DAVID

David je bio sasvim običan dečak. Koji je čuvao ovce. Svirao je harfu i uživao u životu. Mnogo toga nije
razumeo, bio je samo dečak, ali to mu nije smetalo da održava svoj odnos sa Bogom. Redovno se molio i
trudio da bude što bolji pastir i što bolje dete. Često je razmišljao o tome kako to da je baš on pomazan
za cara i šta to uopšte znači. On je nekako bio najmanji od svoje braće, a eto, baš njega je sveštenik
izabrao da pomaže za budućeg cara u Izraelu. Znao je on ko je bio kralj Saul, čak ga je i video par puta.
Bio je to visok, lep čovek, delovao je snažno, kako i priliči caru da bude. Nije mu se svidelo kako car Saul
vodi i upravlja carstvom. Sigurno da se on neće tako ponašati kad jednog dana postane car.

David je voleo Boga, i često se molio. U opasnim situacijama, kada bi lav ili medved napali stado, on bi
se pomolio i Bog bi mu dao snage da pobedi i medveda i lava. Jednog dana dok je čuvao ovce i pevao
psalme Bogu došli su po njega. Nisu mu objasnili o čemu se radi ali su mu rekli da se okupa i ošiša, da se
sredi jer ide da vidi cara. Dok je išao ka palati malo je bio nervozan, nikad pre nije bio u palati. Kada je
video cara bio je zadivljen: Onako visok i lep, obučen u carske haljine delovao je baš veličanstveno. Ali
kada ga je pogledao u oči, video je nešto što do tada nije video nikad pre: video je nemir, strah, zebnju,
pohlepu sve u istom trenutku. Ne znajući šta da radi počeo je da svira i peva pesmu koju je napisao
jednom kada je bio uplašen. Zvuk sa harfe i mio glas polako su umirivali cara dok se nije u potpunosti
smirio. David je od tada živeo na dvoru sve dok nije izbio rat sa susednim narodom, Filistejcima. Pošto je
bio dečak i nije mogao u rat, poslali su ga kući kod njegovog oca Jeseja. I dok je trajao rat, Jesej je odlučio
da pošalje Davida da obiđe svoju braću na bojnom polju i da im odnese nešto hrane i čiste odeće.
Hodajući putem pored natovarene mazge David je smišljao psalme i molio se svom Bogu. Uskoro je
stigao do linije fronta. Prolazeći pored vojnika u punoj ratnoj opremi tražio je svoju braću. Odjednom,
začuo se neki neartikulisani zvuk nalik režanju: „Grrrr, vi, crvi, dođite da vidimo koliko je jak vaš Bog! Ja
sam Golijat iz Gata! Pošaljite svog najboljeg i najjačeg ratnika među vama da mu zdrobim kosti i
nahranim ptice njegovim mesom!“ Bio je ogroman. Bio je to div iz Gata, imao je neverovatnu snagu. Tlo
je podrhtavalo kad bi lupao nogom i skakutao od besa. Vređao je Izraelce i njihovog Boga, nazivao ih je
svakakvim pogrdnim imenima. David se okrenuo prema Izraelskim vojnicima, bio je iznenađen što se
niko nije odazvao izazovu ovog džina. U tom su došla njegova braća. Pitali su ga šta će on tu kad bi
trebalo da bude kući da čuva ovce i pomaže ocu. On im je na to odgovorio: „Otac me je poslao da vam
donesem nešto hrane i odeće. Zašto se niko nije javio da odgovori onom bezobrazniku koji vređa našeg
Boga.“ Na to su se njegova braća vrlo naljutila i prekoravala ga. „Šta ti znaš o ratovanju i borbi? Hajde,
daj nam to što je poslao otac i idi kući da čuvaš ovce! Još nemaš ni bradu a ti bi u rat, još bi sa Golijatom
da se biješ. Čoveče, Golijat je visok tri metara i težak barem dvesta kila. Jesi ti lud pa ti svašta pada
napamet? Car je toliko očajan da je ponudio svoju jedinu kćer za ženu, onome ko pobedi Golijata.“ David
je stvarno bio iznenađen ovim rečima. Pitao je svoju braću: „Zar nismo učeni da verujemo? Nisu li nas od
malena naučili da ako imamo vere kao gorušičino zrno možemo pomerati i planine? Zar ne znate da je
naš Bog jači od svakog čoveka? Ako niko neće, ja ću ići da se bijem sa njim. Tukao sam se sa lavovima i
medvedima, uz Božiju pomoć pobedio sam ih. Gospod je pouzdanje moje, neću se plašiti čoveka!“ Neko
je u prolazu to čuo i javio caru Saulu. On je naredio da dovedu Davida pred njim. „Davide čujem da se
spremaš da izađeš pred Golijata iz Gata? Hvališ se kako si po veri pobedio lava i medveda, dali je to
tačno?“ Bez razmišljanja David mu je odgovorio: Da čestiti care Saule, tako je. Sutra ću izaći pred njim i
pobediću ga u Ime našeg boga Oca.“ Car se veoma iznenadio ovim odgovorima. „Dobro“, rekao je car:
Ako već imaš takvu veru idi. Uzmi nešto od moje opreme, to je najbolja oprema koja postoji u Izraelu i
šire.“ David je probao šlem, bio mu je toliko velik da mu je prekrio lice i nije mogao ništa da vidi. Probao
je verižnjaču, ali ispod te težine nije mogao da diše i bila mu je prevelika. Mač i štit nije mogao ni da
podigne. Odlučio je da se suoči sa Golijatom bez ikakve opreme. Poneće samo svoj štap i praćku. Baš kao
kad se tuko sa lavom i medvedom. Spustio se do obližnjeg potoka i izabrao pet kamenčića. Te večeri se
dugo molio i pevao pred Gospodom. Kada je sutra dan Golijat došao da vređa Boga i Izraelce kao i ranije,
David je stajao pred njim sa pastirskim štapom i praćkom u rukama. Golijat i sva Filistejska vojska se
grohotom smejala kada su videli dečaka sa pastirskim štapom i praćkom pred džinom u punoj ratnoj
opremi. „Zar ste poslali dete sa štapom i praćkom da mi se suprotstavi? Vi to mene vređate ili ste
poludeli? Hahahaha, napraviću kašu od njega i nahraniću svog psa sa njime!“ Likovao je Golijat unapred
se radujući lakoj pobedi. David je bio miran. Pogledao je u njega i u Filistejsku vojsku i rekao mu: „Ti si
veliki i moćan ratnik. Imaš oštar mač i ogromno koplje. Ali ja izlazim pred tebe u Ime Gospoda nad
vojskama i danas ću nahraniti ptice tvojim mesom.“ Golijat se toliko razbesneo da je sav pocrveneo.
Počeo je da skače od besa. Mahao je mačem škrgućući zubima. Potrčao je prema Davidu sa podignutim
mačem, zemlja je počela da podrhtava pod njegovim koracima. David je zavrteo praćku u koju je stavio
kamenčić. Kada je dobio potrebnu brzinu otpustio je. Začulo se jedno jako „trasss“. Kamen je pogodio
Golijata i zabio mu se posred čela, pao je uz veliki tresak i podigao se oblak prašine. David je pritrčao
Golijatu, podigao je njegov mač i odsekao mu glavu. Videvši Golijatov kraj Filistejska vojska se uplašila i
počela da beži. Izraelska vojska je tada navalila i pobedila ih. To je bio početak podviga koje je Bog činio
kroz Davida koji je postao car u Izraelu.