Ket Džarman

KRALJEVI REKA

Nova istorija Vikinga

od Skandinavije do Puteva svile

Preveo
Nikola Pajvančić
Naslov originala
Cat Jarman
R K

Copyright © Cat Jarman 2021

Copyright © za srpsko izdanje Laguna 2023

Til Mormor
 PROLOG

KARNEOL

U leto kad sam rođena, 1982. godine, arheolozi koji su iskopavali zimski
logor Vikinga u pospanom derbiširskom selu Repton našli su, među
izmešanom gomilom kostiju, gotovo tri stotine ljudi sahranjenih u masovnoj
grobnici, jednu malu narandžastu perlu. Narednih trideset pet godina
postojanje te perle je gotovo sasvim zaboravljeno. Spremljena u plastičnu
kutiju, čekala je da bude odložena u dubine muzejske kolekcije ili izložena u
jarko osvetljenoj vitrini: da je gledaju radoznala deca i izmučeni roditelji
nekog kišnog nedeljnog popodneva. Ta perla je privremeno došla u moje
ruke 2017. Tada je već odgonetanje životnih priča mrtvih iz Reptona postao
značajan deo mog života: provela sam više od pola decenije forenzički
ispitujući njihove kosti, povezujući informacije dobijene iz izveštaja
patologa i hemijskih analiza, pokušavajući da shvatim ko su oni bili i odakle
su došli. Tada to nisam znala, ali ta perla će preusmeriti moju potragu za
Vikinzima u potpuno novom pravcu i radikalno izmeniti moje poimanje doba
Vikinga.
Našla sam je u velikoj plastičnoj posudi, među stotinama kesa, kutija i
koverti u arhivi artefakata iz Reptona. Kolega je sve to noć ranije doneo u
moju kuću, i tog jutra sam pažljivo pregledala kutije, da procenim kakav me
posao čeka. Četiri decenije specijalističkih izveštaja, ilustracija i opisa više
od devet hiljada predmeta otkrivenih tokom iskopavanja sedamdesetih i
osamdesetih godina prošlog veka, sada su završile kod mene, da bih pomogla
u objavljivanju tih arhiva. Zajedno s njima nalazio se i veliki broj artefakata
koji je tek trebalo temeljno analizirati, nacrtati i fotografisati pre nego što će
otići u Muzej Derbija. Iskopavanja u Reptonu obuhvatala su više od 1300
godina istorije, i predstavljala su istinsko putovanje kroz vreme: od
praistorijskog i rimskog porekla lokaliteta, anglosaksonskog manastira koji
su oskrnavili Vikinzi, s kratkim zadržavanjem kod normanskog zamka i
avgustinskog samostana, do sadašnjeg župnog doma, crkve i poznate privatne
škole. Predmeti u tim kutijama poticali su iz svih tih perioda: rimski
emajlirani broševi pored krhotina srednjovekovnog ukrasnog stakla za
prozore, i koštana četkica za zube pored anglosaksonskog češlja. Osećala
sam se kao dete koje je posle zatvaranja ostalo u prodavnici igračaka.
Sama perla bila je pažljivo umotana u tanak papir, u providnoj plastičnoj
kesici. Njena narandžasta boja pomalo je prelazila u smeđu; bila je dugačka
oko centimetar i široka pola centimetra, s pravilnim, brušenim stranicama i
uglačanom i sjajnom površinom. Sem nekoliko ogrebotina na jednoj strani i
nešto prljavštine u rupi probušenoj kroz sredinu, perla je bila u savršenom
stanju. Ništa u njenom izgledu nije govorilo koliko je stara: lako biste
pomislili da je deo nakita za nekakav kostim iz dvadesetog veka. Njenu
starost nisam mogla da odredim samo vizuelno. Iz kese sam izvadila
pripadajuću karticu, na kojoj se nalazio niz brojeva, reči i slova, koje
razumeju samo upućeni. Na arheološkom nalazištu svaki predmet se pedantno
beleži, njegov kontekst se dokumentuje vrlo precizno, tako da se okolnosti
pronalaženja mogu rekonstruisati decenijama, pa čak i vekovima kasnije.

29.8.82, Tr8. 3710, 703 (zaokruženo), veoma tamno crno.

Kad sam te šifre prevela na engleski, saznala sam da je perla pronađena

krajem leta 1982, u istom rovu kao masovna grobnica, čijoj sam analizi
posvetila šest godina svog života. Zaokruženi broj 703 odnosio se na
konkretni kontekst ili sloj u kome je otkrivena; opis boje zemljišta – veoma
tamna boja govorila je o visokom organskom sadržaju ili, drugim rečima, o
oblasti s bogatom ljudskom aktivnošću. U osmotomnom spisku otkrivenih
artefakata s iskopavanja potražila sam da li je perla nađena kod
viktorijanaca, Vikinga ili Rimljana. U istom sloju nađeni su raznovrsni
predmeti, među kojima deo anglosaksonskog prozora, fino obrađeno parče
kosti, verovatno deo korica saksonske knjige, otpaci od obrade metala,
krhotine gvožđa kojima se ne može odrediti poreklo, ali ništa pre devetog
veka. Drugim rečima, perla je nađena posle vikinškog napada, zajedno s
ostacima 264 osobe, među kojima su, verovala sam, bili i neki mrtvi iz
Velike vikinške vojske. Zašto nikad ranije nisam čula za tu perlu?
Kad sam malo bolje pogledala, videla sam reč „karneol“ napisanu
olovkom na vrhu kesice. O tom materijalu nisam znala mnogo, ali je sama reč
zvučala egzotično i primamljivo. Na internetu sam saznala da je karneol
mineral koji se često koristi kao poludragi kamen, varijanta minerala
kalcedona. Vikinzi s kraja devetog i početka desetog veka veoma su ga
cenili, a stigao je iz Indije ili s prostora današnjeg Irana i Iraka. Te perle zato
predstavljaju dokaz o kontaktu s Islamskim kalifatom i trgovačkim rutama
koji su sačinjavali Puteve svile, drevnu trgovačku mrežu koja se poput
paučine ili korenja pružala preko velikih delova Azije i srednje Evrope. Bio
je to svet o kome sam malo znala, ali koji mi je delovao istinski zanimljivo.
Mada vikinška ekspanzija kroz istočnu Evropu i duž trgovačkih ruta kojim je
roba stizala u Skandinaviju dobro poznata, Vikinzi koji su stigli u Englesku
su obično smatrani za odvojeni pokret. U istorijskim knjigama, mape
ilustruju to širenje debelim strelicama: istočno iz Švedske, zapadno iz
Danske i Norveške. Repton nije predstavljao izuzetak – usvojeno tumačenje
kostiju na kojima sam radila lepo se uklapalo u tradicionalni narativ o dobu
Vikinga: o Nordijcima i Dancima koji su putovali na zapad1 krajem osmog
veka, surovo napali monahe koji ništa nisu slutili u Lindisfarneu 793. i tako
otpočeli doba Vikinga; i ono o iznenadnim prepadima tokom narednih
decenija iz kojih se napokon, u devetom veku, rodila ambicija o političkom
osvajanju i naseljavanju. To je, prema opštem stavu, dovelo navodnu Veliku
vojsku – vojnu silu aktivnu u Engleskoj između 865. i tokom 870. – da osvoji
Repton i anglosaksonsko kraljevstvo Mersiju 873. To je zanimljiva priča, ali
me je taj komadić karneola naterao da se zapitam pruža li ona čitavu sliku.
Konsenzus stručnjaka jeste da istočni trgovački putevi nisu mnogo uticali na
istoriju zapadnih Vikinga. Šta je onda perla od bliskoistočnog ili azijskog
karneola tražila u Derbiširu u devetom veku?
Moj udeo u ovoj priči počeo je pet godina ranije, jednog svežeg, zimskog
jutra januara 2012, kad sam u pozajmljenom lend roveru, proizvedenom za
mnogo veće pustolovine od vožnje auto-putem, otputovala u Oksford. Išla
sam na sastanak sa dva istaknuta čoveka. Prvi je bio jedan od najuglednijih
britanskih profesora arheologije, nosilac visokih odlikovanja za doprinos
britanskoj arheologiji, čovek koji je radio na svim najčuvenijim arheološkim
nalazištima. Drugi je bio jedan od najzloglasnijih vikinških ratnika u
Engleskoj.
 Bližila sam se kraju master programa na Univerzitetu u Oslu, gde sam
proučavala ishranu i migracione obrasce norveških Vikinga kroz analizu
njihovih kostura (i zaključila da su često jeli mnogo ribe i da su bili prilično
mobilni; ni jedno ni drugo nije predstavljalo neko iznenađenje). Nekoliko
meseci ranije, dok sam tražila temu za doktorat, jedan moj stari profesor me
je upoznao s profesorom Martinom Bidlom i vikinškim logorom u Reptonu.
Predložio mi je da svoje novostečene forenzičke veštine primenim na
nerešena pitanja koja okružuju reptonske mrtve koje su Martin i njegova
pokojna supruga Birte Kjelbi-Bidl iskopali sedamdesetih i osamdesetih
godina. Martin je u svom oksfordskom kabinetu predstavljao sve što sam ja,
kao dete u Norveškoj, zamišljala o Engleskoj (mada, nažalost, to nije bio
koledž sav u drvetu, kao Hogvorts, već betonski blok iz sedamdesetih u
Samertaunu). Pet godina kasnije, kad sam privodila kraju rad na doktoratu, i
kad su analize mrtvih iz Reptona bile gotovo dovršene, do mene je stigla
perla od karneola.
Nešto me je u privlačilo vezi s tom malom perlom. Glatki, gotovo
svetlucavi materijal; oštro sečeni uglovi; facete s uglovima koji su izgledali
savršeno i savremeno. Opsedale su me misli o svim šakama, o svim
životima, kroz koje je prošla tokom više od milenijuma, i među koje je
spadao sada i moj život. Kome je pripadala? Je li slučajno ispuštena, ili
namerno stavljena u masovnu grobnicu? Kako je završila u Reptonu i postoje
li druge veze s istokom koje prethodno nismo razmatrali – je li moguće da je
to veliko novo otkriće? Neki delovi mog istraživanja kostiju iz Reptona nisu
se sasvim uklapali u tradicionalnu sliku. A poslednjih nekoliko godina naše
znanje o Vikinzima u Engleskoj počelo je da drastično uvećava, posebno
zbog otkrića do kojih su došli tragači za metalom koji svakog vikenda
detektorima pomno pretražuju blatnjava polja; otkrića poput islamskih
novčića iz devetog veka koji su se pojavili gde ih niko ne bi očekivao.
Zajedno s takvim otkrićima, može li ta sićušna perla pokazati veću
povezanost između istočnog i zapadnog sveta u doba Vikinga nego što smo
ranije verovali? A opet, ipak je to bila jedna jedina perla. Takav objekat
sigurno nije dovoljno značajan da promeni tok davno ispričane priče? Malo
je verovatno (mada nije nemoguće) da je perla stigla s jednom osobom,
čitavim putem iz Azije do Reptona. Kakva je onda veza, zajednička nit koja
ju je donela u Englesku?
U ovoj knjizi opisujem put koji je, po mom uverenju, perla od karneola
prešla da bi stigla do svog konačnog odredišta u Derbiširu. Vraćam se na
mesto odakle je verovatno potekla, u Guždarat, u Indiju. Praćenje traga te
perle namerno izostavlja delove vikinškog fenomena, kao što je istraživanje
severnog Atlantika u pravcu Severne Amerike i složenu političku dinamiku
Britanije, Irske i Francuske u doba Vikinga. Te priče su ranije detaljno
ispričane, ali postepeno kretanje na istok, u potrazi za vezama između istoka
i zapada, omogućava novi pogled na Vikinge. Imam pristup kao arheolog,
koji pre svega radi s objektima i ljudskim ostacima, posebno se fokusirajući
na nove, naučne metode koji su izvršili revoluciju u našoj oblasti. Iz njih se
otkrivene priče mogu utkati u bogate narative koje imamo iz drugih izvora, u
praćenje tragova ljudi koji su migrirali iz Skandinavije i u nju pre više od
milenijuma, u potrazi za bogatstvom, moći, avanturom ili prosto novim
životom; neki su putovali svojom voljom a neki nisu imali izbora. To
razmišljanje me je dovelo do sveta Kraljeva reka. Niz predmeta služe kao
usputne stanice, i svaki predstavlja poseban vid naracije. Za svaki predmet
počinjem scenarijem o osobi čiji je život možda bio u dodiru s njim: neke su
stvarne, a neke izmišljene. Čitaocu prepuštam da zaključi ko je ko.
PRVI DEO

ZAPAD
 1.

TOROV ČEKIĆ: KOSTI

 REPTON, OKO 874. I 1986.

Čuvao ga je pet dana, na sigurnom, u kožnoj kesi koja mu je visila oko

pasa. Držao je ogrlicu u ruci, prelazio po ivicama čekića i nekoliko puta
okrenuo perle nanizane na nju, pre nego što je vezao kožnu uzicu oko
čovekovog vrata. Koža mu je bila ledena i bleda, sjajna od ulja kojima su
je namazali, da pripreme telo za put. Kleknuo je na šljunak pored groba i
stavio čekić na mesto, odmah ispod čovekove ključne kosti – baš kao što ga
je nosio u životu. I ostale predmete je, jedan po jedan, rasporedio oko tela,
svaki kao ponudu koja prenosi značenje i onome ko je nekada bio i o
onome ko će postati.
Hiljadu sto godina kasnije, ogrlica je ponovo ugledala svetlo dana.
Volonter arheolog pažljivo je uklonio kamenitu i glinovitu zemlju iznad
nje, i prvo je pomislio da je reč o sidru. Ta greška bila je razumljiva; oblik
poput naopakog slova T, sa šiljastom donjom ivicom, sigurno podseća na
predmet kojim biste usidrili brod. A ipak je privezak mali i fin, s jasnim,
pravim linijama. Oblik bi čak mogao da se opiše kao sveden, posebno kad
znate šta predstavlja: Mjolnir, Torov čekić koji su iskovali patuljci iz
Svartalfhajma.
 VIKINŠKI RATNIK

Tradicionalni narativ nam govori da je doba Vikinga u Engleskoj otpočelo

kada je vikinška družina napala bogati manastir Lindisfarne u Nortambriji, 8.
juna 793. Taj napad, tehnički ne prvi zabeleženi prepad Vikinga na tlu
Engleske, opisao je u pismu Etelredu, kralju Nortambrije, Alkuin od Jorka,
učenjak koji je živeo na teritoriji današnje Nemačke: „Nikad se ranije u
Britaniji nije pojavio takav užas, kakav sada trpimo od tog neznabožačkog
soja, niti smo mislili da je takav napad s mora moguć.“
Rasprostranjen je stav da su vikinški napadi posledica dva faktora:
privlačne sile nezaštićenih bogatstava u saksonskim manastirima i pritisak
sve većeg broja stanovnika u Skandinaviji, lošeg poljoprivrednog zemljišta u
Norveškoj, političkih razmirica i možda čak i manjka devojaka za udaju kod
kuće.1 Posledica svega toga bilo je rađanje nove epohe. Letopisi poput
Anglosaksonske hronike2 opisuju muke Angla i Saksonaca tokom sledećih
vekova, i uglavnom su fokusirani na vladarske porodice i niz bitaka za
prevlast u brojnim kraljevinama od kojih će jednog dana nastati Engleska.
Narativ prikazan u Hronici dobro se uklapa u opšte usvojenu povest o
Vikinzima koji su iz svoje otadžbine u Norveškoj i Danskoj putovali na
zapad da haraju, pljačkaju i osvajaju širom Britanije i Irske, i pustošili i
drugde u Evropi. Pred kraj doba Vikinga, sredinom devetog veka,
Skandinavci su ostavili snažan pečat na Britaniju – uticali su na razvoj
gradova i novca, na kulturu, jezik i umetnost.
U doba Reptona i Velike vojske iz 873, Vikinzi više nisu bili novost.
Pedesetih godina devetog veka, vikinški pljačkaši počeli su da po okončanju
pljačkaške sezone prezimljuju u Engleskoj umesto da plove nazad u
Skandinaviju. Prema Hronici, Velika vojska se prvi put pojavila na
engleskom tlu u zimu 865, kad se ta snažna oružana sila iskrcala u Istočnoj
Angliji, gde im je kralj u zamenu za mir obezbedio konje, pa su prezimili u
Tetfordu. Tokom narednih trinaest godina, vojska će se kretati kroz čitavu
zemlju. Jork su osvojili 866, a Istočnu Angliju 868. Taj pohod je za Vikinge
predstavljao nešto novo pošto je manje, iznenadne prepade zamenila želja za
nečim sasvim drugačijim – dugotrajnom političkom vlašću. U sedamdesetim
godinama devetog veka, obrazac redovnih prepada postao je ustanovljena
vojna strategija, koja je imala uspeha.
Logor u Reptonu je više od četrdeset godina bio jedan od najznačajnijih
vikinških lokaliteta u Engleskoj. Iskopavanja Martina i Birte isprva su se
fokusirala na seosku anglosaksonsku crkvu Svetog Vistana2 – jedan od
najbolje očuvanih primera rane srednjovekovne arhitekture u Engleskoj.
Sedamdesetih godina prošlog veka o prisustvu Velike vojske u Reptonu se
nije mnogo znalo, sem unosa u Anglosaksonskoj hronici za godinu 873, koji
kaže „da je vojska pljačkaša otišla iz Lindzija u Repton, tamo zimovala, i
proterala kralja Burgreda preko mora dvadeset dve godine pošto je stekao
kraljevstvo, i pokorila čitavu tu zemlju.“ Zimovanje će postati prekretnica u
priči o Vikinzima u Engleskoj.
Dok su iskopavali groblja oko crkve, arheolozi su naišli na veliki rov,
koji je prosecao ranije grobove i dodirivao crkveni zid. U blizini su našli
nekoliko grobova u skandinavskom stilu, kao i komade lepo rezbarenog
anglosaksonskog krsta i zakopanu skulpturu mersijskog ratnika na konju. Rov
su protumačili kao deo odbrambenog sistema, što nije ostavljalo mesto
sumnji da je to istorijsko potvrđeni zimski logor Velike vojske.
Pre tih iskopavanja, niko nije tražio zimski logor Vikinga u Reptonu. Niti
je, uzgred, bilo ko znao kako bi on izgledao ili kako ga naći. U to doba je to
bila vrlo česta priča: uprkos širokog spektra pisanih izvora iz Engleske u
doba Vikinga, ostalo je začuđujuće malo materijalnih dokaza o vikinškom
prisustvu i to je u najvećoj meri i dalje slučaj. Istorijski spisi poput
Anglosaksonske hronike pružaju detaljan opis bitaka protiv uljeza, daju broj
žrtava i žale se na pretnje koju neznabošci predstavljaju za domoroce. Može
se tvrditi da je razvoj velikih gradova i ujedinjene Engleske desilo kao
odgovor na vikinške upade, ali zato što su arheološki dokazi relativno
oskudni, nama su pisani izvori donedavno bili primarni.
Arheološka otkrića oko crkve Svetog Vistana dobro su se uklopila u
poznatu predstavu o Vikinzima. Odbrambeni rov je podsećao na latinično
slovo D, slično primerima u Skandinaviji, a oskrnavljena crkva predstavljala
je kapijsko utvrđenje, tako da je pljačkaška vojska imala vremena da se
bezbedno okupi preko zime i isplanira sledeći napad. Sama crkva bila je deo
bogatog manastira i najsvetije groblje mersijske kraljevske porodice. Tu je
sahranjeno nekoliko istaknutih kraljeva, a hodočasnici su dolazili u njenu
kriptu zbog kostiju Svetog Vigstana, mersijskog kralja iz devetog veka,
kasnije poznatog kao Vistan. To pokazuje da vikinško osvajanje nije bio
samo način da se otmu blago i namirnice iz manastira već i gest koji govori o
političkoj moći. Zahvaljujući tom napadu, mersijski kralj Burgred je otišao u
izgnanstvo u Pariz sa ženom i nikad se nije vratio. Na njegovo mesto
postavljen je Seolvulf, koga Hronika opisuje kao kralja marionetu. Seolvulf
je izgleda obećao pokornost Vikinzima, jamčeći da će im on i kraljevstvo
Mersija biti na raspolaganju kada god im zatrebaju.
Posle zime 873/4, Velika vojska se podelila. Jedan deo krenuo je
severno u Nortambriju, a drugi na jug, da se bori protiv Alfreda Velikog,
kralja Veseksa. U Reptonu su grobovi sa skandinavskim artefaktima iskopani
na istaknutim mestima oko crkve, možda u cilju legitimizacije vladavine onih
vođa koji su „pokorili čitavu tu zemlju“ i zarad uspostavljanja dugotrajnog
prisustva. Povezivanje s bivšom vladajućom elitom bila je česta taktika
Vikinga za jačanje njihovih političkih i teritorijalnih pretenzija.
Kad sam prvi put stigla u Oksford tog dana 2012, Martin Bidl me je
upoznao s takozvanim Reptonskim ratnikom, takođe poznatim i kao Grob
511. Njegovi ostaci su pažljivo čuvani u tri žućkaste kartonske kutije, uredno
naslagane u uglu njegove kancelarije: manja kutija za njegovu lobanju i dve
veće, pravougaone, za preostale kosti. Viđala sam hiljade istovetnih kutija,
koje su sadržale iskopane skelete, spremljene za čuvanje u muzejskoj zbirci.
Pročitala sam sve raspoložive izveštaje o G511 i znala sam sve što se može
znati o njegovim povredama. Dokaze o traumatskim povredama nije uvek
lako primetiti: u trenutku kad sečivo proseca kožu i mišiće, udarac je izgubio
na silini i preostala energija je dovoljna tek da zagrebe površinu kosti. Zato,
bez obzira na to koliko užasna i smrtonosna povreda može biti za žrtvu, kosti
često ne pretrpe oštećenje, tako da ne možemo ustanoviti uzrok smrti.
Međutim, u ovom slučaju, povrede je bilo gotovo nemoguće prevideti. Kad
sam iz kutije izvadila dobro očuvana butna kost, videla sam dubok usek na
mestu gde mu je sekira prosekla bedro, ugao sečiva jasno se video, i nije
bilo sumnje u njegove jezive posledice.
Tog čoveka su smatrali za stereotipnog, pravog Vikinga: visok, snažan,
plavokos i plavook (mada će ti detalji biti otkriveni tek nekoliko godina
kasnije). Sahranjen je s mačem skandinavskog tipa pored tela, a oko vrata je
nosio srebrni privezak u obliku Torovog čekića; zbog tih artefakata je
arheolozima njegova povezanost s vikinškim svetom smesta bila očigledna
jer mnogi smatraju da je taj čekić najveći simbol tradicionalnog vikinškog
ratnika. Onaj koji ga je sahranio stavio je oko tela još nekoliko predmeta,
verovatno za korišćenje u zagrobnom životu: ključ, dva gvozdena noža,
nekoliko šnala i kopči za odeću. S obe strane Torovog čekića nalazila se po
jedna staklena perla jarkih boja. Između njegovih nogu, pravougaoni prostor
mekšeg zemljišta možda je bio sve preostalo od drvene kutije; u njoj, kost
čavke, možda kao simbol dva Odinova gavrana, Hugina i Munina. Blizu
karlice je ležala kljova vepra.
Kasnije, kad su kosti izvađene iz zemlje i očišćene, otkriveno je da je
G511 zadobio brojne teške i smrtonosne povrede. Imao je povrede lobanje, s
ožiljcima koji govore da je u trenutku smrti možda na glavi imao kacigu, kao
i posekotinu u očnoj duplji. Na kičmenim pršljenovima imao je tragove
udaraca koji govore o evisceraciji (vađenju creva i unutrašnjih organa).
Najteža povreda bila je duboka, dijagonalna posekotina na levoj butini, koju
je izazvao udarac sekire odozgo, kroz kuk i butnu kost. Neko je izneo
mišljenje da bi mu to preseklo penis, i tako oduzelo muževnost. Veprova
kljova između njegovih nogu je možda tu stavljena kao zamena, da bi čitav
stigao u Valhalu, Odinov dvor gde pali ratnici mogu noću da se goste, i gde
je penis sigurno potreban.
Možda je to pomalo kreativno tumačenje, ali, u svakom slučaju, grob
G511 ima sva obeležja ratničkog groba3, i značajan je zato što je jedini
takav grob vikinškog ratnika u čitavoj Engleskoj koji je propisno iskopan. Ne
postoje uporedivi grobovi s netaknutim kostima, uprkos istorijskim izvorima
koji nam govore da je u tim krajevima ginulo stotine, pa čak i hiljade takvih
ratnika. Mnogo toga u vezi s grobom govori nam da je to bio veoma ugledan
čovek, možda čak i jedan od vođa Velike vojske. Njegov pogreb, odmah
pored nekadašnjeg mauzoleja čitave dinastije mersijskih kraljeva, pokazuje
da su oni koji su ga sahranili želeli da naglase njegovu (a samim tim i svoju)
snagu i legitimnost na toj teritoriji.
U pripremi doktorata ponovo sam se bavila Vikinzima iz Reptona i
ključni deo tog novog istraživanja o G511 i reptonskim mrtvima sastojao se u
uzimanju uzoraka s nekoliko kostura da bih primenila jednu od najnovijih
forenzičkih tehnika – izotopsku analizu – i saznala što više mogu o tome ko
su bili i odakle su došli. Izotopska analiza u arheologiji je postala jedna od
primarnih metoda za praćenje geografskog porekla i prošlosti neke osobe. To
se nekad radilo identifikacijom porekla predmeta iz grobnice – predmeta
sahranjenih s telom – ako ih ima. Taj metod ima nekoliko očiglednih mana.
Kao prvo, pokojnici nisu uvek sahranjivani s artefaktima, tako da nemamo na
osnovu čega da rekonstruišemo njihov život. A čak i kad u grobu postoje neki
predmeti – poput vikinškog mača ili perle od karneola – oni se mogu kupiti
ili razmeniti, mogu stići na groblje odvojeno od poslednjeg vlasnika.
Grobovi koje nalazimo su višeslojni: ne možemo znati jesu li ti predmeti
uopšte pripadali pokojniku ili su bili pokloni koje su tu stavili ožalošćeni.
Možda čak ni ne govore mnogo o čovekovom životu. Jedan arheolog je
primetio: „Mrtvi ne sahranjuju sami sebe.“
Izotopska analiza, nasuprot tome, omogućava nam da proučimo kostur
direktno, u pokušaju da otkrijemo aspekte životne priče konkretnog
pojedinca. Mada DNK analiza ima potencijal da učini i to, ona uglavnom
pruža informacije o nečijim nasleđenim osobinama, a ne o jedinstvenim
životnim okolnostima. Ako mene jednog dana sahrane na jugoistoku
Engleske, DNK analiza mojih kostiju otkriće skandinavsko poreklo, što će
možda biti nagoveštaj da sam se tu doselila. Ali iste gene ćete naći i u
kostima moje dece, rođene i odrasle u Britaniji. Drugim rečima, DNK
analiza ne može da razluči između prve i narednih generacija doseljenika. Pa
ipak, DNK može da nam pruži širu sliku: kako smo se proširili preko sveta i
kako su naši preci migrirali tokom hiljada godina. Može nam takođe nešto
reći i o porodičnim odnosima, o bolesti i epidemijama. U slučaju reptonskih
grobova, mene je zanimalo može li se dokazati da su, kao što smo
pretpostavljali, to bili Vikinzi, doseljenici iz Skandinavije.
Mi smo ono što jedemo. Dok ovo čitate, vaše telo vari poslednji obrok i
uzima sve gradivne elemente koje može da bi stvaralo nove ćelije, novu krv i
novu kožu. Otkako ste počeli da čitate ovu knjigu, taj proces promene se
odvijao kroz čitavo vaše telo tako da su sada čak i vaše kosti počele da se
suptilno menjaju: nova kost raste da zameni delove stare, da održi snagu i
strukturu. To važi za sve u vašem telu, s jednim izuzetkom: a to je zubna gleđ.
Kad jednom nastane u detinjstvu, gleđ se ne menja i čak je dovoljno jaka da
ostane netaknuta, u veoma nepovoljnim uslovima u zemlji, hiljadama godina.
Zbog toga su zubi najbolji prijatelj bioarheologa.
Pošto sva tkiva, dok rastu, neprekidno primaju hranljive materije iz vaše
ishrane, ona takođe upijaju i tragove supstanci koje nam mogu reći nešto o
tome šta ste jeli, a što je najvažnije za moje ciljeve: gde ste to jeli. Kad vam,
u detinjstvu, rastu zubi, hrana i voda koju ste konzumirali predstavljaju
gradivnu materiju. Ta hrana i voda, opet, imaju svoja obeležja, ili hemijske
varijacije, osobene za podneblje u kome su proizvedeni. Biljke, na primer,
većinu hranljivih materija crpe iz zemljišta u kome rastu. Svojstva zemljišta
uslovljena su geologijom. Prema tome, vekna hleba umešena od žita iz
Derbišira imaće malčice drugačije hemijska svojstva od vekne umešene od
žita iz Danske.
To se detektuje pomoću stroncijuma, elementa koji se prirodno javlja
gotovo u svemu. Stroncijum ima nekoliko izotopa, drugačijih vidova istog
elementa. Razmera jednog od njih u odnosu na drugi varira u zavisnosti od
geologije i, prema tome, različitog zemljišta. A taj odnos ostaje isti dok
stroncijum prolazi kroz lanac ishrane: iz zemljišta u žito u hleb pa u Vikinga.
A kad odnos stroncijuma postane deo gleđi u novoizraslom dečjem zubu, on
je takav do kraja njegovog života – i duže. Ako se vratimo na reptonskog
ratnika, tako bi bilo moguće otkriti da li je on zaista bio Viking koji je došao
da pljačka preko mora, ili je tu odrastao.
Ovde treba da dodam da je pitanje identiteta složeno i bez obzira na sve
neverovatne mogućnosti koje ovi metodi pružaju, na njega ne može da
odgovori samo nauka. Čak i ako podaci o izotopu snažno sugerišu da je neko
odrastao u Skandinaviji, ne znači da je automatski bio Viking; zapravo, ne
postoji tako definisan identitet koji naučni metodi mogu da u potpunosti
opišu. Takođe, naizgled lokalno poreklo ne znači da je neko automatski bio
Anglosaksonac.3 Naši identiteti su višeslojni i menjamo ih čitavog života. Ja
sam arheolog, naučnica, spisateljica, majka i imigrant, ali sem moje
došljačke prošlosti, nijedan od tih identiteta nije primetan u mojim kostima.
Zato, kako god da tumačimo naučne rezultate, to moramo činiti oprezno i
uvek u kontekstu što je više moguće različitih izvora. U svakom slučaju, ove
nove tehnike pružile su nam mogućnosti da proučavamo davne živote o
kakvima smo pre tek nekoliko decenija mogli samo da sanjamo.
Mada ti metodi zvuče jednostavno, potrebni su meseci rada u laboratoriji
da se prikupe neophodni podaci, a onda i mnogo vremena za obradu tih
podataka u unakrsnim tablicama, bazama podataka, na grafikonima i
uporednim mapama. Međutim, rezultate stroncijuma iz G511 bilo je relativno
lako protumačiti: on sasvim sigurno nije odrastao u Riptonu i okolini.
Vrednosti iz njegovih zuba odgovarale su poreklu iz južne Skandinavije,
najverovatnije Danske, što se savršeno uklapalo s arheološkim tumačenjem.
Ipak, bio je tu još jedan važan rezultat dobijen analizom izotopa: rezultat
čoveka pored koga je ovaj sahranjen. G511 nije sahranjen sam već odmah
pored drugog, mlađeg čoveka, G295. Mada su sama tela pokopana odvojeno
– telo mlađeg čoveka sahranjeno je nedugo posle G511 – njihovi grobovi
pokriveni su zajedničkom, pravougaonim kamenom pločom – zajedno s
razbijenom, fino isklesanom anglosaksonskom skulpturom – zbog čega je
bilo jasno da su bili povezani. Takvi dvostruki grobovi su česti u
Skandinaviji u doba Vikinga: ponekad su zajedno sahranjivani parovi, a
ponekad dve osobe istog pola, gotovo uvek muškarci. U ovom drugom
slučaju, niko nije mogao da odredi kakav je odnos između njih postojao.
Rezultati analize izotopa pomogli su utoliko što su pokazali da je mlađi
čovek odrastao na gotovo istoj lokaciji kao ratnik. I on je pretrpeo teške
povrede i sasvim je moguće da je ubijen u bici, ali nije imao ništa od bogatih
pogrebnih predmeta G511 – već samo jedan nož. Izgleda verovatno da su ta
dva čoveka došla s istog mesta, sasvim moguće iz Danske. Novo
radiokarbonsko datiranje pokazuje uzan vremenski okvir za njihovu smrt,
između 873. i 886. Zbog toga je njihova povezanost s Velikom vojskom još
verovatnija. Postoje mišljenja da je to bio grob vođe i njegovog štitonoše,
čak da je mlađi čovek namerno ubijen, da bi pratio gospodara. Nekoliko
godina kasnije, otkriven je razlog za zajedničku sahranu.
U saradnji s genetičarem dr Larsom Feren-Šmicom s Univerziteta
Kalifornije Santa Kruz probali smo da izdvojimo drevni DNK iz reptonskih
uzoraka. Cilj je bio nalaženje još dokaza da su ti ljudi zaista bili
skandinavskog porekla, ali takođe i istraživanje moguće porodične
povezanosti, posebno otkrivanje eventualne vezu između ratnika i njegovog
pratioca. Pre više od jedne decenije, drugi tim genetičara pokušao je da
uradi isto, ali bez uspeha. Koristeći tada raspoložive metode, nije bilo
moguće razdvojiti originalni DNK u kostima od spoljašnje kontaminacije
DNK-om svih onih ljudi koji su prethodno iskopavali, čistili i pregledali te
kosti. Međutim, 2016. godine tehnologija je toliko uznapredovala da ne samo
da je bilo moguće pristupiti nekontaminiranoj DNK već je takođe postalo
moguće istražiti pretke i po liniji oba roditelja (mtDNK i Y-DNK), kao i
autonomnu DNK, koja je jedinstvena kombinacija hromozoma koje čovek
nasledi od roditelja. Lars i njegove kolege otkrili su da postoji direktan
rodbinski odnos u prvom kolenu između dva čoveka po očevoj strani, što
znači da su bili ili polubraća ili otac i sin. S obzirom na razliku u godinama,
ovo drugo je verovatnije. Uz to, otkrili su da je boja očiju G511
najverovatnije bila plava, kao i kosa. Zato je G511 zaista odgovarao
stereotipnoj slici visokog plavog Vikinga. S možda samo jednim izuzetkom:
genetski podaci takođe nam govore da je najverovatnije bio ćelav.
 Otkriće porodične veze između G511 i njegovo sina je važno – i
uzbudljivo – iz nekoliko razloga, posebno zarad shvatanja šire dinamike
vikinškog sveta. Istorijski izvori i nordijske sage – prozne priče o Vikinzima
koje su zapisane uglavnom na Islandu u dvanaestom i trinaestom veku – često
se bave konkretnim likovima: ljudima koji su bili junaci ili antagonisti u
pričama koje sačinjavaju dobar deo našeg znanja o Vikinzima. Ti izvori se
međutim moraju koristiti oprezno. Ne samo da postoji pristrasnost u onome
što je sačuvano u odnosu na ono šta nije već u obzir treba uzeti i motivaciju
autora. Posebno je veliko iskušenje koristiti sage kao dokaz za istorijske
događaje u dobu Vikinga. Priča o delom legendarnom Ragnaru Lotbroku, na
primer, ostala je upamćena Engleskoj.4 Sage govore da se Ragnar tamo sam
borio, dok su sinovi tog velikog ratnika i sami bili veliki vikinški vođe, čak i
neki od predvodnika Velike vojske. Međutim, Ragnarova priča sastavljena je
iz brojnih izvora, od kojih mnogi čak nisu ni bili savremeni, i ne postoje
dokazi da je on bio otac Vikinga koji su zauzeli Repton 873.
Otkrića iz drugih izvora, kao što su predmeti i kosti, mogu pružiti
drugačiju vrstu informacija (mada ona nije nužno objektivnija), što može
poslužiti za verifikaciju istorijskih spisa. U slučaju G511 i njegovog sina,
novi bioarheološki dokazi potvrdili su izvore koji opisuju značaj
patrijarhalnih veza i muškog potomstva u vikinškom društvu. Takođe su
pokazali da je to bio vitalni element u migracijama izvan Skandinavije i
zauzimanju novih teritorija. Konačno, demonstrirao je da su se ti običaji
često konačno izražavali kroz pogrebne obrede, kao u ovom slučaju; sina su
doneli u Repton da ga sahrane uz oca, sa zajedničkim spomenikom, koji nije
pokazivao samo njihov status već i njihovu međusobnu vezu.
Pitanje skandinavskog porekla je složenije, kao i da li smo mogli
dodatno da suzimo njihov identitet. Krupan problem predstavlja činjenica
nismo otkrili način da definitivno razdvojimo migrante iz doba Vikinga iz
Skandinavije od onih koji su stigli iz severozapadne, kontinentalne Evrope
(Angle, Saksonce i Jute) samo nekoliko vekova ranije. Zbog toga nismo još u
stanju da koristimo DNK analizu za tačnu procenu razmera skandinavskog
naseljavanja Engleske. Pre nekoliko godina, u sklopu velikog istraživanja
modernog DNK iz Britanije, analizirani su genetski klasteri da bi se
identifikovali nekadašnji migracioni događaji. Istraživači su zaključili da ne
mogu da nađu nikakve jasne genetske dokaze da su danski Vikinzi zaposeli
velike delove Engleske. To je, kako su rekli, značilo da su vikinški
doseljenici ostavili veoma malo genetskog nasleđa, i da su prema tome bili
malobrojni.
To je predstavljalo problem: rezultat je bio u suprotnosti s tolikim
mnoštvom drugih dokaza, poput uticaja Vikinga na britanski jezik, toponime i
mnoštvo arheoloških nalaza: svi ti izvori ukazivali su da su Vikinzi ostvarili
značajan uticaj koji je mogao da nastane samo brojnom migracijom. Problem
je bio u tome što istraživači nisu uzeli u obzir činjenicu da mnogi od onih
koje su definisali kao danske Vikinge poticali iz iste oblasti kao oni koje su
definisali kao Anglosaksonce, koji su se doselili pre njih, i statistički modeli
nisu mogli da ih razdvoje. Kad su drugi istraživači u obzir uzeli preklapanje
s istim skupom podataka, uspeli su da daju mnogo realističniju procenu – da
se doselilo ukupno između 20.000 i 35.000 ljudi, što je odgovaralo drugim
dokazima.5
I brojnost Velike vojske bila je predmet rasprava. Procene se kreću od
toga da je bila relativno malobrojna, do one da ju je sačinjavalo više hiljada
ratnika. Deo tih rasprava vezan je za terminologiju. U Anglosaksonskoj
hronici, reči kojim je opisana su micel here – gde micel znači „velika“, a
here se prevodi kao „vojska“. To je možda pomalo neprecizno zato što je, po
zakoniku iz sedmog veka, reč here tehnički označava svaku grupu brojniju od
trideset pet ljudi, koja učestvuje u nekakvom nasilnom prepadu ili pljački.
Moguće je da su hroničari tu reč namerno koristili kao način da omalovaže
napadače, da zvuče više kao razbojnici nego kao organizovane vojne
jedinice. Procena brojnosti Velike vojske važna je zato što se nedugo nakon
Reptona pljačkanje pretvorilo u naseljavanje: od kraja sedamdesetih godina
devetog veka učesnici u pljačkaškim vojskama počeli su da dele zemlju i da
je sami obrađuju. Veoma je moguće da su se neki od njih naselili u blizini
samog Reptona. Samo nekoliko kilometara dalje nalazi se veliko groblje na
lokalitetu Hit vud. Tu se na vrhu brda nalazi više od šezdeset pogrebnih
humki, a u svakoj je kremirana jedna ili više osoba. Kod mnogih se mogu
naći pogrebni predmeti kakve su koristili Vikinzi i žrtvovane životinje;
moguće je da je to groblje obližnje skandinavske naseobine.
U slučaju Groba 511 i njegovog pratioca DNK dokazi ne mogu da
pomognu direktno. Nema poznatih, živih srodnika s kojima bi se mogli
uporediti, a pošto je od njihove smrti prošlo više od hiljadu sto godina, ako
uopšte imaju potomke, njih će biti desetine hiljada ako ne i više.6 Sada je
jedini način da se broj mogućnosti smanji traženjem u istorijskim izvorima
pojedinaca koji se spominju po imenu i koji bi mogli da odgovaraju.
U Anglosaksonskoj hronici po imenu se spominju četiri vođe koji su bili
u Reptonu: Halfdan, Gutrum, Anund i Oskatel. Znamo da su Halfdan i Gutrum
preživeli tu zimu i još mnogo godina, tako da oni otpadaju. Anund i Oskatel
su nestali iz spisa i više ih niko ne spominje, što znači da bi mogli da
odgovaraju. Ima i drugih intrigantnih mogućnosti. Pošto smo u pisanim
izvorima pretražili sve imenovane Vikinge, za koje se zna da su bili otac i
sin, i koji se uklapaju po vremenskom periodu i godini smrti, našli smo jedno
moguće podudaranje. Anali Alstera opisuju čoveka po imenu Amlaib (što se
obično pretvara u Olaf) kao jednog od inostranih vikinških kraljeva aktivnih
u Irskoj i Britaniji počevši od 853. Opisuju ga kao „sina kralja Lohlana“ (ta
lokacija još nije tačno određena, mada bi mogla da bude ili u Norveškoj ili u
Škotskoj ili na Severnim ostrvima) postao je dominantna ličnost u irskoj
politici tokom pedesetih i šezdesetih godina devetog veka, i u suštini se
nametnuo kao vikinški vladar Dablina. Taj Olaf je često išao u pohode
zajedno s Ivarom (koji se ponekad identifikuje kao polulegendarni Ivar Bez
Kostiju, sin Ragnara Lotbroka). Njih dvojica su možda bila braća.
Olafa je u današnjoj Škotskoj 874. godine ubio Konstantin, kralj Pikta.
Nema dokaza šta se desilo s njegovim telom, ali se hronologija uklapa s
pogrebom u Reptonu. Pošto je prvobitno stigao u Irsku 853, verovatno je
imao četrdesetak godina kad je ubijen. To odgovara forenzičkoj analizi
G511. Ali identifikacije je još primamljivija zato što je Olaf imao sina po
imenu Ajstajn, o kome Anali Alstera za godinu 875. govore: „Ajstajna, sina
Olafovog, kralja severnjaka, na prevaru ubi Halfdan.“ Za tog Halfdana se
smatra da je bio niko drugi nego Halfdan koji je bio u Reptonu 873. I, igrom
slučaja, Ajstajnov stric.
Ti izvori nam daju odgovarajuću starost za oca i sina, i datiraju ih tačno u
odgovarajuće vreme. Zimovanje u Reptonu bi trajalo do 874. a arheologija
nam pokazuje da je mlađi čovek sahranjen nešto posle oca, moguće sledeće
godine. Mada se ni Olaf ni Ajstajn ne mogu direktno povezati s Reptonom,
sem po Halfdanovom prisustvu, vrlo je verovatno da je Olafovo telo tamo
preneto posle njegove smrti u Škotskoj. Godine 874. Repton je bio u rukama
Skandinavaca i bio bi prikladno mesto za bivšeg vikinškog vladara.
Forenzički dokazi možda mogu da podrže tu teoriju jer je osteološka analiza
forenzičkog patologa dr Boba Stodarta pokazala da je G511 izvađena utroba
otprilike u doba smrti. To se često radilo u ranom srednjovekovnom periodu,
pre prebacivanja leša, da bi se sprečilo njegovo brzo truljenje. Na primer,
Karlu Ćelavom, imperatoru Karolinškog carstva koji je umro u Alpima 877,
utroba je izvađena i zakopana na licu mesta, da mu telo ne bi istrulelo pre
nego što stigne u Pariz na sahranu. Ta identifikacija – mada se ne može
pouzdano dokazati – potencijalno je veoma uzbudljivo otkriće pošto pruža
vezu između Velike vojske i ranih vikinških vladara u oblasti Irskog mora.

KUĆA ZA MRTVE

Koliko god bio važan, G511 nije predstavljao najznačajnije otkriće u

Reptonu. Pored crkve, u bašti župnog doma, jedna niska humka je vekovima
zbunjivala meštane. U sedamnaestom veku je antikvar Sajmon Deg opisao
radnika koji je kopao po „brežuljku“, negde u blizini crkve Svetog Vistana, i
u njemu našao veliki kameni kovčeg sa „skeletom ljudskog tela dugačkim
devet stopa“. Oko tela je ležalo „stotinu ljudskih kostura, sa stopalima
okrenutim ka kamenom kovčegu“. Pošto je izvadio lobanju središnje figure,
radnik je brzo prekrio grob po naređenju vlastelinke, koja je očigledno bila
zaprepašćena užasima nađenim u svom vrtu i izjavila da ne dozvoljava dalje
iskopavanje te masovne grobnice. Kasnije, u devetnaestom veku, drugi su
ponovo tu kopali, pa su otkrili ne samo kosti već i drevno oružje, ali su
navodno ostavili većinu predmeta gde su ih našli.
Iskopavanja Martina i Birte osamdesetih godina prošlog veka prva su
nagovestila vezu a Vikinzima. Oni su ispod otkrili delimično uništeno
dvosobno anglosaksonsko zdanje koje je verovatno poticalo iz doba
anglosaksonskog manastira. U jednoj sobi su našli tačno ono što su oni
antikvari otkrili pre nekoliko vekova: veliku gomilu izmešanih ljudskih
ostataka. Isprva nije bilo načina da se odredi koliko su kosti stare. Ali među
njima su našli i artefakte: brojne korodirane metalne fragmente, od kojih su
neke prepoznali kao oružje, a među njima nekoliko noževa i, presudno, glavu
sekire. Za nju je bilo jasno da pripada određenom vikinškom tipu. Međutim,
otkriće pet srebrnjaka pružilo je presudan dokaz. Novčići je pregledao
numizmatičar koji je procenio da su iskovani između 872. i 875. godine – u
doba kada se Velika vojska ulogorila u Reptonu. Čitav kontekst pogreba
imao je jasne veze s Vikinzima i delovi slagalice polako su se uklapali. Ko
bi drugi razrušio i oskrnavio tako očigledno važno versko anglosaksonsko
zdanje i pretvorio ga u grobnicu, prekrivenu pažljivo oformljenom humkom?
Čini se da su postojale dve faze u korišćenju zgrade. Prvo su je Vikinzi
uništili i koristili kao deo svog logora: nađeni su delovi ukrasnog maltera,
razbijeno prozorsko staklo, tragovi otpada pri obradi metala i ostaci zaklanih
životinja, verovatno ostaci nečijeg ručka. U to doba su arheolozi to opisivali
kao „ostavu privremenih stanara“. Najvećim delom je otkrivena u prvoj
odaji u koje se ulazi, sa stepenicama koje se spuštaju spolja. U drugoj fazi je
druga prostorija pretvorena u pogrebnu odaju. Tu je otpad privremenih
žitelja počišćen i sloj čistog, crvenog peska posut po površini na koje su
stavljene kosti. To nagoveštava da su tu stavljene istovremeno, u
isplaniranom, ceremonijalnom činu. Negde usred svega toga, jedan arheolog,
čiji je identitet zaboravljen, kao identitet ljudi kojima su kosti pripadale,
otkrio je moju sićušnu narandžastu perlu, mada će ona do mene stići tek
četrdeset godina kasnije.
Tokom leta 1982, kad je otkrivena ostava u reptonskoj masovnoj
grobnici, analizi kostiju posvećena je velika pažnja u pokušaju da se shvati
čija su to bila tela. Svaka kost je izvađena i očišćena u velikom šatoru
razapetom na travnjaku župnog doma. Tu su volonteri pažljivo prali svaki
fragment i ređali hiljade ostataka da se osuše na kartonima za jaja. Lokalni
doktori i zubari pridružili su se ekipi u prebrojavanju i istraživanju ostataka.
Na kraju su zaključili da se u prostoriji nalazilo čak 264 osobe, na osnovu
prebrojavanja levih butnih kosti odraslih osoba (pošto svi mi imamo samo
jednu levu butinu) i manjeg broja dečjih kostiju ruke. Ukupno su nabrojali
sedamdeset dve lobanje i kad je određivanje uzrasta pokojnika postalo
moguće, postalo je jasno da dece praktično nije bilo, da je staraca bilo
veoma malo i da je većina imala između osamnaest i četrdeset pet godina.
Takođe su bili, što je posebno zanimljivo, izuzetno visoki, pošto je većina
kostiju bila znatno krupnija od kostiju iskopanih iz obližnjih anglosaksonskih
grobova. Ako se uzme u obzir kontekst, sve je govorilo da je to pogrebno
mesto imalo veze s vikinškom Velikom vojskom. Kosti su verovatno
pripadale ratnicima ubijenim u borbi, koji su dobili zajednički grob.
Međutim, dalja analiza kostiju dovešće do još jednog iznenađenja. Tamo
gde su specijalisti mogli da odrede pol pojedinaca (što je jedino moguće ako
imate lobanju ili relativno očuvanu karlicu, pošto se tu razlike u polu mogu
videti na skeletu), bilo je jasno da nisu svi bili muškarci. Zapravo,
dvadesetak procenata osoba iz tog groba bile su žene. To je bilo potpuno
neočekivano, pošto bi vikinški ratnici, po definiciji, trebalo da svi budu
muškarci.
Kad su objavili rezultate, Martin i Brite su izneli teoriju da je možda reč
o lokalnim ženama Vikinga. Ta tvrdnja bila je potkrepljena analizom kostiju
koja je nagoveštavala da su za razliku od muškaraca, koji su bili viši od
prosečnih Anglosaksonaca, žene bile niže od savremenih Skandinavkinja. To
se uklapalo u opšti stav da su se vikinške invazije uglavnom, ako ne i u
potpunosti, sastojale od muških pljačkaških družina.
Mada je tumačenje da su nađene kosti pripadale vikinškoj vojsci dobro
primljeno, jedno pitanje je dovelo do značajne konfuzije. Početkom
devedesetih godina prošlog veka, materijal je u jednoj laboratoriji u Utrehtu
datiran metodom radioaktivnog ugljenika, s očekivanjem da će se datum s
kraja devetog veka uklopiti u kontekst groba i njegovo tumačenje. A ipak se
ispostavilo da mnoge kosti potiču iz znatno ranijeg doba: zapravo, neke su
starije i dvesta godina od ostalih, što je značilo da nikako nisu svi mogli biti
pripadnici Velike vojske. To je dugo vremena dovodilo u sumnju čitavo
tumačenje Reptona – sigurno nije reč o grobnici vikinških ratnika ako sadrži
kosti ljudi koji su umrli vek ili dva ranije. Birte i Martin, kao i drugi,
kasnije, pokušali su da tu anomaliju objasne na razne načine. Je li moguće da
su starije kosti pripadale vikinškim precima, koje su doneli u novu
otadžbinu? Takvi običaji se spominju u islandskim sagama: postoje primeri
obožavanja predaka, u kojima se skeletni ostaci ili izlažu ili sahranjuju u
kući ili njenoj blizini. Druga, prihvaćenija teza bila je da su starije kosti
iskopani ostaci anglosaksonskih monaha koji su sahranjeni u Reptonu pre
dolaska Vikinga. Navodno, dok su kopali svoj ogromni odbrambeni jarak,
ratnici iz Velike vojske su možda prikupili sadržinu grobova koje su otkrili,
pa su ih preneli u novu posmrtnu odaju.
Problem je bio u tome što nijedno od tih objašnjenja nije u potpunosti
zadovoljavajuće. Dokle god ostaje zagonetka kostiju, ostaće i sumnje da li je
Repton konačno počivalište pripadnika Velike vojske. To onda baca sumnju
na perlu od karneola i njeno poreklo: ako se masovna grobnica ne može
jasno povezati s Vikinzima, ne može ni perla.
Martin i Birte su slutili da postoji još jedno moguće objašnjenje za
anomaliju kod određivanja starosti metodom datiranja radioaktivnim
ugljenikom, ali devedesetih godina neophodni naučni metodi još nisu bili
dovoljno razvijeni da bi se saznalo šta je tačno posredi. Ispostavilo se da se
rešenje pitanja datiranja radioaktivnim ugljenikom u Reptonu svodi na
pitanje ribe. Pošto je datiranje metodom radioaktivnog ugljenika razvijeno
pedesetih godina, brzo je postalo jedno od najvažnijih doprinosa arheologiji
dvadesetog veka. Taj metod omogućio je prilično tačno određivanje datuma
manje-više svakog predmeta organskog porekla, od cepanice ili izgorele
semenke do češlja od jelenjeg roga ili ljudske kosti. Svaki organizam upija
ugljenik dok je živ. To se dešava ili direktno iz atmosfere, kao kad biljke
vrše fotosintezu ili indirektno, kao kad životinje i ljudi konzumiraju biljke
bogate ugljenikom i druge vrste hrane. Taj proces se neprekidno odvija dok
jedemo i dišemo i tako se snabdevanje ugljenika u našim telima – kostima,
koži i kosi – održava.
Baš kao i s drugim elementima poput stroncijuma, ugljenik ima nekoliko
izotopa, a radioizotop 14C jedan je od njih. Kad umremo, prestaje da se
nagomilava novi ugljenik dok ugljenik koji se već nalazi u našim telima
počinje sporo i da se postepeno raspada. Zato, kad umremo, sat počinje da
otkucava. Od presudne je važnosti što znamo koliko brzo on otkucava.
Radioaktivno raspadanje meri se poluživotom, a to je vreme potrebno da
prvobitna količina elementa prepolovi; za radioaktivni ugljenik to vreme
iznosi 5700 ± 30 godina. Drugim rečima, biće potrebno više od pet
milenijuma da se 14C u vašem telu smanji za pola. To znači da možemo da
izmerimo preostali radioaktivni ugljenik u uzorku i tako otkrijemo koliko je
vremena prošlo otkako je organizam umro. Mada je to prilično pouzdan
metod, problem s ostacima iz Reptona jeste što niko nije uzeo u obzir izvor
ugljenika u tim kostima, kao ni činjenicu da su neki ljudi jeli baš mnogo ribe.
Poslednjih nekoliko decenija na više lokaliteta otkriveni su
nekonzistentni datumi kao oni iz Reptona, gde 14C datumi ne odgovaraju
arheološkim nalazima. Razlozi za to jesu ishrana i fiziologija. Pošto
radioaktivni ugljenik u ljudskom telu potiče uglavnom iz hrane koju jedemo,
moramo da pratimo trag ugljenika unazad kroz lanac ishrane. Ako jedete
samo hranu nastalu na kopnu (meso, biljke), onda će ugljenik u vašem telu
poticati iz biljaka koje unose ugljenik direktno iz atmosfere. Međutim, ako
jedete ribu ili druge plodove mora, nešto od tog ugljenika poticaće iz
morskih ili slatkovodnih izvora, i tu sve postaje malo komplikovanije.
Ugljenik u našim okeanima je drugačiji: većim delom potiče iz atmosfere, ali
kad stigne u vodu, ostaje u njoj i cirkuliše u okeanu nekoliko stotina godina.
To znači da kada riba pojede plankton, ona u sebe unosi ugljenik koji je
znatno stariji od ugljenika koji unosi ovca kada jede travu. U proseku, ta
razlika u starosti iznosi oko četiri stotine godina, što znači da ako je Viking
istog dana ubio ribu i ovcu, pa ih zakopao a vi ih našli hiljadu godina
kasnije, izgledaće vam kao da je riba ubijena četiri veka pre ovce. Ta razlika
se prenosi kroz lanac ishrane, što znači da osoba koja jede veliku količinu
ribe takođe unosi i mnogo starijeg ugljenika.
Mada su naučnici odavno znali za taj princip, njegov uticaj na datiranje
arheoloških uzoraka tek je nedavno u potpunosti shvaćen. To je posebno
značajno za relativno savremen materijal (a s obzirom na čitavu istoriju
ljudskog roda, Vikinzi su veoma savremeni), gde čak i dodatnih pedeset
godina mogu da budu velika razlika za tumačenje.
Sledeći korak u rešavanju reptonske zagonetke bio je procena koliko je
hrane iz mora svaki pojedinac mogao da pojede dok su mu se formirale kosti.
To sada možemo da učinimo prilično pouzdano: drugi izotopi nam mogu reći
koliki deo ishrane neke osobe potiče iz kopnenih a koliki iz morskih izvora.
Neradioaktivni ili stabilni izotop ugljenika (13C), koji nalazimo u organskim
materijama, takođe varira u različitim okruženjima. To znači da vrednost
merena iz uzorka može da se uporedi s očekivanim rezultatom iz čoveka koji
jede ribu i iz čoveka koji jede hranu kopnenog porekla. Na fundamentalnom
nivou, to je jednostavna ideja: ako imate mešovitu ishranu, možemo da
odredimo relativni procenat svake vrste hrane koju ste jeli. To je otprilike
kao procena koliko bele i crvene boje ste koristili da biste dobili određenu
nijansu ružičaste. To nam omogućava da otkrijemo koliko te četiristogodišnje
razlike zbog morske ishrane treba uzeti u obzir.
Na kraju su se rezultati savršeno uklopili. U svakom slučaju su pojedinci
čiji su datumi bili prerani za doba Vikinga bili ljudi koji su se hranili
velikom količinom ribe. To je značilo da su pojedinačni grobovi i ispitane
kosti iz masovne grobnice svi uklapali s datumom s kraja devetog veka.7
Novi datumi dobijeni metodom datiranja radioaktivnim ugljenikom
vratili su Vikinge u Repton, pa tako i sigurnost da su predmeti i artefakti
sahranjeni s njima, poput perle od karneola, takođe mogu povezati s njihovim
prisustvom. Naravno, sami datumi ne mogu dokazati da je masovni grob
sadržao grupu Vikinga – zar nije moguće da su tu bile i njihove žrtve?
Odgovor na to pitanje nikada nećemo moći da otkrijemo, ali neki drugi
naučni podaci mogu da pomognu. Ista analiza pomoću kiseonika i
stroncijuma na ratniku i njegovom sinu pokazala je da su ljudi iz masovne
grobnice bili mešovitog porekla – samo je nekolicina mogla da odraste u
neposrednoj okolini. Većim delom su bili poreklom iz Skandinavije, mada
kod nekih nije moglo da se isključi poreklo iz severozapadne Evrope ili
Britanije.
Bilo je presudno što su rezultati pokazali da ljudi iz masovne grobnice
nisu poticali s istog mesta, kao da su na primer pljačkaška družina koja je
došla isključivo iz Norveške ili Danske. Dokazi prikupljeni s drugih
lokaliteta iz doba Vikinga pokazali su slične rezultate, što je nagoveštavalo
da su vikinške grupe bile sastavljene iz različitih izvora pod jedinstvenim
vođstvom, i mogle su da usput primaju i gube članove.8 Kod Treleborga,
tvrđave iz desetog veka danskog kralja Haralda Plavozubog, kome se
pripisuje hristijanizacija i konsolidacija Danske, primetan je sličan obrazac.
U grobljima za koja se smatra da sadrže Haraldove ratnike, analiza izotopa
stroncijuma otkrila je da mada su mnogi regrutovani iz neposredne okoline,
brojni su došli izdaleka, možda u potrazi za poslom kao najamnici.9
Ono što je neobično u slučaju Reptona bilo je da je nekoliko pojedinaca
imalo vrednosti izotopa kiseonika koje su poticale iz klime toplije od klime
središnje Engleske: potpuno neočekivan rezultat. Moguće lokacije mogle bi
da obuhvate Iberijsko poluostrvo i Sredozemlje.10 Ako je to zaista bila
Velika vojska, da li to znači da je u njoj bilo i ljudi s mesta koja ranije nismo
uzimali u obzir? Važno je primetiti da su sahrane u reptonskoj humci bile ono
što nazivamo sekundarne sahrane, što znači da su prvo bili sahranjeni negde
drugde. Premešteni su pošto su od njihovih tela ostali skeleti – iskopavanja
su pokazala da su na nekim mestima kosti bile uredno naslagane, s butnim
kostima poređanim zajedno u jednom uglu prostorije. To znači da su kosti
sakupljene s privremenih pogrebnih mesta drugde, i da nisu svi umrli u
Reptonu ili okolini.

MLADI

Neophodno je objasniti jedno otkriće iz Reptona. Odmah pored masovne

grobnice, arheolozi su našli još jedan neobičan grob. Činilo se da je
obeležen nekakvim stubom, ali sve što je od njega ostalo bili su krupni
kamenovi u osnovi. Njegov položaj, blizu ulaza u zgradu, s masovnom
grobnicom, značio je da svako ko je išao ka grobnici morao da prođe pored
njega. Ono posebno u vezi s tim grobom bilo je da se u njemu nalazilo
četvoro dece, sahranjene zajedno. To nije bilo neobično ni u Reptonu, gde je
većina groblja sadržala grobove odraslih: jedan grob s četvoro dece prilično
je neobičan za taj period.
Bilo je jasno da je sve četvoro istovremeno sahranjeno, i da su tela
poređana veoma pažljivo i planski. Jedan pokojnik je ležao na leđima, a
dvoje druge dece čučala su na boku, naslonjena na njega. Četvrto dete
gledalo je u drugom pravcu leđima oslonjenim o leđa na jednog od njih. Po
njihovim kostima je nemoguće odrediti jesu li bila muška ili ženska: razlike u
kosturu koje govore o polu primetne su tek posle puberteta. Mada isprva nije
bilo jasnih dokaza o tome kako su deca umrla, novije analize forenzičkog
patologa Boba Stodarta otkrile su da su bar dva, a možda i tri dečja kostura
imala tragove nasilne traume (najverovatnije su ta deca ubijena).
U donjem delu groba, arheolozi su našli ovčiju vilicu, što bi bilo veoma
neobično otkriće za hrišćansko groblje iz tog doba. Međutim, životinjske
žrtve u vikinškim grobovima su česte. Da li bi ta vilica onda mogla da
nagovesti da je i grob povezan s Vikinzima? Njena blizina masovnoj grobnici
i način na koji je obeležena jasno govore da bi to mogao biti slučaj. Rezultati
novog datiranja metodom radioaktivnog ugljenika koje sam pribavila za taj
grob pokazuju da je reč o gotovo istom vremenu kad su sahranjeni ratnik i
njegov sin, između 873. i 885. godine. U svom prvobitnom tumačenju tog
otkrića, Martin i Birte su nagovestili da je ta četvorka, moguće lokalne dece,
možda žrtvovana, i sahranjena po ritualu vezanom za zatvaranje humke
masovne grobnice.
Gotovo je nemoguće pouzdano dokazati da je neko, u davnoj prošlosti,
prinet kao žrtva. Možete naći dokaze na nečijem telu, čak i kad je od njega
ostao samo skelet, da je smrt nastupila nasilno; ali ako nemate drugi
argument, praktično je nemoguće dokazati nameru koja je dovela do smrti.
Kako ćete razlikovati osobu poginulu u bici od osobe čija je smrt posledica
verskog obreda? Međutim, zbog useka na njihovim kostima, jasno je da bar
dve od te četiri mlade osobe nisu umrle od bolesti ili nekog drugog
prirodnog uzroka; malo je verovatno, ali ne i nemoguće, da su se tu zatekli
usred bitke i tako stradali.
Ljudske žrtve su možda bile deo vikinških rituala; ima pisanih izvora koji
nagoveštavaju da je to bio slučaj. Nemački monah Adam iz Bremena je
1072. pisao o užasima koje je posmatrao prilikom posete hrama posvećenog
Toru, Odinu i Freji u Gamla Upsali, u Švedskoj: svakih devet godina, pisao
je, devet mužjaka svih živih stvorenja – uključujući i ljude – prinošeni su kao
žrtve da bi se umilostivili bogovi. Slično je i nemački biskup Titmar iz
Merzeburga opisao kako su se u Lejreu u Danskoj Vikinzi okupljali svakih
devet godina „i prinosili bogovima devedeset devet ljudi i isto toliko konja,
pasa, kokošaka i sokolova, jer će im oni služiti u kraljevstvu mrtvih i iskupiti
ih za njihova loša dela“.
Oba ta opisa bi, naravno, mogla biti hrišćanska propaganda. Da bismo
otkrili čitavu istinu o tome šta se desilo u vikinškom Reptonu, bilo je važno
otkriti šta je zadesilo tu decu. Postoji slučaj u kome se možda desilo nešto
slično: u Treleborgu, u naselju blizu utvrđenja, nađeno je nekoliko bunara s
mešavinom ljudskih ostataka i životinjskih kostiju.11 Najupečatljivije je bilo
što su se u oba bunara, na samom dnu, nalazila tela dva veoma mlada deteta.
U oba slučaja su ubačeni i gotovo celi skeleti koze ili psa. Verovatan razlog
za te tragične pogrebe zaista je žrtvovanje ljudi.
Prvo što je sigurno u vezi s četvoro reptonske dece jeste da nisu sva
poticala iz tog kraja. Ono najmlađe (koje je čučalo okrenuto u suprotnom
pravcu u odnosu na ostale) je moglo biti iz okoline. Druga tri deteta
predstavljala su iznenađenje: poticala su iz veoma različitih mesta – ne samo
različitih u odnosu na Repton već i međusobno. Jedno je imalo
najekstremniju vrednost izotopa stroncijuma od svih osoba u čitavom
projektu. Jednostavno rečeno, to je značilo da je ono došlo iz oblasti sa
znatno starijom geologijom. Vrednosti izotopa kiseonika, koje nam mogu reći
nešto o klimi u kojoj su odrasli, pokazale su da su bar dvoje mogli da potiču
iz prijatnije klime nego što je to britanska. Na kraju, podaci o ishrani iz
njihovih kostiju nagoveštavali su da su odrasla hraneći se drugačijim
namirnicama od svih drugih sahranjenih na tom lokalitetu.
Ti rezultati su zbunjivali. Bilo je očigledno da je sve četvoro umrlo
istovremeno, o čemu je svedočila istovremena sahrana. Međutim, zato što su
bili tako mladi, sigurno su u Repton stigli nedavno, inače bi njihove
vrednosti izotopa bile mnogo sličnije. Prema tome, izgleda veoma verovatno
da su u Repton stigli s Vikinzima. To ne bi bilo neobično: znamo da su neke
vikinške vojske putovale s decom. Kad je kralj Alfred 894. napao vikinško
utvrđenje, Anglosaksonska hronika pripoveda da je odneo novac, žene i
decu, i da je uzeo suprugu i sinove vikinškog vođe za taoce. U Reptonu, kao
što su rezultati izotopa pokazali, nije bilo verovatno da su sva ta deca
poticala iz Skandinavije, i činilo se malo verovatno da su migrirala s
roditeljima i slučajno stradala u bici. Umesto toga, drugo moguće tumačenje
bilo je da su njih četvoro dovedeni u Repton kao robovi.
To je dakle bila situacija kada se te godine perla od karneola ponovo
pojavila. Potvrđeno je da je Repton bio deo vikinškog logora iz 873, i svi
dokazi su ukazivali da su u masovnoj grobnici sahranjeni vikinški pljačkaši,
moguće i njihov vođa, plavooki, proćelavi ratnik i njegov sin, možda u
pratnji nekoliko žena. Svejedno, i dalje je bilo nekoliko pitanja na koja nije
bilo odgovora. Zašto je poreklo mrtvih iz masovne grobnice bilo toliko
različito, i je li moguće da su neki od njih zaista poticali s mesta koje se
obično ne smatraju za deo vikinškog sveta? Jesu li ta deca prineta na žrtvu i
ako jesu, odakle su došla? I da li su dokazi iz Reptona zaista predstavljali
vikinški logor u njegovoj celini, ili ima i drugih tragova tih ljudi skrivenih u
okolini? A najvažnije je kako se u sve to uklapaju perla od karneola i njene
veze s istokom.
Sledeće otkriće nalazi se samo nekoliko kilometara nizvodno.
 2.

DIRHAM:
SREBRNJAK ZA ROBA
 FORMARK, OKO 873.

Začuđujuće je lak. Metal je tanko iskovan i isečen u pravilan, široki krug,

krt i nepraktičan. Ukrasi na obe strane izdižu se s površine u složenim
šarama i privlače oko: krive i linije koje se izvijaju na nepoznate načine,
poput zmija koje se savijaju unatrag, ka sopstvenom repu. Novčić pripada
nekom drugom svetu. Čuo si da su te šare pismo, da sadrže imena i poruke
na nekom nepoznatom jeziku.
Gledaš kako oštri gvozdeni nož pritiska ivicu i malčice zarezuje stranu
gde, gotovo nemoguće, materijal sija još jače. Bez obzira na to koliko si
opčinjen šarama na njemu, ti želiš njegovu vrednost; sjaj pokazuje da je
dragocen. Kasnije će biti prepolovljen, pa još jednom, izmeren i zamenjen
za nešto što će ti biti još dragocenije.
 RAZMENA

Odavno je poznato da su Vikinzi igrali ključnu ulogu u trgovini robljem.

Širom Evrope trgovali su na veliko ljudskim životima. Koliko je onda
verovatno da se Velika vojska u Reptonu takođe bavila i time da je, uz
pljačku, hvatala i prodavala ljude? Da li su neki iz masovne grobnice i, što
je važnije, deca pored humke zapravo bili robovi?
Ništa u pisanim izvorima ne povezuje Veliku vojsku s otmicom robova,
ali imamo reference da su se neki od onih koji su tu bili prisutni time bavili.
U Analima Alstera posebno se ističe jedna zabeleška: Olaf i Ivar napali su
869. Armag u Severnoj Irskoj. Kao što se obično očekuje od Vikinga, ne
samo da su ubili i silovali meštane već su i odveli u ropstvo njih „deset
stotina“. Kasnije su pobegli preko mora, ka reci Klajd i britanskom
kraljevstvu Alt Klut („Stena Klajda“). Njih dvojica su zajedno opseli
britansku ostrvsku tvrđavu kod Dambarton Roka 870. Posle teška četiri
meseca ponestalo im je vode i tvrđava je pala tako da su Britanci morali da
priznaju poraz. Prema Analima, Olaf i Ivar su se 871. vratili u Irsku s dvesta
brodova punih porobljenih Angla, Britanaca i Pikta – ljudi iz različitih
kraljevstava u današnjoj Engleskoj i Škotskoj.
Mada ne možemo da dokažemo da su Olaf i Ivar nekad bili u Reptonu,
lako je zamisliti da se u takvom okruženju, samo dve godine kasnije, često
mogli videti zarobljenici i robovi. Odsustvo pisanih tragova o robovima u
Anglosaksonskoj hronici u vezi s Velikom vojskom ne znači da njih nije bilo;
moguće je samo da letopisci nisu mnogo znali o njima, ili nisu imali razloga
da o njima pišu. U tom scenariju, s obzirom na izuzetno neobične vrednosti
izotopa i povrede na njihovim skeletima, čini se veoma moguće da je četvoro
dece u Repton stiglo kao sužnji.
Nalaženje pouzdanih dokaza o postojanju i razmerama vikinške trgovine
robljem izuzetno je teško: arheološki nalazi su gotovo potpuno nemi. Kako
dokazati da je neko bio rob, da nije bio slobodan, i da je možda otet iz
dalekog zavičaja? Čak i u modernija vremena, većina naših dokaza o
nekadašnjem ropstvu potiču iz pisanih izvora. Slično tome, nekoliko
istorijskih izvora nam pruža tragove vikinškog učešća u trgovini robljem, ali
nijedan od njih nije detaljan. Vikinzi sigurno nisu bili jedina grupa koja je
otimala robove u ranom srednjem veku. Još 580. godine je papa Grigorije
Veliki navodno na jednoj italijanskoj tržnici naišao na svetlokosu decu
robove iz današnje Engleske i izgovorio poznate reči, kada je čuo da su oni
Angli (ljudi iz Anglije): „Nisu to Angli već anđeli.“ Izgleda – bar po pisanim
izvorima – da su se Vikinzi na veliko bavili trgovinom robovima.
Za početak možemo da se prisetimo šta znamo o robovima u
Skandinaviji, zavičaju Vikinga. Dobar deo našeg znanja o klasnom sistemu
doba Vikinga, i o postojanju robova u skandinavskom društvu, potiče iz
poeme Rigstula, za koju se smatra da je napisana u desetom ili jedanaestom.
veku. U njoj paganski bog Rig opisuje mitološko poreklo tri različite
društvene klase – robova, slobodnih ljudi i plemića. Iz toga, kao i iz
islandskih saga jasno je da su porobljeni ljudi bili integralni deo vikinškog
društva, u kome su ih zvali trell ili thrall (što je koren moderne engleske reči
enthrall – podjarmiti, zarobiti). Trelovi u suštini nisu bili slobodni, bili su
nečije vlasništvo i nisu imali nikakva prava. Nisu imali imovinu i nisu bili
zaštićeni od nasilja i zlostavljanja, ali ako bi neko povredio ili ubio tuđeg
roba, morao je vlasniku da plati odštetu. Postojala je mogućnost oslobođenja
iz ropstva, ako bi vlasnik bio velikodušan, ili ako je od toga imao neku
praktičnu korist. Ipak, većina dokaza kojima raspolažemo iz pisanih izvora
opisuje kako su se robovi uklapali u društvo, a ne kako su postali robovi.
Malo se zna o tome kako se odvijala kupovina i prodaja robova, ili o
ratnicima koji su otimali robove.
Jasno je jedno – mnoge žrtva otmica bile su žene i deca zato što je to
često izričito navođeno u istorijskim spisima. Jedan od najranijih odnosi se
na Irsku, gde Anali Alstera imaju unos za godinu 821, o vikinškom prepadu u
blizini Dablina, u kome je, između ostalog „odnet veliki plen žena“. Na
sličan način, Kraljevski franački anali takođe spominju prepade Vikinga
tridesetih godina devetog veka, među kojima jedan izričito govori da su
među sužnjima bile multas feminas (mnogo žena). Takvi zapisi veoma su
uticali na stvaranje popularne slike snažnih vikinških pljačkaša koji biraju
žene za otmicu.
To je možda bila istina. Posebno upečatljiv opis može se naći u
islandskom spisu iz trinaestog veka, Sagi o ljudima iz Laksdala, koji govori
o Melkorki, irskoj princezi, čija sudbina podseća na junakinje iz savremenih
bajki. Islanđanin Hoskuldr putuje na tržnicu negde u Skandinaviji pod
izgovorom da kupuje građevinski materijal za svoje imanje. Tamo upoznaje
čoveka po imenu Gili, veoma bogatog trgovca za koga se znalo da je trgovao
s kraljevima Rus‘a, i koji se sada posvetio prodaji robova. Hoskuldr
zaključuje da nije zadovoljan samo svojom ženom, koja se stara o imanju
dok je on na putu, i želi da ima konkubinu. Kupuje najskuplju robinju koju
Gili nudi na prodaju. Pošto je spavao s njom, vodi je kući, a ne smeta mu to
što je ona nema. Tek kad je devojka rodila sina, prvi put je čuje kako govori
– na irskom – i tada kaže da je za sebe irska princeza po imenu Melkorka.
Hoskuldrova napaćena žena nije oduševljena dolaskom Melkorke i njenog
sina, tako da bivša princeza dobija imanje kojim će upravljati. Njen sin će
imati veoma uspešan život i relativno srećan kraj je osiguran. Uprkos
očigledno ulepšanim elementima priče, neki njeni delovi veoma su
informativni: trgovac s istoka prodaje robove na skandinavskoj tržnici,
kupovina žene koja će biti konkubina i pojava robinje irskog porekla.
Verovatno je da je na teritoriji kakav je Island, koji su Skandinavci
naselili sedamdesetih godina devetog veka, robovi bili neophodni iz brojnih
razloga, i to ne samo kao radna snaga za tek osnovana naselja. Između ranog
devetog i jedanaestog veka irski anali beleže desetine velikih prepada u
kojima su Vikinzi odvodili zarobljenike, verovatno da bi bili robovi. Treba
razmotriti koliko su takvi poduhvati bili isplanirani: je li ropstvo bilo
proizvod dobro organizovanih profesionalnih trgovaca robljem ili više
nasumičnih oportunista koji su radili „na malo“? Neki izvori nagoveštavaju
da je ostrvo Dalki u blizini Dablina bilo sabirni centar za uhvaćene robove,
pre nego što su ih vodili na konačno odredište, što govori o određenoj
organizaciji i pažljivom planiranju. Jedan izvor iz desetog ili jedanaestog.
veka, Život Svetog Fintana, nagoveštava nešto slično u priči o robu u
devetom veku koga su prodavali s jednog na drugi brod sve dok na kraju nije
završio putujući u Norvešku ili na Orknije. U mnogim slučajevima,
zarobljenici uopšte ne bi završili u ropstvu: njihovo hvatanje najbolje se
može opisati kao otmica, pošto bi onda napadači ucenjivali rođake žrtve
umesto da ih odvedu. Izgleda da je takva vrsta ucenjivanja bila čest i unosan
izvor zarade bez odgovornosti za održavanje robova u životu, što je moglo
da bude i skupo i logistički zahtevno.
Priča o Melkorki nije jedina u kojoj se spominje Irkinja koja završava u
vikinškom naselju poput Islanda i, zanimljivo, savremeni naučni dokazi to
mogu i da potkrepe. Jedna studija DNK bavila se 2005. godine1 poreklom
muškaraca i žena s Islanda i severnih britanskih ostrva, koristeći uzorke
moderne DNK od sadašnjih stanovnika. Istraživanje se bavilo s dva različita
vida porekla: muškom lozom putem Y-DNK i ženskom putem mtDNK, koja
prati žensko poreklo pošto se određeni markeri prenose samo s majke na
dete. Rezultati su pokazali da mada je većina Islanđana (75 procenata
analiziranih) imala skandinavsko poreklo, većina Islanđanki (62 procenta) je
izgleda poticalo s britanskih ostva – uključujući Škotsku i Irsku. To se veoma
razlikovalo od onoga što su istraživači otkrili na drugim, manjim ostrvima u
severnom Atlantiku, kao što su Šetland i Orkni, gde je skandinavsko poreklo
bilo jednako rasprostranjeno među muškarcima i ženama. Drugim rečima,
istraživanje je nagovestilo da su se posebno na Islandu žene keltskog porekla
mešale sa skandinavskim muškarcima. Mada ti naučni dokazi deluju čvrsto,
posebno pošto tako dobro potvrđuju istorijske izvore, to sigurno nije dokaz
da su te žene na Island stigle kao robinje. Nemamo načina da znamo jesu li
došle dobrovoljno. Ipak, da bismo razmrsili pitanje ropstva, otkrivena
razlika među polovima je važna, kao i spoznaja o tome kako se genetski
materijal prenosi. Da bi ostavili genetski trag, silom otete osobe bi morale
da se razmnožavaju da bi preneli svoj DNK. Zar nije verovatnije da su
robinje češće postajale konkubine ili žene, i prema tome su rađale decu nego
što su robovi postajali muževi ili ljubavnici da bi učinili isto? Drugim
rečima, čak i da je jednak broj muškaraca i žena prvobitno odveden u
ropstvo, genetika bi to pokazala samo ako su se oba pola razmnožavala u
jednakim razmerama.
A ipak jedno novo istraživanje drevnog DNK izgleda baš to pokazuje. U
njemu su naučnici analizirali DNK iz arheoloških skeleta s Islanda iz doba
Vikinga da otkriju jesu li pojedinci imali skandinavsko ili keltsko (irsko ili
škotsko) poreklo. Našli su primere oba porekla, ali nisu našli iste razlike u
polovima koje su se pojavile u proučavanju modernog DNK, što znači da
nije bilo dokaza da je s Britanskih ostrva stiglo više žena nego muškaraca, u
suprotnosti s onim što sugeriše proučavanje modernog DNK. Posebno je
zanimljivo da su poređenjem genetskih podataka drevnih i savremenih
populacija mogli da statistički dokažu da su pojedinci sa skandinavskim
poreklom izgleda zaista bili uspešniji u prenošenju svog DNK od pojedinaca
s keltskim precima. Iako to možda ne dokazuje da su pridošlice iz Škotske i
Irske bile robovi, prilično ubedljivo pokazuje da su mnogi od njih pripadali
drugačijem sloju društva od drugih migranata koji su stigli iz Skandinavije.
U svakom slučaju, jasno je da je postojala potražnja koju su Vikinzi
mogli da zadovolje. Znamo da je trgovina ljudskim životima bila široko
rasprostranjena i u drugim delovima vikinškog sveta, tako da je pitanje u
kojoj su meri takve operacije imale velike razmere i u zapadnim teritorijama
poput Britanije i Irske – a posebno u Engleskoj. I šta je bio podsticaj, šta su
Vikinzi dobijali zauzvrat? Tu se pojavljuje jaka veza s islamskim svetom, i
ispostavilo se da se za naše shvatanje kako je to povezano s Velikom
vojskom izuzetno važan trag nalazi tek nekoliko kilometara daleko od
Reptona.

STRUJANJA S ISTOKA

Jednog januara došla sam u pab u Derbiširu, nedaleko od Reptona, da

upoznam lokalnog tragača za metalom, na osnovu slučajnog komentara na
Tviteru. Nekoliko nedelja ranije čula sam za tog entuzijastu koji je verovao
da je našao dokaze o novom vikinškom logoru. To je bilo uzbudljivo iz dva
razloga. Prvo, zato što nikada nisam čula da su u blizini nađeni vikinški
artefakti, uprkos davnašnjim sumnjama da se u toj oblasti nalazi još jedan
vikinški lokalitet, i drugo, zato što nisam uspevala da uspostavim kontakt s
lokalnom zajednicom tragača za metalom.
Traganje za metalom je u Engleskoj legalno ako imate dozvolu
zemljovlasnika i to je izuzetno popularan hobi kojim se većina ljudi bavi
odgovorno. Ali odnos između tragača i arheologa je složen i ponekad napet.
Bez zvaničnih dozvola i sistema za obuku, u principu svako može da uzme
detektor i iskopava artefakte, pa čak i da ih prodaje a da ni sa kim ne podeli
šta je otkrio i gde. To bi, naravno, moglo dovesti do velikog gubitka za
istorijsko znanje. Međutim, izvesne vrste predmeta klasifikovane su kao
„dragocenosti“, što znači da se moraju prijaviti vlastima: u njih spadaju
novčići, srebrni i zlatni predmeti stariji od trista godina i neki preistorijski
artefakti. Trenutno ne postoji obaveza, sem u slučaju tih dragocenih
predmeta, da se otkrića prijavljuju arheolozima ili muzejima, što je veoma
dugo značilo da je ogromna količina znanja bila izgubljena za sve, sem za
samog nalazača. To je bilo posebno problematično za izučavanje doba
Vikinga, zbog oskudnih materijalnih dokaza o vikinškom prisustvu u
Engleskoj. Sem Reptona, i velikih lokaliteta poput Jorka, gde arheološka
iskopavanja potkrepljuju dokaze iz pisanih izvora o vikinškim osvajanjima i
naseljavanju, vrlo malo lokaliteta mogu se sa sigurnošću povezati s
Vikinzima. Nemamo iskopanih vikinških naselja, imanja, niti kuća već samo
nekoliko vikinških grobnica u čitavoj zemlji. Postoje toponimi koji
nagoveštavaju da su se tu nekada naselili ljudi koji su govorili skandinavske
jezike, ali na terenu od njih jedva da ima traga.
Međutim, nedavni sistematski način za popisivanje otkrića tragača za
metalom doveo je do prave revolucije u onome što znamo o Engleskoj iz
doba Vikinga. Dobrovoljni sistem beleženja nazvan Portable Antiquities
Scheme (PAS) osnovan je 1997, s ciljem da se spreči gubitak informacija o
individualnim predmetima koje su tragači našli. Svako ko nađe arheološki
artefakt može da ga odnese lokalnom „službeniku za vezu s otkrićima“ i da ga
unese u centralnu bazu podataka. Do 2020. u bazu je uneto više od 1,4
miliona objekata i rezultati su izuzetni – ne samo da su otkriveni čudesni
artefakti već i do sada nepoznati obrasci naseljavanja i lokaliteti koji su
izmakli pisanim izvorima, od rimskih vila do opustelih srednjovekovnih sela.
Ipak, pošto je taj projekat zasnovan na dobrovoljnoj bazi, mnogo je toga
promaklo kroz mrežu. Uzaludno sam provela sate tražeći u bazi vikinške
artefakte otkrivene u blizini Reptona. Zajedno s mnogim mojim kolegama
pitala sam se da li otkrića posle iskopavanja iz sedamdesetih i osamdesetih
godina prošlog veka zaista to mogu biti: da li je jaka sila poput Velike vojske
mogla da dođe u Repton i ne ostavi nikakve artefakte u blizini, i nijedan
jedini trag svog prisustva u široj okolini? Ili je samo bilo stvari koje su
nađene, ali nisu prijavljene? Da li je odsustvo dokaza jednako dokazu
odsustva? Naravno, s obzirom na broj aktivnih tragača za metalom u
Derbiširu, neko sigurno nešto zna. Uprkos što sam pet godina radila u tom
kraju, nisam imala nikakvu ideju – kao ni bilo ko drugi – šta je sve možda
nađeno a nezabeleženo. Sve do tog januarskog dana.
Kad sam ga upoznala, Rob, koji je bezbrojne vikende proveo
pretražujući derbiširska polja, i usput stekao ogromno znanje o tom kraju,
doneo je nekoliko predmeta koje je našao u blizini. Prvi predmet koji mi je
pokazao bio je sasvim očigledan: Torov čekić. Delimično slomljeni srebrni
privezak, bio je gotovo istovetan kao onaj iz groba G511.
Mada je čekić nagoveštavao prisustvo Vikinga, on nije bio dovoljan
dokaz kakav je to bio vikinški logor ili naselje. Među druge predmete nađene
na istoj lokaciji spadali su broševi u vikinškom stilu i anglosaksonski nakit,
neki namerno isečeni na komade nekada u prošlosti, što je bila česta praksa u
vikinškom svetu. Svi ti nalazi su ukazivali na značajno vikinško prisustvo u
tom kraju. Međutim, poslednji predmeti koje mi je Rob pokazao bili su
najvažniji: nekoliko izlomljenih islamskih srebrnjaka – dirhama. Oni su bili
tačno ono čemu sam se nadala, zato što su predstavljali delić slagalice koji
nedostaje.
Samostalno nađeni dirhami relativno su retki u Engleskoj, i do 2020.
baza podataka PAS navodi samo pedeset šest takvih unosa. Drugi su nađeni u
većim količinama kao deo blaga – skrivenih ostava novčića i drugih
dragocenih metala zakopanih da se sakriju i kasnije otkopaju – ali primeri iz
PAS-a su pojedinačni novčići nađeni sami, kao slučajni gubici ili iz ostava
koju je rasturilo oranje. S uobičajenim prečnikom od oko 2,5 cm, ti novčići
su značajno veći od anglosaksonskih novčića korišćenih u istom periodu.
Iskovani od srebra, dirhami s obe strane imaju nekoliko linija teksta, i
obično natpis na arapskom (kufskom) duž spoljne ivice i u sredini. Novčići
su često izuzetno informativni jer obično ne nose samo ime i datum vladara
nego ponekad i detalje o godini i lokaciji na kojoj su iskovani i ko ih je
iskovao. Toliko su važni zato što su direktan dokaz o kontaktu i trgovini s
jednim od najmoćnijih carstava na svetu u doba Vikinga: s Islamskim
kalifatom.
Ipak je to svet s kojim je, po našem shvatanju, Engleska iz ranog srednjeg
veka imala veoma malo kontakta, a pogotovo u oblastima kao što je ova,
usred ruralnog Derbišira. Novčići kao što su dirhami malo bi koristili
običnim anglosaksonskim seljacima iz devetog veka i prema tome nema
očiglednog razloga zašto bi se našli u tom okruženju. Njihovo prisustvo u
Engleskoj izgleda da je potpuno povezano s Vikinzima i ne govori samo o
razgranatoj mreži čiji su oni bili deo već i nešto veoma važno o globalnoj
pozornici na kojoj su se odvijala njihova dela.
Otprilike dva veka pre nego što se Velika vojska pojavila na tlu
Engleske, jedan događaj na Bliskom istoku će imati neizmeran uticaj na tok
svetske istorije: godine 622, prorok Muhamed krenuo je kroz Arabijsku
pustinju sa svojim pratiocima, iz Meke u Medinu, i to je označilo nastanak
islama. Ako brzo pređemo u kasni sedmi vek, sve bogatiji Islamski kalifat
pod vođstvom kalifa Abd Al-Malika počeo je da kuje srebrne verzije svog
zlatnika – dinara. Novi srebrnjaci brzo su postali opšteprihvaćena valuta
pošto je islamska vlast želela da poboljša i učvrsti kontrolu na svojim
monetarnim sistemom. Izgleda da su ti novčići ubrzo počeli da cirkulišu
daleko van sfera u kojima su se koristili kao legalno sredstvo plaćanja, a u
devetom veku su počeli u velikim količinama da se pojavljuju u
Skandinaviji.
Važno je razumeti šta su tačno dirhami predstavljali Vikinzima i zašto se
novčići u vikinškom svetu nalaze u tako velikom broju: Skandinavce su
zanimali zbog srebra, a ne zbog monetarne vrednosti. Tokom poznog devetog
i desetog veka, neutaživa glad za srebrom u dobroj meri je pokretala
vikinšku ekspanziju. Moglo bi se reći, a mnogi su to i činili, da je sem želje
za političkim osvajanjem i naseljavanjem novih zemalja, veliki deo vikinških
napada pokretala njihova ogromna potreba za tim plemenitim metalom.
Srebro je postalo veoma važan deo vikinškog dvojnog ekonomskog sistema,
u kome su, tokom vremena, obični novčići počeli da se koriste zajedno sa
sistemom plaćanja zasnovanom na težini, koji se naziva ekonomijom
plemenitih metala. Dobar deo srebra koji su Vikinzi sticali brzo je pretapan u
srebrne poluge: male metalne šipke koje su omogućavale da se srebro štedi,
čuva i da se njime trguje. Srebrni fragmenti – ili kompletni ili isečeni na
delove poznate kao hacksilver, kao oni koje je našao tragač Rob – otkrivani
su u ostavama ili po livadama širom Skandinavije i gde god da su Vikinzi
putovali.
Povremeno možemo da naslutimo složeni splet veza koje predstavlja
srebro koje su Vikinzi sakupljali, i putem njega, mreže koje se pružaju ka
istoku. Izuzetan primer je ostava novčića iz Doline Jorka koju su otkrili
tragači za metalom, i koja je tu zakopana nekoliko decenija posle Velike
vojske. Dejvid Velan je 2007. sa sinom Endrjuom tragao za metalom na polju
u Severnom Jorkširu. Ispostavilo se da je uobičajeno pištanje detektora
dovelo do jednog od najvažnijih otkrića te vrste za poslednjih 150 godina:
pozlaćeni srebrni pehar sa 617 novčića, 67 srebrnih objekata i jedna zlatna
grivna. Procenjeno je da je ta ostava zakopana krajem 927. ili početkom 982.
U to doba je Atlestan, kralj južne Engleske, upravo ponovo osvojio delove
zemlje – uključujući i Jork – koje su decenijama bili pod vikinškom vlašću.
Jork je prvobitno osvojila Velika vojska 866. i povremeno ga koristila kao
bazu sve do 878. Onda je, od kasnog devetog veka, postao deo šireg regiona
na severu i istoku zemlje koji je bio pod kontrolom Skandinavaca, i koji se
ponekad (mada neprecizno) naziva Danelag. Dvadestih godina desetog veka,
međutim, sukobi između Vikinga i Saksona izazvali su nestabilnost, što je
možda bio razlog da se takva blaga zakopaju.
Pojedinačni predmeti iz Doline Jorka imaju veoma različito poreklo:
pehar je izrađen u Francuskoj, možda opljačkan iz franačke crkve ili dat kao
danak. Novčići u njemu su međutim varirali od lokalno kovanih
anglosaksonskih do karolinških novčića iz Franačkog carstva koje je vladalo
većim delom centralne i zapadne Evrope, zajedno s neobičnim anglo-
skandinavskim tipovima. Jedan o njih je takozvani peni Svetog Petra,
posvećen svecu zaštitniku Jorka, na kome se nalazi hrišćanski krst sa jedne, a
vikinški mač i Torov čekić s druge strane; on odlično pokazuje za hibridne
identitete koje su stvarali skandinavski doseljenici s početka desetog veka.
Veliki broj srebrnih poluga i komada hacksilver nađenih s njima pokazuju da
je srebrna ekonomija takođe bila živa više od pola veka pre dolaska Velike
vojske.
Međunarodne veze u ostavi su još zanimljivije: u njoj je nađeno petnaest
dirhama, među kojima jedan iz kovnice u Samarkandu, u današnjem
Uzbekistanu, ključnoj tački na Putu svile. Još dva predmeta mogu se povezati
s istokom – igla za broš slična onoj nađenoj u vikinškoj ostavi u Gnezdovu u
Rusiji i fragment neobičnijeg predmeta, poznatog kao permski prsten. Oni su
tako nazvani zato što su najčešće nalaženi u okolini Perma u Rusiji, na obali
reke Kame, kod Urala.
Permski fragment je deo grivne za ugraviranom šarom koja se pruža oko
zaobljene srebrne šipke. Nekad je bio deo velike grivne koja se nosila oko
vrata. Takve grivne nalažene su u Skandinaviji, na ostrvima u Baltiku i u
istočnoj Danskoj, gde su mnoge datirane na najranije godine doba Vikinga.
Većina grivni koje su nađene netaknute uvijene su u manje spirale, koje su
Vikinzi nosili oko ruku. Međutim, evo šta je zanimljivo u vezi s njima: mada
pravljene da se nose oko vrata ili ruke, korišćene su kao prenosna valuta,
zato što su netaknuti prstenovi uvek odgovarali umnošku određenog
standarda za težinu. Taj standard je zasnovan na umnošku od 100 grama:
primeri iz Rusije često su teški oko 400 grama, a u Skandinaviji su nađene
lakše verzije, od 100 i 200 grama. Fragment iz Doline Jorka teži 26 grama,
što je otprilike četvrtina standarda od 100 grama. Na fragmentu iz Jorka
takođe se vide ogrebotine od isprobavanja, njih ukupno četiri, što pokazuje
da je srebro u nekom trenutku bilo proveravano i zamenjeno za nešto. Postoje
tvrdnje da broj zareza na srebrnom predmetu nagoveštava koliko je on dugo
bio u opticaju, i pitam se da li svaki zarez predstavlja transakciju: srebro za
roba, četiri puta.
U matičnim vikinškim zemljama, sistemi plaćanja zasnovani na težini i
trampi bili su uobičajeni sve do prelaska u novi milenijum, pošto se dotad
novac kovao samo u ograničenim količinama. Ni u zapadnoj Evropi situacija
se nije mnogo razlikovala. Zapravo, između osmog i desetog veka, na
kontinentu se može videti relativno jasna podela, s granicom koja se pruža
duž reke Elbe u današnjoj Nemačkoj, na istočnom kraju karolinških zemalja:
zapadno odatle, ekonomija zasnovana na kovanom novcu bila je uobičajena,
dok je istočno prevladavala ekonomija zasnovana na komadima plemenitih
metala. Zanimljivo, distribucija dirhama širom severne Evrope odgovara toj
podeli, što nam govori da su novčići stigli gotovo isključivo istočnim
rutama, a ne preko Mediterana.
U Engleskoj su u doba Rimskog carstva novčići bili u velikom opticaju,
ali su sledećih vekova kovanje novca praktično prestalo. U poznom sedmom
veku je počelo kovanje novca u ograničenoj količini, ali tek je u osmom i
devetom veku valuta u novčićima počela da formira značajan deo
anglosaksonske ekonomije. Kralj Ofa, koji je vladao anglosaksonskim
kraljevstvom Mersija između pedesetih i devedesetih godina osmog veka,
sproveo je reformu novca tako što je uveo široki srebrni peni: novčić koji je
koristio kao instrument i političke i ekonomske vlasti. Vladari su takođe
koristili novčiće da naglase svoju moć putem umetničke detalja i Ofa je čak
iskovao zlatnik koji je oponašao arapski dinar kalifa al-Mansura, vladara
islamske Abasidske dinastije (754–775), mada se smatra da je to bilo
uglavnom zbog trgovine na Sredozemlju. Zapravo, analize su pokazale da su
mnogi zlatni predmeti iz tog doba pravljeni od recikliranog otpada.
U svakom slučaju, sve do vladavine Aflreda Velikog u poslednjoj
četvrtini devetog veka, korišćenje novca u Engleskoj bilo je uglavnom
ograničeno na istočne delove zemlje; u širim razmerama, plaćanje se tih
vekova obično vršilo razmenom dobara. Međutim, kad se Velika vojska
pojavila sredinom devetog veka, Vikinzi su bez sumnje već bili dobro
upoznati s mestom koji kovani novac ima unutar preovlađujućeg ekonomskog
sistema iako ga tada još sami nisu kovali. To znači da su znali za dva veoma
različita sistema plaćanja i da su u njima učestvovali. Dirhami su bili
obeležje drugog.
Jedan od načina da se otkrije jesu li artefakti uzeti i korišćeni zbog svog
metalnog sadržaja jeste potražiti tragove isprobavanja na srebrnim
predmetima: male ogrebotine i useke na površini koji pokazuju da je neko
testirao kvalitet metala jer nije bio siguran može li da veruje trgovcu s kojim
pregovara. Test bi pokazao da li je metal odgovarajuće tvrdoće i otkrio je li
predmet izrađen od jeftinijeg metala pa posrebren.
Postoje brojni razlozi zašto je ekonomija zasnovana na srebru postala
toliko popularna među Vikinzima. Prvo, to je bio sistem jednostavan za
korišćenje: omogućavao je da se kvalitet i čistoća srebra lako testira i
potvrdi, i da se onda izmeri kao sredstvo plaćanja. Drugo, ta vrsta valute
pružala je fleksibilnost za veoma mobilnu grupu: bio je to oblik bogatstva
koji je mogao da zadrži svoju vrednost preko izuzetnih daljina koje su oni
prelazili dok se mogao koristiti i tokom perioda mirovanja, kad su se na
jednom mestu zadržavali mesecima, pa čak i nekoliko godina. Treće, srebrne
poluge i ukrasi mogli su se koristiti za izbegavanje oporezivanja. Kao čist
metal, srebro nije bila valuta koju izdaje vladar i prema tome nije podlegalo
direktnoj kontroli vlasti; zbog toga je bilo veoma verovatno da se nalazilo
van zakona o novcu, posebno u anglosaksonskoj Engleskoj, i zato je manje
verovatno da je bilo predmet oporezivanja. Lako je zamisliti da je to
Vikinzima bilo primamljivo.
Sve veći broj dirhama koji su nađeni pokazuje nam da su veze s istokom
možda bile češće nego što smo prethodno mislili. Ali to nam i dalje ne daje
potpunu sliku o tome koliko je srebra završilo u Britaniji i Irskoj posle
vikinških pljačkaša i trgovaca. Šta je sa svim srebrom koje je pretopljeno u
šipke i ukrase? Analiza izotopa može nam konačno dati odgovor na to
pitanje.
Spolja gledano, srebrni ingoti nemaju nikakve tragove o poreklu metala.
Ne možemo odrediti izvor po svojstvima predmeta: nema spirale permskog
prstena ili složene šare franačkog pehara da otkriju njihovo umetničko i
geografsko poreklo. Kad se metal pretopi, od toga ne ostaje ništa i
donedavno je bilo nemoguće odrediti odakle je metal došao pošto je jednom
pretopljen u neugledni ingot. Ipak, baš kao hemijski markeri u ljudskoj gleđi,
metal takođe zadržava tragove okruženja iz koga potiče, što nam pruža
mogućnost da primenimo analizu izotopa i otkrijemo njegov izvor.
Srebro se u prirodi retko nalazi u čistom obliku. Umesto toga, obično se
nalazi u rudama koje su kombinacija nekoliko minerala, kao što je galen
(olovo i mala količina, do jednog procenta, srebra). Da bi se dobilo srebro
iz tako mešane rude, prvo je neophodno da se metal i druge nečistoće izdvoje
putem pretapanja, a onda se separira srebro u procesu koji se zove
kupelacija. Za to je potrebno zagrejati metal do veoma visoke temperature,
što dovodi do oksidacije olova, tako da se ono može lakše ukloniti.
Međutim, uvek preostanu tragovi drugih elemenata – a to su dobre vesti zato
što baš ti metali mogu da pomognu u otkrivanju geografskog porekla. Da bi
pratili poreklo srebra, izotopi olova su posebno korisni pošto odnosi izotopa
izmereni u uzorku mogu da odgovaraju rudama olova i srebra u različitim
geografskim oblastima, što znači da je moguće primetiti razliku između
izvora olova, na primer, u zapadnoj Evropi (Engleskoj i Francuskoj) ili
centralnoj Aziji.
Jedan novi projekat istražuje poreklo vikinškog srebra u Engleskoj u
velikim razmerama i posebno se fokusira na pitanje da li je srebro poteklo iz
kontinentalnih izvora ili iz dalekih krajeva. Džejn Keršo, arheolog s
Univerziteta u Oksfordu koja vodi taj projekat, pregledala je srebrne ingote
nađene u vikinškim ostavama.2 Preliminarni rezultati pokazuju da je glavni
izvor srebra poticao s istoka i od pretopljenih dirhama. To znači da smo
možda ozbiljno potcenili količinu metala koji je stigao direktno iz istočnog
sveta.

NOVA OTKRIĆA

Jasno je da srebro uvezeno s istoka čini ogromnu zbirku, ne samo iz kasnijih

ostava već i iz najranije faze vikinškog prisustva u Engleskoj. To
nagoveštava da su oni koji su došli u Englesku sedamdesetih godina devetog
veka već bili deo nečeg većeg, nečeg što se pružalo daleko van zapadne
Evrope: sistema i mreže koji su bili dobro utemeljeni i izuzetno funkcionalni.
A ipak, naše poznavanje tih ranih veza je novijeg datuma i mnogo dokaza
potiče od novih metoda, kao što je rad Džejn Keršou na srebrnim ingotima.
Da bi sklopili veću sliku i shvatili te veze, moramo da pratimo trag unazad, i
kroz vreme i kroz prostor, i da shvatimo kako se uklapa u ono što smo saznali
iz lokaliteta kao što je Repton.
Kad sam se sledeći put srela s tragačem za metalom, Robom, imala sam
priliku da pogledam još nalaza s derbiširskog polja koje je on locirao. Među
nekoliko broševa od bakrene legure – verovatno opljačkanih, ili uzetih kao
danak – primetila sam malo lice: dva oka i široki nos, verovatno deo
skandinavskog priveska s ljudskom figurom, koje možda predstavlja Odina.
Takođe su tu bila i tri sićušna predmeta: mali i neugledni sa šarom koja je
delovala izrazito savremeno, i mogu se lako pomešati s kockicama za igru.
Predmeti se zovu polihedralni ili kubo-oktahedralni tegovi i predstavljaju
različite bronzane tegove. Svaki teg ima niz tačkica na glavnim stranama
(između jedan i šest), koje odgovaraju njegovoj težini. Tako su se ti tegovi
koristili za merenje svake manje količine robe, verovatno srebra, korišćenog
za kupovinu svakodnevnih predmeta. Trgovac bi imao svoj komplet, i to je
značilo da ste mogli da budete sigurni da niko ne pokušava da vas prevari.
Novo istraživanje pokazuje da su verovatno bili zasnovani na mernom
sistemu razvijenom na istoku.
Dirhami i dinari su takođe kovani na bazi utvrđene težine metala u
svakom novčiću. Zapravo, poreklo valute u preislamskoj epohi počinje iz
nenovčanih standarda težine koji su korišćeni da se odmeravaju količine
srebra i zlata. Težina dinara iznosila je 4,26 grama, jednaka jedinici težine
zvanoj mithqal, a islamski dirham bio je težak 2,275 grama: to je bilo
određeno u islamskom zakonu. Istovremeno je u Skandinaviji u upotrebi bio
ekonomski sistem zasnovan na težini, a o njemu znamo iz kasnijih pisanih
srednjovekovnih izvora. Tu je sistem bio sazdan oko marke, koja je bila
podeljena na manje delove, ore, ortung i pennies. Ore je verovatno bio težak
24,5 grama, što je značilo da je osam ore koji su sačinjavali marku ukupno
težili 196 grama – blizu 200 grama permskih grivni nađenih u Skandinaviji.
Prilikom iskopavanja u Švedskoj, arheolozi su otkrili naizgled
kombinovani islamsko-švedski sistem zato što su nađeni tegovi teški 12,7
grama: tri puta mithqal i pola ore. Implikacije toga su izuzetne, pošto govore
da je u to doba već postojala direktna veza između dva valutna sistema.
Razlog za razvitak i korišćenje takvog težinskog sistema bio je verovatno
olakšavanje trgovine preko različitih teritorija. Zanimljiva je pomisao da su
veze između švedskog i islamskog sistema postojale baš zbog istočnih
puteva, koji su omogućavali jednostavnu trgovinu preko prostora u kojima su
korišćeni različiti sistemi.
Ovde je hronologija važna. Dokazi iz Robovih otkrića i s drugih lokacija
u Engleskoj jasno govore da je Velika vojska koristila te polihedralne
tegove, sredinom i krajem devetog veka. Da bi se to desilo, moralo je biti
dovoljno vremena da tegovi (ili bar njihovi prototipovi) fizički stignu s
istoka, i takođe da postanu deo ustaljenog trgovinskog sistema. Drugim
rečima, da bi imalo smisla da tegove koristi Velika vojska, njihovo
korišćenje, izrada i usvojene meri morali su postati poznati i prihvatljivi
veoma široko rasprostranjenim i brojnim ljudima.
Ne možemo znati koliko je vremena za to bilo potrebno: teško je
razmrsiti vremenske razmere. Čak i s otkrićima kao što su ostave novčića,
čiji se datumi zakopavanja često mogu prilično tačno odrediti, teško je
rekonstruisati potpuni niz događaja: kako je svaki pojedinačni predmet stigao
na to konkretno mesto, i kakva mu je prošlost? Prilikom korišćenja tih
novčića za datiranje, važno je u obzir uzeti vreme potrebno da s Bliskog
istoka stignu u Englesku. Datum kovanja dirhama često se može odrediti
prilično precizno zato što su različite serije kovane u veoma kratkim
vremenskim periodima, ali treba uzeti u obzir nekoliko zastoja na tom putu.
Jedan potiče od vremena potrebnog da novčići pređu od mesta izdavanja do
konačnog odredišta, ali drugi je u vezi s često veoma dugim periodom
cirkulacije, posebno kad nisu korišćeni isključivo kao valuta u najužem
smislu te reči. Pošto su novčići bili cenjeni zbog svog srebra, mogli su se
lako čuvati, štedeti i razmenjivati prilično dugo pošto su pribavljeni.
Iz tog razloga, pokušaji da se datira ostava ili zakopano blago na osnovu
najkasnijeg datuma na dirhamu iz nje verovatno neće dati tačan datum kad su
novčići izgubljeni ili zakopani. Mada možemo da procenimo najraniji datum
kad je novčić stigao na lokalitet, to često ne pomaže kod srebrnjaka koji su
nađeni sami. Međutim, ako posmatramo distribuciju različitih novčića u
celini, čini se da postoji razmak od oko deset do petnaest godina između
perioda kad su novčići iskovani i njihovog najranijeg dolaska u Englesku.
Ono na šta ne možemo da odgovorimo jeste da li su se takvi novčići
nezavisno kretali kroz niz trgovinskih transakcija a da niko nije prevalio
čitav put s istoka na zapad ili su se ljudi kretali s njima.
Praćenje koraka nekog pojedinačnog otkrića i traženje mesta odakle
potiču može dovesti do novih tragova: počevši od boljeg razumevanja
lokaliteta na kome ih je Rob našao. To mesto se nalazilo samo četiri
kilometra daleko od Reptona, i ja sam pored njega prošla automobilom
toliko puta a da nisam imala pojma da ta blago zatalasana polja kriju toliko
novih dokaza. Tu put prolazi obodom poplavne ravnice, gde se jedva nazire
blagi nagib nadesno, ali s tog mesta reka je potpuno nevidljiva, iako teče tek
nekoliko stotina metara daleko. U devetom veku je tekla sve do mesta gde se
danas pruža put. Napred se nalazi strmina s čijeg se vrha odlično vidi svako
ko prilazi sa severa. Artefakti su nađeni preko širokog otvorenog prostora i
moguće je zamisliti kako bi to bilo dobro mesto da se nasuču brodovi; ravan
žal gde se zemlja spaja s vodom. Polje je veoma prostrano i lako je shvatiti
kako je ta oblast mogla da izdrži veliku grupu ljudi: čitavu vojsku i njene
pratioce.
Dalje na putu staza se odvaja na jug, i otkriva prašnjavo crveno zemljište
koje s poplavne ravnice vodi do crkvice Formark, nazvane tako po
nekadašnjem selu. Ispostavilo se da je i samo njeno ime trag: Formark, u
jedanaestom veku poznat kao Fornewerke, jeste ime koje potiče od iz
staronordijskog forn i verk, što znači „staro utvrđenje“. Odatle, ako
pogledate na jugoistok, možete da naslutite šumarak koji prekriva Hit Vud,
groblje s vikinškim humkama. Do sada ta lokacije nije imala mnogo smisla,
ali s Robovim otkrićima, delovi slagalice počinjali su da se uklapaju. I drugi
okolni toponimi bili su informativni, kao susedno selo Inglbi, staro nordijsko
ime koje znači naselje Angla ili Engleza. Ako znamo da se u Formarku
verovatno nalazio vikinški logor, a kasnije i skandinavsko selo, možda smo
našli kariku koja nedostaje između pljačkaša i naseljenika.
Mene više zanima rano prisustvo, a posebno veza s istokom. Tačno
datiranje lokaliteta se za sada pokazalo kao teško, ali bar imam identifikaciju
jednog dirhama koji je Rob tu našao. Taj novčić izdeljen na četvrtine iskovan
je u Al-Muhamadiji, poznatoj i kao Raj, 768. godine.3 Putovao je iz
današnjeg Irana na jug Kaspijskog jezera: to je danas kopnom put od gotovo
šest i po hiljada kilometara. Kada je izgubljen u Formarku, bio je star već
čitav vek, što znači da je tu stigao preko Skandinavije. Novčić demonstrira
povezanost između Reptona i istoka, ali da bismo shvatili kako je do toga
došlo, morala sam da krenem stopama Vikinga, da putujem na sever, prateći
reku Trent do mesta gde je Velika vojska provela godinu pre nego što je
stigla u Repton – putovanje koje je najverovatnije izvedeno brodom.
 3.

BRODSKI EKSER:
KRALJEVI REKA
 TORKSI, OKO 872.

Svetlo naglo bledi i ti počinješ da osećaš pritisak. Dim iz mangala peče ti

oči, njegov miris prožima svaku poru tvog tela. Vreme ističe. Tvoja je
dužnost da nadzireš popravku brodova, a oni moraju biti spremni u zoru.
Atmosfera u logoru se promenila i oseća se da je sve obuzelo iščekivanje;
uzbuđenje pomešano sa strahom novajlija. Trgovci su spakovali svoju
robu, igre i smeh je zamenio zvuk oštrenja oružja i povremenih prepirki. Ali
sada je tvoja pažnja prikovana na plovila pred tobom. Slana voda i duga
plovidba preko otvorenog mora ostavili su traga na njihovim koritima:
grede su istrulele a gvozdeni zakivci oslabili, izjeo ih je narandžasti prah
pod tvojim prstima. Brodovi moraju da budu u savršenom stanju pošto se
nikada ne može znati kada ćete sledeći put moći da pristanete u bezbednoj
luci. Uzdišeš kad se dečak koji trči prema tebi sa šakama punim gvozdenih
eksera sapliće o koren i naglavačke pada, pa ga onda blago grdiš dok mu
pomažeš da ih pokupi s blatnjave zemlje.
 MORSKI KONJI

Sedim u radnoj sobi, kišno je popodne, a sve površine prekrivaju plastične

kese, kutije i priručnici. Ovog puta su artefakti nedavno otkriveni, prilikom
novih iskopavanja u Reptonu koje sam pokrenula pre nekoliko godina u
pokušaju da odgovorim na neka nerešena pitanja o Vikinzima. Gledam veliku
zbirku gvozdenih fragmenata: zarđali komadi metala koji tek ovlaš
nagoveštavaju šta su nekada bili. Sakupljamo, sortiramo i opisujemo svaki
komad metala koji nađemo. Za većinu, lokaciju beležimo u tri dimenzije,
možda ih čak i fotografišemo na mestu nalaženja pre nego što ih izvadimo iz
zemlje. Sada tražim eksere s četvrtastim krajem. Ima mnoštvo kandidata: u
mojoj zbirci nalazi se više od sto eksera, a u nasleđenoj zbirci iz Reptona
ima ih oko šest stotina. Tada su bili gotovo jednako česti kao danas, i baš
kao u dvadeset prvom veku, koristili su se za razne svakodnevne namene.
Pažnju mi privlači mali ekser nađen pre dve godine, zbog koga smo se
uzbudili čim smo ga izvadili iz zemlje. Dugačak je tek pet centimetara,
zdepast i s okruglom glavom na jednom kraju i četvrtastom površinom na
drugom. Zbog tog drugog kraja je zanimljiv, zato što mi govori ne samo da je
bio u Reptonu pre hiljadu godina već i ponešto o tome kako je tu uopšte
stigao.
O poreklu doba Vikinga raspravljalo se vekovima. Faktor koji se obično
smatra za presudan jeste razvoj vikinškog broda: izuzetno dobro osmišljene
brodske tehnologije koja je omogućavala pomorsko istraživanje i ratovanje u
razmerama kakve severna Evropa ranije nije doživela. Jedan od tih brodova
je otkriven 1867, na farmi u južnoj Norveškoj. Brod Tune, koji se sada nalazi
u Muzeju vikinških brodova u Oslu, najneuglednije je plovilo tu izloženo, ali
je po mnogo čemu najinformativnije. Dobro očuvan, zbog specifičnih
svojstava tla, otkriven je pod ogromnom humkom, prečnika oko šezdeset
metara, a visine bar četiri.
Kad ga je iskopao Oluf Rig, profesor koji će postati jedan od osnivača
profesionalne arheologije u Norveškoj, njegovi metodi po današnjim
merilama nisu bili ni izbliza optimalni. Iskopavanje je bilo grubo i trajalo je
samo dve nedelje: na donji deo broda vezan je drveni ram, pa su ga konji
izvukli iz zemlje i onda je prebačen na deregliju na obližnjoj reci. Odatle je
prevezen u Oslo Fjord, pa dovučen u glavni grad. Nažalost, ispostavilo se da
u muzeju nije bilo prostora, pa je ostavljen napolju, sve dok nije izgrađeno
odgovarajuće mesto. Brod je kasnije datiran zahvaljujući dendrohronologiji
(tumačenja godova u drvetu), oko 905–910, i mada ima dokaza da je u njemu
neko sahranjen, kostur i većina pogrebnih predmeta izgubljeni su tokom
iskopavanja. Brod je korišćen ili za prevoz lake robe ili, to je verovatnije,
ljudi, tako da se mogao koristiti i kao ratni brod. Mada su veći brodovi poput
njega mogli da plove plitkom vodom i manevrišu u rekama, manji brodovi su
bili daleko praktičniji i češće su korišćeni za svakodnevna putovanja.
Vikinški brodovi su bili jedinstveni iz nekoliko razloga. Oblik korita,
koji je omogućila brodograditeljska tehnologija zvana preklopna oplata ili
klinker – u kojoj se svaka daska preklapa sa sledećom – bili su izuzetno
stabilni i brzi na burnim morima. Istovremeno, njihova plitka korita bila su
prikladna za iskrcavanje na žalima i plovidbu uzanim fjordovima i rekama.
Nije posebna samo fizička fleksibilnost korita već i novi izum – kobilica
broda: strukturalna greda koja se pruža čitavom dužinom broda, od pramca
do krme i stabilizuje brod, što znači da se i na plitkom drvenom brodu može
dići jedro. Posebna kombinacija jedra i kobilice omogućila je domet i brzinu
bez presedana. Zbog njih su brodovi bili sposobniji za manevar.
Vikinški brodovi su imali izuzetno značajnu taktičku prednost koja im je
omogućavala da prelaze ogromne razdaljine, ali i da plove plitkim vodama.
Krma je mogla da se digne, ako je neophodno pobeći od potere
neprijateljskih brodova. Mogli su se takođe veoma lako nasukati na žal, što
je imalo smisla na mestima kao što je Formark. I u zavičaju i u tuđini, to je
omogućilo Vikinzima da brodove prenose kopnom: da ih vuku ili nose
između plovnih puteva. To je, kao što ćemo videti, postao presudni činilac
njihovog uspeha u istočnoj Evropi.
Uprkos ključnoj ulozi u vikinškim invazijama, ti brodovi su ostavili malo
tragova o svom prisustvu na mestima gde su putovali. Zapravo, koliko
trenutno znamo, u čitavoj Engleskoj nije sačuvan nijedan brod koji su
koristili Vikinzi. Ima nekih primera iz grobova u Škotskoj i na Ostrvu Men,
ali su to redom mali čamci, a ne dugački ratni brodovi za koje
pretpostavljamo da su ih Velika vojska i drugi koristili u velikim napadima.
Čak i kad su čamci nalaženi u grobovima, sve što je od njih ostalo obično su
bili metalni delovi, ekseri i zakivci, zato što su ostali delovi od organskih
materija istrulili pod zemljom. Sem nalaženja potonulog vikinškog broda na
dnu mora, naši najjači dokazi o njihovom postojanju u Engleskoj su metalni
delovi. Zato nam brodski ekser može mnogo reći o njihovom prisustvu na
mestima poput Reptona.
Ekseri su bili presudna komponenta brodova i procenjeno je da na
velikim brodovima, poput dvadeset dva metra dugačkog broda iz Oseborga,
nađenog u Norveškoj, bilo potrebno bar pet hiljada eksera, što znači više od
125 kilograma gvožđa.1 Ali čak ni to ne bi bilo dovoljno zato što gvožđe u
slanom moru brzo rđa i mora se brzo zamenjivati. Stalne popravke zakivaka i
eksera tokom plovidbe bile su izuzetno važne: da ne spominjemo one
potrebne za popravku oštećenja koje je brod pretrpeo na druge načine, kao u
bici ili napadu. Deluje verovatno da su zimski logori bili od presudnog
značaja za vojni uspeh vikinških pohoda zato što su omogućavali da se baš to
uradi, a dokazi za to sada su bili rasuti po podu mog kabineta.
Brodska jedra su takođe zahtevala ogromne resurse. U Skandinaviji su
velika platnena jedra za brodove počela da se koriste možda čak u sedmom
veku, i to je iz osnova promenilo međusobnu povezanost u tim severnim
oblastima. Samo jedro nije bilo novina – jedrenjaci su se drugde koristili
već vekovima ranije – ali su u Skandinaviji brodovi tipično kretali na vesla
sve do nekog trenutka u osmom veku, i tek kad je otpočela primena jedara,
napokon je postalo moguće ploviti pučinom. Većina jedara iz doba Vikinga
bila je izrađena od vune zbog izuzetnih svojstava tog materijala: mogli ste da
proizvedete izuzetno izdržljiv materijal koji će izdržati nemilosrdne uslove
dok se brod probija kroz olujne talase Severnog mora.
Posedovanje netaknutog i kvalitetnog jedra bilo je važno za sam brod, ali
to nije bilo jeftino. Na primer, Saga o Olafu Svetom iz jedanaestog veka
govori kako se inače prekaljeni Norvežanin Asbjern Selsbejn rasplakao kad
su mu kraljevi ljudi oduzeli dragoceno, vrhunsko jedro, kao deo kazne za
ilegalnu kupovinu žitarica. Kad se pozabavite proizvodnjom jedara, lako je
shvatiti zašto: procenjuje se da bi za brod s trideset pari vesala bio
neophodno jedro površine od oko 120 m2, dok bi manjem trgovačkom brodu
trebalo jedro od oko 46m2.2
Rekonstrukcije su pokazale da je za proizvodnju vunenog jedra od 100
m2 metodama raspoloživim u dobu Vikinga bila potrebna zapanjujuća 1.292
radna dana – tri i po godine, bez ijednog slobodnog dana. Morali biste da
pribavite 75 kilograma vune od oko 150 ovaca. Očigledno je pristup tim
resursima, za početak, bio važan za uspešan pljačkaški pohod. Održavanje
jedara usput, kao i popravka oštećenja nastalih u velikoj oluji ili bici, bili su
još jedna neophodna veština. Naravno, vuna se nije koristila samo za jedra
već je verovatno korišćena i za šatore i odeću, a postoje i nagoveštaji da je
delimično vodootporna odeća bila posebno poželjna za morska putovanja –
što je potpuno razumljivo.
U književnim izvorima nalazimo na priče o legendarnim brodovima, ali i
korisne uvide u njihovu gradnju. Najzloglasniji je brod Ormen Lange
(Dugački zmaj), koga je sagradio norveški kralj Olav Trigvason 1000.
godine, kako to piše u sagi Snorija Sturlusona Heimskringla. Priča kaže da
je kralj Olaf naručio gradnju novog broda nadahnut drugim brodom koji je
zarobio, ali je naredio da ovaj novi mora biti u gotovo svemu bolji: mnogo
veći i mnogo pažljivije izrađen, s ogradama „visokim kao morski brodovi“ i
trideset četiri klupe za veslače, što će brodu omogućiti prostor za šezdeset
osam vesala. Slavni Dugački zmaj bio je ukrašen bogato: glava i izvijeni rep
pozlaćeni, a jedro veličanstvenih razmera.
Snori je uspeh tog broda pripisao majstoru brodograditelju, Torbergu
Skafhogu. On je radio na brodu zajedno s timovima radnika, da poseče,
oblikuje i transportuje drvo, kao i da proizvede eksere: korišćen je
isključivo prvorazredni materijal. A ipak je zbog svog perfekcionizma
Torberg zamalo ostao bez glave. Jednog dana je morao da prepusti radove
tesarima, da prisustvuje nekom neodložnom porodičnom poslu. Sledećeg
jutra pošto se vratio, kralj je došao u obilazak, pa su ga nezadovoljni radnici
obavestili da je neko preko noći uništio brod, tako što je pod okriljem noći
zasekao daske. Kralj se toliko razbesneo da se zakleo kako će krivca
pogubiti jer je pretpostavio da je to uradio iz zavisti.
Tada se Torberg javio i rekao da je spreman da otkrije krivca: to je
zapravo bio on. Bio je toliko razočaran radom radnika, da je sabotirao brod,
iako je dobro znao da će to razbesneti kralja. Pod pretnjom smrću, počeo je
da popravlja daske, i oblikovao ih tako da je brod bio poboljšan i da je
izgledao znatno lepše. Zapravo je Torberg značajno poboljšao brod tako što
je izradio daske koje su bile ne samo glatkije već i tanje i lakše, i prema
tome fleksibilnije u vodi.
Dok priča o Dugačkom zmaju možda nije u potpunosti istinita, ona
ilustruje koliko su cenjeni bili vešti brodograditelji i govori nam nešto o
veštinama njihovog zanata. Snorijev opis Dugačke zmije govori nam takođe
koliko bi ljudi takav brod mogao da preveze: bar šezdeset četiri para veslača
i trideset dodatnih članova posade u prednjem delu. To je bio presudan
faktor u proceni razmera vikinških invazija. Pedesetih godina prošlog veka
istoričar Piter Sojer prebrojao je brodove spominjane u istorijskim
izvorima, pomnožio taj broj s brojem sedišta u svakom i tako procenio snagu
napadača.
Na većim brodovima je takođe bilo mesta za stoku, samim tim i za konje,
koji su pružali taktičku prednost. Na Tapiseriji iz Bajea postoji primer koji
prikazuje invaziju Engleske Vilijema Osvajača (Vilijem je, naravno, bio
normanski kralj, potomak vikinških naseljenika u Normandiji, tako da su
prikazani brodovi verovatno pouzdan prikaz vikinških brodova). Tu su
brodovi prikazani s konjima, koji iskaču u plićak da bi učestvovali u bici.
Ima dokaza da su i Vikinzi iz devetog veka takođe koristili konje, mada mi ne
znamo jesu li ih prevozili brodovima: u Anglosaksonskoj hronici možemo
pročitati da su 881. godine „pljačkašku vojsku“ koja je iz Engleske krenula
na kontinet, neprijatelji poraženi u bici snabdeli konjima.
Korišćenje brodova za sahranu podseća da je brod zauzimao mesto i u
religiji doba Vikinga, i to ne samo kao sredstvo za putovanje u zagrobni
život. Neki tvrde da je brod trebalo da vozi pokojnike ili u Hel ili u Valhalu,
u zavisnosti od njihove sudbine. U nordijskoj mitologiji se spominje čarobni
brod Skidbladner: on pripada bogu Frejru, bratu Freje, a izgradili su ga isti
patuljci koji su napravili Torov čekić Mjolnir. Skidbladner je bio izuzetan
brod, ne najveći, ali po opštem mišljenju svih najbolje izgrađen; njegova
jedra se čarobno napune vetrom čim se razviju, ma u kom pravcu da plovi.
Brod je bio toliko velik da su u njega mogli da se ukrcaju svi bogovi,
zajedno sa svim oružjem i ratnom opremom, a ipak, kad više nije bio
neophodan za plovidbu, mogao se spakovati tako da ga „Frejr savije kao
maramicu i nosi u džepu“3 (možda su osnivači savremenih skandinavskih
proizvođača nameštaja koji ih isporučuju u pljosnatim kutijama odatle došli
na tu ideju).
Kod vikinških brodova fokus je obično na njihovim moreplovačkim
svojstvima, što nije čudo, s obzirom na to koliko je impresivan poduhvat
predstavljala plovidba na mesta kao što su Grenland i Island. Ali već znamo
da je plovidba rekama bila izuzetno važna za uspehe Vikinga. To je
očigledno i iz pisanih izvora i iz distribucije arheoloških lokaliteta: na
primer, Repton, Pariz i Sevilja – mesta gde znamo da su Vikinzi logorovali
ili napadali u devetom veku, kao samo nekoliko primera lokaliteta kojima su
morali da priđu s reke. U kontinentalnoj Evropi, posebno, pisani izvori
podrobno opisuju kako je vikinška vojska prilikom napada koristila Senu –
aktivno, planski i veoma uspešno. To je onda dovelo do inventivnih metoda
odbrane meštana, kao što se vidi u dramtičnom opisu napada na Pariz 885.
Među drugim strategijama, branioci su pokušali da odbiju napadače bacajući
zapaljenu, lepljivu mešavinu vrelog voska i smole, ali su kao odgovor
Vikinzi navodno zapalili tri svoja broda i njima zapalili most koji je vodio
do kula što su čuvale ulaz u grad. To nije nikakva novost: znamo da su reke
bile od vitalnog značaja za kretanje Vikinga kroz mnoge delove Evrope. Ono
što ne znamo jesu određeni detalji; nemamo fizičke dokaze niti saznanja o
tome kako se to dešavalo. Možda značaj reke kao zasebnog faktora nije u
potpunosti shvaćen.

LUTALICA

U engleskom Midlendu, reka Trent tiho vijuga kroz derbiširski predeo. Sada
ta reka predstavlja tek nešto više od tihog bekstva od vreve savremenog
života, i većina ljudi je vidi samo na mostovima, ili je ponekad ugleda dok
juri auto-putem. A ipak, u devetom veku Trent je bio veoma aktivna
saobraćajnica, mada o tome imamo izuzetno malo detalja. Nema mnogo
načina da se prati korišćenje reka u prošlosti, a najočigledniji su istorijski
izvori u kojima su takve plovidbe direktno opisane. Nažalost, iz tog
konkretnog istorijskog perioda, ima ih veoma malo. Ima pisanih izvora koji
su uzgredni, na primer opisa skela i gazova. Indikacije se takođe mogu naći u
toponimima, kao što je Twyford kod Reptona, koji nagoveštava da su tu bila
dva gaza. Ali da bismo pratili ljude koji su koristili reke za trgovinu, rat,
transport i zabavu, moramo da znamo gde su te reke tekle u prošlosti, a to je
veći problem nego što na prvi pogled izgleda.
Dodatno ga komplikuje činjenica da reke jasno teže da tokom vremena
menjaju tok, tako da današnji njihov tok može biti veoma različit od onoga
pre hiljadu godina. To je jasno i kod Formarka i kod Reptona pošto je danas
reka Trent daleko od oba ta mesta. Zapravo, ime „Trent“ potiče keltske reči
koja znači „lutalica“: prelepo poetsko ime koje odražava njenu sposobnost
da hitro teče i menja tok. To se jasno vidi na satelitskim snimcima: ožiljci
pređašnjih tokova reke šaraju predeo u vidu vijugavih drvoreda i međa, koje
predstavljaju jasnu suprotnost s pravim linijama današnjih puteva i živih
ograda.
Nedostatak istorijskih informacija iz ranog srednjovekovnog perioda o
lokaciji Trenta i drugih reka predstavlja realan problem. Mape u tom delu
sveta bile su veoma retke sve do nekoliko stotina godina kasnije, u
srednjovekovnom periodu, a ono malo ranih mapa koje postoje nisu bile
predviđene da se koriste kao pomoć u navigaciji, kao što se danas koriste.
Umesto toga, bile su način da se ilustruju odnosi između mesta na više
kontekstualnom nivou, ilustrovale su sve od istorijskog događaja do
religijskog poimanja ustrojstva sveta. Uzmite, na primer, brojne mappa
mundi, rane mape sveta: one obično sadrže čudesan raspon ilustracija, od
strana sveta do flore i mitoloških životinja. Dok nam to može reći mnogo o
srednjovekovnom duhu, malo nam govori o navigaciji u periodu ranog
srednjeg veka.
Izuzetak je takozvana Gauova karta, najranija mapa koja prikazuje
Britaniju u geografski prepoznatljivom vidu. Ono što je posebno korisno u
vezi s tom mapom jeste način na koji ilustruje ogromnu mrežu reka koja se
pruža preko kopna, koje je čudno nagnuto u stranu. Poput zamršenih pipaka,
reke podsećaju na arterije koje s obalom povezuju gradove i crkve. Na toj
mapi reke posmatraču deluju kao ključna komunikacija između dva mesta. To
sigurno znači da su reke bile i ključ za putovanja.
Nismo potpuno sigurni kad je ta mapa izrađena, ali je najverovatnije da
potiče iz četrnaestog veka. Trent se jasno vidi, s Derbijem i Bartonom na
njemu, severoistočno i jugozapadno od Reptona, što pokazuje da je plovidba
rekom čak s obale Severnog mora u to doba bila ne samo moguća već i česta.
Međutim, i dalje postoji razmak od oko četiristo godina između te mape i
devetog veka, a nedostatak detalja na mapi znači da nam ona ne govori
mnogo o tome kako je Trent tekao u doba Vikinga.
Srećom, sada raspolažemo naučnim metodama koje nam mogu pomoći:
od pažljivog posmatranja koji su se pesak i šljunak kretali kao sediment kroz
vodu, pomoću tehnike zvane mikromorfologija, do novog metoda lidara –
vazdušne laserske fotografije. Ona je posebno zanimljiva zato što otkriva
detaljne slike o visinskim razlikama i topografiji, što znači da možemo da
dobijemo veoma tačne mape predela, kakve donedavno nisu bile moguće.
Lidar radi kao uređaj na avionu ili dronu koji emituje laserski puls ka zemlji,
gde se on odbija od svake površine na koju naiđe. Puls se onda prenosi
nazad pa se meri i izračunava se udaljenost koju je prevalio; pomalo nalik na
eholokaciju ili sonar kad pokazuju dubinu vode i nalaze jata riba u moru.
Posebno je korisno što laserski zraci putuju kroz rastinje – slično kao što
sunčevi zraci prolaze kroz krošnju drveta – pa se tako izuzetno detaljna mapa
svake izbočine na tlu može napraviti čak i u šumi.
To je od velikog značaja za lokalitete Velike vojske. U Formarku se
sadašnji meandar Trenta jasno vidi na tom delu; kao i nekoliko jasnih starijih
kanala, koji se zovu paleokanali. Pre nego što reka stigne do lokaliteta,
međutim, nailazi na liticu, strm krečnjački greben u kome se nalazi i pećina
koja je nekada služila kao sidrište. Polje gde su tragači za metalom našli
artefakte predstavlja prvu oblast duž tog dela reke gde se brod ili, tačnije,
mnoštvo brodova, mogli bezbedno pristati. Kad se pogledaju mape izrađene
lidarom, lokalitet je odličan.

GRADOVI U POKRETU

Ako ćemo pratiti korake Velike vojske i poslednju deonicu putovanja perle
od karneola do Reptona, znači da ćemo od Formarka morati da pratimo reku
na sever, do Torksija u Linkolnširu. To je mesto istorijski potvrđenog logora
gde je Velika vojska ostala godinu dana pre Reptona, nedaleko od ušća
Trenta u Hmaber – kapije središnje Engleske sa Severnog mora. Tu su, kod
Torksija, tragači za metalom i njihova otkrića tokom poslednjih dvadesetak
godina istinski počeli da iznova pišu priču o onome što znamo o Velikoj
vojsci i prinudili nas da iznova promislimo način na koji proučavamo
Vikinge u Engleskoj.
Sve do dvadeset prvog veka, naše znanje o Vikinzima u Engleskoj, a
posebno o Velikoj vojsci u devetom veku, bilo je začuđujuće oskudno. S
izuzetkom iskopavanja u Reptonu, veći deo onoga što smo znali poticalo je iz
oskudnih istorijskih opisa pokreta vojske, i to neizbežno s tačke gledišta
vikinških protivnika. Fokus je u potpunosti bio na vikinškim vođama, brojeva
flota i povremenom spominjanju „tvrđava“ ili „utvrđenja“ bez njihovog
daljeg opisa.
Ti opisi, zajedno s arheološkim dokazima o ogromnom odbrambenom
šancu koji su u Reptonu iskopavali Martin i Birte, doveo je do potrage za
utvrđenim logorima i na drugim mestima. A ipak, sledeće tri decenije nijedan
takav logor nije nađen. Nekoliko lokaliteta u zavičajima Vikinga imali su
veoma jake odbrambene sisteme, kao u vikinškim gradovima Birka u
Švedskoj, u Hedebiju, u današnjoj severnoj Nemačkoj i u Trelborgu, u
Danskoj: ogromni simetrični zemljani bedemi koje su izgradile dobro
organizovane vojne jedinice s dovoljno vremena i resursa da ih podignu i
brane. Sigurno je sila koja je toliko namučila kralja Alfreda Velikog uradila
isto. Ispostavilo se da su arheolozi tragali za pogrešnom stvari. Otkriće
Torksija je to razjasnilo kad je nađena ogromna količina metalnih predmeta
koji su se mogli imati veze samo s Vikinzima, kao što su dirhami, hacksilver
i zlato, Torovi čekići i velika količina tegova.
Novčići su jasno pokazali da ta otkrića treba povezati sa zimovanjem
Velike vojske iz 872/3.4 Islamski novčići datiraju u najranijem slučaju iz
devedesetih godina sedmog veka, u vidu jednog arapsko-sasanskog novčića,
pa sve do šezdesetih godina devetog veka. Zanimljivo, datumi na devedeset
tri fragmenta dirhama naglo se okončavaju, tako da je poslednji datiran iz
866/8. To nam daje moguću hronologiju koja nagoveštava da je poslednji
direktni kontakt s istokom ostvaren najranije 866, šest godina pre vikinškog
logora u Torksiju.
Međutim, mada nam ti dirhami i tegovi mnogo govore o kontaktu Vikinga
s dalekim svetom, a posebno s istokom, drugi predmeti, koje je tragač za
metalom Rob kod Formarka našao na desetine, dodatno nas približava
njihovom svetu. Tih objekata je zapravo našao toliko da mnogi nisu sačuvani
pošto nije shvatio njihov značaj. Nekoliko godina kasnije, našli smo ih četiri
u zemlji kod Reptona: male i prilično ružne grudve olova. Radovi kod
Torksija nekoliko godina ranije pokazali su da su oni bili istinski trag Velike
vojske i zbog toga je bilo veoma uzbudljivo kad su nađeni i u Formarku.
Olovni predmeti su tek malo veći od centimetra, obično konusnog ili
ovalnog oblika, s ravnim dnom. Ponekad su šuplji, a mnogi podsećaju na
naprstak i po obliku i po veličini i verujemo da su to figure za društvene igre
poput hnefatafl ili slične tafl, koje pomalo podsećaju na šah i damu. Znamo
da su te igre bile popularne u doba Vikinga, i iz istorijskih izvora i zbog
prisustva čitavih kompleta figura (mada su obično izrađivane od kosti, drveta
ili stakla) nađenim u grobovima širom Skandinavije i na novim vikinškim
teritorijama i naseljima na mestima kao što su Škotska i Irska. Svesni smo da
su te igre bile značajan deo vikinškog života i da je takođe moguće da su bile
deo strateškog planiranja: postoje nagoveštaji da je sahrana čuvenih ratnika s
opremom za igre označavala njihovu simboličku ulogu u planiranju vojnih
aktivnosti (zanimljiva hipoteza, ali mislim da se ne može dokazati).
Međutim, olovne figure za igre izgleda da su se gotovo isključivo
koristile ili proizvodile u Engleskoj. Izgleda da su povezane baš s Velikom
vojskom, njenim logorima i delovima Engleske u kojima su Vikinzi pljačkali
ili se naseljavali u ranom dobu. Zapravo, ako unesete u mapu sve figure za
igru koje su širom zemlje našli tragači za metalom, distribucija prilično
dobro odgovara teritoriji Danelaga i širenju skandinavskih toponima i
pokazuje glavni fokus vikinškog naseljavanja u tim severnim i istočnim
delovima Engleske. Figure za igru nađene u Torksiju naglašavaju kako se
radikalno promenilo naše poimanje vikinških aktivnosti u tom periodu, i
skreće pažnju s jalove potrage za fortifikacijama (uprkos nekoliko sezona
iskopavanja i merenja, tu i dalje nema nikavih tragova utvrđenja) na nešto što
se ispostavilo kao još važnije: na ekonomiju i zanatske aktivnosti.
Torksi sam prvi put ugledala jednog veoma hladnog februarskog vikenda,
kad se čitava zemlja zablokirala zbog nekoliko centimetara snega; prikladne
okolnosti, zato što je Velika vojska gotovo sigurno tu provela isto godišnje
doba. Uglavnom ravni, ali blago zatalasani predeo sigurno je delovao kao
obećana zemlja za umorne ratnike željne predaha.
Nasip izgrađen u savremeno doba da od reke zaštiti njive, kao podsetnik
na njenu sklonost da se izlije i uništi useve, pruža istinski osećaj kakvo je to
mesto moglo biti pre hiljadu sto godina. Tu je reka relativno široka, oko
stotinu metara, ali su obale veoma blage dok vijuga ka jasnoj krivini u
daljini. Voda teče začuđujuće brzo, snažan zimski vetar stvara talasiće a
rečna struja jasno pokazuje koliko bi neporecivo dobar izbor bila reka za brz
transport velikog broja ljudi kroz zemlju.
Između Reptona i Torksija bilo bi mnogo brže putovati rekom nego
peške: eksperimenti pomoću replika vikinških brodova pokazuju da oni mogu
da održe prosečnu brzinu od četiri-pet čvorova (osam-devet kilometara na
sat), a možda i čitavih devet čvorova, u kraćim periodima. Maštovito
nazvani Viking, replika norveškog broda iz Gokstada, preplovio je 1893.
Atlantik do Čikaga. Na brodu je bila dvanaestočlana posada i izdržao je
olujno more, s kobilicom koja je bila izuzetno pogodna za plovidbu po
otvorenom moru. Brzina broda je u proseku iznosila 10 čvorova, a dostizala
i 12 čvorova, uz povoljne vremenske uslove. Razdaljina između Riptona i
Torksija danas rekom iznosi oko 120 kilometara, što znači da bi plovidba
teoretski trajala oko 12 sati, a možda i kraće. To bi sigurno bilo znatno brže
nego peške, kroz blato.
Preko reke se lokacija logora vidi kao neznatna uzvisina u predelu. Logor
izgleda nije imao odbrambeni šanac, utvrđenje niti bilo kakvu drugu veštačku
zaštitu sem one koju je pružala reka. Zbog toga se čini da su ljudi koji su se
tu ulogorili u zimu između 872. i 873. bili prilično sigurni da ih niko neće
uznemiravati ili su bili u tolikoj prednosti u slučaju neprijateljskog napada
da im nije bio potreban jači odbrambeni sistem. Jasno je takođe da je onaj
ko je kontrolisao priobalje reke takođe kontrolisao i plovidbu samom rekom;
nije jasno kako bi čamci i brodovi prošli pored tog mesta ako bi se velika
vojska nalazila s obe njene strane.
Tu je sada mirno, ali baš kao i kod Formarka, pokušavam da zamislim
kako je bilo živeti na tom delu reke, saznati za približavanje flote vikinških
brodova koji jedre nizvodno ka vama: veličanstvena, zaobljena korita,
možda s izrezbarenim glavama na pramcu – zmajevima i mitskim zverima,
što ne ostavlja sumnju da s tim ljudima nema šale. Ili su možda bili
jednostavni i praktični: izgrađeni zbog brzine i efikasnosti. Međutim, i oni bi
bez sumnje bili živopisan prizor, s jarkim crveno-belim jedrima. Dokaze za
to smo našli u brodskim grobovima i u sagama, koje ponekad pripovedaju
kako su kraljevi i poglavice na lađama jasno isticali svoju bogatstvo i moć.
Tu bi bili i štitovi, okačeni na ogradu broda, koji vas podsećaju da to nisu
miroljubivi posetioci koji dolaze samo da trguju.
Izbor Torksija za mesto zimskog logora nije bilo nasumičan već veoma
nameran i strateški izbor Velike vojske. Torksi, kao toliki drugi rani vikinški
lokaliteti i logori, nalazio se na važnom čvorištu: na mestu gde se reka Trent
ukrštala s rimskim drumom koji vodi ka Linkolnu, koji onda kasnije spaja
sve dole do Londina, ili severoistočno do Jorka. To je bilo nešto nalik na
rani srednjovekovni auto-put, a sama reka Trent najprometnija među njima.
Zauzimanje tog predela značilo je kontrolu dva velika saobraćajna pravca.
Zapravo, ima tvrdnji da je strateško korišćenje zimskih logora kao baza
zajedno s mobilnošću koju pružaju bodovi i konji pružalo vojnu prednost
Vikinzima nad drugim grupama u tom periodu.5
Korišćenje wintersetl, kako glasi staroengleska reč za zimski logor, kao
strateškog elementa vikinškog načina ratovanja ima mnogo smisla kad vidite
taj lokalitet u to doba godine. Plavljenje i blato bi sigurno otežale kretnje
većeg broja ratnika: višednevno marširanje po nepredvidivom britanskom
vremenu lako je moglo ugroziti uspeh prepada. Korišćenje rimskih puteva u
postrimskom periodu dobro je poznato. Ako danas vozite kroz Englesku, ima
izgleda da ćete naići na neki od njih. Oni su prepoznatljivi, pre svega po
tome što su neverovatno pravi. Pošto su pre svega dobro izgrađeni, ne čudi
što se i danas koriste. Važnost za brze pokrete ljudi u vojnom kontekstu tog
doba takođe se vidi u naporima kralja Alfreda da krajem devetog veka
izgradi ne samo utvrđenja već i mrežu puteva poznatu kao herepaths (vojne
drumove), koja će pomoći pokretima njegovih vojski.
Druga misao koja mi se javlja kad pogledam predeo oko Torksija jeste
jedan deo iz Anglosaksonske hronike. Unos za Torksi iz 872. kaže da je
paganska vojska „sklopila mir s Mersijancima“, što znači da su postigli
nekakav sporazum. Kad vidimo tu lokaciju, u tom okruženju, i posebno
nekadašnju blizinu reke, jasno je da je sporazum nastao zbog povezanosti
njom. Možda nasilje nije bilo neophodan način za uspostavljanje vlasti, već
da je pristup bio praktičniji. Iz drugih izvora znamo da su Vikinzi bili
posebno vešti u iznudi: od kasnijeg primera Danegelda, po kome su
Anglosaksonci bili ucenjeni plaćanjem ogromne sume novca da bi im
domovi bili pošteđeni napada („ili ćete nam dati svoje dragocenosti sada, pa
ćete svi preživeti, ili ćete nam ih dati pošto svi budete mrtvi“) do bezbrojnih
pisanih primera o otmicama za otkup. Ako ste na bilo koji način zavisili od
reke za transport robe ili ljudi, bili biste posebno izloženi oporezovanju
njenog korišćenja. To bi bilo nalik na današnje naplatne rampe, ali bi
neplaćanje imalo teže posledice.
Postoji mnoštvo neodgovorenih pitanja o svakodnevnom životu ratnika
Velike vojske i njenih pratilaca. Ipak, naše shvatanje o njoj se promenilo i mi
znamo da to nije bi isključivo logor vojne prirode. Kao i u samoj vojsci, bilo
je brojnih, uslovno rečeno, civila; pratilaca logora koji su pružali neophodne
usluge poput popravke oružja, krpljenja odeće i izrade zanatskih proizvoda.
U nekim rekonstrukcijama, logori su puni šatora poređanih vojnički precizno,
kao što biste zamišljali izgled rimskog logora. Stvarnost je verovatno bila
mnogo manje organizovana. Možda je tadašnji logor bio više nalik na
mešavinu migrantskog logora i muzičkog festivala; „džungla“ iz Kales i
Glastonberi, ali nekog surovog dana s ledenom kišom.
Jedan od retkih opisa vikinškog logora iz tog perioda potiče s kontinenta,
u izvoru iz Francuske, zapisanom negde pre 877. U Čudima Svetog
Benedikta, monah Adravald opisuje logor na ostrvu Sen Floren le Vjej na
Loari. Vikinški pljačkaši su ga „organizovali kao luku za svoje brodove –
utočište od svih opasnosti – i izgradili su utvrđenja kao logor koliba, u
kojima drže brojne okovane zatočenike i u kojima se odmaraju posle rada, da
bi bili spremni za ratovanje“.6 Da li biste to videli da hodate preko polja u
Torksiju, krajem devetog veka? Ti logori su sigurno bili nalik na minijaturne
gradove, gde biste mogli da nabavite šta vam je potrebno putem trampe.
Zapravo, postoje tvrdnje da su logori bili jedan vid protourbanizacije,
korak ka kasnijem razvoju gradova i u Skandinaviji i drugde na novim
teritorijama. Arheološki nalazi iz Torksija, Reptona i logora u Irskoj sad
jasno pokazuju da je u logorima bilo zanatskih aktivnosti. Da je bilo
popravljanja oružja, brodova i opreme nije teško zamisliti; odeća mora da se
krpi i šije, a cipele popravljaju i menjaju. Ipak, neka od otkrića tragača za
metalom u Torksiju predstavljaju veće iznenađenje. Među dirhamima,
figurama za igru i hacksilver, bilo je takođe dokaza o livenju bronzanih
predmeta, najverovatnije nakita. Ne znamo ko su bili njihovi kupci: jesu li
izrađivani za pripadnike vojske, ili za prodaju i trgovinu negde van logora?
Teško je međutim zamisliti da su otkriveni nedovršeni Torovi čekići – od
kojih neki gotovo savršeno odgovaraju čekiću okačenom oko vrata ratnika iz
groba G511 – nisu bili namenjeni pripadnicima vojske. Opet mi se javlja
analogija s muzičkim festivalom, gde kupci šetaju pored tezgi s đinđuvama i
hranom.
Vojsci bi bili neophodni i ljudi s drugim specijalizovanim veštinama,
poput lekarskih: neko da vida rane iz bitaka ili da može pomoći ako se
zakači neka zarazna bolest, dobije groznica ili mora da se izvadi zub. Ne
znamo ko je vršio te funkcije u vikinškoj vojsci, ali pošto je toliko ljudi
živelo u velikoj blizini u, pretpostavljamo, lošim sanitarnim uslovima,
sigurno je bilo važno. Kasniji islandski izvor, biografija Mangusa Olafsona
Dobrog, kralja Norveške i Danske iz jedanaestog veka, koju je napisao Snori
Sturluson, kaže nam da je on navodno izabrao dvanaest ljudi s posebno
mekanim šakama da previjaju ranjenike posle bitke. U drugim slučajevima,
magija i religija mogle su biti neophodne rezervne opcije.
Drugo što je važno uzeti u obzir jeste ishrana: ključna briga svake vojske.
Ne znamo čime su se hranile vikinške vojske: najverovatnije onim što bi
našli ili, tačnije, što bi oteli. Procena je da vojsci od hiljadu ljudi trebalo
čak dve tone brašna dnevno, ili ekvivalent toga, kao i krmivo za konje i
sveža voda.7 Lokaliteti poput Reptona bili bi planske mete napada zato što
su se kod njih mogli naći namirnice i drugi resursi. Manastri ili kraljevsko
imanje raspolagali su zalihama hrane, pribavljenim oporezivanjem (poznatim
i kao feorm, ili „renta u hrani“) lokalnog stanovništva.
Zapravo, čitava strategija sezonskih napada, u kojoj se logor podiže na
jesen, mogla bi imati veze s tim. U to doba godine, oko žetve, stovarišta će
biti puna hrane i to će biti idealna prilika da se stvori dovoljno resursa za
preživljavanje zime. U Franačkoj – najvećem kraljevstu postrimske zapadne
Evrope i prethodnici savremenih država Francuske, Belgije, Holandije,
Luksemburga i Nemačke – manastiri i kraljevska imanja bili su posebno
opremljeni da mogu da izdržavaju vojsku uz dodatne zalihe hrane za
sopstvenu upotrebu: Karlo Veliki je očekivao da manastir Sent Kventin
obezbedi dovoljno hrane za tri meseca za veliku vojnu silu, ako to bude
neophodno. Ta vrsta informacije sigurno je prijala družini gladnih Vikinga.
Možda je na izbor logora na obalama reka takođe uticala mogućnost da se
lovi riba.
Međutim, pre nego što ih zamislimo kao potpuno pragmatične u vezi s
izborom hrane, treba da uzmemo u obzir još jedan zapis iz Francuske, iz
godine 85, u Analima Svetog Bertina, letopisa iz karolinške opatije na
severozapadu Francuske. Taj savremeni dokument daje živ opis nevolja
Franaka, kao i strategija koje su primenjivali Vikinzi. Te godine, vikinška
družina imala je bazu na Seni, kod Pitra, južno od Ruana. Jednog dana, piše u
analima, „ti Severnjaci poslali su dvestotinak svojih u Pariz da donesu vina“.
Nažalost po Vikinge, nisu bili uspešni i morali su da se vrate živi i zdravi,
ali praznih šaka. Nije jasno je li to opis pokušaja pljačke ili nekog drugog
pokušaja da se do alkohola dođe nasiljem ili pokušaj mirne trgovine, pošto
bi i jedno i drugo delovalo uverljivo.

OBAVEŠTAJNI RAD

Postoji još jedna važna roba koja je sigurno tražena – i čak kupovana i
prodavana – u Torksiju kao i drugde gde su Vikinzi putovali, a ipak o njoj
znamo veoma malo: informacije. To je verovatno delovalo na dva nivoa: na
višem, strateškom i taktičkom nivou kao i na ličnijim osnovama. Informacije
su pre svega bile neophodne za navigaciju, putovanje i za pokrete
neprijatelja i odbranu. Verovatno je da su izviđački odredi slati pre velikih
pokreta, a manje ispostave uspostavljane da olakšaju razmenu informacija.
Toj izuzetno vrednoj ideji do sada nije posvećivano mnogo pažnje, a ona
utiče niz događaja koji su doveli do početka doba Vikinga.
Kao što smo već videli, početak tog perioda obično označava kao
neočekivani i dramatični napadi na Lindisfarne, koji je izvela grupa ljudi
koji navodno nikada ranije nisu nogom kročili na britansko tlo. Međutim, s
tom idejom postoji problem: kako su ti prvi napadači znali kuda da idu i šta
će tamo naći? Brod koji plovi preko Severnog mora na pljačkaškom
poduhvatu morao bi da zna lokaciju nebranjenog manastira koji je velik i
bogat kao Lindisfarne. Napad na Lindisfarne i drugi slični udari upoređivani
su s terorističkim napadima; mete su pažljivo birane, a osmišljene su da
izazovu maksimalno dejstvo. I baš kao što se teroristi iz dvadeset prvog veka
oslanjaju na široke mreže informacija, tako su sigurno postupali i Vikinzi.
Analize pogrebnih predmeta u zapadnoj Norveškoj pokazuju da su
najraniji kontakti preko Severnog mora potekli iz te oblasti, što ima smisla,
pošto je razdaljina relativno kratka.8 Tu je prvi plen iz Britanije i Irske
počeo da se pojavljuje u arehološkim nalazima: fragmenti složeno ukrašenih,
pozlaćenih korica knjiga, otkinuti s blaga koje su bez sumnje sadržale, pa
pretvoreni u ukrase i nakit; kovčezi s relikvijama, iz kojih su svetinje
izbačene i stavljene u paganski grob. Postoje tvrdnje da su Skandinavci na
severnim škotskim ostrvima prvi put čuli za bogatstva koja pagani koji ne
poštuju svetost verskih institucija tako lako mogu ugrabiti u nebranjenim
manastirima.
Danas imamo više informacija koje govore da prvi napadi na Englesku
nisu bili toliko neočekivani kao što smo ranije mislili. Veliki problem s tim
stavom jeste što on tvrdi da su Skandinavci bili neznanci za stanovnike
Britanije i Irske, što nije tačno. Uzmimo na primer pismo koje je Alkuin
napisao Etelredu, kralju Nortambrije, u kome je tako detaljno opisan napad
na Lindisfarne. U većem delu pisma, Alkuin ne besni samo protiv napadača
iz tuđine već i protiv svojih zemljaka (u njih spada i Etelred) zbog greha i
„neobičnih navika“ za koje su krivi. Tu spada i sledeći prekor: „Uzmite
odevanje, način na koji se nosi kosa, luksuzne navike vladara i naroda.
Pogledajte kako brijete bradu i šišate kosu, kako želite da oponašate pagane.
Zar vama ne preti strava od tih ljudi, čije običaje želite da sledite?“ Alkuin
to prilično jasno opisuje: žitelji Engleske u osmom veku odevali su se i
pratili običaje tih surovih neznabožaca čije su napade trpeli. Kako je to
moguće, ako je ranije bilo malo ili nimalo kontakata preko Severnog mora?
Da bismo to videli u kontekstu, treba se setiti da je Alkuin pisao u periodu
kad je veći deo Engleske prihvatio hrišćanstvo, što je značilo da je njegov
skriveni motiv bio da vikinške napade koristi kao znak božjeg gneva.
Drugi dokumentarni izvori pokazuju da taj napad nije bio prvi. Iz
Anglosaksonske hronike već znamo da se prvi dokumentovani napad na
Englesku desio šest godina ranije, 787, kod Portlanda na obali Dorseta.
Pljačkaška družina, navodno iz Hordalanda na jugozapadu Norveške, ubila je
izaslanika kralja Veseksa koji je došao da ih pozdravi na vetrom šibanoj
obali u blizini kraljevskog dvora. Međutim, opskurniji dokumenti, kao što su
darovnice i povelje, koje nabrajaju sve, od vlasničkih prava do zahteva,
uslova i sporazuma između vladara, crkava i drugih dobrostojećih kuća,
otkrivaju da su u istočnoj Engleskoj preduzimane mere za odbranu
stanovništva od Vikinga u kasnom osmom veku. U Kentu, jedan tekst opisuje
privilegije koje je kralj Ofa dao kentskim crkvama i manastirima 792,
oslobađajući ih od raznih obaveza i usluga, ali izričito navodi da u to ne
spada vojna služba „protiv neznabožaca s mora i njihovih pokretnih flota“.
Tu je spadala izgradnja mostova i utvrđenja za odbranu. Ako pretnje s mora
nisu bile poznat i čest problem, takvi postupci sigurno ne bi bili neophodni.
Izvori takođe mogu da sugerišu da nisu svi koji su stizali s mora bili
neprijatelji. Uzmimo za primer napad na Portland. Kraljev izaslanik
Biduherd dojahao je da dočeka tri broda s ciljem da ih na „autoritativan
način“ prisili da se prijave u kraljevski grad jer je mislio da su trgovci, a ne
pljačkaši. Drugim rečima, ništa ga u izgledu tih brodova – pretpostavljamo
vikinškog tipa – nije navelo da pomisli kako bi trebalo da priđe naoružan ili
uz vojnu pratnju. Kasnija povelja koja se bavi imovinskim pravima u Kentu,
koju je izdao kralj Seolvulf 822, intrigantno nagoveštava da neki neznabošci
zapravo možda i nisu bili neprijatelji. Dokument govori o vojnoj službi
protiv „neznabožačkih neprijatelja“; korišćenje reči „neznabožačkih“ u ovom
slučaju možda govori da nisu svi neznabošci bili neprijatelji, ili čak da neki
neprijatelji nisu bili neznabošci.9
Znači, izgleda da su informacije o tome šta se može naći na tim zapadnim
ostrvima bile raspoložive kad je došlo do prvih zabeleženih napada. Ali
kako su oni stigli da napadnu? Vikinzi su verovatno na neki način koristili
nebesku navigaciju; posmatrali su zvezde i sazvežđa i koristili ih kao
markere za pravac i smer. A ipak ne postoji nijedan pisani izvor, a čak ni
sage ne govore ništa o tačnom korišćenju tih tehnika. Verovatno je prenošenje
informacija, umesto mapa, bilo od presudne važnosti; znanje prema kom
mestu na kopnu treba ploviti. O tome postoje neki opisi, na primer u
islandskoj Landnama (Knjiga o naseljavanju), iz dvanaestog veka, koja je
jedna vrsta imenika prvih naseljenika Islanda. Tekst takođe sadrži uputstva
za plovidbu od konkretnog mesta na zapadnoj obali Norveške do Grenlanda:
„Od Hernara u Norveškoj treba ploviti na zapad do Hvarfa na Grenlandu.
Tim kursom će se stići toliko daleko na sever od Šetlanda da se taman vidi
kad je vreme veoma vedro i toliko južno od Farskih ostrva da more deluje na
pola do planina i onda toliko južno od Islanda da se primete ptice i
kitovi.“10
Kad je norveški moreplovac Ohtere od Halogalanda posetio dvor kralja
Alfreda, oko 890. godine, opisao je svoju otadžbinu i putovanja po njoj.
Većina njegovih putovanja opisana su u koracima, na osnovu koliko dana je
plovio duž obale ili u pravcu različitih strana sveta, koristeći rečne obale i
druge orijentire da mu pomognu u navigaciji. Odavno se vode rasprave jesu
li Vikinzi koristili i specifične navigacione instrumente, ali za sada nema
zadovoljavajućeg zaključka. Jedan mogući kandidat je rezbareni drveni disk
nađen u naselju Unartok na Grenlandu: on ima usečene podeoke koji navodno
nisu sunčev sat, kao što veruju neki, već umesto toga predstavljaju način da
se odredi pravac na moru. Slično tome, u trgovačkom gradu Volinu, na južnoj
obali Baltika, nedavno je nađen predmet za koji se smatra da je solarni
kompas. Češće se spominje korišćenje takozvanih sunčevih kamena,
legendarnih kristala koji omogućavaju čoveku da vidi gde je sunce na nebu u
veoma oblačnim ili maglovitim uslovima. Nedavna računarska simulacija
pokazala je da u lošim vremenskim uslovima proveravanje položaja s takvim
kristalom dramatično uvećava izglede da ćete stići na odredište.11 Čak i ako
nema dokaza da je taj metod korišćen, on bi tehnički bio koristan.
Realnije je, međutim, da bi vam trebalo široko i temeljno poznavanje
prirodnih elemenata. U jednom norveškom tekstu iz trinaestog veka, otac sinu
daje sledeći savet, da bi ovaj postao uspešan moreplovac: „Moraš
posmatrati pokrete nebeskih tela i pažljivo proučavati kako je nebo
osvetljeno, kako se noć deli od dana i kako se dan deli u nekoliko
vremenskih perioda. Moraš takođe naučiti kako da pratiš morske struje i da
shvatiš značaj plima i oseka, jer to je presudno znanje za sve
moreplovce.“12
To su, znači, bile najvažnije informacije neophodne ljudima koji su stigli
u Repton.
Ponovo na tragu perle od karneola, pretpostavljam da je putovala kroz
Torksi i ako pratimo reku na sever stići ćemo do Hambera. To je još jedno
raskršće, mesto gde se sreću tri reke: Trent teče na jug, Uz na sever – arterija
koja ide čak do Jorka – i Hamber, koji vodi na obalu i Severno more. Od
ušća Hambera, pravolinijski, udaljenost do obale Danske iznosi oko 550
kilometara, otprilike koliko vožnja putem od Londona do škotske granice.
Moguće je smanjiti vreme provedeno na otvorenom moru, tako što će se
pratiti obala severno oko Škotske, sa zaustavljanjem prvo na Orkniju pa onda
na Šetlandu. Odatle udaljenost do Norveške iznosi samo 300 kilometara.
Koju god rutu da izaberete, vikinški brod mogao bi lako da preplovi ta mora
i u principu putovanje bi moglo da se obavi za manje od nedelju dana, ako
brod plovi punom brzinom.
Nije odmah očigledno kako bi roba s istoka – perle, novčići i druga
dobra poput svile – stigla u Englesku. Ako pretpostavimo da su uglavnom
stigla preko mora, postoje dve moguće rute. Prvo, tu je sredozemna opcija: iz
istorijskih izvora znamo za brojne vikinške napade na zapadnoj obali
Francuske, Španije i Iberijskom poluostrvu, i da su kroz Gibraltarski moreuz
stigli u zapadni Mediteran, pljačkajući duž obale Severne Afrike i
napadajući Maroko. Odatle su možda takođe plovili u istočni Mediteran po
robu ili čak zađu u kopno. Međutim, mi nemamo direktne dokaze o toj vezi;
mogli bismo, na primer, očekivati da vidimo dirhame koji su kovani u
islamskim delovima Španije. Za sada nijedan takav nije nađen u Engleskoj.
Isto tako je značajna činjenica da u Engleskoj ima veoma malo poznatih
artefakata s Iberijskog poluostrva ili iz zapadnog Mediterana. Druga,
verovatnija opcija, jeste da su predmeti, i moja perla, stigli preko
Skandinavije.
DRUGI DEO

ZAVIČAJI
 4.

BUDA: ZOV EGZOTIČNOG

 STOKHOLMSKI MUZEJ, 2017

Tih i blažen, gleda kroz staklo iz tamne niše, osvetljen jarkim zracima
svetla koji se odbijaju o njegovo sjajno, zeleno telo. Usne su mu napućene
u blagom osmehu, a noge prekrštene i izvijene jedna preko druge. Iz
njegovog prisustva zrači dobroćudnost i strpljenje, čak i tu, u malom
muzejskom prostoru koji je zaposela bučna grupa školske dece koja mirišu
na pokisle jakne. Figura vas zaustavlja na mestu zato što je neočekivana.
Na trenutak se pitate da li se tu zatekla greškom ili je njeno prisustvo u
vikinškoj galeriji posledica neke moderne muzejske strategije čiji je cilj
iznenađenje i kontrast. On je tu egzotičan, deo nekog drugog sveta. Sve je
u vezi s njim različito, od njegove frizure do odeće. Lotosov list ispod
njega dočarava u vašem umu slike kulture i klime koje prepoznajete s
letovanja i slične statue koju ste nedavno kupili za ukras u bašti.
 UVEZENI PREDMETI

Jedan čudan i neočekivan predmet nađen je 1956. godine na ostrvcetu u

jezeru, nedaleko od Stokholma. Ostrvo Helgo je nekad bilo dom živoj
trgovačkoj zajednici, koja se najviše bavila zanatskim predmetima. Njegovo
ime, koje znači „Sveto ostrvo“, svedoči o nekom davno zaboravljenom
religijskom značaju. Bronzana statueta Bude iskopana je u ranom
srednjovekovnom kontekstu, i arheolozi koji su je otkrili mislili su da se tu
našla greškom: možda nedavno izgubljen suvenir. Ispostavilo se da je ona
zaista bila istorijska i da je zakopana neposredno pred početak doba
Vikinga. Statua je sada toliko čuvena da se 2015. našla na švedskoj
poštanskoj marki: u multikulturalnom dvadeset prvom veku, to je bio dokaz
da Vikinzi iz švedske prošlosti bili istinski istraživači – da su već i pre
čitavog milenijuma živeli u globalizovanom svetu s dalekosežnim mrežama.
Danas je Buda iz Helga kuriozitet, a bio je to i u doba Vikinga. Malo je
verovatno da su Vikinzi poznavali budizam; nema nikakvih dokaza u pisanim
izvorima koji bi govorili da je ta religija stigla u severozapadni deo Evrope
sve do nekoliko stotina godina kasnije. Kad je otkriven, Buda je imao
tragove kožne uzice oko vrata i leve ruke, što govori da ga je neko nosio oko
vrata ili pojasa.
Buda je zapravo jedan od tri izuzetno egzotična predmeta nađena na tom
lokalitetu. Drugi je bronzana kutlača s istočnog Mediterana, verovatno iz
koptskog Egipta, i fragment irskog ili britanskog žezla ukrašenog crtežima
zveri i ljudske glave – prikaz Jone i kita, koji simboliše vaskrsenje. Kutlača
je takođe prvobitno bila verski predmet, i korišćena je prilikom krštenja. Bez
obzira na to jesu li ti predmeti nekako povezani ili je njihov religijski
kontekst uopšte bitan, uklapaju se u istu kategoriju kao perla od karneola i
dirhami: egzotični uvozni predmeti koji su prevalili dalek put. Da bismo
shvatili zašto se perla od karneola pojavila u Reptonu, moramo najpre
saznati kako se takvi predmeti uopšte uklapaju u vikinški svet.
Perle od karneola počinju u malom broju da se pojavljuju u Skandinaviji
u prvoj polovini devetog veka. Onda, iznenada, dolazi do svojevrsne
eksplozije: ima ih svugde. Taj materijal i slične perle korišćeni su mnogo
milenijuma u drugim delovima sveta; sigurno nisu bile ekskluzivne za doba
Vikinga. A ipak je upravo tokom tog perioda njihova popularnost u
Skandinaviji naglo porasla i zbog veće potražnje i zbog novih načina
snabdevanja. Perle su se kretale istim rutama kao Vikinzi. Zato su perle
poput ove sredstvo za razumevanje trgovine, mreže i kretanja ljudi, posebno
zbog toga kako su pokazivale brze promene u modi.
Da bih saznala više, počela sam u muzejskim katalozima da tražim druge
perle od karneola i našla sam ih mnogo u grobovima širom Skandinavije.
Jedna studentkinja je u sklopu svojih istraživanja u potrazi za obrascima
obradila 266 groba u Norveškoj u kojima su te perle završile.1 Zanimljivo,
primetila je da su perle od karneola nađene isključivo u ženskim grobovima,
obično kao ogrlice, iako su perle u principu nosili i muškarci (Reptonski
ratnik je odličan primer). Za muškarce, međutim, perle nikad nisu bile od
uvoznog, luksuznog materijala poput karneola. Takođe je otkrila da su u
mnogim slučajevima perle u muškim grobovima nalažene ne oko vrata već
kraj bedra, što je moglo značiti da su držane u kesi ili torbi. Ponekad su
nalažene u društvu drugih predmeta, kao što su novčići. To je onda moglo da
nagovesti da su perle bile više trgovačka roba ili sredstvo za razmenu nego
nakit.
Da bismo bolje shvatili šta se desilo s tim perlama, obratila sam se
najvećem autoritetu za ljude koje zanimaju vikinške perle. Sedamdesetih
godina prošlog veka, švedski arheolog Johan Kalmer veoma je pažljivo
sakupio, proučio i klasifikovao gotovo petnaest hiljada perli iz doba Vikinga,
nađenih u grobovima širom Švedske. Podelio ih je na tipove, klasifikovao
njihove boje i oblike i rasporedio ih u kontekstualni hronološki sistem. Na
taj način je mogao da pokaže kako su trendovi varirali tokom vremena. Kad
sam proverila hronologiju za perle koje odgovaraju onoj nađenoj u Reptonu,
tendencija mi je bila prilično očigledna. Posmatrajući 879 perli od karneola,
Kalmer je pokazao da su prve stigle u Skandinaviju u periodu između 820. i
845, u veoma malom broju: nađeno je samo petnaest perli. Nekoliko
decenija kasnije došlo je do dramatičnog povećanja, s ukupno 450 datiranih
između 860. i 885. To je gotovo četvrtina čitave zbirke perli od karneola
nađenih u dobu Vikinga. Distribucija perli je fluktuirala, ali sam se nadala da
ću baš to otkriti. Taj kratki, dvadesetpetogodišnji period savršeno odgovara
vremenu zakopavanja reptonske perle 873, a u potpunosti podržava tvrdnju
da je perla u Englesku mogla stići preko Skandinavije.
Dakle, ko je donosio perle u Skandinaviju i odakle su poticale? Sve one
koje je Kalmer klasifikovao nađene su u grobnicama, ali su poslednjih
godina još mnoge otkrivene na tržnicama. Na primer, 2012. je u Norveškoj
otkriven potpuno nov lokalitet pomoću savremene tehnologije: georadara.2 U
tom metodu, uređaj šalje radarske talase u zemlju. Oni se vraćaju na
kompjuter svaki put kad se otkrije varijacija; to može biti jednostavna
promena u vrsti zemljišta do zatrpanog zida ili čak zakopanog vikinškog
broda. To je jedan od mnogih metoda koji nam omogućavaju da bez kopanja
zavirimo ispod površine zemlje.
U ovom slučaju, georadar je identifikovao novo naselje ili tržnicu kod
Hajmdalsjordeta, blizu pogrebne humke Gokstad, u kojoj je nađen najslavniji
vikinški brod. Istraživanje je otkrilo ulicu duž koje su se pružale zgrade, a
kasniji rad detektorima za metal otkrio je ogromnu količinu predmeta u
oranicama. Među njima su bili i ostaci zanatskih radova, ali i trgovački
tegovi poput onih nađenih u logorima u Engleskoj i veliki broj dirhama.
Začudo, bilo je veoma malo evropskih novčića: gotovo svi novčići tu nađeni
imali su veze s istokom. Ne samo to, širom te oblasti bilo je rasuto nekoliko
perli od karneola i kamenih kristala. Svi znaci ukazivali su da je to bilo neko
obalsko trgovačko mesto gde se prodavala i razmenjivala egzotična roba,
možda uključujući i robove – lokalitet poput onoga na kome je Hoskuldr
kupio Melkorku.

TRGOVAČKI GRADOVI

Kada je trgovac Ohtere 890. posetio Alfreda, opisao je svoje putovanje na

mesto zvano Siringes hil Danas je jasno da je to lokalitet Kaupang u
Vestfoldu u Norveškoj, na zapadnoj strani velikog zaliva Viken (fjord Osla).
Postoje čak tvrdnje da reč „viking“ vodi poreklo od Vikena, mada to
tumačenje deluje pomalo neubedljivo. Kaupang, s druge strane, doslovno
znači „trgovački zaliv“. U doba Vikinga, Kaupang je verovatno bilo
najurbanizovanije mesto u današnjoj Norveškoj. Njegova lokacija nije
slučajnost. Ta zapadna strana fjorda predstavlja glavni plovni put duž obale
dok se samo nekoliko kilometara istočno od Kaupanga nalazi ušće reke
Lagen, koja predstavlja glavni put u kopno. Taj priobalni kraj spada među
najplodnije oblasti u čitavoj Norveškoj. Dalje ka kopnu, možete doći do
oblasti koje su bili veliki proizvođači trgovačkih dobara važnih za izvoz, kao
što je steatit, minerali za bruseve i gvožđe.
Kaupang je osnovan oko 800. i u to doba je pripadao danskom kralju, u
pograničnoj oblasti s teritorijom Severnjaka, koja će kasnije postati
Norveška. Postoji obilje dokaza da su se tu odvijale zanatske aktivnosti,
poput kovanja i proizvodnje staklenih perli, dok je zemlja bila izdeljena na
individualne parcele, s trajnim zgradama koje su se koristile nekoliko
godina. Zanatstvo je bilo specijalizovano i napredno – na jednoj parceli
nađeni su značajni dokazi za livenje metala za proizvodnju nakita i okova od
olova i plemenitih metala. Van te zone, druga oblast je korišćena privremeno:
šatori su razapinjani na pijačne dane, tako da je bilo prostora za putujuće
trgovce. Među nalaze iz Kaupanga spadaju dirhami i perle od karneola, mada
ih ima tek nekoliko.
Hajmdalsjordet, koji je postojao manje-više u isto vreme kao Kaupang,
sadržao je mnogo više predmeta povezanih s istokom, među koje spadaju
uvezene perle poput onih od karneola i kamenog kristala – 24 procenta od
ukupnog broja, u poređenju sa samo dva procenta u Kaupangu. Možda je to
bila baza drugačijih ljudi, koji su imali direktniju vezu s istočnim mrežama?
Poznavanje takvih lokaliteta relativno je novijeg doba: iskopavanja
vikinških gradova kao što su Birka u Švedskoj i Hedebi blizu granice Danske
i Nemačke počela su u pravom smislu sedamdesetih godina prošlog veka, i
od tada su radikalne nove informacije o urbanom rastu u Skandinaviji počele
da izbijaju na svetlo dana. Pre toga je pažnja bila fokusirana isključivo na
bogate grobove, na pljačku i rat, ali su kasnije u dvadesetom veku arheolozi
želeli da naglase manje nasilnu stranu Vikinga, a pogotovo njihovo bavljenje
trgovinom. Zbog toga smo stekli značajne informacije o tome kako se
uklapaju egzotični uvezeni predmeti. Ali da bismo to u potpunosti cenili,
moramo da shvatimo svet u kome su živeli Vikinzi kakve poznajemo.
U Skandinaviji je ono što zovemo doba Vikinga bila poslednja faza
perioda poznatog kao gvozdeno doba, koji počinje još od 500. godine p. n. e.
Skandinavija nikad nije bila deo Rimskog carstva, i zbog toga su klasični
autori poput istoričara Gaja Julija Cezara opisivali Skandinavce (zajedno sa
svim drugim Evropljanima severno od Rajne) kao „varvare“ koji su i
kulturno i ekonomski inferiorni. Po njegovom sudu, problem je bio što
nemaju centralizovane institucije, kao i birokratiju i bogatstvo koje dolazi s
gradovima i naprednim društvenim poretkom koji je stvorio zapadnu i
centralnu Evropu od početka prvog milenijuma.
 Realnost života na severu nije bila baš takva kao što ju je Cezar opisao.
Iako je neposredan kontakt sa Rimskim carstvom bio relativno ograničen,
informacije su ipak ticale i mnoge nove tehnologije su usvojene na graničnim
predelima s carstvom, pa su stizale u Skandinaviju razmenom na daljinu.
Postoje dokazi o uticaju rimskog sveta na skandinavske poljoprivredne i
proizvodne tehnologije, društvenu organizaciju pa čak i na vojnu taktiku, što
je sve dovelo do kasnijih događaja.
Međutim, u doba Vikinga je u Skandinaviji prvi put došlo do
urbanizacije. Do tada je taj region bio gotovo sasvim karakterističan po
ruralnim naseljima, uprkos tome što su u isto doba urbana naselja bila česta
drugde u Evropi. Čak i oko 1000. godine postojala je tek šačica gradova u
pravom smislu te reči, sve dok se drugi i širi talas urbanizacije nije kasnije
pojavio u Skandinaviji i doveo do osnivanja novih gradova poput Sigtune (u
Švedskoj), Roskilde (u Danskoj) i Osla (u Norveškoj). Međutim, u osmom
veku, Skandinavci su već bili dobro upoznati s postojećim većim naseljima,
nedaleko u kontinentalnoj Evropi. Iako je dovela do toga tek mali deo
stanovništva živi u gradovima, promena u obrascu naseljavanja imala je
velike posledice, posebno na trgovinu, a onda na razvoj ekonomskih odnosa.
Gradovi su takođe bili od ključne važnosti u promeni društva kao celine iz
niza plemenskih zajednica u tri kraljevstva – Norveško, Švedsko i Dansko –
koja su nastala pri kraju doba Vikinga.
To je bitno zato što je politička struktura društva uticala ne samo na
uspeh gradova već takođe i na dinamiku trgovine i kontakt s drugim
oblastima. Rano doba Vikinga karakterisala je politička nestabilnost, a
kasnijih godina je moć postala institucionalnija, s većom zavisnošću od
uspostavljenog pravnog sistema. Ranije su se uspesi lokalnih vladara merili
njihovom sposobnošću da privuku i zadrže saveznike. To je postalo suštinski
bitno za vladarevu sposobnost da održi lokalnu vlast na duže vreme. Sage su
pune primera koliko je to bilo važno i koliko je život bio neizvestan; intrige i
drame kao iz televizijskih sapunica otkrivaju stalnu i veliku borbu za vlast.
Pristup izdašnim resursima nije bio samo ključan zbog jednostavnog razloga
– sposobnosti da se prehrani porodica već i da bi potčinjeni bili srećni, tako
što će im se priređivati gozbe i deliti važna dobra poput piva.
Pivo je, zapravo, bilo ključ uspešne gozbe, a ona najvažniji društveni i
religiozni događaj, koji je pomagao čoveku da ustanovi i održi moć. Ako bi
usevi izdali, mnogo je toga dolazilo u opasnost. Uzmimo na primer priču o
Asbjernu, sinu poglavice u severnoj Norveškoj. Jedne godine je imao toliko
loš usev ječma, da je morao da kupi žitarice od prijatelja da bi održao svoju
uobičajenu pagansku zimsku gozbu. Inače ne bi mogao da spremi dovoljno
piva, a vikinška gozba bez piva nije bila nikakva zabava. Međutim, Asbjerna
je poterao maler. Kralj je presreo njegovu dragocenu kupljenu robu i
prisvojio ječam. Pošto je video šta ga čeka, rivalski poglavica pozvao je
zlosrećnog Asbjerna da umesto toga dođe na njegovu gozbu, ali je Asbjern
bio prinuđen da ga odbije. Da je prihvatio poziv na tuđu gozbu umesto da
priredi svoju, priznao bi da nema dovoljno resursa da bude nezavisni vođa.
Tu je suština – i pouka priče – da su u Skandinaviji u doba Vikinga
kopneni resursi bili presudni za uspeh, ali su takođe bili i veoma ograničeni.
Pogledajte mapu Skandinavije i brzo ćete shvatiti zašto: s planinskom
unutrašnošću i dramatično uzanim fjordovima i dolinama, Norveška nije
geografski prikladna za poljoprivredu u velikim razmerama, a Danska, mada
ravna i pogodna za zemljoradnju, relativno je mala. Uspešni ljudi su tražili
nove načine da demonstriraju svoj uspeh svom okruženju, kao što se može
videti na imanju bogatog poglavice Borga na ostrvima Lofoten, s osamdeset
metara dugačkom dvoranom – jednom od najvećih poznatih zdanja iz
Skandinavije iz doba Vikinga. Kontrast između tamošnjih raspoloživih
resursa i nekog mesta poput Engleske bio bi očigledan; kad je Ohtere opisao
svoje bogatstvo Alfredu, ovaj je bio zapanjen koliko malo Ohtere ima zemlje
i stoke (samo dvadeset krava, ovaca i svinja, uz čudno stado divljih losova).
A ipak je Ohtere opisao sebe kao bogatog i uspešnog čoveka. Međutim, baš
zbog toga što su kopneni resursi bili toliko ograničeni, u alternativne izvore
bogatstva nisu spadali samo pljačka i trgovina već i oporezivanje i kontrola
izvoza, kao i kontrola transportnih ruta ka kopnu, a posebno duž reka.
Važno je shvatiti da je sve veća urbanizacija imala korene u trgovini sa
zapadom i s istokom i, što je važnije, u pomorskim mrežama. Protourbani
trgovački lokaliteti poznati kao emporije razvili su se u periodu koji je
prethodio dobu Vikinga, kao i u njegovim najranijim fazama, uvek u blizini
vode, posebno na severnoj obali današnje Nemačke i Danske, na primer kod
Hedebija i Ribea i duž obale današnje Poljske. To su bila mesta gde su
predmeti mogli da se zamene i gde su nikle zanatske aktivnosti, ne za
dobrobit lokalne populacije koja je već bila tu nego zarad one koja je
dolazila da bi iskoristila nove mogućnosti.
Emporije su postale deo velike mreže i bile su poznate kao stanice na
strateškim lokacijama: na primer, na mestu gde se reka uliva u more ili negde
gde bi se predahnulo zbog teških uslova puta. Hedebi, blizu granice Nemačke
i Danske, na primer, nalazi se u uvali koja vodi u zaliv Kategat i Baltik na
istoku, na najužem delu kopna – posle putovanja od samo osam kilometara,
stigli biste do reke koja bi vas odvela pravo u Severno more. Na tim
mestima ste mogli da prodate svoju robu ili nabavite namirnice neophodne za
kopneno putovanje; mogli biste zastati da popravite brod ili čak da
regrutujete nove članove posade. Vikinški logori koje nalazimo u Engleskoj u
devetom veku sigurno su sledili taj obrazac, samo u manjim razmerama.
Rane emporije nisu se mogle naći samo u Skandinaviji već i na obalama
severozapadne Evrope, na primer u severnoj Francuskoj, Holandiji i u
Engleskoj, kod Londona, Ipsviča i Jorka – gde su nikle još u sedmom veku.
Proširile su se takođe i drugde oko Baltičkog mora. Verovatno je kroz njih ta
egzotična roba počela da nalazi put do Skandinavije, a svima su im bile
zajedničke pomorske veze. Geografija je imala ogromnog uticaja na taj
region zato što priroda podjednako razdvaja koliko i spaja. Možda se preko
emporija dolazilo do znanja o metama za napad. Portland, mesto prvog
vikinškog napada, od trgovačke naseobine kod Hamvika (današnjeg
Sautemptona) deli samo kratka plovidba morem. Možda to objašnjava zašto
kraljev izaslanik Boduherd nije brinuo kad je video skandinavske brodove i
zašto je Alkuinu dodijao negativan uticaj pagana na Saksonce.
Kad pokušavamo da shvatimo egzotične objekte i njihovo pojavljivanje
na takvim lokalitetima, jedno mesto je od presudnog značaja. Nedaleko od
Helga, gde je pronađen Buda, nekada se nalazio živahni trgovački grad
Birka: jedan od najznačajnijih gradova u Švedskoj vikinškog doba. Birka se
nalazila na ostrvcetu u jezeru Malaren – sada slatkovodnom jezeru trideset
kilometara zapadno od Stokholma – i do nje se moglo stići brodom s
Baltičkog mora. Grad je nikao u osmom veku, verovatno oko 750. ili malo
ranije, kao važno mesto koje povezuje gradove dublje u kopnu kao što je
Upsala, s razgranatim trgovačkim mrežama koje su se pružale s druge strane
Baltika. Razvio se ili iz manje, sezonske trgovačke stanice ili ga je osnovao
neki kralj, u želji da kontroliše i proširi trgovinu. Uprkos tome što je
zauzimao oblast od samo pet do šest hektara, njegovo središte, Crna zemlja,
bilo je okruženo složenim odbrambenim sistemom, u koji su spadali bedem,
podvodna palisada i brdska utvrđenja, po čemu je jasno da je to bilo mesto
vredno odbrane. Takođe treba primetiti da je Birka od samog početka bila
utvrđena: to je očigledno bio vitalni deo njenog postojanja. To je bio grad
koji kontroliše politička vlast čija moć treba da se primeti, još i više u
kasnijem njegovom postojanju.
Birka je vremenom postala veoma gusto naseljena, bar po vikinškim
merilima; njena groblja su prostrana i sadrže zapanjujućih dve hiljade
pogrebnih humki zajedno s brojnim neobeleženim grobovima – možda čak
pet hiljada sahrana u toku dvestagodišnjeg postojanja grada. Mnogi grobovi
bili su bogato opremljeni predmetima sa svih strana sveta, što svedoči o
dobrostojećem stanovništvu. Neki od grobova su bile zapravo kripte;
podzemne odaje za mrtve, u kojima je mesto njihovog konačnog počinka
pažljivo i planski opskrbljeno predmetima neophodnim za zagrobni život.
Čini se da je Birka bila fokusirana na trgovinu i zanatsku proizvodnju, kao
deo složenog ranog urbanog društva. Iskopavanja u naseljenom delu otkrila
su specijalizovane zanatske radionice i dokaze o domaćim aktivnostima, dok
je grad izgleda izdržavalo prilično zaleđe iza jezera, s mnogo mogućnosti za
poljoprivredu, sakupljanje sirovina i lov na divljač, posebno životinje čije
se krzno može koristiti i izvoziti. Kontakti Birke s oblastima oko Baltika bili
su brojni. U najranijim fazama, krajem osmog veka, čini se da su bili
fokusirani na jugozapad, na trgovinu sa Danskom i dalje, s Rajnskom
oblašću.
Pred kraj devetog veka, nešto se u Birki dramatično promenilo i
uspostavljeni su jasni kontakti s istokom. Pojavljuju se svila i srebro i čini se
da je Birka jedno od prvih mesta na kojima je korišćen istočnjački standard
tegova. To se desilo najkasnije šezdesetih godina devetog veka.3 Baš kao
prilikom proučavanja porekla srebra u Engleskoj, moguće je primetiti
izotopsku varijaciju u olovu nađenom u Birki. Rezultati su bili iznenađujući:
većina metala u olovnim tegovima iz Birke potiču iz Engleske, tačnije iz
Derbišira.4 Drugim rečima, verovatno su izliveni od metala iskopanog negde
u blizini Reptona. Naravno, ne možemo znati jesu li sami predmeti izrađeni u
Engleskoj, ili u Skandinaviji, od recikliranog olova.
Ispostavilo se da tegovi nisu jedini predmeti izrađeni od derbiširskog
olova nađeni u Skandinaviji: isti je slučaj s kompletom kalajanih delova za
konjske uzde nađenih u brodskoj grobnici u Brodu iz Gokstata, koji datiraju
iz 895–9035. To je stvaran dokaz da je metal donet sa zapada u Skandinaviju
i veoma je moguće je da su Velika vojska, i konkretno osvajanje Mersije i
Reptona, bili od presudne važnosti u toj trgovini. Čini se da je manastir kod
Reptona, ako nije upravljao rudnicima olova u obližnjem Virksvortu, onda
bar imao uticaja na njih i možda je to bio deo cilja Velike vojske kad je
zauzela manastir. Sada, pošto imamo toliko novih informacija o načinima na
koji su tegovi korišćeni u vikinškim logorima Engleske, trebalo bi da
razmotrimo jesu li zaista proizvedeni u Engleskoj umesto u Skandinaviji.

ISTOČNE VEZE

Među predmetima iz Birke postoji niz s neporecivim vezama s istokom, a

jedan je posebno ubedljiv. U devetnaestom veku švedski arheolog Hjalmar
Stolpe iskopao je veliki broj bogato opremljenih grobova. Tokom godina su
mnogi pokušali da protumače da li ti predmeti iz grobova i načini sahrane u
Birki mogu da nam kažu jesu li posredi meštani ili doseljenici, ali se
pokazalo da je to uzaludan posao.
Jedan grob pripada ženi u pravougaonom drvenom kovčegu. Sudeći po
odeći i nakitu s kojima je sahranjena, grob je datiran oko 850. Uz broševe,
ona je imala i niz perli, među njima staklene, kristalne i od karneola, dok se
po ostacima njene odeće vidi da je bila odevena na tipičan skandinavski
način. Zanimljivo je da je na grudima imala i prsten, od belog metala ukrašen
ljubičastim kamenom: jedan od četiri slična prstena nađena u Birki, tipično
arapskog dizajna. Kod ovog, međutim, nije bilo sumnje u istočne veze pošto
je prsten na sebi imao arapski natpis „za Alaha“. Takvi prstenovi, s arapskim
natpisima, retki su Evropi i ovaj je jedini nađen u Skandinaviji. Da li je i on
tu stigao trgovinom?
Do sada je preovladavala ta pretpostavka, ali nedavne naučne analize
metala nagoveštavaju drugačiju priču.6 Trodimenzionalni model sačinjen od
fotografija kombinovan je sa slikama iz elektronskog mikroskopa (što
omogućava pogled iz izuzetno velike blizine) i analizom elemenata koji je
pokazao da je izrađen od visokokvalitetnog srebra, koje se veoma malo
istrošilo. Ostali su tragovi brušenja u unutrašnjosti, tragovi originalnog
kalupa koji je korišćen za izlivanje prstena; tragovi zanatlije koji nisu
izbledeli od korišćenja. To je bilo neobično: većina predmeta nađenih u
grobovima, poput bronzanog nakita, na sebi ima znake nošenja. Natpis na
prstenu je napisan u ranom, uglastom kufskom stilu i pokazuje jasnu
povezanost s islamskim svetom. Taj novi dokaz nagoveštava da je između
kujundžije, možda negde u kalifatu, koji je prsten izradio do žene koja je s
njim sahranjena bilo veoma malo posrednika. Može li to da znači da se ona –
ili neko od njenih članova porodice – doselila i donela prsten sa sobom?
Dodatna zanimljivost je u tome što su drugi tvrdili da natpis uopšte nije
arapsko pismo.7 Razlog je zato što ne liči dovoljno na kufsko pismo, a čak i
da liči, ako se poruka tačno prevede, zvuči besmisleno. Umesto toga, moguće
je da je to nešto po imenu „pseudokufsko“, jedna vrsta imitacije arapskih
pisama, baš nalik na ono što je Ofa stavio na svoje zlatnike još u osmom
veku. Zbog toga bi bilo verovatnije da je predmet izrađen van islamskog
sveta. Međutim, po mnogo načina, pitanje tog natpisa – da li je zaista kufski
ili nije – nije suštinski bitno. Takvi predmeti su u vikinškom društvu imali
veoma specifično značenje, ali ono možda nije imalo nikakve veze s
njihovom prvobitnom namenom. Osoba koja je nosila prsten vrlo verovatno
nije mogla da pročita natpis. Umesto toga, prsten je bio važan kao obeležje
egzotičnog, pokazivao je da imate veze s tim spoljašnjim svetovima i
mogućnost da putujete, ili da pribavite uvezena dobra. To je onda mogao biti
način obezbeđenja društvenog ugleda kod kuće, pa čak i njegovog uzdizanja.
Sličan primer može se videti u pseudoislamskim ukrasima na trgovačkim
tegovima otkrivenim u Hajmdalsjordetu koji ne govore samo o egzotici već i
asociraju na istočno srebro, koje je bilo izuzetno kvalitetno.
Nismo uvek shvatali mogućnost malih predmeta kao što su perle,
prstenovi i privesci da nam govore o kulturnim fenomenima. Perle su dugo
smatrane isključivo ukrasom; predmeti koji se mogu klasifikovati, opisati i
katalogizovati da bi nam nešto rekli o trgovini i uvozu robe, možda čak i
ponešto o datumu kad su nađeni. Sada bolje shvatamo koliko oni mogu da
nam govore o kulturnim običajima i vezama, o pojavama kao što je
darivanje, simbolizam i društvena stratifikacija. Šta je značilo nositi brušenu
perlu od karneola uvezenu iz dalekog i egzotičnog dela sveta nasuprot
jeftinoj staklenoj perli, kakva se proizvodi lokalno?
Ne znamo u kom je trenutku egzotično postalo toliko poželjno u
Skandinaviji. Je li posredi bila potražnja koja jača ponudu ili je potražnja
bila direktno izazvana iznenadnom raspoloživošću, do koje je došlo u doba
Vikinga, robe s egzotičnog istoka? Je li ta poželjnost bila sadržana u samim
predmetima, zbog njihove umetničke vrednosti, ili su možda simbolizovali
nešto drugo, to jest sponu sa dalekim mestima? Kad do toga dođe, više nije
bitna ni originalna vrednost novčića niti njihova vrednost u srebru. Mnogi
dirhami pojavljuju se kao ogrlice: probušeni, ili sa zakačenom uzicom,
krasili su vratove žena u tek stvorenim skandinavskim gradovima, pa čak i na
seoskim imanjima. Svi ti predmeti bili su luksuzni, lepi i retki, kao što stoji u
jednom opisu: „istovremeno raskošni, nebitni ali veoma poželjni, i teško
dostupni“.8 Govorili su ne samo o bogatstvu već i o povezanosti. Njihovu
vrednost, bilo finansijsku bilo simboličku, prepoznavali su oni koji su ih
koristili i oni koji su ih videli, na isti način kao što mi danas prepoznajemo
luksuzne brendove i statusne simbole.
U slučaju dirhama koji su pretvoreni u ogrlice, prvobitna monetarna
vrednost novčića subsumirana je ne jednom već dvaput: prvo kad su
napustili islamski svet iz koga su potekli, gde su mogli da se koriste po
svojoj zvaničnoj vrednosti, a drugi put kad su novčići pretvarani u umetničke
predmete koji ljudi mogu da nose na sebi. Takve ogrlice se u Skandinaviji
vrlo često nalaze, obično u grobovima, ali je sada jedan mali broj otkriven i
u Engleskoj: u ta otkrića spadaju novčić iskovan u današnjem Avganistanu
905, kasnije pozlaćen s obe strane i s dodatom iglom da bi se nosio kao broš,
pošto je pre toga bio deo ogrlice.9 Ti dirhami pretvoreni u nakit nalaze se u
grobovima gde su sahranjene žene.
Pre doba Vikinga, egzotični, uvezeni predmeti gotovo su se isključivo
nalazili u elitnim grobovima, u kontekstu visokog statusa. Na primer, švedski
arheolog, Džon Lungkvist proučavao je perle od ametista u Švedskoj i
primetio je da su one jasno obeležja viših društvenih slojeva. Mada to nije
iznenađujuće, s obzirom na to koliko su sigurno bili skupi i koliko ih je teško
bilo nabaviti, važno je istaći da se to promenilo u dobu Vikinga. Predmeti
poput egzotičnih perli postali su znatno češći. Očigledno je takvo
prikazivanje bogatstva i luksuza postalo neodoljivo za osobe s društvenim
ambicijama. Za mnoge, kasnije u tom periodu, takođe su postale amblemi
iskustva i novih uticaja. Luksuz je mogao da igra čak i otvoreno političku
ulogu ako se koristio kao deo oklopa, naoružanja ili konjske opreme; ne
samo da bi označavao političku moć vlasnika već bi se samo to bogatstvo
koristilo za zastrašivanje suparnika.
Primetno je da su, sem svih inostranih novčića, najčešća kategorija
luksuznih predmeta perle i ukrasi za odeću. Svile, ukrasi i detalji poput traka
i zlatnih niti su kategorije predmeta koje su izuzetno vidljive u
svakodnevnom životu za širok krug ljudi. To naglašava njihovo tumačenje
kao trgovinskih predmeta, koji simbolišu elitni status, ali takođe postoje
tvrdnje da su označavali pridošlice, obično trgovce, koji su njihovim
isticanjem označavali svoju ličnu vezu s drugim običajima i dalekim
zemljama. Jer sigurno je da su inostrani trgovci bili prisutni u Skandinaviji, i
verovatno u velikom broju. Ti putujući trgovci, prvi put primećeni u ranim
emporijama prirodno bi našli dom u i u gradovima kao što je Birka.
Uzmimo na primer Gilija, trgovca koji je prodao Hoskuldru irsku
princezu Melkorku u Sagi o ljudima iz Laksdala. Takođe znamo da je
jevrejsko-arapski trgovac ili putnik Ibrahim ibn Jakub al-Tartuši, 950.
posetio grad Hedebi. Opisao je „veliki grad na samom kraju svetskog
okeana“, jezive običaje njegovih stanovnika („ljudi često bacaju
novorođenče u more umesto da ga podižu“), njihov izgled („postoji takođe i
veštačka šminka za oči: kad je koriste, lepota nikada ne bledi, nasuprot tome,
ona se povećava i kod muškaraca i kod žena“) i, na kraju, njihova verovanja
(„ti ljudi obožavaju Sirijus, sem nekolicine koji su hrišćani i imaju tamo
crkvu“).
Lokaliteti kao prve emporije, gradovi i tržnice bili su mesta spajanja ne
samo ljudi nego i religija. Svaki stanovnik grada poput Birke mogao je da
sretne istočnjačke religije, među njima i islam, bar u nekoj meri. Zapravo,
neki čak i tvrde da islam nije bio samo poznat već i religija koja je imala
aktivne sledbenike, mada malobrojne: pre dvadeset godina već su iznete teze
da je muslimanima koji su živeli i trgovali u Birki možda bio potreban
„mula, da predvodi molitve i da govori u njihovo ime pred kraljem“.10 Je li
moguće da su muslimanski misionari stigli i do Skandinavije? Drugde na
svetu, muslimanski trgovci i drugi zvaničnici služili su kao važni agenti
širenja islama u sve većim granicama kalifata. Dirhami s njihovim
religioznim natpisima, koji čitaoca podsećaju na božju veličinu, takođe se
mogu smatrati jednom vrstom misionarskih predmeta, bar u onim oblastima
gde se njihovo značenje moglo pročitati i shvatiti. Ipak, bilo bi netačno
koristiti to kao dokaz da su Vikinzi na bilo koji način poštovali ili čak
shvatili to u široj meri, mada začudo jedna vrsta grafita nagoveštava
suprotno. Arapski novčići otkriveni u severnoj Evropi ponekad su ispisani
grafitima, od jednostavnih, nerastumačivih znaka do runskih natpisa, crteža
oružja i brodova i raznih magičnih simbola. Studija petnaest hiljada arapskih
novčića otkrivenih u Švedskoj pokazala je da je na jedan manji broj bio
urezan Torov čekić, a na nekima čak i nešto nalik na hrišćanski krst. Slični
grafiti s Torovim krstom nađeni su na novčiću u Kaupangu. Postoji
zanimljiva mogućnost da je to možda zapravo bio pokušaj da se neutrališu
prvobitne religijske poruke novčića. U svakom slučaju, veoma je jasno da je
religija bila sporno pitanje u doba Vikinga, i to ne samo zato što je to bilo
vreme preobražaja koje će na kraju dovesti do prihvatanja hrišćanstva u
čitavoj Skandinaviji. Treba samo da se oslonimo neki od zapadnih pisanih
izvora da to potvrdimo: Anglosaksonska hronika veoma jasno govori koliko
su smetnja bila paganska uverenja napadača i, zapravo, koliki je razlog za
brigu vladara rane srednjovekovne Engleske bilo nepristajanje na
hrišćanstvo.
Na zapadu je konverzija korišćena planski kao političko oruđe u
interakciji između Vikinga i Saksonaca. Pošto je otišao iz Reptona, na
primer, Gutrum, jedan od vođa Velike vojske pristao je na primirje s kraljem
Afredom u Vedmoru, 878. U sklopu tog dogovora, Gutrum je pristao da primi
hrišćanstvo i kralj ga je krstio. Nije poznato je li se zaista pridržavao
hrišćanskih nauka na koja se tog dana zakleo. Samo desetak godina ranije,
međutim, Velika vojska je možda specifično ciljala verska uverenja svojih
saksonskih neprijatelja, ako je verovati legendama: po jednoj je kralj
Edmund, vladar Istočne Anglije pedesetih i šezdesetih godina devetog veka,
ubijen 20. novembra 869, a sage nam govore da je razlog bio taj što je odbio
da se odrekne hrišćanstva. Njegovi ubice, koje je predvodio Ivar Bez
Kostiju, vezali su ga za drvo, gađali strelama, odsekli mu glavu i bacili je u
šumu. Zanimljiva priča, ali verovatno samo još jedan primer srednjovekovne
propagande.
Pouzdano znamo da su se hrišćanski misionari potrudili da odu u
Skandinaviju i pokušaju da preobrate te severnjačke neznabošce. Prvi od
njih detaljnije opisan u nekom koliko-toliko savremenom izvoru jeste
Ansgar, prvi nadbiskup Hamburg-Badena, koji je u devetom veku dva puta
putovao u Birku. Prvi put je uspeo da preobrati kraljevskog kućeupravitelja i
da sagradi crkvu. Meštani izgleda nisu bili preterano oduševljeni i brzo su se
vratili paganizmu, što ga je primoralo da se dvadesetak godina kasnije vrati i
pokuša drugi put. Mada ta priča možda nije u potpunosti istinita, veoma je
verovatno da su takvi pokušaji preobraćenja bili relativno česti. A ipak,
otkrivanje verskih ubeđenja u dalekoj prošlosti je teško, posebno bez pisanih
izvora.
Načini sahrane mogu nam pružiti tragove o nekadašnjim verskim
ubeđenjima, ali se oni često pogrešno ili preterano široko tumače.
Tradicionalno stanovište jeste da grobovi bez pogrebnih predmeta pripadaju
hrišćanima, a oni drugi paganima. Međutim, prava slika je znatno složenija i
nijansiranija. Mada je do hritstijanizacije Skandinavije došlo pri kraju doba
Vikinga, proces se odvijao na različite načine i različitim tempom širom
Skandinavije: to nije bio jedan presudan događaj već postepeno širenje. Na
primer, iako se u Danskoj kralju Haroldu Plavozubom pripisuje konačna i
potpuna hristijanizacija zemlje, do nje nije došlo zbog nekog pojedinačnog
događaja nego postepeno. U Norveškoj se smatra da je hrišćanstvo najvećim
delom stiglo sa zapada, preko kontakata s Engleskom i Irskom, a u Danskoj i
Švedskoj s Nemačkom.
Za većinu ljudi religije su mogle da postoje jedna pored druge, u periodu
preklapanja. Ponekad nalazimo religijske simbole koji baš o tome i govore:
poput grobova koji sadrže i hrišćanski krst i Torov čekić – možda zato što je
vlasnik verovao u oboje ili zato što predmeti za njega nisu imali nikakvog
religijskog značaja. Najpragmatičnije i možda najverovatnije objašnjenje za
prisustvo malih predmeta poput statue Bude i Alahovog prstena, koji možda
jesu a možda nisu imali religijskog značaja, jeste da su bili uvezeni,
egzotični predmeti. Ne smemo zaboraviti da se uz predmete lako šire i ideje.
Ako želimo da razumemo kako i egzotični predmeti i ideje putuju u oba
pravca, presudno je razmišljati o ljudima: ko su oni bili i koliko su se
kretali. Donedavno je postojalo uverenje da su u doba Vikinga predmete iz
dalekog sveta donosili gotovo isključivo pljačkaši, ili možda trgovci pri
povratku kući, što je u suprotnosti s mnogim drugim istorijskim periodima,
gde su doseljenici često donosili svoje stvari. Odličnu analogiju koja
pokazuje koliko su složene takve pretpostavke iznela je Sjuzan Usthujzen,
arheolog koja proučava nastanak Engleza u sredini prvog milenijuma.11 Šta
ako, pita ona, dve hiljade godina od danas, naši pisani izvori nestanu, i
budući istraživači moraju da se oslone samo na arheologiju, pa počnu da
prate distribuciju IKEA prodavnica oko Severnog mora, da bi shvatili
migraciju? Primetili bi koliki je uticaj imala IKEA na dizajn nameštaja u
Britaniji, ali što bi se više udaljili od prodavnica, smanjivao bi se broj i
koncentracija IKEA sofa, posuđa i lampi. To bi ih možda navelo na zaključak
da je negde krajem dvadesetog veka značajan broj Šveđana kolonizovao
Britaniju i da su prodavnice bile „središnja mesta za iskazivanje i očuvanje
švedskog identiteta“. Međutim, kao Sjuzan primećuje, sklopivi nameštaj nije
povezan sa švedskim identitetom u Britaniji pa čak ni s tim gde Šveđani žive
u ovoj zemlji, a oni i ne rade u velikom broju u Ikeinim prodavnicama.
Takvo razmišljanje seže do korena teškoće s kojom se suočavamo u
pokušavanju da shvatimo širenje predmeta, ideja i ljudi u prošlosti. Lako je
tražiti korelacije, ali je isto tako lako pogrešno protumačiti raspored
objekata kao dokaz o prethodnim kretanjima stanovništva.

SKANDINAVCI

Ko su zapravo bili Vikinzi, narod iz Skandinavije, i koliko mi znamo o

njihovim migracijama? Često se misli da su pre doba Vikinga imali malo
kontakta sa spoljnim svetom, i da je čak i u tom periodu glavni ako ne i
jedini pravac kretanja bio ka spolja, a ne ka unutra: drugim rečima, da ljudi
iz drugih krajeva sveta nisu dolazili da se nasele u Skandinaviju. Poznato je
da se etničko poreklo Vikinga često zloupotrebljava. Koncept etnički
superiorne i rasno homogene skandinavske prošlosti bio je bitan za arijevsku
rasnu politiku nacističke Nemačke: u okupiranoj Norveškoj, pogrebne humke
Bore iz vikinškog doba bile su pozadina za propagandne mitinge, koje je
organizovao Vidkun Kvisling, vođa nacističke partije Nacionalno
okupljanje, četrdesetih godina dvadesetog veka. Partija je svesno
uspostavljala paralele između svojih pokušaja da stvori novu, totalitarnu
državu i ujedinjenja Norveške, koje je sproveo Harald Lepokosi pred kraj
doba Vikinga.
Slavni plavokosi i plavooki vikinški ratnik je naravno bio odličan model
za Hitlerove ideale. Zapravo, nacisti su se toliko bavili otkrivanjem
superiornosti Vikinga, da je tridesetih godina prošlog veka Himlerov
Ahnenerbe der SS, trust mozgova nacističke nemačke, finansirao velika
iskopavanja kod Hedebija, kao jedan od svojih glavnih istraživačkih
projekata.
Nedavno su međutim novi bioarheološki metodi počeli da pružaju
odgovore na drugačiji način. Godine 2020, objavljeni su rezultati prve
detaljne analize DNK kostiju iz vikinške postojbine.12 Tim iz Kopenhagena
je pretražio muzejske zbirke i sastavio široku zbirku materijala da bi
pokušao da genetski definiše kako je stanovništvo Skandinavije izgledalo u
doba Vikinga, kao i da kaže nešto o onima koji su migrirali. Studije
savremenog DNK fokusiraju se na to kako stanovništva sveta izgledaju
danas: ako odlučite da analizirate sopstveno poreklo, lako možete naručiti
komplet preko interneta, preći komadićem vate po unutrašnjosti obraza i
poslati zatvorenu epruveticu u laboratoriju. Nekoliko nedelja kasnije
dobićete rezultate izražene u procentima, ili ćete možda čak dobiti mapu,
koja će vam reći odakle vaši preci potiču. Samo što, strogo govoreći, ta
informacija nije tačna: ono što vam zaista govori jeste gde u svetu ljudi čija
genetika odgovara vašoj žive sada.
A to ne predstavlja nužno drevnu populaciju. Mi smo, ipak, vrsta koja je
od samog svog početka stalno u pokretu. Drugim rečima, ako uzmemo
sadašnje obrasce, ne možemo tačno znati kakvo je bilo iskustvo kasnijih
migracija: to bi, na primer, objasnilo neslaganje koje smo videli između
studija savremenih i drevnih DNK naseljenika Islanda, u proporciji muških i
ženskih doseljenika iz Skandinavije i Britanije, gde je drevni DNK
pokazivao veću ravnotežu u brojevima iz Skandinavije u odnosu na
savremene podatke. To takođe objašnjava zašto je tako teško odrediti tačan
broj skandinavskih doseljenika iz doba Vikinga u Englesku: genetski su
većinom toliko slični sa onima koje nazivamo Anglima i Saksoncima, koji su
se doselili iz oblasti u južnoj Skandinaviji i iz njene blizine samo nekoliko
stotina godina ranije, da ne možemo da razdvojimo različite migracione
događaje.
Rezultati danske studije drevnog DNK potvrdili su mnogo toga što smo
već slutili, ali su imali i nekoliko iznenađujućih rezultata. Istraživači su našli
grupisanja u skupu podataka koja su označili kao „Norveška“, „Švedska“ i
„Slična danskom“, ali ti genetski obrasci ne poklapaju se sasvim s današnjim
državnim granicama u Skandinaviji. Na primer, ako govorimo o genetici,
drevne populacije jugozapadne Švedske bile su sličnije onima iz današnje
Danske nego grupama koje su tada živele u istočnim delovima Švedske.
Zanimljivo je da su istraživači takođe našli predstavnike onoga što su
nazvali „Slični britanskom“ ili, tačnije, „Severnoatlantske“ predačke grupe u
Skandinaviji. To nagoveštava da su to bili pojedinci poreklom iz Britanije i
Irske koji su u nekom trenutku prešli u Skandinaviju. To je zanimljvio zato
što pokazuje da su ti geni stizali u Skandinaviju, a tu priču nećemo često čuti.
Jedno objašnjenje jeste da su ti ljudi mogli biti robovi koje nikako ne
uspevamo da identifikujemo ali, kao i ranije, moramo uzeti u obzir jesu li ti
sužnji uspeli da prenesu svoj genetski materijal u razmerama koje se mogu
detektovati. Verovatnije je da su to bili ili doseljenici koji su krenuli na istok
ili plod savezništava: međukulturalnih brakova.
Štaviše, danski tim naučnika je takođe otkrio pojedince iz doba Vikinga s
velikom količinom južnoevropskog porekla i u Danskoj i u jugoističnoj
Švedskoj, što je potpuno nova informacija. Ona možda ne bi trebalo da nas
čudi, pošto znamo koliko su se ljudi kretali u to doba, ali taj dokaz nije
potkrepljen u pisanim izvorima. Ti ljudi su mogli da se rode u tim oblastima
i kasnije migriraju na sever, ili su mogli biti potomci nekoga ko je to učinio.
U svakom slučaju, otkriće je važno zato što dokazuje da je Skandinavija bila
mesto u koje su ljudi stizali spolja – a ne samo obratno. To takođe ima
implikacije za sve one egzotične objekte koji su stizali u vikinške postojbine
pošto je onda manje verovatno da su stigli samo putem trgovine.
Genetska studija nije, međutim, prvi dokaz migracije Vikinga. Analiza
izotopa na lokalitetu Sigtuna u Malarenu, gradu koji je zasenio nedaleku
Birku, kad je njen uticaj opao pred kraj desetog veka, pokazao je da, među
analiziranima, čitavih 50 procenata nisu poticali iz te oblasti.13 U Birki je
analiza izotopa stroncijuma otkrila mešavinu osoba koje su mogle da odrastu
u okruženju i mnogih koji su jasno bile doseljenici: kao kod Sigtune, odnos je
oko pola-pola.14 U jednom grobu zajedno su sahranjeni muškarac i žena, uz
bogate pogrebne objekte, kao što su oružje, pozlaćeni nakit i kožna vreća s
pozlaćenim srebrnim kopčama kakve se često sreću u istočnoj Evropi. Tu su
bili i trgovački tegovi, precizna vaga i, među drugim predmetima, divan
komplet staklenih figura za igru i koštanih kockica. Analiza izotopa pokazala
je da muškarac nije bio rođen u Birki, ali da žena vrlo verovatno jeste. To
dvoje, ko god da su bili, očigledno su imali međunarodne veze.
U stvari, genetska raznovrsnost primećena na groblju kod Sigtune iz
poznog doba Vikinga bila je veća nego u mnogim preistorijskim grupama i,
po nalazima istraživača, jednaka onoj otkrivenoj među rimskim vojnicima u
Engleskoj, što je iznenađujući rezultat za populaciju koja se često smatra
izrazito homogenom. Loše vesti su međutim da, mada možemo biti sigurni da
ti ljudi nisu bili meštani, ne možemo tačno odrediti odakle su došli. Baš kao i
u Reptonu, informacije se svode na jednu jedinu brojku koja odgovara
lokalnoj geologiji, a širom Evrope postoje brojna mesta koja mogu dati istu
vrednost. A ipak, sa svime što znamo o istočnim kontaktima trebalo bi da bez
sumnje uzmemo ove regione kao moguće izvore: Sigtuna iz jedanaestog veka
bila je takođe bogata uvezenom robom, među koje su spadali stakleno
prstenje ruskog porekla pa čak i keramičko takozvano uskršnje jaje iz Kijeva
– izuzetno prestižan religiozni artefakt. Grnčarija iz zapadnih slovenskih
teritorija takođe je nalažena u Sigtuni, mada verovatnije nije uvožena već su
dobar deo pravili lokalni grnčari, prema slovenskim tradicijama.
Zanimljivo, tim koji se bavio drevnim DNK u Danskoj našao je
slučajeve kod kojih je poreklo van Skandinavije bilo otkriveno kod
pojedinaca sahranjenih na način koji smatramo izrazito „vikinškim“: sahrane
koje bi inače jednostavno klasifikovali kao vikinške. Na primer, na tri
lokaliteta na Orknijskim ostrvima, za koje se tipično smatra da su pripadala
vikinškoj kulturi, tek je mali procenat osoba imao skandinavsko poreklo dok
su ostali, genetski gledano, bili meštani. Primeri porekla kod Samija –
autohtonog naroda severne Skandinavije – nađeni su i u tipično vikinškim
grobovima u Norveškoj.15 To pokazuje da nam genetika neće dati konačne
odgovore: kulture i identiteti su daleko kompleksniji i ne postoji nešto poput
„genetskog Vikinga“.
Među svim tim novim informacijama o migracijama, postoji jedno
posebno neobično otkriće u vezi s polom: podaci iz Sigtune pokazuju da je
među doseljenicima bio jednak broj muškaraca i žena. To je važna
informacija zato što je dugo postojalo uverenje da su vikinške migracije bilo
gotovo isključivo muška stvar. Istraživanje iz Sigtune nije bilo prvi primer
ženske migracije. I drugde u Skandinaviji nađeni su dokazi ne samo o ženskoj
migraciji već i o značajnom ugledu i moći među ženama. Najistaknutiji
primer može se videti u jednom od najbogatijih i najočuvanijih vikinških
otkrića: brodu iz Oseberga. Danas se brod nalazi u Muzeju vikinških
brodova u Oslu, zgradi projektovanoj dvadesetih godina prošlog veka da
podseća na crkvu. Zasvođene tavanice muzeja i beli zidovi savršeno su
okruženje u kome ćete razgledati ta tri veličanstvena broda. Brod iz Osberga
je verovatno najlepše izrađen, s vitkim, aerodinamičnim koritom od
hrastovine, složenim rezbarijama i spiralnim pramcem. Dugačak je dvadeset
dva metra i ima petnaest pari vesala i trinaest metara visok jarbol. Negde
oko 834. godine zakopan je u sklopu složenih pogrebnih obreda, o čemu
svedoči dug spisak nađenih predmeta: sem svega neophodnog da za opremu i
plovidbu broda, ostavljeni su i kuhinjska oprema i hrana – čak i korpe s
jabukama i kupinama – odeća, kovčezi, kutije, šest kreveta, šatori, saonice i
kolica. Prilikom pogreba žrtvovane su životinje, među njima dve krave,
petnaest konja i šest pasa.
Nedugo posle pogreba, humka je opljačkana (u dokaze spadaju
osamnaest drvenih ašova za koje se smatra da su pripadali lopovima), što
verovatno objašnjava zašto nisu nađeni nakit, plemeniti metali ili oružje.
Ipak, u grobu je nađeno nekoliko egzotičnih predmeta. Među njima je bila
uvezena svila s istočnog Mediterana, najverovatnije iz Vizantije i takozvana
Budina kofa, čija je drška ukrašena emajliranim ljudskim figurama koje sede
prekrštenih nogu. Mada veoma liči na Budu, prevladalo je mišljenje je taj
predmet izrađen u Irskoj. U svakom slučaju, i on se veoma dobro uklapa u
kategoriju „egzotičnog“.
Grob iz Osberga je jedinstven, a taj, najbogatiji od svih vikinških
pogreba, bio je grob dve žene. S obzirom na ogromno bogatstvo ostavljeno
grobu, sigurno su imale izuzetno visok položaj u društvu. Obe su bile
relativno stare – mlađa je verovatno navršila pedesetu, a starija je imala
između sedamdeset i osamdeset godina. Dugo vremena su vođene rasprave
čija je sahrana bila glavna i prevladalo je mišljenje da je starija žena bila
pratilja ili čak robinja mlađe, ili možda obratno. Pošto su obe umrle
istovremeno, često se pretpostavlja da je jedna žrtvovana da bi pratila drugu,
što je po nekim tvrdnjama bio običaj u vikinškom svetu. Onda je 2006.
objavljen članak koji je opisao rezultate studije drevnog DNK skeleta obe
žene. Mada tada nije bilo moguće odrediti genetski kod starije žene, rezultati
su pokazali da je mlađa nosila mitohondrijalni haplotip koji se najčešće
sreće u oblasti Crnog mora. To može imati bitne posledice: da li je moguće
da je jedan od najznačajnijih vikinških pogreba bila sahrana doseljenice s
istoka – ili je to bila indikacija da je mlađa žena bila robinja?
Pošto su ti testovi rađeni u vreme povoja analize drevne DNK, oni će u
budućnosti napredovati, pa će moći da se traga i za porodičnim odnosom
između dve žene.16 Kakav god da bude ishod, čitava sahrana i genetski
dokazi primoravaju nas da iznova razmotrimo uloge tih žena – ili bi bar to
trebalo da činimo – i to ne samo u društvu doba Vikinga već i u kretanjima
ljudi u Skandinaviju i iz nje. Da li u Kraljeve reka treba uvrstiti i Kraljice
reka?
 5.

VALKIRE: KRALJICE REKA?

 DANSKA, 2012.

Skoro je odustao kad ga je onaj poznati, piskutavi zvuk naterao da zastane.

Brojevi na dispelju potpuno su jasno pokazivali da to nije bio samo još
neki komad metala već u najmanju ruku bronza – moguće čak i srebro.
Skinuo je rukavice, naslonio detektor za metal na ašov poboden u zemlju i
pažljivo razgrnuo površinu tla. Predmet je brzo izašao na svetlo dana,
zakopan tek nekoliko centimetara duboko u smrznutoj zemlji: mala,
stilizovana srebrna glava mu je uzvratila pogled. Pošto je ledena zemlja
stvorila tvrdu skramu oko ostatka figure, rešio je da je odnese kući i stavi
na radijator da se otopi. Kasnije je strpljivo uklonio ostalu zemlju.
Pojavili su se vrat i ramena, kao i šake koje drže dvosekli mač i štit, u stilu
koji očigledno pripada dobu Vikinga. Figura je imala dugačku kosu, s
očigledno ženskim licem. Nije bilo nikakve sumnje da je posredi naoružana
žena. Ko je bila ona? Valkira ili ratnica, mitsko biće ili prikaz nekog
stvarnog?
 U POTRAZI ZA VIKINŠKIM ŽENAMA

Dobom Vikinga, bar kako o njemu najčešće čitamo, gotovo sasvim

prevladavaju muškarci. Čupave brade i iskeženih zuba, vikinški ratnik
ostavio je trag na ljude savremenog doba: Reptonski ratnik s čekićem i
mačevima savršeno se uklapa u tu sliku. Sama reč Viking po definiciji je
muška: ima staro nordijsko poreklo, i u muškom je rodu. Pa ipak, kao što je
jedan istraživač primetio, mada je zbog toga vikinška žena lingvistički
nemoguća, ona je istovremeno i biološki neophodna. Naravno da su
postojale i vikinške žene. A ipak, iznenađujuće, njima je tek nedavno
posvećeno više pažnje: sada, u dvadeset prvom veku, izgleda da one naglo
izbijaju u prvi plan.
Žene su verno čekale kod kuće, na porodičnom imanju, pasivno
posmatrajući migracione procese koji se odvijaju oko njih. Ne znamo mnogo
o njihovoj ulozi i uticaju, ali nova otkrića i novi način razmišljanja počinju
da to menjaju. Repton je i dalje jedan od retkih pogrebnih lokaliteta s
nesumnjivim vikinškim asocijacijama u Engleskoj i verovatno jedan od
najznačajnijih van Skandinavije. Dakle, ako shvatimo ko su bile žene iz
Reptona – i zašto su bile tu – imaćemo odlično mesto odakle ćemo početi.
Ako su vikinški upadi bili gotovo isključivo muški poduhvati, očekivali
biste da ćete dokaze o mobilnosti u Skandinaviju i van nje – tj. o ljudima koji
su migrirali u nekom trenutku svog života – naći samo među muškarcima.
Ispostavilo se međutim da to nije slučaj, kao što sam otkrila pre nekoliko
godina kad sam počela da radim u Reptonu. Kao studentkinja u Norveškoj,
posle meseci pisanja prijava, etičkih komiteta, obuke i pripreme, napokon
sam dobila zlatnu kartu: dozvolu da uzmem uzorke ostataka četrdeset
vikinških kostura koji su čuvani u podrumu odeljenja za anatomiju
Univerziteta u Oslu. Počela je da me zanima mobilnost, želela sam da
otkrijem koliko je raširena migracija bila među osobama koje su umrle u
dobu Vikinga. A posebno među ženama.
Kad mi je napokon omogućen pristup Šrajnerovoj anatomskoj zbirci na
Univerzitetu u Oslu, sišla sam niz metalne stepenice i našla lobanje sedam
hiljada osoba, čija su anonimna lica zurila iz staklenih vitrina. Tog dana sam
provela neko vreme samo šetajući među nizovima vitrina i ograničila se na
brojne police s lobanjama, koje su sve oprezno stavljene u plitke kartonske
kutije s rednim brojem, spreda ispisanim rukom. Imala sam spisak unapred
izabranih brojeva iz baze podataka, koji su odgovarali pojedincima koji su
se uklapali u moje striktne kriterijume vremena, mesta i doba. Nosila sam
lobanje na sprat, u laboratoriju za pripremu, oblačila beli mantil i stavljala
zaštitne naočare, i onda, što sam pažljivije mogla, uzimala neophodne uzorke
pre nego što bih ih vratila na police.
Baš kao i u Reptonu, uzorke sam slala u laboratoriju, na analizu izotopa
stroncijuma i kiseonika i onda sam čekala da se spisak brojeva vrati u
unakrsnoj tabeli. Neki rezultati bili su krajnje neočekivani. Većina onih koji
su pokazivali znake mobilnosti – drugim rečima, oni sahranjeni na sasvim
drugačijim lokalitetima od mesta na kojima su, po rezultatima izotopa,
odrasli – bile su žene. Za dve žene delovalo je malo verovatno da su uopšte
odrasle u Norveškoj; njihova zubna gleđ se poklapala s vrednostima ili iz
južne Skandinavije ili, zanimljivo, iz Britanije. Mada sam na raspolaganju
imala samo mali uzorak, on se nije uklapao s uvreženom idejom o domaćici
koja ostaje kod kuće.
Takođe sam se pitala da li to može da demonstrira da su neki od tih
pogrebnih predmeta iz daleka zapravo putovali s tim ženama. Nažalost,
nisam mogla da nađem nikoga ko je očigledno migrirao s donetim
artefaktom: većina tih grobova nisu sadržavali kosti i zube dovoljno očuvane
za analizu. Zato sam počela da tražim i drugde, u studijama kolega, sa željom
da vidim jesu li rezultati isti. Ispostavilo se da jesu: u svim studijama uz
pomoć izotopa stroncijuma i kiseonika koje sam tada uspela da nađem, gde
su oba pola bila prisutna u grobnicama, činilo se da je postojao jednak udeo
i doseljenica i doseljenika. Najveći problem bio je što je iz doba Vikinga
nađeno daleko više muških grobova nego ženskih (što je još jedna zanimljiva
tema za raspravu: više o njoj kasnije). Svejedno, to su bile nove informacije,
bez obzira na to što ih nije bilo mnogo.
Tokom sledećih nekoliko godina, nove studije počele su da potkrepljuju
rane rezultate i prve analize drevnog DNK kostura iz doba Vikinga iz
Norveške takođe su pružile dokaze o mobilnosti među ženama. U jednoj
studiji iz 2015, DNK je uzet iz grobnica i ustanovljeni su njihovi
mitohondrijalni haplotipi (mtDNK). Genetski materijal koji se prenosi
isključivo putem ženske loze (mtDNK) je posebno zanimljiv: mada ćete
mtDNK u svom telu naslediti s majčine strane, možete ga preneti sledećem
pokolenju samo ako ste žensko. To znači da podaci iz sličnih studija mogu
nešto reći o rodno specifičnom poreklu, što je posebno korisno ako
pokušavate da otkrijete jesu li muškarci ili žene (ili oboje) migrirali u
prošlosti. Ta studija je ustanovila da je nekoliko osoba imalomtDNK
haplotipe nekonzistentne s onima kakve biste očekivali u Norveškoj, što je
značilo da je najverovatnije bar jedan njen bliski predak tu migrirao. Jedna
žena čiji su uzorci proučavani bila je zanimljivija od drugih.
Na malom seoskom imanju, pored reke koja teče istočno iz
Trondhajmskog fjorda, radnici su kopali 1927. rovove za širenje železnice
preko ravnice. Prilikom radova su naišli na neke artefakte: ženski broš, mač i
deo konjskih uzda. Pošto nije bilo novih dokaza o grobnici, četiri stotine
metara dalje, naišli su na još artefakata, ovog puta povezanih s telom. Tu su
bila dva veoma očuvana ovalna broša tipično vikinškog tipa, stavljeni na
grudi pokojnika. Malo dalje nalazile su se dve perle, jedna izrađena od
smeđeg stakla a druga od keramike. Od kostura su, po arhivama
Trondhajmskog muzeja, ostali samo „kranijum, butine i cevanice, relativno
očuvane, a postoji nada da će i ostale kosti biti dostupne“. Kosti i artefakti
donirani su muzeju, dok su prvobitna otkrića stigla u Šrajenrovu zbirku.
Tu je ta žena ostala, anonimna i ni po čemu posebna, sve do 2015, kad je
norveška studija analiza njenih kostiju pokazala da je njeno mtDNK poreklo
verovatno pripadalo grupi poznatoj kao HG A*.1 Ta haplogrupa je veoma
retka u Skandinaviji, ali i u Evropi, a česta je u oblasti oko Crnog mora i
među stanovništvom turkijskog porekla. To je, međutim, gotovo sve što o
njoj znamo. U vezi s njenim grobom ništa se nije isticalo; osteološka analiza
koja je urađena pre gotovo čitavog veka klasifikovala je njenu lobanju kao
„nordijski tip“ (mada sada znamo da je ta vrsta klasifikacije u najboljem
slučaju besmislena, a u najgorem rasistička). Njeni pogrebni predmeti bili su
tipični i nimalo posebni.
To je možda ono što je meni najzanimljivije: imamo ženu koja nekako,
genetski, ima veze s Crnim morem i verovatno s kretanjima na istok, ali
apsolutno ništa od tradicionalnih dokaza to ne podržava. Ona se ne spominje
ni u jednoj istorijskom spisu, niti je njena priča neka koju bismo mogli da
prepoznamo iz mnogih drugih primera. Ne znamo je li ona zapravo migrirala
iz tih oblasti ili je to učinila neka njena pretkinja, niti znamo u kakvoj ulozi.
Nezavisna putnica, supruga, kćerka, ratnica?
Uloga žene u vikinškom svetu jedno je od ključnih pitanja na koje
moramo da odgovorimo, posebno kad je reč o ženama koje su putovale van
vikinških postojbina.

RATNICE

U Torksiju nema grobova za koje znamo da su povezani s Velikom vojskom,

tako da možemo da radimo samo s predmetima. Preslica je uzimana kao
dokaz o prisustvu žena, pošto se izrada tekstila smatrala manje-više
isključivo ženskim poslom.2 Ima dobrih dokaza da su poslovi, u celini, u
skandinavskim domaćinstvima bili podeljeni po polovima, tako da nema
razloga da pretpostavimo da to nije bio slučaj i daleko od doma.
Gotovo je sigurno da je u vikinškim logorima bilo žena: teško je zamisliti
grupu od hiljadu vojnika i pratilaca koji se okupljaju bez ijedne žene među
njima. Ipak, tu postoje i dva značajna pitanja. Prvo, ako prihvatimo da su
žene bile prisutne, da su učestvovale u tim, u suštini, vojnim poduhvatima, ko
su one bile? Jesu li pratile grupu uz Skandinavije, tako da ih pouzdano
možemo označiti kao „vikinške žene“? Ili su možda bile pratilje, koje su se
grupi pridružile usput, bilo dobrovoljno bilo prisilno? Da li bi nam to i dalje
omogućilo da ih definišemo kao vikinške žene na isti način? Drugo, moramo
u obzir uzeti njihove uloge. Ako je prisustvo preslica navelo da pomislimo
kako su žene bile prisutne, iz toga sledi da su tu bile da bi se bavile domaćim
poslovima. Tu sada u igru ulaze žene iz reptonske masovne grobnice. Pošto
smo sasvim sigurni da masovna grobnica ima veze s Velikom vojskom iz
devetog veka, sada možemo da se pozabavimo i njihovim prisustvom.
Kad su Martin i Birte objavili svoju analizu nalaza kostiju, zaključili su
da je otprilike petina kostiju pripadala ženama. Ne znamo je li to zaista
reprezentativno za čitavu grupu, pošto se pol može odrediti tek ako su ostali
određeni delovi kostura: obično karlica ili lobanja, pošto su na njima
vidljivi jasne razlike između polova, kao što su širina vilice i istureno čelo
kod muškaraca ili karlica dovoljno široka za rađanje dece kod žena. To znači
da je dvadeset procenata verovatno minimum, a DNK analiza koje su uradili
Lars Feren-Šmic i njegove kolege pokazala je da je bar jedna vilična kost iz
Reptona, za koju se mislilo da je muška, zapravo pripadala ženi.
U originalnoj analizi postojala je pretpostavka da su te žene
najverovatnije lokalnog porekla zbog njihovog nižeg rasta. Zaključak je bez
sumnje takođe uticao na činjenicu da u doba prvobitnih iskopavanja u
Reptonu žene verovatno nisu učestvovale u prepadima. Sada nije jasno da li
statistička analiza u vezi sa stasom i dalje validna i, ono što je frustrirajuće,
analiza izotopa nije pokazala ništa određeno. Žene u masovnoj grobnici koje
su testirane sasvim sigurno nisu bile lokalne, ali nije očigledno odakle su
došle. Dve među njima, međutim, deluju kao da vrlo verovatno uopšte nisu iz
Engleske, pošto imaju vrednosti stroncijuma koje se mogu naći samo u
Škotskim gorama ili možda u Velsu, mada bi mogle poticati iz unutrašnjosti
Skandinavije i mnogih drugih mesta u kontinentalnoj Evropi.
Izotopi pokazuju da su te žene migrirale kao i muškarci i da su i one
mogle da potiču iz Skandinavije. To nam, međutim, ne govori kakva je bila
njihova uloga. Moguće je da nisu bile samo supruge i pratilje već da su bile
deo borbenog dela Velike vojske – da su bile ratnice? Ratnice se sasvim
sigurno pojavljuju u vikinškom svetu, ali ne znamo jesu li stvarne ili
mitološke. A ipak je nedavno jedna konkretna vikinška žena možda to
promenila, i ostavila snažan trag u svetu, više od milenijuma posle svoje
smrti: ona je sada prilično čuvena Ratnica iz Birke.
Istraživači s Univerziteta u Upsali objavili su 2017. rad koji pokazuje da
je skelet u grobu ratnika iz Birke, zapravo pripadao ženi a ne muškarcu, kao
što se prethodno mislilo.3 Koristeći drevni DNK, tim je ponovo analizirao
kostur, Bj.581, koji je iskopan krajem devetnaestog veka, i zaključili su da je
telo imalo dva X hromozoma i da je prema tome bilo biološki žensko. To je
predstavljalo iznenađenje, zato što je više od stotinu godina postojalo
uverenje da je to grob arhetipskog ratnika, veoma nalik opisu G511 iz
Reptona.
U Birki su okolnosti pogreba još upečatljivije. Pokojnica je smeštena u
podzemnu odaju, usečenu u zemlji i obloženu drvetom, tako da je stvorena
pravougaona prostorija. U blizini centra, telo su ožalošćeni pažljivo položili,
verovatno u sedećem položaju, okrenuto ka istoku. Na maloj platformi na
kraju komore nalazili su se ostaci dva čitava konja, jedan uz drugog, okrenuti
prema bivšoj vlasnici. Konji deluju spremno za akciju; jedan je zauzdan, kao
da se odmah može uzjahati. Svuda oko tela raspoređeni su predmeti: dva
velika štita, mač, sekira, dva koplja i borbeni nož, zajedno sa 25 strela,
posebno izrađenih za probijanje žičanog oklopa. Ljudi koji su ispratili tu
osobu su se potrudili da je opreme svime što će biti potrebno za boj protiv
neprijatelja sa širokim spektrom ratničkih veština, od borbe prsa u prsa do
streličarstva iz sedla.
Takvo bogatstvo predmeta bilo je retkost čak i u Birki, uprkos mnogim
sahranama. Zapravo, grob Bj.581 bio je jedan od samo dva na čitavom
lokalitetu koji je sadržao čitav komplet oružja. Iz tih razloga, nije čudno da
se 1878. za sahranjenu osobu verovalo da je muško. A kad je genetska
studija objavljena 2017, naslovi su se proširili širom sveta, i vest je postala
viralna na društvenim mrežama. Tu nije bio samo dokaz za kojim čezne
javnost iz dvadeset prvog veka – da su žene u prošlosti bile sposobne za
ratovanje, baš kao što ih predstavljaju u medijima – već je taj dokaz
obezbeđen Svetim gralom naučnih istraživanja: DNK. Ratnica iz Birke
vratila se na svet u savršenom spletu okolnosti. Ipak, nisu svi bili
oduševljeni novim otkrićima. Glavne primedbe bile su dvojake.4 Prva: samo
zato što je ta žena sahranjena s oružjem, ne znači nužno i da je bila ratnica. I
druga: to je samo jedna osoba; je li zaista moguće reći nešto više o ulozi
žena u vikinškom društvu u celini? Drugim rečima, da li to zaista znači da ih
je bilo još poput nje?
Da bi odgovorili na prvo pitanje, mnogi su se okrenuli kostima. Uspela
sam da vidim Bj.581 u Stokholmu prilikom posete Švedskom istorijskom
muzeju u društvu dr Šarlote Hedenstijerne-Jonson, arheološkinja koja je
predvodila novu studiju. Pažljivo izložena na stolu u laboratoriji za kosti,
neimenovana žena se ponovo našla u društvu mnogih artefakata s kojima je
sahranjena. Kosti su joj bile fragmentirane i krte; a lobanja je i dalje
nedostajala pošto ju je neki antikvar zaturio negde u prošlom veku. Jedno za
čim su istraživači tragali (i isto pitanje koje sam iznova ponavljala o ženama
iz reptonske masovne grobnice) bilo je ima li dokaza o nasilju ili
traumatskim povredama. Na Bj.581 nije bilo ničega. Nije bilo rane od sekire
na njenoj karlici, nije bilo tragova mača koji je prosekao odbrambeno
dignutu podlakticu, ništa nalik na povrede koje je pretrpeo G511. Zapravo,
nemamo nikakvu predstavu o tome kako je umrla, tek na pragu četrdesete. Ali
ovde odsustvo dokaza nije dokaz o odsustvu, pošto nestala lobanja i loše
očuvane kosti lako mogu da kriju povrede.
Slično tome, mnogi su tragali za dokazima o višestruko ponavljanom
naporu koji bi izazvale tipične „ratničke“ aktivnosti, poput znakova o jačim
rukama od baratanja teškim oružjem, na sličan način kako će ruka kojom
servira profesionalni teniser biti znatno razvijenija od druge. Streličarstvo,
na primer, izaziva znatno naprezanje tela, zato što repetitivni pokreti
zahtevaju jačanje mišića koji, kad se iznova koriste, izazivaju promene u
kostima na mestima gde se vezuju mišići. Takvi dokazi su nađeni u
mađarskim grobnicama iz desetog veka kod muškaraca sahranjenih s
bogatom streličarskom opremom, što pokazuje da možemo da za takvim
dokazima tragamo i kod nekadašnjeg stanovništva.5
Bj.581 je sahranjena sa strelama i verovatno s lukom, ali na njenom telu
nema sigurnih dokaza koji pokazuju da ih je često koristila. Zbog toga su
mnogi tvrdili da su predmeti samo simbolizuju njenu ulogu, i da nisu stvarni,
materijalni dokazi. Drugim rečima, možda označavaju kako je neko želeo da
je prikaže u smrti umesto da govore o onome što je radila u životu. U
poređenju sa G511 iz Reptona, čini se da je jedina značajna razlika između
njih dvoje (sem pola) to da je ratnik iz Reptona pretrpeo teške povrede.
Nema sumnje da je žrtva nasilne smrti i da je u nekom trenutku učestvovao u
borbama. To možda zvuči kao da su povrede ono što određuje čoveka kao
ratnika; mada to deluje pomalo nespretno, pošto je sigurno bilo ljudi ili
uspešnih u borbi ili koje je prosto pratila sreća, pa se to za njih ne može reći.
Ako prihvatimo tumačenje žene iz Birke kao osobe koja je imala ratničku
ulogu, to ima znatne implikacije i za žene iz Reptona. Mada je ona iz desetog
veka, nekoliko decenija posle Reptona, vidimo da je ta uloge u najmanju
ruku bila moguća za jednu vikinšku ženu: ona je sasvim sigurno mogla
pripadati borbenom delu vojske. To ne bi trebalo da bude veliko iznenađenje
jer nije bila jedina. U Skandinaviji ima i drugih žena sahranjenih s oružjem,
mada su relativno retke. Međutim, drugde u severnoj Evropi tog doba
postoje primeri žena koje su imale vojnu moć, od kojih je najpoznatija
Etelfled, Gospa od Mersijanaca, kćerka Alfreda Velikog: verovatno jedina
žena iz anglosaksonske Engleske za koju se zna da je predvodila vojsku
(mada ironično, u ovom kontekstu, njeni glavni neprijatelji bili su Vikinzi). U
međuvremenu, na kontinentu, još jedna žena je predvodila borbu protiv
Vikinga: Gerberga od Saksonije, sestra Ota I od Nemačke, organizovala je
odbranu Laona u severnoj Francuskoj 945/6, kad je njen muž Luj IV
zarobljen. Ono što i Etelfled i Gerberga imaju zajedničko jeste da su
nezavisno predvodile vojsku i napade i organizovale odbranu u okruženju
desetog veka, a uobičajeno se smatra da su u to doba samo muškarci mogli
da imaju moć. U oba slučaja, te žene su svoj politički položaj dugovale
porodičnim vezama, ali su istovremeno obe opisane kao obrazovane,
inteligentne i sposobne da uz podršku savremenika osmisle vojnu strategiju.
Smeštanje žene iz Birke u istu vrstu konteksta je primamljiva ideja i nije
nerealno. Trebalo bi takođe da se prisetimo da su neke žene u tom periodu
zaista posedovale moć, a grobnice iz Oseberga su odličan primer. Nijedna
od te dve žene nije povezana s vojnim ulogama zato što u grobovima nije
bilo oružja. Međutim, pošto je humka kod Oseberga očigledno opljačkana, ne
možemo biti sigurni da li je tu nekada bilo oružja koje je kasnije ukradeno.
Neobičan, streli nalik predmet opisan u katalogu grobnice s početka
dvadesetog veka protumačen je kao haerpil, ratna strela ili štap za naredbe
korišćen da se narod uzbuni ili okupi za odbranu i rat. Možda to ipak govori
o nekakvoj vojnoj ulozi. U svakom slučaju, zar nije verovatno da je osoba s
toliko bogatstva i bez sumnje mnogo moći mogla da rukovodi, ako ne vojnom
silom, onda bar ratnicima sposobnim da brane zemlju, bogatstvo i resurse?
Ja bih sigurno mislila da su žene iz Oseberga raspolagale nekom vrstom
moći, iako se same nisu borile.
Svejedno, takvi primeri su retki, i u istorijskim izvorima i u arheologiji.
Je li moguće da dvadeset procenata osoba nađenih u Reptonu predstavlja
stvarnu razmeru žena koje su bile deo vojske – ako su to bile – kad imamo
toliko malo dokaza iz drugih izvora? Postoje i neki zanimljivi istorijski
izvori koje takođe treba razmotriti, a najčuveniji od njih je danski istoričar
Sakson Gramatik, koji je pisao u dvanaestom i trinaestom veku. U izrazito
negativnom tonu, daje sledeći opis:

Nekada su među Dancima postojale žene koje su se odevale da liče

na muškarce i posvećivale gotovo svaki tren svog života ratovanju,
da njihova hrabrost ne bi popustila ili oslabila zbog pošasti koju
predstavlja raskoš. Jer one su se užasavale svakog otmenog života, i
kalile su svoj duh i telo radom i izdržljivošću. Odbacile su svaku
mekoću i nebrigu žena, i podvrgle svoj ženski duh muškoj grubosti.
Želele su, štaviše, s toliko žara, da budu vešte u ratovanju, da se
moglo pomisliti kako su se odrekle svog pola. Posebno one koji su ili
imale snagu karaktera ili bile visoke i stasite, posvećivale su se
takvom životu. Te žene, prema tome (baš kao što su zaboravile svoje
prirodno stanje i više se radovale strogoći nego blagim rečima),
nudile su borbu umesto poljubaca i radije bi okusile krv nego
zagrljaje, i bavile se ratničkim poslovima više nego ljubavlju.
 Posvetile su te ruke koplju umesto vretenu. Napadale su muškarce
svojim kopljima, koje bi mogle pogledom da istope, mislile su o
smrti a ne o zavođenju.6

Ne znamo jesu li ti opisi istiniti, i jasno je po tonu njegovog teksta da

nikako nije odobravao ideju o ratnicama, pošto je pisao iz religiozne
perspektive. Kao hrišćanski klerik, za njega se takvi postupci nisu uklapali u
žensku sferu.
On ne pruža detalje kao što je broj ratnica, niti koliko su bile česte, ali
navodi imena poznatih ratnica i njihova dela. Tu su navedene na mnogo
pohvalniji način, kao Heta i Visna, dve ratne zapovednice, koje opisuje da su
imale tela žena kojima je „priroda podarila duše muškaraca“. Čak i ako
preteruje u svojim spisima, možda je glavna poruka Saksona Gramatika da je
uloga ratnika, učesnika u vojnim pohodima postojala kao mogućnost za ženu
u doba Vikinga, iako nije bila tako česta, kao što neki preterano maštoviti
tumači iz dvadeset prvog veka to žele da predstave.
Islandske sage takođe spominju ratnice, i mada te pripovesti potiču iz
dvanaestog i trinaestog veka, možda imaju nekog korena u stvarnosti, iako su
likovi uglavnom izmišljeni. Mada nijedna od njih konkretno ne predvodi
vojsku, postoji nekoliko primera žena koje su znale da barataju oružjem i
kojima sasvim sigurno ne biste želeli da se zamerite. Jedan od
najfascinantnijih likova je Frejdis Ejriksdotir (iako je njeno ponašanje
šokantno): kćerka Erika Crvenog i sestra Lajfa Eriksona (prema sagama, prvi
je stigao u Severnu Ameriku), Frejdis je putovala na zapad iz svog doma na
Grenlandu, u nova naselja ustanovljena na Vinlandu, verovatno negde na
obali Njufaundlenda. Na žalost po njene saputnike, sva njena putovanja
završavala su se nasiljem. U jednom slučaju je tražila smrt drugih
naseljenika i sama pobila žene kad su muškarci odbili da to za nju učine. U
drugoj priči su njenu ekspediciju, pošto je stigla na Grenland, noću napali
urođenici naoružani čudnim oružjem (moguće katapultima). Muškarci iz
družine, probuđeni iz sna u tom novom i neprijateljskom kraju, užasnuli su se
zbog projektila koji su ih zasipali, pa su se razbežali, ali ih je Frejdis, na
koju ti neočekivani događaji očigledno nisu uticali, prekorila zbog
kukavičluka. Uzela je mač, upustila se u bitku i – najbolje od svega – otkrila
jednu dojku, pljesnula je mačem i ispustila dugačak i glasan bojni poklič.
Napadači su se toga očigledno užasnuli pošto su se dali u beg. Takođe bi
trebalo spomenuti da je Frejdis bila u poodmakloj trudnoći. Mada je njen
moral sumnjiv, u sagama je prikazana kao neustrašiva i hrabra, kako je
spremna za akciju – u šta spada i nasilje – po čemu se ne razlikuje od
muškaraca. Moguće je da je to više odraz romantizovane ideje iz trinaestog
veka o hrabrim ženama nego istinski odraz stvarnosti doba Vikinga, ali se
takođe može uzeti kao primer da takvo ponašanje nije bilo sasvim
neočekivano, niti je bilo neverovatno da će se žene latiti oružja, bez obzira
na to da li su spadale u kategoriju „ratnica“.
Problem s pokušajima da se opisi poput Saksonoa Gramatika i sage
koriste kao istorijski izvori jeste snažan uticaj religije: sve priče opisuju
događaje viđene kroz hristijanizovane oči. Takvi opisi prenose često
prekoran pogled na pagansku prošlost, gde su žene činile neženstvena dela,
često sa strašnim posledicama, kakve dobra hrišćanka nikad ne bi učinila.
Zbog toga je teško proceniti razmere u kojima one odražavaju realnost. Jedan
drugi izvor se razlikuje: Jovan Skilica, grčki istoričar iz jedanaestog veka,
opisuje bitku do koje je došlo 971. godine kod Dorostopolja, u ratu između
Vizantijskog carstva i Rus‘a, istočnih Vikinga o kojima ćemo nešto više reći
kasnije. U jednoj uzgrednoj belešci, Skilica opisuje kako su, pošto su
pobedili Rus‘e, vizantijski vojnici po bojnom polju tražili dragocenosti na
leševima neprijatelja. Među njima su otkrili tela žena u oklopima, koje su se
očigledno borile rame uz rame s muškarcima. Za razliku od mnogih drugih
savremenih opisa, ta informacija nije izneta prekorno, što jača izglede da je
reč o tačnom opisu istinskih okolnosti, a ne nešto što je napisano sa
skrivenim motivima.
Na kraju, imamo žene koje su veoma zastupljene u našem poimanju
nordijske mitologije, često s presudnom ulogom u vezi s nasiljem i
ratovanjem, i koje su veoma poznate: Valkire. Dodatno popularizovane
Vagnerovim operskim ciklusom Prsten Nibelunga (gde su se prvi put
pojavile izmišljene krilate kacige), Valkire već više od veka zaokupljaju
maštu ljudi, kao izuzetno romantizovana predstava ratnica. Opere su
zasnovane na onome što je poznato iz pisanih izvora, ali s mnogo kreativne
slobode. U nordijskoj mitologiji Valkire su birale pobijene: posle bitke te
leteće prilike bi se obrušile na bojište i izabrale ko će među poginulima otići
u Valhalu – Odinove dvore u Asgardu. Jedan izvor ih opisuje kako jašu
nebom u punom oklopu: dok prolaze, znoj s konjskih griva pada kao rosa u
doline i kao grad u šume. U Valhali, izabrani ratnici mogu da jedu i piju iz
neograničenih izvora koje im služe Valkire, kad se ne bave međusobnom
borbom iz razonode. Korist od Valhale bila je da ako poginete u jednoj od tih
bitaka, automatski ćete oživeti do kraja dana – samo zabava, bez ikakvog
rizika.
Valkire su prikazane kao „tragične ratnice, čiji je usud njihova ljubav
prema smrtnicima“.7 One često postaju zaštitničke, natprirodne ljubavnice
smrtnika, štite svog izabranika na bojnom polju i postoje kao neka vrsta
duhovne supruge; ponekad toliko strastveno vole da nastavljaju vezu i na
onom svetu. S imenima kao što su Geriskogul (Mahačica kopljem), Sigrlodr
(Domaćica pobede) i Randgridr (Podstrekivačica na pobedu) koje vas mame
u njihov svet, nije čudno što je ta slika zaokupila maštu kasnijih pisaca i
kompozitora. Valkire oličavaju moći Odina, a među njima su sposobnost da
zamrače um, izazovu pometnju i ukoče udove: ukratko, suštinske veštine
neophodne da protivnik izgubi i bitku i život.
Valkire nisu jedine žene u nordijskoj mitologiji u čije se atribute ubrajaju
snaga na bojnom polju i ženske čari: s njima se mogu meriti (tačnije,
prevazilaze ih) moći boginje Freje. Ona je blisko povezana s Valkirama zato
što kad se obruše na bojno polje da izaberu svoje mrtve za Valhalu, one koje
ne stignu do Odina izaberu za Sesrumnir, Frejinu dvoranu na Folkvangu
(Polju naroda). Zapravo, po poemi Grimnismal, pravi redosled događaja bio
je obratan: Freja je prva birala pale ratnike. Stupala je u bitku u
dvokolicama koje vuku dve mačke, mada nemojte zbog toga da se zavaravate
da ona ne bi bila žestoka protivnica, s mačem i štitom pred sobom i
dugačkom kosom koja vijori u konjskom repu. Nije jasno koliko ti mitovi i
legende održavaju realnost u kojoj su žene učestvovale u bitkama. Ali jeste
jasno da u vikinškom svetu možemo naići na ratnice i žene savršeno
sposobne da barataju mačem ili sekirom; neke stvarne, neke izmišljene. Zato
kad novi predmeti dođu na svetlo dana, poput male srebrne figurine koje su
tragači za metalom našli u Danskoj 2012, i koja predstavlja ženu s konjskim
repom, mačem i štitom, ne možemo znati je li ona bila izmišljena Valkira ili
prikaz stvarne ratnice.
Pokušavam da shvatim šta to znači za žene nađene u masovnoj grobnici u
Reptonu. Nisam ubeđena da ćemo ikada moći da odgovorimo jesu li one bile
ratnice ili ne, ali slučajevi poput žene iz Birke su važni. Zahvaljujući njoj i
Etelfled iz gotovo istog perioda, verovatno je da je Velika vojska u svojim
redovima imala i žene. Pitala sam se ima li drugih predmeta iz masovne
grobnice koji bi mogli biti informativni. Očigledno, mnogi pogrebni objekti
su izmešani s kostima i po njima obično identifikujemo i tumačimo pol u
starim sahranama, mada kao što Bj.581 to tako odlično pokazuje, to može biti
veoma problematično. S kostima u reptonskoj masovnoj grobnici nađeno je
vreteno: može li to biti dokaz da su se žene tu imale tradicionalnu ulogu, kao
što se pretpostavlja da je bilo u Torksiju? Takođe sam razmišljala o jednoj
perli od karneola. Ko bi nju nosio na sebi: muškarac ili žena? A ipak,
pokušaji da se nešto kaže o tome jesu li žene putovale u inostranstvo, na bazi
predmeta koje su možda nosile na sebi, mogu biti veoma problematični pošto
takva tumačenja do danas imaju značajne posledice.

MIGRACIJA

Donedavno je vladala pretpostavka da su u sličnim slučajevima u

Skandinaviji, egzotični i uvezeni artefakti sahranjeni sa ženama bili darovi
od muškaraca. Tako je posebno u zapadnoj Norveškoj, gde su artefakti
opljačkani iz Britanije i Irske uglavnom nađeni u ženskim grobovima.
Međutim, novi izotopski i genetski dokazi o migracijama prisilili su nas da
iznova tumačimo te sahrane. Problem koji se stalno javlja jeste određivanje
da li je putovao predmet ili njegov vlasnik.
Kad je reč o ženama u dobu Vikinga, zaključak je gotovo uvek bio ovo
prvo, što je snažno uticalo na to kako smo doživljavali uticaj žena – njihovo
učešće i pojedinačnu participaciju – u čitavom tom periodu. Problem je
delom u tome što je tumačenje objekata bilo zasnovano na pretpostavkama
koje su vodile do kružnih argumenta, poput zmije koja grize sopstveni rep,
sve do samog početka doba Vikinga.
Tradicionalna priča koja počinje žestokim, neočekivanim i surovim
napadima na manastire poput Lindisfarnea podržava prisustvo egzotičnih
opljačkanih predmeta, često crkvenog porekla, u grobovima iz 8. veka u
zapadnoj Norveškoj. Većina tih artefakata očigledno nisu stvari koje bi se
prodale ili miroljubivo razmenjivale: fragmenti izuzetnih, rezbarenih korica
za knjige, pretvoreni u broševe ili gotovo savršeni relikvijar teško da bi bili
odneti iz svetog mesta poput crkve bez prolivene krvi, ili bar pretnje. Ono
što je posebno u izgledu tih ranih artefakata iz Britanije i Irske jeste da su
gotovo isključivo nalaženi u ženskim grobovima. Svaki udžbenik koji to
opisuje navodi da su predmeti bili darovi od braće, očeva i muževa koji su
imali uspeha preko mora, u smelim napadima na zapadu. Pretpostavka da je
sva ta egzotična roba stigla u Skandinaviju putem pljačke u kojoj žene
sigurno nisu mogle da učestvuju.
Možda je to bilo tako, ali ako pažljivije razmotrimo dokaze, otkrićemo
nešto zanimljivije: mnogi inostrani predmeti u ženskim grobovima nisu stvari
koje su nužno otete. Zapravo, u grobovima često ima predmeta kao što su
posude, kutlače i oprema za posluženje, predmeti koji imaju veze s gozbama
i društvenim događajima.8 Oni bi bili prikladni kao darovi prilikom
sklapanja saveza: stvari koje biste dobili u miraz. Je li moguće da su žene s
kojima su ti predmeti sahranjivani takođe putovale? Izotopski dokazi iz
norveških skeleta u Šrajnerovoj zbirci otkrili su nekoliko žena doseljenica,
od kojih su neke mogle poticati iz Britanije. Zbog toga bi trebalo da ponovo
procenimo i te predmete.
Velika promena u načinu na koji učimo iz prošlosti i naučnih dokaza – iz
osteoloških analiza, izotopa, DNK – izuzetno je uticajna. Ipak, ne postoji
uvek jednostavan odnos i moramo biti veoma pažljivi kako tumačimo nove
dokaze. Žena iz Birke je ključni primer: mada je u središtu rasprave bio pol
te osobe, uskoro se tema vratila na koncept „ratnika“. Samo zato što je ta
žena sahranjena s oružjem, da li to zaista znači da je u životu igrala ulogu
vojnika? A ipak, ako ne postavljamo takva pitanja za muški grob, zašto bi to
trebalo da činimo za sličan ženski?
Nedavno je došlo i do promene u shvatanju ženskih uloga u naseljavanju
Engleske. Donedavno je vladala pretpostavka da su vikinški ili skandinavski
migranti koji su dolazili da se tu nasele bili u najvećem broju, pa možda čak
i isključivo, muškarci. Taj stav su (opet) promenili artefakti nađeni
detekcijom metala, ovog puta ženskog nakita. Doktorka Džejn Keršo s
Univerziteta Oksford sakupila je dokaze iz baze podataka PBS zato što je pre
toga tek nekoliko skandinavskih ženskih broševa bilo poznato iz Engleske.9
Metalni broševi bili su čest detalj ženske nošnje, možda čak kao kaiševi
(makar među onima koji su mogli sebi da ga priušte). Neki su izuzetno
složeni i prelepo ukrašeni; ovalni, ili u obliku kornjačinog oklopa, s
izuvijanim šarama, nosili su se u paru, visoko na grudima. Zapravo, broševi
od kornjačinog oklopa se toliko često nalaze u ženskim grobovima u
Skandinaviji da su često postajali definicija ženskosti, a njihovo prisustvo
ili odsustvo određivalo je da li verujemo da je osoba u grobu bila žena. Iz
toga onda sledi da ako nađete te predmete u inostranstvu, sigurno je bilo žena
da ih na sebi nose. Džejn Keršo je to otkrila. Njeno istraživanje baze
podataka pokazalo je dvadesetostruko uvećanje u broju ženskog nakita u
skandinavskom stilu i ukrasa za odeću nađenu u istočnoj Engleskoj u periodu
od četvrt veka.
Ne znamo jesu li žene koje su na sebi nosile broševe do njih došle
trgovinom ili su bile lokalne žene koje su ih dobile od skandinavskih
srodnika. Džejn je međutim veoma ubedljivo uspela da pokaže kako su
tokom vremena raspoloživi dizajn i moda veoma blisko pratile promene
primećene u Skandinaviji, što bi se mnogo verovatnije desilo ako su broševi
stigli sa ženama nego na brodovima trgovaca. Pitanje zato nije samo da li su
vikinške žene bile tu (ili u inostranstvu ili kod kuće) već i koje su bile
njihove uloge. Da li su bile „samo“ supruge i kćeri, ili robinje i konkubine?
Ili su aktivnije učestvovale u njihovim putovanjima i onome što se prilikom
njih odvijalo? Još važnije, jesu li žene koje su pratile Kraljeve reka takođe
poticale iz Skandinavije, ili su im se usput pridružile?
U sagama ima primera putujućih žena koje nisu ratnice. Tu je na primer
Od Dubokoumna: kćerka norveškog poglavice (s ne baš laskavim imenom
Ketil Pljosnati Nos), koja se po sagama proslavila kao jedna od prvih
naseljenica Islanda. Udata za nordijskog kralja Dablina, Od je u bitkama
ostala i bez muža i bez sina kad je odlučila da će njen zadatak biti da se
preseli u novu, zeleniju, obećanu zemlju, i da će usput poudavati unuke.
Očigledno imućna i sposobna žena koja je uživala veliki ugled, Od je krišom
pripremila brod za tu namenu, a pratila su je dvadesetorica slobodnih
muškaraca.
Problemi s našim sadašnjim poznavanjem vikinških žena su važni zato što
imaju veze s današnjim razmišljanjem o poreklu Vikinga. Jedan problem je
velika razlika u arheološkim nalazima, pošto izgleda da u Skandinaviji ima
daleko više muških nego ženskih grobnica.10 To je otkriveno osamdesetih
godina prošlog veka, kad je počela ozbiljna potraga za vikinškim ženama.
Pošto je analizirana statistika muških i ženskih grobova, otkriveno je da su
muški (neverovatno) sedmostruko brojniji. Tokom godina je to veoma
doslovno tumačeno kao dokaz da je u doba Vikinga bilo daleko više
muškaraca nego žena. Taj zaključak je međutim problematičan. Neobično je
da u nekom društvu postoji velika razlika u brojnosti između polova, bez
veoma nesvakidašnjih okolnosti – na primer, velikog broja muškaraca
poginulih u ratu. Pa ipak, to bi objasnilo samo razliku u populaciji odraslih i
ne bi dovelo do tolike razlike u broju grobova. Ako se rađa isti broj dečaka i
devojčica, jednak broj žena i muškaraca trebalo bi i da se sahranjuje.
Najverovatnije objašnjenje razlike u Skandinavija jeste selektivni
infanticid ženske dece. To je moglo da dovede do situacije nalik na onu u
današnjoj Kini, gde je politika jednog deteta i jaka kulturna preferencija za
sinove dovela do ozbiljnog poremećaja odnosa između polova, zbog
povećanja selektivnog abortusa ženske dece, infanticida i napuštanja.
Nažalost, za doba Vikinga nemamo dokaze koji će potkrepiti ili oboriti tu
tezu, tako da ona ostaje samo spekulacija. Gotovo je nemoguće dokazati da
je infanticid praktikovan u značajnim razmerama: dečji grobovi retko
preživljavaju, a čak i kada do toga dođe, određivanje pola dečjeg kostura
moguće je samo uz pomoć nedavno razvijenih DNK tehnika.
Zapravo, jedini navodni dokaz koji imamo da je infanticida uopšte bilo
potiče iz saga iz dvanaestog ili trinaestog veka, gde se u jednoj priči
spominje žensko dete koje je ostavljeno da umre zato što je žensko dete bilo
manje vredno od muškog. To nije ubedljiv dokaz da je to pre gotovo pet
stotina godina bila toliko učestala praksa i da je dovela do velike
neravnoteže među polovima. U sagama je muški infanticid jednako
rasprostranjen koliko i ženski, tako da se to zaista ne može koristiti kao
uverljiv dokaz da je ubijano više devojčica od dečaka.
Implikacije su ozbiljne zato što postoje tvrdnje da je manjak žena u
Skandinaviji bio jedan od glavnih pokretača za početak doba Vikinga. Ta
ideja je prvi put izneta u srednjem veku, kada je Dudo iz Sent Kvenitna,
francuski istoričar koji je napisao Istoriju Normana negde krajem desetog ili
početkom jedanaestog veka, tvrdio da su vikinški pohodi počeli zbog viška
neoženjenih mladića. U Dudovo vreme je verovatno, baš kao i sada, ta
demografska kategorija bila previše zastupljena u kriminalnoj statistici.
Njegovu ideju su ozbiljnije prihvatili u kasnija vremena; prvo, u tvrdnji da je
ono što je možda teralo te ljude u inostranstvo bila činjenica da su kod kuće
morali da se nadmeću da nađu ženu jer žena nije bilo dovoljno za sve.11
Prema tome, da bi se istakao kao poželjna prilika, čoveku je doslovno bilo
potrebno bogatstvo, nevestinsko blago, jedna vrsta plaćanja nevestinoj
porodici (suprotnost mirazu), što je česta pojava u mnogim kulturama. Druga
i novija sugestija dodatno je razvila tu ideju, i kaže da je do manjka žena
došlo zbog česte prakse poliginije, to jest, uzimanja više od jedne žene, zbog
čega je ostajalo manje raspoloživih žena za udaju.12
 Mada na prvi pogled te ideje deluju uverljivo, ona kriju i ozbiljne mane.
Prva se odnosi na arheološke dokaze. Da li sedmostruka razlika kakva
postoji u nekim delovima Norveške odražava stvarni opšti manjak žena?
Mislim da je odgovor na to pitanje negativan. Ali da bismo razumeli zašto,
moramo da pogledamo kako su pre svega ti grobovi identifikovani. U
mnogim slučajevima će pol sahranjene osobe biti određen isključivo na
osnovu predmeta nađenih u grobu, bar ako kosti nisu dovoljno očuvane da se
to učini osteološki. To znači da postoji pretpostavka da su predmeti iz groba
pripadaju konkretnom polu: oružje i alat označavaju muškarce a oprema za
proizvodnju tekstila žene, mada je ponekad pre reč o odeći pošto su žene
sahranjivane s određenom vrstom broševa, što je možda pouzdanije od ovih
ranije navedenih predmeta. Pa ako je grob u kome su nađene ili loše očuvane
kosti ili ih uopšte nema sadrži na primer mač, pretpostavlja se da je posredi
grob muškarca.
To će u većini slučajeva najverovatnije biti tačno; ali kao što pokazuje
Bj.581, ne uvek. Šta je sa slučajevima kad pogrebnih predmeta nema, ili kad
se ne mogu povezati s određenim polom, kao što je jedan običan nož? To je
zapravo bio vrlo čest slučaj, i takvi grobovi se ne uvrštavaju u statistiku.
Ako su se žene često sahranjivale bez bilo kakvih pogrebnih predmeta, to bi
značajno uticalo na rezultate. Takođe se vredi prisetiti da posebno u
Norveškoj nema mnogo grobalja iz tog perioda. Umesto toga, grobovi se
često nalaze ispod humki, na obodu seoskih imanja; to bi bila porodična
groblja, ali u njima nije nužno sahranjivan svaki član porodice. To nam pruža
još jedan način na koji naš skup podataka može biti iskrivljen: ako su tu
sahranjivane samo glave porodica, moguće je da za žene nije bilo mesta.
Ono što je još zanimljivije, u retkim grobljima koja su iskopana uz pomoć
savremenih metoda, odnos muškaraca i žena bio je skoro izjednačen.
Drugi problem s hipotezom o nevestinskom blagu i poliginijom jeste u
brojevima i statistici. Znamo da je u čitavom dobu Vikinga velik broj ljudi
napustio Skandinaviju, neki da se nasele u novim zemljama, i oni se sasvim
sigurno ne bi vratili, a mnogi da učestvuju u pljačkanju i bitkama. Ni mnogi
od njih se ne bi vratili, ako verujemo brojevima mrtvih navedenim u
istorijskim izvorima. U samo nekoliko primera imamo 840 ljudi ubijenih u
Devonširu 878. godine i četiri hiljade Danaca poginulih sa sinom danskog
kralja u Bici kod Bruaburha 937. Ako je većina onih koji su odlazili bili
muškarci, to bi kod kuće ostavilo višak žena. Ako je zaista bilo manje žena,
neravnoteža je pre svega morala biti ekstremna, sem ako i veliki broj žena
nije napustio zavičaj. Po dokazima o ženskoj imigraciji, to sada deluje
veoma moguće. Pa ipak, hipoteza nije sasvim održiva.
Dakle, u ratu su mogle da učestvuju neke žene – kao pratilje logora i
možda kao ratnice ili, u nekim retkim slučajevima, zapovednice. A ipak
dokazi iz logora u Engleskoj pokazuju da je trgovina bila nerazdvojni deo
vikinškog fenomena. Za nas su ljudi koji se bave trgovinom uglavnom
nevidljivi. Trgovac koji je spremio dragocenu robu u zaključani kovčeg, koji
je detaljno poznavao pribavljene proizvode (da bi mogao da proceni njihovu
vrednost prilikom kupovine i prodaje) i koji je merio tačne količine po
tržišnoj ceni u zamenu za srebro odsečeno s grivne ostaje anoniman, osoba
čiji život nije zabeležen. O njima smo otkrili nešto više tek kad su vage i
oprema za merenje nađeni u grobovima pošto možemo sa sigurnošću da
pretpostavimo da ti predmeti imaju veze s ulogom koju je pokojnik obavljao
u životu. Tako znamo da su se žene bavile i trgovinom. U Birki čak izgleda
da su žene u tom poslu bile u većini: 32 procenta svih tegova nađenih u
grobovima potiču iz ženskih grobova, a 28 iz muških – ostali su pripadali
pokojnicima čiji se pol ne može odrediti.
Čini se da je u drugim oblastima drugačije, kao na primer u Norveškoj,
gde tek 17 procenata svih tegova može da se poveže s grobovima žena.13
Može li to značiti da je bilo regionalnih razlika – da pravilo u Norveškoj, na
primer, nije bilo isto kao u Švedskoj? Postoji i visoka proporcija ženskih
grobova iz doba Vikinga u Rusiji koji sadrže opremu za merenje: po jednoj
studiji gotovo 50 procenata.14 Čak je i to uzimano kao dokaz o „oproštajnim
poklonima od muževa“. Međutim, verovatnije je da je trgovina u nekoj
oblasti bila porodični poduhvat u kome su žene mogle u potpunosti da
učestvuju. Čak i u Skandinaviji ima dokaza da su žene aktivno učestvovale u
trgovini u istočnim teritorijama: žena iz Birke, na primer, sahranjena je s
tegom i kesom s islamskim srebrnjacima, i s nakitom u koji su spadale perle
od karneola i jantara i pozlaćeni srebrni privesci koji su možda stigli iz
Mađarske.15
Ako ostavimo po strani rasprave o ratničkom statusu i zanimanju žene iz
Birke, postoji još jedna tema koja je uglavnom bila zapostavljana, ali koja
je, po mnogo čemu, još značajnija za razumevanje njenog sveta. Mada je
većina organskog materijala iz njenog groba odavno istrulila, ostali su neki
dokazi o tome kako je bila obučena kad je sahranjena. Odmah iznad njene
glave, arheolozi su našli pet malih artefakata koji su bili deo šešira ili kape.
Ta četiri objekta nalik na šljivu najbolje je opisati kao kićanke, izrađene od
veoma fine srebrne žice, vezene i upletene, s ivicama od tankog srebra.
Ponekad bi visili s traka na kapi i bili ispunjeni nekim organskim
materijalom. Peti predmet je još upečatljiviji: šiljasta kupa od tanko
iskovanog srebra, ukrašena s granularnim šarama – zrncima srebra
poređanim u geometrijskoj šari u obliku latiničnog slova V. U kapi su nađeni
tragovi svile, što nagoveštava da je čitav ukras za glavu mogao biti izrađen
od istog materijala. Kontrast s njenom vojnom opremom je upečatljiv: nežna
lepota njenog srebra i svile naspram gvožđa izrađenog da seče meso.
Slični ukrasi za glavu nisu bili neobični u Švedskoj tog doba. Na osnovu
sličnih komparativnih primera, izgleda gotovo sigurno da je kapa bila
izrađena u oblasti Dnjepra, u današnjoj Ukrajini. To je moglo da znači jedno
od dve stvari. Ili je ta žena nosila kapu u smrti, zato što je ona bila predmet
koji označava visok status, nešto po čemu će se razlikovati od drugih
sahranjenih oko nje i što ju je povezivalo s višim slojevima društva u Birki.
Kao takav, taj predmet je mogao da bude simbol egzotike i bogatstva, a
sposobnost da ga pribavi njegovo najvažnije svojstvo. Ona je mogla tu da
živi ili je možda odrasla u inostranstvu: analiza izotopa stroncijuma u njenoj
zubnoj gleđi pokazala je da nije poticala iz Birke, mada tačno mesto njenog
odrastanja nije moglo da se odredi. Davno pre nego što je ustanovljeno da je
telo Bj.581 bilo žensko, postojala je pretpostavka da su takve kape davane
kao nagrada za službu u gardi Rus‘a, istočnih Vikinga kojima ćemo se baviti
kasnije. Da li njen pol menja ili osporava to tumačenje, ili možda nasuprot
tome, podržava tumačenje o njenoj ratničkoj ulozi u životu.
Kada razmotrite sve dokaze, jasno je da ona nije jedina žena koja je
imala veze s istokom, pošto je žena s prstenom s Alahovim imenom bila
jedan od mnogih primera. Nedavno je otkriveno da je sekira u grobu žene iz
Danske bila slovenskog tipa, činjenica zbog koje su je neki identifikovali kao
Slovenku. U svetlu rasprave o ratnici iz Birke, treba biti oprezan u vezi s
takvim zaključcima. Ali baš kao što je u Norveškoj postojao velik broj žena
s vezama sa zapadom, takođe je, posebno u Švedskoj, bilo mnogo žena s
vezama s istokom. Zajedno sa naučnim dokazima da su žene učestvovale u
migracijama i u Skandinaviju i van nje, zaista ne možemo da kažemo da su u
tim svetovima igrale samo pasivnu ulogu. Moramo pažljivo da razmotrimo
njihove uloge: jesu li bile ratnice, supruge, trgovkinje, robinje (ili
robovlasnice) ili istraživačice? Ili, verovatnije, osobe s mešavinom
identiteta koji se vremenom menjao. Postoje kritike naučnika koji se
preterano bave tim pitanjima zato što idu predaleko u pogrešnom pravcu i
stvaraju fiktivno vikinško društvo u kome dominiraju žene; matrijarhalnu
fantaziju koju pokreću želje i sentimenti iz dvadeset prvog veka. A ipak su te
kritike nepoštene i nepotrebne. Ne možemo osporiti tim ženama mesto u
vikinškom svetu i moramo ozbiljno i rigorozno da procenimo načine na koje
vidimo njihovu aktivnu ulogu u društvu. Ne možemo znati jesu li bile Rečne
kraljice, ali su sasvim sigurno bile aktivan i važan deo fenomena, a posebno
deo onog njegovog dela koji se kretao ka istoku.
 6.

FIGURA KRALJA:
POKRET NA ISTOK
 SALME, ESTONIJA, OKO 750.

Sećam se jedne partije koju je odigrao pre mnogo godina, protiv drugog
poglavice posle bogate gozbe, priređene u čast naše posete. Svi smo
previše popili. Te noći je dugačka dvorana odzvanjala od glasova i muzike,
glasne pesme i žustrog mlataranja rukama. Većina nas nije razumela jedne
druge, ali je nekako medovina rešavala taj problem. Sedeo sam pored
njega kad su počeli partiju tafla. Njegove figure sam veoma dobro
poznavao, pošto sam ga gledao kako ih teše iz kosti na prošlom putovanju.
Rekao je da su mu uvek donosile sreću; pobeđivao je kad mu je to bilo
potrebno i gubio kad bi bogovi odlučili da je bolje da njegov protivnik
pobedi. Ovog puta se činilo da će biti nerešeno i partija je bila tako
žestoka da se svuda oko njih spustila tišina, da se formirao krug lica koja
čekaju da vide ishod. Znam da je pustio poglavicu da pobedi, zato što me
je pre svog poslednjeg poteza, kad mu je kralj zarobljen, krišom pogledao,
a ugao njegovih usana izvio se u osmejak.
 OSTMAR: ISTOČNO MORE

Nije čudo što su egzotični predmeti nalazili put do Skandinavije i pokazivali

pravce u kojima su ljudi putovali. Mada je većina artefakata iz Britanije i
Irske nađena u Norveškoj, Švedska, posle Rusije, ima najbrojnije islamske
dirhame u čitavoj Evropi. Ne iznenađuje ni da su izvesni skandinavski
predmeti – poput ženskog nakita otkrivenog u Engleskoj – pratili putnike u
inostranstvo. Ono što iznenađuje jeste da je van Skandinavije više artefakata
skandinavskog porekla nađeno na istoku nego na zapadu.1 To je važna
činjenica kad znamo da se u našem uobičajenom diskursu o Vikinzima
najviše bavimo njihovim zapadnim poduhvatima, ali ta informacija
nagoveštava da su kretanja ljudi i robe istočno iz Skandinavije možda bila
mnogo veća u odnosu na kretanje na zapad. Da bismo shvatili zašto se i kako
to desilo, moramo da razmotrimo prve korake u tom kretanju, preko
Istočnog mora.
Baltičko more i danas povezuje, baš kao i u prošlosti. Najstariji
geografski opisi tog dalekog severnog ruba sveta potiču od klasičnih autora
Tacita, Ptolomeja i Jordanesa, koji su pisali o varvarskim plemenima koja
naseljavaju „ostrvo Baltik“. Mada je jasno da se to odnosilo na stvarna
ostrva poput Gotlanda, koji se nalazi blizu jugoistočne obale Švedske, u tim
tekstovima se nalazi i ono što je Ptolomej, egipatski geograf iz drugog veka,
opisao i pokazao na karti kao ostrvo Skandia, što je zapravo bilo
Skandinavsko poluostrvo. Posle toga, pisani izvori uglavnom ne govore o tim
ostrvima u Baltiku sve do Ohtereovog razgovora s kraljem Alfredom 890,
zajedno sa zapisima jednog drugog putnika, Vulfstana, koji je takođe pisao o
svom putovanju kod kralja.
Vulfstan je bio trgovac i putnik za koga se smatra da potiče iz Hedebija, i
njegova opis takozvanog Istočnog puta sačuvan je u Alfredovom prevodu
Historiae adversum pagano – „Istorije protiv pagana“ rimskog istoričara
Orosija. Tu Vulfstan opisuje putovanje koje počinje u Hedebiju i završava se
u Trusou, još jednom emporijumu u današnjoj Poljskoj. Putovanje je izgleda
trajalo sedam dana i Vulsftan navodi kroz čije je zemlje prolazi. Slično tome,
po letopiscu Adamu iz Bremena, koji je pisao sredinom XI veka, plovidba
od Volina u Poljskoj, kod ušća Odre do Novgoroda i Rusije, trajala je 14
dana. To su očigledno bile dobro poznate rute, preko kojih ste mogli da
veoma brzo stignete s kraja na kraj Baltika. Na tom moru, nekad poznatom
kao Ostmar, jedna lokacija posebno svedoči o vikinškoj gladi za srebrom i
šta je i pokrenulo i pokretalo toliko njihovih poduhvata: ostrvo Gotland.
Na mirnom seoskom imanju kod Siplingsa, na severu ostrva, došlo je
1999. do zapanjujućeg otkrića: dve ostave sa šezdeset sedam kilograma
srebra. U blizini je nađena i treća ostava, sa dvadeset kilograma bronze,
uglavnom nakita. Otkriće je bilo senzacionalno, a sve tri ostave bile su
zakopane u blizini ili oko zgrade, verovatno štale ili stovarišta, u doba
Vikinga. U srebrnoj ostavi bilo je 14.295 novčića, većinom islamskih.
Najnoviji novčić iskovan je 870/1, samo nekoliko godina pre nego što je
Velika vojska pripremala napad na Repton. Bronzani predmeti, uglavnom
nakit iz današnje Estonije, Latvije i Litvanije, smešten je u kovčeg od
jelovine, zaštićen teškim gvozdenim katancem. Ostave iz Spilingsa nisu
jedinstvene: neverovatno, ali su one samo tri od oko sedam stotina ostava
nađenih na ostrvu. Ukupan iznos srebra koje datira iz doba Vikinga nađenog
na Gotlandu sada prevazilazi jednu tonu – težinu manjeg automobila – a od
toga je čak 168.000 novčića. Među njima se nalazi jedna prava retkost –
dvadeset tri novčića iz Persije, koji ostrvo povezuju direktno s Putevima
svile. Srebro s Gotlanda predstavlja veliki deo švedskih islamskih novčića.
Zašto je onda toliko srebra zakopano, i zašto baš tu?
Na prvi deo tog pitanja možda je najlakše odgovoriti. Čini se kao da su
mnogi srebrni predmeti skrivani ispod zemlje gotovo odmah pošto bi onaj
koji ih je doneo stigao na ostrvo umesto da neko vreme cirkulišu.
Najpragmatičnije objašnjenje – i tu i drugde u vikinškom svetu, kao s
ostavom iz Doline Jorka – jeste da je to bio najjednostavniji način da se
bogatstvo čuva od drugih: posebno važno kad ste preko mora, u
neprijateljskoj teritoriji, ili u doba sukoba. Začudo, na nekim mestima poput
Spilingsa, nekoliko ostava zakopano je na mestu koje je verovatno bilo nečiji
dom, što govori da je možda postojala jedna ostava za svaku generaciju. Da
li to znači da su vlasnici bili izuzetno malerozni, ili da su bili toliko bogati
da nikad nisu morali da ga otkopaju? Postoji i alternativno objašnjenje zašto
nalazimo takve ostave pod zemljom: po Snoriju Sturlusonu, Odin je odlučio
da kad neko pogine i ode u Valhalu, može da ponese ne samo ono što je imao
na pogrebnoj lomači već i ono što je sakrio pod zemljom. Drugim rečima,
ako se spremate za bitku, zakopavanje celokupnog vašeg srebra pod zemljom
neće koristiti samo zbog što ćete biti sigurni da će vas nešto sačekati ako se
uspešno vratite, već će vam takođe omogućiti da ga ponesete u zagrobni
život, ako ishod bude takav.
Drugi deo pitanja je složeniji, ali ima veze s geografskim položajem
ostrva. Na Baltičkom moru se i pre posle i u vreme Vikinga odvijao važan
saobraćaj između Skandinavije i istoka, a to malo ostrvo je strateški locirano
veoma blizu švedske obale. Ostrvo deli nekih devedeset kilometara od kopna
i oko 130 kilometara od Latvije na istoku, i njegova vojna važnost je
očigledna, kao i njegova korist kao stanice na putu između istoka i zapada.
Ako putujete u Švedsku, trebaće vam tek nešto više od tri sata da trajektom iz
luke kode Stokholma pređete na ostrvo koje je zauzimalo središnje mesto u
doba Vikinga.
Gotland je poput malog, zasebnog sveta, mada veoma mirnog i pomalo
izolovanog. Ostrvo je relativno ravno, najviša tačka se nalazi tek osamdeset
dva metra iznad nivoa mora. Okruženo je kamenitom obalom, ponegde čak i
dramatičnijom nego što se obično sreće u južnoj Skandinaviji. Povremeno,
visoke hridi, koje izgledaju kao delo ljudskih ruku, štrče iz plićaka, prirodne
umetničke instalacije prekrivene su mrljama belog i zelenog lišaja. Možete
naći savršenu, skrivenu peščanu plažu, a kopnom možete šetati kroz guste
četinarske šume, i naći poneko plitko jezero blizu obale. Leti se ostrvo
pretvara u atraktivnu turističku destinaciju, gde Šveđani i gosti iz daljih
krajeva šetaju vijugavim i uzanim kaldrmisanim ulicama. Istorija je tu
primetna na svakom koraku, od srednjovekovnog zida oko gradića Vizbija do
vikinških grobova i runskih kamenova raštrkanih po unutrašnjosti.
Mada je očigledno kulturno povezivao Vikinge u Skandinaviji, Gotland
je bio sasvim posebna kultura sfera, čak i u vikinško doba. Zbog svoje
geografije, ostrvo je bilo manje-više samo sebi dovoljno, pošto je ravno
zemljište omogućavalo bavljenje poljoprivredom. Prepuno je kamenova sa
slikama: klesanih skulptura kakve se ne nalaze drugde u Skandinaviji. Na
njima vidimo ilustracije brodova punih putnika, ratnika i Vikinga na konjima
iznad čijih glava lete mitska stvorenja. Kamenovi predstavljaju neke od
najboljih savremenih prikaza Vikinga i takođe su jedno od nekoliko mesta na
kojima su prikazane Valkire. Jedan kamen prikazuje ženu – najverovatnije
Valkiru – kako čeka na obali s upaljenom bakljom, dok brod razvijenih
jedara, pun žestokih ratnika, plovi ka kopnu. Drugi prikazuje Odinovog
osmonogog konja Slejpnira s jahačem – to je ili sam Odin ili mrtvi ratnik
koji stiže u Valhalu, a Valkira mu nudi rog za piće.
Gotlandsko društvo bilo je stabilno i bogato, i nije bilo tragova kralja ili
plemstva, ali je stanovništvo umelo da iskoristi svoj položaj posrednika u
uhodanom i dobro uređenom trgovačkom sistemu. Pošto je toliko materijala
pristizalo iz inostranstva, istraživači su želeli da otkriju da li su na njega
dolazili i stranci. Pre nekoliko godina, tim kanadskih i američkih naučnika
želeo je da istraži poreklo Gotlanđana iz doba Vikinga korišćenjem izotopa
stroncijuma za proučavanje posmrtnih ostataka.2 Uzeli su uzorke šezdeset
odraslih osoba s groblja iz perioda između sedmog i jedanaestog veka, iz
Ridanasa, jedne trgovačke luke na ostrvu, da ustanove koliko je među njima
bilo doseljenika. Rezultati su bili iznenađujući: istraživači su zaključili da su
samo tri osobe odrasle negde drugde, a da su svi ostali bili meštani. Rezultat
nije bio u skladu s arheološkim dokazima; da li je veliki broj artefakata
uvezenih na ostrvo sigurno značio i da je bilo mnogo došljaka? Objašnjenje
je bilo da se veoma malo trgovaca koji su dolazili na Gotland tu trajno
naseljavalo, da su oni bili prolazni, privremeni posetioci. Takođe postoje
ideje da je razdaljina preko mora bila prevelika da se mnogi tu presele – ali
ta ideja nije ubedljiva, s obzirom na to šta znamo o moreplovstvu u to doba.
Međutim, kad je analiza drevnog DNK primenjena za izučavanje
gotlandskog stanovništva iz doba Vikinga otkrilo se nešto sasvim drugo. Tim
iz Kopenhagena, koji je radio na obimnoj analizi drevnog DNK iz vikinških
postojbina, takođe je ispitivao gotlandske grobove i došao do drugačijeg
zaključka. U poređenju s drugim vikinškim lokalitetima koje su proučavali,
otkrili su da je to ostrvsko okruženje imalo najveću genetsku varijaciju:
istraživači su je čak opisali kao „ekstremnu“ u relativnom smislu. To znači
da je ostrvo imalo daleko više raznorodnih zajednica, s većim prilivom ljudi
sa strane, nego što se može primetiti u većem delu savremene Skandinavije.
Taj rezultat delovao je više u skladu s onim što znamo iz arheoloških nalaza:
pošto je toliko objekata u sklopu trgovine odlazilo na daleke krajeve sveta,
sigurno su i ljudi putovali s njima; to samo ranije nismo mogli da dokažemo.
Genetski dokazi pokazuju da ti posetioci iz inostranstva nisu uvek bili
prolazni već da su se mnogi tu zadržali i naselili. Jedan posebno zanimljiv
zaključak jeste da su genetski signali na ostrvu slični više onima nađenim u
Danskoj, Britaniji i Finskoj nego među švedskim stanovništvom. Drugim
rečima, to je bio lokalitet gde ljudi nisu poticali samo iz susedne Švedske,
kao što bismo mogli da pretpostavimo. Uzgred, sličan obrazac diverziteta
može se naći i na Olandu, drugom ostrvu blizu švedske obale.
Zašto se gotlandski rezultat toliko razlikuje od onoga što su pokazali
izotopi? Postoje dva moguća objašnjenja. Prvo, dokazi pribavljeni
stroncijumom mogu da obmanu. Istraživači su uspeli da pokažu kako su se ti
pojedinci uklapali u spektar vrednosti koji se mogao očekivati na ostrvu.
Međutim, nisu mogli da odbace mogućnost da su ti ljudi odrasli u drugim
oblastima sa sličnom geologijom i prema tome sličnim vrednostima
stroncijuma s onima u vodi i zemlji Gotlanda. Velika većina pokojnika iz
Reptona takođe se mogla uklopiti u gotlandski skup podataka, što je značilo
da ne možemo da odbacimo mogućnost da su doseljenici bili skriveni
naočigled svih. Drugo, genetski podaci pružaju nam informaciju koja se može
pružati unazad mnogo generacija, zbog čega je nejasno u kom je trenutku neki
pojedinac migrirao. U svakom slučaju, kombinovani bioarheološki dokazi
zaista podržavaju tezu o raznorodnom i kosmopolitskom stanovništvu na
Gotlandu u doba Vikinga.
Kad razmišljamo o prilivu tolikog srebra, i pod pretpostavkom da su
robovi negde razmenjivani za srebro, pitanje koje moramo da postavimo
jeste da li je i Gotland učestvovao u unosnoj trgovini robljem. Ako
pretpostavimo da je srebro na zapadu bilo u direktnoj vezi s trgovinom
robljem, moguće je da je i ovde to bio slučaj. Kao i druga roba kojom se
trgovalo nadaleko, ljudi su sigurno prolazili kroz Gotland i baltičke luke.
Znamo da su robovi bili deo gotlandskog društvenog uređenja zato što Gutin
zakon, ostrvski zakonik zapisan negde početkom trinaestog veka, opisuje
različite situacije u vezi s robovima i nalaže kako se o njima treba starati. U
to doba, na primer, morali ste biti posebno sigurni da ako ste rob ne radite na
praznik (to je naravno bilo posle prihvatanja hrišćanstva) zato što bi
gospodar morao da plati globu a vaše ropstvo bilo bi produženo za tri
godine. U drugom delu zakonika, opisana su pravila za povrat robe: možete
kupiti roba da ga isprobate šest dana i ako niste u potpunosti zadovoljni,
možete da ga vratite, tako da su robovi u suštini tretirani kao predmeti. Mada
ti zakoni potiču iz trinaestog veka, praksa je možda nastala još u obu Vikinga.
Takođe biste mogli da tvrdite da je izuzetno bogatstvo Gotlanda deluje
prilično sumnjivo, čak i za društvo uspešnih farmera, trgovaca i posrednika.
Jedan autor uporedio je Gotland, posebno grad Vizbi, sa severnom
Venecijom, gde se trgovačka oligarhija obogatila tako što je dominirala
trgovinom koja je cvetala preko Baltičkog mora. Jasno je da su Gotland i
Baltik služili kao najvažnije spone za promet ljudi i robe, između istoka i
zapada. Tako možemo da počnemo da shvatamo kako se Kraljevi reka u
potpunosti uključuju u mrežu koja je ključna za odgovor na pitanje ne samo
kako već i zašto je perla od karneola završila u Reptonu. To su Putevi svile.

KA PUTEVIMA SVILE

Termin Putevi svile se koristi od devetnaestog veka, kada je nemački geolog

Ferdinand fon Rihthofen tako prozvao mrežu trgovačkih ruta i veza koje su
postojale hiljadama godina. Ta mreža, koju su opisivali kao „centralni nervni
sistem“3, bila je od izuzetnog značaja za istoriju sveta, ali je često
zanemarivana, bar na zapadu. A kad proučavamo razvoj Evrope u osmom i
devetom veku, posebno širenje na istok iz Skandinavije, važno je shvatiti da
se ta kretanja nisu odvijala u izolaciji. Umesto toga, Skandinavci su veoma
vešto iskoristili nešto što je uspešno uspostavljeno pre mnogo hiljada
godina. Preduzetništvo je predstavljalo ključni element njihovog uspeha, kao
i sposobnost da odgovore na specifičan sistem ponude i potražnje. Naravno,
i nasilje je odigralo veoma važnu ulogu.
Trgovina svilom i samim tim mreža Puteva svile kakve znamo potiče iz
azijskih carstava – Persije i Kine, u prvom milenijumu p. n. e. Presudni
faktor bili su sukobi i trgovinski odnosi između Kineskog carstva, posebno
dinastije Han (206. p. n. e. – 220. n. e.) i raznih nomadskih plemena u
stepama – beskonačnim ravnicama koje se pružaju kroz centralnu Aziju – gde
je plaćanje danka bilo često: carevi bi u zamenu za mir davali luksuzne
darove stepskim plemenima Mongolije.4 Među te darove su spadale
ogromne količine svile, koja je bila izuzetno cenjena zbog svojih
jedinstvenih, finih svojstava i koju je Kina proizvodila naveliko. Kasnije je
svila postala više od luksuzne robe: počela je da se koristi direktno kao
sredstvo plaćanja, što je bilo mnogo korisnije u oblastima gde je kovani
novac imao malu ili nikakvu upotrebnu vrednost a roba s ograničenim vekom
trajanja, poput žitarica i drugih prehrambenih proizvoda, lako propadala pod
dejstvom elemenata. Dalje na zapadu, svila će prvi put stići u Rimsko
carstvo negde oko prvog veka p. n. e. Njena trajna popularnost kao luksuzne
robe bila je jedan od glavnih pokretača širenja trgovačkih puteva koji su se s
Dalekog istoka pružali do Evrope. Mada je svila bila značajna u razvoju tih
mreža, uskoro je postala samo roba (kao i sva ostala) kojom se trgovalo
širom tih puteva. Treba napomenuti da su Putevi svile bili izuzetno važni ne
samo za transport robe već i ideja, kulture i religije, s istoka na zapad i
nazad.
Naravno, Vikinzi nisu bili prvi severnjaci koji su se povezali s Putevima
svile ili oblastima u istočnom Sredozemlju. A ipak je jasno da je to
prodiranje s Baltika stvorilo put na istok koji prethodno zapadne evropske
sile uopšte nisu koristile u značajnijoj meri. Mada je nastupanje takozvanog
mračnog srednjeg veka značilo da mreže uspostavljene u Rimskom carstvu
neće više postojati u istom obliku, to ni izbliza nije značilo da Engleska i
kontinentalna Evropa posle Rima neće moći da trguju i ostvaruju kontakte s
istokom. U Engleskoj je anglosaksonska brodska grobnica iz sedmog veka u
mestu Saton Hu u Safoku sadržala bogato ukrašenu vizantijsku srebrninu, dok
je granat iz Indije i sa Šri Lanke bio lako dostupan u severozapadnoj Evropi
u petom i šestom veku. Čudesni primeri tih jarkocrvenih dragulja ukrašavaju
oružje u bogatoj stafordširskoj ostavi iz sedmog veka, verovatno najbolje
otkrivenoj zbirci ranih srednjovekovnih artefakata, a često se sreću i kod
drugog anglosaksonskog nakita. Trgovina granatom je u to doba vodila kroz
Mediteran i oslanjala se na veze s kontinentalnom Evropom – posebno
Franačkom. Baš kao s karneolom, svojstva luksuzne robe poput granata imaju
svojstva koja nam pomažu u otkrivanju tih dalekih veza.
U Skandinaviji su koreni kontakta s Putevima svile još dublji, i mogu se
pratiti unazad sve do takozvanog perioda migracije, koji je prethodilo dobu
Vikinga. A ipak se na početku doba Vikinga desilo nešto što ga je usmerilo
dalje na istok. Šta je dakle izazvalo takav domino efekat koji se osetio sve
do severa i Skandinavskog poluostrva?
Mada se taj period često (nepravedno) naziva mračnim srednjim vekom i
u Engleskoj i u dobrom delu zapadne Evrope, zahvaljujući naizgled
siromašenju i stagnaciji posle propasti Rimskog carstva, situacija na istoku
bila je veoma različita. Tamo je to bilo doba zlata. Za taj prosperitet bilo je
važno osnivanje Bagdada 762. kao prestonice Abasidskog kalifata, koji je
svrgnuo Umajadski kalifat samo desetak godina ranije. Bagdad je brzo
postao najvažnije trgovačko središte na Putevima svile. To je bila
multikulturalna i višejezična prestonica: mesto gde informacije i znanje mogu
da se razmene, gde su trgovci s informacijama o zemljama dalekim poput
Kine i istočne Azije mogli da se sretnu s onima koji su pisali i čitali dela
čuvenih naučnika, geografa, istoričara i drugih učenih ljudi. Zapad je uskoro
uspostavio kontakt s tom kulturom i u Evropi su se razvile široke mreže
trgovine i razmene, koje simboliše poklon koji je Karlo Veliki dobio kada ga
je papa 800. godine krunisao za Svetog rimskog cara.4 Od abasidskog kalifa
Haruna al-Rašida stigao mu je indijski slon, koji je u Pizu došao iz
severnoafričke luke, a nekad je pripadao indijskom radži.
Ostave novčića, poput one nađene na Gotlandu, omogućavaju nam da
pratimo kako su promena uticala na razvoj dalekih mesta, na hladnom i
mračnom severu: postoji teza da su otkrića dirhama manifestacija početaka
vikinške ekspanzije na istok i, prema tome, prvi ustanovljeni kontakt s onim
što je danas Rusija. Tokom godina numizmatičari su utrošili mnogo vremena
i energije na katalogizaciju i klasifikaciju ostava dirhama nađenih širom
Skandinavije. Novčići su podeljeni u grupe, od kojih su one najranije,
otkrivene u Rusiji i Skandinaviji, uglavnom sadržale dirhame koje je
iskovala dinastija Abasida. Ti novčići potiču s različitih mesta na Bliskom
istoku i centralnoj Aziji, kao i iz Severne Afrike, na primer iz al-Abasije u
današnjem Tunisu. U drugoj grupi preovladavaju samanidski novčići koji
potiču iz persijske dinastije u centralnoj Aziji. Kad proučavaju ostave,
numizmatičari provode mnogo vremena pokušavajući da rekonstruišu
konkretna putovanja i stepen kontakta po sadržini jedne konkretne zbirke. To,
međutim, može biti problematično. Unutar kalifata nije bilo kontrole
cirkulacije dirhama, što je značilo da su novčići iskovani gotovo bilo gde
mogli da se koriste kao legalno sredstvo plaćanja, zahvaljujući njihovoj
konzistentnoj težini i visokoj sadržini srebra.
Prvi islamski novčići stigli su u istočnu Skandinaviju krajem osmog ili
početkom devetog veka: u Birku u Švedskoj, Ribe u Danskoj i Staru Ladogu
u Rusiji oko 786. – ovo poslednje je najranija zbirka istočnjačkih novčića za
koju se zna da je stigla u oblast oko Baltika. Prvi islamski novčići nađeni u
pograničnim oblastima Evrope, međutim, potiču s Kavkaza, tj. iz južnih
delova današnje Rusije i iz Jermenije, Azerbejdžana i Gruzije. To je možda
prva karika koja će prerasti u lanac razmene između Islamskog kalifata i
istočne Evrope.
Odatle je počelo širenje na istok, a postoje valjani razlozi zašto je
počelo u drugoj polovini osmog veka. U to doba su trgovinski odnosi mogli
da se razviju u tom delu Evroazije zato što se politička situacija
stabilizovala, s razvojem miroljubivih odnosa između Hazara u severnom
Kavkazu i Arapa u kalifatu.5 To je značilo da je trgovina između Abasida i
teritorije poput Jermenije mogla da cveta, što je dovelo do proizvodnje
ogromne količine dirhama iz tamošnjih i severnoafričkih rudnika, koji su
cirkulisali regionom.
Jasno je da su politički problemi mogli da utiču na relativan broj novčića
nađenih na severu, pošto bi na dostupnost svake vrste uticali povećanje i
smanjenje njihove proizvodnje. U prvoj polovini devetog veka, na primer,
broj novčića iskovanih u kalifatu dramatično se smanjio zato što je besneo
građanski rat između sinova kalifa Haruna al-Rašida: taj kalif (koji je,
uzgred, možda bio delimično nadahnuće za priče iz Hiljadu i jedne noći)
rešio je da podeli carstvo između svoja dva sina. Ispostavilo se da je to loša
ideja zato što je posle njegove smrti 809, izbio dugi rat u kome su se braća
borila za prevlast. U isto vreme islamski svet je doživeo i verski raskol
između sunita i šiita. Posledice oba događaja osetile su se i na dalekom
severu, pošto su uticale na kovanje srebrnjaka. Zbog toga manji broj nađenih
ostava iz tog perioda ne govori o nedostatku kontakta već pre o nedostatku
ponude.
Slično tome, do promena u ponudi moglo je doći i iz prirodnih razloga,
pošto su krajem devetog veka u Avganistanu otkrivene bogate srebrne žile.
Samanidski emiri počeli su 892. na veliko da kopaju srebrnu rudu u
centralnoj Aziji i to je pozitivno uticalo na prekomorsku trgovinu srebrom.
Ogromne količina novčića proizvedene su u trgovačkim gradovima Buhari i
Samarkandu, koji se nalaze severno od reke Oks. Srebro korišćeno za
kovanje novca u kalifatu obično je poticalo iz najbližih rudnika, a posredi su
bile ogromne količine. Rudnici u Jemenu, na primer, proizvodili su,
procenjuje se, dvadeset hiljada dirhama svake nedelje, ili oko milion
godišnje.6 Izvoz srebra nastavio se sve do 965, kad su rudnici skoro
presahnuli. Pošto su se zalihe srebra iz rudnika u kalifatu smanjivale,
kovnice novca su počele da smanjuju količnu srebra u novčićima kako bi
mogli više da ih proizvedu. Zarezi od proveravanja koji se vide na
srebrnjacima nađenim u Engleskoj i Skandinaviji svedoče da su Vikinzi znali
za takve postupke.

SALME
Numizmatički dokazi jasno govore da je oko 800, sedam godina posle
vikinškog napada na Lindisfarne, put na istok bio otvoren: činjenica koja je
mnogo značajnija nego izveštaji o sporadičnim napadima na zapadu. Mada u
manjim razmerama nego što ćemo videti, trgovačka čvorišta na Baltičkom
moru tada su već bila uspostavljena i trgovina koja je već počela da teče
istočnim rekama će na kraju doneti te ogromne količine srebra na sever. Ali
ko su bili ljudi koji su se bavili putovanjem i transakcijama s istokom? Ta
oblast se spominje u legendarnoj Sagi o Inglinzima Snorija Sturlusona: u
njoj je Ingvar, jedan od švedskih kraljeva, pljačkao duž obala Baltičkog
mora, pa je otišao u Estoniju, gde se tukao u bici. Estonci su bili brojniji, a
Ingvar je ubijen: tamo je i sahranjen, u humci blizu mora. Mesto gde je
poginuo nazvano je Sisla, verovatno što je verovatno sažeto od
staronordijskog imena za ostrvo Sarema. I baš je tamo, u malom obalskom
selu Salme, jedno nedavno otkriće pružilo važne tragove o tim ranim
putnicima na istok, ma koliko bilo jezivo.
Sarema se nalazi u blizini istočne obale Baltičkog mora, ugnježdena kao
premali čep iznad Riškog zaliva. Taj zaliv označava ulaz u rečnu mrežu kroz
reku Daugava, koja je bila jedan od nekoliko načina za kretanje dublje u
kopno, ka istočnim rečnim putevima. U Saremi danas, sem sovjetskog
spomenika u čast palim vojnicima Crvene armije, nema mnogo toga da se
vidi, tako da posetioci mogu da uživaju samo u obližnjim šumama i blizini
Baltika; Švedska i Finska nalaze se na manje od jednog dana putovanja
trajektom.
Do 2008. tu nije nađeno ništa od arheološkog značaja, ali slučajno
otkriće prilikom izgradnje puta te godine, proslavilo je pospano selo Salme.
Otkriven je ne jedan već dva broda do vrha puna artefakata i ljudskih
ostataka.7 Ispostavilo se da dva broda nisu olupine već su namerno
upotrebljeni za sahranu: izvučeni su oko stotinu metara u kopno sa žala, i
nekad su bili obeleženi humkom ili nekim drugim belegom. Oluje koje su
tokom godina šibale obalu postarale su se da oni na kraju budu potpuno
prekriveni morskim sedimentima nanesenim na obalu. Ako su nekad bili
vidljivi s površine, ili na neki način obeležni, znanje o njihovom postojanju
vremenom je nestajalo pod slojevima peska.
Kad su brodovi iskopani, postalo je jasno da su oba bila građena pomoću
klinker tehnologije, koja se povezuje s Vikinzima. Prvi i manji bio je na
vesla, sa šest pari: u njemu su nađeni ostaci sedmorice visokih mladih ljudi
sahranjenih u koritu. Bar dvojica su smešteni u sedećem položaju kao da još
putuju, s predmetima oko njih (mada su, nažalost, preterano revnosni
građevinski radnici koji su brod otkrili pomerili artefakte, a nisu zabeležili
njihov tačan položaj). To su bili tipični predmeti kakvi se mogu očekivati u
takvom grobu: dva mača, koplja, vrhovi strela, noževi i sekire, pa čak i
ukrašeni češljevi od jelenjeg roga. U blizini su nađene životinjske kosti,
možda ostaci pogrebne gozbe ili žrtva koju će nositi u zagrobni svet. Tu su
bila i dva sokola odsečenih glava.
Dve godine kasnije, počelo je otkopavanje drugog broda, i ispostavilo se
da je to jedna od najčudesnijih brodskih grobnica otkrivenih do danas. Sam
brod je bio veći, dugačak oko 17,5 metara, s kobilicom za jedrenje, a toliki
brod bi obično imao tridesetočlanu posadu. Posle više od milenijuma ispod
zemlje, veći deo broda je istrunuo, tako da je ostalo samo nekoliko nizova
zakivaka, nalik na one brodske eksere nađene na dalekim mestima poput
Reptona. Skeletni obris broda nagoveštavao je užasno otkriće u njemu:
ostatke čak trideset četiri osobe, čije su kosti bile naslagane na jednom kraju,
u četiri sloja, poput drva za ogrev. Donji sloj kostura pružao se duž čitavog
broda, a preostala tri pod pravim uglom u odnosu na prethodni. To je bila
istinska masovna grobnica, dokaz o nekom katastrofalnom ili tragičnom
događaju. Sva tela su pripadala visokim i relativno mladim muškarcima, a na
mnogima su se videli tragovi povreda od oštrih sečiva. Drugima su odsečene
glave.
Nema sumnje da su oni stradali na okrutan način, ali ipak sve ukazuje na
to da je uložen velik trud da budu dostojno sahranjeni. Tela su, iako
naslagana, postavljena uredno i u oba broda svaki otkinut ili oštećen deo tela
pažljivo je stavljen u odgovarajući anatomski položaj, ponekad gotovo kao
da su deo nekakvog pažljivo osmišljenog prizora. Jedan čovek, star
tridesetak godina, sahranjen je s glavom okrenutom ulevo, s levom rukom
stavljenom ispod glave i s pruženom desnom rukom: ispod su arheolozi našli
divno ukrašen balčak mača, izrađen od pozlaćenog metala s jabukom
ukrašenom dragim kamenjem, pored glave žrtvovanog psa. Da li je taj čovek
bio njegov vlasnik, koji je poveo svog vernog druga sa sobom na onaj svet?
Analiza stroncijuma pokazala je da su taj i još nekoliko pasa sahranjenih u
brodovima putovali s tim ljudima. Bez obzira na razlog, nema sumnje da je
način na koji su sahranjeni bio izuzetno važan deo sistema verovanja u vezi s
njihovom budućnošću posle smrti. To je možda izvedeno da se prenese neka
poruka posmatračima pogrebnog obreda.
 Ako su okolnosti sahrane bile izuzetne, takođe su to bili i pogrebni
predmeti. Na drugom brodu je nađeno ukupno četrdeset mačeva, od kojih su
mnogi bili pozlaćeni ili ukrašeni draguljima. Grobnice su prekrivene
gvozdenim delovima štitova i velikim komadima vunenog platna koji su
možda poticali od jedra. Među ostacima su nađeni češljevi, makaze, perle,
katanci, pa čak i privesci od medveđeg zuba, dok je drugi kostur psa,
presečen nadvoje, takođe bio unutar korita. Nađeno je mnoštvo vrhova
strela, od kojih su mnogi i dalje bili zariveni u štitove ili u bok broda, što je
govorilo o sudbonosnom konačnom putovanju ljudi na njemu. Među telima je
takođe bilo razbacano i nekoliko figura za igru od kitove kosti i kljova
morža. U manjem brodu nađeno je sedamdeset pet figura, iz dva ili više
kompleta, zajedno s tri kocke od jelenjeg roga. Jedan čovek sahranjen u
najnižem sloju većeg broda imao je u krilu čitav komplet: drugi je imao
kolekciju nekoliko komada blizu glave, s poslednjom figurom, onom koja je
imala metalnu iglu na vrhu i verovatno predstavlja kralja, među zubima.
Ukupno je na brodovima nađeno 326 figura za igru.
Verovatno nije slučajnost što ih je u takvoj vrsti grobnice bilo toliko.
Mada su igre imale važnu ulogu u prekraćivanju vremena na dosadnim,
dugačkim plovidbama ili u zimskom logoru na blatnjavoj livadi u Derbiširu,
takođe su imale značaja u doba Vikinga, i strateški i diplomatski. O tome
svedoči činjenica da su često stavljane u grobove s oružjem ili u brodove
grobnice. U Birki, Bj.581 je takođe imala komplet figura, što je protumačeno
kao dokaz o njenoj ulozi u planiranju vojne strategije. Čovek iz Salme, s
kraljem među zubima, navodi na razmišljanje: je li to bilo telo vođe, ili je
figura označavala zarobljenog neprijatelja? Društvene igre se spominju i u
nordijskoj mitologiji: u islandskoj poemi Voluspa koja opisuje početak i kraj
sveta, Esir, bogovi, igraju sa zlatnim figurama u zoru postanka sveta, sve dok
njihovu igru grubo ne prekidaju džinovi. Posle Ragnaroka, kraja sveta,
bogovi razgovaraju hoće li zlatne figure biti nađene u tami novostvorene
zemlje. I živi su umeli smrtonosno ozbiljno da shvate igre. Sage nam govore
kako je Knut, kralj Danske, Norveške i Engleske iz jedanaestog veka naredio
ubistvo svog zeta Ulfa zbog razmirice oko društvene igre.
Pa ko su onda bili ti ljudi? Artefakti sahranjeni s njima nisu bili lokalnog
porekla, ali su slični nalaženi u Švedskoj, dalje od obale. U pokušaju da to
ustanove, naučnici su koristili analizu izotopa stroncijuma i rezultati su bili
prilično jasni.8 Pre svega, ispostavilo se da je većina ljudi poticala iz
međusobno veoma geografski sličnih krajeva, i da sasvim sigurno nisu bili iz
Estonije. Njihove vrednosti su zaista odgovarale poreklu iz unutrašnjosti
Švedske (možda čak iz oblasti Malaren, gde se nalazi Birka) baš kao što su
artefakti nagoveštavali. Znamo da je u kasnije doba bilo veza sa Švedskom,
pošto nekoliko runskih kamenova iz jedanaestog veka opisuju ljude koji su ili
putovali u Estoniju (ponekad ih nazivaju Eistfari, „putnici u Estoniju“) ili su
tu umrli. Izuzetak je bila grupa od petorice ljudi koji su ili bili meštani ili su,
zaključili su naučnici, došli sa Gotlanda.
Nekoliko godina kasnije kosti su otkrile još tajni, kad je tim iz
Kopenhagena analizirao njihov DNK, u sklopu velikog izučavanja Vikinga.
Ta analiza je otkrila da je poreklo ljudi bilo često u Skandinaviji; još
važnije, baš kao i s izotopima, imali su međusobno slične profile. Drugim
rečima, pripadali su veoma homogenoj grupi i uklapali se u profil koji su
nagoveštavali izotopi. Ipak, kad su genetičari tražili dokaze o srodstvu među
njima, došli su do neobičnog otkrića: četvorica su zapravo bila braća, i ne
samo to: oni su sahranjeni jedan pored drugog. Nedaleko od njih ležalo je
telo srodnika u trećem kolenu. Kao i u slučaju oca i sina iz Reptona, to je bio
dokaz da su ti pljačkaški pohodi bili porodični poduhvati. Bilo bi zanimljivo
te grobnice povezati sa smrću švedskog kralja Ingvara, ali nema načina da se
ta teorija potkrepi dokazima.
Grobnice iz Salme izgleda nisu bile rezultat neke obične bitke. Ljudi su
imali bogato i izuzetno ukrašeno, veoma kvalitetno oružje; bili su skupoceno
odeveni i sa sobom su nosili figure za igru od dragocenih materijala kao što
je kitova kost i kljove morža. I životinjski ostaci – sokolova i pasa – bili su
važni. Da li bi takve životinje pratile grupu na običnom ratnom pohodu?
Arheolozi smatraju da ne bi. Oni veruju da je to bila neka vrsta diplomatske
misije, možda uz pratnju elitnog odreda ratnika.
Diplomatski i pregovarački sistemi su u to doba sasvim sigurno bili
dobro razrađeni, što nagoveštava nekoliko zapadnih izvora iz osmog veka.
Na primer, posle napada na Lindisfarne, u drugom od dva pisma koja je
učenjak Alkuin napisao Higbaldu, tadašnjem biskupu Lindisfarnea. Rekao je
da će otići kod Karla Velikog da zatraži pomoć u vraćanju mladića koje su
Vikinzi oteli prilikom napada na samostan. To otkriva dve stvari. Prvo, da je
vikinško uzimanje talaca ili robova bilo često i dobro poznato. Drugo, i
važnije u ovom kontekstu, da je Karlo Veliki znao kako da vodi pregovore o
njihovom oslobađanju, najverovatnije diplomatskim kontaktima.
 Čak i van kriznih situacija, korišćenje posrednika je sigurno bilo često.
Oni su takođe služili kao tumači, i u doslovnom smislu te reči i kao vodiči
kroz lokalne običaje, religiju i kulturne posebnosti. Verovatno je postojala i
tradicija diplomatskih poklona; razmena darova je oduvek bila važan deo
uspostavljanja i održavanja odnosa. Egzotični predmeti iz decenija pre
početka doba Vikinga, tumačeni su na tačno taj način, kao što je koptska
posuda nađena u Helgu u Švedskoj i predmeti iz anglosaksonske Engleske –
čak i vizantijski artefakti u grobnici Saton Hu u Safoku. Slično tome, bračni
savezi su često sklapani zarad diplomatskih ciljeva: u istorijskim izvorima o
tome postoje bezbrojni primeri. Na kraju, ima li boljeg načina da se ustanove
veze od stvaranja onih doslovnih, ispisanih u krvi kroz nove i naredne
generacije? Ništa ne govori o savezu jače od reči porodica.
To nas vraća na mnoge ženske grobove koji su nađeni s predmetima koji
imaju veze s istokom – jesu li oni mogli biti rezultat saveza, formiranih u ime
diplomatije? Gde imamo pisane izvore, ne manjka primera takvih brakova u
višim društvenim slojevima. Uzmimo na primer Sitrika, vikinškog vođe
Dablina, koji je bio unuk zloglasnog Imara, utemeljivača irske dinastije Ui
Imair koja je od devetog veka vladala dobrim delom Irskog mora. Sitrik je
kasnije postao kralj Nortambrije i 926. oženio se sestrom Etelstana (koji je
prozvan prvim kraljem Engleske) s jasnim ciljem da se iskuje savez između
Vikinga i Anglosaksonaca.
Bez obzira na to ko su bili ljudi sahranjeni u tim brodovima, ono što je
posebno važno u vezi s njima jeste vreme kad se to desilo. Brodovi datiraju
iz perioda kad je došlo do prekretnice u dobu Vikinga, oko 750. nekoliko
decenija pre nego što su se oni vatreni crveni zmajevi pojavili na nebu iznad
Lindisfarnea. To je iz dva razloga od izuzetnog značaja. Najpre zato što je
veći brod sasvim moguće prvi koji je koristio jedra u tom delu sveta, što je
bila tehnološka inovacija za koju se često smatra da je bila presudna za
početak doba Vikinga, a onda jer grobnica ima toliko osobina koje
prepoznajemo kao klasična vikinška, ali je iz ranog perioda i nalazi se na
Baltiku a ne na zapadu. Pronađeni novčići govore nam da su trgovačke rute
koje su u to doba nastale i veoma se brzo razvijale i širile sve bile
zasnovane na ustanovljenim mrežama koje su funkcionisale na lokalnijem
nivou. Ono što je počelo kao tihi potočić srebra u osmom veku uskoro se
pretvorilo u nešto nalik na cunami. Podsećalo je na zlatnu groznicu. Za vreme
Vikinga, te oblasti u istočnom Baltiku nisu bile toliko odredišta sama po sebi
već kapije za istok. Trgovački lokaliteti bili su više od zgodnih mesta za
predah, oni su bili čvorišta u ustanovljenoj, širokoj mreži i deo šire
koordinacije. Samo postojanje tih manjih trgovačkih mreža oko Baltičkog
mora iz perioda davno pre doba Vikinga od suštinskog je značaja za
shvatanje kako su dalekosežne mreže mogle toliko brzo da nastanu.

ISTOČNI NASELJENICI

Na obodu Baltičkog mora nalazi se kapija za starije istočne rute koje su vas
duž reka mogle odvesti preko istočne Evrope na jug. U jedanaestom veku taj
sistem je izgleda postao nastavak samog Baltika zato što Adam iz Bremena
govori da se more pruža do zemlje Skita pa čak i do Grčke. Istoričar Herodot
je o Skitiji (pod kojom je smatrao zemlje severoistočno od Crnog mora i
prema centralnoj Aziji) pisao da je imala „malo zaista zanimljivih osobina,
sem svojih reka, koje su brojnije i veće nego bilo gde drugde na svetu“.9
Ako pogledate današnju mapu, deluje nemoguće putovati brodom od
Baltika pa sve do Crnog mora. Mada se tanka, paučinasta rečna mreža pruža
kroz šumovite ravnice, ne postoji jedan, jasan put koji prstom možete preći
sa severa na jug: sasvim sigurno nema načina na koji bi tim putem plovila
čitava flota. Da biste iz Skandinavije stigli u Ukrajinu, morali biste da
putujete kroz trgovačke gradove istočnog Baltika, pa kroz Novgorod i da
koristite široku mrežu reka poput Neve, Volhova, Lovata i Dvine. Ta trasa bi
zahtevala da na mnogim mestima pređete s jedne reke na drugu noseći
brodove preko kopna. Isto važi i za deveti vek; ipak, u doba kad je pisao
Adam iz Bremena, te rute postale su toliko razvijene da su se izdvojile dve
glavne arterije koje su hranile trgovinu srebrom – put Volgom i put
Dnjeprom.
Sve je počelo, na više načina, na lokalitetu poznatom kao Stara Ladoga
ili, u islandskim sagama, Adeigjuborg/Aleigja. To je bila polazna tačka za
obe rute – onu koja se spušta niz Volgu i ka Kaspijskom jezeru i za onu
Dnjeprom, koja je vodila do Crnog mora. To je takođe bilo i prvo istinski
istočno naselje s dokazanim skandinavskim uticajem. Danas je Stara Ladoga
pospano selo u unutrašnjosti, na obali reke Volhov oko dva sata vožnje
istočno od Sankt Peterburga. Ako biste tamo želeli da doputujete brodom iz
Skandinavije, mogli ste da plovite do najistočnijeg dela Baltika i nađete ušće
reke Neve, pa da pređete Ladogu i onda pređete južno na Volhov. Tokom
plovidbe videli biste duž obala pogrebne humke duž obala; različiti oblici bi
govorili o različitim pogrebnim običajima.
Aldeigjuborg je od samog početka bio mesto gde se mešaju ljudi, kulture
i narodnosti. Prvi naseljenici bili su Sloveni i ugro-finski narodi, koji su
opstajali koristeći resurse gustih šuma koje su se pružale ka centralnoj Aziji.
Sredinom osmog veka, kad su trgovina i kretanje ljudi zaista počelo, Stara
Ladoga se razvila u jedno od prvih mesta gde Vikinzi dolaze u dodir s Putem
svile. Dokazi o skandinavskom prisustvu potiču od oko 750. godine, kao i
brojni dokazi o razvijenom zanatstvu: tu su velike drvene kuće koje su možda
bile radionice zanatlija koji su obrađivali staklo, bronzu i jelenske rogove.
Bilo je i putujućih zanatlija, poput proizvođača češljeva koji je radio na
različitim mestima oko Baltika. Otkriveni su fragmenti platna, od odeće
kakvu bi nosili Skandinavci: na primer, kožne cipele koje liče na one koje su
nosile žene sahranjene na osberškom brodu u Norveškoj. U Staroj Ladogi
ima i rasutih i figura za društvene igre. Kasnije, u devetom veku, neko je tu
odbacio jedan predmet, zagonetno vreteno s čekrkom, otkriveno 1950, s
runskim natpisom o čijem tačnom prevodu ne postoji saglasnost.
Prvi dokazi trgovine s dalekim krajevima na tom lokalitetu nalaze se u
vidu dirhama i uvezenih staklenih perli. Kasnije se pojavljuju i perle od
karneola kao i čudni privesci od karneola, u obliku balegara, koji liče na
primere nađene u Birki i u Dagestanu kraj Kaspijskog jezera, što je dokaz o
kontaktima i sa severom i sa jugom. Zanimljivo, to rano naselje je izgleda
bilo miroljubivo pošto nema tragova fortifikacija u prvih 150 godina
njegovog postojanja. Nema garnizona kao u Birki i nađeno je malo oružja.
Čini se da je rani život u Staroj Ladogi bio spokojan.
Važnost svih tih dokaza jeste da je u osmom veku, u oblasti koja je imala
dalekosežne kontakte, nalazilo naselje s jasnim skandinavskim identitetom,
gde su se odvijali i zanatstvo i trgovina. Nedugo zatim, slične trgovačke
naseobine počele su da se pojavljuju duž svih rečnih puteva. Ako nastavite
na jug od Stare Ladoge, rekom Volhov, na kraju ćete stići do jezera Iljmenj:
niski, travnati brežuljci na obali označiće da ste stigli na odredište, kad se
pojave poput arhipelaga. Upravo su po njima Vikinzi kasnije nadenuli ime toj
oblasti: Holmgardr, po skandinavskoj reči holm koja znači „ostrvo“,
„ostrvce“ ili „poluostrvo.“5 U devetom veku je naselje Rjurikovo Gorodišče
osnovano na velikom raskršću gde se Volhov uliva u jezero Iljmenj.
Tada se, međutim, sve već promenilo. U oštrom kontrastu u odnosu na
ranu Staru Ladogu, Rjurikovo Gorodišče je od samog početka bilo snažno
utvrđeno. To nije više bilo doba mirne trgovine i razmene zanatskih
proizvoda: nametnula se surova stvarnost. Stara Ladoga je utvrđena negde u
isto vreme, a i drugde su nicala utvrđena naselja. Od jezera Iljmenj može se
putovati u dva pravca: ili istočno, do Volge i dalje Kaspijskog jezera, ili
južno do Dnjepra, u pravcu Crnog mora. U oba slučaja nalazimo se duboko u
zemlji Kraljeva reka ili, kako ih pisani izvori nazivaju, Starih Rusa.
TREĆI DEO

ISTOK
 7.

VRATNE GRIVNE: PRIPOVESTI O

STARIM RUSIMA
 REKA VOLGA, OKO 938.

Pošto se obukla, pažljivo ih stavlja, jednu po jednu. Postarala se da

najnovije budu izrađene malo veće, tako da svaka grivna naleže na
prethodnu, pa uredno počiva na njenim grudima. Polako prelazi prstom
duž spiralne površine svake, pazeći da ne ostavi otiske prstiju na
uglačanom metalu. Voli da ih posmatra tokom ovakvih večeri, pošto zna
kako njihov sjaj deluje na sve koje ih vide u tom polumraku, koji osvetljava
samo vatra; odsjaj metala iskri kroz zadimljenu prostoriju. Svi će znati
koliko koja vredi, a ona ne može da odoli a da se njima ne razmeće.
Očekuje ih još nekoliko, kad se njen muž vrati iz Miklagarda. Uskoro bi
trebalo da stignu, zato što je lišće poželo da žuti, a u vazduhu se oseća
svežina; tog jutra je vodu u vedru ostavljenom ispred kuće prekrila tanka,
staklasta ledena skrama. Izvidnici su otišli na konjima niz reku, pošto ima
glasina da se nešto sprema kod brzaka. Ne očekuju samo oni brodove
prepune blaga.
 STARI RUSI

Kad počnete da istražujete vikinška putovanja na istok, jedno smesta postane

očigledno. Lokaliteti se šire preko mape i jasno se vidi da su povezani s
rekama koje vijugaju, pa se šire kroz ogromno prostranstvo od Baltičkog
mora na severu i Crnog mora na jugu. Sigurno su ti predeli pripadali onome
ko kontroliše reke i, ništa manje važno, onima koji znaju da njima plove.
O tim putovanjima znamo prilično, mada ne iz arheoloških izvora već iz
delimično fiktivnih pisanih izvora. Pomalo začuđujuće, tu možemo da
posmatramo Kraljeve reka iz dve perspektive. Sage, mahom islandske
pripovesti zapisane u dvanaestom i trinaestom veku (koje su možda
nadahnute stvarnim događajima), govore o putnicima na mesta koja su meni
delovala egzotično kad sam o njima učila u školi: Gardariki, Miklagard i
Serkland, poznati po svojim savremenim imenima Rusija, Istanbul i
verovatno Abasidski kalifat. U mašti srednjovekovnih pisaca, to su bila
mesta puna bogatstva, dragocenosti i lepote. Tu su se u raskošnim palatama i
bogatim tržnicama mogle naći egzotične životinje, miomirisni začini i
raznobojno voće; ljudi su se neobično odevali i govorili tajanstvene jezike.
Nasuprot tome, postoje opisi islamskih putnika koji su sretali visoke i
svetlokose severnjake duž tih rečnih ruta preko istočne Evrope. U nekim
muslimanskim izvorima, Vikinzi se spominju kao al-Madjus (Obožavaoci
vatre), što je čest pojam za opis pagana. Ti tekstovi ih opisuju viđene sa
strane, često naglašavajući njihove varvarske i nesvakidašnje običaje, koji
su šokirali autore i veoma se razlikuju od relativno prefinjenog ponašanja na
koje su bili navikli na (za njih) civilizovanijem istoku. Iz tih pripovesti
saznajemo kako su Vikinzi trgovali i kako su sticali dirhame za kupovinu
nakita – među njima i perli – za svoje žene; kako su njihove žene nosile
ogrlice od srebra i o sahrani jednog poglavice, uz prinošenje ljudskih žrtava.
Takođe saznajemo za trgovinu robljem i izuzetnu sposobnost Vikinga da
iskoriste prazninu na tržištu i ispune prazninu kao posrednici između stepskih
plemena poput Hazara i prosperitetnog islamskog sveta.
Međutim, i na istoku i u arapskim izvorima, severnjaci više nisu poznati
kao Vikinzi. Preobrazili su se neprimetno u grupu s novim identitetom: Stari
Rusi. Uzgred, ta terminologija u značajnoj meri razdvaja istok od zapada na
način koji je u složenoj vezi sa savremenom politikom. Pitanje jesu li Vikinzi
i Stari Rusi jedno te isto decenijama je bilo od nacionalne važnosti u
istočnoj Evropi, ali je takođe, sasvim moguće, jedan od glavnih razloga zašto
su do sada Vikinzi na istoku posmatrani odvojeno od Vikinga na zapadu.
Nova otkrića počinju da ugrožavaju takvo stanje stvari. Ali pre nego što
odemo tako daleko, moramo da razmotrimo pisane izvore.
Stari Rusi se prvi put pojavljuju u pisanom dokumentu u jednom
neočekivanom izvoru: Analima Svetog Bertina. Po njima, 18. maja 839. na
dvor Luja Pobožnog, cara Franačke, stigli su izaslanici. Tada je Luj stolovao
u Ingelhajmer Kazerfalcu, svojoj carskoj rezidenciji u Ingelhajhmu na Rajni,
blizu Majnca, raskošnoj i bogato ukrašenoj palati, kako to dolikuje Svetom
rimskom caru i sinu Karla Velikog. Izaslanik koji je ušao na kapije palate tog
dana stigao je iz Vizantije, a pratila ga je grupa ljudi koji su sebe nazivali
Rhos.
Doneli su veličanstvene darove i pismo od vizantijskog cara Teofila. U
pismu se nalazio poseban zahtev u vezi s tim ljudima koji su putovali s
Grcima. Sem uobičajenih hvalospeva i izjava večite ljubavi između dva
suverena, Teofil je zahtevao da se Starim Rusima dozvoli da bezbedno
putuju kroz Franačku pošto ih je tu poslao „njihov kralj“ u potrazi za
prijateljstvom. Takođe je zahtevao da im Luj pomogne da se vrate kući bude
li potrebno, zato što su, kako je Teofil naveo u pismu, stigli u
Konstantinopolj neverovatno opasnim putem, „kroz najratobornija i
najdivljija primitivna plemena“. Ne znamo o kojim plemenima je reč, ali
možemo pretpostaviti da su putovali rekama kroz istočnu Evropu.
Luj Pobožni bio je sumnjičav. Uprkos navodnoj veri njegovog
vizantijskog saveznika u te ljude, nije verovao u motive njihovog putovanja u
Franačku, i slutio je da nisu putnici koji traže prijateljstvo već su verovatnije
tu da bi špijunirali njegovo kraljevstvo. Pošto je dodatno istražio njihovo
poreklo (nikad ranije nije čuo za Rhose), Luj je naposletku otkrio da su
pripadnici naroda Sueones, ili Šveđani. Drugim rečima, ljudi koje bismo
nazvali Vikinzima. Luj je rešio da ih neko vreme zadrži u Ingelhajmu, sve
dok ne otkrije njihove stvarne namere. Pisao je Teofilu da mu to kaže, i
zapretio da će ih vratiti vizantijskom caru da se on s njima pozabavi ako
bude otkrio da imaju nečasne namere.
Izvori dalje ne govore ništa o sudbini te konkretne grupe. Nije poznato
jesu li se bezbedno vratili kući, niti odakle su ti Stari Rusi došli: izjava da
pripadaju Šveđanima bio je način na koji se etnička pripadnost uobičajeno
opisivala u tom dobu. Mada Luj očigledno nije znao za Stare Ruse, bio je i te
kako dobro upoznat s Vikinzima i Šveđanima: pružio je podršku misionaru
Ansgaru u njegovim putovanjima u Birku kad je ovaj samo nekoliko godina
ranije pokušao da ih prevede u hrišćanstvo. Možda je spoznaja da ima posla
s paganima koji se opiru pokrštavanju probudila njegove sumnje.
Danas prevladava mišljenje da ime Rus potiče od stare nordijske reči
róa, što znači „veslati“. Kasnije je ona pojednostavljena, preko starofinske
verzije te reči, koju su Finci koristili da opišu veslačke posade, roðsmenn:
Skandinavce koji putuju na brodovima i koje su sreli na istočnim
teritorijama. U severnim pisanim izvorima, poput saga i skaldske poezije,
odredišta na istoku bila su zajednički poznata kao Austrevegr – „istočni put“.
Taj pojam se koristi u runskim natpisima nađenim u Skandinaviji, gde mnogi
glase ili austrevegi ili jednostavno austr, „istočno“, uglavnom bez nekakvog
daljeg geografskog objašnjenja: u većini konteksta, taj opis je očigledno bio
dovoljan.
U islandskim sagama se dobar deo onoga što je danas Rusija naziva
Gardarike, gde prvi deo gorod potiče od ruske reči za utvrđeni grad (što je
opet zasnovano na nordijskoj reči koja znači ili „utvrđenje“ ili „naselje“);
dok rike znači „kraljevstvo“ ili „država“. Drugim rečima, kraljevstvo
gradova. Kasnije je ime Gardar postalo skraćenica za čitavu tu istočnu
oblast: „čitava oblast između Arktika i Crnog mora i između Poljske i
Urala“. Drugo ime koje se ponekad koristilo jeste Veliki Svitjod – ili Velika
Švedska: u Sagi o Inglinzima, Snori Sturluson objašnjava da se ta teritorija
pružala od severa do Crnog mora, i dodaje kako neki kažu da teritorija nije
bila manja od „Velike Saracenije“, tj. Severne Afrike. U svakom slučaju,
teritorija Starih Rusa bila je izuzetno prostrana.
Relativno savremen opis Starih Rusa i njihove teritorije dao je arapski
pisac iz desetog veka Ibn Rusta, koji je svoj rad u velikoj meri zasnivao na
delu anonimnog autora, za koji se smatra da je zapisan krajem devetog veka.
Tekst ide ovako:

(Njihovo središte) jeste ostrvo na jezeru, a ostrvo na kome obitavaju

nalazi se na tri dana puta kroz šume i močvare pune drveća i to je
takvo blatište da kad čovek spusti stopalo na zemlju ono zadrhti od
vlage... Oni napadaju Saqalaba (Slovene), plove brodovima u te
 napade, zarobljavaju ih i vode ih u kod Hazara i Bulgara i tamo ih
prodaju... Nemaju obrađene zemlje; jedu samo ono što odnesu sa
zemlje Saqalaba... jedino zanimanje im je trgovina samurovinom,
sivom vevericom i drugim krznima, i njih daju za zlato i srebro, pa ga
čuvaju oko pojasa (ili u bisagama).1

Mada Stara Ladoga nije ostrvo, često se smatra da se ovaj citat odnosi na
nju, ili, verovatnije, negde na oblast oko jezera Iljmenj.
To je onda bila početna tačka ili možda srce nove vikinške teritorije za
trgovinu, pljačku i naseljavanje. Po pisanim izvorima izgleda gotovo sigurno
da su se Stari Rusi pojavili i učvrstili u tim oblastima početkom devetog
veka, što potkrepljuju i arheološki nalazi. Ali ono što nam dokazi iz zemlje
ne govore jeste da je ih je posebno privlačila i podsticala trgovina robovima
i krznom, zbog čega je na kraju ogromna količina srebra stigla na sever.
Oblasti na koje su naišli bile su u velikoj suprotnosti s teritorijama na koje
će naići na zapadu: te ravnice nisu krile istu vrstu bogatstva koja se mogla
naći u Francuskoj ili u Britaniji i Irskoj. Tu nije bilo bogatih crkava ili
nebranjenih manastira punih zlata i dragog kamenja. Umesto toga, da bi ovde
uspeli, Vikinzi su pažnju posvetili unosnim resursima koji su mogli da se
razmenjuju i iskorišćavaju, stvarima koje su im omogućile da dođu do srebra
za kojim su toliko čeznuli i drugde. Istok je bio put za one najpreduzimljivije
među njima, za one koji su umeli i želeli da brzo stignu do uspeha. To je bilo
mesto za neustrašive.

STEPSKI PUTEVI

Novgorod i Stara Ladoga, zemlje južno od jezera Iljmenj, imaju različitu

geografiju: šume postaju ređe i zamenjuje ih travnato prostranstvo, poznato
kao Evroazijska stepa. Ta oblast se prostire sve do Mađarske na zapadu i
nastavlja se kroz Ukrajinu i Centralnu Aziju, na istok, sve do Mongolije i
Kine, ukupno 4.000 kilometara od Evrope do Azije, a podela na ta dva
kontinenta nema mnogo smisla u tom povezanom predelu. Planinski venci
poput Kavkaza, Urala i Altaja prekidaju taj pojas na nekoliko mesta, ali su
sve dalje oblasti pristupačne kroz prevoje. Na konju biste mogli da relativno
neometano putujete sa zapada na istok preko travnatih predela, prošaranih
drvećem što raste duž rečnih obala i potoka. Zbog toga je stepa hiljadama
godina omogućavala putovanje i trgovinu – stepski putevi predstavljali su
prethodnicu Puteva svile.
Stepu su naseljavala brojna i različita nomadska plemena, koje su
geografija i klima naterale na život u pokretu: ta oblast se pokazala kao
veoma prikladna za pokrete životinja, s temperaturama i kišama koje su
diktirale raspoloživost ispaše, dok je poljoprivreda postala, što se dalje ide
na istok, manje ekonomski isplativa.
Po rečima jednog islamskog putopisca, taj prostrani region bio je dom
zapanjujućem nizu naroda, običaja i religija, među koje su spadala plemena a
običajima koji su ga šokirala zbog nedostatka prefinjenosti i isto tolikog
nedostatka umerenosti i higijene. Ali to je bio svet viđen očima misionara,
baš poput onih hrišćanskih putnika na sever. Stvarnost je bila da su ti nomadi
i stočari, koje su posmatrači sa strane smatrali za neorganizovane, bili deo
mreže ljudi čije su interakcije bile jasno definisane, i čiji su običaji imali
smisla u surovim zimama i vrelim letima koje karakterišu ta divlja
prostranstva.
Skandinavci koji su putovali po tim krajevima naišli bi na Slovene,
narod koji je u početku doba Vikinga već naselio velike delove istočne
Evrope. Sem Slovena, sretali su se i trgovali s raznim nomadskim grupama –
od koji su neke bile miroljubivije od drugih. Najveći trgovački partneri a
često i neprijatelji bili su Hazari, ali su Stari Rusi često imali posla i s
drugim turkijskim grupama, kao što su povološki Bulgari, Pečenjezi i
Mađari. Hazari su prvobitno bili turkijski narod, veoma vešt u odgajanju i
trgovini konjima. Hazarska država pojavila se kao glavni naslednik zapadnog
turkijskog kanata, koji je bio dominantna sila na zapadnoj stepi još od
polovine šestog veka. Na vrhuncu moći, hazarsko carstvo prostiralo se od od
oblasti donjeg Dnjepra na zapadu do države povoloških Bulgara na severu. S
prestonicom u Itilu, na severozapadnom uglu Kaspijskog jezera, Hazari su
imali koristi od svog trgovačkog prometa koji prolazi kroz zemlju pod
njihovom vlašću. Na kraju su postali najvažnija spona između delova Evrope
i muslimanskog sveta, a Vikinzi su bili neraskidivi deo tih sve jačih
trgovačkih veza.
Pečenjezi su bili još jedna nomadska turkijska grupa koja je zadavala
mnogo glavobolje i Vizantiji i Starim Rusima. Bili su žestoki ratnici i svi
neprijatelji su ih se bojali, mada ih je zbog toga Vizantija ponekad
angažovala kao najamnike. Držali su teritoriju na Pontskoj stepi (veliku
oblast koja se grubo rečeno pruža od obala Crnog mora do Kaspijskog jezera
i Urala) od kraja devetog do sredine jedanaestog veka, i bili su grupa od
osam različitih plemena s posebnim vladarima, povezana u labav plemenski
savez. U desetom veku ta plemena živela su na obe obale Dnjepra, što im je
omogućavalo da uspostave određenu kontrolu nad trgovinom u toj oblasti.
Pošto su te teritorije bile idealne za stočarstvo, grupe poput Pečenjega su se
na veliko bavile odgajanjem i prodajom konja; to je bila važna roba za kupce
na tom velikom prostranstvu. Sem stočarstva, glavni izvor prihoda bila im je
pljačka, a u njoj su bili veoma vešti.
Većina naših saznanja o interakciji tih grupa sa Starim Rusima potiče iz
pisanih izvora. Prvi takav islamski opis koji spominje Stare Ruse potiče iz
devetog veka. To je Knjiga puteva i kraljevstava Ibn Huradadbija,
upravnika poštanske i obaveštajne službe abasidskog kalifata. Ibn Huradadbi
bavio se opisivanjem trgovačkih ruta koju je koristila organizacija jevrejskih
trgovaca, Radanija. Oni su sledili četiri rute, koje su se pružale od Franačke
na zapadu i Kine na istoku, a duž njih je takođe primetio rute koje su koristili
Stari Rusi. Po Ibn Huradadbiju, ti ljudi su putovali od najdaljih krajeva
slovenskih zemalja do istočnog Mediterana, gde su se nudili za najamnike i
prodavali krzna, plaćajući deset procenata poreza vizantijskom caru.
Objasnio je da su u povratku koristili drugačiji put, preko mora do Samkarša,
na Kerčkom moreuzu, koji razdvaja Crno od Azovskog mora, pre nego što bi
opet krenuli kroz slovenske zemlje. Pisao je da su mogli da koriste i drugi
put kroz prestonicu Hazara – gde bi opet morali da plate porez od deset
procenata – pre nego što bi krenuli ka „mestu koje poznaju“ kraj Kaspijskog
jezera. Odatle bi robu mogli da prevezu iz grada Gorgan u Iranu, kopnom, na
kamilama za Bagdad.
I iz Sage o Inglinzima je jasno da su vodeni putevi bili od presudne
važnosti za Vikinge. Pošto je opisao različite teritorije, Snori nabraja velike
reke koje teku kroz Svitjod do Crnog mora: Tanais, danas poznat kao Don,
koji teče iz basena Dnjepra. On, kako tvrdi Snori, deli svet na trećine:
Evropu na zapadu, Aziju na istoku a između, u zemlji rečne delte, Vanahajmr
– svet Vanira. Znači da su bogovi, od kojih su potekli svi Skandinavci, živeli
baš tu na plavnim ravnicama istočne Evrope. Korisniji opis u praktičnijim
terminima potiče iz drugog izvora: vizantijskog cara Konstantina VII
Porfirogenita, koji je prilično detaljno opisao putovanja Starih Rusa iz
Novgoroda za Konstantinopolj i opasnu plovidbu Dnjeprom, posebno se
baveći savladavanjem opasnih brzaka.2 Njegov opis je očaravajući i
očigledno zasnovan na pričama iz prve ruke i proverenim podacima.
Putovanje je teklo ovako: prvo dođete do brzaka po imenu Esupi, što
znači „ne spava“, iz razloga koji će postati očigledni. Objasnio je da je taj
brzak „prilično uzan“. Usred njega se nalazi niz visokih stena koja se ističu
poput ostrva oko kojih voda „navire i zapljuskuje preko suprotnu obalu, uz
silnu i strašnu buku“. Izgleda da je to bio prevelik izazov za putovanje
brodom, tako da su Stari Rusi iskrcali većinu ljudi na kopno, dok su ostali
bosi zagazili u plićak i odgurivali se motkama s obale reke, da bi izbegli
opasnost za brodove. Sledeći izazov bio je brzak zvani Ostrvo brzaka, gde je
ponovo bilo neophodno putovati kopnom. Treći brzak se zvao Galandri, što
znači Buka brzaka, dok je četvrti bio veliki, po imenu Ajfur. Taj brzak je bio
nezgodan, objasnio je Konstantin, zato što su, kad bi se iskrcali iz brodova,
morali da paze na Pečenjege, koji su tu često napadali. Oni koji nisu čuvali
stražu uzimali su robu koja je bila na brodovima i hodali desetak kilometara
kopnom, zajedno s okovanim robovima koje su vodili sa sobom. Na kraju su
nosili brodove iza brzaka pre nego što su tovarili robu nazad i nastavljali
plovidbu. Na putovanju bi naišli na još nekoliko brzaka, među kojima i Mali
brzak i kreativno nazvani Ključalu vodu.
Zanimljivo je da se na jednom runskom kamenu na Gotlandu spominje
Ajfur, jedan od brzaka: to je kamen koji su podigla četiri brata u spomen na
čoveka po imenu Hrafn, koji je poginuo negde u toj oblasti. Natpis kaže da su
svi „stigli daleko u Ajfuru“ i da su takođe podigli kamenove u spomen
Hrafnu južno od mesta zvanog Rofstajn, za koje se smatra da se nalazilo
negde u blizini.3 Taj natpis pokazuje da su imena brzaka bila dobro poznata
kod kuće u Švedskoj i moram da se setim ona četiri brata koja su poginula
zajedno na brodu iz Salme: i oni su očigledno putovali zajedno (još jedan od
dokaza da su putovanja iz Skandinavije očigledno bili porodični poduhvati).
Konstantin VII Porfirogenit dalje objašnjava da kad se stigne do kraja
reke, žrtve se prinose na ostrvu Svetog Georgija, danas poznatog kao
Hortisija. Tu su ptice prinošene na žrtvu bogovima, dok su brodske posade
izvlačile žreb da li treba pojesti ptice, i iznošena su predviđanja o
budućnosti. Nedaleko od tog mesta je na dnu reke prilikom izgradnje brane
za hidroelektranu nađeno pet mačeva; ta oružja bi lako mogla predstavljati
simbolične žrtve.
 Često prenošenje brodova kopnom možda ima značaja i za ono što se
dešavalo na zapadu. Da li je moguće da je i tamo prenos brodova kopnom
bio neophodan, tako da su Vikinzi umeli da preko kopna savladavaju put
između reka? U Skandinaviji je to bila česta praksa. Obalska ruta duž
zapadne Norveške, na primer, imala je nekoliko deonica gde je jedrenje bilo
previše opasno ili sporo. U tu rutu (Leden) spadala su mesta gde biste
umesto toga putovali kopnom, često noseći brodove.4 To pitanje nije previše
razmatrano, ali bi možda moglo da omogući i dalja putovanja rekama i u
mestima kao što je Engleska.
Mnogi posmatrači primetili su pomorske veštine severnjaka. Ibn Rustah
ističe da ti ljudi nisu pljačkali s konja već su napadali i borili se s brodova.
Čini se da su brodovi izgrađeni tehnologijom klinkera bili superiorni i u tim
krajevima. Mnogi su tvrdili da vikinški brodovi s kobilicama nisu mogli da
plove na tim rekama, i sigurno je malo verovatno da su tu plovili veći
brodovi, pošto nisu prikladni za savladavanje brzaka i prenos kopnom. Iako
je moguće da su lokalne vrste brodova korišćene za neka putovanja, ako ste
nameravali da preplovite veće more, poput Baltika, Crnog ili Kaspijskog
jezera, to niste mogli u manjem, rečnom plovilu. Tu se način izgradnje manjih
vikinških brodova pokazao kao izuzetno koristan; njihova plitka korita je
lako izvući iz vode i porinuti, a mogu se čak i rasklopiti, ako se ukaže se
potreba za tim. Kraljevi reka su verovatno koristili manja plovila, poznata
kao karv. Vizantijski pisci iz desetog veka koriste pojam karabos, iz koga je
nastala reč karv da opišu brodove Starih Rusa u vizantijskoj floti. Takođe
čujemo isto ime u mnogim opisima putovanja u Konstantinopolj, što nam
govori da su bili posebno prikladni za rečni transport.
Koristan izvor iz jedanaestog veka je runski kamen iz Upsale u Švedskoj.
Podigao ga je kapetan Ljotr, u spomen jednog sina koji je poginuo u
inostranstvu: zvao se Aki, i upravljao je teretnim brodom, koji se u runama
naziva knorr, u grčkim lukama (u Skandinaviji su koristili reč „grčki“ za
Vizantijsko carstvo).
Konstantin VII Porfirogenit, u svom opisu putovanja Starih Rusa, pruža
još jednu perspektivu kad govori o monoxyla, što je jedna vrsta dugačkog
čamca (od grčke reči mono što znači „jedan“ i xylum što znači „drvo“) koji
su se koristile na tim putovanjima. Opisuje kako su čamci zimi tesani u
planinama, pa su spuštani u obližnja jezera na proleće, kad se led otopi;
odatle su plovili u Dnjepar. Zatim su nošeni u Kijev gde su dovršavani i
nuđeni Starim Rusima. Oni su ih onda kupovali „samo kao korita“ pa su im
dodavali vesla i svu opremu neophodnu za plovidbu Dnjeprom u junu. Znači
da su isprva više bili nalik na kanue, pa im je dodavana bočna oplata i
postajali su više nalik na vikinški brod: na kraju krajeva, pretpostavka je da
su ti brodovi tako prvobitno i nastali. Prošireni kanui poznati su iz
Skandinavije i ovaj opis je veoma sličan čamcima prikazanim na
kamenovima sa slikama iz Gotlanda, oko 500. godine p. n. e. Mada nisu
mogla da zamene veliki vikinški brod, takva plovila su očigledno imala i
prednosti. Bila su lagana i dovoljno snažna za brzake, a postoje čak i tvrdnje
da su neka mogla da prevezu i znatan broj ljudi.5
U jednoj sagi, junaci su porinuli trideset brodova iz Švedske i putovali
sve do Gardarike „ne spuštajući jedra“. Međutim, ako pogledamo geografsku
kartu i ogromne razdaljine o kojima se tu govori, teško je poverovati ne samo
da je bilo moguće ploviti sopstvenim brodovima čitavim putem preko
Balitka i savladati brojne prirodne prepreke već i imati dovoljno velikih
brodova za napade koji se kasnije opisuju. Nekoliko entuzijasta je izvelo
eksperimente da utvrde je li to zaista bilo moguće. Prvi pokušaj bio je
početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada je švedska ekspedicija
pokušala da putuje sve do Istanbula, u osam metara dugačkom brodu, kopiji
brodova koji su građeni na Gotlandu. Nažalost, misiju je osujetio nedostatak
dozvole za putovanje kroz sovjetsku teritoriju, posle istočne poljske granice.
Tim je uspešno stigao na odredište tako što je plovio zapadnijim rekama, i na
kraju je stigao u Tursku kroz Bugarsku.
Pole pada gvozdene zavese 1991, bilo je brojnih drugih putovanja
krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka, većinom na biranim
etapama putovanja iz Baltika. Nijedno, međutim, nije stiglo do kraja i sva su
morala da se oslanjaju, u nekom trenutku, na modernu pomoć, poput vuče
kamionom ili prevoza trajektom preko dela Crnog mora. Jedno putovanje iz
Sigtune u Švedskoj do Novgoroda, mada uspešno, trajalo je čak četrdeset
jedan dan, mada je možda moglo da bude mnogo brže, uz više iskustva i u
boljim uslovima. Pa ipak, zaključak je da je putovanje iz Skandinavije do
Konstantinopolja, bez zaustavljanja, trajalo nekoliko meseci, a usput je
trebalo brinuti i o napadima neprijateljski nastrojenih domorodaca.
Za uspeh je od presudne važnosti bilo odlično poznavanje uslova na
lokalnim rekama. Sem očiglednih problema – poznavanja koji je deo reke
dovoljno širok ili dubok, takođe ste morali da budno motrite i na vodostaj:
on je umeo da se dramatično promeni iz godine u godinu i iz jednog
godišnjeg doba u drugo. Na proleće se otapao sneg i struja nabujale reke bila
bi brža, tako da je plovidba bila jednostavnija. S druge strane, toplo i suvo
leto moglo je da značajno snizi vodostaj, zbog čega je postojala ozbiljna
opasnost od udarca o dno, čak i u plitkim plovilima. Takođe ste morali da se
postarate da putovanje dovršite pre nego što stigne zima, a reke se zalede.
Očigledno je da je deo putovanja morao da se pređe kopnom, baš kao što
stoji u mnogim pisanim izvorima. Za to su možda bili potrebni konji, da
pomognu u vuči brodova i njihovog tovara. Vođenje robova na putovanje
bilo bi praktično, pošto su oni mogli da se koriste za nošenje robe i
namirnica i vuču plovila. Neki arheolozi nagađaju da su saonice mogle biti
alternativni vid transporta zimi, da bi se iskoristio sneg i zaleđene reke. U
Rusiji, kroz istoriju, dnevno putovanje od 100 do 150 kilometara saonicama
nije bilo neobično, zbog čega bi to bio izvodljiv način za prelaženje velikih
razdaljina. To potkrepljuju i arheološki izvori; u Novgorodu su na primer
otkrivene gotovo savršene saonice, iz perioda oko 100. godine zajedno sa
stotinama delova drugih. Neke su bile dugačke i tri metra.6 Drugi delovi
nađeni su u Staroj Ladogi, iz najranijih faza tog naselja. Tri složene saonice
– koje su verovatno imale ceremonijalnu, a ne praktičnu svrhu – nađene su i
u Oseberškoj brodskoj grobnici. Ta tehnologija je očigledno bila
raspoloživa, i koristila se za putovanje i transport robe.

SUROVOST ŽIVOTA

Život u tim predelima umeo je da bude težak, ne samo zbog ekstremnih

temperatura i uslova koji su morali da se istrpe zimi. Na to su, međutim,
Skandinavci sigurno bili navikli, tako da nije čudo što su ne samo uspeli već
i procvetali u takvom okruženju.
Sem informacija i logistike, arapski tekstovi nam govore o nekim
običajima i detaljima iz svakodnevnog života kojih nema u drugim izvorima.
Najčuveniji je opis putopisca iz desetog veka Ibn Fadlana, čiji očaravajući
narativi pružaju žive detalje o običajima svih naroda koje je sretao na
svojim putovanjima. Njegovi putopisi su štivo koje se ne ispušta iz ruku; to
su zapisi očevica, gotovo etnografske prirode, koji prikazuju običaje Vikinga
na istoku, mada to ni izbliza nije bila njegova namera. Ibn Fadlanovo
putovanje je u suštini bilo misionarske prirode. Njegov konvoj dobio je
zadatak od abasidskog kalifa Al-Muktadira da otputuje kod povolških
Bulgara i da ih pouči islamskoj veri. Ibn Fadlan je takođe trebalo da im
pomogne da izgrade džamiju u kojoj će se klanjati i tvrđavu koja će ih braniti
od vladara koji im prete. To je bio odgovor na direktni zahtev bulgarskog
vladara, koji je nedavno prešao u islam.
Putovanje je otpočelo 21. juna 921. Zajedno s Ibn Fadlanom putovala je
čitava delegacija, a neki članovi bili su izabrani zato što su iz prve ruke
poznavali i jezike i običaje predela kroz koje će usput proći. Nije jasno
kakva je tačno bila Ibn Fadlanova uloga, ali izgleda da je bila važna.
Ispostavilo se da misija nije bila nimalo uspešna – zapravo, delom se
pretvorila u komediju grešaka, u kojoj obećani novac nikako nije stizao, a
planirane ispravke pogrešnih verskih običaja nisu išle po planu. U svakom
slučaju, nama je ostao dragoceni putopis i antropološka studija čija je
namera možda bila da bude zvaničan izveštaj koji će se poslati u Bagdad.
Priča Ibn Fadlana je povremeno trezvena i deskriptivna, a na drugim
mestima lična, čudna i nesvakidašnja. Neki delovi su očigledno puni
preterivanja i natprirodnog, a ipak su istovremeno izuzetno dramatični i
duhoviti. Ibn Fadlan nam pruža jedini preživeli savremeni opis vikinške
sahrane i u njemu nema mnogo sumnje o vezi između Starih Rusa i Vikinga.
Ibn Fadlan opisuje ono što vidi s priličnim užasom. Vikinzi su prljavi,
nemaju predstavu ni o najosnovnijoj higijeni i obožavaju svoje čudne bogove
na uznemiravajući način: „Oni su zaista poput magaraca što greše.“ Krajnje
ozbiljno primećuje da se Stari Rusi ne peru posle vršenja nužde ili jela ili,
još gore, ne oslobode se ritualne nečistoće posle seksualnih odnosa. Povrh
svega, opisuje da svakog jutra kada se peru, to čine prljavom vodom: sluga
gospodaru pridržava posudu s vodom u kojoj ovaj pere kosu, duva nos,
pljuje i čini „svaku moguću prljavu radnju“. Posle posuda ide do sledećeg
čoveka, koji sve to ponavlja pa je šalje dalje. Jednom muslimanu,
naviknutom na visok nivo lične higijene i s izraženim osećajem za čistoću, to
je bilo čudovišno.
Ibn Rustah je pružio drugačiju sliku (mada ih sam nikad nije video): on
kaže da je odeća Starih Rusa uvek bila čista i da su dobroćudno postupali
prema robovima, koje su takođe dobro odevali zato što će ih prodavati. Ibn
Rustah je opisao vrećaste pantalone koji su Stari Rusi nosili i koje
odgovaraju prizorima s gotlandskih oslikanih kamenova. Ibn Fadlan je Stare
Ruse opisao kao telesno najsavršenije ljude koje je u životu video – visoke i
rumene – sa zelenim tetovažama drveća i ljudskih prilika koje im prekrivaju
tela od vrata do vrhova prstiju.
Ibn Fadlanu su posebno grozne bile seksualne navike Starih Rusa, koje su
bile krajnja suprotnost onima na koje je navikao kod kuće, u muslimanskom
okruženju. Trebalo bi spomenuti da mu nisu smetali samo njihovi postupci:
bio je jednako šokiran nedostatkom seksualnog morala i obične pristojnosti
kod Oguza, turkijskog plemena. Užasnuo se kad je video da je, dok je
razgovarao sa nekim čovekom, njegova žena ogolila genitalije i počešala se,
dok su svi gledali.
Život među Starim Rusima bio je surov i sledio je niz pravila koja su
obezbeđivala vršenje pravde. Lopov bi, na primer, bio okačen užetom za
drvo i tako ostavljen, na vetru i kiši. Takođe su bili i grupa sklona izdajstvu,
u kojoj je vladalo veliko nepoverenje: u jednom opisu stoji da nijedan nije
išao da vrši nuždu sam već uvek u društvu trojice pratilaca, da ga brane
mačevima. „Jer ako čovek ima makar malo bogatstvo“, pisao je Ibn Rustah,
„njegov rođeni brat i drug koji ga prati priželjkuju ga i žele da ga ubiju i
opljačkaju.“ Verovatno zato širom vikinškog sveta nalazimo toliko ključeva,
katanaca i zakopanih blaga.
Ljudima s kojima sarađujete i s kojima trgujete morate da verujete, ali
čak i to ponekad može biti teško: runski natpis s Gotlanda opisuje čoveka
koji je umro na putovanju, daleko od doma, pošto su ga izdali blakumen (po
svoj prilici Vlasi, stanovnici današnje Rumunije). To su verovatno bili ljudi
kojima je verovao i s kojima je imao nekakav poslovni odnos, a njegovi
srodnici kod kuće izrazili su svoju nesreću i nezadovoljstvo rečima: „Nek
bog izda one koji su izdali njega.“7
Na drugim mestima Stari Rusi se opisuju blagonaklonije, kao žestoki
ljudi koji potiču iz snažnog naroda, kao stasiti i hrabri. „Oni ne znaju šta je
poraz; niko ne okreće leđa, sve dok ne ubije neprijatelja ili sam ne pogine“,
kaže filozof i istoričar Ibn Miskavaj. U jednoj priči, grupa od pet rumenih
Starih Rusa sukobila se s brojnim dajlamitskim ratnicima (iz savremenog
Irana) i svaki ih je ubio mnogo, pre nego što su ipak potučeni. Ali čak se i
tada poslednji od njih popeo na drvo i „ubo sam sebe u vitalne organe“
umesto da ga uhvate. Ti ljudi su očigledno bili na glasu kao borci.
Upravo u spisima Ibn Fadlana spominju se vratne grivne; te permske
grivne nađene su u ostavama u Skandinaviji i Engleskoj:

Oko vrata nose grivne od zlata i srebra, jer svaki čovek, čim sakupi
10.000 dirhama, pravi grivnu za svoju ženu. Kad skupi 20.000,
napravi dve i tako dalje. Svaki put kad uveća svoje bogatstvo za
10.000 doda još jednu grivnu onima koje njegova žena već ima, tako
da jedna žena nosi mnogo grivni oko vrata.

Ovo zapažanje Ibn Fadlana pokazuje da su Stari Rusi koristili srebro kao
prenosnu valutu, na način koji jasno pokazuje njihovo relativno bogatstvo
(mada je 10.000 verovatno preterano zato što bi takva grivna bila teška oko
tri kilograma). U Skandinaviji su ručne grivne često sečene za hacksliver i
korišćene na istovetan način. Drugo, to potvrđuje da su grivne imale vrednost
zasnovanu na težini koja je tačno odgovarala broju dirhama. To je važno zato
što su sistemi težine integralan deo ekonomije zasnovane na plemenitim
metalima, kakvu je između ostalih koristila i Velika vojska, a to nam mnogo
govori o dalekim trgovačkim mrežama. Mada nije sasvim sigurno kako su i
gde nastali sistemi merenja težine koje su koristili Vikinzi u devetom veku,
jasno je da su bili u bliskom srodstvu sa sistemima iz istočnog sveta. Taj
narativ nam onda pruža neke dragocene spone između ljudi opisanih kao
Stari Rusi i onih koje zovemo Vikinzi; bez Ibn Fadlanovih zapisa, ne bismo
razumeli društveni značaj korišćenja vratnih grivni.
Ibn Fadlan je tokom svog putovanja koristio tumača, pošto često opisuje
je do informacija došao preko njega. Tumač nije prevodio samo razgovore
već je i objašnjavao običaje, tako da je sigurno bio neko ko dobro poznaje te
kulture. Iz Ibn Fadlanovog teksta se ne vidi jesu li tumači bili deo
ekspedicije ili meštani, mada u jednom drugom putopisu iz devetog veka
nalazimo da su Stari Rusi, na dalekom putovanju do Bagdada, koristili
evnuhe koji govore slovenski (robove) da im prevode.

SMRT POGLAVICE

Ibn Fadlana je posebno proslavio opis pogreba poglavice Starih Rusa. Tom
događaju je slučajno prisustvovao zato što se našao u njihovom logoru kad je
vođa umro, negde u blizini Volge. Opis je stravičan, ali istovremeno prenosi
složene obrasce ponašanja i rituala koje inače nikako ne bismo mogli da
rekonstruišemo. Niz događaja koji opisuje je dobro koordinisan; izvođenje
pogrebnih rituala zarad mrtvih, koliko i živih.
Pogreb se odvijao u toplijem delu godine, zato što zemlja još nije bila
zamrznuta. Ibn Fadlan se, u pratnji svog karavana, zaustavio i posmatrao
Stare Ruse, koji su stigli rekom u brodovima i ulogorili se kraj Volge da bi
trgovali. Brodovi su sigurno bili krcati robom, možda sakupljanom
mesecima, s ciljem se iskoristi strateško i praktično rečno tržište. Tu je bilo
muškaraca, žena, dece i mnogo robova: neki robovi su bili na prodaju, neki
su zadovoljavali potrebe samih trgovaca; svrha nekih je zavisila od trenutnih
potreba vlasnika.
Logor je bio prostran i narastao je do neprepoznatljivosti. Ibn Fadlan je
hodao među njima, u društvu svog tumača i posmatrao kako bi, naizgled,
pošto stigne u logor, svaki trgovac izašao iz broda s ponudama u rukama –
hlebom i mesom, crnim lukom i mlekom, koje je nosio pred idola. Posmatrao
je i slušao tumača koji opisuje kako idoli – drveni stubovi s istesanom
ljudskom glavom – predstavljaju njihovog boga, koji će se postarati da
trgovac sklopi unosne poslove i da ga pritom ne prevare. Kad je Ibn Fadlan
noću sedeo u šatoru i beležio misli, tiho se za sebe smejao zbog gluposti tih
trgovaca. Nisu shvatali da njihove ponude žrtvovanih životinja – ovčije
glave i krave na ražnjevima zarivenim u zemlju da se nahrani gladni bog –
zapravo preko noći pojedu psi lutalice. Naivni Severnjaci, pisao je, vraćali
su se ujutro, srećni što vide da je njihov bog prihvatio te darove.
Onda je Ibn Fadlan čuo, možda jednog jutra pošto je primetio drugačiju
atmosferu u logoru, da je vođa umro. Primetio je da su pripreme za pogreb
bile dugačke, da su trajale deset dana: trebalo je sašiti odeću i pripremiti
pogrebnu lomaču. Pogrebom je rukovodila žena o kojoj su govorili kao o
Anđelu smrti, a Ibn Fadlan je ovako opisao njene dužnosti: „Ona rukovodi
šivenjem i uređivanjem svih tih stvari i ona ubija robinju. Video sam da je
veštica, krupna u telu i zloslutna.“
„Stvari“ o kojima govori odnose se na prekrivače kreveta koji je stavljen
na brod, zajedno s jastucima od vizantijskog brokata. Drugi prevodi tvrde da
je Anđeo smrti bila „mračna, korpulentna žena, ni mlada ni stara.“ Je li
moguće da je ona bila ono što su nazivali volve, putujuća žena povezana s
religijom, za koje znamo s drugih mesta iz vikinškog sveta? Važan deo
ceremonije je da neko prati pokojnog poglavicu na onaj svet. Prema Ibn
Fadlanu, robinja ili konkubina dobrovoljno se javila za tu dužnost za to, pa je
prošla kroz niz rituala. Isprva su prema njoj postupali relativno dobro, pošto
je dobila dve pratilje da se o njoj staraju. Ibn Fadlan ju je opisao kao veselu
i činilo se da se ni u jednom trenutku ne protivi postupcima prema sebi,
delom verovatno zato što su joj sve vreme davali alkohol, a možda i
narkotike.
Zatim je robinja učestvovala u čudnom ritualu, gde su je digli iznad
dovratka, pa je izjavila ne samo da vidi svoje roditelje već i svog gospodara
u Raju kako je doziva. Nije se pobunila ni da ima seksualne odnose s velikim
brojem poglavičinih ljudi, koji su, bizarno, tvrdili da to rade iz ljubavi
prema svom palom drugu. Moguće je da je takvo postupanje prema konkubini
ili robinji bilo uobičajeno. Time što se dobrovoljno javila za tu ulogu, njen
status se takođe uzdigao od robinje, do poglavičine nesveste u smrti. Za
osobu koja je u životu malo čemu mogla da se nada, to možda nije bio tako
loš izbor kao što nam se čini. Ako želimo da shvatimo ulogu tadašnjih žena,
važno je primetiti koliko je bilo bitno što ima moć da utiče na događaje i na
sopstvenu budućnost, i da bude glavni učesnik značajnog događaja.
Na kraju su robinju uveli u pogrebnu odaju na brodu koji je izvučen na
kopno, i u koju je poglavica premešten, u privremeni grob. Tu je robinju, da
bi pratila poglavicu, ubio Anđeo smrti (koji je najčešće bio žena). Ibn
Fadlan nam daje stravičan opis – neki ljudi su je držali dok su drugi tukli po
svojim štitovima, da bi nadjačali njene krike. Napokon su brod i sve u njemu
zapaljeni. Posle je Ibn Fadlan opisao kako je na mestu ostataka broda
podignuta humka, na koju su Vikinzi podigli drveni stub s uzrezanim imenom
poglavice i imenom kralja Starih Rusa.
Dve činjenice su važne u vezi s tim svedočanstvom. Prvo, opis pogreba
toliko se poklapa s arheološkim nalazima vikinških pogreba i u Skandinaviji
i u ostatku vikinškog sveta, da nikako ne možemo odbaciti vezu tih ljudi s
onima o kojima mislimo kao o Vikinzima, iako su ovde opisani kao Stari
Rusi. Mada je pogreb bio kremacija, on veoma odgovara detaljima brodskih
grobnica nađenih drugde: pogrebna komora unutar Oseberškog broda, na
primer, izgleda veomo slično. Životinje prinošene kao žrtve, koje opisuje Ibn
Fadlan, takođe su nam poznate, a čitava sahrana ima sličnosti s
performativnim elementima iz zajedničke grobnice u Reptonu. I kremacije i
sahrane bile su česte u vikinškom svetu, i često su se odvijale paralelno.
Pogrebni običaji su se razlikovali: neki pokojnici polagani su u zemlju bez
pogrebnih predmeta, a drugi s opremom neophodnom za zagrobni život. Neki
u kovčezima, a drugi, kao Bj.581, u složeno ukrašenim kriptama. Po rečima
Ibn Fadlana, to je imalo veze sa statusom i bogatstvom. Siromaha će, pisao
je, kremirati, dok će roba ostaviti tamo gde je umro, da ga prožderu psi i
ptice. To je još jedan mogući razlog zašto je tako teško naći pogrebne
tragove robova.
Drugo, Ibn Fadlanov zapis je najpouzdaniji – bar u određenoj meri –
savremeni opis prinošenja ljudskih žrtava u doba Vikinga. A taj opis nudi
moguće veze s dečjim grobom u Reptonu. Jesu li ta deca možda ubijena u
nekom sličnom ritualu? Očigledno je da su okolnosti bile različite, ali je u
Ibn Fadlanovom opisu prisutna velika drama i performativni element koji je
možda postojao i u Reptonu. Pogreb kraj Volge nije bio samo praktični
proces postupanja s lešom koji truli već složeni ritual i pripovedački
postupak, izveden s brižljivo isplaniranom koreografijom, koja ima smisla za
posmatrače. Ako ćemo verovati Ibn Fadlanovom opisu, svaki element, od
pripreme tela do izrade komore na brodu do ritualnog zlostavljanja robinje,
bio je deo priče koja je imala značenje i jasne razloge izvođenja. I u Reptonu
je bilo nečeg teatralnog, u načinu na koji je masovna grobnica stvorena: čist
sloj crvenog peska ispod kostiju i slaganje ostataka, verovatno oko
centralnog groba. Možda je i tu bilo sličnih rituala, u senkama ruševine
nekad čudesnog manastira.
 8.

PERLA: RASKRŠĆA
 VIPOVZIV, UKRAJINA, 2018.

Izašla sam iz rova po vodu, pa sam sela na sparušenu travu pod senkom
izlizane cirade. Sunce peče i danima nismo videli ni oblačka dok kopamo
daleko od senki borove šume koje okružuju ravnicu. Zaklanjam oči rukom i
gledam ka brdu na istoku, nazirem osobu koja bosonoga korača peščanom
stazom ka meni. Tamo gore je drevna brdska utvrđenja koja gleda na reku,
s arheološkim rovom dubokim i do deset metara. Nesigurne,
improvizovane, lestvice jedva izdržavaju studente koji se spuštaju do dna,
gde se drevne postholes pojavljuju kao siluete u pesku: sve što je ostalo od
utvrđenja koje se pre hiljadu godina dizalo na tom brdu. Kako se prilika
približava, vidim da je to Vitalij, i da je desnu ruku stegnuo u pesnicu.
Nešto je našao. Pridižem se i krećem ka njemu. „Ovo si tražila?“, pita i
pruža ruku. I evo je: mala perla od karneola s glatkim, ravnim
površinama, duguljasta i s brušenim stranicama, ista kao ona nađena u
Reptonu.
 OSETLJIVA POLITIČKA PITANJA

Pripovesti o Starim Rusima pružaju živopisnu pozadinu i ubedljiv i zanimljiv

opis ljudi koje biste sreli na tim putovanjima. Ipak, ostaju pitanja koliko su ti
opisi tačni i u kom vremenskom razdoblju bi se razvili. Šta se dešavalo van
teritorija koje su opisali arapski putnici: koliko su se veze daleko pružale na
sever, zapad, ili još dalje na istok? Ne postoji saglasnost o tome koliko su ti
svetovi bili međusobno povezani. Akademske rasprave koje traju već više
od veka – i koje su ponekad ogorčene – bave se time jesu li Vikinzi i Stari
Rusi zaista jedno te isto. Razdvojenost između istoka i zapada je delom
semantička: mada, kao što su neki rekli, Stari Rusi nisu uvek bili Vikinzi,
mnogi Vikinzi su bili Stari Rusi. Ovde je ključno pitanje identiteta. To je bila
mešavina kultura (skandinavske, slovenske, hazarske, vizantijske i drugih) i
moguće je da je najranije prisustvo Vikinga bilo katalizator onoga što će
Stari Rusi postati. Međutim, to je sporno iz političkih razloga, još i više zbog
represivnog uticaja koji je Sovjetski Savez decenijama vršio na istoričare i
arheologe iz tih krajeva. Poznate su reči Džoržda Orvela iz njegove
antiutopije1984: „Onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost. Onaj ko
kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.“ Postoji izreka da je u ranoj
srednjovekovnoj Evropi „nošenja oružje značilo učestvovanje u politici“, a u
tim istočnim oblastima, proučavanje tog davnog perioda može po prirodi da
bude veoma političko.
Mnoga nerešenja pitanja u vezi sa Starim Rusima i Vikinzima svode se na
jedan istorijski izvor, Povest minulih leta. Sem zapisa arapskih putopisaca,
koji se uglavnom bave Volgom i desetim vekom, ima malo dostupnih
istorijskih izvora koji pružaju konkretnije detalje o tome kada je ta oblast
naseljena i ko je to učinio. Dobar deo onoga što mislimo da znamo potiče iz
Povesti minulih leta, koja je sastavljena između sredine jedanaestog i
početka dvanaestog veka. Mada sadrži neke pouzdane informacije, njen veći
deo mora se uzeti s izvesnom rezervom: njegovi pisci, hrišćanski monasi iz
Kijeva, izgleda da su davali sebi prilično slobode u tumačenju istorije, a
informacije u Povesti sadrže priču o nastanku današnje Rusije i Ukrajine.
Smatra se da je Povest napisao Nestor, monah iz manastira Pećine u
Kijevu, i da je takođe poznata kao Primarna hronika ili Nestorova hronika.
Glavni tok priče ide ovako: početkom šezdesetih godina devetog veka u
zemljama Slovena vladao je metež. Slovenska plemena su dugo mučili
pljačkaši sa severa, družine Varanžana (to je još jedno ime koje se često
koristi kao sinonim za Stare Ruse ili Vikinge, a kasnije će dobiti konkretnije
značenje), koji su ih prisilili da plaćaju danak. Na kraju su se pobunili, ali je
to dovelo do katastrofe. Unutrašnji razdor je pokazao da je nezavisnost
poduhvat osuđen na propast; Sloveni su bili previše zauzeti međusobnim
sukobima. Da bi rešili taj problem, poslali su zahtev drugoj grupi
Severnjaka: „Naša zemlja je prostrana i bogata, ali u njoj nema reda. Dođite
da nam budete vladari“, molili su Sloveni.
Na poziv su odgovorila tri brata, koji su poveli svoje porodice i „Sve
Stare Ruse“ da se dosele. Njih trojica su bili Rjurik, najstariji, koji je došao
u Novgorod; Sineus, koji se naselio u Beloozeru, na južnoj obali Belog
jezera; i Truvor, koji je došao u Izborsk, istočno od rusko-estonske granice.
Zemlja oko Novgoroda – Novog grada – postala je poznata kao zemlja Starih
Rusa. Mlađa dva brata istrajala su samo godinu dana i posle je Rjurik
preuzeo vlast u čitavoj oblasti. Tako je, prema Povesti, osnovana država
Rusa. U godinama koje slede, njeno težište prešlo je u Kijev.
Dva mesta u ovoj priči od presudnog su značaja za shvatanje zašto je taj
tekst postao toliko problematičan. Prvo, protagonisti su stigli sa severa i
najverovatnije su bili švedski Vikinzi. Drugo je to što su slovenska plemena
opisana kao nesposobna da odbiju napade Vikinga i da budu samostalna.
Lako je uvideti zašto je takva verzija događaja postala problematična u priči
o poreklu nacije. Debata je prerasla u sukob između normanista i
antinormanista, gde su prvi zagovarali značajan skandinavski uticaj a drugi
ga gotovo u potpunosti poricali. Antinormanistički stav bio je posebno
prihvaćen u doba sovjetske vlasti. Preferirani narativ bio je da Skandinavci
nisu imali uticaja na ranu rusku politiku, jezik ili religiju, a da se ime odnosi
na nešto sasvim drugo: predlozi su išli u rasponu od reke Ros kod Kijeva do
grada Rodez u Francuskoj, ili ostrva Rigen na Baltiku ili, još kreativnije, da
ime potiče od drevnog iranskog plemena Roksolani. Sve samo ne
Skandinavija.
Rasprave su ponekad postajale ekstremne, posebno na strani normanista,
kao kad je Adolf Hitler izjavio: „Da nisu stranci, počevši od Vikinga, uneli
neke osnove organizacije u ruske mase, Rusi bi i danas živeli kao zečevi.“
Posle takvih izjava, nije teško shvatiti protivljenje teorijama o vikinškim
vezama i dilemu za slovenske naučnike da prihvate stav koji će superiornim
strancima pripisati zasluge za nastanak čitave njihove nacije ili alternativnu
verziju koja se kosi s pisanim izvorima. Jedan istoričar iz devetnaestog veka
se ovako izrazio: „Pitanje glasi jesmo li mi stvorili sopstvenu istoriju.“
Dugo se činilo da kompromis nije moguć, i to je verovatno jedan od
glavnih razloga zašto je istočna sfera u principu bila isključena iz rasprava o
dobu Vikinga. Gvozdena zavesa koja je podelila Evropu posle Drugog
svetskog rata značila je da istraživači severnjačke prošlosti u najboljem
slučaju obeshrabrivani, a u najgorem i ućutkivani. Postoje čak tvrdnje da je
svako istraživanje u kome se mogao naslutiti da je inostrani uticaj – ne samo
skandinavski – imao pozitivan uticaj na slovenske narode – mogao biti
koban.
Primer posledica takvog razmišljanja vidi se u drugom slovenskom
lokalitetu, gde su po tradiciji Vikinzi imali malo uticaja: reč je o Pragu. U
praškom zamku, ukrajinski arheolog Ivan Borkovski 1928. iskopao je grob iz
desetog veka; u to doba je Prag bio važan kosmopolitski centar. Kostur
muškarca nalazio se u propaloj drvenoj kripti, a uz njega su bili poznati
pogrebni predmeti: mač, sekira, noževi, kresivo i kofa pored njegovih nogu.
Mnogi od tih predmeta bili su skandinavskog tipa, zbog čega je došlo do
jednog tumačenja da je to bio grob Vikinga, ali je ta tvrdnja isprva
ignorisana. Kad su nacisti 1939. okupirali Prag, odmah su shvatili koliko bi
im koristila sahrana jednog Vikinga u zamku: prisustvo germanskih naroda u
Istočnoj Evropi godilo je nacističkoj ideologiji pošto bi taj narativ pružio
istorijski presedan za njihovu okupaciju. Vikinški, skandinavski i nemački
identitet brzo su sažeti u jedno, uz tvrdnje da zamak, a samim tim i čitava
teritorija opravdano pripadaju nacistima. Posle rata, kad je Čehoslovačka
potpala pod uticaj SSSR-a, naglašavano je alternativno tumačenje: da je
poreklo te osobe bilo slovensko. Tim istraživača je pokušao da reši to
pitanje pomoću bioarheologije, ali do danas nema jasnih rezultata: analiza
izotopa sugeriše da njegovo poreklo nije bilo lokalno već je stigao iz
severne Evrope, verovatno iz okoline Baltičkog mora – možda iz mesta kao
što je Danska.1 Mada je zbog toga vikinško poreklo sasvim moguće, znamo
da geografija nije jednaka identitetu i da novi naučni metodi ne mogu da
obezbede političku neutralnost.
To osetljivo političko pitanje, prema tome, mora da uzme u obzir svako
ko pokušava da shvati Vikinge na istoku. Malo je verovatno da je opis iz
Povesti minulih leta u potpunosti istinit, ne samo zato što je zapisan nekoliko
godina kasnije nego i zato što je priča sačinjena tako da predstavi jednu
konkretnu lozu, Rjurika i njegovih potomaka, kao jedine legitimne naslednike
onoga što će postati poznato kao Kijevska država, politički entitet koji su
Stari Rusi osnovali krajem devetog i početkom desetog veka. Mnogi su
pokušali da potkrepe tu priču i da povežu Rjurikov identitet s drugim
poznatim i veoma stvarnim Vikingom: Rorikom, bratancem ili bratom
danskog kralja Haralda Klaka, koji je umro oko 880. Rorik se spominje u
Kraljevskim franačkim analima i drugim kontinentalnim izvorima, i ta veza
ima smisla, pošto su njih dvojica sasvim sigurno bili savremenici. Međutim,
ne postoji ništa što bi povezalo Rorika s Kijevom, tako da je to
najverovatnije samo slučajnost.
Ali šta je s arheologijom i novim dokazima? Istok se u odnosu na period
od pre trideset godina otvorio za istraživače i novi dokazi nam omogućavaju
više načina da potkrepimo ili osporimo istorijske tekstove. U regionu
gornjeg Dnjepra postoje brojni arheološki lokaliteti, među kojima je
najpoznatiji Gnezdovo, blizu Smolenska, u zapadnoj Rusiji, na desnoj obali
Dnjepra. Možda je reč o gradu koji se nekad zvao Smaleskija; to ime se
spominje u islandskim sagama. Na tom lokalitetu se jasno vidi skandinavski
uticaj, i u tipovima sahrana i u otkrivenim artefaktima. U Primarnoj hronici
se spominje da je Smolensk osvojio Oleg, Rjurikov naslednik, početkom
osamdesetih godina devetog veka, baš pre nego što je ubio Askolda i Dira,
dva brata koji su stigli s prvim doseljenicima i postali vladari Kijeva.
Tu, u Gnezdovu, važnost reke postaje kristalno jasna. Sem saobraćaja ka
jugu Dnjeprom, imali biste pristup na istok ka rutama na Volgi, kao i ka
severnim oblastima preko jezera Iljmenj i reke Lovat. Sahrane su posebno
bogate i među njima ima kripti koje veoma nalikuju onima na lokalitetima
poput Birke. Često se smatralo da je taj grad bio pogost, centar u kome se
prikupljao danak i koji su držali ljudi kasnijih kijevskih vladara, potomci
Rjurika koji su vladali kraljevstvom Kijevske Rusije. To je možda kasnije
tumačenje, ali jeste sigurno da je Gnezdovo u doba Vikinga imalo jasne i
značajne veze sa Skandinavijom dok je istovremeno bilo i samo uticajno i
jako mesto. Sada je analiza drevnog DNK možda prvi put demonstrirala tu
vezu, pošto je u jednom grobu otkriven čovek s poreklom „nalik na dansko“.
Kad se krene dalje na jug ka Dnjepru, malo toga se zna iz pisanih izvora,
a čak i pristup informacijama iz arheoloških iskopavanja ponekad može biti
težak. Međutim, 2018. su me pozvali da predvodim tim britanskih studenata
koji su sarađivali s ukrajinskim arheolozima na iskopavanju jednog lokaliteta
Starih Rusa severno od Kijeva. Reč je o Vipovzivu, koji se nalazi
sedamdeset pet kilometara severoistočno od Kijeva. Da biste tamo stigli,
morate da prođete kroz beskrajna polja suncokreta i zabačena sela sa
zarđalim traktorima; osveženje ćete u seoskoj prodavnici platiti hrivnama,
ukrajinskom valutom koja potiče od standardizovanih, na težini zasnovanih
metalnih šipki istog imena, koje doslovno znači „vratna grivna“. Monetarni
sistem u Ukrajini potiče od valuta koje su korišćene pre više od hiljadu
godina i koje su se postepeno razvile iz onih koje su koristili Stari Rusi.
Iskopavanja je predvodio Ukrajinac Vjačeslav Skorohod, pripadnik nove
generacije arheologa koji rado sarađuju sa zapadnim kolegama.
Vipovziv je prvi put primećen na vazdušnim fotografijama koje je snimio
Luftvafe za vreme Drugog svetskog rata, i ukrajinski tim je na lokalitetu radio
već deset godina. Kad ga vidite iz vazduha, lokalitet deluje logično:
dugačko, uzano poluostrvo koje štrči na poplavnoj ravnici kojom je nekad
tekla reka Desna. Danas je reka oko tri kilometra dalje, ali njeni ožiljci i brz
tok jasno se primećuju na predelu: satelitske fotografije prikazuju vijugave,
talasaste pojaseve boje, gde trava i pesak otkrivaju neizbrisive tragove koje
je ostavio njen meandrirajući tok, tragove koji svedoče o tome koliko je bila
snažna i brza. Manja reka po imenu Krimka sada sporo teče pored izdignutog
zemljišta i ta pritoka, ili neka slična, nekada je tekla iza lokaliteta, moguće
način da se isplovi iz Desne, na kojoj je bilo mnogo rečnog saobraćaja.
Nizvodno, glavna reka se uliva u Dnjepar kod Kijeva, dok u drugom pravcu
možete putovati severno do grada Černigova i, na kraju, do izvora reke u
blizini Smolenska, preko granice u Rusiji. Desna na starom
istočnoslovenskom jeziku znači „desna ruka“, možda zato što je bila najveća
pritoka Dnjepra. Između početka decembra i aprila, reka je obično zaleđena.
Krajem devetog ili početkom desetog veka na istaknutom vrhu poluostrva
niklo je brdsko utvrđenje. Tu je ukrajinski tim našao dokaze o palisadama i
fortifikacijama, što znači da je bila veoma snažno branjena: mesto s koga
biste veoma lako primetili neprijatelje, a i svako ko bi plovio Desnom
morao je da je vidi. Pozadi, gde sporija pritoka obilazi utvrđenje, ima
dokaza o lučkoj oblasti, s tragovima starih kanala, gde su brodovi mogli da
se izvuku iz vode, kao i molova. Među peščanim naslagama nađeni su zarđali
gvozdeni ekseri korišćeni prilikom popravke brodova. Na ravnici iza
utvrđenja arheolozi su otkrili veliki broj potopljenih zgrada koje su bile deo
naselja. U njima su živeli ljudi lokalnog porekla, bar sudeći po artefaktima:
predmeti imaju tipičan slovenski izgled, čest na svim lokalitetima u toj
oblasti. Na sve strane ima dokaza o zanatstvu, o malim, kućnim preduzećima
koja niču kao podrška sve većem naselju. Međutim, u utvrđenju su predmeti
drugačiji. Reč je o objektima višeg statusa i više njih potiče s drugih mesta:
stvari poput srebrnih dirhama i sićušnog fragmenta žičanog oklopa – stvari
koje je imala samo elita. A tu je i taj sićušni narandžasti predmet otkriven
tokom iskopavanja: perla od karneola je potpuno ista kao ona nađena u
Reptonu.

ROBA

Prvenstvena uloga lokaliteta poput Gnezdova i Vipovziva bila je kontrola

plovidbe rekama i samim tim nadzor i upravljanje širenjem kijevske države.
To nisu toliko bili stalna naselja ili gradovi već više kao ispostave ili
tranzitni centri osnovani zarad upravljanja pokretima ljudi. Tako su mogli da
kontrolišu trgovinu i da naplaćuju porez, što je verovatno bila njihova
prevashodna svrha. Kad su stigli Stari Rusi, Sloveni su već plaćali danak
Hazarima i novi gospodari su preuzeli taj unosan posao. Takođe, obećali su
da će štititi one koji uredno plaćaju. Drugim rečima, to je bio jedan vid
reketiranja, nimalo različit od onoga što su Vikinzi radili na zapadu.
Drugi unosan deo operacije bilo je hvatanje i prodaja robova. Tu je
uspeh poduhvata bio toliki da je od samog imena sužanja – Sloveni – u
engleskom nastala reč rob (slave). Porobljavanje je bilo sezonsko i neka
doba u godini su korišćena za putovanje u unutrašnjost i hvatanje ljudi koji bi
mogli da se prodaju duž Volge i Dnjepra na tržnicama na jugu ili severu. To
je moglo da znači da su robovi nedeljama pa čak i mesecima držani u
naseljima kao što je Vipovziv, što je sigurno bio slučaj i u zapadnim
vikinškim logorima. Takođe je moguće da je bar privremeno posedovanje
velikog broja robova olakšavalo kretanje brodova rekama i njihovo
prenošenje. A ipak, ni ti robovi nisu ostavili nikakvog traga za sobom.
Brojni izvori nam kažu da su robovi bili važan deo tih istočnih društava.
U Ibn Fadlanovom opisu Hazara, na primer, on objašnjava da je kralj imao
šezdeset robinja kao konkubine (uz svojih dvadeset pet žena) i da je svaka
imala evnuha da je štiti u svako doba. U Mađarskoj je andaluzijski putnik
Abu Hamid Al-Garnati u dvanaestom veku pisao da je lepa robinja jeftina:
većim delom godine može se kupiti za deset dinara, ali u sezoni pohoda –
kada je, pretpostavljamo, ponuda bila velika – dobra robinja ili grčki momak
mogli su da se kupe za samo tri dinara. Radi poređenja, opisao je da je
dvadeset ovaca koštalo jedan dinar.
U devetom veku je u Islamskom kalifatu vladala tolika potražanja za
robovima da je njihova cena naglo skočila, po jednom izvoru čak i do šeststo
hiljada dirhama. Vek kasnije, međutim, izgleda da je postojao toliki višak, da
su se robovi prodavali za ne više od dvadeset ili trideset dirhama. Deveti
vek je očigledno bio zlatno doba trgovaca robljem, i zato je to postao toliko
popularan poslovni poduhvat za Vikinge.
Robovi su, naravno, bili samo jedna od mnogih roba na kojima su
zarađivala ta naselja i trgovačke stanice: sledeća na spisku bila je trgovina
krznom, unosan posao koji se Vikinzima veoma isplatio. Krzna sa severa su
za bagdadsku elitu predstavljala luksuz, baš kao što su perle i drugi egzotični
predmeti bili luksuz na severu. Mada su neka krzna stizala čak iz
Skandinavije, mnoga su mogla da se nabave širom istočne Evrope, što je
značilo da su putnici rekama lako mogli da do njih dođu usput. U različitim
oblastima nabavljala su se krzna različitih životinja, kao na primer kod
Finaca: čudesno belo i veoma traženo zimsko krzno velike lasice, ili
hermelina. Postojale su brojne različite vrste, koje su imale razne namene, a
neka su mogla da se nabave samo u određenim oblastima i u određeno doba
godine. Na primer hermelin: on menja krzno dvaput godišnje i preko zime mu
izraste gusto i svilenkasto krzno koje je na severnim geografskim širinama
potpuno belo. Takva bela krzna bila su popularna kroz čitavu ljudsku istoriju,
i čak i danas asociraju na visok status. Tradicionalna ceremonijalna odora
pripadnika britanskog Doma lordova obrubljena je belim hermelinom, kao i
kapuljače i obrubi plašta vicekancelara Univerziteta u Kembridžu. Hermelin
je čak i simbol na zastavi vojvodstva Bretanje. Da je krzno bilo popularno u
doba Vikinga vidi se u grobu iz Stavangera, na zapadu Norveške: zajedno s
oružjem, opremom za jahanje i drugim ličnim predmetima, sahranjeni čovek
je na sebi imao odeću s tragom hermelinovog krzna. Verovatno je to bilo ono
belo krzno koje spominje arapski istoričar al-Masudi kada je 956. pisao da
se na istoku trguje crvenim, belim i crnim krznom, različitih vrsta, kvaliteta i
cena.
Al-Masudi je takođe objasnio da se krzna šalju iz oblasti Volge, na jug, u
Islamski kalifat i na sever i zapad, čak do Franačke i Al-Andaluza, to jest, do
muslimanske Iberije. Vladari nearapskih naroda, pisao je, uživaju da oblače
ta krzna, a posebno ona najcenjenija i najdragocenija među njima, crna krzna.
Od njih su pravili odeću poput tunika bez rukava i kapica: možda to ima
nekakve veze s kapom koju je nosila žena iz Birke, Bj.581?
Koliko su ta krzna bila cenjena vidi se iz al-Masudijevog opisa onoga što
je kalif iz osmog veka, al-Mahdi, uradio na putovanju u Raj, u današnjem
Iranu, na južnom obodu Kaspijskog jezera. U tim krajevima je zimi umelo da
bude izuzetno hladno i, daleko od toga da su krzna predstavljala puki statusni
simbol. Crna krzna su očigledno bila na ceni zbog izuzetne sposobnosti da
zadržavaju toplotu, što je kalif otkrio putem eksperimenta: tokom jedne
posebno teške zime, s jakim mrazem i dubokim snegom, zatražio je da mu
donesu nekoliko vrčeva vode. Svaki vrč je začepljen komadom različitog
krzna. Pošto ih je ostavio napolju preko noći, na ciči zimi, kalif je ujutro
zatražio da ih pregleda. Otkrio je da su svi zaleđeni, sem onog koji je bio
začepljena krznom crne lisice – pa je zaključio da će to biti krzno koje će mu
pružiti najbolju zaštitu od hladnoće i vlage. Al-Masudi je objasnio koliko je
dobro mišljenje vladalo o tim krznima: ova vas greju i štite od kiše,
zadržavaju više toplote od krzna bilo koje druge životinje, rekao je, dok
„fluidi koje sadrže podsećaju na fluide vatre“. Štaviše, pisao je, ona su
savršen izbor za odeću za osobe osetljivog zdravlja ili stare.
Trgovci i zanatlije su na toj ruti trgovali i drugom robom, kao što su
kljove morža, s dalekog severa. Kada je Otere posetio Alfreda u Engleskoj,
poneo je „zube morža“ da ih da kralju na poklon ili da ih proda, a moguće da
ih je i sam Otere sakupio: zapravo je tvrdio da je ubio šezdeset morževa ili
malih kitova na putu oko Severnog rta, na dalekom severu Norveške.
Očigledno je moguće da neki od tih predmeta nisu prosto išli iz ruke u ruku
već su zapravo putovali s lovcem ili možda organizatorom lova.
U Vipovzivu, ako krenete peščanom stazom do vrha utvrđenja i pogledate
poplavnu ravnicu, shvatićete kako su ravnice, reke i bogati resursi bili
poželjni doseljeničkoj grupi, posebno onoj koja lako može da se dokopa
vlasti i iskorišćava lokalne zajednice. Verovatno je bilo koristi i za te
zajednice, za one koji su rado trgovali i koristili priliku da razviju sopstveno
preduzetništvo, zadovoljavajući potražnju koju su došljaci stvarali. Ta
naselja nisu rasla kako obično rastu gradovi, kroz sve veću stabilnost koja
predstavlja reakciju na rast stanovništva, već pre iz konkretne potrebe da se
uspostave trgovački centri i da se kontroliše najvažniji put za komunikaciju:
reke. Mada gradovi nisu nikli na mestima čija okolina može da ih izdržava,
to je značilo da su nastali u oblastima koje su bile strateški i topografski
važne, što je možda dovelo do nastanka ruralne ekonomije. Možda se slična
situacija može primetiti u Engleskoj, gde je na primer logor u Torksiju
poslužio kao pokretač grnčarske industrije i kasnije naseljavanje.
To je takođe značilo da lokalno proizvedena roba ponekad može biti
važna, a jedan proizvod od presudnog značaja za pomorske uspehe Vikinga
baš je takav: katran. Jasno je da su vikinški brodovi zahtevali obimne
popravke i često održavanje, i dokazi o obradi metala u zimskim logorima na
zapadu govore da su oni bili mesta gde se to radilo, van pljačkaške sezone.
Međutim, da bi flota plovila, nisu bili dovoljno samo drvo i gvožđe:
brodove je trebalo i zaštititi od uticaja vode, a za to je korišćena katran.
Katran se relativno jednostavno dobija iz velike većine drveća i koristi se za
premazivanje drveta; za veći brod, izgrađen pomoću tehnologije klinkera,
bilo je potrebno oko petsto litara katrana. Takođe je možda korišćen za
tretman jedara i užadi, da bi bolje podnela teške uslove na moru.
Katranom se dugo retko ko bavio i tek je nedavno jedna studija pokazala
kolko je značajnu ulogu odigrao u širenju Vikinga. Istraživači u Švedskoj
dokazali su veliko povećanje u proizvodnji katrana u osmom veku,
korišćenjem posebnih jama za dobijanje smole. To se savršeno uklapalo s
primenom novih tehnika u brodogradnji i jačanjem pomorskih aktivnosti na
početku doba Vikinga. Slične jame takođe su nađene u Gnezdovu i dokazi o
proizvodnji katrana ili smole6 otkrivena je i u Vipovzivu oko lučke oblasti, u
vidu posuda s rupicom u osnovi, kao i keramike s tragovima katrana. U
svakom slučaju, spoj zanatstva, trgovine, luke i utvrđenja na jednom mestu
ima jasne paralele s lokalitetima poput Birke (možda čak i lokalitetima
Velike vojske u Engleskoj), a to je nešto što nam pruža izuzetno važne
informacije o njihovim funkcijama.

RATNIČKE DRŽAVE

Značajan aspekt mnogih važnih naselja Starih Rusa jeste veoma izražena
vojna komponenta, zbog čega shvatamo da je njima vladala ratnička elita.
Među najčešćim artefaktima na istoku s jasnim skandinavskim poreklom ili
izgledom spadaju oružje i vojna oprema. Očigledna paralela s njima je vojni
garnizon u Birki, koji se u potpunosti formirao tokom desetog veka. Tu je
jasno odvojen deo grada bio snažnije branjen, s bedemima i palisadama. U
garnizonu je bilo zgrada i grobova, a u oba mnogo oružja, među kojima, na
istaknutom mestu, grob Bj.581. Utvrđenje je očigledno bilo sedište vojne
jedinice, pošto je u zidove u središnje dvorane bilo ugrađeno stotinu noževa,
a oružje je držano u drvenim sanducima i visilo sa zidova: koplja, strele i
štitovi.
Zanimljivo, u Birki, među grobovima ima dokaza i o ratnicima s istoka,
konkretno o Mađarima.2 Najzanimljiviji znaci kontakta s tim nomadskim
plemenima koja su se zaustavila na stepama današnje Mađarske nađeni su u
grobovima koji sadrže streličarsku opremu: kompozitni lukovi i tobolci puni
karakterističnih strela, kao i lična oprema poput kaiševa i drugih simbola za
koje je poznato da su ih koristili Mađari. To može da znači ili da je Birka
bila dom migrantima strelcima ili da su postojale još jače veze između dva
regiona, verovatno preko Starih Rusa.
Profesionalne, organizovane vojne jedinice u sklopu naselja očigledno je
postojala da bi branila i podržavala vladara ili vladajuću elitu, da bi
održavala red i obezbeđivala nesmetano bavljenje trgovinom – na način na
koji vladajuća grupa to želi. U te grupe je možda spadala družina, elitna
pratnja oko vođe: u Povesti minulih leta, ruski vladar imao je tačno takvu
vojnu jedinicu uz sebe kad je išao u sakupljanje danka ili u rat. Grobovi
ratnika visokog statusa nađeni u oblasti Desne verovatno su pripadali
članovima družine, a obično se smatra da su oni pratili nekog kijevskog
kneza, Rjurikovog potomka. To je možda malo previše slobodno tumačenje
dokaza, pošto je verovatno da je bilo mnogo više učesnika nego što znamo iz
pisanih izvora. Vezanost za vladara bila je međutim važna, i zato je, kada je
pogreb poglavice koji je opisao Ibn Fadlan završen, nad humkom podignut
beleg: na njemu je bilo urezano ime pokojnika i ime kralja.
Vojni odbrambeni sistemi poput onog nađenog u Birki i lokalitetima kao
Vipovziv bili su česti širom rane srednjovekovne Evrope i dobro su poznati i
iz Franačkog i Otomanskog carstva. Bili su posebno česti u pograničnim
oblastima gde je trebalo održavati kontrolu zauzete teritorije. Takođe,
postojali su i tamo gde bila potrebna zaštita od napadača: velika izgradnja
utvrda koju je pokrenuo Alfred Veliki u devetom veku da bi se odupro
Vikinzima je odličan primer. Još jedna funkcija tih mesta, na koju se često
nailazi u zapadnoj Evropi među Francima, bila je sakupljanje danka. Tako se
obezbeđivao redovan prihod za mnoge ekonomije, u vidu jedne vrste
institucionalizovane pljačke. Naselja i utvrđenja na istoku su imala slična
obeležja.
Nažalost, postoji veoma malo pisanih izvora o tim grupama koji bi nam
osvetlili njihovu političku organizaciju početkom devetog veka. Mogući
tragovi mogu se međutim naći u događajima u susednom Vizantijskom
carstvu. Godine 839, car Teofilo osnovao je na Krimu novu provinciju. To je
bio jasan strateški potez zato što je to bio deo vizantijske teritorije koji se
nalazio najbliže njihovim glavnim suparnicima, Mađarima i Hazarima. Nova
provincija je očigledno osnovana iz vojnih razloga, zato što se u njoj nalazio
veliki stalni garnizon, od oko dve hiljade ljudi. Teofilo je sigurno osećao
pretnju da će izgubiti Krim, i moguće je da je nova ruska država bila razlog
za to: na kraju krajeva, provincija je formirana iste godine kad je izaslanstvo
Starih Rusa u Franačkoj primio Luj Pobožni i tada prvi put čujemo za njih po
imenu.
Takođe, iste godine su i Hazari osećali da im preti opasnost, pa su zato
poslali izaslanike Teofilu da traže pomoć u poboljšanju utvrđenja svog
najvažnijeg grada, Sarkel na Donu, u današnjoj južnoj Rusiji. Teofil je na to
rado pristao i poslao ekspediciju u kojoj su se nalazili zidari i arhitekte.
Pošto se vratio u vizantijsku prestonicu Konstantinopolj, vođa te misije je
izjavio da vizantijskim teritorijama na Krimu zaista preti opasnost, od istog
naroda zbog koga se brinu i Hazari. Niko ne zna na koga se to tačno odnosi i
mada neki kasniji izvori nagoveštavaju da bi reč mogla biti o Mađarima,
verovatnije je da su se fortifikacije gradile da bi se zaustavilo napredovanje
sve jače ruske države.3
Spominjanje ekspedicije Starih Rusa u Franačku u Analima Svetog
Bertina takođe nam je od velike koristi zato što govori o političkoj
organizaciji. Iz teksta je očigledno da je grupu tu poslao vođa koji se u pismu
spominje kao Khagan, što je reč koju su Hazari koristili za vladara. Nije
jasno zašto su Stari Rusi posetili franačko kraljevstvo, ali ima tvrdnji da je
to diplomatsko putovanje preduzeto s ciljem objave nastanka nove sile negde
na Dnjepru.4 U svakom slučaju, to dokazuje da je neka vrsta države, s
vladarem, zaista ustanovljena tridesetih godina devetog veka i da je ta
država bila dovoljno značajna da je prime vladari i u Konstantinopolju i u
Franačkoj (ma šta ti vladari o njima mislili). U isto vreme, ako su i Vizantija
i Hazari osećali pretnju, možda je postojalo više različitih grupa, a ne jedna
država. Takođe postoji mogućnost značajnih unutrašnjih sukoba između
različitih grupa Starih Rusa, što bi objasnilo zašto je naselje kod Vipovziva
izgleda bilo više puta spaljivano. Takođe postoje sugestije da ljudi koji su
onoliko progonili delegaciju Starih Rusa 839, na putu za Franačku, nisu bili
pripadnici nekog drugog plemena već grupa Vikinga, o kojoj ništa ne znamo.
Takve različite grupe, koje su delovale u istoj oblasti, poznate su širom
vikinškog sveta. Slično su jedne noći oko logorske vatre primetili moji
saradnici u Vipovzivu: mogućnost da je nekada tom teritorijom vladala
nezavisna vojska, o kojoj ne znamo ništa iz pisanih izvora; baš kao Velika
vojska u Engleskoj, za koju istorijski dokumenti tvrde da je imala nekoliko
manje-više nezavisnih vođa.
Vrlo je verovatno da su tim istočnim teritorijama vladali poglavice i da
je zemlja Starih Rusa bila izdeljena na različite političke celine koje su često
međusobno ratovale. I u Vipovzivu i u susednim naseljima u tim slojevima
ima dokaza o spaljivanju: ugljenisani ostaci drveta govore o požarima koji
su progutali radionice i kuće, gasili živote i pretvarali ih u crne slojeve u
peščanim naslagama, koje smo otkrili tek milenijum kasnije. Ti spaljeni
slojevi često se povezuju s istorijski potvrđenim poglavicama i sukobima,
ali izgleda veoma moguće da su protagonisti možda ostali i nezabeleženi.
Jedna moguća razrada ove teorije može se naći u nizu trgovinskih ugovora
između Vizantije i Starih Rusa iz desetog veka. U tim ugovorima navedeni su
brojni pojedinci kao izaslanici ili njihovi predstavnici. Ne postoji
opšteprihvaćen stav o tome ko su zaista bili ti ljudi. Neki tvrde da su bili
pripadnici družine, pratnje kijevskog kneza. Međutim, drugi prilično
ubedljivo zagovaraju teoriju da su ti ljudi – njih ukupno dvadeset petorica –
predstavljali polunezavisne vladare ili zemljoposednike iz različitih krajeva
ruske teritorije. Ta situacija je veoma slična onoj u Skandinaviji, gde je
gospodario niz lokalnih poglavica ili „malih kraljeva“.5
Takođe bi trebalo da imamo na umu kasnije izvore iz saga iz desetog
veka, kao na primer Snorijev opis u Heimskringla za 997. Te godine, kaže
Snori, erl po imenu Ejrik putovao je u Švedsku gde je dobio zemlje i
povlastice od švedskog kralja. Prikupio je brojne ljude i brodove, pa je
otplovio na Gotland gde je proveo leto posmatrajući trgovačke brodove i
povremeno pljačkao priobalje. Sledećeg proleća je otplovio preko Baltika u
„Valdemarove zemlje“ gde je opseo Aldeigjuborg (Staru Ladogu). Pošto je
zauzeo zamak, pobio je mnogo ljudi pre nego što je sledećih pet godina
„harao nadaleko odatle u Gardarike“. Posle se vratio u Skandinaviju.
Pretpostavljamo da je cilj napada bio plen, a ne naseljavanje i nema razloga
zašto do sličnih napada – ako su bili stvarni – ne bi došlo i južnije.
Ključno je da su te grupe pridošlica umele da razumeju i iskoriste
unutrašnju političku dinamiku i sukobe. Slovenska plemena bavila su se
zemljoradnjom, a ne ratovanjem; njihova društva bila su izdeljena u male
zajednice. Već su ih iskorišćavali i kontrolisali Hazari, tako da su
Skandinavci bili uljezi koji su ponudili drugačiju vrstu tlačenja, što je
verovatno bila situacija u kojoj lokalno stanovništvo nije imalo izbora nego
da se potčini. Da bi u tome uspeli, Vikinzima je bilo potrebno da dobro
poznaju prilike na terenu, da imaju razvijenu strategiju i da ih prati glas o
tome da je i pretnja nasiljem dovoljna da ubedi lokalno stanovništvo da se
potčini. Čak i u tim dalekim teritorijama, vesti su brzo putovale.
Još jedna izuzetno važna činjenica jeste da Skandinavci u istočnoj Evropi
nisu imali jednu, koherentnu teritoriju već su bili raštrkani kroz veoma široku
oblast, poput džepova među različitim grupama i plemenima. Taj obrazac će
se ponoviti na zapadu, u Engleskoj, Irskoj i Franačkoj. Snaga Vikinga bila je
u njihovoj sposobnosti da se prilagode i adaptiraju i da nađu (ili tačnije
preotmu) utočište za sebe. Zbog toga postoje neki konzistentni obrasci
kulture, identiteta i ponašanja koji su trajali nekoliko stotina godina i na
istoku i na zapadu. Oni su mogli da opstanu toliko dugo samo uz stalni priliv
ljudi između različitih teritorija, onih koji nisu samo odlazili iz postojbine
već se i u nju vraćali.
Mada se naše opšte poznavanje tih trgovačkih ispostava i njihove šire
političke organizacije stalno uvećava, i dalje ima malo dokaza o učesnicima,
i to posebno o ženama. Jedno mesto će nam međutim možda ponuditi više
odgovora. Nedaleko od Vipovziva nalazi se drugi lokalitet, Šestovica – i ono
je poznatije, zato što je temeljno istraženo. Tu su iskopavanja počela još
dvadesetih godina prošlog veka. Šestovica se nalazi na desnoj obali reke
Desne, četrnaest kilometara jugoistočno od Černigova, i tu se nalaze dva
brdska utvrđenja i naselje, zajedno sa stotinama grobova. Danas veći deo
lokaliteta prekriva gusta borova šuma, posađena pedesetih godina prošlog
veka, koja je oštetila mnogo toga što se krije ispod zemlje; korenje drveća
rije kroz peščano tlo, pomera i kvari sve ono što se tu tiho krilo čitav
milenijum.
 Tako imamo prilično jasnu sliku o onome što se na tom mestu dešavalo.
Isprva se tu nalazilo slovensko selo, a negde pre 900. došlo je do velikog
požara. Kasnije je na rtu iznad reke podignuto utvrđenje – to je bio:
očigledno branjiv položaj s pogledom na poplavnu ravnicu. Oblast je sada
suva, Desna teče nedaleko, a ono što je nekad bila sporija pritoka sada je
polje suncokreta. Utvrđenju na brdu ubrzo se pridružilo naselje koje je
naraslo oko njega u pravcu zapada, s velikim grobljem od humki, za sve
brojnije stanovništvo. U zgradama su nađeni dokazi o proizvodnji gvožđa i
katrana, što nam govori o zanatskim radovima s veoma konkretnim ciljem.
I odabir same lokacije je upečatljiv. Vipovziv i Šestovica su strateški
smešteni na uzdignutim lokacijama, s kojih se pruža pogled na okolni predeo
i nalaze se u blizini pritoke glavne reke, zbog čega bi bilo lakše istovarati
čamce i brodove. Sličnost tih lokaliteta s naseljima i emporijama na Baltiku
jeste u tome što se nalaze na mestima gde se način transporta može promeniti,
bilo s plovidbe morem na plovidbu rekom, ili možda s plovidbe rekom na
putovanje kopnom. Vivpvoziv je u dvanaestom veku bio mesto gde možete da
promenite konje kad jašete između većih gradova i veoma je moguće da su
neke od tih lokacija izabrane omoguće dalje putovanje kopnom preko zime.
To nam otvara jednu zanimljivu temu za razmišljanje u vezi s brodovima.
Ako niste mogli da koristite isto plovilo za čitavo dugačko putovanje,
zavisili biste od bezbedne luke u kojoj ćete ga ostaviti, i to na duže vreme,
kao i na raspoloživosti drugog načina transporta, za dalje putovanje. Uz
strateško korišćenje plovnih puteva, na ravnicama su bili neophodni konji i
naoružani konjanici da ih kontrolišu; što je još jedna sličnost s oblasti
Malaren oko Birke u Švedskoj jer je i ona bila okružena ravnicama koje je
trebalo nadzirati.6
Ipak su grobovi ono najčudesnije u Šestovici i najviše nam govore o
tamošnjim stanovnicima. Baš kao i drugde u vikinškom svetu, tela su u nekim
grobovima kremirana a u nekim sahranjena, dok mnoge prekrivaju humke.
Nađeno je mnoštvo skandinavskih artefakata: nakit i oružje karakterističnih
tipova. Očigledno je da su brojne sahranjene osobe imale neke veze sa
Skandinavijom, mada ima i grobova koji otkrivaju samo lokalne slovenske
pogrebne običaje. Skandinavske veze u Šestovici su u prošlosti snažno
osporavane, kad je SSSR 1946. tamo poslao arheologa J. V. Stankeviča da
obavi delimična iskopavanja i dokaže da nije bilo skandinavskih pogreba.
Međutim, katalog nalaza posle iskopavanja vršenih tokom godina sadrži sve,
od oružja do staklenih figura za igru – i jednostavne verzije koje podsećaju
na olovne figure iz Engleske i nekoliko plavih staklenih figura identičnih sa
švedskim verzijama. DNK dokazi su nam sada pokazali da su dve osobe iz
iste pogrebne humke u Šestovici verovatno imali poreklo „nalik na švedsko“
ili „nalik na norveško“: oni su bili brat i sestra.
Posebno je zanimljivo da je u Šestovici bilo i tridesetak kripti, veoma
sličnih onima nađenim u Švedskoj, a posebno u Birki. Jedna podzemna
odaja, obložena drvetom, sadržala je telo, zajedno s konjem koji stoji. Konj
je bio opremljen izuzetnim kožnim uzdama ukrašenim pozlaćenim srebrom, i
sedlom i uzengijama s intarzijom od srebrne žice. To nije sve: sekira, mač s
koricama ukrašenim u skandinavskom stilu, s izuvijanim zmajem, raskošno
ukrašeni ratni noževi, ostaci plašta i samanidski dirham s početka desetog
veka. Najupečatljivije je međutim ono što su arheolozi našli pored glave leša
– jedini ostaci pokojnika bili su nekoliko delića lobanje – masa organskog
materijala koja predstavlja krzno s ukrašenom kupastom srebrom kapom,
gotovo istovetnom onoj koju je u smrti nosila Bj.581, ratnica iz Birke. Bilo
je i nakita: ogrlica od četrdeset jedne staklene perle u vreći i dva srebrna
prstena. Ne znamo pol te osobe, pošto su skeletni ostaci nedovoljni.
Međutim, očigledne su sličnosti s grobom Bj.581, što stvara snažne veze
između njih dve: ratnici iz Birke pripadali su svetu Starih Rusa. Na jedan ili
drugi način, i žene su bile njegov deo.

ŽENE S DNJEPRA

Postoje i drugi tragovi o ulogama žena u Šestovici. Mnoge žene su tamo

sahranjene s izuzetnim ovalnim broševima od kornjačinog oklopa koji su
drugde prihvatani kao dokaz o prisustvu vikinških žena. Ako istu logiku
primenimo na ženski nakit identifikovan u Engleskoj, da su artefakti stigli s
doseljenicama, onda je moguće i da su žene tu stigle iz Skandinavije.
Broševe spominje čak i Ibn Fadlan, koji je, kad je opisivao Stare Ruse i
njihove vratne grivne, takođe navele da su žene nosile „kutiju“ na grudima.
To bi moglo biti isto što i broševi od kornjačinog oklopa ili bi mogla biti
vrsta broša-kutije kakva se često nalazi na Gotlandu. Ko su onda bile te
žene? Jesu li i one bila Skandinavke?
Prisećam se odlomka koji je napisao monah Nestor, o braći koja su stigla
u tu oblast: u Povesti minulih leta on kaže da su doveli sve svoje srodnike i
ostatak varjaških Rusa, koji su se „doselili“. Drugim rečima, ako ćemo mu
verovati, to je zaista bila porodična migracija, a ne samo muška ekspedicija.
Taj deo Nestorovih zapisa retko se komentariše, ali nema sumnje da su na
istok putovale i čitave porodice. To potkrepljuju i arheološki dokazi. I na
drugim lokalitetima, kao što je Gnezdovo, u nekoliko grobova su očigledno
sahranjene žene, koje ne samo da su imale veze sa Skandinavijom već su
očigledno imale i visok status.
Žene se često spominju i u opisima dvostrukih grobova u Ukrajini, baš
poput onih koji su poznati iz drugih delova vikinškog sveta. Neki od njih
posebno su dirljivi; vide se dva kostura, jedan pored drugog, muškarac i
žena, koji se ili drže za ruke, ili je muškarčeva ruka oko žene, u naizgled
prisnom zagrljaju. Svaki grob je pažljivo i pomno uređen; slika zamrznuta u
vremenu. Tu su ispričane dve priče. Jedna je o paru i onome šta je verovatno
bila njihova uloga u životu, kao i o njihovoj želji da ostanu zajedno i na
onom svetu. Druga je o ožalošćenima koji su ih tu stavili i o brižljivo
pripremljenoj pogrebnoj predstavi. Takvi grobovi veoma jasno govore da su
sahrane priređivane za dobrobit živih isto koliko (ili čak i više nego) za
dobrobit mrtvih.
Postoji i mračnija strana te prakse: ima tvrdnji da muško-ženski
zajednički grobovi nisu bili slučajne zajedničke smrti nego da je zapravo reč
smrti muškarca i žrtvovanju žene, da bi pratila svog čoveka u zagrobni živt.
Nije jasno kad se pojavilo to tumačenje, ali je opstalo do danas. Delom za to
treba kriviti Ibn Faldanov opis pogreba, ali takođe i nordijsku mitologiju: na
primer, kad je Baldura, jednog Odinovog sina, trebalo kremirati, njegova
žena Nana bila je toliko skrhana bolom da je na mestu umrla, pa su je
sahranili pored njega.
Postoje neki grobovi gde je žrtvovanje bilo verovatno, poput jezivog
primera iz Norveške, gde su u grobu nađene i druge osobe čije su ruke i noge
vezane: to nam govori da su ti ljudi na neki način bili prisiljeni da umru.
Ipak, to nije isto kao pažnja posvećena da se pokaže kako su parovi u
Šestovici bili zajedno, da se prema oboma isto postupalo, s pogrebnim
predmetima, nakitom i oružjem. Često tumačenje da je žena pratila muža u
smrt takođe je inspirisano običajem zvanim sati koji je postojao u Indiji, sve
dok ga britanske kolonijalne vlasti nisu zabranile. Tu bi se udovica bacala na
pogrebnu lomaču muža, da za njim krene u smrt. Te žene su povezivane s
boginjom Sati, Šivinom ženom, koja se bacila u vatru da se pobuni zbog
nepoštovanja koje je njen otac pokazivao prema njenom mužu. Reč sati, ime
za žene koje su se tako žrtvovale, potiče od sanskritske reči koja znači
„dobra žena“. Zanimlljvo, Al-Masudijevi zapisi iz sredine devetog veka
direktno povezuju ruske i indijske pogrebne obrede, i govore kako je među
Starim Rusima koji su živeli u Itilu, prestonici Hazara, žena „spaljena još
živa“ pošto je njen muž umro (ali se obratno nije dešavalo). To je ona sama
želela, da bi otišla u raj, pisao je, po običaju sličnom kao u Indiji.
Opis koji možda to potkrepljuje potiče iz pera arapskog autora Ibn
Rustaha, iz desetog veka, koji je takođe opisao pogrebne običaje Starih
Rusa: rekao je da ako neko važan umre, polažu ga u grob nalik na „veliku
kuću“ (reč je verovatno o kripti), zajedno s dragocenostima, namirnicama i
drugim ponudama. Dalje je objasnio da „za ženu predstavlja posebnu milost
ako je živa sahranjena s mužem, pa onda grob zatvore, i ona tamo umre“.
Nije, međutim, jasno koliko pažnje treba posvetiti njegovim rečima pošto
ništa od toga nije video svojim očima, i treba ga pre doživeti kao „salonskog
geografa“. Robinja koju je opisao Ibn Fadlan verovatno je sahranjena pored
svog gospodara, kao da mu je žena, i nema mnogo izgleda da bismo po toj
vrsti sahrane nešto znali o njenom nekadašnjem statusu. Jer tu je ona u suštini
pretvorena u njegovu voljenu partnerku u smrti i malo šta bi pokazalo da to
nije tako. Način na koji ju je Anđeo smrti ubio ne bi ostavio tragova na
kosturu, a pogotovo ne posle kremacije.
Kad se govori Ibn Fadlanovom svedočanstvu, retko se spominje da je po
njegovim rečima od robinje zatraženo da se dobrovoljno prijavi za
žrtvovanje, i da je ista mogućnost nuđena i mladim robovima i robinjama,
mada su se, po rečima autora, obično za to odlučivale robinje. Ta kratka
primedba je važna zato što jasno nagoveštava da nije bio bitan pol roba već
potreba da se nađe neko ko će pratiti poglavicu u smrt.
Možda bi bilo teško to pomiriti s dugotrajnim seksualnim
iskorišćavanjem kome je „dobrovoljka“ podvrgnuta pre nego što su je ubili,
ali je zbog toga i manje verovatno da je žrtvovanje žene da bi pratila „svog“
čoveka u smrti bilo pravilo: prosto je trebalo da postoji neko uz njega.
Takođe treba da upamtimo da su u Osberškom brodu nađene dve žene, a ne
muž i žena; takođe jasno nema potrebe da primarna žena od dve ima muža u
zagrobnom životu. Možda pol i nije bio toliko bitan u smrti.
Sve je to problematično zato što je zbog ustaljenih pretpostavki o
ulogama polova teško shvatiti uloge žena na tim prostorima u širem smislu i
dovesti u kontekst zapis poput onog grčkog istoričara Jovana Skilice o tome
kako se među Starim Rusima žene tuku u bitkama. S obzirom na prisustvo
istočnih veza u grobu Bj.581 i dokazima o ženama koje su se bavile
trgovinom, u svetu Starih Rusa moramo da stvorimo mesto za žene koje su
mogle da imaju većeg uticaja. To je možda čak i izričito navedeno u pisanim
izvorima. U spisku izaslanika koji su bili svedoci ugovora s Vizantijom često
se spominje činjenica da mnogi imaju skandinavska imena, ali se obično
ignoriše činjenica da se na spisku nalaze i imena nekoliko žena. To se mora
tumačiti kao snažan dokaz da su žene mogle zauzimati visoke položaje u
istočnim teritorijama desetog veka, a neke od njih su mogle biti Skandinavke.
U tom okruženju postoji jedna veoma moćna žena, s posebno jakom
reputacijom – Olga od Kijeva. Ona je bila supruga kneza Igora, sina
legendarnog Rjurika. Ime Olga potiče od skandinavskog imena Helga, mada
mnogi osporavaju njeno skandinavsko poreklo. U Povesti minulih leta
opisana je kao veoma surova i prepredena vladarka, koja je osvetila smrt
svog muža na prilično kreativan mada i jeziv način. Igora su 945. ubili
Drevljani (pleme istočnih Slovena) kad je išao u skupljanje danka. Olga je
zauzela presto u ime svog sina Svjatoslava, koji je bio premlad da sam
vlada. Preuzela je na sebe da se sveti na načine koji su detaljno opisani u
Povesti, mada treba pretpostaviti da je dobar deo tih opisa izmišljen.
Olgina odmazda bila je trostruka i makijavelistička. Pre svega, kad ju je
zaprosio knez Mal, Drevljanin, ona je pristala. Ali kad je izaslanstvo stiglo
brodom u Kijev, ona je sve muškarce bacila u duboku jamu i žive ih
sahranila. Onda je poslala poruku u kojoj zahteva da je najplemenitiji
Drevljani prate dok putuje kod svog budućeg muža, zato što nije primereno
da putuje sama. Kad su plemići stigli u Kijev u svatove, pozvala ih je da se
okupaju u kupatilu, a onda ih je zaključala unutra, zgradu zapalila i tako ih
sve pobila.
Pošto ni to nije bilo dovoljno, na kraju je dokrajčila preostale Drevljane
tako što je otputovala u njihovu prestonicu, Iskorosten, na čelu velike vojske.
Njen mladoženja knez Mal ništa nije slutio pošto nije čuo za sudbinu svojih
ljudi, te im je u dobroj veri pripremio veliku gozbu. Posle obeda, Olga i
njeni vojnici pobili su što su više mogli neprijatelja, ali čak ni to nije bilo
dovoljno. Preživeli su molili za milost i ponudili da plate danak. Olga je
pristala, ali je rekla da iz svakog domaćinstva želi samo tri vrapca: ipak je
shvatila koliko su već nastradali od njene srdžbe. Drevljani su na to rado
pristali. Kad su ptice stigle, Olga je naložila svojim ljudima da za svaku
pticu vežu konac s komadom sumpora. Uveče su ptice pustili, pa su odletele
kući, nazad u svoja gnezda na tavanskim gredama gradskih kuća. Od sumpora
su se krovovi zapalili, i čitav grad je izgoreo do temelja.
Opisi Olginih nemilosrdnih ubistava Drevljana pruža paralelu za
zlosrećnim brodom iz Salme, čiji su putnici verovatno bili deo diplomatske
misije: Drevljani su prvi put poslali dvadesetoricu svojih „najboljih ljudi“
(koji su ubijeni u svom brodu) da ubede Olgu da pristane na prosidbu kneza
Mala, pa onda i grupu poglavica. Takođe je zanimljivo da su u oba slučaja
Drevljani jasno očekivali da će biti dočekani s dobrodošlicom i nisu
sumnjali u Olgine zahteve niti u njen poziv da se pre sastanka okupaju.
Izgleda da su takvi običaji bili česti i predstavljali deo diplomatskih odnosa,
a to se dobro uklapa s načinom na koji su ljudi iz Salme sahranjeni.
Začudo, uprkos pričama o njenoj svireposti i sadizmu, danas Olgu slave i
u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi. Razlog je taj što je prva vladarka
Kijevske Rusije, pošto se osvetila, prešla u hrišćanstvo. Takođe je mnogo
radila na pokrštavanju ostatka svog naroda, mada je njen sin Svjatoslav
ostao paganin. Kad je umrla, Svjatoslav ju je sahranio po hrišćanskom
obredu, u skladu s njenim željama, uprkos sopstvenom stavu o toj religiji, i
Olga je postala obožavana svetica. Povest nam govori da je Olgu preobratio
tadašnji vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit, mada, pošto je želeo da
je uzme za ženu, čini se da njegove namere nisu bile baš plemenite. Olga je
odbila njegovu bračnu ponudu, ali se vratila u Kijev s darovima u zlatu,
srebru, svili i „raznim vazama“. Kad se vratila kući, stiglo joj je pismo u
kome je car podseća na njeno obećanje da mu uzvrati poklonima u robovima,
vosku i krznu, kao i u vojnicima. Olga je to odbila i rekla da će to učiniti
samo ako on provede isto onoliko vremena s njom, u njenoj zemlji, koliko je
ona provela na Bosforu.
Ako je neka žena mogla da u desetom veku ima toliku moć među Starim
Rusima, dok samo nekoliko decenija ranije nailazimo na Etelfled koja
zapoveda vojskom u Mersiji, zašto bismo sumnjali u mogućnost da je neko
poput Bj.581 ili čak osberška „kraljica“ imala sličnu vojnu i državničku
moć? Izgleda da u pisanim izvorima nije upitno da je Olga zaista zauzimala
taj položaj, ili da je neko od Starih Rusa imao problema u izvršavanju
naređenja jedne žene. Povest minulih leta ne komentariše niti dovodi u
sumnju njen pol na bilo koji način. Očigledno je za njen dolazak na vlast bilo
presudno što joj je sin bio premlad i što nijedan drugi pretendent nije mogao
da u međuvremenu legitimno zauzme njegovo mesto, ali činjenica da ona ne
samo da je bila spremna već i sposobna da zauzme taj položaj – da ne
spominjemo da je u tome imala podršku – treba da nam kaže nešto o ulozi
žena na tom mestu i u tom vremenu.

MEŠANI IDENTITETI

Bez obzira na to jesu li priče o Olginoj svireposti istinite, narativi o njoj i

njenom sinu Svjatoslavu iz više razloga mnogo osvetljavaju. Kao prvo,
pitanje religije: mada je Olga postala hrišćanka, njen sin je ostao paganin.
Njih dvoje su i dalje vladali zajedno, bez velikih poteškoća. To nam govori
da je proces preobraćenja početkom desetog veka nije bio samo postepen
već i blag. Drugo su njihovi kombinovani slovenski i skandinavski identiteti.
Povest minulih leta spominje brojne ljude oko Svjatoslava koji su imali
jasno skandinavska imena: na primer, njegov tutor Samund i vojni
zapovednik Svejnald. Ipak, čini se da su u to doba identiteti počeli da se
mešaju zato što je Svjatoslav bio prvi vladar kijevske države sa slovenskim
imenom.
Mada ponešto od svega toga možda nije tačan odraz njihovog pogleda na
svet iz desetog veka već pre kontekst u kome je to zapisao Nestor, i dalje je
važno. Trajna zaostavština Starih Rusa očigledna je u obližnjem Černigovu,
gradu severno od Šestovice. Ako hodate gradskim parkom, videćete da je
prepun malih, blagih humki, koje uglavnom pokriva tanko, lisnato drveće. To
su sve pogrebne humke iz doba Vikinga; ima ih na stotine, usred grada, mada
ne znamo jesu li njihovi mrtvi imali skandinavsko poreklo.
Na izlasku iz parka, na vrhu strme padine, nalaze se dve ogromne humke,
jedna pored druge. To su dve od tri monumentalne humke u Černigovu, dok
se treća i najčuvenija nalazi malo dalje, trenutno stešnjena između zgrada;
poznata kao Чорна Могила (Crni grob) visoka je jedanaest metara. Prema
legendama, pod humkom počiva takozvani Crni knez, za koga neki veruju da
je osnovao taj grad pre jednog milenijuma.
Skandinavske veze ljudi nađenih u humki (bila su dvojica) sasvim je
očigledna. Iskopavanja sedamdesetih godina devetnaestog veka otkrila su
dva kremirana tela i bogatu kolekciju predmeta iz doba Vikinga: dve kacige,
žičani oklop, noževe i oružje, dva vizantijska zlatnika, zajedno s ostacima
bogate pogrebne gozbe, kao i malu bronzanu figuru Tora. Navodno je u grobu
bilo i tela robova, ali je literatura o tome nepouzdanija i moguće je da je reč
o kreativnom tumačenju. Ono što je međutim jasno iz te humke jeste da su oni
bili predstavnici elitne grupe, i da je sahrana po skandinavskim običajima
pokazivala i moć i veoma specifičan identitet.
Teško je odrediti kako su ti identiteti tu nastali i shvatiti razmere
skandinavskog uticaja. To verovatno i nije moguće. Na zapadu imamo isti
problem, gde se o Vikinzima često govori kao o Dancima (ili prosto kao o
paganima), mada nam novi dokazi govore da to nije tačan opis njihovog
sastava ni s etničkog ni s geografskog stanovišta. Bioarheologija to veoma
jasno pokazuje, a možemo pretpostaviti da isto važi i na istoku – samo što
još nemamo mnogo dokaza. Za sada nema izotopa, nema analize DNK i, u
mnogim slučajevima, nemamo čak ni grobove na kojima bismo radili. Jasno
je da u toj oblasti, baš kao i u Birki, nalazila višeetnička, izmešana grupa –
Skandinavaca, Slovena, Hazara i drugih, koji su se svi uklapali u kulturni
kontekst Starih Rusa.
Posebno je zanimljivo razmatranje ideje da je malo ko sem švedskih
Vikinga išao u tom pravcu, na istok. To je oduvek bio prevlađujući narativ:
danski i norveški Vikinzi išli su na zapad, a švedski na istok. To je dobrim
delom verovatno i bila istina, zato što je podržava mnogo arheoloških
dokaza, kao i mnogi pisani izvori. Ali da li je slika zaista bila tako
jednostavna?
Važno je uzeti u obzir da je bilo mnogo više direktnih veza između istoka
i zapada nego što smo mislili. Sve su brojniji dokazi da su objekti stizali u
Englesku s istoka sedamdesetih godina devetog veka. Međutim, pošto su
pisani izvori toliko oskudni, moramo potražiti druge tragove, a jedna
konkretna vrsta objekta posebno je zanimljiva: metalni završeci za korice
mača, u obliku sokola. Ti mali metalni ukrasi veoma su osobeni: soko u letu,
izrađen od bronze. Potpuno je jasno da su povezani s istokom pošto je jedno
istraživanje pokazalo da, sem jednog izuzetka, još nisu nađeni u zapadnim
krajevima vikinškog sveta.7 Velika većina je otkrivena u Švedskoj, oko
Baltika i u istočnoj Evropi; najdalje na jugu u Kijevu, dok su četiri nađena u
pogrebnim humkama u Šestovici. Jedini nađen zapadno od Skandinavije
otkriven je u zagonetnom vikinškom brodu-grobnici na Il de Groa, na obali
Bretanje.
Sada postoji još jedno mesto gde treba tražiti: u bazi podataka PAS,
tragača za metalom u Engleskoj. I tamo sam ih našla još nekoliko. U njoj su
zabeležena još četiri takva ukrasa za korice mača, a spominju se bar još dva
koja nisu u bazi. Sve su ih nedavno našli tragači za metalom. Podudaranje je
očigledno, i to su uzbudljive vesti. To nam govori da su imali ili direktnu
vezu sa Švedskom ili s istokom, a možda s oboje. Nije jasno jesu li stigli
trgovačkim putevima, ili s ljudima koji su ih sami doneli, ali je intrigantno
zamisliti da su bili imovina ljudi koji su imali neku ulogu u ratničkoj pratnji
na istoku, pre nego što su otputovali na zapad. To je dokaz kakav nismo imali
ranije: svi opisi u literaturi govore da su takvi ukrasi nalaženi isključivo na
istoku. Sada izgleda da je istina drugačija.
Ako se vratimo u oblast Dnjepra, u deseti vek, ne samo da se broj
lokaliteta Starih Rusa duž tih reka povećava već se čini i da njihova
organizacija takođe postaje složenija. U prvoj fazi njihovog razvoja, većina
putovanja odvijala se između tih lokaliteta i severa, do Novgoroda i dalje,
pa nazad, dok se u kasnijoj fazi to promenilo jer se fokus pomerio na jug.
Poglede putnika je stalno privlačio megalopolis na samo nekoliko nedelja
plovidbe rekom, prepun blaga i robe: vizantijska prestonica,
Konstantinopolj.
 9.

ZMAJEVA GLAVA:
U MIKLAGARD I DALJE
 AJA SOFIJA, ISTANBUL, OKO 945.

Unutrašnjost zdanja je hladna, ali zbog mnoštva ljudi koji se tiskaju oko
tebe ledeni vazduh se ne oseća. Napolju se smrkava, ali kroz prozore i
dalje dopire svetlo; trunke prašine igraju na svetlim zracima koji
prosecaju linije kroz centralnu kupolu i osvetljavaju blistave zlatne prizore
na suprotnom zidu. Prilike koje te blago posmatraju odozgo deluju
dobroćudno i blagonaklono, a ipak tebi malo znače. To su tuđi bogovi.
Zvuk glasova odozdo umiruje, mada nemaš predstavu šta reči znače.
Umoran si, naslonjen na stub od glatkog, ravnog kamena. Dok šakama
prelaziš preko njega osećaš belege koje su ostavili drugi: oblike, figure,
natpise. Opipavaš nož koji ti visi na pojasu i isprobavaš ga na kamenu.
Materijal je začuđujuće mekan i dovoljan je tek veoma blag pritisak da i
sam ostaviš svoj trag. Počinješ od vrha, urezuješ fine, izvijene linije.
Osoba pored tebe to primećuje i osmehuje se, pita se šta će to biti, tako da
se ti smeješ i kažeš joj da se strpi. Uskoro se pojavljuje crtež: zakrivljena
glava zmaja okrenuta ka zapadu, s krupnim, dobroćudim okom koje gleda
ka tebi. Urezuješ vrat zveri i ona se pretvara u korito broda, s okačenim
štitovima, svakog časa spremnog za akciju.
 MIKLAGARD

Dnjepar vijuga sve do severozapadne obale Crnog mora, gde se uliva u zaliv
Dnjiprovka. Odmah dalje je ostrvo po imenu Berezan; sićušno je, dugačko
samo devetsto metara i široko tek nešto više od trista. Danas se nalazi oko
dva kilometra daleko od obale, ali je u prošlosti možda bilo povezano s
kopnom. Zbog lokacije na ušću Dnjepra pretvorilo se u nešto nalik na kulu
stražaru, koji čuva pristup rečnom sistemu za one koji idu na sever, ili
pristup Crnom moru, za one koji su se zaputili na jug. Tu se još u sedmom
veku nalazilo naselje, a posetio ga je čak i grčki istoričar Herodot pre više
od milenijuma. Na tom ostrvcetu ostali su tragovi ljudi koji su sve stavljali
na kocku na tom opasnom put – a to su najjugoistočniji otkriveni runski
natpisi.
Arheolozi su 1905. na ostrvu otkopali humku koja je dugo vremena
iznova korišćena, s novim grobovima koji su naizgled nasumično kopani.
Arheolozi su našli deset kostura, jedan u kamenom kovčegu s glavom i
gornjim delom tela na ravnom kamenu. Kad je jedan radnik digao kamen da
ga baci na gomilu, arheolog koji je rukovodio poduhvatom primetio je natpis
na donjoj strani. Vijugave rune koje krase kamen glasile su: „Grani je
napravio ovu kriptu u spomen na Karla, svog partnera.“ Kamen iz Berezana
je jedini runski kamen nađen u Ukrajini ili Rusiji. Ipak, stil urezanih runa
veoma snažno nagoveštava da je čovek kojih je uklesao, a možda takođe
Grani i Karl, potiču s Gotlanda.1
Zanimljivo, reč prevedena kao „partner“ je na staronordijskom felagi, i
opisuje ortakluk ili u pljački ili u trgovini – moguće oboje. Taj termin su
takođe koristili ljudi koji su imali neku zajedničku imovinu, možda brod;
verovatno su njih dvojica bili poslovni partneri. Kamen nije moguće datirati,
ali možemo da naslutimo koje je bilo konačno odredište tih ljudi – mesto gde
su mnogi Vikinzi verovatno završavali putovanje: Miklagard, Veliki grad od
mikil (veliki) i gardr (zid ili utvrđenje). Konstantinopolj, ili Istanbul, kako
se danas zove, bio je prestonica Vizantijskog carstva, mesto gde se sreću
istok i zapad. Od Berezana, put za Miklagard bio je jednostavan. Plovidba
duž obale Crnog mora, na jugoistok sve dok se ne dođe do moreuza širokog
oko četiri kilometra: to je Bosfor, kapija istoka. Trideset kilometara dugački
moreuz razdvaja Crno od Mermernog mora, koje se spaja sa Sredozemljem.
Na zapadnom kraju moreuza nalazi se savremeni Istanbul i lako je shvatiti
zašto je to mesto bilo (a i danas je) toliko strateški važno.
Prvo dokumentovano prisustvo Starih Rusa u Miklagardu već smo sreli,
mada neposredno, i čini se da je proteklo relativno mirno. Delegacija koja je
posetila Luja Pobožnog u Ingelhajmu i izjavila da pripada plemenu Šveđana
došla je s pismom Teofila, vizantijskog cara, što govori da je njihovo
putovanje sigurno počelo u Vizantiji, najverovatnije u Konstantinopolju. To
znači da su Stari Rusi bili u Konstantinopolju već 839, nekoliko decenija pre
prvog zabeleženog napada na grad. Mada ne znamo jesu li tamo stigli
Dnjeprom, njihovo prisustvo je važno zato što pokazuje da su Skandinavci
imali kontakte s Vizantijom još od ranog devetog veka. I to ne bilo kakve
kontakte: ako su putovali s ličnim pismom cara, koji garantuje za njih i traži
da im se pruži pomoć, sigurno znači da su diplomatski odnosi bili već neko
vreme uspostavljeni.
Jedan Teofilov novčić nađen je u Rjurikovom Gorodišču kraj jezera
Iljmenj, zajedno sa zvaničnim vizantijskim pečatom iz prve polovine devetog
veka, što jasno govori o prometu tim putem. Slični pečati nađeni su u
skandinavskim trgovačkim lokalitetima poput Hedebija, Ribea i Birke, što
pokazuje da je kretanje ljudi i robe išlo u oba smera. Sve to nagoveštava da
su Skandinavci bili prisutni u Konstantinopolju dugo pre Teofilove
vladavine; ti pečati možda ne predstavljaju prvi susret.
Takođe je važno shvatiti da su ti prvi kontakti izgleda bili miroljubivi.
Ipak, iz nekog razloga, situacija se veoma brzo promenila. Prvi zabeležni
napad Starih Rusa na Konstantinopolj desio se nekoliko decenija kasnije, 18.
juna 860. Dakle, već u drugoj polovini devetog veka oni ne samo da su u tim
krajevima bili dovoljno brojni da preduzmu tako smeo napad nego i politički
organizovani za napad koji je sigurno ujedinio nekoliko grupa. Takođe su
morali biti ne samo upoznati sa samim gradom i njegovom odbranom već i s
bezbednim putevima da do njega stignu i logističkim problemima.
Savremeni opis napada daje Fotije, patrijarh Konstantinopolja, koji
opisuje napadače koristeći veoma živopisan rečnik. Po Fotiju, došli su iz
„opskurnog, beznačajnog naroda, kome je mesto među robovima, nepoznatog,
ali za koga se raščulo zbog pohoda na nas, beznačajnog, ali koji je sad
postao slavan, sirotog i jadnog, ali sad uzdignutog do sjajnih visina i
ogromnog bogatstva, naroda koji obitava negde daleko od naše zemlje,
varvarskog, nomadskog, naoružanog drskošću, krišom, neizazvani, bez
vođa“. Fotije jasno govori da su ti ljudi došli s dalekog severa, s najdaljeg
severa koji se može zamisliti, ali da su takođe plovili rekama i „morima bez
luka“. Dalje objašnjava da su napadači plovili pored zidina i digli oružje
„kao da prete gradu smrću od mača“.
Napad takođe spominje i Povest minulih leta. Nestorov opis je
živopisniji i ima sva svojstva književne povesti (malo toga govori da je ta
verzija događaja po bilo čemu istinitija od Fotijeve). Nestor tvrdi da su
napad predvodila dva Varanžana po imenu Askold i Dir, koji su stigli na
istok s Rjurikom, a koje je kasnije ubio Oleg, njegov naslednik.7
Bez obzira na ishod prvog napada, posle njega su se stvari promenile.
Od tada su Stari Rusi postali kredibilan i značajan entitet s kojim je
Konstantinopolj morao da se bavi i ozbiljan faktor u spoljnoj politici
Vizantije. Usledila je čudna mešavina ljubavi i mržnje. Začudo, jedno od
najboljih rešenja za tu situaciju bio je prelazak na hrišćanstvo. Navodno,
Stare Ruse, čiji je prvi napad bio tako uspešan, sreća je ubrzo izdala: na putu
nazad, uhvatila ih je oluja u kojoj su stradali. Zbog toga je jedan od njihovih
vođa poslao izaslanika u Konstantinopolj da zatraži krštenje, na šta su
Vizantinci rado pristali. Tu se može primetiti poređenje s onim što se desilo
u Engleskoj 878, kad je Gutrum – jedan od vođa Velike vojske koji je otišao
iz Reptona 874 – pristao na krštenje zajedno s nekoliko svojih ljudi, da bi
postigao sporazum s kraljem Alfredom. I na istoku i na zapadu, religija je
očigledno korišćena kao političko oruđe. Svejedno, izgleda da ta nova
religija nije pustila dublje korenje među Starim Rusima pošto grobovi širom
regiona i dalje izgledaju izrazito paganski.
Povest minulih leta opisuje drugi napad Starih Rusa 904, koji je
predvodio Oleg. Napad je bio velik, pošto ga je navodno pratilo dve hiljade
plovila punih „pagana“ iz različitih plemena: između ostalih, Slovena,
Varanžana i Poljanaca (iz okoline Kijeva). Kad su stigli u Konstantinopolj,
car je bio spreman. Da bi odbio napadače, „utvrdio je moreuz i zatvorio
grad“. Oleg se, međutim, nije obeshrabrio: iskrcao se i naredio da brodove
nasuču, posle čega su napadači počinili užasna nedela nad stanovništvom.
Palate su uništene, crkve spaljene, a mnogi zarobljenici su uhvaćeni, mučeni
i bacani u more.
Povest tvrdi da je Oleg naredio svojim ratnicima da na brodove stave
točkove, pa da razviju jedra i čekaju povoljan vetar kad su „navalili na grad
preko kopna“. Tada su branioci shvatili da imaju ozbiljne probleme. Poslali
su glasonoše Olegu, da ga preklinju da ne uništi grad i ponudili su da plate
danak ako on stane. Pošto je odbio njihove ponude hrane i vina, čiji je cilj
bio da ga umilostive (Oleg je znao da su sigurno otrovne), zahtevao je danak
u iznosu od dvanaest grivni, lokalne valute, po čoveku. Pošto je na svakom
od njegovih dve hiljade brodova bilo četrdesetak ljudi, to je značilo ukupan
iznos od 960.000 grivni, što je bila velika svota.
U godinama koje su usledile, odnos između Konstantinopolja i Starih
Rusa kao da je bio zbunjujuća mešavina napada i diplomatskih odnosa, kad
su obe strane shvatile da je miroljubiva saradnja najkorisnija. Tačna priroda
te dinamike nije jasna, što dovodi do pitanja da li imamo posla s jednom
koherentnom grupom ljudi ili pojam „Stari Rusi“ korišćen u pisanim
izvorima zapravo skriva brojne različite narode. U svakom slučaju, deo
Povesti minulih leta pruža nam uvid u živote ljudi o kojima je reč. U
verovatno najpouzdanijim delovima te istorije, niz ugovora opisuje odnose
između trgovaca i Vizantinaca. Jedan, od 2. septembra 911, iznosi pravila za
one koji žele da trguju s Konstantinopoljem: petnaest pojedinaca,
najverovatnije pripadnika vladajuće elite Starih Rusa, navedeni su po imenu,
pošto podržavaju ugovor o miru i prijateljstvu s carem Lavom VI. Njih
petorica imaju jasno staronordijska imena kao što su Karl, Farulf, Vermund,
Hrolaf i Stajnvit.
Car je očigledno shvatao koliko su opasne trgovačke posete koje stižu
rekama, i da je neophodna neka nagrada kao podsticaj da nastave u
miroljubivom duhu. Zato im je dodelio brojne povlastice. Pre svega, oni koji
stignu u veliki grad će biti izuzeti od plaćanja carine i po prispeću neće
dobiti samo besplatan smeštaj već i mesečno izdržavanje, u koje spada hleb,
vino, meso, riba i voće. To će trajati do šest meseci. Ugovorom je takođe
propisano i besplatno kupatilo. Kada budu spremni za plovidbu nazad,
dobiće i platno za jedra i sidra da im pomognu u plovidbi.
Međutim, nisu mogli da se tek tako pojave u Konstantinopolju bez robe
za trgovinu, pošto je ugovor izričito navodio da „Stari Rusi koji ovamo dođu
bez robe neće dobiti mesečno izdržavanje“. Sticanje tih trgovinskih prava
bilo je strateški potez za Stare Ruse. Pristup Miklagardu obezbedio im je
resurse i proizvode koje bi drugde bilo teško ili nemoguće pribaviti.
Uprkos toj naizgled prijateljskoj saradnji, Vizantinci su budno motrili na
svoje goste. Kad bi stigli u Konstantinopolj, morali su da obitavaju samo
severno od Zlatnog roga, u oblasti Svetog Mame – van gradskih zidina – a u
grad su smeli da uđu samo na jednu, određenu kapiju. Nije im bilo
dozvoljeno da nose oružje, a istovremeno je na kapiju moglo da uđe njih
najviše pedeset, i to samo u pratnji carevog službenika. Ugovori su takođe
nametali brojna pravila za rešavanje sporova: žrtva krađe, na primer, imala
je pravo da na licu mesta pogubi lopova uhvaćenog na delu.
Lako je zamisliti Vikinge tamo, u Miklagardu, kako čekaju povoljne
vremenske uslove pre nego što će se otisnuti na dugačko i opasno putovanje
kući; kako ubijaju vreme lutajući bazarima, trampe nešto srebra za one
svetlucave narandžaste perle koje su postale toliko omiljene.

KONSTANTINOPOLJ

Konstantinopolj je u četvrtom veku osnovao car Konstantin Veliki kao „Drugi

Rim“, novu prestonicu Rimskog carstva. U sklopu tog poduhvata pokrenuo je
javne radove velikih razmera. U današnjoj četvrti Sultanhamet – glavnoj
turističkoj ulici u Istanbulu – sagradio je novu carsku palatu, Palatium
Magnum ili Veliku Palatu. Ona je postala ne samo careva rezidencija već i
sedište vlasti, i tu funkciju je zadržala do kraja vizantijskog perioda.
Mada su iskopani samo neki ostaci nekadašnje palate, o njoj se mnogo
zna iz Knjige ceremonija čije je sastavljanje u desetom veku naredio car
Konstantin VII Porfirogenit. Reč je očigledno o veličanstvenom kompleksu.
Palata se pružala između hipodroma i crkve Aja Sofija sve do obale
Bosfora. U njenom sklopu su se nalazile crkve i vrtovi, dvorišta, prestone
odaje i kupatila, navodno izgrađene na šest odvojenih terasa, da bi se
prilagodile visini od trideset dva metra iznad mora. Kasniji carevi su
obnavljali i dograđivali vrtove palate. Putnik sa severa kome je dozvoljeno
da uđe na to sveto mesto sigurno bi bio impresioniran izuzetnim mozaicima
koji krase dvor, od detaljnih prikaza scena iz lova i egzotičnih stvorenja
preko duhovitog prizora magarca kako šutira svog vlasnika i mitološkog
grifona s orlovom glavom kako žestoko napada jelena. A oko svega toga
dizale su se gotovo neprobojne gradske zidine.
Zidovi Konstantinopolja bili su čuveni, i to s razlogom: njihova
konstrukcija i održavanje štitili su grad od napada gotovo čitav milenijum.
Čak i danas su veliki delovi zidina opstali, mada je teško reči jesu li delovi
od cigle i kamena deo strukture koju je podigao car Teodosije II u petom
veku, pošto su kasniji vladari, uključujući i Osmanlije u srednjem veku,
nastavili da ih popravljaju, proširuju i održavaju. U jednom trenutku
postojalo je devedeset šest kula koje su štitile zidine i više snažno utvrđenih
kapija. Zidine su imale tri nivoa i šanac.
Ako to ne bi bilo dovoljno, Vizantinci su posedovali čuveno smrtonosno
oružje koje je uspešno odbilo i osujetilo mnoge napadače: grčku vatru. U
opisu kasnijeg ruskog napada na grad, iz devetog veka, Liutprand iz Kremone
ovako o njoj govori: „Grci su počeli da bacaju svoju vatru na sve strane: a
Rusi pošto su videli vatru brže-bolje su poiskakali iz brodova, da se radije
utope u vodi nego da ih vatra žive spali.“ Grčka vatra je izgleda bila neka
vrsta zagrejane tečnosti, verovatno mešavina sirove nafte i smole, koja se
istiskivala iz cevi i prskala neprijatelja, s impresivnim rezultatima. Ona je
dočekivala Vikinge kada bi pokušali da napadnu grad i nije teško shvatiti
zašto nikad nisu uspeli da ga uspešno opsednu. Čak i da jesu, car bi bio
bezbedan pošto su i podzemni hodnici spadali u odbranu Velike palate, a oni
su je povezivali s hipodromom i Aja Sofijom, zajedno sa skrivenim
prolazima do dokova.
Posetilac grada bi takođe mogao da ode do hipodroma, ogromnog
trkališta za konje koje je bilo živi društveni i ceremonijalni centar
Konstantinopolja. Hipodrom je predstavljao spektakularan prizor, s
obeliscima i zmijoglavim stubovima u sredini. Važnost tog prostora ogleda
se u jednom od tih spomenika, Teodosijevom obelisku: taj čudesni kamen je
prvobitno isklesao egipatski faraon Tutmos II 1450. godine pre nove ere, a u
grad ga je doneo Konstantin Veliki, da bi ga na kraju na hipodromu podigao
Teodosije I.
Dramatični događaji na hipodromu opijali su mase (bez obzira na vino
koje se tu točilo). Dvokolice koje vuku bučni konji, koji ludo jure oštrim
krivinama oko centralne spine koja deli stazu na dvoje. Ako biste možda
došli da gledate borbu, ili nastupe akrobata i egzotičnih životinja, onda biste
sedeli na stepenastim drvenim sedištima podignutim oko 429 metara dugačke
arene. Procenjuje se da je hipodrom mogao da primi trideset hiljada
gledalaca, ili možda čak i više, kojima bi se obično pridružio car u svojoj
loži, u koju se ulazilo direktno iz carske palate. Oduševljenje za trke
dvokolica bilo je toliko da je u devetom veku car Teofil lično učestvovao u
jednoj trci, pošto je jedan tim, Plavi, dobio naređenje da ga pusti da pobedi.
 Ako brzo pređemo u godinu 944, još jedan ugovor u Povesti minulih leta
(verovatno sklopljen zarad ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa
posle novih napada Starih Rusa) dopunjuje i ponavlja mnogo prethodno
poznatih informacija i govori više o vrstama robe kojom se trgovalo. Kao i
jedan raniji ugovor on opisuje šta treba činiti s ukradenim ili odbeglim
robovima. Za odbeglog roba koji se ne nađe, po tom ugovoru, sledi
kompenzacija od dva komada svile. Međutim, ako bi se otkrilo da Stari Rusi
trguju robovima poreklom s vizantijskih teritorija, ti robovi su se mogli
osloboditi isplatom po različitim tarifama: mladi muškarci i odrasle žene bili
su najvredniji i otkup je iznosio deset bezanata (zlatnika). Otkup za
sredovečne robove iznosio je osam, a najjeftinija su bila deca, koja su
vredela samo pet bezanata.
U ugovorima takođe čitamo više o svili, konkretno, da Starim Rusima
nije bilo dozvoljeno da kupuju svilu vredniju od pedeset zlatnika, poznatih
kao solidi. Sva kupljena svila morala je da se pokaže carskom službeniku
koji bi udario pečat pre nego što se izveze. To jasno govori koliko je svila
bila važna u Konstantinopolju.
Mada poreklom iz Kine, ta dragocena tkanina bila je obožavana u
istočnom Sredozemlju, moguće još u bronzanom dobu i vekovima se uvozila
s istoka. Po srednjovekovnoj legendi, dva hrišćanska monaha su posmatrala
proizvodnju svile u Kini 522, pa su prokrijumčarili jaja svilene bube u
šupljim štapovima bambusa i odneli ih vizantijskom caru Justinijanu. On se
postarao da iz tih jaja nikne posao sa svilom koji je čudesno procvetao.
Mada je malo verovatno da je ta priča istinita, car je uspešno pokrenuo
proizvodnju svile u Konstantinopolju pošto je posadio hiljade stabala duda
(gusenica svilene bube hrani se dudovim listom). Uskoro je vizantijska svila
– često bojena u izuzetno popularnu ljubičastu boju – postala važna roba.
Kao što se vidi jednom ugovoru iz desetog veka, trgovina svilom je čak
vekovima kasnije bila izuzetno strogo kontrolisana. Postojala su takođe i
ograničenja na uvoz inostrane svile u Konstantinopolj; u desetom veku su
sirijski trgovci u grad doneli svilu i odeću iz Bagdada, ali su postojala
ograničenja koja zabranjuju bulgarskim trgovcima da kupuju skuplju
persijsku svilu dok su u gradu.
Svila je takođe bila jedna od najvažnijih dragocenosti koje su stizale u
Skandinaviju, gde je predstavljala simbol bogatstva i sposobnosti da se dođe
do egzotične robe. U Norveškoj, u Osberškom brodu-grobnici, nađeno je
više od stotinu fragmenata svile koji su pripadali mnogim različitim odevnim
predmetima, a bilo je bar petnaest različitih vrsta tog materijala. Na osnovu
metoda tkanja, čini se da je većina proizvedena u centralnoj Aziji, a dva
moguće potiču iz vizantijskih radionica. U Birki je svila nađena u četrdeset
devet grobova, a tu su pronađene i vizantijske i srednjoazijske vrste, mada su
u jednom grobu arheolozi našli nešto neobično: dvobojni svileni damast sa
šarom u vidu zvezda i tufni, verovatno proizveden u Kini. Datum Oseberške
sahrane, 834 godine, govori nam da su takve trgovačke mreže tada već bile
uspostavljene, što potkrepljuje teorije o ranom datumu kontakta između
istoka i zapada, nagoveštene u priči o Ingelhajmu.
Komadi svile nađeni su i u Engleskoj i Irskoj: gotovo stotinu komada na
lokalitetima iz doba Vikinga u mestima kao što su Dablin, Vaterford, Jork i
Linkoln. Poslednji među njima bio je veliki komad svile, širok dvadeset a
dugačak šezdeset centimetara, i gotovo je sigurno bio deo marame za glavu,
sa tkanjem koje veoma podseća na vizantijsko. Takođe, toliko je bio sličan
komadu nađenom u Kopergejtu, u Jorku, da je verovatno da su oba poticala s
iste bale platna. To bi moglo da se protumači kao da su vlasnici do
materijala došli trgovinom, a da nije bio lična imovina nekog putnika mada
imamo naznake da su neke predmete putnici čuvali i za sebe: u Sagi o
ljudima iz Laksdala, razmetljivi lik Boli Bolason (zvani i Boli
Veličanstveni) vraća se kući na Island, pošto je neko vreme proveo u
Varjaškoj gardi – odredu ličnih telohranitelja vizantijskih careva – a na sebi
je imao samo najfiniju odeću, od grimiza i krzna, odeću koju mu je poklonio
car, i oružje i oklop ukrašene zlatom.

GRAFITI

Najspektakularniji prizor za svakog posetioca Konstantinopolja bila je

sigurno crkva Aja Sofija, čiju je gradnju naredio car Justinijan i koja je
osvećena 537, jedan od najlepših primera vizantijske arhitekture. Došljaci sa
severa nikad nisu videli građevinu takvih razmera. Ona čak i danas dominira
Istanbulom. Kad je prvi put ušao na njena vrata, posetilac sa severa je morao
da oseti strahopoštovanje i pred oblikom zgrade i pred načinom na koja je
ukrašena (mada se na sadašnju, čudnu mešavinu islamske umetnosti i
hrišćanske arhitekture treba navići – crkva je pretvorena u džamiju pošto su
Osmanlije osvojili Konstantinopolj 1453). I tu nalazimo jedini siguran trag
vikinških posetilaca.
Kad danas uđete u Aja Sofiju, proći ćete kroz veliki mermerni ulaz s
duboko izlizanim stepeništem, poznat kao Carska vrata. Kao što mu ime
govori, to je bio carev glavni ulaz do crkvenog broda. Pošto uđete, videćete
ogromnu ukrašenu kupolu i zasvođene prozore oko nižeg dela, koji puštaju
zrake svetla u središnji prostor. Ako niste ušli kao deo careve svite, koristili
biste bočna vrata, i prošli nizom rampi. Tu se blago nagnuti, popločani pod s
nejednakim kamenovima spiralno diže kroz tamni i uzani hodnik i vodi vas u
gornje galerije.
Na tim galerijama, s kojih savršeno vidite svuda oko sebe, nalazi se
mermerna ograda s grafitima za koje je lako pomisliti da su lažni: urezano
ime „Halfdan“ i još nekoliko nerastumačivih runskih znakova, očigledno
srednjovekovni ekvivalent današnjeg „Halfdan je bio ovde“. Ti runski
natpisi otkriveni su sedamdesetih godina prošlog veka, a nedugo zatim nađen
je još jedan, kraći, moguće ime „Arni.“ Grafita ima u čitavoj crkvi: od
ćiriličnih do grčkih, jermenskih i latinskih pismena. Većina onih za koje
datumi mogu da se procene urezani su između jedanaestog i petnaestog veka i
ima imena, crteža životinja, oružja i grbova. Halfdan je bilo često
skandinavsko ime, a takvo runsko pismo koristilo se između devetog i
jedanaestog veka.
Godine 2009. je došlo do novog, uzbudljivog otkrića.2 Tim ruskih
istraživača tražio je druge ćirilične natpise, i pažljivo fotografisao baš svaku
površinu na kojoj se moglo pisati, pa je onda pomno pregledao snimke. Sve
što je makar ličilo na rune poslali su runologu Eleni Meljnikovoj, i ona je na
kraju nešto otkrila: treći runski natpis koji kaže „Arinbradr je urezao ove
rune“ nađen je na mermernoj prozorskoj dasci u severnoj galeriji. Pošto je
videla karakterističan način na koji su te rune urezane, Meljnikova je iznela
teoriju da potiču između ranog jedanaestog i dvanaestog veka, sa samog
kraja doba Vikinga.
To nije sve, pošto je u međuvremenu došlo do još jednog otkrića u crkvi.
Pošto je istražio više od trideset grafita na kojima su prikazana plovila,
istraživač Tomas Tomov je zaključio da četiri prikazuju vikinške brodove.3
Najuverljiviji je nađen na stubu u uglu iste galerije s Halfdanovim imenom,
tek desetak metara dalje. Morate pažljivo gledati da biste ga našli, urezanog
u kamen, malo ispod nivoa očiju. Jedan deo je lako prepoznatljiv, glava
zmaja koja gleda ulevo, s jednim okom koje gleda napred. Vrat se vijugavo
spušta i pretvara u korito vitke lađe, čije su proporcije odmah prepoznatljive
svakome ko je video vikinški brod. Tomov je takođe identifikovao jarbol i
dva kruga sa strane, koji predstavljaju štitove okačene o bok. To je ratni
brod s glavom zmaja. Na drugoj strani stuba, drugi crtež možda prikazuje još
dva brodska pramca jedan pored drugoga u luci. Ti crteži su ubedljivi i nema
razloga za sumnju da su lažni; gotovo sigurno ih je izradio neko dobro
upoznat s oblikom i proporcijama vikinškog broda.
Glasovi o tim čarobnim mestima – palatama i crkvama ukrašenim zlatom,
čudesnoj arhitekturi koja deli sveto od profanog – očigledno je stigla u
postojbinu s ljudima koji su se vraćali na sever. Zapravo, veoma je moguće
da su ta mesta direktno inspirisala način na koji su domovi vikinških bogova
opisivani u kasnijim izvorima. Jedini raspoloživi opis Asgarda, sveta
nordijskih bogova, potiče iz izvora koji su pisani počevši od jedanaestog
veka, a neki i mnogo kasnije. Zbog toga nije jasno koliko oni imaju direktne
veze s verskim sistemom iz doba Vikinga. A ipak, u tim izvorima je jasno da
se dvorane i zgrade uklapaju u skandinavsku arhitekturu u opštem smislu,
njihov opis očigledno je inspirisan istočnjačkim sjajem. Uzmite, na primer,
Glitnir, dvor Forsetija, nordijskog boga prava i pravde, čiji će posetioci biti
zaslepljeni prizorima zlatnih stubova i krova prekrivenog srebrom. Je li
moguće da je inspiracija za takve opise stigla iz Vizantije?
U severnjačkim mitovima o postanju ima i drugih veza s istokom. Snori,
na primer, izričito o tome govori i u Prose Edda i u Sagi o Inglinzima iz
trinaestog veka. Bogovi su, kaže, živeli u prestonici istočno od „Račvanja
Dona“ što verovatno znači ili negde kod Volgograda, u jugozapadnoj Rusiji
ili još dalje na istok, ka današnjem Kazahstanu (mada Snori možda to nije
mislio toliko doslovno). Dalje kaže da je postojao planinski masiv koji je
razdvajao Veliki Svitjod od ostatka sveta, a da je južno od tih planina
dovoljno samo kratko putovanje da se stigne u Tirkland ili „Zemlju Turaka“.
Tamo je, navodno, „Odin imao ogromne posede“.
Da skratimo priču, u njegovoj verziji nordijske priče o postanku, bogovi
su se iz tog zavičaja preselili na sever. Na kraju su stigli u Skandinaviju, gde
Snori iznosi povest o njihovim potomcima, od kojih su nastale skandinavske
kraljevske porodice. Slično tome, danski istoričar Sakson Gramatik je pisao
da je Odin isprva živeo u Vizantiji, najverovatnije u Konstantinopolju. Mada
je lako doći u iskušenje i smestiti takve poglede na svet u okvire doba
Vikinga, važno je upamtiti da se ti izvori oslanjaju na srednjovekovne
književne tradicije, nastale nekoliko stotina godina kasnije. Zbog toga veze s
istočnijim delovima Evrope možda odražavaju značaj koji je za
hristijanizovanu Evropu imala ta oblast, gde je hodočašće za Jerusalim
predstavljalo važan deo religioznog života.
Pred kraj doba Vikinga, putovanje u Miklagard postalo je toliko
popularno da su propisani posebni zakoni o tome šta će se desiti s nečijim
bogatstvom dok je u inostranstvu. Norveški Gulatingslov zakonik, na primer,
propisuje da se nečijim bogatstvom može upravljati tri godine pre nego što
ono pređe u ruke naslednika. Ali ako čovek ode u Vizantiju, naslednici će ga
odmah dobiti.
Veći deo slave Miklagarda koja se prenela nazad u postojbinu Vikinga
bila je u vezi s veoma posebnim segmentom društva: Skandinavci su postali
još važniji učesnici u vizantijskim poslovima između desetog i četrnaestog
veka, pošto su sačinjavali većinu Varjaške garde, specijalne najamničke
jedinice koju je u drugoj polovini desetog veka osnovao car Vasilije II, da
služe kao lični telohranitelji vizantijskih careva. Osnovana je 987, kad je
Vasilije zatražio pomoć od vladara Kijeva, Vladimira (Igorovog unuka).
Posle pobune u Konstantinopolju, suparnik po imenu Varda Foka pokušao je
da preotme Vasilijev presto. Vladimir je odgovorio tako što je poslao odred
od šest hiljada Starih Rusa u pomoć, a zauzvrat mu je ponuđena ruka careve
sestre. Jedini uslov bio je da Vladimir pređe u hrišćanstvo, na šta je on
pristao. Uz pomoć Starih Rusa, Vasilije je uspeo da porazi pobunjenike i
povrati presto.
Međutim, čini se da Vasilijev zahtev nije bio toliko neočekivan. U
Povesti minulih leta, ugovor iz 945. između Starih Rusa i Vizantije sadržao
je sledeću odredbu: „Ako naše vlasti žele vašu vojnu pomoć protiv naših
neprijatelja, pisaće vašem Velikom knezu, i on će poslati onoliko vojnika
koliko nam zatreba.“ Ako je taj deo ugovora tačan, Vasilije je samo sledio
sporazum sklopljen pre više od pola veka. Pomoć sa severa je toliko
impresionirala Vizantince da se pretvorila u stalnu, elitnu gardu. Od tada su
se Varjazi sretali i u bitkama i u Velikoj palati, gde su lično štitili cara i
njegovu porodicu.
Da li su Halfdan i Arinbardr bili pripadnici Varjaške garde? Vremenom
bi zaposlenje u Miklagardu postalo popularno među skandinavskim
muškarcima, i to ne samo zbog bogatstva koje se tako moglo steći.
Najslavniji među ljudima koji su se u tome okušali bio je norveški kralj
Harald Hardrada, koji je gotovo deset godina radio za vizantijskog cara
pošto je pobegao iz Norveške posle poraza u bici kod Stiklestada 1030, u
kojoj je poginuo njegov stariji brat Olaf. Harald je u Konstantinopolju izašao
na glas i stekao poštovanje zbog svoje ratničke veštine (mada je kratko bio i
u zatočeništvu). Služio je direktno carici Zoji, čija zlatna slika krasi gornju
galeriju Aja Sofije pre nego što se vratio kući i na kraju neuspešno pokušao
da se izbori engleski presto – u Bici kod Stamford bridža 1066.
Mada su većinu pripadnika Varjaške garde činili Skandinavci, i
pripadnici drugih naroda mogli su da budu njeni članovi. Posle Stamford
bridža, na primer, u njoj je bilo sve više Anglosaksonaca koji su bežali iz
Engleske posle poraza od Vilijama Osvajača (koji je uzgred takođe bio
potomak Vikinga).

KASPIJSKO JEZERO

Od Konstantinopolja, put dalje na istok postaje nejasniji. Našli smo tek

nekoliko tragova putovanja Starih Rusa ili Vikinga na Bliski istok, u opisima
ekspedicija na obale Kaspijskog jezera i kasnije napade na Persiju. Jedna
takva ruta počela je na mestu gde se Dnjepar uliva u Crno more, blizu
Berezana. Ako plovite na istok brodom, možete da uploviti u Azovsko more,
pa dalje Donom da stignete stignete do Sarkela. Njega su podigli Hazari
tridesetih godina devetog veka uz pomoć cara Teofila, negde u doba kada su
izaslanici Starih Rusa putovali u Franačku. Ako biste nastavili putovanje,
mogli ste se povezati s Volgom ili putovati kopnom u Itil, prestonicu Hazara,
na obali Kaspijskog jezera. Ili biste mogli da putujete direktnije kopnom,
tako što biste se iskrcali na istočnoj obali Crnog mora, u današnjoj Gruziji.
Tu drugu rutu je izabrao jedan od najčuvenijih putnika na istok iz
Švedske, Ingvar Veliki Putnik. U njegovo doba, u jedanaestom veku, tok
srebra na sever i zapad počeo je da jenjava, zbog čega je manje putnika
kretalo na istok. Ingvar je predvodio ekspediciju koja je pokušala da ponovo
uspostavi trgovačke rute, ali su detalji pomalo nejasni. Postoji jedna veoma
maštovita saga o njegovim avanturama, u kojoj Ingvar, ratnik u službi
švedskog kralja Olafa Sotkonunga, putuje na istok, sa željom da osnuje
sopstveno kraljevstvo. Usput sreće džinove, zmajeve, veštice i kraljicu koja
se u njega zaljubljuje. Na kraju umire od bolesti.
Mada je autor sage bio veoma maštovit, znamo da je Ingvar bio stvarna
ličnost: više od dvadeset runskih kamenova u Švedskoj govori o njegovoj
ekspediciji i spominje one koji su pali zajedno s njim, što nagoveštava da se
pustolovina okončala katastrofom. Ingvar je bio savremenik Haralda
Hardrade i po sagama je i on proveo neko vreme u sviti kijevskog vladara
Jaroslava Mudrog u Novgorodu pre nego što je nastavio s putovanjem. Po
runskom kamenju, Ingvar i mnogi njegovi ljudi stradali su u Serklandu. Neki
kamenovi su ukrašeni, a jedan iz Gripsholma je dignut u spomen na
Ingvarovog brata (ili stvarnog ili metaforičkog) sa sledećim detaljima:
„Putovali su kao drengr, daleko zarad zlata i na istoku su dali (hranu) orlu,
umrli na jugu u Serklandu.“4
Nema tačnog objašnjenja gde se nalazio Serkland. Etimološki, može biti
nekoliko porekla za to ime. Jedno je da znači „Zemlja Saracena“ – tj.
muslimana, zbog čega bi značilo nešto kao Islamski kalifat. Drugo popularno
tumačenje jeste da deo „Serk“ potiče od latinske reči sericu, što znači
„svila“. To bi značilo da se ime odnosi na oblasti u kojima se proizvodi
svila. Još maštovitije objašnjenje jeste da postoji veza s rečju serkr, što
znači „košulja“ ili „odora“ – tako da bi značilo „Zemlja ljudi obučenih u
kaftane“. Geografska oblast koju pokriva ime Serkland menjala se tokom
vremena: prvo je označavala oblast južno od Kaspijskog jezera, ali je
kasnije u dobu Vikinga počela da se koristi za čitav islamski svet. Poslednja
mogućnost jeste da se ime odnosi na sam grad Sarkel, koji je bio deo
hazarskih zemalja.
Izgleda da je tačno da su Ingvara putovanja odvela u Persiju, moguće u
današnju Gruziju ili negde drugde na Kavkazu; sigurno negde između Crnog
mora i Kaspijskog jezera – što je bila usputna stanica na putovanju za
Bagdad. Ibn Huradadbi je opisao prisustvo Vikinga u tim krajevima u Knjizi
puteva i kraljevstava. Važno je što ona (napisana je četrdesetih godina
devetog veka) pokazuje da je i u najranijim danima devetog veka takav
kontakt već uspostavljen.8 Njegovo delo takođe objašnjava da su to bile
trgovačke ekspedicije, i da su ljudi stizali brodom – a neki od njih su onda
dalje nastavljali kopnom.
Ljudi koji su stigli na obale Kaspijskog jezera zašli bi u samo središte
teritorije Hazara, što je značilo da diplomatski odnosi moraju biti dobri.
Arapski istoričar Al-Masudi, koji je pisao početkom desetog veka, tvrdio je
da su pagani (u koje su spadali Stari Rusi) živeli u Atilu, prestonici
hazarskog kraljevstva na severozapadnoj obali Kaspijskog jezera. Živeli su u
posebnom delu grada, zajedno sa Slovenima – što je važno primetiti zato što
je tada očigledno postojala razlika između te dve grupe. Posebno je značajno
što je Al-Masudi takođe pisao da su i Stari Rusi i Sloveni služili u vojsci
hazarskog vladara – baš kao i u Konstantinopolju.
Dok najraniji opisi aktivnosti u toj oblasti nagoveštavaju da su odnosi
bili miroljubivi, nije trebalo dugo pa da se trgovina pretvori u pljačku. Prvi
je napadnut lučki grad Abaskun, na jugoistočnoj obali Kaspijskog jezera,
mada su svi napadači pobijeni. Godine 909, šesnaest brodova je izvršilo
novi prepad, ali je i on odbijen i, navodno, suprotno uobičajenom sledu
događaja, mnogi pljačkaši završili su u ropstvu.
Nekoliko godina kasnije, Al-Masudi je opisao veliki napad na više
teritorija oko Kaspijskog jezera. Pošto im je Hazarski kaganat odobrio
prolaz (to je bila uobičajena taktika, pošto bi obećali udeo u budućem plenu)
pet stotina brodova, svaki sa po stotinu ratnika, počeli su da pljačkaju
gradove duž čitave južne obale Kaspijskog jezera. Napadi na današnji
Azerbejdžan ovako su opisani: „Stari Rusi su prolili reke krvi, otimali decu i
žene kao robu, harali i svugde uništavali i palili. Ljudi koji su živeli na tim
obalama nisu znali šta će, jer ih nikad nije napao neprijatelj s mora, a
njihove obale su posećivali samo brodovi trgovaca i ribara.“ Očigledna je
sličnost s Alkuinovim opisom napada na Lindisfarne – koji je takođe bio
potpuno neočekivan.
Al-Masudi je nastavio da objašnjava kako su se napadači zadržali na
Kaspijskom jezeru nekoliko meseci, da su živeli na ostrvima nekolik
kilometara od obale, gde meštani nisu mogli da im priđu, zato što nisu imali
odgovarajuće brodove. Na kraju je, međutim, muslimanska vojska od
petnaest hiljada ljudi uspela da porazi Stare Ruse dok su se kretali ka Volgi,
na putu za dom: navodno ih je pobijeno trideset hiljada. Ovde je važno
nekoliko detalja. Prvo, ogromna brojnost ruske flote – pedeset hiljada ljudi,
ako je verovati Al-Masudiju. Taj broj je gotovo sigurno preterivanje, ali je
svejedno jasno da je reč o velikoj sili. Drugo, njegovo delo naglašava da su
napadačima uspeh omogućili njihovi brodovi i pomorsko umeće.
Posle toga, opis napada u Azerbejdžanu 943. daje filozof i istoričar Ibn
Miskavaj. On je u svom delu Iskustva naroda bio jedan od prvih
muslimanskih istoričara koji je zapisivao neposredna svedočanstva
savremenika. Pripovedanje je živopisno i detaljno, i ne samo da opisuje
Stare Ruse i njihovu opremu već takođe objašnjava, na veoma objektivan
način, strategije koje su primenjivali prilikom napada. Taj napad, čija je
meta bila grad Barda, bio je jedan od mnogih sličnih na Kaspijskom jezeru u
desetom veku. Barda je bio bogat grad sa citadelom, gradskim zidinama i
kapijama, kao i sa sedmičnim bazarom. Okruživali su ga voćnjaci i njive, i
bio je na glasu po svojim smokvama, voću, lešnicima i svili. Al-Masudi piše
da je grad bio tržnica na kojoj su se prodavala krzna sa severa, zbog čega su,
verovatno, Stari Rusi nanjušili njegovo bogatstvo.
Barda se nalazi na pritoci Kure, reke koja teče istočno s Kavkaza i uliva
se u Kaspijsko jezero. Prema Ibn Miskavaju, Stari Rusi su doplovili preko
Kaspijskog jezera, verovatno iz Volge. Kad su stigli na obalu, gradonačelnik
Barde bio je spreman i dočekao ih je s posadom od šeststo ljudi, ali je ubrzo
shvatio da to neće biti dovoljno. Pošto su mu trebala pojačanja, pozvao je
pet hiljada dobrovoljaca za džihad (sveti rat) protiv neočekivanih napadača.
Nažalost, branioci nisu očekivali snagu i ratničke sposobnosti Starih Rusa.
Oni koji nisu odmah izginuli, dali su se u beg. Napadači su ih gonili sve do
grada, u koji su provalili i smesta ga zauzeli.
Ono što je usledilo pomalo je neočekivano: po rečima Ibn Miskavaje,
svedoci su tvrdili da su, kad su ušli u Bardu, Stari Rusi pokušali da umire
stanovnike rečima: „Između nas nema verskog spora; mi samo želimo da
vladamo. Naša je obaveza da prema vama postupamo dobro, a vaša da nam
budete odani.“ Vojska branilaca nije verovala tim rečima i pružila je otpor,
ali je brzo poražena. Osvajači su naredili ostalim građanima da se ne
mešaju. Izgleda da su „miroljubivi ljudi iz viših slojeva“ poslušali taj savet,
ali ih je „prost svet i fukara“ gađao kamenjem, besno iskazujući svoje
nezadovoljstvo.
Na kraju su ti sukobi dojadili Starim Rusima, pa su dali stanovnicima tri
dana da odu. Mnogi su to učinili, ali oni koji su se prevarili i ostali su
pobijeni ili bili zatočeni. Dalje piše da je u zatvoru bilo deset hiljada
muškaraca i dečaka, zajedno s njihovim ženama i kćerkama. One su držane u
tvrđavi, a muškarci zatvoreni u džamiji. Plan je bio da se situacija iskoristi
na tipično vikinški način, tako da su od muškaraca zatražili da nađu otkup za
svoju slobodu.
U tom trenutku se jedan hrišćanin, državni službenik po imenu Ibn Samun,
koji je živeo u gradu, umešao da pregovara. Posle nešto razmišljanja, Stari
Rusi su pristali na iznos od dvadeset dirhama za slobodu svake osobe. Ibn
Miskavaj piše da su pametniji među muslimanima pristali, dok su drugi
odbil, zato što bi time priznali da vrede isto koliko i hrišćani. Pregovori su
prekinuti i okupatori nisu znali šta dalje da rade. Očajnički su želeli čak i
tako male svote – novac u ruci je uvek bolji od sobe pune leševa – pa su još
neko vreme gajili nadu. Na kraju, pošto su shvatili da od novca nema ništa,
odlučili su se za masakr. Nisu poštedeli ni žene i decu, pošto su ih silovali a
neke su i odveli u ropstvo. Nekoliko sužanja uspelo je da pobegne ili su sami
pregovarali: za život su nudili ono dragocenosti što su imali kod sebe, pa su
pobegli s obeleženim komadom gline da pokažu da su kupili sebi pravo na
slobodu.
Najčudniji deo ove priče jeste ono što je na kraju uništilo napadače.
Novosti o napadu proširile su se čitavom oblašću i organizovana je
zajednička ekspedicija da ih protera. Iako je okupljena vojska od trideset
hiljada ljudi napadala grad od jutra do večeri, iz dana u dan, nije bilo
nikakvog uspeha. Onda se pročulo da se među Starim Rusima proširila
epidemija koja ih je desetkovala i znatno oslabila. Ispostavilo se da su, po
rečima Ibn Miskavaja, kad su stigli u Bardu, preterano jeli voće, na šta nisu
bili navikli, pošto su došli „iz veoma hladne zemlje, gde drveće ne raste“.
Bolest, zajedno s pametnom taktikom, omogućila je meštanima da savladaju
Stare Ruse.
Okupatori su se povukli u utvrđenje i na kraju im je ponestalo snage.
Napokon su jedne noći otišli, ponevši plen na leđima, vukući žene, dečake i
devojčice i ostavljajući za sobom spaljene kuće. Dalje čitamo kako su
ostavili svoje brodove i posade da ih spremne čekaju kraj reke, zajedno s
trista njihovih ljudi, da ih štite.
Priča iz Barde je zanimljiva, ali je i veoma informativna. Napad na grad
bio je pažljivo spreman, i nije bio samo pljačkaški upad, pošto se čini da su
Stari Rusi planirali da koriste Bardu kao bazu za dalje napade ili čak da se tu
stalno nasele. Takva ispostava na obalama Kaspijskog jezera, sa svim
trgovačkim vezama s islamskim svetom i dalje, do drugih delova sveta,
očigledno bi omogućila dalju trgovinu i širenje. Sredinom desetog veka put
od Skandinavije dotle bio je aktivan i utaban. Baza na tom mestu bi možda
poremetila priliv dobara u Vizantiju zato što bi prvo morala da prođu preko
teritorije Starih Rusa.
 Na praktičnijem nivou, narativ potvrđuje isto korišćenje pregovora,
posrednika i otkupa koji srećemo širom vikinškog sveta. Korišćenje
pregovarača da se bave otkupom bilo je verovatno ustaljena praksa. Na
kraju, tekst nam pruža i uvid u pogrebne običaje. Ibn Miskavaj navodi da su
jednog čoveka sahranili s oružjem, odećom i opremom. Takođe kaže da bi
čoveka sahranili sa suprugom ili nekom od njegovih žena, ili možda s
robinjom „ako joj je on bio drag“. To potkrepljuje informacije iz drugih
izvora, ali nije jasno da je li je reč o izveštaju nekog drugog neposrednog
svedoka i da li su supruga i/ili robinja zapravo bile žrtvovane.
Kad su Stari Rusi otišli, muslimani su otkopavali njihove grobove pošto
su u njima nalazili mačeve koji su zbog visokog kvaliteta izrade bili veoma
traženi. Drugim rečima, pljačkanje grobova bilo je često i to može biti
objašnjenje zašto do danas u toj oblasti nismo našli grobove koji se mogu
pouzdano povezati sa skandinavskim kulturnim karakteristikama.
Pred kraj desetog i početkom jedanaestog veka, u tom delu sveta došlo je
do nekoliko novih napada, s različitim uspehom. Iako su su lokalno izazvali
paniku i uništenje, prisustvo Starih Rusa i Skandinavaca, bez obzira na to
odakle prvobitno poticali, nije ostavilo dublje tragove. Ali tu nije svima bio
kraj puta. Mada nismo našli bilo kakve fizičke dokaze, Vikinzi su stigli sve
do Bagdada da trguju krznom i mačevima. Koliko znamo, nikad se nisu
usudili da napadnu grad. Verovatno je da su oni koji su uspeli dotle da stignu
bili malobrojni i da im je manjkalo logističke podrške i taktičkih prednosti.
Drugde su mogli da se oslone ne samo na veliki broj ratnika već i na
mogućnost da pobegnu brodom. Međutim, takođe je moguće da su Hazari bili
previše uspešni u sprečavanju njihovih daljih pokreta, kao što svedoči pismo
koje je hazarski kralj Jozef napisao 960. vladaru islamskog kalifata Kordobe
objasnio je da živi na ušću reke i da je čuva od neprijatelja (među koje
spadaju Stari Rusi) koji su tu došli da ratuju. Tvrdio je da će „ako ih pustim
makar na jedan sat (da otplove u Kaspijsko jezero), poharati čitavu arapsku
zemlju sve do Bagdada“.
Neka putovanja do raskoši Bagdada možda su bila kopnena. Bagdad je
bio grad trgovine, znanja i kulture, vitalna stanica na Putevima svile. U
devetom veku, u doba kad je perla od karneola nađena u Reptonu možda kroz
njega prošla, Bagdad je silno narastao. Okruživalo ga je plodno
poljoprivredno zemljište i zbog toga je mogao lako da izdržava brojno
gradsko stanovništvo. Za samo nešto više od veka, izrastao je u najveći grad
na svetu. Nije teško shvatiti zašto: zbog lokacije, koju je strateški izabrao
kalif al-Mansur, na reci Tigar, na najbližem mestu do reke Eufrat, u srcu
onoga što je nekad bila Mesopotamija (zemlja „između dve reke“), idealno
lociran za trgovinu, a ona je od samog početka bila od presudne važnosti za
njegovo osnivanje.
Kad je tražio najbolju lokaciju za svoju novu prestonicu, izgleda da su
al-Mansuru rekli da je to mesto idealno zato što tu „sa zapada stiže roba
brodom s Eufrata i dobra iz Egipta i Sirije. Takođe stiže i roba Tigrom,
brodovima iz Kine, Indije i Vasija“. To je bilo čvorište Puteva svile.
Plovidba oko petsto kilometara nizvodno dovela bi vas direktno u Persijski
zaliv, odakle biste mogli da se povežete sa značajnim trgovačkim mrežama
na Indijskom okeanu, i dalje ka Indiji i Kini. Uzvodno biste mogli da putujete
kroz niz gradova sve do današnje Turske.
Ako biste se rešili za kopnenu rutu, lako biste stigli u Bagdad u karavanu
kamila. Ibn Hurdadabi opisuje rute preko Volge koje se završavaju u
Bagdadu i tvrdi da su Stari Rusi mogli da se sporazumevaju s robovima koji
govore slovenski i već su tu živeli, i koji su verovatno naučili arapski. To je
vitalni deo slagalice. Ti robovi, skriveno stanovništvo koje ne možemo u
potpunosti da otkrijemo, očigledno su imali još jednu ulogu – da budu
prevodioci i tumači. Lako je zamisliti kako ne biste imali izbora nego da
naučite jezik vaših gospodara ako želite da preživite i možda probate da
poboljšate vašu životnu situaciju. Višejezičnost je bila i nužnost i jasna
prednost.
Putnik bi na tamošnjim tržnicama šetao između tezgi, okružen mirisom
egzotičnih začina i bezbrojnim zvucima, od životinja do brojnih jezika, koji
mu napadaju čula sve dok ne stigne do rečne luke. Tu bi video stotine
brodova različitih vrsta, kako utovaruju i istovaruju dragocene tovare.
Raznovrsnost robe bila je nepojmljiva: od svile iz Kine, Japana i Koreje do
papira i srebra iz Samarkanda, abonosa i slonovače iz Istočne Afrike, bakra i
zlata iz Egipta, ćilima i kože iz Buhare i šafrana i konja iz Azerbejdžana, da
spomenemo samo neke. A iz Indije, začini, tigrovi, slonovi, kokos i minerali
– među njima i drago kamenje poput karneola. Dok je neka roba služila za
unutrašnju potrošnju u Bagdadu, veliki deo se izvozio.
Dobar deo vikinške priče tu se završava. Bagdad je najdalje mesto na
jugoistoku gde imamo dokaz da su putovali, i to je najverovatnije zaista tako.
Pre nekoliko godina jedan istraživač izazvao je mnogo uzbuđenja tvrdnjom
da je našao dokaze o vikinškom naselju na Arapskom poluostrvu: crteži na
kamenu nađeni u Kataru, kao je tvrdio, mogu da predstavljaju samo vikinške
brodove viđene iz vazduha.5 Oblici podsećaju na Skuldelev brodove iz
Danske, s izbačenim veslima i nimalo ne liče na dau, lokalne brodove.
Međutim, ta teorija je u međuvremenu opovrgnuta.6
Dalje rute na istok opisane su u arapskim izvorima, poput pustolovina
Salama, tumača koga je bagdadski kalif poslao da osmotri takozvani
Aleksandrov zid i čiji su zapisi kasnije uvršteni u Ibn Huradadbijevu Knjigu
puteva i kraljevstava iz devetog veka. Jasno je da je taj zid zapravo bio
Kineski zid, što pokazuje da su kopnene rute ka Dalekom istoku bile otvorene
i upotrebljive, što dokazuje i dotok robe. Te puteve su možda koristili i
neustrašivi putnici sa severa, ali bi takva putovanja bila retka – najvažnije su
bile trgovinske veze. Po rečima danskog arheologa Serena Sindbeka: „Ono
što je izazvalo doba Vikinga na severnom Atlantiku i Baltičkom moru bili su
globalni ekonomski podsticaji.“7

NEOČEKIVANE POSLEDICE GLOBALIZACIJE

Globalizacija je zaista prikladan izraz za ono što se desilo u tom periodu,

kad su isprepletene mreže prekrile svet, dalje nego pre. Sve šire su se
usvajale napredne pomorske tehnologije na severu zajedno s obnovljenom
željom za prestižnom i ezgotičnom robom i stalnim prilivom srebra iz
Islamskog kalifata. Praćenje predmeta i materijala koji su išli u oba pravca,
ruta kojima su putovali, i ljudi koji su učestvovali u tim transakcijama,
pomalo je nalik na posmatranje kapi vode koja se sliva niz neravno
prozorsko staklo: teče naniže zbog gravitacije, menja pravac i smer ako
naiđe na nepravilnost u staklu, zaustavlja se kad stigne do neprelazne
prepreke sve dok ponovo ne krene, kada mu se pridruže nove kapi koje
dodaju neophodnu novu silu.
Međutim, postoji jedan manje poželjan efekat te globalizacije, koji tek
sada počinjemo da shvatamo. U proleće 2020, kada se svet našao usred
globalne pandemije, grupa naučnika je objavila rad o poreklu virusa variole,
ili velikih boginja. Uspeli su da iz drevnih kostura izdvoje DNK virusa. Tako
su pokazali da je on bio prisutan moguće već oko 600. godine nove ere. Na
uzorku 525 osoba iz Evroazije i obe Amerike, identifikovali su trinaest
osoba koje su verovatno umrle inficirane velikim boginjama. Ubeđena sam
da to ima veze s Vikinzima i njihovim vezama s Putevima svile.
Studija velikih boginja pokazala je da je od osoba identifikovanih s
virusom, jedanaest poticalo iz doba Vikinga ili do dve stotine godina ranije,
dok su bar dve osobe bile savremenici Vikinga. Uzorci su poticali iz
Skandinavije, Engleske i Rusije. Datiranje metodom radioaktivnog ugljenika
iz tri uzorka pokazalo je da je virus bio rasprostranjen gotovo dvesta godina
pre Vikinga. Ali baš kao i u Reptonu, naučnici nisu u obzir uzeli dejstva
ishrane ribom i plodovima, uprkos tome što su se bar dve osobe čiji su
uzorci uzeti pretežno hranile na taj način. Ako primenite odgovarajuće
korekcije, to pomera datume napred, što znači da je virus identifikovan samo
u uzorcima iz doba Vikinga, iako su naučnici ispitivali DNK iz gotovo
trideset dve hiljade godina ljudske istorije. To je samo po sebi izuzetno, ali
ako se malo dublje zakopa u materijal otkriće se još više o mogućim
mehanizmima. Da bismo ih razumeli, moramo da se pozabavimo jednim
grobom iz Oksforda.
Arheolozi su 2008. pozvani na iskopavanje pre izgradnje proširenja
koledža Sent Džon. Otkrili su nešto potpuno neočekivano: masovnu grobnicu
s trideset pet muških kostura, koji su svi izgleda bačeni u jamu, s
mnogobrojnim povredama, među kojima su i povrede od sečiva. Muškarci su
bili snažni i visoki, većina stari između šesnaest i trideset pet godina. Na
nekim telima su tragovi pokazivali da su prvo gorela pre nego što su
pokopana. Pogrebnih dobara nije bilo. Reč je, očigledno, bila o masakru.
Datiranje metodom radioaktivnog ugljenika pokazalo da je grobnica
potiče otprilike između 900. i 1000. godine nove ere i postoje teorije da se u
njoj možda nalaze žrtve takozvanog pokolja na dan Svetog Brajsa, koji se
desio u Oksfordu 13. novembra 1003. Tog dana je engleski kralj Etelred
Nespremni naredio ubistvo „svih Danaca koji su nikli na ovom ostrvu, kao
kukolj među žitom“. Jedan od jedanaest uzoraka s virusom velikih boginja
poticao je od čoveka nađenog u sredini te masovne grobnice. Čovek je imao
nekoliko rana od sečiva na gornjem delu tela, među kojima jednu na potiljku
i nekoliko na rebrima i plećkama. To ga je najverovatnije i ubilo, a ne zaraza
boginjama.
Pre tog otkrića, nije bilo dokaza da su velike boginje bile prisutne u
Engleskoj u to doba. Pa gde se onda taj čovek zarazio tim virusom? Nije
jasno jesu li ljudi u grobu bili nedavne pridošlice ili naseljenici, ali njihova
ishrana govori u prilog prve tvrdnje. Upoređivanjem izotopa u njihovim
rebrima i butnim kostima, naučnici koji su ih analizirali pokazali su da nisu
mnogo pre smrti usvojili ishranu ribom i plodovima mora. To je zato što se
brže rebra „obnavljaju“, tako da se svaka promena u ishrani vidi u njima za
dve do pet godina. Butna kost je, s druge strane, velika i i debela i u njoj se
otkriva prosečna ishrana osobe do čak petnaest godina. Zbog toga su
naučnici zaključili da je čitava ta grupa promenila obrazac ishrane nedugo
pre nego što su ubijeni. To je moglo da znači da su putovali, i baš tu, prilično
neočekivano, možemo naći trag o izvoru virusa.
Genetičari koji su proučavali oksfordski grob isprva su tražili pretke iz
čitavog vikinškog sveta, i radili su s uzorcima iz čitave Evrope. Začudo,
našli su poklapanje između drugog čoveka sahranjenog u masovnoj grobnici i
nekoga mnogo dalje. Taj polubrat drugog čoveka (ili srodnik u drugom
kolenu, kao stric, bratanac, deda ili unuk) otkriven je na groblju u Danskoj,
kod lokaliteta zvanog Galgedil. A i taj polubrat je takođe u sebi imao virus
velikih boginja. To bi moglo da znači kako su ljudi iz Oksforda – verovatno
deo pljačkaške družine ili vojne grupe – živeli u međusobnoj blizini i možda
su nedugo pre pohoda došli s nekog mesta kao što je Galgedil. Baš kao sa
savremenom pandemijom, koju sada svi tako dobro poznajemo, daleka
putovanja i velika mobilnost – relativno govoreći – verovatno su bili glavni
faktori zašto su se velike boginje pojavile u severozapadnoj Evropi u doba
Vikinga.
Mada nema sigurnih dokaza o tome gde su se zarazili, kad pogledamo
uzorke ljudi kod kojih je virus nađen, nešto je veoma jasno. Mnoge osobe
poticale su s mesta gde je vladala velika mobilnost i priliv međunarodnih
trgovaca; nekolicina je bila s ostrva Oland kod Gotlanda. Jedan švedski
uzorak imao je jake veze s Baltikom pošto je izotop stroncijuma pokazao da
je osoba odrasla na Gotlandu. Druga osoba sahranjena u Švedskoj bio je
muškarac koji je, izjavili su arheolozi, bio sahranjen po slovenskim
običajima, što govori da je i on bio migrant. Poslednja dva poticala su iz
Gnezdova, ruskog lokaliteta u oblasti gornjeg Dnjepra.
Međutim, to nije sve. Analiza arheoloških izveštaja o tih jedanaest
kostura otkriva da su u prošlosti dvoje s virusom opisani kao robovi, po
načinu na koji su sahranjeni. Mada moramo biti oprezni u tumačenju
neobičnih pogrebnih obreda kao znakova ropstva, ako je to zaista bio slučaj,
njih dvoje su sasvim moguće doputovali izdaleka. Možda su takođe bili
izloženi uslovima povoljnim za širenje bolesti. To nije prvi put da je virus
povezan s kretanjima Vikinga. Širenje jedne vrste lepre 2017. je praćeno iz
Skandinavije u Englesku zbog otkrića Mycobacterium leprae u ženskom
kosturu. Naučnici su sledeće godine otkrili da je lepra u srednjovekovnoj
Irskoj takođe stigla iz Skandinavije. Oba slučaja možda imaju veze s
trgovinom veveričjim krznom.
Veze s istokom ili s baltičkim trgovačkim stanicama izuzetno su jasne u
primeru velikih boginja. To možda ne bi trebalo da nas iznenadi zato što se
baš na tim mestim mogu naći globalne veze s prethodno nedostupnim
delovima sveta. Patogeni su posebno mogli da se prenose putem robe kao što
je krzno, jedan od ključnih elemenata trgovine s istokom. Rečne mreže su
omogućavale da ljudi i roba idu s istoka na zapad i s juga na sever brzinom
kakva dotle nije bila moguća, što je značilo da slepi putnici poput virusa
velikih boginja lako mogli da se kreću s njima.
Veliki deo ove priče kao da pokreće želja za luksuzom i bogatstvom: i
srebro, svila, perle i nakit koji su stizali na sever, i krzno, jantar i slonovača
koji su stizali na jug i istok, da ne spominjemo one robove koji su silno
pomagali stanovnicima sve većih gradova da žive na visokoj nozi. Vikinzi su
se uklopili i postali su deo kulturnog mozaika i na zapadu i na istoku, kao
preduzetnici i politički činioci ili prosto kao obični naseljenici. A ipak je
postojala i ogromna ljudska cena: ne samo dobro upamćeni monasi iz
Lindisfarnea, koji ništa nisu očekivali, već takođe i oni neznani robovi koji
za sobom nisu ostavili nikakvog traga, ali čiji su životi razmenjivani za jedan
sjajni srebrnjak ili za svetlucavu narandžastu perlu.
Glad za srebrom odigrala je veliku ulogu u toj razmeni, sve do samog
kraja: početkom jedanaestog veka, izvori srebra na istoku toliko su
osiromašili da su Vikinzi morali da ga traže na drugim mestima. Zbog toga su
počeli da okreću leđa islamskim novčićima, koje su sada kvarili i drugi
metali, već su gledali ka zapadu, gde su novi izvori srebra otkriveni u
planinama Harc u Nemačkoj. To je dovelo do porasta kovanja novca u
anglosaksonskoj Engleskoj i kraljevstvima kontinentalne Evrope. Postoje čak
teorije da su intenzivniji napadi na Englesku devedesetih godina desetog
veka možda direktna posledica toga.
Kroz čitavo doba Vikinga i kasnije, kontakti i kretanje nastavili su se
severno, južno, zapadno i istočno stotinama godina i tokom vremena su se
kulturni identiteti stopili i evoluirali zbog interakcije migranata i
starosedelaca. Međutim, istovremeno su neki identiteti ostali i istrajali, kao
onaj koji sada nazivamo vikinškim, što je dovelo do onoga što je najbolje
nazvati dijasporom. Takođe moramo zapamtiti koliko bi događaji u jednoj
oblasti uticali na događaje u drugoj: talasići koje stvori kamen bačen u vodu
kod Bagdada širili su se sve do Reptona, mada sve slabiji i jedva primetni.
Ali ipak su postojali. Ubeđena sam da te najranije trgovačke mreže duž reka,
tih vitalnih arterija Evrope i centralne Azije, predstavljaju dokaz koji nam je
potreban da istražimo i u potpunosti shvatimo vikinško širenje na zapad. Ali
pre nego što se putovanje Kraljeva reka privede kraju, treba stići do još
jednog odredišta.
 EPILOG

GUDŽARAT

Stojim na betonskom krovu u centru Ahmedabada u Indiji, jednog sunčanog

januarskog jutra, tačno osam godina pošto sam stigla u Oksford i počela
istraživanje Reptona. Tu gore, na trenutak osećam predah od ludnice
modernog indijskog grada s neprekidnim trubama automobila, motora i auto-
rikši; prilično je teško sve to obraditi. Ptice grabljivice kruže nebom, a dole
se majmuni igraju u bujnim vrtovima dok posmatram još jednu reku. Čudi me
činjenica da na vidiku nema nijednog broda i da danas taj rečni tok nema
nikakvu svrhu u trgovini i saobraćaju. Tu sam došla zato što se tu moja priča
o Kraljevima reka okončava, ali je tu takođe i otpočela.
Daleko sam od doma i ova istorija je daleko od one mojih Vikinga. Ipak,
da bismo shvatili prisustvo perle od karneola u Engleskoj i zbog čega je ta
razvijena trgovina egzotičnim predmetima mogla da cveta pre više od
milenijuma, želim da shvatim i ovaj deo. Jer trgovina tim mineralima
predstavlja sistem ponude i potražnje koji je bio toliko dobro ustanovljen da
je potrajao još gotovo pet hiljada godina, a i danas je živ. Vikinzi su se samo
uključili u nešto što je već milenijumima postojalo duž Puteva svile, i nema
smisla posmatrati ih izolovano.
Malo je verovatno da su Vikinzi stigli toliko daleko, ali su mnogi iz
Švedske krenuli s Ingvarom na Kaspijsko jezero; mnoge hiljade putovale su u
Miklagard, a verovatno mnogi i u Bagdad. Neki su možda putovali i dalje na
istok. Runski kamenovi spominju ljude koji su išli i na zapad i na istok, tako
da nije nemoguće da su neki možda bili i u Reptonu i na Crnom moru i dalje.
Očigledno, neki segmenti ranog srednjovekovnog zapada znali su za te
oblasti na istoku – i za Indiju, da budemo precizni. Godine 965, dok je
Kijevska Rusija bacala na kolena Hazarsko carstvo, jevrejsko-arapski
trgovac Ibrahim al-Tartuši je putovao u Magdeburg u Nemačkoj. Tu su ga
primili na dvoru Ota Velikog, gospodara Svetog rimskog carstva. Na svojim
putovanjima al-Tartuši je posetio Majnc i zapisao šta je video u tom velikom
gradu na Rajni, u zemlji Franaka. Začuđeno je beležio da je u opticaju video
dirhame iskovane u Samarkandu pre pedeset godina, ali mu je nešto drugo
bilo još zanimljivije: „Izuzetno je što čovek može da nađe, u tako dalekim
zapadnim krajevima, začine koji rastu samo na Dalekom istoku, kao biber,
đumbir, karanfilić, nard, kostus i mirisni šilj. Sve te biljke uvoze se iz Indije,
gde rastu u obilju.
Očigledno, tako daleko na zapad stizale su i druge stvari sem karneola, a
nisu samo Vikinzi priželjkivali egzotične predmete i ukuse. I drugi arapski
putnici su takođe stizali na Daleki istok: Al-Masudi – koji je pisao u desetom
veku i koji je takođe opisao napade Starih Rusa na Kaspijsko jezero –
putovao je iz Indije na Cejlon a onda u Kinu, i detaljno je opisao Indiju na
osnovu sopstvenih informacija i drugih prikupljenih izvora. Ako biste stigli
do Bagdada, postojali su dobri izgledi da ćete saznati i za Indiju.
Međutim, takođe postoje dokazi da je Indija bila dobro poznata u
Engleskoj devetog veka: u Anglosaksonskoj hronici za godinu 883. –
deceniju posle zimskog logora u Reptonu – spominje se poslanstvo koje u
hram Svetog Tome u „Indiji/Indei“ poslao niko drugi nego Alfred Veliki.1
Pošto je uspešno odbio vikinški napad na London, Alfred se zavetovao da će
poslati darove i u Rim i u Indiju, mada su mnogi tvrdili da je ovo drugo tek
pogrešno protumačena Judeja.
Međutim, po drugim izvorima iz devetog veka, izgleda da su i Sveti
Toma i Sveti Vartolomej, koji se tu takođe spominju, u Indiji stradali kao
mučenici. Postoje i dokumentovane hrišćanske zajednice u južnoj Indiji od
petog veka, tako da je i to sasvim sigurno moguće. Začini poput onih koje je
opisao al-Tartuši uvoženi su iz Indije i sa Šri Lanke još od ranog sedmog
veka, o čemu govore povelje i drugi pisani izvori, što bi moglo da govori
kako su i ljudi putovali čitavim tim putem. U najmanju ruku, za Indiju je čuo
jedan broj ljudi – pogotovo u višim društvenim slojevima.
Za naše ciljeve, međutim, najuzbudljivije informacije o tom mogućem
putovanju potiču iz jednog kasnijeg izvora. Dokument iz dvanaestog veka, iz
pera letopisca Vilijama od Malmsberija, tvrdi da je identifikovao biskupa
koji je putovao na poslanstvo u Indiju po Alfredovom naređenju i dalje
govori da se vratio bezbedno i sa sobom doneo „egzotično, dragoceno
kamenje“. To je moguće bio karneol.
Trgovina preko Indijskog okena nije bila ništa novo. Transport i razmena
od Crvenog mora do Indije naglo je procvetala u decenijama koje su usledile
posle rimskog osvajanja Egipta 30. godine pre nove ere. Rimski istoričar
Strabon piše da je tamo svake godine plovilo čak 120 rimskih brodova.
Dragulji i začini bili su samo neke od roba koje su Rimljani priželjkivali iz
tih oblasti. Ta trgovina očigledno se odvijala tokom čitavog prvog
milenijuma, ali vredi primetiti da je tokom osmog veka na obali Indijskog
okeana – konkretno, u istočnoj Africi – došlo do širenja i razvoja emporija,
nalik na one u Baltiku i Severnom moru.
Istovremeno, ima dokaza i o direktnoj plovidbi između Persijskog zaliva
i Kine. Ibn Hurdadabi je opisao trgovačke rute iz devetog veka od
Mediterana do Egipta i Crvenog mora. Odatle ste mogli da putujete u Medinu
i Meku, pa potom u Indiju i Kinu. U doba Vikinga, Zlatno doba islama je
proširilo i ojačalo uticaj bliskoistočnih zemalja i ujedno ojačalo Puteve
svile, staze koje su stvorene milenijumima ranije. A trgovina karneolom iz
Indije bila je savršen primer za to.
Jugozapadno od Ahmedabada nalazi se arheološki lokalitet Lotal. To je
jedno od najznačajnijih drevnih gradova Harapske ili civilizacije Doline
Inda, i tu su arheolozi našli najranije dokaze o predivno izrađenim perlama
od karneola, koje potiču čak iz 2700. godine p. n. e. To je onda početna tačka
za trgovinu koja se nastavila u doba Vikinga i posle njega: ima dokaza da se
predmetima koji potiču odatle trgovalo preko Indijskog okeana do
Mesopotamije, pošto su artefakti otkriveni u drevnim gradovima nedaleko od
mesta gde će se dići Bagdad. Prva etapa, naravno, bila je rekom od Lotala
do Zaliva Hambat.
U Lotalu sam upoznala Anvara Husain Šaika iz Hambata. On je
višestruko nagrađivani proizvođač perli, čija se porodica tim zanatom bavi
već pet generacija. Jedina je osoba na svetu koja proizvodi perle od
karneola u harapskom stilu, koristeći tradicionalne metode. Ta veština se u
njegovoj porodici prenosi s kolena na koleno već više od jednog veka.
Anvar me vodi u svoju radionicu, kućicu na placu pored glavnog puta koji
vodi južno na obalu. Ispred jednosobne ciglene zgrade s valovitim limenim
krovom nalazi se čistina, a drveće štiti od sunca koje će u leto sigurno speći
peskovitu zemlju. On je doneo neophodni materijal, nekoliko velikih grudvi
karneola i ahata, koje stručno obrađuje i pretvara u grub oblik tako što
stavlja kamen naspram nagnute gvozdene šipke i udara ga mekanim drvenim
čekićem. Prvo kleše kamen po ivicama i od sirovog materijala stvara oblik
koji će postepeno pretvoriti u duguljastu perlu. Posle, kad perlu bude
uglačao, probušiće kroz nju rupu.
Pruža mi priliku da se i ja u tome oprobam, pa pažljivo stavljam noge
oko jednostavnog drvenog oslonca, u koji curi voda iz glinene posude, da se
perla ne bi pregrejala. Na vrhu bušilice su sićušni dijamanti iz obližnjeg
Surata, a pokreće se pomoću luka koji se gura napred-nazad. Rupe se buše s
oba kraja, tako da se nađu u sredini. Toliko sam dugo provela proučavajući
reptonsku perlu da znam da je izrađena tačno na taj način.
Sutradan me Anvar vodi do izvora minerala i usput se pitam jesam li
jedina Skandinavka koja je prevalila čitav put od Reptona do Ratanpura, gde
se nalaze rudnici karneola. Međutim, sasvim sigurno nisam prva osoba iz
Evrope koja je tragala za tim rudnicima. Uvaženi Džon Kopland je 1814.
opisao svoje putovanje u te krajeve: „S leve strane smo prošli seoce
Ratanapur (...) I produžili dalje uzanom stazom kroz džunglu, gotovo čitavim
putem hodajući uzbrdo do rudnika. Raznolikost prizora – brda i doline,
šljunkovita rečna korita, strme stene i prostrane ravnice prekrivene džunglom
– bilo je veoma romantično. Što se tiče tigrova, kojima ova zemlja obiluje,
nijedno ljudsko naselje nije nađeno bliže rudnicima od Ratanpura, koji je
sedam milja daleko.“
Kada ja tamo stižem, tigrova više nema, ali delim Koplandov stav da je
predeo romantičan, mada je i džungla dobrim delom nestala. Dok vozimo
kroz spečeni gudžaratski predeo, Anvar u pravilnim razmacima izlazi iz kola,
pošto je pored puta primetio minerale koji izbijaju iz rascepa u steni:
karneol, jaspis, heliotrop. Meni ti lagani kamenčići mutne površine deluju
neugledno: sušta suprotnost svetlucavim nijansama crvenog i narandžastog u
muzejskim vitrinama širom vikinškog sveta. Ali kad Anvar počinje da ih
uzima i udara, pokazuje mi kako neugledno postaje zanimljivo – varijacije u
boji izbijaju na svetlost dana na mestu udarca i ja počinjem da vidim isto što
i on.
Mada na površini kamenčića često ima u izobilju, da bi se došlo do
količina neophodnih da se zadovolji potražnja za draguljima koja ni danas ne
jenjava (svakih petnaest dana puni se čitav kamion) neophodan je temeljniji
pristup: duboke jame se kopaju do deset metara ispod površine zemlje, baš
kao u Koplandovo vreme: „Rudnici se nalaze u najgušćem delu džungle i
veoma su brojni; to su okna koja se spuštaju u zemlju pod pravim uglom, i
široka su oko metar i po; najdublji koji smo videli bio je dubok petnaest
metara: neki se na dnu pružaju u vodoravnom smeru.“
Ti rudnici se prvi put spominju u šesnaestom veku, u zapisima Ludovika
de Varteme, italijanskog putnika koji je posetio Hambat 1504. Smatra se da
je to bilo otprilike u isto doba kad su četvorica braće muslimana došli iz
Afrike i pokrenuli novu industriju karneola u brdima Ratanpura: ta brda su
poslednje mesto na koje me Anvar vodi, i gde ide da se moli. Džamija na
vrhu brda posvećena je Baba Goru, zaštitniku majstora za perle. Dok ga
čekam, penjem se na brdo i od pogleda mi staje dah. Prosto morate da se
osetite dirnuto zbog hiljada godina istorije u tim brdima i ravnicama; kad
pomislite na izuzetne daljine koje su ti minerali prevalili. Mada tu nema
arheoloških dokaza koji potiču iz devetog veka, i koji bi potvrdili da je perla
iz Reptona odatle krenula na put, znamo da su se arapski trgovci naselili oko
Zaliva Hambata moguće još u sedmom veku. To znači da je trgovina s
Bagdadom verovatno cvetala, a ja pretpostavljam, u njenom sklopu, i
trgovina ratanpurskim karneolom.
Al-Masudi je putovao u Gudžarat 918. pa je napisao da u Baruču, na reci
Narmadi, živi zajednica od deset hiljada muslimana: to je tridesetak
kilometara daleko od Ratanpura. A ipak, pošto sam posetila rudarske
krajeve, ne čudi me nedostatak materijalnih dokaza. To su bile male
porodične manufakture koje bi za sobom ostavile malo arheoloških tragova.
Postoji, međutim, nešto nade da ćemo u budućnosti odgovore naći u samim
perlama: radovi napreduju na direktnoj analizi minerala, i pomoću analiza
izotopa i mikroelemenata. U principu, oba metoda se mogu primeniti za
poređenje hemijskih svojstava perli s mogućim izvorima iz neke geografske
oblasti. Još nema dovoljno referentnih materijala, ali sam sigurna da će do
toga doći uskoro.
Pred odlazak iz Indije, putujem na plažu u zalivu Hambat, pored Surata (u
Hambatu je luka danas zbog nanosa mulja potpuno van upotrebe). Želim da
vidim more, i dok gledam ka zapadu, mislim na sve ljude na čiji je život
uticala globalna trgovina dragim kamenjem. U sedamnaestom i osamnaestom
veku, perle od karneola korišćene su za kupovinu robova u centralnoj Africi:
pojas od perli bio je dovoljan za kupovinu jednog roba. More često na
afričke obale izbacuje terete iz brodoloma i sićušne perle nađene na plaži
podsećaju nas na tu jezivu trgovinu, koja je bila deo „Morskih puteva svile“,
kako su to neki zvali.
Ako se vratimo u doba Vikinga, trgovina takvim perlama je takođe
zamrla kada je priliv istočnog srebra presahnuo. Bujica se pretvorila u
potočić, a onda na kraju gotovo sasvim nestala. A ipak, promene koje je
tokom godina donela sa sobom bile su ogromne. Čitave nove države nastale
su ili direktno ili indirektno kao reakcija na primamljivost metala i na
pustolovnost i preduzetništvo ljudi koji su tim istočnim rekama prelazili
ogromne razdaljine.
Stotinama godina su putovali materijalna dobra, ljudi i ideje, zajedno s
karavanima kamila koji su se kretali kroz pustinje Bliskog istoka. Negde
tamo, Kraljevi reka pridružili su Putevima svile, dok su predmeti – među
njima i perle – putovali drevnim rutama da zadovolje novonastalu potražnju
na zapadu, a njihove priče su se preplitale u traku koja se pruža daleko van
domašaja svake mašte.
 HAMBAD, GUDŽARAT, OKO 825.

Žena sedi u kolibi na obodu velike i vrele luke Hambat. Napolju je ulica
puna buke, životinja i ljudi koji se bore za prostor. Na podu kraj nje nalazi
se kotarica lepo sečenog kamena; ispred nje je pažljivo poređan alat.
Pored nje je mali strug, i ona pažljivo vadi perlu na kojoj je radila,
poslednju koja je ostala za obradu, pa je diže na svetlo da je bolje osmotri.
U perli ima nepravilnosti i brušeni uglovi na obe strane pomalo su
nejednaki, ali tu se ništa ne može. Na takve detalje niko ne obraća pažnju.
A mane dokazuju da je originalna, tako joj je otac rekao, kad ju je prvi put
poveo brda, u sakupljanje tog dragocenog tovara, još dok je bila
devojčica. Ona voli da smišlja priče, o tome ko će jednog dana nositi te
perle, ko će ih možda uzeti baš kao ona i posmatrati kako sunce sija kroz
mutnu površinu minerala. Rekli su joj da neke perle putuju daleko preko
mora, u zemlje gde sunce prestane da sija kad mu se prohte i reke zimi
postanu ledene i tvrde. Da su te perle dragocene i poželjne; nabolje koje
se mogu naći na čitavom svetu. Pokušava da zamisli perle nanizane na
lančiću oko nečijeg vrata, oko vrata prelepe žene s dugačkom kosom, nalik
na njenu majku. Ipak, ona nikada neće saznati čije će ruke i živote ta perla
dodirnuti.
 IZRAZI
ZAHVALNOSTI

Kraljevi reka predstavljaju kulminaciju gotovo decenije istraživanja i

osećam ogromnu zahvalnost prema svima koji su mi usput pružali podršku.
Treba da zahvalim svom divnom agentu Tesi Dejvid zato što je ovo
pretvorila iz spiska nejasnih ideja u stvarnu knjigu (i Lori Robertson, što je
pomagala u njenom odsustvu), zajedno s ostalima iz sjajnog tima u agenciji
Piters, Frejzer i Danlop, koji su se tako dobro starali o meni. Veoma sam
zahvalna mojoj urednici Arabeli Pajk zato što mi je pre svega pružila šansu,
kao i na svoj njenoj mudroj pomoći, kao i svima ostalima u Harper Kolinsu,
posebno Ijanu Hantu i Džo Tompson, na svemu što su učinili da se ovo
pretvori u nešto mnogo bolje od mojih početnih zamisli. Veliko hvala i
Ričardu Ozgudu, koji je izradio čudesne ilustracije za svako poglavlje!
Što se prikupljanja materijala za ovu knjigu tiče, moram da zahvalim
velikom broju ljudi na pomoći i podršci (uz izvinjenje onima koje sam
slučajno izostavila!):
Martinu Bidlu, što mi je omogućio da nastavim s radom na materijalu iz
Reptona i što je tako velikodušno podelio svoja otkrića, vreme i znanje.
Nažalost, nisam uspela da upoznam Birte Kjelbi-Bidl, ali sam imala izuzetno
mnogo koristi od njenog velikog rada. Supervizoru mog doktorata i saradniku
Marku Hortonu, na pomoći, hrabrenju i sjajnim razgovorima, kao i Henriju
Veberu, zato što je radio sa nama u Reptonu i Formarku. Martinu Flauerdjuu,
reptonskom vikaru, na pomoći i prijateljstvu i što nam je dozvolio da
iskopamo mnoštvo velikih rupa na njegovom travnjaku! Svim lokalnim
volonterima koji su nam posvetili toliko mnogo vremena – previše ih je da ih
ovde sve nabrojim – ali svi ste fantastični! Robu Dejvisu što je podelio
svoja otkrića iz Formarka s nama.
Tomu Hornu, što je čitao radne verzije, delio svoja istraživanja i
odgovarao na sve vrste pitanja, Marijani Men na izuzetnim razgovorima o
vikinškim ženama i na čitanju radnih verzija, Džejn Keršo na savetima i
deljenju svojih odličnih istraživanja, Džes Tričer na komentarima rane
verzije poglavlja. Brojnim drugim kolegama koji su mi pomogli, bilo
direktno bilo indirektno, tako što su tokom godina odgovarali na pitanja,
dozvoljavali da ih zapitkujem, ili pružali podršku mom radu; posebno Džudit
Džeš, Hauardu Vilijamsu, Nilu Prajsu, Lesli Abrams, Tamar Hodos, Kler
Daunham i Larsu Feren-Šmicu.
Vilijamu Pidzameckom, što me je pozvao da sarađujemo na
iskopavanjima kod Vipovziva i što je odgovarao na svakakva pitanja, i
našem odličnom timu kopača iz 2018. i 2019. Takođe veliko hvala i mnogim
novim kolegama iz Ukrajine, koji su mi pružili neverovatnu dobrodošlicu,
delili sa mnom svoje lokalitete i saznanja i pokazali se kao istinski prijatelji.
Veoma sam zahvalna Bernardu Kornvelu na ohrabrenjima i savetima i
zato što mi je tako velikodušno omogućio da ostvarim svoj san i pratim perlu
od karneola do mesta odakle potiče. U Istanbulu, Safije što me je tako
stručno vodila po gradskim zidinama. U Indiji, Anvaru Šeiku Husainu na
vremenu i gostoprimstvu i što je podelio sa mnom znanje o svojim
jedinstvenim veštinama s karneolom, zajedno s njegovom divnom
porodicom, kao i Pratab Pahi i našem neustrašivom vozaču Radžu i
profesoru Kuldipu Banu što me je tako brzo povezao s Anvarom.
Na kraju, najveće hvala mojoj divnoj porodici na trajnoj podršci i
beskrajnom strpljenju.
 BELEŠKE

1. TOROV ČEKIĆ: KOSTI

1. U poslednje vreme objavljeni su brojni radovi koji se bave poreklom

doba Vikinga; vidite na primer J. H. Barrett (2008), ‘What Caused theViking
Age?’, Antiquity, 82 (317): 671–86, and D. Griffiths (2019), ‘Rethinking the
Early Viking Age in the West’, Antiquity, 93 (368): 468–77.
2. Za više detalja u vezi s tim iskopavanjima, videti M. Biddle and B.
Kjølbye-Biddle (1992), ‘Repton and the Vikings’, Antiquity, 66: 36–51. and
M. Biddle and B. Kjølbye-Biddle (2001), ‘Repton and the “Great Heathen
Army”, 873–4’, in J. Graham-Campbell (ed.), Vikings and the Danelaw:
Select Papers from the Proceedings of the Thirteenth Viking Congress,
Nottingham and York, 21–30 August 1997. Oxford: Oxbow Books.
3. U arheološkim krugovima se vode rasprave da li takve grobove s
oružjem treba smatrati grobovima „ratnika“. Vidite na primer N. Price, C.
Hedenstierna-Jonson, T. Zachrisson, A. Kjellström, J. Storå, M. Krzewińska,
T. Günther, V. Sobrado, M. Jakobsson and A. Götherström (2019), ‘Viking
Warrior Women? Reassessing Birka Chamber Grave Bj.581’, Antiquity, 93
(367): 181–98. doi:10.15184/aqy.2018.258 uz citirane izvore.
4. Temeljnu analizu legende o Ragnaru Lotbroku može se naći u Drugom
poglavlju dela Eleanor Parker (2018), Dragon Lords: The History and
Legends of Viking England. London: Bloomsbury Publishing.
5. J. Kershaw and E. C. Røyrvik (2016), ‘The “People of the British
Isles” Project and Viking Settlement in England’, Antiquity, 90 (354): 1670–
80.
6. Svako ko je živeo u desetom veku i preneo dalje svoje gene danas ima
toliko potomaka da su te informacije akademski beznačajne. Potpuno
objašnjenje može se naći u: Adam Rutherford (2016), A Brief History of
Everyone Who Ever Lived: The Stories in Our Genes. London: Weidenfeld
& Nicolson.
7. Catrine L. Jarman, Martin Biddle, Tom F. G. Higham and Christopher
Bronk Ramsey (2018), ‘The Viking Great Army in England: New Dates from
the Repton Charnel’, Antiquity, 92 (361): 183–99.
8. Možda su organizovani kao lið, ratničke družine ili bande pod
zajedničkim vođom. Vidi B. Raffield, C. Greenlow, N. Price and M. Collard
(2016), ‘Ingroup Identification, Identity Fusion and the Formation of Viking
War Bands’, World Archaeology, 48: 35–50.
9. T. D. Price, K.M. Frei, A. Siegried Dobat, N. Lynnerup and P. Bennike
(2011), ‘Who Was in Harold Bluetooth’s Army? Strontium Isotope
Investigation of the Cemetery at the Viking Age Fortress at Trelleborg,
Denmark’, Antiquity, 85: 476–89.
10. Vikinzi su izvesno napadali oba mesta, a nova istraživanja ukazuju da
su vikinški logori možda takođe dizani i na Iberijskom poluostrvu. Vidi Irene
García Losquiño (2019), ‘Camps and Early Settlement in the Viking
Diaspora: England, Ireland and the Case of Galicia’, Summa, 13: 37–55.
Takođe je moguće da neki fiziološki razlozi povećavaju nivo kiseonika.
11. A. B. Gotfredsen, C. Primeau, K. M. Frei and L. Jørgensen (2014),
‘A Ritual Site with Sacrificial Wells from the Viking Age at Trelleborg,
Denmark’, Danish Journal of Archaeology, 3: 145–63.

2. DIRHAM: SREBRNJAK ZA ROBA

1. S. Goodacre, A. Helgason, J. Nicholson, L. Southam, L. Ferguson, E.

Hickey, E. Vega, K. Stefansson, R. Ward and B. Sykes (2005), ‘Genetic
Evidence for a Family-based Scandinavian Settlement of Shetland and
Orkney during the Viking Periods’, Heredity, 95 (2): 129–35.
2. Vidi http://vikingmetalwork.blogspot.com/
3. Veoma sam zahvalna Džejn Keršo što je omogućila ovu preliminarnu
identifikaciju Janija Oravisjarvija.

3. BRODSKI EKSER: KRALJEVI REKA

 1. K. Hjardar and V. Vike (2016), Vikings at War. Oxford: Casemate
Publishers, p. 139.
2. E. Andersson Strand (2016), ‘Segel ock segelduksproduktion i
arkeologisk kotext’, in M. Ravn, L. Gebauer Thomsen, E. Andersson
Strandand H. Lyngstrøm (eds.) Vikingetidens sejl. København: Saxo-
Instituttet,Københavns Universitet, p. 22.
3. The Younger Edda. Chicago: Scott, Foresman and Company (1901),
Kindle edition.
4. D. M. Hadley, J. D. Richards, H. Brown, E. Craig-Atkins, D. Mahoney
Swales, G. Perry, S. Stein and A. Woods (2016), ‘The Winter Camp of the
Viking Great Army, ad 872–3, Torksey, Lincolnshire’, Antiquaries Journal,
96: 23–67.
5. G. Williams (2013), ‘Towns and Identities in Viking England’, in L.
Ten Harkel and D.M. Hadley (eds.), Everyday Life in Viking-age Towns:
Social Approaches to Towns in England and Ireland, c.800–1100. Oxford:
Oxbow Books, p. 13.
6. Citirano u P. Holm (1986), ‘The Slave Trade of Dublin, Ninth to
Twelfth Centuries’, Peritia, 5: 317–45, p. 325.
7. S. Mcleod (2006), ‘Feeding the Micel Here in England c.865–878’,
Journal of the Australian Early Medieval Association, 2: 144.
8. A. M. Heen-Pettersen (2014), ‘Insular Artefacts from Viking-Age
Burials from Mid-Norway. A Review of Contact between Trøndelag and
Britain and Ireland’, Internet Archaeology, 38.
9. C. Downham (2017), ‘The Earliest Viking Activity in England?’
English Historical Review, 132: 1–12.
10. Cited in K. Wolf (2013), Viking Age: Everyday Life During the
Extraordinary Era of the Norsemen. New York: Sterling, p. 119.
11. D. Száz, A. Farkas, A. Barta, B. Kretzer, M. Blahó, A. Egri, G. Szabó
and G. Horváth (2017), ‘Accuracy of the Hypothetical Sky-polarimetric
Viking Navigation Versus Sky Conditions: Revealing Solar Elevations and
Cloudinesses Favourable for this Navigation Method’, Proceedings of the
Royal Society A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences, 473
(2205), 20170358.
12. Konungs-Skuggsja, from Angus Somerville and R. Andrew
McDonald (eds.) (2019), The Viking Age: A Reader. Toronto: University of
Toronto Press, p. 333.

4. BUDA: ZOV EGZOTIČNOG

1. H. Haugen (2009), Menn og deres perler: En studie av menns bruk

avperler med hovedvekt på Midt-Norge i yngre jernalder. Master’s thesis,
Norges teknisk-naturvitenskapelige universitet, Det humanistiske fakultet,
Institutt for arkeologi og religionsvitenskap.
2. J. Bill and C.L. Rødsrud (2017), ‘Heimdalsjordet: Trade, Production
and Communication’, in Z. T. Glørstad and K. Loftsgarden (eds.), Viking-Age
Transformations. Oxon: Routledge, pp. 212–31.
3. C. Kilger (2008), ‘Kaupang from Afar: Aspects of the Interpretation of
Dirham Finds in Northern and Eastern Europe between the Late 8th and Early
10th Centuries’, in D. Skre (ed.), Means of Exchange: Dealing with Silver in
the Viking Age. Århus: Aarhus University Press Kaupang Excavation Project,
pp. 199–252.
4. S. Stos-Gale (2004), ‘Lead Isotope Analyses of the Lead Weights from
Birka, Sweden’, in I. Gustin, Mellan gåva och marknad: handel, tillit och
materiell kultur under vikingatid. Lund: Lund Studies in Medieval
Archaeology.
5. U. Pedersen, T. Andersen, S. Simonsen and M. Erambert (2016),
‘Lead Isotope Analysis of Pewter Mounts from the Viking Ship Burial at
Gokstad: On the Origin and Use of Raw Materials’, Archaeometry, 58: 148–
63.
6. S. K. Wärmländer, L. Wåhlander, R. Saage, K. Rezakhani, S. A.
Hamid Hassan and M. Neiß (2015), ‘Analysis and Interpretation of a Unique
Arabic Finger Ring from the Viking Age Town of Birka, Sweden’, Scanning,
37(2): 131–7.
7. Ovu teoriju izneo je 2017. holandski lingvista Marijn van Puten.
https://twitter.com/PhDniX/status/
920584737168723968
8. T. Hodos (2018), ‘Luxuries during the Mediterranean’s Iron Age
Period’, in A. Fletcher (ed.), An Age of Luxury: The Assyrians to Alexander.
Hong Kong: Hong Kong Museum of History, pp. 10–23.
9. http://vikingmetalwork.blogspot.com/2017/11/islamic-coins-as-jewel-
lery-finds-from.html
10. E. Mikkelsen (1998), ‘Islam and Scandinavia during the Viking
Age’,in E. Piltz (ed.), Byzantium and Islam in Scandinavia. Acts of a
Symposium at Uppsala University June 15–16 1996. Åström, Gothenburg,
pp. 39–51.
11. S. Oosthuizen (2019), The Emergence of the English. York: Arc
Humanities Press.
12. A. Margaryan, D. J. Lawson, M. Sikora, F. Racimo, S. Rasmussen, I.
Moltke, L.M. Cassidy, E. Jørsboe, A. Ingason, M. W. Pedersen, T.
Korneliussen, H. Wilhelmson, M. M. Buś, P. de Barros Damgaard, R.
Martiniano, G. Renaud, C. Bhérer, J. V. Moreno-Mayar, A. K. Fotakis, M.
Allen, R. Allmäe, M. Molak, E. Cappellini, G. Scorrano, H. McColl, A.
Buzhilova, A. Fox, A. Albrechtsen, B. Schütz, B. Skar, C. Arcini, C. Falys,
C. H. Jonson, D. Błaszczyk, D. Pezhemsky, G. Turner-Walker, H. Gestsdóttir,
I. Lundstrøm, I. Gustin, I. Mainland, I. Potekhina, I. M. Muntoni, J. Cheng, J.
Stenderup, J. Ma, J. Gibson, J. Peets, J. Gustafsson, K.H. Iversen, L.
Simpson, L. Strand, L. Loe, M. Sikora, M. Florek, M. Vretemark, M.
Redknap, M. Bajka, T. Pushkina, M. Søvsø, N. Grigoreva, T. Christensen, O.
Kastholm, O. Uldum, P. Favia, P. Holck, S. Sten, S.V. Arge, S. Ellingvåg, V.
Moiseyev, W. Bogdanowicz, Y. Magnusson, L. Orlando, P. Pentz, M.D.
Jessen, A. Pedersen, M. Collard, D. G. Bradley, M.L. Jørkov, J. Arneborg,
N. Lynnerup, N. Price, M. T. P. Gilbert, M. E. Allentoft, J. Bill, S. M.
Sindbæk, L. Hedeager, K. Kristiansen, R. Nielsen, T. Werge, E. Willerslev
(2020), ‘Population Genomics of the Viking World’, Nature, 585, 390–6.
13. M. Krzewińska, A. Kjellström, T. Günther, C. Hedenstierna-Jonson,
T. Zachrisson, A. Omrak, R. Yaka, G.M. Kılınç, M. Somel and V. Sobrado
(2018), ‘Genomic and Strontium Isotope Variation Reveal Immigration
Patterns in a Viking Age Town’, Current Biology, 28: 2730–8.
14. T. D. Price, C. Arcini, I. Gustin, L. Drenzel and S. Kalmring (2018),
‘Isotopes and Human Burials at Viking Age Birka and the Mälaren Region,
East Central Sweden’, Journal of Anthropological Archaeology, 49: 19–38.
15. M. Krzewińska, G. Bjørnstad, P. Skoglund, P. I. Olason, J. Bill, A.
Götherström and E. Hagelberg (2015), ‘Mitochondrial DNA Variation in the
Viking Age Population of Norway’, Philosophical Transactions of the Royal
Society B: Biological Sciences, 370: 20130384.
16. Rezultati ove analize objavljeni su u Per Holck (2006), ‘The Oseberg
Ship Burial, Norway: New Thoughts On the Skeletons From the Grave
Mound’, European Journal of Archaeology, 9 (2–3): 185–210. Međutim,
drugi istraživači nisu sigurni jesu li rezultati kontaminirani i nove analize se
planiraju u budućnosti.

5. VALKIRE: KRALJICE REKA

1. M. Krzewińska, G. Bjørnstad, P. Skoglund, P. L. Olason, J. Bill, A.

Götherström and E. Hagelberg (2015), ‘Mitochondrial DNA Variation in the
Viking Age Population of Norway’, Philosophical Transactions of the Royal
Society B: Biological Sciences, 370: 20130384.
2. D. M. Hadley, J. D. Richards, H. Brown, E. Craig-Atkins, D. Mahoney
Swales, G. Perry, S. Stein and A. Woods (2016), ‘The Winter Camp of the
Viking Great Army, ad 872–3, Torksey, Lincolnshire’, Antiquaries Journal,
96: 23–67.
3. C. Hedenstierna-Jonson, A. Kjellström, T. Zachrisson, M. Krzewińska,
V. Sobrado, N. Price, T. Günther, M. Jakobsson, A. Götherström and J. Storå
(2017), ‘A Female Viking Warrior Confirmed by Genomics’, American
Journal of Physical Anthropology, 164.4: 853–60.
4. Dodatne diskusije bile su fokusirane na mogućnost nebinarnih rodnih
uloga za Bj.581, i verovatnoću da je to bila osoba čija rodna identifikacija u
društvu nije bila onakva kakvu genetika pokazuje.
5. B. Tihanyi, Z. Bereczki, E. Molnár, W. Berthon, L. Révész, O. Dutour
and G. Pálfi (2015), ‘Investigation of Hungarian Conquest Period (10th c.
ad) Archery on the Basis of Activity-induced Stress Markers on the Skeleton
– Preliminary Results’, Acta Biologica Szegediensis, 59: 65–77.
6. J. Olrik and H. Raeder (eds.), (1931), Saxo Grammaticus: Gesta
Danorum. Copenhagen: Gutenberg online archive
(https://www.gutenberg.org/files/1150/1150-h/1150-h.htm).
7. N. Price (2019), The Viking Way: Magic and Mind in Late Iron Age
Scandinavia. Oxford: Oxbow Books, p. 274.
 8. A. M. Heen-Pettersen (2014), ‘Insular Artefacts from Viking-Age
Burials from Mid-Norway. A Review of Contact between Trøndelag and
Britain and Ireland’, Internet Archaeology, 38.
9. J. Kershaw (2013), Viking Identities: Scandinavian Jewellery in
England, Oxford: OUP.
10. L. H. Dommasnes (1987), ‘Male/Female Roles and Ranks in Late
Iron Age Norway’, AmS-Varia, 17: 65–77.
11. J. H. Barrett (2008), ‘What Caused the Viking Age?’, Antiquity, 82:
671–86.
12. B. Raffield, N. Price and M. Collard (2017), ‘Male-biased
Operational Sex Ratios and the Viking Phenomenon: An Evolutionary
Anthropological Perspective on Late Iron Age Scandinavian Raiding’,
Evolution and Human Behavior, 38: 315–24.
13. M. Moen (2019), Challenging Gender: A Reconsideration of Gender
in the Viking Age Using the Mortuary Landscape. Unpublished PhD thesis.
Oslo: IAKH, University of Oslo.
14. A. Stalsberg (1991), ‘Women as Actors in North European Viking
Age Trade’, in R. Samson (ed.), Social Approaches to Viking Studies.
Glasgow: Cruithne.
15. Birka grave no. Bj.965.

6. FIGURA KRALJA: PUT NA ISTOK

1. F. Androshchuk (2008), ‘The Vikings in the East’, in S. Brink and N.S.

Price (eds.), The Viking World. London: Routledge.
2. E. M. Peschel, D. Carlsson, J. Bethard and M.C. Beaudry (2017),
‘Who Resided in Ridanäs?: A Study of Mobility on a Viking Age Trading
Port in Gotland, Sweden’, Journal of Archaeological Science: Reports, 13:
175–84.
3. P. Frankopan (2018), Putevi svile: Nova istorija sveta. Beograd:
Laguna.
4. P. Frankopan (2018), Putevi svile: Nova istorija sveta. Beograd:
Laguna.
 5. C. Kilger (2008), ‘Kaupang from Afar: Aspects of the Interpretation of
Dirham Finds in Northern and Eastern Europe between the Late 8th and Early
10th Centuries’, in Dagfinn Skre (ed.), Means of Exchange: Dealing with
Silver in the Viking Age Volume 2, Århus/Oslo: Aarhus University Press
Kaupang Excavation Project, p. 211.
6. Maya Shatzmiller (2005), ‘The Role of Money in the Economic
Growth of the Early Islamic Period (650–1000)’, American Journal of
Comparative Law, 3 (4): 785–834.
7. Jüri Peets, Raili Allmäe, Liina Maldre, Ragnar Saage, Teresa Tomek
and Lembi Lõugas (2012), Research Results of the Salme Ship Burials in
2011–2012. Archaeological fieldwork in Estonia.
8. T. Douglas Price, Jüri Peets, Raili Allmäe, Liina Maldre and Ester
Oras (2016), ‘Isotopic Provenancing of the Salme Ship Burials in Pre-Viking
Age Estonia’, Antiquity, 90 (352): 1022–37; and T. Douglas Price, Jüri
Peets, Raili Allmäe, Liina Maldre and Neil Price (2020), ‘Human Remains,
Context, and Place of Origin for the Salme, Estonia, Boat Burials’, Journal of
Anthropological Archaeology, 58: 101149.
9. Citirano u Tatjana N. Jackson (2019), Eastern Europe in Icelandic
Sagas. Leeds: Arc Humanities Press.

7. VRATNE GRIVNE: PRIPOVESTI O STARIM RUSIMA

1. Citirano u Wladyslaw Duczko (2004), Viking Rus’: Studies on the

Presence of Scandinavians in Eastern Europe. The Northern World Series.
Leiden: Brill, p. 32.
2. Gy. Moravcsik and R.J.H. Jenkins (eds.) (1967), Constantine
Porphyrogenitus. De administrando imperio. Washington: Center for
Byzantine Studies.
3. Runestone G280, Scandinavian Runic-text Database, http://www.nord-
iska.uu.se/forskn/samnord.htm
4. Einar Østmo (2020), ‘The History of the Norvegr 2000 bc–1000 ad’,
in Dagfinn Skre (ed.), Rulership in 1st to 14th Century Scandinavia. Berlin:
De Gruyter, pp. 3–66.
 5. Videti detalje u: Anne Stalsberg (2001), ‘Scandinavian Viking-Age
Boat Graves in Old Rus’’, Russian History, 28 (1/4): 359–401.
6. Søren M. Sindbæk (2003), ‘Varægiske vinterruter: slædetransport i
Rusland og spørgsmålet om den tidlige vikingetids orientalske import i
Nordeuropa’, Fornvännen, 98 (3): 179–93.
7. Judith Jesch (2001), Ships and Men in the Late Viking Age: The
Vocabulary of Runic Inscriptions and Skaldic Verse. Woodbridge: Boydell &
Brewer, p. 257.

8. PERLA: RASKRŠĆE

1. Nicholas J. Saunders, Jan Frolík and Volker Heyd (2019), ‘Zeitgeist

Archaeology: Conflict, Identity and Ideology at Prague Castle, 1918–2018’,
Antiquity, 93 (370): 1009–25.
2. For example graves Bj.1125b and Bj.996. Charlotte Hedenstierna-
Jonson (2012), ‘Traces of Contacts: Magyar Material Culture in the Swedish
Viking Age Context of Birka’, in Tobias Bendeguz (ed.), Die Archäologie
der Frühen Ungarn: Chronologie, Technologie und Methodik: internationaler
Workshop des Archäologischen Instituts der Ungarischen Akademie der
Wissenschaften und des Römisch-Germanischen Zentralmuseums Mainz in
Budapest am 4. und 5. Dezember 2009. Mainz: Verlag des Römisch-
Germanischen Zentralmuseums, pp. 29–46.
3. Warren Treadgold (1989), ‘Three Byzantine Provinces and the First
Byzantine Contacts with the Rus’’, Harvard Ukrainian Studies, 12–13: 132–
44; Charlotte Hedenstierna-Jonson (2009),‘Rus’, Varangians and Birka
Warriors’, in Michael Olausson and Lena Holmquist (eds.), The Martial
Society: Aspects of Warriors, Fortifications and Social Change in
Scandinavia. Stockholm: Archaeological Research Laboratory, Stockholm
University, pp. 159–78.
4. Wladyslaw Duczko (2004), Viking Rus: Studies on the Presence of
Scandinavians in Eastern Europe. The Northern World Series. Leiden: Brill.
5. Petr S. Stefanovich (2016), ‘The Political Organization of Rus’ in the
10th Century’, Jahrbücher für Geschichte Osteuropas, 64 (4): 529–44.
6. Charlotte Hedenstierna-Jonson (2012), ‘Traces of Contacts: Magyar
Material Culture in the Swedish Viking Age Context of Birka’, in Tobias
Bendeguz (ed.), Die Archäologie der Frühen Ungarn: Chronologie,
Technologie und Methodik: internationaler Workshop des Archäologischen
Instituts der Ungarischen Akademie der Wissenschaften und des Römisch-
Germanischen Zentralmuseums Mainz in Budapest am 4. Und 5. Dezember
2009. Mainz: Verlag des Römisch-Germanischen Zentralmuseums, pp. 29–
46.
7. Charlotte Hedenstierna-Jonson (2009), ‘Rus’, Varangians and Birka
Warriors’, in Michael Olausson and Lena Holmquist (eds.), The Martial
Society: Aspects of Warriors, Fortifications and Social Change in
Scandinavia, Stockholm: Archaeological Research Laboratory, Stockholm
University, pp. 159–78.

9. ZMAJEVA GLAVA: U MIKLAGARD I DALJE

1. Ture J. Arne and F. Braun (1914), ‘Den svenska runstenen från ön

Berezanj utanför Dnjeprmynningen: referat efter prof. F. Brauns redogörelse i
Ryska arkeol. kommissionens meddelanden 1907’, Fornvännen, 9: 44–8.
2. E. A. Melnikova (2017), ‘A New Runic Inscription from Hagia Sophia
Cathedral in Istanbul’, Futhark: 101.
3. Thomas Thomov (2014), ‘Four Scandinavian Ship Graffiti from Hagia
Sophia’, Byzantine and Modern Greek Studies, 38 (2): 168–84.
4. Judith Jesch (2001), Ships and Men in the Late Viking Age: The
Vocabulary of Runic Inscriptions and Skaldic Verse. Woodbridge: Boydell &
Brewer, p. 102. The meaning of giving food to the eagle is not entirely clear,
but likely means they fought in battle. ‘Drengr’ here may mean warrior or
someone who travelled in the service of a leader: see the text cited here for a
discussion.
5. Guy F. Isitt (2007), ‘Vikings in the Persian Gulf’, Journal of the Royal
Asiatic Society, 17 (4): 389–406.
6. James Edgar Taylor (2014), ‘Vikings in the Gulf: Fact or Fancy?’,
Proceedings of the Seminar for Arabian Studies, 44: 325–36.
7. Søren Sindbæk (2017), ‘Urbanism and Exchange in the North Atlantic/
Baltic, 600–1000ce’, in Tamar Hodos (ed.), The Routledge Handbook of
Archaeology and Globalization. New York: Routledge, pp. 553–65.

EPILOG: GUDŽARAT

1. https://www.caitlingreen.org/2019/04/king-alfred-and-india.html
 Ket Džarman
KRALJEVI REKA

Za izdavača
Dejan Papić

Urednik
Srđan Krstić

Lektura i korektura
Vladimir Stokić
Saša Novaković

E-pub prelom
Nenad Ristić

Beograd, 2023.

Izdavač
Laguna, Beograd, Kralja Petra 45/VI

www.laguna.rs
email: info@laguna.rs
 1 U ovoj knjizi pojam zapad koristiće se, u grubim crtama, za
severozapadnu Evropu i delove severnog Atlantika, dok će istok
predstavljati oblasti od istočne obale Baltičkog mora kroz rečne sisteme
istočne Evrope i do Bliskog istoka.
2 Reč je o zborniku zapisa sačuvanih u brojnim verzijama, koji opisuju
istoriju Engleske od 60. godine p. n. e do dvanaestog veka. Veći deo teksta
sabran je u devetom veku u manastirima u južnom anglosaksonskom
kraljevstvu Veseks.
3 Pojmovi Viking i Anglosaksonac mogu se posmatrati kao moderni: oni
verovatno ne bi imali smisla nekome ko je živeo u devetom veku. Ovde se
pojam Viking koristi da bi se u najširim crtama opisao narod i kulturne
osobine koji su potekli i proširili se iz Skandinavije u dobu Vikinga. Pojam
Anglosaksonac, mada ga često zloupotrebljavaju rasisti i ekstremisti, ostaje
široko shvaćen referentni okvir za zajednice i kraljevstva Engleske između
petog i početka jedanaestog veka. Ni jedan ni drugi ne govore o etnicitetu; to
su, jednostavno, najkorisniji, mada ne i sasvim tačni, termini kojima danas
raspolažemo.
4 Sveto rimsko carstvo bio je kompleks teritorija i političkih institucija u
centralnoj i zapadnoj Evropi, koji se danas uglavnom nalaze u sastavu
Francuske, Nemačke i Italije, i postojalo je od 800 do 1806. Titula Karla
Velikog je zvanično glasila: „Karlo, najblagosloveniji Avgust, od Boga
krunisan, veliki i mirotvorni imperator, što vlada Rimskim carstvom.“
5 Kasnije je to ime prešlo na poznatije mesto Novgorod („novi grad“).
6 Smola i katran se često koriste naizmenično. Ovde je smola lepljiva
lučevina koja se dobija iz drveća i drugih organskih izvora.
7 Povest kaže da su se Askold i Dir zaustavili na mestu budućeg Kijeva,
gde su vladali državom Poljane. To je, izgleda, bila slovenska država koja je
postojala kad su Stari Rusi stigli, mada to ne potkrepljuju drugi dokazi.
8 Ta oblast je takođe bila izvor karneola, zbog čega je moguće da su
perle koje su stigle na sever poticale i odatle.