FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE I PRAVO

UNIVERZITET “UNION NIKOLA TESLA”

ORGANI UN
(Seminarski rad iz Međunarodnog javnog prava)

Profesor, Student,
Vladan Stanković Anastasija Anđelković
I0693-22

Trstenik, Maj, 2024.

1
SADRŽAJ
1.UVOD..........................................................................................................3
2.POJAM MEDJUNARODNIH ORGANIZACIJA......................................4
3.SAVET BEZBEDNOSTI............................................................................5
3.1.Nadležnost Saveta bezbednosti.................................................................6
3.2.Problemi sa kojima se suočava Savet bezbednosti UN.............................8
4.EKONOMSKI I SOCIJALNI SAVET.........................................................9
5.GENERALNA SKUPŠTINA......................................................................10
6.STARATELJSKI SAVET...........................................................................11
7.MEĐUNARODNI SUD PRAVDE.............................................................13
8.ZAKLJUČAK..............................................................................................13
9.LITERATURA............................................................................................14

2
1.UVOD
Ujedinjene Nacije (UN), od svog osnivanja 1945. godine, predstavljaju osnovu međunarodne
saradnje, diplomatije i mirovnih napora širom sveta. U srcu ove globalne organizacije nalaze se
njeni različiti specijalizovani organi, od kojih svaki igra posebnu i ključnu ulogu u ostvarivanju
mandata UN-a da održava međunarodni mir i bezbednost, promoviše održivi razvoj, zaštiti
ljudska prava i poštuje međunarodno pravo. U ovom istraživanju, zaranjamo u kompleksno
delovanje Ujedinjenih Nacija posmatrajući njene glavne organe, koji služe kao stubovi njene
strukture i operacija. Ovi organi obuhvataju raznovrsnu grupu institucija, od kojih svaka na svoj
jedinstven način doprinosi opštim ciljevima i funkcijama UN-a.
1. Generalna skupština: Služeći kao glavni organ za raspravu, donošenje politika i
predstavničko telo UN-a, Generalna skupština pruža forum svim članicama da izraze svoje
stavove, pregovaraju o rešenjima globalnih izazova i usvoje rezolucije o širokom spektru pitanja,
od mira i bezbednosti do razvoja i ljudskih prava.
2. Savet bezbednosti: Ovaj organ ima osnovnu odgovornost za održavanje međunarodnog mira i
bezbednosti, poseduje ovlašćenje da odobri misije održavanja mira, uvede sankcije i preduzme
kolektivne mere kako bi se rešili izazovi miru. Sastavljen od pet stalnih članica sa pravom veta i
deset ne-stalnih članica izabranih od strane Generalne skupštine, Savet bezbednosti predstavlja
osnovu globalne bezbednosne arhitekture.
3. Ekonomski i socijalni savet (ECOSOC): Igrajući centralnu ulogu u unapređivanju
međunarodne saradnje za ekonomski i socijalni razvoj, ECOSOC podstiče dijalog, koordiniše
rad specijalizovanih agencija UN-a i promoviše napore za održivi razvoj širom sveta. Kroz svoje
funkcionalne komisije i podređena tela, ECOSOC se bavi širokim spektrom pitanja, uključujući
smanjenje siromaštva, obrazovanje, zdravstvo i održivost životne sredine.
4. Starateljski savet: Iako je trenutno u mirovanju, Savet za povereništvo istorijski je nadgledao
administraciju povereničkih teritorija i olakšavao njihov prelazak ka samoupravi ili nezavisnosti.
Kako su poslednji preostali poverenički teritoriji stekli suverenitet, Savet je završio svoj mandat,
odražavajući posvećenost UN-a dekolonizaciji i samoopredeljenju.
5. Međunarodni sud pravde (ICJ): Kao glavni pravosudni organ UN-a, ICJ rešava pravne
sporove između država i daje savetodavna mišljenja o pravnim pitanjima koja mu upućuju
ovlašćeni organi UN-a i specijalizovane agencije. Poštovanjem vladavine prava i promovisanjem
mirnog rešavanja sporova, ICJ doprinosi održavanju međunarodnog poretka i pravde.

U ovoj sveobuhvatnoj analizi organa Ujedinjenih Nacija, cilj nam je da razjasnimo složenu
interakciju i kolektivne napore ovih institucija u suočavanju sa složenim izazovima koji se danas
suočavaju u svetu. Od mira i bezbednosti do održivog razvoja i ljudskih prava, organi UN-a stoje
kao simboli nade i saradnje u potrazi za pravednijim, mirnijim i prosperitetnijim svetom za sve.

3
 2.POJAM MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA
Pod međunarodnom organizacijom obično se podrazumeva tzv. međudržavna, međuvladina ili
javna međunarodna organizacija. Takav subjekt je organizovani sistem odnosa između država
članica, koji se izražava u postojanju organa organizacije, koje predstavljaju središta odlučivanja
i preko kojih organizacija deluje kao poseban subjekt međunarodnih odnosa i međunarodnog
prava. Pravna pretpostavka za postojanje međunarodne organizacije jeste njen statut, koji stupa
na snagu ratifikacijom potrebnog broja država, a faktična je da su obrazovani njeni glavni organi
i da su počeli da rade. Sve do danas pozitivno međunarodno pravo ne poznaje nijednu
opšteprihvaćenu definiciju međunarodnih organizacija, pa je njihovo određeno prepušteno
međunarodnopravnoj doktrini. Tako bi, parafrazirajući Fitzmauriceovu definiciju međunarodne
organizacije (izrađenu u kontekstu kodifikacije prava međunarodnog ugovora u krilu Komisije
Ujedinjenih naroda za međunarodno pravo) nju mogli definisati kao udruženje država (ali i
drugih međunarodnopravnih subjekata), osnovano u pravilu na temelju međunarodnog ugovora -
„ustava” organizacije, koja ima stalne organe i ličnost odvojenu od one svojih članica, kao i
vlastiti delokrug, ciljeve i funkcije. Međunarodne su organizacije stoga, za razliku od država,
neteritorijalni subjekti međunarodnog prava. Štaviše, moglo bi se reći da je teritorijalna
uslovljenost međunarodnopravnog subjektiviteta države kod međunarodnih organizacija
zamenjena funkcionalnom uslovljenošću, uobličenom upravo u institucionalizaciji međunarodne
saradnje među državama. Međutim, međunarodna organizacija ima vlastitu pravnu ličnost,
odvojenu od one država članica.1
Za razliku od međunarodnih kongresa i konferencija te drugih oblika povremene saradnje više
država, međunarodne su organizacije institucionalizovan i trajniji oblik saradnje njihovih država
članica u izvršenju nekih zajedničkih postavljenih ciljeva. Svaka organizacija ima jedan ili više
stalnih organa. Stalni administrativni organ deluje kontinuirano, dok se politički i drugi izvršni
organi mogu sastojati od predstavnika država članica koji se povremeno sastaju. Moguće je da su
predstavnici država članica u nekim od tih organa stalno na okupu kako bi se sastajali kad se god
za to pojavi potreba (npr. Veće sigurnosti UN-a).2 Svaka organizacija ima i jedan „ plenarni
organ „ (skupštinu, konferenciju) u kojem su zastupljene sve njene države članice, a koji se
sastaju na redovnim i po potrebi, na vanrednim zasedanjima. Međunarodnopravni subjektivitet
nesumnjivo pripada i određenim međunarodnim organizacijama, tj. onim međunarodnim
organizacijama koje osnivaju i čije članice mogu biti isključivo države, a eventualno i druge
takve (međudržavne) organizacije. One imaju sve veći značaj u međunarodnim odnosima i
međunarodnom pravu. Sve ih je više, sve su raznovrsnije, sve su šira područja kojima se bave,
imaju sve veća ovlašćenja, njihovo članstvo je u stalnom porastu, i dr. Današnji svet je
nezamisliv bez ovih organizacija.

1
Dimitrijević Vojin, Stojanović Radoslav (1996): “Međunarodni odnosi”, Beograd, 117, fn. 28
2
Lapaš Davorin (2012): „Međunarodna organizacija kao stranka međunarodnog spora“, Zbornik PFZ, 62, (1-2),
715-716

4
 3.SAVET BEZBEDNOSTI
Generalna skupština koncipirana je kao plenarni organ sa najširim demokratskim kapacitetom i
opštim nadležnostima, u kom svaka država članica ima jednak položaj u zasedanju i odlučivanju.
Skupština je organ koji generalno ne donosi obavezujuće odluke za države članice Organizacije
Ujedinjenih nacija. Sa druge strane, Savet bezbednosti je organ operativnog i izvršnog karaktera
kome je poverena specijalizovana i ograničena nadležnost održavanja međunarodnog mira i
bezbednosti, ali i ovlašćenje da donosi obavezujuće odluke za sve države članice UN. Kao i svi
glavni organi Ujedinjenih nacija i Savet bezbednosti “projektovan” je u Dambarton Oksu 1944.
godine. Sastav i nadležnosti Saveta bezbednosti građene su na iskustvima Saveta Društva naroda.
Savet bezbednosti sastoji se od 15 članova Ujedinjenih nacija.
Deset nastalnih članica Saveta bezbednosti Generalna skupština bira na period od dve godine.
Prilikom izbora nestalnih članica Skupština vodi računa o doprinosu članova Ujedinjenih nacija
održanju međunarodnog mira i bezbednosti i ostvarenju ostalih ciljeva Organizacije. Što se tiče
drugog kriterija, pravične geografske raspodele, dogovoreno je da Afrika i Azija dobiju pet
mesta mesta, Zapadna Evropa i Latinska Amerika po dva i Istočna Evropa jedno mesto nestalne
članice Saveta bezbednosti. Između grupe afričkih i azijskih zemalja postignut je formalni
dogovor da tri mesta budu za države iz Afrike i dva za države iz Azije, jer sa Kinom kao stalnom
članicom Azija ima tri predstavnika u Savetu bezbednosti. Takođe su se neformalno dogovorili
da će uvek u ovoj grupaciji od pet država biti jedna država koja će predstavljati arapsku grupu u
Savetu.3 Ukoliko nekoj od članica Saveta bezbednosti istekne mandat, ta članica ne može biti
ponovo birana. Izbor nestalnih članica se vrši svake godine, počev od 1. januara, tako što se vrši
izbor pet nestalnih članica i na taj način obezbeđuje kontinuitet u radu Saveta bezbednosti. Kako
je Savet bezbednosti izvršno telo Ujedinjenih nacija, a polazeći od njegovih nadležnosti,
predstavnici članova Saveta moraju uvek da budu prisutni u sedištu Organizacije UN u Njujorku,
kako bi ovaj organ mogao da se sastane bez odlaganja. Interesantno je da pored stalnih i
privremenih članica Savet bezbednosti Povelja predviđa u nekoliko slučajeva i mogućnost da
sednicama Saveta prisustvuju i druge članice Ujedinjenih nacija, koje nisu članice Saveta
bezbednosti.
Prvo, svaki član Ujedinjenih nacija koji nije član Saveta bezbednosti može učestvovati, bez
prava glasa, u diskusiji o svakom pitanju iznetom pred Savet bezbednosti uvek kada ovaj smatra
da su interesi toga člana specijalno u pitanju.
Drugo, “svaki član Ujedinjenih nacija koji nije član Saveta bezbednosti, a, isto tako, i svaka
država koja nije član Ujedinjenih nacija, ako je strana u sporu koji razmatra Savet bezbednosti,
biće pozvani da učestvuju, bez prava glasa u raspravljanju o tome sporu. Savet bezbednosti
postavlja uslove koje smatra pravednim za učestvovanje države koja nije član Ujedinjenih nacija.
Treće, kad Savet bezbednosti donese odluku o upotrebi sile, on će, pre nego što od člana koji nije
u njemu zastupljen zatražiti da stavi na raspolaganje oružane snage u svrhu ispunjenja obaveza
preduzetih na osnovu člana 43, pozvati toga člana da, ako to želi, učestvuje u donošenju odluka
Saveta bezbednosti koje se odnose na upotrebu kontigenata oružanih snaga toga člana.

3
Sivers., L., Daws S., The Procedure of the UN Security Council 4. Ed.2014, p.127.

5
 3.1. Nadležnost Saveta bezbednosti
Kao izvršni i zakonodavni organ Savet bezbednosti je osnova poluga sistema kolektivne
bezbednosti Ujedinjenih nacija i snosi najveću odgovornost za održavanje međunarodnog mira i
bezbednosti. Uprkos najvećim ovlašćenjima koja su mu dodeljena u obavljanju svojih dužnosti
obavezan je da deluje u skladu sa ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija, a godišnje i druge
izveštaje dostavlja Generalnoj skupštini na razmatranje. U skladu sa Glavom VI Povelje
Ujedinjenih nacija Savet bezbednosti preduzima mere za mirno rešavanje sporova pozivanjem
država u sporu da traže rešenje putem pregovora, posredovanja, istražne komisije, pribegavanja
regionalnim ustanovama ili sporazumima, sudskom načinu ili drugim mirnim načinima rešavanja
po sopstvenom izboru.
U svakoj fazi spora, koji ne predstavlja ozbiljnu pretnju miru, Savet bezbednosti može da
preporuči sukobljenim stranama odgovarajuće postupke u cilju pronalaženja mirnih rešenja
sukoba. Ovakva preporuka može da usledi i na zahtev jedne ili više suprotstavljanih strana. Sa
druge strane, ukoliko postupci suprotstavljenih strana predstavljaju pretnju miru, povredu mira ili
akte agresije Savet bezbednosti ima ovlašćenje za primenu vojnih i nevojnih akcija odnosno
preduzimanje privremenih mera za zaustavljanje širenja sukoba. Ove mere mogu da sadrže
potpun ili delimičan prekid ekonomskih odnosa, kao i železničkih, pomorskih, vazdušnih,
poštanskih, telegrafskih, radiografskih i drugih veza, a isto tako i prekid diplomatskih odnosa.
Međutim, Savet bezbednosti često ne sprovodi odredbe glave VII, kao što se dešava kod
arapsko-izraelskog sukoba. Savet je naredio Izraelu povlačenje sa Golanske visoravni u Siriji.
Međutim, Izrael se uporno oglušavao o takve naredbe. 4 Za vreme rata između Izraela i arapskih
zemalja 1967. godine Savet bezbednosti je doneo nekoliko odluka kako bi nametnuo mir u
Palestini, a1977. godine zabranio je naoružavanje u Južnoafričkoj Republici, zbog rasne
diskriminacije, a 1991. godine doneo odluku o zabrani isporuke oružja Jugoslaviji. Ukoliko
uvođenje privremenih mera ne da očekivane rezultate ili se pokažu kao nedovoljne Savet
bezbednosti može preduzeti akciju vazduhoplovnim, pomorskim ili kopnenim snagama koja je
potrebna radi održavanja ili vaspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti. Takva akcija
može uključiti akcije, blokadu i druge operacije vazduhoplovnim, pomorskim ili kopnenim
snagama članova Ujedinjenih nacija.5
Pored osnovnih nadležnosti vezanih za očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti Savet
bezbednosti ovlašćen je na donošenje niza odluka u vezi sa izborima ili upravljanjem u procesu
rada Organizacije ujedinjenih nacija. U okviru izbornih ovlašćenja Savet bezbednosti bira
odvojeno i nezavisno zajedno sa Generalnom skupštinom sudije Međunarodnog suda pravde. U
nizu drugih pitanja, koja su u nadležnosti Generalne skupštine Savet bezbednosti donosi
preporuke, bez kojih nema konačne odluke Skupštine.
Savet bezbednosti daje preporuku Generalnoj skupštini na predlog prijema države u članstvo
UN, na odluku o suspenziji članskih prava, isključenju države iz članstva i donošenju odluke o
izboru Generalnog sekretara. Savet bezbednosti kao izvršni organ vrši kontrolu nad starateljskim

4
Agostihno, Zacarias, The United Nations and International peacekeeping, London, 1966, p.152.
5
Član 42. Povelje Ujedinjenih Nacija

6
područijima i nad regionalnim sporazumima, a istovremeno je i garant izvršenja presuda
Međunarodnog suda pravde ukoliko su strane u sporu odbile dobrovoljno izvršenje.

3.2.Problemi sa kojima se suočava Savet bezbednosti UN

Najozbiljnije kritike koje su upućene Savetu bezbednosti ne odnose toliko na sam rad koliko na
povlašćene pozicije „privilegovane petorke “ 6 i njihovu nespremnost da vrše svoju osnovnu
ulogu. Stoga se ističe da „ne postoji tolika potreba za revizijom Povelje, koja je osmišljena tako
da bude fleksibilan instrument sposoban da se prilagodi promenjivim okolnostima u svetu,
koliko potreba da se modifikuje ponašanje država koje krše njene odredbe. 7 Pravo veta, „kao
rezultat kompromisa između Sjedinjenih Američkih Država, Sovjetskog Saveza i Ujedinjenog
Kraljevstva na konferenciji na Jalti februara 1945. godine je bilo kontroverzno i kritikovano od
samog početka. Pa ipak, njegovo instaliranje u sistem Povelje bilo je nešto oko čega se sa
velikim silama nije moglo ni pregovarati. O tome slikovito svedoče i reči koje je Tom Koneli
(Tom Connally) američki senator iz vremena osnivanja Ujedinjenih nacija jednom prilikom
izgovorio: „Možete otići iz San Franciska i izvestiti vaše vlade da ste porazili veto, ali takođe
možete reći i da smo mi pocepali Povelju“ čiju kopiju je nakon toga pocepao. Smatralo se da
ako sve velike sile nisu na istoj strani, postoji opasnost da će neka od sila biti na suprotnoj, što će
samo povećati šanse za globalni rat. Neki su bili stava, da bi, ako bi se ograničavanjem prava
veta dala snaga odlučivanja malim državama u Savetu bezbednosti, i to državama koje nemaju
odgovarajuće resurse za nametanje mira, osim nesigurnosti za svetski mir, to značilo i obaranje
principa po kome oni koji rizikuju najviše, odlučuju i o tome koji rizik da se preduzme.
Govoreći o merama koje preduzima i donosi Savet bezbednosti UN-a, ne mali broj autora
podseća i na njihovu neučinkovitost pa čak i kontraproduktivnost. Tako su svojeveremeno
kritikovane ekonomske sankcije protiv Savezne Republike Jugoslavije a kasnije i sankcije protiv
Iraka. Sve to je „navelo međunarodnu zajednicu na pitanje o adekvatnosti primene mera, koje,
uprkos tome što su uperene ka sankcinisanju vlada, završavaju, gotovo neizbežno, pogađajući
živote civila“. Kako bi se izbegle ovako pogubne posledice koje mere Saveta bezbednosti imaju
na nedužno stanovništvo država čije su vlade na udaru, učinjeni su pokušaji da se uvođenjem
takozvanih „pametnih mera“ smanje negativni efekti na stanovništvo. Poznate su, primera radi,
finansijske i putne sankcije koje su primenjene na članove „Nacionalne unije za potpunu
nezavisnost Angole“ (UNITA).
Još i dalje, blokovska i ideološka podeljenost međunarodne zajednice koja je trajala sve do
raspada „istočnog bloka“, a koja se reflektovala u radu Saveta bezbednosti, ne samo da je
destabilizovala međunarodnu zajednicu, nego je u prvim godinama rada Organizacije,
obesmišljavala ideju o univerzalnosti ove organizaije, koja se reflektovala kroz zastoj u prijemu
6
Rusija, Kins, SAD, Velika Britanija i Francuska
7
Brian Cox, “United Nations Security Council Reform: Collected Proposals and Possible Consequences,” South
Carolina Journal of International Law and Business: Vol. 6: Iss.1, Article 4, 2009, 89

7
novih članica UN-a. U prvoj deceniji života Organizacije praksa prijema novih država obeležena
je izuzetnom restriktivnošću. U periodu između 1946. i 1955. godine, primljeno je u članstvo
samo 9 država mada je preko 20 podnelo zahtev za prijem. Razlog ovako restriktivnoj praksi
ležao je u hladnoratovskoj tenziji koja je izbila između dva suprotstavljena vojno politička, bloka
koja se u konkretnoj stvari izražavala kroz blokadu prijema u Savetu bezbednost.
Nezadovoljstvo dela međunarodne zajednice koje se odnosi na rad Saveta bezbednosti UN, nije
vezano samo za njegovu neučinkovitost, ako se njegov rad sagledava kroz prizmu zadataka koji
ovaj organ treba da ostvaruje. Prisutna je i stalna kritika na račun njegovog nereprezentativnog
karaktera, i ta kritika njegove nereprezentativnosti, ne odnosi se više samo na geografsku
zastupljenost. 8

4.EKONOMSKI I SOCIJALNI SAVET

Ekonomski i socijalni savet Ujedinjenih nacija (ECOSOC) je jedan od glavnih organa
Ujedinjenih nacija (UN), osnovan Poveljom UN 1945. ECOSOC služi kao centralna platforma
za diskusiju, koordinaciju i promovisanje međunarodnih ekonomskih i socijalnih pitanja i
politike.
Mandat: Ekonomski i socijalni savet Ujedinjenih nacija (ECOSOC) je jedan od glavnih organa
Ujedinjenih nacija (UN), osnovan po Povelji UN-a 1945. godine. ECOSOC služi kao centralna
platforma za raspravu, koordinaciju i promovisanje međunarodnih ekonomskih i socijalnih
pitanja i politika.
Članstvo: ECOSOC se sastoji od 54 države članice, izabrane od strane Generalne skupštine na
trogodišnje mandate. Članice su geografski raspoređene kako bi se osiguralo pravedno
zastupanje. Pored toga, ECOSOC ima brojne specijalizovane agencije, funkcionalne komisije i
stručna tela koja doprinose njenom radu.
Funkcije: ECOSOC obavlja različite funkcije kako bi ispunio svoj mandat, uključujući:
 Koordinacija rada UN specijalizovanih agencija, programa i fondova.
 Sprovođenje studija i davanje preporuka o ekonomskim, socijalnim i srodnim pitanjima.
 Promovisanje međunarodne saradnje i razvojnih napora.
 Pružanje foruma za dijalog i pregovore o globalnim ekonomskim i socijalnim pitanjima.
 Pregled izveštaja UN tela i praćenje napretka ka međunarodnim ciljevima razvoja.
Podređena tela: ECOSOC ima nekoliko podređenih tela, uključujući funkcionalne komisije
(npr. Komisija za ljudska prava, Komisija za status žena), regionalne komisije (npr. Ekonomska
komisija za Afriku) i ekspertske komitete (npr. Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna
prava). Ova tela se fokusiraju na specifična pitanja i daju preporuke ECOSOC-u.

8
Michael Resiman, „The Constitutional in the United Nations“, American Journal of International Law, 84/93, 98

8
Koordinacija sa drugim UN telima: ECOSOC tesno sarađuje sa drugim organima UN-a,
uključujući Generalnu skupštinu, Savet bezbednosti i Sekretarijat, kako bi se comprehensively
adresirali složeni globalni izazovi.
Forum visokog nivoa (HLPF): Jedna od ključnih funkcija ECOSOC-a je da organizuje HLPF,
koji se godišnje sastaje radi pregleda napretka ka Ciljevima održivog razvoja (SDGs). HLPF
pruža platformu za vlade, civilno društvo i druge zainteresovane strane da razmene iskustva i
najbolje prakse u implementaciji SDGs-a.
Sve u svemu, ECOSOC igra ključnu ulogu u unapređenju međunarodne saradnje i razvojnih
napora kako bi se poboljšali životi ljudi širom sveta.

5.GENERALNA SKUPŠTINA
Generalna skupština Organizacije ujedinjenih nacija, jedan je od pet glavnih organa
Organizacije ujedinjenih nacija. Čine je sve zemlje članice Organizacije ujedinjenih nacija i
sastaju se na redovnim godišnjim zasedanjima koje saziva predsednik izabran od većine
predstavnika. Kao jedino telo OUN u kome sve zemlje članice imaju predstavnike, Skupština
služi kao forum članicama na kojima raspravljaju o pitanjima međunarodnog prava i donose
odluke o daljem funkcionisanju organizacije.
Redovno godišnje zasedanje Generalne skupštine obično počinje trećeg utorka u septembru i
završava se sredinom decembra, sa izborom predsednika Generalne skupštine na početku svakog
zasedanja. Opšte zasedanje počinje kada se sve članice pojave na zasedanju u roku od 6 dana.
Tradicionalno, generalni sekretar se prvi obraća skupštini, a zatim i predsednik skupštine i
brazilski predstavnik. Prvo zasedanje je održano 10. januara 1946. u Središnjoj dvorani
Vestminsterske palate u Londonu kojoj je prisustvovalo 51 zemlja. Za izglasavanje na
Generalnoj skupštini o važnim pitanjima - rasprave o miru i bezbednosti; reizbor članova organa;
pristupanje, suspenzija, i isključenje članica; budžetska pitanja- potrebna je dvotrećinska većina
prisutnih članica na zasedanju. Ostala pitanja se izglasavaju prostom većinom. Svaka članica ima
po jedan glas. 9Osim izglasavanja novog budžeta, između ostalog i nivo poreza za članice,
skupštinske rezolucije nisu obavezujuće za članice. Skupština daje preporuke po bilo kom
pitanju koje se tiče OUN, osim po pitanjima mira i bezbednosti koje su u nadležnosti Saveta
bezbednosti. Sistem jedna zemlja, jedan glas teoretski omogućava zemljama koje čine 8%
svetske populacije da izglasaju rezoluciju sa dvotrećinskom većinom.

9
Milenko Kreća, Međunarodno javno parvo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2012.

9
GENERALNA SKUPŠTINA UN U NJUJORKU

Skupština može preduzeti mere za očuvanje međunarodnog mira ako Savet bezbednosti nije u
mogućnosti, obično zbog neslaganja stalnih članica. Rezolucija „Ujedinjenje za mir“, usvojena
1950, ovlašćuje Skupštinu da sazove hitna specijalna zasedanja kako bi se usvojile opšte mere
delovanja- uključujući i upotrebu oružanih snaga -u slučaju prekida mirovnih sporazuma. Dve
trećine članica mora odobriti usvajanje ovakvih preporuka. Hitna specijalna zasedanja pod
ovakvim okolnostima su održana u deset navrata. Dva najskorija, u 1982. i 1997. godini, obe
sazvane kao odgovor na ratne operacije Izraela. Na devetom je razmatrana situacija u okupiranim
arapskim teritorijama posle proširenja Izraela na Golansku visoravan. Deseto zasedanje je
sazvano zbog okupacije Istočnog Jerusalima i bavilo se pitanjima palestinskih teritorija.

6.STARATELJSKI SAVET
Starateljski savet bio je jedan od glavnih organa UN, osnovan kako bi nadgledao administraciju
povereničkih teritorija i obezbedio njihov napredak ka samoupravi ili nezavisnosti.
Poreklo: Starateljski savet osnovan je u skladu sa Poglavljem XII Povelje Ujedinjenih Nacija,
koje se bavilo međunarodnim sistemima povereništva. Njegovo osnivanje imalo je za cilj
nadgledanje administracije povereničkih teritorija, koje su bile stavljene pod sistem povereništva
nakon Drugog svetskog rata.
Poverenički teritoriji: Poverenički teritoriji bili su teritorije koje su ranije bile pod mandatima
Lige naroda ili teritorije koje su oduzete neprijateljskim državama tokom Drugog svetskog rata.
Starateljski savet nadgledao je njihovu administraciju od strane povereničkih država i osiguravao
da se promovišu interesi stanovnika.

10
Funkcije: Glavne funkcije Saveta uključivale su:
 Administriranje povereničkih teritorija, obezbeđivanje njihovog političkog, ekonomskog,
socijalnog i obrazovnog napretka.
 Pregledanje izveštaja od strane administrativnih vlasti i davanje preporuka za
napredovanje teritorija ka samoupravi ili nezavisnosti.
 Podsticanje međunarodne saradnje za dobrobit stanovnika povereničkih teritorija.
Dekolonizacija i raspuštanje: Kako su poverenički teritoriji napredovali ka samoupravi ili
nezavisnosti, uloga Saveta postajala je manje značajna. Do 1990-ih godina, svi poverenički
teritoriji postigli su samoupravu, nezavisnost ili integraciju sa drugim zemljama. Kao rezultat
toga, Savet je efektivno završio svoj mandat i stavio se u mirovnu poziciju 1994. godine.
Njegove funkcije koje su se odnosile na preostale povereničke teritorije prenete su na Generalnu
skupštinu i Savet bezbednosti.
Trenutni status: Starateljski savet i dalje postoji kao jedan od glavnih organa Ujedinjenih
Nacija, ali se više ne sastaje redovno. Njegovi formalni sastanci prestali su 1994. godine nakon
što je Palau, poslednji preostali poverenički teritorij, postao nezavisna država. Međutim, tehnički
gledano, Savet za povereništvo ostaje na raspolaganju u slučaju bilo kakve buduće potrebe da se
adrese problemi koji se odnose na povereničke teritorije.
Ukratko, Starateljski savet igrao je ključnu ulogu u nadgledanju administracije i razvoja
povereničkih teritorija, sa krajnjim ciljem pripreme za samoupravu ili nezavisnost. Njegov rad
doprineo je procesu dekolonizacije i promovisanju samoopredeljenja naroda širom sveta.

7.MEĐUNARODNI SUD PRAVDE

Međunarodni sud pravde (MSP) je glavni sudski organ Ujedinjenih nacija. Evo ključnih aspekata
MSP-a:
Osnivanje i struktura
Osnivanje: Međunarodni sud pravde je osnovan 1945. godine Poveljom Ujedinjenih nacija i
počeo je sa radom u aprilu 1946. godine. On je naslednik Stalnog suda međunarodne pravde,
osnovanog 1920. godine.
Lokacija: Sud se nalazi u Palati mira u Hagu, Holandija.
Sastav: MSP se sastoji od 15 sudija koje biraju Generalna skupština Ujedinjenih nacija i Savet
bezbednosti na mandate od devet godina. Sudije mogu biti reizabrane i biraju se na osnovu
njihovih kvalifikacija i geografske zastupljenosti kako bi se obezbedila široka zastupljenost
pravnih sistema sveta.10
Funkcije i nadležnost

10
Nothedge, F.S., The League of Nations: Its Life and Times (1920-1946), New York, 1986, p.90-91

11
Rešavanje Sporova: Primarna funkcija MSP-a je rešavanje pravnih sporova koje mu predaju
države (sporne slučajeve) u skladu sa međunarodnim pravom.
Savetodavna mišljenja: MSP takođe daje savetodavna mišljenja o pravnim pitanjima koja mu
upućuju ovlašćeni organi UN i specijalizovane agencije. Ova mišljenja nisu obavezujuća, ali
imaju značajnu moralnu i pravnu težinu.
Ključne karakteristike nadležnosti
Dobrovoljna nadležnost: Samo države mogu biti strane u slučajevima pred MSP-om, a
nadležnost se zasniva na saglasnosti država uključenih u spor. Ovo može biti putem posebnog
sporazuma, odredbe ugovora ili izjave o prihvatanju obavezne nadležnosti suda.
Obavezna nadležnost: Neke države su dale izjave o prihvatanju obavezne nadležnosti suda u
određenim kategorijama sporova.
Sporni Slučajevi: Ovi slučajevi uključuju pravni spor između dve ili više država. Odluka suda u
ovim slučajevima je obavezujuća za strane uključene u spor.
Postupci
Pismeni i usmeni postupci: Slučajevi obično uključuju pismena izlaganja, nakon čega slede
usmeni argumenti. Pismena faza uključuje memorijale, kontramemorijale i ponekad odgovore i
replike. Usmena faza uključuje javna saslušanja.
Razmatranje i presude: Nakon saslušanja, sudije razmatraju u privatnosti i zatim izdaju
presudu. Presude su konačne, obavezujuće i bez prava na žalbu, iako strane mogu tražiti
tumačenje ili reviziju u određenim okolnostima.
Privremene mere: Sud može takođe odrediti privremene mere kako bi zaštitio prava bilo koje
strane dok ne donese konačnu odluku.
Značaj i uticaj
Razvoj Međunarodnog Prava: MSP igra ključnu ulogu u razvoju i pojašnjavanju
međunarodnog prava kroz svoje presude i savetodavna mišljenja.
Mirno rešavanje sporova: Omogućavajući mirno sredstvo za rešavanje sporova između država,
MSP doprinosi održavanju međunarodnog mira i bezbednosti.
Pravna precedencija: Iako su odluke MSP-a obavezujuće samo za strane u sporu, one često
utiču na međunarodno pravo i ponašanje država šire.
Primeri značajnih slučajeva
Nikaragva protiv Sjedinjenih Američkih Država (1986): Ovaj slučaj se bavio ilegalnom
upotrebom sile od strane Sjedinjenih Država u Nikaragvi i značajno je doprineo jurisprudentsiji o
upotrebi sile i neintervenciji.
Savetodavno mišljenje o zakonitosti pretnje ili upotrebe nuklearnog oružja (1996): Ovo
savetodavno mišljenje bavilo se složenim pitanjima o zakonitosti pretnje ili upotrebe nuklearnog
oružja prema međunarodnom pravu.
12
 Izazovi
Sprovođenje: Iako su odluke MSP-a obavezujuće, sud nema direktna sredstva za sprovođenje.
Sprovođenje zavisi od volje država i podrške Saveta bezbednosti UN.
Prihvatanje nadležnosti: Nisu sve države prihvatile obaveznu nadležnost MSP-a, što
ograničava njegovu sposobnost da rešava određene sporove.
Međunarodni sud pravde ostaje ključna institucija u međunarodnom pravnom sistemu,
posvećena očuvanju vladavine prava među nacijama.

8.ZAKLJUČAK
Ujedinjene nacije, osnovane 1945. godine, organizovane su oko šest glavnih organa, od kojih
svaki igra posebnu i ključnu ulogu u održavanju međunarodnog mira i bezbednosti, podsticanju
socijalnog i ekonomskog razvoja, promociji ljudskih prava i očuvanju međunarodnog prava.
Generalna skupština služi kao glavno telo za raspravu, predstavljajući sve države članice i
omogućavajući širok dijalog o globalnim pitanjima. Savet bezbednosti je zadužen za
obezbeđivanje mira i bezbednosti, sa ovlašćenjem da donosi obavezujuće odluke i raspoređuje
mirovne misije. Ekonomski i socijalni savet nadgleda ekonomske, socijalne i ekološke
inicijative, koordinirajući rad različitih specijalizovanih agencija i promovišući održivi razvoj.
Međunarodni sud pravde rešava sporove između država i daje savetodavna mišljenja, čime
doprinosi razvoju međunarodnog prava. Sekretarijat, na čijem čelu je generalni sekretar,
administrira i koordinira svakodnevni rad UN, sprovodeći odluke i politike koje postavljaju drugi
organi. Konačno, Starateljski savet je osnovan da nadgleda upravu nad poverenim teritorijama i
uglavnom je završio svoju misiju.
Zajedno, ovi organi čine sveobuhvatan sistem dizajniran da odgovori na brojne izazove sa
kojima se suočava međunarodna zajednica. Njihovi zajednički napori odražavaju posvećenost
UN multilateralizmu i njenim osnovnim principima mira, bezbednosti, razvoja i ljudskih prava.
Uprkos raznim izazovima, uključujući političke nesuglasice i ograničene resurse, glavni organi
Ujedinjenih nacija nastavljaju da igraju nezamenljivu ulogu u podsticanju globalne saradnje i
unapređenju zajedničkih ciljeva svojih država članica.

13
9.LITERATURA
1. Dabetić Stojšić N. Jelena (2015): “ Međunarodna odgovornost Evropske unije u svetlu pravila
međunarodnog prava o odgovornosti međunarodnih organizacija “, doktorska disertacija, Pravni
fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 16.
2. Član 1 (1)Povelje Ujedinjenih nacija, Službeni list DFJ br. 69/45 (u nastavku Povelja UN),
Milanović M., Hadži Vidanović V., Međunarodno javno pravo – zbirka dokumenata, 2005
3. Agostihno, Zacarias, The United Nations and International peacekeeping, London, 1966,
p.152
4. Milenko Kreća, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd,
2012, 533
5. Dimitrijević Vojin, Stojanović Radoslav (1996): “ Međunarodni odnosi “, Beograd, 117, fn 28.
6. Sivers.,L.,Daws S., The Procedureof the UN Security Council 4. Ed.2014, p.127.
7. Weiss, Thomas G., and Sam Daws. The Oxford Handbook on the United Nations. 2nd ed.
Oxford: Oxford University Press, 2018.
8. Simić, Dušan, i Dragana Mitrović. Ujedinjene nacije i međunarodna sigurnost. Beograd:
Institut za međunarodnu politiku i privredu, 2019.

14