Инструменти који имају писак са двоструким ударним језичком типа

обое јесу Сопила и Зурла.

СОПИЛА

Основна карактеристика овог инструмента је двоструки ударни језичак

и конусна цев која се постепено проширује ка доњем делу. Користи се у 2
величине: велика сопила (66 цм) и мала сопила (46 цм), а састоји се од четири
дела: писак, шпулет, пребиралница, крило.

Писак се састоји од 2 листа трске, који су на доњем делу чврсто увезани

навоштеним концем.

Шпулет једним крајем прихвата писак, док се други крај умеће у

пребиралицу.

Пребиралница је дужа конусна цев са рупама, на чији доњи крај се

наставља крило.

Крило је левкасти завршни део сопиле и са стране има рупе за

штимовање („равнање“).

Сопила има 6 рупа за свирање, које су благо ужљебљене према

прстима извођача.

Сопила се гради од дрвета шимшира или јавора, док се за ојачавање

осетљивих делова (шпулет, крило) користи олово или бакар.

Свирач на овом инструменту назива се сопац (сопци), а при свирању

обично учествују две сопиле: мала и велика. Оне могу зазвучати у интервалу
октаве, али никако унисоно због различитих регистара. Опсег сопиле је
квинта.

Сопиле углавном прате плес или свадбу.

 ЗУРЛА

Назив потиче од речи зурна, како се још овај инструмент назива у

персијском, арапском и турском језику.

Зурла има 3 дела: 1) Писак са медником, 2) Славец, 3) Цев са

левкастим проширењем и рупама за свирање.

Цев се израђује из једног комада дрвета (јавор, јасен, јабука, шљива,

буква) и конусног је облика. На предњој страни је распоређено 7 рупа за
свирање, а са задње стране је осма рупа за палац. За тачно одмеравање рупа,
користи се шаблон, тзв. „мерка“.

У горњи део цеви, који је ојачан прстеном од рога увлачи се славец,

кратка цилиндрична цев, која се окретањем може довести у положај да
затвори горње три рупе. Обично се прави од шимшира.

У славец се увлачи медник који се састоји из лимене плочице (од

месинга) кроз коју пролази лимена цевчица у коју се умеће писак. Двоструки
ударни језичак писка прави се од језерске трске.

При свирању, усне належу на плочицу медника, а писак слободно лежи

у усној дупљи. Посебном техником дисања, извођач дува без прекида,
узимајући ваздух при том на нос. Распон тонова је око октаве.

Репертоар који знају извођачи су махом игре оријенталног порекла.

Ансамбл или „друштво“ чине 2 зурлаша и један или две тапанџије. При
свирању отпочиње једна, прва зурла, па кад одсвира основну мелодију,
придружује се друга зурла и тапан.

Зурле су распрострањене у јужној Србији и Македонији.