Универзитет у Београду

Филолошки факултет

Семинарски рад из предмета Политика модернистичког романа у српској и

хрватској послератној књижевности

ТЕМА

Идеологија и појединац у „Употреби човека“ Александра Тишме

Ментор: Студент: Милица Милошевић

Смер: Српска књижевност (МАС)

доцент др Горан Коруновић Број индекса: 2021/11555

Београд, јул 2021.

САДРЖАЈ
УВОД..............................................................................................................................................1

ПОЈАМ ИДЕОЛОГИЈЕ У УПОТРЕБИ ЧОВЕКА АЛЕКСАНДРА ТИШМЕ..........................2

ДЕФИНИЦИЈА КОМУНИСТИЧКЕ И ФАШИСТИЧКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ................................4

ПОЛИТИЧКА ИДЕОЛОГИЈА КРОЗ ПРИЗМУ ЈУНАКА УПОТРЕБЕ ЧОВЕКА...................5

ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................................10

УВОД
 Појам идеологије веома је опширног и сложеног карактера. Идеологија може бити
много, али се углавном овај термин везује за оквир неког друштвеног и социјалног
феномена. Терминолошки гледано, дефиниција идеологије може бити уско скопчана са
различитим политичким струјама, па и самом историјом. Идеологија је само један од
феномена који деле или уједињују људе, попут расе, етничке припадности, религије, рода,
класе, нације или региона и зато је важно разумети како она функционише и шта све
може да буде и јесте њен садржај. Поред тога, сви људи су под утицајем неке
идеологије, а да тога не морају ни да буду свесни, што само значи да се ради о заиста
важном елементу свакодневног живота. Дакле, посматрано чисто интелектуално,
идеологија није ни добра ни лоша и зато представља стандардну социолошку варијаблу.
(Шкорић; Кишјухас, 2014: 9)

Дакле, све око нас, заправо, може бити идеологија – чак вера и љубав могу бити
одређене идеологије. То, наравно, ни најмање не значи да су ови термини негативни
уколико се употребе у идеолошком контексту, штавише могу бити од изузетног значаја
ако бисмо желели да дубље дефинишемо њихову семантику. Најопштије посматрано,
идеологија се може дефинисати као систем вредности и веровања која се тичу разних
институција и друштвених процеса, а који се прихвата као чињеница или као истина од
стране групе људи. (Шкорић; Кишјухас, 2014: 10)

Но, потребно је разликовати дефиницију идеологија од дефиниције политичка

идеологија, јер ова друга представља систем вредности и веровања у оквиру ужег термина
који се фокусира на политичко, а политички систем представља начин на који друштва
доносе одлуке о својим најважнијим вредностима. (Шкорић; Кишјухас, 2014: 15) Оно што
феноменолошки појам идеологоје чини занимљивим јесте и то да, рецимо, у оквиру једне
идeологије не мора све, односно свако бити идеолошки усмерен. На пример, термин
„политичка идеологија“ односи се на веровања групе (Шкорић; Кишјухас, 2014: 15), као и
на њено политичко опредељење унутар онох које ту исту групу чине. Политичка (као и
уосталом свака друга идеологија) може изаћи изван овира индивидуалног и прерасти у
шири друштвени и социјални покрет. То значи да се идеолошки аспект накнадно
успоставља.
 Ипак, није нужно да свака јединка мора припадати истом идеолошком скупу,
првенствено јер се њени светоназори не поклапају са светоназорима дате идеологије. На
пример, једна индивидуа може доћи у додир са одређеном политичком идеологијом, али
није обавезно да буде и њен саставни део. Наиме, појединац може бити изопштен
својевољно или вољом другог из оквира дате идеологије, али она, ипак, на појединцу
може оставити одређени траг, односно обележити његово одрастање и зрело доба, па чак и
читав живот. Ово указује на то да су идеологија и појединац увек у каузалном односу, без
обзира на саму природу односа појединца према идеологији, као и идеологије према
појединцу.

ПОЈАМ ИДЕОЛОГИЈЕ У УПОТРЕБИ ЧОВЕКА АЛЕКСАНДРА ТИШМЕ

Као што је већ наведено, идеологија, а посебно она политичког карактера, садржи
веома широку семантичку палету. Конкретно, Александр Тишма је у свом делу Употреба
човека рат представио на један нов начин. Наиме, ако у обзир узмемо да је дело први пут
објављено 1976. године, можемо закључити како је, након низа ратних партизанских
романа, али и филмова такозваног црвеног таласа, Употреба човека освежавајуће
деловала на жанр ратне тематике.

Свакако да овај Тишмин роман не припада поетици црног таласа у југословенској

уметности, али је интересантно да је дело, управо, настало када је црновална поетика била
и више него актурелна. Опште је познато да је црни талас оштро критиковао идеологију
социјалистичког и комунистичког устројства која је настојала да у светлу беспрекорне
идеализације прикаже такозваног новог човека бивше СФРЈ. Но, чини се да је црноталасна
поетика највише критиковала претерани уплив комунистичке идеологије у свет
уметнотсти, а нарочитно кинематографије, те је црни талас настојао да југословенско
друштво прикаже на један суморан, али реалан начин.
 Осврт на црноталасну поетику је феноменолошки доста интересантан, јер ако
бисмо, рецимо, партизански ратни роман упоредили са Употребом човека, видели бисмо
да у Тишминој слици рата постоје веома значајне разлике. Наиме, рат је код Александра
Тишме приказан доста брутализовано, без било какве врсте улепшавања и идеализације, о
чему најбоље сведочи и поглавље које почиње реченицом Смрти природне и насилне.
(Тишма, 1891: 28)

Суштински, роман, између осталих ликова, приказује и припаднике комунистичог

НОБ-а, али то, за разлику од партизанског ратног романа, чини кроз личну призму јунака,
а не кроз идеолошки оквир. Поред тога, важно је истаћи како Тишмин роман критикује
идеологију која (зло)употребљава човека, небитно од тога да ли је та идеологија
комунистичког, нацистичког или неког другог устројства. У фокусу дела су (изопштени)
појединци који пате у току али и након Другог светског рата (највише због психичких
последица које је рат оставио на њих), а не колективни јунаци који представљају херојске
прегалнике Народноослободилачке борбе, чије је учешће на фронту сагледано кроз
призму идеолошке идеализације.

Ако бисмо комплетан појам идеологије применили на роман Употреба човека

Александра Тишме, о томе бисмо могли написати опсежну студију, јер ово дело садржи
веома широк идеолошки спектар. Може се рећи да сваки лик у делу, чак и онај који је
овлаж осликан, има неку своју, личну идеологију која га води кроз живот. Зато је најбоље
ограничити се на појам политичке идеологије, јер он дефакто представља основно
полазиште романа. Наиме, Употреба човека своје јунаке смешта у време светских
политичких превирања када ће ратни молох, на до тада неописив и човечанству још
непознат начин, брутало однети милионе људских живота. Употреба човека своје јунаке,
заправо, посматра кроз призму две опонентне политичке идологије – социјалистичке,
односно комунистичке и фашистичке, односно нацистичке.

ДЕФИНИЦИЈА КОМУНИСТИЧКЕ И ФАШИСТИЧКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ

 Да бисмо ближе разумели комунизам и фашизам, а самим тим и њихов значај за
Употребу човека Александра Тишме, потребно је ове две идеологије подробно
дефинишемо и сместимо у одређени временски и иторијски ток. Када је реч о
разликовању термина "социјализам" и "комунизам" важно је истаћи да су теоретичари
из 19. века оба термина користили подједнако, сматрајући их готово идентичним.
Упркос томе, данас се комунизам интерпретира као револуционарна форма социјализма
којег је описивао Маркс. Он је почео да користи термин "комунизам" као реакцију на
тада преовладавајуће форме "социјализма" које је видео само као спекулативне
конструкте. (Шкорић; Кишјухас, 2014: 140)

Најсимплификованије речено, социјализам означава мање радикално

супротстављање опонентним идеологијама, као што су: капитализам, национализам,
либерализам и нацизам. Но, друштвене и политичке прилике у свету и Европи наметнули
су да „радикалнија струја“ , односно комунизам, однесе превагу и крене у коначну
револуцију против фашистичког терора.

Што се тиче идеологије фашизма, она се формирала век касније у односу на

комунизам, али је без обзира на то произвела највећи масовни покољ човечанства од
стране другог човека у историји. За разлику од конзервативизма, социјализма или
либерализма као идеологија које настају у 19. веку или раније, фашизам је идеологија 20.
века. Он почиње да доминира одређеним деловима централне, јужне и источне Европе
између 1919. и 1945. године и доводи до једног од највећих масовних злочина у историји –
Холокауст. Први европски фашистички лидер, Бенито Мусолини, узео је латинску реч
"фасцес" као основу за назив своје паравојне наоружане формације (а затим и политичке
партије) коју је формирао током Првог светског рата. Ова реч је значила сноп прућа из
које се помаља оштрица секире, што је био древни римски симбол и она све до
Мусолинија није имала јасно идеолошко значење. (Шкорић; Кишјухас, 2014: 259)

Оно што чини круцијалну разлику између фашистичког и комунистичког

устројства јесте и то да фашизам припада једној нацији, и не само да јој припада, већ је у
стању да терорише припаднике дугих народа до граница истребљења уколико не желе да
се приклоне фашистичким светоназорима. Док комунизам припада читавом свету,
нарочито јер свој отпор према фашизму исказује кроз јединствени партизански, односно
герилски начин ратовања (овакав начин ратовања не подразумева насилне мобилизације,
већ представља добровољно ступање у борбене редове, а као предуслов не постоји да
припадници гериле буду исте вере, расе или нације). Интересантно је и то да је током
другог светског рата готово свака земља у Европи имала антифашистички покрет отпора.

Можда не можемо говорити о јединственој европској војној сили, јер је свака

држава имала свог антифашистичког лидера на челу, али су дефакто, према правилима
Коминтерне, све државе, које су се супротставиле надирућем фашизму и нацизму, једна од
стране друге биле помагане у оружју, одећи и храни. Фашизам је на првом месту
националног идеолошког устројства, док је комунизам искључиво идеологија
интернационалног карактера.

ПОЛИТИЧКА ИДЕОЛОГИЈА КРОЗ ПРИЗМУ ЈУНАКА УПОТРЕБЕ ЧОВЕКА

На првим страницама романа, читаоци се у дневнику Ане Дрентвеншек Годпођице

сусрећу 1940. годином, што инсинуира на временски след дела и локализацију саме радње
– у Европи већ увелико букте нацизам и Други светски рат. Талас ратних разарања прети
да се прошири и на простор Краљевине Југославије у којој преко двадесет година
социјалисти покушавају да истисну монархистичку југословенску владу, као и краља
Александра. Временски распон у роману обухвата и пад Трећег рајха, као и успостављање
Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Стога сукоб идеологија, као и
политичка превирања најбоље можемо посматрати кроз призму личних судбина јунака.

Са аспекта политичке идеологије свакако би од ликова у Тишминој Употреби

човека најпре требало издвојити Веру Кронер, младу новосадску Јеврејку која је
преживела холокауст и изгубила читаву породицу у вихору рата. На плећима Верине
судбине најбоље се оцртава сукоб политичких идеологија у чему, суштински, лежи сва
трагика њеног лика. Можемо рећи како судбина Вере Кронер поставља основно питање
женског принципа у рату за који се често каже да је мушки посао. (Брајовић, 2012: 216)
Верин лик сведочи и о томе да су жене, уз децу, најчешћа циљна група националних
геноцида, као и различитих повреда обичаја ратовања.

Исто тако би требало издвојити и лик Милинка Божића, узорног младића и доброг
ђака кога је рат потпуно дехуманизовао не само као војника, већ и као људско биће,
првенствено јер никада неће досегнути свет духовности који му се открио у библиотеци
Роберта Кронера, Вериног и Герхардовог оца. (Егерић: 1977: 4) Његова судбинска прича
без сумње остаје урезана сваком појединцу који се сусретне са романом Употреба човека
– младић који тек треба да искуси сву животну страст остаје без руку, ногу, очју, слуха и
гласа. Од њега остаје само живо трупло које се једино путем чула додира и мириса још
одржава у животу.

Милинков лик, уз Веру, представља сву бруталност рата, као и тамну страну
идеологије према појединцу. Оно што представља основну трагику његовог лика је и то
што је мобилисан пред сам крај рата. Као и то што умире сам и одбачен у непријатељској
земљи, са мислима о својој вољеној Вери, еутаназиран од стране нацистичких лекара, без
последњег поздрава, без опроштаја, заборављен.

У оквиру термина политичка идологија можемо говорити и о лику Средоја

Лазукића, „нехотичног“ партизана и учесника Народноослободилачке борбе, који својим
светоназорима представља противтежу лику Милинка Божића. Средоје се прикључује
партизанском покрету и једини, уз Веру, преживљава ужасе рата. Међутим, његови
животни светоназори ипак не успевају да се уклопе у социјалистички концепт новог
човека, те је његова судбина подједнако трагична као и Верина. Такође би одређену
пажњу требало посветити и лику Средојевог оца Николе Лазукића, дошљака и
новосадског адвоката који у себи гаји нетрпељивост према Немцима и Мађарима.

Наиме, Никола сматра да су ове етничке групације својим постајењем угрозили и

окупирали Војводину – најплоднију територију Србије: Непријатељ његовог народа,
дакле и његов, били су Немци, досељеници у Војводини, који су, ослањајући се на ојачало
Треће Царство, згртали испред Срба најплоднију земљу и зидали на њој простране куће
па их пунили својим, на изглед слабокрвним и млитавим, али у раду и наредовању упорним
накотом. (...) (Сметао му је и мађарски, овде још шире одомаћен говор, али са те стране
није осећао опасност: >>Мађаре ћемо<<, говорио је, >>појести за доручак.<<) (Тишма,
1981: 28)

Но, Николина смрт на известан начин скида идеолошки слој његових светоназора с
почетка дела. Њгова смрт овако је описана у роману: Опирање Немање Лазукића
прозивци, трапавим сужњима за које је везан, у сазнању да уз њих не спада, да их мрзи, да
би их одгурнуо и одрекао им се лика и имена који се међутим још једини утискују у његов
чула, са конопцима што му се усецају у месо, јер их вуче њихов тежина, њихова
незграпност, њихова трзање, њихови црвени отоци на глежњевима, смрад из ознојених
недара; његово отимање да погледом закачи ма ког од пратилаца, у сивилу зоре које ни на
једном не открива пажње ни обзира, за изузеће, његов крик >>Не браћо!<< који је сав
лаж, који он осећа као лаж, гадеж у устима, лаж међу лажима, све саме лажи од
почетка до овог тренутка када је истина само то гађење; жеља за изузимањем, ког
нема, ког пуцњи откидају бацајући и њега н гомилу преко осталих, под њих, омрзнуте, у
смрад уништења. (Тишма, 1981: 115)

Слика појединца и идеологије је у лику Николе Лазукића дата двоструко. Први слој
политичке идеологије код овог јунака затичемо на почетку дела, где можемо говорити о
његовом испољавању националистичке иделогије, док је други слој усмерен на Николину
смрт и представља идеологију пацифистичких светоназора. Тишма је на овај начин
маестрално показао како пред надолазећом смрти ниједна иделогија није коначна и
непроменљива и како дојучерашњи накот, заправо, може постати врло лако постати брат
истом човеку.

Лик Герхарда Кронера, рођеног брата Вере Кронер, такође можемо посматрати
кроз призму политичке идологије. Герхард испољава карактеристике размаженог детета,
али осећај окупације у њему мења поглед на свет. За разлику од свих чланова породице
Кронер, Гергард не жели да падне у руке нацистима и мирно пође у логор. Он, ипак, у
себи има пркоса и бунта, што најбоље видимо у тренутку његовог прикључивања
антифашистичком покрету отпора, као и самом чину окончавања његовог живота.
 Но, уколико бисмо желели да детаљније прикажемо како идеологија у Употреби
човека утиче на појединца који је преживо ужасе рата и покушао да се одупре сећањима
бруталног нацизма у једном новом, начелно бољем поретку, онда би се требало вратити на
ликове Вере Кронер и Средоја Лазукића. Александар Тишма је, судећи и према његовим
романима и према његовим причама, писац изузетно развијеног и још бољег
артикулисаног дара за психолошко (још прецизније: микропсихолошко) нијансирање
ликова. (Пантић, 1999: 90) Тишма у Употреби човека ликове слика комплексно и
психолошки нијансирано. О томе најбоље сведочи и психологизација лика лика Вере
Кронер.

Занимљиво је посматрати Верин национални идентитет кроз призму превирања

Другог светског рата. Идеолошки гледано, она у себи носи две опоненте националне
идеологеме – немачку (по мајци) и јеврејску (по оцу). Управо у овом сукобу лежи и сукоб
Вериног идентитета, као и предсказање њене судбине. Наиме, Верина мајка је пре удаје за
Роберта Кронера, радила као проститука, а иронија судбине је да ће Вера у нацистичком
логору, не радити, већ дословно завршити против своје воље у „кући радости“ за немачке
војнике. Бруталности и ужасе које је у рату доживела се касније оцртавају и на Берин
живот у миру.

Како потиче из предратног грађанског сталежа, неће успети да се стопи са

комунистичком идеологијом, штавише неће чак ни наићи на разумевање околине за личне
и тешке чељусти проживеног холокауста. Вери неће преостати ништа дуго но да своје
трауме покуша да превазиђе тако што ће их поново преживети, али овога пута својевољно.
Почиње да ради као „девојка лаког морала“, евоцирајући логорску „кућу радости“.

Док се нацистичка идеологија кроз лик Вере Кронер оцртава веома брутално, а
комунистичка са неразумевањем, на лик Средоја Лазукића нацизам има иницијално
дејство оличено у супротстављању окупацији, али не толико из личне идеологије према
поштовању комунизма, колико из нужде да сачува сопствени живот. Убијајући немачког
војника, придружује се партизанима, али по завршетку рата не успева да се уклопи у
концепт новог комунистичког човека, јер су у Средојевом лику оваплоћени нагони који се
на подсвесном плану супротстављају политичкој идеологија рата, а самим тим и смрти.
 Игра Ероса и Танатоса присутна је и у Верином, али и у Средојевом лику, а свој
пуни замах доживљава када се сретну инзурени и измучени молохом рата. Тихомир
Брајовић у својој књизи Компаративни идентиети лик Вере Кронер посматра кроз
призму аутсајдера, што Вера дефакто јесте, јер она не суштински не припада ниједној
политичкој идеологији (конкретно нацистичкој и комунистичкој), али све политичке
идологије брутално утичу на њен живот, као и смрт. Једна јој је нанела доживотне трауме,
а друга није имала разумевања за исте.

О аутсајдерсту можемо говорити и у склопу лика Средоја Лазукића, јер Средоје

само на паприру припада комунистичкој идеологији, али је суштински отпадник од ње, јер
није у стању да обузда своје нагоне и пожуде и идеологију комунизма стави на прво
место. Можемо рећи да његова трагира почива у идеолгији хедонизма, док његова смрт
представља инверзију хедонистичких светоназора.

ЗАКЉУЧАК

Употреба човека Александра Тишме одише мноштвом идеологија и идеологема

према којима се успоставља тематски склоп дела. Политичка парадигма креће се у правцу
оних идеологија које су биле актуелне у првој половини двадесетог века, те овај роман не
морамо окарактерисати као строго ратног карактера.

Могли бисмо, пре свега, говорити о политичком роману ослобођеном идеолошких

притисака који настоји да у први план стави појединца, док би идеологија представљала
само позадински оквир.

Употреба човека на бруталан начин приказује људске судбине које крваре и пате
када идеологије постану опасне игре моћника, покушавајући да у свој својој бруталности,
укаже да је једина иделогија, заправо, остати Човек.
 Литература

Брајовић, Тихомир, Компаративни идентитети, Службени гласник, Београд, 2012.

Егерић, Мирослав, „Егзистенцијални“ реализам Александра Тишме, часопис Дело,

Београд 1977.

Пантић, Михајло, Александријски синдром 3, Матица српска, Нови Сад, 1999.

Тишма, Александар, Употреба човека, Нолит, Београд, 1981.

Шкорић, Марко; Кишјухас Алексеј, Водич кроз идеологије, АКО, Нови Сад, 2014.