Nikola Koen - Ljubavna Serenada

Sanjalica & Pocahontas
Nikola Koen
LJUBAVNA
SERENADA
~2~
EKSTRA LJUBAVNI ROMAN

Specijalno izdanje Ljubavnog vikend romana
Broj 505
Naslov originala:
Nicola Cohen
LOVE’S SERENADE
Scan: Sanjalica
Obrada: Pocahontas
~3~
Tačno u podne brod je uplovio u luku grada Katanije na Siciliji. Laura

Konti je stajala na palubi i uzbuđeno je iščekivala iskrcavanje. A onda je čula
vesela zvona i to je vrati u vreme koje je provela u Ačirealeu, svom rodnom
mestu koje je napustila kada joj je bilo šesnaest godina. Njeni roditelji
su poput mnogih Sicilijanaca napustili ostrvo i otišli prema
razvijenijim delovima Italije u potrazi za boljim uslovima života. S obzirom
da je Ačireale bio primorski gradić u blizini Etne, važio je za
posećenije mesto na Siciliji. U unutrašnjosti ostrva slika je bila sasvim
drugačija. Još i sada, siromašni stanovnici Sicilije radili su naporno za bogate
veleposednike, bivše plemiće koji su u svom vlasništvu zadržali ogromne
zemljišne posede. Laura je završila studije arheologije u Ferari, potom se
udala da bi nakon dve godine shvatila da je njen brak bio potpuni promašaj.
Posle razvoda nastavila je postdiplomske studije i zaposlila se na svom
fakultetu kao profesor arheologije. Nameravala je da provede avgust u
blizini Etne i priključila se grupi poznatog vulkanologa Batiste Napoletanija.
Laura je vozila prema vili u kojoj je trebalo da provede narednih mesec dana,
a koja se nalazila u blizini Aćirealea. Ušla je u luksuzno uređenu vilu i
ljubazna domaćica je povede prema sobi. Dok se penjala stepeništem,
posmatrala je prelepi hol čiji su zidovi bili ukrašeni uljanim
portretima bivših vlasnika i veliki zidni časovnik koji je stajao na čeonom
zidu pri vrhu stepeništa. Osetila je notu nostalgije dok je posmatrala
veseli dizajn zidnog sata koji je predstavljao brod na moru i svetionik koji se
pomaljao iz daljine. Klatno koje se lagano njihalo bilo je iscrtano istim
veselim motivom crvenog broda sa crveno-belim jedrima. Laura spusti kofer
ispred vrata u nameri da otključa sobu, kada iza sebe začu veseo ženski glas.
- Zdravo! Čuvaj se da ne dobiješ morsku bolest - reče ženski glas iza nje i
pokaza glavom prema klatnu.
- O, ne. To je samo...
- Ja sam Malon. Letonka. Ili „letonska lutalica” - grleno se nasmeja visoka,
plavokosa devojka koja je upravo izašla iz sobe do Laurine.
- Laura Konti - osmehnu se ona veseloj Letonki.
- Verovatno si iz tima doktora Napoletanija?
- Da. Upravo sam stigla - Laura pokaza glavom prema koferu.
- Izvini, mora da si umorna.
- Jesam. Ali sam isto toliko uzbuđena što sam ovde - nasmeja se Laura
prijateljski.
- Ako si raspoložena za kafu sa šlagom, časkom ču da uključim aparat.
~4~
- Bila bih ti zahvalna - reče Laura.

- Sedećemo na terasi. Primetićeš da imamo zajedničku terasu. Nadam se
da ćemo se lepo slagati - nasmeja se atraktivna plavuša, obučena po
poslednjoj modi.
Posle dvadesetak minuta, veselo su ćaskale kao stare prijateljice.
- Ja sam ekolog - reče Malon i posluži Lauru ukusnim čokoladnim
bombonama. - Iz Mantove. I bombone i ja smo iz Mantove. Čokolada mi uvek
popravi raspoloženje. A ove su posebne jer su ručno rađene.
- Imaš vitku liniju, a voliš čokoladu. U čemu je tajna? - nasmeja se Laura.
- U bombonama! - opet se nasmeja Malon. - Prave ih sa voćnim šećerom i
moja linija uopšte nije ugrožena.
- Predivne su - reče Laura.
- Nisam mogla da odolim a da ne svratim u Bolonju i kupim ove „Kavali”
sandale. Šta kažeš?
- Imaš sjajan ukus - dodade Laura.
- Ostavljam te da se raspakuješ i odmoriš. Sići ćemo zajedno na ručak?
- Svakako - reče Laura.
- Nestrpljiva sam da upoznam ostale iz tima A i dopada mi se ovde.
- Vidimo se, Laura!
***
Tomaso Mancini isprati poslednjeg pacijenta i zaključa svoju zubarsku
ordinaciju. Krenuo je prema restoranu u centru Aćirealea gde se obično
nalazio sa svojim prijateljima. Za šankom u baru zatekao je svog prijatelja
Tijerija, koji se zabavljao po smatrajući atraktivnu plavušu koja je igrala u
ritmu živahne italijanske melodije.
- Tijeri, vidim da si zauzet - nasmeja se Tomaso.
- Ona je...
- Šta, Tijeri? - nasmeja se Tomaso.
- Ona je... ostvarenje mojih najlepših erotskih fantazija - reče Tijeri.
- Nisam znao da si toliko „romantičan” - reče Tomaso.
- Mogao bih da se kladim da je iz severnijih krajeva, Litvanija recimo -
reče Tijeri ispijajući viski. - Izgleda da je sama.
- Zašto ne proveriš? - provocirao ga je Tomaso.
- Prvo ću malo da se divim izdaleka.
- Kako hoćeš.
- Izgledaš nezainteresovano - reče Tijeri.
- Neću da ti kvarim ugođaj - nasmeja se Tomaso.
- Znaš, čudne su te Litvanke. Nemaju predrasude po pitanju ljubavi.
- Kao i ti kada izigravaš latinskog ljubavnika. Ne znam šta bi Donata rekla
na to.
- Vidim da si i ti zainteresovan, ali dobro blefiraš. Hej, Tomaso, kuda ćeš?
~5~
Tomaso ugleda vitku crnku kako nešto govori plavokosoj na podijumu i

kao hipnotisan pođe prema njoj.
- Tomaso, izgleda da je plavoj ka sa druge strane - smejao se Tijeri za njim.
Tomaso se probijao prema podijumu, ali crnokosa devojka je već bila
nestala. Plavokosa je i dalje igrala prepuštajući se muzici. Tomaso se vrati za
šank, pitajući se da li je to stvarno bila ona.
- Kako izgleda izbliza? - nasmeja se Tijeri.
- To je bilo kao priviđenje. Odjednom je nema.
- O čemu govoriš? Sad si stajao pored nje. Kakvo priviđenje, još je na
podijumu!
- Ne ona. To je bio neko drugi.
- Uzmi jedno piće da razbistriš glavu. Očigledno da ti je potrebno - Tijeri
mu dodade čašu.
- Pogledaću napolju - Tomaso izađe iz bara i pogleda prema letnjoj bašti
prepunoj turista.
Čudno, pomisli on, kao da je u zemlju propala. Vratio se za šank i
pridružio se Tijeriju.
- Šta te je spopalo večeras? - obrati mu se Tijeri.
- Pitaću ovu „tvoju” Litvanku.
- Naravno. Ja se tu ništa ne pitam. Znaš, Tomaso, samo zato što si mi
prijatelj dozvoljavam ti da „muvaš” devojku koja mi se sviđa - dobaci Tijeri
za njim.
- Izvinite, gospođice, potrebna mi je jedna informacija - obrati se Tomaso
devojci na podijumu.
- Sigurna sam da vi to umete i bolje - reče devojka, zabavljajući se.
- Pogrešno ste razumeli. Nemam nameru da vam se udvaram iako bi to
mnogi učinili. Zanima me ko je bila devojka sa vama?
- Vrlo ste simpatični, ali takve informacije ne dajem - reče devojka koja je
i dalje đuskala.
***
Laura je sa nekoliko svojih studenata započela iskopavanje na lokaciji u
podnožju Etne. Obučena u radne pantalone sa tregerima koje su joj dopirale
do polovine lepo oblikovanih listova i sa slamnim šeširom na glavi, nije se
razlikovala od svojih studenata koji su je više doživljavali kao prijatelja nego
kao profesora. Znala je da je Sicilija bogata ostacima iz antike i na osnovu
nekih ranijih iskopavanja, očekivala je da bi tu mogla da naiđe na nešto
interesantno. Popravila je bretele na svojoj pamučnoj majici i ušla u šator da
popije tabletu protiv zubobolje. Ponovo se pridružila studentima koji su bili
umorni isto koliko i ona, ali nisu odustajali. Ona se nasmeši u sebi ponosna
na njihov entuzijazam, ali joj bol i dalje nije davao mira. Istresla je pesak sa
odeće i prišla je česmi da se umije.
~6~
- Profesorice Konti, mislim da sam našao jedan zanimljiv primerak - reče

joj njen najstariji student pružajući metalni predmet neobičnog oblika.
- Da pogledamo šta je to, Nikola - reče ona i zagleda se u metalni predmet
a potom ga prisloni uz obraz.
- Profesorice, da ne mislite da je to malo čudan način za ispitivanje? -
nasmeja se student.
Laurin osmeh se pretvori u bolnu grimasu. - Tako je hladan, a
mene nesnosno boli zub. Nikola, ovog momenta moram da potražim zubara,
a ovo ćemo da ostavimo za kasnije. Ćao!
Laura požuri prema automobilu i uputi se prema zubarskoj ordinaciji
starog doktora Mancinija. Zaustavila se ispred poznate ordinacije i ušla u
malo predsoblje koje je delilo ordinaciju od privatnih prostorija.
- Doktore Mancini! - pozva Laura.
- Dolazim - čuo se muški glas za koji je bila sigurna da ne
pripada Kambinu Manciniju.
- Tomaso! - Laura se zagleda u nasmejano lice muškarca koji se pojavio iz
ordinacije.
- Laura! - muškarac priđe i snažno joj stisnu ruku. - Znači, ipak nisi
priviđenje.
Ona napravi bolnu grimasu i pokaza na zub. - Da li priviđenja pate od
zubobolje? Tomaso, molim te učini nešto.
- Naravno, Laura. Da li se bojiš „čika zubara”?
- Nisam se bojala ni kada sam dolazila kod tvoga oca. Šta je sa njim?
- Tata mi je prepustio ordinaciju od kako sam... se vratio. Sada je u svojoj
kućici pored mora i uživa u ribarenju.
Tomaso je povede prema stolici i nežnim pokretom joj postavi glavu na
naslon.
- Imaš prekrasne zube, Laura. To je sedmica dole desno, je li tako?
Ona klimnu glavom.
- Evo, skoro da je gotovo - reče on.
- Tomaso, tvoj sam dužnik - reče ona. - Odakle ti ovde?
- Odakle ti ovde? - njegovo pitanje izgovoreno je u istom trenutku kad i
njeno.
Oboje prasnuše u smeh. Tomaso otvori vrata na suprotnoj strani gde su
se nalazile privatne prostorije i uvede je u prostranu dnevnu sobu. - Prošlo
je valjda petnaest godina od kako se nismo videli - reče on.
- I ja sam iznenađena, Tomaso - reče ona primećujući nežnost u njegovim
očima i na trenutak se vrati petnaest godina unazad kada je na neki poseban
način bila zaljubljena u visokog, crnokosog momka koji se sa toliko
nežnosti ophodio prema njoj. Tomaso je bio lepo vaspitan mladić, vesele
prirode i poklanjao joj je pažnju na tako diskretan način. Bio joj je uvek drag
i potajno je bila zaljubljena u njega, ali je shvatila da su joj šanse minimalne,
~7~
pogotovo kada je zaključila da je njena drugarica iz razreda na razne načine

pokušavala da okupira njegovu pažnju.
- Nestala si tako iznenada posle prve godine i od tada ništa nisam znao o
tebi - reče on sa nostalgijom u glasu.
- Preselili smo se u Feraru - nasmeja se ona.
- Jesi li udata, Laura?
- Bila sam udata dve godine - reče ona. - A ti, Tomaso?
- Imam dve ćerke koje su sada u Brindiziju sa Rebekom.
- Da li mislimo na istu Rebeku?
- Rebeka Kosta - reče on.
- Da, sećam se Rebeke.
- Venčali smo se po završetku gimnazije - reče Tomaso.
- To j e baš bilo brzo - reče Laura.
- U stvari, da. Već je bila trudna.
Laura klimnu glavom sa razumevanjem. - Tomaso, drago mi je što smo se
ponovo sreli. Moram na teren. Čekaju me moji studenti - reče ona i ljupko
slegnu ramenima.
- Ostaješ li duže ovde?
- Ne znam još tačno koliko, ali verovatno ceo avgust.
- A šta je sa onim lepim glasićem nalik na cvrkut ptica?
- Naše školske priredbe? Nisam više pevala posle toga, ali u pravu si.
Ličila sam na vrapca - nasmeja se Laura.
- Bilo nam je šesnaest godina i bila si tako slatka.
- Sad mi to kažeš? - nasmeja se ona.
- To i dalje mislim.
- Tomaso, oduvek si bio lepo vaspitan momak. I to se dopadalo
devojčicama iz razreda.
- A tebi?
- I meni. Ali...
- Zar ti nisam pevao serenadu ispod prozora učionice?
- Sedam se toga, ali sam pomislila da je bila za Rebeku. Znam da si joj se
dopadao.
- Mislio sam da nisi zainteresovana za romantičnog momka sa gitarom.
Ona se osmehnu.
- Ja sam se tom prilikom napio i svirao ti je pod prozorom. Sećaš se?
Pesma se zvala „Nevikata”.
- To je bila moja omiljena pesma - veselo ga pogleda Laura.
- I moja. Znam je još i sada.
- Bila su to lepa vremena - reče Laura dirnuta sećanjima koja su navirala.
- Da, a ti si je tako lepo pevala.
- Napisala sam i jednu pesmu o tom periodu.
- Znači, pišeš poeziju?
~8~
- Ponekad - reče ona. - Ma nije to ništa ozbiljno, Tomaso.

- Jedan dar nikada ne ide sam. Uostalom, oduvek si imala smisla za
pisanje.
- Tomaso, ponekad me nešto pokrene ali ne brini, nisam od onih koji guše
ljude svojim pesmama - nasmeja se ona. - Hvala ti još jednom.
- Laura, voleo bih da se nađemo i popričamo o starim dobrim vremenima.
- To bi bilo lepo - reče ona i ustade.
- Ostavi mi broj telefona na koji mogu da te nazovem - zamoli je on.
- Nemam olovku - reče ona.
- Može li ovde na pesku?
- Može. Prepisaću ga pre nego što počne vetar - nasmeja se on.
Tomaso je isprati do automobila, a potom uzdahnu i sede na
drveni stepenik, gledajući i dalje za automobilom koji se udaljavao.
~9~
II
Laura je pažljivo čistila pesak oko predmeta koji se pomaljao pred njenim
očima. Bila je to ploča od tvrdog vulkanskog kamena iz antičkog perioda,
koja je predstavljala Heraklovu borbu protiv Kentaura. Ovo sam videla samo
u Bostonu u Muzeju lepih umetnosti, pomisli ona i uzbuđeno
izvadi minijaturu iz peska.
- Kolege, dođite! - pozva ona svoje studente koji su kopali nešto dalje od
nje.
- Neverovatno!!! - Nikola dodirnu ploču sa tolikom pažnjom kao da je bila
od stakla.
- Alesija, šta vi kažete na ovo? - upita je Laura.
- Deluje mi poznato - reče Alesija isto toliko uzbuđena kao i Laura.
- Da... kao ona iz Azije! - reče Nikola.
- Dosad ste bili sjajni. Napregnite još malo svoje sive ćelije - reče Laura.
- Profesorice, otkuda ovde, na ovom terenu? Kakva je vaša teorija?
- Ko ovde postavlja pitanja, kolege? - nasmeja se Laura. - Otkriću vam
tajnu. Ne znam.
- Bar smo u jedno sigurni - nasmeja se Nikola.
- Za danas smo završili. O ovome moram da se konsultujem sa nekim
ljudima. Nikola, možeš li da mi pomogneš da odnesemo ploču do
Napoletanija?
Laura istrese pesak sa radnog kombinezona i krenuše prema vili. Posle
razgovora sa doktorom Napoletanijem bila je potpuno sigurna da je ovo
otkriće bio pun pogodak.
- Laura, nešto sam zaboravila da ti kažem - reče Malon koju je srela u
hodniku.
- Sačekaj me trenutak da sperem ovaj pesak sa sebe - reče ona ulazeći u
kupatilo.
Tek kad se istuširala osetila je koliko je u stvari umorna.
- Šta je sa onom tvojom,, ambrozijom” ručne izrade? - upita Laura izašavši
na terasu sa ružičastim frotirom oko glave.
- Stiže. Kao i kafa - Malon iznese poslužavnik i postavi ga na sto od belog
drveta tako obrađenog da podseća na staro, a onda premazanog finim, belim
sadolinom. - Ova garnitura je prekrasna. Mediteran je prekrasan. A tek
momci!
- Upoznala si nekoga? - nasmeja se Laura.
- Moglo bi se reči, ali taj se raspitivao o tebi - Malon je vragolasto pogleda.
~ 10 ~
- Kako izgleda? Mislim, možda je neko od meštana.

- Izgleda kao Bred Pit, samo što je cm. Ne verujem da je meštanin -
zaključi Malon.
- Tomaso? Možda je to bio Tomaso - reče Laura.
- Nisam stigla da ga pitam za ime jer mu se očigledno žurilo da te pronađe.
Htela sam malo da proćaskam sa njim, ali mi je ljubazno stavio do znanja da
traži tebe.
- Gde je to bilo? - zainteresovano je pogleda Laura.
- U diskoteci. Pre nekoliko dana. Ti si žurila na sastanak sa Napoletanijem.
- Zato me je nazvao priviđenjem. Nije mi ništa spomenuo - reče Laura
kojoj se razli osmeh na licu.
- Čemu taj blaženi osmeh? - zadirkivala ju je Malon.
- Mi smo u stvari školski drugovi - objašnjavala je Laura. - I bila sam
zaljubljena u njega pre petnaest godina. Pozvao me je da se ispričamo kao
stari drugari. Pitam se... - zastade Laura.
- Koji je odgovor? - nastavi Malon.
- Odgovor je da sam u životu obično sretala pogrešne muškarce - uzdahnu
Laura.
- Misliš na bivšeg muža?
- Da. Uglavnom.
- A kasnije? - upita Malon.
- Malo sam van tokova. U radu sam našla neku vrstu zamene.
- Nemoj da me zasmejavaš - kikotala se Malon.
- Istina je - Laura slegnu ramenima.
- Bojiš se da te neko ponovo ne povredi?
- Da - reče Laura.
- I onda zariješ glavu u pesak i ništa ne primećuješ - konstatova njena
nova prijateljica.
- Uglavnom zarijem ruke u pesak - nasmeja se Laura. - Danas sam iskopala
jedan vredan primerak.
- Kad smo već kod peska, mogla bi da provedeš sa njim par sati na plaži.
Pošto se već poznajete, biće ti prijatno u njegovom društvu. Zamisli
romantični zalazak sunca na pučini ili mesečinu u senci mirisnog cveća.
- Vidiš, Malon, Tomaso je oženjen i ima dve ćerke. Oženjen je
mojom školskom drugaricom koja me iz nekih razloga nikada nije
volela. Znači, romantika otpada - reče Laura.
- Onda se uteši jednom čokoladicom - zadirkivala je Malon.
- To već ne mogu da odbijem - reče Laura i uze jedno malo čokoladno srce.
- Čekaj da nazdravimo - nasmeja se Malon tražeći još jedno čokoladno
srce. - Za ljubav gde god ona bila!
- Za ljubav! - reče Laura.
~ 11 ~
***
- Laura, za tebe je! - reče Malon pružajući joj slušalicu.
Laura je upitno pogleda i po njenom veselom pogledu shvati da je u
pitanju bio muškarac.
- Laura, ovde Tomaso. Da li sam te prekinuo u nečemu? - reče
on izvinjavajući se.
- Nisi, Tomaso.
- Jesi li raspoložena za piće sa starim drugom? - reče on.
- Da nije malo kasno? - reče Laura, ali je Malon u prolazu značajno gumu
u rebra.
- Pristani! - tiho joj je šapnula.
- U pravu si, možda sam zakasnio - reče on nešto tiše.
- Dobro, Tomaso. Pristajem - reče ona. - Biću spremna za pola sata.
- Dolazim po tebe. Gde si tačno odsela?
- U vili Lombardijevih.
- Biću tačan - nasmeja se on.
Osetila je da bi veće sa Tomasom moglo da bude prijatno. Skinula je sa
vešalice novu letnju haljinu u dezenu duginih boja sa tankim bretelama, a na
vrhove kose stavila kremu za kosu i postigla efekat neobavezne frizure koja
je njenom licu davala mladalački izgled. Brzim potezom četkice nanela
je šminku i stavila sjaj za usne u boji kože.
- Kakva transformacija! - pogleda je Malon. - Večeras ćeš nekoga da baciš
na kolena.
- Mi smo samo prijatelji, dušo - reče Laura i istrča, mahnuvši Malon.
Tomaso joj otvori vrata i zadivljeno je pogleda. - Laura, ja sam očaran!
- Hvala - reče ona.
- Kuda želiš da odemo? Možda u neki restoran pored mora?
- Slažem se - reče ona.
Posmatrao je njeno ljupko lice i oči koje su se smešile.
- Idemo li?
- Naravno - on pokrenu automobil i uskoro se nađoše u staroj konobi
pored obale. Konoba je još i sada bila u vlasništvu starog prijatelja njenog
oca. Đunto ih srdačno pozdravi i odvede za sto pored mora.
Tiha muzika je dopirala do njih i mešala se sa blagim šumom talasa koji
su udarali u kamenu terasu pokrivenu vinovom lozom. Pili su belo, domaće
vino iz podruma vlasnika konobe.
- Vino sa dušom - reče Tomaso nazdravljujući. - Za naš susret.
Posmatrao je ljupku Uniju njenog vrata i prelepu, blago potamnelu bistu
ove žene čiji je pogled na trenutak odlutao prema udaljenom svetioniku.
Laura podiže čašu. - Za sve lepe trenutke koji me vezuju za Taorminu.
- Neka sećanja ostaju zauvek u nama - reče on. - Da li si ti to malo
nostalgična?
~ 12 ~
- Jesam. Ali sve ovo za mene ima vrednost. Ovde sam imala svoje drvo,
svoju malu poljanu pored čika Đuntinih vinograda. Ovde je proteklo moje
detinjstvo. Tu sam sanjala i maštala o svetu koji je trebalo da upoznam, na
toj poljani sam donosila prve važne odluke o svom životu. Zapravo, ovde
sam još kao dete otkrila ljubav prema prirodi. Često sam znala da se osamim
i da satima sedim na mekoj zelenoj travi ispod starog drveta i divim se
beskonačnosti sveta koji je trebalo da se otvori preda mnom. Onda sam
šetala, brala maslačak i znam da smo se priroda i ja tu zavolele za sva
vremena.
- Osećam da si to negde zapisala - pogleda je Tomaso.
- Da, ali...
- Samo nekoliko stihova. Molim te, Laura.
- Ispod mojih uskih stopala mlada trava, sestra moje mlade duše...
- Sjajno! Nastavi!
- Ne, Tomaso. Ne želim da ovo veče pretvorimo u veče mojih skromnih
poetskih pokušaja - branila se ona. - Isto toliko sam volela i more.
- Čudno je koliko su ti dečji snovi toliko jasni i svetli. Kasnije se prerastu,
poželimo da odemo dalje i upoznamo svet, ali nas detinjstvo uvek odnekud
doziva.
- Bili smo srećni - reče ona.
- Laura, pričaj mi o sebi.
- Misliš na moj brak? Tu se tek nisam proslavila. Jednostavno, mi nismo
bili par. Sve je tu bilo pogrešno.
- Zašto, Laura?
- Možda si ti pomalo kriv, Tomaso - nasmeja se ona.
- Ja? Ne razumem. Možeš li da budeš malo jasnija?
- Bila sam zaljubljena u tebe, a onda sam shvatila da nemam nikakve
šanse. Sećaš se igranke na kraju godine? Toliko sam želela da mi priđeš i da
me zamoliš za igru.
- A ja sam verovatno igrao sa nekom drugom - reče on. - Žao mi je zbog
toga.
- Tomaso, šalila sam se, naravno. Samo sam naučila da ne može sve da se
dobije u životu. Imam posao koji volim i zadovoljna sam. Nećemo više o
meni, važi?
On je ćuteći posmatrao tamno plavetnilo mora.
- Kako su Rebeka i devojčice?
- Dobro su - reče on odsutno.
- Oprosti, zamislio sam se.
- Nedostaju ti?
- Nedostaju mi devojčice, ustvari. Otišle su pred tvoj dolazak.
- Šta je sa Rebekom?
- Ona i ja smo odlučili da nam treba odmor.
~ 13 ~
- U kom smislu? Izvini, verovatno sam indiskretna.

- Nije nam išlo - reče on kratko.
- Tomaso, žao mi je - reče Laura kojoj je bilo neprijatno.
- Hvala, Laura. Ne ispadne uvek onako kako planiramo. Svoje greške
moramo da platimo.
- Tomaso, možemo li da krenemo?
- Naravno - on ustade i pridrža joj stolicu. - Znam da sutra moraš rano da
ustaneš.
Dovezao ju je do vile i otpratio je do ulaza.
- Tomaso, hvala ti na društvu.
- Laura, voleo bih da se vidimo ponovo - reče on.
- Nazvaću te kad budem bila slobodna. Laku noć, Tomaso.
- Laku noć, Laura. Lepo spavaj.
~ 14 ~
III
Veče se polako spuštalo na mali studentski kamp koji je odjednom oživeo.

Nikola, student poslednje godine, svirao je gitaru i pevao stare napolitanske
pesme svojim prelepim tenorom.
- Profesorice, recite ovom „Bočeliju” da promeni repertoar - reče Alesija.
Laura se nasmeja i namignu Nikoli.
- U svakom slučaju, postoji i diskoteka - reče Alesija i ustade.
- Alesija je u pravu. Bočeli neka zabavlja samog sebe - reče Aurora i
pridruži se Alesiji. - Danijele, Marino, idete li sa nama?
- Danijele, pripazi na devojke i potrudi se da dođu na vreme - nasmeja se
Laura koja je samoj sebi zvučala kao mama.
- Ne brinite, profesorice - reče spremno Danijele.
- Izgleda da se jedino vama dopala moja muzika - nasmeja se Nikola.
- Mladi su i imaju drugačiji ukus - reče Laura.
- Govorite kao da ste toliko stariji od nas.
- Svejedno, ja sam vam profesor - nasmeja se ona.
- Od mene ste stariji šest godina. Vidite, to i nije nekakva razlika
u godinama - reče Nikola.
- Možda je trebalo da pođeš sa njima - reče ona.
- Ja sam prevazišao te brucoške bubice - nasmeja se on.
- I zato misliš da bi trebalo da zabavljaš svoju „staru” profesorku? Nikola,
bilo je predivno ali moram da napišem izveštaj za sutra - reče ona ustajući.
- Mogu li da vas otpratim? - on ustade i ostavi gitaru pored šatora.
Hodali su podnožjem Etne koja je sa svojom iskričavom
svetlošću podsećala na vatromet. Iz ogromnog kratera dizalo se prema
nebu na hiljade sitnih, vatrenih čestica, žućkasto crvenkaste boje.
- Ovo je zaista jedinstveno! Fascinira me moć koju priroda ima nad nama
- reče Nikola.
- Jesi li ranije doživeo erupciju ovakve vrste? - upita ga ona, primećujući
njegovo uzbuđenje.
- Nisam. AH znam da nemamo razloga za strah. Dođite, profesorice, želim
da priđemo još bliže – pozva je on.
- Nikola, postoje pravila i zabrane - ona ga blago opomenu.
- Da li postoji i zabrana da se zaljubim u svog profesora? - Nikola ju je po
smatrao svojim toplim, tamnim očima.
- Nikola, prešao si liniju - reče ona. - Sada hodaš po rizičnom području.
~ 15 ~
- Znam to, profesorice. Morao sam da vam kažem, jer se osećam kao
vulkan koji je upravo proradio - Nikola simpatično slegnu ramenima.
Laura se nasmeja. - Mislim na obeleženu liniju. Neko iz obezbeđenja bi
mogao da nas opomene.
Nikola se vrati i stade ispred nje. - Izvinite, ovo je bilo jače od mene.
- Laku noć, Nikola. Automobil mi je u blizini. Hvala ti što si me dopratio. -
Laura se trudila da zadrži distancu jer je već neko vreme primećivala znake
Nikoline naklonosti.
- Da li ste ljuti na mene? - upita je Nikola otvarajući joj vrata.
- Ne, Nikola. To je biohemija. Veruj mi, verovatno će te uskoro proći - reče
ona.
- Šta god da je, moja osećanja prema Vama su čista i iskrena - reče on. -
Znači, ostaje mi da patim zbog neuzvraćene ljubavi.
- Kažem ti, Nikola, da cenim tvoja osećanja ali to sa nama nije moguće -
reče Laura.
- Postoji neko drugi?
Ona se osmehnu i mahnuvši mu, krenu prema vili. Završavala je izveštaj
u svojoj sobi, očekujući Malon koja je bila na terenu. Telefon je zazvonio u
predsoblju i ona požuri da se javi.
- Laura, Tomaso ovde. Očekivao sam poziv od tebe pa sam postao pomalo
nestrpljiv. Izvini ako te prekidam.
- Ne, u redu je, Tomaso. Upravo sam završila izveštaj - reče ona veselo.
- Da li bi želela da odemo u Taorminu, u Teatro Greko?
- Naravno.
***
Turisti su pristizali i zauzimali mesta u polukružnom pozorištu
u Taormini, obližnjem gradiću. Blizina Etne i blizina mora činili su čarobnu
prirodnu scenografiju.
- Želeo sam da popravim utisak od pre nekoliko dana. Na repertoaru je
komedija i mislim da će ti se dopasti.
- Zar je naš prethodni susret ličio na tragediju? - nasmeja se ona.
- Imao sam utisak da sam ti upropastio veće - reče on.
- Nisi ti ništa upropastio, Tomaso. Samo sam bila malo nostalgična. To je
sve.
- Veruješ li da je čovek kovač svoje sreće? - upita on.
- Zavisi od toga kako se odnosimo prema onome što nam se događa - reče
Laura.
- Znaš, Laura, ponekad si prava zagonetka - pogleda je Tomaso.
Zvuk truba najavi početak predstave i na sceni se pojaviše glumci.
- I dalje ženske uloge igraju muškarci - reče ona.
- Ta tradicija se ne menja. Da li ti je udobno?
~ 16 ~
- Ne brini. Ovo ne bih propustila pa makar sedela na iglama kao fakir -

nasmeja se ona.
Buran aplauz usledio je nakon poslednjeg čina i oni polako krenuše
prema izlazu.
- Hvala ti za ovaj ugođaj, Tomaso.
- Jesi li za čašu vina pre spavanja? - upita je on.
- Svakako - reče Laura, osećajući svežinu i lepotu noći pod zvezdama
Sicilije.
Seli su u obližnji restoran pored mora. Na trenutak je imala osećaj da je
ovo „već viđeno” i ne mogavši da objasni taj psihološki fenomen, opusti se i
prepusti trenutku.
- Da li si srećna, Laura? - upita je Tomaso.
- Ako je sreća trenutak, onda sam sada srećna.
- Zbog Aćirealea, zbog rada ih još zbog nečega?
- A to nešto... pa eto, sedim sa tobom ovde i mislim da mi se to već ranije
dogodilo - nasmeja se ona.
- Možda je trebalo da se dogodi. Možda bi stvari sada bile drugačije za
oboje - reče on. - Možda sam i ja napravio grešku. Znaš, osećam se na izvestan
način odgovornim za ono što si mi rekla pre neko veče.
- U kom smislu? - pogleda ga ona.
- Možda i moje devojčice zbog nekog nadobudnog momka
steknu pogrešan utisak o ljudima.
- Preteruješ, Tomaso. To što me nisi zamolio za igru onda kada sam
priželjkivala ne znači da se zbog toga srušio moj svet. To su bile neke
osetljive godine i nesigurnost koja je imala korene u mom osećanju
inferiornosti zbog izgleda „ružnog pačeta”. To me je nateralo da se povučem
u sebe. Kasnije kada sam porasla i to osećanje je nestalo.
- Nikada nisam mislio da si ,,ružno pače .
- Tomaso, to je bio moj subjektivni sud u pubertetskom periodu. Svi
valjda prolaze kroz to. Da li ćemo da nastavimo sa psihoanalizom
i propustimo ovo predivno veče?
- Nećemo, naravno - reče on sa nekom vrstom olakšanja.
- Ne krivi sebe - ona ga nežno dotače po ruci.
Tomaso stavi svoju ruku preko njene i prinese je usnama. - Ti
si najfascinantnija osoba koju sam upoznao.
- Tomaso, mi smo drugovi i ti imaš Rebeku.
- Zašto je pominješ?
- Ja sam možda samo iskušenje koje ti otežava situaciju.
- Iskušenje ili put?
- Govoriš li to kao džentlmen ili...?
- Zar misliš da je godinu dana malo da se neke stvari postave na pravo me
sto?
~ 17 ~
- Ipak mislim da nije u redu. I ne pitaj me zašto. Možda je to samo moja

ženska intuicija - Laura polako izvuče ruku iz njegove.
- Ne bih te nikada povredio - reče on.
- Možda bi povredio sebe - ona ga nežno pogleda.
- Zar ne misliš da bih ja to trebalo bolje da znam s obzirom na to da se
radi o meni?
- Mislim. To bi trebalo da bude tako - reče ona.
- Pa onda?
- Zar ne misliš da mi žene brže sazrevamo od vas? - nasmeja se ona.
- Samo do određenog perioda - reče Tomaso.
Ona ga pogleda i ponovo se nasmeja.
- Ovo je bilo na moj račun ili si uzela u obzir ceo muški rod?
- Kažem ti da me intuicija nikada ne prevari. Ponekad moje šesto čulo
proradi i tako znam odgovor unapred - reče ona.
- Unutrašnji glas?
- Jedan moj prijatelj psiholog mi je to isto rekao - nasmeja se ona.
- Znači poseduješ sposobnosti kojima možeš da predvidiš
stvari unapred? Kako to postižeš? Gatanjem ili gledanjem u dlan?
- Ne bih o tome, Tomaso. Ne proričem sudbinu i ne mislim da bih ikada to
radila.
- Ako bih te zamolio?
- Uzalud se trudiš - nasmeja se ona.
- Možda vredi truda - on joj se zagleda u oči.
Ona je ćutala, gledajući u tamne oblake kako se sakupljaju na nebu i prve
kapi kiše počeše da lepršaju oko ulične svetiljke.
- Skup psihoanalitičara se odlaže zbog vremenskih nepogoda - nasmeja
se ona.
- U pravu si. Bolje je da krenemo - reče on i prebaci joj preko ramena svoju
jaknu.
Otrčala je do automobila i uskoro je stigla u vilu.
- Laura, je li to bila neka romantična šetnja po kiši? - dočeka je Malon na
stepeništu.
- Bila sam u Grčkom teatru - reče ona. - Posle smo Tomaso i ja sedeli
napolju.
- Opet Tomaso! - nasmeja se Malon.
- Kako si ti provela dan? - upita je Laura, uvijajući kosu u frotir.
- Na poljima maka u jednom starom hramu. Ispitivali smo uticaj
klimatskih faktora na ostatke antičke kulture. I, kako je Tomaso?
- Mislim da je dobro - reče Laura.
- Pričaćemo sutra. Sad sam stvarno umorna i idem odmah u krevet - reče
Malon.
~ 18 ~
Laura je dugo ležala budna, razmišljajući o tome kako je Tomaso ponovo

uspeo da je emotivno poljulja. Iz više razloga nije želela da se opusti pred
njim i prihvati njegovo udvaranje iako je stari plam još goreo u njoj i unosio
joj nemir u misli. Moram da se ponašam trezveno i držim stvari pod
kontrolom, razmišljala je polako tonući u san.
***
- Profesorice, srećan vam rođendan! - reče Alesija i predade joj poklon
uvijen u srebrnasti papir.
Ostali studenti se okupiše oko nje da bi joj čestitali rođendan. Bila je
dirnuta njihovom pažnjom.
Nikola je svirao njene omiljene sicilijanske pesme i na tome mu je bila
zahvalna.
- Vi ste najdivniji studenti na svetu! - reče Laura. - Večeras vas pozivam
na piće u jedan prijatan restoran pored mora.
Malon, Laura i njenih pet studenata, sedeli su u konobi gde su se zabavljali
uz prijatnu muziku i uživali u morskim specijalitetima.
- Profesorice, izgledate dobro za svoje godine - našali se Malon.
- Profesorice, da li ste za jednu igru? - nakloni se Nikola i ona veselo
prihvati njegovu ruku.
- Sa zadovoljstvom - reče ona i krenuše prema podijumu.
- O, šta je ovo? Argentinski tango! - iznenadi se ona.
- Hoćemo h? - pozva je Nikola.
- Volim ovaj ritam! - reče ona i prepusti se veštom Nikolinom vođenju.
Snažan aplauz odjeknu terasom i Laura se sva zadihana pokloni
prisutnim gostima.
- Ovo je bilo žestoko - reče ona sedajući za sto.
Nikola joj namesti stolcu i sede pored nje.
- Nisam znala da tako dobro igraš - reče Malon.
- Pitaj Nikolu koliko ima modrica po nogama - nasmeja se Laura.
- Izgleda da momak ima više modrica na duši. Zaljubljen je u tebe - šapnu
joj Malon.
- Pošto je nekome danas rođendan jedan gospodin šalje ovaj prekrasni
buket i pita šta želite da popijete? - reče veselo Đunto i pokaza prema
Tomasu koji je sedeo nekoliko stolova dalje od njih.
Bila je prijatno iznenađena i klimnu glavom u njegovom pravcu. Orkestar
je svirao njoj tako dragu melodiju „Tomblanež”. Zagledala se u Tomasa koji
joj je prilazio i uz naklon, zamolio je za ples. Osetila je neodoljivu želju da se
nađe u njegovom naručju. Nežno ju je obuhvatio oko struka i zaigrali su.
- Tomaso...
- Psst... Dozvoli mi da ispravim grešku - reče, nežno je privijajući uz sebe.
~ 19 ~
- Ovo je moj najlepši rođendan - reče ona i spontano spusti glavu na

njegovo rame.
- Ovo je naša pesma, Laura.
Dugo su igrali ne primećujući druge oko sebe. Kao da su bili sami na
podijumu. Tomaso je poljubi u kosu i povede za sto. Svi su ih značajno
pogledali.
- Ovo je Tomaso, moj školski drug - predstavi ga ona, trudeći se da zvuči
prirodno. - Tomaso, ovo je Malon, a ovo su moji studenti.
- Gospodina sam već upoznala - nasmeši se Malon.
- Litvanka, je h tako? - nasmeja se Tomaso, sedajući do Laure.
- Letonka - ispravi ga Malon.
- Izvinite, to je zaključak jednog mog prijatelja - reče on.
- Ne znam zašto svi misle da sam Litvanka? - zakikota se Malon.
- Moraću da pitam Tijerija - reče Tomaso veselo.
- Možda bi bilo bolje da me upoznate sa njim - nastavi Malon.
- Biće mu drago. Želeo bih da nazdravimo Lauri i da joj poželimo da joj se
ostvare svi njeni snovi ma gde bila - on podiže zdravicu prema Lauri, a svi
ostali se pridružiše uz glasne čestitke.
Malon zamoli Nikolu da je povede prema podijumu a ostali pođoše
za njima, ostavljajući Lauru i Tomasa same za stolom.
- Baš su „spontani” - nasmeja se Laura.
- Zar ti smeta što sediš sa mnom? - upita je on, gledajući je očarano.
- Ne, naravno - reče ona. - Kako si znao da mi je danas rođendan?
- Malo sam se raspitao okolo - reče on.
- Raspitao? Kod koga?
- Mala tajna.
- Da li se lepo zabavljate? - upita Đunto, gurajući ispred sebe kolica sa
tortom.
- Čika Đunto, šta Vama znači devetnaesti avgust pre trideset jedne
godine?
- Tada se rodila ćerka mog najboljeg prijatelja - Đunto je zagrli. - Tako se
ponosim tobom, Laura. A sada pozovi svoje prijatelje na tortu. Ovo ti je moj
poklon.
Laura se zahvali. - Svi ste tako divni. Tako sam uzbuđena i srećna.
Laura i Tomaso su šetali pored obale svesni da se dogodilo
nešto posebno. I ma koliko da se ona branila od toga, osećala se kao loš plivač
koji se uzaludno trudi da ostane na površini, a pritom tone sve dublje. Barem
večeras ne želim da se tako osećam, razmišljala je dok je koračala pored
njega. Bilo je previše lepo da bi kvarila trenutak sreće koji je osetila. I kada
se našla u njegovom zagrljaju, prepustila se svojim osećanjima koja
su nadolazila kao plima. Tomaso je nežno pusti iz zagrljaja i zagleda joj se u
oči.
~ 20 ~
- Osećamo li isto?
- Da - reče ona zaljubljeno ga gledajući.
- Laura, ti si magija koja mi treba.
- Tomaso...
- Ne govori ništa. Samo osećaj - on je uhvati ispod brade i spusti nežni
poljubac na njene usne.
~ 21 ~
IV
Laura je ustala nešto kasnije nego obično jer je bila nedelja i svi su imali
slobodan dan. Pokucala je na vrata sobe u kojoj je spavala Malon.
- Uđi - čuo se sanjivi glas iz sobe.
- Ćao, Malon - Laura promoli glavu kroz poluotvorena vrata.
- Hej slavljenice, kako je protekao ostatak večeri?
- Čarobno! - reče Laura. - Osećala sam se tako posebno. Svi ste bili divni.
- Mislila sam na Tomasa - reče Malon oblačeći farmerke. - Ili još nisi
sredila utiske.
- Tomaso je divan. Bila je to nezaboravna noć. Dugo smo šetali po pustoj
plaži i poželela sam da se to nikada ne završi - Laura je govorila sa
ushićenjem.
- Srećnice! Posle onog sinoćnog vina osećam se malo mamurno, a više
nemam moje omiljene bombonice.
- Nešto sam ti donela iz „Nodija”. Nadam se da će ti se svideti.
- Šta ti je sada to? Lutka iz lutkarskog pozorišta?
- Videćeš već. - Laura otvori kutiju sa prelepim kolačićima u obliku
različitog voća.
- Posluži se, Malon. Ovo je sicilijanski odgovor na tvoje bombone.
- Mislim da imaju previše šećera - namršti se Malon.
- Nemaju, veruj mi.
- Već vidim kako ti raste nos.
Laura se nasmeja. - Najviše imaju badema, a ovo okolo je prirodna,
neškodljiva boja koja se koristi u farmaciji. Vi ekolozi baš znate
da iskomplikujete stvari.
- Dobro, uzeću jednu breskvicu - reče Malon. - Nikola je delovao malo
povređeno sinoć.
- Znam. Već sam mu objasnila da je to nemoguće. Žao mi je, ali proći će ga.
- Shvatio je na kraju. A ti?
- Ja sam zaljubljena u Tomasa. A to nije smelo da se dogodi.
- Dogodilo se i šta sada?
- Imam nekakav predosećaj.
- Pravićeš se da se nije dogodilo? Ili ćeš možda da se uvučeš u
svoju ljušturu?
- Ne znam. Sve je došlo tako iznenada. Treba mi vremena. Osećam se
zbunjeno.
- Izgubila si veru u ljubav?
~ 22 ~
- Ne. Možda sam poludela, ali ne mogu više da se borim sa sobom. Pružiću
nam šansu.
- Želim da ti kažem da mi je drago zbog vas.
- Previše sam se istrošila oko Franka. Želela sam da mu dam svu svoju
ljubav, ali malo toga sam dobila zauzvrat.
- Zaslužuješ sreću. Pokušaj da uživaš u njoj. Šta planiraš danas? - upita je
Malon.
- Dogovorili smo se da dan provedemo na plaži. Ćao, Malon - Laura veselo
istrča iz sobe i požuri da se presvuče.
***
Ležala je zaklonjena gustim maslinama. Sunce ju je milovalo po leđima i
osećala je da tone u onaj topli polusan koji ju je obuzimao dok se prepuštala
toplini i omamljujućoj svežini toplog mediteranskog povetarca. Veseli
uzvici dece i razgovor kupača na plaži doživljavala je kao isprekidane akorde
neke daleke uspavanke. Lebdela je, sanjala i nestajala u toj milini. Maštala je
o crnokosom muškarcu koji je trebalo da stigne svakog časa i stiskala je
svoje srce koje je uzbuđeno tuklo pri pomisli na njega.
- Ćao, lepotice! - čula ga je iznad svoje glave i otvorila oči.
- Ćao, stranče - nasmeja se ona.
- Može li ovaj stranac da te namaže kremom za sunčanje? - nasmeja se
Tomaso i kleknu pored nje.
- Prilično smelo za jednog stranca - nasmeja se ona.
- Samo prihvatam tvoju igru - on pažljivo otvori bočicu.
Laura nikada pre nije osetila toliko blagosti i mekoće na sebi dok joj je
nežno utrljavao kremu u kožu. Prepustila se njegovim nežnim rukama koje
su joj milovala ne samo telo već i dušu. Kao da je svojim dodirima preneo na
nju sav beskraj kosmosa i odgovor na pitanje zašto postojimo. Krema koja se
upijala u njenu kožu bila je kao eliksir koji vraća u život, krepi i omamljuje.
Njegovi čarobni prsti lutali su po njenom telu sve nežnije, a onda ju je
okrenuo prema sebi i nastavio da joj masira ramena i grudi. Laura oseti
erupciju strasti u svom telu i pogleda ga poluotvorenih očiju.
- Opusti se, dušo. Zar ti nije lepo? - glas mu je bio promukao od strasti.
- Tomaso...
Legao je pored nje. Jednom rukom joj je sklanjao kosu sa lica i dugo je
milovao po obrazu. Osetila je njegov dah pored svog lica i poželela je da je
miluje, tu u senci maslina gde su bili zaklonjeni od pogleda.
- Tako si lepa, Laura.
- Tomaso, osećam se čudno, ali predivno. Imaš čarobne ruke - reče ona i
sede.
- Zašto si ustala? Lezi još malo pored mene.
~ 23 ~
- Tomaso, noćas sam se osećala predivno. Bilo je tako romantično

i odavno sebi nisam priuštila toliko opuštenosti. Bojim se.
- Čega, Laura? - on takođe sede.
- Možda sam ti smešna ili delujem smušeno, što je u svakom slučaju tačno
i neadekvatno za moje godine, ali problem je u tome što ne mogu da se
opustim iako to stvarno želim.
- Ti si iskrena i ja te razumem. Nisam mislio ništa loše niti sam došao sa
određenim namerama. Došao sam da podelimo ovaj lepi dan jer sam i sam
zaboravio kako je to lepo kada se sa nekim podeli nešto.
- Franko nikada nije imao vremena za takve stvari. Niti potrebe. Ja sam
želela da se divimo onim sitnicama koje su za druge nevažne, ali koje bi bile
samo naše. On je novinar i stalno je bio okupiran drugim stvarima. Za nas
nikada nije imao vremena, samo bi protrčao kroz kuću kao kroz hotel i
ostavljao mi prazninu u duši i u našem domu. Imala sam utisak da sam se
udala za našu kuću i osećala sam se usamljenom. Na kraju sam shvatila da je
potpuno isto da li je on tu ili nije.
- Tvoja agonija nije dugo trajala - reče Tomaso. - Bar si uspela da izađeš
iz braka koji te nije činio srećnom. Moja agonija je bila duga deset godina.
- U čemu je onda moj problem? Negde, usput, sam izgleda izgubila vezu
sa realnošću.
- Možda si malo preosetljiva na stvari. Svakom je potreban neko.
- Da - reče ona zamišljeno.
- Znaš li na šta ja sebi ličim posle ove distance od godinu dana od kako
nisam sa Rebekom? Na dobro izdresiranog papučića koji je uvek bio tu da
ispunjava njene hirove. Znaš da sam odrastao bez majke i hteo sam svojoj
deci da pružim toplinu i sigurnost doma. Koristila je moju slabost i ponašala
se nadmeno da sam na kraju počeo da se gušim od svega. Neki
unutrašnji rezon mi je govorio da bi trebalo da odem. Tog momenta nisam
mislio na decu. Mislio sam samo na sebe i odlazak koji bi me spasao svega.
Da li sam zbog toga loš otac? Ne znam, ali drugačije nije moglo. Verujem
da će moja deca jednoga dana razumeti moj postupak.
- Mislim da tvoja deca imaju dobrog oca. Bitan je kvalitet vremena koje
im pokloniš.
- Ja to isto mislim. Hvala ti što me razumeš. Bojim se da te nisam malo
opteretio svojim problemima.
- Nije teško razumeti istinsku ljudsku tugu. Ona ne opterećuje. Naprotiv.
Oplemenjuje. Divim se ljudima koji su prošli kroz razne životne nedaće. Moja
nedaća je manja u odnosu na tvoju i bilo bi nehumano ako bih je i dalje
isticala. Ličilo bi na praznu žalopojku za koju sam sama kriva. Izvini ako sam
ti upropastila dan.
~ 24 ~
- Nisi, Laura. Pružila si mi mogućnost da te bolje upoznam. Samo smo bili

malo previše ozbiljni - reče Tomaso i uhvati je za ruku. - Gledam te i ne mogu
da verujem u ono što se noćas dogodilo. Da li sam to sanjao ili...
- Nisi - nasmeši se ona i potrča prema vodi.
Tomaso je stiže i ponese u vodu. Dugo su plivali, a onda potpuno iscrpljeni
legoše na pesak.
- Nigde nije lepši zalazak sunca nego na Siciliji - reče Tomaso.
- Pogledaj te boje... - dodade ona.
Ležali su ćuteći kao da nisu želeli da remete lepotu koja se širila na
horizontu. Bila je tako srećna u tom trenutku kao nikada pre u životu. Nežno
je dotakla Tomasovu ispruženu ruku. On se okrenu prema njoj i poče da je
ljubi u oči, usta, po vratu sa još većim žarom nego noćas.
- Više te ne puštam od sebe. Sve ćeš imati. Svu moju ljubav, samo ostani sa
mnom. Potrebna si mi - nežno joj je šaputao u uho.
***
- Princezo, ovo je tvoje carstvo - reče Tomaso uvodeći je u svoju sobu.
- Fantastično! - reče ona očarano. - Pa ovo je čitav mali studio. Koliko
samo imaš ploča i diskova. A ovo su fotografije tvoje dece. Pravi su anđeli.
- Toliko sam ponosan na njih.
- Lepo je imati decu - reče ona, dodirujući prstom lica
nasmejanih devojčica.
- Voliš li decu? - upita je on gledajući njeno razneženo lice.
- Volim, veoma. Ponekad se i prema svojim studentima ponašam kao da
sam im majka.
- Onda imaju najlepšu majku na svetu - nasmeja se on.
Ona vrati fotografiju na komodu.
- Šta bi Vaše Veličanstvo želelo za večeru?
- Špagete sa mocarelom - nasmeja se ona.
- U tom slučaju, zamoliću te da siđemo u kuhinju - on je poljubi i povede
u prizemlje.
- Mogu li da se istuširam? - upita ona, osećajući pesak po telu.
- Samo izvoli - on joj pokaza kupatilo i dade joj čiste peškire. - Videćeš
unutra moj bademantil.
Otišao je prema kuhinji i pevušeći uključio plinski šporet da bi
potom stavio na njega posudu sa vodom. Laura je izašla iz kupatila sveža
i mirisna u njegovom plavom bade-mantilu koji je zategla oko tankog struka.
Spazivši je, zastao je kao ukopan. Osetila se postiđeno jer ispod bademantila
nije imala ništa sem gaćica. Ona se nakašlja i ponovo pritegnu kaiš oko
struka. Polako je prišla kuhinjskom pultu za kojim je on seckao sveže
listove bosiljka.
- Tako dobro miriše - reče ona.
~ 25 ~
- Kao i ti - reče Tomaso odlažući kuhinjski nož.

- Ne, samo nastavi. Gledaću te dok radiš - reče ona i podboči bradu
rukama.
- Naučio sam da kuvam pored oca koji je bio pravi kuvar - reče Tomaso.
- Volim da posmatram muškarce dok kuvaju. Deluju tako umirujuće i
simpatično u isto vreme.
- Umirujuće i simpatično? - nasmeja se on.
- Da. Sa tim krupnim šakama odnosiš se prema povrću tako nežno i
predano kao da je to najvažnija stvar na svetu. I to mi se dopada - reče ona,
grickajući komad sira.
- To je zato što se radi sa ljubavlju - pogleda je on veselo.
- Znači u tome je tajna!
- Da, ljubav sve menja - on joj se približi i povede je prema kauču.
- A špagete?
- Kuvaju se. Ne moram sve vreme da stojim pored njih - reče on,
spuštajući je u svoje krilo.
- Pored tebe se osećam tako sigurno - reče ona, dodirujući njegovu kosu.
- Oduvek sam želeo ovakve trenutke opuštenosti i sreće - reče on i poljubi
joj prste.
- Ti si pravi zavodnik. Osećam se tako posebnom pored tebe.
- Već sam ti rekao da si za mene nešto posebno.
- Mislim da kipi voda - reče ona i poljubi ga.
- Ostani gde si. Odmah se vraćam - on ustade i ode u kuhinju.
Već skuvane špagete sklonio je sa šporeta i preko hladnom vodom.
Laura začu svoj mobilni i potraži ga po torbici.
- Profesorice, dođite brzo! Marino je povređen - čula je uplašeni Alesijin
glas.
- Šta mu se dogodilo? - uplašeno kriknu Laura.
- Pao je. U nesvesti je.
- Dolazim odmah - reče ona.
- Tomaso, moram da idem.
- Šta se dogodilo, Laura?
- Jedan student je povređen - reče ona i otrča da se spremi.
Tomaso ju je sačekao napolju i ubrzo su bili u studentskom logoru.
- Gde je Marino? - upita Laura.
- U šatoru - reče Alesija.
Tomaso uđe za Laurom i opipa puls povređenom mladiću. Pregledao ga
je i ugledao veliki podliv pored mladićeve slepoočnice.
- Gde je pao? - upita Laura uplašenu Alesiju.
- Za sve je kriva Aurora. Ona ga je naterala da se pentra po mraku -
besnela je Alesija.
~ 26 ~
- Alesija, dosta molim te! - viknu Laura i pogleda u uplašenu,

sitnu studentkinju koja je plakala.
- Mora odmah u bolnicu - reče Tomaso. - Pozvaćemo hitnu službu.
Povređeni student je hospitalizovan i trebalo je da odleži nekoliko dana
zbog lakšeg potresa mozga. Laura i Tomaso su ostali pored njega nekoliko
sati dok se nije osvestio.
- Biće dobro - reče Tomaso, držeći je zamku.
- Uplašila sam se. Nezgode se često dešavaju na terenu i dobro je što se
završilo ovako - reče ona.
Dežurni lekar ih pozva da uđu na kratko u sobu.
- Marino, kako se osećaš? - Laura ga nežno pomilova po ruci.
- Profesorice, izvinite zbog ovoga. Ja sam kriv - reče mladić.
- Nemoj da se naprežeš, Marino. Ostaćeš ovde par dana, a onda se vraćaš
u kamp. Popodne ćemo da te obiđemo - Laura ga pomilova po kosi i
maknuvši mu, pođe prema vratima.
- Hvala vam, profesorice. Očekivao sam grdnju - nasmeja se mladić.
- Nisam ja baš toliko stroga - nasmeši se ona.
~ 27 ~
- Laura, uskoro se vraćam u Mantovu - reče Malon.

- Zar već? - Laura podiže pogled prema njoj.
- Volela bih da proslavimo večeras ako nemaš ništa u planu.
- Malon, ne bih želela da nam iko pokvari izlazak večeras - reče Laura.
- Možda se Tomaso ne bi složio?
- upitno je pogleda Malon.
- Već mi se javljao - odvrati Laura. - Ima nekakvog posla večeras.
- Pronašla sam jedan prijatan kutak u blizini. Imaju finu muziku i vlasnik
je jedan Letonac. Kako je svet mali! - nasmeja se Malon.
Uskoro su stigle u moderno opremljeni restoran uređen u zapadnom stilu
sa puno elegancije. Sele su na visoke barske stolice i poručile piće, veselo
ćaskajući za barom.
- Svet je stvarno... - Malon brzo okrenu glavu prema Lauri.
Laura instinktivno okrenu glavu u pravcu ulaza i ugleda Tomasa
u društvu visoke, crnokose devojke koja je bila veoma lepo obučena
i delovala je vrlo atraktivno.
- Šta je ovo? - reče Laura, zureći u njihovom pravcu.
- Njegova žena?
- Ne - okrenu se Laura.
- Misliš da je Tomaso namerno izabrao ovaj restoran da se ne biste sreli?
- Pretpostavljam. Nije želeo da bude primećen - nastavi Laura.
- Zašto bi se krio? - začudi se Malon.
- To se i ja pitam. Pogledaj ga samo kako je obučen. Leptir mašna,
smoking. Kao da je sišao sa svadbene torte.
- Čekaj malo. Ovaj restoran je takvog tipa - tešila ju je Malon.
- Dobro isplanirano - reče gorko Laura.
- Možda nije u pitanju to što misliš - dodade Malon.
- Ne znam više šta da mislim - Laura oseti zebnju u srcu.
- Možda je samo galantan. U svakom slučaju nemoj da donosiš
preuranjeni sud.
Laura je osetila kako joj se pogled rasplinjava i kao kroz maglu ugleda
ruku Malon koja joj je dodala čašu sa nekom tečnošću od koje je osetila
pečenje u grlu. Ona se zagrcnu, ali se oseti bolje.
- Uzmi još malo - reče Malon.
Laura je posluša i srknu veliki gutljaj ponuđenog pića.
- Ne mogu da verujem - reče ona dok su ulazile u automobil.
~ 28 ~
- Postoji neko objašnjenje. Sigurna sam u to. Smiri se i sutra ga potraži -

reče Malon.
- Ne, Malon. Ja neću da ga zovem. Ako ima nešto da mi kaže, pozvaće me.
Ako ne, stvari su jasne.
Stigle su u vilu i dugo su sedele na terasi. Laura je uspela da se povrati, ali
se osećala tužno.
- Najbolje je da prekinem da se viđam sa njim ma kakvo bilo njegovo
objašnjenje - reče ona.
- Mislila sam da te je prošao prvi šok - reče Malon.
- Jeste, prošao je. Ali ne zaboravi da Tomaso nije razveden i da se
istovremeno viđa i sa drugim ženama. Prosto nemam snage da ponovo
prolazim kroz patnju. Zato je najbolje...
- Ne znam šta je najbolje. Možda je potrebno sačekati dok se stvari ne
razjasne.
- To i hoću da ti kažem. Moram na neko vreme da se udaljim od njega.
- Jadni Tomaso. On je stalno na nekom odmoru od žena. Najpre njegova
supruga, sad i ti.
- Ne, draga moja, izgleda da smo obe pogrešile.
- Traži objašnjenje. Ne znam koliko ga poznaješ.
- Mislila sam da je korektan, a ne da je lažov.
- Najbolje je da razgovaraš sa njim - reče Malon.
- Ne želim - reče Laura.
- Učini to sa taktom, ali pritom budi iskrena prema njemu. Mora da zna
šta osećaš za njega.
- Da, tako je najbolje. U svakom slučaju razrešiću svoju dilemu. I to ću da
učinim odmah sutra.
***
Laura je sedela ispred šatora i posmatrala svoje studente koji su radili na
iskopinama vrlo blizu Etne. Odložila je beleške i naslonila glavu na kolena.
- Laura!
Ona podiže glavu i ugleda veselo Tomasovo lice.
- Izgledaš umorno - reče on, sedajući do nje.
- Malo sam umorna - reče ona ne gledajući ga.
- Izgleda malo više. Možda bi trebalo da se odmoriš. Imam...
- To sam i ja zaključila. Stvarno bi trebalo da se odmorim od nekih stvari.
Od tebe na primer - reče ona uzdržano.
On je ćuteći posmatrao. - Laura, hteo sam nešto da ti kažem - reče on.
- Ne, Tomaso. Ne moraš ništa da mi kažeš.
- Šta se dogodilo, Laura?
- Tomaso, shvatila sam da ne mogu da dozvolim nikome da me povređuje
niti ja želim da povređujem druge.
~ 29 ~
- Vidim da nisi u formi, a hteo sam da ti kažem nešto važno - reče on.
- Bolje je da odeš - reče ona.
- U redu, Laura. Kada budeš raspoložena pozovi me - reče on i ustade. - I
odmori se.
- Pokušaću - reče ona.
Stajao je neko vreme pored nje, a onda ode prema svom automobilu i ona
začu kako se udaljava. Pokupila je izveštaj i krenula prema studentima koji
su se zabavljah tako što su prešli dozvoljenu liniju bezbednosti. Besno ih je
pogledala.
- Zar ne umete da čitate? Šta izigravate? Kaskadere? Javite mi se kasnije
na razgovor - besno je odbrusila i pošla prema automobilu.
Vozila je neko vreme bez cilja, a onda se vratila u kamp.
- Prekinite sa radom za trenutak - reče ona svojim studentima.
Oni je pogledaše i sedoše oko nje.
Nikola pročisti grlo. - Profesorice, izvinite za ono malopre.
- Ja vama dugujem izvinjenje, u stvari. Još ste mladi i želim da znate da ste
vi najbolja ekipa koju sam mogla da dobijem.
- Malo smo preterali - reče Alesija.
- Sledite uputstva koja ste dobili. Ja sam bila nervozna i nisam želela da
svoj bes iskalim na vama - ona se okrenu i pođe prema vili.
- Otkud ti tako rano? - upita je Malon.
- Nisam više mogla da ostanem tamo.
- Nešto se dogodilo?
- Dolazio je Tomaso i ja sam ga oterala.
- Šta ti je rekao?
- Da se više odmaram - reče ona, besno šetajući po sobi.
- Ličiš na lava u kavezu. Jeste li razgovarali?
- Nisam htela da razgovaram sa njim.
- Pobogu, Laura. Trebalo je.
- Oh, pusti me da se smirim. Sada se kajem što ga nisam saslušala. Bar bih
znala o čemu se radi.
- Tvoj temperament je čudo! - nasmeja se Malon.
- Da. Držim se naizgled čvrsto, a posle cmizdrim. Ponašam se smešno i
glumim ponos, a u duši mi je haos.
- Niko ne očekuje od tebe da se tako ponašaš.
- Znam, ali sam dovoljno tvrdoglava da priznam svoju slabost pred
drugima.
- Niko nije toliko jak - reče Malon.
- Ni toliko glup - dodade Laura.
Malon se nasmeja. - Dušo, telefon je u predsoblju.
Laura krenu prema telefonu. Okrenula je Tomasov broj.
- Ordinacija doktora Mancinija - čula je sa druge strane ženski glas.
~ 30 ~
Mogla je da se kladi da je to bila ista ona devojka sa kojom ga je videla u

restoranu.
- Mogu li da razgovaram sa doktorom Mancinijem? - reče Laura.
- Naravno. Tomaso, za tebe je - reče žena.
- Tomaso, Laura ovde. Želela bih da se vidimo - reče Laura.
- Bojim se da neću moči danas, Laura - reče on.
- Tako sam i mislila - reče ona.
- Laura, danas moram nešto da raščistim.
- Možda ćeš kad budeš čistio negde da pronađeš i moje samopoštovanje -
reče ona i zalupi slušalicu.
Malon je pogleda. - Šta to bi?
- Ništa. Samo da znaš da sam pokušala - reče Laura iznervirano.
Sutradan je odvezla Malon na aerodrom u Kataniji. Vratila se
sa osećanjem da je otišao neko ko joj je bio posebno drag. Malon joj je veoma
nedostajala, ali su se dogovorile da se vide za Božić. Ušla je u vilu i požurila
da se javi na telefon.
- Laura, ja sam - reče Tomaso.
- Možemo li sada da razgovaramo?
- Možemo, Tomaso. Ionako je trebalo to odmah da učinimo - reče ona
umorno.
- Želiš li da dođem po tebe?
- Možemo i kod mene - reče ona i spusti slušalicu.
Sačekala ga je ispred vile i povela prema svojoj sobi.
- Laura, izvini za ono juče. Oboje smo bili napeti - reče on sedajući na
ponuđenu fotelju.
- Tomaso, pređi odmah na stvar.
- Pokušao sam da razgovaram sa tobom. Nisi mi dopustila da ti objasnim
zašto sam došao - reče on.
- Nisam želela da misliš loše o meni. Sinoć, kada sam te pozvala, bio si
očigledno zauzet.
- O tome sam hteo da razgovaramo. Desile su se neke stvari koje bi trebalo
da znaš - reče on.
- Tomaso, možda je teško da se sada ponašamo kao prijatelji, ali u svakom
slučaju žao mi je zbog svega.
- O čemu govoriš? - on je iznenađeno pogleda.
- O nama. Čoveku je teško kada izgubi srodnu dušu, ali neke stvari su
takve kakve jesu.
- Donosiš brzoplete zaključke. Razumem te - uzdahnu on.
- Tomaso, mi smo imali nešto lepo i...
- ... to će da ostane lepo. Laura, celu noć sam mislio na tebe. Bože, koliko
te volim!
~ 31 ~
- Tomaso, sinoć se nešto dogodilo i ja moram da znam šta je to - ona ga

pogleda pravo u oči.
- U pravu si. Dogodilo se nešto značajno. Želeo sam da to
bude iznenađenje.
- Nemaš pojma koliko sam se iznenadila - reče ona ironično.
- Ah, ti misliš na Elenu - reče on.
- Šta to tačno znači? - upita ona.
- Koliko nepoverenje!? Zar su potrebne reči? - nasmeja se on, kleknuvši
pored nje.
- Potrebno mi je da znam da li sam za tebe nešto više od... od lepih sećanja
na mladost i bezbrižnost kada je sve bilo drugačije.
- Laura, čemu sve ovo? Sada smo zreliji i mislim da znamo šta želimo od
života.
- Za tebe je sve jednostavno. Ja nemam decu i ne znam do koje mere čovek
može da se žrtvuje za njih. A nemam ni Elenu.
- Elena je advokat i...
- ...još nešto.
- Došao sam da ti kažem da... strpi se još malo. Uskoro ćeš sve saznati.
Zbog nekih glupih zakonskih pravila neko vreme ne možemo da izlazimo.
- Razumem te. Zašto mi jednostavno ne kažeš ono što imaš. Nije potrebno
da se izgovaraš zakonom.
- Veruj mi i dozvoli da sve uradim na svoj način.
- Tomaso, ipak mislim da bismo oboje morali da razmislimo o svemu -
dodade ona.
- Šta želiš da kažeš, Laura?
- Možda stvarno ne bi trebalo da se viđamo neko vreme - reče ona tiho.
On uzdahnu. - Dobro, Laura. Oprosti mi.
- Ne znam da li mogu - reče ona sa ozbiljnim izrazom na licu.
- Čekaću te, Laura - on ponovo uzdahu.
- Tomaso, ne želim nikakva obećanja od tebe.
- Moraš da mi pomogneš.
- Kako? Da se pravim da te ne poznajem?
- Moram da idem.
- Da, tako je bolje za oboje - reče ona ustajući.
- Nije, veruj mi.
- Da ti verujem? Verujem da si pokušao da iskoristiš priliku i da me
zavedeš u tvom stanu. Eto, u to jedino verujem.
- Pa, naravno. Ja sam samo muškarac - on se besno okrenu i izađe.
~ 32 ~
VI
Sedela je pored obale, osećajući nemir i napetost. Nije ga videla kada joj
je prišao.
- Laura, tražio sam te.
- Želela sam da budem sama - reče ona. - I ako nemaš ništa protiv, volela
bih da tako i ostane.
- Čudna je ta tvoja opsesija za slobodom - reče on.
- Opsesija? O čemu ti govoriš?
- Čekao sam da se javiš. Trebalo je to da učiniš - reče on.
- Zašto? Da bih ti olakšala dilemu?
- Vidim da si već donela zaključak. Jednog dana ćeš patiti zbog samoće, a
prazno mesto u tebi i oko tebe... Shvatićeš jednom.
- Shvatila sam da je sloboda živeti kao ja. Nisam tražila od tebe nikakav
savet.
- Kažu da je brzina svetlosti apsolutna i da je nikada ne možemo
dosegnuti. Kada bi čovek mogao da putuje brzinom svetlosti, mogao bi da se
vrati u prošlost.
- I šta s tim? To je Ajnštajnova teorija relativiteta. A to je fantazija. I zašto
bi se bilo ko od nas vraćao u prošlost? I sve ovo je bila samo jedna glupa
fantazija - reče ona ljutitim glasom.
- Imam utisak da zoveš u pomoć, a ne prihvataš spas - reče on.
- Imam ja već dovoljno iskustva, Tomaso.
- Neko je rekao da je iskustvo samo ime kojim su ljudi nazvali svoje greške
- reče on.
- Tačno, i neću da dozvolim da napravim još jednu - reče ona.
- Laura, samo brinem za tebe.
- Ne boj se, neću uzeti otrov - obrusi ona.
- Hej, stani malo. Šta sam sada rekao?
- Sve ono što ne treba. Grešila sam što sam ćutala. Sada znam šta treba da
radim.
- Šta imaš na umu?
- Da odem odavde i da te više ne vidim. Ionako sam se uplela u nešto u šta
nije trebalo.
- Gušiš me sa tim tvojim moralom.
- A ti mene sa tim tvojim pretvaranjem.
- Nisam se pretvarao. Stvarno sam zaljubljen u tebe. Volim te. Žao mi je
što to ne prihvataš - reče on. - Da li je ovo raskid?
~ 33 ~
Ona je ćutala.
- Dobro, Laura. Nadam se da ćeš uspeti da nađeš nekog ko će da te usreći.
Ili ćeš ostati strasni propagator slobode? - reče on ironično.
- Bolje je da ideš - reče ona.
- I, Laura? Ne možeš da pobegneš od života. Ovo je tvoj život i ja sam u
njemu.
- Kao u stara loša vremena - reče ona gorko. - Molim te idi.
- Zar se tako lako predaješ?
- Šta si očekivao?
- Malo više hrabrosti.
- I borbenosti, pretpostavljam.
- Naravno.
- Zašto kad je sve već jasno?
- Uskoro će biti.
- Zbogom, Tomaso.
- To ćemo još videti - reče on, odlazeći.
Pokušala je da se pribere. Nije mogla da bude sigurna kakvu to igru igra.
Šta je to hteo da kaže?
- Izgleda da si veoma veliki lažov, Tomaso Mancini - reče ona
glasno razmišljajući.
***
Laura je razgovarala sa kolegama sa Univerziteta u Ferari. Studenti je
trebalo da se vrate na fakultet, a ona je nameravala da ostane još par dana da
bi dobila dozvolu od lokalnih vlasti kako bi mogla da ponese svoje otkriće na
ekspertizu. Sačekala je vojni helikopter i predala pilotu kofer sa pločom.
Htela je da nazove Tomasa pre nego što se vrati u Feraru. Nije mogla ni
da pretpostavi koliko će joj to teško pasti. Nije još bila sigurna da li je to
rastanak, ali je osećala da bi mogao da bude. Toliko je želela da mu veruje, ali
nije mogla. Telefon je zvonio u hodniku.
- Malon!
- Laura, dušo! Još si tu? Šta se dešava na Siciliji? Toliko mi nedostaješ.
- I ti meni. Mora da ti je bilo dosta mojih problema.
- Ne, naravno. Da li je sve u redu?
- upita Malon.
- Neke stvari su dobile svoju završnicu.
- Udaćeš se za Tomasa? - uzbuđeno je govorila Malon.
- Neću. Vratiću se u Feraru.
- Šteta. Mislila sam da ste izgladili nesporazume - reče Malon razočarano.
- Postoji Elena.
- Ona devojka iz bara.
~ 34 ~
- Da. Ne znam koju igru igra, ali ja to ne mogu da razumem. Ne može da

se viđa sa mnom jer bi to bilo štetno za njega - reče Laura.
- Ništa ne razumem - reče Malon.
- Ne vredi ni pominjati. Kako si ti, Malon?
- Nedostaju mi sunce i more. Ovde je leto sasvim drugačije. Laura,
pozvaću te u Feraru. Zovem iz govornice, a red je ogroman.
- Zdravo, Malon. Čućemo se! Neko je na vratima.
Laura siđe da otvori i ugleda Tijerija, Tomasovog prijatelja.
- Zdravo, Laura. Mogu li da uđem?
- Uđi, Tijeri.
Ona ga povede prema sofi u predvorju.
- Laura, došao sam inkognito. Tomaso ne zna za ovo. Želeo bih da
popričamo o njemu.
- Zašto, Tijeri?
- Prvo zato što mi je prijatelj a drugo, u gadnoj je nevolji.
- Nešto u vezi sa zakonom? - ona se ironično nasmeja. - Ili sa Elenom?
- Jeste povezano, ali ne mogu da ti kažem ništa više o tome.
- I šta bi ja sada trebalo da uradim, Tijeri? Da se igramo skrivanja?
- Zasad. Očajan je što te gubi, a želi najbolje za vas.
- Zar nije mogao da mi objasni u čemu je problem?
- Ne želi da budeš umešana u skandal. Moja supruga Donata je izbrbljala
nešto Rebeki i to može sve da pokvari. Laura, znam koliko mu je stalo do tebe
- reče Tijeri ustajući.
Laura ga isprati do vrata. Ništa tu nema logike, razmišljala je pakujući
stvari. Brod je polazio kasno uveče sledećeg dana.
***
Pred sam polazak, navratila je u njegovu ordinaciju. Bila je zatvorena i
ona sede na drveno stepenište. Bio je mrak i nije odmah primetila ženu koja
joj je prišla.
- Čekate li nekoga? - upita je mlada žena koja stade ispred nje.
- Da, Tomasa - odgovori Laura.
- Doktor Mancini je u Brindiziju - reče žena.
- Znate li možda kada se vrača?
- upita Laura.
- Sutra. Otišao je da obiđe porodicu. A, ko ste vi?
- Ja sam njegova školska drugarica. Laura Konti.
- Izvinite, ali ja sam ovde nova. Tek sam doputovala iz Marsale da bih
preuzela ordinaciju doktora Mancinija.
- Znači li to da on više neće da radi ovde?
- Pretpostavljam. Mislim da je odlučio da se odseli.
- Hvala Vam - reče Laura.
~ 35 ~
- Želite li da mu ostavite nekakvu poruku? - upita je žena stojeći ispred

vrata.
- Ne - reče Laura ustajući. - U stvari, možda bih mogla.
Laura napisa na brzinu nekoliko rečenica i predade pismo ženi.
Sela je u automobil ne verujući u ono što je čula. Da li je moguće da je sve
vreme lagao, pitala se dok je vozila prema Kataniji. Ponovo se os etila
prevarenom i izdanom kao i sa Frankom. Ima li kraja mojim mukama i
razočaranjima?! Slučaj je hteo da saznam ono što je Tomaso iz ko zna kojih
razloga krio od mene.
Ako me je voleo, onda je trebalo da kaže da odlazi. Sa takvim mislima
stajala je na palubi broda i gledala ostrvo koje je ostajalo u daljini. Sreća je
tako prevrtljiva, pomisli ona i suze joj pokvasiše lice. Nije nam se dalo,
Tomaso. To je sve. Laura uđe u kabinu i oseti kako je ljuljuškanje broda
uspavljuje. Tonula je u neki čudan san u kome je htela da zaboravi na sve što
joj se desilo na Siciliji. Zatvorila je oči i osetila je samo prazninu i mrak koga
se bojala. Znala je da jedino nečija pružena ruka, sjaj u očima i nežan pogled
mogu da joj vrate veru. Kasno je shvatila da je to mogao da joj pruži samo
jedan čovek koga se ovog trenutka odrekla. I sa tim mislima nastavila je da
se bori do onog trenutka kada je brod pristao u Livornu. Trebalo je da vozi
još dvestotinak kilometara do Ferare.
Svakodnevne obaveze odvlačile su joj pažnju od sećanja koja su bolela, ali
nije imala kud. Verovala je da će uspeti da ga zaboravi uprkos svojim
osećanjima koja se nisu predavala pred naletima trezvenosti. Shvatila je da
ne bi trebalo da se bori da ih uguši na silu. Tuga joj je postala i uteha i nada
da će sve jednom morati da prođe. Posle mesec dana, već je lakše podnosila
rastanak sa njim. Pripremala je predavanje za Međunarodni kongres
arheologa u Rimu. Posle par meseci počela je da izlazi sa jednim svojim
kolegom koji joj je bio više prijatelj nego čovek sa kojim je želela vezu.
Zbližio ih je zajednički rad i sati provedeni nad literaturom i pripremama
koje su vršili za Kongres arheologa.
- Želiš li da večeramo kod mene? - upita je Bardo.
- Nemam ništa protiv, Bardo - nasmeja se ona. - Samo pod uslovom da ja
ne kuvam.
- Prepustićeš meni to zadovoljstvo. Nisam baš vešt, ali flaster mi je glavni
sponzor - nasmeja se Bardo.
Ona se nasmeja.
- Za budućeg doktora - Bardo podiže čašu.
- I za mog odanog asistenta - reče ona.
- Mnogo si radila proteklih meseci. Odakle ti tolika energija? - upita je on
sa iskrenim divljenjem.
- Jednu energiju sam zamenila drugom - reče ona. - Postala
sam radoholičar.
~ 36 ~
- Znam da je rad dobra terapija, ali ti si previše predana.

- Volim svoj posao.
- Razumem to, samo se pitam zašto?
- Tako mi je lakše i to je sve.
On klimnu glavom jer je shvatio da postoje stvari o kojima ona nije želela
da razgovara.
- Laura, nisam bezosećajan ali bih voleo da ti na neki način skrenem
pažnju na sebe. Osećaš li nešto prema meni?
- Da. Vrlo si mi drag - reče ona.
- Želiš li time da mi kažeš da još nisi spremna da me prihvatiš
kao muškarca?
Ona je ćutala.
- Ostaje mi da se nadam - reče on.
- Bardo, lepo nam je ovako. Ne želim da budem sebična prema tebi, ali
zasad tako stoje stvari.
On klimnu glavom i otprati je do lifta. - Vidimo se sutra.
- Ćao, Bardo. Dopalo mi se tvoje kuvarsko umeće. Sledeći put ja kuvam.
- Radujem se tome - on je poljubi u obraz.
~ 37 ~
VII
- Bardo, možeš li da mi dodaš sos od paradajza? - zamoli ga Laura. - Izvini,

i u kuhinji mi je potreban asistent.
- Ništa zato - reče Bardo, otvarajući bocu.
- Ne treba da se mućka - opomenu ga Laura.
- Kasno - reče on.
Laura je posmatrala Bardovu majicu koja je bila umrljana sosom. Počela
je da se smeje, gledajući u njegovo iznenađeno lice.
- Moram da se presvučeni - reče on, svlačeći majicu. - Nije u redu da sedim
za stolom samo u pantalonama.
- Samo je ubaci u mašinu i brzo će se osušiti - dobaci ona za njim.
Bardo sede na kauč, posmatrajući je kako priprema večeru. Nadlanicom
je sklanjala kosu koja joj je padala na lice.
- Laura, poseduješ neki magnetizam kome muškarci ne mogu da odole.
- Bardo, opet počinješ - pripreti mu ona prstom.
- Ali to je istina. Ima nečega u tebi što te čini posebnom.
- Da, i zbog toga sam i dalje sama - nasmeja se ona.
- Moje srce ti stoji na raspolaganju - nastavi on.
- Ali ja sam kao žena - kaktus. Na kraju svi odu od mene.
- Onda te ne zaslužuju - reče Bardo. - Možda si samo sretala pogrešne
muškarce.
- Grešila sam, Bardo, i tu se slažem sa tobom. Možda je moj jedini problem
što tako lako predajem svoje srce.
Neko je zvonio na vratima. Laura i Bardo se pogledaše.
- Bardo, molim te otvori. Možda je neko od mojih studenata, - reče ona,
nastavljajući da sprema večeru.
- Ovako u negližeu? - nasmeja se on.
Ona slegnu ramenima. - Ogrni ćebe.
- I da stavim kokošje pero, možda - nasmeja se on.
Otvorio je vrata.
- Dobro veče. Da li ovde stanuje Laura Konti?
- Da. Ko ste vi?
- Tomaso Mancini. Mogu li da uđem? - Tomaso odmeri muškarca koji je
stajao pred njim.
- Laura, neko te traži - pozva je Bardo.
Laura obrisa ruke i požuri u predsoblje.
- Tomaso, šta ti radiš ovde? - srce joj je drhtalo od uzbuđenja i ljutnje.
~ 38 ~
- Izgleda da sam stigao u nezgodno vreme - reče Tomaso odmeravajući

visokog muškarca, nagog do pojasa.
- Ne znam zašto si došao?
- Da bih proverio kako stoje stvari. Sada mi je uglavnom jasno - on je
prezrivo odmeri.
- A šta si očekivao? Da ti se bacim u zagrljaj? - reče ona besno.
- Izvini, Laura. Sad idem. Neću te više uznemiravati - on se okrenu i ode.
Laura besno zalupi vratima i suze joj navreše na oči.
- Još ga voliš? - Bardo joj dodade maramicu.
- Da - reče ona.
- Onda sam te uvalio u nevolju.
- Ne, Bardo. Nisi ti kriv - Laura je uspela da se smiri.
- Ko zna šta je pomislio videvši me nagog do pojasa. Uostalom, malo
ljubomore će ga spustiti na zemlju.
- Misliš?
- Više će da te ceni - nastavi Bardo. - Neka shvati da nije nezamenljiv.
- Hvala ti.
- To nije razlog da propustimo ovu divnu večeru - reče Bardo.
- U pravu si - ona je donela tanjire.
- Misliš li da sam loše odreagovala? - upita ga ona.
- Prva reakcija, obično je najiskrenija - reče Bardo.
- Šta bih ja bez tebe? - ona mu uputi zahvalan osmeh.
- Dozvoli da ti sipam - reče on prihvatajući njen tanjir. - Može li jedan
savet kao prilog?
- Naravno - reče ona.
- Ne dozvoli nikome da ugasi sjaj u tvojim lepim očima.
Pili su vino i ona oseti kako je piče opušta.
- Dobro je što mu nisam poverovala - reče ona.
- Kako ste se upoznali? - upita Bardo.
- Duga priča. Još u srednjoj školi, a onda smo se sreli pre tri meseca i ja
sam shvatila da sam još uvek zaljubljena u njega. Onda sam ga videla sa
drugom ženom i čula gomilu smešnih objašnjenja.
- I onda si raskinula sa njim?
- On je sa mnom. Odselio se u Brindizi i vratio se svojoj ženi. Ja sam
oduvek bila bleda kopija Rebeke.
- Ne verujem da si ti ičija bleda kopija.
- Ali mu nisam bila dovoljna.
- Onda je on slep.
- Ovo vino me je baš dobro uhvatilo. Tako je lep. Kako je izgledao?- upita
ona.
- On izgleda loše. Ti si lepa - reče Bardo držeći je za ruku.
~ 39 ~
- Ja sam magnet za nedostupne muškarce. O, kako me boli glava - Laura

se uhvati za glavu.
- To je od pića.
- Moram da legnem. Pijana sam - reče ona.
Bardo ustade. - Lezi odmah. Sutra ćeš bolje da se osećaš.
- Ne verujem - reče ona ispraćajući ga.
- Popij dva aspirina i bićeš kao nova - reče on izlazeći.
***
Laura je bila zaljubljena u jednu debelu knjigu koju je pozajmila od
direktora arheološkog muzeja. Pogleda na sat i seti se da mora da ode po
dedu koji je proslavljao rođendan u „Udruženju Sicilijanaca”. Na vratima
kluba dočeka je veselo društvo uglavnom starijih ljudi koji su se veselili uz
muziku iz njihovog kraja.
- Deda, srećan ti rođendan! - Laura ga zagrli.
- Narode, ovo je moja unuka! - deda je povede prema stolu. - Pogledajte
kakva je to lepotica!
Svi su je posmatrali sa simpatijom i rukovali se sa njom kao da je član
njihove velike porodice doseljenika sa Sicilije.
- Laura, našao sam ti verenika!
- reče oduševljeno njen deda.
- Deda, znaš da neću da se udajem - nasmeja se ona.
- Gde je taj momak? Idem da ga potražim - deda ustade i prošeta salom.
- Laura, Tomaso je pravi momak za tebe. Tomaso, gde si? Dušo, upoznaj
svog verenika.
Laura nije mogla da veruje. Tomaso je stajao pred njom i posmatrao je.
- Da li ti se dopada? - upita je deda. - Došao je u klub da bi se video sa
nama. Njegov deda i ja smo bili stari prijatelji.
- Deda, moramo da krenemo - reče ona.
- Čekaj, a tvoja veridba?
- Pričaćemo o tome usput - Laura ga povede prema izlazu.
- Ne sviđa ti se ovaj momak? - nastavi njen deda.
- Deda, ja neću više nikada da se udajem - reče ona dok je vozila prema
kući svojih roditelja.
- Ma kako nećeš, Laura? Ti ga ne poznaješ, ali ćeš ga upoznati. Ima nešto
posebno u tom momku.
- Ali ne ide to tako, deda - nasmeja se ona.
- Ja nisam poznavao tvoju baku pa smo imali srećan brak.
- Kako to nisi poznavao baku?
- Tako je onda bilo. Ali smo se zavoleli kasnije.
- Danas se to drugačije radi - nasmeja se Laura.
- Vidim. Pa se posle razvodite pre nego što stignete do oltara.
~ 40 ~
Laura nije htela da protivreči dedi, ali je shvatila Tomasovu igru. Pošto
mu nije dala svoju adresu on ju je lako našao preko udruženja, ali nije još
znala koje su mu namere.
- Laura, nemoj mnogo da razmišljaš - opomenu je deda dok su ulazili u
dvorište.
- Dobro, deda - nasmeja se ona i ostavi ga ispred porodične kuće.
- Doći ću večeras da te obiđem.
- Moram da razgovaram sa tvojim roditeljima čim se budu vratili sa
odmora.
- Deda!
- Samo ti idi, dušo. Ja ću da se pobrinem oko svega - deda joj mahnu i uđe
u kuću.
- Zašto si toliko uporan? - reče ona.
- Zato što je vreme da se udaš i imaš svoju porodicu. Tvrdoglava si, ali
videćeš da će sve da ispadne dobro. Za ljubav je potrebno strpljenje.
Laura protrese glavom i produži prema svom stanu.
~ 41 ~
VIII
- Laura, želiš li da odemo na kafu? - reče Bardo, odlažući izveštaj na sto.

- Samo da dovršim ovaj deo - reče ona. - Nadam se da ćemo uspeti da
završimo u predviđenom roku.
- Završićemo. Tek je početak decembra. Imamo još dvadesetak dana. Da
li se ti ikada umoriš? - nasmeja se on.
- Osećam se kao zombi - ona skide naočare i zagleda se u njega.
- Imaš ubistveni tempo.
- Žao mi je, ali posle ovoga idemo oboje na odmor - reče ona.
- Zajedno?
- S obzirom da ćemo za Božić biti u Rimu, tako izgleda.
- Smem li da se radujem?
- Bardo, htela sam da kažem da si ti divan čovek.
- Ali...?
- Za sada ništa ne mogu da ti kažem. Možda je moj deda ipak u pravu.
- U kom smislu?
- Rekao je da je za ljubav potrebno strpljenje.
- Mudro rečeno - složi se Bardo.
- Deda je staromodan po nekim pitanjima, ali mi je možda otvorio oči.
- A Tomaso?
- Ne želim da znam za njega.
- Sigurna si?
- Sada više nego ikada.
- Šta te je navelo da tako razmišljaš?
- Mislim da su mu se izmakle obe stolice.
- I veruješ da se zato pojavio u tvom stanu?
- Neću da budem ničija zamena.
- Možda je shvatio da si mu ti jedino važna.
Ona odmahnu glavom i nastavi da radi.
***
Laura je izašla iz stana, želeći da uživa u prvim pahuljama snega koje su
se veselo kovitlale u vazduhu. Svežina zimskog popodneva ispuni je radošću.
Koračala je lagano i uživala u snežnoj idili koja je počivala na krovovima kuća
u blizini njenog stana, koji se nalazio u mirnijem delu grada gde su mogle da
se sretnu stare kuće od kamena i uzane uličice koje su se kao u lavirintu
ukrštale i nestajale između zgrada kao da se kriju. Naslonila se na most i
~ 42 ~
posmatrala reku koja je valjala prve snežne naslage koje su tonule i nestajale
u njenom zagrljaju. Spontano je pevušila svoju omiljenu pesmu „Nevikata”
(pada sneg).
- Ko to pevuši tako lepo? - čula je tihi Tomasov glas pored sebe.
Laura zastade i ne pogledavši ga, krenu preko mosta.
- Zašto bežiš?
Nastavila je da hoda ubrzavajući korak. Okliznula se i poletela prema ivici
mosta. Njegove snažne ruke zadržaše je u poslednjem trenutku.
- Nije trebalo da bežiš - reče on, uspravljajući je.
- Ostavi me! - reče ona ljutito.
On je pusti i raširi ruke, želeći da joj stavi do znanja da je neće dodirnuti.
Bila je ljuta na sebe i na svoju nespretnost.
- Zašto to radiš? - upita ga sa pogledom punim srdžbe.
- Spašavam te - nasmeja se on.
- Kakva ironija! Zašto me pratiš?
- Šetao sam okolo, ako nije zabranjeno - reče on.
- Ti mi govoriš o zabranama! Pa šetaj onda. Ovde ljudi mogu da šetaju, da
žive slobodno i ne moraju da se kriju.
- Postala si vrlo cinična i ogorčena.
- A šta si očekivao? Da ti poletim u zagrljaj? To vreme je iza nas, dragi
gospodine Mancini.
- Mnogo toga je još ispred nas, samo što ti još ne znaš - nasmeja se on.
Ona ubrza korak i pređe na drugu obalu. Dugo je hodala sve dotle dok nije
osetila da je bole stopala. Vratila se pred veče u svoj stan i uključila televizor.
Sela je na kauč sa tanjirom ispred sebe i koncentrisala se na neki ljubavni
film sa srećnim krajem. Ušla je u spavaću sobu i pokušala da zaspi,
osećajući umor. Te noći, sanjala je čudesan san. Probudila se sa
osećanjem olakšanja jer joj se činilo da je život ponovo lep.
- Izgledaš svežije od jutros - reče Bardo.
- To je zbog sna - reče ona veselo.
- Sanjala si nešto lepo?
- Da. Moji snovi me nikada ne prevare - reče ona zagonetno.
- Znači, sanjaš svoj san - reče Bardo.
***
- Malon, da li bi volela da provedeš Božić u Rimu? - upita je Laura preko
telefona.
- To bi bilo lepo. Prvo Kongres, a onda ćemo da upoznamo noćni život
Rima.
- Jedna koleginica ne može da putuje tako da možeš da odsedneš u
apartmanu sa mnom - dodade Laura.
~ 43 ~
- O dušo, tako se radujem. Mogu da zamislim taj vatromet na ulicama.

Produžićemo boravak do dočeka Nove godine - Malon je bila oduševljena.
- Radujem se isto koliko i ti. Znači, vidimo se za nedelju dana.
- Jedva čekam. Imaš li nekog zgodnog kolegu?
- Biće ih iz celog sveta - nasmeja se Laura.
Narednih dana, Laura se psihološki pripremala za svoj ekspoze u Rimu.
Prvi put će govoriti pred tolikim brojem ljudi i oseti malu nervozu.
Uzbuđenje se nastavilo i u avionu dok je sedela pored Barda i pokušavala da
obuzda uzbuđenje i tremu.
- Laura, želeo bih nešto da te pitam. Očekujem iskren odgovor - reče
Bardo.
- Pitaj, Bardo.
- Da li bi se udala za mene?
Jaka turbulencija natera je da zagnjuri glavu u njegovo rame.
- Da - reče ona.
- Laura, razmisli dobro. Ako si spremna, učinićemo to. Ako nisi, voleo bih
da budeš iskrena.
- Da li me to navodiš na nešto? - ona se uspravi na sedištu.
- Ne.
- Ovo je najčudnija bračna ponuda - nasmeja se ona. - Bardo, znam da
boljeg muža od tebe ne bih mogla da nađem...
- Razumeo sam. Samo sam hteo da budem siguran. Ti si divna osoba i
voleo bih da nađeš nekoga pored koga ćeš da budeš srećna.
- Bardo, hvala ti. Pomislila sam u jednom trenutku da bi to mogao da
budeš ti.
- Osećam da voliš nekog drugog, ma koliko se borila protiv toga.
Znam da ćemo uvek da budemo prijatelji - on joj stisnu ruku.
- Ti zaslužuješ nekoga ko će stvarno da te voli. Sigurna sam da te taj neko
negde traži.
Tek što su se smestili u hotel, Laura i Bardo pošli su taksijem prema
aerodromu da bi sačekali Malon.
- Laura! - Malon je potrčala prema prijateljici i snažno je zagrlila. - Koliko
je vremena prošlo? Čitava večnost!
- Malon, ovo je Bardo, moj kolega.
- Drago mi je, gospodine Bardo - srdačno se rukova Malon.
- Samo, Bardo - nasmeši se mlad čovek.
Malon mu uzvrati osmehom. - Ja sam samo Malon.
Kasnije dok su sedele u sobi, Laura ispriča Malon o susretu sa Tomasom.
- A šta je sa ovim tvojim kolegom? - nasmeja se Malon.
- On je divna osoba i mi smo prijatelji - reče Laura.
- Sviđa mi se - reče iskreno Malon.
- Teren je slobodan - nasmeja se Laura.
~ 44 ~
Sledećeg jutra Laura je krenula prema kongresnoj sali u istom hotelu u

društvu sa Bardom i članovima stručne ekipe.
- Samo hrabro, Laura - bodrio ju je Bardo.
Malon joj je dala malu amajliju koju je stezala u ruci. Uvodnu reč je dao
predsednik Međunarodnog udruženja arheologa. Posle njega govorila je
Laura. Iznela je svoju teoriju o otkriću i to je bilo veoma interesantno.
Govorila je poneseno i sa toliko žara kao da je pred svojim studentima.
Gromki aplauz je podseti gde se nalazi i ona se nakloni prisutnim
posetiocima. Posle toga su usledila brojna pitanja na koja je ona sa lakoćom
odgovarala. Iskoristila je priliku da se zahvali najpre svojim studentima, a
onda i celom stručnom timu svojih kolega. Osetila je da je ovo njen dan i bila
je srećna. Brojni novinari sačekali su je ispred dvorane i ona je strpljivo
odgovarala na pitanja. Odjednom se sve stišalo i ona ugleda Tomasa koji je
stajao naslonjen na pult. Osetila je klecanje u kolenima, ali je morala
da prođe pored njega.
- Sjajan nastup! Mogu li da čestitam? - on ispruži ruku.
Laura prihvati njegovu ruku i on je privuče sebi baš u trenutku kada je
jedan novinar uperio kameru prema njima.
- Šta to radiš? - pokušala je da se izvuče iz njegovog zagrljaja.
- Samo želim da se slikam sa tobom.
- Nije ti baš to pametno. Zamisli da to vide Rebeka ili Elena - reče ona
sarkastično.
- To ništa ne menja - nasmeja se on.
- I zašto si uopšte došao ovde?
- Tu je neki kongres zubara...
- To je laž. I prestani da me proganjaš! - ona se okrenu i brzo pođe
stepeništem u sobu.
***
Legla je na krevet i zaspala istog trena. Malon ju je blago drmusala.
- Laura, imaš pola sata da se spremiš.
- Najradije bih ostala u toplom krevetu - reče Laura.
- Ovo je zvanični prijem. Izdrži još večeras - Malon joj je dodavala svečanu
haljinu, posebno kupljenu za tu priliku.
- Ustaj! - nasmeja se Malon.
- Šta to držiš u šaci?
Laura otvori šaku i pokaza amajliju.
- Ludice! - poljubi je njena prijateljica.
- Donela mi je sreću - osmehnu se Laura gledajući u mali lanac sa srcem.
- Toliko se radujem.
- Sad idem u kupatilo - reče Laura koja se uzdržavala da ne zaplače.
~ 45 ~
IX
Laura i Malon su narednog dana obilazile prodavnice ukrašene bleštavim

romantičnim dekorom koji je budio u njoj radost i ushićenje. Ulični svirači i
glumci na ulicama Rima, zabavljali su mnogobrojne turiste koji su se divili
nesvakidašnjem doživljaju. Sišle su u metro i uputile se prema hotelu. Odnele
su stvari u sobu. Malon je sišla da se nađe sa Bardom u foajeu a Laura, ostavši
sama u sobi, širom otvori prozor i zagleda se u krovove pod snegom. Bila je
prava retkost da sneg padne u Rimu i uživala je u tom neobičnom pogledu.
Neko pokuca na vrata.
- Sobna posluga - reče momak koji se pojavio na vratima.
Predao joj je buket ruža i uz naklon otišao. Laura pročita ceduljicu na
kojoj je pisalo: „Prijatelj, soba 405”. Laura pomisli da je to neka šala njene
prijateljice Malon i kucnu na vrata sobe.
- Ti? - Laura se zagleda u Tomasa.
- Da. Molim te uđi.
- Zašto si ovde? - upita ga ona.
- Da nađem nešto posebno - reče on i povuče je u sobu. - I, vidiš pronašao
sam.
- Tomaso, ovo je suludo. Ja ne mogu da ostanem - ona pođe prema
vratima.
On stade ispred nje. - Ne pre nego što čuješ nešto. Reci da me nikad nisi
volela i ostaviću te na miru.
- Naravno da sam te volela... Došao si čak ovamo da mi to kažeš?
- Nijedno putovanje nije dugačko ako čovek nađe ono što želi -
reče Tomaso i nežno se osmehnu.
- Kasno je, Tomaso. Postoje neke stvari koje ne mogu da zaboravim. Bolje
je da idem.
- Laura, oprosti mi što sam te povredio. To sam najmanje želeo.
- Tomaso, izgubio si nešto veoma važno u mojim očima. Poverenje.
- Nažalost, tako je - reče on.
- Kad bih mogao da vratim vreme...
- Ne počinji, Tomaso.
- Moram.
- Ali ja ne moram da slušam - ona pođe prema vratima.
- Pre nego što odeš, saslušaj me. Samo pet minuta a posle toga, kunem se,
više me nećeš videti.
Ona stade pored vrata i okrenu se prema njemu.
~ 46 ~
- Slušam te - reče Laura.

- Sve je bio jedan nesrećan sticaj okolnosti - poče on.
- Slažem se - reče Laura ironično.
On se u muci nasmeja.
- Možda sam ti smešna, ali vreme ti ističe - reče ona.
- Nisam se smejao tebi, oprosti. Ne znam odakle da počnem.
- Od istine, ako si u stanju - ona ga hladno pogleda.
- Dakle, istina je da sam bio pod velikim pritiskom.
- Jasno mi je to. To se dešava kad muškarac izlazi sa dve-tri
žene istovremeno.
- Vidiš, Laura, ti grešiš. Moja bivša supruga je htela da mi zada poslednji
udarac. Poslednja Rebekina osveta. Htela je da svi pomisle, kao sada i ti, da
sam nepodoban i nemoralan čovek kome je htela da uskrati viđanje sa
decom. Njena bolesna ljubomora nema granice. Načula je da izlazimo i to je
htela da iskoristi protiv mene, pričajući svakakve gadosti.
- Kakve gadosti? - upita Laura.
- Da sam pred decom dovodio u kuću ljubavnicu i da ne pominjem šta još.
- Ali to nije istina - pobuni se Laura.
- To mi znamo. Njen advokat je pronašao svedoke koji bi to potvrdili.
Donata je Rebekina prijateljica i bila je spremna da lažno svedoči.
Laura sede na sofu, ne mogavši da veruje u ono što je čula.
- Ja sam pozvao Elenu koja je ćerka jednog mog prijatelja iz Ferare, a koja
je advokat po zanimanju. Elena je trebalo da bude „zamka” za Rebekine
neosnovane optužbe. S obzirom na to da je ni Donata, a ni Rebeka nisu
poznavale, Rebeka je to pokušala da iskoristi na sudu. Naravno, sve je to
ubrzo bilo okončano tako da Rebeka ništa nije postigla. Želeo sam da te
zaštitim od njenih pakosti i zato sam morao da odem.
- Čekaj, Tomaso. Šta je ona mogla meni da uradi?
- U najmanju ruku mogla je da napravi skandal i ti se posle toga ne bi
osećala dobro i to mojom zaslugom - uzdahnu on.
- Zašto si prodao ordinaciju?
- Nisam je prodao, samo sam je iznajmio jednoj koleginici.
- A kako si uspeo da šarmiraš moga dedu?
- Samo sam se raspitivao o porodici Konti sa Sicilije. Onda smo
razgovarali i on mi je spomenuo da ima unuku Lauru.
- Tomaso, mislim da ti verujem ali sam toliko umorna da ne mogu ništa
drugo da ti kažem sem: izvini - reče Laura i izađe iz sobe.
***
Napunila je kadu i legla, želeći da se opusti i zaboravi na sve što se zbilo
poslednjih meseci.
- Laura! - čula je Malon u predsoblju.
~ 47 ~
- Dolazim - reče Laura.

- Bardo i ja smo se složili da Božić provedemo ovde u našem apartmanu.
Možda ćemo imati i gosta - značajno je pogleda Malon.
- Možda - reče Laura, osećajući kako joj se srce ispunjava ljubavlju.
- Biće to mali porodični skup - nastavi Malon.
- Dopada ti se Bardo? - nasmeši se Laura.
- Ispričao mi je za vas - reče Malon. - Dopada mi se.
- To je najlepša vest koju sam čula - Laura je zagrli.
- Požuri, momci samo što nisu stigli - reče Malon.
Laura se spremi i začešlja sada već dugu kosu. Njeno uzbuđenje zbog
Tomasa je raslo svakim minutom.
***
Laura se probudila i na prstima otišla do kupatila. Malon je još spavala i
nije želela da je budi. Bila je presrećna. Istuširala se, obukla i požurila da
nađe Tomasa. Dogovorili su se da se nađu na kafi u restoranu.
- Stigla si, ljubavi moja - on ustade da je sačeka.
- Da li si me dugo čekao?
- Malopre sam sišao. Kako si spavala, ljubavi?
- Celu noć sam te sanjala - ona ga pogleda sa očima punim ljubavi.
- Laura, izluđuje me tvoj osmeh, tvoj glas. Da li si ikada pomislila da ćemo
se sresti baš u Rimu?
- Sanjala sam o tome - ona dotače njegovu ruku.
On je nežno poljubi u ruku i pruži joj čašu sa šampanjcem.
- Da nije malo rano za vino? - reče ona.
- Ispićemo do kraja. Gledaj me u oči, ljubavi.
- To sam i nameravala - reče ona uzimajući čašu od njega.
- Za nas!
- Za nas! - reče ona.
- Da li bi želela da prošetamo?
- Želela bih. Želim da ponesem sa sobom miris Rima i njegove čari - reče
ona ushićeno.
Šetali su pored Tibra, on joj je ljubio usne i pevušio joj njene omiljene
pesme.
- Tomaso, možemo li da svratimo u bistro? - reče ona.
- Prvo moramo nešto da obavimo - on je povede prema svojoj sobi.
- Prijala bi mi topla čokolada - reče ona svlačeći kaput.
- Najpre jedan topli zagrljaj - reče Tomaso i strasno je poljubi.
Otkopčavao joj je bluzu i ljubio njena gola ramena. Uzvraćala mu je vrelim
poljupcima, skidajući preostale delove svoje odeće.
- Tomaso, a predigra? - šaputala mu je nežno na uho dok je
osećala njegovo telo na sebi.
~ 48 ~
- Predugo je trajala, ljubavi. Duže od petnaest godina - strasno joj je

govorio dok je osećala kako postaju jedno.
- Tomaso, toliko sam srećna - nežno mu je šaputala, milujući njegovu
glavu koja je ležala na njenim grudima.
- Želim da budeš još srećnija - on je ponovo uze u zagrljaj.
- Volim te, Tomaso - uzvikivala je dok ga je osećala u sebi.
Grčeviti talas zadovoljstva joj se raširio čitavim telom.
Nešto kasnije su pošli prema njenoj sobi. Malon joj je ostavila poruku da
je u šetnji sa Bardom.
- Želiš li da odemo večeras do grada? Biće nešto što ti voliš - zagonetno se
nasmeši Tomaso.
- Volim tebe - reče ona mazno mu prilazeći.
- Laura, dovodiš me u iskušenje.
- To i želim - poljubi ga ona i nasloni glavu na njegove grudi.
Zaplesali su u ritmu melodije koja je dolazila pravo iz njihovih srca. Nisu
čuli Malon i Barda koji su ušli i zadivljeno ih posmatrali. Bardo se nakašlja, a
Malon se nasmeja.
- Tu ste, golupčići - reče Malon.
- Tomaso, stigli su nam kumovi - nasmeja se Laura. - Možete da nam
čestitate.
- Bardo, donesi šampanjac - reče Malon.
- Odmah - reče on.
Nešto kasnije, tiskali su se oko ulaza prepunog Auditorijuma.
- Ovo nikada neću zaboraviti, Tomaso!
- Želeo sam da uživaš u svakom trenutku i da ga podeliš sa mnom.
- „Veće serenada”. Misliš li da će biti i naša pesma?
- Siguran sam, pa makar morao da je otpevam sam - nasmeja se on.
- To ćeš kasnije - ona ga vragolasto pogleda.
***
Tomaso i Laura su narednog dana odlučili da se vrate u Feraru.
- Laura, dok smo ovako visoko među oblacima ili, još bolje, na sedmom
nebu, da li bi pristala da se udaš za mene?
- Da - reče ona.
- Odmah?
- Misliš... odmah?
- Da - on pogleda na časovnik.
U tom trenutku pojavi se stjuardesa, gurajući ispred sebe kolica sa
šampanjcem i svadbenom tortom.
- Gospodine Mancini, jeste li spremni? - upita ga ljubazno pilot.
Laura je bila iznenađena i srećna u isto vreme.
- Draga, da li si spremna? - upita je on.
~ 49 ~
- A prsten? - reče jedna starija gospođa koja je sedela iza njih.

- Tu je i prsten - reče on i stavi Lauri prsten na ruku.
- Da li bi gospođa želela da nam bude kuma?
- Naravno - reče žena.
Pilot im je pročitao Zakon o braku posle koga se čuo aplauz za svih strana.
Stjuardesa je služila putnike šampanjcem i oni su nazdravljali mladencima.
- Možete da poljubite mladu - reče pilot.
Tomaso je nežno poljubi. - Da li si srećna, ljubavi?
- Kao na sedmom nebu - reče ona uzvraćajući mu poljubac.
- Tvoja sreća mi je najvažnija. Kako se osećaš kao supruga jednog
siromašnog zubara iz Ferare? - upita je on.
-... u siromaštvu i u bogatstvu... već sam se zaklela - reče ona, gledajući ga
pogledom punim ljubavi.
- Ti si moje bogatstvo - reče on.
- I ona tvoja dva anđelčića - reče ona.
- Biće ih još puno, zar ne ljubavi?
- Volela bih - reče ona.
- Laura, moj otac nam je kupio jednu kuću u Ferari. To je njegov svadbeni
poklon.
- Znači, ostajemo u Ferari?
- Želeo sam da ti kažem ovo pre nego što obavimo venčanje u crkvi.
Nadam se da će naši budući kumovi, Bardo i Malon, doputovati čim budu čuli
za nas.
- A ja želim da ti kažem da te volim, jer sam izgleda oduvek i volela samo
tebe.
KRAJ
~ 50 ~

Nikola Koen - Ljubavna Serenada

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Nikola Koen - Ljubavna Serenada

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Sanjalica & Pocahontas

Sanjalica & Pocahontas

EKSTRA LJUBAVNI ROMAN

Tačno u podne brod je uplovio u luku grada Katanije na Siciliji. Laura

- Bila bih ti zahvalna - reče Laura.

Tomaso ugleda vitku crnku kako nešto govori plavokosoj na podijumu i

- Profesorice Konti, mislim da sam našao jedan zanimljiv primerak - reče

pogotovo kada je zaključila da je njena drugarica iz razreda na razne načine

- Ponekad - reče ona. - Ma nije to ništa ozbiljno, Tomaso.

- Kako izgleda? Mislim, možda je neko od meštana.

- U kom smislu? Izvini, verovatno sam indiskretna.

Veče se polako spuštalo na mali studentski kamp koji je odjednom oživeo.

- Ne brini. Ovo ne bih propustila pa makar sedela na iglama kao fakir -

- Ipak mislim da nije u redu. I ne pitaj me zašto. Možda je to samo moja

Laura je dugo ležala budna, razmišljajući o tome kako je Tomaso ponovo

- Ovo je moj najlepši rođendan - reče ona i spontano spusti glavu na

- Tomaso, noćas sam se osećala predivno. Bilo je tako romantično

- Nisi, Laura. Pružila si mi mogućnost da te bolje upoznam. Samo smo bili

- Kao i ti - reče Tomaso odlažući kuhinjski nož.

- Alesija, dosta molim te! - viknu Laura i pogleda u uplašenu,

- Laura, uskoro se vraćam u Mantovu - reče Malon.

- Postoji neko objašnjenje. Sigurna sam u to. Smiri se i sutra ga potraži -

Mogla je da se kladi da je to bila ista ona devojka sa kojom ga je videla u

- Tomaso, sinoć se nešto dogodilo i ja moram da znam šta je to - ona ga

- Da. Ne znam koju igru igra, ali ja to ne mogu da razumem. Ne može da

- Želite li da mu ostavite nekakvu poruku? - upita je žena stojeći ispred

- Znam da je rad dobra terapija, ali ti si previše predana.

- Bardo, možeš li da mi dodaš sos od paradajza? - zamoli ga Laura. - Izvini,

- Izgleda da sam stigao u nezgodno vreme - reče Tomaso odmeravajući

- Ja sam magnet za nedostupne muškarce. O, kako me boli glava - Laura

- Laura, želiš li da odemo na kafu? - reče Bardo, odlažući izveštaj na sto.

- O dušo, tako se radujem. Mogu da zamislim taj vatromet na ulicama.

Sledećeg jutra Laura je krenula prema kongresnoj sali u istom hotelu u

Laura i Malon su narednog dana obilazile prodavnice ukrašene bleštavim

- Slušam te - reče Laura.

- Dolazim - reče Laura.

- Predugo je trajala, ljubavi. Duže od petnaest godina - strasno joj je

- A prsten? - reče jedna starija gospođa koja je sedela iza njih.

You might also like