam rizikovao sa njom. Odana mi je. - Ponekad sumnjam u Unu,

ali kada je to zaista u pitanju, kada je sve na kocki, verujem joj. Možda se
pretvara da je usamljeni rendžer, ali znam da imam njenu lojalnost kao i
ona moju.

Uzdiše. - Ona je Ruskinja. I ona je jedna od Elite. - Pljuje reč. - Na kraju,

njena lojalnost će biti sa Nicholaiem Ivanovim. Uvek. Ona je u najboljem
slučaju veoma opasan rizik. A čak i da imaš njenu odanost, ne možeš je
oženiti.

- Svestan sam običaja.

- Dovoljno si star. Ako želiš da vodiš, moraš pronaći dobru Italijanku.

Zabacujem glavu od smeha. - Uz dužno poštovanje, ne bih znao šta da

radim sa dobrom ženom.

- Igraj se sa svojom kurvom, ali ne zaboravi svoju dužnost, Nero. - Zato

što je tako dobro izvršio svoju dužnost, pojebao udatu ženu i ostavio nju i
njenog muža seronju da odgajaju dete.

Ponovo bacim pogled na njegov, nema nikakvog traga humora. - Ja

nisam konj koji treba da bude stavljen na ergelu. Ovo nije za debatu, -
kažem mirno. Ovo bi moglo da me košta svega, ali neću sedeti ovde i
ponašati se kao da je Una ništa više od lake pičke. Daleko od toga. Morao
sam naporno da radim za to sranje. - Vreme je da mafija pređe u novo
doba. Snažna žena pored mene služiće mi mnogo bolje od potčinjene u
mom krevetu.

57
 Lice počinje da mu crveni, a čak i muškarci koje je doveo sa sobom
počinju da se neprijatno vrpolje u nadolazećoj tišini. - Ovo su žrtve koje se
moraju podneti, - kaže. - Znam to više od bilo koga.

Gledam pravo u njega. - Ne.

- Ne? - Obrve mu se podižu. - Ugrozićeš svoj položaj, svoje poštovanje,

svoju kulturu, sve zbog ove žene?

Ustajem na noge i obilazim sto. - Ako me muškarci poštuju zbog žene

koju jebem, to nisu muškarci čija mi odanost ili poštovanje treba. Moć se
stiče delima i strategijom. Oni vide Unu kao neprijatelja, ali ti i ja znamo
bolje. - Podižem jednu obrvu prema njemu. Pomogao je da se realizuje ceo
plan sa Unom, da je sada izbegava zbog dela koja je odobrio... pa, to je
veoma politički od njega. - Ako si hteo marionetu, trebao si zadržati
Arnaldoa, - kažem snižavajući glas. Vladam strahom, a malo šta je
strašnije od Une. Ona je kao bajkoviti mit, šapat na vetru, priča ispričana
da uplaši decu. Samo što plaši odrasle muškarce. Ona jača našu poziciju,
ali on je možda toliko zaslepljen svojim tradicijama da ne vidi. Ovo je novi
svet. Čuvanje žena bezbednim i zaštićenim postaje opcija koje više ne
možemo da se držimo, jer ima previše kopiladi poput mene koji ne mare
za moral. Želim li da se majka moje dece bespomoćno krije kad se nađe
pred neprijateljem i čeka da je spasim, ili da ih Una zakolje gde stoje?
Nema izbora. Neka ona bude primer. Neka promeni način na koji mafija
razmišlja.

- Nije Italijanka, - sikće.

- Ne, nije. Nađi mi italijansku devojku sa njenom veštinom, njenom

žestinom i njenom odanošću, i uzeću je u obzir. - Ovo je moja pogodba, jer
znam da on to ne može. Mafija ne dozvoljava svojim ženama da se bore. I
opet, koliko mene koče tradicije, toliko koče i njega.

Podiže se na noge, čvrsto stežući materijal svog sakoa i zakopčavajući

dugme. - Bićemo u kontaktu.

Ispratim ga, jer ne želim da na odlasku naleti na Unu. Čim se ulazna

vrata zatvore, ona se pojavljuje iz funkcionalne kuhinje, sa teglom Nutelle
u ruci i kašikom koja joj viri iz usta. Nasloni se ramenom na dovratak i
polako izvlači kašiku iz usta, prevlačeći jezik preko nje. - Nisi želeo da me
upoznaš sa najdražim taticom? - Kaže sarkastično.

58
 Borim se da otrgnem oči od njenih usta. Mala mrlja čokolade je na
njenoj gornjoj usni i izluđuje me. - Mislim da to ne bi bio najsigurniji potez.

- Zabrinut si da bi mogao pokušati da upuca kopile koje nosim? - Njene

usne se naginju i ja idem do nje. Podiže pogled na moj dok je hvatam za
potiljak i privlačim je k sebi.

Saginjem se, ljubim je, prevlačeći jezikom preko njene gornje usne i
hvatajući mrlju čokolade.- Nazovi moju bebu ponovo kopiletom, Morte.
Vidi šta će se desiti, - dišem na njene usne.

Njene oči popravljaju moje. - Što smo osetljivi, - promrmlja, suzivši oči.
- Da li je tehnički dete kopileta, ili si promenio taj status? - Pravi mali korak
unazad, grize donju usnu.

- Oh, samo voliš da me jebeno guraš. - Stisnem joj kosu i snažno

povučem glavu unazad. Tegla u njenoj ruci udari u pod i ona se osmehne,
kao da je upravo dobila utakmicu. U trenu mi prinese nožić pod grlo,
pritiskajući ga uz moju kožu.

- Igraj lepo, - zadirkuje me.

- Ne radimo lepo.

Dobija onaj nasilni sjaj u očima. - Ne, ne radimo, - šapuće dok mi sečivo
lagano seče kožu. Osećam ubod, praćen toplim mlazom krvi.

- Ah, Morte. - Istupim napred, gurajući je nazad u sobu iza nje. - Jebeno
ću te slomiti, - obećavam joj na usnama.

- Pa slomi me.

Ne bi trebalo da iskušava sudbinu.

59
 XI Poglavlje
Una
Prošla je nedelja, nedelja igranja lepog ponašanja. Nisam ubila niti
jednu osobu. Mislim da osećam krizu. Nero je i dalje Nero. Još uvek je
seronja i, na moju sreću, potrebno je vrlo malo da ga razbesni. Bez toga,
Bog zna šta bih radila za zabavu zaključana u ovoj prokletoj kući. Ipak je
drugačiji, pažljiviji. Nisam više ubica kojeg je unajmio, telo za jednokratnu
upotrebu. Ja sam hodajući inkubator. Šalim se, ali ja sam Una Ivanov i on
me tretira kao mamu svoje bebe. Svakim danom, moj bes postaje sve gori
i verovatno mu hormoni ne pomažu. I kako nedelje budu prolazile, biću
sve veća i veća, manje pokretljiva. Moram da budem na bezbednom mestu
poslednja dva meseca ove trudnoće, jer u tom trenutku ne mogu da bežim.
Mora biti sada. Opušten je oko mene. Možda veruje da neću ništa
pokušati. Stojim u kupatilu, sa peškirom omotanim oko sebe, dok gledam
u svoj magloviti odraz u ogledalu. Konačno sam uspela da skinem smeđu
boju sa svoje kose, mada ću verovatno morati ponovo da je ofarbam kada
odem.

Gledam kako Nero ulazi u kupatilo i staje iza mene. Jedna ruka se
obavija oko moje sredine, oslanjajući se na kvrgu. Postaje hrabriji,
očigledniji u svojim namerama. Odmaknem se od njega i okrenem se
prema njemu.

- Moram danas da idem na sastanak u grad, - kaže, a mala linija

mrštenja kvari njegovo inače besprekorno lice. Izgleda kao nemilosrdna
gracioznost u svom skrojenom odelu. Njegova tamna kosa je neuredna, ali
nekako stilizovana. Opuštena lokna mu visi preko čela dok naginje lice
prema meni.

60
 - Uh, u redu. Ja nisam tvoja žena, Nero. Ne moraš da mi kažeš kuda
ideš.

Njegove usne se povlače sa jedne strane. - Sećam se savršeno dobrog

sakoa koji je pretrpeo kuhinjski nož, jer sam otišao na sastanak i ostavio te
u stanu.

- To je bilo drugačije.

- Ženski um je čudo. - Oči mu se skupe. - Reci mi, kako to?

- Pa kao prvo, nisam bila kao Mobi Dik - Pokažem na stomak, a on se

smeje. - Vidiš, da sam ja tvoja žena, previše bi me se plašio da se smeješ.

- Oh, plašim te se, Morte. - Prekrstim ruke na grudima, a on se smeši,

ispruživši ruku i prešavši prstom preko moje donje usne. - Ali ako ti
trebam da uradim ljubavnu stvar... - Nagne se blizu i prelazi usnama
preko mog vrata. Moje telo se upali i stisnem noge. - Želim da te jebem
tako jako.

Njegove reči me teraju da mu skinem taj sako sa ramena, ali umesto

toga frknem i prevrćem očima. Distanca. Treba mi distanca od njega. -
Romantika.

- Tvoja ideja o romantici je borba noževima.

Slegnem ramenima. - Ne vidim nikakve noževe.

- Ah, to me podseti... - Vadi novčanik iz džepa i otvara ga. Izvlači nešto

iz kesice za novčiće i drži to ispred mog lica.

- Moja oštrica. - Uzimam maleno srebrno sečivo između njegovih

prstiju, pregledavajući ga.

- Izvukao sam ga iz vrata nekog tipa u foajeu posle tvog malog

krvoprolića.

Nasmejem se i vratim ga u manžetnu na zglobu. - Hvala.

- Vraćam se za nekoliko sati. - Pogleda me značajno, drugim rečima,

ne čini ništa glupo.

61
 - Pokušaj da ne ubiješ nikoga, - kažem. - Ne bih volela da pomislim da
se zabavljaš bez mene, - dodam.

Nasmeši se, stavljajući jednu ruku na moj kuk dok se naginje i prelazi
usnama preko mojih. - Moć se ne kupuje milošću, Morte. - Grizem donju
usnu.

- Ne, plaća se krvlju. - Guram se na vrhove prstiju i pritiskam svoja

usta na njegova, prevlačeći jezikom preko njegove usne. Prsti mu se uvlače
u moj kuk dok stenje u moja usta.

- Nekoliko sati, - promrmlja, a onda mi izmiče, okrene mi leđa i izlazi

kroz vrata.

Pritisnem prste na usne koje mi trnu i stisnem oči. Sad ili nikad.
Zgrabim torbu koja je ispod kreveta i pregledam je. Ograničena sam samo
na rezervnu odeću i oko hiljadu dolara u gotovini koje sam juče pronašla
u jednoj od kuhinjskih fioka. Brzo se krećem po sobi, pretražujem fioke
pored kreveta, kupatilo, orman. Konačno, padam na kolena pored kreveta
i bingo. Pištolj kalibra .40 zakačen je za okvir kreveta. Povučem ga i
proverim okvir, pre nego što ga uguram u zadnji deo farmerki.

Čim izađem iz sobe, Neroovi momci su ispred mene. Izvlačim noge

ispod velikog i vadim pištolj, udarajući njime drugog. Prvi pokuša da
ustane, ali moj pištolj je u njegovom licu pre nego što je uspeo u tome.

- Mogu te upucati ili nokautirati. - Podigla sam obrvu prema njemu, a

on podiže ruke u znak predaje. Čučnem i udarim ga u slepoočnicu. Oči
mu se okreću unazad pre nego što se opusti. Istresem pesnicu, uživajući u
bolnim zglobovima. Prošlo je tako dugo otkako sam trenirala, toliko dugo
od kada sam osetila peckanje udova od prave borbe. Nedostaje mi.

Prolazim kroz kuću i prilično je tiho. To je tako sumnjivo. Otvaram

vrata Neroove kancelarije i ulazim unutra, zatvarajući vrata za sobom.
George skače, mašući svojim malim patrljkom na mene. Zeus me
studiozno ignoriše kao i obično. Preturam po fiokama stola dok ne nađem
ono što tražim - set ključeva. Ili ozbiljno veruje da neću pokušati da odem,
ili misli da ću ići peške. Doduše, uzimanje jednog od njegovih automobila
značiće da može da me prati sve dok ga ne ostavim, ali to ima svojih
prednosti.

62
 Ustajem i George naćuli uši pokušavajući da me prati. Spuštam se u
čučanj ispred njega i ljubim ga u vrh glave. - Ne mogu da te povedem sa
sobom. Žao mi je. - On nagne glavu u stranu i ja ga počešem iza uha pre
nego što ustanem. Idem do garaže u zadnjem delu kuće, krijući se u ulaze
i napuštene sobe dok izbegavam Neroove ljude. Na kraju, stojim u garaži.
Pritisnem dugme na ključu. Jedan od pet automobila zapišti. Maserati
sportski automobil. To je sranje, s obzirom na to šta ću da uradim sa tim.

Ulazim i bacam torbu na suvozačevo sedište, pre nego što pokrenem

snažan motor. Prede i reži, terajući me da se osmehnem. Pritisnem ključ
na komandnoj tabli i garažna vrata počinju da se podižu otkrivajući dva
čuvara koji stoje sa druge strane. Namršteno gledaju u garažu, zbunjenost
im kvari izraze lica, dok ne razaznaju ko sedi za volanom blistavog
automobila. Vade pištolje i upere ih u mene, ali ja se jednostavno
osmehnem i udarim nogom o gas. Jednostavna činjenica je da neće pucati
u Neroovu trudnu... šta god da sam. Auto poleti napred i oni iskaču sa
puta dok se dim guma i šljunak dižu iza mene.

Prilaz je dugačak oko dve stotine metara, i dok se spuštam prema

kapiji, vidim muškarce kako mahnito jure okolo. Pištolji su podignuti i
meci se odbijaju od haube. Pritiskam nogom jače papučicu gasa, savijajući
se iza volana dok ga zabijam u metalnu kapiju. Zabijem se u nju uz snažan
udar, škripu metala o metal i škripu guma. Auto se zaustavi uz nasip
naspram kapije, a onda se začuje ping, ping, ping metaka. Pogledam iza
sebe i krenem autom unazad gurnuvši ga u pogon i terajući uništeno
vozilo što je brže moguće niz put. Srce mi lupa dok gledam u retrovizor,
ali niko me ne prati. Moram da siđem sa ovog puta, da se držim sporednih
puteva i onda ostavim auto. Međutim, čim skrenem iza ugla, srce mi se
stisne. Dva terenca su prevučena preko puta, blokirajući ga. Ispred njih
stoje Gio i Nero i čitav niz drugih momaka. Moja noga se na trenutak
podiže sa papučice gasa dok procenjujem svoje mogućnosti. Terenci
blokiraju put, ali postoji jaz između njih, verovatno dovoljno veliki da se
provučem... jaz ispred kojeg stoje Nero i Gio. Čvršće stisnem volan i
udarim nogom nazad na gas. Gio podiže pištolj i ja se trgnem kada puca
u šoferšajbnu. Staklo se razbije, ali držim pogled čvrsto uperen u Nerooa.
Sada je jedva stotinu metara od mene. Podiže pištolj i oči mi se rašire. Ne
verujem da će me neko od njegovih ljudi upucati, ali on? Da li bi me radije
ubio nego pustio? Ne čujem prasak, ali osećam jak udarac i ubod bola od
nečega što me udara u grudi. Stisnem zube i na trenutak spustim pogled.
Iz grudi mi viri strelica, a u glavi mi se vrti. Udarim nogom o kočnicu i

63
povučem volan u stranu. Auto klizi bočno. Zvuk škripe guma ispunjava
mi uši, brzo praćen zaglušujućim praskom metala u susret metalu. Polako
trepćem i zaslepljujući bol mi para lobanju. Petljajući po vratima, otvorim
ih i ispadnem iz auta. Ruke i kolena mi se susreću sa asfaltom i staklo mi
se zabije u kožu dok pokušavam da otpuzim. Ali nema koristi. Glava mi
pluta, magla se hvata za rubove mog uma, ruga mi se i ruga sopstvenom
slobodom. Bacam se postrance, hvatajući se za stomak dok sve postaje
crno.

64
 XII Poglavlje
Nero
- Jebote. Jebote! - Urlam.

Znao sam da će pokušati nešto, ali auto? Nisam očekivao da ću morati

da je uspavam za volanom jebenog automobila. Glava joj pada na asfalt, a
ruke mlohave, padaju na bokove. Način na koji se držala za stomak me
plaši.

- Pozovi jebenog doktora. Odmah! - Krv joj obliva lice, teče iz rane na
liniji kose. Njena beloplava kosa je prošarana crvenom bojom, a komadići
stakla lepe se za pramenove.

Podižem je i penjem se u zadnji deo terenca, privijajući je uz grudi dok

se Gio vraća kući. Znao sam da će nešto pokušati, pa sam namerno otišao
kasno. I gle, jedva sam nekoliko kilometara niz put kada dobijem poziv.
Dolazimo do kuće. Kapija i pola mog Maseratija su svuda po putu. Očistili
su dovoljno puta da nas propuste i Gio se zaustavlja odmah do ulaznih
vrata.

Izlazim i prolazim kroz kuću do svoje kancelarije gde sam je položio

na jednu od sofa. Gio dolazi minut kasnije i pruža mi zavoje i gaze.
Pritiskam ih uz njeno čelo, pokušavajući da zaustavim krvarenje. Ne
mogu ništa drugo da uradim.

- Ona je luda, - gunđa Gio, provlačeći ruku kroz kosu od uzbuđenja.

- Nije baš da sam očekivao da će uraditi ono što joj je jebeno rečeno.

65
 - Nero, ona je trudna sa tvojim detetom! Ne možeš joj dati slobodu.
Previše je nestabilna. - Odmahuje glavom. - Nema osećaj za samoodržanje.
Ubiće tu bebu.

- Dosta! - Vičem. Stisnem i otpustim pesnicu pre nego što je pritisnem

na čelo. On ne razume Unu. Ne slažem se sa njom. Ne mogu joj dozvoliti
da to uradi, ali vidim zašto iskreno veruje da radi pravu stvar. Shvatam.
Razumem da pokušava da bude nesebična.

Gio klimne i bez reči izlazi iz sobe. On samo vidi stvari drugačije.
Smatra da žene treba da budu zaštićene, da je njihov jedini posao da
čuvaju decu. Una sve to uništava. Sklanjam joj kosu sa lica, zureći u nju na
trenutak, pre nego što mi pogled pređe na njen stomak. Guram ruku ispod
materijala njene majice i pritisnem dlan na njenu golu kožu. Da li je on ili
ona dobro unutra? Da li su povređeni? Ne znam šta očekujem, znak ili tako
nešto. Ništa ne osećam. Doktor je rekao da sedativ neće povrediti bebu, ali
saobraćajna nesreća... Čuje se kucanje na vratima i Gio se vraća, a prati ga
doktor. Zauzima moje mesto i skida zavoj, pregledajući njenu glavu. -
Trebaće šavovi, - kaže on.

- Morate prvo da proverite bebu, - kažem. Podiže pogled ka meni,

podignutih obrva.

Otvara usta da se raspravlja, ali bolje razmisli. Postavlja mašinu i

istiskuje malo gela na Unin stomak, pre nego što je prevukao ručni uređaj
preko njene kože. Mali ekran prikazuje crno-belu sliku, ali taj zvuk...
kucanje, kucanje, kucanje srca ispunjava moje uši i opuštam se. - Sve
izgleda u redu, - kaže.

Otpuštam dah koji nisam shvatao da zadržavam. Kako nešto što

nikada nije bilo na mom radaru može odjednom da se oseti tako ključnim?
Kako može ova sićušna stvar koju nikada nisam ni sreo izgledati kao
najvažnija stvar na svetu? Ništa me ne plaši, ali ovo me plaši.

Sedim na kauču preko puta Une, laktovima oslonjen na raširene butine

i gledam kako je doktor ušiva. Ona je tako mirna. Previše mirna. Čak i u
snu, Una je uvek nemirna, progonjena noćnim morama i u svakom
trenutku očekuje napad. Što je duže gledam, ova situacija izgleda
beznadežnija. Kako da zatvorite nekoga poput nje? Divlju, smrtonosnu.
Kako zadržati leptira u tegli, a da ga ne ugušite?

66
 Želim je i želim tu bebu, ali ona to ne želi, pa gde nas to ostavlja? Da li
ću biti primoran da biram? Da li ću morati da je pustim da bih zadržao
svoje dete? Povlačim ruku niz lice i ustajem, koračajući dok joj doktor lepi
zavoj preko glave i ustaje. - Držite je na oku. Trebalo bi da se probudi za
sat vremena. Ako spava mnogo duže od toga, pozovite me.

67
 XIII Poglavlje
Una
O, Bože. Moja glava. Stenjem dok trepćući otvaram oči. Um mi je
zamagljen i nepovezan. Uspaničim se, pokušavajući da spojim svoja
fragmentirana sećanja. Nero me je upucao. Prevlačim rukom preko grudi,
pokušavajući da opipam rupu od metka, zavoj. Ništa. Tamo nema ničega.
Uspravim se i soba se okreće u vrtlogu boja.

- Pažljivo. - Neroov duboki glas dolazi odnekud iz sobe. Stisnem oči i

uhvatim se za naslon kauča, čekajući da se moja okolina smiri i umiri.

- Upucao si me, - optužim ga.

- Bežala si, - odgovara on.

U glavi mi pulsira i pružam ruku, dodirujući prstima zavoj na liniji

kose. Spuštam glavu u ruke i stenjem. - Zašto ne razumeš, Nero?

- Razumem. Ali se ne slažem.

- Dakle, zatvorićeš me ovde dok ne budem imala izbora? Hoćeš da

rodim ovu bebu, i šta onda? Samo je zadržati ovde, pored mafijaškog
trona? - Frknem. - Ako izdrži toliko dugo, naravno. Oboje znamo da ti i ja
imamo više neprijatelja nego prokleta Severna Koreja.

- Zaštitiću vas oboje.

Gorko se nasmejem i skrećem pogled na njega. Sedi raširenih butina,

laktova naslonjenih na njih. Tamne oči susreću moje, odlučne, i znam da

68
ga nikada neću pokolebati. - Ovo je najsebičnija stvar koju ćeš ikada
učiniti, Verdi.

Oči mu potamne, izraz lica postaje nestalan pre nego što skoči sa kauča
i krene ka meni. Naginje se, hvata me za vilicu i privlači me bliže sebi. -
Nemoj me sad jebeno gurati, Una, - kaže kroz zube.

- Ne sviđa ti se istina, Nero, ali ovo nije jedna od tvojih igara moći. Ovo
nije posao. Ovo je dete. - Moje dete. Naše dete.

Osećam kako se trese dok mu se vrhovi prstiju zarivaju u moje obraze.

- Nije ljubaznost uzeti dete od roditelja, ostaviti ga, da nikada ne sazna ko
su oni. Šta bi dala da ostaneš sa roditeljima, Morte? - Otrovno pljuje reči.

Otrgnem mu lice i on se uspravi, okrećući mi leđa. Pogodila sam živac,

ali i on. - Moji roditelji su bili dobri ljudi! - Vičem mu u leđa. - I umrli su.
Šta misliš, koliko smo porodica uništili, Nero? Koliko smo dece lišili
roditelja? Mi smo čudovišta u ovoj priči. Nećemo imati srećni do kraja
života.

Okreće se prema meni. - Čak se i čudovišta razmnožavaju, ljubavi

moja, - kaže podrugljivo, a oči mu blistaju tom divljom ivicom.

- Neću ti dozvoliti da to uradiš samo da bi ispunio svoj muški ego.

- A ja ti neću dozvoliti da odeš samo zato što se dete ne uklapa u tvoj

plan, - kaže on. Stisnem zube i pesnice. - Ako želiš da odeš nakon što se
rodi, neću te sprečiti. - Mišići njegove vilice trepere ispod kože. Otići? Da
li bih otišla? Da je ovo moja jedina opcija... ako je jedina opcija da on zadrži
ovu bebu, onda bih možda. Nicholai nikada ne sme da sazna da sam rodila
dete, jer nikada neće prestati da ga želi. Vidite, moje mogućnosti su
ograničene. Kako je nešto što je trebalo da bude jednostavno postalo tako
komplikovano?

Najbolji scenario je da beba bude potpuno oslobođena od nas, ali da

postoji druga opcija... Nero ima neprijatelje, ali može da se zaštiti. Moji
neprijatelji su beskrajno moćniji.

- Moraću, - šapućem.

On odmahuje glavom. - Da li ti tvoj posao toliko znači?

69
 Zaključavam oči s njim. Zakopan ispod besa i ogorčenosti je trag
povređenosti koji niko osim mene nikada neće videti u njemu. Ali, opet,
uvek sam mogla da čitam Neroa, na isti način na koji on može da čita
mene. Možda je to ono što on treba da misli - da bih izabrala posao umesto
njega. Znam bolje od bilo koga da je, kada ste suočeni sa opasnim i
neodoljivim okolnostima, lako poverovati da će postojati rešenje, izlaz.
Nero nije navikao da gubi i, u njegovim očima, misliće da može da pobedi
Nicholaia. Ne može. Mogla bih da mu objasnim, efikasno izložim
činjenicu da on bira između mene ili našeg deteta. Ali ne želim, jer želim
da odabere ovu bebu. To mi dokazuje da zaslužuje da bude otac. Zaštitiće
ovo nasleđe svojim životom, a Neroova zaštita je žestoka i apsolutna. U
međuvremenu, mogu se vratiti u okrilje Bratve i Nicholai će biti
zadovoljan jer me ima. Nikada neće ni znati da je bilo bebe. Dakle, kažem
ono što treba da čuje. - Rekla sam ti, nisam mogla da se nateram da ga
ubijem, ali ja sam ono što jesam, Nero. Ne želim da budem majka, - kažem
mu. Delimično je tačno. U drugom svetu, drugom vremenu, možda sam
mogla da budem majka. Ali u ovom svetu to jednostavno nije moguće.
Hodamo stazom ispred sebe i možemo donekle skrenuti. Možemo
poželeti da je drugačije, ali na kraju moramo prihvatiti ono što jeste.

Neroove tvrde oči zagledale su se u mene. Praktično osećam njegovo

gađenje, njegovu mržnju. - Gio, - zove on. Gio se pojavljuje u prostoriji, sa
svojim uobičajenim krutim stavom na mestu. - Odvedi Unu u podrum. Ne
sme se pustiti. Ako učini bilo kakav korak da izađe, imaš moju dozvolu
da joj daš sedative.

Gio mi prilazi i pruža ruku da me uhvati za ruku. - Nemoj. - Podižem

ruku i on zastaje. Guram se na noge i vrti mi se u glavi, valjda od sedativa
u krvi. Oči mi se još jednom zaključuju sa Nerom pre nego što se okrenem
i izađem iz kancelarije. Ovo je najbolje. Slomila sam njegovo poverenje i
utrljala so u ranu. Kad dođe vreme, pustiće me kod Nicholaia bez svađe.

70
 Strpljenje nije moja vrlina. Poludeću u ovoj sobi, a mislim da su prošla
samo dva dana. Radim podizanje na tlu kada se vrata otvore. Ignorišem
onoga ko je upravo ušao... sedamdeset dva, sedamdeset tri, sedamdeset četiri.

- Da li bi to trebalo da radiš kada si trudna?

Podižem pogled i gledam Tommya kako sedi na ivici kreveta, sa

iskrivljenim osmehom na usnama. Nastavljam, a on strpljivo čeka dok ne
stignem do sto. Sedim, naslonim leđa na zid i ispružim noge ispred sebe.
Grudi mi se podižu, a koža mi je klizava od znoja. - Trudna sam, Tommy,
nisam invalid.

Kikoćući se, provlači ruku kroz svoju kestenjastu kosu. Nasmeši se i

baci papirnu kesu na mene. Pogledam unutra i nađem sendvič, naravno
kupljen. - Hvala. - Zagrizem ga i uhvatim flašu vode koju mi baci.
Grebanje dolazi sa druge strane vrata. Koluta očima, ustaje i otvara vrata
nekoliko centimetara. George se provuče kroz procep i priđe mi, celo telo
mu se migolji dok uzbuđeno cvili. - Oh, hej ti. - Osmehujem se, tapšam ga.

- Taj pas je opsednut tobom. - Njegov glas ima samo nagoveštaj irskog
akcenta i izaziva mi osmeh. Tommy je oduvek bio taj koji se ne uklapa u
mafiju, ali Nero je vezan za njega, pa ga štiti tamo gde bi ga bilo koji drugi
Italijan ubio samo zato što je melez.

- Nero je zao prema tebi, zar ne? - Poljubim Georgea u nos, a on žmiri
kao idiot, što me nasmeje. Zeus je odan, pas čuvar. I na trenutak se pitam
da li bi na isti način Nero bio razočaran u svoje dete da ono nije ispunilo
njegova očekivanja. Ne, ne mogu da razmišljam o tome. - Pa, šta se dešava

71
u slobodnom svetu? - Pitam, trebam Tommya da samo priča o nečemu.
Bilo čemu.

- Ne mnogo, - kaže on. - Mislim, prošla su dva dana, Una. Ne kao da je

počeo Treći svetski rat.

Uzimam puna usta svog sendviča pre nego što odlomim komad i dam
ga Georgeu. - Ako si došao ovde da me zabaviš, radiš usran posao.

Legne na krevet i sklapa ruke iza glave. - Zapravo, ja samo treba da

čuvam vrata, ali mi je žao zbog tebe.

- Omekšavaš prema meni, Irče?

Okreće glavu prema meni. - Nikad, ubico, - ceri se.

George naćuli uši i baci pogled na vrata nekoliko sekundi pre nego što
se otvore. Gio viri unutra, pogled mu se prebacuje sa mene na Tommya,
pa na psa, pre nego što je zakolutao očima.

- Šef želi da te vidi.

- Mene? - Pitam. Klima glavom i odmiče se, držeći vrata otvorena. Čim
prođem pored njega, Gio mi pritiska pištolj o leđa. - Uvek takav
džentlmen, Gio.

- Izgubila si sva prava na bilo kakav lep tretman onog trenutka kada si
dovela tu bebu u opasnost, - reži on. Nisam od onih koji se ljute, ali to me
tera da puknem. Okrećem se, čvrsto prislanjajući čizmu na unutrašnju
stranu njegovog skočnog zgloba u snažnom udaru. Pada dole. Sletim na
njega sa prstima omotanim oko njegove Adamove jabučice. Neće ga ubiti,
ali sigurno nije ugodno. Pritiska cev pištolja u stranu mog vrata dok
gledamo jedno u drugo. - Ne znaš ništa o mojim motivima, carogna 3 .
Pretpostavi ponovo, i ubiću te. Briga me koliko si odan Nerou. - Ustajem,
vadim pištolj iz njegovih grudi dok se odgurujem od njega. Stavljam
oružje u prednji deo farmerki pre nego što ustane, i ponovo krećem.

Tommy tiho zviždi i šapuće Giou. - Jesi li jebeno lud? To je Una... i

puna je hormona. Ti si, prijatelju, samoubilački nastrojen.

3
đubre, gad

72
 - Odjebi, Tommy, - odbrusi mu Gio.

Idem niz hodnik i uđem u Neroovu kancelariju, Arnaldoovu

kancelariju. On sedi za tim stolom, a dvojica njegovih ljudi stoje ispred
njega i gledaju u nešto. Čim se njegove oči sretnu sa mojim, nešto u meni
se stvrdne, zidovi se sami podižu, blokirajući ga. On više ne utiče na ono
što se mora učiniti. Hvatam tu hladnu efikasnost, grleći bezdušnog ubicu
u sebi i držeći se za njega. Treba mi odmah. Dvojica muškaraca se
pomeraju u stranu i vidim paket na stolu.

- Šta je ovo? - Pitam ga.

- Adresirano je na tebe, - kaže Nero, njegove reči su ledene. I sada

vidim zašto svi izgledaju tako zabrinuti. Ko zna da sam ovde? Ne mnogo
ljudi.

Zavirim u paket, a onda mi se krv zaledi. Moje ime je napisano na

ruskom. - Mogao bi biti Sasha.

Nagne glavu u stranu i znam da mu se um vrti kroz svaku mogućnost,

svaki pojedinačni ugao. - Da li bi ti Sasha nešto poslao?

Stavljam ruke na kukove i stisnem oči. - Ne. - Naravno da ne bi. Sasha

i ja ne držimo do besmislenog osećanja. Ako želi nešto da mi da, to je
neizbežno važno. Ne šaljete ništa važno poštom.

- Otvori, - kaže Nero i moj pogled skoči na njegov. Tommy me nežno

vuče unazad. Nero ustaje i kreće se oko stola i zastaje nekoliko koraka od
mene. Jedan od njegovih ljudi podiže paket, a ja odjednom kroz svoju
maglu shvatam da misle da je možda bomba. Momak koji ga otvara ima
čelični izraz lica, ali vidim kako mu znoj izbija na čelo. Papir se trga i čini
se da svi zadržavaju dah dok on viri unutra.

- U redu je, - kaže on, vadi malu plišanu igračku iz paketa. Mrštim se
dok mi dodaje kovertu. Običnu, belu kovertu bez natpisa na njoj. Potpuno
neupadljivo. Otvaram i vadim karticu na kojoj piše - Čestitam, na ruskom.
Slika rode je ispod teksta i od nje mi pada stomak. Tresem se i pre nego
što otvorim karticu, ali čim vidim reči, celo telo mi utrne.

Golubice,

čujem da su čestitke na redu.

73
 Uvek si me činila tako ponosnim, a sada mi daješ unuče, čiji je otac
niko drugi do Nero Verdi.

On će biti jak. Biće savršen vojnik.

Ali sada moraš doći kući. Ne teraj me da dođem po tebe.

Vidimo se uskoro, golubice.

Nicholai.

74
 XIV Poglavlje
Nero
Gledam kako joj lice postaje potpuno prazno i kartica klizi sa njenih
prstiju na pod. Skupim oči i čekam da nešto kaže, ali umesto toga samo se
okreće i izlazi iz sobe.

- Una? - Idem za njom. Kada zaobiđem vrata, vidim je kako hoda

hodnikom, dok joj ruka poseže za pištoljem na poleđini farmerki. Odakle
joj jebote pištolj? Stiže do ulaznih vrata, a moji ljudi kreću da je zaustave,
ali postoji nešto u načinu na koji se kreće, kao grabežljivac u lovu, što me
tera da podignem ruku i mahnem im. Ne mogu sebi priuštiti da izgubim
dobre muškarce zbog njene ćudi.

- Šefe? - Pita Gio iza mene.

- Imam ovo. Pokušaj da saznaš odakle je došao taj paket. Želim da

znam ko ga je poslao, - kažem bez zaustavljanja.

Pratim Unu kroz ulazna vrata i ona juri ka kapiji koja je tek zamenjena
jutros, nakon njenog pokušaja bekstva. Opet mahnem svojim momcima i
oni otvaraju kapiju, dozvoljavajući joj da izađe. Nikada ne prekida korak,
niti ih registruje dok izlazi kroz kapiju i uputi se ka šumi.

- Zaključaj ceo posed. Niko ne sme prići ni na sto metara od kapije, -

kažem stražaru.

- Da šefe. Da li ti treba pomoć? - Pita bacivši pogled za Unom.

- Ne. Daj mi svoj pištolj. - On brzo stavlja svoj pištolj u moj ispruženi
dlan i ja je pratim u šumu.

75
 Izgubivši je iz vida na trenutak, uspaničim se, misleći da je ponovo
pobegla, ali onda čujem pucanj ispred sebe. Poletim u sprintu ka zvuku
pucnja i zaustavim se kada stignem do male čistine u šumi. Una stoji u
sredini, sa podignutim pištoljem dok puca u drvo. Šta to radi?

Polako joj prilazim dok ispaljuje metak za metkom, prazni šaržer. Ruka
joj pada pored tela i tišina se spušta, pada preko nas kao ćebe. Krećem se
ispred nje. Ona stoji mirno kao statua, čak se i njen dah jedva razlikuje.
Oči su joj zatvorene, a izraz lica gotovo spokojan.

- Morte, - šapućem.

Oči joj se otvaraju i tamo nema ničega. Izgleda baš kao i pre svih tih
meseci - mrtva, neljudska, bez emocija. Naginje glavu u stranu i to samo
doprinosi njenom životinjskom izgledu. Uvek sam imao zdravo
poštovanje prema ovoj njenoj strani, čak i kada me to privlači. Ovo je deo
nje koji će čoveku bez treptaja odseći glavu, a ako to nije seksi, onda ne
znam šta jeste. Pružam ruku i nežno je milujem po obrazu. Opet, oči joj se
zatvaraju i naginje se na moj dodir, ispuštajući dugačak dah. Približavam
joj se i ona me iznenađuje tako što nagne glavu unazad i pritiska usne na
moje. Hvatam je za struk, držeći je uz sebe dok mi miluje jezikom preko
donje usne, i tada osećam da me cev njenog pištolja pritiska u stomak.
Povlačim se i gledam u nju, lica su nam jedva jedan centimetar
razmaknuta.

- Hoćeš li me upucati, Morte?

Njen izraz lica je opet prazan, potpuno ravnodušan. Prokletstvo, dobra

je. - On dolazi, - kaže, a oči joj se udaljavaju.

- Ko dolazi?

Ne odgovara, pa je hvatam za lice, prisiljavajući je da se fokusira na

mene. Jače pritiska pištolj u moj stomak. - Ko? - Pitam.

- Nicholai. Zna. Dolazi po nas. - Stisne zube i duboko mrštenje se

urezuje u njene crte lica. - Sada nikada neće stati. Nemam gde da se
sakrijem, gde da pobegnem. Čak i da odem kod njega, to neće biti
dovoljno. Želeće bebu.

Namrštim se. - Ne ideš nigde.

76
 Ona teško proguta i spusti pogled na zemlju. - Sve što sam želela je da
uradim nešto dobro. Samo jedna dobra stvar u celom životu lošeg. Da
rodim bebu. Dam je porodici koja bi je volela. A sada...

Milujem palcem preko njene jagodice. - Sada ništa. Neće te dodirnuti,

čuješ li me? Nikada.

Ona me pogleda i prvi put otkako sam sreo Unu vidim pravi, iskreni
strah u tim njenim ljubičastim očima. - Ne znaš za šta je sposoban.

- Zašto želi bebu?

Stisne oči. - Zato što smo od njega napravili savršenog vojnika, - šapuće
ona. Od reči mi se naježi kičma i zaista vidim u kakvom je životu Una
odrasla. Znao sam da je Elita. Znao sam da je obučena od malih nogu, ali
sam mislio da je Nicholaiu stalo do nje na neki njegov bolestan način. Ovo
je više od toga. Ovo je ludilo. - A sada... nemam izbora, - kaže ona. -
Moram da pokušam da ga prebegnem. - Duboko udahne. - Ostao mi je
jedan metak. Ne želim da te upucam, Nero, pa me pusti.

- Pa upucaj me, ali bolje da me ubiješ, jer ako odeš, juriću te do kraja
zemlje. - Vilica joj se napinje i pištolj se okreće u njenoj ruci, zabijajući se u
moja rebra. - Kada ćeš shvatiti da nisi sama?

Zadrhti na trenutak, a onda se spusti u čučanj, prislonivši dršku

pištolja na svoje čelo. - Trebalo je da ga se otarasim, - šapuće ona. - Bila
sam tako glupa, tako jebeno sebična da sam pomislila da mogu ovo da
uradim.

- Morte, zaboravljaš ko si, ko smo mi. - Ona podiže pogled na mene. -

Mi ne bežimo. Pitaću te još jednom, da li mi veruješ? - Pružam joj ruku i
ona na trenutak gleda u nju pre nego što me ponovo pogleda.

- Obećaj mi jednu stvar, - kaže klimnuvši glavom. - Ako dođe po mene,

ne dozvoli mu da me odvede.

- Nikad.

- Mislim to, Nero. Ako moraš da me ubiješ da me sačuvaš od njega,

onda to uradi.

- Una...

77
 - Nemaš pojma šta će mi uraditi, šta će uraditi sa ovom bebom. -
Izgleda tako pusto, kao da joj je to jedina opcija, rezignirana sudbina. - Ja...
nikada neću izaći sa tog mesta.

Zatvaram oči i gutam teško. Mogu li joj to obećati? Mogu li da ubijem

nju i svoje dete da ih spasem od tog ludog ruskog jebača? Otvaram oči i
gledam je, i vidim koliko joj treba da kažem da ću to učiniti. - U redu, -
kažem, a ona klimnu glavom, gurajući ruku u moju dok je povlačim na
noge. Približava mi se, pritiskajući obraz na moje grudi. Polako je
obavijam rukama, držeći je nekoliko minuta. - Da li bi me stvarno
upucala? - Konačno pitam.

Povlači se i ja je puštam. - Ne bi trebalo da postavljaš pitanja na koja

već znaš odgovor. - Podigao sam obrvu, a ona zakoluta očima. - Ne bi bilo
fatalno, - kaže pre nego što se okrene.

- To je umirujuće, - promrmljam, prateći je nazad kroz šumu.

Čim probijemo drvored, Gio, Tommy i dva vojnika stoje tamo, s

oružjem u ruci i čekaju. Gio besno gleda Unu i ona ga pozdravlja jednim
prstom pre nego što prođe pored njega, a bokovi su joj se ljuljali pri
svakom koraku. Tommy se odlepi i pođe za njom. Bog zna da je
najsigurniji oko nje.

- Možeš li da prestaneš da buljiš u njeno dupe dovoljno dugo da mi

kažeš šta se, jebote, dešava? - Kaže Gio nestrpljivo.

Okrenem se prema njemu. - Rus dolazi. Želim da svi naši najbolji ljudi
budu spremni za polazak za sat vremena.

- Gde idemo?

- Penthaus. Nemoguće ga je probiti i to ga čini najbezbednijim mestom

koje imamo. - Deo mene želi da uzme Unu i pobegne, ali ja nikada nisam
bežao ni od čega. Osećam se kao da sam podeljen na dva dela. Primitivniji
deo mene se bori sa ovim novim delom, ovim instinktom koji želi da zaštiti
tu bebu po svaku cenu. Ali, činjenica je da se Una i ja bojimo s razlogom.
Rekla mi je da to ne možemo, da je naš svet opasan. Ironija je u tome što
da bismo zaštitili tu bebu, moramo da budemo upravo ono što jesmo -
strašni, strahoviti i moćni. To mogu da uradim.

78
 Una nije rekla ni reč, čitavu vožnju od Hamptonsa. Čim uđemo u
penthaus, kreće ka stepenicama. Mogu reći da je uplašena. To bi samo po
sebi trebalo da me uplaši. Razgovaram o nekoliko stvari sa momcima.
Obezbeđenje, smene, podrška na zemlji, a onda se penjem stepenicama i
odškrinem vrata spavaće sobe. Svetlost iz hodnika preliva se u mračnu
sobu, a ja samo vidim Unu na krevetu. George leži pored nje, glava mu je
naslonjena na njene grudi, dok ona prstima prelazi preko njegove glave.

Ulazim, a George skoči i istrčava iz sobe. Kunem se da se taj pas

pretvara u totalnog buntovnika kada je ona tu.

Skidam odelo i idem da se istuširam. Vruća voda udara moje napete

mišiće, ali ništa ne pomaže. Tako sam prokleto napet. Moram da se borim
ili da jebem. Kada se vratim u spavaću sobu, Una leži na leđima, zureći u
plafon. Usne su joj stisnute u čvrstu liniju i ima onaj odlučan pogled u
očima koji ponekad dobije. Odlazim do ormara i navlačim bokserice pre
nego što legnem u krevet. Podižem se na lakat i posmatram je nekoliko
trenutaka.

- Šta ti to prolazi kroz glavu, Morte?

- Sve je bilo tako besmisleno. - Duboko udahne i okrene glavu u stranu.

- Bila sam spremna da žrtvujem bilo šta za ovu bebu.

Namrštim se. - Otišla bi, - kažem, sećajući se našeg razgovora kada mi

je rekla da ne želi da bude majka. Nešto u vezi sa tim mi nije odgovaralo.
Niko ne ulaže toliko truda za život iz kojeg bi rado otišao.

- Sve dok Nicholai nije mislio da je moje, bilo bi bezbedno. Dakle, da,
otišla bih.

79
 Ispuštam težak dah. - Una...

- Ali vreme nesebičnih dela je prošlo. On je upravo doneo rat na naša

vrata. - Oči joj se zaključavaju s mojima i ona sedne, vukući nokte preko
moje vilice dok svojim usnama prelazi preko mojih. - Ne znam da li
možemo da pobedimo, ali trebaš mi, - diše mi na usta. - Ubijamo ih sve, ili
ćemo umreti pokušavajući. - Tu je moja kraljica, krvava kruna na mestu.

Nasmejem se i obavijem ruku oko njenog vrata, kotrljajući se po njoj. -

Živim za jebeni rat.

- Onda koljemo sve koji bi nam učinili zlo, - kaže.

Jebote, zgodna je kada je nasilna. Ugrize mi donju usnu i zabija nokte

niz moja leđa, zbog čega zastenjem. Otkopčam dugmad njenih farmerki
tako snažno da polete, a onda sednem i vučem materijal niz njene noge
zajedno sa donjim vešom. Kliznem ruke ispod njenog dupeta, trgnem je i
pritisnem usta preko nje. Zateturani jauk silazi sa njenih usana dok
prstima prolazi kroz moju kosu, privlačeći me bliže. Okreće kukove,
gurajući se u moja usta kad sam gurnuo jezik u nju. Iznenada mi je jednom
nogom obmotala potiljak i stisnula me, gušeći me dok me je okretala na
leđa. Sleće sa svojim butinama koje opkoljavaju moje lice i svojom macom
na mojim usnama. Nasmejem se i povučem jezik uzduž nje dok mi jebe
lice. Naslanja se unazad i drži jednu ruku uz moj stomak, krećući se
ritmično. Zgrabim je za kukove i podižem se sa kreveta, privlačeći je bliže.
Celo telo joj je napeto i dugi jauci prolaze pored njenih usana. Volim da
gledam kako se lomi za mene, jer znam da se Una ne lomi. Ni za koga.
Ovo ovde je retkost, poklon koji mi daje jer me vidi kao dovoljno jakog da
joj to uzmem.

Telo joj je mlitavo i ja je bacim na stranu, klečim na kolena i okrećem je

na stomak. Teško diše i koža joj je obložena finom maglom znoja. Podižem
joj kukove u vazduh i nabijam dva prsta u nju, terajući je da naglo udahne.
Pritisne lice u ruku, prigušujući stenjanje.

- Jebeno te želim, Morte. - Držeći šaku njene kose, povlačim je na ruke

i okrećem joj glavu u stranu. Njena leđa pritiskaju moje grudi, koža klizi
preko kože dok joj ljubim vrat. Drhti i njeni uzdasi postaju nepravilni sa
svakim prelaskom mojih usta preko nje. - Ti si moja, - dahnem joj na uvo.
Klizim rukom po prednjem delu njenog tela i obavijem je oko njenog grla,

80
povlačeći je na kolena. Baci pogled preko ramena i gurne se uz mene.
Čvrsto je stežući za kuk, jednim potezom kliznem u nju.

Požuda i nasilje kovitlaju se između nas, mešajući se sa obostranom

potrebom da zaštitimo istu stvar. Prvi put smo Una i ja potpuno u istom
timu i osećam snagu toga. Mi smo jedno, i bićemo jebeno nezaustavljivi.

Hvata me za zglob, zabijajući nokte u moju kožu dok okreće glavu u

stranu i ljubi me. Stisnem zube jer se oseća kao raj. Nikada je se neću
zasititi, nikad se neću umoriti. Sve u vezi sa njom me izaziva i gura, a ja
žudim za njom. Treba mi ona pored mene.

Moje ime pada sa njenih usana, a onda stenje, leđa joj se izvijaju dok se
gura uz mene. Volim da je vidim ovakvu, potpuno ranjivu samo za mene.
Stisne se oko mene, a ja stenjem dok mi se zadovoljstvo razbuktava telom.
Kažem joj da je moja, ali kako svršavam, bez sumnje znam da ona
poseduje deo mene.

- Jebote! - S usana mi klizi tiho grleno jecanje. Njeni nokti se spuštaju

niz moju ruku dok se moji prsti stežu oko njenog grla. Oboje se krećemo
napred, a ja stavljam lice između njenih lopatica, teško dišući preko njene
vlažne kože. Na kraju se otkotrlja na leđa. Izgleda tako jebeno nevino,
beloplava kosa joj je neuredna, obrazi su joj zarumenjeni, a telo joj je
natečeno od bebe koju sam stavio u nju. Pritisnem usne na njene i krenem
niz njene grudi, usisavajući jednu bradavicu u usta dok se spuštam. A
onda, pritisnem poljubac uz ispupčenu kožu njenog stomaka. - Nijedna
beba nikada neće biti zaštićenija, - promrmljam, podižući pogled na Unu.

Izvija obrvu. - Mislim da većina ljudi samo kupi minivan i zalepi

električne utičnice.

- Mi nismo većina ljudi, Morte.

Sedne, približavajući svoje lice mom. Obrve joj se skupljaju i mala linija
tone između njih. - Da li ovako izgleda strah?

- Možda.

Ona trlja grudi. - Osećam se kao da se slamam i sve što sam ikada znala
se rastavlja nit po nit. Možda jednostavno nisam namenjena za ovo?

81
 - Niko nikada nije bio prikladniji. - Ona je opaka i opasna, i žalim
svakoga ko pokuša da povredi njeno dete. Možda nije klasičan materijal
za majku, ali samo treba da pogledate životinjsko carstvo da biste videli
da su najbolje majke ujedno i najsmrtonosnije.

Ujutru kada se probudim, Une nema i po običaju moram da je tražim.

Nalazim je kako stoji ispred Gioa, prekrštenih ruku na grudima dok ga
ljutito gleda. - Izbrojaću do tri, a onda ću ti slomiti vrat i ostaviti tvoje telo
ovde da ga Nero pronađe, - kaže ona ledeno hladnim tonom.

- Ja nisam... - počinje Gio.

- Jedan, - broji ona dok prilazim iza nje i poljubim je u vrat, pre nego
što prođem pored njih u potrazi za kafom. - Dva.

- Zašto odbrojavaš? - Zaškiljim na nju.

Pogleda me preko Gioovog ramena. - Želim svoje oružje, a on mi ga

neće dati.

Uzdahnem i stežem ruke o kuhinjski pult, čekajući da se crni nektar

skuva. - Gio, imam ovo.

Gio se udaljava, odmahujući glavom. - Ne, nemaš ovo, - kaže Una dok
mi prilazi, sa žestokim bljeskom na licu.

- Dušo, ti i oružje...

82
 Pokazuje na mene. - Da se jebeno nisi usudio. Bolji sam strelac od bilo
kog od tvojih usranih vojnika. Bolji sam strelac od tebe. Pa kako će ovo
proći, Nero? Hoćeš li me tretirati kao zatvorenika? Tvoj lični inkubator? -
Namršteno gleda u mene, vilice skupljene u tvrdu liniju. - Ne trebaš mi,
zapamti to.

Uvek mora da gura. Približavam joj se i hvatam je oko grla, privlačeći

njeno lice uz svoje, - Nemoj me jebeno gurati, pre nego što popijem kafu.
- Nastavlja da bledi, ali se ne trudi da mi se izvuče. - Nisi zatvorenik.
Ravna si sa mnom. - Odgurnem je od sebe. Zatetura korak unazad i
predajem joj ključ od oružarnice.

Okreće se pre nego što dobaci preko ramena. - Zapravo, ja sam Poljubac
smrti. Niko mi nije ravan.

Prokletstvo, tera me da poželim da je povredim i jebem je. Kunem se

Bogom, čim ta beba izađe iz nje... Do trenutka kad popijem kafu, Una silazi
niz stepenice u pantalonama za jogu i u sportskom grudnjaku, sa
slušalicama. Kosa joj je skupljena u visok konjski rep i ruke su joj umotane.

- Želiš li rundu? - Uputi mi iskrivljeni osmeh.

- Neću se boriti sa tobom. - Oči mi padaju na njen stomak.

Ljutito me gleda. - Onda možeš samo da budeš moj džak za udaranje.

- Svako bi pomislio da samo želiš da uništiš moje lepo lice, - smeškam

se.

- Previše si lep da bi bio šef mafije. Sigurno ne želiš da ti dam nekoliko

ožiljaka? Učiniti da izgledaš još opakije?

Prolazi pored mene i prstom prelazi preko još uvek nezarasle

posekotine na mom vratu od prošle nedelje. - Imam mnogo ožiljaka
zahvaljujući tebi, hvala, - kažem. Naime, jebena velika ružna rupa koju je
stavila u moje rame. Slegne ramenima. - Razmisli samo, ako ikada odlučiš
da me ubiješ, moja glava će biti mnogo lepši trofej od Arnaldoove.

- Istina. - Oči su joj se suzile, a na usnama joj je igrao zadovoljan osmeh.

Samo sećanje na Arnaldoovu odsečenu glavu dovoljno je da se napalim.
Na težak način je otkrio šta se dešava kada razbesniš Unu. Ona je
nemilosrdna.

83
 Zakoračim ka njoj dok se vraća prema teretani. - Da li sam ti ikada
rekao koliko su mi seksi tvoji ekstremni napadi nasilja?

Sleže ramenima i odmiče se od mene. - Hormoni.

- Još uvek je seksi.

Iskrivljeni osmeh vuče joj usne. - Bolestan si, - kaže dok otvara vrata
teretane i zatvara ih za sobom.

- Kaže žena čiji hormonski ispadi uključuju dizanje kuće u vazduh i

ubistvo osamnaest muškaraca, - promrmljam za sebe, pre nego što krenem
u kancelariju.

84
 XV Poglavlje
Una
Udaram po teškom džaku iznova i iznova dok me ne zabole ruke i dok
mi znoj ne teče niz leđa. Polovično očekujem da će Nero doći ovde i
proveriti me, ali ne radi to i zahvalna sam. Treba mi malo vremena da
razmislim, da prođem kroz sve u mislima. Deo mene mrzi što me je Nero
uhvatio. Taj deo se oseća kao da je njegova greška što smo ovde, jer me
nije samo pustio da pobegnem. Ali onda pomislim - šta ako možemo ovo
da pobedimo? Prilično je jebeno malo verovatno, ali šta ako bismo mogli?
I tu je -nada. Nero me tera da osećam stvari, da želim stvari, i mislim da
bih radije otišla u plamenu slave sa njim pored sebe, nego da dam svoje
dete strancu i vratim se Nicholaiu da ponovo glumim njegovog omiljenog
ljubimca. Doseže predaleko, traži previše, a ja ću ga ubiti ili umreti
pokušavajući.

Kada se prilazi Nicholaiu, sve treba da bude strateški. On ne razmišlja

kao normalni ljudi. Oličenje je krajnjeg predatora, inteligentnog, upornog,
nemilosrdnog, bogatog i ludog. Dodajte sve to i suočićemo se sa
protivnikom koji me iskreno plaši. Ovde je takođe mnogo toga na kocki.
Obučena sam da se ničega ne bojim, ali lako je ne plašiti se kada je najgori
scenario smrt. Ne plašim se svoje smrti, ali smrti moje bebe... Odjednom
je strah veoma stvaran, veoma opipljiva stvar, i ne sviđa mi se. Ne sviđa
mi se način na koji se spušta na mojim grudima i čini da mi jednostavan
čin uvlačenja vazduha izgleda kao obaveza. Celo moje telo vri od
napetosti koju nikada nisam osetila. I stalno je tu, pritiska mi mišiće, steže
se oko mog središta. Zastajem i naslonim čelo na džak, duboko udahnuvši.

Ne, neću dozvoliti da se to dogodi. Čak i ako padnem, Nero će biti tu.
Moram da verujem u to. Put preda mnom izgleda tako jasan, a opet

85
nemoguć. Jedini način na koji će Nicholai ikada prestati je ako je mrtav, ali
da li se to može učiniti? Može li se tako ključni igrač u Bratvi zaista skinuti?
Možda bih mogla da mu se približim dovoljno. Na kraju krajeva, ja sam
njegov ljubimac.

Odgurnem se od džaka i napustim teretanu, skidajući zavoje sa ruku.

George leži na boku ispred vrata teretane, ali skoči čim me ugleda. Smejući
se, prelazim prstima preko njegovog elegantnog krzna dok hoda pored
mene. Jedan od Neroovih vojnika prolazi pored mene, prislonjene ruke na
uho dok nešto govori u slušalicu. Sve što čujem je jedna reč - uljez.
Dovoljno je da mi se otkucaji srca ubrzaju i da se preusmerim u
oružarnicu, ojačanu sobu za paniku skrivenu iza panela u trpezariji. Nero
nije ništa ako nije domišljat. Pritisnem privezak za ključeve u otvor na zidu
i unesem šifru. Vrata se otvaraju uz šištanje i ulazim unutra. Na jednoj
strani je zid od oružja, a na drugoj TV ekrani, svi prikazuju razne kamere
u stanu i zgradi. Bacim pogled na svaku od njih, zastajući na onu u
predvorju. Suzim oči na grupu muškaraca u odelima, koji okružuju
jednog čoveka. Kosa mu je skoro bela, ali mu je lice mladalačko. Sasha.
Dva muškarca leže kraj njegovih nogu, bez svesti ili mrtvi. Momci koji ga
okružuju deluju oprezno, iako izgleda potpuno smireno. Tipičan Sasha.
Da li je sada prijatelj ili neprijatelj? Nije tajna da je lojalan Nicholaiu. Ali
prišao je Nerou i pomogao mi je da pobegnem. Oklevam na trenutak pre
nego što izađem iz sobe i krenem ka liftu. Jedan momak čuva stražu i
posegne za pištoljem čim me ugleda.

- Stvarno morate da dobijete dopis da nisam zatvorenik, - režim.

- Izvinite, gospođo. Šefova naređenja. Niko ne izlazi. Niko ne ulazi.

Nasmejem se, prišavši dovoljno blizu da se moj izbočeni stomak udari

o njega. Teško guta i ukoči se. - Prvo, ponovo me nazovi gospođo, pa ću ti
odrezati jezik. Drugo, smatraj me produžetkom Neroa, jer ako me ponovo
ne poštuješ, to neće ispasti dobro. - Drhteći, klimne glavom, a ja lepim
lažni osmeh na lice. - Sada, javi se tim idiotima i reci im da puste Sashu
gore.

- Ne diraj svoj radio, - Neroov glas dolazi iza mene, tih i zapovednički.

Okrenem se prema njemu, besna. - Ozbiljno?

86
 Nosi samo par pantalona za vežbanje, kosa mu je još vlažna od
tuširanja. - Veruješ li mu? - Pita nepoverljivo.

- Naravno, to je Sasha. - To nije potpuna laž. Verujem da ne bi došao

ovde da me povredi, ali ne i da ne bi rekao Nicholaiu sve što zna. Ne
osuđujem ga zbog toga, vrsta vaspitanja koje smo imali, izokreće vam um
kroz strah i uslovljenost. Osećala sam istu slepu odanost prema Nicholaiu
godinama, ali imala sam za šta da se držim van te ustanove - svoju sestru.
Sasha to nikada nije imao. Najbliža stvar koju ima porodici smo ja i
Nicholai, a ja ga u suštini teram da bira između oca i sestre.

- Šta ako je on ovde da te ubije? Zar on ne bi bio savršeni pešak?

Dovoljno ti je blizak da mu veruješ, dovoljno vešt da te obori i bez sumnje
zamenjiv, tako da ako ga posle ubijem, Nicholaia neće biti briga.

Uzdahnuvši, stavljam ruke na kukove. - Sasha je dobar, ali ne i bolji od

mene, a kamoli kada sam okružena sa pola mafije, - kolutam očima. - A
Nicholai me ne želi mrtvu. To je poslednja stvar koju želi.

- Una...

- Molim te, samo mi veruj. Možda ima informacije. Do sada nam je

pomogao.

Njegove tamne obrve se skupljaju i on sklapa ruke na širokim

grudima. - Ne sviđa mi se.

- Razumem.

- Nemoj mu ništa reći. Kako je uopšte znao da si ovde? Da li Nicholai

zna gde si?

- Capo, - frknem, - imaš dva imanja u New Yorku. Nije teško, plus,
Sasha može da hakuje bilo koju sigurnosnu kameru, bilo gde. Ako želi
nekoga da pronađe, on će ga pronaći. - Trzam bradom prema kameri u
uglu sobe. - Može da hakuje kroz sve tvoje zaštitne zidove. Dobar je.

- To je umirujuće, - gunđa on. - Reci im da ga dovedu, - kaže momku

koji je još uvek stajao iza mene. Okreće se i nestaje uz stepenice. Gledam
ga kako ide, čekajući da se lift popne na vrh zgrade. Nekoliko sekundi
kasnije osećam da Nero prilazi s leđa, a da nisam ni pogledala. Pomera se
da stane malo ispred mene i navlači majicu preko glave pre nego što se

87
suoči sa liftom kao moj lični pas čuvar. Po čistom principu, stupam pored
njega, prekrstivši ruke na grudima.

Lift zvoni i vrata se otvaraju, otkrivajući zid Italijana u odelima.

Neroovi ljudi me i dalje ne vole, a većina njih ili me gleda ljutito ili me
potpuno ignoriše. Nije me briga, ali brinem se da bi se njihova lojalnost
Nerou mogla pokolebati, pošto on jebe neprijatelja. On i ja znamo da je to
bila odmazda, ali čak i ja ću priznati da je dvadeset i jednog mrtvog
Italijana teško objasniti. I dobro, izgleda da su Italijani svi povezani.
Garantovano, svaki momak koga sam ubila ima rođaka, nećaka ili brata u
Neroovim redovima, što je uvek utešno.

Odela izlaze, otvaraju se sa obe strane vrata i otkrivaju Sashu. Lice mu

je čelično kao i uvek, crte su mu stroge i oštre. Mala linija mrštenja se
spušta između njegovih obrva dok mu se oči pomeraju sa mog lica na moj
stomak.

- Dakle, istina je, - jednostavno kaže. Klimnem glavom, a on se osvrće

po sobi. Vidim kako njegov um obrađuje svaki detalj, traži pretnje. On
procenjuje sve, od udaljenosti između nas do načina na koji svaki čovek
drži pištolj, uočava slabosti, planira, izrađuje strategije. Znam, jer to i ja
radim kada sam u neprijateljskoj situaciji.

- Zašto si ovde, Sasha? - Pitam ga.

Pogleda Neroa, a zatim se vrati meni, usana stisnutih u tanku liniju. -

Daj nam minut, - kažem Nerou.

- Ne.

Okrenem se prema njemu, a on jednostavno gleda pravo u Sashu,

njegov izraz lica ništa ne odaje. - Nero... - kažem. Vilica mu se stisne, mišići
trepere ispod preplanule kože.

Nero gleda momke sa obe strane lifta. - Idite. Gio, ostani. - Muškarci
rade po uputstvima, odlaze u stan i ostavljaju samo Gioa, Neroa, Sashu i
mene. Okrenem se i Sashine oči susreću moje. Znam šta misli, da sam
upravo proredila stado i izjednačila šanse. Zakoračim prema njemu i on
smanjuje razmak između nas, povlačeći me u zagrljaj koji me čini
napetom. Sasha i ja se nikada nismo grlili. To nije nešto što radite kada
niko od vas ne može da podnese da vas dodiruju.

88
 - Tako mi je žao što sam im pomogao da dođu do tebe. Moramo da te
odvedemo što dalje odavde, - šapuće na ruskom, tako tiho da je jedva
iznad daha. Osećam da mi nešto čvrsto pritiska stomak i polako sežem
dole, prsti mi dodiruju hladan metal pištolja. - Spremna? - Kaže, telo mu
se napreže, priprema za napad.

- Čekaj, Sasha. - Lagano se odmaknem od njega. - Ne odlazim.

- Šta se jebote dešava? - Nero puca. Čujem škljocanje osigurača koji Gio
uklanja, i mogu da osetim kako se agresija sliva iz Neroa kao živo biće koje
klizi preko mojih leđa.

Pružam ruku Nerou jer je Sasha, iako kao moj brat, ipak smrtonosni
ubica. Neće me povrediti, ali Nero i Gio su jednostavno mete procenjene
na nivou pretnje. Znam ovo. - Ne bežim, - kažem, ovoga puta na
engleskom, vadim okvir iz pištolja koji mi je dao i vraćam mu ga.

Te oči zelene boje žada susreću se sa mojim, zabrinutost i zbunjenost

plivaju u njima. - Una, on zna.

Klimam. - Svesna sam toga.

- Onda znaš da želi to dete, - kaže, a glas mu se podiže. Spusti se na

jedno koleno i uznemireno provuče rukom kroz kosu. Nekada smo klečali
kada smo trenirali na terenu kao način izrade strategije, uzimajući minut
za planiranje.

- Gde bih uopšte mogla da odem, Sasha? Nema mesta gde me ne bi

pratio.

- Onda... - uzdahne. - Onda dođi kući, moli ga da ti oprosti. Znaš da

hoće. On te voli. Ovo... samo sebi pogoršavaš situaciju, Una. - Nero ispušta
tiho režanje iza mene i ja se okrećem prema njemu.

- Stvarno? Samo idi u kuhinju, - kažem kroz zube. Nakrivio je obrvu,

gledajući me kao da sam još jedan od njegovih pijuna kojima treba
komandovati.

- Oprosti mi ako ne verujem tvom prijatelju super - ubici, - kaže Nero.

- Kunem se jebenim Bogom, Nero, bol, toliko bola, - odbrusim ja.

89
 - Mislio sam da je stres loš za bebe, - kaže Sasha glatko.

Okrećem se prema njemu i ne mogu da se ne osmehnem. - Oh, pa, -

kažem, - jadni jebač onda nema šanse. - Podiže se na noge, ponovo
bacajući pogled na Neroa.

- Italijan je nestalan i nepredvidiv, - kaže na ruskom. - Ubiće te.

- U našem svetu, nestabilni i nepredvidivi pobeđuju u ratovima. -

Spuštam pogled na pod i duboko udahnem. - On je opasan, a meni treba
opasan.

- Molim te, dođi kući, - moli me. Vidim tračak straha u njegovim očima
i znam da to nije za bebu, to je jednostavno za mene, jer sam najbliža
ljudskoj vezi koju ima.

Uzdahnem, provlačeći ruku kroz kosu. - Nikad se neću vratiti, Sasha.

On će ovoj bebi učiniti ono što je učinio nama.

Izraz lica mu postaje zategnut, držanje mu je ukočeno i napeto kao i

uvek, spremno za napad svakog trenutka. - Da li je bilo tako loše? - Pita.

Ono što Sasha ne može da vidi jeste da je njegov život, uprkos brojnim
prednostima, tužan i jadan život. Kada sam ga upoznala, imala sam
trinaest godina. On je imao četrnaest godina, ali je u ustanovi bio već pet
godina. Možda me je Nicholai dobio malo prekasno, jer nikada nisam
zaista napustila život koji sam imala, pre nego što sam postala Elita. Sasha
je živo otelotvorenje svega što je Nicholai želeo da bude. Njegov život je
ono što Nicholai u tom trenutku odabere jer ne zna ništa drugo. On nema
slobodu, samo naredbe i poštovanje. A najtužniji deo svega ovoga je što
on to ne vidi. Ne može da vidi šta mu je oduzeto, samo snage koje su mu
date, ali one imaju visoku cenu. - Bili smo deca, Sasha.

- On nas je ojačao, Una. Ti si najjača od nas, a opet mu to vraćaš u lice,

- kaže, a glas mu se lagano podiže pre nego što se ponovo pribere.

- Slomio nas je i pretvorio u oružje. - Udaljavam se za mali korak od

njega i približavam se Nerou. - Napravila sam svoj izbor.

Sashine oči preleću na Neroa, vilica mu je postavljena u krutu liniju. -

Misliš da si dovoljno jak da je zaštitiš od onoga što dolazi? - Kaže Nerou
na engleskom.

90
 - Sa velikom moći dolazi i velika odgovornost, - odgovara Nero
zagonetno.

Sasha duboko udahne. - Nemate pojma šta dolazi. - Stisne se za most

nosa. - Ići će na tvoje slabosti. - Oči su mu ponovo uprte u Neroa. - A
razvila si mnoge, ali ja ću pokušati da ti pomognem.

- Zašto? - Namrštim se. - Ako Nicholai sazna...

- Zato što si ti moja sestra, i ja te volim.

- Volim i ja tebe. - Oči me peckaju i proklinjem ove proklete hormone.

Okreće se i ulazi u lift. - Ali Sasha... - Pogleda me. - Ne ugrožavaj sebe
zbog mene. Ne očekujem da ću se izvući iz ovoga živa, - kažem na ruskom,
jer Nero ne mora da zna koliko su zapravo niska moja očekivanja. Bacam
Sashi okvir u ruku i on ga hvata u vazduhu pre nego što su se vrata
zatvorila.

Držim se ovih poslednjih reči između nas, jer ne znam da li ću ga i

kada ponovo videti, a zaista, Sasha mi je više kao brat nego moja prava
sestra. Sasha i ja smo oduvek bili bliski, ali nisam mislila da je i jedno od
nas sposobno za ljubav. Da li se on promenio, ili sam samo ja? Da li me je
oduvek voleo, a ja sam bila previše bezosećajna da bih to videla? Posle
Alexa, izbegavala sam i plašila sam se ljubavi kao da je kuga. Voleti Alexa
me je skupo koštalo i učinila bih sve da ponovo izbegnem taj bol. Izgubiti
nekoga do koga vam je tako duboko stalo je bol koji se razlikuje od bilo
kojeg drugog, ranjava vas, ostavljajući ožiljke koji nikada ne zarastaju. I
onda pomislim: šta ako bi Nicholai ubio Neroa? Stalo mi je do njega,
povezana sam sa njim kao saveznik, on je otac mog deteta, i možda...
možda ga na neki način volim. Ubistvo Alexa mi je otkinulo srce, i nemam
mnogo toga da dam, ali mislim da ono što je uvrnuto, pocrneli ostatak
njega pripada Nerou. Na kraju krajeva, on mi je ravan. Naterao me je da
osećam stvari za koje sam mislila da su dugo uspavane, i poštujem ga na
način na koji nikada nisam poštovala nikoga drugog. Verujem mu, a to
dovoljno govori.

Okrenem se prema njemu. Ruke su mu sklopljene na grudima, a kosa

mu je neuredna kao da je vukao ruke kroz nju. - Izabrala si da ostaneš, -
jednostavno kaže. Klimam glavom, ne mogu da izgovorim reči koje lebde
u vazduhu. Izabrala sam tebe. Ako sam htela da pobegnem, nikad nisam
imala bolju šansu nego sa Sashom ovde. Svi kraljevi vojnici i svi carevi

91
ljudi ne bi mogli da zaustave nas dvoje. Kada sam sama, dobra sam, sa
Sashom... mi smo nepobedivi, Nicholaiev najbolji tim za ubijanje. - Možeš
li mu verovati? - pita Nero.

Žvaćem donju usnu. - Želim to. - Želim da verujem da me Sasha nikada

ne bi prodao. - Ali moraš razumeti, treningu je teško odoleti. A kazne za
nelojalnost su... - Dobro ih se sećam. Ponovljeni udari strujom, bičevi,
davljenje u vodi, čak i injekcije otrova škorpiona koje bi vas navele da
halucinirate. A kada ste videli stvari koje smo mi videli, te halucinacije
nisu lepe. - On nije neprijatelj.

Posmatra me nekoliko sekundi, a zatim klima glavom. - Onog trenutka

kada te izloži riziku, postaje. Da li razumeš? - Oklevam. - Ovo se više ne
odnosi samo na tebe, Morte. Reci mi da razumeš, - zahteva on, ta moć koju
tako dobro nosi savija se i kotrlja se kao talas.

Polako klimam glavom i on se okreće od mene, krećući se prema

stepenicama. Provlačim ruku kroz kosu i dugo izdahnem pre nego što
krenem za njim, jer moram da se istuširam. Kada sam u spavaćoj sobi,
skidam pantalone za jogu. Nero izlazi iz garderobe u pantalonama i
košulji na kojoj zakopčava dugmad.

- Ideš negde? - Pitam ga.

Podiže jednu obrvu, stoičkog izraza lica. - Imam neke poslove u gradu.

- Zar nemaš ljude za to?

Okreće se prema meni, uvlači košulju i zakopčava kaiš. - Ponekad, ako

želiš da se posao obavi kako treba, moraš to da uradiš sam.

Srušim se na krevet i ispružim ruke iznad glave. Pomera se da stane

ispred mene, ruku nehajno gurnutih duboko u džepove dok mu oči
pregledavaju moje telo obučeno u donji veš. - Veoma sam temeljna u svom
poslu, - kažem, osmehujući mu se.

Namršti se. - Ne.

Uzdahnem i sednem. - Ako uskoro ne izađem napolje, verovatno ću

jako osakatiti Gioa. Sigurna sam da je zgodno ako ti desna ruka ima... pa,
desnu ruku.

92
 Usne mu se lagano trzaju, a zabava razbija tu neumoljivu masku. -
Morte, trebalo bi da se pritajiš.

- To je upravo to, nisam sigurna da želim da se pritajim. - Ništa ne

govori i ja pružam ruku, izvlačim mu košulju iz pantalona i kližem
dlanom preko njegovog tvrdog, vrelog stomaka. - Ne bežimo i ne
skrivamo se. Borbene linije moraju biti povučene, Capo. - Njegova ruka
obavija moj zglob i on je izvlači ispod svoje košulje.

Sagnuvši se nada mnom, priklješti mi obe ruke iznad glave. Njegove

usne su jedva šapat od mojih. - I koliko god da cenim tvoju lojalnost, Morte,
ti ne odlaziš odavde.

- Ravna tebi ili zatvorenik, Capo? - Nagne glavu unazad i uznemiren

dah mu klizi kroz usne.

Polako privodi svoj pogled mom, i, na trenutak, jednostavno zurimo

jedno u drugo. - Ti si jedina osoba na ovom svetu koja bi mi mogla biti
ravna, - kaže arogantno.

Nasmejem se i podižem se poslednji centimetar, dodirujući svojim

usnama njegove. Okleva, usne su mu sputane i telo mu je napeto.
Prevlačim jezikom preko njegove donje usne, a on oslobađa moje ruke,
hvata me za kukove i vuče me niz krevet dok se ne pritisne između mojih
nogu. Njegovo telo lebdi iznad mog, a ja hvatam prednji deo njegove
košulje, privlačeći ga bliže. Miris njegove kolonjske vode bio je prekriven
tragovima dima cigareta oko mene i duboko udišem dok mi ujeda stranu
vrata.

- Ne radiš ništa glupo. Ostaješ na metar od mene u svakom trenutku. -

Diše o moju kožu.

Namrštim se. - Opet zaboravljaš.

Stiska mi vilicu među zubima. - Nikad. - Njegov glas mi tutnji u uhu

pre nego što se povuče i zagleda u mene. - Sastajem se sa liderom Russkoye
Slova. - Kolutam očima. - I ne možeš da kolutaš očima na njega, da ga
upucaš, ili da ga posečeš...

- Dobro. Ali ako se baviš psima, ljudi će te videti kao odgajivačnicu.

- To nema smisla. - kaže on, odgurujući me.

93
 - Ima ako si Rus. - Ustajem. - Kakav dogovor imaš s njim?

Njegove oči putuju preko mojih golih nogu. - Razgovaraćemo u

kolima.

- Dobro. - Idem pod tuš.

Grad zuji ispred prozora automobila. Trube automobila zatrube dok

čekamo u koloni automobila. Nekada sam mrzela grad, visoke nebodere,
ljude koji žure na posao, način na koji se ljudi slivaju trotoarima poput
reke, mirise, gust, truli vazduh. To je senzorno preopterećenje, noćna mora
za nekoga poput mene.

Foo Fighters bruji kroz zvučnike automobila. Bacim pogled na Neroa, a

on je pritisnut u naslon svog sedišta, ispružene ruke, dok nehajno
prebacuje zglob preko volana. Gotovo da izgleda opušteno, osim
suptilnog otkucaja vilice.

- Šta nije u redu? - Pitam ga.

Okreće se prema meni. - Ništa.

Opet sam okrenuta ka vetrobranu. - Laži.

Niko od nas ne kaže ništa drugo dok vijugamo kroz saobraćaj stani -
kreni i na kraju se zaustavlja ispred starije zgrade od cigli, odmah pored
Brooklynskog mosta. Visoki prozori su ukrašeni malim kutijama za cveće,

94
a široke kamene stepenice vode do skupa teških dvostrukih vrata. Čim se
auto zaustavi, vrata se otvore i mlađi momak u elegantnom odelu dojuri.

Izlazim i Nero mu baca ključeve, pre nego što krenemo stepenicama

prema vratima.

Nosim haljinu i štikle, jer je očigledno da je ovaj sastanak formalna

prilika. Bilo je mnogo puta kada sam morala da zavodim mete i da se
oblačim kao žena koju bi rado pratili u osamljenu sobu. Ali osećam se
lažno, oštrica koja se pretvara da je cvet. U nekim slučajevima, cvet je
dobra maska, ali u drugima želite da vas doživljavaju kao nešto opasno
po život. Kaput dužine do kolena može donekle sakriti bebu u stomaku.
Znam da je sada besmisleno, ali pokazivanje samo izgleda kao da
pokazujem pravo na slabu tačku i izazivam neprijatelja da me tamo
ubode.

Neroova ruka obavija me oko struka i vuče me na svoju stranu dok se

penjemo uz stepenice. - Izgledaš prelepo, - kaže sa zabavom u glasu dok
vrti pramen moje kose oko prsta.

- Imam pištolj i dva noža kod sebe. Povrediću te.

Smeje se dok mi otvara vrata. Gledam ga ljutito dok prolazim, ali on

samo bulji u moje dupe. - Nemoj nikoga da ubodeš. Ne bih želeo da ti krv
bude na haljini. - Za minut ću staviti krv na njega.

Prolazimo pravo pored onoga što liči na recepciju. Tip iza nje zuri u
mene i mogu da osetim njegove oči, čak i dok smo iza ugla. Drugi set
dvostrukih vrata otvara se u bar. Ima onaj starinski osećaj sa drvenim
podovima i kožnim foteljama svuda. Ovde nema mnogo ljudi, ali opet svi
bulje u mene kao da imam dve glave. Ili možda gledaju u Neroa.

- Zašto bulje? - Kažem ispod glasa.

Nasmeši se. - Ne viđaju mnogo žena ovde.

Opet pogledam okolo. Nema nijedne žene, a svi pokrovitelji su...

određene vrste. - Divno, džentlmenski klub. Nisam ni znala da još uvek
možeš da izvodiš to seksističko sranje. - Onda mi padne na pamet misao.
- Čekaj, hoće li pokušati da me izbace? Zar se ne bave mačevanjem ili
nekim drugim sranjem? Molim te, dozvoli mi da izazovem nekoga na
borbu.

95
 - Danas si žedna krvi. - Isuse, da se oseća kao ja sada, čitavi gradovi bi
bili u plamenu. - Morte, - kaže tiho. - Ako bi neko uperio oružje u tebe, bio
bih primoran da mu skinem obe ruke sa tela.

- Govoriš najslađe stvari.

- Hmm. - Brzo me poljubi u obraz, pre nego što stavi ruku na moja leđa
i odvede me do stola u uglu.

Mali čovek sedi tamo, njegovo skupo odelo na pruge izgleda

neumesno i potpuno kliše. Izgleda kao da je u srednjim četrdesetim, sa
oštrinom. Dokaz o teškom i nasilnom životu. Ali ovaj čovek je Slovo, i oni
su na dnu lanca ishrane, oportunisti po prirodi, ali nikada oni koji rizikuju
svoje. Podiže cigaru do usana, škiljeći kroz dima koji se diže dok gleda u
Neroa.

- Nero Verdi, uživo, - izvlači sa teškim ruskim akcentom.

- Igore, - Nero odgovara.

Čovek skreće pogled na mene. Vidim bljesak prepoznavanja, ali on to

brzo pokrije. - A ko je ovo?

- Znaš ko sam ja, psu, - odbrusim na ruskom.

Smeje. - Pa, sada znam. Ti si nezaboravna, Una Ivanov.

Nero mi izvlači stolicu, a ja sednem, pre nego što on sedne pored mene.
- A ti si zaboravan u svakom pogledu, - kažem.

- Dosta sa uvredama. - Nero se javlja, ton mu je dosadan.

- Jednostavno sam davala kompliment njegovom divnom odelu. -

Smeškam se.

Neroova ruka pada na moju butinu ispod stola, a vrhovima prstiju

prelazi preko noža privezanog iznutra. - Igor želi da unese oružje u naš
grad. Zar nije tako, Igore? - Ne promakne mi naš a ni Igoru. Njegove oči
preleću napred -nazad između nas, sužavajući se. Nero nehajno izvlači
kutiju cigareta iz džepa i stavlja jednu između usana pre nego što je zapali.
Škljocaj njegovog upaljača je jedini zvuk dok čeka da Igor odgovori.

96
 Njegova ruka se spušta na moju butinu i dobacim mu pogled. Podiže
obrve i trza glavom prema Igoru dok udiše dugo. Možda je ovo neka vrsta
testa, ili možda, on samo zna da mi je dosadno.

- To je veliko pitanje. - Naginjem se napred, hvatajući oči sa sitnim

malim čovekom. - Ali vidiš, Igore, jagnje ne traži od lava uslugu, a sve što
nudi za uzvrat je sopstvena noga za žvakanje. - Otvara usta da odgovori.
- A ja neću tvoju nogu, pa mi reci šta nudiš?

Igor spušta cigaru i zavali se u stolicu, trljajući rukom bradu. Posle

nekoliko trenutaka, Nero pročisti grlo. - Nisam strpljiv čovek.

Igor klimne i položi dlanove na sto. Cigara stoji u pepeljari ispred

njega, a dim se neprestano diže u lenjim potocima između nas. - Hteo sam
da ti ponudim novu drogu, ali dajem ti izbor, - kaže na neuobičajenom
engleskom. - Mogu da ti dam drogu. Vrlo dobra, nova droga za zabavu.
Sav bes u Moskvi. Ili... - podiže jednu obrvu, a na usnama mu igra mali
osmeh. - Mogu postati saveznik.

Nastupi otkucaj tišine pre nego što počnem da se smejem. Nero ćuti. -
Šta bi nam uopšte mogao ponuditi?

On je taj koji se smeje ovaj put. - Ti si sa njim, - prelazi na ruski. - Zašto?

Čujem da si tražena, Poljupcu smrti. Čuo sam da si ubila Arnaldoa
Boticellia, pa sam čuo da te Nicholai lovi. I sada te vidim ovde, sa Nerom
Verdiem od svih ljudi. Deluje veoma... vezan za tebe. - Spustio je ruku niz
prednji deo sakoa. - Pa, pitam te, da li si odana vuku, ili svom takozvanom
lavu? - Vuk. Samo dušmani Bratve Nicholaia zovu vukom, a ja to odavno
nisam čula.

- Ovde sam, zar ne? - Kažem kroz zube, vraćajući se na engleski.

Njegove oči ne silaze sa mog lica dok duboko udiše. - Da, ali ono što
ne mogu da shvatim je zašto si mu odana. - Trznuo je bradom prema
Nerou kojem je razgovor gotovo dosadan. - Ti si Nicholaiev ljubimac.

Odlučujem da vodim razgovor. - Nemaš lojalnosti prema Bratvi. To se

zna. - Slovo je u prošlosti pravilo probleme Bratvi. Moje prvo solo ubistvo
je bio njihov bivši vođa.

- Pljujem na njih, - mršti se.

97
 Okrećem se prema Nerou i on se fokusira na Igora još malo pre nego
što se njegove oči sretnu s mojima. - Ne verujem mu, - kažem ovog puta
na italijanskom. - Rekla sam ti, on je pas, i okrenuće rep čim mu neko
ponudi neke bolje uslove.

Njegove usne se naginju, to lako samopouzdanje sliva se iz njega u

talasima. Ima ovaj način da se osećam kao da je sve moguće jer je on Nero
Verdi, i svet bi prestao da se okreće da on tako želi. - Ovo je lično za njega.
Njegovog oca je ubio Nicholai. - Gutam teško, jer Nicholai sam ne ubija.
On šalje svoju Elitu. I sada Igorovo ime zvoni. Igor Dracov, vanbračni sin
Abrama Petrova, bivšeg vođe. Moja prva solo misija.

- Šta hoćeš? - Pitam Igora na engleskom.

- Želim hladno mrtvo telo Nicholaia Ivanova ispred mojih nogu. -

Smeje se.

Stisnem oči i uzmem minut. - U redu. - Ustajući, otkopčavam dugmad

na kaputu i razdvajam materijal. - Moja lojalnost je upravo ovde.

Oči mu se rašire dok hvata kvrgu. - Mislio sam da Elita ne može da se

razmnožava.

- Da, pa, očigledno to nije slučaj.

Pogleda sa mene na Neroa pre nego što se nasmeje. - Oh, ovo će biti
dobro. - Naslanja se na stolicu i pljesne rukama, sa širokim osmehom na
licu. - Nudim ti svoju pomoć, Una Ivanov. Pod jednim uslovom - Nicholai
umire.

- Koliko mi vredi tvoja odanost? Slovo je malo i beznačajno. - Više kao

banda pobunjenika nego bilo šta drugo.

Nasmeje se, podiže svoju sada ugašenu cigaru i stavlja je među usne.
Ponovo je upali i udahne. - Ne, Bratva misli da Slovo nije pretnja i mi to
tako želimo. Naš broj skoro da parira njihovom, ali imam mnogo ljudi
zakopanih u mafiji, tihi kao miševi. Slušaju. Vide.

- Onda je to rešeno, - kaže Nero. Završio je sa razgovorom.

- Nero...

98
 - Dobro su povezani i motivisani su da uklone Nicholaia. Ako Bratva
padne, onda mogu preuzeti vlast.

Suzim oči na njega. O čemu dođavola on priča? Ponovo se okreće Igoru

i ustaje na noge. - Prihvatam tvoj predlog. Možeš da premeštaš svoju
pošiljku oružja kroz grad, ali je održavaj čistom. Ako moram da se
uključim, neće ti se svideti.

Nero pruža ruku. Igor je protrese pre nego što mi pruži ruku. Stisnem
zube i prihvatam je, terajući nazad unutrašnjeg ubicu koji se gura na
površinu. Šta god da vidi u mojim očima, brzo mi spusti ruku.

- Zadovoljstvo mi je, - prede Igor pre nego što je izašao iz bara.

Čim smo u autu, okrenem se ka Nerou. - Bratva nikada neće pasti, -

kažem. Mreža je ogromna, moćna i isprepletena čak i u vladu Rusije. To
ne može da se uradi. Iako je Nicholai jedan od njihovih ključnih igrača i
njegova smrt bi bila udarac - uskoro će biti smenjen.

Znalački osmeh vuče mu usne dok pali auto. - Naravno da ne. - To je

sve što kaže. Prokletstvo, čovek je tako zagonetan.

- Naravno nije objašnjenje. Objasni mi šta prolazi kroz taj tvoj ludi um.

- Moj briljantni um?

Kolutam očima. - Nero...

- Dobro. Naravno, Bratva nikada neće pasti, ali ako ubijemo Nicholaia,
moraće da uzvrate. Neko treba da preuzme to, a ja to ne mogu to da
dovedem do porodice. Ovo ima potencijal da započne mafijaški rat.

- Želiš da se udružite da bi imao žrtvenog jarca. - Prokletstvo, on misli

na sve. Mogu da isplaniram ubistvo do kraja, da smislim svaku opciju za
bekstvo, svaku moguću stvar koja bi mogla da krene naopako, ali Nero to
uzima i radi u velikim razmerama, uzimajući u obzir ključne igrače i čitave
organizacije, bande i porodice.

- Nema smisla ubijati Nicholaia samo da bi umrli nekoliko nedelja

kasnije. Nameravam da ovo preživimo, Morte. I sa mnom ćeš vladati ovim
gradom.

99
 Smejem se. - Nisam sigurna da će tvoj otac to odobriti.

Zaustavlja se na semaforu i posmatra me sa širokim osmehom na

usnama. - Imam plan.

Uzdišem. - Zar nemaš uvek?

- Uvek.

100
 XVI Poglavlje
Nero
Planiranje. To je sve što sam radio u poslednja tri dana. Jedva sam
viđao Unu jer je pozivala svoje kontakte u Rusiji, dok sam ja pozivao sve,
svakoga ko bi mogao pomoći našoj stvari. Prosta činjenica je da Nicholai
Ivanov dolazi po nas i imamo dva izbora - predati Unu ili se boriti. Prvo
nije opcija, što nas ostavlja da se spremamo za rat sa čovekom koji ima
svoju ličnu vojsku i više novca, oružja i uticaja od Boga. Da ne spominjem
da je jebeno lud i opsednut Unom. Od svih žena na svetu, morao sam baš
nju da želim.

Prevlačim rukom niz lice i gledam nacrte koje je Gio stavio ispred
mene. Sedim na jednoj od sofa u kancelariji penthausa, a on sedi preko
puta mene. Una korača napred - nazad, lomeći vrat kao da će početi da
divlja. Gio mi dobaci nervozan pogled i ja se nasmejem. Odlučila je da ga
mrzi, a on je sada meta njenog besa, kojeg ima dosta.

- Dakle, jedini put je kroz garažu? - Pokazuje na nacrte. Ispostavilo se

da je Igor bio koristan. Njegovi ljudi su uspeli da nam daju tačne planove
Nicholaieve vojne baze, ali ne mislim da će nam to doneti mnogo koristi.
Jedini plan koji imamo je da ga direktno napadnemo.

Una uzdiše i okreće se prema nama, savijajući se preko stočića za kafu

i oslanjajući se dlanom na drvo. - Baza je dobro čuvana. Ovo je jedini put
za ulazak. - Kaže bodući papir prstom. - Izloženo je, sa samo drvoredom
na jednoj strani. Mogu da te vide na kilometar kako dolaziš. Tu je
stražarska kula sa mitraljezom kalibra .50 i mecima za probijanje oklopnog
vozila, kao i RPG-ovima. Sva neovlašćena vozila se dižu u vazduh, - kaže
podižući obrvu. Gio me gleda, čvrsto skupljenih obrva. - Ako prođeš

101
pored te kapije, ostaje ti neprobojni bunker otporan na nuklearnu
eksploziju. I da, ima samo jedan ulaz, a to je prostor za vozila koji je strogo
čuvan od strane Elite. Mogla bih da te oborim odmah dok se vozim oko
terena, Gio. Nemaš nikakve šanse protiv jednog od njih, a predlažeš da
uđeš u njihovu jebenu bazu, gde žive i treniraju, gde će biti naoružani do
grla. - Okreće i nastavlja da korača, provlačeći obe ruke kroz kosu.

- Imaš li bolji plan? - Gio kaže. Okreće se i besno ga gleda. Vazduh zuji
od obećanja krvi, i praktično mogu da je čujem kako otkucava, spremna
da napadne svakog trenutka.

- Da! Imala sam bolji jebeni plan dok vas dvojica idiota niste odlučili
da me odvučete nazad u New York! - Prilazi prozoru i drži ga jednim
dlanom, spuštajući glavu napred dok steže i pušta pesnicu sa strane.

- Gio, daj mi minut. - On klima glavom, ustaje i izlazi iz sobe. Vrata se

zatvore, ostavljajući za njim napetu tišinu.

Ustajem i prilazim prozoru, proučavajući profil njenih ukočenih leđa.

- Ne pravi me neprijateljem, Morte.

Naslanja glavu na staklo i ono se zamagli od njenog daha. - Osećam se

kao patka koja sedi.

- Percepcija, Morte. Ako misliš da si ptica koja čeka metak, onda će te

metak sigurno pronaći. Napravićemo strategiju, biti pametni i formirati
plan koji će zaista funkcionisati. Ne možeš se boriti ako veruješ da je rat
već izgubljen.

- Nero, - savijajući pesnicu o staklo, ona ječi, - tvoje samopouzdanje

nam ovo neće osvojiti. - Okreće se, oslanjajući se leđima na prozor. - Moraš
da odeš svom ocu.

- Ne.

- Zamenik si. Potrebna nam je podrška mafije.

- Govorimo o mafijaškom ratu. I zamolio bih ga da to započne u ime

čega? Ruskinje koja je ubila naše.

- Išli smo unazad i unapred oko svakog zamislivog plana. U najmanju

ruku, potrebna nam je zaštita mafije posle toga, čak i ako to možemo da

102
izvedemo sa ograničenim brojem. - Stisne se za most nosa. - Ako ubijemo
Nicholaia, prikačimo ubistvo Slovu i imamo zaštitu Italijana, bićemo
sigurni. Ni Rusi neće hteti rat. Bez toga, mi smo ptica koja čeka metak.

Uzdišem. - Ne razumeš...

- Tražio bi njegovu pomoć u uklanjanju najveće konkurencije. Nicholai

upravlja svim oružjem u Severnoj Americi. Ta trgovina vredi milione.
Uzmi je. - Ona istupi napred, hvatajući moj sako obema rukama. Njene oči
se spajaju sa mojima, a očaj krvari kroz njen izraz lica. Uplašena je i ja to
mrzim. Mrzim što Nicholai tera mog opakog ubicu da se plaši za svoj život
i život našeg deteta. Ubiću Nicholaia Ivanova, ali dok gledam Unu, prvi
put u životu, pitam se kolika će tačno biti cena toga.

- Morte, postoje granice koje čak ni ja ne mogu da pređem.

- Jebeš politiku, Nero. Jebeš granice. Nisi se toliko trudio da postaneš

zamenik, samo da bi se ugušio pod očevom voljom. - Njene oči padaju na
moja usta i ona se naginje unutra, vukući prste preko moje vilice dok se
njene usne četkaju protiv mojih. - Pokaži mu zašto si ti budućnost mafije.
Pokaži mu kako izgleda prava moć. - Ljubi me. - Pokaži mu šta je spreman
da uradi čovek bez granica. Italijani me možda mrze, ali više mrze Ruse.

Zgrabim je za vilicu, zabacim joj glavu unazad dok me ne pogleda. -

Oni te ne mrze, Morte, oni te se boje. Plaše nas se jer nemamo granice.

Njen vreli dah duva preko mog lica i opaki osmeh vuče njene usne. -
Dobro.

Stenjem uz njene usne koje su jedva udaljene od mojih. Moja zlobna

kraljica, tako lepo nemilosrdna. Odrastao sam u mafiji, okružen ljudima
koji će u jednom trenutku pucati u čoveka, a u sledećem propovedati o
njegovoj časti i etici. Una i ja smo isti, uživa u njihovom strahu. Voli to.
Razumemo moć da uterate strah pre nego što uopšte uđete u sobu, da se
vaše ime šapuće sa poštovanjem i gađenjem. Volim to kod nje. Mi smo
nova generacija, nemilosrdnija, manje opraštajuća i sa etičkim kodeksom
koji služi nama i onima koji su nam lojalni. Čovek, žena ili dete, ako
stanete protiv nas, vi ste neprijatelj i bićete ubijeni.

Okrećem Unino lice u stranu i ljubim joj grlo, udišući njen miris vanile
i ulja za oružje. - Presvuci se, obuci haljinu. Idemo da vidimo Cesarea. -

103
Na ovaj ili onaj način, povući ćemo ga za našu stvar. Nisam iznad toga da
igram prljavo. Ako je ovo ono što Uni treba da se oseća sigurno, onda ću
joj to dati. Cesare mi ne znači ništa, a Una sve.

- Mrzim da nosim haljine, - kaže mršteći se.

Nasmejem se, moj stisak klizi sa njene vilice i odmara se oko njenog
grla. Puls joj lupa o vrhove mojih prstiju, stabilan i snažan. - Moj otac voli
da misli o ženama kao o nečemu delikatnom, nečemu što treba zaštititi. A
ti odlično glumiš nevino jagnje, ljubavi moja. - Bulji u mene i ja se smejem.
- Pogotovo sa ovim. - Položim slobodnu ruku na njen stomak.

- Ovo me već tera da poželim da ubijem nekoga.

Smejem se, ljubim je u čelo. - Očaraj ga kao što si očarala mene.

- Nero, pokušala sam da te ubijem, a tebe je to napalilo. - Prevrće očima.

- To nije očaravajuće, samo je uvrnuto.

Smeškam se. - Voliš uvrnuto. - Uhvativši je za kukove, podižem je,

gurajući je uz prozor. Njene noge se obavijaju oko mog struka, a moj tvrdi
kurac pritiska se uz nju. Privija se uz moja ramena, dah joj zastaje.

- Volim uvrnuto. - Poljubim je niz vrat, a ona zabaci glavu na staklo,

gurajući grudi prema meni. Trudnoća je bila dobra prema njoj, a grudi joj
se naprežu uz granice majice bez rukava. Spuštam joj bretele niz ruke,
usisam jednu bradavicu u usta, a ona stenje, uvijajući kukove u mene. -
Jebote, - stenjem, a kurac mi otiče. Volim kako mi uvek odgovara,
omekšavajući se i otvarajući se baš kao leptir kakav jeste. Zgrabi moju
košulju i cepa je. Dugmad se raspršuju svuda, a onda njeni nokti grebu po
mojoj koži ostavljajući gorući trag. Šištim i spuštam je, dozvoljavajući joj
da sklizne niz prednji deo mog tela. Povuče majicu preko glave i počne da
mi skida sako i košulju dok se vraćam ka kauču. Ide za mnom, a bokovi
joj se zavodljivo njišu dok me prati kao gladni predator. Pogled u njenim
očima odaje tanku liniju požude i nasilja, oboje tako blizu. Skida se dok ne
bude potpuno gola i tako jebeno lepa. Njeno telo je tvrdo, izbrušeno,
posuto mapom ožiljaka, ali omekšano njenim punim grudima i stomakom
koji raste. Gura se uz moje grudi, a ja padam nazad na kauč pre nego što
mi opkorači butine. Njeni pokreti su agresivni i izbezumljeni, a ja se
susrećem sa svakim dodirom njenih usana, svakim zamahom njenog
jezika sa istom brutalnom potrebom, pothranjujući plamen,

104
suprotstavljajući joj se. Spušta vrele i vlažne poljupce po mom vratu,
spuštajući se niže dok mi ne zarije zube u grudi. Prevlači jezikom po
tankim linijama krvi koje su ostavili njeni nokti.

Hvatam joj kosu šakom i privlačim njene usne svojim, kušajući

sopstvenu krv na njenom jeziku dok pritiskam prste između njenih
raširenih nogu. Drhtav dah izlazi iz nje dok guram dva prsta u nju. Spušta
čelo na moje i celo njeno telo se napinje i drhti dok se njeni drhtavi uzdasi
mešaju sa mojima. Hvatajući je za grlo, držim je ispruženom dok se jače
zabijam u nju, gledajući je kako postaje tako jebeno izložena za mene. Oči
su joj se zatvorile na stenjanje, a koža joj je prelepa ružičasta. Beloplava
kosa pada joj niz leđa dok se njeno telo naginje napred, a bokovi se željno
susreću sa mojim snažnim udarima. Jebote, tako je savršena.

Puštam je i hvatam je za struk, bacajući je na kauč pored sebe.

Otkopčam kaiš, gurnem pantalone tek toliko da otpustim kurac. Čim sam
ponovo između njenih butina, ona me obavija nogama, privlačeći me bliže
dok ne skliznem u nju. Njeni nokti grebu mi vrat pre nego što me uhvati
za kosu, grubo me povlačeći. - Jebi me, Capo, - zahteva. I ja je uzimam,
zahtevam, posedujem je svakim nemilosrdnim udarcem. Njene ruke mi
oblažu lice i ona me ljubi, milujući svoj jezik uz moj. Zgrabim je za
zglobove i pričvrstim ih iznad njene glave, zbog čega izvija telo i izbacuje
grudi. Grizem joj bradavice, ljubim joj grudi, vrat i vilicu dok je jebem
snažno i brzo. Jebem je dok ona praktično ne ispuzi iz kože i traži moje
usne. Njeni poljupci su jezik i zubi, a ja mogu da okusim sopstvenu krv u
ustima iz rascepane usne. Meša kukovima ispod mene, susrećući me pri
svakom udaru. Kreće se kao da pokušava da spoji naša tela, utiskujući se
u mene na svaki jebeni način. Zabacivši glavu unazad stenje, a ja
prevlačim jezikom preko njenog otkrivenog grla, kušajući slanost njene
kože. Ona jebe na isti način na koji se bori, sa divljačkom gracioznošću
koja me ostavlja hipnotizovanim.

- Slomi se za mene, Morte, - kažem kroz zube.

I ona to radi, stenje i steže se oko mene, a telo joj se erotski izvija. - Nero
- kaže kroz dah.

Moje ime koje napušta njene usne u trenutku slabosti je tako ispravno,
tako apsolutno. Zarežim zabijajući se jače u nju. Svršim, grizući njeno
rame dok me talas zadovoljstva davi. - Jebote!

105
 Ukočim se, grudi mi se podižu, a mišići su utrnuli. Naslanjam čelo na
njeno grlo, udišući miris znoja i seksa, mešajući se sa njenim poznatim
mirisom vanile. Hvata me za kosu, zabacuje mi glavu unazad pre nego što
me poljubi i gurne me sa sebe.

- Sada možemo da idemo da vidimo tvog oca, - kaže uspinjući se na

noge.

- Vidiš, sada samo zvučiš pogrešno.

Zgrabi svoju majicu i donji veš, ponovo ih obuče pre nego što krene ka
vratima. - Una, obuci jebene farmerke, - režim dok ona otvara vrata.

Baci pogled preko ramena i namigne pre nego što izađe pravo napolje.
- Jebemu. - Podižem pantalone i jurim za njom. Prolazi pravo kroz salon
gde petorica mojih momaka sede sa Giom. Gledam ih ljutito, izazivajući
ih da joj upute čak i jebeni pogled. Svi stidljivo skreću pogled, držeći
poglede uprte u pod.

Sustižem je na stepenicama i bacim je preko ramena. - Spusti me!

Udarim je po guzici, dovoljno jako da će to oseti kada sedne. - Baš voliš

da me jebeno guraš.

Uđem u spavaću sobu i ostavim je u garderoberu. - Sviđaš mi se kad

si ljut, - kaže uz lagano podizanje obrva.

Odmahujem glavom. Bože, kako mi nije bilo dosadno do besvesti pre

nego što je ona došla? - Obuci se.

- Moram da se istuširam, - kaže, nakrivi glavu u stranu i prekrsti ruke

na grudima.

- O, ne. - Nabijam je u komodu, obavijajući prste oko njenog delikatnog

grla dok prinosim usne njenom uhu. Osećam kako joj puls ubrzava u
iščekivanju. - Ne možeš da opereš moju spermu sa sebe posle tog malog
štosa.

Njene oči susreću moje i grize donju usnu uz osmeh. - Ko je sada

prljav? Mislila sam da želiš nevinu, skrušenu, čistu... - utihne, a na usnama
joj se vuče ironičan osmeh.

106
 - Nikad. - Grubo prelazim palcem preko njene donje usne i naginjem
se u nju. - Igraj ulogu, ali mi ćemo znati bolje, Morte.

Zagrize jastučić mog palca i moj kurac se ponovo promeškolji. - Gledaj

i uči, Capo. - Nasmešim se i odmaknem se od nje, hvatam košulju i futrolu
za pištolj. Odlazim pre nego što odlučim da je ponovo jebem.

Kada stignem do dna stepenica, Gio pročisti grlo. - Da li ste stigli negde
sa planovima? - Pita. Planovi? Oh, planovi.

- Pokušaćemo sa drugačijim pristupom. - Podiže obrve. - Idemo kod

Cesarea.

- Mi?

Klimam glavom. - Vodim Unu. Da vidimo da li može privući njegovu

stratešku stranu.

Duboko udahne. - Uz dužno poštovanje, mislim da bi to moglo

pogoršati situaciju.

- Nemamo mnogo izbora. Potrebni su mi brojevi i politička podrška,

Gio. - Uzdahnem, povlačeći ga u ugao sobe. - Nicholai će uskoro napraviti
potez. Neće doći direktno na nas, a mi ne možemo kod njega, ne u bazu.
To je samoubistvo. Mislim da moramo da ga uhvatimo dalje od njegovog
domaćeg terena.

- Una bi ga mogla namamiti, - kaže tiho.

- Predloži to još jednom, Gio, - besno ga gledam, - i ubiću te, prijatelj ili
ne.

Stavlja ruke na bokove. - Nero, suočavaš se sa nemogućim. Moramo

da ga izvučemo, a jedina stvar zbog koje će sigurno izaći je Una.

- Gio, jesi li mi odan ili ne?

- Znaš da jesam.

- Onda si odan njoj i mojoj jebenoj bebi. - Na trenutak zuri u mene, a

zatim izdahne, klimajući glavom. Njegov pogled prelazi preko mog
ramena pre nego što se okrene, vraćajući se na nekoliko ljudi koje je

107
okupio. Okrenem se baš kad Una silazi niz stepenice. Gledam je dok
prilazi sa samozadovoljnim osmehom na usnama.

- Dovoljno nevino za tebe? - Pita me.

- Nisam siguran da je to baš ta reč koju bih upotrebio, - promrmljam.

Nosi sivu haljinu koja prianja uz svaku jebenu oblinu. Ta izbočina ne bi
mogla biti jasnija ni da je na nju stavila trepćući neonski znak. Materijal
prati liniju njenih oblina i zaustavlja se tik iznad njenog kolena. Nosi par
visokih potpetica, a kosa joj pada niz leđa u srebrno - belim pramenovima.
Njen zloglasni crveni ruž je čvrsto na mestu zbog čega izgleda seksi, iako
je zaslepljujući podsetnik na to ko je ona. Nisam siguran da mom ocu
trebaju bilo kakvi podsetnici na tom polju.

Dođe do mene i zagladi rukom po prednjem delu mog sakoa. - Pođimo

sada. Ne želiš da teraš najdražeg taticu da čeka.

108
 XVII Poglavlje
Una
- Moram sve da znam, - kažem dok čekamo u saobraćajnoj gužvi u
New Yorku.

Uzdiše, gurajući se nazad u svoje sedište i oslanjajući se rukom na

volan. - Moraćeš da budeš konkretnija.

- Cesare.

Pogleda me, ispuštajući dugačak dah, dok njegove tamne oči fiksiraju
moje. - On je snažan vođa, vlada kombinacijom straha i poštovanja.
Pobornik je starog načina.

- Mafija voli svoju tradiciju, - promrmljam.

Nasmeši se. - Tradicije ga koče.

- Žene i deca?

Klima glavom. - Između ostalog. Kada je došao kod mene u kuću

Hamptons, izrazio je svoje... gađenje prema tebi.

Smejem se. - Nero, ja sam Ruskinja. Mogla bih da budem i antihrist.

Bubnja prstima po volanu, a na usnama mu se pojavljuje mali osmeh.

- Želi da se oženim dobrom Italijankom.

Nisam bila spremna za to. Grudi mi se stežu i bacam pogled kroz

prozor, pokušavajući da izbacim neprijatno osećanje. - Moraćeš u nekom

109
trenutku, - kažem tiho. Nikada do sada nisam razmišljala o tome, ali
naravno da bi. Mafija se trudi da održi čiste krvne loze, proširi njihovo
nasleđe i zaštiti svoje žene, njihove Italijanke. Dobar brak bi bio strateški i
politički mudar. Znam ovo. To je racionalna i jaka stvar, pa zašto mi smeta
ta ideja?

- Morte. - Njegovi prsti prelaze preko moje butine i zatvaram oči, teško
gutajući pre nego što se okrenem prema njemu. Zaustavio se sa strane
prometne ulice i zuri pravo u mene. Njegov pogled je tako intenzivan,
tako zadivljujući. - Ja sam Nero Verdi, - kaže arogantno. - Uzimam šta
želim. - Hvata me za vilicu, čvrsto i neumoljivo. - A sigurno ne želim
jebeno dobru ženu. Želim tebe, moj zlobni mali leptiru.

Izraz lica mu je tvrd i gotovo ljut dok gledamo jedno u drugo. - Nero,
ti si zamenik. Postoje pravila i običaji od kojih ne možeš jednostavno otići,
- šapućem.

- Mogu i hoću.

Gušim se. - Budi ozbiljan. - Živi za moć, teži ka krvožednom kao niko
drugi. Ići protiv mafije sa ovime... - Ne možeš odustati od svega za šta si
radi samo zato što ću roditi tvoju bebu, - uzdišem. - Ovo nije... mi smo
samo mi, u redu? Bez obećanja. Nikakav zahtev. Ne možemo...

- Morte. - Oči mu padaju na moje usne dok njegovo držanje omekšava,

a palac mi miluje vilicu. - Volim te.

Sav dah napušta moja pluća i ne mogu da govorim. Ljubav. Slabost.

Ranjivost. Ne želim da oslabim Neroa, ali mislim da ga volim onoliko
koliko mogu, i koliko god da me to užasava, ne čini da se osećam slabo.
Potpuno suprotno. Nikada nisam jača nego kada stojim pored njega.
Osećam snagu u njegovim rečima skoro trenutno. Osećam čisto uzbuđenje
što me voli čovek poput Neroa. Omotava me kao čelično ćebe, neprobojno
i toplo, i osećam se nepobedivo pod njegovom težinom. Shvatam da želim
njegovu ljubav, možda mi je čak i potrebna. Na kraju krajeva, nije li ljubav
ono što nas čini ljudima? Neroova ljubav ide ruku pod ruku sa samom
ljudskošću koju se Nicholai toliko trudio da ukloni iz mene. Nagne glavu
u stranu, suženih očiju čeka da nešto kažem.

- Da li ljubav nadmašuje moć? - Pitam, glas mi je jedva iznad šapata.

110
 Usne mu se izvijaju u osmeh. - Ah, Morte, kada si ti u pitanju, ljubav
jača moć. - Njegovi prsti vijugaju u moju kosu, povlačeći me ka sebi. Odem
do njega, i kada se njegove usne sretnu sa mojim, to je više od poljupca, to
je obećanje, zavet nečega većeg od mene ili njega. Mi smo protiv svega i
svih koji bi nas povredili. Osećam težinu svega što ne kaže jednostavno u
poštovanju njegovih usana, njegovom zahtevnom i posesivnom držanju
moje kose. To je poljubac koji kaže da je u mom uglu, bezuslovno. Prekida
poljubac i dodiruje moje čelo, a njegov dah duva preko mojih usana. - Kralj
sada štiti kraljicu, - diše.

I naravno, stvarnost se sruši kao brana koja se ruši. On me tera da se

nadam, da želim. Volela bih da me Nero može zaštititi, i iako znam da ne
može, iz nekog razloga, želim da mu dozvolim da misli da može. Glupo
je, ali pretpostavljam da živim u svojoj iskrivljenoj verziji sna. Većina
devojčica sanja da se udaju i žive u lepoj kući. Sanjala sam krv i mučenje.
Nero je moja verzija bajke, krvlju natopljeni i nemilosrdni kakvi jesmo, to
je ono što imamo. I uskoro će verovatno nestati. Rekla sam mu da ovde
nema sreće, da smo mi čudovišta u ovoj priči. To je istina. Ništa dobro
nikada ne traje u našem svetu haosa i smrti. Pitam se da li on to zna ili
zaista misli da će sve biti u redu, jer je on Nero Verdi i tako želi.

Zaustavljamo se ispred gradske kuće na Upper East Side-u i ja izlazim

iz auta, zureći u četvorospratnicu u potpuno neupadljivoj ulici. Saksije sa
cvećem poređane su pored prozora, a malo drveće je naređano duž
trotoara. Kako porodica iz više srednje klase živi.

Pratim Neroa uz tri stepenika koje vode do ulaznih vrata. Pritisne

zvono i ono odzvanja, odzvanja kroz kuću na drugoj strani guste šume.
Vrata se skoro odmah otvaraju i tamo stoji momak. Njegova crna kosa je
zalizana unazad, odelo mu je besprekorno. Podiže bradu prema Nerou
pre nego što mu pogled pređe na mene. Ožiljak na čelu mu štipa kožu kad
se namršti.

- Ona je sa mnom, - kaže Nero pre nego što je uspeo da progovori. Tip
nas pušta unutra, zatvarajući vrata za nama. Bez reči, čovek nas vodi
pravo uz stepenice. Odvedeni smo u kancelariju na vrhu kuće. Nero i
Cesare nisu mogli da budu udaljeniji u svojim ukusima. Nero je
minimalistički i moderan, gde je Cesare klasičan. Njegova kancelarija se
sastoji od drvenih podova, kožnih kauča i debelih prostirki. Polica za
knjige pokriva jedan zid, ispunjen starim knjigama. Soba miriše na dim
cigareta i kožu. Ali tamo gde izgleda kao da bi ovde trebalo da bude

111
mračno i prljavo, nije. Iza stola je stakleni zid koji izlazi na terasu.
Baštenski nameštaj leži tamo i gleda na grad koji se prostire ispred njega.

Nero seda, a ja pregledavam police sa knjigama, primećujući neko

prvo izdanje Hemingwaya koje se ugnezdilo u gomilama. Još nisam lično
srela Cesarea, ali samo boravak u nečijem domu može vam reći mnogo o
njemu.

Vrata se otvore i Cesare ulazi, namrštenog lica. - Nero, - kaže kratko,

jedva da mi je i uputio pogled.

- Cesare, - ledeno ga pozdravlja Nero.

- Ovo nisam očekivao.

- Najavio sam se.

- Da. jesi. Ali nisi rekao da dovodiš Unu Ivanov sa sobom, - kaže,
pljunuvši moje ime kao da ga vređa. - Radije bih da nisi pozvao ruske
vojnike u moj dom.

Nero me pogleda upozoravajućim pogledom. Mogli biste nožem rezati

napetost u sobi. Prevrćući očima, hodam do Cesarea, zaustavljajući se
ispred njega. - Ne verujem da smo se upoznali. - Pružam ruku, ali on samo
bulji u mene, a njegove oči polako lebde preko mog tela u uskoj haljini.
Obrve mu se podižu i on baci pogled na Neroa, a usne mu se stisnu u
čvrstu liniju. - Kažem ti da izvršiš svoju dužnost, a ti mi daješ ovo?

- Ako je za utehu, ovo se desilo pre nego što ste odlučili da priznate
svog sina, - kažem. Znam da bockam medveda velikim štapom, ali
ozbiljno? - Oh i uh, nisam više Elita. Mada... Ne sećam se da je to bio
problem kada su vam bile potrebne moje usluge. - Njegovo oko se lagano
trza, ali osim toga izraz mu se ne menja. Dobar je. Nasmešim se i
odmaknem se od njega.

Nero mi uputi hladni pogled. - Rekao sam ti, Una ne ide nikuda. -
Prelazim na njegovu stranu. Ruke su mu nehajno gurnute u džepove, a ja
provlačim ruku kroz njegovu, zureći u Cesarea. Znam da sam
zastrašujuća, a Nero je zastrašujuć u najboljim trenucima. Zajedno smo
strašni, čak i za nekoga ko je dobro upućen u moć kao što je Cesare. Znam
to, a zna i Nero.

112
 - Ono što nisi rekao je da je trudna.

Podižem obrvu. - Iznenađenje?

Zuri u mene. - Bravo, Nero. Uspeo si da stvoriš nezakonito kopile sa

ruskom kurvom. - Čujem tiho šištanje daha od Neroa i osećam da se svaki
mišić u njegovom telu napeo.

Oslobađajući ga, odstupam. - To je osetljiva tema, - kažem,

pokušavajući da sakrijem svoje oduševljenje, jer znam da je Nero na tri
sekunde od eksplodiranja, i pa... volim vatromet i krv.

- Oženićeš se Italijankom i obavićeš svoju dužnost. Dozvolio sam da

ovo traje dovoljno dugo. - Cesare se podsmeva. - Ova organizacija je
izgrađena na dugogodišnjoj tradiciji, a ti sereš po njoj. - Nero ostaje
neobično miran, naizgled obuzdava svoj temperament, dok se ja borim sa
sopstvenim besom koji tinja ispod površine. Prsti mi se trzaju od želje da
posegnem za oštricom pričvršćenom za unutrašnju stranu butine.

Odmičem se od Neroa i kružim oko Cesarea, a oči ga procenjuju kao

neprijatelja, uočavajući svaku njegovu slabost. Način na koji hoda sugeriše
da ima povredu desne noge. Staru, jer je navikao na to. Ako bih ga napala,
zbog toga bi imao manji domet kretanja na desnoj strani. Bacim pogled na
Neroa i on mi najsitnije odmahne glavom. - Sere po njoj? - Kucnem
kažiprstom preko donje usne i Cesare okreće glavu da me pogleda.

- Ne znaš ništa o našim putevima. Nemaš časti, nemaš milosti.

Nero uzdiše. - Ona je Ruskinja i ubija ljude. Da, da, svestan sam.
Prihvatićeš je kao majku mog deteta, javno, u porodicu.

Cesare se smeje, hvatajući se za stomak pre nego što se glasno zakašlja.

- Ruskinja, sa mojim sinom. Pre bih te se odrekao, - reži. - Nikada neću
priznati tu kurvu. - Pokaže prstom u mom pravcu. - A neće ni muškarci.
Ubila ti je braću, a ti je jebeš kao da joj je pička od zlata. Ako je oženiš,
izgubićeš sve, Nero. Razmotri to pažljivo.

Neroovo telo se napreže, a pesnice se čvrsto stisnu. Ovog puta ja

odmahujem glavom na njega. Ne može da zagrize. Uvek moramo imati
kontrolu nad starcem, održavati prednost. - Vidite, ovde nam je malo
nejasno. - Sedam na jedan od kauča i polako prebacujem jednu nogu preko
druge. - One tradicije o kojima ste pričali, ta čast... - Zaćutim blago se

113
osmehujući. - Da li vaši preostali ljudi znaju da ste organizovali napade na
svoje momke, samo da biste svog sina doveli na vlast? - Pravim se da
pregledavam nokte. - Da li znaju da ste vi odobrili smrt Neroovog rođenog
brata?

Frkće. - Niko ti ne bi verovao ni reč, Bacio Della Morte, - pljuje on.

- Ne, ali bi verovali meni, - kaže Nero, kruži oko naslona kauča i stoji
iza mene.

- Ne troši moje vreme. Sam sebe optužuješ ako ništa drugo.

Nero sleže ramenima. - I?

- Vidite, Cesare, razlika između nas i vas je u tome što mi ne nosimo

beli šešir i ne pretvaramo se da smo bilo šta drugo osim onoga što jesmo.

- Nisam baš vaspitan na italijanski način. Za to možeš zahvaliti Matteu.

Jebe mi se za tvoje tradicije, i sigurno me nije briga za čast, - kaže Nero
tihim i smrtonosnim glasom. - I svi to znaju. Ne moram da se pretvaram.
Ti sa druge strane... - Utihne, ispuštajući lagani smeh. - Ti si veliki Cesare
Ugoli, čovek od časti, čovek stare zemlje.

- Kako ja to vidim, imate dva izbora, Cesare, - kažem. - Možete me

učiniti svojim neprijateljem ili me možete učiniti svojim saveznikom.
Nameravam da uklonim Nicholaia. Imam veštine, veze i jednostavnu
činjenicu da me želi nazad više od svega. I naravno, mogu da prenesem
rusku trgovinu oružjem Nerou. Ili...

- Ili, - reži Nero, - mogu dati do znanja da si postavio svoje ljude,

unajmio Unu i onda je ostavio na cedilu, dozvoljavajući Arnaldou da je
lovi kao jebeni pas, dok je bila trudna sa tvojim unukom.

- A ako to ne uspe, Nicholai je veoma dobrodošao kada su u pitanju

ljudi Neroovih veština. Dobro bi prošao u Bratvi.

Ovog puta, Cesareovo oko se primetno trza. Blefiram, naravno. Da je

znao kakva je situacija sa Nicholaiem, imao bi nas, jer bi predaja Nicholaiu
rešila sve njegove probleme. - Naravno, sada ste javno priznali Neroa,
izgledalo bi strašno ako bi radio za neprijatelja.

114
 - Ovo parče pičke bi te namamilo tom ruskom kretenu! - Cesare
eksplodira. I Nero takođe. U skoku je ispred starijeg čoveka, s pištoljem u
ruci. Ustajem i okrećem leđa Cesareu, gurajući se u Neroovo vidno polje.
Polažući ruku na njegovu ruku, čekam da premesti svoj besni pogled na
mene. Na trenutak bulji u mene, a zatim duboko udahne i gurne pištolj
nazad u futrolu na grudima.

Cesare me besno gleda, zatim Neroa. - Šta predlažeš? - Kaže kroz zube.

Nero se udaljava od mene, vukući prste preko mog ramena dok to čini.
To je mali dodir, gest podrške meni, pokazivanje jedinstva njegovom ocu.
- Daćeš do znanja da Una nije ubila te ljude, da je to bio Arnaldo, a nju je
postavio kao paravan. Metu koja je stavljena na nju nisi ti odobrio.
Odmazda usamljene, trudne žene će izgledati pravedno, a s obzirom na to
da je on ubio svoje, to je pravda, zar ne misliš? - Implikacija je upravo tu.
Cesare je odobrio Nerou da me ucenjuje. On je u suštini potpisao smrtne
naloge za trojicu ljudi koje je Nero dao da ubijem.

Cesare prilazi svom stolu, sedajući dok otvara metalnu kutiju. Vadi
cigaru i stavlja je među usne, polako je pali. Njegov upaljač se zatvara i
tišina koja sledi je intenzivna. - Izdao bi mene, porodicu, zbog ove žene? -
Pita Cesare, čvrsto uprtih očiju u Neroa.

- Možda si ti okrenuo leđa svom detetu i ženi koju si voleo, ali ja neću
učiniti isto.

Cesareove obrve pucaju uvis pre nego što se duboko namršte. - I

rizikovaćeš svoj položaj, svoje ime, svoj život zbog ovoga? - Njegove oči
lete prema meni i ja znam, već zna odgovor.

- Ako moram, onda da, - kaže Nero.

Ne mogu mu dozvoliti da rizikuje sve i vidim da je Cesare na dobroj

ivici. - Nero... - počinjem.

Dobaci me pogled upozorenja. - Shvatam zašto je poštuješ, - kaže

Cesare, suzivši oči na mene. - Ona te brusi, kao naoštrena ivica sečiva. Sa
njom si opasniji.

- Možemo ukloniti Ruse, - kaže Nero.

115
 - Možda vam se ne sviđam, Cesare, ali imam koristi od uklanjanja
Nicholaia. Dok je živ, goniće me. Znam sve o njemu. Ja sam možda jedina
osoba koja je sposobna da ga ubije. Bilo bi dobro da me posmatrate kao
saveznika.

Još jednom polako udahne cigaru i gust dim se vijuga po sobi. - Dobro.
Uradi to, Una Ivanov, i mafija te neće prihvatiti, ali... - Zaćuti kao da ga
boli izgovaranje reči. - Uveriću se da te tolerišu. Ako ne uspeš...

- Ako ne uspem, umirem.

Polako klima glavom. Ustajem i idem prema vratima. - Morte, daj mi

trenutak, - kaže Nero.

Bez reči izlazim napolje i naslonim se leđima na zid u hodniku.

Ispuštam dugi dah i zatvaram oči. Nedostaju mi dani kada je život bio
jednostavan. Naređenja, ubistva, novac. Ništa više ništa manje. Postoji
određena sloboda u tome što nemate slobodu jer ne morate da razmišljate.
Moje jedine misli bile su moje sledeće ubistvo, njegovo izvršenje, bekstvo.
Moj posao, moja svrha, trošio je svaki budni sat, i živela sam za to, sve do
ovoga. Bacim pogled na stomak koji izgleda kao da sam progutala
lubenicu. Ko je ovo mogao da predvidi? Za nekoliko kratkih meseci, Nero
mi je prevrnuo ceo svet naglavačke, i evo nas, ucenjujemo jednog
mafijaškog bosa i kujemo zaveru da ubijemo drugog. Ovaj život je teži, a
ipak lakši, jer Nero nosi teret sa mnom. Nikada to nisam imala, i nisam
sigurna da li je to samo nameštanje sebe za neuspeh, ali jednom ću učiniti
nešto, ne zato što je racionalno ili strateški mudro. Uradiću ovo sa Neroom
uprkos tome što mi mozak govori da ne možemo da pobedimo, jer se moje
srce nada da možemo. Srce je krhka i nepouzdana stvar.

Nekoliko minuta kasnije izlazi iz kancelarije, zatvarajući vrata za

sobom. - Pa, nisam čula pucnje. - Proučavam ga. - A pošto insistiraš da
nosiš bele košulje... bez krvi.

Usne mu se izvijaju u osmeh koji je istovremeno seksi i uznemirujući.

- Starac još nije mrtav. - Hodamo niz hodnik i niz stepenice, ne sretnuvši
nikoga na izlasku.

- Sramota, - odmahuje glavom.

- Zar ovo mesto ne bi trebalo da bude dobro čuvano? - Pitam ga.

116
 - Oh, čuvaju ga. Samo su suptilni u tome, - kaže, stavljajući ruku na
moja leđa dok me vodi kroz ulazna vrata. U autu smo pre nego što udahne
i provuče obe ruke kroz kosu.

- Ne znam zašto mu jednostavno ne prerežeš vrat i završiš s tim. -

Uzdahnem. Cesare nema šta je potrebno da uradi ono što mora da se
uradi. On je šef, i ne sumnjam da je poštovan u mafiji, ali stvari moraju da
se promene. Nicholai je proveo godine uzimajući i obučavajući decu samo
zato što se niko nije umešao i zaustavio ga, i zašto? Politika. Lagan život.
Niko ne želi rat. Rano sam naučila da čovek može hladnokrvno da ubije, i
to nije teško, ali dok ne uradi stvari koje ne želi, ne pređe granice koje
nikada ne bi trebalo da se pređu, on nije zaista bio testiran. Život je težak
i ružan, i potrebni su teški i ružni ljudi da njime vladaju. Cesare je snažan
vođa onima koji dele njegove vrednosti. Nero ima sposobnost da vodi čak
i one koji bi ga mrzeli iz čistog poštovanja i disciplinovanog straha. To je
ono što je potrebno da biste bili kralj New Yorka. Nero bi trebalo da uzme
krunu sa Cesareovog hladnog, mrtvog tela.

- Politika, Morte. Sve u svoje vreme.

- Jebeni Italijani.

Smeje se. - Život sa tobom je uvek zanimljiv, moja divlja mala kraljice.

- Moj život je bio jednostavan pre nego što si me uvukao u svoj. Ubij,
jedi, spavaj, ponovi. Upoznala sam te i postajem otpadnik i trudna za
nekoliko nedelja, - gunđam. - Nisam čak nikoga ubila nedeljama, Nero.

- U redu, ali ako gledamo prosek, verovatno si prekoračila godišnju

kvotu. - On podiže obrvu, a ja bledim. - U svakom slučaju... sada imamo
ono što nam treba od Cesarea. Ubijamo Nicholaia, vraćamo se u New York
i imaćemo političku zaštitu. Slovo može da padne...

- I živećemo srećno do kraja života, - provlačim, frkćući.

- Postoji li tako nešto kada sam sa ženom koja se povlači iz smrti? - Ceri
se. Ne kažem ništa, a on pali motor, udaljavajući se od ivičnjaka. - Vidi,
moram da idem da sredim nešto popodne. To bi moglo uključivati
prebijanje nekih Albanaca, želiš da dođeš?

117
 Borim se sa osmehom. - Zoveš me da sa tobom prebijem lukave dilere
droge? - Njegov pogled ostaje uperen u put dok čujno udiše, bez sumnje
moleći se za strpljenje. - Kako romantično, - zadirkujem.

- Dobro. Odvešću te kući, - kaže on.

- Kako ispada, pristrasna sam na tvoje romantične gestove, Capo. Čija

kolena razbijamo? - Usne mu se izvlače u osmeh, i pitam se da li tako
izgleda biti normalan. Pa skoro. Prebacio je sportski automobil u brzinu i
krstarimo daleko od grada, krećući se prema Bronxu.

118
 XVIII Poglavlje
Nero
Zaustavim se kod starog skladišta na periferiji Bronxa. Mesto je jebeno
grubo, i moram da ostavim stalno obezbeđenje da ga čuva, ali to je
dogovor koji imam sa NYPD-om. Potplaćujem ih i, zauzvrat, moram da
zadržim mutna sranja u zapuštenim delovima grada. Oni efikasno
zatvaraju oči, ali misle o tome kao o manjem od dva zla. Mafija drži nosove
čistim, zadržava svoja sranja i vlada gvozdenom pesnicom. Lagani
udarac, ulične bande, oružje i nasilje... držimo to sranje podalje od naših
ulica, što znači da policija ne mora. Prosta je činjenica da bi, ako biste
eliminisali mafije i kartele, nastala anarhija. To je korumpirani svet u kome
živimo, realnost modernog pravosudnog sistema. Previše volim da
glumim sudiju, porotu i dželata.

Zaustavljam se do masivnih rolo vrata i ona se polako podižu,

otkrivajući prljavo, mračno skladište iza njih. Ulazim unutra i dok mi se
oči prilagođavaju svetlosti, vidim Gioa naslonjenog na haubu svog Aston
Martina, ruku prekrštenih na grudima dok posmatra scenu ispred sebe.
Dva momka stoje tamo, žestoko namrštenih lica. Jackson stoji iza njih, sa
pištoljem u svakoj ruci uperenim u njihova leđa. Ostatak Jacksonovog
tima raspoređen je po praznom magacinu sa oružjem u ruci.

Izlazim iz auta i odlazim do gepeka, hvatam metalnu bejzbol palicu.

Zatvaram gepek i bacam palicu Uni koja je hvata u vazduhu, dok kukom
zatvara vrata. Giove oči se suze kada mu priđemo i Una sedne na haubu
pored njega. - Lep auto.

- Lepa palica, - odgovara on.

119
 Ona lako okreće palicu. - Hvala. Malo je više... batina nego što sam
navikla.

Odmahujući glavom, prilazim dvojici momaka, zaustavljajući se

ispred njih. Vadim cigarete iz unutrašnjeg džepa i stavljam jednu među
usne, polako podižući upaljač do kraja. Tišina se spušta kroz magacin i
volim je, tu napetu pauzu, kao da svi u prostoriji zadržavaju dah.
Zatvaram upaljač i dugo udišem, držeći dim duboko u plućima dok
zabacujem glavu unazad.

- On je prava kraljica drame, - kaže Una ispod glasa, a ja ispuštam dim

u vazduh, okrećući vrat prema njoj. Krivi osmeh povuče ugao njenih
usana i ona podiže jednu obrvu, čikajući me, izazivajući. Baš voli da me
jebeno gura. Prisiljavajući se da se okrenem od nje, fokusiram se na
dvojicu Albanaca.

- Da li znate ko sam ja? - Kažem im. Jedan od njih je stariji momak,

ružan kao svi, sa gadnim ožiljkom preko grla. Očigledno je ovaj bio u
dodiru sa smrću. Drugi je mlađi. Obojica nose trenerke i imaju teške zlatne
lančiće okačene oko vrata. Bože, to je kao nešto iz lošeg kriminalnog filma
iz sedamdesetih.

- V-Verdi, - promuca mladić. Njegov prijatelj ga mrko gleda. Klimnuo

sam Jaksonu i on hvata obojicu muškaraca za ramena, udarajući ih nogom
iza kolena. Mlađi cvili. Celo telo mu se trese dok gleda u zemlju.

- Da, ja sam Nero Verdi. - Spuštam se u čučanj, ležerno oslanjajući

jednu ruku preko butine dok udišem cigaretu. Bacim je prema mlađem i
on se trgne, terajući me na osmeh. - A znate šta to znači, momci? - Obojica
me gledaju bezizražajno. - To znači da ste u ozbiljnom sranju. - Ponovo
ustajem, odlazeći od njih. Oči mi padaju na Unu. - Odakle vam droga koju
ste sinoć prodavali u Poisonu? - Pitam ih. Tišina. Uzdahnuvši, okrećem im
se, hvatajući uho. - Žao mi je, nisam čuo odgovor.

Mlađi momak otvara usta. - Mi... ja... - Njegov prijatelj laje nešto na
albanskom, a ja zabacujem glavu sa stenjanjem. Proveravajući sat,
okrećem se Uni, pozivajući je prstom. Odgurne kapuljaču, a Gio prevrće
očima dok ona njiše kukovima, okrećući palicu dok mi prilazi.

120
 - Gospodo, ovo je Una. Neki je zovu Poljubac smrti, Meksikanci je zovu
Anđeo smrti. Shvatili ste poentu. - Vrti palicu u labavim krugovima kroz
vazduh.

Stariji se podsmeva. - Doveo si svoju ženu da radi tvoj prljavi posao. -

Pljuje na zemlju, a Una mi dobaci pogled.

- Pa, sad, to je samo prljava navika. - Udaljava se od mene, štiklama

lupa po betonu i odzvanja po ogromnom magacinu. Jedva prekida korak
dok zamahuje palicom unazad i udara ga u stomak. Prebacuje se na bok,
kašlje i šišti dok pokušava da dođe do daha.

- Treba da napomenem h drmaju je hormoni, - kažem, smešeći se.

Povlačim se i sedam pored Gioa, gledam Unu kako napada starijeg
momka. Mlađeg ne dira, ali gledam ga kako se lomi svakim udarcem koji
zadaje drugom momku, kao da je on. Razbije mu čašice na kolenima, kao
što je obećala, polomi obe ruke, na nekoliko mesta, jagodičnu kost, ali ne i
vilicu. Dobra devojka.

- Znaš da ste vas dvoje bolesni? - Gio kaže pored mene dok gleda.

- Razmišljaj o tome na ovaj način, što više hormonskog besa izbaci na

ovog momka, manje će imati za tebe.

Otpušta težak dah i sledi duga pauza pre nego što progovori. Tišinu
prožima samo tiho gunđanje bola koje dolazi od čoveka i cviljenje
njegovog prijatelja. - Ne možeš se pretvarati da je sve u redu, Nero.

- Nemoj pokušati da mi pametuješ zbog onoga što dolazi, - kažem tiho.

- Odvlačiš joj pažnju mafijaškim sranjima.

Ljutito ga gledam. - Jer ako sedi u tom stanu i kuva se u njemu, uradiće
nešto glupo. Kupujem vreme i držim je pod kontrolom.

Klima glavom prema Uni, a ja ga pratim pogledom. Prislanja koleno

na muškarčeve grudi. Zavija od bolova, bez sumnje od slomljenih rebara.
Bejzbol palica mu je pritisnuta preko grla i on teško diše. - Izgleda da imaš
potpunu kontrolu, šefe.

Ona mu nešto šišti na, pretpostavljam, albanskom. Prokletstvo, postoji

li jezik koji ova devojka ne govori? On nešto kaže i njeno držanje se menja.

121
Slatko se smeje i silazi sa njega. Stoji iznad njega, s krvlju prelivenom
bejzbol palicom u ruci, plavom kosom raspuštenom oko ramena i krvlju
poprskanom haljinom koja pokriva njen trudnički stomak.

- Da li ti je rekao? - Kažem ne pomerajući se.

- Ne. - Podiže suknju, a ja se grizem za usnu kad bljesne celom

butinom. Zgrabi bodež sa unutrašnje strane butine i baci ga, munjevito.
Oštrica mu se zabija između očiju i dobaci pogled preko svog ramena. -
Nazvao me je ruskom kurvom, - sleže ramenima.

- Cesare bi se tada trebao smatrati srećnim, - kažem ispod glasa.

- Jebeni pakao, - kaže Gio. Jackson prilazi i staje pored mene. Jedva ga
više viđam, pošto sam ga umesto mene stavio na mesto Capa. Njegovo
nasilno raspoloženje ga čini savršenim za taj posao, i znam da mi je
nepogrešivo odan.

- Mislim da će mi možda trebati jedna Ruskinja, - kaže on.

Klimnem glavom u stranu. - Imaju određenu... finoću.

- Vidi, ako ste vas dvoje završili sa ovim sranjem, možemo li da

završimo sa ovim? - Kaže Gio, odgurujući se od haube i mašući rukom u
pravcu preostalog momka. Una čuči pred njim, a on plače.

- Jebeni pakao, ni članovi bande nisu kao nekada, - gunđa Jackson,

izgledajući potpuno neprijatno zbog cele situacije.

Suzim oči kada Una ponovo počne da mu šapuće nešto na albanskom,

a onda ga pomiluje po licu. Šake mi se stisnu i vrućina mi se diže po
leđima.

- Morte, - režim kroz zube. Pogleda me preko ramena.

- Prokletstvo, vas dvoje ste sjebani, - kaže Jackson.

- Hvala, - dodaje Gio.

Nekoliko sekundi kasnije i Una ustaje i okreće se, prilazeći mi. -

Momak po imenu Camilo Juan, - kaže ona.

122
 - Taj jebeni Kolumbijac, - pljuje Jackson. - Šta radimo s njim? - Pita
pokazujući na Albanca.

- Neka živi, - kaže Una.

Podižem obrvu, prvo zato što ona komanduje mojim ljudima, a drugo
zato što pokazuje milost. - Da li ćeš omekšati, Morte?

- Oh, jebote, Nero. - Gio odlazi, a ja čujem vrata njegovog auta kako se
otvaraju i zatvaraju.

Una se smeška, stupajući među moje noge. Njena ruka obavija moj
potiljak i približava svoje usne na jedva centimetar od mojih. Njena druga
ruka klizi po mojim grudima, ispod mog sakoa. Njen miris vanile i ulja za
oružje meša se sa metalnim mirisom krvi, plešući duž njene kože. - Nikad,
- kaže pritiskajući svoje usne na moje. Jezik joj prelazi preko moje usne, a
ja jedva da registrujem da je uzela moj pištolj dok ne čujem prasak.
Odmaknem se od nje, a ona drži pušeći pištolj iza sebe, čak i dok joj je
pogled čvrsto prikovan za mene. Albanac pada napred, među očima mu
zjapi rupa od metka.

- Prokletstvo. Una, imaš sestru, zar ne? - Pita Jackson. Bacim pogled na
njega i on se namešta, a na licu mu je glupi osmeh.

- Želja za smrću je ono što imaš, - kažem. Smeje se dok ide ka Range
Roveru parkiranom u zadnjem delu praznog skladišta.

Čim se odgurnem od haube njegovog auta, Gio pali motor i ja vodim

Unu do svog auta, otvarajući joj vrata. Oči su mi prikovane za njeno dupe
dok prolazi pored mene i klizi u glatko kožno sedište. Uvek želim da je
jebem, ali dođavola, ta njena hladna brutalnost izvlači životinju u meni.
Želim da je jebem i povredim, slomim je i ukrotim, i znam da će uvek uzeti
sve što joj dam i vratiti desetostruko. Ona je savršena i jedinstvena i moja.
Što više vremena provodim sa njom, to više osećam težinu toga, kao da se
utiskuje u moju mračnu dušu, čineći sebe vitalnim delom mene. Nisam
siguran da li da se borim protiv toga ili da ga prihvatim, ali na kraju
nemam osećaj da imam mnogo izbora. Volim je, i uz svu moć na svetu,
postoje neke stvari protiv kojih se jednostavno ne možete boriti.

Čim se vratim u auto, ona mi daje pištolj, vraćam ga u futrolu. - Osećaš

se bolje? - Pitam je.

123
 Ona se smeje, naginje se preko centralne konzole i ljubi me u obraz. -
Mnogo. Hvala ti. Ko je znao da si tako dobar na prvim sastancima?

Smejem se. – Tehnički, ubijanje mog brata je bio naš prvi sastanak.

- Da, jer sam sigurna da tako započinje svaka velika ljubavna priča,
Nero.

Smeškam se. - I onda kažu da je romantika mrtva.

124
 XIX Poglavlje
Una
Ležim potpuno budna, zureći u plafon. Svetla grada ispod osvetljavaju
sobu blagim svetlom. Nero mi uvek govori da zatvorim roletne, ali mi se
to sviđa. Svetlost me podseća da sam slobodna, da nisam u tom bunkeru,
zakopanom metrima ispod zemlje u snežnoj pustoj šumi Rusije. Zbog toga
se osećam bezbedno i iako me je zastrašivala velika količina ljudi u gradu,
sada mi je prijatno. Da umrem ovde u New Yorku, nekome bih
nedostajala, u najmanju ruku ljudima koji će tome svedočiti. Ako bih
poginula u Rusiji, bila bih samo još jedan pijun, oboren u većoj igri. Nikada
ranije nisam razmišljala o tome, nikada se nisam plašila smrti, ali počinjem
da mislim da čovekovo nasleđe ima značenje. Ljudi koje ostavljamo za
sobom, ako ih ima - to je važno. I naravno, razmišljam o ovome jer mislim
na Nicholaia. Mislim na svoju smrt.

Vrata spavaće sobe se nečujno otvaraju, bacajući svetlost iz hodnika

preko tepiha. Gledam Neroovu siluetu dok se svlači, bacajući svoju odeću
na stolicu u uglu, pre nego što legne u krevet. Ponovo radi do kasno i
znam da to oseća jednako oštro kao i ja. Sekunde odbrojavaju, otkucavaju.
Prevrćem se, posežem za njim, moram da ga dodirnem. Smešno je što me
njegov dodir prizemljuje, dok me svi drugi podstiču na ubijanje. Okreće
se na bok i spušta ruku na moj stomak, milujući palcem u krugovima po
mojoj koži.

Nagnuvši se, ljubi me u čelo, dozvoljavajući usnama da se zadrže na

trenutak, a zatim me privlači, privijajući moje lice uz svoje široke grudi.
Osećam to u vazduhu, kako poskakuje između nas - strah. I Nero i ja, ovo
je mesto gde strah nikada nije postojao.

125
 - Previše je tiho, - kažem uz njegovu kožu. Prsti mi se vuku po
njegovim leđima, pipajući preko tvrdih mišića.

Duge trenutke ne govori ništa. - Samo čeka svoje vreme, verovatno

čeka da vidi šta ćemo uraditi.

Znam bolje. Poznajem Nicholaia. Ništa ne čeka, a uvek ima plan.

Napada protivnikovu slabost, ide na vratnu kost. To je inteligentna
strategija sa najmanje muke. Jednostavna činjenica je da ako nekome
držite nož pod grlom, on će učiniti ono što želite. On ne želi da me ubije,
pa će pokušati da manevriše mnome, otera me kao divljeg konja, saterati
me u ćošak dok me ne uhvati u zamku.

- Ne, nešto se sprema. - Ne mogu se otarasiti osećaja da nismo pokrili

sve osnove, da smo propustili nešto očigledno.

- Una, tu smo, a ti znaš kao i ja da je ova kula skoro neosvojiva. Svi moji
ljudi mogu da se brinu o sebi. Tvoja sestra je sahranjena u kartelu, dobro
čuvana i dobro skrivena.

- Nešto smo propustili, Nero.

- Imam plan.

Uzdahnem i podižem lice sa njegovih grudi, bacim pogled na njega.

Njegove tamne oči blistaju na prigušenom svetlu, a ja mu sklanjam zalutali
pramen kose sa čela. - Zar ga nemaš uvek?

- Imam. - Prevrće me, smestivši se između mojih nogu dok me ljubi

preko ključne kosti. Prolazim rukama kroz njegovu kosu i želim da
verujem da ima sve u ruci. Želim da verujem da može da se suprotstavi
Nicholaiu, da može da pobedi. I znam da Nicholaia gledam očima deteta,
očima nekoga ko se uvek klanjao njegovoj moći i bio uslovljen da ga tako
vidi. Ali nije stigao tamo gde je bez dobrog razloga. On i Nero su kao dva
čudovišta koja se suočavaju i pokušavam da izaberem pobednika. Ne
mogu.

- Reci mi, - dahnem.

Ljubi me u grudi, gledajući u mene kroz guste, crne trepavice. -

Jednostavno. Ne možemo doći do njega, pa ga namamimo napolje.

126
 - Kako?

- Svako ima slabosti, Morte. - U pravu je, Nicholai ima jednu slabost.

- Koristi mene.

Uzdiše, podiže lice sa mojih grudi i namršti se na mene. - Ne, previše

je rizično. - Otvaram usta da progovorim, ali on me ućutka, stavljajući
ruku na moja usta. - Znam ko si i ne sumnjam u tvoje sposobnosti, ljubavi.
Ali sada nisi samo ti. - Njegova ruka klizi preko mog stomaka, kao da mi
treba podsetnik. - Da li mi veruješ? - Pita otpuštajući moja usta.

- Da, - dahnem.

Osmehuje se, a zatim se njegove usne provlače niz centar mojih grudi.
Podiže mi majicu, ljubeći me preko stomaka. - Neću dozvoliti da ti se bilo
šta desi, - promrmlja uz moju kožu i obuzima me talas emocija. Verujem
mu, ali osećam ovu rupu u grudima, čisti očaj i nemoć koji se kovitlaju kao
vrtlog. Njegovi planovi su u najboljem slučaju labavo formirani i ponestaje
nam vremena, osećam to, kao da mi Nicholaiev vreli dah treperi po vratu
dok razgovaramo.

Sednem i obavijem ruku oko njegovog vrata, privlačeći njegova usta

svojima jer moram da ga osetim. Potreban mi je taj osećaj nepobedivosti
koji dolazi kada me drži, kada me voli. Njegove usne se razdvoje i ja
dodirujem jezikom njegov. Poljubac postaje težak i zahtevan, a onda me
gura nazad na krevet i klizi u mene. Njegov dah se meša sa mojim dok me
jebe polako i snažno, izvlačeći svaki jauk, gurajući me sve više i više. I
tamo, u njegovom naručju, nalazim trenutak mira i znam da je to upravo
ono što on želi da mi pruži, pa ga grlim, uzimam. Dozvoljavam da me taj
spokoj obavija na samo nekoliko kratkih trenutaka. Držim se uz njega,
želeći da ovo nikada ne moram da pustim, ali znam da moram. Gladim
rukama njegove mišiće dok se naprežu i savijaju ispod njegove kože. On
je lepota, moć i sirovi haos umotani u jednog čoveka. I moj je.

Zaspim u njegovom naručju, ali čak ni Nero ne može da spreči da me

ispuni taj osećaj praznine.

Mračno je, tako mračno. Osećam se dezorijentisano, čula su mi prigušena i

otupela.

127
 - Ah, golubice, budna si. - Okrećem se, a Nicholai stoji pored mene, njegova je
slika mutna, ali svakim treptajem očiju postaje sve jasnija. Tamnoseda kosa mu je
začešljana kao i uvek, a trodelno odelo je besprekorno, sve do marame u gornjem
džepu koja se slaže sa kravatom. Zaista prerušeni đavo. - Imam poklon za tebe.

- Kakav poklon? - Pitam ga. Okreće se i dok se kreće, vidim mrlju svetlosti na
udaljenom zidu. Prikovan za zid je Nero.

- Ne, - šapućem. Pokušavam da odem do njega, ali noge mi se ne pomeraju.

Kao da sam zacementirana za pod. Nero podiže glavu, te tamne oči susreću moje.
Krv mu teče niz torzo iz nekoliko urednih i preciznih posekotina na grudima i
stomaku. - Pusti ga.

Nicholai se smeje. - Ah, ali on je tvoja slabost, golubice. Bez njega ćeš postati
sve što si trebala da budeš. - Odmahujem glavom, a on mi stavlja pištolj u ruku.
Zurim dole u pištolj, a kada pogledam gore, tamo je još neko okovan za zid, pored
Neroa. Dečak. Otprilike deset godina. Glava mu visi napred, tamna kosa je
neuredna i raščupana, torzo mu je takođe prekriven krvlju. Polako podiže glavu.
Njegove ljubičaste oči susreću se sa mojim očima - oči identične mojima, ali
njegovo lice... on je slika Neroa. Znam da je ovo moje dete. Znam to.

- Upucaj jednog od njih, golubice. - Nicholai zadovoljno prede.

- Ne, - kažem kroz zube. Osećam kako mi vrela suza klizi niz obraz.

- Izaberi, ili ću ja izabrati umesto tebe, - kaže on.

- Morte, - gledam Neroa. Ovo nije kao Alex, njegov izraz lica me ne moli da
ga ubijem, on to zahteva. Nero se ne boji smrti. Znam to, ali... ali volim ga. -
Podigni pištolj, - kaže on mirno. Radim to. - Dobro. Sada ga uperi u moju glavu.
- Radim kako kaže, ruka mi se trese jer srce zahteva da stanem. Pogledam ponovo
dečaka, dečaka kojeg ne poznajem, ali znam. U duši ga poznajem. - Pogledaj me.
- Neroov glas me vraća njemu.. - Povuci obarač, Morte. Budi jaka.

- Volim te, - kažem mu dok mi suze sada teku niz obraze.

- Volim te, - odgovara on, tvrdog i odlučnog izraza lica. Klima glavom, a ja
zatvaram oči, duboko udahnuvši. Čujem lupanje svog pulsa u ušima, ravnomeran
udah i izdah sopstvenog daha. Stavljam pištolj pod bradu.

- Ne! - Neroov i Nicholaiev kombinovani vrisak su poslednje što čujem.

BANG.

128
 Probudim se i sedim uspravno, dahćući za vazduh. Znoj mi oblaže
telo, a srce mi kuca tako snažno da mogu da osetim kako mi se trese o
rebra.

- Morte. - Trepćem i bacam pogled na Neroa koji sedi pored mene.

Pruža ruku i hvata mi lice, prevlačeći palcem ispod oka i hvatajući
zalutalu suzu.

- Samo... treba mi minut. - Ustajem iz kreveta, odlazim u kupatilo i

zatvaram vrata za sobom. Uključujem tuš i skidam Neroovu majicu pre
nego što uđem. Voda samo malo ispere sećanje na san. Oseća se tako
stvarno, ideja da moram da biram između Neroa, moje bebe i mene. I
znam da bih u tom scenariju izabrala sebe. Jednom sam pucala u dečaka
kojeg sam volela i to je slomilo nešto u meni. Ako bi se nešto desilo
Nerou...

Kada konačno izađem iz kupatila, Nero je naslonjen leđima na

uzglavlje i čeka me. Ne govori ništa, samo otvara ruke i dozvoljava mi da
se uvučem u njih. Osećam se krhko, kao da se svi delovi koji čine Unu
Ivanov polako raspadaju i cepaju. Deo mene je sa Neroom, drugi sa
Annom, a poslednji sa ovom bebom. Podeljena sam, slaba sam, ali da
nisam podeljena, ne bih imala za šta da se borim, zar ne? Moram da
smislim način da budem osoba kakva sam bila, ali sa novim motivima koje
sada imam. Deluje kao nemoguć zadatak, ali moram da ga uradim.
Učiniću to.

Zaspim uz ravnomerno lupanje Neroovog srca i provlačenje njegovih

prstiju kroz moju kosu. Čvrsto spavam u naručju mog čudovišta.

129
 XX Poglavlje
Nero
Naslanjam se na šank u kuhinji, držeći šoljicu kafe u rukama. Rano je i
narandžasto svetlo se izliva kroz prozore nebodera, bojeći sve u mirnu
nijansu. Volim rano jutro, pre nego što se svet probudi. Kao da ste vi jedina
osoba, uvučena u ovaj spokojan trenutak mira, pauza u vremenu pre nego
što se svet ponovo okreće i sve što postoji u svakodnevnom životu ponovo
se sliva. I jutros mi treba ovaj trenutak za razmišljanje.

Ostavio sam Unu u krevetu da spava. Celu noć se bacala i okretala.

Njene noćne more su je proganjale do ranih sati. Prošlo je dosta vremena
otkako ih nije imala, ali pretpostavljam da ih stres zbog Nicholaia koji je
lovi, ponovo tera na površinu. Tako je jebeno jaka, ali vidim koliko je
slomljena. On joj je to uradio. Učinio ju je smrtonosnom, i na mnogo
načina, usadio joj je sve osobine koje volim, ali prvi put u životu počinjem
da vidim da snaga ima cenu. Želim da moje dete bude jako, ali nikada ne
bih želeo da plati cenu koju ona plaća. A ni ona. To je ono što je proganja.
Čujem njene reči, vidim njenu borbu, ali i nazirem rezignaciju u njenim
očima. Pobediću u ovom ratu sa tim gadom na ovaj ili onaj način. Slomio
je Unu, ali ću je zadržati. Napraviću je kraljicom koje će se svi plašiti osim
mene. I nikada neće dirati moje dete.

- Šefe. - Osvrćem se i vidim Gia kako stoji na ulazu u kuhinju. Nije ni

šest i trideset, a on je ovde, u mom stanu, izgleda oštro kao i uvek. Da li
uopšte spava? Sranje. - Imamo mali problem.

Trzam glavom prema vratima i on me prati u dnevnu sobu. Sedam na

kauč i uzimam paklicu cigareta sa stočića za kafu, stavljajući jednu među
usne. Sedne na kauč preko puta, a ja mu bacam cigarete preko stola.

130
 - Ziggie, - jednostavno kaže.

Mrštim se dok palim cigaretu, udišući zadovoljavajući dim duboko u

pluća. - Šta sa njim?

- Jackson je sinoć otišao da pokupi novac, a bilo je dvadeset hiljada

manje. Rekao je da će platiti sledeće nedelje, ali... - Podiže jednu obrvu dok
udiše dim. Jebemu. Ziggie radi u Brooklynu, tamo dole vodi bandu.
Uglavnom, oni nisu ništa drugo do momci iz geta i zavisnici, ali mi dobro
zarađuju. Ziggie nekako uspeva da ih organizuje, što je podvig koji mnogi
ne bi mogli da postignu. Iz tog razloga, on mi je koristan, ali ovo je drugi
put da na svoju ruku uzima jebeni novac. Problem sa psima kao što je
Ziggie je da u trenutku kada im skinete petu sa grla, oni vas ugrizu, čak i
ako ste ruka koja ih hrani. - Jackson ga je malo sredio, ali dobro... znaš šta
mu je uradio prvi put. - Da, prvi put kada je Ziggie ukrao novac, Jackson
mu je slomio obe noge. Pomislili biste da bi to bio podsticaj da se ne
ponovi.

- U redu, idi po njega. Pozovi me kad ga budeš imao. Ja ću to srediti, -

kažem.

Gio klima glavom i ustaje na noge, gaseći cigaretu u posudi za pepeo.

Jebeni članovi bande. Ne treba mi ovo sranje trenutno, ali moram da se
nosim sa tim. Neću dozvoliti da moj grad propadne dok nam Rus diše za
vratom. Nažalost, svet se stalno okreće, bez obzira šta se dešava.

Odlazim u spavaću sobu i otvaram vrata. Una sedi u krevetu, sa

telefonom prislonjenim uz uho dok miluje Georgea koji se sklupčao pored
nje. On se trgne kada me ugleda, a ona se namršti, obavija ga oko vrata i
ljubi mu glavu. Taj prokleti pas je tako razmažen. Ona nastavlja da priča,
a ja znam da je Anna. Ne bi zvala nikoga drugog, a svakako ne zbog
praznog ćaskanja. Mislim da pokušava da uspostavi vezu sa njom, ali
znam da Uni nije lako. Ona nije neko ko priča samo radi razgovora, i
budimo iskreni, nije baš ljupka.

Skidam majicu i pantalone za vežbanje. Njene oči grabe preko mene i

sa osmehom gurnem svoje bokserice dole i izađem iz njih. Podiže jednu
obrvu, a ja se nacerim pre nego što uđem u kupatilo da se istuširam.

Kada izađem iz tuš kabine, Una je naslonjena na policu, okrenuta

prema meni sa četkicom za zube u ustima. Jedna od mojih majica češlja

131
vrhove njenih butina, a kosa joj je skupljena u neuredan čvor. Bori se da
podigne oči. Nasmejem se, skinem peškir sa vrata tuša i polako ga
omotam oko kukova. Približavam se i naginjem oko nje, hvatajući četkicu
za zube. Okreće se i pljune u lavabo pre nego što ispere usta.

- Kako je Anna? - Pitam, susrećući se sa njenim očima u ogledalu.

Sleže ramenima. - U redu, pretpostavljam.

Stisnem pastu za zube na četkicu i brzo joj poljubim vrat. - Daj joj
vremena, - kažem. Klima glavom, tužnog izraza lica, pre nego što napusti
kupatilo. Gledam je kako odlazi, njenu guzicu jedva pokrivaju majica i
čipkasti veš. Kada operem zube i podšišam strnjište, odlazim do ormana i
obučem se u odelo.

- Moram da idem da se pobrinem za nešto, - kažem, bacim pogled na

Unu izvaljenu na krevetu.

- U redu. Zabavi se.

Prelazim sobu, naginjem se preko kreveta, ljubeći je polako i duboko.

- Budi dobra. - Namršti se, a ja se smejem dok izlazim iz sobe.

Ziggie je na kolenima ispred mene, sklopljenih ruku iza glave. - Gledaj

čoveče, - kaže on. - Vratiću ti, obećavam. - Gio stoji pored njega, s pištoljem
uperenim u njegovu glavu.

132
 Uzdahnem i prekrstim ruke na grudima. - Da li izgledam kao jebena
banka, Ziggie?

- Žao mi je. Doneću ti ga sutra. Molim te, molim te, nemoj me ubiti. -
Njegovo preklinjanje me ljuti.

- Nemoj mi se izvinjavati kad ti nije jebeno žao! - Vičem. Stisne oči, a

donja usna mu drhti. - Moliš me da te ne ubijem, što znači da si znao jebene
posledice. - Spuštam se u čučanj ispred njega. - Jesi li samo mislio da ću to
pustiti?

- Molim te. Sutra.

Telefon mi zvoni u kolima, ali ga ignorišem. Ponovo zazvoni i ja ljutito

bacim pogled na Tommya koji sedi na suvozačevom sedištu. Žuri da
odgovori. Okrećem se Ziggiu i spremam se da donesem presudu kada se
vrata automobila otvore.

- Šefe, - Tommy viče.

- Jebeno sam zauzet, Tommy. Uzvratiću poziv.

- Ali, šefe...

- Prokletstvo, Tommy! - Urlam, okrećući se prema njemu. Utihne i

spusti pogled na pod. Znam da želi da se udalji od mene, ali ne radi to. -
Rafael je.

Namrštim se i istupim napred, grabeći mu telefon iz ruke. - Gio, upucaj

ga ako se pomeri, - kažem pre nego što pritisnem telefon na uvo. - Ovo
nije jebeno dobar trenutak.

- Anna je nestala, - kaže Rafael.

- Šta? Kako?

- Imao sam četiri muškarca na njoj. Trojica su pronađena upucana pre

pola sata. Pozvao sam izviđače sa ivica svoje teritorije i uputio poziv na
granici. Vratiću je, ali te obaveštavam.

- Sranje. Jebote, vrati je, Rafael ili ćemo ti i ja imati zajednički problem
u vidu Une.

133
 Spusti slušalicu, a ja provučem ruku kroz kosu. Jednom. Samo jednom,
želeo bih normalan jebeni dan. Čudan posao sa drogom, možda ubistvo
iz osvete, ali ne. Moram da se suočim sa Rusima uhodama, kartelima,
sestrama seksualnim robinjama, i na kraju, ali ne i najmanje važno, sa
mojom trudnom i veoma temperamentnom devojkom ubicom. Jebote!

Gio susreće moj pogled kada se okrenem. Uzimam pištolj iz futrole i

uperim ga u Ziggievu glavu. - Ne...- Bang.

Tommyeve oči se rašire i juri nazad u auto. - Očisti ovo sranje! - Vičem.
Gio klimnu glavom i ja se vraćam u auto, izlazeći unazad iz napuštenog
skladišta.

- Da li je Anna dobro? - Pita Tommy tiho.

- Bolje da jebeno jeste. - Čak i dok izgovaram reči, znam da je Nicholai

ima. To je samo osećaj u mom stomaku, očekujem najgori scenario. Sada
se postavlja pitanje - kako da obuzdam Unu da je sprečim da krene za
njom?

Kad kročim u stan, Une nema nigde. Zeus dolazi da me pozdravi, ali,
naravno, Georgea nema nigde. Sa njom je. Odnekud čujem tihi udarac, a
za njim još jedan. Pratim buku do trpezarije.

Na stolu u trpezariji stoji Una, sa podignutim samostrelom ispred sebe.

Stisne okidač i otpusti vijak pravo na sliku na platnu koja visi na drugom
zidu. Nabija se u centar sa ostala četiri koja su već tamo. Ne mogu da joj
se ne nasmejem. Tako je mala, ali izgleda tako žestoko. Njen plavi konjski
rep pada joj preko ramena, dok naginje glavu da ponovo cilja.

- To je slika od trideset hiljada.

Ona okreće glavu prema meni. - Ružna je.

- To je umetnost.

- Mogla bih da dam Georgeu četkicu i zamolim ga da je replicira ako

želiš? - Osmehuje se, ljuljajući kukovima dok klizi do ivice stola. Istupim
napred i hvatam je za bokove, spuštajući je na tlo ispred sebe.

- Vidim da je tvoje ciljanje oštro kao i uvek.

134
 Podiže obrvu. - I dalje je bolje od tvog.

Spustivši pogled na moje grudi, prelazi prstom preko moje kravate.

Pogledam dole i vidim jednu kap krvi koja kvari bledoplavu svilu. - Šta
sam ti rekla o nošenju crnog? - Kaže.

- Možda ne pokazuje krv, ali je prilično necivilizovano.

Usne joj se izvijaju u zabavljeni osmeh. - Ali naravno, da đavo ne

izgleda kao anđeo, ne bi bio tako dobar u kvarenju nevinih, zar ne?

- Hm. - Naginjem se i spuštam usne preko njenog vrata, grizući je za

ušnu resicu. - Daleko si od nevinog, Morte.

- A ti si veoma daleko od anđela.

Smejem se. - Dođi i zapleši oko vatre sa mnom, leptiru mali.

- Mislila sam da sam ružna gusenica.

- Nikad. - Poljubim je, a ona mi obavija ruke oko vrata. - Čelična krila,
ljubavi moja. - Uzvrati mi poljubac. U pozadini mojih misli samo znam da
dolazi oluja. Osim ako Rafael ne pronađe Annu u narednih nekoliko sati,
moraću da kažem Uni i ona će poludeti.

135
 XXI Poglavlje
Una

U krevetu sam, mazim Georgea kada mi telefon zazvoni i protežem se

preko noćnog ormarića. Bacim pogled na ekran i vidim ruski broj.
Pretpostavljam da je Sasha. Prevlačeći ekran, pritisnem ga na uvo. - Halo.

- Golubice. - Stomak mi se spusti od zvuka Nicholaievog glasa i

uspravim se, a moje oči trenutno pregledavaju svaki centimetar sobe.
Svaki moj instinkt je u stanju visoke pripravnosti, jer ako Nicholai može
da dobije broj telefona koji se ne može pronaći, onda sigurno može doći
do mene.

- Nicholai, - dahnem.

On duboko udahne. - Da li si dobila moju karticu i poklon? - Pita

gotovo radosno.

- Jesam. - Nicholai radi stvari na određeni način. Morate igrati njegovu

igru i čekati da vam kaže šta zapravo želi.

- I zamolio sam te da dođeš kući, golubice.

- Ne mogu to da uradim. - Ustanem i pogledam kroz prozor, ali

naravno, čak ni Nicholai ne može da se popne na neboder.

- Povredila si me. Ali nema veze. Rekao sam ti da ću doći po tebe, ali
morao sam da pređem veliku razdaljinu. Nisam zadovoljan tobom.

136
 Celo telo mi postaje napeto dok njegove reči tonu. - Koju razdaljinu? -
Tišina. - Koju razdaljinu? - Ponavljam, glas mi se diže. Okrenem se i Nero
stoji na vratima, a njegove tamne oči blistaju poput oniksa u prigušenom
svetlu iz grada ispod.

- Una? - Tihi glas dolazi preko linije. Kolena mi popuštaju i stisnem oči
dok se naslanjam leđima na prozor.

- Anna. - Šapućem, polako klizeći niz staklo dok ne udarim o pod. - Da

li si dobro? - Svesna sam Neroa koji se približava, ali držim pogled uperen
u tamni deo tepiha ispred sebe.

- Mislim da jesam. Šta se dešava?

- Samo ostani mirna. Uradi šta kažu. Dolazim po tebe.

Čuje se šuštanje pre nego što ponovo čujem Nicholaiev glas. - Toliko
liči na tebe, golubice. Ali uvek si bila tako jaka, Una. Savršen si vojnik,
može te nadmašiti samo tvoje dete. - Muka mi je od načina na koji to kaže
kao dete koje se uzbuđuje zbog nove igračke. - Ali Anna... Anna nije jaka
kao ti, golubice. Neće od nje biti dobar vojnik... - Pušta da to visi u
vazduhu između nas.

- Obećavam ti, ako je dotakneš, otrgnuću ti srce iz grudi, - režim, a

emocije nekontrolisano bujaju i kovitlaju se u meni.

- C,c, c, vaspitao sam te bolje od toga. Predugo si bila odsutna. To te je

ukaljalo. Mislio sam da sam te dovoljno dobro naučio da je ljubav slabost.
Tvoja sestra, Italijan, tvoje dete... čine te slabom, Una. Postala si krhka, -
pljuje, a glas mu je pun besa. Sledi pauza pre nego što ponovo progovori.
– Ali, u redu je. U redu je. Mogu da te popravim. Ne brini, golubice.
Učiniću te ponovo savršenom. I učiniću tvoje dete jačim od tebe. - Stisnem
oči i pritisnem stisnutu pesnicu na čelo. - Doći ćeš kući, a ja ću osloboditi
Annu. Imaš četrdeset i osam sati, a onda ću je ubiti. Tik-tak. - Linija se
prekida i bacam telefon preko sobe, ostavljajući udubljenje u gipsanoj
ploči.

Pritisnem dlanove na oči da ne bih zaplakala, ali to je besmisleno.

Jebeno sam uplašena. Plašim se za Annu, plašim se za svoju bebu i plašim
se za sebe jer tačno znam šta me čeka kada se vratim tamo. On će me
resetovati. Meseci terapije elektrošokovima, treninga, mučenja vodom i

137
refleksnog kondicioniranja. Postoji samo jedan način da se to preživi, a to
je da se odjavite, da otupite. Niko ne uspeva da izađe odatle sa netaknutim
delom ljudskosti. Ljudski um to ne može da izdrži, i zato to čini. On ne
želi ljude. Želi vojnike, robote, ubice bez savesti.

Prsti mi prelaze preko vilice, a ja spuštam ruke, susrećući Neroov čvrst

pogled. Hoću li ga se sećati? Kada Nicholai obriše sve tragove osećanja iz
mene, hoću li se sećati ovog osećanja? Da li ću uopšte znati da ga volim,
ili će mi on jednostavno izgledati kao daleka slabost, ništa više od senke
sećanja? A moje dete... hoću li ga voleti? Nisam sigurna da čak i majka
priroda može nadjačati Nicholaieve metode.

Briše suze ispod mojih očiju. - Ne ideš, - kaže sa režnjem u glasu.

- Ima Annu.

Klima glavom. - Znam.

- Šta? - Ustajem na noge i odmaknem se od njega, odmahujući glavom.

- Zašto mi nisi rekao?

- Zato što nisam bio siguran da je on ima.

- Jebote! - Provlačim obe ruke kroz kosu. - Kako se ovo dogodilo, Nero?
Rekao si mi da je zaštićena! - Ne mogu a da ne osetim mali ubod izdaje jer
sam mu jebeno verovala. Glupo sam verovala da je Neroova reč, njegova
moć, beskonačna. I potcenila sam Nicholaiev domet uprkos svemu što
znam o njemu, a suština je da sam trebala da znam. Pustila sam da moja
setna nada pomuti moj sud i to me je skupo koštalo. Neću dozvoliti da
Anna plati cenu za moje postupke. On želi mene, ne nju. Ona nije ništa
drugo do mamac. Bespomoćna duša uhvaćena usred Nicholaieve uvrnute
opsesije sa mnom.

- Ubiće je, - šapućem, zamišljajući sve užasne stvari koje će joj učiniti,
načine na koje će je naterati da pati, i samo zato što sam mu prkosila. -
Moram da idem kod njega.

- Ne. - Glas mu je varljivo miran. Okrenem se prema njemu, ali on me

uhvati nespremnu tako što me obgrli s leđa. Jedna ruka mi ide preko
grudi, pričvršćujući mi zglobove u ravni sa telom, dok mi se druga steže
oko struka. - Nemoj se boriti, - grubo mi šapuće na uvo. Srce mi lupa o
bubne opne i dah mi zastaje.

138
 Borim se protiv njega, ali ruke su mu kao čelik. - Nero...

- Neću ti dozvoliti da to uradiš, Morte. - Njegov dah dodiruje moj vrat.

Njegovo tvrdo telo je neumoljivo. - Ne možeš ništa da kažeš kada je u
pitanju bezbednost naše bebe.

Duboko udahnem i saberem se. - Ne razumeš, - kažem. - Ubiće je, a

onda će samo nastaviti da dolazi. Nikada. Se. Neće. Zaustaviti.

- Una...

- Rekao si da smo jednaki.

Okleva, a niz usne mu klizi tihi jecaj. - Ovo je drugačije. Tvoja glava
nije bistra kada je Anna u pitanju.

- Da li mi veruješ? - Šapućem, okrećući glavu prema njemu. Pritiska

svoj obraz uz moj, strnjište njegove vilice grebe me po koži. Isprekidani
dahovi klize sa njegovih usana i skoro mogu da osetim njegov očaj kao
živi demon koji diše u sobi. Uplašen je. Nero je uplašen.

- Morte...

- Da li mi veruješ? - Ponavljam.

Uzdiše. - Da.

- Moramo to kontrolisati.

- Šta?

Borim se da se oslobodim, a on me nevoljno pušta, iako izgleda

spreman da svakog trenutka ponovo skoči. - Nicholai misli da ima
prednost, - kažem, - i moramo da ga pustimo da to misli, da ga uljuljkamo
u lažni osećaj sigurnosti... - Njegove tamne oči se zaključaju u moje. Vidim
u njemu taj poriv, potrebu da me zaključa i baci ključ. Moram da ga
nateram da vidi. - Znam gde će me odvesti. Možeš doći po mene.

- Jebote, ne ideš! - Glas mu se stalno diže, a telo mu je napeto.

139
 - Moram! - Pravi zlokobni korak napred, a ja se vraćam nazad. - Ako
odem, misliće da je pobedio. Mogu... mogu mu se približiti, oboriti ga
iznutra, - kažem u žurbi. - To je jedini način.

- Ne, - reži on.

- Samo me saslušaj. I pokušaj da budeš objektivan.

- Ne mogu da budem objektivan kada ste vi u pitanju.

- I zato će Nicholai pobediti, jer ne voli, ne oseća. On nema slabosti, -

kažem.

Obuhvata mi obraz, primoravajući me da ga pogledam. - Ljubav nije

slabost, Morte. To je snaga. - Volela bih da mogu da mu verujem, ali sa
toliko ljudi koje volim u opasnosti, ne osećam se jako.

- Ja sam njegova jedina slabost, - kažem polako. - Ja sam jedina koja to

može, Nero.

Vilica mu se napinje i teško uzdiše pre nego što ustane i ode od mene.
- Ne, imam drugi plan. Obuci se. Očekujemo posetioce. - A onda izlazi iz
sobe, potpuno me odbacujući.

Sedim na kauču u Neroovoj kancelariji dok on obavlja nekoliko

poziva. Zurim u ekran laptopa, ali osećam njegove oči na sebi. Noga mi
nervozno poskakuje. Zidovi sobe kao da me pritiskaju. Sve što mogu da
vidim u mislima je ona slomljena slika Anne pre nego što ju je Nero

140
pronašao i kupio. Vidim kako mršavu i slomljenu devojku siluju pred web
kamerom za bolesnu zabavu razvratnih muškaraca. Da li bi joj Nicholai to
uradio? Hoće li to ponovo preživeti?

Na kraju, više ne mogu da podnesem Neroov gorući pogled.

Odlučujem da odem i idem u potragu za kafom. Stojim za šankom, jedem
proteinsku čokoladicu i mazim Georgea po glavi, pokušavajući da se
smirim, kada do mene dopre zvuk lifta. Čim čujem prepoznatljivi ton
španskih naglasaka, jurim kroz stan. Prepoznajem Rafaela D’Cruza iz svih
godina u kojima nas je Nicholai terao da naučimo svakog uticajnog lidera,
Capoa, šefa ili čak prljavog političara.

Četiri čoveka su sa njim, i svi brzo razgovaraju sa Neroom i Giom.

Rafaelov izraz lica je ozbiljan dok sklapa ruke na grudima, u
odbrambenom držanju. Jurim u njihovom pravcu i, u poslednjem
trenutku, svi pogledaju u mene.

- Ah, sranje, - promrmlja Gio, baš kada sam skočila s poda i zabila šaku
u Rafaelu vilicu.

Jedan od njegovih ljudi se pomera, a ja izvlačim pištolj iz pojasa

farmerki i uperim ga u njegovu glavu. - Upucaću tvoje bezvredno dupe, -
kažem, varljivo mirno.

Rafael trlja vilicu i podiže obrve, bacivši pogled na Neroa. - Uvek je

ovakva? - Nero sleže ramenima pre nego što se pomeri da stane pored
mene.

- Ovde su da pomognu, - kaže Nero.

Oštro gledam u Rafaela, dok se tip ispred mog pištolja lagano pomera.
- Loco puta4, - promrmlja. Udarim ga pištoljem preko nosa, ne skidajući
pogled s Rafaela. Tip otetura unatrag, držeći se za slomljeni nos. Nero
pročisti grlo da prikrije smeh.

- Izgubio si moju sestru, - kažem kroz zube.

Rafael uzdahne i pređe rukom preko lica. - Nemoj misliti da ovo

shvatam olako. Rusi su ubili dvojicu mojih ljudi i ranili jednog. - Ima

4
španski - luda kučka

141
oštrine u njemu, nešto opasno neumereno, i obično bih to primetila, ali
danas bih ga pre jednostavno ubila.

- Jebe mi se za tvoje ljude! Obećao si da je bezbedna sa tobom. - Nero

mi je obećao i mrzim to što je uradio jer sada ne mogu da mu verujem na
reč.

- Bila je strogo čuvana, i to u jednoj od mojih kuća za koju znaju samo

moji najbliži ljudi.

- Pa onda, izgleda da je jedan od tvojih najbližih ljudi pacov, Rafaele, -

režim, besno gledajući muškarce koji su stajali pored njega. Nikada nisam
trebala da je ostavim sa drugim ljudima. Možda bih je dovela u opasnost,
ali oprezna sam, Nero je oprezan. On drži samo svoje najlojalnije blizu.
Niko od Neroovih ljudi je ne bi prodao, ali autsajderi se lako mogu kupiti,
a Nicholai ima mnogo toga da ponudi kao plaćanje.

- Jedan od ljudi koji su upucani je moj brat, - kaže jedan od momaka

iza njega kao da me je briga.

- Nije. Me. Briga. Da sam na tvom mestu, moja jedina briga bila bi
činjenica da moje sestre nema. - Bacim pogled na momka koji je govorio. -
Znaš li ko sam ja? - Pitam tiho. On mi uzvrati pogledom. Zakoračim oko
Rafaela i stanem ispred čoveka. - Ako je ne vratim, doći ću u Meksiko i
uništiti ceo tvoj jebeni kartel.

- O-kej... - Nero me obavija rukom oko struka i privlači me na svoje

grudi. - Došli su da pomognu. - Izvučem se iz njegovog stiska i koračam
duž sobe. Osećam njihove oči na sebi, gledaju da vide šta ću sledeće
uraditi. Osećam se kao da visim o koncu, a emocije se klate kao klatno.
Veoma sam blizu pucanja, ali neću to učiniti pred ovim ljudima. Izlazim
iz predsoblja i odlazim u zamračenu dnevnu sobu, prilazeći prozoru.
Moram da razmislim, ali moj um je ovaj magloviti roj emocija i ništa nije
jasno.

Ne verujem im. Mora da imaju izdajicu? Ili šta ako nemaju? Šta ako je
Nicholai platio Rafaelu za Annu i sve je ovo samo nameštaljka? Pritisnem
ruku na stomak i stisnem oči. Podna daska škripi iza mene. Znam da je
Nero bez gledanja. Njegove usne prelaze preko mog ramena i ja se
naslonim na njega. Dodir koji me je jednom ostavio tako konfliktnom sada

142
se oseća kao jedina prava stvar u mom životu. I, usred potpunog haosa,
on je jedini na koga se mogu osloniti. Ne verujem nikome, osim njemu.

- Treba nam pomoć, Morte. - Njegova ruka se vijuga uz prednji deo

mog tela, držeći se preko mojih grudi pre nego što su mi njegovi prsti
labavo obavili grlo.

Vrhovima prstiju prelazim po dužini njegove podlaktice i hvatam ga

za zglob, okrećući glavu u stranu. - Šta ako rade sa njim? Ne možemo im
verovati.

Njegove usne pritiskaju mi slepoočnicu, a slobodna ruka klizi preko

mog stomaka. - Ne. Ne moraš da veruješ njima, imaš mene. - Okrećem se
u njegovom naručju i gledam u njega. Brada mu je nagnuta nadole, a
tamne oči, tvrde i odlučne, uperene u moje. - Pusti me da se pobrinem za
to. - Njegova ruka obujmi stranu mog obraza, a ja se naginjem, dodirujući
čelom njegovo. Njegov topli dah prelazi preko mojih usana, suptilni miris
nane i dima cigarete kovitla se oko mene. - Ti... - okleva, a vilica mu se
stisne dok mu prsti trzaju o moju kožu. - Obećaj mi da nećeš učiniti ništa
glupo. Reci mi da smo zajedno u ovome. - Zvuči tako neobično ranjivo i
to mi malo slama srce. To je obećanje koje znam da ne mogu održati, ali
ga ipak dajem.

- Uvek, - šapućem. Uhvati me za lice i snažno me ljubi, a usne mu

prelaze preko mojih kao da pokušava da uprlja moju dušu. Ne zna, ali
davno se nepovratno utisnuo u mene. Kakav god plan da Nero pokušava
da smisli, hvata se za slamku, znam to. I on to zna. Inače ne bi tako
očajnički pokušavao da me dovede do svog cilja. Nicholai nas je saterao u
ćošak. Šah - mat. Igra je gotova, ali Nero odbija to da prihvati, zbog onoga
što može da izgubi.

I nije li ovo put koji je uvek bio suđen? Sve se zaokružilo i ja sam tačno
tamo gde sam počela sa njim - ja i Anna. Nero i ja nismo mogli da
pobegnemo od ovoga jer smo organizovali to. Svaki potez koji smo
odigrali doveo nas je ovde. Borimo se, ubijamo, to je inherentno upleteno
u svako vlakno našeg DNK, i ovo je cena koju plaćamo. Normalnost je
daleka želja, san koji ne možemo sasvim da imamo. Želim da to imam,
više nego što sam ikada želela bilo šta u svom životu, ali neću žrtvovati
ljude usput. Neću žrtvovati Annu danas samo da bi Nicholai odigrao
drugu ruku i uhvatio me sutra. Ne, ovo mora da se završi. Pustiću Neroa
da spletkari i planira. Složiću se sa tim zbog njega, ali imam svoj plan.

143
 - Dođi. Moramo da razgovaramo sa njima, - kaže on, hvata me za ruku
i vodi prema svojoj kancelariji.

Gio sedi pored Rafaela na jednom od kauča i još jednom, nacrti su na

stočiću za kafu. Iskreno, nisam sigurna da će Nicholai čak imati Annu
tamo. To je njegova glavna baza, ali ima i druge, i naravno, dobro
poznajem raspored te baze. Logično, odveo bi je negde drugde, ali mi je
rekao da dođem kod njega. Tamo bih otišla, pa je možda ona tamo.

Nero se pomera u ugao sobe i sipa čašu viskija. Izgleda istrošenije nego
obično, sa senkama ispod očiju. Popije viski u dva gutljaja i skreće pažnju
na planove. Sedam pored njega, a njegova ruka posesivno pada na moju
butinu. O svemu raspravljaju, a ja ih jedva čujem. Znam da šibaju mrtvog
konja. Nicholai je uspeo da dođe do Anne kada je bila sahranjena u srcu
kartela, mestu za koje smo svi mislili da je nedodirljivo. Ipak, Nicholaiu
nigde nije nedodirljivo. Ona neće izaći iz te baze osim ako je on svojevoljno
ne pusti da izađe kroz kapiju. I jedini način na koji će to uraditi je ako ja
uđem.

Rafael ustaje, psujući na španskom, odlazi u stranu sobe i udara rukom

o zid. Namrštim se na njega. Nero se naginje u moju stranu, šapućući mi
na uvo. - Mislim da je Rafael zaljubljen u tvoju sestru. - Rafael i moja sestra.
Stežem šake i jedna ruka instinktivno poseže za sečivom pričvršćenim za
moje bedro, prstima ga dodirujući. Još jedan razlog da ga povredim, jer je
iskoristio moju zlostavljanu i slomljenu sestru. Nero se smeje, pokrivajući
sečivo sopstvenom rukom. - Tako opaki leptir.

Ustajem na noge, besno gledajući Rafaela dok prelazim sobu. Svi se

naprežu, očekujući da nešto uradim, ali umesto toga ja jednostavno
prođem pored njega, bledeći dok izlazim iz sobe. Pogledam na sat. Imam
četrdeset pet sati i devet minuta pre nego što moram da budem u Rusiji.
Odlazim pravo u oružarnicu, vadim ključ iz džepa i otvaram vrata sobe
za paniku u kojoj se takođe nalazi svo oružje.

Proveravajući kamere, vidim da su Nero i Meksikanci još uvek u

kancelariji. Zgrabim kalibar .40 i rezervni okvir i gurnem oba u zadnji deo
farmerki sa svojim 9 mm. Zatim otvaram sve fioke, gledajući preko raznih
metaka dok ne nađem šta tražim. Postoje dva mala srebrna kanistra sa
iglama. Uzimam ih, gurnem ih u džep dukserice i izlazim iz sobe. Dok
izlazim iz trpezarije, naletim na Tommya. Uplaši se i hvata se za grudi.

144
 - Isuse, da li moraš da se šunjaš po mraku?

- To sam samo ja, - frknem.

On pobledi. - Shvataš li da to zapravo pogoršava situaciju?

Kolutam očima. - Ti si takva pičkica.

- Ne, samo imam samoočuvanje. Još me nisi ubila, pa...

- Nisam te ubila zato što mi se sviđaš, - kažem mu.

- Pa, shvatiću to kao kompliment.

- Trebao bi. - Osmeh mi polako pada sa lica dok zurim u njega. Tommy
ima tu nevinost u sebi, stranu koja je uspela da ostane neokaljana tamom
koja ga okružuje. Nadam se da je nikada neće izgubiti. Nadam se da će
uvek videti svetlo u mraku, bez obzira na okolnosti. - Nikad se ne menjaj,
Tommy.

Namršti se. - Da li si dobro?

Klimnem i odlazim od njega. Ne mogu da se zadržavam na ljudima

ovde - o životu koji imam ili sam mogla imati. Umesto toga, idem u krevet,
gurajući jedan od metalnih kanistera ispod jastuka. Spremna sam,
organizovana. Imam sve što je potrebno da uradim ono što mora da se
uradi, i tako, ležim ovde, a u stomaku osećam užasno grčenje. Kad Nero
konačno dođe u krevet, moje emocije su potpuno ispunjene i izgorele.

Zavlači se ispod pokrivača i klizi rukom oko mog struka. - Morte, -

šapuće.

- Da.

- Da li si dobro?

Čak ni malo. - Da.

- Moram da pitam jer je Rafael još uvek živ. - Čujem zabavu u

njegovom glasu.

- Čim se ovo uradi, gotov je, - režim. Jebeni Meksikanac. Ne samo da

je izgubio moju sestru, već se zezao sa njom.

145
 Smeje se i prelazi usnama preko mog vrata. - Čak ću ga i držati za tebe.

- Mislila sam da ti je prijatelj.

- Nemam prijatelje, Morte. Imam pijune, a kada me iznevere, gube

naklonost. - Bože, volim kako je potpuno bezdušan. Okrećem se i
provlačim mu prste kroz kosu, privlačeći ga k sebi. Zabijam usne preko
njegovih, želeći da ga osetim, žudeći za njegovom snagom i njegovom
brutalnošću i svim onim čega se svi koji čuju njegovo ime tako inherentno
plaše. Želim svoje čudovište. Njegov jezik se dodiruje sa mojim, a ja
stenjem u njegova usta, grebući noktima preko njegovog vrata. Želim da
me natera da na trenutak zaboravim sve, da mi dozvoli da uronim u njega,
zaglušivši glasove koji vrište u mojoj glavi.

Kleknem na kolena i opkoljavam njegovo telo, usne nam se nikada ne

razdvajaju. On sedi i obavija me rukama tako čvrsto da mi se čini da me
nikada neće pustiti. Njegove usne napuštaju moje, pritiskaju se u kožu
mog vrata, tople i tvrde, zahtevne, a opet pružajuće. Zavlačim prste u
njegovu kosu i prilepim se za njega, želeći da mogu da zaustavim vreme i
ostanem ovde, sigurna u njegovom naručju. Uvek sam bila sama, uvek
žestoko nezavisna, ali zbog njega sam shvatila šta znači imati nekoga. Biti
zaštićen. A kada to jednom saznate... Imam osećaj da biti bez toga
predstavlja poseban oblik okrutnog mučenja. Njegova ruka klizi između
mojih nogu. Zasikće kada shvati da ne nosim donji veš ispod njegove
prevelike majice. Njegovi prsti me pritiskaju i on stenje uz moje grlo.

- Tako jebeno mokra, Morte, - diše. Čvrsto obavijem ruke oko njegovog
vrata i zatvorim oči kada se gurne u mene. Svaki put sa njim je besramno
traženje, potpuno posedovanje protkano nečim tako sirovim i stvarnim da
se skoro osećam kao da ne mogu da dišem bez toga. Nero se uvek oseća
kao suština života, u svakom trenutku na ivici. Pomera se ispod mene, a
zatim njegove prste zamenjuje njegov kurac koji se gura u mene. Njegove
ruke stežu moje kukove, vodeći me polako preko njega. Namestim se,
teško dišući na njegove usne. Tako je intenzivno. Tako sve troši. Ono što
je nekada bila krvava bitka sada izgleda kao najslađa predaja, stapanje dve
ratom razorene duše koje grle ožiljke. Polako prebacujem kukove preko
njega i dah mu zastaje, a njegove ruke privijaju moje telo uz njegovo.
Zadovoljstvo bukne i zabacim glavu uz tihi jauk. Njegove usne susreću
moju vilicu i kreću se niz stub mog grla. Njegov jezik i zubi mahnito rade
preko moje kože. Usisava jednu bradavicu u usta pre nego što zagrize
dovoljno snažno da se instinktivno trgnem od njega. Lagano se nasmeje,

146
privuče me bliže i provuče mi prste kroz kosu pre nego što prinese moje
lice svom. Naše usne se susreću, a mahniti poljupci se usporavaju,
postajući duboki i drogirajući. Ova napetost visi u vazduhu između nas -
sve reči koje niko od nas ne može da izgovori - i pitam se da li on zna? Obe
njegove ruke obuhvataju moje lice i on mi naginje glavu unazad, klizeći
jezikom preko mog, gura i povlači. Napred - nazad. Mislim o napuštanju
njega i grudi mi se stežu jer je to poslednje što želim. Ali ovo nije naša
stvarnost, ovo ovde je san, život na koji nemamo pravo. Sada to vidim, i
koliko god da je teško napustiti snove, u jednom trenutku moramo se
probuditi. On se gura protiv mene, stavlja svoje pravo na mene,
obeležavajući me na svaki način. Srce mi se stiska u grudima i čvršće se
držim za njega dok osećam da sam se raspala. Pokušavam da podignem
čelične zidove koji su mi potrebni da se zaštitim, ali moje srce ostaje bolno
izloženo. Njegovi pokreti postaju spori i zadirkujući. Nabio se tako
duboko da je praktično deo mene. Polagani talas zadovoljstva se gradi, a
zatim se obruši na mene, kotrljajući se i dalje. Pritisnem usne na njegove,
stisnem oči i osetim kako mi suza ide niz obraz. On se ukoči ispod mene,
a pokreti mu postaju mahniti i brutalni dok iznova uzdiše moje ime.

- Jebeno te volim, - reži dodirujući svojim čelom moje. Njegov dah mi

prelije lice i udišem njegov miris - cigarete i viski s nijansama mente.

- Volim te, - šapućem, gurajući ga nazad na krevet. Pogledi nam se

sretnu i on odmakne zavesu kose sa mog lica. Vidim njegova osećanja koja
se reflektuju na meni, vrsta opsesije koja apsolutno troši. Naša je ljubav
tako vrela i sjajna da uništava sve na svom putu. Razdvojeni, jaki smo, ali
zajedno smo nezaustavljivi. I upravo ću da nas razdvojim. Mrzim to, ali
radim ono što se mora učiniti. Moram da verujem da će ono što imamo
prevazići vreme i udaljenost. Trebaće mi, čak i ako je to samo jednostavna
misao o njemu.

Zatvarajući oči, guram ruku ispod jastuka. Gotovo se nadam da će me

zaustaviti jer ne želim ovo da radim. Srce mi se slama da ga izdam.
Naginjem se, nežno ga ljubim, dozvoljavajući mojim usnama da se zadrže
na njegovim. Moji prsti obavijaju mali kanister i mislim na Annu.
Munjevitim brzim potezom zabijam strelicu u stranu njegovog vrata. On
miruje, a ja se povlačim, susrećući njegov šokirani izraz lica. - Žao mi je, -
kažem, moj glas se lomi dok mi suze sada slobodno teku niz lice.

- Una, ne, - promuklo kaže. Njegova ruka obavija me oko grla, a ja ne

radim ništa da mu se otrgnem dok ga snažno stiska. Umesto da se

147
odmaknem od njega, guram se bliže, ljubim ga. Moje suze se slivaju na
njegove usne. Mogu ih okusiti na svom jeziku. - Volim te, Nero. Veruj mi.
- Oči počinju da mu padaju i njegov stisak popušta. - Jednog dana, vratiću
se tebi. - Oči mu se prevrću u glavu, a ja ga poljubim poslednji put pre
nego što kliznem od njega, ustajući iz kreveta. Obučem crne farmerke i
duksericu pre nego što zgrabim torbu koju sam ostavila ispod kreveta.
Dobacim mu poslednji pogled a onda, po drugi put, ostavljam Neroa sa
njegovim mirisom koji se još oseća na mojoj koži i njegovim ukusom na
mojim usnama. Samo, ovaj put, imam osećaj kao da sam upravo istrgla
svoje srce koje kuca. Ovog puta je mnogo više u igri.

Krećem se kroz stan, pazeći da ne pravim buku. Prilično sam sigurna

da ću u nekom trenutku naići na neke od Neroovih ljudi, ali spremna sam
za to. Ne mogu da im dozvolim da me ponovo uhvate. Nero će me
bukvalno okovati u podrumu negde i nikada me neće pustiti napolje.
Prolazim kroz dnevnu sobu i zastajem kada čujem glasan klik. Smrznuvši
se, polako prebacujem pogled na kauč. Jarko crveni kraj cigarete svetli u
mraku i mogu samo da razaznam Rafaelove crte lica. Posegnem za
pištoljem sa zadnje strane farmerki, polako ga obavijam prstima. Ako
pokuša da me zaustavi...

- Ideš kod njega, - kaže on tihim i dubokim glasom.

- Ne pokušavaj da me zaustaviš. Radim ono što moram.

Naginje se napred, dozvoljavajući da mu cigareta labavo visi sa prstiju

dok se podupire laktovima o butine. - Žrtvovaćeš se za nju?

- Da.

- A tvoje dete? Žrtvovaćeš svoje dete za nju?

Stisnem zube. - Mislila sam da... osećaš nešto prema njoj.

Uzdahne i gurne se na noge, krećući se prema meni. Mogu samo da

razaznam njegove ugljenocrne oči u polumraku. - Da, ali Anna nikada ne
bi poželela da žrtvuješ nevino dete, Anđele.

- Imam plan.

Još jednom polako povlači cigaretu. - Ah, ti i Nero i vaši planovi.

148
 - Ovaj... ne uključuje Nera.

Ćuti na trenutak. - Kako znaš da će osloboditi Annu?

Stisnem se za nos. - Ne znam. - Osećam se kao da slobodno padam,

zarobljena u beznadežnoj situaciji. Ali Nero uvek kaže da je život samo
džinovska šahovska partija. Sve što treba da uradim je da postavim
ključne igrače. - Moraš da mi učiniš uslugu, - kažem. On klima glavom. -
Ako ne pusti Annu, cenkaj se za njen povratak. Jednom kada me ima, ne
treba mu ona. Neka je dobro iskoristi na drugom mestu.

- Cenkam se čime?

Gledam u njega na trenutak. - Imaš luku...

- Da.

- Ponudi mu da je koristi. Prebacivanje oružja preko južne granice je

najlakši pristup Americi, ali karteli neće dozvoliti Rusima nikakvo
uporište.

Namršti se, ne govoreći ništa dok dugo povlači cigaretu. - To bi

izazvalo probleme.

Nervozno bacim pogled na vrh stepenica. Ne znam koliko dugo će taj

lek za smirenje delovati. Pretpostavljam da je prešao na manju dozu zbog
moje telesne težine. Nero je dvaput teži od mene. - Vidi, neće još dugo. U
svakom slučaju, Nicholai nije od onih koji će prekršiti svoju reč. Mislim da
će je pustiti.

Odmahuje glavom. - Ti si njegov omiljeni ljubimac, Anđele. I pokazala

si se neposlušnom. Ima sredstvo da te kontroliše, nemoj misliti da će se
lako odreći toga, - klimam glavom. - Idi. Nisam te video.

- Hvala ti.

- I Una...

- Da?

Njegove oči padaju na moj stomak, a bolan izraz prelazi preko

njegovog lica. - Budi bezbedna.

149
 Okrećem se od njega i krećem ka liftu, držeći oba pištolja na dlanu dok
se spuštam u garažu. Kada se vrata otvore, očekujem da ću naći pola
vojske ovde dole, ali su samo dva tipa u odelima. Obojica imaju cigarete u
ruci i tupo zure u mene kao da su upravo primili gosta iznenađenja.
Navalim na prvog momka, udarajući ga dovoljno jako da ga nokautiram.
Drugi kreće da uzme svoj pištolj, a ja padam, izbijajući mu noge ispod
njega i zabijajući ga pesnicom u slepoočnicu. Ostajem šćućurena, oči mi
lete preko svakog senovitog centimetra parking garaže pre nego što
ustanem i trčim ka svom motoru koji je još uvek parkiran tamo gde sam
ga ostavila pre svih tih meseci. Uzimam ključ iz džepa i prebacujem nogu
preko crne i hromirane mašine. Kašlje i pršti dok okrećem ključ, ali na
kraju oživljava. Ako ranije nije bilo vojske Nerovih ljudi, biće je uskoro.
Stavljam malu slušalicu u uho i prebacim torbu na leđa pre nego što se
krenem iz garaže. Zvoni mi telefon, zuji u džepu. Pritisnem dugme na
slušalici i glas Billy Jamesa se čuje preko linije.

- Gde se sastajem s tobom? - Kaže svojim gustim južnjačkim akcentom.

Billy je pilot koji me je izvukao iz nekih nezgodnih situacija. Veoma je
dobar u falsifikovanju potrebne papirologije za lažne planove leta. On je
zgodan momak za poznavanje, i što je najvažnije, nema veze sa
Italijanima.

- Teterboro. Biću tamo za otprilike pola sata, - vičem preko buke motora.

- Da, madam. - On spušta slušalicu i ja ubacujem motor u brzinu,

šaljući ga prema mostu George Washington. Možda sam daleko od Neroa,
ali nikada ne potcenjujem njegovu moć ili domet. New York je njegov
grad, i sve dok sam u njemu može me uhvatiti. Ne znam šta me sada više
plaši, Nicholai ili šta će Nero uraditi ako me uhvati. Biće tako ljut. Volela
bih da sam mogla da mu ovo objasnim, ali on ne razmišlja racionalno kada
je reč o meni ili bebi. Nicholai, koji je uzeo Annu, naterao me je na ovaj
korak, ali me je takođe naterao da shvatim da nemamo gde da
pobegnemo. Mogli bismo se boriti, ali on nas je nadmašio u svakom
pogledu. Stigao je do Anne, a to znači da može doći do mene, tako da ja
preuzimam kontrolu. Uzimam stranicu iz Neroove knjige i igram
pametno, strateški. Završiću ovo, na ovaj ili onaj način.

Vozim se pola sata van grada i stalno proveravam u retrovizoru da li

se približavaju automobili. Kada se zaustavim do piste, čuvar me samo
jednom pogleda i mahne mi da prođem. Opet, Nicholaiev domet je daleko.
Ovo je jedna od pista koje koristimo da neprimećeno uđemo i izađemo iz

150
zemlje. Elite su duhovi, a duhovi lete ispod radara u svakom trenutku.
Amerikanci nikada ne moraju znati za naše postojanje, čak ni pseudonime
ako mi to ne želimo.

Vozim motor do hangara šest i parkiram ga u ćošak, navlačeći ceradu

preko njega. Ne sumnjam da Nero ima tragač na njemu, ali odavno ću otići
dok ga on nađe. Billy se naslanja na stepenice malog privatnog aviona,
debelih ruku prekrštenih na stomaku i cigarete koja mu visi između
usana.

- Mislila sam da ne bi trebalo da pušiš oko mlaznog goriva, - kažem

suvo.

On se osmehuje, uzimajući cigaretu i bacajući je preko hangara.

Kolutam očima. Isuse, ovo se dešava kada zaposliš seljaka da te prevozi
okolo. Guram mu gomilu novčanica u ruku i penjem se uz stepenice.

- Pa, zar nisi večeras baš vesela, plavušo? Znaš, sve sam napustio da
bih te vozio.

Zaustavljam se na vrhu stepenica i okrećem se prema njemu sa

osmehom na licu. - Veoma lepo od tebe. Sigurna sam da je deset hiljada
pomoglo.

Šmrcne dok se penje uz stepenice. - Neće boleti. - Tako sam i mislila.

Sedam u jedno od kožnih sedišta i zavalim se u njega, naslonivši glavu

na naslon za glavu. Stomak mi se grči od iščekivanja. Volela bih da mogu
da se vratim, zaista, ali odbacujem te misli u stranu. Fokusiram se na deo
sebe koji je ležao uspavan. Tragam za devojkom koja je previše toga
doživela dok je bila mlada, koja je videla užase i uradila stvari koje njen
krhki um nije mogao da shvati. Devojka koja je postala čudovište. Moram
ponovo da budem ta devojka. Devojka koja sam bila pre toliko godina. Ta
devojka je bila slomljena i bezosećajna i toliko je propustila, ali je bila
sposobna da skine Nicholaia. Sada moram da izbalansiram potrebu da
postanem zver, a da ne dozvolim da me proždre. Znam da sve što
Nicholai ima na umu za mene nije lepo. Tako je lako jednostavno skliznuti
u to mračno mesto gde strah i bol ne postoje. To mesto je lako, ali je i
opasno. Tamo bih se lako mogla izgubiti i zaboraviti za šta se borim.
Nikada ne mogu zaboraviti. Sećanje na Neroa, na ono što imamo...
Nicholai će pokušati da mi ga ukloni. Uvek mi je govorio da je ljubav

151
slabost. Naterao me je da upucam Alexa, dečaka kojeg sam volela, samo
da to dokaže. Ali greši. Ljubav vas može učiniti jačim nego ikad, jer
činjenica je da smo Nero i ja jači zajedno nego što smo odvojeno. A sa njim
na mojoj strani, mi smo sila prirode, jebeni uragan. Nicholai nema pojma
kakvo gnezdo stršljenova šutira. Nero možda ne stoji pored mene ovde,
ali znam da je on moj, a ja njegova, i to će biti dovoljno da nastavim da se
borim. Znam da će spustiti pakao na Nicholaia na svaki način na koji
može, a moj Capo može biti prilično inventivan. Ovo je rat na dva fronta.

Nekoliko sati kasnije i avion sleće na pistu. Uspela sam da malo

odspavam, ali je to prekinuto nasilnim snovima o krvi i mučenju. Čim se
avion zaustavi, ja ustanem.

- Imaš tamo jaknu, - viče Billy iz kabine. Uzimam zimsku jaknu

prebačenu preko jednog od rezervnih sedišta i oblačim je. Nisam ni
razmišljala o tome, i, naravno, Rusija je ledena u ovo doba godine.

- Hvala! - Viknem i spuštam se niz stepenice. Moje čizme ostavljaju

tragove na snežnoj pisti. Ledeni vetar grize bilo koju izloženu kožu, zbog
čega sam snažno zadrhtala. Zaboravila sam kako izgleda prava hladnoća.
Moskva je kao apokaliptični pakao zimi. Sleteli smo na drugi privatni
aerodrom na periferiji grada, i sada će Nicholai znati da sam ovde. Špijune
ima svuda, ali ovo je ulazna tačka za Bratvu i stalno se nadgleda. Ubrzam
korak, trčim do kapije koja izlazi na aerodrom i saginjem se ispod barijere.
Stražar se ne trudi da me zaustavi. Pista je opet usred malog grada, tako
da se lako može pratiti. Krećem se niz jednu od sporednih ulica i brzo
bacim pogled preko ramena pre nego što stanem ispred stare, oronule
garaže. Boja se ljušti sa vrata, a šarke se nalaze pod čudnim uglom dok se
trulo drvo jako savija. Uzimajući ključeve motora iz džepa, biram mali
zarđali ključ i otključavam gvozdeni katanac, pomerajući ključ u
zamrznutoj bravi, pre nego što se konačno otpusti. Moram da podignem
celu svoju težinu iza svakih vrata da bih ih otvorila i otkrila stariji model
Jeep Cherokeea. Širom sveta, Sasha i ja imamo sigurne kuće, skladišne
ormariće pune zaliha, automobile. Ovo je jedan od Sashinih.

Odlazim pozadi i opipavam izduvnu cev za ključ. Otključavam vrata i

klizim za volan, gledam kako mi se gusti oblaci magle kovitlaju ispred
lica. Okrenem paljenje i auto se zakašlja. Tiho zviždanje dolazi iz motora
koji radi pre nego što nerado oživi. Ovo je to, poslednji deo mog
putovanja, i dok izlazim na mračne moskovske ulice, osećam se kao da se
vozim pravo do kapija pakla.

152
 Minuti prelaze u sate, i mislim na Neroa. Bacim pogled na telefon,
primećujući crvenu bateriju koja treperi. Razmišljam o tome samo
trenutak pre nego što okrenem njegov broj. To je glupo i sentimentalno, a
ja znam bolje od bilo koga da nemam mesta za sentimentalnost, ali samo
poslednji put.

- Una. - Glas mu je napet, prožet besom koji bi odrasle muškarce

naterao da se povuku od straha.

- Capo, - šapućem.

Nastupi trenutak tišine. - U Rusiji si.

- Znam da ne razumeš, ali...

- Okreni se, jebote, odmah. Gde god da si, stani. Doći ću po tebe.

- Ne mogu, - kažem tiho.

- Uradila bi to? Predala bi mu našu bebu?

Zvuči tako povređeno, a iza svog tog besa znam da mora da je u

agoniji. Oči mi ponovo peckaju neisplakane suze i ljutito grizem usnu. -
Molim te da mi veruješ. Imam plan. Beba će biti sa tobom.

Opet usledi pauza. - Ali ne i ti?

Ne kažem ništa na trenutak. - Obećala sam da ću ti se vratiti na ovaj ili

onaj način. - Čak i ako dobije samo deo mene, ta beba će biti najbolji deo.
Onaj neokaljani.

- Morte, molim te... - Glas mu se prekida, a ja čvrsto stisnem volan dok

mi zglobovi ne pobele.

- Volim te, - kažem mu.

- Una... - Prekidam vezu i u grlu mi se stvara knedla. Emocije prete da

preplave, ali ih zaključavam. Guram ih u duboko, mračno udubljenje svog
razbijenog srca i podižem čelični zid oko njega. Tu će Nero živeti dok ga
ponovo ne vidim, ili dok ne umrem. Ostaće zaključan iza neprobojnog
čelika jer, Una koju Nicholai želi, njegova golubica, ona ne može da voli.

153
 Posle sati vožnje, skrećem niz pustu stazu jedva primetnu u debelom
snegu, ali sam ovu stazu mogla da pronađem zatvorenih očiju. Na isti
način kao što i ptica uvek zna gde da migrira, ovo je instinktivno. Jednom
sam ovo mesto ipak zvala domom. Staza nestaje u mraku noći. Zid belog
snega juri mi na farove dok pratim drvored. Na kraju, svetla tačka
svetlosti postaje vidljiva u daljini. Što se više približavam, to jedinstveno
svetlo postaje svetlije i veće. Zaustavljam auto tačno ispred dva ipo metra
visoke žičane ograde. Žica se zloslutno nazire, nazubljene ivice bacaju
senke kroz svetlost.

Ugasila sam motor i zatvorila oči, naslonivši čelo na volan. To je to,

trenutak kada se sve završava. Čujem težak škljocaj kapije praćen
klimavim škljocanjem kliženja nazad duž linije ograde. Kad otvorim oči,
dve figure stoje u procepu, oko kojih se sablasno talasa sneg. Moji utrnuli
prsti posežu za kvakom na vratima, i povučem je. Čim se vrata otvore,
ogorčeni, hladni vetrovi prodiru kroz mene i snažno zadrhtim. Prisilim se
da ustanem i suočim se sa dvojicom muškaraca ispred sebe. Neću im
pokazati strah jer strah je moć.

- Ovde sam da vidim Nicholaia, - vičem preko besnog vetra, vraćajući

se svom maternjem jeziku.

Puška je uperena u mene, a momak sa desne strane trzne glavom iza

sebe. Njihova lica su pokrivena, tako da ne mogu da ih razaznam. Idem
prema maloj betonskoj zgradi zatrpanoj snegom. Krov je zakrivljena
kupola i, za oči koje ništa ne slute, ne liči na ništa drugo do stari avionski
hangar, ali tone znatno ispod zemlje i predstavlja neprobojni lavirint
tunela, izgrađenih da izdrže nuklearni napad. Nicholai nije ništa drugo,
ako nije paranoičan i lud.

Zastaju ispred vrata u odeljku za vozila. Jedan od njih me potapša,

izvlačeći pištolj kalibra .40 sa zadnje strane mojih farmerki pre nego što
me gurne napred. Vrata se otvaraju preda mnom. Puška mi je zabodena u
leđa i gura me korak napred. Prvi deo bunkera je prostor za vozila, a tamo,
između terenca i snežnih vozila, stoji Nicholai. Ruke su mu sklopljene
ispred sebe. Njegov vuneni kaput je slojevit preko netaknutog odela.
Izgleda tako potpuno besprekorno i tako neprikladno u ovom ledenom
paklu. Ironija je u tome što je on, u stvari, savršeno postavljen. Bezdušni
đavo koji predsedava svojim carstvom mučenja i kontrole.

- Golubice, - diše, a lice mu se razleže u širok osmeh.

154
 Iako je svaki mišić u mom telu napet, spreman za borbu, ostajem
mirna. U potpunosti razaznajem pretnju preda mnom. I to je čudno, jer
iako sam bila odsutna nekoliko godina, uvek sam Nicholaia posmatrala
kao oca, nekoga ko mi je pomogao, ko me je ojačao. Znala sam da je grešio.
Znala sam da je teško i ružno, ali sam to prihvatila. Bila sam mu odana.
Do sada. Dok nije poželeo moje dete. Jer odjednom, stvari koje je uradio,
njegove metode i motivacije, nisu opravdane. I tek sada, kad želi moje
dete, ja to tako jasno vidim. Nicholaia ne vidim kao svog spasitelja, već
kao svog progonitelja. Vidim ga kao bolesno i uvrnuto stvorenje kakvo i
jeste.

Prilazi bliže, pružajući ruku prema mom stomaku. Zarežem i izvijam

se od njega. - Gde je Anna?

- Bezbedna je.

- Odmah ćeš je pustiti.

Smeje se. - Moja slatka golubice. - Primiče se bliže i obavija ruku oko
moje vilice, smešeći mi se u lice. - Ti si ovde ništa. - Stiska dok bol ne zrači
mojim licem. - Ti si samo ono što sam ja napravio od tebe. Ti. Si.
Razočaranje.

- Pusti je. - Odvojim lice od njega i čučnem, udarajući nogama čoveka

sa pištoljem. Sa treskom udara o zemlju. Iskočim sa podignutim pištoljem
uperenim u Nicholaievom pravcu.

Smeje se. - Ah, vidiš... - zavlači ruke u džepove i ode nekoliko koraka
udesno. - Uvek si bila najbolja, Una. Bolja od bilo koga drugog. - Njegove
ledenoplave oči susreću se sa mojim. - Učinila si me tako ponosnim.

Na neki tihi znak, figure izranjaju iz senovitih udubljenja garaže.

Najmanje dvadesetak, svi naoružani, i mogu reći samo po načinu na koji
se kreću da su Elite. Neće biti tako dobri kao ja, ali ne mogu da oborim
dvadeset.

Nicholai se osmehuje. - Hoćeš li me ubiti, golubice?

- Oslobodi Annu.

- Uradio bih to. Ali nastavljaš da me vređaš i sramotiš na svakom

koraku. Dakle, neću ti dati tu čast. Tvoja sestra će ostati ovde. Možda će te

155
ona motivisati. - Imala sam osećaj da će to uraditi, a to otežava moj zadatak
ovde. Dve figure ulaze sa obe strane, jedna uperi pištolj u moju glavu, a
druga uperi pištolj u moj stomak. Izgleda da ih Nicholai čini
nemilosrdnim kao i uvek. Ostavši bez izbora, ispuštam pištolj i dižem
ruke uvis.

Vode me kroz hodnike kojima sam mogla da se krećem zatvorenih

očiju. Drhtim žestoko dok se čini da betonski zidovi podzemne tvrđave
emituju ledeno hladan vazduh poput unutrašnjosti frižidera. Zaključana
sam u ćeliji u istom krilu u kojem sam boravila kada sam prvi put došla
ovde. Sećam se da me je Nicholai spasao iz kandži silovatelja samo da bi
me doveli ovde i zaključali. Ostala sam ovde nedeljama. Stražari nisu hteli
da razgovaraju sa mnom. Bila sam lišena sna, hrane, premlaćivana... i
nedeljama kasnije Nicholai se ponovo pojavio rekavši mi da mora da me
napusti. Imala sam trinaest godina. Izgubila sam oba roditelja, bila
otrgnuta od sestre, umalo silovana... izgledao je kao spasilac za devojčicu
koja nikada nije imala jednog. I šta sam morala da uradim u zamenu za
njegovu dobrotu, njegovo poštovanje, njegovo obožavanje? Morala sam
biti jaka. Morala sam biti najbolja. Morala sam da ubijem. I sve dok sam
radila te stvari, verovala sam da imam njegovu ljubav. Mislim da mi je to
bilo potrebno jer uprkos tome što ju je izbio iz mene, uprkos tome što me
naterao da upucam Alexa... nije li ljubav jedini pravi motivator na ovom
svetu? Kao ljudi, žudimo za tim, trebamo je i uradićemo skoro sve za to.
To je naša krajnja i neizbežna slabost. Prodala sam dušu za ljubav, za
ljubav čoveka koji obožavanje bespomoćne dece koristi da izgradi vojsku.

156
 XXII Poglavlje
Nero
Čim spusti slušalicu, borim se protiv zaslepljujućeg besa. Pokušavam
da je pozovem, ali linija je prekinuta. Kako je mogla ovo da uradi? Uz urlik
bacam telefon preko sobe. Gio nemo stoji pored vrata, prekrštenih ruku
na grudima i namrštenog lica. Jackson sedi na kauču, raširenih nogu i
laktova oslonjenih na njih. Pozvao sam ga jer ne želim Gioov razuman
jebeni savet trenutno. Hoću krv. Želim jebeni rat i Jackson će mi ga dati.

- Ona je samo trideset kilometara od baze, - kaže Gio, stavljajući iPad

na stočić za kafu. Mala crvena tačka treperi na mapi. Kada smo uhvatili
Unu u Parizu, uspavali smo je i naterao sam doktora da joj stavi tragač u
potiljak. Nikada to nije primetila, i nadam se da Rusi neće tražiti tragače
na njoj. - Čak i da uspemo da dođemo do nje, Nicholai će imati kopnene
snage tako blizu baze. To bi bila samoubilačka spasilačka misija.

Osećam se potpuno bespomoćno i ne mogu to da podnesem. Hvatam

ivicu svog stola, naginjući se preko njega. Želim sebi da kažem da ovo nije
gotovo, da još možemo da se borimo, ali dođavola, predala se, a da mi nije
ni rekla. I otišla je meni iza leđa, tako da nemam plan, nemam načina da
dođem do nje. Presekla me je i sada ostajem da stojim napolju dok ona
vodi moje dete u neosvojivu bazu kod tipa za kojeg je otvoreno priznala
da je lud.

- Nađite način da kontaktirate Sashu, - kažem Giou. Dobar je sa

kompjuterima i hakerskim sranjima. Siguran sam da može pronaći način
da pošalje poruku momku. On je možda naš jedini način da sada
kontaktiramo Unu. Gio klima glavom i izlazi iz sobe.

157
 Jackson me pogleda. - O čemu razmišljaš?

- Okupi svoje momke i kontaktiraj Devona. Želim da budu spremni za

odlazak sutra ujutru. Spalićemo sve rusko do temelja. Ako želiš jebenog
pacova, isteraj ga dimom. - Devon je moj drugi njujorški Capo, odan i
smrtonosan. Nikog od momaka neću morati dvaput da pitam kada je u
pitanju zajebavanje Rusa.

- Bacam se na posao, - Jackson ustaje. Sipam čašu viskija. Okleva na

vratima. - Vratićemo je, šefe, - kaže i onda odlazi.

Nadam se da je u pravu, ili ću Bratvu svojim gnevom baciti na jebena

kolena. Uostalom, bez nje, bez mog deteta, šta imam da izgubim?

Stojim ispred jednog od klubova u vlasništvu Rusa. To je neupadljiva

zgrada od cigle na Lower East Side-u, smeštena između dva lanca
restorana. Prolaznik ne bi pogledao dvaput, ali ja znam bolje. Naslanjam
se na haubu svog automobila i podižem cigaretu do usana, udišući gust
oblak dima. Moj um stalno luta ka Uni, pitajući se šta joj radi. Te misli
pothranjuju moj bes, kao da stalno pumpam kiseonik u razbuktali pakao.

Jackson dolazi iza ugla i nehajno mi prilazi. - Možda bi želeo da se

odmakneš, - kaže sa zlobnim osmehom. Zaobiđemo moj auto i sagnemo
se iza njega. Nekoliko njegovih momaka koristi auto parkiran iza mog da
se sklone. Bacim cigaretu i Jackson mi daje primitivni mobilni telefon.
Držim pritisnuto jedno dugme nekoliko sekundi, a onda eksplodira ulica
iza nas. Prasak je tako glasan da mi zvoni u ušima. Na obližnjim zgradama
pucaju prozori i odavde se oseća toplota.

158
 Jackson zabacuje glavu unazad, manično se smejući. - Da li neko želi
pečenog Rusa?

Guram se na noge i gledam kako plamen guta malu zgradu od cigala.

Plamen se proširi, dosežući restorane sa obe strane. Ljudi trče niz ulicu
vrišteći dok drugi teturaju iz restorana. Niko ne napušta ruski klub, i to
zato što mu je Jackson namestio dovoljno eksploziva da sruši zgradu
duplo veću. I gle, krov se iznenada sruši, klonući prema unutra pre nego
što se sruši u goruću gomilu. Od sekundarne eksplozije zemlja zadrhti.
Zaobilazim svoj auto, penjući se na vozačevu stranu. Prozor je razbijen od
eksplozije, ali nije me briga. Ovo je samo jedan od dvanaest različitih
napada koji se dešavaju širom grada. Nicholai je mislio da može samo da
uzme ono što je moje, da neće biti posledica, e, ovo je posledica. Ne marim
za posledice. Šta još može da mi uradi? Uzeo mi je sve, a ja ću se potruditi
da ruske seronje iskrvare po celom njujorškom betonu, čak i ako to nije
njegova krv.

Zovem Cesarea čim smo nekoliko ulica udaljeni od eksplozije. - Nero,

- kaže kada se javi, a glas mu dopire preko zvučnika automobila. Jackson
zuri kroz prozor, namerno pokušavajući da izgleda kao da ne obraća
pažnju.

- Nicholai ima Unu, - kažem, glas mi zvuči mnogo mirnije od usijanog

besa koji me peče iznutra. - Ovo je kurtoazni poziv. Možda bi sada bio
pravi trenutak da pozoveš svoje ruske kontakte.

- Šta ćeš da uradiš? - Pita pažljivo.

Smejem se bez humora. - Već sam počeo, ali sve što Rusi imaju spaliću
do temelja. Kaži im da ću za svaki jebeni dan koji moja žena i moje dete
nisu sa mnom, ubiti jednu Ruskinju i dete, - progunđam kroz zube.

- Ne. Otišao si predaleko. Ona je Ruskinja! Ona je Elita.

- Nikad ti nisam rekao šta je Nicholai planirao za moje dete, zar ne? -
Tišina. - Pretvoriće ga u vrhunskog vojnika, odgajanog od rođenja da bude
oružje za Bratvu.

Pročisti grlo. - Pozvaću Dimitria. Mogu da ga urazumim. - Dimitri

Svelta, visoko u Bratvi sa vezama u ruskoj vladi. Korumpiran je koliko i

159
svi ostali, ali mogu da se nosim sa njim. Nicholaievo potpuno ludilo se ne
može obrazložiti.

- Bratva je to godinama dozvoljavala Nicholaiu. Sagradio im je vojsku.

- Mogu da pričam sa njima o detetu, ali ona je Ruskinja, Nero, - kaže

on, kao da pripada Nicholaiu, imovina koje se kupuje i prodaje.

Osmeh mi polako vuče usne. - Ona je moja. Ta beba je moja. I nisam

tražio dozvolu. Uradiću ovo. Stani protiv mene i otkriću tvoje tajne, starče.
Pokušaj da me zaustaviš i učinićeš sebe neprijateljem. Prenesi poruku
Dimitriu, hoćeš li? - Spuštam slušalicu i naslonim se na sedište, udarajući
nogom preko gasa.

- Dakle, u ratu smo? - Pita Jackson.

Klimam glavom. - Rat kakvom Rusi nikada nisu bili svedoci. - Bacim
pogled na njega. - Tražim od tebe da uđeš u krvoproliće. Jesi li sa mnom?

- Kao da uopšte moraš da pitaš. Ja sam jedini jebač koji bi mogao biti
bolestan skoro kao ti, - frkće. - Vratićemo Unu. Lakše se radi sa tobom
kada je ona u blizini, - kaže. - Mislim, u redu sam sa krvlju i telima, ali
Cesare se verovatno usrao upravo sada. - Smeje se, a ja odmahujem
glavom.

Cesareu je bolje da se izvuče, jer bih mu sada skinuo jebenu glavu ne

trepnuvši.

160
 XXIII Poglavlje
Nero
Gio sedi na suvozačevom mestu i praktično osećam napetost koja
dolazi iz njega. Obično uzimam u razmatranje njegov savet, na kraju
krajeva, on je rođen i odrastao je u mafiji. Zna šta je potrebno da bi se
držala vlast u mafiji, ali trenutno me briga za mafiju. Iskoristiću svaki
gram snage da vratim Unu.

Zaustavljamo se na pristaništu za otpremu. Izlazim iz auta i pogodi me

slani miris luke. Odmah zapalim cigaretu, udišući punu pluća dima i
gledam kako se udaljava na vetru dok ga izduvavam. Gio staje pored
mene. Hodam prema malom lavirintu brodskih kontejnera u centru
brodogradilišta. Taj stalni bes me bije, gutajući sve u pokušaju da popuni
zjapeću prazninu koju je ostavila Una kada je otgnuta od mene. Odlazim
do kontejnera sa tamnoplavom bojom koja se ljušti sa gvožđa ispod.
Otvaram vrata. Šarke glasno škripe. Jedna sijalica postavljena na plafonu
baca oštar žuti sjaj na unutrašnjost kontejnera. Jackson i Devon su ovde, a
lica su im postavljena u kamenu masku. Jackson mi klima glavom kada
uđem. Devon je mlad za Capoa, i za razliku od Jacksonove glomazne mase,
on bi mogao biti biznismen, mladi bankar ili nešto slično osim činjenice da
je krvožedno malo govno. Gio je moj drugi jer ga poznajem ceo život. On
je jedina osoba koja me može obuzdati kada odem predaleko, što je često.
On je moj drugi jer ima moral. Jackson i Devon su moji šefovi jer ga
nemaju. Jackson se pomera u stranu, otkrivajući dve figure stisnute uza
zadnji zid, jednu stegnutu u rukama druge.

- Dovedi ih, - kažem i vadim pištolj iz futrole. Jackson hvata ženu za

ruku i vuče je na noge. Ona odmah počinje da plače, da se otima, očajnički
jecajući dok poseže za detetom. Devon zgrabi klinca. Žena i dete su

161
gurnuti na kolena preda mnom. Klinac mora da ima oko dvanaest ili
trinaest godina.

- Skini im vreće. - Jackson im iščupa vreće sa glava i oboje trepnu. Žena

je verovatno u kasnim tridesetim. Lice joj je umrljano suzama, a tamna
kosa spojena sa obrazima. Klinac ima plavu kosu, i uprkos tome što se
upišao, ne plače. Lice mu je bledo, oči razrogačene. Donja usna mu drhti.
Dok ih gledam, znam da bi trebalo nešto da osetim, jer i meni je ovo loše.
Ovi ljudi su mi potpuni stranci. Nisu uzeli Unu. Ne žele da mi uzmu dete.
I možda bi, dok gledam ovo dete, trebalo da pomislim - šta da je ovo moje
dete? Ali ne radim to. Ne osećam ništa osim hladnog besa. Ne razmišljam
ni o čemu osim da pošaljem Nicholaiu glasnu i jebeno jasnu poruku -
Nastaviću da dolazim po tebe, i proliću nevinu krv dok ulice New Yorka ne
pocrvene.

Podižem pištolj i Gio se pomera pored mene. - Nero, molim te...

Ljutito ga pogledam. - Nemoj me jebeno ispitivati.

Provlači ruku kroz kosu, a zatim dlanom prelazi preko lica. - Za ovo
će biti posledica. Prelaziš liniju sa koje se ne možeš vratiti, - preklinje on,
a oči mu prelaze između mene i žene ispred mene. Ona se okreće, vuče
dete u naručje dok plače.

- U ratu ima žrtava, Gio. Dok ne vratim Unu, ovo je jebeni rat. -
Podižem pištolj i povlačim obarač, pucajući klincu u glavu. Žena vrišti dok
ga ponovo ne povučem, ućutkajući je. Oboje su udarili o zemlju i krv se
širi po podu transportnog kontejnera. Vraćam pištolj u futrolu i okrećem
se i izlazim. Čekam da osetim neki oblik krivice. Ništa. Možda sam loš kao
Nicholai. Jebeno me nije briga.

162
 XXIV Poglavlje
Nero
Deset dana. Prošlo je deset dana otkako je Una otišla i sedam dana
nemilosrdnog ubijanja ruskih žena i dece. Rekao bih da me krv teško
opterećuje, ali nije. Cesare me je molio da prestanem. On nema stomak da
donosi teške odluke. Smatra da se to može rešiti rečima i taktom.
Jednostavna činjenica je da borbene linije moraju biti povučene krvlju.

Uz Rafaelovu pomoć, uspeo sam da sjebem zalihe droge i oružja u

Bratvi. Ovo će biti rat na iscrpljivanje. Izgladnjivaću ih ako moram. Bez
njihove droge i oružja, Bratva će se uskoro motati okolo, očajnički tražeći
novac. Razumljivo je da život jedne žene i jednog deteta nije vredan
potpune anarhije. Ono što je ostalo od Bratve ovde u New Yorku žanje moj
gnev i beže, povlače se u Rusiju, jer je italijanski zamenik objavio rat.

Nicholai nema slabosti, a Una mu je opsesija, pa je se nikada ne bi

odrekao. Jedini koji mogu da nateraju Nicholaia da se preda su ostali iz
Bratve, pa ih sada pritiskam.

Podižem čašu viskija do usana, ispijam goruću tečnost pre nego što
ponovo napunim čašu. Dva je ujutro i ne mogu da spavam. Umesto toga,
sedim za svojim stolom i buljim u ekran mog laptopa. U malu crvenu
tačku na karti. Unin tragač. Nije se pomerio iz iste sobe u Nicholaievoj bazi
poslednjih devet dana. Da li je drži zatočenom? Ili su ga našli? Šta ako je
mrtva? Stisnem pesnicu na stolu ispred sebe. Ne, ne može biti.

Ponovo podižem čašu do usana kada mi telefon zapišti. Namršten,

bacim pogled na ekran i vidim kako treperi sa sigurnosnim upozorenjem.
Probijena su vrata protivpožarnog izlaza. Spori osmeh mi vuče usne jer

163
tačno znam šta to znači. Nicholai je konačno dobio moju poruku. U stanu
nema nikoga osim mene. Gio je odseo ovde, ali sam ga poslao nazad u
Hamptons jer nisam mogao više da podnesem njegovo ponašanje. Imam
dva tipa u predvorju i dvojicu u garaži, ali to je to. Una više nije tu da je
štitim, a ja želim da dođu.

Otvarajući svoj sto, vadim kalibar .45 koji tamo držim, proveravam
okvir pre nego što ga gurnem nazad uz snažan klik. Moj kalibar .40 mi je
privezan za grudi. Ako to nije dovoljno, onda sam ionako sjeban.

Isključujem stonu lampu, ostavljajući kancelariju u mraku. Oči mi se

polako prilagođavaju. Sjaj grada omogućava mi dovoljno svetla da se
probijem do vrata. Pritiskam lopatice uza zid, odmah pored vrata i čekam.
Ne čujem ništa, ali naravno, ako su Elite, i ne bih. Na kraju se kvaka na
vratima kancelarije polako spušta. Puls mi ubrzano bubnja dok adrenalin
preplavljuje moj sistem. Čim neko otvori vrata, ciljam kroz otvor i
povlačim obarač. Telo udari o pod, a ako ih ima više, izgubio sam element
iznenađenja.

Krećući se kroz vrata, moje oči lete svuda, tražeći trag kretanja. Nešto
me udari u nogu i zamahnem pištoljem nadole, samo da nađem Zeusa,
njegov elegantni crni kaput koji ga kamuflira senkama. Primetim senku
na vrhu stepenica i pucam, jedva da vidim da li je metak pogodio metu
pre nego što čujem korake u predvorju. Bez oklevanja, kažem Zeusu da
ostane, a onda koračam prema predvorju, dozvoljavajući da se bes koji
bubri ispod površine manifestuje i proključa. Uzeli su Unu i sad su ovi
jebači u mojoj kući. Metak prođe pored mene. Osećam mali ubod dok me
samo peče po uhu. Stojim na ulazu u kuhinju sa jasnim vidom do
predvorja. Moji refleksi deluju bez mog pristanka, i ispalim dva metka,
obaram dva tela. Bole me mišići od naprezanja zbog tako čvrstog
skupljanja. Dah mi dolazi u oštrim udasima.

Skrećem iza ugla i jedna silueta mi staje na put. Obojica podižemo

oružje u isto vreme, smrzavajući se na mestu.

- Nero, - pozdravlja me poznati glas.

- Sasha. - On ne govori ništa. - Trebalo je da znam. Rekao sam joj da ti

se ne može verovati.

- Nemoj mi pričati o Uni, - kaže on bez emocija. - Donosiš joj propast.

164
 Istupim napred i gledam kako mu se prst steže preko okidača pištolja.
- Zašto? - Pitam ga. - Zato što više ne želi da bude član dečačkog kluba?

Vilica mu se napreže na sekundu, a onda se spušta u čučanj i klizi

pištoljem po podu. Zbunjeno se mrštim i oponašam njegov postupak.
Jedva imam vremena da trepnem pre nego što me udari, snažno.
Zateturam korak unazad, ali on je ponovo tu, zamahujući na drugoj strani
mog lica. Smešim se, a mišići mi se uvijaju dok se saginjem i udaram ga u
stomak. Čak se i ne trgne pre nego što mi izbaci noge ispod mene. Padamo
na pod razmenjujući udarce i udarce, dok svaki deo mog tela ne vrišti u
agoniji. Ukus krvi na mom jeziku je sopstveni oblik napona i izluđuje me
vrstom nasilja koje nisam osećao godinama. Opkoljavam njegovo telo i
udaram ga u grlo. Guši se pre nego što me udari pesnicom jednom u
bubreg, jednom u slepoočnicu. Ošamućen, nagnem se u stranu, a onda je
on na meni, ruku obavijenih oko mog grla. Udario sam ga u rebra, stomak,
leđa. Svuda, ali on je zaključan kao piton i moj kiseonik se sada smanjuje.
Isuse, kao jebeni terminator je. U poslednjem pokušaju, čvrsto ga stežem
za lakat i gurnem mu rame. Čujem zadovoljavajuće krckanje iščašenja
ramena i njegovo lagano bolno gunđanje. Prsti su mu opušteni i ja
koristim priliku da ga odgurnem u stranu. Odlazim od njega, vid mi se
udvostručio i zamutio. Spuštam se leđima uza zid, gledam kako se penje
na kolena i udara rukom o ivicu šanka, pokušavajući da namesti rame. Na
kraju se sruši na šank. I evo nas sedimo, obojica teško dišemo, u
modricama i krvarimo.

- Dobro se boriš, - kaže on.

- Hvala. - Nastupa kratka tišina. - Da li je još uvek živa?

Okreće glavu prema meni i ja samo mogu da razaznam njegov prazan

izraz lica. - Naravno.

Znam da više neće reći. Osećam kako mi se bes povećava. - Znači, ti si

poslat da me ubiješ.

- Dobrovoljno sam se javio.

Smeškam se. - Pa, možda je trebalo da pošalju još ljudi. - Pokazujem

prema dva mrtva tela izvaljena u mom predvorju.

165
 Nagne glavu uza zid. - Molila me je da intervenišem, da sprečim
Nicholaia da pošalje tim za tobom.

- Ovako intervenišeš? - Frknem.

Na trenutak ne govori ništa. - Misliš li da te ona voli?

- Ja... da.

- Nekada je bila drugačija, znaš? Pre Alexa. Bili su najbolji prijatelji.

Volela ga je. Video sam kako ga gleda, kao da je on jedino što ju je činilo
srećnom. Imala je šesnaest godina kada ju je Nicholai naterao da ga ubije.
- Isuse, to je sjebano, čak i po mojim standardima. - Posle toga nije bila ista.
Nikad je više nisam video srećnu.

- Da li je to ono što znači biti Elita? - Pitam ga. - Da li bi je ubio da on

to traži traži od tebe?

Okleva. - Ne.

- Voliš je, - kažem.

- Ona me čini srećnim. - To je tako jednostavna izjava, skoro nevina,

što nije reč koju bih ikada povezao sa Sashom.

- I ona voli tebe, Sasha. Odbila je da veruje da si neprijatelj.

Gleda me. - Činiš je srećnom. - Teško uzdiše. - Neću... ne želim to da

joj oduzimam, ali imam dužnost. Imam naređenja.

- Šta da ih nemaš? - Pitam ga. Nagne glavu u stranu. - Šta da Nicholai

ne postoji? Šta da nisi imao naređenja? Šta onda? - Obrve mu se skupljaju
kao da ga pitanje zbunjuje. - Ako je voliš, Sasha, pomozi joj. Pomozi njenoj
bebi. Mojoj bebi. - Očaj mi se čuje u glasu i uspravim se jer shvatam da je
ovo možda moja jedina prilika, jedina šansa da pomognem Uni.

Podignem se na noge i došepam do njega. Ustaje, držeći ruku uz bok.

Gledamo jedan u drugog na trenutak. - Jednom mi je rekla da ste zajedno
ti i ona bili najbolji. - On klima glavom. - Onda budi najbolji, ali bori se za
cilj. Izaberi stranu Sasha. - Saginjem se i uzimam pištolj, pružajući mu ga.
Jebeno mu verujem jer mu Una veruje. Ta prokleta žena me tera da radim
glupa sranja za nju.

166
 Uzima pištolj i zuri u njega na trenutak. - Umro bi za nju? - Pita me.

- Naravno.

Duboko mrštenje se urezuje u njegove crte lica, a zatim, uz uzdah,

okreće pištolj i puca u sebe.

167
 XXV Poglavlje
Una
Ne znam koliko sam dugo ovde, pa čak ni gde sam. Vezana sam za
krevet i u glavi mi se vrti dok se probijam kroz maglu sedativa. Ruka me
mazi po kosi, a ja trepćem protiv jarkih svetla iznad glave, pokušavajući
da se fokusiram na zamućenu figuru ispred sebe.

- Golubice, vreme je. - Ustuknem od glasa, pokušavajući da okrenem

glavu u stranu.

- Vreme? - Glas mi je hrapav i jedva se čuje.

- Vreme je da upoznaš svoju bebu. - O čemu to priča? On zakorači u

stranu i žena ga zameni. Osećam ubod igle u moju ruku, a onda se ona
udaljava. Nicholai uzima moju ruku u svoju i miluje me po obrazu.
Uspevam da se fokusiram na njega, na njegove ledeno plave oči. Blagi
osmeh dotiče mu usne. - Tako mi je drago što si kod kuće. Sve će ovo
uskoro biti gotovo, a ja ću te ponovo ojačati. - Uzvraćam suzama i stisnem
oči. - Svakog trenutka, - kaže on. Oči mi se otvaraju kada mi se stomak
stegne kao čelična traka.

- Šta se dešava?

Smeje se. - Rodićeš svoju bebu, golubice. Biće jači čak i od tebe.

- Ne, ne mogu. Prerano je, - kažem, dok mi se u glasu čuje panika.

- Ššš, ššš, spavala si nedeljama. Bićeš dobro. Ne bih te pustio da umreš,

golubice. Previše si dragocena. - Njegova ruka ponovo me miluje po kosi,
a onda ustaje i ljubi me u čelo pre nego što izađe iz sobe.

168
 Nikada se u životu nisam osećala manje dobro. Nedelje. Ovde sam
nedeljama. Moj plan... moje vreme je sada isteklo. Ova beba dolazi, a kada
se odvoji od mene, moj zadatak postaje beskrajno teži. Mogu samo da
zamislim kakav teror Nero vrši nad svima. Moj srednji deo se ponovo
steže, svaki mišić postaje krut. Stisnem zube i telo mi se zgrči, ali samo
toliko jer su mi zglobovi, gležnjevi i grudi prikovani za krevet. O, Bože.
Ostaviće me ovde da sama rodim ovu bebu.

Vrata se ponovo otvaraju i Sasha ulazi u sobu. Nikada nisam bila tako
srećna što ga vidim. Ne mogu a da se ne nasmejem dok mi prilazi. Njegovo
držanje je ukočeno, lice mu je natmureno.

- Sasha. - Zaustavlja se pored mene, telo mu je puno napetosti.

Primetila sam da mu je jedna ruka prislonjena uz grudi u remenu. - Šta ti
se desilo? - Njegova druga pesnica se čvrsto stisne. Na trenutak ne govori
ništa. - Sasha? - Samo što ne mogu da ispružim prste i dodirnem mu ruku.
On se trgne pre nego što mu se oči sretnu sa mojim.

- Imao sam susret sa Italijanom.

Srce mi se strmoglavi u grudima i puls mi ubrzava. Ako je Sasha

krenuo na Neroa, jedan od njih mora da je mrtav, a Sasha stoji baš ovde,
pa... - Da li je...?

Odmahuje glavom. - Živ je. - Opuštam glavu uz krevet, uzdahnuvši.

Treba mi Nero da živim. On je moj razlog i toga se moram držati. - Ali je
objavio rat.

- Naravno, - šapućem. To je Nero. Jednom mi je rekao da živi za rat.

Moram da verujem da može da dobije ovaj rat.

Duga je tišina pre nego što progovori, a glas mu je tih. - Žao mi je, Una.

Odmahujem glavom. - Za šta?

- Trebao sam... Ne bi trebala biti ovde.

- Gde je Anna? - Pitam ga.

Usne mu se stisnu. - Ovde je. Bezbedna je.

169
 Ponovo mi se stomak zgrči i uvlačim oštar dah, stežući pesnice dok mi
se nokti ne zabiju u dlan. - Gde? - Pitam.

- Zatvorena je u jednoj od ćelija.

- Molim te, Sasha. - Pogled mi se susreću sa njegovim i želim da ga

molim. Želim da pomognem Anni, želim, ali moram da verujem da će
Rafael učiniti kako sam rekla i cenkati se za nju. - Treba mi tvoja pomoć.

- Ne mogu ti pomoći. - Glas mu je napet, izraz lica isto, ali vidim

pukotinu od bola iza njegovih očiju.

- Beba, - kažem tiho. - Moraš da je izvedeš, odnesi je Nerou.

Stavlja ruke na ivicu kreveta i spušta glavu napred. Stisnem zube pod
sledećim talasom bola. - Moraš ovo pustiti.

- Sasha...

- Ne! - Udara dlanovima o ivicu kreveta, besno me gledajući. - Ne više,

Una. Ti si ta koja nije ispunila svoju dužnost. Nikada nisi trebala da radiš
sa Neroom Verdiem, a kamoli da spavaš sa njim. Sama si ovo izazvala. -
Njegove plave obrve se čvrsto skupljaju. Borim se sa suzama. On je bio
moja poslednja nada. Moja jedina nada. Izgleda da sam izgubila sve. Moja
sestra je u zatvoru. Moja beba će biti vojnik. Moj brat me mrzi. I Nero,
žrtvovala sam Neroa u nadi da će Sasha ovo uraditi za mene. Nero je uvek
govorio da Nicholai nije uspeo da me slomi, ali sada, dok moje telo
pokušava da rodi dete, shvatam da ću se naći više sama nego ikada ranije.

Da li je bolje voleti i izgubiti nego nikada uopšte ne voleti? Mislim da

bi bilo bolje da nikada nisam srela Neroa, da nikada nisam pronašla Annu
jer je emocionalni bol daleko gori od bilo čega fizičkog.

- Razumem, - kažem, skrećući pogled sa njega i fokusirajući se na

plafon. Ostaje u sobi, ali ga ignorišem, čak i dok bol napreduje u narednih
nekoliko sati.

Kada agonija dostigne vrhunac svih vremena, vrata se otvaraju.

Momak u belom mantilu ulazi zajedno sa dve žene u uniformi. Nicholai
se zadržava iza njih, polako ide do mene. Oslobađaju mi gležnjeve i
savijaju noge, šireći ih. Previše me boli, da bih se usredsredila na ono što
rade dok zure između mojih bedara.

170
 Nicholai me mazi po kosi, sa malim osmehom na usnama. - Znaš,
govori se da je porođaj najbolnija stvar koju osoba može da doživi. -
Zahvati me još jedna kontrakcija i ja se dignem s kreveta, povlačeći stege
i boreći se protiv poriva da vrištim. - Sećaš li se šta sam te naučio, golubice?
- Ne odgovaram mu. - Naučio sam te da je bol u umu, i zato nećeš dobiti
lekove. - Miluje me po obrazu, nežno me ljubi u čelo. - Donećeš to dete na
ovaj svet, i dozvolićeš da to bude podsetnik da si ti Una Ivanov. To dete
će biti otrgnuto od tebe, a sa njim i ova bolest, ova slabost kojoj si dozvolila
da te zarazi. Bol će te i kazniti i očistiti, - kaže on. Ne mogu zaista da
prihvatim njegove reči jer me preplavljuje još jedan nasilan talas
zaslepljujuće agonije. I u pravu je, ovo je najgori bol koji sam ikada
doživela. Bila sam upucana, spaljena, posečena, davljena, ali ovo... čini mi
se kao da se moje telo cepa na dva dela, komad po komad.

- Guraj, guraj, guraj, - kaže jedna od medicinskih sestara. I to radim,

guram, i vrisak se probija pored mojih usana dok mi se nokti zabijaju
duboko u dlanove. Nicholai se široko osmehuje, a zatim se okreće i izlazi
iz sobe. Srušim se nazad na krevet i oči mi se zatvore. Volela bih da je Nero
ovde. Topli prsti prolaze kroz moje, čvrsto stežući, a kada otvorim oči,
Sasha je tu.

- Možeš ti ovo, Una, - kaže on. - Ti si najjača osoba koju poznajem. -

Ipak nisam.

Čini se da traje zauvek, dok se jedan osećaj ne stopi sa drugim i sve što
osećam je bol tako intenzivan, da mi se čini da pulsira samim otkucajima
mog srca. Zahvata me još jedan talas bola, toliko jak da mi se pojave
tačkice pred očima. - Guraj! - Nalazim poslednji trag snage koju imam i
guram sve u sebi. A onda, bol se smanjuje, telo mi se opušta i ja se spuštam
na krevet. Samo želim da zatvorim oči i da se udaljim. A onda, čujem buku
od koje mi srce zastaje u grudima. Plač tako mali i delikatan, tako
neprikladan u ovom betonskom paklu. Doktor mi stavlja ovu sićušnu
stvar na grudi i ja bacim pogled na bebu, na njega. Njegova ružičasta koža
je prekrivena krvlju, ali je savršen. U jednom otkucaju srca, ceo moj svet
se okreće oko svoje ose. Sve što sam mislila da je važno odjednom više
nije, samo on. Moja beba. Pokušavam da ga dodirnem, ali ruke su mi i
dalje vezane. Sa njim upravo ovde, ispred mene, realnost naše užasne
situacije teško me pogađa. Suze mi prate slepoočnice i više od svega želim
da ga držim.

171
 - Sasha, molim te, - šapućem. Čujem njegov drhtav uzdah, a onda mi
pušta ruku, bacajući pogled prema vratima pre nego što je otpustio kožnu
manžetnu. Oklevajući stavljam ruku na bebina leđa i privijam je uz grudi,
pritiskajući usne na njegovu glavu. Ispustio je mali krik i privukla sam ga
bliže svom vratu. - Hvala, - šapućem Sashi.

Vrata se otvaraju, i samo tako, znam. Nicholai stoji sa strane, sa

samozadovoljnim osmehom na licu. - Savršen je, golubice.

Raširila sam prste preko njegovog sićušnog tela, želeći da je to

dovoljno da ga držim stegnutog za sebe, ali ovo je uvek bila izgubljena
bitka. Znam da je jedini način da ga spasim da ga pustim. Ali moje srce to
ne može da izdrži, a ova potreba za razliku od bilo čega što sam ikada
osećala besni u mojoj glavi, viče na mene da ga držim, da ga nikada ne
pustim.

Sestra ga odvaja od mene, a novi talas suza slobodno poteče. Nemam

čak ni snagu volje da ih zaustavim. Umotala ga je u peškir i predala
Nicholaiu koji guče na njega kao ponosni novopečeni otac, ali on nije
Nicholaievo dete. On je Neroov. On je moj.

- Hvala ti, golubice, - kaže on, a onda izlazi iz sobe, vodeći moju bebu
sa sobom. Izjedaju me bol i slomljeno srce kakvo da sada nikada nisam
osetila, a ova užasna buka odjekuje prostorijom. Treba mi nekoliko
sekundi da shvatim da sam taj zvuk ja. To je zvuk razbijanja srca. To je
zvuk majke koja gubi dete.

172
 Dozvoljavam mračnim vodama da me okruže, da postanu kao
umirujući zagrljaj. U najkraćim trenucima razmišljam da samo otvorim
usta i udahnem. Bol u mojim grudima je ovaj stalni bol i deo mene želi da
ga jednostavno isečem, ali ne mogu, neću jer me podseća da je moje dete
bilo stvarno. I upravo to je razlog što moram da preživim po svaku cenu.

Pluća počinju da mi gore i prsti mi se trzaju, nervozna reakcija, telo

viče na mene da ovo nije dobro. Bol je u umu, a strah nije ništa drugo do
besmislena emocija, pa ga teram nazad na način na koji sam obučena.
Ruka omotana oko potiljka me uspravi i uvučem puna pluća vazduha.
Nicholai stoji preko puta mene, prekrštenih ruku na grudima dok mi se
mršti. Približavajući se, proučava me, procenjujući svaki mali detalj, svaku
sitnu reakciju. Kada je udaljen samo jedan metar, zuri mi u oči, a ja gledam
u njega, odbijajući da skrenem pogled ili pokažem bilo kakvu emociju.

Usne mu se izvijaju u mali osmeh. - Misliš da to tako dobro skrivaš,

golubice.

- Skrivam šta?

Miluje nadlanicom po mom obrazu, naginjući glavu u stranu. - Vatru

u tvojim očima. Ljutnju. Sada me mrziš, ali vremenom ćeš videti. Radim
ovo jer te volim. Opet ću te ojačati i tada će sve biti kao što je nekada bilo.
- Stisnem vilicu i klimam glavom. - Ali prvo, moram da te podsetim šta si
ti. Ti si stvorenje koje sam stvorio, golubice, i lomiću te iznova i iznova
dok se ne setiš, dok ne znaš ništa drugo. - Drhtaj straha prolazi kroz moje
telo i naježi mi kožu. Znam da će uraditi tačno kako kaže, i znam da nisam
dovoljno jaka za to. Mislila sam da mogu ovo da uradim, ali budući da
sam ovde - sećam se zašto sam postala njegovo stvorenje. Jednostavno

173
zato što je bilo lakše. Ako pustite svoju dušu, ne možete da osetite kako je
desetkovana deo po deo.

- Odvedi je do šestog nivoa, - kaže Nicholai prezrivo, pre nego što sam
izvedena iz sobe. Šesti nivo je mesto gde izvode svu terapiju
elektrošokom. Prošla su dva dana otkako sam se porodila i moje telo već
vrišti od traume, ali ovo je ono što moram da izdržim. Što pre završi sa
ovim, to bolje. Samo se nadam da se neću slomiti, jer čak i u punoj snazi i
sa mojim emocijama pod kontrolom, Nicholaieve metode guraju um i telo
na mesto na koje nikada ne bi trebalo da idu.

174
 XXVI Poglavlje
Nero
Jebeno je hladno. Sedim u autu sa Gioom na suvozačevom sedištu,
parkirani smo pored uskog seoskog puta koji je napola sakriven pod
okriljem šume. Sneg pada svuda oko nas, i iako vidim dah ispred svog
lica, ne možemo da upalimo motor.

Dogovor koji sam sklopio sa Sashom je u najboljem slučaju bio nejasan.

Pomoći će mi. Pomoći će Uni. Ali morao sam da zaustavim ubistva, da se
pritajim i čekam da me kontaktira. Dakle, pristao sam i on se vratio u
Rusiju, sa autentičnom rupom od metka u ramenu. Nije bilo lako. Prošle
su nedelje i sve je bilo sablasno tiho. Ne raditi ništa je bilo kao sporo
mučenje.

Sashina poruka je bila jednostavna. Skup koordinata i vreme i datum,

zajedno sa uputstvom da ostanem van vidokruga dok ne dođe pravo
vreme. To je bilo to. Ne znam šta čekamo, niti kada će biti to pravo vreme,
ali imamo deset minuta dok se ne desi ono što bi trebalo da se desi.
Naravno, koordinate su bile mesto izvan Smolenska, blizu granice Rusije
i Belorusije.

Na ivici sam, jer smo u Rusiji. Mogu se samo nadati da to znači da je

Una nekako pobegla. Deset minuta dođe i prođe, a ja sam sve više
uznemiren kada vidimo niz farova iza ugla. Ovde smo skoro sat vremena
i nisam video ni jedan auto na ovom putu. Automobil nas prođe i zaustavi
se na malom proširenju pre nego što ugasi motor.

Gio me pogleda. - Sasha je mogao da da malo više informacija, -

primećuje on.

175
 Ne govorim ništa dok držim oči uprte u taj auto. Niko ne izlazi. Samo
sedi tamo. A onda, nekoliko minuta kasnije, još jedan set farova. Kamion.
Usporava dok se približava i zaustavlja se na proširenju iza automobila.
Vrata auta se otvaraju i izlaze dva momka, obojica naoružani puškama.

- Pretpostavljam da je to to, - kaže Gio.

Uzimam pištolj sa njegovog mesta na komandnoj tabli. - Uđi brzo i

snažno. Neće nas očekivati. - On klima glavom, držeći pištolj na dlanu dok
tiho napuštamo auto. Prašasti sneg čini naše korake potpuno tihim. Oštra
hladnoća preti da mi utrnu prsti. Pratimo drvored dok ne dođemo preko
puta kamiona. Dva muškarca su izašla iz njega, a grupa od četiri se
približava zadnjem delu kamiona. Čuje se glasan zveket rolo vrata koja se
podižu, a onda to čujem, mali krik koji dolazi iz zadnjeg dela kamiona.
Plač bebe. Trčim preko tog puta pre nego što su ga muškarci uopšte
registrovali. Upucam dvojicu od njih pre nego što upere pušku u mene.
Gio je odmah iza mene, ubija ih. Dolazim do zadnjeg dela kamiona i
gledam unutra. Mračno je, ali mogu da razaznam police, naslagane
oružjem, kutijama municije i zalihama. A u uglu izvor tog sitnog plača.
Uskočim unutra i izvadim telefon, palim baterijsku. Iza sanduka
eksploziva je skrivena crna torba. Ne mogu sada da razmišljam o tome.
Otkopčam torbu, a tamo, umotana u nekoliko ćebadi, je mala beba. Moja
beba.

Uzimam komadić papira koji je ušuškan u ćebe i čitam preko

neurednog rukopisa.

Ne mogu pomoći Uni, ali biće dobro. Čuvaj njenog sina. On je njena
sreća.

Progutam knedlu u grlu i zgrabim svoju bebu, svog dečaka, držeći ga

na svojim grudima. Dugujem Sashi dug koji nikada ne mogu da vratim.
Skačući sa zadnjeg dela kamiona, srećem Gioov pogled. Blagi osmeh vuče
mu usne dok gleda u snop ćebadi koji vrište u mojim rukama.

- Uradila je to, - kaže on.

Klimam glavom. Jeste i sada mogu samo da se nadam da ovo nije bila
žrtva. Dok ga držim u naručju, nikad nisam više voleo Unu. Potrebna mi
je. Njemu je potrebna. Zaštitiću našeg sina životom dok se ona ne vrati
kući. Obećala mi je.

176
 - Digni kamion u vazduh, - kažem, prelazeći preko tela dok se vraćam
ka autu.

177
 XXVII Poglavlje
Una
Leđa mi udaraju o betonski pod uz udarac koji mi odjekuje kroz kosti.
Tip mi pritiska koleno u grudi i zadaje mi tri udarca u lice. Podižem gard,
ali nema koristi. Moji mišići su slabi od tako dugog boravka u indukovanoj
komi. Telo mi je meko i još se oporavlja od bebe, koju sam rodila pre samo
nedelju dana. Ali to je ono što je biti Elita, bol i patnja, jer se slabost ne
toleriše. Nicholai dokazuje poentu, iako me je upravo on stavio u komu.

- Mislio sam da bi ona trebalo da bude najbolja, - kaže on, grcajući dok
ide na još jedan udarac. Nekoliko drugih Elita se smeju ispod glasa. Klinac
je arogantan i bez poštovanja. Dozvoljavam mu da mi zada još dva udarca,
dovodeći ga u lažni osećaj sigurnosti pre nego što probijem zaklon i
prikupim svu svoju snagu, udarivši ga u grlo. Oči mu se rašire i kašlje,
pokušavajući da udahne kroz kolabirani dušnik. Odgurnem ga sa sebe i
lice mu postaje ljubičasto.

Penjem se na ruke i kolena, ispljujem zalogaj krvi na beton. Obično bih

uživala da se vratim na ovaj beton, da se borim sa tek obučenom Elitom,
jer niko drugi ne može da mi pruži dobru borbu. Ali trenutno me boli
svaki deo tela. Lice mi je otečeno i prilično sam sigurna da su mi nos i
jagodična kost slomljeni. Rebra na mojoj desnoj strani bolno pulsiraju i
zglobovi su mi rascepljeni do kosti. Tako izgleda ispuniti Nicholaieve
standarde.

Vidim kako njegove sjajne cipele upadaju u moj vidokrug, a onda on

čuči, na isti način na koji sam videla da Nero čini kada želi da pokaže
činjenicu da je on taj koji ima svu moć. Njegov prst pritisne moju bradu i

178
podiže mi lice. Svesno se trudim da obrišem svaki trag misli ili emocija sa
svog izraza lica dok ga gledam kroz natekle oči.

- Nekada si bila najbolja, Una, - kaže sa izrazom razočaranja na licu.

Ne kažem ništa, a on samo odmahuje glavom i odlazi. Gledam ga kako
izlazi kroz vrata. Sasha je naslonjen na zid pored vrata, sa debelim rukama
prekrštenim na grudima. Njegove plave obrve se skupljaju u čvrsto
namršteno lice dok se odguruje od zida, prolazeći pored mene. Čim stane
ispred njih, Elita je u stavu mirno.

- Adame, vrati se u red, - odbrusi, a klinac koji me je upravo prebio

ustaje na noge, hvatajući se za vrat. - Obrati pažnju. Potcenjuješ jer je vidiš
kao slabu, što je upravo sada. Ali... - Povlači se dok ne stane pored mene.
- Una Ivanov je jedini vojnik koji je ikada dobio ime Ivanov. Boje je se
muškarci mnogo smrtonosniji od bilo koga od vas. Svakako iskoristi njenu
slabost, to radi dobar borac, ali je nemoj nepoštovati. Čak i kada je
najslabija, ona te i dalje nadmašuje, Adame. - Brinem se zbog činjenice da
me neprestano naziva slabom. - Slobodni ste. - Okrenuli su se i krenuli ka
kasarni u zadnjem delu sobe za obuku. Okreće se i gleda me, očima
dodirujući razne tačke mog tela. Znam da procenjuje povrede. - Otišla si
u sranje, - kaže on.

- Upravo sam rodila jebenu bebu, - režim, iako znam da to nije izgovor.
Ne na ovom mestu.

On uzdiše i povlači kragnu moje majice bez rukava, otkrivajući

duboku i ružnu modricu za koju znam da se taloži u dubokom tkivu mog
ramena. Prilično sam sigurna da sam pokidala i ligament, ali iskreno,
između slomljenih kostiju i potresa mozga, mislim da je to moja najmanja
briga. - Hajde. - Okreće se i odlazi do vrata, unoseći šifru na bloku pre
nego što je zakoračio u hodnik. Pratim ga do vrata niz hodnik. Kada ih
otvori, želim da se okrenem i izađem. - Sasha, - stenjem.

Okreće se, sa strogim izrazom lica. - Ovo je prvi dan. Ako se brzo ne
središ, pustiće ih da te ubiju, Una. Vratićeš se u njegovu milost samo ako
postaneš ono što si bila. - Podiže obrvu. - Moraš biti najbolja.

U pravu je. Znam da jeste. Odlazi do ogromne metalne kade i pušta

vodu pre nego što ode do masivnog čeličnog zamrzivača u uglu i otvori
ga. Baca nekoliko kanti leda u vodu i pruža ruku prema meni. Svlačim se,
prilazim kadi i duboko udahnem pre nego što ga uhvatim za ruku,

179
prebacujući nogu sa strane. Najlakši način da se kupate sa ledom je brzo,
tako da brzo uđem sa obe noge, oštro udahnuvši pre nego što zaronim
ispod vode.

- Mislim da bih radije dobila elektrošok, - kažem kroz čvrsto stisnute

zube. Ledana hladnoća samo doprinosi pulsirajućem bolu, koji talasa
svaki centimetar kože.

Nasmeši se, sedajući na ivicu metalne kade. - Otupećeš za minut. -

Klimam glavom. - Da li je Nicholai pomenuo nešto o tvom detetu? - Pita
on, izazivajući potpuno drugačiju vrstu bola koja se slegne duboko u
mojim grudima.

- Ne, - kažem, a on polako klima glavom. - Zašto? - Njegove blistave

zelene oči susreću moje i on okleva na trenutak. - Zašto? Šta mu se desilo,
Sasha?

- Odveden je. Nicholai može samo da pretpostavi da to mora da je

krtica, neko koga je Nero Verdi potplatio.

Razmišljam o tome na trenutak. Šta ako to nije Nero? - Zašto misli da

je Nero? - Njegove oči lete po sobi i znam šta misli, nigde nije sigurno na
ovom mestu. Sve se čuje. - Tvoj Italijan je napravio prilično lepo malo
krvoproliće. Rekao je Dimitriu da će za svaki dan kada nema tebe i svoje
dete ubiti jednu Ruskinju i dete. Iako je prestao nakon što sam pokušao da
ga ubijem. Možemo samo da pretpostavimo da se plaši posledica svojih
nepromišljenih postupaka. - Borim se sa osmehom. Nero se ničega ne plaši
i jedva bi dočekao posledice. Sasha je sklopio dogovor sa njim. To je jedino
uverljivo objašnjenje. Što znači da je Sasha pomogao da izvuče moju bebu
odavde. Lagao je kada je rekao da mi neće pomoći.

Sednem u ledenoj vodi i privučem ga u labav zagrljaj. - Hvala, -

šapućem mu na uvo.

Kada se povučem, on klima glavom. Od ideje da Nero ima našu bebu,

da je bezbedan, taj bol u grudima mi se smanjuje. A bez toga, fizički bol se
oseća kao teret koji se lako podnosi. Sada se moram fokusirati na svoju
misiju ovde. Moram ponovo da se uživim u Elitu, da postanem najbolja,
da zaradim njihovo poštovanje, a onda ću, uz Sashinu pomoć, da srušim
Nicholaia, dok je okružen baš vojnicima koje je obučavao.

180
- U redu, izlazi. Idemo da treniramo, - kaže Sasha.

Bez muke, nema nauke, zar ne? Ovo će biti jako bolno.

181
 XXVIII Poglavlje
Una
Zatvaram oči i stisnem zube, čekajući da dođe dodir. Celo moje telo
drhti, zahteva da reagujem. Bila sam ovde ranije, kada sam bila
obučavana, ali to je bilo namerno, s razlogom. Ovo... ovo je jednostavno
kao kazna i polako, deo po deo, uništava moju ljudskost.

Čujem pomeranje stopala. Dlan me uhvati oko ruke, hladni metal

rukavice dodiruje mi kožu pre nego što je ispratio ogroman strujni udar.
Ubij, ubij, ubij. To je moja jedina misao, iznova i iznova dok ne mogu da
shvatim ništa drugo. Um mi se gasi, potpuno je prazan. Reagujem, instinkt
nadmašuje sve. Kao da gledam televiziju, gledam kako neko drugi čoveku
lomi ruku i lomi mu vrat, takvom snagom da mu se donja vilica skoro
potpuno olabavi. Druga Elita kreće ka meni i ja gledam kako idem ruku
pod ruku s njim. On podiže pištolj i ja mu gurnem zglob u stranu,
izvijajući mu ruku dok pištolj ne bude uperen u njegove grudi, zatim
dvaput stisnem okidač, ubijajući ga. Drugi počinje da se približava...

- Dovoljno! - Sashin glas grmi kroz sobu i ja zamahnem pištoljem u

njegovom pravcu, a zatim prema Nicholaiu koji stoji uza zid. - Una, baci
pištolj. - Sasha je. Pokušavam da nateram svoje telo da me posluša, prste
da oslobode pištolj. Ruka mi se trese. Približava se sve dok mu se cev
pištolja ne prisloni na grudi. - Una, pogledaj me. - Pogledam ga i on
obavije prste oko pištolja, pazeći da me ne dodirne. Polako otpuštam
pištolj i zateturam korak unazad. Stisnuvši oči, pokušavam da izbacim
crvenu maglu iz uma. Spuštam se u čučanj i pritiskam koren dlanova na
kapke. - Guraš je predaleko, - kaže Sasha.

- Dajem joj ono što joj treba, - Nicholaiev odgovor je hladan.

182
 - Slomiće se. Njene veštine su bez premca, ali ako joj slomiš um, neće
nam biti od koristi. Ako želiš da je tako kazniš, onda je već jednom ubij.

- Zaboravljaš svoje mesto, - reži Nicholai.

- Ja obučavam vojnike. I ona je moja najbolja. - Čujem kako se teška

čelična vrata otvaraju, a zatim se ponovo zatvaraju. - Una. - Otvaram oči i
bacim pogled na Sashu koji se nadvija nada mnom. Pod oko njega je
obliven krvlju. A dva mrtva tela ležala su u središtu nereda. - Idi i očisti
se. - Trzne glavom prema vratima, a ja ustajem, umrtvljena hodajući niz
hodnik.

Ne mogu da podnesem još mnogo ovoga. Radi to mesec dana

zaredom, terajući me da izdržim i ubijem. Jednostavno je, instinkt i
nedostatak savesti su ono što čini savršenog ubicu. Uslovljavanje dodirom
usađuje najosnovnije instinkte, terajući stvari koje nas čine suštinski
ljudima iz našeg uma, a bez toga, emocije - naklonost, ljubav - sve su
beznačajne. Pretvara me u životinju i ništa ne mogu učiniti da to
zaustavim.

183
 XXIX Poglavlje
Una
Mesec dana kasnije

Hvatam glatku dužinu drveta, omotavajući prste oko njega. Vadim

stoji preko puta mene, raširenih ruku dok se hvata za sopstveni bo štap5.
Mali osmeh dodiruje njegove usne, dok me posmatra kroz tamnu kosu
koja mu je pala preko lica. Nekoliko je godina mlađi od mene, ali je dobar.

Pomeram se ulevo, a on radi isto, oponašajući moje pokrete.

Proučavam način na koji klizi po zemlji, a isto to čini i on. Odjednom, on
se otrgne, prilazeći mi. Dva štapa pucaju jedan o drugi, krećući se tako
brzo da to nije ništa više od niza klikova. Udara napred, ali doseže
predaleko. Uspevam da se pomerim u stranu, udarim mu štapom preko
lopatica, i stanem mu na nogu, terajući ga da se sruši na zemlju. Odlazim
sa strane improvizovanog ringa, lomeći vrat u stranu. Sasha stoji blizu,
čvrsto sklopljenih ruku na leđima dok me posmatra. Neprestano me je
maltretirao nedeljama, i konačno, moje telo je ono što je nekada bilo.
Napadati i ubijati je ponovo instinktivno za moje mišiće kao i disanje.
Čujem kako Vadim ustaje, a onda me napada. Smešim se. Glupi dečak.
Sashine obrve se malo podižu i ja podižem koleno, lomeći drvo preko
njega. U deliću sekunde okrećem se i lansiram polomljeni komad drveta
kao koplje. Udara Vadima u rame tako snažno da je završio na leđima na
betonu. Prilazim i gledam dole u njega, hvatajući se za komad drveta koji

5
tradicionalno oružje koje se koristi u borilačkim veštinama

184
viri iz njegovog unakaženog ramena. Preplavljuje me taj poznati osećaj
zadovoljstva, moć i čisto uzbuđenje nasilja su kao droga.

- To nije bila fer borba, - kaže dahćući.

Ne nudim mu ništa dok mu stavljam čizmu na grudi. - Ne postoji fer

borba. Koristi oružje koje imaš. Budi pametniji od svog protivnika. -
Podižem jednu obrvu i hvatam drvo, čupajući ga iz njega. Grakne od bola,
stisnuvši oči. - I budi zahvalan što sam ciljala u tvoje rame, a ne u tvoje
grlo.

Sasha staje pored mene, mašući nekome da pomogne Vadimu. -

Odvedite ga na lekarski pregled.

Prostorija se ispuni zvukom laganog pljeskanja i Sasha i ja se okrenemo

i vidimo Nicholaia kako hoda kroz prostor za obuku, sa širokim osmehom
na licu. - Ah, golubice, ponovo si postala svoja. Tako nemilosrdna. - Smeje
se. - Imam posao za vas dvoje. Čini se da se Rafaelu D’Cruzeu dopala tvoja
sestra, golubice. - Ne reagujem. Nije pominjao Annu otkako sam ovde, a
nije pomenuo ni činjenicu da više nije u posedu mog sina. Možda želi da
mislim da jeste. Na kraju krajeva, najlakši način da zadržite lojalnost
majke je ako držite dete. Ili možda misli da me je oslobodio takve
lojalnosti. Možda i jeste. Iskreno, Nero, beba... sve to izgleda kao neki
daleki izgubljeni san kojeg ne mogu sasvim da se setim, ali taj osećaj da ga
imam samo na trenutak je žigosan u mom srcu, u mojoj duši, čak i ako moj
um zaboravi. - Nudi mi neku preko potrebnu razmenu, sada kada je
Italijan otežao da se bilo šta premesti u i iz Americe. - Vilica mu se stisne,
a oči ljutito bljeskaju.

- Sastaješ se s njim? - Pita Sasha.

- Da, i oboje ćete poći sa mnom, ali prvo. - Iskrivljeni osmeh vuče mu
usne. - Ne veruje da je Anna još uvek živa. Želi dokaz života. Otići ćeš kod
nje, golubice, i odsečićeš joj mali prst. - Ima tetovažu na sebi, zar ne? Ima
broj roba istetoviran na spoljnoj strani malog prsta.

- U redu.

Nagne glavu u stranu, suzivši oči prema meni. Znam da traži bilo
kakav znak slabosti, ali ga neće naći. Odavno sam se učvrstila i pripremila
na činjenicu da ćemo i Anna i ja verovatno umreti ovde. Da li je to poštena

185
žrtva? Ne. Ali ne mogu sve da spasem, i umorna sam od pokušaja. Ako joj
odsecanje prsta kupuje slobodu, onda je to mala cena.

- Idi sa njom, Sasha, - kaže Nicholai, pružajući mi ključ od njene ćelije.

- Želim da ti verujem, golubice, ali gledaću. Uvek. - Gladi me po bradi i
telo mi se zaključava, a želja da ga ubijem buči mi kroz glavu poput udara
bubnja. Gore je nego ikada ranije. Od pomisli na ljudski dodir sada mi je
muka. Krvožednost pumpa kroz moje vene kao čisti adrenalin. Moram da
se borim do poslednjeg trunka svoje uzdržanosti da ne ispadnem.

Nasmeši se i spusti ruku, dajući nam znak da idemo. Sasha ide pored
mene i spuštamo se niz hodnike dok ne dođemo do lifta, uđemo. Osećam
Sashine oči na svom licu, ali odbijam da ga priznam. Ostajem hladna i
mirna, distancirana. To je samo prst.

Kada smo ispred njene ćelije, očekujem da osetim nešto, nagoveštaj

iščekivanja ili straha, ali ne. Ništa ne osećam. Vrata se otvaraju i vidim je
zbijenu u uglu kreveta. Prljava plava kosa joj visi preko lica. Čini se da
njena obična siva dukserica i donji deo trenerke čine da izgleda bleđe,
bolesnije. Naravno, ovo je prvi put da sam Annu srela licem u lice od kada
smo bile deca. Te duboke plave oči polako se susreću sa mojima, i u njima
vidim i najmanju iskru nade. Na trenutak, ja sam ona trinaestogodišnja
devojčica, koja se očajnički drži svoje osmogodišnje sestre dok pokušavaju
da me odvuku od nje. Vidim kako suze klize niz njene male ružičaste
obraze i to me na trenutak potrese. Ali prisiljavam sve te misli i osećanja
nazad. Ovde, trenutno, ona mi nije ništa.

- Drži je dole, - kažem.

Sasha joj priđe i gurne je na krevet. - Una? - Njen glas je tih i slomljen.
Uzimam nož iz futrole na butini i hvatam je za zglob, gurajući njen dlan
uz tanak dušek. - Una, molim te, - šapuće, a suze joj se sada slivaju niz lice.

- Leži mirno. Ovo će uskoro biti gotovo, - kaže joj Sasha.

Čeličim se i brzo spuštam oštricu kao žilet na njen prst. Oštrica

progrize kost i ona vrišti. Krv se upija u dušek ispod nje, a ja zgrabim ćebe,
namotam ga i pritisnem na ranu.

186
 - Drži ovo, - uputim je. Hvata ga drhtavom rukom dok joj se histerične
suze slivaju niz obraze. Uzimam prst i izlazim iz sobe, ne mogu da je
pogledam. - Nađi nekoga da to zašije, - kažem Sashi.

Stojim sa jedne Nicholaieve strane, a Sasha sa druge. Preko puta nas,

Rafaela prate dva njegova čoveka. Sneg se sada topi i sloj bljuzgavice
pokriva sve. Nalazimo se na krovu napuštenog parkinga, a sve oko nas je
mračno i sivo, podseća na rusku zimu.

Rafaelove oči susreću moje i ja zurim u njega. Njegov izraz lica postaje
stegnut. Ramena mu se pogrbljuju od napetosti pre nego što baci pogled
na Nicholaia. - Nudim ti razumne uslove, ali želim dokaz života.

Nicholai zabaci glavu od smeha. - Ne možeš ništa da zahtevaš, - kaže

arogantno. Rafael je moćan šef kartela, ali Nicholai sebe smatra bogom
okružen svojom Elitom. - Evo. - Poseže u džep i dobacuje nešto Rafaelu.
Plastična zip kesa, a u njoj je Annin prst.

Njegove guste crne obrve se mršte dok gleda u plastičnu kesu u svojoj
ruci. - Da li je ovo šala?

- Naravno da ne. Vidiš, sveže je. Baš je jutros odsečen. - Nicholai raširi
ruke u stranu.

- Ovo nije dokaz života, - reži Rafael, i evo ga, naslikano po celom
njegovom licu. Voli je. Tamo gde me je to nekada nerviralo, sada to vidim
samo kao glupost, jer on ništa ne čini da to sakrije. Otkriva svoju slabost i
Nicholai će je iskoristiti.

187
 Prišavši mu bliže, Nicholai se osmehne. - Časna reč, njen je, - kaže on
stavljajući ruku na prsa. - Una ga je sama odsekla. - Rafaelov pogled skreće
na moj i stisne zube.

- Ti si ovo uradila? - Pita on, glas mu je prožet jasnim optužbama dok

drži kesicu.

Borim se sa željom da branim svoje postupke. Nicholaiu se ne činim

previše uloženom. - Hteo si dokaz života. Sada ga imaš, - kažem. - Njen
prst za njenu slobodu mi se čini kao dobra razmena. - Držim svoj glas
potpuno ravnim i ravnodušnim. Njegove oči prelaze sa mene na Nicholaia
i nazad. Vidim ga kako spaja, pokušavajući da shvati ženu koju sada vidi
sa ženom koju je jednom sreo.

- Ona te voli, - reži Rafeal.

- Ljubav je slabost, Rafaele. - Podižem obrvu i priđem mu bliže. - Na

kraju krajeva, pogledaj se ovde, posreduješ u neisplativim poslovima, sve
za moju slatku, malu sestru.

Usne mu se povuku u mali osmeh pre nego što pogleda Nicholaia. -

Imamo dogovor?

Nicholaieva glava se naginje u stranu. - Imamo. - Želim da odahnem

jer je Rafael upravo kupio Anninu slobodu. Nicholaievi komadi se polako
skidaju sa table, jedan po jedan. Pošto su Nero, Anna i moj sin van igre,
uskoro ćemo samo on i ja stajati licem u lice.

188
 XXX Poglavlje
Nero
Budim se uz zvuk, jedva šapat nad bebi monitorom pre nego što se
isključi. Srce mi skoči u sprint i posegnem za pištoljem na noćnom
ormariću. Uvek sam bio plah, ali imati bebu, to je vrsta stresa koju ne
mogu ni da počnem da objašnjavam. A pošto Dantea želi taj ludi ruski
kreten, ne rizikujem.

Nečujno napuštam svoju spavaću sobu i hodam niz hodnik, samo da

nađem Georgea sklupčanog ispred vrata dečije sobe. Namrštim se i
pažljivo gurnem vrata. Noćno svetlo osvetljava senku figure sa
kapuljačom u sobi. Podižem pištolj i uperim ga u njega dok ne shvatim da
drži Dantea. Stisnem zube i malo spustim pištolj. Mogao bi i da drži moje
jebeno srce u naručju. Figura se okreće, i ljubičaste oči se zabijaju u moje,
oči koje vidim svaki put kada pogledam svog sina. Una. Puls mi se
ubrzava i otpuštam dugačak dah. Ona je potpuno ista, a opet drugačija,
teža. Ljubičasti ožiljak prelazi preko njene jagodične kosti, kvareći njenu
inače glatku mlečnu kožu. Tamne senke se zadržavaju ispod njenih očiju.
Izgleda mršavije, tvrđe.

- Zdravo, Nero, - kaže ona, držeći Dantea čvrsto na svojim grudima, a

jedna mu je ruka lagano položena preko potiljka. Njene oči prelaze sa mog
lica na pištolj u mojoj ruci, i dalje uperen u nju. - Hoćeš li me upucati? -
Želim da joj verujem. Želim da verujem da mi se vratila, ali nešto me tera
da oklevam. Prošlo je pet meseci otkako je otišla, a četiri otkako mi je Sasha
poslao Dantea. Nicholai je ne bi tek tako pustio. Želim da joj verujem, ali
ne mogu nikome da verujem kada je moj sin u pitanju, čak ni njoj.

- Zašto si ovde? - Jebote, teško je biti ciničan sa njom.

189
 Ona spusti pogled na Dantea i nasloni obraz na njegovu glavu,
zatvarajući oči na trenutak. - Tako je savršen, - diše pre nego što se njene
oči otvore u susret mojima. - Poslata sam da te ubijem, - kaže ona, prelazeći
do krevetića i nežno odlažući Dantea. Njeni prsti se hvataju za ivicu
krevetića i glava joj pada napred. - On želi da te ubijem i uzmem svog sina.
To je test moje lojalnosti.

Puls mi se ubrzava i prsti mi se stežu oko pištolja. - A gde je tvoja

lojalnost?

Polako se okreće prema meni. Kad se njene oči sretnu s mojima, hladne
su, ali, zakopani ispod površine u delu Une koji samo ja mogu videti, leže
slojevi i slojevi bola i mučenja. - Sa njim, - šapuće ona, bacajući pogled
preko ramena u krevetac. I kao pukotina koja se probija kroz staklo, ona
se lomi. Brada joj se spušta na grudi i tako snažno se hvata za ivicu
krevetića da joj zglobovi pobele. Približavam joj se i prigušeno svetlo
otkriva suze koje blistaju na njenim obrazima. Pritisne dlan na grudi,
trljajući ih odsutno. - Moja odanost će uvek biti uz njega.

- Morte. - Dolazim do nje. Njeno celo telo se zaključava pre nego što me
zaobiđe, pružajući ruku.

- Nemoj. - Oči joj se rašire i odmahuje glavom. Opet joj prilazim i ona
ustukne kao divlja životinja. - Nero, ne želim da te povredim.

- Ja sam uvek tvoj izuzetak, Morte.

- Ovo je drugačije. On... - Tužan osmeh dodiruje njene usne. - Nisam

sigurna da mogu da se vratim iz toga ovog puta.

- Dođi. - Trzam glavom prema vratima. Ona me neodlučno prati iz

sobe i ulazi u moju. Napeta je, pripremljena kao da će napasti, i koliko god
ne sumnjam u njenu lojalnost Danteu, neću rizikovati da je provociram u
njegovoj blizini. Njeni prsti se stežu i otpuštaju više puta. Pokreti su joj
nagli. Četiri meseca otkako je dobila bebu i njeno telo je zategnuto i
izbrušeno kao i pre, svaki njen centimetar oblikovan je u savršeno oružje.
Na sebi ima uske crne farmerke sa pištoljem zakačenim na jednu butinu i
nožem na drugoj. Kapuljača pokriva njenu plavu kosu, baš onakva kakva
je bila kada sam je upoznao. Skoro da se na trenutak mogu pretvarati da
vreme nije prošlo i da smo baš tamo gde smo počeli, ja i ona. Neprijatelji i

190
saveznici. Želimo i da se ubijemo i da se jebemo. Ali, naravno, sve se
promenilo. Sada imamo bebu, neprijatelje, i ja je volim.

- Razgovaraj sa mnom, - kažem.

Priđe prozoru i stoji tamo, zureći u gradska svetla ispod. - Kako si ga

nazvao?

- Dante.

- Danteov pakao, - šapuće ona. Prilazim joj polako. - Nero. Molim te. -
Glas joj drhti, a mišići na leđima postaju napeti. - Ne mogu to da
kontrolišem.

Polako ispružim ruku i prevučem je preko uske trake otkrivene kože

na njenom kuku. Moji prsti jedva dolaze u kontakt sa njenom kožom pre
nego što je napala, udarivši me dvaput u stomak i udarivši nogom o
koleno. Leđa mi udaraju o pod, a ona je tu na meni, sa nožem u ruci,
oštricom pritisnutom na moje grlo. Teško diše, oči su joj divlje na način
koji nikada ranije nisam video. Kao da nije ovde.

- Morte, - šapućem. Zubi joj se stisnu, a sečivo ujeda moju kožu. Ako je
ponovo dodirnem, mislim da će me otvoriti i ostaviti da iskrvarim, tako
da radim jedino što mogu. Borim se. Uvlačeći svoju ruku u njenu, bacim
njenu ruku u stranu i bacim je sa sebe, spuštajući se na nju. Njene noge idu
oko mog struka i čvrsto steže, pritiskajući me jako po bubrezima. Dvaput
me udari u vilicu pre nego što uspem da joj zaglavim zglobove iznad
glave. Lupa i reži kao da je opsednuta, kao da oseća fizički bol. - Una,
pogledaj me. Pogledaj me! - Njene oči pucaju na moje, divlje i burne. -
Fokusiraj se na mene, seti se.

Zabacila je glavu unazad i iz grla joj izmiče oštar krik. - Molim te, -
moli ona. Jebote, zašto se osećam kao da je povređujem? Šta joj je jebote
uradio?

- Dušo, neću te povrediti. Volim te. - Suze joj polako cure niz
slepoočnice, a ja nežno dodirujem čelom njeno, udišući njen poznati miris
vanile i ulja za oružje. Ona miruje, a telo joj se povremeno grči kao da je
ubijam strujom. Mrzim ovo. Mrzim što joj je to uradio. Mrzim što mu je
dragovoljno dozvolila da nam to uradi.

191
 Polako, pažljivo, dodirujem usnama njene. Ona miruje, a usne joj se
lagano razdvoje. Ljubim je jače i ona mi grize donju usnu. Kada se
povučem i ona uspe da oslobodi jednu ruku, ponovo me udari. Majku mu.
Zgrabim je za vrat i pribijem za pod. Bilo je vremena kada smo uvek bili
ovakvi, kada je ljubav bila jebeni rat, a jedini način da prevaziđem njene
odbrane bio je da se borim protiv nje. Možda samo treba da se vratimo na
početak.

Vidim kako joj oči bljeskaju između želje da me ubije i želje da me

poljubi, i na svoj bolestan i uvrnut način, seksi je. - Uvek tako jaka, Morte,
- dišem joj na uvo. - Ali slomićeš se za mene, na isti način kao i uvek. - Prsti
mi se stežu na njenom grlu i ona me steže za vilicu, zabijajući noktima
preko mog lica dovoljno snažno da izvuče krv. Izdišem i povučem joj
duksericu preko glave pre nego što je prebacim na stomak. - Reci mi da
želiš ovo, - kažem.

Ona naslanja čelo na podlakticu. - Ne želim da te povredim, - kaže

napetim glasom.

- Ah, ali ja živim za tvoju vrstu nasilja, ljubavi moja. - Uklonim njen
nož i pištolj. - Da li mi veruješ?

Prođe par sekundi tišine. - Da.

- Dobro. - Uhvatim je za potiljak i ona je jebeno pobesnela. Ponovo se

trgne i reži, prstima se hvata po tepihu dok pokušava da se oslobodi.
Bretela njene majice bez rukava sklizne joj sa ramena i ja pritiskam svoje
telo preko njenog, prevlačeći usnama preko otkrivene kože. Nastavlja da
se bori sa mnom, a ja je držim, čak i dok joj disanje postaje otežano, a mišići
se stežu. Ljubim joj vrat, leđa. To traje dugo, ali polako, malo po malo, ona
se opušta, a ja popuštam stisak. Prelazim rukama preko njenih strana i
polako guram njenu majicu prema gore, posmatrajući svaku njenu
reakciju dok nežno ljubim njenu kičmu. Drhti, a ja se smejem, hvatam je
za kukove i ponovo je okrećem. Njene oči susreću se sa mojima, još uvek
divlje, ali mirnije, više kontrolisane.

- Šta će biti, Morte? Ubićeš me ili ćeš me poljubiti?

- Oboje, - šapuće ona, ta jedina reč je tako mučna. - Uvek oboje. - Jebote,
nedostajala mi je. Zalupim ustima preko njenih, a ona mi obavije ruku oko
vrata. Njeno telo omekšava pod mojim dodirom. Nicholai je nikada neće

192
imati. Una je moja, i uvek će biti moja. Možda misli da je oružje i, na
mnogo načina, jeste, ali ovo ovde, ovo je nešto što ona daje samo meni, i
podsetiću je na to hiljadu puta ako budem morao.

Ona poseže dole, oprezno klizeći dlanovima po mom telu. Ruke su joj
ponovo žuljevite i grube, i to me tera da stenjem. Moja zlobna kraljica,
ogoljeni ožiljci. Grickam je za vilicu i ona okreće glavu u stranu,
omogućavajući mi bolji pristup. Otkopčam dugme njenih farmerki,
vukući ih zajedno sa donjim vešom niz njene noge. Posmatra me. Vidim
tračak nasilja u njenim očima, pretnju koja se zadržava tik ispod površine.

- Razmišljaš li o svim načinima na koje bi volela da me povrediš? -

Smeškam se. Namršti se dok sedi. Otvara usta da progovori, ali je hvatam
oko grla, privlačeći je dok se naše usne ne dodirnu. - Ne možeš. Već si dala
sve od sebe.

Oči joj se zatvaraju, obrve se skupljaju u malo namrštenje. - Žao mi je.

- Obuhvata mi lice i ljubi me. Gurnem je nazad na pod, a ona posegne za
mojim boksericama, gurajući ih niz moje butine. Čvrsto me drži, kao da se
plaši da me pusti, a kada se gurnem u nju, ona prekida naš poljubac, a
njene oči se spajaju sa mojima. Una ima toliko mnogo elemenata, nisam
siguran da ću ih ikada zaista sve poznavati, ali dok buljim u nju, osećam
se kao da je poznajem bolje nego što poznajem sebe. I želim celu nju. Svaki
lep sjeban deo. Ona je savršeno uništena. Moj zlobni leptirić, moja divlja
kraljice, moja ljubav.

Zabacuje glavu unazad i tihi jauk silazi sa njenih usana. Prevlačim

jezikom po stubu njenog otkrivenog vrata, snažno se zabijajući u nju.
Njeno telo se klanja prema meni, bokovi joj se kotrljaju pri svakom udaru.
Oseća se kao kod kuće, kao da je sve u redu dok imamo ovo, dok ja imam
nju. Jebem je polako i duboko, i gledam je kako se raspada za mene kao i
uvek, otkriva mi se. Lavica otkriva vrat. Telo joj se steže i noktima grebe
niz moja leđa u gorućem tragu. Stisnem zube jer se oseća tako dobro i
prošlo je tako dugo. Ona ispušta dugo stenjanje. Spuštam glavu napred,
ljubim je i režim uz njene usne dok svršavam. - Uvek ću biti tvoj jebeni
izuzetak, - kažem kroz težak dah.

- Uvek, - šapuće ona. - Volim te.

Podižem lice sa njenog vrata i gledam je u oči. - Ti si moja, Morte. On

te nikada neće imati.

193
 XXXI Poglavlje
Una
Probudim se i treba mi trenutak da shvatim gde sam. Neroov krevet.
Spavanje pored njega skoro mi je izgledalo kao san. Prvi šapat jutarnjeg
svetla curi kroz tamu, bojeći sobu u sivim tonovima. Bacim pogled na
Neroa, njegove tamne trepavice bacaju senke na njegove jagodice.
Njegovo lice je nešto što sam mislila da sam se sećala, a pet meseci nije
tako dugo, ali sam počela da zaboravljam koliko je lep. Zalutali pramen
tamne kose pada mu preko čela i zbog toga izgleda pomalo neposlušno.

Čujem i najmanji šum odnekud iz kuće i okrećem se od Neroa, nečujno

ustajući iz kreveta i napuštajući sobu. Idem u dečiju sobu i otvaram vrata,
odem do Dantea. Potpuno je budan, njegove patuljaste male noge
mlataraju okolo dok bulji u mene očima iste nijanse kao i moje. Glava mu
je prekrivena pahuljastim slojem tamne kose koja viri u svim pravcima.
Smejući se, naginjem se i podižem ga, privlačeći njegovo malo telo uz
svoje. Kao da se svaki istrošeni nerv, svaka slomljena strana mene spoji,
lečeći se pod njegovim nevinim dodirom. On čini da se osećam celom. On
mi daje svrhu. Ljubim njegovu meku kosu, udišući njegov miris, miris koji
se razlikuje od bilo čega drugog na ovom svetu.

Vodim ga dole sa sobom i držim ga dok kuvam kafu. George se

zadržava oko mojih nogu, uzbuđeno mašući repom. Otvaram frižider i
buljim u boce formule. Postoji neka vrsta mašine koja stoji sa strane
kuhinje. Nemam pojma šta da radim. Talas tuge me pogađa jer sam sve
ovo propustila. Ne znam ni kako da se brinem o njemu. Dante pravi ovu
buku i onda plače, pa, više liči na zapomaganje.

194
 - Ššš, prestani. U redu je. - Mahnito gledam oko sebe tražeći nešto što
bi ga moglo naterati da prestane, kada se Nero pojavi na vratima, sa
debelim rukama prekrštenim na golim grudima i malim osmehom na
usnama.

- Ujutru je mrzovoljan jebač, - kaže on. Pružam mu Dantea i on mi ga

uzima. Osmehujem se njima dvojici sa identičnom jutarnjom frizurom.
Neroa i mene prirodno privlači krvožedna priroda jedno drugog, ali
nikada nije bio više seksi nego sada kada drži tu bebu.

- Šta hoće? - Pitam ga.

- Želi ono što svi momci žele, da jede i sere.

Naboram nos. - Odvratno.

- Ili je u njegovom slučaju usrao svoje pelene i sada nije srećan zbog
toga. Zar nije tako, druže? - Nero podiže Dantea, odmahujući glavom
prema Danteovom malom, zgužvanom licu. - Vratićemo se za sekund.
Možeš li da staviš flašicu u mašinu na nekoliko minuta? - Nestaje, a ja
ostajem da buljim u napravu, osećajući se potpuno beskorisno.

Malo kasnije i Nero se vraća, ponovo mi pruža Dantea. Uzimam ga i

Nero mu se osmehuje pre nego što ode do te glupe mašine, stavljajući
flašicu u nju. Prilazim bliže, beležeći kako to funkcioniše. Usne mu se
podižu u iskrivljeni osmeh. - Oružje je mnogo lakše, - kaže on, naslanjajući
se na pult. Poseže za mnom, hvata me za kukove i vuče me između svojih
nogu. Moji mišići se refleksno skupljaju i stežu, ali to nije ništa u poređenju
sa mojom uobičajenom reakcijom na dodir. Skloni mi kosu sa lica, a ja
oprezno grebem nokte po strnjici njegove vilice. Okreće lice i pritisne
poljubac na unutrašnjoj strani mog zgloba. Koža mi se naježi ispod
njegovih usana i trnci se razliju po koži. Mali, ali intimni kontakt se oseća
kao vatra nakon što sam živela na hladnoći. Približava mi se, pritiskajući
Dantea između naših tela. Njegovi prsti plešu preko mog obraza i ja se
trgnem, ali se ne pomeram.

- Nedostajala si mi, Morte, - kaže dok se njegove tamne oči spajaju s

mojima.

I meni je on nedostajao. Više nego što mogu reći. Podižem bradu

prema gore, prevlačeći usne preko njegovih. Ljubi me, vukući prste do

195
mog vrata i privlačeći me k sebi. Ovo je ispravno i snažno. Osećam se kao
sve za šta se borim. Dante počinje da se vrpolji, ispuštajući visok cik.
Odmaknem se od Neroa i spustim pogled na malu osobu.

- Način da mi blokiraš kurac, mali, - kaže Nero, okreće se i vadi flašicu

iz mašine. Prska malo mleka po zglobu, a onda mi pruži flašicu. - Samo je
tvoj.

Sednem za šank i držim Dantea u jednoj ruci, držeći flašicu ispred sebe.
On sisa glasno i ne mogu a da se ne nasmejem dok ga gledam.

- Ovako je trebalo da bude, - tiho kaže Nero.

Pogledam u njega. Laktovima je naslonjen na šank, drži šolju kafe dok

nas posmatra.

- Kako si to uradio? Gde si naučio da se brineš o bebi?

Smeje se. - Tommyeva mama je pomagala, - sleže ramenima. - A ostalo,

nekako učiš u hodu. - Setim se da je bilo vremena kada sam mislila da neće
želeti bebu, da ću ga lišiti toga da bude otac. U malom uvidu koji sam
imala na njih zajedno, vidim da je Nero neverovatan otac. To mi donosi
više olakšanja nego što mogu da kažem. Ako ne uspem da ubijem
Nicholaia, ako umrem, Dante će u Nerou imati sve što mu treba.

- Ne želim da ga ostavim.

- Onda nemoj, - reži, a tamne mu oči sijaju. - Ostani ovde. Okreni leđa
ovoj jebenoj ideji.

- Nero, prošlo je pet meseci. Odustala sam od prva četiri meseca

Danteovog života da bih ga sačuvala i uklonila Nicholaia. Tako sam blizu.

Spusti kafu i položi dlanove na šank. Mišići njegovog torza se savijaju

i uvijaju dok se pomera, mastilo na njegovim rukama kao da pleše po
njegovoj koži pri svakom pokretu. - Zajedno smo jači. Pogledaj šta ti je
uradio!

- Samo mi treba više vremena.

- Znaš li kako je? Ne znajući šta ti radi? Ne znajući da li ćeš se vratiti

živa?

196
 - Zaboravljaš ko sam ja, - šapućem.

- Ne! - Vilica mu se stisne, telo mu zuji od potisnutog besa. - Jebeno ne

zaboravljam. Ali kad završi sa tobom, da li ću znati ko si? Da li ćeš ti znati?

- Da, - odgovaram. Nero i ja, mi smo nesalomivi. Stvari koje mi je

Nicholai uradio... Nero ne bi trebalo da bude ništa drugo do daleka
uspomena. Dante, više kao san. Trebalo je da budem u stanju da ubijem
Neroa a umesto toga, on me vraća, prizemljuje me na isti način kao i uvek.

- Ti si njegova nagradna igračka, i ako pomisli da te ne može imati,

neće niko.

Uzdahnem i spustim skoro praznu flašicu na pult. Ustajući, zaobiđem

šank i pružim mu Dantea. Uzima ga, bacajući krpu za sudove preko
ramena pre nego što pritisne dlan na Danteova leđa i zagrli ga. Nikada
čovek nije izgledao tako čudno, a opet potpuno normalno sa nečim tako
krhkim u naručju. Moj sin u naručju mog čudovišta. Ne postoji nigde
drugde gde bih više volela da bude. - Molim te, veruj mi, Nero. -
Podignem se na prste, brzo ga poljubim, a zatim Danteovu glavu. - Ja sam
njegova slabost. Zaslepila sam ga.

- Ako ti se nešto desi, klaću Bratvu deo po deo, dok ne ostane ništa. -
To nasilje koje toliko volim vrti se u njegovim očima, preti da se prelije.

- Imam plan. Treba mi tvoja pomoć.

Nasmeši se. - Ah, Morte, reci mi šta ti treba i biće urađeno. - Naravno
da hoće, jer on je Nero Verdi. Nicholai sebe smatra nepobedivim jer niko
ne može da mu se suprotstavi, ali ja još nisam otkrila svoje tajno oružje.
Nisam oslobodio svoje čudovište. Nicholai nema pojma za šta smo sve
sposobni.

197
 Celu vožnju od aerodroma do baze, razmišljam o planu u svojoj glavi.
Uspeće. Mora da upali. Deo mene želi da se okrene i vrati Nerou, da ga
pustim da se suoči sa ovom borbom sa mnom, ali ne mogu. Previše sam
daleko otišla da bih se sada vratila. Rizikovala sam sve da skinem
Nicholaia i uspeću, ili ću umreti pokušavajući. Ovo će biti moje nasleđe,
ono što ostavljam svom sinu.

Zaustavim se do kapije kompleksa i puštaju me da prođem. Kada

uvučem terenac u prostor za vozila, Nicholai je tamo i čeka. Izlazim iz auta
i prilazim mu. Ruke su mu sklopljene iza leđa, a odelo mu je besprekorno
kao i uvek.

- Golubice. Vidim da si razočaravajuće praznih ruku, - kaže,

uznemireno prolaziće rukom kroz svoju sedu kosu.

Moram da se nateram da se vratim u to hladno mesto bez osećaja što

je dalje moguće od Neroa. - Dete nije bilo tamo.

- Oh? I da li je Nero Verdi mrtav? - Te ledeno hladne oči fiksiraju se sa

mojima, tražeći bilo kakav trag obmane.

- Verdi je poslao dete radi zaštite. - Laž mi lako sklizne sa usana dok
netremice gledam u njega. - Stekla sam njegovo poverenje da saznam
informacije. Nije mrtav. Možda ću morati još neki put da ga iskoristim.

Oči mu se skupe. - Zaljubljen je u tebe.

- Da.

- I veruje da si zaljubljena u njega?

198
 - Da.

Uzdiše. - A gde je dete?

- Sa Rafaelom D’Cruzeom.

- Poslao je dete tvojoj sestri. - Smeje se, pljeskajući rukama. - A šta si

mu rekla, golubice?

- Rekla sam mu da mora da me zaboravi. Rekla sam da ću osigurati

bezbednost deteta, ali da je ovo moje mesto, - kažem robotski.

Klima glavom. - Dobro. Ovo je dobro. - Ima oštrine u njegovom glasu

i znam da mi ne veruje. - Da li znaš tačnu lokaciju deteta?

- Da. Drži ga na Rafaelovom imanju blizu granice, - prenosim lokaciju

koju smo Nero i ja izabrali. - Ali moramo brzo da krenemo. Mislim da mi
ne veruje.

- Sasha i ti ćete sastaviti tim. Otići ćete u Meksiko i vratiti dete. Ubićeš
Rafaela D’Cruzea. I ubićeš svoju sestru, - kaže on, podižući jednu obrvu
da pokaže poentu.

- Da, - počinjem da se okrećem.

- I golubice? - Zastajem. - Poći ću sa tobom u Meksiko. Ne verujem ti

da ćeš uraditi ono što moraš da uradiš. - Da nije toliko zaslepljen svojom
opsesijom sa mnom, uopšte mi ne bi verovao. Možda me voli na svoj
uvrnut način. Na kraju krajeva, kažu da je ljubav slepa. Toliko želi da
veruje da sam ja ponovo njegova odana, omiljena ćerka, da ignoriše ono
što je pred njim. Kako bi moja lojalnost mogla da bude sa njim kada je moje
dete tamo? Da ima dece, da zna šta je ta ljubav, Nicholai mi ne bi verovao.
Ali, njegova opsesivna, bolesna verzija ljubavi ga vodi u sopstveno
uništenje. Ja ću, njegova dragocena ćerka, biti ta koja će probosti njegovo
srce.

Toliko sam blizu da skoro mogu da osetim njegovu krv koja pecka
vazduh. Igra je skoro gotova.

199
 XXXII Poglavlje
Una
Izlazim iz aviona i hodam pored Sashe do Range Rovera parkiranog
nekoliko metara dalje. Vlažna toplota mi se lepi za kožu, obavija me kao
ćebe. Sasha ulazi na stranu vozača, a ja skačem pored njega. Tri Elite se
penju pozadi, svi drže puške na grudima, izrazi lica su im ozbiljni i
usredsređeni. Sunce tek počinje da se spušta ispod neravnog horizonta
Juareza u daljini. Adresa na koju idemo je Rafaelova vila, nekoliko
kilometara izvan grada.

Nicholai je insistirao da sletimo i uđemo pravo pre nego što je bilo ko

mogao da sazna o našem prisustvu. Bacim pogled na Sashu, ali on čvrsto
drži pogled na putu. Grad je nered od zgrada prekrivenih grafitima,
puteva ispunjenih rupama i opšteg nereda. Ovo je kartelska zemlja, gde je
dnevni broj ubistava veći nego što neke zemlje imaju za godinu dana. Ove
ulice mogu izgledati kao grad ljudi koji se bave svojim poslom, ali to je
ratna zona u kojoj se karteli neprestano bore za zemlju.

Naš konvoj automobila vijuga ulicama koje vode van grada, spuštajući
se u dolinu koja se proteže između prašnjavih brda meksičkog sela.
Zaustavljamo se na zemljanom putu oko kilometar i po od Rafaelove
glavne kapije. Izlazimo i odlazimo do zadnjeg dela auta, naoružavajući se.
Sashin pogled susreće moj i on mi najsitnije klimne glavom.

Sveukupno imamo dvadeset Elite, što je više nego što sam se nadala
da će povesti, ali moram se nositi sa tim. Nicholai izlazi iz auta iza našeg,
njegovo odelo nije manje pristajalo prašnjavoj pustinji Meksika, nego
ledenom prostranstvu Russie. Osvrće se oko svojih okupljenih vojnika,
koji su svi obučeni u crno i naoružani do zuba. - Vaša misija je da odete na

200
imanje i vratite dete. Pobijte sve. - Njegove oči se susreću s mojima, i znam
da daje na znanje, jer svi uključuju Annu. - Nemojte me izneveriti, - kaže
ne skidajući pogled sa mene.

Okrećemo se i počinjemo da trčimo prema imanju. Sasha i ja trčimo

prvi. Ostali vojnici nas prate. Sunce nas bije i znoj mi curi niz leđa dok se
penjemo do imanja. Čim se približimo perimetarskoj ogradi, sklonimo se
iza malog uspona zemlje.

- Čuvari, - kaže mi Sasha.

Jedan od ostalih mi daje pušku i ja povlačim postolje nadole,

naslanjajući ga na vrh grebena. Gledajući niz nišan, pronalazim oba
čuvara, fokusirajući nišan levo od ramena prvog čoveka. Moram da
budem precizna. Duboko udahni, zadrži, stisni, stisni. Dva hica pucaju
brzo uzastopno i oba čuvara padaju. Posle pucnjeva više vojnika kartela
juri ka kapiji, a ja pucam i na njih, gledajući ih kako padaju jedan po jedan.

- Pokret, - vičem. Sasha vodi grupu Elite do prednje kapije, probijajući

kompleks. Ovde se komplikuje. - Vas dvojica, - dajem znak dvojici iz Elite.
- Sa mnom. - Sasha klima glavom dok nastavlja dalje sa ostatkom grupe.
Uzimam dvojicu i odvajam se, krećući se kroz kuću, dok ne pronađem
stepenište koje vodi na sprat. Penjem se stepenicama, hvatam pištolj.
Posegnuvši u prednji džep, brzo navrnem prigušivač na pištolj.
Podešavam svoja čula na dvojicu muškaraca koji su hodali iza mene,
čujem svaki prigušeni korak, svaki uvučeni dah. Stižemo do vrha
stepenica i hodamo niz hodnik, prolazeći pored kauča razbacanog
jastucima. Okrećem se oko sebe, izvlačeći nož iz futrole za butinu i
bacajući ga u isto vreme dok hvatam jedan od jastuka, gurajući ga o lice
tipa sa leve strane. Izbacim ga iz ravnoteže tek toliko da odtetura do zida.
Uočavam bljesak čelika i saginjem se od njega, baš dok pritiskam pištolj
na jastuk i povlačim obarač. Čuje se prigušen pop. Vrh noža zareže kožu
mog stomaka pre nego što njegovo telo padne na pod. Bacim pogled na
krv koja mi curi kroz majicu i uzdahnem pre nego što izvučem nož iz
lobanje drugog tipa.

Prateći Rafaelova uputstva, nalazim poslednja vrata na kraju hodnika.

Rafaelova kancelarija. On nije ovde, ali prozori imaju pun pogled na celo
imanje. Moja misija trenutno je jednostavna - ukloniti Elitu i očistiti
kompleks. Pokušala sam da nagovorim Sashu da ih okrene, dovede na

201
našu stranu, ali je bilo previše rizično. Nikome nismo mogli da kažemo da
nismo sa Nicholaiem. Odanost Elite je duboka.

Bacim pogled kroz svaki od prozora dok ne vidim grupu od četiri Elite
kako prelaze dvorište, podignutih pištolja. Položim pušku na prozorsku
dasku i namestim nišan. Sva četvorica su dole za dve sekunde. Sva ta
obuka, sve te godine borbe, a nisu imali ni dostojanstvo pristojne smrti.
Umirali su kao što su i živeli, kao topovsko meso ludom čoveku. Šest dole.
Još četrnaest preostalo.

202
 XXXIII Poglavlje
Nero
Uznemireno bubnjam prstima po volanu, bacim pogled na sat na
komandnoj tabli. Gio uzdiše i klone na svoje sedište dok petlja po
dugmadima za klima uređaj. Sunce blista sa haube automobila, a ja škiljim
u retrovizor na auto parkiran iza mene. Na znak, gledam kako se oblak
prašine podiže sa puta koji seče dolinom ispod nas. Uzimam dvogled i
posmatram konvoj crnih Range Rovera kako vijuga duž praznog
pustinjskog puta, a njihovi zatamnjeni prozori skrivaju putnike. Parkiraju
se i sva se vrata otvore, vojnici obučeni u crno izlaze i naoružavaju se.
Vidim Sashu i Unu kako stoje na čelu nečega što je sigurno dvadeset Elite.

- Jebote, to je mnogo Elite, - promrmljam, a osećanje nelagode me

prožima. Previše je. Una i Sasha su dobri i imaju pomoć Rafaelovih ljudi,
ali dvadeset visoko obučenih Elita? Nisu nepobedivi.

- Koliko? - Pita Gio.

- Možda dvadeset.

- Idem da kažem Rafaelu. - Vrata se otvaraju i vruć, prašnjavi vazduh

ispunjava kabinu, pre nego što se vrata ponovo zalupe.

Nasmejem se kada se otvore zadnja vrata drugog Range Rovera i

Nicholai Ivanov izađe u svom odelu. Una je rekla da će doći, ali nisam
verovao. Poznat je po svom oštrom intelektu i svojoj strateškoj veštini, ali
ovo - dolazak ovde - sigurno nije tako arogantan? Potpuno je izložen, zreo
za branje. Čak i sa njegovom Elitom... ovo je kartelska zemlja. I, naravno,
nije mogao da predvidi šta će Sasha i Una da urade njegovoj dragocenoj

203
Eliti, ili bi možda mogao, da nije bio toliko opsednut Unom i idejom da
uzme njeno dete. Tačno je onako kako je rekla - zaslepljen je njom. Nikada
je neće ni videti da dolazi.

Grupa Elite se razilazi, krećući se uzbrdo i ostavljajući Nicholaia

samog sa samo dve Elite da ga štite. Glupo. Tako glupo. Vrata se otvaraju
i Gio ulazi.

- Ovde je. Sa njim su samo dva stražara, - kažem.

Namršti se, a usne mu se stisnu u liniju. - Ovo izgleda previše lako.

Klimam glavom. - Nisam siguran da li je to zamka, ili je on zaista toliko

siguran u svoju snagu.

Gio teško uzdahne. - Čini se da je to protivno njegovoj prirodi, ali ipak

već je jednom ranije ušao duboko u Rafaelovu teritoriju da bi uhvatio
Annu.

Kucnem prstom po volanu. Ovo je predobra prilika. Sasha bi nas

upozorio da su doneli više sile. Una bi mogla ostati u mraku, ali ne i Sasha.

- Idemo. - Pogledam ponovo u retrovizor, susrećući Rafaelov čvrst

pogled dok sedi za volanom drugog automobila. Anna sedi pored njega
na suvozačevom mestu, uprkos tome što sam mu rekao da se Uni to ne bi
svidelo. Očigledno, on misli da je ona najbezbednija tamo gde je može
držati na oku. Da je bar Unu tako lako kontrolisati. Palim motor i povlačim
se, šaljući Hummer niz strmu padinu, podižući prašinu i šljunak za sobom.

Odajem priznanje Rafaelu, ima sav jebeni pribor. Oklopni Hummeri sa

montiranim puškama kalibra .50 pričvršćenim na krovu. Jedan od
njegovih ljudi visi na krovu, spreman da otvori vatru na Rusa i njegove
voljene vojnike. Ipak, ima uputstva da ne ubije Nicholaia. Una zaslužuje
tu čast.

Čim smo na ravnom terenu, spuštamo se prema parkiranim Range

Roverima. Dvojica vojnika kreću ispred Nicholaia, ispaljuju metke na
automobil. Pucnji odjekuju sa haube i ja udaram nogom preko gasa. Kada
shvate da njihovi meci ne rade ništa, trče ka autu, uvodeći Nicholaia
unutra.

204
 Gio pruža ruku i udara momka na krovu. On otvara vatru, a meci
ostavljaju rupe veličine loptice za golf u karoseriji jednog od parkiranih
Range Rovera.

- Prokletstvo, treba mi jedan od ovih automobila, - kažem nasmejano.

- Možda bi bilo malo upadljivo u New Yorku, - viče Gio preko

zaglušujućeg bang, bang, bang. Range Rover škripi dalje, krećući se u
pustinju, a ja ga pratim. Rafael staje pored mene. Meci prskaju zadnji deo
Range Rovera, razbijajući staklo i kidajući rupe kroz karoseriju, sve dok
jedna guma ne eksplodira. Automobil naglo skreće u stranu, vrti se pre
nego što prokliza u stranu i prevrne se. Prevrće se nekoliko puta pre nego
što se ponovo zaustavi na točkovima. Stavljam dlan na svoj pištolj kalibra
.40 i otvaram vrata. Gio i Rafael padaju pored mene. Podižem pištolj,
pucajući u Elitu koji se skljokao na volan i hvata se za glavu. Drugi izgleda
mrtav. Rafael ide do zadnjih vrata, držeći ruku preko kvake dok me
posmatra. Postrojavam se, podižem pištolj pre nego što mu klimnem.
Otvara vrata i Nicholai ispada iz auta. Na trenutak sam siguran da je
mrtav, ali onda stenje i pokušava da puzi po podu.

Nemam simpatija za ovo sranje. Da je do mene, vezao bih ga za kuku

za vuču i jebeno ga odvukao do tog imanja da ga Una zakolje, ali mogao
bi umreti na putu, a ona mora biti ta koja će ga okončati. Njoj je oduzeo
više nego bilo kome drugom. Udaram ga u stomak dovoljno snažno da se
spusti na leđa, dahćući za vazduh. Podiže ruku, štiteći oči od sunca dok
pokušava da me pogleda. Njegovo odelo je prekriveno prašinom i krv mu
curi iz nosa, sliva se niz bradu.

- Nicholai Ivanov, - kažem sa iskrivljenim osmehom, saginjem se i

dižem ga na noge. On se ljulja i Gio ga hvata za ruku, držeći ga
podignutog. - Kako su pali moćni.

- Nero Verdi, - kaže on i onda se smeje. - Došao si predaleko. Živ nećeš

izaći iz zemlje.

- Ko će me zaustaviti? - Podižem obrve, a zatim hvatam uvo, naginjući

glavu. - Ne čujem ništa. - Smeškam se. - Čekaj. To je zato što niko ne dolazi.
Ostao si bez saveznika, Nicholai.

Stisne zube. - Ne trebaju mi saveznici. Imam vojsku. Moja Elita će te

ubiti, a tvoje dete će biti moje.

205
 Prsti mi se trgnu, želeći da zgrabe pištolj. Umesto toga, udarim ga u
stomak dovoljno snažno da mu dah šišti pored usana. Gio ga drži, a ja mu
prilazim, hvatajući ga za potiljak i približavajući usne njegovom uhu. -
Tvoja Elita umire dok razgovaramo. Ubijena od strane tvoje lične... tvoje
najbolje, - kažem tiho. - Unu si učinio prilično strašnom. - Odstupim i
njegove hladne, plave oči ljutito bljesnu.

Čujno škripi zubima. - Učinio sam je jakom. Učinio sam je najboljom...

- Jebeno si je slomio! - Vičem, bes mi raste. Uhvatim ga za prednji deo

sakoa, podižući ga na prste. – Ali, u pravu si, Nicholai. Učinio si je jakom.
- Tražim taj bezdušni pogled. - Dovoljno jakom da stavi tačku na tebe.

Smeje se. - Una je moja. Uvek će biti ono čime sam je napravio. - Na
usnama mu se širi bolesni osmeh.

- U tome grešiš. Una je moja. Njena beba je moja. - Odgurnem ga od

sebe, a on tetura nazad. - Uskoro ćeš videti šta će se desiti kada pokušaš
da uzmeš ono što je jebeno moje. - Klimnem Giou i on ga povuče prema
autu, pre nego što prekršim reč i jebeno ga ubijem. Gio ga gura unutra
pored našeg plaćenika, koji sada sedi na zadnjem sedištu sa uperenim
pištoljem u njega.

Rafael stane pored mene. - Jedva čekam da vidim ovo, - kaže on uz

osmeh.

Moja zlobna mala kraljica će se konačno osvetiti.

206
 XXXIV Poglavlje
Una
Čekam u Rafaelovoj kancelariji, daleki zvuk pucnjave ispunjava kuću,
ali ne znam ko pobeđuje. Jednostavna činjenica je da se Elite ne mogu lako
ubiti. Vrata kancelarije se otvaraju i ja zamahnem pištoljem u tom pravcu.
Sasha se namršti na mene, a nestrpljenje mu je ispisano po celom licu. Krv
mu je poprskana po vratu i rukama, a crna majica mu je mokra. - Hajde, -
hukće on.

Zakolutam očima i gurnem se na noge, prebacujući pušku preko

ramena. Silazimo niz stepenice i pratim ga u dvorište. Rafaelovi ljudi koje
sam upucala staju pored nas dok se glavna kapija otvara, dozvoljavajući da
dva Hummera uđu u dvorište. Prozori su potpuno zatamnjeni. Na
njihovim krovovima su postavljena dva mitraljeza. Sasha ukočeno stoji
pored mene. Znam da mu je ovo teško. Njegova lojalnost nije tako crno -
bela kao moja.

Otvaraju se vrata sa strane suvozača na jednom od Hummera i gledam

kako iz njega izlazi poznati okvir. Nero mi se nasmeje dok zatvara vrata.
Nosi sive pantalone i crnu košulju, otvorenu na kragni. Sa svojim Ray Ban
naočarima i savršenim licem, izgleda kao da bi trebalo da bude na
stranicama časopisa, a ne ovde, u kartelu, učestvujući u mafijaškom ratu.
Gio izlazi sa vozačeve strane i Rafael izlazi iz drugog automobila, a za
njim Anna. Njena duga, plava kosa hvata vetar, i sklapa ruke preko tela,
držeći se uz Rafaelov bok. Zaključavam oči sa sestrom i ona mi se
osmehuje. Očigledno mi je oprošteno što sam joj odsekla prst.

- Sada kada su svi ovde... - kaže Nero, otvarajući zadnja vrata auta i
izvlačeći Nicholaia. Njegovo odelo je izgužvano i prljavo kao da se valjao

207
po prašini. Nos mu je krvav. Ovaj plan smo sproveli u delo, ali sam uvek
mislila da će on nekako shvatiti šta se dešava, da će nas nadmudriti kao
što je to učinio mnogim drugima. Ali bio je zaslepljen sopstvenim očajem,
sopstvenom ludom opsesijom, i na kraju ga je opsesija Danteom dovela
do ove tačke. Prekršio je svoja pravila i umesto da krene za ranjivim,
bespomoćnim detetom iz sirotišta, izabrao je dete dvoje najstrašnijih ljudi
na svetu. Glupo.

Taj njegov ledenoplavi pogled susreće moj, pre nego što se prebaci na
Sashu koji stoji pored mene. - Ti, - kaže Sashi, a njegov glas je pun optužbi
i razočarenja. - Dao sam vam oboma sve, - odbrusi on. Meni je hteo da
veruje, ali nije baš. Sasha... pa Sasha je bio nepogrešivo odan, izgubljeni
sin. Sve dok me nije video - najbolju iz Elite - kako padam. Sve dok nije
bio svedok moje ljubavi prema Danteu. To ga je promenilo. Dakle, kada
ga je Nicholai zamolio da prikupi obaveštajne podatke o tome da li je moj
sin zaista u Rafaelovom posedu, Nicholai nikada nije sumnjao u to. Bilo je
previše savršeno.

Duboko udahnem i zakoračim ispred Sashe, znajući da mu je mnogo

teže nego meni. - Nisi nam dao ništa, - kažem. - Uzeo si nam sve. - Gledam
ga sa hladnom ravnodušnošću dok hodam prema njemu, svesna da su sve
oči uprte u nas. Osećam Neroovo jačanje prisutnosti dok se naslanja na
auto.

Kružim iza Nicholaia i udaram snažno, bacivši ga na kolena uz

gunđanje. Zgrabim ga za vilicu i okrenem mu lice, primoravajući ga da
pogleda četiri tela pale Elite koja sam ranije upucala. - Znaš li zašto si ovde,
Nicholai? - Režim. Ne govori ništa, boreći se protiv mog držanja. Uhvatim
ga za vrh glave i držim ga tako da pretim da mu polomim vrat. - Ovde si,
na kolenima, jer si bio arogantan. Verovao si da si nepobediv, zaštićen
svojom vojskom. Zaštićen od strane tvoje dece. - Pustim ga i odstupim.
Odlazim do Sashe koji mi daje dva noža. Bacam ih na zemlju. Zaustave se
tik ispred Nicholaia. - Podigni ih, - kažem, lomeći vrat s jedne na drugu
stranu dok koračam nekoliko koraka prema Nerou i nazad. - Jebeno ih
podigni! - Vičem kada ne reaguje.

- Da bi mogla da me ubiješ i nazoveš to poštenom borbom? - Kaže on.

Frknem dok se Nero tiho smeje.

- Ništa ne može to učiniti poštenom borbom, - kaže mu Nero,

zabavljenim tonom. - Umrećeš, nesumnjivo.

208
 - Uzeo si mi dete i naterao me da se borim sa nekim od tvojih najboljih
ljudi samo nekoliko dana kasnije. - Bes preti da me proguta i jaka je želja
da ga samo upucam u lice. Stisnem oči, sećajući se trenutka kada mi je
okrenuo leđa, ostavljajući me vezanu za krevet dok je odlazio sa mojom
bebom. - Dakle, sada ćeš se boriti najbolje što možeš, Nicholai. Znaćeš šta
znači boriti se za svoj život.

Njegove oči susreću moje na najkraći trenutak, a onda mu se vilica

stisne. Zgrabi noževe, gurajući se na noge pre nego što me napadne.
Nasmejem se, stojim potpuno mirno dok mi prilazi. Pomeram se u
poslednjoj sekundi, hvatajući ga za ruku dok puca pravo pored. Zavrćem
mu ruku iza leđa, lomim je. Nož mu ispada iz ruku i ja ga uhvatim,
zabijajući ga duboko u njegovo rame. Vrišti od bola, a ja se smejem.

Vrti se, divlje napada preostalim nožem, a njegovi pokreti nisu ništa
drugo do očajnički poslednji napori čoveka koji zna da je njegova sudbina
zapečaćena. Napravim nekoliko koraka unazad pre nego što se brzo
pomerim, udarivši mu pesnicom u grlo. Guši se i ja mu otimam nož,
zabijajući ga u drugo rame. On urla od bola, i to je tako zadovoljavajući
zvuk. Ubijanje je za mene uvek bila laka veština. Uživam u tome jer sam
dobra u tome, ali to je samo posao. Ne teram svoje žrtve da pate. Ovo...
ovo nije posao, i želim da pati kako nikada ranije nisam želela da
povredim nekoga.

Ljulja se na nogama, krv teče iz oba ramena dok me besno gleda. -

Bratva će te loviti, golubice, - kaže kroz grimasu.

Odmahujem glavom, prilazeći mu sve dok ne mogu da osetim metalni

miris njegove krvi koja miriše u vazduhu. - Mislim da neće. Na kraju
krajeva, sa tobom mrtvim, njihovo oružje i droga će ponovo slobodno
cirkulisati. - Podižem obrvu i hvatam drške oba sečiva, izvlačeći ih i
ukrštajući ih ispred sebe, napadnem munjevito, otvarajući mu stomak
ukršteno od rebara do kukova sa obe strane. Oči mu se rašire i iskašljava
krv, teturajući na trenutak. Sruši se na zemlju, dahćući i trzajući se kao riba
na samrti.

Čučim pored njega. - Zbogom, Nicholai. - Podižem sečivo u vazduh i

zabijam ga kroz njegovo grlo, presecajući mu kičmenu moždinu. Poslednji
dah napušta njegova pluća i ja padam nazad na zemlju, zureći u njegovo
beživotno telo. Podižući lice, gledam okolo u sve ljude koji gledaju, sve

209
ljude koje je povredio. Porodice razorene, deca slomljena. Ovo je zaslužio.
Ovo je bila pravda. I konačno... konačno sam slobodna.

210
 Epilog
Nero
Mesec dana kasnije

Ugasio sam cigaretu i odgurnuo se od stola, gaseći lampu. Do kasno

sam se bavio posledicama Nicholaieve smrti, suočavajući se sa Cesareom
i Rusima. Čini se da su voljni da odustanu, ako im dozvolimo da trguju
oružjem na našoj teritoriji. Cesare je pristao na to, tako da za sada moram
da idem sa tim... bar dok starac još diše.

Penjem se stepenicama i proveravam Dantea, na isti način kao i uvek

pre nego što odem u krevet. Umesto toga, zatičem Unu kako sedi u fotelji
u uglu sobe, sa glavom naslonjenom na jedan od jastuka dok drži Dantea
u naručju.

Nisam je čak ni čuo da je ušla. Sasha i ona su ranije otišli na posao, brzi
pogodak kako ona to naziva. Jednom ubica, uvek ubica. Dobro su plaćeni i
to hrani njenu krvoločnu prirodu. Ali jebeni Sasha ne koristi lift jer kaže,
a ja citiram - To je zaseda koja čeka da se dogodi. Ko tako misli? On insistira
da koriste stepenice. Nekako je zaobišao moj alarm. On i Una se kreću kao
jebeni duhovi, tako da nikad ne znam kada će neko od njih samo iskočiti.

Unini zglobovi su rascepljeni. Prskanje krvi joj krasi vrat, provlači se

kroz njen beloplavi rep. Moja krvava kraljica, ljulja svoje nevino dete.
Danteov mali obraz je pritisnut na njene grudi, a usne su mu razdvojene
dok teško diše. Nasmejem se i priđem, gladeći mu kosu na glavi. U tren

211
oka, kalibar .40 je uperen u moju glavu. Naravno. Unin dlan prekriva
stranu Danteovog lica kao da će mu zaštititi uši od zvuka pucnja.

- Hoćeš li ikada prestati da upireš oružje u mene? - Pitam je.

Naginje glavu u stranu, skupivši oči pre nego što ponovo stavi pištolj
ispod jastuka. - Nemoj mi se tako šunjati.

Smejem se. - Nisam se šunjao. - Pažljivo uzimam Dantea od nje, više

volim da ga odvojim od nje. Dete će biti razmaženo. Dopušta mu da spava
na njoj svake noći, iako on sam dobro spava. Položio sam ga u njegov
krevetac, a on se ni ne pomera. Spava kao mrtav, i nadam se da će uvek.
Nadam se da nikada neće imati briga. Sa Unom za majku, uvek će biti
zaštićen, zaštićen od opasnosti ovog sveta.

Odem do Une i nagnem se, ljubeći je. - Ne možeš da spavaš u njegovoj

sobi do kraja njegovog života, Morte.

- Gledaj me.

Smejem se i odmahujem glavom. - Hajde, - kažem. Ona ustaje, sa

čežnjom gledajući u Dantea pre nego što konačno napusti dečiju sobu.
Zvizne Georgeu. On se penje uz stepenice, uđe i sklupča se tačno ispred
Danteovog kreveta. Taj prokleti pas je vezan za njega skoro kao i za Unu.
Ona insistira da spava sa Danteom radi zaštite. Od čega će ga taj pas
zaštititi, ne znam.

Čim se vrata naše spavaće sobe zatvore, podižem je, pribijajući je uza
zid. Njeni prsti se provlače kroz moju kosu, snažno vuče dok grize donju
usnu. Ljubim njen vrat, stenjući dok udišem miris vanile i ulja za oružje
pomešanim sa metalnim tračkom krvi. Jebeno je seksi. Još više kada
osetim hladan poljubac čelika u svoj vrat. Povlačim se i izvijam obrvu na
nju. Oči su joj se skupile, a na usnama joj je igrao iskrivljen osmeh. - Nemoj
to da radiš, - upozoravam je.

Njene ljubičaste oči bljeskaju, požuda i nasilje izbijaju na površinu, i

bez prekida kontakta očima, ona polako vuče sečivo duž moje ključne
kosti pre nego što ga prinese usnama i poliže.

- Oh, baš voliš da me jebeno guraš, - kažem uz divlje režanje, odvlačeći

je od zida i bacajući je na krevet.

212
 Široko se osmehuje jer je jebeno izopačena kao i ja. Moj savršeni par,
moja druga polovina, moj mali okrutni leptir. Moja slomljena, divlja
kraljica. Ne postoji niko drugi ko bi mogao da stane pored mene osim nje.

- Volim te, - kaže ona, blistavih očiju i rumenih obraza.

Stenjem, dodirujući svojim čelom njeno. - Jebeno te volim, Morte.

Možda je počela kao pešak u igri, ali sada je krunisana kraljica. Ona je
ono što najviše cenim. Ona je moja sreća. Čak i čudovišta mogu imati svoje
srećni do kraja života.

Kraj

213
 Dragi naši članovi,

Stigli smo do kraja Unine i Nerove priče! Nadam se da ste

uživali!
Ali…. Ovde nije kraj našim poklonima! Pratite stranicu,
uskoro ćete dobiti sva obaveštenja!
Ovde bih se zahvalila admin timu koji vodi ovu stranicu!
Mimi hvala ti što si osnovala ovu stranicu i što sin as spojila
sve ovako normalno-nenormalne!
Angell hvala ti što pored svih obaveza odvojiš vreme da staviš
nove knjige na stranicu i budeš u inboxu!
Kukice hvala ti što pored svog posla i klape odvajaš svoje
slobodno vreme da predvodiš prevodioce, da prevodiš i obrađuješ!
Lilyth hvala ti što nas sve predvodiš I što sin am svima rame
za plakanje i naša majka kvočka!
Siriuse tebi hvala što si svoju kreativnost dao našoj stranici i
što stvaraš sve te divne naslovne i što me još nisi oterao u peršun
kad ti dođem sa suludim idejama!
I hvala vam što me trpite i dalje!
Sebi se neću zahvaljivati, nije fora da sama sebi pišem
hvalospeve! Hahahah!

Kis ju ol vaša limited edišn Sindi!

214