Bilo je Ćak moguĄe, u nekim trenucima, svesno usmeravati svoju mrçnju.

Odjednom, sa çestokim naporom s kojim spavaĆ u koåmaru otrçe glavu od jastuka,

Vinston uspe da svoju mrçnju prenese sa lica na ekranu na crnokosu devojku koja

je sedela iza njega. æive, divne halucinacije prohujaåe mu kroz glavu. PrebiĄe je

nasmrt gumenim pendrekom. PrivezaĄe je golu za stub i naĆLĆkati je strelama kao

svetog Sebastijana. SilovaĄe je i preseĄi joj grkljan u trenutku orgazma. Sad je

bolje nego ikad shvatao zaåto je mrzi. Mrzeo ju je jer je bila mlada, lepa i

bespolna, jer je çeleo da spava s njom a neĄe moĄi nikad, jer je oko slaćanog

gipkog struka, koji kao da je zvao Ćoveka da ga obgrli, bila samo ona odvratka

skerletna eåarpa, agresivni simbol kreposti.

Mrçnja poraste do vrhunca. Goldåtajnov glas se beåe pretvorio u istinsko

ovĆje blejanje; za trenutak mu se i lice pretvorilo u ovĆju glavu. Potom se ovĆja

glava pretopi u figuru evroazijskog vojnika koji se pribliçavao, ogroman i grozan, s

puåkomitraljezom koji je neprekidno åtektao, sve dok se nije uĆinilo kao da silazi

sa povråine ekrana u salu, tako da se neki iz prvog reda odista trgoåe i pribiåe uz

naslone svojih stolica. No upravo u tom trenutku, izmamivåi dubok uzdah olakåanja

od svih prisutnih, neprijateljska figura se pretopi u lice Velikog Brata, crne kose,

crnih brkova, puno snage i tajanstvenog mira, i tako veliko da je skoro ispunjavalo

ceo ekran. Niko ne Ću åta Veliki Brat govori. Bilo je to samo nekoliko reĆi

ohrabrenja onakvih kakve se izgovaraju u buci bitke, koje se pojedinaĆno ne daju

razabrati, ali koje vraĄaju sigurnost samim tim åto su izgovorene. Zatim lice

Velikog Brata ponovo izblede, a na njegovo mesto doćRåe tri patrole Partije

ispisane masnim velikim slovima.

RAT JE MIR

SLOBODA JE ROPSTVO

NEZNANJE JE MOă

No lice Velikog Brata se joå nekoliko sekundi zadrça na ekranu, kao da je

dejstvo koje je proizveo na oĆne jabuĆice svih prisutnih bilo previåe snaçno da bi

smesta proålo. æenica pepeljaste kose beåe se presamitila preko naslona stolice

pred sobom. Sa drhtavim mrmorom koji je zvuĆao kao 'SpasioĆe moj!', onda pruçi
'çordç Orvel – 1984.

9/151

ruke ka ekranu. Zatim zagnjuri lice u åake. Bilo je oĆigledno da je izgovarala

nekakvu molitvu.

Tog trenutka cela grupa ljudi poĆe skandirati, duboko, lagano i ritmiĆki: "V-

B!... V-B!... V-B!" bez prestanka vrlo lagano, sa dugom pauzom izmeću V i B -

teçak, mrmorav zvuk, nekako Ćudno divljaĆan, za koji se Ćinilo da mu pozadinu

saĆinjavaju toptanje bosih nogu i pulsiranje tam-tam. To potraja skoro celih

trideset sekundi. Taj refren se Ćesto mogao Ćuti u trenucima nesavladljive

emocije. On je bio delom neka vrsta himne mudrosti i veliĆanstvu Velikog Brata,

ali, pre svega, Ćin samohipnoze, namerno guåenje svesti putem ritmiĆkih zvukova.

Vinstonova utroba se sledi. U seansama Dva minuta mrçnje nije mogao a da ne

XĆestvuje u opåtem delirijumu, ali ovo çivotinjsko "V-B!... V-B!" ga je uvek

ispunjavalo uçasom. Razume se, skandirao je zajedno s ostalima: drukĆije se nije

moglo. Kamuflirati oseĄanja, kontrolisati lice, Ćiniti åto i svi ostali, bila je

instinktivna reakcija. No za vreme od dve-tri sekunde izraz koji je imao u oĆima

mogao je lako da ga oda. I upravo se u tom trenutku ono znaĆajno desilo - ako se

uopåte i desilo.

Za trenutak je uhvatio O'Brajenov pogled. O'Brajen beåe ustao, skinuo

naoĆare i ponovo ih nameåtao svojim karakteristiĆnim pokretom. No oĆi im se u

jednom deliĄu sekunde sretoåe, i dok se to deåavalo Vinston je znao - da, znao je! -

da O'Brajen misli isto åto i on. Beåe prenesena poruka o Ćijem sadrçaju nije bilo

sumnje. Bilo je kao da su se njihove svesti otvorile i misli toĆile iz jedne u drugu

kroz oĆi. 'Ja sam uz tebe', kao da mu je rekao O'Brajen. 'Znam taĆno åta oseĄDå. Ali

ne brini, na tvojoj sam strani!' A onda bljeska inteligencije nestade i O'Brajenovo

lice postade zatvoreno kao i u svih ostalih.

To je bilo sve; Vinston veĄ nije bio siguran da li se to uopåte i desilo. Takvi
dogaćaji su uvek bili bez nastavka. ąinili su mu jedino to åto su ga podrçavali u

verovanju, ili nadi, da ima i drugih koji su neprijatelji Partije. Moçda su glasine o

ogromnoj podzemnoj zaveri ipak istinite - moçda Bratstvo zaista postoji! Nije se

moglo biti siguran, uprkos beskrajnim hapåenjima, priznanjima i pogubljenjima, da

Bratstvo nije prosto mit. Ponekad je verovao da ono postoji, a ponekad ne. Dokaza

nije bilo; jedino stvari vićene u magnovanju, koje su mogle znaĆiti svaåta i niåta:

odlomci razgovora uhvaĄenih u prolazu, bledi natpisi na zidovima klozeta - jednom,

Ćak, kada su se dva neznanca srela, mali pokret dlanom koji je izgledao, moçda,

kao znak raspoznavanja. Sve su to bila nagaćanja: lako je bilo moguĄe da mu se sve

ovo bilo samo priĆinilo. On se tada vratio u kancelariju ne pogledavåi viåe

O'Brajena. Jedva da mu je i palo na pamet da nastavi njihov trenutni kontakt. Tako

åta bi bilo nepojmljivo opasno Ćak i da je znao kako bi. Za sekund, dva sekunda,

njih dvojica behu razmenili dvosmislen pogled i tu je priĆi bio kraj. No Ćak je i to

bio vredan dogaćaj u samoĄi i zatvorenosti u kojoj se moralo çiveti.

Vinston se trçe i uspravi u stolici. Zatim podrignu. Iz çeluca mu se dizao

popijeni dçin.

2Ći mu se ponovo usredsrediåe na papir. On otkri da je, dok je sedeo

zadubljen u bespomoĄne misli, bio neåto napisao, kao automat. I to ne viåe onim

ranijim krutim i nespretnim rukopisom. Pero mu je bilo sa uçivanjem klizilo po

glatkom papiru i ostavljalo za sobom, krupnim i urednim velikim slovima:

DOLE VELIKI BRAT

DOLE VELIKI BRAT

DOLE VELIKI BRAT

DOLE VELIKI BRAT

'çordç Orvel – 1984.

10/151

DOLE VELIKI BRAT

sve jedno za drugim, i tako ispunilo pola strane.

Nije mogao a da ne oseti ubod panike. To je bilo besmisleno, jer ispisati te

reĆi nije bilo niåta opasnije nego to åto je poĆeo da piåe dnevnik; no za trenutak

oseti iskuåenje da istrgne upropaåĄene strane i napusti ceo poduhvat.

Mećutim, on to ne uradi; znao je da nije vredelo truda. Nikakve razlike nije

bilo u tome je li napisao DOLE VELIKI BRAT ili se uzdrçao od toga. Nikakve razlike

nema u tome vodi li on dnevnik i dalje ili ne. Policija misli Ąe ga uhvatiti, bilo kako

bilo. PoĆinio je - poĆinio bi i da nije uopåte stavio pero na papir - onaj suåtinski

zloĆin koji je u sebi sadrçao sve ostale. To se zvalo zlomisao. Zlomisao se nije

mogla sakriti zauvek. ąovek je neko vreme, ponekad Ćak i godinama mogao

uspeåno izmicati, ali pre ili posle su ga uvek hvatali.

I to uvek noĄu - hapåenja su se bez izuzetka vråila noĄu. Iznenadni trzaj koji

Ćupa iz sna, gruba ruka koja Ćoveka drma za rame, svetlo koje bije u oĆi, krug

tvrdih lica oko kreveta. U ogromnoj veĄini sluĆajeva nije bilo sućenja, nije bilo

izveåtaja o hapåenju. Ljudi su prosto nestajali, i to uvek noĄu. Ime bi se brisalo iz

svake evidencije, svaki pisani trag bilo Ćega åto je Ćovek uĆinio bio je uklanjan, i

njegovo nekadaånje postojanje poreknuto a potom zaboravljeno. ąovek bi bio

ukinut, uniåten; uobiĆajena reĆ za to bila je isparen.

Za trenutak ga zahvati neka histerija. PoĆe pisati çurnim neurednim

rukopisom: