EDUKACIJA IZ PSIHODINAMSKE PSIHOTERAPIJE ODRASLIH

CENTAR ZA RAZVOJ PSIHODRAME I PSIHOTERAPIJE NIŠ

ALEKSANDAR STOJANOVIĆ

HERMENEUTIKA SNOVA U PSIHODINAMSKOM TRETMANU

Diplomski rad

Direktor edukacije

Dr Zoran Antić, ECP

Niš, Oktobar. 2020.

Sadržaj

Uvod............................................................................................................................................................6
1. Prenaučno i naučno tumačenje snova.................................................................................................9
1.1. Rano “ne-psihološko” tumačenje snova....................................................................................10
2. Problematika razumevanja snova i sanjanja u filozofiji.....................................................................29
2.1. Epistemoloske osnove...............................................................................................................29
2.2. Kartezijanski skepticizam i snovi................................................................................................29
2.3. Neki eticki problemi u vezi sa snovima......................................................................................34
2.4. Konsekvencionalizam i deontološka pozicija u etici snova........................................................35
3. Kratak pregled hermeneutičke tradicije na zapadu...........................................................................37
3.1. Hermeneutički krug...................................................................................................................39
4. Naučno tumačenje snova..................................................................................................................41
4.1. Psiholoske teorije u interpretaciji snova....................................................................................42
4.2. Sigmund Frojd: psihoanaliza (snovi u svetlu individualnog nesvesnog).....................................44
4.2. Carl Gustav Jung; analitička psihologija (snovi u svetlu kolektivnog nesvesnog).......................55
4.3. Leopold Szondi; schicksal-analiza (snovi u svetlu familijarnog nesvesnog)................................68
4.4. Medard Boss ; daseinsanalyse (Egzistencijalno- fenomeloški model interpretacije snova).......74
4.5. Simboli sna i kako ih razumeti....................................................................................................78
5. Funkcije i značaj snova (klasifikacija prema Ivanu Nastoviću)............................................................85
6. Kvantna teorija kao pomoćni model u metapsihološkoj konstrukciji pojma svesnog i nesvesnog....89
6.1. Osnovni principi kvantne mehanike...........................................................................................91
6.2. Dijalektički odnos kvantne teorije polja, psihoanalize i analitičke psihologije (analiza pojmova:
svesno, nesvesno, Ja, snovi)................................................................................................................101
6.3. San i kvantna realnost (skrivena priroda prirode)- Hipoteza o kvantnoj osobini sna...............108
7. Tehnika interpretacije snova u psihoterapiji....................................................................................117
7.1. Tehnički aspekti tumačenja.....................................................................................................119
7.2. Tehničke sugestije o odabiru načina pristupa razumevanju sna (Aleksander Grinstein M.D,
prošireno komentarima i primerima)..................................................................................................123
7.3. Intervencije i interpretacije u tumačenju snova (Zoran B. Antić, ECP).....................................129

2
 7.4. Osnovne intervencije u tumačenju snova................................................................................131
7.5. Osnovne interpretacije u tumačenju snova.............................................................................134
7.6. Deduktivni levak......................................................................................................................138
8. Završni komentar.............................................................................................................................141
Reference................................................................................................................................................144

3
Predgovor

Ovaj rad je rezultat mog strastvenog interesovanja za snove, pre svega svoje lične snove,
zatim snove bliskih ljudi, i na kraju za snove svojih klijenata u ličnom terapijskom radu. Jos kao
dečak imao sam žive snove, često sam sanjao situacije koje na javi nisam mogao da doživim, ali
snovi su gotovo uvek bili potpuno jasni. U njima nije bilo ničeg misterioznog i nejasnog, oni su
za dečaka od 10-ak godina bili šareni ćilimi protkani uzbudljivim magičnim i dalekim svetovima.
A onda sam se jednog dana probudio i sve je nestalo, sanjao sam i dalje ali mi ništa više nije bilo
jasno. Bol koji me je tada obuzeo zadirao je u suštinu mog bića i taj bol je dugo tinjao u meni.
Šta se desilo?-pitao sam se. Duboko u sebi sam osećao da sam izgubio nešto bitno, ali nisam
znao šta. Polako ali sigurno počeo sam da zaboravljam snove, nisam obraćao pažnju na njih, jer
me je mučila činjenica da ništa od tih slika ne shvatam. Snovi su za mene postali neželjeni gosti,
crno beli filmovi pritom još i bez tona nasuprot blještavim naučnofantastičnim avanturama koje
sam doživljavao pre. Najzad napustio sam taj dečački noćni život i nevoljno ga ostavio u neku
“fioku” svog života. Odgovor je stigao 10 godina kasnije, kada se moje interesovanje za snove
opet probudilo, ovoga puta na naučnim osnovama. Došao sam u kontakt sa knjigom Sigmunda
Frojda “Tumačenje snova”. O kakvom tumačenju se radi, pitao sam se? Kako to da se snovi
tumače? Zatim sam upoznao konce, svesno-nesvesno i primarni i sekundarni proces. San može
da skriva nešto od nas, da maskira, pomera i sažima? U nasoj psihi postoje tokovi koji su
nezavisni od nas samih? Prvi put sam se žestoko uplasio samog sebe, ovo je takodje i trenutak
kad mogu da kažem da sam zaista postao svestan svog unutrašnjeg psihičkog života i njegove
kompleksnosti. Onda mi je sinulo. Tumačenje je pokušaj razumevanja nečeg što ne razumemo,
poznavanje prosto rečeno nekog koda za dešifrovanje, odnosno jezika. Ako sam nekada
razumeo svoje snove a sada ih ne razumem, da li to znači da sam zaboravio jezik koji sam nekad
znao? Ovaj momenat bio je propraćen još jačim nadahnućem pomešanim sa strahom prema
svom unutrašnjem zivotu. Bio sam svestan da sam zaboravio nešto što sam poželeo da opet
naučim. Tek kasnije shvatio sam zašto i kako zaboravljamo jezik snova, i zašto nešto što nam je
prirodno kao deci kasnije postaje toliko komplikovano. Frojd mi je dao nadahnuće da istražujem
svoj unutrašnji svet i da ga donekle razumem, ali stvari nikada više nisu bile iste za mene, kao
Alisa ušao sam u zečiju rupu u kojoj do dana današnjeg tražim zeca a nalazim sve sem njega.
Godine 2013, upisao sam edukaciju za psihodinamskog terapeuta,kod profesora Dr Zorana
Antića, to je za mene bilo ostavrenje sna, mogao sam još više da učim o onome što me
zanima.Kasnije u radu sa klijentima, imao sam jedinstvenu priliku da učestvujem u nečemu
autentičnom što se zove “terapijski savez” bio sam u poziciji da zajedno sa drugim bićem
trazimo njegovog “zeca”. Iako u radu sa klijentima nije uvek bilo prilike za rad na snovima, svaka

4
prilika bila je jedinstvena i ako je san bio barem delimično protumačen značajno je produbljivao
terapijski odnos kao i klijentov unutrašnji život. Što me je dodatno ohrabrilo da se bavim
snovima. Ako igde onda ovde zaista važi izreka da “svrha nije u cilju već u samom putovanju”.
Psihoterapija ne može da se sastoji samo od rada na tumačenju snova, ali bez ovog elementa
uvid u nesvesne procese je značajno oslabljen. Stoga je bitno pristupiti tehnici interpretacije
snova kao jednom od nosećih stubova psihoterapijskog procesa.

Ovaj rad će se baviti fenomenom sna i snevanja, ali će se najpre baviti pristupom prema
snovima u svim epohama i kako se on odražava na bitne segmente života, što nas naposletku
dovodi do naučnog pristupa tumačenju snova kao ne samo jedinstvenom dostignuću nauke več
i kao unikatnom izrazu vremena u kome živimo. Naposletku baviću se nekim novim teoretskim
pristupima snovima, i njihovim mogućim implikacijama na psihoterapijsku praksu i teoriju.

Aleksandar Stojanović
20.08.2020 Niš

5
Uvod

U ovom radu bavimo se fenomenom sna i njegovom upotrebom u psihoterapijskom

procesu. Snovi kao fenomen izučavaju se oduvek u različitim tradicijama, a kasnije su postali i
predmet naučnog izučavanja kao i predmet izučavanja dubinske psihologije. U ovom radu
postoji želja da se obuhvate svi takvi pokušaji, barem delimično kako bi čitaoc postao svestan
obima i specifičnosti problematike koja se tiče snova. U radu idemo od opšteg ka posebnom. Od
opštih shvatanja i teorija, do konkretne operativne tehnike u psihoterapijskom radu. Fenomen
sna uvek je bio zanimljiv ljudskom umu, i čovek je oduvek u njemu nalazio neki značaj, međutim
tek je nauka kasnije uspela da objasni i utvrdi neke konkretne mehanizme koji stoje iza sna.
Raznolikost informacija u ovom radu može možda da zbuni čitaoca, to nam međutim nije bila
namera. Namera je u tome da pokušamo da opišemo sve opšte i specifične probleme kod
bavljenja ovako širokim i još uvek do kraja neispitanim fenomenom. Svako ko se bavio snovima,
bili to ljudi iz daleke prošlosti ili bliske prošlosti, bili oni filozofi, naučnici ili psiholozi, (san je
postao jedan od glavnih predmeta izučavanja u psihologiji), doprineli su boljem razumevanju
ovog fenomena. Zbog toga je bitno obratiti pažnju na neke bitne teorije i modele koji nam
mogu približiti ovaj problem, omogućiti nam razumevanje ovog fenomena iz različitih
perspektiva.

Prvo poglavlje bavi se odnosom naučnog i nenaučnog tumačenja sna. U njemu se

dotičemo osnovne podele u ovoj problematici, koje ćemo se i mi ovde držati. Ovo je zbog toga
što ovakva podela omogućava uspostavljanje diskusije i glavnog diskursa. U sklopu ovog
poglavlja bavimo se značajem snova u tradicijama i kulturama iz prošlosti. Ovde su prikazane
mnoge kulture i njihov odnos prema snu. San je za mnoge narode imao centralno mesto u
njihovoj tradiciji, baveći se tradicijama širom sveta, njihovim obredima, mitovima, kulturom i
različitim praksama, rasvetljava se činjenica da je san oduvek imao poseban značaj za čoveka.
Takođe se bavimo i tradicijama pet velikih religija, Hriščanskom tradicijom, Budističkom,
Hinduističkom, Islamskom, i Judestičkom i kao što ćemo videti u njihovim tradicijama i načinu
tumačenja možemo primetiti anticipaciju modernog tumačenja snova, koje je počelo sa
Sigmundom Frojdom.

Drugo poglavlje bavi se problemom sna u filozofiji. Od Aristotela do danas, problemom

sna bavili su se mnogi filozofi. Iako nisu dali mnoge odgovore, postavili su mnoga značajna
pitanja, koja su kasnije bila od velike pomoći za razumevanje nekih fenomena. Filozofija ne

6
samo što je ukazala na mesto gde treba tražiti neke odogovore, već je i postavila autentičan
diskurs, koji se do dana današnjeg razvija. Mnogi filozofi danas baveći se problemom svesti,
pomoću multidisciplinarnog pristupa uspevaju da izrode značajne teorije, koje više nisu samo na
nivou špekulacija. Takođe filozofija je doprinela definisanju pojmovnih odrednica koje su ključne
za razvoj naučnih teorija. Mi se ovde bavimo samo nekim od mnogih ideja, i glavni akcenat je na
epistemološkim, ontološkim i etičkim temama.

Treće poglavlje bavi se hermeneutikom. Hermeneutika kao disciplina tumačenja široko

je primenjena na rasvetljavanje mnogih fenomena ljudskog duha. Kao takva uticala je i na
dubinsku psihologiju i njen način promatranja. Ovde se takodje bavimo hermeneutičkim
krugom (Schleiermacher), njegovim opštim principima, i njegovom primenjivošću u dubinskom
tumačenju psihičkih pojava. Promatranja o značaju hermeneutičkog kruga ukazuju da je on
uvek aktuelan u naukama koje se bave tumačenjem pojava.

U četvrtom poglavlju bavimo se naučnim tumačenjem snova. Ovde će biti razmatrane

glavne psihološke teorije i prilazi fenomenu sna. Počevši od Frojdove psihoanalize i tumačenja
snova u svetlu ličnog nesvesnog, preko Junga i njegove analitičke terapije , Szondija i njegove
analize sudbine do Medarda Bossa i njegove Daseinanalize. U nastavku, kao dodatak, posebno
se razmatra simbolika u snovima i generalni pristup prema simboličkim manifestacijama sna.
Tumačenje simbola zahteva specifično poznavanje široke oblasti kulture mitova i bajki, kao i
književnosti u najširem smislu te reči, koje bi svaki praktičar trebao da poznaje u nekoj meri.

Šesto poglavlje koje možda najviše odstupa od dosadašnjeg pristupa dotiče se kvantne
teorije polja i njenih mogućih potencijala u eksplikaciji, pojmova svesti, nesvesnog i snova.
Fizika kao eksperimentalna nauka, poslednjih godina daje neverovatne rezultate, zahvaljujući
teoriji kvantnog polja naučnici su u stanju da objasne mnoge fenomene, ovo se izgleda ništa
manje ne odnosi ni na fenomene ljudskog duha. Tokom prošlih vekova, kontinuirano je prisutan
raskol između materijalističke nauke i duhovnih i kontemplativnih (neopipljivih) disciplina.
Kvantna fizika polako uspeva da prevaziđe ovaj raskol, dovodeći duhovnost na polje nauke i
nauku na polje duhovnosti. Pomirenje nauke i duhovnosti do sada je izgledalo nemoguće, ali
čini se da to više nije tako. Naučnicima polako postaje jasno da materija i duh ne postoje
odvojeno, isto kao što talas i čestica ne postoje odvojeno i sami za sebe. Budući na obim
problematike nadamo se da nismo opeteretili čitaoca, jer nam to nije bila namera.
Psihoterapeut ne mora da bude fizičar da bi razumeo neopipljivost fenomena ljudskog duha i
njegovo jedinstvo dualnosti, niti fizičar mora da bude psiholog da bi razumeo istovremenu
materijalnost i nematerijalnost čestice, ali potreba za multidisciplinarnim diskursom u nauci
nikad nije bila veća.

Sedmo poglavlje se bavi tehnikom interpretacije snova u psihoterapijskom procesu.

Ovde se razmatraju alati i instrumenti koje praktičar ima na raspolaganju u tumačenju snova

7
tokom psihoterapije. Prikazane su opšte klasifikacije interpretacija, intervencija, i sugestije koje
bi svakom terapeutu, praktičaru bile od značaja, ovde su kroz klasifikacije prikazani i neki
primeri protumačenih snova iz autorove lične prakse, koji nadam se mogu pomoći da se stvori
bolja slika o nekim specifičnim tipovima snova, koji se često javljaju u terapiji. U okviru ovog
poglavlja pokušao sam da sistematizujem, i slikovito prikažem process tumačenja snova u
tretmanu, na primeru deduktivnog levka , ovaj prikaz sam sam osmislio zbog lične potrebe da
sistematizujem različite aspekte koji se tokom tumačenja sna simultano dešavaju.

Svi izvor i navođenja reference su poštovani kako je propisano. Reference su navođene

kombinovanom metodom navođenja referenci. Ideje koje nisu moje jasno su označene
navodnicima i imenom u zagradi. Primere koje sam navodio potekli su iz moje dosadašnje
psihoterapijske prakse. Ova saznanja su plod moje psihoterapijske obuke, i ličnih interesovanja
za psihologiju religije, filizofiju, snove i fiziku. Mnoge stvari koje sam naučio plod su neumornog
rada Profesora Zorana Antića i njegovog usmeravanja, kao i osvešćivanja potreba za
poznavanjem metodoloških naučnih disciplina, formalnih naučnih disciplina i filozofskih idejnih
koncepata.

8
 1. Prenaučno i naučno tumačenje snova

Podela na prenaučno i naučno tumačenje snova, opšta je u psihoterapijskoj literaturi.

Ova podela često je pogrešno okarakterisana kao ograđivanje nauke od prenaučnih tumačenja
snova u šta spadaju tumačenje snova primitivnih plemena, indijanaca, šamana, proroka,
sveštenika i mudraca nezavisno od njihovog društveno istorijskog konteksta. Međutim podela je
nastala iz prostih književno sholastickih potreba hronološkog organizovanja naučnog znanja.
Smatra se da naučno tumačenje snova počinje sa Frojdom kome prema K.G Jungu pripada
besmrtna zasluga što je stvorio bazu za naučno proučavanje snova, jer njegova knjiga
“Tumačenje snova” predstavlja prvu pravu psihologiju snova. Ovo naravno ne znači da pre
Frojda tumačenje snova nije bilo psihološko, nego je i sam koncept “psihološkog” kao takvog,
bio nepoznat pre pojave psihologije i psiholoških nauka. Ovom podelom tumačenje snova
davnih naroda nije nimalo podcenjeno, budući da i samo “naučno” tumačenje snova ne bilo
moguće bez “prenaučnog” jer je njegova baza. Ja ću se takodje radi lakše orijentacije i
uspostavljanja diskusije ovde držati te osnovne podele sna na “prenaučno” i “naučno”.

San postoji otkad i psihički život čoveka. Dok je nauka relativno mlada ako se u obzir
uzme vreme njenog nastanka. Naši preci tumačili su snove i njihove poruke hiljadama godina
pre nas, i nema sumnje da su bili ako ne uspešniji onda barem uspešni koliko i mi. Medjutim, u
obzir treba uzeti i kontekst vremena, odnosno epohu u kojoj se tumačenje dešavalo kao i ko je
bio tumač sna. Ovo je od neobične važnosti za tumačenje, kao što čemo kroz celokupnu
diskusiju videti.

Kada je u pitanju ovaj fenomen, izuzetno je teško potpuno ga izučavati bez osvrta na
drevna postignuća čoveka i vrednost koja mu je pridavana u prošlosti, imajući u vidu njegovu
sakralnu vrednost naša je dužnost ispitati ova ljudska dostignuća u svetlu današnjih naučnih
postignuća. Postoji jako uska veza izmedju fenomena sna i spavanja i evolucije ljudske psihe,
zato bavljenje ovim fenomenom za početak mora da nas odvede na “opskurnu” teritoriju
davnih vremena, čega ne treba da se plašimo sve dok čvrsto stojimo na temeljima nauke. To ne
znači da odbacujemo naučna postignuća već da poštujemo naše pretke na čijim leđima stojimo.
Od prvih šamana u Sibiru i sveštenika u Iranu i Egiptu, preko antičkih filozofa, Islamiskih Sufija,
pesnika, umetnika, renesansnog čoveka sa širokim poznavanjem prirodnih nauka, do modernog
čoveka naučnika, postoji neprekinuta nit misli i iskustava, ideja i shvatanja o ovom fenomenu.
Ispitivanje ključnih misli dovodeći ih na polje savremene nauke trebalo bi ovde da izrazi
prirodnu sintezu i da je dodatno ojača. Glavni zahvat ovde će se sastojati u tome da se drevne
misli prevedu na savremeni naučni jezik, i uporede sa savremenim saznanjima prvenstveno iz

9
dubinske psihologije, čime bismo uvideli da u prošlosti razumevanje sna nije u totalnoj
suprotnosti sa današnjim razumevanjem, kako smo skloni da mislimo.

1.1. Rano “ne-psihološko” tumačenje snova

Snu je nekad pridavan mnogo veći značaj nego danas. U vremenima kada su poslednji
veliki učitelji i narodi živeli, dok se znanje i dalje prenosilo inicijacijom a ne edukacijom, “onaj ko
je razumeo jezik snova bio je izuzetno poštovan i cenjen u društvu”.(Nastović.2008) Vladari
nisu ništa radili bez predhodnog tumačenja snova, nisu donosili važne odluke koje su se ticale
naroda, znak u snovima bio je važan saveznik u donošenju velikih odluka. Iako je ovo danas
kontroverzno mišljenje tada je to bilo sasvim normalno. Slično mišljenje je zastupao i K.G Jung
koji je takodje značajno doprineo razumevanju i tumačenju snova, mada su se njegovo i
Frojdovo gledište razlikovali jer su se temeljili na drugačijem shvatanju nesvesnog, ipak nisu u
potpunosti različiti. Retko ko je tako slikovito uspeo da predstavi značaj snova nekad i sad,
govoreći o tome on kaže “O snovima se može reći da je od kamena koga su odbacili graditelji
postao kamen temeljac. San, taj nestalni i neugledni produkt naše psihe tek je u moderno vreme
doživeo tako temeljno nipodaštavanje. Nekad je cenjen kao najavljivač sudbine, opominjač i
tešitelj, kao glasnik bogova. Sada ga koristimo kao izveštavača nesvesnog, on mora da nam oda
tajne koje su skrivene od svesti, a to san čini sa zaprepašćujućom potpunošću”. Ovakvo Jungovo
gledište najbolje nam prikazuje važnost snova u prednaučnom i naučnom periodu odnosno u
periodu pre i posle pojave dela Tumačenje snova, za koje Jung vezuje radjanje psihoanalize,
odnosno dubinske psihologije. Ovo znači da je značaj snova za formiranje psihoanalitičke teorije
od izuzetne, možemo slobodno reći i suštinske važnosti. Jer se nigde kao što je to u snovima
jasnije ne vide nesvesni procesi.

Od izuzetnog je značaja najpre se osvrnuti na period prenaučnog tumačenja snova, koje

je bilo daleko rasprostranjeno kod svih naroda. Ovde ću pomenuti samo neke od njih kao i
njihove najznačajnije prakse. Istorijski, antropološki, arheološki I biblijski izvori pokazuju da se
čovekovo interesovanje za san pruža u davna vremena, može se reći da čovekovo interesovanje
za san potiče od trenutka kada je prvi put pokušao da razume poruku snova. Jer su sve stare
kulture imale neki oblik i praksu vezanu za snove, a snovi su se smatrali izvorom saznanja. Zbog
toga su snovi uvek po rečima Cailloisa na dvojak način probuđivali pažnju čoveka, koji se pitao,
sa jedne strane šta mu san poručuje a sa druge strane koji nivo realnosti se može pripisati snu.
Iako su suštinski ove prakse slične jer ih objedinjuje nekoliko ključnih elemenata kao što su
postojanje tumača (vodiča), i shvatanje sna kao poruke koja treba biti protumačena, što se
suštinski ne razlikuje ni od kasnijeg shvatanja psihoanalize, ipak, razlikuju se u načinu tumačenja

10
i pristupa. Bavljenje tematikom prenaučnog tumačenja snova spada u specijalnu granu kako
antropologije tako i psihologije i obim problematike daleko prevazilazi obim ovog rada, ipak,
smatram da je bitno izneti nekoliko bitnih činjenica koji bi nam dale jaku osnovu za neke kasnije
tvrdnje kao i mogućnost komparativnog razmatranja problematike.

Najranije tumačenje snova poznato nauci je u Sibiru od strane Sibirskih Šamana. Prema
arheološkim podacima šamanski rituali su se praktikovali u Sibiru još u neolitu (koji je na tom
području započeo oko 7.000 godina pre nove ere). Šaman označava čoveka, koji stoji u središtu
verskog i kulturnog fenomena- šamanizma. Sledbenici šamanizma, šamana smatraju vračem ili
čudotvorem koji ima mogućnost da tokom svojih putovanja u stanju transa stupi u kontakt sa
“svetom duhova”. Cilj je povratiti dušu bolesnog koja je izgubljena, ili je zbog nekog velikog
stresa ili traume napustila telo čoveka. Gubitak duše je jedno od glavnih verovanja u ovim
praksama koje su se i do dana današnjeg zadržale na području Sibira u gotovo neizmenjenom
obliku. Šaman odlazi u svet duhova, koji je ponekad trans, a ponekad su to poruke primljene u
snu, gde dobija odgovor kako da povrati dušu čoveka. Reč šaman verovatno proizilazi iz
sanskritskog srmana (asketski,asketa), to indicira da su šamani ljudi askete drevnog doba, a
prema Campbellu iz tunguskog jezika ili mandžurskog saman (onaj koji zna kroz ekstatičko
iskustvo), odnosno osobu čije su moći zasnovane na ekstatičkom iskustvu. Slične prakse
nalazimo i kod mnogih plemena Afrike, Okeanije, srednje i južne Amerike.

U Africi za razliku od ostalih verovanja postoji veoma čudan i autentičan pristup

tumačenju. Radi se o paradoksalnoj interpetaciji sna. To znači da ako je snevač nešto sanjao,
dogodiće se potpuno suprotno u realnosti. Iz moderne perspektive ovo izgleda kao vrhunac
sujeverja. Mnogi kritikuju ovakav pristup jer prema njihovim rečima ovo na šokantan način
razbija naučni princip falsifikacije, gde se u krajnjoj liniji proces svodi na trik uma u kome snevač
ili pobedjuje ili gubi. Iako je ovo donekle istina, nije u potpunosti tako. Paradoksalna
interpretacija se oslanja na bazičnu binarnu prirodu snevačkog uma, konkretno na binarnu
prirodu nekih slika i tema koje se javljaju u snovima. Neki kognitivni naučnici potvrdjuju da
opozitna logika upravlja mnogim metaforičkim kategorijama koje upravljaju budnom mišlju i
jezikom. A Isto to možemo ponekad primetiti i u snovima. Posebno je zanimljivo narodno
verovanje kod Srba da ako sanjamo nečiju smrt to znači da smo mu produžili život. Ovo se javlja
u još nekim kulturama i vidimo da je na dublji način prisutno u ljudskoj prirodi pošto nije
isključivo kulturološko obeležje. Voleo bih pomenuti primer koji je vezan za Afriku i koji ujedno
potvrdjuje da su se na osnovu snova u prošlosti donosile važne odluke, kao i prisustvo
paradoksalne interpretacije, ovaj primer je ujedno i najstarija priča na području Afrike o
snovima koja je preživela. Reč je o snu Kralja Shabake, Etiopski kralj u 8. Veku pre nove ere čije
se carstvo protezalo do Egipta. Kada je osvojio Egipat, sanjao je čoveka kako stoji pored njega,
čovek mu je govorio da bi trebao da sakupi sve Egipatske sveštenike na jedno mesto i da ih
ubije. Iako je bilo očekivano da Vlada Egiptom, i ovakav vid odmazde je bio očekivan, Shabake je

11
ovaj san shvatio kao da bi načinio ogromnu uvredu bogovima tako da je naredio povlačenje
vojske nazad u Etiopiju a Egipatskom sveštenstvu je dao vlast nazad, (nije isključeno da mu je
ovaj san bio porotumačen od strane nekog drugog). Njegova odluka zasnovana na snu odnosila
se na njegov religiozno-moralni aspekt, iako je san lako mogao da bude protumačen kao
naređenje ili blagoslov bogova.

U Afričkoj tradiciji vizije imaju centralni značaj u procesu sanjanja. Zulu pleme sa juga
Afrike koristi istu reč (iphupho) da označe kako san tako i vizije u budnom stanju. Za pleme
Temne na zapadu Afrike snovi su način pomoću koga razvijaju sposobnost za lečenje i
pomaganje svojim saplemenicima. Pleme Yansi pravi razliku između “običnih” snova i “velikih”
proročkih snova koji otkrivaju bitne stvari. Kada su u pitanju košmarni snovi Yansi koriste obilje
rituala kako bi ublažili njihove moguće posledice.Takđe, Svako jutro kada se probude
prepričavaju san suprugu ili supruzi i pokušavaju da prepoznaju moguće opasnosti i upozorenja
koje ih čekaju tog dana. Pleme Bantu iz centralne i južne Afrike takođe pravi razliku između
malih i velikih snova. Afrika je nastanjena mnogim zatvorenim zajednicama, koje se međusobno
razlikuju u verovanjima i običajima, ali ono što je svima zajedničko je postojanje tumača snova,
obično je to neko stariji, koji je od mladosti bio prepoznat kao budući duhovni vođa, i koji je
tokom života stekao znanje i iskustva kako da pomogne. U pojedinim plemenima kao na primer
Yansi ni jedna veća odluka se ne donosi bez prethodnog konsultovanja sa starešinom koji
najčešće tumači san onoga koji mu se obraća. Bilo da se radi o bolesti, podeli imanja, rešavanju
konflikta ili odlasku u rat ili lov. Imajući u vidu starost ovih kultura i činjenicu da su veoma dugo
bili kulturološki autohtoni, prema antropološkom stavu mogu se uzeti i uzimaju se za model
čoveka kakav je bio u prošlosti. Imajući to u vidu može se kazati da je čovek od davnina
prepoznao vrednost snova i njihovu isceliteljsku moć .

U Okeaniji situacija je slična kao u Africi, iako dugo vremena kulturološki autohtoni, i do
njih su došli hrišćanski misionari. Okeanija je bogata tradicijama i autohtonim narodima od kojih
čak i danas postoje neka plemena koja nisu stupila u kontakt sa zapadnom civilizacijom.
Podatke koje imamo, isto kao i u Africi uglavnom dolaze od strane Hrišćanskih misionara koji su
dolazili na ove prostore. Ljudi koji su naselili ove prostore u prošlosti doneli su sa sobom i
učenja svojih predaka koja su opstala do danas. Iako agrikulturno nerazvijeni njihova kultura I
običaji su na neverovatno visokom nivou. Ovo uključuje i njihovo osnovno kosmološko učenje o
nastanku sveta i mestu čoveka u svetu koje je prikazano u vidu mita o jednistvenom
primordijalnom snu (“Tjukurrpa, Alchera”), ili kako se prevodi “veliki san” i “vreme snova”,
medjutim ovo je samo delimično tačno, drugačiji prevod bio bi “poredak predaka”. Oni
smatraju da je tjukurrpa mesto van običnog prostora i vremena, a ipak stalno prisutno u svakoj
osobini sveta. U početku su predci sišli i svojim kreativnim naporom ispevali svet u postojanje,
predci i dalje žive u tom svetu, a ljudi i dalje imaju sposobnost da se povežu sa tim svetom
preko ličnih snova,(zapamtite ovo jer ćemo kasnije sretati iste koncepte u delu o kvantnoj fizic).

12
Oni prave razliku izmedju Tjukurrpa i Kapukurri što se odnosi na lični san. Aboridzini koji važe za
najbolje sanjače posebno osećaju razliku izmedju ova dva fenomena, i od malena uče svoju
decu o značaju sna i podstiču ih da pričaju svoje snove. Nigde drugde na svetu sem kod
Aboridzina nije primećen toliko otvoren pristup snovima. Snovi se često i naširoko prepričavaju,
čak i u grupama. Postoji verovanje koje kaže da je svako dete rođeno u ovaj svet rođeno tako
što ga je majka ili neki bliski rođak sanjao, tako je dete započelo proces napredovanja u ovaj
svet. Prema Aboridzinima smrt je samo povratak natrag u Tjukurrp-u. Aboridzini su snove
uzimali toliko ozbiljno da su razvili praksu grupnog sanjanja i putovanja kroz snove. Posle
pripremnog rituala, ova putovanja su vođena pomoću lekara i iskusnog sanjača koji su se zvali
mapar-i, koji je imao ulogu vodiča i zaštitnika na ovom putovanju. Kasnije su snovi tumačeni
javno. Ovakva praksa imala je suštinski značaj za zdravlje zajednice. Iako kao što ističe K.G Jung,
primitivan čovek nije logičniji ili nelogičniji od savremenog čoveka, već su samo njegove
pretpostavke drugačije, ipak primitivan čovek ima drugačiji odnos prema snu od modernog
čoveka. To se ogleda u činjenici, o čemu nas informiše Levi Bril (Levy-Bruhl) u svojoj poznatoj
knjizi Primitivni mentalitet (1922), da je “ono što primitivac vidi u snu, po pravilu za njega istina,
tako da putovanje u snu smatra stvarnim putovanjem, pa mu san dobavlja podatke koji za njega
vrede isto toliko, ako ne i više kao normalne percepcije koje doživljava u budnom stanju. Otuda
su za arhaičnu svest vidljivi I nevidljivi svet isto”. (Nastović,2000). Ovakve ili slične prakse široko
su rasprostranjene i na Novoj Gvineji. A najbolji primer za to su narod Mekeo u čijoj kulturi
snovi i danas igraju bitnu ulogu. Pleme Nagaing pravi striktnu razliku između “pozitivnih”snova i
“negativnih” taboo snova. Kod ljudi Asabano plemena iako su kroz misionarenje prihvatili
hrišćanstvo snovi i dalje igraju centralnu ulogu u njihovoj hrišćanskoj veri. Bitno je pomenuti i
Senoie, pleme u Maleziji koje je autentično po svojoj praksi kontrole snova. Ovo se odnosi na
njihovu tvrdnju da su sposobni da koriste snove za specifične svrhe. Posle doručka ovi ljudi se
okupljaju i zajednički prepričavaju šta su sanjali te noći, kroz ovo izražavaju svoja mišljenja i
ideje, a takodje rešavaju i konflikte. Ova praksa čini Senoie jednim od najzdravijih i najsrećnijih
naroda na svetu među kojima nema mentalnih bolesti i nasilja.

U Mezomerici I Juznoj Americi su kod raznih tamošnjih plemena prisutne prakse lečenja
i pomaganja zajednici kroz snove. Posto su ljudi pre-kolonizovane Amerike odvajkada bili lovci,
veoma su cenjeni snovi u kojima se javljaju duhovi životinja, koji im na neki način pomažu da
nađu kreativna rešenja za problem koje imaju na javi. U jugozapanom delu Amerike gde je živeo
narod Mohave, do danas su ostala verovanja da im “noćne vizije” kako ih oni zovu, pomažu da
nađu put u životu, način da se izleče, da iz njih dobijaju hrabrost za bitku ili obredne pesme i
molitve, kao i ostale forme praktične mudrosti. Narod Quiche koji živi malo južnije često
prepričava svoje snove na javnim okupljanjima i ohrabruju decu da pokušaju da zapamte svoje
snove. Ovo pleme nije izuzetak u ovoj praksi, koja podseća na današnju grupnu analizu snova.

13
 Prema verovanju nekih Indijanskih plemena život je jedan veliki san, iz koga se budimo
kad umremo. Ovo verovanje dosta podseća na Hinduističko učenje o Mayi (Maja) odnosno o
iluzornosti pojavnog sveta. Prema rečima Levy-Bruhl-a mnoga plemena imaju samo jedno
božanstvo kome se apsolutno priklanjaju, i izvršavaju svaku njegovu zapovest, a to je san. Oni
mu se podvrgavaju i sa najvećom tačnošću izvršavaju njegove zapovesti. Bez obzira šta mislili
bitno je da to što pre urade, čak i ako se radi o ubistvu. Otuda indijanac potpuno veruje svojim
snovima i pusta da ga vode dok se neka druga plemena zadovoljavaju samo izvršenjem
najznačajnijih snova.( Nastović, 2000). Psiholozi, psihoanalitičari i kognitivni naučnici bavili su se
čitanjem antropoloških izveštaja o snovima takozvanih “plemenskih”, “primitivnih” ljudi i
uporedjivali ih sa snovima “modernih”, “urbanih ljudi” kako bi pronašli razlike, međutim
najčešće su pronalazili sličnosti. U antropologiji je skoro odbačena metodologija analize sadržaja
na osnovu kulturoloških, tradicijskih ili jezičkih razlika. U skorije vreme antropolozi su takodje, u
dodiru sa psihoanalitičkim teorijama, i sami postali izvežbaniji u praćenju i tumačenju svojih
nesvesnih reakcija prema ljudima čije snove pokušavaju da tumače, u budućnosti kulturalni
antropolozi mogli bi da postanu više kao psihoanalitičari gde bi osluškivali emotivnu
komunikaciju u snovima u pokušaju da ih protumače (Tedlock.1991). Kod svih plemenski
orijentisanih naroda primećene su dve osnovne stvari. Prva, mistična participacija, pojam koji je
uveo Levz-Bruhl da opiše “praformu ega” koja podrazumeva biti jedno sa objektom, odnosno
nepostojanje razlike izmedju subjekta i objekta. Ono što se dešava izvan njega, dešava se i u
njemu. Ono što se dešava u njemu dešava se i izvan njega. (Jung, 1997). Drugo je, mehanizam
projekcije nesvesnog u objekt i introjektovanje objekta u subjekt, koji predstavlja bazu
primitivne psihologije čoveka. (Nastović.2008), a na kojima se baziraju sve značajnije teorije
razvoja ličnosti. Počevši od Pijažea do teorija Melanije Klajn.

U tradiciji naroda koji su živeli u regiji plodnog polumeseca u vreme pre i posle nastanka
Mesopotamije san je imao važnu ulogu, posebno aspekt koji se odnosi na njegov proročki
karakter. Izveštaji koji su do danas preživeli upućuju nas na to da je u kulturi ovih naroda jako
cenjen prekognitivni karakter snova, ovo je prisutno još ponegde kao u Kineskoj i Vedskoj
tradiciji što ćemo kasnije videti, ali nigde nije bilo zastupljeno u tolikoj meri. Do nas je između
ostalog došla i izreka koja se odnosi na snove a koja glasi: “Ko poznaje snove, poznaje srce svih
stvari”. Problemom prekognitivnih snova kasnije se bavila i psihologija, a Jung se njima posebno
ozbiljno bavio. Za modernog čoveka ideja proročkih snova najčešće je strana. Iz striktno
skeptične perspective, proročki snovi su najbolje objašnjeni kao post-hoc asocijacija dva
anomalična događaja koji su kasnije povezani u jedinstven sled događaja. Proročke snove je
teško razumeti bez usvajanja teorije sinhroniciteta koju je Jung zastupao i na čijoj osnovi je
eksplicirao mogučnost ovakvih fenomena.

Kod Kineza kroz istoriju kao i danas veoma su karakteristični snovi koji se odnose na
polaganje testa. Ovo je tako jer je u Kineskoj tradiciji polaganje testa veoma značajan trenutak u

14
čovekovom životu koji ga može ili uzdignuti u viši stalež lagodnog života ili osuditi na propast i
siromaštvo. Drevni kinezi su možda prvi narod koji je iskusio ovakvu specificnu temu u snovima,
koju smo svi mi koji smo prosli kroz neku vrstu školovanja nekad sanjali, i koja je možemo se
složiti jako neprijatna budući da je osnovna emocija koja se ovde javlja anksioznost. Otvoreni
sistem civilnog testiranja uveden je u Kini još za vreme Han dinastije 196.p.n.e. i duboko je
ukorenjen u Kineskoj tradiciji do danas. Izveštaji o ovakvim snovima su prisutni kroz celu istoriju
Kine do danas kada su dosta česti kod Kineskih studenata. Takodje su snovi u kojima se javljaju
preminuli predci, voljeni, heroji, jako poštovani i oblikovali su kulturnu tradiciju Kine u velikoj
meri. Treba spomenuti i veliki uticaj Konfučijanskog učenja koje u svojoj srži potencira
poštovanje svojih predaka i predavanje svoje volje njihovoj volji kao i naglašavanje moralnih
vrlina i poznavanje tradicije kao načina poštovanja svojih predaka.(Kelly.2008). Značajnu ulogu
su takođe igrali i snovi koji su sanjani pre bitke, jer su oni tumačeni kao mogući znak o ishodu
bitke.

U hinduizmu srećemo veliki broj primera koji nam mogu jasno predstaviti njihov odnos
prema snu. U drevnijim vremenima srećemo veoma mnogo pominjanja sna i snevanja, ali
uglavnom u negativnom kontekstu. Snovi su posmatrani kao potencijalno opasna iskustva.
Snovi su bili mesto susreta kako sa dobrim tako i sa zlim silama. Značajnu promenu vidimo
kasnije, u delu Athrava veda, ovo delo se bavi medicinom, značaj snova je ovde mnogo veći i na
snove se gleda kao na pozitivna iskustva koja nam mogu pomoći u lečenju. U ovom delu snovi
se dele na dve kategorije: Povoljni i nepovoljni. Ono što je najzanimljivije je da su snovi ovde
predstavljeni kao prirodna ljudska iskustva, snovi prema ovom delu mogu imati više značenja
zbog njihove multidimenzionalnosti značenja. Ovde se vidi anticipacija kasnijih koncepata. Snovi
su tačan izraz ljudskih strahova i želja, i ako se valjano interpretiraju mogu biti značajan izvor
spoznaje i budnog delanja. Pamćenje sna je suštinski bitno za njih, jer kako kažu “zaboravljen
san ne može da da plod (bude plodonosan)”. Akcenat u ovom delu je na tumačenju snova radi
beneficija koje taj proces može imati za čoveka i njegovo blagostanje. Od trenutka kada je čovek
počeo da piše, on piše i izveštava o svojim snovima takođe. Beležeći ih, kategorišući ih,
pokušavajući da identififikuje generalne principe u njihovom tumačenju. Uz malo povezivanja
ovde lako možemo videti značajne sličnosti sa Frojdovim shvatanjem fenomena snova. Ljudsko
iskustvo ovom fenomenu je širom sveta kroz istoriju bilo slično, na temelju ovoga možemo reći
da teorija o snu kao univerzalnom ljudskom iskustvu može biti potkrepljena prikazima iz drugih
kultura i vremena. Na osnovu toga možemo možemo opravdati jedinstvenu metodu
interpretacije snova, koja bi za svako ljudsko biće bila relevantna, u meri u kojoj je relevantna
bilo koja naučna činjenica koja se smatra univerzalnom, uzimajući u obzir specifične parametre
kada se nešto opšte primenjuje na posebnom slučaju.

U Budističkoj tradiciji neverovatan je značaj i uticaj snova kroz istoriju i razvoj. Po rečima
Radovana Pušića, vodećeg sinologa, u knjizi Filozofija stare Kine (1996). Carevi i dinastije imali

15
su svoje profesionalne tumače snova pa je “ustanovljen visok državnički položaj profesionalnog
tumača snova”. Poznat je i san o leptiru od Kineskog Filozofa Čuang Ce-a (Kina budističkog
perioda), koji glasi: “Bio sam jedne noći leptir i leteo zadovoljan svojom sudbinom, a potom sam
se probudio i bio ponovo Čuang Ce. I ko sam ustvari? Leptir koji sanja da je Čuang Ce ili Cuang
Ce koji sanja da je leptir”? Ovakvo razmišljanje o snovima ukazuje nam na duboku filozofsku
orijentaciju u tradiciji Kine, između ostalog i kada je reč o snovima. Slična razmišljanja javiće se
na zapadu u vreme renesanse i prosvetiteljstva. Ponajviše u epistemološkim raspravama koje se
dotiču ovog fenomena, posebno u Kartezijanskoj filozofiji, o čemu će kasnije biti reči. Kada je
reč o uplivu Budizma na Kinesko područje, postoje stabilne komparativne studije u kojima se
tvrdi da je budizam više psihologija nego religija ( Kelly,2008). Erih From se bavio ovim pitanjem
u knjizi Zen budizam i psihoanaliza. Fokus budizma na sistematsku analizu mentalnih procesa,
zajedno sa praksom menjanja i preusmeravanja tih procesa daje budizmu mnoštvo zajedničkog
sa kognitivnom naukom na modernom zapadu ako tražimo sličnost psihoanalitičkih teorija sa
budizmom i tu nalazimo pojedine sličnosti. Kada je reć o ovom Čedomir Veljačić u uvodu za
knjigu “Zen budizam i psihoanaliza” kaže “Potrebno je obratiti posebnu pažnju na područje
psihologije podsvesti kada se govori o aktuelnosti zena na zapadu” (Č.Veljačić.1964). Čime se
implicira na duboku psihologičnost Zen Budizma. On dalje nastavlja “Mada sa poređenjima ne bi
trebalo ići predaleko, s obzirom da Budina učenja sadrže mnogo više od same psihologije”. Jer
kao što i sam Erih From kaže “Uprkos činjenici da se i psihoanaliza i Zen bave prirodom čoveka i
praksom koja vodi ka njegovom preobražaju, razlike su izgleda veće nego sličnosti”. (Fromm,
1960). Ipak treba imati u vidu tu relativnu sličnost posebno kada govorimo o tradiciji snova u
Budizmu i Zen budizmu. Najprisutniji fenomen u budističkoj tradiciji snova a i šire je fenomem
metakognicije, forme samorefleksije koja se opisuje kao “biti svestan svesnosti”, “znanje o
znanju”,”mišljenje o mišljennju”, ovakav pogled uticao je i na posmatranje i tumačenje
fenomena snova, gde san nije samo nešto što treba protumačiti već je i produžetak budne
svesti. San je kao i budno stanje prilika da učimo o svom umu i da vežbamo prisutnost i
svesnost. Prema Budističkom učenju, vežbanje svesti u budnom stanju odražava se na svesnost
u snu i obrnuto. San je idealna prilika za meditaciju kao i za vežbanje prisutnosti i nevezanosti. U
snu možemo spoznati naše obrasce ponašanja, razmišljanja i uvideti vezanost za određene
aspekte u našem budnom stanju. U budizmu se metakognitivni potencijali prepoznati od samog
početka i priča o ovoj tradiciji uglavnom vrti oko ljudskih napora da kultivišu ove skrivene
psihološke potencijale posebno u religijske svrhe.

U Japanu pre budizma široko je bila zastupljena praksa inkubacije snova najviše u
slučajevima visokih državnih činovnika ili neke lične patnje ili bolesti. Praksa inkubacije snova
prisutna je i u Grčkoj i Egiptu takodje u cilju lečenja. Pretpostavljamo da je reč o veoma drevnoj
praksi, koja je bila široko prepoznata nekada. Budizam je u Japanu zauzeo drugačiju formu,
odnosno Zen budizam. Iako nije u potpunosti zamenio duboko ukorenjenu tradiciju gledanja na
snove kao poruke predaka, duhova i demona, doneo je novinu u pogledu praktikovanja

16
metakognicije zarad razvoja skrivenih psiholoških potencijala. Poznati su dnevnici snova
monaha Myo-a, u kojima su zabeleženi njegovi susreti sa raznim bićima i situacijama. Ova je
posebno zanimljiva i ukazuje na suštinu shvatanja snova u to vreme. On se naime u snu susreo
sa čudnim bićem, koje ja ovde neću opisivati. Ali onoga koga više zanima ova tema može
konsultovati knjigu Dreaming in the worlds religions: a comparative history, poglavlje o
Budizmu. Moye je u tom susretu mogao da pita to biće bilo šta, ali ono što je zanimalo njega
kao budističkog monaha odnosilo se na njegov budući život. Biće mu je dalo zadovoljavajući
odgovor a zatim je stigla kriptovana poruka „Pazi da ne izgoriš svoju glavu“. Ono što je bitno
zapravo je način na koji on razume ovu poruku, koja govori o velikom nivou samorefleksije i
činjenici da on pokušava da je razume na višem nivou od proste činjenice da sanja nešto i da
sanja biće strašnog izgleda. Poruku je shvatio kao uput na njegovu preveliku vezanost za buduća
dešavanja i nefokusiranost na sadašnji trenutak zbog prevelike želje da se reinkarnira kao neko
više biće, zbog čega mu je glava metaforički gorela, odnosno goreo je u želji da se reinkarnira.
Ovakvo simboličko tumačenje snova kasnije srećemo i kod Frojda i Junga. Setimo se samo
Jungovog primera sa pacijentom koji je imao simptome visinske bolesti i sanjao da voz izlazi iz
šina, kao rezultat njegove neuroze vezane za njegovo napredovanje na poslu. Nekima će biti
vredno pominjanje situacije u tantričkom tibetanskom Budizmu. Kada se oduva sloj prašine
budizma koji je pao na Tibet, ostaje hiljadugodišnja drevna praksa po imenu Bon, ova drevna
praksa lečenja i staza prosvetljenja možda je najekstremnija religozna praksa koja postoji,
arhaične slike sa kojima radi u prvom planu su imaginacije, probudjene slike Bogova i viših bića
sa unapred zadatim ciljem. Ove probudjene vizije podsećaju na metod aktivne imaginacije koji
je Jung osmislio, o kome se još i kaže da je san na javi. Njihov najveći učitelj je Naropa, u
njegovom opširnom tekstu koji je u osnovi drevna psihologija, on pominje i san (Milam) kao
jednu od drevnih joginskih praksi. Učenje o snovima ovde zasniva se na tehnici inkubacije snova
koja već postoji i u drugim tradicijama, ali se nigde nije očuvala i nije ovako detaljno zabeležena.

Bili bismo nepravedni kada ne bismo barem pomenuli i praksu joge. Ova drevna praksa
danas je prilično raširena u svetu. Ali njen pravi značaj i potencijal ostaje ipak idalje skriven
samo za inicirane pojedince. Joga je u osnovi drevna psihologija. Patandjalijeva joga sutra,
mogla bi se izučavati čitavog života, stalno se vraćajući na nju. CItirću Patanđalija, koji je bio
matematičar duha, njegovi formulacije su formule duha, jednačine iz kojih uvek dobijamo isti
rezultat, on za jogu kaže “: Joga je obračun sa delatnošću svesti”. Cilj joge je da “posmatrač
odvoji sebe od posmatranog”, odnosno da ja postepeno diferencira sebe od ne ja kako bi u tom
procesu diferencijacije Ja došlo do svoje suštine koja je Atman, odnosno sve Ja, sveukupnost
postojanja. U jogi je zastupljena praksa joginskog sanjanja, ova praksa teži da snove iskoristi kao
predmet za razbijanje iluzije. Glavni problem iluzije je neznanje (avidja), diferencijacijom ja od
ne ja stičemo znanje (vidja), što oblak neznanja, mrenu neviđenja postepeno sklanja sa
čovekovih očiju. U to smislu jogini ne prave razliku između sna i jave, ovo su komplementrna

17
stanja jedne svesti. Čak je san pogodniji za uvide nego budnost opterećena telesnim
potrebama, vezanošću za materiju i zakonima fizike.

Stari Egipat bio je prestonica tumačenja snova i u jednom periodu mesto gde se čuvalo
celokupno civilizacijsko znanje. Ne zaboravimo da su neki Grčki filozofi medju kojma je bio i
Platon učili od Egipatskih sveštenika. Da bi se u to vreme postalo profesionalni tumač snova,
bile su potrebne dugogodišnje studije koje su se završavale u takozvanoj „kući života“, nekoj
vrsti današnjih univerziteta, što nam govori da sa jedne strane, nije svako mogao da se bavi
time a sa druge, da je značaj koji je pridavan snovima i u Egiptu bio veliki. (Nastović,2008). Snovi
u Egiptu su bili neverovatno značajni za sve, a posebno ako ih je sanjao faraon, tako da su snovi
i visoka politika bili u veoma prisnom odnosu, pa se nešto tako važno nije moglo prepustiti
sličaju. Ovakav značaj snova za državnu upravu vidimo i u Kini, kao i u Grčkoj, ali i još ranije u
Africi i Mesopotamiji. Danas su snovi u tom pogledu potpuno skrajnuti, barem koliko to znamo,
čak i da se danas koristi ovakva praksa verovatno je vrlo individualno i zavisi od same ličnosti i
njenih ličnih uverenja. Ne sumnjam da snovi ne bi bili u stanju da mudro daju odgovor i rešenje
bilo kog problema, čak i ako se oni tiču politike, diplomatije, ekonomskih i vojnih strategija itd.
Samo kada bi se zaista težilo njihovom rešavanju, jer svaki san u sebi nosi višeslojnu poruku
kako za sanjača i njegovu individualnu situaciju, tako i za njegovu kolektivnu situaciju u vidu
univerzalnih poruka (Nastović, 2008), koje su deo kolektivne mudrosti. U Jevrejskim starinama, u
prvoj Mojsijevoj knjizi, knjizi postanja,(хебр. ‫ בראׁשית‬- Берешит; грч. Γένεσις; лат. Genesis), nalazimo
primer proročanskog sna o kravama i klasju, koji je tumačio Josif, koji je prema Frojdovom
navođenju, opširniji nego u Bibliji. Naime faraon je sanjao da je iz Nila izašlo sedam debelih
krava, ali odmah se iza njih pojavilo sedam mršavih, ružnih krava, koje su za tren oka proždrale
debele krave, a pritom se nisu nimalo ugojile:

„A posle dve godine dana usni Faraon, a on stoji na jednoj reci. 2 I gle, iz reke izađe sedam krava
lepih i debelih, i stadoše pasti po obali. 3 I gle, iza njih izađe iz reke sedam drugih krava, ružnih i
mršavih, i stadoše pored onih krava na obali.4 I ove krave ružne i mršave pojedoše onih sedam krava
lepih i debelih. U tom se probudi Faraon. 5 Pa opet zaspa usni drugom, a to sedam klasova izraste iz
jednog stabla jedrih i lepih;6 A iza njih isklija sedam klasova malih i šturih; 7 pa ovi klasovi mali
pojedoše onih sedam velikih i jedrih. U tom se probudi Faraon i vide da je san. 8 I kad bi ujutru, on se
zabrinu u duhu, i poslavši sazva sve gatare misirske i sve mudrace, i pripovedi im šta je snio; ali niko ne
može kazati Faraonu šta znači.9 Tada progovori starešina nad peharnicima Faraonu i reče: Danas se
opomenuh greha svog.10 Kad se Faraon rasrdi na sluge svoje i baci u tamnicu u kući zapovednika
stražarskog mene i starešinu nad hlebarima, 11 Usnismo jednu noć ja i on, svaki za sebe po značenju sna
svog usnismo.12 A onde beše s nama momče Jevrejče, sluga zapovednika stražarskog, i mi mu
pripovedismo sne, a on nam kaza šta čiji san znači. 13 I zbi se kako nam kaza: mene povrati Faraon u
službu, a onog obesi.14 Tada Faraon posla po Josifa, i brže ga izvedoše iz tamnice, a on se obrija i
preobuče se, te izađe pred Faraona.15 A Faraon reče Josifu: Usnih san, pa mi niko ne ume da kaže šta
znači; a za tebe čujem da umeš kazivati sne. 16 A Josif odgovori Faraonu i reče: To nije u mojoj vlasti,
Bog će javiti dobro Faraonu.17 I reče Faraon Josifu: Usnih, a ja stojim kraj reke na obali. 18 I gle, iz reke

18
izađe sedam krava debelih i lepih, te stadoše pasti po obali. 19 I gle, iza njih izađe sedam drugih krava
rđavih, i vrlo ružnih i mršavih, kakvih nisam video u celoj zemlji misirskoj. 20 I ove krave mršave i ružne
pojedoše onih sedam debelih,21 I kad im biše u trbuhu, ne poznavaše se da su im u trbuhu, nego opet
behu onako ružne kao pre. U tom se probudih.22 ”. 1 Mojsijeva. 41:1-22.

Posle prvog sna Faraon se probudio uznemiren, i počeo da razmišlja šta bi san mogao da
znači, ali je tako zaspao i imao još jedan san, koji ga je još više uplašio i zbunio.

Pa opet usnih, a to sedam klasova izraste iz jednog stabla jedrih i lepih; 23 A iza njih isklija
sedam malih, tankih i šturih.24 I ovi tanki klasovi proždreše onih sedam lepih. I ovo pripovedih
gatarima, ali mi ni jedan ne zna kazati šta znači. 25 A Josif reče Faraonu: Oba su sna Faraonova
jednaka; Bog javlja Faraonu šta je naumio. 26 Sedam lepih krava jesu sedam godina, i sedam lepih
klasova jesu sedam godina; oba su sna jednaka. 27 A sedam krava mršavih i ružnih, što izađoše iza onih,
jesu sedam godina; i sedam klasova sitnih i šturih biće sedam godina gladnih. 28 To je što rekoh
Faraonu: Bog kaže Faraonu šta je naumio.29 Evo doći će sedam godina vrlo rodnih svoj zemlji
misirskoj.30 A iza njih nastaće sedam gladnih godina, gde će se zaboraviti sve obilje u zemlji misirskoj,
jer će glad satrti zemlju, 31 Te se neće znati to obilje u zemlji od gladi potonje, jer će biti vrlo velika. 32 A
što je dva puta uzastopce Faraon snio, to je zato što je zacelo Bog tako naumio, i na skoro će to učiniti
Bog” 1 Mojsijeva. 41:23-32.

Pošto niko od najboljih tumača nije uspeo da mu protumači san, neko se setio Josifa koji
je u to vreme bio u Faraonovom zatvoru i koji je već tumačio snove Faraonovom peharniku i
Faraonovom pekaru, čije se značenje zaista obistinilo. Jednom je san protumačio da će biti
oslobodjen a drugom da će biti pogubljen.

I pošto je saslušao priču o Faraonovom snu, Josif je rekao: “Tvoj san, o kralju, po svom
izgledu svakako je dvostruki san, ali oba vidjenja imaju samo jedno značenje: nakon sedam
rodnih godina nastupiće sedam godina gladi”, što se i obistinilo. Faraon je poslušao Josifov
savet koji kasnije pomogao da Egipat ima zalihe hrane u vreme najveće suše, toliko da je
pomagao svojim susedima. (Nastović,2008). Ovime je Josif pokazao da nije samo pronicljiv
tumač snova već i vešt savetnik u politici, što ga je kasnije učinilo savetnikom Faraona, i onog
koji je načelu koji su se brinuli o sakupljanju hrane. Na ovom mestu prirodno je za trenutak
osvrnuti se na Jevrejsku tradicuju i njen odnos prema snovima. A za to imamo najviše podataka
u Starom zavetu.

U Svetom pismu ima mnogo pominjanja snova, reč "san", hebrejski chalom, spomenuta
je preko 60 puta u Starom zavetu. Ponekad se odnosi na obične snove (Isaija 29:8, Psalam
73:20), ali češće se odnosi na proročke snove ili snove Božijih otkrivenja, njegovih planova i
ciljeva. Odgovarajuće grčke reči u Delima enupniois enupniasthesontai, "sanjaće snove", mogle
bi se takođe prevesti i kao "imaće vizije u snovima". Ovo opet ukazuje na to da se vizije i snovi
koriste u Bibliji kao reči sa istim značenjem. Danilovi snovi i vizije od 7. do 12. poglavlja i
Jezekiljeva vizija doline suvih kostiju, gde suve kosti predstavljaju razasuti izraelski narod koji će

19
Bog sakupiti u njihovoj zemlji, oprostiti im i staviti svoj Duh u njih (Jezekilj 37:1-14). Zatim
Jakovljev san o grandioznim, širokim merdevinama koje se protežu od zemlje do neba (1.
Mojsijeva 28:12-15) i Solomonov san u Gavaonu (1. Carevima 3:5-15) su primeri takvih snova,
takodje, u Joilu 2:28, Joil je prorokovao da će Sveti Duh dati vernicima vizije i snove kada Bog
izlije svog Svetog Duha na svako telo. Na dan Pentekosta (Pedesetnice), Petar je, uvežbavajući
dar proricanja, potvrdio Joilovo obećanje: "... i mladići vaši videće utvare i starci vaši sniće
snove" (Dela 2:17). Vidimo da su Jevreji takodje pravili razliku izmedju običnih i proročkih snova,
kod kojih se proročki izdvajaju jasnim porukama ili vizijama u snu koje dolaze od Jahvea. Jung je
kasnije u svojoj klasifikaciji snova uvrstio proročke snove. A Viktor Frankl u knjizi Bog podsvesti
govori o religioznim snovima. Gde na temeljima “duhovnog,religioznog nesvesnog” gradi
Egzistencionalističko-analitičko tumačenje snova. Vidimo koliki je značaj snova za Jevrejski
narod, i koliku su pažnju obraćali njihovi mudraci i proroci na poruke snova koji bi mogle da se
tiču budućih događaja na nivou naroda. Ne podseća li ovo i na sam san koji je Jung imao pre
početka prvog svetskog rata kada je sanjao da reka krvi prekriva Evropu. Tada nije znao šta to
znači, ali je kasnije bio siguran da je ovaj san proročki predskazivao budući rat. U Pričama
29:18 piše da se narod rasipa kada nema vizije (Chalom). Što se takodje prevodi kao snove. To
znači da odbacuju sve zabrane, što je čest slučaj sa čovečanstvom danas - i žive razuzdano. Ovo
nije usamljen primer jer smo se iz dosadašnjeg uverili koliki je značaj imao san za očuvanje
tradicije i nacionalnog identiteta kroz sve vremenske epohe, posebno u plemenskim
zajednicama gde je bio čuvar zdravlja i produktivnosti zajednice. A većini tih plemenskih
zajednica je nemanje snova smatrano za bolest, koji se poistovećivao sa gubitkom duše što je na
kraju dovodilo i do fiizičkih bolesti i osipanja zajednice. Ovo se i psihoanalitički može objasniti na
osnovu Frojdovih zaključaka. Nedostatak sna je odraz mehanizma potiskivanja, ako ne sanjamo
funkcija snova je poremećena što dovodi do neurotičnih tegoba, u krajnjoj liniji neurotične
tegobe dovode do fizičkog oboljevanja i rasipanja značajnih kapaciteta i energije osobe. Ovde se
može videti jasna veza izmedju razmišljanja ljudi iz prošlosti i kasnijih psihoanalitičkih ideja.

O Antičkoj Grčkoj i njenim primerima o odnosu prema snu, mogla bi se napisati cela
jedna knjiga, a možda u par tomova. Ja ću zbog toga na ovom mestu samo pomenuti dva
primera za koja mislim da su najzanimljivija i da nam daju dovoljno materijala da steknemo što
bolju sliku o njihovoj tadiciji kada je reč o snovima. Dobro je poznato koliku je pažnju antičko
doba pridavalo snovima, doduše pretežno njihovoj proročkoj funkciji. Prvi tumač snova je niko
manji nego Prometej, što ga nije sprečavalo da ide ka svojoj tragičnoj sudbini. O značaju snova u
Grčkoj najviše nam govori njihovo mesto u svakodnevnom životu. Tako su na primer mnogi
bolje stojeći ljudi, koji su držali do sebe, imali svog stručnjaka za tumačenje snova. (M. Popović,
1985). Iako su se Platon i Aristotel doticali fenomena snova i snevanja izgleda da je ipak najveći
autoritet na ovom polju bio Artemidor iz Daldisa (134-200). On je napisao čak pet knjiga o
tumačenju snova, koje su se uglavnom sačuvale do danas, objedinjene pod zajednićkim
nazivom simbolika snova. Najznačajnije delo je apologija snova, jer su mnogi tada izrazili skepsu

20
u mogućnost tumačenja snova. Artemidor se kao što Frojd ističe prvi osvrnuo na “metodu
tumačenja” snova. Odnosno na sanovnike, tako da on prilikom tumačenja nije vodio samo brigu
o sadržaju sna, nego i o ličnosti snevača i njegovoj aktuelnoj situaciji. Što je i danas neizostavni
element u tehnici tumačenja snova u psihoanalitičkom tretmanu. Za njega Jung navodi da “je
bio mnogo više nego samo praktičar” jer je dao najsistematskiju teoriju snova u prenaučnom
periodu. Frojd kaže da je Artemidor u tumačenju sna koristio ne svoje asocijacije, već lične
asocijacije snevača i da san nije posmatrao kao celinu već je tumačio svaki njegov element
posebno, u odnosu na celinu. Takodje je tvrdio da isti element sna ne znači isto za bogatog
oženjenog čoveka i za siromašnog neoženjenog. Nije nam potrebno mnogo znanja da bismo u
ovoj metodi prepoznali anticipaciju Frojdovog tumačenja snova (Nastović, 2008). Slične reči
pronalazimo i kod Milana Popovića u knjizi psihodinamika i psihoterapija neuroza, on piše
sledeće “Tražeći u antici prethodnike Frojdove teorije snova, možemo zapaziti neke površne
sličnosti sa Platonovim daleko oskudnijim, manje diferenciranim shvatanjima o prirodi snova.
Na primer, ima podudarnosti izmedju Platonovih reči da su “snovi glas divlje životinje u nama” i
Frojdovih da je “nesvesno režiser sna”. Drugi primer koji želim pomenuti ovde je lečenje snom.
Ovo je kao što smo videli bila široko rasprostranjena praksa koja se zasniva na osnovnoj
metafizičkoj pretpostavci analognog kauzaliteta, ovakvo verovanje često se naziva
“animističkim” i “primitivnim” “arhaičnim”(Jung) mišljenjem, i mada trenutno ne zastupam
nikakvu tvrdnju želeo bih da pomenem osnovnu misao koja leži ovde. Po principu analognog
kauzaliteta, kako je arhaični čovek posmatrao realnost, sve je bilo povezano na jedan
kompleksan način, iz toga sledi mišljenje da ako je bolest površinska dovoljno je delovati na
površinu. Ako bolest izvire iz veće dubine, neophodan je dubinski lek, trajnijeg dejstva. Na ovoj
pretpostavci zasniva se Arhaično mišljenje da je moguće lečiti snom ili magijskim činom. Za
bolest nerava i duše često je korišćeno sakralno spavanje, tako u Egiptu, Indiji, Tibetu i istorijsko
vreme još pamti primenu lečenja u Asklepijevom svetilištu u Epiduaru. Posle neophodnih
priprema koje su se uglavnom sastojale u tome što su Asklepijevi sveštenici buđenjem
određenih slika oslobađali u bolesniku određene potencijalne sile (nesvesne?), bolesnik bi legao
u svetilište i spavao. U snu bi mu se razvilo dejstvo probudjenih slika. Lečenje bi se po pravilu
odvijalo zajedno sa snovima. Prema baštini to je bio najveći oblik lečenja u Egiptu.
(Hamvaš.1988). Ovaj metod u Grčkoj nazivao se Ekoimensis-lečenje u snu. Bolesnici su molili
boga lekarstva Asklepija, (za koga je malo poznato prema rečima Gorana Šarića da je bio
božanstvo Ilira, koje Grci kasnije usvajaju) za san u kome će videti lek koji im je potreban za
ozdravljenje (Pongracz). Ležalo se u posebnom delu hrama na posebnom ležaju (klini)
namenjenom za tu svrhu. Odatle potiče reč klinika. Što predstavlja praoblik Psihoanalitičkog
kauča (Nastović,2008). Zanimljivi su primeri izlečenja koji su došli do nas. O Asklepijevim čudima
najviše saznajemo na osnovu spomen-ploča (stela), odnosno zavetnih natpisa koji donose priče
izlečenih o njihovom izlečenju. Do danas je sačuvano oko sedamdeset opisanih čuda. Jedan
primer je dete koje je zaspavši u abatonu, a priča dalje ide ovako. Jedno dete, koje je bolovalo

21
od kamena u bubrezima, usnilo je boga koji ga je pitao šta će dati svetilištu kada bude izlečeno.
Dete je odgovorilo da će dati svoje kamenčiće za igru. Zapis kaže da se bog na to nasmejao i
izlečio dečaka. Tada je izlečenje bilo pripisivano bozanstvu. Drugi zanimljiv primer je izlečenje
trgovca kupusom koji je imao problem sa bubrezima. Ovaj tgovac je sanjao da mu je neko ukrao
sam kupus i bio je vidno potrešen. Tamošnji lekari pitali su ga čime se najviše hrani jer su od
pacijenta uzimanje detaljne informacije o zivotu i okolnostima on je odgovorio “pa kupusom
naravno”. Lekari su mu zatim rekli da ne jede više kupus, nego celer i ovaj čovek se izlečio . Ovo
njegovo stanje se danas može medicinski objasniti kao ‘hiperkalijemija’, stanje gde su prevelike
kolicine kalijuma uzrok poremecenog bubreznog izlucivanja.

U Islamu kao relativno mlada religija (osnovana u 7.veku n.e), sačuvane su brojni izvori
iz vremena njegovog nastajanja koji mogu da ponude odlične uvide vezane za tradicionalni
odnos prema snovima. Najznačajniji aspekt ovde odnosi se na potencijal oniričkog iskustva da
ponudi odgovor u kriznim životnim situacijama. Arhangel Dzbril (Gavrilo) javio se Muhamedu
prvi put u pećini u kojoj je on praktikovao verske rituale pročišćenja, molio se i razmišljao.
Mnoge od vizija koje je Muhamed imao a koje su osnova Islamske religije desile su se u snu. San
je po islamskom učenju jedna vrsta smrti, i za njega treba izvršiti određene pripreme kao i za
smrt. Allah kaže: "Allah uzima duše u času njihove smrti, a i one koje spavaju, pa zadržava one
kojima je odredio da umru, a ostavlja one druge do roka određenog. To su, zaista, dokazi za one
koji razmišljaju." (Ez-Zumer,) Kada su pitali Allahovog Poslanika, Sallallahu Alejhi ve Selleme:
"Hoće li stanovnici dženneta spavati?" odgovorio je: "San je brat smrti. Stanovnici Dženneta ne
spavaju." (El-Mu'džemul-Evsetu, 1/282., hadis br. 919.). Muhamedih je smatrao tzv. razgovorom
između čoveka i njegovog Boga. Na temelju tog doživljavanja sna, svakodnevno je sa svojim
učenicima razgovarao o njihovim snovima. Prema Ibn Hadžeru Askalaniji, postoje određeni
propisi (adabi) kojih se treba pridržavati oni koji odlaze na spavanje, tj. oni koji sanjaju i oni koji
tumače snove. U tumačenju snovi se ne vezuju za ličnosti, već za značenja. Snove je potrebno
što više tumačiti u pozitivnom svetlu, jer oni se najčešće ostvaruju prema onome kako se
tumače. Hakim bilježi od Ataa, poznatog rabiina, da je rekao: "San je prema onome kako se
tumači.", ili kako neki drugi navode “san je sam sebi tumačenje”, ovakav prevod nalazimo i kod
I. Nastovića O tome najbolje govori sadržaj sledećeg hadisa, kojeg beleži Darimi u svome
Sunenu od hazreti Aiše, koja kaže kako je neka žena iz Medine imala muža koji je odlazio u
trgovinu i zadržavao se. U njegovom odsustvu ona je često sanjala i retko kada da nije bila
noseća. Jedne prilike, došla je Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve alihi ve selleme, i
ispričala: "Moj muž je odsutan, a ja sam noseća. Usnula sam da se jedan stup moje kuće srušio i
da sam rodila jednooko dijete." Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve alihi ve selleme, reče:
"Hajr! Muž će ti se vratiti, ako Bog da, hajirili i rodit ćeš poslušnog dječaka." Ona je taj san imala
dva ili tri puta kada joj je muž odlazio na ta putovanja. Svaki put je dolazila Allahovom
Poslaniku, sallallahu alejhi ve alihi ve selleme, i pričala. On je, tako, tumačio i svaki put joj se
muž vraćao i ona rađala dječaka. Jednog dana kada je došla, Allahov Poslanik, sallallahu alejhi

22
ve alihi ve selleme, je bio odsutan, a ona je imala takav san, pa ju je hazreti Aiša pitala zbog čega
je došla. Ona je odgovorila: "Ima jedan san koji mi se ponavlja, pa ja dođem kod Allahova
Poslanika, sallallahu alejhi ve selleme, i ispričam mu, a on kaže: 'Hajr – dobro i uvijek bude
dobro kako je on rekao'." Hazreti Aiša, je tražila da ga njoj ispriča, ali je ona odbila rekavši:
"Kada dođe Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve selleme, njemu ću ispričati, kako sam i dosada
činila." Međutim, hazreti Aiša je insistirala i ona ga je na kraju njoj ispričala. Aiša joj je kazala:
"Bogami, ako je istina to što si usnila, muž će ti umrijeti i rodit ćeš pokvarenog dječaka." Žena je
briznula u plač i rekla: "Šta mi bi da tebi ispričam san?" U međuvremenu, stigao je i Allahov
Poslanik, sallallahu alejhi ve alihi ve selleme. Pitao je šta je sa ženom, a hazreti Aiša mu je
ispričala šta je bilo i kako je ona protumačila san. Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve alihi ve
selleme reče: "Šta uradi, Aiša? Kada tumačite snove muslimanu, tumačite ih dobrom, jer se
snovi ostvaruju prema tome kako ih tumači i razumije njihov sahibija." "Muž joj je umro", - kaže
hazreti Aiša, "i rodila je pokvarenog dječaka”. Izmišljati ili uveličavati snove je teška duševna
bolest, društveno zlo i težak grijeh. Na to upućuju sljedeći hadisi:"Ko izmisli san koji nije usnio
biće zadužen da sveže dva ječmena zrna, a to neće moći učiniti”. Muhaddisi kažu da se ovi
hadisi odnose općenito na to da neko slaže ili izmisli san, ali isto tako da neko usnije nešto
lijepo, pa to onda uveliča i doda ono što nije u snu vidio. Vezivanje dva ječmena zrna aluzija je
na težinu kazne. Na osnovu ovih informacija koje nam dolaze iz Islama stiče se utisak da se
dosta malo zna o ovom fenomenu, situacija se bolje očitava u Sufizmu, religijskoj struji Islama
orijentisanoj na misticizam, asketizam i usavršavanje kroz ljubav, ekstatičkom iskustvu i spoznaji
duhovne istine u jedinstvu sa tvorcem. Ima mnogo definicija sufizma. A najbolja je verovatno
tad a je sufizam ljubavni zanos prema tvorcu. Tražeći onu koja najbolje oslikava šta je zapravo
sufizam, jedan od najpoznatijih sufija, Zun-nun Misri (oko 180 h. g.–246), dao je suštinsku
definiciju sufizma koja glasi: “Sufija je onaj čije stanje (hal) govori dok on šuti.” (Krehič-Fočak).
Interesantno je kako se u Sufizmu bez mnogo truda mogu prepoznati mnogi elementi zajednički
svakoj mističkoj struji bez obzira kojoj religiji pripada. Značaj snova u misticizmu je veliki. Otuda
su se i u Sufizmu sačuvale neke informacije, Prema njihovoj filozofiji, san, odnosno senzacije,
snoviđenja koja nam se ukazuju, igraju značajnu ulogu na mističkom putu, u prelaženju sufijskih
etapa. Zavisno od toga šta je derviš sanjao, odnosno koje simbole, zavisiće i sufijsko
« napredovanje »; o tome sudi glavni derviš, vođa, šejh, koji može promovisati derviša
simpatizera u učenika, a učenika potom u stvarnog derviša. Osnova sufizma je ljubav, to jest
Ljubav prema Apsolutu; jedina Stvarnost je “On”, Bog, Tajna koju čovek nikad neće dokučiti
svojim umom. Istovremeno treba reći da je u sufizmu sve Bog, sve njegov odsjaj; ovaj svet je
samo san, a jedina stvarnost je onostrano. I ovde dakle možemo videti slične ideje kao i u
ostalim tradicijama. Simbolizam u mistici je od suštinskog značaja, Sufizam se ne razlikuje po
tome tako da je jako orijentisn ka simbolici, prvenstveno onoj koja se temelji na alhemiji. Jung
kasnije razvija svoju teoriju arhetipova i metodu amplifikacije koja se temelji na simbolici
prisutnoj u religijama, pričama i hermetičkim praksama. Misao da je sve san, a da je duhovna

23
realnost jedina istina, pojavljuje se i u hinduističkoj tradiciji, “Sve je obmana, sve je obmana
jednoga sna što ga duša sanja! Istine nema tu! Nju ćeš postići samo onda kada uspeš da nađeš
sebe odelito od svoga tela!”, “Čoveče! Ti si vizija Bramina sna, koji sanjaš sebe kao stvarnost!”.”
"Juče i sutra samo je san vizije koju onaj što jeste, sanja”( Ramasvami).

U Hrišćanstvu odnos prema snovima je dvojak. Dok je Sv. Augustin snove koristio kao
kanale za komuniciranje između sebe, Boga i njegovih anđela, a Toma Akvinski je govorio o
proročkoj prirodi snova, Sv. Jovan Lestvičnik kaže” Ko veruje u snove potpuno je neiskusan, a
ko im uopšte ne veruje, filosof je”.(Lestvica 3, 28). Sveti Vladika Nikolaj u knjizi Emanuil piše”No
biblija ne opravdava sve snove svih ljudi na svetu. Daleko od toga, naprotiv, ona nas strogo uči
da ne verujemo svakom snu”. Za ovo nalazimo potvrdu u starom zavetu, “ Ako ustane prorok ili
koji snove sanja, i kaže ti znak i čuda, pa se zbude taj znak i čudo, a on ti reče: Hajde da idemo
za drugim bogovima- nemoj poslušati. Jer vas kuša Bog vaš da bi se znalo ljubite li gospoda Boga
svojega iz svega srca svojega i sve duše svoje (V Mojs. 13, 1). Dok sa druge strane imamo
Apostola Pavla, jednog od najvećih misionara i Isusovih pratioca, koji je prihvatao verovanje
karakteristično za Mesopotamiju, Grčku i Rimljane da snovi imaju proročki potencijal, i takodje
izveštava o javljanjima Boga u njegovim snovima. Ovo ne čudi s obzirom da je Pavle bio ugledni
Rimski državljanin. Proročki karakter snova u bibliji široko je prihvaćen i čini se da su jedino
ovakvi snovi interesantni hriščanima, jer su samo oni smatrani “istinitim” snovima.

Kada je reč o uzroku snova u hrišćanstvu se snovi prema uzroku dele na tri kategorije:
Oni koji dolaze od Boga, oni koji dolaze od djavola i oni koji dolaze zbog neumerenosti u jelu i
piću. U Dobrotoljublju u razgovoru između iskušenika i igumana iskušenik pita “Molim Vas da mi
kažete, prepodobni oče, ukratko, šta su snovi. Iguman kaže-: “San, brate Jovane, nije drugo, do
samo pokret našeg uma tokom spavanja” (Lestvica 3, 22). U prvom redu treba navesti
svedočenje Svetog Dijadoha Fotičkog, koji uči dosta jasno o razlikovanju snova, kazujući ovako:
„Snovi koje Božije čovekoljublje šalje duši jesu neobmanjujuća svedočenja jedne zdrave duše.
Zato se oni ne pretvaraju iz jednog lika u drugi, niti izazivaju užas, niti donose smeh i plač u isto
vreme, nego se približavaju duši sa svom duhovnom krotošću. Posle toga, nakon što se telo i
probudilo iz sna, duša traži sa mnogo čežnje da se produži delanje sna. A u utvarama
(predstavama, prim.prev) koje đavoli donose sve se događa nasuprot. One ne ostaju ni u istom
liku, niti se duže pokazuju u kakvom nesmutljivom obliku.”, dalje u razgovoru Sv. Dijadoh kaže
“Ali događa se ponekad da dobri snovi ne donose radost duši, nego joj donose radosnu tugu i
suze bez bola. A to se dešava onima koji su mnogo uznapredovali u smirenoumlju“ .
(Dobrotoljublje, tom I, str. 350), zatim Dijadoh dodaje: „Pokazao sam, na osnovu onoga što sam
čuo od onih koji su iskusili, razliku između dobrih i zlih snova. Svakako da je to razlikovanje
tačno. Ali se dešava da duša, oskvrnivši se neosetno, iz razloga što je pokrade kakva pomisao
(čega mislim da niko nije pošteđen), ne može više tačno da razaznuje i veruje onome što nije
dobro“ (Dobrotoljublje, tom I, str. 350). Za snove koji dolaze od neumerenosti u jelu i piću Sv.

24
Dijadoh dodaje:” „Kada naš um pliva u talasima pića, ne samo da strasno vidi u snu likove koje
đavoli oslikavaju, nego i smišlja u sebi određena lepa viđenja i vatreno prigrljuje svoje utvare
kao kakve ljubavnice. Jer, pošto se njegovi udovi koji služe telesnom sjedinjavanju razjare od
toplote sna, um je primoran da predstavi sebi neku senku strasti (Dobrotoljublje, tom I, str.
350). Frojd kaže nešto slično na ovu temu “onaj ko je večeravši jela sa jakim začinima, osetio
noću žeđ, sneva kako pije. Nemoguće je, naravno, jaču potrebu za jelom i pićem zadovoljiti u
snovima; iz takvih snova čovek se budi žedan i onda stvarno mora piti vode”.

Možda najbitnija konstatacija tek sledi, a ogleda se u pitanju iskušenika koje on upućuje
Sv. Dijadohu “A da li može čovek, prepodobni oče, da iz snova, koji se pojavljuju u njegovoj duši
za vreme spavanja, da spozna stanje svoje duše; Starešina: Da, brate Jovane, bude li čovek
mudar i sabran, može da spozna stanje svoje duše iz snova koje ima tokom spavanja”. Ovo je
pretpostavka koja takodje leži u samoj osnovi Frojdove teorije tumačenja snova. Da snovi mogu
imati ne samo dijagnostičku vrednost već i mogučnost da nam daju značajne uvide o nama.

Ideja o snovima kao o ispunjenju potisnute želje, takodje je izražena u hrišćanstvu na

sledeći način. Ovo jasno pokazuje Prepodobni otac Nikita Stitat i Studit, koji o ovome govori
ovako: „Nemoguće je marljivcu /revnitelju/ da pojmi iz snova pokrete i svoje duševno stanje i
da se stara o svom stanju, zato što su pokreti tela i utvare uma po njegovom unutarnjem stanju
i njegovim staranjima“. “Dakle, ako ko god ima dušu koja je ljubitelj materije i slasti, njegov um
utvara (zamišlja, predstavlja, prim.izd) sticanja stvari i strastvena spoticanja, od kojih, pošto se
oskvrni, dolazi i skrnavljenje tela. Ako je lakom i srebroljubiv, vidi samo zlato koje ga omamljuje
i koje umnožava kamatama i polaže ga u hranilnice a ove ga osuđuju kao nemilostivog. Ako je
čovek nastran i zloban, vidi kako ga u snu prate zveri i otrovni gmizavci i obuhvaćen je strahom i
bojazni. Ako je nadmen i slavoljubiv stremi samo ka dobrim stanjima sreće, ka visokim
prestolima vlasti, i smatra stvarnim ono što još nije”. Ako je gord i kočoperan, vidi sebe da je
vožen sjajnim kočijama, da ima krila i leti po vazduhu, i da svi trepte od njegove vlasti.” na šta
iskušenik odgovara “ Prepodobni oče, slušajući pažljivo reči Prepodobnog Nikite Stitata,
razumeo sam dosta jasno da će kako oni koji su uznapredovali u dobrom delu, tako će i oni
strasni, ako budu pazili na svoje telesno i duševno stanje, moći da iz snova koje imaju spoznaju
svoje dobro stanje, ali i strasti koje ih napadaju i koje njima gospodare”. Prevedeno na jezik
psihoanalize ovo bi moglo da znači i sledeće: U snovima možemo spoznati delovanje našeg
nesvesnog, ako na njih obraćamo pažnju. Ako ih valjano protumačimo možemo spoznati koje su
naše strasti (potisnute želje). Moramo da napomenemo da Frojd nije definisao san samo kao
ispunjenje potisnute želje, ovo gledište kasnije je redefinisao, pa je govorio i o snovima koji
izražavaju i neke druge potrebe, kao na primer potrebu za slavoljubljem, ali i strahove (bojazni)
koje čovek ima. Takodje “spoznaja svog duhovnog stanja” u snovima može se prevesti kao
mogućnost sticanja uvida o sebi kroz san. Prema ovom san u hrišćanskom asketizmu kao i

25
psihoanalizi dozvoljava mogućnost dijagnoze našeg trenutnog duhovnog, psihičkog stanja. Drugi
sveti otac koji govori o snu je Maksim Ispovednik, koji, pokazujući da čovek može da spozna
svoj napredak i rast u vrlini kroz pokret (smenjivanje) svojih snova, kaže: „Kada duša započinje
da oseća svoje sopstveno zdravlje, počinje da vidi i svoje utvare (priviđenja) iz snova kao kakve
taštine, koje je više ne smućuju“, dalje kaže “kazuje i o strastima i o spoznanju njihovom kroz
snove: „Kada raste pohota, um utvara zamišlja sebi materiju svojih zadovoljstava u vreme
spavanja, a kada raste ljutnja, vidi stvari koje prouzrokuju strah”. Zahvaljujući Frojdu mi danas
možemo da razumemo da prvi deo izreke zaista korelira sa funkcijom sna kao ostvarenjem
potisnute želje, dok je kod drugog dela izreke potrebno reći da mi danas znamo da je odnos
emocije i slika u snovima uzajaman ali na taj način da ako smo potisnuli neku emociju ona će se
najčešće javiti u snu u vidu neke predstave koja će opet izazvati tu emociju ili će biti
zamaskirana nekom drugom “pokrivajućom” emocijom. Strah može da maskira bes. Ovde ćemo
za trenutak napraviti digresiju kako bismo dalje eksplicirali ovu tvrdnju, ono što je Sv. Maksim
ispovednik, oštroumno primetio, a to je da: čovek koji se ljuti u snovima vidi stvari koje izazivaju
strah. Zoran Milivojević, u svojoj knjizi Emocije; psihoterapija i razumevanje emocija ovako piše
u podnaslovu o ljutnji i strahu:

“Zanimljivo je da se ljutnja i strah doživljavaju u identičnom opštem kontekstu koji se naziva “ugroženost”
(Cannon, 1915), ali se potpuno razlikuju u podkontekstu. Automatska i nesvesna obrada podataka o situaciji koja
se završava konstatacijom “ugroženost”, praćena je istovremenom procenom odnosa snaga subjekta i izvora
ugroženosti: ako subjekt proceni da je dovoljno jak I sposoban da se suprostavi pojavi koja ga ugrožava, I ukoliko
veruje da ima pravo da se brani, on raguje ljutnjom I aktivnim prilaženjem izvoru pretnje, ako subjekt proceni da
nije dovoljno jak I sposoban da se suprotstavi pretnji koja ga ugrožava ili da na to nema pravo, on reaguje strahom”
(Milivojević, Z.,2008).

O uvidima povezanosti besa i straha imamo, svedočenja još od ranije. Ortodoksno

hrišćanstvo možda danas nije prikazano ljudima u najboljem svetlu, pogotovo u akademskim
krugovia, gde vlada mišljenje da su hrišćanske ideje u neku ruku zastarele, ako ne zastarele
onda nerazumljive. Ipak, prevođenje hrišćanske misli na jezik moderne psihologije danas je
neophodan, kako bi se uspostavila plodonosna diskusija. No vratimo se na glavnu temu, a to su
snovi i u učenju svetih otaca.

A Sv. Dijadoh Fotički u tom pogledu veli ovako: „Dovoljno je za što veću vrlinu ili za
napredak ka sve uzvišenijoj vrlini da se ne uzdamo ni u kakvu utvaru, jer su snovi najčešće lik
pomisli, ili – kao što je sam rekao – poruke đavola (Dobrotoljublje, tom I, str. 349). U
svetootačkoj tradiciji dakle prepoznato je da je san “lik pomisli”, ali je tek sa Frojdom taj “lik
pomisli” prvi put uziman kao objekat za razumevanje pomisli (misli) kroz (simboličko)
razumevanje lika (predstave). U Hrišćanstvu se takodje mogu prepoznati dvojaki trendovi
odnosa prema snu kao što je to slučaj i sa Islamom. Iako se snovima priznaje njihova
dijagnostičko spoznajna osobina, kao i proročki element ipak se preporučuje oprez i izbegavanje

26
bukvalnog tumačenja. I pošto su mnogi od Svetih Otaca branili hrišćanima da veruju u
neproverene snove i viđenja, Sabor Svetih Otaca sabran u Kartagini 418. godine odlučio je 87.
kanonom da svaki hram koji bi se gde god podigao na osnovu kakvog sna ili zaludnog viđenja
bude uništen! Evo sadržaja kanona: „Svi oltari koji se gde god budu podigli na osnovu zaludnih
snova i viđenja neka na svaki način budu uklonjeni“ (Zakonopravilo, Njamc, str. 532). Postoje,
međutim, i snovi od Boga. Ali po Svetom Grigoriju Nisijkom (Slovo o stvaranju čoveka, glava 13)
takvi snovi “bivaju veoma retko i samo radi značajnih razloga, koji se tiču opšteg dobra”. Ovo se
slaže sa Jungovim mišljenjem da postoje arhetipski snovi, koji se javljaju u posebnim životnim
situacijama, na životnim prekretnicama, kao i sa verovanjem u proročke snove.

U mračnom srednjem veku, koji prema novim otkrićima izgleda i nije bio toliko mračan,
budući da se u njemu nalaze osnove modern nauke, teško je reći kako je došlo do toga da u
ovom periodu san izgubi poverenje ljudi, jer srednji vek je sačuvao mnoge apsurdnije stvari od
tumačenja snova i preneo ih do našeg vremena. Pa čak i u srednjem veku interes za snove ne
iščezava potpuno u životnoj praksi. Frojd navodi u tumačenju snova kakav je stav zauzela
inkvizicija prema problemu kojim se bavimo. U delu Officio santissimae Inquisitionis, koje je
napisao Tomas Karena nalazi se sledeće: “Ako neko iznosi krivoverje u snu, inkvizitori treba u tome
da vide povod da ispitaju njegov način života, jer obično u snu dolazi ono čime se tokom dana
zanimao”. Ovde se na jedan po snevača tragičan način, anticipira sažeto nekoliko elemenata
Frojdove kasnije teorije snova, počev od “ostatka dana” kao sadržaja snova, odražavanja
konflikata i promenjenoj snazi potiskivanja konflikta u snovima (Popović).. Ipak sa retkim
izuzecima, u srednjem veku a i kasnije sanjanje se smatralo za pojavu bez smisla. Dualnost u
izvorima o snovima iz srednjeg veka bunila je mnoge autore. Snu se pristupalo sa oprezom.
Srednejvekovne diskusije jasno prepoznaju moć snova, i njihovu proročku moć, san je
mogućnost da se privremeno napuste ovozemaljska ograničenja, što je shvatano kao
mogućnost da se pristupi božanskom relmu. Ali takođe se snu pristupa i kao opasnoj pojavi.

Naučno tumačenje snova, kao što ističe Frojd, uprkos hiljadugodišnjim nastojanjima,
napredovalo je veoma malo, pa ipak “Za sadašnjost je san mnogo manje, a ujedno, i mnogo više
nego što je bio ikad ranije: ključ za ukupnu ličnost čoveka, tako da je to u poređenju sa
prošlošću degradacija, a ipak ogromno uzdizanje njegove vrednosti”(Pongracz). Tek pojavom
tumačenja snova, koje predstavlja njegovo najorginalnije delo, za koje se vezuje radjanja
psihoanalize, započinje era moderne, naučne, interpretacije snova. Ne samo zato što se smatra
da snovi imaju svoje poreklo u nesvesnom, već zbog toga što je Frojd osmislio metodu za
naučno tumačenje snova koju je nazvao metodom slobodnih asocijacija, kojom je dokazao da
je tumačenje sna moguće na osnovu nekih principa i da se tumačenje sna ne može preduzeti
bez onoga koji je san sanjao, odnosno poznavanjem svesne situacije snevača. Jung je kasnije

27
otišao dalje i više gradeći svoju analitičku metodu interpretacije na pretpostavkama o
kolektivnom nesvesnom, tvrdeći da snovi mogu imati kako lični tako i nadlični karakter. Szondi je
uveo trodimenzionalno tumačenje sna, i pretpostavku o familijarnom nesvesnom. Prema
njegovom mišljenju san se može tumačiti na tri nivoa. Ličnom, familijarnom i kolektivnom
nivou.

Ljudi od pamtiveka tumače snove i interesuju se za njihovo značenje, ali ovaj istorijski
pregled nam ne ukazuje samo na to, već i na to da u periodu prenaučnog tumačenja nalazimo
diskretnu anticipaciju modernih teorija i metoda tumačenja snova. Nekad su ljudi odgovornije
pristupali tumačenju snova u kojima su tražili odgovore na suštinska pitanja koja su ih mučila,
danas se čovek sve više otudjuje od svojih snova i od svog nesvesnog, a posledica je bolest.
Potvrdu za to možemo naći kod Viktora Frankla i njegovom učenju o noogenoj neurozi. Snovi su
prilika da se sa ovom neurozom suočimo jer po rečima Froma (E.From) “ne oseća li se čovek
slobodnije u snovima nego igde drugde”.

Nekada su ljudi koji ne sanjaju ili zanemaruju svoje snove smatrani bolesnim, smatralo
se da su izgubili dušu ili rečeno današnjim jezikom “nisu svoji”. Da li se sa pravom to može reći i
danas? Na čitaocu je da prema svojim utiscima i iskustvu zaključi. Čovek pošto se otudjio od
svojih snova a samim tim i od nesvesnog, otuđio se i od spoljašnjeg sveta, pa se oseća
usamljeno i alijenisano. Snovi su prilka za vraćanje samom sebi kroz zadubljivanje u sebe.
Vratimo li se sebi kroz integraciju svesnog i nesvesnog, imaćemo priliku da participiramo u
ovom svetu potpuno. Snovi su idealna prilika za to, uvek su bili i biće. Jer ako ništa drugo ne
možemo sa sigurnošću da tvrdimo, onda barem za snove možemo reći da su čini se tako oduvek
billi tu i da su igrali centralnu ulogu u očuvanju zdravlja, kako ličnog tako i zdravlja zajednice,
kao i u donošenju značajnih odluka za ličnost i zajednicu. Ako stvari postavimo hronološki
možemo reći o ovo. Nekada je san imao opšti karakter, sudbina cele zajednice je zavisila od sna,
kako idemo ka današnjici, san postaje lična svojina, intimno iskustvo, a često i iskustvo kome se
ne pridaje nikakva pažnja. Bilo snovi poruke poruke Bogova, predaka, ili naše duše, kolektivna,
familijarna ili lična iskustva uvek su bili i ostaće lične poruke i “kraljevski put u nesvesno.

28
 2. Problematika razumevanja snova i sanjanja u filozofiji

O snovima i sanjanju se diskutovalo u različitim filozofskim oblastima, počevši od

epistemologije, ontologije do etike kao i u najranijim raspravama iz oblasti kognitivne nauke i
filozofije uma. Ovde ću pomenuti samo najrelevantnije teme vezane za filozofiju snova i
sanjanja, sa akcentom na zapadnu analitičku filozofiju, i diskutovanje relevantnih naučnih
tvrdnji koje iz nje proizilaze. Prema Ovenu Flanganu (Owen Flangan) postoji nekoliko ključnih
pitanja u filozofiji snova:

1. Kako da budem siguran da ne sanjam uvek?

2. Mogu li biti nemoralan u snovima?
3. Da li su snovi svesna iskustva koja se dešavaju tokom sna?
4. Da li snovi imaju evolutivnu funkciju?

2.1. Epistemoloske osnove

Na epistemološkoj ravni, problem sna jeste problem same svesti. Ovo se prikazuje kao
problem odnosa znanja “spolja” i “znanja “iznutra”. Metodologija prvog i trećeg lica. Ovo je
odnos kvalitativne i kvantitative istraživačke paradigme, jedna se temelji na razumevanju, a
druga na objašnjenju. Kakva je spoznajna vrednost sna, može li se o njoj govoriti? Možemo li
ista realno saznati iz sna koji čini se nije realna tvorevina? A najpre da li može možemo biti
sigurni kada sanjamo?

2.2. Kartezijanski skepticizam i snovi

U prvom razmišljanju dela Razmišljanja o prvoj filozofij, Rene Dekart (René Descartes)
postavlja problem koji se naziva “argument iz sna”, kojim opravdava sumnju u sadržaj čulne
spoznaje spoznaje. Kod Dekarta sumnja je metodološki postupak kojom on nastoji da sruši sva
dotad izgrađena verovanja te na tim ruševinama gradi nova koja će dati sigurnost filozofiji i
nauci. Argumentom iz sna opravdavaju se dvije različite sumnje. Prva sumnja, koja se može
nazvati partikularnom sumnjom, dovodi u pitanje verovanje da je čovjek sada budan. Druga
sumnja potkopava verovanje da je čovjek ikada budan, te se može nazvati univerzalnom
sumnjom. Obe sumnje pretpostavljaju kvalitativnu sličnost jave i sna. Ova teza sličnosti može se
formulisati kao jaka teza kad tvrdi da su neki snovi jednaki javi, čak i nakon buđenja, a kao slaba
teza kad kaže kako se snovi mogu činiti sličnima javi tokom sna, ali ne i nakon buđenja. Slaba je

29
teza dovoljna da proizvede partikularnu sumnju. S obzirom na to da je zamislivo da se san čini
realističnim kao što se takvim čini i moje trenutno iskustvo, dakle, koliko ja znam, sada sanjam.

Dekart argumentom iz sna pokušava da dokaže kako verovanje da je čovek budan nije
dovoljno opravdano. Međutim, on ne zahtieva da se odustane od toga verovanja niti tvrdi kako
verovanje mora biti lažno. Čovek može biti budan, ali ovdje je problematična opravdanost
verovanja da je budan. Zaključak, koji se sastoji od toga da čovek nema dovoljno čvrsto
verovanje u znanje da je budan, ima višestruke skeptičke posledice. Prvenstveno je
problematična skepsa u mogućnost, istinitost i doseg čulne spoznaje, što je rezultat univerzalne
sumnje. Ako se zna da uobičajena budna iskustva proizvodespoljašnji objekti, onda sva ljudska
iskustva mogu biti neka vrsta sna. Koliko se zna, i ne mora biti spoljašnjeg sveta. Najveći dokaz
za postojanje spoljašnjeg sveta proizlazi iz mišljenja kako objekti spoljašnjeg sveta proizvode
naša budna iskustva. Univerzalna sumnja tako dovodi u pitanje stav da sva naša čulna iskustva
nisu obmane.

U prvom delu bavićemo se pitanjima koje je postavio Dekart, pitanjima koja su u osnovi
skepticizma. A to su: Kako da budem siguran da ne sanjam uvek? I sanjam li sada? Snovi su bili
prvi izvor Dekartove motivacije kod postavljanja teorije skepticizma, koja sumnja u sva čulna i
introspektivna iskustva. Fenomen snova koristi se kao ključni dokaz u potvrđivanju skeptične
hipoteze da sve što trenutno vidimo nije realno i da je generisano nekakvim snom. Dekart ovde
zadržava logiku zdravog razuma prema kojoj snovi, koji se stalno dešavaju kod svih ljudi, jesu
sekvence nekakvog iskustva koje je često slično kao ono koje imamo pri budnom stanju. Snovi
nam mogu delovati kao da pokušavamo da učinimo odredjenu akciju u budnom stanju, ali
tokom sna mi ne shvatamo da smo u snu i da imamo iskustvo sna. Dekart tvrdi da iskustvo
snova u principu ne može da se razlikuje od budnog stanja. Iako postoje suštinske razlike
izmedju ova dva stanja, prema njemu zapravo ne postoi dovoljno velikih razlika da bi mogli da
tvrdimo šta san jeste i šta san nije. Dekart ostaje nesiguran u realnost objekata koje posmatra
bilo da sanja ili ne.

Skepticizam u vezi snova tradicionalno je najrasprostranjeniji i najdiskutovaniji problem u

filozofiji (Wiliams 1987; Stroud 1984). U Meditacijama Dekart (R.Decart) koristi snove da
opravda svoju skeptičnu teoriju o mogučnosti verovanja iskustvima formiranim na osnovu čula.
On navodi da nas čulna iskustva mogu zavarati u čestim iluzijama kao što su vidjenje stvari
premalim ili prevelikim. Ali ipak ne smatra da ovakvi slučajevi generalno potvrdjuju teoriju o
nepouzdanosti čula. Ako bolje pogledamo objekt koji smo prvenstveno videli pod nekim lošijim
(manje optimalnim uslovima) lako možemo izbeći perceptivnu obmanu. Sa druge strane snovi
nam pokazuju da čak i na prvi pogled u najboljem scenariju percipiranja nečeg (Stroud 1984),
postoji mogućnost obmane. Čak i neko realistično iskustvo kao što je na primer, sedenje pored
vatre i gledanje u parče papira u jednoj ruci (Decartes) može da se javi u snovima. Dekartov

30
argument sna počinje sa tvrdnjom da san i budno stanje mogu imati isti sadržaj. Dalje argument
kaže da „nikako ne mogu biti siguran da li vidim zaista to što vidim ili me možda zli demon
obmanjuje“. I dok je prva tvrdnja bazirana na temelju iskustva, druga tvrdnja je bazirana na
temelju verovanja da nas u snovima mogu obmanjivati demoni i zle sile. Ovo verovanje je bilo
široko rasprostranjeno zbog uticaja crkve pa je kao takvo ušlo i u epistemološku argumentaciju.
Oba argumenta se zapravo svode na činjenicu da: Ništa me ne može naterati da verujem da
imam neko iskustvo X, kada sam ja realno u stanju Y, a ne mogu imati znanje Z, o mom
trenutnom stanju Y. Postoji i drugačiji način konstrukcije problema sanjanja. Jedno mišljenje je
da smo zarobljeni u večnom snu i da nijedno iskustvo nikad nije izazvano spoljašnjim objektom.
(the now dreaming doubt, kod Newman-a 2019). Drugo pragmatičnije mišljenje je da ponekad
sanjamo ali da ne možemo tačno reći u kom trenutku sanjamo a u kom ne. Oba ova gledišta su
epistemološki problematična. U skepticizmu sumnja je glavni element spoznaje stalno je
prisutna u bilo kom iskustvu i proteže se na sva verovanja, stoga takodje i na senzorno čulna
iskustva zbog čega je znanje zasnovano na čulima uvek pod budnom skepsom i van našeg
domašaja konačne spoznaje. San je iskustvo koje je svakome blisko i zato ga Dekart uvrštava u
svoju skeptičku strategiju. Granica sumnje u skepticizmu nalazi se na subjektu koji misli,
odnosno, sumnja. Subjekt koji misli može sumnjati u realitet svojih misli i iskustva ali ne može
sumnjati u subjekat koji sumnja odnosno u postojanje sebe kao mislećeg subjekta u
objektivnom svetu. Kartezijanski stil argumentacije ima sledeću formu (Klein 2015) :

1. Ako znamo da je nešto p, onda nema osnove za sumnju da je nešto p.

2. U je valjana osnova za sumnju da je nešto p
3. Dakle, ne znamo da li je nešto p

Ako ovo primenimo na slučaj sna, dobijamo sledeću tvrdnju:

1. Ako znam da sedim obučen pored vatre, onda ne postoji ispravan temelj za sumnju da li
zaista sedim pored vatre
2. Ako sada sanjam, onda bih imao razloga da sumnjam da li sedim obučen pored vatre u
snovima, jer sam prethodno imao iskustva da sedim obučen pored vatre iako sam ležao
razodeven u krevetu.
3. Dakle, ne znam da li sada zaista sedim obučen pored vatre. Jer nemam osnove za
sumnju.

Bitno je da je ovakva tvrdnja prema Dekartu primenjiva samo na stvari koje se tiču
verovanja baziranim na culnom iskustvu, dok ne obuhvata ostala verovanja. Prema Dekartu
činjnica da četvorougao ima četiri ugla neoporečiva je čak i u snu. Dakle prema njemu

31
 matematička logika u snu nije poremećena, što je poroblematično. Jer snovima daje moć
beskrajnog imaginiteta a da nisu narušene funkcije uma. Dekart takodje tvrdi da snovi ne
opovrgavaju našu sposobnost učestvovanja u valjanom spoznavanju istine kroz pitanje-
traganje. Namera mu je da koncept sna u svakodnevnom životu implicira da se ljudske
elementarne percepcije dovedu u sumnju. Međutim, argumentu iz sna može se prigovoriti
na više nivoa, a ovaj problem i danas zaokuplja filozofe. Mišljenje nekih autora je da je
Dekartu potreban argument sna kako bi porušio svo dosadašnje znanje i na njemu izgradio
“novo znanje”, možda ovaj argument bolje eksplicira današnja filozofija uma, i jednim
delom neurologija i kognitivne nauke.

Snovi su kao argument prisutni u filozofskom skepticizmu još od antike i dobro je

poznato da u primedbama na Meditacije, Hobs (T.Hobbes 1641) kritikuje Dekarta što nije
smislio neki originalniji argument. U svakom slučaju ipak je Dekartova verzija problema ostavila
najveći trag na ovu diskusiju. Najranije rasprave pominju snove kratko i diskutuju ih zajedno sa
ostalim primerima vezanim za čulne obmane. U Tetusu (Theathetheus), Platon zapisuje
Sokratovu Diskusiju o defektu koji je čest kod „snova i bolesti, koji uključuju ludilo i sve ostalo
što uključuje vizije vidjenja, čujenja glasova i ostale percepcije ostalih čula“. Ovakve tvrdnje nas
često navode na zaključak da ispravno znanje ne može da se definiše kroz percepciju. (Diogenes
Laertius, Lives of Eminent Philosophers; Sextus Empiricus, Outlines of Pyrrhonism). Avgustin u
(Against the Academics; Confessions) navodi kao argument da je san od realnosti
moguće razlikovati retrospektivno gde možemo da razlikujemo san i iluziju od
percepcije . (Matthew 2005). Montenj (Montaigne) u Apologiji za Reimonda Sebonda
primećuje da su snovi po pitanju percepcije realniji izvor u odnosu na sanjarenja i iluzije. Hobbs
smatra da je ključni element za razlikovanje iskustva sna od iskustva jave, odsustvo absurdnosti
(Hobbes 1651), prema njemu čovek koji spava je previše uronjen u apsurd da bi mogao da kaže
da su stvari apsurdne, ali kad se probudi on može da konstatuje da je sanjao na osnovu toga što
više nema apsurda. Lok (J.Lock) poredi pravi bol sa bolom u snu. Lok predlaže Dekartu da
razmotri razliku između sna da smo u vatri od stvarnog iskustva bivanja u vatri. (Locke 1690)
Lokova tvrdnja je da u snovima ne možemo imati iskustvo fizičkog bola isto kao ono koje imamo
u budnom stanju.

Još jedan pokušaj razlikovanja snova od budnog iskustva je „princip koherentnosti“

(Malcolm, 1959), po ovom principu mi smo budni i ne sanjamo ako možemo da povežemo naše
trenutno iskustvo sa generalnim kursom našeg života. Suštinski korišćenjem principa
koherencije možemo imati veći kriticizam u mišljenju kada smo budni. Hobs smatra da iako je
čest element snova nedostatak kritičkog mišljenja, može se desiti da se probudimo sa snom koji
ima neku konekciju sa našim životom. U epistemološkoj filozofiji vlada generalno mišljenje da je
veoma teško iskustveno odvojiti snove od budnog stanja. Iako je ovo mišljenje u neku ruku
kontroverzno, ono ipak daje osnovu za razlučivanje nekih iskustva.

32
 A šta sa ontološkim pitanjem jesu li snovi iskustva? Ovo pitanje je usko vezano za
skepticizam sna. Kartezijanci polaze od jednostavne pretpostavke da su snovi svesna iskustva.
Ako ovo nije istina iz nekog razloga, onda nas snovi ne mogu obmanjivati uopšte.

Najpoznatiji argument koji poriče da su snovi iskustvo formiran je od strane Normana

Malcoma (1956,1959). Danas njegova pozicija se često odbija kao nedokaziva, ali opet je
postavila ton za kasniju analizu snova kao ključnog fenomena istraživanja u fiozofiji uma.
Malkom do ovog zaključka dolazi na osnovu konceptualne analize fenomena sna. Zaključak je
otprilike ovakav „ako je osoba u bilo kom svesnom stanju logično je da sledi da ona nije u snu“.
(Malcolm 1956). Prateći neke Witgenštajnove (Wittgenstein) zaključke, Malkom tvrdi „koncept
snova nije proizišao iz fenomena snevanja već iz opisa snova, zbog poznatog fenomena koji
nazivamo „prepričavanje sna“. Na šta je Malkom tačno mislio pod svesnim iskustvom nejasno
je. Ponekad izgleda da tvrdi da je svesno iskustvo usko vezano za budno stanje, ponekad kao da
tvrdi da su fenomeni mentalne aktivnosti i svesnog iskustva magloviti stoga nema smisla
primenjivati ih na san i spavanje. Njegove tvrdnje se često kritikuju kao previše radikalne i kao
previse stroga forma verifikacionizma sa naivnim pogledom na ulogu jezika i konceptualnu
promenu. Takodje je tvdio da će uzimanje psihološkog kriterijuma za spavanje (EEG merenja)
promeniti koncept sanjanja, jer kako je on tvrdio sve što znamo i možemo da znamo o snu je
kroz izveštaje o snovima. Ova tvrdnja je prilino radikalna ako u obzir uzmemo otkriće REM faze,
koje se najčešće smatra za početak nauke o snovima. Mišljenje Malkoma koje je vezano za
otkriće REM faze bilo je da je nauka ide u pogrešnom pravcu istraživanja. Kako god bilo, ovo je
ostalo otvoreno pitanje u filozofiji, a pojavom kognitivnih nauka na polje filozofije nastale su
nove teorije koje pokušavaju da objasne fenomen sna. Zastanimo sada na trenutak. Ako snovi
nisu iskustvo šta su onda? Da bismo mogli dalje da diskutujemo o ovome moramo se prvo
zapitati šta je uopšte iskustvo? Prema definiciji Stendfordove enciklopedije rečnika ( Stanford
Encyclopedia of Philosophy), iskustvo je proces kroz koji svesni organizmi percipiraju svet oko
njih. Prema Meriam-Websterovom rečniku ("Experience". Merriam-Webster) iskustvo može da
bude udruženo sa aktivnom svešću, ali nije neophodno. Ako imamo u vidu psihoanalitičku
pretpostavku o nesvesnom, nije pogrešno tvrditi da iskustva mogu da budu nesvesna takodje.
Psihologija opažanja istraživanjem senzornih procesa na temelju teorije sistema došla je do
zaključka da postoji informacioni prag koji naša čula mogu da prime u datom trenutku. Ali
takodje postoji i prag u kome sveukupna iskustva u datom trenutku bivaju u svesti ili van nje.
Primera radi dok šetamo ulicom, oko nas su reklame, saobraćaj, ljudi, zvukovi, boje mirisi.
Čovek prima 800 informacija u sekundi ali ali je samo svestan jednog dela njih koji su ili u fokusu
pažnje ili su bitni za opstanak u datom trenutku ili su iz nekog razloga asocijativni sa određenim
iskustvima kod čoveka. Jedan deo informacija iako dolazi do našeg opažanja u tom trenutku ne
dolazi u žižu svesti, odnosno ostaje u nesvesnom. Ove neprorađene informacije u nesvesnom

33
kasnije mogu biti pokretači nekih drugih doživljaja i neposredno mogu uticati na to kako
doživljavamo nešto ili nekog, odnosno na naše iskustvo. Iskustvo može da bude perceptivno,
intelektualno, mentalno i emocionalno, takodje može da se govori o religijskom iskustvu. A
danas je aktuelno govoriti o virtuelnom iskustvu. Razlika između virtuelnog iskustva i sna nije
suštinska, san jeste na neki način virtuelno iskustvo, i on uključuje iste procese obrade
podataka. Često kad sanjamo mi imamo određeno sećanje na san. To sećanje ne razlikuje se
mnogo od sećanja koje imamo kada se vratimo sa putovanja ili iz virtuelne realnosti.
Pretpostavka da su snovi mentalno iskustvo prilično je opravdana ako imamo u vidu da se u
mentalno iskustvo uključuje aspekt intelekta i svesti koji se doživljavaju kao kombinacija misli,
percepcija, memorije, emocija, i volje. O svim ovim aspektima možemo pričati i u kontekstu
snova. Možda je sam začetak psihologije naviše doprineo razrešavanju ovog problema.
Psihologija je nastala na temeljima epistemologije. Kroz početna empirijska istraživanja
zasnovana na introspekciji trudila se da da odgovore na ključna epistemološka pitanja.
Elementarna psihologija Wilhema Vunta donosi možda razrešenje ove problematike. Njihov
zaključak bazirao se na ideji da sve što opažamo na bilo koji način, što je podložno analizi,
seciranju i svodjenju na neke osnovne elemente od kojih je izgrađeno, može biti nazvano
iskustvom. Na temelju ovoga kasnije je delimično izgrađena i metoda interpretacije snova. Sve
ovo do sada rečeno navodi na zaključak da snovi jesu relevantna iskustva i da im treba na taj
način pristupati. Tema ovog rada nije potpuno izlaganje ovog problema, glavni akcenat je samo
na postuliranju osnovnih pitanja.

2.3. Neki eticki problemi u vezi sa snovima

Od početka dvadesetog veka etička diskusija o moralnoj i kriminalnoj odgovornosti

fokusirana je na fenomen mesečarenja i situacije gde su osobe u ovom stanju nekog povredile.
Ovakve situacije su češće shvatane i rešavane na praktičnom nivou bez ulaženja u filozofske
etičke diskusije. Akcenat na retribucionom pravu neminovno je odbacio potrebu dubljeg
sagledavanja problematike, kao što je to bio slučaj u prošlosti. Sa druge strane filozofi su više
okupirani pitanjem fenomenologije običnih snova. Da li se princip dobrog i lošeg može primeniti
i na same snove kao što je primenjen na slučajeve mesečarenja ili u budnom stanju?

Sveti Avgustin težeći ka tome da živi moralno ispravan život, bio je zabrinut zbog nekih
dela koja je počinio u snovima. Za nekog ko je život posvetio celibatu, brinuli su ga seksualni
snovi u kojima je bludničio. U njegovim Ispovestima (Confessions, knjiga 10, poglavlje 30) on

34
piše o svom uspehu da uguši ovakve snove i navike iz ranijeg života. Ali takodje kaže da u
snovima ima manje kontrole nad akcijama koje u budnom stanju može da kontroliše. On
retorički pita “ Da li ja nisam ja u snovima?” U pokušaju da reši problem Avgustim podvlači bitnu
razliku u iskustvu u budnom stanju i u snu. On podvlači suštinsku razliku izmedju “dogadjaja” i
“akcije”. Prema Avgustinu snovi spadaju u “dogadjaje”. On zatim zaključuje da nije on taj koji je
izvršio akciju, pre će biti da je učestvovao u aktuelnom dogadjaju bez izbora sa njegove strane.
Ako nemamo slobodnu volju u snovima kako onda možemo biti odgovorni za neko delo? Time
je ovo pitanje dugo vremena bilo rešeno. Slično razmišljanje nalazimo i u pravoslavnoj teologiji,
u Lestvici Jovana Lestvičnika. U raspravi o grehu. Greh ima više nivoa, a prvi je da se javlja u
obliku misli, dalje se razvija kroz nekoliko nivoa dok ne dodje do same akcije. Nad mišlju mi
nemamo kontrolu, što znači da ne zavisi od naše slobodne volje, dok nad delima imamo
kontrolu. Potpuno isto mišljenje srećemo i kod Sv Avgustina “samo su akcije te koje su podložne
moralnom sudu”. Zaključio je da svi događaji koji se dese u snovima nisu akcije i ne mogu se
tako tretirati ni na jednom nivou. 2019-te godine na Jones Hopkins univerzitetu
eksperimentalno i empirijski je dokazano postojanje svesnih ili lucidnih snova. Danas je
potvrdjeno da u takozvani Lucidnim snovima snevač može da kontroliše dešavanja u svojim
snovima, tako da se opet postavlja pitanje da li su snovi samo dogadjaji ili mogu biti i svesne
akcije. Iz ovog razloga vidimo da je ovo pitanje opet oživelo u svetlu novih otkrića. Ako želimo
da se ozbiljnije pozabavimo problematikom morala u snovima trebalo bi videti šta dve glavne
etičke pozicije u filozofiji imaju da nam kažu o ispravnom i pogrešnom u snovima. Radi se o
konsekvencionalizmu i deontološkoj poziciji.

2.4. Konsekvencionalizam i deontološka pozicija u etici snova

Problem snova samo je deo problematike vezane za generalni fenomen pod imenom-
fantazije, koje se najčešće javljaju bez uticaja na naše ponašanje. Na prvi pogled snovi deluju
kao virtuelna realnost u kojoj izvršavamo neke akcije koje često uključuju i druge likove. Iz tog
razloga pitanje moralnosti u snu prirodno izranja tražeći odgovor. Sa druge strane ako u obzir
uzmemo video igre za koje se može isto reći, postavlja se isto pitanje. Mnogi ljudi vole da igraju
nasilne video igre, kakav uticaj te igre imaju na kasnije ljudsko ponašanje pitanje je koje danas
mnogo više okupira naučnike. Snovi su ipak izgleda posebna kategorija, jer u običnim snovima
mi često mislimo da delamo u budnom stanju. Šta ove dve teorije mogu da nam kažu na ovu
temu?

Konsekvencionalizam je široka porodica etičkih doktrina koje uvek ocenjuju akciju

prema posedicama koje ona ima. Ovde postoje dva odvojena ključna problema: etički i

35
empirijski. Empirijsko pitanje se bavi time da li su snovi, fantazije i video igre stvarno bez
ikakvih bihejvioralnih posledica u odnosu na druge. Odmah je bitno razjasniti da
konsekvencionalizam ne tvrdi da snovi nemaju nikakve posledice, već da one nisu podložne
etičkoj evaluaciji i da treba da se posmatraju neutralno. Prema tome nije nemoralno biti nasilan
u snu, ili raditi nešto nemoralno jer to neće uticati na moje ponašanje u budnom stanju. Malo
liberalnija struja čak vidi i određenu vrednost u tome, zbog činjenice da u snu mi imamo
slobodu koju nemamo na javi. Moguće je da postoji neko intrinzičko dobro, neki kvalitet koji
izranja iz te slobode misli u snu, ali to se ne može porediti sa stvarnim akcijama. Iz tog razloga
neki Konsekvencionalisti tvrde da ako neki san zapravo može da mi pomogne da u budnom
stanju budem bolji prema drugima onda je to dobro i sa etičke strane odobreno.

Deontološke teorije tvrde da mi imamo odgovornost da mislimo i delamo, ili ne mislimo

i ne delamo na određeni način, bez obzira na druge ljude. Prema deontološkim moralnim
teorijama, ja imam odgovornost da nikad ne mislim određene misli jer su one suštinski
pogrešne. Deontološke teorije vide pojedinca kao mnogo bitnijeg od kojekakvih posledica
akcija. Bitno je i ono što mislimo ne samo kako delamo. Ovo na neki način jeste tačno ali
primenjeno na fenomen snova može biti problematično.

Možda bi konsekvencionalisti i deontolozi mogli na kraju da se slože. Možda je

preduzimanje nekih nemoralnih činova u snu prema likovima koji su samo deo našeg sna
nemoralno po sebi, ali ne ostavlja nikakve posledice na te likove u stvarnom životu (nije
nemoralno po njih), iz tog razloga ne može se tretirati kao nemoralno delo već kao nemoralna
misao, koja je sama po sebi nemoralna, i u čemu bi se složili i Jovan Lestvičnik i Frojd, svako sa
svog stanovišta. Jovan Lestvičnik time što misao svrstava u određeni stepen greha, greh nije
učinjen ali je začet, stoga ga treba odseći u korenu dok se ne realizuje, dok je Frojd to
sagledavao kao izraz nesocijalizovanog Ida, nesvesne želje koja se treba tumačiti i time
onemoćiti. Dok se Kant, arhi-deontolog, se možda ne bi složio sa ovim jer postoji nešto
inherentno loše čak i u samom pretvaranju da činimo nešto nemoralno u snovima, jer u krajnjoj
liniji i to dovodi do depersonalizacije nas samih, u tom pogledu bliži je mišljenu Jovana
Lestvičnika. Neki deontolozi pričaju o fantazijama kao o nečemu različitom od snova. U
fantazijama ima više slobodne volje, jer možemo da na neki način utičemo na fantaziju,
(psihoanalitičari prave značajnu razliku ovde), dok smo u snovima pasivniji i manje odlučujemo
šta radimo u fantazijama je malo drugačije, stoga se one mogu tretirati kao akcije, prema
mišljenju nekih deontologa.

Ovo za sada rečeno su samo osnovna pitanja koja se tiču uvoda u filozofsku
problematiku snova. Čini se da su se filozofi najčešce bavili pitanjem šta snovi jesu ili nisu?
Fenomen sna uzet je kao argument u epistemološkoj problematici, ali se čini da se retko kada
ulazi u samo tumačenje značenja snova kao iskustva koje ima neki simbolički značaj za

36
individuu. Šta snovi zaprvo znače za čoveka? Koja je njihova funkcija i smisao? Šta oni znače za
individuu koja ih sanja? Sa ovim pitanjem dolazimo na teren naučnog tumačenja snova koje je
počelo sa Frojdovim delom Tumačenje snova. Ova pitanja iako smo ih ponegde sretali, do sada
se čini da nigde nisu tako temeljno obrađena kao kod Frojda. Frojd je na temeljima ovih
istarživanja kao i na temeljima medicine i bilogije opet oživeo ova pitanja i razradio ih u
autentičnu teoriju tumačenja snova koja je bila temelj na kome je osnovana psihoanaliza. Kao
što i sam Frojd to kaže “Psihoanaliza je nastala na temelju analize snova…”(Freud, 1912,).

3. Kratak pregled hermeneutičke tradicije na zapadu

Ovaj kratki pregled ima za cilj predstavljanje razvojne hermeneutičke linije koja je od
značaja za ovaj rad. Ozbiljnije bavljenje hermeneutikom zahteva više prostora, a u ovom
kontekstu to nije neophodno. Pokušaću takođe da tamo gde je to moguće uporedim pojedine
ideje i koncepte sa interpretativnom tehnikom u psihoterapiji, gde spadaju i snovi, jer su
podložni tumačenju. Ovde sam se u radu prevashodno služio sjajnom doktorskom disertacijom
Grigorija M. Vuletića po imenu analitička psihologija u svetlu moderne hermeneutike kao i
radovima Roberta Davida Schweitzera, Hans Georg Gadamera i Paula Rikera.

Pioniri moderne hermeneutike, među kojima je Šlajermaher (Schleiermacher)

hermeneutiku su smatrali kao “veštinu-umeće” ispravnog razumevanja, naročito pisanog jezika
druge osobe (Schleiermacher). U skladu sa tim težili su ka razvoju nekih opštih načela koja bi se
mogla koristiti u tumačenju bilo kog teksta. Šlajermaher se posebno oslanja na ideju takozvane
“opuštene prakse interpretacije”, odnosno da trebamo prihvatiti stav da stvari prosto
razumemo i da tek nailazak na teškoću zahteva dodatni rad interpretacije. Opuštena praksa se
zasniva na polazištu “identičnosti jezika i istog načina kombinovanja govornika i slušaoca”
(Schleiermacher). Drugi kriterijum je “stroža praksa interpretacije” koja bi trebalo da pođe od

37
toga “da se nesporazumi dešavaju spontano, i da se razumevanje mora želeti i tražiti u svakoj
tački” (Schleiermacher). Nerazumevanje uvek treba pretpostaviti, ova pretpostavka ne sme biti
izuzetak nego pravilo kod strožeg pristupa. Odnosno uvek treba poći od pretpostavke da postoji
neki skriveni smisao, nama nepoznat, stoga je neophodno protumačiti ga. Imajuću u vidu
univerzalnost nesporazuma i tehničke aspekte tumačenja ili komunikacije.U
psihohoterapijskom radu češće se držimo strožeg pravila. Šlajermaher dolazi do pretpostavke o
interpretaciji kao beskonačnom zadatku, jer je interpretacija “konstrukcija nečeg konačno
određeneog od nečeg beskonačno neodređenog”. Gramatički aspekt tumačenja pojedinih
značenja jezika u odnosu na totalitet jezika, a jezik je beskonačan. Po istom principu psihološki
pomatrano “svaka intuicija (ili znanje) o nekoj osobi su beskonačni”. Pošto nikad ne možemo
imati potpuno znanje o jeziku ili individui, tumačenje ne može biti određeno, prema rečima
Šlajmahera “sigurnošću sopstvene aplikacije”, iz tog razloga nerazumevanje je uvek prisutno a
tumačenje “beskonačni zadatak”. Na ovaj način on zaključuje da je hermeneutika umeće, jer
mada pravila postoje, nemoguća je njihova mehanička primena. A uspešna primena ove
umetnosti zavisi od talenata, prema Šlajmaheru to je talenat za jezik i talenat za poznavanje
ljudi. Talenat za jezik odnosi se na smisao i živu svest o jeziku, osećaj za analogiju i razliku. U
talenat za poznavanje ljudi podrazumeva poznavanje “njihovog subjektivnog elemenata u
kombinaciji misli”. Kod Šlajmahera ovaj psihički aspekt čak zahteva, i dozvoljava primenu
divinacije, odnosno pogađanja, što se može opisati i drugačijim fenomenima, kao što je na
primer prekognicija ili intucija. Ovo je od neobične važnosti ne samo za tumačenje bilo kog
teksta, već i za psihoterapijsku praksu, kao što ćemo pokušati da predstavimo. Kada tumačimo
nečiji tekst nije dovoljno zadovoljiti gramatički momenat, bitno je uzeti u obzir i posebnost,
jedinstvenost pisca, klijenta, odnosno zadovoljiti psihološki aspekt. Ovo je najpre naglasio
Šlejermaher kad kaže: “ljudi pod jednom te istom rečju ne podrazumevaju uvek isto, svaka
izjava uvek ima dvostruki odnos, prema totalitetu jezika i prema celini misli njenog stvaraoca,
tako se razumevanje u celini takođe sastoji od dva momenta. Razumevanje izjave kao izvedene
iz jezika, i kao činjenice o misliocu….svaka osoba je sa jedne strane mesto na kojem dati jezik
formira sebe na individualan način, a sa druge strane njihov diskurs se samo može razumeti
preko totaliteta jezika”. On u nastavku dodaje sledeće: “svaku izjavu treba razumeti samo preko
celine života kojem pripada”. Šlajermaher tvrdi kako je za razumevanje iskaza neophodno imati
u vidu “objektivnu” i “subjektivnu” stranu. Dalje on razvija ovu tvrdnju na sledeći način: “treba
znati kako je neka činjenica data kao činjenica u umu” i “pretpostaviti kako će misli sadržane u
umu dalje uticati na autora izjave” odnosno, budući da poznajemo znanje o autoru (onome koji
izjavljuje nešto) i tome šta je u njemu (koje sile deluju), “moramo tražiti da privedemo u svest I
mnogo onog što je u njemu moglo ostati nesvesno” piše Schleiermacher u svojom radu
Hermeneutics and Criticism, And other Writtings. Taj iskaz ćemo najpre razumeti podjednako
dobro kao autor (onaj koji izjavljuje nešto, u terapijskom kontekstu može biti i klijent, a potom i
bolje od njega”.

38
 3.1. Hermeneutički krug

Šlajermaher ovde uvodi koncept hermeneutičkog kruga kao jednu od temeljnih odlika
razumevanja. “Deo se može razumeti samo iz celine i čitanje koje če omogućiti pogled na celinu
mora predhoditi preciznijem objašnjenju, što podrazumeva: “da se ne može razumeti početak
pre kraja, kao i da se na kraju mora imati na umu početak. Na prvom nivou to je Celina jezika. A
na drugom to je “Celina života kojem pripada”-dok je deo u ovom slučaju izjava kao čin autora.
Dakle kod Šlajermahera tumačenje je neophodno obuhvaćeno istraživanjem individue. On
takodje nastoji da jezičko shvati kao emanaciju unutrašnjeg doživljaja, mišljenja, kao pokušaj
duše da nešto saopšti. Diltaj u konstrukciji svoje hermeneutike još jače naglašava taj psihološki
aspekt. A nešto slično možemo kasnije primetiti kod Junga. Diltaj se šta više prihvatio, teškog i
mukotrpnog zadatka psihološkog utemeljenja duhovnih nauka, a u centru ovog poduhvata
trebalo je da se nadje “razumevajuća psihologija”, koja polazi od “celine sklopa života”, kakav je
prisutan u doživljaju, a ne putem čiste eksplikacije psihičkih fenomena, čime se duhovni život
svodi na određeni broj jednostavnih elemenata. Jedna misao bi mogla možda objasniti Diltajevu
osnovnu ideju i potrebu za ujedinjenjem. Egzaktnost, čemu teži i Diltaj prema rečima Hamvaša
može samo izvirati iz univerzalnog sintetičkog pogleda…znaci metafizike, slike mita su egzaktni,
isto kao što se to očitava u Platonovoj teoriji brojeva…. Pojmovi nisu ni znaci ni slike, već samo
pojmovi, osnova pojmova je apstrakcija, a apstrakcija znači lišeno čulnosti, potpunosti,
celovitosti, bivsta kakvo se očitava u simbolu.

Do značenja odnosno smisla dolazi se analizom biografske povezanosti, jednim delom, a

drugim delom u jezičkom sistemu koji važi za druge subjekte. Diltaj koristi “istorijsku
povezanost” i “životnu istoriju” da iskaže povezanost koja se može doživeti a koja spaja karike
životnog toka pomoću nekog smisla, koji se konstituišu na osnovu životnih odnosa. Odnosno
odnosa Ja i stvari i ljudi koji ulaze u svet toga Ja. On postulira snažnu strukturu koja se zasniva
na osvešćivanju unutrašnjih doživljaja. Ovaj period hermeneutičke misli naziva se
romantičarskim. Kasnije Husler na temelju ovoga u delu Ontologija- hermeneutika fakticiteta
postulira svoj koncept poimanja hermeneutike i njene uloge. Sa njime se zadatak hermeneutike
značajno proširava na razumevanje samog sebe i svog bivstva. “Hermeneutika sada ima zadatak
činjenja bivstva (Dasein) dostupnom samom sebi” (Heidegger). Gadamer i Riker kasnije
nastavljaju razvoj ove misli. Gadamerov pojam predrasuda razvio se iz Hajdegerovog pojma
predrazumevanja. Prema njemu predrasude individue nikad ne mogu da dođu do nivoa svesti,
pošto su u osnovi razumevanja, predrasude ne mogu biti predmet ispitivanja, ali mogu doći u
prvi plan u dijalogu jer su često izazvane u dijaloškom susretu (Groinden). Istina, šta god ona
bila, može se pojaviti samo iz dijaloga. Zar ovo nije glavni problem samoanalze kako ga postulira

39
Caren Horney? Ono što se pojavljuje u dijalogu nije ni moje ni tvoje i stoga prevazilazi sva
besednikova subjektivna mišljenja. Autentični dijalog otkriva nešto o učesnicima. Istinski dijalog
se karakteriše nedostatkom kompletnosti strukture. Ne zna se kuda vodi jer nije regulisan
pravilima i konvencijama, a ipak ima izvesnu strukturu. U njemu se učesnici menjaju kako
inicijalne pretpostavke bivaju izazvane, potom izmenjene. Nije suština u osvešćivanju
predrasuda već u osvešćivanju temeljnih referentnih tačaka preispitujući ih ili uočavajući kroz
iznenađenje. Dijalog vodi ka tome da neko vidi stvari drugačije i u novom svetlu. Ipak istina je
proces koji se javlja kao iskustvo istine, kroz stalno interpretiranje i reinterpretiranje. (G.
Vuletić, 2017) Ovakvo stanovište uočavamo radovima Medarda Boss-a i njegovom pristupu
snovima. Na ovim temeljima on konstituiše svoju novu teoriju tumačenja snova.

Riker u svom poduhvatu dalje pokušava da razvije ove ideje i da spozna krajnje domete
interpretacije, pri čemu se osvrće na nešto što je kod Hajdegera i Gadamera bilo zanemareno.
Radi se o simbolu. Više o ovome u sledećem poglavlju o simbolici sna i kako je razumeti.

Zaključimo kratko na kraju ovog izlaganja da je hermenetička tradicija imala ogromne

uticaje generalno na idiografski pristup psihologiji čoveka. Idiografski pristup u psihologiji ili
psihologija razumevanja pojedinačnog i posebnog slučaja, u svoj njegovoj posebosti,odlikuje se:
1. Proučavanjem ličnosti kao jedinstvene celine koja se ne može shvatiti posredstvom manjih
činilaca; 2. “Ličnost se ne može objasniti, samo razumeti”; 3. Nastoji se da se istraže kvalitativni i
jedinstveni vidovi ličnosti” (Popović, 2002). Njeni dometi još dublji su jer je prepoznata kao
metapsihološki koncept, za interpretativne modele u psihoanalitičkoj, dinamskoj i analitičkoj
terapiji. Stoga se odnosi i na interpretaciju snova u psihoterapijskom tretmanu.

4. Naučno tumačenje snova

40
 Teško je govoriti o naučnom tumačenju snova, a najpre ne razmotriti duh vremena i
prilike koje su dovelo do pojave psihoanalize. U vezi ovoga Fenichel piše “Često se čuju dva
dijametralno suprotna mišljenja o poreklu mlade nauke psihoanalize. Neki kažu da je Frojd
transponovao principe materijalističke biologije svog vremena u domen mentalnih fenomena, a
ponekad, čak dodaju da Frojd, zato što je bio ograničen na biologiju, nije video odlučujući uticaj
kulturnih i socijalnih faktora na mentalne fenomene. Ostali tvrde da se u periodu kada su
prirodne nauke bile na svom vrhuncu, Frojdov doprinos sastojao u okretanju protiv duha tog
vremena i nametanju priznanja postojanju iracionalnog i psihogenog…”(Fenichel). Činjenica je
da je drastični razvoj prirodnih nauka i slabljenje uticaja crkve u to vreme doveo do promene
paradigme u pogledu prema čoveku i njegovoj prirodi. Pa Fenichel dalje kaže: “Postepenim
razvojem, naučna misao pobeđuje magijsku misao”. Otpor koji je tada postojao bio je žestok
utoliko ukoliko je nauka trebala da objasni realne fenomene i one koji su se najviše ticali
čoveka. Tako su se prvo oslobodile fizika i hemija, a kasnije biologija, fiziologija, pa na samom
kraju psihologija i psihijatrija kao grana medicine koja uprkos svemu ostaje “najviše obojena
magijom” (Fenichel). Psihologija je vekovima bila smatrana za specijalno polje spekulativne
filozofije, vrlo udaljeno od uravnoteženog empirizma. Kada se pogleda problematika tog
vremena, pitanja, više ili manje metafizička, na koja je psihologija trebala da da odgovor, pada u
oči da problemi o kojima je reč nastavljaju da održavaju antiteze, “duša i telo”, “ljudsko i
božansko”, “prirodno i natprirodno”. Svuda su nažalost ocene vrednosti uticale na ispitivanje
činjenica. Psihoanaliza u tom smislu predstavlja jasan korak ka uvođenju naučne misli u
psihologiju i udaljavanje od magičnog. Jer po rečima Fenichela “razumevanje mnogostranosti
svakodnevnog čovekovog duševnog života, zasnovano na prirodnim naukama, zaista je počelo
baš sa psihoanalizom”. Naučna psihologija, na kojoj i Frojd bazira svoje teorije, tumači mentalne
fenomene kao rezultat interakcije primitivnih fizičkih potreba, dok primena opštih principa
prirodnih nauka na specijalan domen psihologije prirodno utiče na razvoj novih metoda
proučavanja, kao i novih naučnih pojmova, koncepata i alata. Izlaganje o naučnom tumačenju
snova bilo bi nepotpuno ako ne bismo pomenuli koncept nesvesnog na kome je izgradjena
celokupna nauka proučavanja čovekovog unutrašnjeg psihičkog života, gde spadaju i snovi kao
izraz nesvesnog. Postojanje nesvesnog je pretpostavka koja se nametnula psihoanalizi kada je
tražila naučno objašnjenje i razumevanje svesnih fenomena. Bez ove pretpostavke podaci o
svesnom u njihovim medjuodnosima ostaju nam nerazumljivi. Koncept nesvesnog nam
dozvoljava ono što je cilj i uspeh svake nauke a to je: predviđanje budućih događaja i korišćenje
sistematskog uticaja na fenomene. Ovaj princip, kao i ostali koji će ovde biti pomenuti otkriveni
su marljivim empirijskim radom. Ovo je važno istaknuti jer se u onome što sledi ne može
pokazati da su se ta saznanja sticala iskustvom; ona će ovde biti izneta pre na jedan određen,

41
nešto dogmatskiji način, koji bi običnom čitaoucu mogao da izgleda spekulativan. Ona će ovde
biti izložena u deduktivnoj formi a ustvari su stečena induktivno.

4.1. Psiholoske teorije u interpretaciji snova

U ovom poglavlju biće predstavljeni osnovni koncepti Frojdove psihoanalitičke teorije.

Biće diskutovan njihov značaj za razumevanje čovekovih nesvesnih procesa i manifestacija,
među koje spada i san. Pokušaćemo da predstavimo osnovne koncepte na kojima se temelji
psihoanaliza, kao što su svesno, nesvesno, mentalna ekonomija, strukturalna teorija ličnosti, i
dinamička teorija ličnosti, zatim ćemo diskutovati njihov značaj za praktično tumačenje snova.
Prikazaćemo osnovne koncepte na kojima se bazira tehnika tumačenja snova kao i Frojdovu
metodu kod tumačenja snova, koja će ovde biti najbazičnije prikazana a o kojoj će biti više
diskusije u poglavlju o tehnici interpretacije snova.

Kada kažemo naučno tumačenje snova mi najčešće mislimo na tumačenje snova na bazi
Frojdovih, Jungovih i Szondijevih otkrića. Iako postoje rani pokušaji tumačenja snova, kao što
smo to delimično mogli da vidimo u prošlom poglavlju (poglavlje 1), nauka je pre pojave
psihoanalize odbacivala snove. Oficijelna nauka a u prvom redu medicina, pre Frojda i za vreme
Frojda, a na žalost delimično i posle njega do danas, smatrala je i smatra da snovi nemaju
nikakvog smisla i da se ne mogu tumačiti, pošto su izraz čisto somatskih procesa, pa prema
tome, san ne predstavlja nikakav psihički akt koji ima svoju funkciju i značaj (Nastović, 2000).
Ovakvo mišljenje kulminiralo je možda u sledećoj rečenici čuvenog švajcarskog neurologa Binga
“Sanjanje je materijalni proces, uvek nekoristan, a često morbidan”. Ovakvo gledište možda
možemo objasniti Frojdovim zapažanjem da prezir koje se ispoljava prema snovima odgovara
stavu koji ima Ja prema potisnutom materijalu. ( Popović). Ovakvo ekstremno gledište u odnosu
na fenomen sna koje je “snu poricalo dostojanstvo jednog psihičkog procesa” (Frojd), dovelo je
do snažnog otpora prema Frojdu kada je ukazao i sasvim jasno dokazao da postoji psihološka
tehnika koja omogućava tumačenje snova, a čijom primenom svaki san dobija svoj smisao. Tako

42
je u nauci nastala “zavera ćutanja” prema Frojdovom delu, a neki su čak pisali knjige protiv
njegove teorije bez i da su pročitali knjigu. Pominje se neki koji je dobio katedru na fakultetu
samo na osnovu knjge koju je napisao prtiv tumačenja snova. Ovo nam govori o otporu koji su
imali prema ovim novim i revolucionarnim idejama. Snovi su smatrani za predmet nedostojan
izučavanja, nusprodukt mozga koji nema nikakvog smisla. Posebno iznenadjuje da i danas
delimično vlada ovakvo mišljenja među naučnicima pa čak i među nekim praktičarima. I kao što
Jung kaže da je tužno što se posle Frojda značaj snova i dalje odbacuje, isto to možemo sa još
većim čuđenjem konstatovati i danas. U ovoj oblasti je prema Jungovim rečima pre Frojda
“carovala, mrkla tama”, i to zaista jeste tako bez preterivanja ili pridavanja Frojdu nekog većeg
značaja nego što ga realno zaslužuje. San je bio tu sve vreme, u centru ljudskog fokusa,
međutim njegova suština je izgleda izmicala ljudima veoma često. Frojdova teorija snova
predstavlja epohalan naučni događaj koji je samim tim i višestruko značajan. Na prvom mestu
prema rečima M. Popovića snovi su opet rehabilitovani. Frojdov značaj je što je kod čoveka
zapada opet doveo snove sa periferije (Popović, 1985). Traženje nekog uzora pa čak i nekog
podsticaja Frojdu među ljudima od nauke, uglavnom je jalov posao. Možda je za njega, što ne
treba da nas čudi, veću inspiraciju i podsticaj na putu ka teoriji snova pružila poezija. M. Boroso
smatra da je na Frojda imao uticaja kastiljanski pesnik iz sedamnaestog veka Kalderon de la
Barka, posebno svojim delom “Život je san” koje ima snažnog odjeka na one kojima je
psihoanaliza bliska, piše Milan Popović u knjizi psihodinamika i psihoterapija neuroza. (Nastović,
2008),

Na njegove postavke kasnije nadogradio se Jung i njegova analitička tehnika tumačenja,

a tek je Leopold Sondi dodavanjem svojih postavki o porodičnom nesvesnom, omogućio
trodimenzionalini pristup snovima. Ove tri teorije jesu baza za razumevanje snova i njihovu
analizu, i mogu se okarakterisati kao rani naučni pristupi razumevanju snova. Pored ovih
modela postoje i neki pomoćni modeli koji spadaju u savremene pristupe razumevanju ovog
fenomena, i mogu biti od značaja u tumačenju, ove pomoćne modele diskutovaću na kraju ovog
poglavlja kao dodatak, a najpre ćemo svu pažnju posvetiti glavnim konceptima, a to su: Frojd:
Psihoanalitička teorija, Jung: Analitička teorija, Szondi: Shizikal analiza. Postoje metapsihološki
pomoćni modeli u interpretaciji snova jedan od modela (koji mi nudimo) je, kvantna teorija
polja, o kojoj će nešto kasnije biti reči.

4.2. Sigmund Frojd: psihoanaliza (snovi u svetlu individualnog

nesvesnog)

43
 Frojdova teorija snova izdržala je test vremena (G.Gabbard). Teško je govoriti o njoj sa
ambicijom da se kaže nešto novo, jer je puno o njoj već rečeno u proteklih sto godina. Ona se
dosta menjala još za života samog Frojda, ali njeni osnovni koncepti postali su, kako Popović
kaže “svojina čovečanstva” i za večinu onih koji se snovima bave “ima snagu aksioma”. Naš vek
je vek “ličnih snova”. Sa svanućem Frojdovog Tumačenja snova (1990), naučili smo da čitamo
naša noćna iskustva psihološki, kao ekspresije naših intimnih misli i želja (Kruger, 1992). Frojd je
bio dobar snevač i 1987 godine, tri godine pre njene pojave, započeo je svoju autoanalizu,
uglavnom na sopstvenim snovima izgadio je osnovu za teoriju snova. Pošto je napustio
“hipotezu zavodjenja” kao objašnjenje nastanka neuroza veću paznju posvetio je fantazijama.
Tada je počeo da uvidja da snovi imaju neki smisao, samo da je on skriven od snevača. Osvrćući
se na svoje delo on kaže “Izgleda da sam predodređen da otkrijem samo očigledne stvari, da
deca imaju seksualna osećanja, što zna svaka dadilja , i da su noćni snovi ispunjenje želja, kao i
maštanje po danu”.

1960-ih i 1970-ih, ove postavke bile su preispitane od strane neorologa, koji su tvrdili da
je rapid eye movement (REM) faza sna kontrolisana pomoću kičmene moždine, i da nema ništa
sa centrom za motivaciju, željenjem ili emocijama (Hobson 1988). Kasnija istraživanja pokazala
su da nije baš tako. Braun koristi PET (positron emission tomography) i neke druge metode da
ilustruje da su limbičke i paralimbiče regije mozga, koje kontrolišu emocije, motivaciju aktivne
tokom REM faze spavanja. Prefrontalni korteks, oblast koja je zadužena za samo-nadgledanje,
logiku, i operativnu memoriju. Njihova neaktivnost zapravo objašnjava nedostatak
samorefleksije, gubitak kritičkog i logičkog mišljenja, bezvremenost i bizarne slike u snovima.
Drugim rečima deaktivacija prefrontalnog korteksa objašnjava Frojdovu ideju da su želje
kodirane u slike snova. Ovim je povraćen značaj sna i priznata je njegova osobina više mentalne
funkcije. Štaviše (Solms, 2000) pronalazi da REM spavanje i san nisu sinonimi za istu stvar. On je
proučavajući pacijente sa oštećenom kičmenom moždinom pronašao da je kod njih REM faza
sna poremećena ali da san nije poremećen. Sa druge strane, pacijenati sa oštećenjima centra za
motivaciju prijavljivali su da ne sanjaju, iako njihova REM faza nije bila ometena. Reiser (2001)
naglašava da neurobiološko područje i psihodinamsko područje nisu jedno te isto. Neurološki
nalazi ne mogu da opovrgnu psihodinamski značaj snova (Gabbard).

Prema Frojdu san je sličan simptomu, jer predstavlja kompromisnu tvorevinu koja ima
psihološki smisao za snevača koji se tumačenjem može dešifrovati. San je prerušena verzija
nesvesne ili (presvesne) želje. On je insistirao na tome da su nesvesne želje iz detinjstva
transformisane u prerušene simbole kroz neku vrstu cenzure koja se brine da spavanje ne bude
poremećeno. San je još jedan dokaz da se nesvesne stvari mogu ispoljiti u malim znacima, koji

44
su iznenađujuće istiniti. Ovo važi za snove ali takodje mnogo više važi za njegovu celokupnu
postavku psihoanalize. Sam Frojd snovima pridaje najveću zaslugu za formiranje psihoanalize,
“Psihoanaliza je nastala na temelju analize snova…”(Freud, 1912,). Tako da možemo da imamo
uvid u to koliki značaj su snovi zapravo imali za njega u pokušajima da definiše koncepte koji su
kasnije prepoznati kao izuzetno značajni i na čijim temeljima nastaje metod psihoanalize. On
posebno naglašava značaj snova kada kaže ”potrebno je mnogo meseci, čak i godina napornog
rada da bi se pokazalo da neki neurotski simptom ima svoj smisao, da služi nekoj svrsi i da
proizilazi iz samog pacijenta. Međutim, jednim naporom od nekoliko časova može nam poći za
rukom da nam to isto stanje stvari otkrije tumačenje jednog sna, koji se prvo čini nerazumljivo
zamršenim“ (Freud), a po njegovom tumačenju vrlo upotrebljivim jer nam “potvrđuje sve
pretpostavke psihoanalize”. (Nastović, 2000). Kada je reč o ovome Frojd priznaje “Meni samom
učenje o snovima je bilo siguran oslonac u najtežim trenucima kada su nerazjašnjene činjenice u
vezi neuroza mutile moj još neuvežbani sud. Jer kad god sam počeo da sumnjam u ispravnosti
svojih kolebljivih saznanja, vraćalo mi se uverenje da sam na pravom tragu, ako bih uspeo da
prevedem neki besmisleno zamršeni san u logičko i shvatljivo duševno stanje snevača”(Frojd,
nova predavanja). Frojdovo tumačenje snova sem što je donelo novu originalnu metodu za
naučni pristup snovima donelo je i bazu za jednu novu psihologiju, koja je nazvana dubinska
psihologija. U cilju analize snova Frojd je pretpostavio da san mora da ispunjava neku funkciju.
On je mislio da su isto iskustvo doživljavali i naši predci i da san nije generisan kulturnim
činiocima. Za njega je san imao najdublji značaj a to je da čuva spavanje, kao fiziološki process,
od nagona. Tokom spavanja um je diskonektovan od spoljašnjeg sveta ali ostaje instiktivan, ovo
je razumljivo, jer iako je našem telu potreban odmor, samozaštitni mehanizam je uvek prisutan
kako bi nas zaštitio od mogućih spoljašnjih ugrožavanja. Snovi odraslih ljudi su po pravilu
zbrkani, čudni, besmisleni i otuda na prvi pogled nerazumljivi, za razliku od dečijih snova koje
bez tumačenja lako možemo razumeti. U njihovoj osnovi prema Frojdu leži halucinatorno
zadovoljenje potrebe, neke želje koja je u stvarnosti ostala neostvarena. Frojd pretpostavlja da
ovo važi i za snove odraslih samo je njih teže razumeti zbog mehanizama odbrane i rada sna koji
teže da potencijalno neprijatne impulse zadrže u nesvesnom. To što su snovi neprozirni,
nerazumljivi i naizgled apsurdni, dolazi otud što su oni izopačena zamena za nešto što je
smisaono ali je nesvesno. San prema Frojdu ima psihološki smisao, i on je specifičan izraz
nesvesnog, odnosno nesvesna istina (Michel), iz tog razloga ne može da bude besmislena
tvorevina, jer ako kao što smo to mogli da vidimo protumačen san može ukazati na izvor
neurotičnih simptoma onda možemo reći da nesvesno vidi šire i dublje od svesti, što znači da je
nesvesno u stanju da nam otkrije “istinu” a “istina je celina kao što je rekao Hegel. Neki autori
kao Lagaš (Lagache) pored ispunjenja želja, posebno naglašavaju tzv. Stražarsku funkciju sna,
smatrajući san pokušajem da se smanje tenzije “čije bi povećanje dovelo do straha, košmara i
buđenja”. Haukins (Howkins) pak, zbog postojanja neprijatnog sadržaja snova, pokušava da stav
“san je ispunjenje želje” preformuliše u “San je pokušaj da se želja ispuni”, na ovo se

45
nadovezuje Fromm koji takođe primećuje da neki snovi ne predstavljaju ispunjenje želje već
sadrže uvid u vlastitu situaciju ili druge ličnosti, na ovo stanovište se oslanja takođe i Jung.

Da bismo razumeli san samo je potrebna odgovarajuća tehnika da bi se smisao

razumeo. Frojd je izgleda do svoje metode tumačenja snova došao sasvim slučajno, kao što je i
Josif Brojer (Josef Breuer) došao do otkrića svoje katartičke metode, tako je i Frojdovo otkriće
po navođenju Jonesa a rečima Frojda otkriće koje se “dešava smrtnicima samo jednom u
životu”. Reč je o metodi slobodnih asocijacija, o kojoj bi u nastavku nešto trebalo reći, budući
da je ova metoda da danas osnovna metoda tumačenja snova. Bitno je naglasiti da je ova
metoda postojala i pre otkrića tumačenja snova, stoga je ne treba poistovećivati isključivo sa
tumačenjem snova, njena primena u terapiji je mnogo šira. Frojd je ovu metodu koristio kao
osnovni metod psihoanalize, ali je uvideo da ona može biti korišćena ne samo za otkrivanje
smisla neurotskih simptoma već i za tumačenje snova. Jer “Frojd je jednostavno ali veoma
pronicljivo , zaključio da će sanjač, ako se podstiče na pričanje o slikama iz sna i mislima što ih
one pokreću u njegovom duhu, odati i otkriti nesvesnu pozadinu svojih nelagodnosti i onim što
govori i onim što namerno prećutkuje. i ma koliko pokušao prikriti, sve što kaže, upućuje na srž
njegovog stanja” (Jung, 1962). Frojd na ideji o psihičkom determinizmu zasniva sasvim novu
terapeutsku metodu, metodu slobodnih asocijacija, koja je u izvesnom smislu bila suprotna
negovoj prethodnoj metodi, metodi “uveravanja i saletanja”. Umesto da se pacijent primora da
nešto kaže u vezi neke teme od njega se traži da se prepusti slobodnom asociranju, odnosno da
kaže sve što mu pada na pamet u vezi određenog sadržaja i situacije. Frojd opisuje ovu metodu
na sledeći način: “Mi puštamo pacijenta da govori sve što on hoće i čvrsto se držimo
pretpostavke, da on ne može ništa drugo asocirati do onoga što je indirektno povezano sa
traženim kompleksima”. Ova tehnika primenjena na tumačenje snova sastojala se od: nizanja
slobodnih asocijacija polazeći od pojedinih elemenata sna i zatim tumačenju ovih izdanaka kao
nizova, supstituta onih skrivenih, nesvesnih misli sna, kojima su determinasani. Njihovu
dinamičku srž, čine izvesne duboko potisnute infantilne želje, kojima se suprotstavljaju zahtevi
našeg Ja. Frojd ističe da je njegova tehnika tumačenja snova, na principu slobodnih asocijacija,
vrlo jednostavna i laka za upotrebu, jer se od snevača traži, kao i kod tumačenja omaške, na
primer kod zaboravljenog imena, da kaže šta mu pada napamet u vezi sa određenim
elementom sna, kao što tražimo od osobe koja je zaboravila ime da slobodno asocira sve dotle
dok se u tom procesu pojavljuvljuje niz imena koja su bila u indirektnoj vezi sa zaboravljenim
imenom i koja su u stvari omogućila da se ponovo dodje do njega. (Nastović, 2000). Ovde Frojd
dolazi do pretpostavke “da je vrlo moguće, čak i vrlo verovatno, da snevač ipak zna šta njegov
san znači, samo on ne zna da to zna i zato misli da ne zna”, pa ga shodno tome treba pitati šta
san znači, slično kao kad nam neko priča nešto nerazumljivo a mi tražimo od njega dodatne
informacije da nam to pojasni. Prema rečima Ane Frojd kod kod rada sa slobodnim
asocijacijama od pacijentovog Ega se traži da se isključi, ovo važi i za tumačenje snova jer,

46
tumačenje snova slično je situaciji analitičkog posmatranja za vreme slobodnih asocijacija (A.
Freud).

Frojd otkriva nešto što se zove rad sna. Prema njegovim rečima to je “onaj rad koji
skriveni san preobraća u očigledni”. U radu sna na delu je primarni proces koji se nalazi pod
dominacijom principa zadovoljstva. Dakle jasno nam je da je problematika tumačenja snova
duboko ukorenjena u problematici razumevanja “sila” i principa koji deluju u čoveku. To su iste
one sile koje deluju u nama i dok smo budni. Dobro poznavanje koncepata mentalne
ekonomike, svesnog i nesvesnog, i mentalne strukture od najvišeg su značaja ne samo za
razumevanje neurotskih poremećaja, već i za razumevanje snova. Ovi koncepti ovde neće biti
šire diskutovani jer njihova problematika premašuje obim rada. Pokušačemo da ostanemo na
polju problematike snova, a dodatni koncepti će biti razmatrani samo utoliko koliko su bitni za
razumevanje ove problematike.

San je manifestaciija primarnog procesa. Primarni proces je mehanizam svesti nastao radi
otpuštanja tenzije koja je nastala zbog principa zadovoljstva. Umesto da jedinka dela u skladu sa
nekim svojim neprihvatljivim i opasnim potrebama. Id koristeći neke funkcije svesti formira
mentalnu sliku željenog objekta kao zamenu za realni objekat u ciju da smanji tenziju i
anksioznost. Ta slika željenog objekta može biti prikazana u snu, ali takodje i u fantazijama i
sanjarenjima, halucinacijama, deluzijama. Na primer, ako smo gladni možemo zamisliti parče
ukusne pice ili nekog slasnog sendviča. Iskustvo ove mentalne slike kroz primarni process
poznat je kao ispunjenje želje. Problem nastaje kada osoba koristi primarni proces da bi
umanjila energiju Id-a. Kako primarni process ne razlikuje predstavu od realnosti, on može biti
koriščen samo privremeno da zadovolji želju koja se potom opet vraća u težnji da bude
ispunjena. Kako se osoba razvija i raste takodje polako uči da koristi sekundarni process u
zadovoljenju želja. Ego i Super ego u jednom trenutku počinju da saradjuju kako bi ličnim
uticajem osoba zadovoljila osnovne želje.

Frojd uvodi fundamentalnu novinu u tumačenje snova. Ova novina bazirana je na samim
konceptima svesnog i nesvesnog, i na strukturalnoj teoriji ličnosti kako je sam Frojd naziva.
Frojd primećuje razliku izmedju dva sloja sna, manifestnog sna (zapamćeni san koga smo
svesni), odnosno povšina sna viđena od snevača (Gabbard), od latentnog sna (skrivene,
nesvesne želje i misli koje su nevidljiva suština sna), koje prete da probude snevača i zbog toga
moraju biti prerušene (Gabbard). Set mehanizama odbrane koji operiše unutar snevačevog Ega
služi da preruši latentni sadržaj i transformiše ga u manifestni. Ono što je do tada shvatano kao
san, a u Frojdovoj terminologiji naziva se očiglednim snom, samo je maska, iskrivljena verzija

47
samog sna, u kojem dominira neka zabranjena i svesti nepoznata želja. “Izopačenje sna je ono
što čini da nam se san prikaže tako čudnim i besmislenim” zaključuje Frojd. San je neproziran ne
zato što je takav po svojoj prirodi, več zato što je tendeciozno deformisan. Cilj izopačenja je da
se ne dozvoli prognanim impulsima da povrede etičke i estetske zahteve svesnog ega. Ili po
rečima Flangana “bolje što su ove želje maskirane u na prvi pogled besmislene priče u cilju da
spreče sanjača da se probudi u hororu (Flanagan, 2000). Time nije pogrešno tvrditi da je san
samozaštitni mehanizam psihe i čuvar sna. Na koji način videćemo u produžetku izlaganja.

Psihoanalitičke ideje vezane za problematiku snova najbolje se mogu razumeti ako u

obzir uzmemo celokupnu sliku svesti kako ga Frojd opisuje. Ovo su metapsihološki koncepti koji
značajno razjašnjavaju mehanizme sna. Njihovo poznavanje daje nam mogućnost da snu
pristupimo kao materijalu za analizu, isto kao omaškama, ili slobodnim asocijacijama koje se
pojavljuju tokom analize.

Prema shvatanjima Frojda svest je podeljena na tri dela Id, Ego i Super ego. Id je
celokupno uronjen u nesvesno, on je celokupni deo nesvesnog uma, nešto nad čim nemamo
kontrolu, i što je najčešće sistematski potiskivano. Prisutan je još na rođenju i ne razume razlike
izmedju suprotnosti i teži ka zadovoljenju libidinalnih impulsa koji se konstantno generišu
(Storr, 1989). Id prethodi bilo kakvoj samosvesti, odnosno sveti o sebi, haotičan je, agresivan ,
neorganizovan, ne izvršava kolektivnu volju, i nesposoban je da pravi vrednosne sudove. Kako
dete raste i razvija se, njegove instiktivne potrebe koje je imalo kao dete se potiskuju i prikrivaju
(Storr, 1989). Kada bi se ljudi vodili samo Id-om ponašali bi se kao bebe, pokušavajući da
zadovolje njihove trenutne potrebe momentalno, bez mogućnosti da čekaju; Id ne razume
koncept vremena. Id je taj koji individuu uvaljuje u socijalne probleme. Super-ego je suprotnost,
kontrabalans Id-u, jer sadrži sve naše socijalne norme, kao na primer moralnost. Iako
odrastajući razvijamo Ego i Super ego, Id stalno generiše nove želje koje nas pritiskaju u našim
celokupnim psihološkim i socijalnim vezama. Taj represivni rad je konstantan sve dok smo živi.
Super ego za razliku od Id-a, uglavnom je nesvestan. U slučaju snova, rad cenzure se izvršava uz
pomoć super-ega. Pojam Ego je inicijalno nastao od strane Frojda- naša svest o nama samima.
Kasnije o njemu više razmišlja kao o planiranju, odloženom zadovoljenju želja i drugim vrstama
razmišljanja koji su se razvili kasnije u evoluciji, jer Ego razvija sposobnosti pomoću kojih može
posmatrati, odabrati i organizovati stimuluse i impulse (Fenichel, 1964). Ja je za Id isto što je
ektoderm za endoderm. Ego tako postaje posrednik izmedju organizma i spoljašnjeg sveta.

Ego je uglavnom svestan i mora da balansira između zahteva Id-a i zahteva spoljašnjeg sveta.
Izmedju Super ega i Ida, navigirajući kroz zahteve spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Ovo znači da
mi doživljavamo konstantnu borbu izmedju Id-a I Super ega, izmedju naših nezadovoljenih želja-
potreba i socijalnih normi i situacije spoljašnjeg sveta. Ego mora da ispuni određenu “kvotu” Id-
ovih želja ali to mora da radi oprezno i samo tamo gde će marginalno uticati na pojedinca,

48
odnosno mora da pruži zaštitu od neprijateljskih uticaja okoline i potporu gratifikaciji, čak I
protiv ograničenja koja postavlja spoljašnji svet.

Frojdova prva topografska podela svesti se sastojala od: Svesnog, pre-svesnog i

nesvesnog (pre-svesno je nešto što nije potpuno svesno ali bi lako moglo postati ako ga
dovedemo u svesnu svest). Svest se rađa na izvesnoj tački procesa sisematizacije percepcija,
ovaj proces zavisi od sposobnosti da se koristi pamćenje. Mnestički tragovi kao ostaci percepcija
su podloga za razvijanje Ega, oni se još nazivaju i predsvesno. Diferencijacija ega je postepen
proces. Postoje dublji slojevi Ega koji su nesvesni. Prelaz sa Ega na Id je postepen, a oštriji je
samo na mestima gde postoji konflikt. Tamo gde se konflikt javlja čak i visoko diferencirane sile
ega ponovo postaju nesvesne. Njegova druga podela svesti na Id, Ego i Super ego pokazuje kako
se svest može zakomplikovati ako se ove dve topografije naslože jedna na drugu, odnosno
rečeno jezikom moderne fizike ako su u super poziciji jedna u odnosu na drugu. Ako udružimo
ove dve podele, imajući u vidu njihove uloge, dobijamo dinamiku ličnosti koja je kompleksna.
Na ovim pretpostavkama temelji se ideja o dinamičkom nesvesnom. Otprilike ovako može da se
kaže: Prema rečima Fenichela, mentalni sadržaj iz nesvesnog stalno teži da postane svestan.
Mišljenje, delanje i osećanja mogu da budu nesvesno motivisani. Postoje naime, potisnute
duševne sadržine koje dalje egzistiraju i deluju na aktuelnu psihu-postoji dinamičko nesvesno
(Fenichel, 1961). Snovi su primer nesvesnog mentalnog sadržaja koji dolazi u svesno, bivajući
parcijalno suočen u svesnoj svesti, iako je sadržaj izvrnut. San je prilika za želje iz ida da budu
zadovoljene bez da izazovu previše nevolja za individuu. Mi ne možemo doživeti željie Id-a u
njihovoj ogoljenoj formi, jer će biti previše uznemirujuće za nas. Super ego nalazi različite
načine da cenzuriše san ispunjavajući želje latentno, dok svesna pažnja je efektivno
preusmerena u pogrešnom pravcu. Ono čega se sećamo od sna dodatno se iskrivljuje, jer se
cenzura i potiskivanje nastavljaju u pokušajuima da se setimo sna. San koji sanjamo je uvek
rezultat kompromisa izmedju maskiranja i direktnog ispoljavanja Id-ovih želja. Jer, cenzura se
vrši na različite načine (Hopkins, 1991). Slike koje su povezane međusobno mogu biti
kondenzovane (sažete) u jednu. Likovi se mogu sažeti u jedan, dvoje ljudi mogu postati jedno, i
likovi se mogu menjati na osnovu prolaznih sličnosti. Ovaj mehanizam kombinuje više od jedne
želje, osećanja, ili impulsa u jednu manifestnu predstavu sna (Gabbard). Sažimanje
(Condesation) prema Frojdu nastaje time što se : 1. Izvesni skriveni elementi uopšte izbacuju; 2.
Od skrivenog sna u očigledni prelazi samo jedan mali deo sna; 3. Skriveni elementi koji imaju
nešto zajedničko sakupljaju se i stapaju u jednu celinu za očigledni san. Ovom poslednjem
procesu Frojd daje centralno mesto. Ovo se ne odnosi samo na likove, već i na gradove, pejzaže,
građevine, predmete i situacije uopšte. Pri tumačenju je bitno otkriti zašto je snevač napravio
sažimanje baš od tih, a ne od nekih drugih ličnosti, jer nam to zapravo otkriva suštinu i smisao
tog sažimanja. Sažimanje ima funkciju simbolizacije, uzimanjem jednog ili više elemenata i
stapajući ih u jedan stvaraju se simboličke predstave koje se mogu tumačiti potpuno isto kao
simboli. Na primer osoba sanja zubara i psihijatra u jednoj ličnosti. Ili sanja prostitutku i sveticu

49
u drugoj (prema navodjenju Nastovića), ova dva sažimanja u osnovi imaju drugačije elemente i
značenje. Prema Frojdu on ne dobija utisak da je ono dejstvo cenzure sna. U tom procesu
“jedan očigledni element istovremeno odgovara većem broju skrivenih elemenata; i obratno
može jedan skriveni element sudelovati u više očiglednih elemenata, kao u nekoj vrsti
ukrštanja”.

Pomeranje (Displacement) je drugi mehanizam rada sna, za razliku od sažimanja,

potpuno je delo cenzure, a njegovo ispoljavanje se manifestuje: prvo, da se jedan latentni
element sna zamenjuje nečim udaljenim, nekom aluzijom; i drugo, da psihički naglasak prelazi
sa jednog važnog elementa na neki drugi, nevažan, tako da stičemo utisak kao da je san
pomerio svoje težište, odnosno da je drugačije centriran, pa shodno tome izgleda i čudan i
nerazumljiv. Ovaj mehanizam dovodi do toga “da oni elementi što se u sadržaju sna ističu kao
bitni sastavni delovi nipošto ne igraju istu ulogu u mislima sna, a kao korelat ove možemo
izraziti ovu rečenicu i obrnuto: ono što je u mislima sna očigledno, bitna sadržina, u snu uopšte
ne mora biti zastupljeno” (Frojd). Kod ovog mehanizma, intenzitet emocije koji je asociran sa
jednom osobom može biti preusmeren na drugu, odvojenu osobu, kako bi bio prihvatljiviji za
snevačev Ego. Na primer, snevač može da oseća da je zabranjeno da ima seksualna osećanja
prema njegovom terapeutu, pa će ova osečanja biti preusmerena na neku drugu osobu iz
njegovog života (Gabbard).

Pored sažimanja i pomeranja sna koji učestvuju u pretvaranju latentnog u manifestni

sadržaj sna u cilju njegovog izopačenja, Frojd navodi i treći mehanizam, ovaj mehanizam je
možda najinteresantniji za istraživanje, naziva se simbolična reprezentacija i sastoji se u
pretvaranju misli sna u vizuelnu sliku. Ovaj mehanizam prerušavanja uključuje upotrebu prostih
konkretnih senzornih slika da prikaže kompleksni skup doživljaja koji mogu biti veoma snažni.
Poseban nivo ove pojave naziva se sznecdoche, odnosno kada jedan deo reprezentuje celinu.
Na primer možemo da kažemo da smo danas na jezeru videli 15 jedara, misleći na to da smo
videli petnaest brodova. Ovaj figurativni govor je regularno inkorporiran u snove gde jedan deo
može da predstavlja celinu (Gabbard), ali nije sve u snu podvrgnuto mehanizmu simboličke
reprezentacije, jer neki elementi iz latentnog sna zadržavaju svoj oblik, pa se shodno tome i u
manifestnom snu pojavljuju kao taj element, na primer određena misao ili određeno znanje,
Frojd ovde zaključuje da vizuelne slike nisu jedini oblik u koji se misli mogu pretvoriti u snu. On
ovo poredi na sledeći način: “ Zamislite da ste se primili zadatak da politički uvodni članak u
novinama zamenite nizom ilustracija. Vi biste dakle bili vraćeni od pisane azbuke na slikovitu
azbuku. Šta se u tom članku kaže za lice i konkretne predmete, to ćete lako i čak možda korisno
zameniti slikama, ali teškoće vas čekaju pri predstavljanju svih apstraktnih reči i svih delova
govora koji označavaju misaone odnose kao rečenice, veze i slično. Kod apstraktnih reči

50
moraćete se pomoći svakojakim veštinama” (Frojd, 1936). Mehanizmi sažimanja, pomeranja, i
simboličke reprezentacije su karakteristični za primitivni model kognitivnog funkcionisanja,
odnosno primarni proces.

Četvrti mehanizam rada sna koji Frojd ističe naziva se sekundarna obrada sna. Ovo je
napredniji mehanizam koji služi Egu da organizuje primitivne elementne sna u koherentniji
okvir. (Gabbard). Ovaj mehanizam ne možemo prepoznati u svakom snu jer “tek naknadno
deluje na već unapred stvoren sadržaj sna”. Ovaj mehanizam koji “unutrašnje i spoljašnje
percepcije aperceptivno strukturira” predstavlja automatski proces koji ima funkciju
uspostavljanja logičkih odnosa i povezanosti između nepovezanih ili samo labavo povezanih
sećanja, predstava, opažanja Itd. Sa ciljem da manifestni sadržaj sna bude i logičan i
koherentan, odnosno razumljiv. Jer pored činjenice da san uglavnom misli u slikama, a ne u
pojmovima kao u budnom stanju, inkoherentnost slike snova predstavlja drugu bitnu
karakteristiku sna. Posledica ove funkcije upravo je fenomen da san naizgled gubi apsurdnosti i
nepovezanosti i da se približava primeru jednog razumljivog dogadjaja. Prema njegovim rečima
rad ovog mehanizma nije uvek uspešan, jer se dešava da on često otkaže, što nam najbolje
potvrđuju apsurdni snovi, tako da se nalazimo pred besmislenom gomilom elemenata sna koji
spolja gledano nemaju nikakav smisao. Ovaj rad “logičkog koordinisanja” je isti kao onaj koji
koristimo pri budnom stanju sa senzacijama, jer kao što je poznato svi fenomeni opažanja
podležu sekundarnoj obradi. Emocije takodje mogu biti premeštene na predmete. Snovi su
utkani zajedno u element sličan nekakvoj priči, kako bi dalje uronili sanjača u manifestni sadržaj.
Sadržaj sna, čak i sa određenom cenzurom, i dalje može da šokira osobu kada se po buđenju
priseti sna, san stoga biva dodatno iskrivljen vremenom dok ne stigne do dugoročne memorije,
jer rad cenzure i dalje deluje.

Još jedan bitan koncept potekao od Frojda je shvatanje da san može da sadrži dnevne
ostatke. Neki dogadjaj koji se desio u toku dana može se u prerušenoj formi javiti u snu. O
praktičnoj primeni ovog koncepa biće više reči kasnije u delu o tehnici interpretiranja snova.

Iako Frojd nije bio evolucionarni biolog, njegova teorija može lako da se revidira u svetlu
evolucionističkih termina prirodne selekcije. Frojd je verovao da sanjamo na način na koji
sanjamo, jer to pomaže jedinki u preživljavanju, pa se ovaj obrazac prenosi kroz evoluciju jer je
suštinski pozitivan. Može se reći da individue koje su sanjale na značajno drugačiji način, možda
nisu preživele ili se reprodukovale, i njihov način sanjanja umro je sa njima. Ali kako san pomaže
jedinki da preživi? Frojd postulira da san istovremeno služi za dve stvari. Primarna funkcija na
psihološkom nivou je ispunjenje želje (Storr, 1984). Tokom dana čovek ima isuviše želja da bi
sve mogao da ih zadovolji. Ove želje su kontinuirano generisane od strane Id-a. Želja često
stvara podsticaj za akciju, ako se dela u skladu sa njima neke od ovih želja mogu da dovedu do
smrti jedinke ili u neku socijalnu nevolju. Kao što su socijalna izolacija ili ostricizam, što u

51
krajnjoj liniji dovodi do nereprodukovanja. Kako se ispunjenje želje dešava tokom sna, ovaj
mehanizam može da drži želje Id-a pod kontrolom i iz tog razloga evolutivno je izabran za
nastavljanje. Frojd tvrdi da ispunjenjem želja Id-a kroz san ove želje mogu ostati potisnute
tokom narednih dana, jer individua više ne mora da dela tokom budnog stanja, na taj način
jedinka je manje ugrožena u smislu njenog života ili značajnog smanjenja zdravlja što u krajnjoj
liniji vodi ka nemogućnosti prenošenja gena. Ovo nam na neki način objašnjava zašto moramo
da spavamo sa stalnim predstavama. Frojd ovu teoriju generalizuje samo na ljude ali ona može
biti ekstrapolirana i na životinje koje takođe imaju želje (potrebe), na primer, sisari i ostali
kičmenjaci, budući su želje ostalih pripadnika životinjskog carstva sigurno dosta jednostavnije
od ljudskih.

Otto Fenichel u svom delu Psihoanalitička teorija neuroza u vezi mentalne dinamike piše
sa sličnog biologističkog gledišta. On ovde dodatno razrađuje ovaj koncept govoreći kako bi
psihičkim funkcijama trebalo pristupiti sa istog gledišta kao i funkcijama nervnog sistema
uopšte. Psihičke funkcije su manifestacija iste osnovne funkcije svakog živog organizma-
iritabilnosti. Osnovna shema za razumevanje mentalnih fenomena jeste refleksni luk. Stimulusi
koji dolaze iz spoljašnjeg sveta ili iz tela stvaraju stanje tenzije, koje teži ka motornom ili
sekretornom rasterećenju koje dovodi do stanja relaksacije. Ali između stimulusa i rasterećenja
deluju sile koje se opiru tendenciji rasterećenja. Psihoanalitička psihologija pokušava da pruži
više nego prost opis tih fenomena i manifestacija, ona pokušava da objasni mentalne fenomene
kao rezultat interakcije i kontra-akcije sila. Ona ih dakle objašnjava na jedan dinamički način.
Poseban oblik mentalnih fenomena, instiktivne pulzije, neposredno se doživljavaju kao neka
“impulsivna energija”. Izvesne percepcije imaju provokativan karakter, one nagone na
neposrednu akciju, čovek oseća da ga progone sile razne jačine. Povezujući to iskustvo sa
refleksnom shemom može se pretpostaviti da instiktivne pulzije imaju opštu tendenciju da snize
nivo ekscitacije rasterećenjem tenzija koje su izazvane ekscitirajućim stimulusima. Suprotne sile
opiru se tome, i borba izazvana na taj način predstavlja osnovu mentalnih fenomena.
Neinstiktivni deo čovekove prirode postaje razumljiv ako se shvati kao proizvod borbe za i protiv
rasterećenja nastale pod uticajem spoljašnjeg sveta.

Šta sa snovima čije je manifestni sadržaj emocionalno bolan i uznemiravajuć, ili

provocira anksioznost, umesto da je ispunjavanje neke želje? Kako primećuje Milan Popović
“Osnovnu Frojdovu tvrdnju da san predstavlja ispunjenje želje pomalo dovodi u sumnju
činjenica da je većina snova ispunjena neprijatnim sadržajima” (Popoviić, 1985).

Kako se to onda naša želja ispunjava ako naše neprijatno iskustvo u snu očigledno nije
nešto što mi priželjkujemo, s obzirom da je izbegavanje bola i neprijatnosti osnovna osobina
živih organizama? Frojd predlaže da je ovo možda primer snova u kojima rad sna ne uspeva da
valjano maskira i iskrivi sadržaj sna. Zaista, ovakvi snovi često prekidaju spavanje i bude

52
snevača, čime se ometa bazična fiziološka potreba za snom, otuda prema Frojdu san takođe ima
funkciju da čuva spavanje, i to radi na zaista dovitljiv način. Frojd je bio svestan rane studije u
kojoj se navodi da je sadžaj snova pristrasan u odnosu na negativno. (Frojd, 1900). Ova studija
je kasnije potvrđena. Frojdova podela na latentan i manifestan sadžaj sna objašnjava prigovor
ove studije. Osnovni, latentni sadržaj, nosi želju koja je iskrivljena radom sna, odnosno
psihološkim cenzurom, jer ako se to ne desi, i ako je sadržaj uznemirujuć, individua će se
probuditi, i onda će želja ostati nepotisnuta. Možda ovde san operiše sa emocijom koja je
suprotnost od gratifikacije da bi omeo snevača od spoznavanja prave prirode njegove želje.
Ispunjenje želje se može pretvoriti u neprijatan, anksiozni san ako je želja previše
uznemiravajuća da bi bila prepoznata. Neki anksiozni snovi zapravo mogu biti ispunjenje želje
kroz premeštanje emocija. Frojd koristi kao primer jedan od svojih snova gde pacijent biva
zaražen, ali i koji (san) ostvaruje njegovu zelju za oslobađanje od osećaja krivice koju je osećao
jer je nije mogao izlečiti (odnosi se na san gde Irma dobija injekciju). San ga je oslobodio krivice
koja je prenešena na kolegu doktora koji je bio odgovoran za davanje injekcije. Uprkos
nelagodnosti koju je izazvao san, želja da se oslobodi krivice se ispunila. Dve decenije posle
Tumačenja snova, Frojd je ojavio “Dopunu teoriji snova” u kojoj je modifikovao prvobitno
shvatanje o snovima kao ispunjenju želja. Sugerisano je da neprijatan san može da bude u
funkciji ispunjenja želja na taj način da predstavlja “kažnjavanje snevača za potisnutu,
nedozvoljenu želju-impuls” (Popović, 1985).

Kod tumačenja sna bitno je imati u vidu na osnovu svega do sada rečenog da osoba koja
je sanjala san ima i ključ za tumačenje tog sna. Jer “Psihoanaliza se služi takvom tehnikom da
ukoliko je to samo moguće, rešenje zagonetke dobije od samih ispitivanih osoba” (Frojd, 1937).
Pri tumačenju Frojd savetuje da bi se san trebalo rastaviti na osnovne elemente i svaki element
treba ispitivati posebno. Iz ovoga proizilazi zaključak da ako shvatanje o pojedinim elementima
prenesemo na ceo san, onda je san “kao celina, izopačena zamena za nešto drugo, nesvesno i
da je zadatak tumačenja snova da nađemo to nesvesno”, Iz ove činjenice proističu tri pravila u
radu na tumačenju snova:

1. Da ne vodimo brigu o onome što se čini da san kazuje, odnosno na njegov manifestni
sadržaj, bio san razumljiv ili besmislen, jasan ili zamršen, pošto to nije ni u kom
slučaju ono nesvesno koje tražimo, jer se ono nalazi u latentnom sadržaju sna.
2. Da ograničimo rad na to da uz svaki element podubimo i probudimo zamenske
predstave, ne razmišljajući o njima, ne ispitujući da li one sadrže nešto valjano i da
ne vodimo brigu kolko se one udaljavaju od elemenata sna.
3. Da sačekamo da se skriveno, traženo nesvesno, odnosno latentni sadržaj sna, javi
sam po sebi, isto kao kod zaboravljenog imena koga pokušavamo da se setimo.
4. Po nekad se dešava da osoba koja ispriča svoj san zaboravi najvažnije elemente tog
sna, pri čemu je Frojd zbog nejasnoće sna tražio da osoba ponovo ispriča svoj san i

53
 tada se dešavalo da se setila ključnih elemenata od kojih je Frojd i počinjao
tumačenje sna.

San za psihoanalitičare se oslanja na razliku izmedju indikativnog i imperativnog

sadržaja. Indikativno stanje svesti je stanje u kome nam naš reprezentacioni sistem pokazuje
svet na određeni način. Primer indikativne reprezentacije jeste verovanje. Ako mogu tačno da
percipiram i verujem u činjenicu da napolju pada kiša onda je to indikativno stanje svesti.
Imperativno stanje svesti, u drugu ruku, je takvo u kome ja želim da svet bude na određeni
način- način koji je kvalitativno drugačiji od toga kakav jeste u ovom trenutku. Na primer,
možda želim da pada sneg. San je stanje u kome indikativno stanje svesti zamenjuje
imperativno stanje svesti u cilju da potisne određenu želju. Vidimo nešto u snovima i verujemo
da je tu ispred nas, takvo kakvo jeste po sebi. To je ono što želimo i priželjkujemo, jednom kada
verujemo da ga imamo, želja iščezava, čineći da postoji manje šansi da tu želju pokušamo da
zadovoljimo u budnom stanju. Kada kaže da je san samo prikriveno ispunjenje jedne potisnute
želje, Frojd ne misli samo na seksualne želje, s obzirom da mu mnogi pripisuju panseksualističke
tendencije. Žarko Trebješanin tvdi da Frojd nikad nije jasno odredio samu prirodu želje i da je
on izričito ukazao i na značaj častoljubivih, vlastoljubivih i egoističkih želja koje mogu da se jave
u snovima. Mnogobrojne su kritike na račun Frojdovog tumačenja snova, čak i izvan
psihoanalize, ali je ipak njegov uticaj na rasvetljavanje ovog fenomena nemerljiv, možda čak i
najveći.

54
 4.2. Carl Gustav Jung; analitička psihologija (snovi u svetlu
kolektivnog nesvesnog)

Kako bismo mogli da bolje razumemo analitiču psihologiju potrebno je kratko istaći
moguće njene predhodnike, i mislioce koji su verovatno uticali na njen razvoj kao i Jungov
odnos sa njima. Ovde je neophodno na kratko pristupiti istorijskoj egzegezi da bismo razumeli
osnovu na kojoj se razvija Jungova analitička misao.

Analitička psihiologija i hermenautička misao rasle su jedna pored druge. Treba reći da
su očevi moderene hermenautičke misli Šlajermaher i Diltaj imali ogroman uticaj na šire
nemačko govorno područje, a i šire. Njihovo nasleđe je baza i prethodnica za kasniji razvoj
analitičke psihologije pa i Hajdegerove hermeneutičke misli, koja potom nadahnjuje i dela
Gadamera i Rikera. Iako se izričito ne navodi da su oni ostavili uticaj na Junga, kako se kasnije
saznalo Šlajmaher i Humbolt bili su prijatelji njegovog dede Karla Junga čije ime je nosio.
Svakako je sigurno da je u kasnijoj mladosti stupio u vezu sa njima, tokom studija, a zahvaljujući
kojima kasnije dobija katedru na fakultetu. Sa ovim saznanjem gotovo je nemoguće tvrditi da
nije bio upoznat sa njihovim delom. Jungova analitička psihologija i Hajdegerova filozofija
razvijaju se istovremeno na nemačkom području. Iako nije bio upoznat sa Hajdegerovim
radovima Jung u dopisu sa Bossom grubo poredi svoju teoriju sa njegovom, pri čemu iskazujući
nerazumevanje egzistencijalne filozofije. Dovoljno je reći, bez isticanja pojedinih razlika, koje
bismo mogli svakako naći da su i Jung i Hajdeger odrastali uz radove Ničea, Kanta, Šopenhauera
i Hegela. A kasnije uz mislioce kao što su Šlajermaher i Humbolt. U takvoj jednoj plimi velikih
umova Evrope, nije čudno što su njihova stanovišta donekle slična. Takodje je i hrišćanstvo
dosta uticalo na njihovu misao. Postoje još mnoge sličnosti među u njima, a jedna koju bih još
naveo je da su obojica za mentore imali Jevreje. Jung Frojda osnivača psihoanalize a Hajdeger
Huslera- sa kojima su imali jako blizak odnos, da bi se na kraju oštro razišli gradeći sopstvene
pristupe pogledu na svet.

Pokušaj da se ovde pruži čak i najprostije izlaganje Jungove i Frojdove misli neće se
svideti svim praktičarima kojima je bliska tradicija mislilaca. Ovo izlaganje ima za cilj da izloži
osnovne pojmove Jungijanske analitičke psihologije snova, da ih uporedi sa Frojdovim
gledištima, podvlačeći pritom glavne razlike u kratkim crtama. Podvlačenje razlika između
njihovih teorija je egzegetski zadatak, a krajnje tvdnje o njihovim teorijama uvek su podložne
daljoj diskusiji. Mnogi koji rade u tradiciji psihoanalize ili analitičke teorije odlučuju se za sintezu
kada su u pitanju njihova stanovišta. Ovde moramo biti svesni rizika da se Jungova teorija snova
karikira ali je neophodno upoređivati je u kontrastu sa Frojdovim stanovištima. Kao i Frojd, Jung

55
isto veruje da je analiza snova glavni put za sticanje znanja o našem nesvesnom. Za njega je
nesvesno duboki aspekt svesti koji je bio prisutan i kod naših predaka kroz evolutivnu istoriju.
Jungovo shvatanje o tom evolutivnom aspektu razlikuje se od Frojdovog. Ovo je možda prva ali i
najbitnija razlika, jer se one dve u osnovi razlikuju jedna u odnosu na drugu, ali se i dopunjuju
kao što ćemo videti. Dok je Frojd razumeo snove kao korišćenje snevačeve memorije iz dana
koji su prethodili snu, pre svega onih “ostatka dana” koji su prethodili baš pre sanjanja
određenog sna, i ranih iskustava iz detinjstva, Jung je smatrao da san operiše sa mnogo
udaljenijim materijalima koji potiču iz sloja kolektivnog nesvesnog. Sam izraz Jung je izabrao
zato što kolektivno nesvesno nije individualno, već opšte prirode, to jest “ono nasuprot ličnoj
psihi, poseduje sadržaje i vidove ponašanja koji su svuda i u svim individuama cum grano salis
isti”. Drugačije rečeno, ono je kod svih ljudi identično, čineći na taj način u svakom prisutnu,
opštu duševnu osnovu nadlične prirode (Nastović, 2008). Kolektivno nesvesno je prostor gde je
smeštena predačka memorija naše vrste, koja je dostupna svim ljudima. Njega sačinjavaju, svim
ljudima zajedničke, transpersonalne psihičke strukture. (Nastović, 2008). Ovde nije reč o
produktima potiskivanja, kao kod individualnog nesvesnog, čiji su sadržaji uglavnom
emocionalno naglašeni kompleksi, već o genuinim sadržajima prisutnim pre svakog
individualnog iskustva, te je otuda sasvim i shvatljivo da dete kada se rodi nije tabula rasa. Neki
filozofi kao što je Lok (Locke), verovali su da je um prazan prostor- tabula rasa. Jung veruje da
koletivno nesvesno leži u psihologiji svih ljudi i da je čak identično kod različitih vrsta. Kolektivno
nesvesno je posebno izraženo u snovima, gde se obrađu univerzalni simboli ili kako ih Jung
naziva arhetipovi (praslike). Kako Jung obrazlaže sve je ovo jasnije “kada se shvati da je
nesvesno, kao celokupnost svih arhetipova, talog sveg čovekovog doživljaja unazad sve do
njegovih najintimnijih početaka i to nikakav mrtvi talog-u izvesnom smislu napušteno polje
ruševina- već živi reakcijski i pripravnosni sistem, koji nevidljivim i stoga uticajnim putem
određuje individualni život” (Jung, 1984). Jung oseća praktičnu potrebu da diferencira
arhetipove, pa tako u svom radu Duh psihologije (1946) razlikuje dve vrste arhetipova: arhetip
po sebi, odnosno arhetipove koji su potencijalno prisutni u svakoj psihičkoj strukturi, i
manifestne arhetipove, koji su putem aktuelizacije dospeli u svest i ispoljavaju se u formi
arhetipskih predstava, ideja ili procesa, kao uostalom i sve ono što postaje sadržaj svesti. Sve
dok se jedan arhetipski sadržaj ne manifestuje, on ne nosi karakter psihičkog, već samo
“psihoidnog”, odnosno psihički sličnu dimenziju, tako da ”arhetip po sebi” pripada u prvom
redu psihoidnog sistema, za razliku od manifestnih arhetipova, koji su, dospevši u svest, stekli
svojstvo psihičkog. (Nastović, 2008). U svakom arhetipu postoji autonomni dinamizam koji
omogućava njegov razvitak i diferencijaciju, ovo dovodi do nastanka hijerarhije arhetipova.
Ukoliko je dublji sloj kolektivnog nesvesnog utoliko taj arhetip sadrži veći potencijal razvoja u
sebi. Postoje praiskonski arhetipovi kod kojih je nemoguća dalja redukcija, takodje postoje
sekundarni, tercijallni arhetipovi i td… tako da postoje arhetipovi koji su tipični samo za žene,
odnosno muškarce, za belu i crnu rasu, Evropejce, Jugoslovene, sve do jedne porodice. Danas je

56
po rečima Junga došlo do “zastrašujućeg siromaštva simbola” a “da stvar bude još gora, ovaj
vakum se ispunjava apsurdnim političkim i socijalnim idejama koje se sve skupa odlikuju
“duhovnom praznininom” tako da je “naš intelekt postigao neslućene uspehe, ali je
istovremeno opustošen naš duhovni dom”. (Nastović, 2008).

Razlika između znaka i simbola posebno je bitna (Jung, 1968). Znakovi se odnose na ono
što je već poznato, dok simboli sadrže mnoštvo značenja (Mathers, 2001). Zapravo, simbol uvek
sadrži šire značenje nego što se može obuhvatiti, na taj način uvek ostaje neki nepoznat aspekt,
stoga san uvek zahteva dodatno razmišljanje o pojedinim aspektima, na taj način se ukazuju
perspektive koje neko može zauzeti pema sebi i prema svojim snovima. Hamvas, svojim poetsko
filozofskim stilom ovako govori o simbolu “ Jedina mogućnost da se obuhvate ideje jeste simbol.
A simbol je skriven, zagonetan i za njegovo rešavanje je upravo potrebna mistična intuicija,
epopteja, histi, vidja, budnot”, Pojam mistične intuicije može se delimično porediti sa Jungovim
pojmom intuicije, koja obuhvata osetljivost višeg nivoa za sadržaje kolektivne svesti. Mistična
intuicija je “živa u svakom čoveku”, kao što i Jung smatra da su svakome dostupni sadržaji
kolektivnog nesvesnog, nju Rene Genon naziva intuition Intellectuelle, koja je suprotnost
naučnom umu i “njegova dopuna”, čovek može da “prevaziđe sebe ovom sposobnošću” i da
dostigne otvoreno bivstvo” odnosno “kolektivni nivo svestI”.

Jung je uvideo da san igra glavnu ulogu u celokupnoj arhitekturi uma i neophodan je za
preživljavanje u svetu jer tokom sna dnevna iskustva su povezana sa prethodnim iskustvima i
celokupnom našom ličnom istorijom. Iskustva koja smo doživeli nekada a koja su sada
zaboravljena, odnosno potonula u nesvesne slojeve tokom sna mogu opet isplivati na površinu.
Na taj način mogu nam biti predstavljene rezulucije za sadašnja stanja koje je psiha nekad
prevazišla, ali koje su tokom vremena ustupile mesto novim sadrtžajima svesti. Dok je Frojd
mislio da je adaptivna funkcija snova da nam odvrate pažnju i time sačuvaju spavanje, Jung je
mislio suprotno: mi moramo da spavamo u cilju da sanjamo a san ima višestruku funkciju. Šta
san zapravo znači za nas, prema Jungu? Snovi su kompenzacija za neravnotežu nekih naših
stavova koje imamo u budnom stanju. Psihologija se nalazi u stalnoj međuigru suprotnosti”
(Jung,1968). Sanjanjem mogućnosti suprotnih od onih u budnom stanju, na primer logično
orijentisanja osoba koja ima san koji se prevashodno oslanja na emocije, uspostavljamo
ravnotežu. (Stevens, 1994). Snovi igraju neku homeostatsku ili samoregulatornu funkciju. Oni se
pokoravaju biološkom imperativu adaptacije u cilju samoregulacije, rasta i preživljavanja. Oni
igraju ulogu u održavanju jedinke dobro adaptiranom na njenu socijalnu situaciju. Sanjanje
takođe vrši opštiju funkciju kompenzacije koja se tiče psihologije polova. Psiha je po prirodi
androgena, tako da snovi pružaju mogućnost uravnoteženja celokupnog bića sa suprotnim

57
polom pojednica koji je deo njegove psihe. Jasno je da snovi nisu samo čuvar spavanja kao što
je Frojd mislio nego su pre neophodan deo mašinerije za uravnoteženje celokupne dobrobiti
bića i njen razvoj. Kada svesno nije u kontaktu sa nesvesnim, homeostaza se gubi i javlja se
psihička uznemirenost (Jung, 1968). Snovi nam nude psihološki sadržaj koji je potisnut,
ignorisan ili potcenjen u budnom životu. Jung naglašava objektivni element prisutan kod snova,
a to je da se nesvesno često služi univerzalnim i kulturno bitnim simbolima. Zbog toga ne postoji
mogućnost da se san tumači na osnovu sanovnika koji je univerzalan za sve, jer značenje
simbola varira u odnosu na snevačevu situaciju. Jung se slaže sa Frojdom da postoji mnoštvo
simbola koji mogu ići u prilog seksualnom činu počevši od “razbijanja vrata” do “vraćanja mača
u korice”. Tokom svoje analize Frojd je polako išao od manifestnog ka latentnom sadržaju sna,
dok je ohrabrivao snevača da i sam daje svoje interpretacije putem slobodnih asocijacija. Jung
veruje da je nesvesni izbor simbola isto toliko bitan jer nam može reći dosta o individui. Kao
alternativa, prividni falični simboli u snu mogu predstavljati i druge stvari, na primer ključ u
bravi može sibolizovati nadu ili sigurnost, umesto nečeg seksualnog. Prema Jungu predstava
sna, ono što Frojd naziva latentnim sadržajem je ono što će nam otkriti značenje sna. Onde gde
Frojd se pita” šta san pokušava da sakrije?” Jung pita: “Šta san pokušava da izrazi ili da nam
kaže?” Jer se snovi javljaju bez cenzure. On (san) je neiskrivljen i svrsishodan” (Withmont and
Perera, 1989).

U tom smislu Jung navodi primer svog pacijenta o pijanoj i raskalašnoj ženi. U snu se
činilo da je ta žena njegova supruga, mada je u stvarnom životu njegova supruga bila sasvim
drugačija, pa je san na prvi pogled bio “zaprepašćujujće lažan” i pacijent ga je odmah odbacio
kao besmislicu. Da je Jung dopustio da pacijent sledi svoje slobodne asocijacije on bi bez svake
sumnje pokušao da se što više udalji od “neugodnog nagoveštaja sna”, ali bi time došao do
jednog od svojih najznačajnijih kompleksa, koji nema nikakve veze sa njegovom suprugom, tako
da ništa ne bismo doznali o specifičnom smislu tog osobenog sna. Jung pita: šta je nesvesno
pokušalo da poruči tim očigledno neistinitim sadržajem? Ovaj san je izrazio misao o pokvarenoj
ženi koja je prisno povezana sa životom snevača; ali kako je povezivanje tog sna sa njegovom
suprugom bilo i zaista neistinito, Jung je morao tražiti odgovor na drugom mestu dok nije otkrio
šta znači ta objava slike sna. Jung je došao do sledećeg zaključka: da pacijentova ženska strana,
to jest njegova Anima, nije bila dopadljiva tako da mu je njegov san poručio: “Ti se donekle
ponašaš kao pokvarena žena” i time mu zadao odgovarajući udarac, pa je shodno tome hteo
zanemariti, čak i poreći poruku sna.

Još jedna funkcija sna po kome se razlikuju Jungovo i Frojdovo gledište je ta da san nudi
slike o mogućnostima koje su možda u budućnosti za snevača. Ne u smislu da su snovi
prekognitivni za snevača, nego (Jung naglašava), u smislu da nesvesno u toku sna iznosi kontra

58
situacije u odnosu na glavnu situaciju snevača. Te predstavljene mogućnosti su uglavnom
generalni aspekti ljudske ličnosti koje svi mi posedujemo (Johnson,2009). Snovi nas ponekad
upozoravaju na buduće opasne događaje, ali takodje ne rade to uvek (Jung, 1968). Konekcija
između sadašnjih događaja i prošlih iskustava je regija gde su snovi posebno funkcionalni
(Mathers, 2001). Frojdova i Jungova teorija se očigledno ovde preklapaju. Dok je Frojd
procenjivao snove u pogledu povratka na prošlost, pogotovo na suprotnosti dečijeg iskustva, za
Junga snovi predstavljaju i mogućnosti za budućnost. Ovo se oslanja na Jungovo mišljenje da je
čovek prospektivno biće, zbog toga i snovi imaju prospektivnu funkciju. Ovo očigledno ima i
vrednost kada je reč o preživljavanju, jer će se ta osoba na kraju razviti i pokušati da se
razmnoži, mada mi ovakvo evolutivno gledište nije uporedivo sa ovom funkcijom sna, postoje
autori koji ovo zastupaju. Sanjanje za Junga je “sanjanje” u drugom smislu, u smislu želja, težnji i
nada. Snovi upućuju na naš budući razvoj i individuaciju. Pitanje ličnog razvoja kada je reč o
snovima može zavisiti od navike da se stalno prisećamo naših snova, čemu treba odati priznanje
i Frojdu kada je reč o ovome, jer je i sam Frojd to primetio, ali se često ne naglašava kada se
diskutuje o sličnostima i razlikama izmedju gledišta Frojda i Junga, a ovo se ponekad izdvaja kao
ključna razlika.

Snovi su poseban nivo rada kolektivnog nesvesnog, u njima možemo otkriti i mnogo
drevniji sloj simbolizma nego kada obraćamo pažnju samo na slobodne asocijacije sanjača. Ovo
su simboli koji imaju skoro biološku sličnost sa nekim funkcijama ljutskog uma. Kolektivno
nesvesno mesto je arhetipova: Univerzalnih obrazaca i tendencija u ljudskom nesvesnom koji
nalaze svoj put u našu individualnu psihu i formiraju nas. Oni su zapravo “psihološki gradivni
blokovi” energije koja se kombinuje u težnji da izgradi psihu (Johnson, 2009). Snovi
demonstriraju kako nesvesno procesuira misli i konvertuje ih u jezik simbolia. Najvažnija
funkcija snova je u tome što nas uče kako da razmišljamo simbolički i kako da se obraćamo
nesvesnom. Snovi uvek imaju multiciplitet značenja, uvek mogu biti reinterpretirani u cilju
otkrivanja novih značenja. Poput priča ili bajki koje čitajući uvek mogu da nas nauče nečemu
novom. Jung je takodje verovao da “stvaranje smisla” produžava život coveka (Mathers,2001).
Prema Flanganu mnogo je teže shvatiti Jungovu teoriju iz perspektive evolucionističke biologije
nego Frojdovu iz dva razloga: Prvi, zašto bi izražavanje simbola kolektivnog nesvesnog imalo bilo
koje veze sa uspehom ili neuspehom u reprodukciji? Drugo, Jungova teorija se najčešće
interpretira u Lamarkijanskim, a ne u Darvinističkim terminima što je čini irelevantnom u
odnosu na prihvaćene stavove evolutivne biologije. (Flangan ,2000). Prema Lamarkovoj
koncepciji evolucije, osobine razvijene tokom života mogu se potom preneti na sledeću
generaciju. Ovo je bitna tvrdnja, jer se na njoj bazira i koncept transgeneracijskijh obrazaca i
ideja o familijarnom nesvesnom koju je podržavao Shzondi. Otuda je Lamark verovao da je
žirafa dobila svoj dug vrat jer su se žirafe pre nje istezale da dohvate visoko lišće, a to je vrat
učinilo dužim kako se osobina prenosila kroz generacije. U ovome leži ideja o adaptibilnosti
organizama. Prema široko prihvaćenom Darvinističkom pogledu na evoluciju, one žirafe kojima

59
se slučajno dogodilo da imaju duži vrat imale su bolji pristup resursima hrane i samim tim su
preživele i razmnožile se. U ovome leži ideja o prirodnoj selekciji organizama. Jungova teorija se
češće interpretira Lamarkijanski nego Darvinistički jer se pretpostavlja da se simboli koji su
naučeni od strane individue tokom života, kodiraju, i dalje prenose kroz generacije (Flanagan,
2000). Ipak, možda bi se moglo reći u Jungijansko-Darvinisičkim terminama da su one jedinke
koje su se slučajno rodile sa mozgom koji je receptivan na određene simbole i njihova značenja
(pre nego da se kaže da su ih naučili), preživele u odnosu na one koje nisu bile receptivne na
određene simbole. Ali ova izjava bi opet mogla biti problematična ako se zapitamo koju
sustinsku funkciju bi ovi simboli igrali u preživljavanju jedinke? Pisac ovog rada smatra da se ova
problematika mogla bolje razumeti ukoliko se ljudski razvoj posmatra kao slojeviti filogenetski
razvoj. Činjenica je da smo mi kao bića slojevito sazdani. Biološki gledano imamo više i niže
funkcije mozga koje su se filogenetski razvile u različitim periodima. Imamo reptilski mozak koji
je baza, i koji u Frojdijanskim terminima sasvim moguće korelira sa Idom. Imamo limbički
sistem, ili naše emotivno Ja. Takođe imamo frontalni režanj koji se filogenetski najkasnije razvio
i koji je bitan za funkcije kao što su razmišljanje, uviđanje, i takođe simboličko mišljenje. Iz
ovoga može da sledi zaključak da simboličko mišljenje u početku nije imalo značaj za
preživljavanje, ali kako se čovek razvijao razvijale su se i njegove više funkcije, u trenutku kada
je bio sposoban da simbolički predstavlja stvarnost, došlo je do razvoja drugačijeg načina života,
društvo kakvo danas znamo je bilo na početku razvoja, socijalizacija i društvene norme,
poštovanje tabua i zakona, religioznih pravila, u okviru kojih su i ponike zabrane vezane za
incest, postali su bitan deo čovekovog života jer je njihovo nepoštovanje čoveka moglo da uvali
u socijalni problem, u krajnjoj liniji odstranjivanje iz društva, što je u drevnom svetu često
značilo smrt. Takođe je bilo bitno preneti poruku što jasnije, bilo da je reč samo o simbolima
vezanim za trgovinu ili pak religijske ideje o suštini postojanja, o krajnjim istinama bivstva, čovek
drevnog doba nije stvarao jednačine poput fizičara koje su objašnjavale esenciju sveta, stvarao
je simbole, njegove jednačine bilu su piktografski prikazi, koji su u sebi sažimali ključno znanje.
Samim tim sposobnost simboličkog i apstraktnog razmišljanja postali su u neku ruku bitni za
preživljavanje. Pojedini mislioci smatraju da je kolektivno nesvesno zapravo zapravo mnogo više
naučno verodostojnije nego što su pojedni kritičari to smatrali. Prema nizu argumenata,
mišljenje o kolektivno nesvesnom se suštinski podudara sa trenutnim naučnim pogledima o
urođenom ponašanju, na poljima kao što su etnologija i socijalna biologija (Stevens, 1994).
Odgovarajući ekološki (ili kognitivni stimulusi) pokreću obrasce ponašanja ili misli koji se
nasleđuju, poput lova, ratovanja i majčinstva. Kod ljudi postoje na primer univerzalni obrasci
ispoljavanja emocija (bes, gađenje, strah, sreća, tuga, iznenadjenje). Ljudi i drugi sisari na
primer imaju urođeni strah od zmija koji ne moramo da naučimo. Kako to? U toku evolutivnog
razvoja onaj ko se nije plašio zmija verovatno nije preživeo. Objašnjenje kako dolazi do
urođenog straha od zmija mozda bi bilo isto objašnjenje kao dolazi do prenošenja simbola kroz
generacije. Ovi obrasci mogu se primetiti i u snovima, slike iz snova generišu homologne

60
neurotske strukture koje se dele na ostale jedinke vrste, ne prenose se prosto samo kao slike.
Jedan Jungijanac može izbeći optužbe da je Lamarkijanac tvrdeći da snovi uključuju nasleđene
obrasce ponašanja zasnovane na epigenetskim pravilima (genetski nasleđena pravila na kojima
se zatim nastavlja lični razvoj pojedinca), jer prema dosadašnjim shvatanjima sa polja filozofije
bilogije epigenetika ne mora nužno podržavati Lamarkizam na svim nivoima problematike.
Verujem da se mnogi neće u potpunosti zadovoljiti ovim objašnjem, međutim potrebno je bolje
se upoznati sa ovom tematikom i sa njenim najaktuelnijim saznanjima. Čitalac se može
konsultovati sa delima Jablonika i Lamba u cilju dodatnog razmatranja ove problematike.

Nakon ovog opširnijeg uvoda i razmatranja problematičnih različitih aspekta Jungove

teorije ličnosti, pri čemu je razlika dodatno naglašena poređenjem sa Frojdovim gledištima na
temu snova, trebalo bi nešto reći o Jungovoj metodi tumačenja snova. Značenje sna ponekad
nije lako utvrditi. Nekad snevač ne daje dovoljno slobodnih asocijacija ili ih nema. Jung je
takodje pristupao tumačenju elemenata sna. Kada se utvrde svi elementi i kontekst tumač je
spreman da na sebe preuzme rizik tumačenja. Prema Jungu retko kada se jedan izolovani san
može tumačiti sa sigurnošću, on tumačenju pojednih snova pridaje malu važnost. Jedan san
postaje jasan tek u kontekstu serije snova pri čemu sledeći snovi ispravljaju zablude u
tumačenju prethodnih. Tumačenje ličnih asocijacija na san mi otkrivamo subjektivni značaj sna,
međutim postoje elementi sna ili snovi na koje snevač nema nikakve konkretne asocijacije.
Mnoge slike sna nisu indivudalnog već kolektivnog karaktera. Ovi elementi sna ne vode poreklo
iz ličnog iskustva već iz sloja kolektivnog nesvesnog i generalnog ljudskog iskustva lociranog u
kolektivnom nesvesnom koga sačinjavaju arhetipovi, obrasci sveopšteg ljudskog iskustva koji se
večno ponavljaju, i čiji je broj prema rečima Ann Teillard, ograničen, jer odgovara ograničenosti
ukupnih ljudskih doživljaja. Snovi i elementi sna te vrste, prema rečima Junga sadrže “jedan
komad mitologije” pa je za njihovo razumevanje potrebno pozitivno znanje u smislu
razumevanja simbola i mitoloških motiva, pa ukolioko je to znanje solidnije i naša interpretacija
tih elemenata biće solidnija (Nastović, 2008). Za interpretaciju ovakvih snova ili elemenata Jung
je koristio svoju vlastitu metodu koju je nazvao metoda amplifikacije, koja se prema Jungu
sastoji u “proširenju i svesnom obogaćenju slika sna putem materijala dobijenog traženjem
paralela iz mitologije, bajki, legendi, religije, arheologije, umetnosti i svih kulturnih i naučnih
predanja čovečanstva”, ovo se sve može objediniti jednim pojmom “baština” (Hamvaš). Iako
arhetipske, paralele najčešće daje sam tumač na osnovu svog znanja iz različitih oblasti baštine
čovečanstva, ponekad učestvuje i sam snevač ukoliko raspolaže takvim znanjima koja bi
doprinela tumačenju. Suština amplifikacije sastoji se u tome, da se san ili element sna
nadopunjuju onim što im je slično, a proizilazi iz neke bajke, mita, ili legende. Da bih približio
čitaocu kako su lične asocijacije ponekad nedovoljne za tumačenje sna navešću jedan primer
koji Jung navodi u “o arhetipovima kolektvinog nesvesnog”. Jedan mladić koji je sanjao veliku
zmiju koja je u podnožnom svodu čuvala zlatnu zdelu, pa shodno arhetipalnom karakteru sna
nije bio u mogućnosti da da nikakve lične asocijacije, jer taj sadržaj nije pripadao njegovom

61
ličnom iskustvu, a jedino što je mogao da kaže je da je jednom u zoološkom vrtu video
dzinovsku zmiju i ništa više što bi moglo dati povoda za takav neobičan san, osim njegovog
sećanja na bajke u kojima se taj motiv pojavljuje. Međutim, ako bismo hteli da otkrijemo smisao
sna samo na osnovu ličnih asocijacija, ovaj san koji se odlikovao najjačim efektima, imao bi
sasvim ravnodušno i banalno značenje, jer time ne bi bila objašnjena njegova izrazita
emocionalnost. U jednom ovakvom slučaju, moramo posegnuti natrag prema mitologemu u
kome zmija ili aždaja, blago i pećina predstavljaju proveravanje snage i junaštva heroja, i tada će
nam biti jasno da se radi o kolektivnoj emociji, to jest o “tipičnoj situaciji punoj afekata” koja u
prvoj liniji nije lični, individualni doživljaj, već tek sekundarno to postaje. Jer ovde se primarno
radi o opšte ljudskom problemu, koji se subjektivno previđa i stoga se objektivno probija do
svesti” (Jung,1997, navod preva Nastoviću, 2008)). Ovaj san se prema Jungu izražava “starim
mitološkim oblicima koji nisu poznati snevaču” tako da san ovde “koristi kolektivne figure pošto
izražava večiti, beskonačno ponavljani ljudski problem, a ne lični poremećaj ravnoteže”, koji bi
trebalo da se uspostavi ovim snom. Mnoge od ovih mitologema karakterišu život heroja,
zapravo onog velikog čoveka, poluboga, pa se shodno tome u takvim snovima sreću, aždaje,
životinje, demoni; tu se sreću mudri starci, životinje koje govore, skriveno blago, drvo
života,izvor, pećina,ograđeni vrt, procesi preobražaja i supstitucije alhemije, itd., sve stvari koje
nemaju ničeg zajedničkog sa banalnostima svakodnevnice”. (Nastović,2008). U prilog ovome
ponudiću jedan svoj san, koji sam sanjao veće pre završavanja ovo rada. Sa obzirom da sam
radio uglavnom noću, zaspao sam tek izjutra, tada sam usnio:

Našao sam se u centru grada Niša, čekao sam sadašnju devojku, koja je bila u kupovini.
Odjednom se na nebu pojavila letelica, poput milenijal falkona, iz ratova zvezda. Kružila je okolo po
nebeskom prostoru veoma brzo i okretno, svi ljudi su stali da vide o čemu se radi. Sve ovo delovalo je
izuzetno realno. Odjednom neko je ovu letelicu oborio sa neba, ona je pala blizu grada, i sledećeg
trentka je kroz ulicu krenula vojna parada, kamiona, tenkova, raketa, vojnika koji su nosili parole. Hteo
sam da se izvučem iz gužve tako da sam krenuo na suprotnu stranu. Tada se san promenio, odjednom
sam se našao na travnatoj poljani, punoj bulki koje su crvenele polje doline, sunce je prijatno peklo,
idilično stanje, osetio sam se prijatno. Opazi sam groblje sa svoje desne strane, prišao sam da vidim o
čemu se radi delovalo je staro, drevno. Prvi grob je bio ukrašen svakojakim cvećem i vencima. Tada sam
začuo snažan odsečan, starački glas: “oni koji su u životu najviše krali i otimali, na grobu im donose
svakojako cveće ovozemaljsko”. Poptom sam naišao nag grob koji je bio ispod drveta, starog, drevnog,
velikog, gotovo suvog, a ponovo puno energije. Ispod njega bio je grob bez spomenika, kao da je drvo
bilo spomenik, plodovi kruški bili su na zemlji, opet sam začuo isti glas: “ Oni koji su u životu sejali i žnjeli
svoje polodove, njima na grobu po smrti raste drvo rodno, kako bi i u smrti hranili gladne”. Osetio sam
neverovatnu emociju, skoro da sam zaplakao, jer sam osećao neku sakralnu vrednost ovog sna (ali i dalje
nisam razmišljao o tome što se dešava), osećao sam da će razmišljanje poremetiti san. Naišao sam na
treći grob, jedva vidljiv, zarastao u travu. Opet sam začuo isti glas: “oni koji su u životu govorili istinu, i
borili se za nju, njima se grob ne zna, oni su zemaljsko polje i nebesko prostranstvo”. Nastavio sam dalje i
našao na četvrti grob, sveže ukopan, na njemu su bili ljudi koji me nisu primećivali, bio je neki starac,

62
žena i dete, starac se obraćao detetu, grdeći ga što dira hranu sa groba, nisam hteo da se mešam, rešio
sam da se vratim nazad da nadjem devojku. Ali sam snažno osetio da treba da se vratim nazad, učinio
sam to. Ovog puta na četvrtom grobu bio je starac, sedeo je pored groba, u nekom čudnom
polučučećem stavu, ispred knjige, izgledao je isto poput staroslovenskih totema, samo je bio živ, poput
živog oličenja totema, imao je kapu sa znakom svarogove svastike. Bio je čudne zelenkaste boje, kao da
je ta boja preovlađivlala u odnosu na crvenu i plavu, ali i one su bile prisutne takođe. Rekao mi je : “priđi
dečače, zatvori ovu knjigu”. Prišao sam, uzeo knjigu i bacio pogled, mada sam osećao da to ne treba da
radim, jer tu možda postoji nešto što ne treba da vidim. Medjutim video sam neku vrstu teksta, napisanu
glagoljicom, poput one staroslovenske, koja je bila sličnija runskom piktografskom pismu. Video sam reč
zakonečen. On je sve vreme govorio na nekom jeziku koji nisam mogao da razumem,. Ali sam osećao šta
želi da kaže, ipak, to nerazumevanje nije bilo samo jezičko, osećao sam da ne mogu da pojmim njegovu
pojavu. Rekao mi je: “znaš li šta značio ova reč”. Odgovorio sam da nisam siguran. San je u jednom
postao toliko realan kao da sam razgovarao sa nekim budan. Potom je rekao: “znaš li ko sam ja?”. Rekao
sam da nisam siguran, možda Peurun? U tom trenutko lice mu se smračilo, kao da nije bio zadovoljan
odgovorom, san se u ternutku razvejao, bio sam budan. Želeo sam da se vratim da nastavim da sanjam,
ali mi je bilo jasno da nije bilo do mene.

Ovaj san je primer arhetipskog sna. Znanje koje je u njemu prisutno, nije profano znanje,
svakodnevnih zaostataka iz dana. Nisam se bavio slovenskom mitologijom nekoliko godina,
staroslovenski i crkvenoslovenski su van moje upotebe već desetak godina se njima ne služim.
Ali sam veče pre toga čitao delove Hesiodove teogonije. Ovo sam doveo u neposrednu vezu.
Posebno sledeće stihove.

II.XVII 32.:”Kad iskusi i luda spozna”.;II. I 218: “Bozi će biti nakloni onima ko njihove
beside sluša”; II 204- 206; Vladanje mnogih ne valja”; II VI 146-149; “ kakav lišća je rod, i ljudski
takav je rod, lišće ti jedno ujesen vjetar po zemlji valja,a drugo u brsnatoj šumi raste, kada
proleća osvanu dani. Tako i ljudi, jedni se rađaju, a drugi svjetlo napuštaju dana”; Posl. 287-292:
“Nevaljalstva mnoga po volji skupit je lako, gladak do njeg’ je put, dom mu daleko nije; Ispred
vrline znoj besmrtni staviše bozi: Duga i vrletna staza, spočetka tegobna jako, vodi nas do nje, a
kad na vrh se stigne, dalje je lako, mada je teško i tako”: Posl. 298- 316:” Nemila glad neradna
čoveka posvuda prati; Bozi I ljudi se ljute na onog što besposlen živi, naravi svojom trutovim
tromim budući nalik, što pčelinju raznose muku, bez rada jeduć; Tebi pak nek’ milo bude
prikladna vršiti dela, žitnice da budu ti obilnom letinom pute. Ljudi radeći namiči stada, obilje
svako. Radin bozima vječnim mnogo miliji biva, ko što ljudima smtnim , lenjivac odveć je mrzak.
A sramotu ne donosi rad, sramotu pribavlja nerad. Ako li radiš ,neradin brzo će zavideti tebi.
Bogat što posta: vrlina i čast za blagom idu. Usud kakva te stvori od svega j’ najbolje radit’. Da bi
od blaga tuđeg’ objesnu dušu svrnuo.(U) Rad(om)u, za svoj se brinuo život, k’o što ti kažem”.
Posl. 276-285: “ Ovakav zakon Kronin vladar postavi ljudima: Ribe i zveri i one krilate ptice, jedni
da jedu druge, jer pravde međ’ njima nije. Ludi’ma podari pravdu koja je najveće dobro. Ako li
neko za pravdu zna i želi pravedno zborit’, tome obilje dalekovidi dosudi Zeus. Ako se neko

63
svjedočeć, svjesno krivo zakune, slaže i tako povrjedi pravdu, zaslepljen smrtno, potomstvo
tome sve više srlja u proprast. A rod onog’ ko pravo se kune sretniji biva”: Posl. 238-247:” Glad i
nesreća nikad pravične ljude ne prati, u veselju poslove poljske obavljaju svoje. Zemlja im
donosi obilan plod, u šumi hrast, na granama donosi žire, u dubu pčele se roje… Navek u dobru
žive lađam’ ne moraju na more ić’ jer im žitorodna gruda obilan donosi plod”….. Hesiod-
Teogonija

Kao što ćemo videti prema mehanizmima sna, kako ih Jung opisuje, elementi koji su se
javili u snu nisu samo bili ponovljeni elementi ovoga što sam čitao, noć pre sna. Već i njihova
nadogradnja, obajšnjenje, i stavljanje u lični kontekst trenutne snevačeve situacije. Jer ove teme
za mene imaju veliki zanačaj u ovom trenutku u životu, pošto svesno i racionalno o njima nisam
bio u stanju da promišljam zbog fokusiranosti na neke druge stvari, psiha je sam nadoknadila
neke funkcij putem kompezatorne funkcije sna. Pošto moje lično iskustvo nije bilo u stanju da
na ovakav način redefiniše pojedine elemete. Stavljanje u kontekst Slovenske mitologije u mom
sličaju takođe ima smisla. Potičem iz takve tradicije, možda bi Peruanac sanjao u ovom slučaju,
nekog poglavicu, ili tibetanac Naropu. Takođe ima veze sa jednom mojom ličnom
asociojacojom, tamo gde se u stihovima pominje hrast i žir, moja asocijacija je bila na slovenske
narode, i značaj žira i hrasta u njihovoj mitologiji. Pitao sam se gde se hrastovi mogu naći u
grčkoj danas. Ako bismo se koristili metodom amplifikacije na ovu moju asocijaciju, onda bismo
odgovor potražili u mitologiji. Hrast u grčkoj najviše se mogao naći na severoistoku grčke u
Epiru. Gde se nalazila hrastova šuma u Dodoni. Proročište su vodile tri
sveštenice, Plejade ili Peristere, što znači “golubice”. Prema Platonu, sveštenice su proricale u
ekstazi tumačeći šuštanje lišća hrasta. Proročištu u Dodoni Grci su pripisivali vrlo veliku starost;
smatrali su da potieče još od Pelazga, Pelazgi su bili domorodačko stanovništvo koje je tu živelo
pre dolaska grka, koji su poštovali hrastovo drvo, mnogi istoričari danas ih dovode u vezu i sa
praslovenskim narodima koji su se kretali ovim prostorima. Prema mitovima to je proročište
proreklo Heraklu svršetak njegovih djela i smrt. Dakel u ovoj amplifikaciji jasna je moja veza
između Hesioda I njegove teogonije, I kontesta u kome sam sanjao san. Može se ići i dalje u
tumačenju pa se tako može pristupiti tumačenju ličnom značaju ovog sna.

Kult hrasta i mitologije vezane uz hrast bile su u prehrišćansko doba rasprostranjene

celom Evropom. U arhaična vremena smatralo se da je čovek rođen iz hrasta; tako su Arkadijci
tvrdili da su, prije nego što su postali ljudi, bili hrastovi. Kod Germana nalazimo sličnu predaju:
tamo su prvi ljudi načinjeni od dva panja. Pretpostavka po kojoj je čovek nastao iz drveta
pripada indoevropskom naslieđu. To je možda povezano s činjenicom da se trenjem dvaju
komada drva može proizvesti vatra. Tako je bio rođen Agni, indijski bog vatre, a čovjek u sebi
nosi božansku iskru, vatru koju je Prometej donio s Olimpa…

64
 Prema Jungu san je takođe bitan kao Celina, kao predstava koju gledamo i koja ima svoj
uvod, zaplet, kulminaciju i razrešenje. Elemeti sna se tumače ali na kraju je uvek bitno sagledati
san kao jednu celinu, kao jednu nesvesnu predstavu za snevača koja pokušava nešto da mu
saopšti, jer kao što je rekao Hegel istina je Celina, ako omanemo u tumačenu sna kao celine
onda nam je prema rečima Getea “sav trud uzaludan”. Anticipacija ovog mišljenja možda je
sadržana u Talmudu, jevrejskoj svetoj knjizi, gde piše: da je san svoje sopstveno tumačenje. San
moramo uzeti za ono što jeste, moramo naučiti da vidimo celinu, ovo nije lako zapadnom
čoveku koji je navikao da sve deli do krajnjih granica. Kod ovakvih snova logičko razmišljanje je
od vrlo male pomoći, ovde moramo da razmišljamo prema analogijama, kao što to rade neki
istočni narodi, ili plemena. Ovaj oblik razmišljanja bio je nekada glavno sočivo kroz koje su ljudi
sagledavali svet. Današnji čovek često više nije u stanju da sagleda celinu, hvatajući se za neke
delove nekog fenomena i fiksirajući se za njih nemoćan je da shvati celinu. Upavo su snovi način
da opet dođemo do shvatanja celine i da nam na taj način analogno mišljenje opet postane
blisko. Tumačeći svoje snove, posebno njihove arhetipalne elemente, polako idemo od
posebnog ka opštem, uopštavajući svoje iskustvo i poličnjujući iskustvo drugih, time smo bliži
celini. San u tom pogledu ima kompezatornu funkciju, jer uspostavlja narušenu psihičku
ravnotežu. Otuda ličnost kada ima neki arhetipalni san uvek oseća da joj se saopštava nešto
važno. Naravno nećemo uvek očekivati da imamo arhetipske snove, jer kako kaže Jolande
Jacobi nije prednost svaki dan imati arhetipske snove, jer bi ti značilo da je psihička ravnoteža
između svesnog i nesvesnog narušena i da postoji opasnost gubitka kontakta sa realnošću, pa
ako osoba nije u stanju da asimilira arhetipske sadržaje, koji mogu prodreti u svest poput
“stranog tela” oni mogu dovesti do psihotične dekompezacije, kao što je bio slučaj sa Nietzsche-
om. Arhetipalni snovi se obično javljaju u kriznom period života, kada naše iskustvo nije
dovoljno da prevaziđe određeni problem, pa se shodno tome javlja snažan arhetipski simbol
koji transformiše i dovodi do ad hoc preobražaja, posle čega su “dani opet osvetljeni smislom i
putevi radošću” (Ivo Andrić). U tim i takvim simbolima sadržani su: mudrost, lepota i iskustvo
koji prosvetljuju i obogaćuju snevača (Nastović, 2008). Nemaju svi snovi kompezatornu funkciju,
Jung govori o nekompezatornim snovima u koje preva navođenju I.Nastovića ubraja:

1.Prospektivne ili predviđajuće snove koji mogu nagovestiti rešenja neuobičajeno teških
konfliktnih situacija ili mogu pripremiti snevaća za neki budući događaj. Koji može biti pozitivan
ili negativan po svom nagoveštaju. Prospektivna funkcija u snovima nastala je prema Jungu
anticipacijom budućih svesnih delatnosti, kao pripremna vežba ili skica, unapred uobličen plan.
Bilo bi nepravedno ove snove nazvati proročanskim, pošto se ovde radi o kombinovanju
verovatnoća, kao kod prognoze bolesti ili vremenske prognoze, koje se u datom slučaju mogu
poklapati sa stvarnim događajima ali ni u kom slučaju nije neophodno da se slažu. Ovakva
funkcija sna nije neobjašnjiva ako uzmemo u obizir da san nastaje iz stapanja podpragovnih

65
elemenata, pa prema tome predstavlja kombinaciju svih onih opažanja, misli i osećanja koje su
zbog svoje slabe naglašenosti izmakli svesti. Ili kako bismo laičkim jezikom rekli “nesvesno
ponekad zna bolje nego mi sami”.

2. Traumatski ili reaktivni snovi predstavljaju reakciju na situaciju opasnu po život, kao
što su rat ili prirodne katastrofe ili patološko fizičko naselje kao što je bol kod bolesnih
somatskih stanja. Medjutim, kao što ističe Jung: čovek bi bio sklon da pod ovu rubriku svrsta sve
one snove koji uglavnom ne izgledaju drugačije nego kao reprodukcija svesnog afektivnog
doživljaja. Međutim često se ispostavlja da ovakvi snovi imaju i svoju simboličnu stranu koja je
promakla individui.

3. Telepatski ili ekstrasenzorni snovi se javljaju kod izvesnih naročiti senzibilnih osoba
koje često imaju telepatski uplivisane snove putem kojih osoba anticipira životno važne
događaje, kao što je na primer smrtni slučaj. Ima puno primera o ovakvim snovima. Matoon
navodi Jungov primer u kome je snevač “video i doživeo iznenadnu smrt prijatelja sa svim
karakterističnim detaljima. Snevač je u to vreme bio u Evropi a prijatelj u Americi. Smrt je
sledećeg jutra bila potvrđena telegramom, a deset dana kasnije pismom su potvrđeni gotovo svi
detalji. Ovo se naravno ne odnosi samo na neke tako bitne događaje, već i na neke nebitne i
banalne situacije. Lice nepoznatog čoveka , prispeće beznačajnog pisma itd. Postoje stvari koje
ne bismo smeli da znamo a ipak ih nekako znamo. Jung navodi primer njegovog kolege, koji je
živeo van grada, na selu, sa ženom, dvoje dece i služavkom. On je svoje pacijente primao kod
kuće i bio je zaprepašćen kako kako su se snovi njegovih pacijenata pojavljivali kod žene, dece ili
služavke. (Nastović, 2008)

4. Proročanski ili prekognitivni snovi predstavljaju jedan oblik ekstrasenzorne

percepcije, koji tačno predskazuje u detalje specifične događaje iz budućnosti, a koji mogu biti
značajni ne samo za snevača već i za veliki broj ljudi. Na primer, ubistvo američkog predsednika
Kennedya. Mnogi ljudu su tvrdili kako su to ubistvo pre nego što se desilo sanjali. Jung smatra
da su takvi snovi retki I da se od telepatskih razlikuju, sa jedne strane što imamo potpuo
preklapanje sa događajima predviđenim u snu, i sa druge strane, što od predviđenih događaja
nema ni traga u realnosti, sanjaju se nekad mnogo pre samog događaja. Kao što su bili snovi
Aleksandra Obrenovića tri godine pre njegovog ubistva. (Nastović, 2008)

I na kraju ovog izlaganja, zaokružimo ovu našu celinu rečima Ive Andrića “mudar je onaj
koji pojave sveta oko sebe ne gleda nikad izdvojeno i usamljeno, nego povezane što je više i šire
mogućno sa svim ostalim što se u svetu javlja i dešava”.

Ovde na kratko moramo sažeti dosadašnje izlaganje. Frojd je verovao da su snovi

rezultat borbe za moć izmedju Ida koji stalno generiše želje i cenzure Super ega koji prikriva
pravu prirodu ovih želja. Cenzor koristi razne tehnike uključujući i emocionalno premeštanje,

66
stvarajući narativ koji nam odvlači pažnju dok on obrađuje nesvesne želje pretvarajući ih u
manifestni sadržaj koji doživljavamo i koga se eventualno sećamo kasnije. Snovi su distrakcija da
bismo spavali. San je mehanizam koji postoji da bi stvarao socijalnu stabilnost među
individuama. Snovi se suštinski bave vezom pojedinca sa njegovom prošlošću. Jung je uvek
snovima prilazio empirijski, i misli da snovi ukazuju na mogućnosti za budući razvoj pojedinca.
Iskustva koja imamo u snovima oblik su kompenzacije koja drži jedinku u psihološkoj
homeostazi. Snovi se ne bave isključivo seksualnošću, već imaju opštiji karakter za individu, a to
je da razume sebe i svet u kome postoji.

Koliki je značaj Jung pridavao svojim snovima vidimo u njegovoj izjavi gde kaže; “Moj
život predstavlja priču o samoostvaranju nesvesnog….zbog toga poglavito govorim o
unutrašnjem iskustvu, među kojima ubrajam svoje snove i vizije” (Jung). Prema rečima
Nastovića (I. Nastović, 2008), za Junga je ostao jedan njegov životno važni prijatelj, koji je
predstavljao suštinu i njegovog života i njegovog bića, a to su njegovi snovi, koji su prema
rečima Junga “od samog početka odredili njegov pravac “. Bavljenje snovima za Junga je bilo
“od životnog značaja”, pošto se tu radil “o duhovnom biti ili ne biti” (Nastović, 2008).

4.3. Leopold Szondi; schicksal-analiza (snovi u svetlu

familijarnog nesvesnog)

67
 U ovom poglavlju biće razmatrane ključne ključne ideje schicksal analize, odnosno
analize sudbine L. Szondija. On je svojim istraživačkim radom značajno doprineo razumevanju
jednog aspekta ljudske psihe. Uvodeći psihološku dimenziju porodičnog nesvesnog u model
nesvesnog, stao je rame uz rame sa Frojdom i Jungom. Neke od njegovih ideja približile su
prirodne nauke na prvom mestu biologiju i genetiku društveno-humanističkim naukama i
idejama. Dok su mu ideje bliske sa humanističko egzistencijalnim idejama i socio biologističkim
shvatanjima u praksi se značajno koristio snovima, kako bi otkrio porodične obrasce koji se
generacijama ponavljaju, i nesvesno odigravaju od strane nosioca tih obrazaca u vidu
“sudbinskih izbora”. Posebno je zanimljivo njegovo shvatanje sudbine, koje je jako blisko
egzistencijalističkim shvatanjima. Njegova analiza prema rečima njegovog učenika Ivana
Nastovića predstavlja most između Frojdove psihoanalize i Jungove arhe-analize. Biće
neophodno izložiti neka njegova učenja ovde pre nego se pređe na učenje o porodično
nesvesnom sloju nesvesnog.

Prema njegovim rečima “nesvesno govori tri jezika: jezik simbola, kolektivno nesvesni,
jezik izbora, familijarno nesvesni, jezik simptoma, individualno nesvesni. U pokušaju da
upotpuni Frojdijanski koncept individualno nesvesnog i Jungijanski koncept kolektivno
nesvesnog, Szondi uvodi shvatanje o porodično nesvesnom čime opisuje ulogu predaka
individue u donošenju odluka te individue. Analiza sudbine sastoji se od od analize nesvesnog
porodice, odnosno u analizi predaka i njihovih izbora koji i dalje postoje kao potencijal u nama u
vidu recesivnih gena. Prema njegovom shvatanju “ljudi oblikuju svoju sudbinu svojim izborima.
Izbor partnera, prijatelja, profesije, bolesti pa čak i načina smrti ubrajaju se u ovo” (Szondi,
1944). Ali takođe osoba sadrži i sopstveni ego koji je sposoban da prevaziđe ove obrasce i da
počne da čini sopstvene izbore. U analizi sudbine smatra se da naša sudbina uvek sadrži neke
prinudne izbore (zbog porodičnog porekla, nasleđa, i genetskih određenja), ali Ego je uvek
prisutan što daje mogućnost ličnog odabira sudbine (može da rezultira ličnim izborom).
Analitička terapija sudbine ima za cilj suočavanje individue sa nasleđem svojih predaka, i
priznavanje da će biti sposobna da odlučuje kako će upravljati ovim nasleđem, odnosno kakvu
novu sudbinu želi za sebe da stvori. (Huth, 1978, Kürsteiner, 1987, Jüttner, 2003). Treba istaći
da Szondi sudbinu tretira kao medicinski i dubinsko psihološki problem, a ne kao mističnu silu,
koja na nepoznat način upravlja tokovima našeg života, pa u tom smislu definiše sudbinu “kao
sumu svih donešenih, to jest nasleđenih egzistencijalnih mogućnosti, koje individua, pod
povoljnim okolnostima, može slobodno da odabere” (Szondi, 1944). Szondi pravi razliku sa
jedne strane, izmedju “prisilne sudbine”. U osnovi koje može da stoji obrazac prisilnog
ponavljanja, agiranja, nekog simptoma kako je Frod govorio odnosno u ovom slučaju ponovnog

68
odigravanja nekog transgeneracijskog dogadjaja ili obrasca., Pod agiranjem se podrazumeva
prisilno ponavljanje jednog ranijeg načina ponašanja(maladaptivnog), umesto čistog sećanja. U
agiranju Frojd vidi osnovni obrazac neuroze, jer će i neurotičar dugo tako ponavljati jedan raniji
oblik ponašanja, sve dok ne postane svestan intrinzičke motivacije. Ovaj koncept ima posebno
mesto u psihoanalitičkoj terapiji jer pacijent kroz transfer agira prema terapeutu svoje ranije
oblike ponašanja dok ih ne postane svestan (Nastović, 2008). Pod “prisilnom sudbinom”
podrazumeva onaj deo sudbine koji je determinisan sadržajima familijarno nesvesnog, pri čemu
je osoba prinuđena da pod njihovim dejstvom ponavlja egzistencijalne mogućnosti svojih
predaka.

Pod “ slobodno izabranom sudbinom” podrazumeva onaj deo sudbine odabran od

strane našeg ega, koji pokušava da se oslobodi uticaja familijarnog nesvesnog i izgradi svoje
vlastite oblike egzistencije. Onaj ko ne odabira sam nema svoju vlastitu, već prisilnu, nametnutu
sudbinu. Recesivne gene o kojima je reč ne treba shvatiti pasivno. Iako su potisnuti od strane
dominantnih gena nisu pasivni, već naprotiv, veoma su aktivni. Pitanje koje je on postavio bilo
je imaju li ljudi više mogućih sudbina, i ako imaju kao onda biraju samo jednu? U poglavlju o
kvantnoj fizici, videćemo kako fizika dozvoljava ovaav fenomen, u smislu da sve sudbine postoje
kao potencijal, dok se ne umeri pažnja na jedan aspekt. Ako imaju više mogućih sudbina kako
im to približiti? Došao je do zaključka da je poenta terapije da pomogne klijentu da zameni “lošu
sudbinu “za novu “dobru sudbinu”. Tvrdio je da se svačija sudbina sastoji od od obe
mogućnosti, i od slobodne i od kompulsivne sudbine. Gradivni blokovi nečije sudbine prenose
se sa predaka, tako da su naši gradivni materijali predeterminisani. Ali to nije krajnje
nepromenljivo jer zavisi od našeg svenog ega šta ćemo mi da radimo sa tim gradivnim
blokovima. Szondijem anankologički model dozvoljava, izbor, glavnu ulogu Ega u ljudskoj
sudbini koji na prvom mestu daje slobodu i odgovornost za svoje upravljanje sopstvenom
sudbinom. Na ovaj način personalna sudbina je dijalektičko međupostojanje kompulsivne
sudbine i slobodno izabrane sudbine.

Slika 1. Shema dijalektičke anankologije, Szondi 1954

69
 Szondi je postavio dva osnovna merila na osnovu kojih možemo pretpostaviti postojanje
porodično nesvesnog:

1. Ako utvrdimo nesvesne manifestacije koje ne vode poreklo ni iz kolektivno

nesvesnog ni iz individualnog nesvesnog.
2. Ako možemo dokazati da su nesvesne manifestacije povezane sa familijarnim
činiocima, to jest, sa latentnim recesivnim genima.

Hronološki gledano Frojd je prvi ukazao na snove predaka u svojoj nedovršenoj knjizi
Skica psihoanalize (1938), tako da na mestu gde raspravlja o poreklu sadržaja snova piše: “San
nam ponekad donosi sadržaje koji ne potiču ni iz zrelog doba ni iz zaboravljenog detinjstva
snevača. Mi smo prinuđeni da takve sadržaje posmatramo kao deo arhaičnog nasleđa, koje
dete, uplivisano doživljajima predaka, donosi sa sobom na svet pre svakog iskustva”. (Nastović,
2008).

Pod snovima familijarno nesvesnog koje Szondi naziva “konduktor snovima” ili “snovi
predaka” porazumeva one snove u kojim se pojave psihički bolesne figure predaka, a čiji je
konduktor sam snevač, pa shodno tome, ako je neko konduktor shizofrenije, na primer u
njegovim snovima pojavljivaće se shizofrene osobe ili shizofreni predački sadržaji. Prema
iskustvu Ivana Nastovića sa njegovih radionica, u predačkim snovima ne moraju da se pojavljuju
samo bolesni preci, pojavljuju se takodje i psihički zdravi preci, jer recesivni geni ne sadrže samo
patološko već i zdravo, psihički normalno. Slična iskustva ima i autor ovog rada, s obzirom da

70
sam lično imao neke snove koje u analizi nisam mogao nikako drugačije da shvatim, a posle
takvih interpretacija dolazilo je do značajnih promena. U principu nisam sanjao bolesne pretke
vec moze se reći, one zdrave. Ovde bih voleo da podelim svoje iskustvo, koje će nadam se ići u
prilog temi.

Kada sam imao 20 godina sanjao sam kako stojim obučen, u uniformi vojnika, sa
vezanim rukama, ispred streljačkog voda. Skamenjen od užasa, pokušavam da pobegnem ali ne
mogu, čujem pucnjeve koji me pogađaju i padam mrtav, budim se u strahu. Ovaj san se par puta
ponavljao, u doslovce istom “scenariju”. Kasnije se javio pomovo tokom studiranja. San sam uz
pomoć terapeuta najpre protumačio kao strah od javnih nastupa, odnosno od streljanja
pogleda. Međutim san se opet javio, sa malo izmenjenom scenom. Sada više nisam bio u
uniformi. Drugi pokušaj interpretacije završio se zaključkom da je strah od “streljanja” zapravo
strah od sopstvenih agresivinh nagona koji su pored ostalog vezani i za seksualne porive, U tom
trenutku to mi je “pilo vodu”, samo da bi se san opet javio nekoliko meseci kasnije. Bio sam
začuđen sa kojom upornošću se san javljao, i postajalo je sve učestalije, u izmenjenijim
formama. Nekad sam uspevao da pobegnem ali samo do ograde koju nisam mogao da
preskočim, a nekad sam ja bio vojnik koji povlači oroz puške koja je uperena u mene. Iako se do
tada nisam plašio streljanja, počeo sam da se plašim. Prilikom treće interpretacije shvatio sam
da sama situacija streljanja i sve sto ona sa sobom nosi (bespomoćnost, strah, i td), jeste nešto
što je samo po sebi strašno, pa je moguće da su moje asocijacije vezane za same emocije koje ta
situacija nosi. Ovog puta sam bio zadovoljan, i san se zaista smirio, ali samo na neki period kada
je opet počeo. U tom periodu bavio sam se genealogijom moje poredice u sklopu predispitne
obaveze na fakultetu. Pošto sam jako rano otišao od kuće, dobar deo moje porodične istorije mi
je bio nepoznat. Kada sam počeo da se interesujem za porodicnu neke stvari su počele da
isplivavaju a sada sam mogao i da uvidim kako se neki obrasci generacijski ponavljaju. Kada
sam došao do porodice sa majčine strane. Pažnju mi je privukao majkin deda a moj pradeda,
Petar. O ovom čoveku apsolutno ništa nisam znao. Krenuo sam da se raspitujem kod majke
samo da bih zadovoljio svoju radoznalost i produbio genealogiju da bih saznao da je bio streljan
od strane nemačkih vojnika----- ovo saznanje me je toliko preplavilo, kao da se meni to desilo.
Zapravo zbog snova koje sam imao, desilo se jer sam “doživeo” istu situaciju više puta, stoga
nisam morao ni da razmišljam o tome i njegovim poslednjim trenucima, prosto sam osećao kao
da sam i ja “bio tamo”. Kada sam ovo ispričao na ličnoj analizi, pokrenuli su se neki dodatni
sadržaji koji su duboko bili vezani za porodicu i transgeneracijsku porodičnu dinamiku, a imalo je
veze sa ulogom oca i čestim odsustvom oca, uz čiju proradu se san nikada više nije javio.

Szondii je razvio specificnu tehniku za tumačenje ovakvih sadržaja. Dok psihoanaliza ima
za cilj da potisnute sadržaje individualno nesvesnog učini svesnim, i to zahteva od pacijenta
slobodno asociranje, putem čega se opet priseća zaboravljenih sadržaja koji reaguju patogeno,
analiza sudbine ima tehniku kontra-agiranja, analitičara i pacijenta. Naime agiranje bolesnih

71
predaka, odnosno patogenih sadržaja familijarno nesvesnog od strane pacijenata koji leži na
kauču, biva višestruko provocirano kontra-agiranjem analitičara. U tom smislu schicksal analiza
razlikuje dve forme agiranja:

1. Spontano agiranje predaka u snu, putem konduktor snova, i

2. Veštačko agiranje na kauču, koje se sastoji u veštačkom izazivanju, odnosno
ekforisanju patogenih sadržaja familijarnog nesvesnog.

Analizom snova dolazi do uviđanja, to jest asimilacije tih sadržaja familijarno nesvesnog,
i konačno se putem dovošenja u svest ti sadržaji stavljaju pod kontrolu vlastitog ega. Ovaj
postupak je lakši od narednog, jer je potreban jedan prilično veliki broj konduktor snova koji se
moraju analizirati (Nastović, 2008). Veštačko izazivanje konduktor sadržaja inicirano je obično
kod osoba koje nemaju ovakve snove. Da bi izazvao ove sadržaje Szondi razvija specijalnu formu
asocijacione tehnike koju naziva “udarac čekića” ili psiho-šok metoda. Ona se sastoji u
sledećem: analitičar odabira reči ili rečenice iz teksta sna ili materijala slobodnih asocijacija, koje
su po njegovom mišljenju, determinisane sadržajem porodično nesvesnog, ponavlja ih kao reč
stimulus u jednom određenom tempu, određenom visinom glasa, poput “udarca čekića”, sve
dok pacijent putem tog kontra-agiranja ne bude tako šokiran da napušta svaki otpor, i na kauču
u prisustvu analitičara, reprodukuje svoju skrivenu prirodu konduktora, odnosno simptome koji
su konduktorski, i imaju poreklo u porodičnom nesvesnom. Suština je da svest ostaje očuvana i
da se ovaj šok doživljava svesno. Krajnji cilj psihoanalitičke terapije je raskrštavanje sa ličnim
nesvesnim, odnosno, oslobađanje od simptoma putem dovođenja u svest potisnutih sadržaja.
Analiza sudbine smatra da je to bitno, ali ne i jedino bitno kada su u pitanju heriditarno
nasleđene psihičke bolesti. Dovođenjem ega u poziciju dominacije nad obvakvim sadržajima,
ego odnosno čovek donosi svesno usmerene životne izbore, postaje gospodar svoje sudbine. Ili
kao što je Jung rekao “dok god ne osvestite svoje nesvesno, ono će upravljati vašim životom, a vi
ćete ga nazivati sudbina”, ova Jungova izjava višestruko potkrepljuje Szondijevu teoriju, iako
nije izrečena sa tom namerom. Bolest i zdravlje zavise u velikoj meri od izbora našeg Ega, ako je
ego opterećen sadržajima koje ne razume, a koji su pretežno maladaptivni i patogeni, logično je
da će izbori te osobe biti bolesni. Osnovni cilj schicksal analze je da oslobodi osobu uticaja
individualno i familijarno potisnutih sadržaja koji remete normalno funkcionisanje ega, a to se
postiže prema rečima Szondija izgradnjom pontifeks-Ega, koji putem svojih funkcija: integracije,
participacije i transedencije ima za cilj da socijalizuje i sublimiše. Psihodinamskim jezikom
rečeno jačanjem opeservacionog ega kod osobe se stvara prostor za metabolizaciju
opterećujućih sadržaja (čak i onih hereditarnih), i jača se kapacitet za razumevanje sopstvenih
stanja, osećanja i delanja kao i mogućih posledica nekih akcija.

72
 Szondi kaže “Čovek je uvek mnogo više nego nosilac bilo kakve psihijatrijske dijagnoze,
koja se lepi na njegovu društvenu egzistenciju, kao hotelska etiketa na njegov kofer, samo zato
što je jednom ležao na nekoj psihijatrijskoj klinici ili pak bio u zatvoru”. (Szondi, 1956), jer ipak
čovek je nosilac više, kako zdravih, tako i bolesnih, egzistencijalnih mogućnosti, pošto svaki
predak u familijarnom nesvesnom čini posebnu egzistencijalnu mogućnost” (Nastović,2008).
Zanimljivo je zapažanje Alehandra Hodorovskog, koji u svom kapitalnom delu metagenealogija
piše: “ Da bi se pacijent izlečio, to jest da bi mu pomogli da zaista bude ono što jeste, nužno je
učiniti ga svesnim činjenice da on nije izolovana osoba, već plod najmanje četiri generacija
predaka. Nemoguće je spoznati sebe ako ne poznajemo materijalno i duhovno nasleđe našeg
porodičnog stabla… Porodično–društvena-kulturološka volja boriće se da se pojedinac pokorava
volji predaka, koja se u većini slučajeva, zbog nakupljenih ideja, osećaja, želja, i nasleđenih
potreba suprotstavlja duhovnom projektu “biti ono što jesi” i potapa ga u niske slojeve svesti
(odnosno u porodično nesvesno)…. Porodično stablo nastupa kao zamka, namećući savršenstvu
kosmičkog projekta potomaka svoja materijala i psihička ograničenja- mešajući strahove,
ogorčenja, frustracije, iluzije. Još u majčinoj utorbi naređuje se fetusu da imitira model koji su
ostavili njegovi prdeci…..Svaki pojedinac je proizvod dveju sila: Imitatorske sile kojom upravlja
porodična grupa, koja deluje iz prošlosti ,i kreativne sile- kojom upravlja univerzalna svest iz
budućnosti… (Hodorovski, Kosta, 2011). Svi smo mi opterećeni hereditetom, kako na javi tako i
u snu. Spoznavanje nekih porodičnih trendova i tendencija može biti o velike važnosti za naše
“oslobođenje” odnosno za konačnu odluku da više ne pravimo izbore prošlosti nego izbore
budučnosti. Prepoznavajući ovakve obrasce u snovima, njihovim osvešćivanjem i asimilacijom,
ujedinjujemo sve svoje razjedinjene egzistencijalne mogućnosti u jednu celinu.

4.4. Medard Boss ; daseinsanalyse (Egzistencijalno- fenomeloški

model interpretacije snova)

73
 Medard Boss zastupa desensanalitički pogled prema osobi, u ovom pogledu on značajno
odstupa od Frojda i Junga. Njegov model se bazira na epistemoliškim fondacijama
fenomenologije, posebno onako kao je razvija Hajdeger (Heidegger). U ovom poglavlju
razmatraće se ovaj model pristupa kroz kritiku iz perspektive fenomenologije, a tiče se nekih
koncepata kako su predstavljeni u Frojdovom i Jungovom modelu interpretacije snova. Na
osnovu ovoga pokušaču da stvorim sliku fenomenološkog razumevanja snova. Da bi zahvat bio
uspešan potrebno je najpre predstaviti fenomenološko razumevanje budnog iskustva i iskustva
u snovima.

Medard Boss kritikuje pristup prirodnih nauka koji čoveka posmatraju samo kao objekt
u prostoru koji se istražuje samo kao serija uzročnih iskustvenih veza. Frojdu zamera što je
potpuno pao pod prirodno naučni pristup, odnosno biologistički pristup tog vremena. Što se
može videti u njegovom prikazu psihičkog organa, odnosno psihe i paralela koje pravi sa telom.
Praveći paralelu između nesvesnog i nervnog sistema, i poredeći psihičke procese sa
hemofizičkim procesima.

Boss naglašava de je suština ljudskog bića pronalaženje unutar dasein, odnosno unutra
kao “biti-tu”. Ne postoje psihički “agencije”, arhetipi, ego, skriveni potisnuti život, Postoji samo
“Ja”. Što označava bivanje u svetu do mere do koje je neko učinio svoje potencijale svojim
sopstvenim, mera u kojoj je svestan svog postojanja. Fenomeni sveta emaniraju ka, dok je
ljudsko biće otvoreno da ih primi. U opisivanju ovakvih fenomena neophodno je formiranje
ekstremno striktnih, opreznih, i suptilnih opisa u izlaganju ovih aspekata i karakteristika ovih
pojava (Boss 1963). Slične kritike postojale su i u ranijim studijama Frojdijanske teorije (Gutheil,
1951, Serog 1953). Glavna kritika vezana za analizu snova jeste da se tumačenje snova ne može
raditi prema nikakvoj teoriji ili modelu. Moguče je tumačiti san samo ako mu pristupimo kao
jedinstvenom, jednom, posebnom fenomenu (Gutheli, 1951). U radu pod imenom “San,
njegova fenomenologija, njegova teorija, njegovo tumačenje”, Serog (1951), zastupa da
tumačenje snova ne može da se radi prema nikakvoj posebnoj teoriji, i naglašava potrebu da
sekrenme od samog fenomena sna. Serog predlaže da tumačenje snova pre svega treba da
bude “umetnost razumevanja” a ne “nauka objašnjavanja”, tumačenje najpre treba da se bazira
na emocionalnoj empatiji. Da bi razumeli san trebamo mu prići sa istim mentalnim aspektima
koji su ga stvorili, takoreći mi ga opet moramo kreirati. (Serog, 1951). Boss se sa ovim slaže, i
posebno kritikuje reduktivni metod kod Frojda, i amplifikacijski metod kod Junga, jer su oni time
izbegli “bogatstvo značenja prisutno u samim snovima po sebi” (Boss, 1963). Njegova primedba
izgleda da se najviše odnosi na to “da su oni u snovima videli nešto što samo možda postoji iza
fenomena, neki mentalni konstrukt” (Boss, 1958). Tako da su snu nametnuta značenja kojima se

74
on prilagođavao određenoj teorijskoj formulaciji. Boss posebno naglašava da su snovi uvek u
vezi sa budnim fazama, i nemaju poseban istorijski kontinuitet sami za sebe. Fenomenološki
pristup ne priznaje takve teorijske modele poput nesvesnog, cenzure, ispunjenje želja,
arhetipove, interpretacije simbola. Gledano sa čisto racionalnog stanovišta funkcija cenzure
koja je pripisana ne svesnom bi zahtevala određenu kontrolu koja nije inherentna nesvesnom
već svesnom delu ličnosti, egu, koji je u snu suspendovan, pa su otuda i njegove inherentne
funkcije suspendovane. Serogova specifična kritika nesvesnog odnosi se na to da je to
antropomorfna idejna konstrukcija koja navodno deluje i ponaša se u snu kao čovek, odnosno
egzistencijalni modul.

Boss smatra da je ljudski bitak (Dasein) u osnovi nedeljiv. Osnovni model ljudske
egzistencije, bilo reč o sanjanju ili budnom stanju, uključuje neke karakteristike primordijalne
prostornosti, vremenosti, prilagođavanje i raspoloženje, istoričnost, smrtnost, i telesnost. Iako
prepoznajemo sanjanje I budno stanje kao dva stanja, oni su suštinski jedno stanje istog ljutskog
postojanja, i kao takvi spadaju zajedno u jedinstveni bitak i sopstvo koje neprekinuto traje čitav
život. Snovi i budnost uvek pripadaju jedno drugom, izražavajući jedno individualno ljudsko
postojanje. Egzistenicija konstituisana pomoću oba ova egzistencijalna aspekta otkriva se kao
ekstatičko otvaranje tog međuprostora koji nazivamo svetom (Boss 1963). On pak primećuje da
postoji krucijalna razlika izmedju ova dva stanja. A ta razlika se sastoji u oblasti perceptivne
otvorenosti i slobode koju snevač ima u snu. Iako možemo reći da je iskustvo u snovima manje
otvoreno od budnog iskustva (u smislu izbora), često pak baš tokom snova osoba bude izložena
nekim “nepoznatom značenju” po “prvi put ikad” (Boss). Tokom perioda sna osoba se
poistovećuje sa senzorno vidljivim prisutnostima u datom trenutku, sa stvarima iz sadašnjosti ili
budućnosti, i sa onim što tek treba da postane sadašnjost iz budućnosti. Takva prisutnost
uključuje materijalne objekte, ljude, životinje, biljke. Ovi entiteti snova nastupaju pred
snevačem svojom neposrednom perceptivnom vidjivišću. Samopservacija osobe koja se budi
može da posluži kao ubedljiv dokaz jer vidimo da je sanjačevo samo-opažanje i ograničeno u
odnosu na razumevanje i samopercepciju koju ima u budnom stanju. U budnom stanju osoba je
sposobna da živi od momenta do momenta. Iz fenomenološke perspektive san se ne može
shvatiti kao fasada ili kao da proizilazi iz bilo kog dubokog polja psihe ili nesvesnog. Čulno
prisustvo sna ukazuje na “lične egzistencijalne osobine čija su značenja analogna opaženim
značenjima u otvorenom carstvu ljudskih iskustava (Boss 1977). Potreba za “tumačenjem
snova” opisana je od strane Boss-a kao prosto uviđanje značenja koja otkrivaju sama sebe u
susretima karakterističnim za snove.

Boss ne govori o tumačenju snova već ukazuje na proces objašnjenja. Zadatak u pristupu
snovima je da: shvatimo što vernije moguće šta je zapravo tamo, i ogoliti ga zatim sa suptilnom
preciznošću, unutrašnje i spoljašnje artikulacije fenomenološkog sveta (Stern, 1977). Od onoga
ko objašnjava se zahteva mogućnost da vidi, jasno i precizno, šta je prisutno unutar konteksta

75
“fenomenološke vizije”. Većina snova će otkriti, vrlo direktno, snevačevo egzistencijalno stanje.
Boss navodi mnogo kliničkih primera, gde tumačevo pridržavanje za egzistencijalni aspekt sna
konfrontirajući snevača, vrlo često i sa neverovatnom preciznošću otkriva nepoznatu istinu
njegovih egzistencijalnih nevolja. Proces objašnjavanja (explication) uključuje: “otvaranje i
otkrivanje značenja koja pripadaju direktno konkretnim elementima snevačevog sveta, ili načina
na koji se snevač odnosi prema ovim elementima. Ovakva eksplikacija zahteva da snevač da
veoma rafinisan i tačan redosled sekvenici sna. Ovo bi trebalo da dovede do toga da snevač
dopuni svoje prve skice sa primedbama i detaljnijim iskazima. Cilj je sastaviti što je moguće
bolju budnu viziju onoga što je zapravo viđeno u snu” (Boss, 1977). Boss primećuje da svaki san
otkriva dva fundamentalna principa. Prvi je prepoznavanje ka kom fenomenu je snevačevo
bivstvo otvoreno u snu, i kako on utiče na njega. Drugi je biti svestan odgovora osobe na ono što
joj se otkriva i uvideti kako se odnosi prema ovom fenomenu. Odnosno da li je osoba u stanju:
“da prepozna aspekte svog sopstvenog postojanja, koji su suštinski isti sa osobinama fenomena
koje može da primeti u stanju sna, ali samo van sebe. Od strane “spoljašnjih” objekata, osoba,
životinja, pojava u snu” (Boss,1977). Kako nam svaki san otkriva nešto o doživljaju i iskustvu
osobe o prostoru, vremenu, istoričnosti, telesnosti, otkrivajući nam egzistencijalne mogučnosti
koje možda nisu tako jasne u budnom postojanju. San nam tako otkriva značenje o nama još
nepoznatim bihejviroalnim mogućnostima unutar našeg postojanja. Možda će nam jedan
primer o snu u kome se pojavljuje pas, približiti ovo stanovište. Unutar konteksta sna, Boss
opisuje kako nam prisustvo psa omogućava da spoznamo sledeće: “da u najmanju ruku u snu,
nešto u vezi prirode psa duboko utiče na snevača. Prosto prisustvo psa pokazuje da je
snevačeva egzistencija otovorena da primi fenomen, “pas” u iskustvo sna. Ali takođe možemo
da otkrijemo i nešto bitnije. Snevač može time da nam pokaže kako on, perceptivno biće
odgovara na ono što je percipirao., kakav odnos ima prema psu…..da li je srećan, ili je u strahu
što vidi psa.

Dok Boss odbacuje simboliku, uz stav da ne treba tražiti izvan snova da bi našli
značenje, takođe nam pokazuje kako su strukture unutar sna same po sebi, odnosno inherentno
značajne. Stoga je u stanju da u budnom stanju skrene pažnju na mogućnosti koje još nisu
aktuelizovanje (Gendlin 1977). Sa fenomenološke pozicije čovek bivstvuje u svetu. Razumeti
snove znači razumeti bivstvovanje u snovima i ovo mora da bude shvaćeno iz pozicije totalnog
bivstva individue. Ni san ni sanjač ne bi smeli da budu redukovani ni na šta drugo sem na
prisustvo u smislenom svetu.

Fenomenološki pristup analizi snova nije imao presudni uticaj na psihodinamske modele
interpretiranja snova, ko što su to imali Frojdov i Jungov model. To je možda zbog toga što nam
Fenomenološko stanovište ne daje unapred definisanu teoriju i tehniku, već nam nudi
epistemološki stav prema ovim fenomenima. Razlog je taj što bi sama fenemenologija time
protivrečila svom bazičnom fenomenološkom stavu. Akcenat u fenomenologiji je težnja ka

76
čistom, celovitom iskustvu fenomena. Iako je Boss kritikovao bilo kakvu konačnu teoriju
interpretacije kao “traženje značenja van bogatstva značenja samog sna po sebi”, ipak, njegovi
stavovi mogu naći određeno mesto u psihodinamskom modelu interpretacije snova. Pre svega
zahvaljujući tome što nam fenomenološki pristup omogućava posmatranje fenomena kao
jedinstvene pojave u jedinstvenoj situaciji, iako uvek postoje i neke nepromenljive. Svet
fenomena nije svet “iza objekata” i objektivne realnosti, već svet objekata sa kojima je čovek u
kontinualnoj interakciji kauzalno posledičnih odnosa i relacija. Svaki od stavova fenomenologije
reflektuje epistemološku bazu i nosi određene implikacije, koje su se shodno tome odrazile na
psihoanalitičku i analitičku teoriju, koje su potpale pod kritiku, dok sa druge strane
hermeneutička tradicija opšte nije strana analitičkoj i psihoanalitičkoj teoriji. Međutim to ne
mora da znači da su time i nepomirljive. Fenomenološko sagledavanje iskustva, kako je to već
navedeno na početku, u smisliu empatskog razumevanja iskustva u snu, shvatanje sna ne kao
nečeg slučajnog, več kao odgovora svesti na snevačevu “ovde i sada” situaciju, može i često
dovodi do trenutnog “Aha doživljaja!” kod terapeuta, koji je često u stanju da zna smisao sna
bez razmišljenja o njegovom značenju, ovo je kako sam primetio najčesće kada se radi o
takozvanim “transfernim snovima”.

4.5. Simboli sna i kako ih razumeti

77
 Imajući u vidu da se snovi i simboli nalaze u nerazdvojivoj vezi, “jer jezik i sadržaj snova
su simboli a sredstvo saopštavanja su snovi (Nastović 2008), treba se ovde reći nešto o njima.
Jer “tumačiti jedan san znači odgonetnuti njegove skrivene simbole” (Nastović, 2008)

Kao što smo ranije pomenuli Riker je razvio hermeneutički model tumačenja simbola, na
koji su se kasnije nadogradili i oslonili neki psihoterapijski pravci koji ističu značaj simbola
najpre u snovima, a i šire. Na prvom mestu ovde je Jungova analitička psihologija.

U vezi sa simbolom Riker ističe: “interpretaciju simbola je vredno nazvati

hermeneutikom samo utoliko ukoliko je deo samorazumevanja i razumevanja bivstvovanja”
(Paul Ricoeur). Za Rikera simbol je svaki znak, ali nije svaki znak simbol. Dok znak ima samo
manifestno značenje simbol nosi sa sobom dublje, skriveno značenje. Tu osobinu simbola da
značenje nije dato neposredno Riker naziva neprozirnost, i njome je određena dubina simbola.
Iz tog razloga simbol predstavlja enigmu, koja izaziva interpretirajuću inteligenciju da prodre u
njene dubine. (Vuletić). Određujući pojam simbola Jung kaže sledeće: “Pojam simbola, po mom
mišljenju, strogo se razlikuje od pojma prostog znaka. Značenje simboličkog i značenje
semiotičkog su sasvim različite stvari. Simbol uvek predstavlja da je odabran izraz najbolja
moguća oznaka ili formula za stvaranje stvari koja je relativno nepoznata, ali se zna i zahteva da
postoji…. Shvatanje koje simbolični izraz objašnjava kao najbolje moguću i zato najjasniju i
najkarakterističniju formulaciju neke relativno nepoznate stvari jeste simbolično.

Međutim primarno značenje simbola nije proizvoljno, ono služi kao prolaz da se dopre
do skrivenog značenja i zapravo je njegov preduslov. Riker je značajan i s obzirom na pitanje
“istinitosti” interpretacije. U vezi sa ovim Riker ističe da “ne postoji opšta
hermeneutika…..postoje samo zasebne i suprotstavljene teorije, s obzirom na pravila
tumačenja”. U tom smislu može se uočiti da je interpretacija simbola, sa jedne strane shvaćena
kao ispoljavanje obnavljanje značenja koje nam je poslato kao poruka, objava….sa druge strane,
ona je shvaćena kao demistifikacija, kao redukcija iluzija (Ricoeur). Odnos između njih je
hermeneutika poverenja spram hermeneutike sumnje. Obe su podjednako u pravu. Rikerovo
shvatanje hermeneutike nužno se odražava na shvatanje Ja i sopstva.

Stručno tretiranje simbola zahteva prema rečima Junga prošireno znanje u simbolici,
koje se može jedino steći proučavanjem simbolike primitivnih naroda, uporedne religije i
mitologije. Simboli igraju glavnu ulogu u životu čoveka uopšte, jer je čoveku imanentno
formiranje simbola, i to je važan izraz zdravog i normalnog psihičkog života. Tako da je svaka
životna situacija simbolična i svaki simbol predstavlja životnu situaciju (Chevalier, navod prema
Nastoviću, 2008)). Simboli nam ne otkrivaju samo tajne nesvesnog, već nas vode u najiskrenije
tajne i “otvaraju duh prema nepoznatom i beskonačnom” (Chevalier, navod prema Nastoviću,
2008). Jer , kao što biljka stvara cvetove, tako i psiha stvara svoje simbole (Jung). Simboli nam
otkrivaju mnogo o nama samima, jer kao što kaže Jung “istinska tajna se ne skriva, samo govori

78
skrivenim jezikom”. Ovo posebno vazi za snove. Simboli dobijaju svoj pravi smisao tek u nekom
kontekstu. Pa Chevalier sa pravom tvrdi da lav koga u jednom vavilonskom lovu progoni lovac,
nema isti smisao kao lav iz Jezekiljove vizije, jer imaju sasvim različiti smisao koji može izgledati
kao prividno isti, ali su suštinski različiti. U ovoj širini, promenljivosti i sveobuhvatnosti simbola
leži njihova teškoća tumačenja, ali svakako nije ih nemoguće protumačiti ako razumemo
osnovne principe. Jezik simbola je vrlo specifičan i težak, ali ne i nesavladiv. (Nastović, 2008)

Sve može primiti simbolično značenje, prema rečima Aniele Jaffe, to su prirodni objekti,
brda, doline, sunce, mesec ,voda, vatra ili predmeti koje je čovek stvorio, kao i apstraktni oblici
(brojevi, trougao, krug). Ceo kosmos je mogući simbol, odnosno tajna ili zagonetka koju stalno
odgonetamo. Simbol sunca vidimo u svastici, drevnom, slovensko-vedskom simbolu, isti taj
simbol predstavlja i galaksiju i njen smer kretanja. A u mandalama nalazimo simbol kosmosa,
spoljašnje misterije i simbol čovekovog puta ka svom centru, sopstvu ili Atmanu, unutrašnje
misterije. Prema Nastoviću “Verovatno nam nikad neće poći za rukom da odgonetnemo jedan
simbol do kraja, suština simbola je multiciplitet značenja, što simbol čini živim, “jer protumačen
simbol je mrtvi simbol koji nema više ni svoj smisao ni svoju funkciju” (Nastović, 2008).

Frojdovo shvatanje simbola u snu predstavlja ključnu tačku u njegovoj teoriji. Kada je o
ovome reč Ivan Nastović u njegovom kapitalnom delu snovi u nekoliko tačaka sistematiše
Frojdovo shvatanje simbola.

1. Frojd ne pravi razliku između znaka i simbola, tako da prvo upotrebljava namesto
drugog, i istice da među simbolima u snu ‘ima neverovatno mnogo onih koji
redovno, ili gotovo redovno, zele da znače isto’, pa se stoga ‘jedan simbol dosta
često u sadržaju sna nece tumačiti simbolički, nego u svom pravom smislu’, odnosno
kao nesto jednoznačno, tačnije – kao znak.
Frojd je simbolima u snu dao fiksno znacenje, čime ih je redukovao na nivo običnog
znaka, koji ima uvek, za razliku od znaka, samo jedno značenje, kao sto je, na primer,
marka nekog automobila, koja znači samo to i ništa drugo.
2. Frojd ističe: “Od samog početka sam uvideo simboliku sna, ali do potpunog
procenjivanja njenog obima i njenog značaja došao sam tek postepeno i kroz
povećano iskustvo i pod uticajem štekela. I upravo na osnovu svog iskustva Frojd
kategorički tvrdi da ‘simbolika ne pripada snu kao njegova svojina’, vec mitovima,
bajkama, legendama, mudrim izrekama i vicevima koji kruže narodom, pa ‘bismo,
dakle, zadatak tumačenja snova uveliko prekoračili kada bismo hteli da udovoljimo
značenju simbola’.
3. Simbolika sna, pored cenzure sna, predstavlja po Frojdu drugi moment, odnosno
faktor koji je kriv za izopačenje sna, tako da kada bi cenzura i otpala, mi onda ne
bismo bili u stanju da razumemo snove, i zapravo ‘taj drugi moment koji san čini

79
 neprovidnim, taj novi prilog za izopačenje snova, otkrivamo kada obratimo paznju na
jednu prazninu u našoj tehnici slobodnih asocijacija.
4. Frojd simboliku u snovima vezuje primarno za seksualnost, odnosno tretira ih kao
seksualne simbole, pa u tom smislu sve izdužene predmete u snu oglašava kao
falusne, a sve okrugle ili šuplje kao obeležje za ženske genitalije pa istice: ‘Ukoliko se
više bavim tumačenjem snova, utoliko dragovoljnije moram priznati da većina snova
odraslih ljudi obrađuju seksualni material i izražavaju seksualne zelje, a na drugom
mestu Frojd ističe da simboli izvan sna nikada nisu samo seksualni, za razliku od
simbola u snovima, gde se ‘upotrebljavaju skoro iskljucivo za izražavanje seksualnog
objekta I odnosa (Nastović, 2008, Kurziv I.N).

Metoda simboličkog tumačenja snova, zadavala je Frojdu brige, jer je njegova metoda
slobodnih asocijacija zakazivala na nekim mestima. Takođe se pribojavao da se od toga ne stvori
stalni prevod, sasvim slično kao kod sanovnika. A na samom kraju upravo se to i desilo “a da ni
Frojd ni njegova škola nije bila svesna toga” (Nastović, 2008). Nastović dalje navodi nekoliko
Frojdovih zabluda: “prvo, on poistovećuje simboliku u snovima sa metodom tumačenja, a ne
shvata ih kao simbole koje tek treba tumačiti; drugo, ne može da shvati kako to da negova
metoda otkazuje kod nekih elemenata sna ili kod celih snova i pored toga što je pre Junga
ukazao na “arhaičke ostatke” u snovima, koje je Jung kasnije nazvao arhetipovima, a koji se
mogu tumačiti, kao što ćemo kasnije videti, posebnom metodom, metodom amplifikacije;
treće, on nepotrebno suprotstavlja svoju metodu slobodnih asocijacija metodi simboličkog
tumačenja snova; četvrto, zbog pogrešnog shvatanja simbola u snu, ne samo kao znaka, već i
kao metode za tumačenje snova, doveo je dotle da se ta metoda potpuno približila metodi
šifrovanja, odnosno onoj metodi koju srećemo u sanovnicima, samo što u sanovnicima, za
razliku od psihoanalize, svi simboli se ne tumače kao seksualni simboli. Pa tako je to dovelo do
tumačenja da su sve izdužene stvari: štapovi, stablA, bandere , tarabe, kišobrani, noževi, kame, i
još mnogo toga tumačeni kao simbol falusa u snu. Dok tabakere, kutije, sudovi, ormani, peći
odgovaraju ženskom telu, ali takođe i pećine, brodovi, i sve vrste posuđa. Šešir jedne žene vrlo
se često tumači kao genitalije muškarca. U snovima muškaraca često susrećemo kravatu kao
simbol penisa. Sve komplikovane mašinerije u snu su po pravilu genitalije, i to muške. Deca u
snu takođe znače genitalije… (Nastović, 2008). Ovde bismo mogli da navedemo još mnogo toga
ali je primera radi dovoljno i ovoliko. Čudno je i kontadiktorno da i sam Froj tvrdi da ovo ne stoji
u njegovom tumačenju snova, i da je u suprotnosti sa tim, i da daje da se “nigde ne može naći u
sedam izdanja ove knjige”. A odmah zatim piše “da i upadljivo bezazleni snovi bez izuzetka
oličavaju grube erotske želje. ( kurziv I.N)

80
 Jung za razliku od Frojda ima sasvim drugačije shvatanje simbola uopšte, a posebno
simbola u snovima, jer ih shvata kao sastavni deo života nesvesnog uopšte. On ističe da se
nesvesno može dosegnuti samo kroz simbole, jer simbol je, sa jedne strane primitivni izraz
nesvesnog, a sa druge, on je ideja koja odgovara najvišoj slutnji svesti. Ako bismo u jedno
rečenici morali da damo Jungovo objašnjenje simbola onda može da se kaže “da je simbol
najbolja moguća formulacija još uvek nepoznatih i nesvesnih psihičkih činjenica koje se ne mogu
drugačije predstaviti. (Jung,1997). Pored ovoga Jung dodatno naglašava da je simbol psihološka
mašina koja pretvara energiju, a pod ovim on podrazumeva stvarni simbol, a ne znak, tako da
rupa u zemlji Vičendija, na primer predstavlja ideju žene-zemlje koju treba oploditi. Simboli
onome koji se trudi da ih razume daju zanimljiva obaveštenja kako kaže Jung, određujući pojam
simbola on kaže sledeće: „simbol se strogo razlikuje od prostog znaka, prosti znak nikad nije
simbol.....simbol predstavlja i funkciju koja simbole stvara i još jednu koja ih razumeva, jer ova
poslednja nije u stvaranju simbola, ona je naprotiv funkcija za sebe, koja bi se mogla označiti
kao simbolično mišljenje ili razumevanje (Jung). Stvaranje simbola nikad nije racionalan proces,
jer ovaj nikad ne bi mogao stvoriti sliku koja zapravo pokazuje neshvatljivi sadržaj, (racio nije
sposoban da produkuje simbole). Razumevanje simbola takođe zahteva izvesnu intuiciju, koja
može približno da razazna smisao stvarnog simbola da bi ga priključila svesti (Nastović, 2008).
Tumačenju simbola treba pristupiti kao nečemu nepoznatom, u krajnjoj liniji nikad sasvim
određenim, umesto da se priklonimo dogmatičnom tumačenju simbola na osnovu nekih naših
predznanja, ubeđenja i iluzija da se poznatim rečima mogu do kraja opisati nepoznate stvari.
Ovo je važno kod tumačenja simbola uopšte, kao i u psihoterapiji, jer ako bi smo se držali fiksnih
simbola sa unapred određenim značenjem, kako Jung piše:“takvim tumačenjem prolazimo
pored pacijenta, odnosno ne pogađamo suštinu njinovih problema“. Prema Anieli Jaffe „pravi
simboli se javljaju samo kad postoji potreba da se izrazi ono što misao ne može misliti, ili što se
samo sluti i oseća“. (navod prema, Nastović, 2008). Savet Junga je da se o simbolima uči što
više, ali kad se pređe na tumačenje sna sve treba da zaboravimo. Ovaj savet za praktični rad sa
snovima, toliko je bio važan Jungu da ga je pretvorio u pravilo. Kad pokušavamo da
protumačimo simbole, neke nepoznate činjenice, rupe u shvatanju skloni smo da ispunjavamo
projekcijama. Terapeut treba da bude svestan toga i da to kontrolioše svoje projekcije koliko je
u mogućnosti.

Kada je reč o tumačenju simbola treba imati u vidu da postoje tri vrste simbola: 1. Oni
koji potiču iz individualnog nesvesnog; 2. Oni koji potiču iz familijarnog nesvesnog; 3. Oni koji
potiču iz kolektivnog nesvesnog. Time se i njihovo tumačenje razlikuje. Simboli koji potiču iz
individualnog nesvesnog tumače se pomoću slobodnih asocijacija. Simboli koji potiču iz
familijarnog nesvesnog tumače se, kako Szondi tvrdi „psiho šok“ metodom. Dok se simboli koji
potiču iz kolektivnog nesvesnog tumače metodom objektivne amplifikacije, odnosno
proširavanjem, traženjem paralela za date simbole u bajkama, mitovima i legendama. Kada
tumačimo neki simbol treba najpre uvek poći od ličnih asocijacija snevača. Treba pitati osobu

81
šta taj simbol predstavlja za nju lično. Jer različite osobe mogu imati i različite asocijacije u vezi
nekog simbola. Zatim ako je potrebno možemo preći na traženje značenja u širem, kolektivnom
pogledu, ili u porodičnom nesvesnom. Time što smo protumačili simbole koji se javljaju u snu,
ne znači da smo protumačili i san. Jer san često postoji na sva tri nivoa. Ovo ne znači da
apsolutno svaki san odmah moramo tumačiti simbolično, ovo bi mogla da bude greška, bitno je
najpre staviti san u kontekst trenutne snevačeve situacije, van tretmana i u tretmanu, pa u
poređenju sa tim osetiti kakvu ulogu san ima u situaciji „ovde i sada“. Ali broj ljudskih situacija
nije neograničen, i graniči se sa brojem ljudskih doživljaja, samim tim ni broj arhetipskih
univerzalnih ljudskih situacija nije neograničen, iz tog razloga terapeut može posmatrati svaki
san kako Jung navodi iz „duplog aspekta“, odnosno da uvek može da se pita ne samo šta taj
simbol u snu predstavlja za snevača već i šta predstavlja za ljudski kolektiv. Ovo je stoga što
prema Chevalir-u simboli „postoje uvek na nivou subjekta ali im je temelj na nivou objekta“.

Ivan Nastović navodi sledeći postupak i redosledu tumačenja simbola u snu:

1. Ako sanjamo zmiju, na primer, ne treba odmah da potražimo u rečniku simbola šta
ona znači, već pored tačnog opisa zmije, sa svim njenim karakteristikama treba da
damo prvo lične asocijacije, na osnovu kojih stižemo do toga šta zmija koju smo
sanjali znači nama. Jer zmija, kao i svi ostali simboli u snovima nema fiksno značenje,
ali treba da se upitamo šta možemo da naučimo od zmije u našem snu.
2. Tek nakon toga krećemo ka opštoj, arhetipskoj simbolici zmije, odnosno sa metodom
objektivne amplifikacije. Tražimo ovaj simbol u bajkama, mitovima i td. Treba
napomenuti da to nije uvek neophodno, jer individualno značenje simbola zmije u
jednom snu može u potpunosti zadovoljiti njegovu poruku i pouku. Tako da bi u
nekim slučajevima dublja interpretacija mogla da ima negativno dejstvo.
3. Materijal prikupljen individualnom, odnsono ličnom i objektivnom amplifikacijom je
relativno bezvredan ako ga ne stavimo u kontekst celog sna i životne situacije
snevača.
4. Ukoliko u nekom snu imamo složene simbole, kao što je zmija sa glavom lisice na
primer, potrebno je svaki od njih tumačiti a potom ih integrisati.
5. Jung je kao što je poznato, tražio od svojih pacijenata da nacrtaju ili naslikaju svoje
snove, a posebno složene simbole iz tih snova, što je činio i sa svojim snovima. To
mu je omogućavalo da dodje do dodatnih asocijacija na san i njihove simbole.

Treba imati u vidu i da u psihoterapijskom radu ponekad možemo naići na snove koji su
jako simbolični. Kada se to desi bitno je u tumačenju najpre rasvetliti lične asocijacije.
Kolektivno značenje sna ima karakter mitske situacije koja se stalno odigrava i taj karakter može
biti ponekad suština klijentovog problema, odnosno na ličnom planu to može biti situacija koju
njegova psiha iznova odigrava. Ali moramo biti svesni da ljudi ukoliko nešto ne razumeju skolni

82
su da projektuju svoje sadržaje prilikom tumačenja. Terapeut mora da bude svestan te
mogućnosti i da se suzdrži ličnih asocijacija, ili preranog prelaska na amplifikaciju. Neki snovi ne
moraju da budu protumačeni odmah, a neki to i ne mogu, pogotovo kada se radi o kolektivnim
snovima čiji je uticaj mnogo dublji i obuhvatniji. Tako imamo primer Jungovog sna koji je on
uspeo da protumači tek posle pedeset godina. Rad na tumačenju simbolike sna je slojevit i
spiralan, kako poniremo u simboliku sna, otvaraju se nove nepoznate teritorije, svako
tumačenje simbola nas skokovito vodi do višeg značenja tog simbola, a kada protumačimo i taj
nivo pred nama se otvara još viši nivo. Tumačenje jednog nivoa podseća na krug. Koji kada se
zatvori, odmah potom se i otvara i iznova teži završavanju, samo na višem novu. Posmatrano
geometrijski to podseća na spiralu. O čemu je Jung govorio, prema njemu individuacija je
takođe spiralna. Jer se problem sa kojima se čovek susretao u svom razvoju vraćaju, ali svaki put
zahtevaju rešavanje na višem nivou. To bi značilo da ako sada ne rešimo neke problem koji nas
koče u razvoju, njihov povratak je neminovan, a zahtev za suočavanjem se svaki put uvećava. S
obzirom da svako novo tumačenje simbola nije samo za sebe već se smisao simbola prenosi
dalje i deo je svakog novog tumačenja. Značenje među simbolima je povezano. Jedno značenje
može se kasnije razumeti samo na osnovu prethodnog značenje i td. Ovde su pavila
hermeneutičkog kruga takođe primenljiva, možda čak i ključna za razumevanje simbola.
Razumevanje simbola na jednom, recimo, primera radi I nivou, uvek nas suočava sa
neophodnošću da simboli tumačimo kao deo celine i celinu delova, na kraju tumačenja
određenog nivoa simbla. Moramo na umu imati početak, da bismo razmeli kraj. Na kraju
tumačenja recimo V nivoa istog simbola, moramo na umu imati početak ne samo značenja I
nivoa, već i svih ostalih nivoa. Zaključno sa poslednjim V-tim nivoom.

Krug sa tačkom u centru je savršen simbol. On je zapravo simbol koji simboliše prirodu
svih simbola. Stoga se može reći da je arhisimbol. Zatvoren krug sa tačkom simboliše
sadržajnost jednog simbola, njegov mogući potencijal značenja, idući ka tački, koja je njegov
energetski centar, tačka takođe sadrži krug, širenje tačke takođe formira krug. Tumačenjem
krug postaje spirala zbir koncentričnih krugova, koji simbolišu kretanje ka centru, i ka više
mznačenju, težnja ka tački ,centru simbola je večna, mi nikad ne dostižemo tu tačku, ona nam
uvek izmiče. Ako bismo došli do tačke simbol bi izgubio svoj energetski centar zauvek i postao
bi “mrtav simbol” bez svoje pokretačke energije, centra. Tumačenjem simbola razvija se spirala,
čiji je pravac kretanja neodređen, gore ili dole gube značaj jer je simbol van prostorni fenomen,
postoji samo u bezvremenskoj svesti. Svako značenje simbola je višesložno, a svako pojedino
značenje je deo simbola kao celine. Idući spiralnim tumačenjem, tačka se prenosi korz svaki
nivo, i formira pravu (liniju). Centarlno značenje simbola prisutno je na svakom nivou značenja,
ali je uvek nedostižno, simbol zato predstavlja neiscrpnu formu.

83
Slika 2. Anatomija simbola, hermeneutička spirala

5. Funkcije i značaj snova (klasifikacija prema Ivanu

Nastoviću)

84
 Na ovom mestu biće sumirane sve do sada rečene stvari koje se tiču funkcije i značaja
snova za čovekov psihički život. Biće prikazane bazične funkcije i značaj tih funkcija za psihički
život i zdravlje individue. Prema rečima Junga „svaki san je informacioni i kontrolni organ i stoga
je najdelotvornije pomoćno sredstvo pri izgradnji ličnosti. San je prirodni fenomen, kao i sve u
prirodi on predstavlja „nenamernu pojavu“, odnosno ne zavisi od naše lične volje i želje,
namere, i ciljeva koje postavlja Ego. Epohalno otkriće i veliki napredak u naučnom razumevanju
ovog fenomena desio se otkrićem REM faze spavanja. Ustanovljeno je da postoje četiri faze
spavanja, koji su danas poznati kao EEG stadijumi. Stadijum 1 je faza najmanje dubine spavanja,
koja je najsličnija EEG-u u budnom stanju, a stadijum 4 je faza najdubljeg spavanja, čiji EEG je
sličan komi. Do dana današnjeg nije potpuno ustanovljeno šta se u toj fazi dešava zaista, sem da
liči na stanje kome. Fenomenološki je nepristupačno u potpunosti. Ovaj ciklus se ne ponavlja
samo jednom tokom spavanja, već četiri ili pet puta u toku noćnog spavanja.

Dubinska psihologija uzima san kao specifični izraz nesvesnog, a nesvesno na neki način ima ne
samo kompezatornu funkciju u odnosu na svest, već i apriorno saznajnu funkciju. Dubinska
psihologija nasuprot akademskoj, ali i nezavisno od nje, ukazuje da se nesvesno, koje se izražava
kroz snove nalazi na višoj poziciji u intelektualnim, emocionalnim, prognostičkim i drugim
sferama psihičkog života. U prilog tome ide tvrdnja da su snovi u pogledu mudrosti na najvišoj
hijerarhijskoj lestvici. Sa pravilnim tumačenjem sna, i otkrivanjem njegovog dubinskog smisla,
pokazuje se kao pravilo da intelektualni, emocionalni, i svaki drugi deficit sfere svesti biva
nadomešten nesvesnim. Tj. Ispoljavanjem sna na površinu. Akumulacija naučnog zunanja iz
nauka koje ne proizilaze samo iz psiholoskih disciplina, u vezi sa snovima, dovela je do toga da
imamo jasniju sliku o fenomenu snova. Nesvesno čiji je tipican izraz san, smatra dubinska
psihologija, vidi šire i dublje od svesti.

U tom smislu neosporna je naučna činjenica da su snovi prirodni fenomen koji ima dubinsko-
psihološki smisao samo je potreban ključ (tehnika) za razumevanje. Tumačenje snova vrši se
određenim psihološkim tehnikama a pritom se otkriva čitav spektar simbola sa višestrukim
značajem. Ali ono sto je od izuzetne naučne važnosti nije empirijska činjenica da snovi imaju
smisla i da ih naučno mozemo protumačiti, vec funkcije snova koje se ostvaruju van psihološke
opservacije. Frojd je prvi ukazao da snovi predstavljaju jedan od najboljih skrivenih izvora iz
kojih pribavljamo informacije iz nesvesnog, što nam omogućava da steknemo bolji uvid u sebe I
druge.

Najvažnije funkcije snova mogu se sažeti u nekoliko kategorija:

85
1. Snovi imaju funkciju kompenzacije- Možda najvažniju funkciju sna predstavlja
mehanizam kompenzacije. Ovaj mehanizam u osnovi jeste uspostavljanje psihološke
samoregulacije između svesnog i nesvesnog. Stoga uvek treba da se pitamo šta
nesvesno želi da kompenzuje, odnosno da koriguje kod svesnog dela ličnosti, jer
nesvesni sadržaji neophodni su zbog dopune svesti. Kompenzaciju treba shvatiti kao
svrsishodnu jer uvek ima neku svrhu koju treba otkriti.
Jung je empirijskim pristupom ukazao na to da snovi u širem smilsu imaju ulogu
kompenzacije. A ne samo kao Frojdovo 'ispunjenje zelje'. Iako funkcija kompenzacije
nije globalna, odnosno ne zauzima totalni prostor snova, ona je u velikoj meri
prisutna u snovima. Nesvesno i svest čine dinamički nerazdvojno jedinstvo, a kroz
snove ovo jedinstvo ispoljava svoj potpuni psihički samoregulatorni proces. Sfera
svesti biva kompenzovana u snovima. Odnosno pogrešni ili jednostavni stavovi svesti
se kompenzuju od strane nesvesnog koje moze da vidi šire i jasnije. Nesvesni psihički
život po Jungu je izvor mudrosti, kreativnosti, i simbolike i kroz snove nam šalje
poruke u vezi sa našim svesno donešenim odlukama.
2. U okviru kompezatorne funkcije, postoji negativno kompezatorna funkcija. Ona ima
reduktivnu osobinu koja se ogleda u smanjenju ili obezvređivanju određenih svesnih
sadržaja koji nisu u saglasju sa pravim stanjem u realnosti. Ova funcija se ostvaruje
kroz sadržaje koji se protive određenim nerealnim stavovima svesti u budnom životu
i na taj način doprinosi kao i kompenzacija, psihičkoj samoregulaciji regulaciji.
Poniženje koje ponekad doživimo u snu nije uvreda, već poruka da smo sa nekim
našim stavovima preterali i da je potrebno „spustiti se”na zemlju. Ova funkcija može
da izazove nelagodnost ali je „lekovita“ ako njome nije pogođena ličnost u celini, već
samo neadekvatan i jednostran stav.
3. Snovi imaju funkciu sigurnosnog psihičkog ventila, „snovi imaju snagu koja leči i koja
rasterećuje. Svesna psihička aktivnost opterećena je principima realnosti, i još
značajnije, socijalno je determinisana. Socijalne determinate uslovljavaju ne samo
ponašanje već na neki način mentalni plan kroz usvojene vrednosti. Preko irealnih
manifestnih sadržaja u snovima, snevač se psihički rasterećuje. Preko snova se
ostvaruje značajan stepen slobode i veliki stepen mogućnosti. Čak i košmarni snovi
mogu da imaju ulogu ventila koji oslobađa od samodestrukcije. Često se socijalno
neprihvatljivi motivi kao što je agresija ili seksualni motivi ispoljavaju u snovima, pa
na taj način mogu da smanje tenziju. Ovo je prirodna funkcija sna iz čega sledi da
„čak i ako se snovi ne tumače izgleda da ponekad imaju veliki uticaj na svest u
budnom stanju (Hol, 1995). Prema Frojdu ova funkcija sna je ispunjenje želje i to
ispunjenje potisnute želje. Danas znamo da je uloga ispunjenja želje mnogo
umerenija nego što je to Frojd naglašavao, ali se ne može poreći njeno delimično
prisustvo u većini snova, ili pak potpuno prisustvo u nekim snovima. Frojd je jednom
prilikom rekao da bi čovek kome bi se oduzela mogućnost da sanja u jednom
trenutku postao umno poremećen. U čemu vidimo i razmišljanje nekih plemenskih

86
 zajednica, dok sa stanovišta modernog tumačenja snova možemo reći da snovi imaju
lekovito dejstvo, te je san u ovom kontekstu pravi čuvar psihičkog zdravlja, jer
snevaču omogućava dijapazon doživljaja i mogučnosti, koji ne bi mogao da doživi
kroz „ukalupljenu“ stvarnost svakodnevice.
4. Kroz snove se mogu ispoljiti potencijalna, još uvek nemanifestovana somatska
oboljenja, tako da mogu biti korišćeni u svrhu rane dijagnostike raznih oboljenja.
5. San ima, kao što smo to pomenuli u delu o Jungovoj analitičkoj psihologiji
prospektivnu funkciju. Ona je nastala očekivanjem snevačevih budućih svesnih
delatnosti, delatnosti koje su bile svesno ili predsvesno dostupne individui, čija psiha
je „radeći na njima“ ponekad vrlo jasno, predstavila rešenje kroz san. Prospektivni
snovi predstavljaju koncept rešenja konfliktnih, nedovršenih, necelovitih situacija.
Tumačenje ovakvih snova ponekad nam daje rešenje za neke situacije za koje budna
svest nije mogla da ga nadje. „Nesvesno često zna više od svesnog“ piše Jung, jer u
nesvesnom postoji apriorno znanje koje se ne može objašnjavati kauzalno. Kada se u
nesvesnom integriše ogroman spektar opažanja, misli, emocija i radnji koje nisu
percipirane od strane svesti, nesvesno vrši tu vrstu opservacije što za posledicu ima
prospektivnu funkciju.
6. Funkcija snova je da ubrzaju individuacioni proces. Snovi mogu da ubrzaju proces
personalnog sazrevanja, samoaktuelizacije, odnosno nalaženja svog pravog
esencijalnog bića (bitka, dasein). Reč je potencijalu koji nam je dostupan samo
ukoliko ozbiljno pristupimo tumačenju svojih snova. Ubrzavanje procesa
individuacije usled tumačenja sopstvenih snova ili od strane kompetentnog lica, za
posledicu ima razumevanje snova, što dovodi do asimilacija i proširanvanje ega, u
najopštijem smislu. Tumačenjem imamo unikatnu priliku da otkrivamo najdublje
slojeve psihe. Proširenjem ega uplivisanjem nesvesnog dolazi do adekvatnije psihičke
samoregulacije. Proces individuacije traje čitav život i nikad se ne završava u tom
smislu, tumačenjem snova se dolazi do ubrzanja procesa individuacije, ali samo ako
je reč o ekstenzivnom i posvećenom tumačenju. Ovde bih pomenuo jo nešto Ernst
Aeppli u svojoj knjizi san i tumaćenje snova; sa 500 simbola sna o ekstenzivnom
tumačenju snova piše na ovaj način: “Naša knjiga o tumačenju snova nije namenjena
mladim ljudima. Njima, naime, nije još epoverena lepa I teška dužnost psihičkog
napora da pronađu svoj unutrašnji put prema samima sebi.Pred njima je, naprotiv
širom otvorena knjiga svijeta prema kojoj treba da se orjentiraju”. Ovakvo mišljenje
korelira sa Jungovim mišljenjem da je individuacija nešto šro nas očekuje u drugoj
polovini života, dok je prva polovina života predodređena za učenje o svetu, I
nalaženje smisla u svetu oko sebe. Širenjem znanja o svet u prvoj polovini života I
sakupljanjem istog znanja kasnije u drugoj polovini života, stičemo mudrost i
ubrzavamo individuaciju. Da li to onda znači da mladi ljudi ne bi trebalo da se bave
svojim snovima? Mi se sa time ne bismo složili, iz više razloga. Prvi je da mi sanjamo
trećinu našeg života, mladi ljudi sanjaju više, kako starimo snovi postaju ređi. Zašto
bismo polovinu te trećine zanemarili. Druga stvar je da nas snovi izveštavaju o bitnim
stvarima. Mladim ljudima je bitno da slušaju sebe, ne bavljenje snovima bilo bi
zanemarianje toga na neki način. Od mladog čoveka se ne očekuje da ekstenzivno
tumači svoje snove, ma da postoje retki izuzeci, ali povremeno tumačenje bitnih

87
 snova, onih koji su na nas ostavili jak utisak, pogotovo u prelomnim životnim
situacijama, kada smo na početku ili kraju neke etape u životu, kada donosimo bitne
odluke, ili ne možemo da se odlučimo, samo može pomoći. Tada snovi mogu biti od
pomoći bez obzra na godine.
7. Snovi imaju značajno mesto u psihoterapiji zato što imaju etiološku, dijagnostičku i
terapeutsku vrednost. Tumačenje snova može da bude jedan vid uzimanja
„nesvesne anamneze“ klijenta. A može da bude od pomoći u trenucima ne iznosi
druge materijale ili kad se iz nekog razloga javi zastoj u radu.

6. Kvantna teorija kao pomoćni model u metapsihološkoj

konstrukciji pojma svesnog i nesvesnog

88
 Ovo poglavlje ima za cilj da ponudi rudimetarno razumevanje osnovnih koncepata
kvantne mehanike i njene moguće eksplikativne potencijale kada je reč o fenomenima kojima
se bavi dubinska psihologija. U okviru njega nudimo hipotezu čijim će se daljim razmatranjem
utvrditi postoje li korelati koji su pogodni za dalje apstrahovanje nekih zaključaka. Cilj je
ponuditi jedan najmoderniji modus sagledavanja nekih psihičkih fenomena i utvrditi njegovu
vrednost za naša pitanja. Prema onome što se poslednjih godina dešava u nauci deluje kao da je
teorija kvantne mehanike na putu da postane sveopšta paradigma u nauci, što naravno ne mora
da znači da će se zaista i dogoditi. Međutim rezultate koje je ova teorija do sada dala kako na
polju inžinjerskih nauka tako i na polju prirodnih nauka, ukazuje na to da ona vrlo moguće ima
svoje domete i na objašnjenja fenomena ljudskog duha, na tom polju postoje takođe značajni
pokušaji. Cilj ovog poglavlja je da kroz bazično upoznavanje sa ovim konceptima, i kroz pokušaj
eksplikacije uz pomoć kvantne mehanike značajnih fenomena sa polja dubinske psihologije,
približimo ove dve teorije, i eventualno ponudimo zainteresovanom čitaoucu jedan pomoćni
metapsihološki model za razumevanje nekih fenomena, sagledanih iz druge perspektive sa
kojima se i kao toretičar i praktičar susreće. Ukoliko se pronađe praktična vrednost ovog
modela, i moguće implikacije se u praksi pokažu kao valjane i funkcionalne, to će najpre
opravdati nultu hipotezu ovog ogleda koja glasi: Postoji značajna povezanost između kvantne
teorije polja i nekih fenomena svesti, pre svega fenomena sna. Metodologija kojom ćemo se
ovde služiti je naučno objašnjenje, koje se služi sledećim alatima:

1. Činjenicama i eksperimentalnim podacima.

2. Eksplikacijom činjenica pomoću teorija.

Naučno objasniti neku pojavu znači dokazati da je ona nužno nastala iz nekog
prethodnog činjeničkog stanja. Svako se objašnjenje sastoji iz sledeća tri osnovna elementa:

1) Opis pojave koju treba objasniti.

2) Konstataciju jedne ili više činjenica koje prethode pojavi koju treba objasniti.

3) Formulizacija trajne i nužne veze između ove dve vrste pojava u tom smislu da se opis
pojave može objasniti na osnovu druge grupe pojava. Ovaj vid objašnjenja jeste objašnjenje na
osnovu zakona. Ovde ćemo se truditi da tako i pristupamo.

Pokušaj će se sastojati iz sledećih koraka:

1. Pojava koju objašnjavamo, a to je u krajnjoj liniji san. Objašnjena je u radu iz više

teorijskih uglova. Fenomen svesti generalno, i njegovi pojedninačni aspekti, spadaju
u širu problematiku ovog rada, i biće opisani delimično, jer se pretpostavlja da čitaoc
već ima neko osnovno znanje.

89
 2. Konstatacija činjenica biće prikazana u delu o osnovama kvantne mehanike.
3. Pokušaj formulacije trajne i nužne veze, nužne veze između kvantne teorije i
fenomena sna, a u širem smislu fenomena svesti, a u tom smislu da se opis jedne
pojave (sna) može objasniti na osnovu druge grupe pojava, koje obuhvataju: principe
i zakone nađene u kvantnoj fizici, eksplicirani pomoću jednačina, i višestruko
potvrđivani kroz eksperimentalne situacije. Ovaj vid objašnjenja jeste objašnjenje na
osnovu zakona.

Činjenice ili eksperimentalni podaci su osobine stvarnosti koje možemo da ustanovimo

iskustvom (čulnim opažanjem) ili koje smo dobili empirijskim posmatranjem ili merenjem u
sklopu nekog eksperimenta. U psihološkim naukama vrsta empirije jeste i samoposmatranje,
shodno tome prihvatamo da može zadovoljiti empirijski element. Ovi iskustveni podaci
drugačije se nazivaju fenomeni ili pojave. Teorije su manje očigledne pretpostavke o tome sa
kojim pravilima prirode ili nevidljivim osobinama prirode bi ove činjenice mogle biti povezane.
Teorija obično uzima dva oblika i ona može biti: 1. Opšti zakon (ili pravilnosti koje povezuju
mnoge pojave); 2. Model (zamisli o golim okom ili instrumentima nevidiljivim delovima
stvarnosti i njihovim osobinama). Model prema svojoj osobini može ali i nužno ne mora da ima
svoju opravdanost u realnosti. Tek ukoliko zadovolji osnovne naučne zahteve, može se
razmatrati njegova opravdanost. Izjednačavanje činjenica i fenomena u ovom kontekstu
opravdano je. Opaženo, spoznato postojanje nekog fenomena jeste svojevrsna činjenica
(činjenica da fenomen postoji), međutim to nam više ništa ne govori o samom fenomenu koga
je potrebno dublje istražiti. Ovde treba i naglasiti da naučno objašnjenje predstavlja onaj korak
u objašnjavanju pojava koji smo trenutno u stanju da napravimo, jer prvi korak u nauci svakako
je najpre prepoznavanje nekog fenomena, uvek praćeno nekom pretpostavkom i pokušajem
njegovog objašnjenja u okviru neke teorije. To svakako ne znači da se fenomen može potpuno
objasniti, odnosno ne može se odgovoriti na sva pitanja “zašto" koja se mogu javiti povodom
teorije ili pojave. Uvek postoji mogućnost da se postavi još jedno “zašto?”, posle nekog naučnog
objašnjenja, što prirodno otvara mogućnost za drugi krug istraživnja. Prvobitna objašnjenja
uglavnom nisu dovoljna za mnoge praktične primene, ali dalja pitanja mogu voditi novim
otkrićima. Generisanje znanja i činjenica vremenom dovodi do mogućnosti, predviđanja
posledica u okviru istraživanog fenomena, dok ekstrapolacija znanja dovodi do formiranja novih
modela. Najviši zahtev nauke je momenat sinteze znanja iz različitih nauka, odnosno uočavanje
novih veza i mogućnost predlaganja pomoćnih modela koji se daljim testiranjem u praksi
zadržavaju ili odbaciju u zavisnosti od toga da li je sinteza bila uspešna.

Obašnjenja kojima ćemo težiti biće kauzalno objašnjenje koji će eksplicirati opšti i nužni odnos
ova dva fenomena, ne u smislu da jedna proizvodi drugi već u smislu da su deo jedne veće
celine, pri čemu ćemo se služiti funkcionalnim objašnjenjima, (Slična uzročnim

90
su funkcionalna objašnjenja koja govore o uzajamnoj povezanosti pojava u okviru neke celine
posebno ako je u pitanju organska celina). Teleološko objašnjenje ovde nećemo uzimati u obzir.

6.1. Osnovni principi kvantne mehanike

U ovom poglavlju biće izložena teorija o kvantnoj mehanici. Metod izlaganja će biti
koncizno izlaganje osnovnih pojmova, kako bi se čitaoc upoznao sa osnovama, potom će slediti
dublje razmatranje kroz povezivanje činjenica. Sa jedne strane upoređivaćemo sličnost osobina
kvantnog polja sa osobinama nesvesnog, a sa druge biće diskutovan model svesti sa stanovišta
kvantne mehanike, i sličnosti sa Frojdovo strukturalnom teorijom svesti. Pokušaćemo da
izdvojimo značajne sličnosti i odnose, odnosno zajednički sadržailac između ove dve teorije.

Kvantna teorija se razvijala u proteklih 115 godina, od radova Maxa Plank-a (Kafatos).
Kvantna teorija polja (Max Plank, Neal Bor, Shrodinger) iako pronikla iz fiizke danas ima široku
primenu na svim naučnim poljima, pa tako i na teoriju svesti. Iako u nastajanju 20-ih godina
prošlog veka, u fizici je vladala velika tišina o njenim otkrićima, gotovo podjednako kao što je
vladala naučna tišina, “kako Frojd navodi “zavera ćutanja”, na polju nove nauke psihoanalize i
Frojdovih otkrića o nesvesnom što je na kraju dovelo da ne dođe do integracije ovih znanja.

Pošto je kvanta teorija tih godina bila u povoju eksperimentalni zaključci do kojih je
došla smatrani su samo za merni alat fizike. Pokušaćemo da u svetlu ovih shvatanja prikažemo i
bolje razumemo fenomen snevanja. U svetlu ove teorije pokušaćemo da obradimo ključne
pojmove svesnog, nesvesnog i dinamiku sna i prikažemo vezu sa kvantnom teorijom. Kvantna
teorija danas važi za najšire prihvaćenu naučnu teoriju za koju se kaže "da je niko ne razume ali
da nikad ne greši". Njena matematička predviđanja su neosporna na raznim poljima. Na nju se
misli kada se kaže da je ona (teorija svega) i (magični štapić nauke). Svaka naučna disciplina
danas hrli kvantoj teoriji kako bi objasnila do sada neobjašnjive fenomene na svom polju. Ova
teorija je danas široko prihvaćena u nauci i često se opisuje kao “crna rupa” koja teži da u sebe
usisa sve nauke. Najviše je zaslužna za rapidni razvoj informacionih tehnologija, virtuelne
realnosti, i industrije video igara koje sve više podsećaju na realnost, kao i za približavanje
drevnih spisa, posebno budističkih i vedskih npr.učenje o AKAŠI (univerzalnom informacijonom
polju).Još jedan uspšešan spoj je kvantna medicina. Dipak Čopra (Deepak Chopra), indijski lekar
svetskog glasa je utemeljivač kvantne medicine koja se trenutno izučava na preko sto
univerziteta u samo u Americi.

91
 Mnogi kroz ovu teoriju i interdiscplinarnost teže sažimanju svih naučnih dostignuća u
jednu singularnu teoriju,na taj način teži jedinstvenoj sintezi naučnog znanja. Smatra se da je
Tesla mislio na ovu teoriju kada je rekao često citiranu rečenicu 'da će nauka napredovati
hiljadu svetlosnih godina kada se približi duhovnosti', odnosno kada bude mogla da naučno
objašnjava duhovne fenomene, koje nije mogla. Pomoću ove teorije uspešno su objašnjenjeni
neki duhovni fenomeni koje nauka do sada nije mogla da razume. Ova teorija se pokazala kao
vrlo uspešna u sintezi nauke i duhovnosti, a psihologija je kao što znamo oduvek hodala na ivci
te dve. Često od naučnika osporavana da nije prava nauka, a od spiritualista da nije prava
duhovnost. Bez upliva kvantne teorije danas praktično ne bi bio ostvaren nikakav pomak na
polju AI (artificial inteligence) i VR-a (Virtual reality). Pitanje je vremena kada će se paradigma u
nauci pomeritii sa “Njutnovske” na “Kvantnu”. Nobelovac Richard Fajman reakao je “mislim da
mirno mogu da kažem da niko ne razume kvantnu fiziku”. (Richard Fajman, fizičar i dobitnik
Nobelove nagrade za rad na razvoju teorije kvantne elektodinamike). Što naučnike ne sprečava
da pokušavaju.

Rasvetljavanje fenomena sna u svetlu ove teorije danas je neminovno. Može li ova
teorija objasniti fenomen sna i snevanja, svesnog i nesvesnog i njihovog odnosa i baciti svetlost
na neke nerazjašnjene fenomene? Implikacije koje izlaze iz ovog ogleda mogu biti značajne i za
psihoterapiju ako se dokažu u praksi. Neophodno je imati u vidu i to da se problemu svesti već
duže vreme pristupa iz multidisciplinarnog okvira, jasno je da neki fenomeni svesti više
pripadaju jednoj nego drugoj naučnoj disciplini, ali bez multidisciplinarne komunikacije i
konteksta je teško interpretirati značenje pojedinih nalaza ili teorija. Čak i u multidisciplinarnom
pristupu uvek postoji pitanje odnosa teorija različitih nivoa i empirijskih činjenica na koje se one
pozivaju. Ovo je problem na koji je nemoguće dati jedinstven odgovor, a i sam pokušaj
obuhvatanja tog problema iziskivao bi previše napora, jer taj problem sam po sebi može biti
predmet jedne studije. S obzirom da se ovaj rad bavi fenomenom snova zadržaćemo se
trenutno samo na idejama bitnim za ovaj problem. Pitanje u kakvoj vezi stoje kvantni fenomeni
koje neki fizičari u svojim radovima dovode u vezu sa svešću (npr Penrouz), sa neurološkim
nalazima, pa zatim sa fenomenološkim podacima iz prvog lica, i na kraju sa teorijama o duhu I
telu, odnosno pitanje odnosa materije i duha koji se razvijaju na polju savremene filozofije,
samo po sebi je dovoljno kompleksno. Tako da ćemo se u ovom trenutku u traganju za
konceptualnim okvirom koji bi nas mogao odvesti korak dalje u rešavanju ovako teških pitanja
ograničiti samo na fenomene koje je prepoznala dubinska psihologija. Međutim ostaje činjenica
da je ovakavo traganje najzanimljivije iz okvira multidisciplinarnog pristupa. Detaljnije
objašnjavanje principa kvantne mehanike samo po sebi iziskivalo bi mnogo prostora i verovatno
bi nas udaljilo od glavne teme ovog rada, a to su snovi i njivo tumačenje u psihoterapiji.
Pretpostavljamo da su neki čitaoci dobro upućeni u ovu problematiku, a oni koji nisu nadamo se
da će ovo biti dovoljno za razumevanje osnovnih pojmova, i kako bi oni mogli korelirati sa
kasnijim poređenjima nekih osnovnih koncepata dubinske psihologije.

92
 Kvantna mehanika (takodje poznata kao kvantna fizika ili kvantna teorija) je
fundamentalna grana teorijske fizike koja je značajno doprinela klasičnoj dinamici i
elektrodinamici pri opisivanju atomskih i subatomskih pojava. Njeni rezultati deluju nam na prvi
pogled kao neki veoma čudni zaključci o fizičkom svetu. Na nivou atoma i elektrona, mnoge
jednačine klasične mehanike, koje uspešno opisuju kako se stvari kreću prilikom svakodnevnih
proporcija i brzina, izgleda da nisu primenljive na svet atoma i subatomskih čestica. U klasičnoj
mehanici objekti postoje na određenom mestu u određeno vreme. Međutim, u slučaju kvantne
mehanike, objekti postoje u nespoznajnoj sferi verovatnoća; imaju određenu šansu da postoje
na tački A, i takođe imaju određenu šansu da postoje na tački B i tako dalje. Kvantna mehanika
se razvijala tokom prošlih decenija, počevši kao skup kontroverznih objašnjenja eksperimenata
koje matematika klsdične mehanike nije mogla da objasni. Kako piše Mičio Kaku (Michio Kaku),
u svojoj knjizi Fizika nemogućeg, “Prema njutnovskoj teoriji, teleportacija na primer je
nesumnjivo nemoguća. Njutnovi zakoni utemeljeni su na ideji da materiju saćinjavaju majušne,
tvrde bilijarske lopte (atomi). Objekti se ne pomeraju dok ih neko ili nešto ne gurne, niti će
iznenada nestajati i pojaviti se na drugom mestu. Sve se promenilo 1993 godine, kada su
naučnici u IBM-u, predvođeni Čarlsom Benetom, pokazali da je fizićki moguće teleportovati
objekte, barem na atomskom nivou, pomoću APR ekserimenta. Preciznije, pokazali su da biste
mogli da teleportujete sve informacije sadržane u čestici. Fizičari su u međuvremenu uspeli da
teleportuju fotone, čak i čitave atome cezijuma. Za nekoliko decenija, fizičari će možda biti u
stanju da teleportuju prvi DNK molekul i virus, kako navodi Michio Kaku. Ovde se sada pokreću i
neka filozofska pitanja. Pošto su informacije čestice A bile uništene prilikom teleportacije (tako
da nemamo dve kopije posle teleportacije), da li to znači da bi svako u hipotetičkoj teleportaciji
umro? Korak dalje je eksperiment sa Nacionalnog instituta u Vašingtonu, gde su naučnici uspeli
da teleportuju atom berilijuma, a druga grupa je uspela da prelije informacije iz atoma
kalcijuma u drugi atom kalcijuma. Godine 2004. fizičari sa Max Plank univerziteta u Nemačkoj,
uspeli su da prvi put teleportuju atom cezijuma, što je je obuhvatalo milijarde atoma. No ovo
nije tema ovo rasprave, ovo je samo činjenica na koju ukazujemo, zainteresovani čitalac može
se dalje informisati o svim ovim događajima.

Kvantna fizika je počela da nastaje na početku 20-og veka, otprilike u isto vreme kad je
Ajnštajn objavio svoju teoriju relativiteta, uzevši zamah kao posebna, odvojena revolucija
matematike u fizici koja opisuje osobine kretanja objekata pri ogromnim brzinama. Osnivači
kvantne teorije bili su Verner Hajzenberg i Ervin Šredinger, uz pomoć još nekih kolega.
Analizirajući neobična svojstva atoma, fizičari su otkrili da se elektroni ponašaju poput talasa i
da mogu praviti kvantne skokove u svojim naizgled haotičnim kretanjima unutar atoma (Kaku
M). Za razliku od teorije relativiteta, nastajanje kvantne mehanike ne može da se pripiše samo
jednom naučniku, zapravo mnogi naučnici su doprineli ovom polju. Kao teorija razvijala se

93
gradualno počevši od experimenta sa dva otvora (Tomas Jang, 1801). Ovde ćemo se fokusirati
samo na osnovu, pošto je problem matematički daleko složeniji. Naime, malo koji eksperiment
se, sa druge strane, tako jednostavno izvodi. „Eskperiment koji ću sada predstaviti može da se
ponovi sa velikom lakoćom, na svakom mestu gde sunce sija, bez ikakve druge opreme osim
one koja je svakom pri ruci“, izgovorio je 24. novembra 1803. sam Tomas Jang pred britanskim
Kraljevskim društvom. Predavanje je godinu dana kasnije odštampano u 94. izdanju slavnog
almanaha Philosophical Transactions of the Royal Society of London i izazvalo lavinu reakcija. U
to doba, genijalan, radoznao i neustrašiv, tridesetogodišnji Jang, nakon studija kretanja zvuka,
već nekoliko godina zagovara jeretičku ideju – da svetlost nije, kako je Njutn mislio, sačinjena od
čestica, nego da se prostire kao talas. U ogledu, svetlost iz jednog izvora pada na dva otvora, a
potom se talasi iz različitih otvora sabiraju na način koji je prikazan na crtežu – na nekim
mestima dolazi do zbirnog pojačanja talasa (konstruktivna interferencija), a na nekim do
smanjenja jačine (destruktivna inerferencija), zbog čega se na zaklonu ne vidi jedna osvetljena
oblast, nego naizmenične tamne i svetle linije, takozvane interferencione pruge. Ako dolazi do
superpozicije talasa koji nemaju istu frekvencu već im se frekvence razlikuju ali ne u velikoj
meri, dolazi do zanimljive pojave tzv. izbijanja. Ovde se amplituda periodično menja. U
zamračenoj sobi, uz pomoć bilo kakvog izvora svetla (najbolje lasera) možete i sami da probate
eksperiment sa dva otvora. Zanimljivo je da izvorno Jang nije koristio dva otvora nego je
pomoću ogledala usmerio zrak svetlosti i u njega stavio tanku kartu koja je snop podelila na dva
dela. U narednim decenijama Tomas Jang će se zato sa velikim uspehom baviti medicinom,
muzikom i jezikom, pa čak dešifrovati čuveni kamen iz Rozete.

U međuvremenu, grupa francuskih naučnika prihvata Jangove rezultate i postavlja novu,

potom opšteprihvaćenu talasnu teoriju svetlosti. Do novog preokreta dolazi dvadesetih godina
20. veka kad dva američka istraživača, Klinton Dejvison i Lester Džermer u Belgijskim
laboratorijama izvode (znatno složeniju) seriju merenja sa elektronima i dobijaju vrlo neobične
rezultate, da bi 1927. pokazali kako se, u skladu sa De Brojevim idejama, elektroni (čestice)
ponašaju na isti način kao talasi u Jangovom eksperimentu sa dva otvora i grade interferenciju.
U ovom obrtu, ispostavlja se da Jangov eksperiment ne samo da pokazuje kako svetlost ima
talasnu, a ne čestičnu prirodu, nego da su i čestice talasi, za razliku od Ajnštajnovih rezultata
koji pokazuju da svetlosni talasi mogu imati čestična svojstva- odnosno mogu se opisati kao
paketi energije zvani- fotoni. Ali do kraja druge decenije prošlog veka, Šredingeru je već bilo
jasno da važi i obrnuti princip, odnosno da čestice, poput elektrona mogu da iskazuju talasna
svojstva. Eksperiment sa dva proreza se od tada ponavlja u nebrojeno mnogo varijanti,
nedvosmisleno potvrđujući kako se čestice koje stignu do dva otvora ponašaju kao svetlost i
grade interferenciju. Potonje postavke eksperimenta čak pokazuju da i samo jedan jedini
elektron pred dva otvora gradi interferencionu sliku, i da tu nije reč samo o “uvrnutim idejama”
kvantnih fizičara, dodatno potvrđuju korisne svakodnevne primene (od kojih su računarski
procesori samo jedna od njih). Ova saznanja, međutim, ma koliko bila potvrđena i

94
upotrebljavana, svojom paradoksalnošću zapravo zadiru u srž poimanja sveta. Moglo bi se reći i
da „eksperiment na svakom mestu gde sunce sija“ otkriva kako svet nije sasvim nezavistan od
posmatrača i onog što on želi da posmatra jer eksperiment kao da pokazuje različite rezultate u
zavisnosti od toga šta želimo da saznamo. Što je generalni problem u ispitivanju bilop kog
fenomena, kako fizičkog tako i psihičkog. U ekserimentalnoj nauci I njenoj metodologiji posotji
cela jedna grana koja se bavi problemima posmatranja, odnosno interakcijom i odnosom
posmatrača i posmatranog.

Ako na primer pokušamo nešto jednostavno – da mislimo o elektronu kao čestici i

ispitamo kroz koji otvor čestica prolazi, tada česticu nekim zgodnim detektorom možemo da
ulovimo na jednom od otvora i ona se ponaša kao čestica, ali tada ni interferencije nema iza
otvora. Ako pak to ne pokušavamo i nepoznat nam je put čestice, ona se ponaša kao talas i
gradi interferenciju. Ovo otkriće je tolko uvrnuto da kada se primeni na ostale naučne
fenomene zauvek menja nauku.

Slika 3. Originalni crtež koji je skicirao engleski fizičar, lekar, muzikolog, lingvista i egiptolog Tomas
Jang (1773-1829) prikazuje sabiranje, odnosno superpoziciju talasa u njegovom slavnom
eksperimentu sa dva otvora

95
 Kvantna mehanika se najviše razvila kroz dve godine. Od 1925 do 1926 godine. Inicijalno
su postojale dve verzije jedna formulisana od strane Wernera Hajzenberga (Werner
Heisenberg) a druga od strane Ervina Šredingera (Erwin Schrödinger). Za koje se kasnije
ispostavlja da su ekvivalentne.

Šredingerova verzija kvantne fizike izgrađena je na modelu moždanog talasa Luisa De Broja
(Louis De Brogile). 1905 godine Ajnštajn je sugerisao da se svetlost u nekim situacijama može
ponašati kao talas, a u nekim kao čestica. De Broj je zaključio da ono što važi za talas važi i za
česticu (materiju). Možda bi sitniji gradivni blokovi materija takođe mogli biti obuhvaćeni ovom
dualnošću čestica. Nije teško, ovaj koncept odbaciti zbog svega što on može da implicira. Obični
talasi poput onih koji putuju kroz komad žice, mogu se opisati matematički jednačinom: y (x ,t )
= y1 ( x,t ) = y2 (x ,t ). Takođe njihove osobine su merljive (refleksija, refrakcija, interferacija,
difrakcija i td. Može se formulisati tačna jednačina koja opisuje kako se talas menja tokom
vremena i prostora. Rešenje te jednačine je talasna osobina koja opisuje stanje talasa u svakom
datom trenutku. Ako je De Broj bio u pravu onda mora da postoji jednačina i za te talase
materije. Šrodinger je zapravo došao do jedne. Jednačina se naravno razlikuje od vrste
jednačina koje opisuju obične talase. Možemo da se pitamo kako je Šrodinger došao do te
jednačine, za koju Fajnman kaže, da je nije moguće izvesti iz bilo čega što znamo, mogla je samo
da izađe iz uma Šredingera. Rešenje Šredingerove jednačine naziva se talasna (osobina)
funkcija. Ona izveštava o kvantnom sistemu koji se posmatra. Ali o čemu nas tačno izveštava?
Kao primer zamislite jednu česticu koja se kreće u zatvorenoj kutiji. Rešavanjem talasne

96
jednačine koja objašnjava ovaj sistem dobija se talasna funkcija. Jedinu stvar na koju talasna
funkcija ne daje odgovor je gde će se tačno nalaziti čestica u toku svog putovanja. Ovo i nije
tako iznenađujuće: jer se pretpostavlja da bi čestice trebalo da imaju talasni aspekt jer neće
imati jasno definisanu putanju, poput bilijarskih lopti. Da li osobina talasa onda opisuje oblik
talasa duž koga je naša čestica raširena poput neke tečne lepljive mase? Zapravo ni to nije slučaj
jer čestica nije 100% nalik na talas. Ovako glasi Šrodingerova jednačina: . Kako veza
čestice sa talasom izgleda? Ajnštajn je već uporedio da energija (E) fotona sa frekfencijom (f)
svetla, gde se ispostavlja da je povezano sa dužinom talasa , što se iskazuje matematički.
ovde je c brzina svetla. Koristeći rezultate iz teorije relativiteta takođe je moguće
uporediti energiju fotona sa momentumom (ubrzanjem). Ovo daje odnos . Između
fotonove dužine talasa i momentum ( = Plankova konstanta), koja se koristi za opisivanje
najmanje moguće vrednosti energije, jednog kvanta. Plankova konstanta i redukovana Plankova
konstanta (Dirikova konstanta koriste se za opisivanje kvantovanja, odnosno, odnosno pojave
kod subatomskih čestica, koja opisuje da se neke fizičke veličine, javljaju u određenim iznosima,
umesto da se kontinualno menjaju po svim mogućim vrednostima. Polazeći iz ovoga Luj De Broj
pretpostavlja da bi za sve čestice trebao da važi isti odnos. Između talasne dužine i impulsa.

U ovom trenutku neophodno je suspendovati naučnu intuiciju i ono što možemo pretpostaviti
o ponašanju čestice poput talasa. U klasičnoj mehanici moguće je talas opisati talasnom
jednačinom, kao što smo rekli, koja nam može dati oblik talasa u bilo kom trenutku (t). Recimo
ako pretpostavimo da imamo talas koji putuje kroz žicu koja je raširena duž x ose i koja vibrira
duž xy- ose. U potrazi da kompletno opišemo talas potrebno je naći pemeštanje y(x,t) talasa koji
se kreće iz y pravca ka svakoj tački duž x ose, i vreme koje je potrebno. Ovo je amplituda talasa.
Koristeći drugi Njutnov zakon kretanja moguće je pokazati da y (x,t) radi prema ovoj jednačini:

, pri čemu je , brzina talasa.

Slika 4. Prikaz funkcije talasa

Slika 3.Vibriranje talasa u xy ravni, koja se prikazuje kosinusnom funkcijom.

Ovu jednačinu dodatno komplikuje činjenica da struna može da se kreće okolo u različitim
talasima. Zbog toga je potrebno više informacija ( početno stanje i granično stanje) da bi se
jasno uvidelo o kakvoj vrsti kretanja je reč. Ali primera radi, funkcija,

97
Opisuje putovanje talasa u pozitivnom x-smeru, sa angularnom frekfencijom , ovo je kao što
su fizičari očekivali, moguće rešenje talasne jednačine.

Prema analogiji trebalo bi da postoji talasna jednačina koja prikazuje evoluciju misterioznih
“materijalnih talasa”, kakvi god oni bili tokom vremena. Rešenje bi bilo talasna funkcija ,
neophodno je odupreti se mišljenju da to predstavlja realni talas koji nas izveštava o stanju u
kvantnom sistemu, na primer pojedina čestica koja se kreće u kutiji u bilo kom momentu.
Šrodinger je osmislio sledeću jednačinu 1926. za jednu česticu koja se kreće u tri dimenzije
jednačina može biti zapisana na sledeći način:

V je ovde potencijalna energija čestice, funkcija x,y, z, i t). m je masa čestice, a h

Plankova konstanta. Rešenje ove jednačine je talasna funkcia

U nekim slučajevima potencijalna energija ne zavisi od vremena t. u ovakvim slučajevima koristi

se jedančina koja nije vremenski zavisna, za funciju , i koja zavisi samo od prostora. Ovo je
pojednostavljena Šrodingerova jednačina.

Gde je E totalna energija čestice. Rešenje , za celu jednačino onda je:

Ove jednačine se odnose na jednu česticu koja se kreće u tri dimenzije. Ali postoje modeli koji
opisuju sistem sa bilo kojim brojem čestica. Umesto da se formuliše kao funkcija pozicije u
prostoru i vremenu, može se takođe formulisati kao funkcija momentuma i vremena.

Ali šta ovo rešenje zapravo znači, pošto nam ne daje informaciju gde se naša čestica nalazi u
vremenu, u datom trenutku t. Pre će biti da je ovo funkcija koja u određeno vreme t, daje
vrednost , za sve moguće lokacije, (x,z,z). Šta predstavja ova vrednost? Max Born
osmislio je probablističku interpretaciju. Postulirao je kvadrat apsolutne vrednosti talasne
funkcije. ,koja prikazuje verovatnoću gustine, kod nalaženje čestice na pozicijama
(x,z,y), ili drugim rečima verovatnoća da će se čestica naći u datom reigonu R u vreme t.
Predstavio je to datom integralom:

98
 Što je imalo šokantne konsekvence na Brojevu formulu. Hajzenberg je otkrio da postoji
osnovno ograničenje preciznosti kojim može da se meri pozicija i momentum čestice u kretanju.
Što precizniji želite da budete u vezi jedne, manje ste precizni u vezi druge. I ovo (koliko za sada
znamo) nije zbog ograničenja mernog instrumenta, to je osnovna neizvesnost prirode. Ovo je
Hajzenbergov princip neizvesnosti, i jedan je od rezultata koji se često koristi da opiše
“uvrnutost” kvantog sveta. Iz čega sledi da u kvantnoj mehanici jednostavno ne možemo
govoriti o mestu ili putanji čestice. Ako verujemo u ovaj princip neizvesnosti moramo prihvatiti
probablističku sliku (onoga što se dešava), jer nemamo tačne odgovore (za sada), poput toga
gde sa zapravo nalazi elektron u trenutku t0. (Bouatta). Drugim rečima ne možemo očekivati od
matematičkog prikaza kvantog stanja da nam da verovatnoću.

Ovo je u neku ruku “fantastični prikaz realnosti” koji je bio dosta osporavan, ali za sada je
izdržao test vremena u svakom eksperimentu. Prema rečima Fajnmana “ona je fundamentalna
jednačina za opisivanje bilo kakve kvantne realnosti, elektrona, protona, neutrona”. 1913
godine Nil Bor (Niels Boher), postulirao je novi atomski model, u kojem su atomi ograničeni na
određeni energetski nivo. Šredinger je primenio ovu jednačinu na atom hidrogena i otkrio da
njegovo rešenje tačno reprodukuje nivoe energije koje je Bor propisao. Sa bezbroj
eksperimentalnih uspeha Šrodingerova jednačina je postala, istovetna drugom Njutnovom
zakonu mehanike kretanja. Prema pisanju savremenog proslavljenog teoretskog Fizičara Michio
Kakua “Šredinger je na svoje iznenađenje otkrio upravo energetske nivoe vodonika koje su
prethodno beležili fizičari pre njega, onda je shvatio da je Borova predstava atoma sa
elektronima koji orbitiraju oko njega pogrešna, a ona se i danas u knjigama predstavlja kao
moderni simbol nauke. Ove orbite je trebalo zameniti talasima oko jezgra.

Kakvo je stanje sada? Hajzenbergova teorija bila je revolucionarna i kontroverzna, ali je ipak
funkcionisala, nešto poput Frojdove (ali ovo nije samo jedina sličnost). Fizičari su u jednom
mahu mogli da objasne mnoge fenomene koji su ih do tada zbunjivali, uključujući i zakone
hemije. Kaku navodi kako “da bi zadivio studente na postdoktorskim studijama bizarnošću
kvantne teorije ponekad traži od njih da izračunaju verovatnoću da će njihovi atomi iznenada
nestati i pojaviti se na drugoj strani zida od cigala. Prema Njutnovoj fizici, nemoguća je takva
teleportacija, ali kvantna mehanika dopušta takav događaj. Međutim odgovor je da bismo na to
morali da čekamo duže od starosti svemira. Kad biste na računaru nacrtali grafik Šredingerovog
talasa svog tela, utvrdili biste da veoma podseća na oblik vašeg tela, s tim što bi grafik bio
pomalo mutan jer bi se neki od vaših talasa razvili na sve strane. Pojedinačni talasi pružali bi se
sve do dalekih zvezda. Dakle, postoji malena verovatnoća da se jednog dana probudite na
dalekoj planeti. Mnogima je ovo čudno, ali setimo se samo hrišćanskog učenja o raju i paklu, ili
jevrejskog o Adu odnsno Šeolu. Hrišćanski mistici govorili su o raju van zemlje, dok su neki

99
govorili o raju kao stanju na zemllji. Raj i pakao su svakako “duhovne dimenzije”, u tom slučaju
morale bi postojati barem još dve ravni pored ove.

Bitno je još naglasiti da eksperiment koji je rađen od strane Ajnštajna, Borisa Podolskog i
Natana Rozena, 1933 godine, predstavlja ključ kvantne teorije. Takozvani APR (nazvan po
njima), za koji Karl Popers u knjizi Quantum theory and the schism in physics kaže: Tokom prošle
dekade bilo je nekih novih i uzbudljivih otkrića u kvantoj teoriji (Popper, K. 1990). Iako je rađen
da bi osporio kvantnu teoriju, i kako bi jednom za svagda sprečio uvođenje verovatnoće u fizici,
zapravo nije u tome uspeo, nego upravo suprotno. O čemu se ovde radi? Ukoliko dva elektrona
vibriraju u skladu (u stanju zvanom koherencija), mogu da ostanu u talasnoj sinhronizaciji čak i
ako su na velikoj udaljenosti. Dva elektrona mogu da dele svetlosne godine, ali i dalje postoji
nevidljivi talas koji Ih spaja, nalik pupčanoj vrpci. Ako se nešto desi jednom elektronu, deo te
informacije trenutno se prenosi drugom elektronu. To se naziva kvantno uplitanje
(entanglement), reč je o teoriji da čestce koje vibriraju u koherenciji spaja neka duboka veza.

6.2. Dijalektički odnos kvantne teorije polja, psihoanalize i analitičke

psihologije (analiza pojmova: svesno, nesvesno, Ja, snovi)

100
 Platon u “Državi” govoreći o dijalektici izlaže “Dijalektički metod je jedini-rekoh ja-koji se
ne drži hipoteza nego ide pravo prema početku” (arhe, ἀρχή), odnosno prapočelo, prvi princip
koji leži u osnovi svega iz koga sve proizilazi, praosnova (Vindelband), Sokratovska dijalektika,
opet shvaćena odnosi se na: teoriju suprotnosti stvari ili pojmova, kao i otkrivanje i ukidanje tih
suprotnosti, dijalektika teži pokušaju sinteze, stoga će ona biti naš metod ovde, koristićemo se i
naučnim uopštavanjem.

Glavni problem koji je u početku frustrirao pokušaje psihoanalize da bude integrisana u nauku
je činjenica da nesvesni događaji i nesvesno ne mogu biti direktno posmatrani već samo preko
njegovih manifestacija, sličan problem imala je elementaristička psihologija jer je kao glavni
metod koristila introspekciju. Kakav je to naučni princip (nauke koja se temelji na empirizmu)
gde određeni dogadjaji ne mogu biti posmatrani (objektivno)? Ovako nešto narušava naučni
princip objektivnosti. Koji u osnovi mora ispioštovati dva principa naučne objektivnosti:
Objektivnost. 1. U prvom treba da dođe do izražaja određen odnos prema stvarnosti 2. u
drugom neke formalne osobine naučnog saznanja. Objektivnost kao odnos prema stvarnosti
znači težnju da se prilikom razmatranja bilo kog problema uzimaju u obzir svi raspoloživi
relevantni podaci i zatim da se traga za novim obaveštenjima. Objektivnost kao odnos prema
stvarnosti jeste nastojanje da se stvori što potpunija i svestranija iskustvena osnova za razvoj
naučne delatnosti. Objektivnost se ogleda u tome da se istraživanje izvede na takav način da ga
drugi istraživači mogu što lakše ponoviti i što lakše proveriti njihove rezultate. Naučna
objektivnost se može izjednačiti s proverljivošću naučnog saznanja. Mlada psihologija i
psihoanaliza je imala problem da zadovolji ovaj princip, pogotovo deo sa ponavljanjem drugih
istraživaca, zbog čega je težila da razradi specifičnu metodologiju. Dok je problem objektivnosti
subjektivnog iskustva introspekcije bio dosta problematičan.

Pored osobina nesvesnog, koje ne možemo posmatrati direktno nego pomoću

manifestacija, u nauci postoji samo još jedan takav princip i naziva se princip (osobine) funkcije
talasa (weavefunction principle), o kvantnoj funkcija talasa možemo donositi zaključke samo
preko njenih manifestacija. Sa sličnim problemom suočila se i mlada psihoanaliza, jer nesvesno
ne može biti posmatrano direktno, nego samo preko njegovih manifestacija.

Kvantna funkcija ()- se ne može posmatrati jer postoji u superpoziciji mogućnosti.

(Nešto može imati šansu da bude na poziciji A, takođe to nešto može imati šansu da bude na
poziciji B i tako dalje). Samo jedna mogućnost od svih mogućnosti funkcije talasa može da se
posmatra u jednom trenutku. Ako posmatramo istu funkciju talasa, iznova i iznova, na kraju
ćemo sakupiti ceo spektar mogućnosti, i moći ćemo da odredimo učestalost u kojoj se nešto
javlja. Samo na taj način možemo donositi zaključke o kvantnoj funkciji. Sve što posmatramo
izranja iz mora mogućnosti kvantne talasne funkcije. Univerzum kao sistem možemo porediti sa

101
modelom nesvesnog. Proces diferencijacije svesti iz nesvesnog je isti kao proces posmatranja
talasne funkcije. U oba slučaja važi sličan princip a to je (princip kolapsa funkcije talasa)

Wavefunction collapse principle. Mehanički talas (talasno kretanje) je širenje

oscilatornog poremećaja u elastičnoj materijalnoj sredini. Talas je prostorno vremenski
fenomen. Opisuje se fizičkim veličinom koja je periodična i u prostoru i u vremenu. Prema
Hajgensovom (Christiaan Huygens) principu, svaka čestica pogođena talasom i sama postaje
izvor talasa. Odnosno, sve čestice pogođene talasnim frontom osciluju u fazi pa i same postaju
izvor sekundarnih talasa. Zbirom svih frontalnih talasa nastaje talasni front i na taj način se talas
širi. Talasi su u superpoziciji ako se dva talasa istovremeno prostiru kroz neku sredinu onda je
rezultantna talasna funkcija jednaka zbiru talasnih funkcija pojedinačnih talasa tj. elongacija na
određenoj kordinati i u određenom trenutku se može dobiti sabiranjem dva talasa jednačinom :
y (x ,t )= y1 ( x,t ) = y2 (x ,t ).

Ovo je nešto sa čime se susrela rana psihologija takodje, kao i cela eksperimentalna
nauka. Problem leži u tome kako da posmatrač ne utiče na posmatrano. Posmatranjem izgleda
da se posmatrano menja. Introspekcijom utičemo na fenomene koje posmatramo.

Kvantno polje - U fizici polje je fizički kvantitet predstavljen brojem, pored kvantnog u
fizici postoje modeli magnetnog, električnog polja itd. Kvantno polje se koristi za konstrukciju
fizičkih modela subatomskih čestica, drugačije se naziva i poljem nulte tačke. Kvantna teorija
polja tretira čestice kao pobuđena stanja, koje nazivaju kvanti. Oni koji ga izučavaju smatraju ga
temeljem na kome počiva pojavni svet, krajna stvarnost, iz koje sve proizilazi i u koju se sve
vraća, sažima. Iako na početku nije naišla na razumevanje, poslednjih decenija naučnici rade
eksperimente koji su napravili blagi pomak u naučnoj paradigmi, jer su uspeli da naučno
potvrde pojave koje su do tada spadale u domen religije, mistike, filozofije. U početku su se ovi
rezultati smatrali tek anomalijama, izuzecima od pravila, no bilo ih je sve više. Sa vremenom
pojavile su se prve publikacije, kao npr knjiga “polje” (Lin Mek Tagart), koja u svojoj knjizi piše
“Nauka je proces razumevanja sveta”, što dolazi do izražaja kada se niz tih tzv. anomalija i
odabranih pionira, skupe na jednom mestu i pokažu sliku jednog drugačijeg sveta” (K.MIšak).

Kvantno polje se ponaša kao nesvesno jer nesvesno jeste kvantno polje u kome je
svaki događaj u superpoziciji i u kome važe ista pravila kao u nesvesnom, sve u nesvesnom je u
superpoziciji mogućnosti, kao što čemo videti kasnije (izgleda da ovo dosta buni neke fizičare
koji nisu istraživali nesvesne procese). Zahvaljujući kvantnoj funkciji talasa, nesvesni događaj,
ono što ima status realiteta u nesvesnom, postaje manje ili više realno ako se posmatra. Odnos
svesnog i nesvesnog je odnos funkcije talasa (nesvesno) i svesti (realnosti). Međutim događaji
nesvesnog nisu manje realni od događaja svesnog, svaka mogućnost koja postoji u kvantnom
polju je realna jer ima mogućnost da bude realna. Slična zapažanja imaju i u filozofiji u dijalektici
“bitka” i “ne bitka”, ako nešto jeste onda ono ne može da nije, i ako nešto nije ono ne može da

102
jeste. Ono što jeste jeste i ono što nije nije. Dakle možemo zaključiti da ono što je već realno ne
može da postane još realnije nego što već jeste, dok ono što nije realno nije. Nešto je ili realno
ili nije, ono što nije realno nije, ono što je realno jeste, slično kao što je i Sidarta Gautama
Buddha zaključio. ("The unreal never is, the real never is not.). Dakle ako nešto jeste ne može
da nije. Ako sanjamo san, on kao pojava jeste. Znači nije da nije. Ako jeste onda ima status
realiteta, jer da nema ne bi bio. Koji nivo realiteta možemo da mu pripišemo jeste drugačije
pitanje.

Možda se može reči da je svest perspektiva, način posmatranja. Svest je kao “vrh
ledenog brega” koji pluta u zapremini ogromnog okeana, možda veći deo te sante jeste pod
vodom, ali ne treba da zaboraviti činjenicu da cela santa pluta u nepreglednom okeanu. Vrh
ledenog brega jeste objekt-zaseban objekt, objekt svesti, mnogo veća masa koja je potopljena,
jeste- nesveni subjekt, ali su i jedno i drugo početak i kraj istog objekta. Pre nego što je Frojd
otkrio nesvesno, nauka je operisala na površinskom nivou, naizgled stvarnosti koja je bila
skrivena od pogleda.

Ako sadržaj nesvesnog nije manje realan od sadržaja svesnog, samo je pitanje vremena
kada će on zauzeti poziciju svesnog, odnosno iz super pozicije mogućnosti, preći u konkretnu
mogućnost, za ovo je potreban uslov posmatrača, i kada će jedna mogućnost od mnogih postati
“ovaploćena”. Ako se ova tvrdnja sada primeni na koncept kolektivno nesvesnog. Na osnovu
Jungovih tvrdnji da “nesvesno zna sve” i “da u sloju kolektivnog nesvesnog postoji odgovor na
bilo koji problem, jer je nesvesno najmudriji prijatelj” ili sa Frojdovim idejama da “klijentovo
nesvesno zna, ali da pacijent ne zna da zna” (dok ga ne privede u svest, odnosno izloži
posmatranju), nije teško zaključiti da svo znanje koje postoji u nesvesnom, postoji nezavisno od
toga da li ga mi posmatrali ili ne (u superpoziciji), ali povremeno iz nesvesnog može izroniti neka
mogućnost, koja ako je dovedemo u svest postaje realna mogućnost, sve do tada ona je
postojala i nije postojala. Postojala je na nivou opšteg, sveukupnog, kolektivnog u krajnju ruku
dinamskog ali nije postojala za nas, na nivou, ličnog, svesnog, odnosno svesne svesti.

Na primer, ako pacijent u svom nesvesnom ima neki potisnuti sadržaj, nesvesno po
svojoj prirodi taj sadržaj tretira kao realnu činjenicu, iako ona možda nije zaista realna, kao što
često kažemo realna je za nesvesno individue koja se ponaša u skladu sa tim. Ako ovaj sadržaj
stavimo u žižu svesti,(princip posmatrača, uplitanje), i fokusiramo svest na njega, sadržaj
bivajući posmatran postaje više realan za osobu. Dobar primer je recimo klijent koji se boji
odbacivanja, i koji nesvesno sve čini da do toga ne dođe. Kada mu se ovaj obrazac interpretira
on odbija da misli o tome. Pošto sam ovo protumačio kao otpor da se u svest privede jedna
bitna činjenica za njega, pitao sam ga “zbog čega?”, na šta je on odgovorio “ako mislim o tome
onda je to relno”. Drugi primer je klijentkinja koja odbija da govori o svom snu jer ako krene da

103
ga se priseća može se desiti da san opet postane realan (pošto je san opisala kao previše
realan). Ovakve slične primere stalno susrećemo u praksi. Isto je i sa kvantnim poljem, dok ga
ne posmatramo preko njegovih manifestacija sve postoji u svim mogućnostima. Naše upletanje
je upravo ono što utiče na konačni ishod.

Ovo je mesto gde klasična fizika ostaje zbunjena. Michio Kaku o ovome piše “Ironično je
da su Ajnštajn, kum kvantne teorije koji je pomogao da se pokrene revolucija, 1905 godine, i
Šredinger, tvorac talasne jednačine, bili užasnuti uvođenjem verovatnoća u osnove fizike.
Ajnštajn je napisao: “kvantna mehanika zaslužuje veliko poštovanje. Ali nešto mi govori da to
nije prava stvar. Teorija nudi mnogo, ali teško da nas vodi išta bliže otkrivanju božije tajne. Što
se mene tiče, siguran sam da se “bog ne kocka”. Ova ideja arbitrarne realnosti bezbrojnih
verovatnoća, koje postoje istovremeno kao potencijal, a koji koja zavisno od opservacije
“izranja” pred svest je razlog zašto je Ajnštaj rekao “Bog se ne kocka”.

Jos jedan princip koji važi za kvantno polje; Princip komplementarnosti koji se
podudara sa principom akcije i reakcije izvrsno je jasan kada se uporedi sa nesvesnim procesima
uma. On kaže da ništa što postoji ne izranja iz polja samo za sebe bez svoje komplementarne
suprotnosti, (koja ga dopunjava). Sve što postoji je u antagonistiočkoj vezi sa svojim
suparnikom, koji iako naizgled različiti dopunjavaju jedno drugo. Slično zapažanje na polju
istraživanja simbola imao je Jung kada je rekao “da sve što postoji ima i svoju drugu stranu”.
Kada ovaj princip ne bi postojao nikad ništa ne bi proizišlo iz polja. Suprotnosti koje se
dopunjavaju, stoje u prostom matematičkom odnosu jedna prema drugoj, mogu se opisati
Hajzenbergovom jednačinom na sledeći način izmedju njih postoji recipročni odnos y = 1/x ,
svaki kvant ima numeričku vrednost, koja je Plankova konstanta, kvant je fundamentalni atom
ili osnovna jedinca gradje realnosti. Ovaj interval je dalje nedeljiv. Sve što izranja iz polja postoji
određeni vremenski interval koji je povezan sa njegovim energetskim stanjem i energetskim
promenama u njegovom stanju. Pojava koja izranja iz polja neodvojiva je od vremenskog
intervala. Ona značajno korelira sa osnovnom jedinicom ljudskog iskustva-momentom. U
svakom momentu iskustva postoji nešto neuhvatljivo, nešto što nam izmiče svesti, ali sigurno je
da postoji jer ako neko pažljivo posmatra može da vidi njegove manifestacije. Odnos između
objekata i vremena je implicitan u Hajzenbergovoj jednačini. Ovo važi za sve zatvorene sisteme,
polja, potpuno jednako važi i za ljudsku psihu, u šta smo se uverili kako u praktičnom radu tako i
u teoriji. Frojdovi topografski I dinamski strkturalni model ličnost, predstavlja nam iste principe
(kako ih kasnij Fenichel opisuje),kao fundamentalne psihičke osobine nesvesnog. Princip
komplementarnost primenjen je na svim nivoima Jungove analitičke psihologije.

Bilo bi korisno da ovde sada napravimo pauzu na jedan momenat, kako bismo se
preorjentisali na prirodu kvantnog polja, kako je opisuju fizičari. Prema njihovim zaključcima u
polju nema ni prostora ni vremena. Izgleda da vreme i prostor proizilaze iz polja na neki način,

104
jer u kvantnom polju ne postoje ni vreme ni prostor. Nema distinkcije izmedju početka i kraja
stvari. Uzrok i posledica irelevantni su u kvantnom prostoru, jer su početak i kraj stvari deo
jedne celosti. “Psiha je uvek celovita” (Jung). Vreme koje je obuhvaćeno sa trajanjem stvari ne
može se podeliti, ili drugim rečima prostor unutar trajanja je bezvremenski. U okviru trajanja
neke stvari, uobičajen koncept uzročnosti suspendovan je. Frojd je nesvesno, i primarni process
koji vlada u nesvesnom opisivao na jako sličan način. Mi ovde ne poričemo dinamički i
ekonomski aspekt psihe odnosno pogled na nesvesne sadržaje kao “moćne sile koje teže ka
rasterećenju, ali su potisnute silom iste jačine koja se manifestuje kao otpor”(Fenichel), to su
specifični zakoni psihičkog funkcionisanja, koji korelioraju sa suštinom ljutske prirode, I iskustva
postojanja čoveka, želimo da ukažemo na činjenicu da osobine kvantnog polja kako ga fizičari
opisuju veoma podsećaju na osobine primarnog procesa, o čemu Fenichel piše “energija
nesvesnog sadržaja koja je usmerena prema primarnom procesu, ona je neopterećena
zahtevima realnosti, vremena, reda, sledeći samo mogućnost rasterećenja….taj arhaični model
delanja vlada u oblasti nesvesnog (Fenichel, 1961). Frojd svesno opisuje kao “bezvremeno”. U
magičnom teatru naših snova, ne postoji ni vreme, ni prostor ni dužina ni širina koja je
konstantna. Sve je podložno promeni. Ono što se naziva snom ne može biti začeto od strane
svesnog uma. Mesto gde se naši snovi susreću sa realnošću je granica “izmedju dva sveta”.
Objektivnog i subjektivnog postojanja. Možemo jednom nogom biti u jednom i drugom nogom
u drugom, ali nikad ne možemo istovremeno biti obema nogama u jednom. Pravila polja
kvantnog nesvesnog totalno su drugačija nego pravila svesne svesti.

Još jedan princip koji važi koliko za fizički svet, kvantno polje, toliko i za svet duševnih
fenomena- Principi recipročne uzročnosti koji kaže:

1. Uzrok dovodi do posledice a posledica dovodi do uzroka. Ovaj princip je jasan kada
posmatramo fizičke objekte. Može čak da se ektrapolira i na naše akcije, i da se predstavi kao
specifičan psihički zakon. Svaka naša akcija (ali i ne akcija) proizvodi neku posledicu. Na tom
principu bazira se ceo koncept Budizma. Na taj način mi možemo nekad da predviđamo ishode
naših ili nečijih akcija.

2. Delovi čine celinu i celina cini delove -Ovaj princip imlicitan je u hermeneutici, odnosno
hermeneutičkom krugu, prema rečima Šlajermahera “deo se može razumeti samo iz celine i
čitanje koje če omogućiti pogled na celinu mora da predhoditi preciznijem objašnjenju, što
podrazumeva “da se ne može razumeti početak pre kraja, kao i da se na kraju na umu mora
imati početak”.

3. Prošlost utiče na budućnost, budućnost utiče na prošlost- ovaj iskaz nema smisla ako se
posmatra iz pozicije klasične fizike velikih tela u kretanju. Ali na nivou atomskog i subatomskog
posmatranja malih tela koji se kreću velikm brzinama, na nivou kvantnog talasnog sveta,
matematički je objašnjiv. Iz perspektive nesvesnog, a nadamo se da smo do sada približili odnos

105
nesvesnog i kvantnog polja ovo se možda može ovako objasniti. Nije nam strano kako prošlost
utiče na budućnost u domenu nesvesnog. Sam Frojd je naglašavao da je “dete otac čoveka”
čime je upravo hteo da naglasi uticaj prošlosti na formiranje ličnosti, njegovih obrazaca i
postupaka u odraslom dobu, odnosno u budućnosti. U nesvesnom gde ta prošlost, upravo sada,
nije prošlost, već često sadašnjost osobe. Ponekad možemo da budemo svedoci uticaja
budućnosti na prošlost. Ovo bi se moglo objasniti prospektivnom funkcijom sna, ako nas neki
san upozori na nešto što treba tek da se desi, mi možemo razumevajući poruku sna da
izmenimo naš odnos prema nečemu, bilo daje uzrok u prošlosti ili u sadašnjosti, kako bi ishod
situacije na koju nas san upozorava bio što bolji.

4. Materija uzrokuje um, um uzrokuje materiju- postoje brojni eksperimenti koji ovo dokazuju.
Helmut Šmit (Helmut Schmidt),se setio generatora nasumičnih dogadjaja, najjednostavnija
vrsta te mašine koja trenutno postoji liči na električni bacač novčića, sve bi se trebalo odvijati
nasumično. A prema pravilu verovatnoće pedeset posto vremena bi trebali dobijati pismo a
pedeset posto glavu. Ako se polovinu vremena pojavljuju slike kauboja a pola veremena slike
indijanaca. Takav je ishod kad se radi o nasumičnom zbivanju, no u ovom slučaju promatrač
sam odlučuje čega želi više, sam ako stoji pored mašine I koncetriše se na jedan ishod. Šmit je
napravio i komplikovanije eksperimente od ovoga, ali ovako ga možemo najlakše objasniti, Šmit
je postavio neku osobu ispred ekrana i rekao je da zamisli više kauboja nego indijanaca. On je
utvrdio da ljudi nakon određenog vremena to zaista mogu učiniti. Ako su se koncetrisali mogli
su promeniti iskazne rezultate te mašine više u jednom smeru nego u drugom. Drugim rečima
doveli su veći red u tu mašinu, )narušili su princip verovatnoće) (Lin Methagart, usmeno
saopštenje).

Imajući u vidu ove moguće odnose, možda bismo fenom Ega, odnosno Ja mogli objasniti
na sledeći način. Individualni um, odnosno pojedinačni um je poput jednog snopa, odnosno
zraka. Ovaj snop opisujemo rečju-JA, jer se odnosi na individuu koja samu sebe tako naziva.
Snop je suma svih momenata, sveukupnost svesnih iskustava koja sačinjavaju postojanje te
svesti- život individualnog JA, odnosno kako Fenichel piše “svest se rađa na izvesnoj tački
sistematizacije pamćenja, iskustva (Fenichel, 1961). Trajanje Ja, naziva se momenat. Momenat
je za Ja-atom iskustva. Trenutak je najkraće iskustvo koje Ja može da ima. Ovo je dobro
demonstrirano u kinematografiji. Trajanje momenta Ja je delić sekunde. Slike koje se pred nama
pojavljuju brže od ovoga, nisu više slike već pokretna slika, film, kontinuitet u nastajanju. To Ja
je kontinuitet bivstva, odnosno postojanja, koje je u stalnom nastajanju iz trenutka u trenutak a
ipak ima kontinutet. Taj kontinuitet se ne gubi čak ni u snovima, mi i tamo nastavljamo da
postojimo, jedino što se menja je iskustvo sveta oko nas, sam svet i zakonitosti koje u njemu
vladaju. Jedini trenutak kada gubimo kontinuitet iskustva u bilo kojoj formi je duboki san,

106
odnosno 4. faza sna. Šta se u tim trenucima dešava sa nama zaista je neobjašnjivo. Neurološki
to stanje je slično stanju kome, dakle može se objasniti spolja, ali ne može se objasniti iznutra,
fenomenološki nam izmiče bilo kakvoj elaboraciji apsolutno nedostaje fenomenološka izjava
prvog lica. Kao i sve što izranja iz nesvesnog, kvantnog polja i Ja je uzročno zavisno samo u
vremenu. Trajanje tokom kojeg je JA u nastajanju zavisi od promena u energetskom stanju
sistema-mozga. Isto važi i za kvantno polje, trajanje pojave u nastajanju zavisi od njene energije
i promena u energiji. na nivou subatomskih čestica. Magnituda promene energetskog stanja je
obrnuto povezana sa kvantnim trajanjem tokom kojeg se ta promena dešava. Prema Frojdu i
njegovoj strukturalnoj teoriji ličnosti. Ego i Super ego formiraju se postepenom diferencijacijom
iz Ida, koji funkcioniše po principu primarnog procesa karakterističnom za nesvesno. Prema
Fenihelu, Frojd posmatra psihički aparat kao da je konstruisan po ugledu na neki organizam koji
plovi po vodi. Njegova površina prima stimuluse sprovodi ih u unutrašnjost….Ta površina (suma
iskustava) se postepeno diferencira…jer, “pre nego što se stvori sistematizovana koncepcija
realnosti, neizbežno mora postojati izvesna nesistematizovana percepcija (Fenichel, 1961).

Ovde moramo opet zastati na trenutak i prodiskutovati o prirodi svesnog mentalnog

stanja. U mehanicističkim terminima klasične mehanike, Postoji hijerarhija sistema, u kojoj
delovi sistema u interakciji čine celinu, koja je sistem. Ovo je suština generalne teorije sistema
kako ih postulira Margaret Mid (Margaret Mead). Svaki sistem je podsistem većeg sistema, koji
je pak deo celine. Međusobna interakcija delova kreira celinu. Celina je veza odnosa izmedju
njenih sastavnih elemenata. U nesvesnim procesima prepoznajemo da ono što primećujemo
kao hijerarhiju u suštini je u dvosmernom odnosu. Celina rađa delove, a delovi rađaju celinu.
Ovaj sistem naziva se recipročna kauzalnost, i temelj je recipročne sistemske teorije, u kojoj je
funkcionisanje sistema svoj krajnji uzrok. Kasnije ćemo ispitati ovu ideju i njen odnos prema
svesti i univerzumu. Naša svest, naša percepcija integralne realnosti iz momenta u momenat,
jeste integracija naših misli, osećanja, i senzacija datog momenta jeste jedinstvena Celina.
Jedinstvo ove celine je jedinstvo Ja. Naučnici koji se bave osobinama kvantog polja,
posmatrajući ga i mereći ga savremenim mernim instrumentima opisuju ga kao polje gde je sve
moguće, u kome ne važe klasični zakoni fizike, gde 1 može da bude i 1 i 0 istovremeno, gde ne
postoji vreme i prostor. Zar ovo ne važi i za osobine nesvesnog i snova kao njegovog specifičnog
najmoćnijeg izraza?

6.3. San i kvantna realnost (skrivena priroda prirode)- Hipoteza o kvantnoj

osobini sna

107
 Ako zamislimo mesto gde je sve moguće, i sve sto može da se desi dešava se (Marfijev
zakon), gde su prošlost, sadašnjost i budućnost pomešani zajedno u kalidoskop svetova i
dešavanja, koji postoje u slojevima koji postoje na talasima koji postoje na slojevima slojeva
čistog iskustva, beskrajan svet mogućnosti koji postoji iznad vremena i prostora mi opisujemo
kvantnu realnost, takodje ovo je realnost nesvesnog uma koju posećujemo svako veče u
snovima. 1900- te godine kada je Frojd prvi put objavio tumačenje snova, akademski svet je
zazirao od toga. Čitava ideja da je taj nesvesni svet snova ,primarni, i da iz tog sveta naši svesni
umovi izvlače ono što nazivamo stvarnim svetom, izgledala je smešno. Nesvesno je svoj procvat
doživelo 1880-ih I 90-ih pronalaskom hipnoze koju Frojd naziva “veštačkim snom” (Freud). Ali
pored umova kao što su Žan Mari Šarkot (Jean Marie Charcot) i Pijera Ženeta (Pierre Janet),
bilo je još nekolicna koja je razumela hipnozu, a njeni novi praktičari bili su uglavnom šarlatani,
koji su hteli da se brzo obogate igrajući se sa izvanrednom snagom koju nisu ni razumeli niti
zaslužili. Ista stvar se ponovila sto godina kasnije, 1980-ih i 90-ih, kada je upotreba hipnoze
postala toliko masovna da je njena upotreba postala zabranjena čak i sposobnim praktičarima.
A što se tiče snova većina je smatrala da su besmislice. Pa ko je onda taj Frojd, koji priča da je
otkrio njihove tajne? Izgleda da je opterećen seksom. Kaže da sve što sakrijemo pod svetlom
dana izlazi po noći, maskirano. Incestuozne, ubilačke misli, opscene želje, nepristojni
necivilizovani ljudi. Kaže da smo duboko u sebi, u našem svesnom umu, životinje. Frojdu se
generalno pripisuje otkriće nesvesnog iako se ovaj koncept može pratiti u prošlost barem do
Aristotela, ipak nam je Frojd prvi dao sistematizovan opis nesvesnog i primarnog procesa.
Prema Frojdu sadržaji nesvesnog su mogućnosti i potencijali. Sve što je svesno proizilazi iz
nesvesnog. O ovome se ne govori toliko često u naučnim krugovima. Zašto niko ne želi da
prepozna nesvesno, kvantnu stvarnost? Frojdov odgovor je bio da je u pitanju strah. Kao što je
to Frojd majstorski opisao: nesvesno sadrži mnogo stvari kojima ne želimo da dozvolimo da uđu
u svest. Tokom dana svesni um je dosta fokusiran na one stvari o kojima želimo da razmišljamo
ili na ono što sebi želimo da priznamo. Frojd je aktivnost presvesnog uma u isključivanju
neželjenih elemenata, nazvao odbranom. Šta to branimo? Odgovor je svoj Ego. Svoje slike o
sebi. Jedan deo toga je negiranje postojanja nesvesnog i poricanje njegovog značaja, čak i
nadmoći. Postoje dve velike zavere ćutanja koje su karakterisale nauku prošlog veka: 1. Tišina o
kvantnoj stvarnosti 2. Tišina o nesvesnoj stvarnosti. Na ovo se ne može gledati kao na namerne
zavere od strane ljudi. Isključenje nesvesne stvarnosti nije svesno, već je predsvesno, baš kako
je Frojd rekao. Svesno kada slušamo o kvantnoj stvarnosti, mi je ne razumemo, smešna nam je
ta ideja superpozicija mogućnosti, sapostojanja suprotnosti i sveta koji se ne pokorava
zakonima njutnovske fizike, ovo može biti stoga što naše poznavanje i razumevanje kvantne
stvarnosti nije svesno već nesvesno. Jer je kvantna stvarnost, nesvesna stvarnost. Njen jezik je
jezik nesvesnog, kao i jezik snova. U kvantnom univerzumu sve je međupovezano, ne
mostovima, i materijom već mostovima iskustva. Zapitajmo se samo šta znači reč univerzum.
Ovde na trenutak moramo ući u oblast semantičke analize. Ali najpre i samu analizu jezika.

108
Prema Hamvašu (B. Hamvas) Latinski jezik je zadržao arhaičnu vrednost, što znači da ima
vrednost univerzalnih znakova, za razliku od savremenih jezika, koji su konvencionalni, izrazi
ličnog Ja, drevni jezici su izrazi univerzalnog Ja. Mogućnost jezika ne zavisi od pukih podataka,
već od opšteg nivoa jezika, moć jezika ogleda se u opštem bogatstvu slika i opštih značenja, ovo
bogatstvo još veće je u kineskom i sanskritu. Na latinskom, jeziku koji je i dalje zadržao smisao
za duhovne istine, koji je pored grčkog, a pak manje od njega ,i posle sanskrita, jedini bio
sposoban da imenuje stvari najvišeg reda (B.Hamvash), uni-znači, jedan, versus- linija. Međutim
ovo je bukvalno tumačenje, a prema pravilima hermeneutike i hermeneutičkog kruga, smisao za
jezik nije u gramatici već u osećaju za najviše istine, u posedovanju “smisla za jezik”. Stoga
moramo ovoj semantičkoj analizi pokušati pristupiti sa takvim jednim smislom. Uni- se može
prevesti po analogiji i kao jedinstvo, jedinstveno, jedno. Versus- različito. Otuda bi univerzum
predstavljao-jedinstvo različitosti. Ako krenemo dalje, univerzum zači: sve ili celina. Setimo se
sada pravila hermeneutičkog kruga koje glasi “Celina se razume na osnovu delova a delovi na
osnovu celine, princip je dakle sličan. Pojave sveta se ne mogu razumeti same za sebe (kao ni
pojave nesvesnog). Setimo se teorije sistema, gde su delovi deo celine a celina proizvod
međudejstva delova. Jedan sistem jeste jedan univerzum. Setimo se Jungove tehnike tumačenja
i principa komplementarnosti, na kome se ne bazira samo Jungovo tumačenje simbola, već i
Frojdovo tumačenje snova koje ima smisla tek kao Celina, “u kontekstu životne situacije
snevača”. Ovde nam sad postaju jasne Hegelove reči da je “istina Celina”. U Hegelovoj
fenomenologiji dominira pitanje, kako svest postaje samosvest, odnosno kako svest postaje
svesna činjenice da je samosvesna. Ovo je centralna doktrina u modernoj filozofiji još od
Dekarta, stoga Hegelova fenomenologija ima osnove u Kartezijanskoj tradiciji. Kada opisuje
fenomen svesti u njegovoj fenomenologiji uma ili duha, Hegel od početka pretpostavlja da
znanje ispunjava sebe samo, ono u čemu je podudaranje nužnosti i istine podrazumevaju ne
moze biti isključivo svest objektivnog sveta koji postaje svestan sebe, nego umesto toga on
mora prevazići ontološki status individualne subjektivnosti. To mora biti (postati) duh.

Prema teoriji kvantnog polja, svaki put kada napravimo odluku, mi stvaramo jedan
univerzum, stvaramo jednu celinu koja je proizvod svih mogućih odluka. Opseg mogućnosti koji
je uključen u donošenje neke odluke su sva stanja našeg uma/ univerzuma. To stanje našeg uma
opisuje funkcija (psi) drugačije poznata kao talasna (osobina )funkcija u fizici kvantnog polja.
Postoji milijarde na milijardama odvojenih varijabli ili dimenzija koje ulaze u određivanje stanja
jednog univerzuma. Talasna funkcija mogućih stanja mozga je komponenta talasne funkcije
svemira. Talasna funkcija mozga, nesvesni um, nije suštinski odvojen od talasne funkcije
univerzuma. Odvajanje uma i univerzuma u dva odvojena entiteta, pogodnost je samo jer
olakšava diskusiju. U kvantnoj fizici stanje univerzuma opisano je kao jedinstven snop u višem
dimenzionalnom prostoru ili u hiperprostoru. Dimenzije ovog hiperprostora nisu dimenzije
prostora i vremena, to su unutrašnje dimenzije, dimenzije iskustva. Zrak svemira može se

109
predstaviti u tri dimenzije: kao snop svetlosti od sunca koji se probija kroz oblake i deli se na
odvojene zrake. Poreklo zraka je uvek isto, sunce. Na sličan način zrak koji opisuje stanje
univerzuma uvek ima isto poreklo, jednu tačku u unutrašnjem prostoru (teorija nulte tačke).
Gde se nalazi ta tačka u našoj “eksternalnoj” realnosti prostora i vremena? Odgovor je da nije u
nekoj određenoj tački u prostoru i vremenu. Ona je svuda, sve vreme. Sve, svaki događaj, svaka
misao, svaka memorija proizilazi iz te jedne tačke. U kvantnoj realnosti, ovoj realnosti
nesvesnog uma, svako od nas je zrak, snop svetlosti koji izlazi iz te singularne tačke, tog sunca.
Ako ste nekad videli kako sunce posle oluje probija oblake, formirajući posebne zrake koji se
potom šire u različitim pravcima onda uvuđate da sebe možemo posmatrati kao ove zrake.
Gledajući te odvojene zrake, mi smo u prividu jer posmatramo zrake kao odvojene, jer je to
naša perspektiva u odnosu na oblake. Kada se oblaci raščiste zraci se kombinuju i mi opet
vidimo jedan zrak. Ovo nije samo lepa priča, zaista je tako. Ova analogija potpuno je prevodiljiva
na jezik kvantne fizike. Svaki zrak u kvantnom univerzumu, svaki događaj, svaka misao, i svaka
memorija, je komponenta jednog jedinstvenog zraka, što jeste osobina talasne funkcije. Naša
percepcija je ta koja ih čini odvojenim. Oblaci su barijere koje stoje između svesnog uma i
njegovog nesvesnog izvora. Mnogo je svesnih umova koji se probijaju poput zraka kroz oblake,
nesvesna stvarnost je jedna. Ova tvrdnja može se uporediti sa Jungovim učenjem o kolektivnom
nesvesnom, bazi iz koje arhetipalna, univerzalna iskustva i mogućnosti izranjaju da bi potom
dobila lični značaj i funkciju, da bi postale jedna od mnogih uvek postojećih u hiperporostoru,
mogućnosti. Ove mogućnosti najčešće izranjaju kroz san. San je univerzalni izraz kvantne
realnosti i kvantnog stanja. U snu nasa svest je najbliza kvantnom stanju, jer postojimo u
superpoziciji mogućnosti. Postoji li nešto što je u snovima nemoguće? Dobro razmislite?
Navedite barem jednu stvar? Teleportacija u snu? Nema problema. Letenje u snu? Ništa čudno.
Posmatrati sebe iz različitih uglova kroz različite osobe? Moguće. Biti na više mesta
istovremeno, sažimanje prostora, vremena, pejzaža, osoba, zar ovo nije mehanizam
kondenzacije? U snu ništa nije nemoguće i sve je moguće.

Zanimljiva su zapažanja Ruskog novomučenika, teologa i fizičara Pavla Florenskog na

ovu temu. U svojoj knjizi ikonostas on piše sledeće: “ Znači snovi i jesu one slike koje odvajaju
svet vidljivi od sveta nevidjivog, odvajaju a istovremeno i sjedinjuju te svetove….. I zato, san je
skroz teologičan ili simboličan. On je nasićen smislom drugog sveta, san je –gotovo čist smisao
drugog sveta, nevidljiv, nematerijalan, neprolazan, mada se i pokazuje vidljivo i kao materijalan.
On je gotovo čist smisao, zatvoren u najtanju opnu, i prema tome on je ceo celcat pojava
drugog sveta”.

Frojd je opisivao san kao ispunjenje nesvesne želje, o čemu smo pričali u poglavlju Frojd:
psihoanaliza (snovi u svetlu individualnog nesvesnog). Ako ovo gledište razmotrimo iz
perspektive kvantne teorije, možemo zaključiti: Nesvesni sadržaj postoji kao potencijal u
kvantnom polju, i kao što Frojd naglašava uvek je latentan. U kvantnom nesvesnom sve je

110
Celina. U dubinama nesvesnog sve je “JA”. Upravo u kretanju svesti, na granici predsvesnog, Ja
se razdvaja na ego i svet, koje svesni um idntifikuje kao “Ja” i “ne Ja”. Ovo odvajanje Ja, menja
nesvesni sadržaj svake misli i doživljaja koji postaju svesni. Ego, svesno Ja, po principu
komplementarnosti uvek nastaje sa svojim dopunama, suprotnostima. Ne može nastati samo za
sebe, uvek nastaje u suprotnosti, u kontrastu sa svetom, ali istovremeno i zajedno sa njim. Na
predsvesnoj granici koju doživljavamo u snovima, distinkcija između Ja i sveta nije sasvim
kompletna. Objekti sveta, uključujući ponekad i druge ljude, još uvek su u nekoj meri deo Ja.
Distorzija u snu prikriva ovu fuziju ega i sveta u cilju da sačuva integritet ega. Sadržaj sna još
uvek nije potpuno difernciran. Ego posmatramo kao glumca, a realan svet kao scenu. U snu su i
glumac i scena su jedno. U tom pogledu snovi su uvek ambivalentni, istovremeno izražavajući i
sjedinjenje i razdvajanje ega i sveta. (M. Germine).

Voda je univerzalni simbol nesvesnog, da ništa u ovom svetu nije slučajnost i da sve
postoji, po sličnosti,odnosno analogiji, po jednom logosu bića (ortodoksni dogmatski pojam koji
označava arhiideju, prasliku, prototip fenomena ili potencijal fenomena po sebi), kao jedinstvo
potencijala, ali na različitim nivoima bivstva, možda nam može pokazati ovaj primer. Voda je
sama po sebi misteriozna supstanca. Znamo da je voda polarna, odnosno da molekul vode ima
pozitivni i negativni elektromagnetni pol (voda iskazuje princip komplementarnosti). Suprotni
polovi molekula vode, privlače jedno drugo, čineći vodu veoma “lepljivom”. Takođe postoji veza
između molekula vode, od vodonika jednog do kiseonika drugog, ovo se naziva vodonična veza.
Prema naučnim zakonima, onako kako se razumeju, voda ne bi trebala da postoji barem u
sadašnjoj formi: ”energija vode je trenutno neobjašnjiva, zadržava više toplote nego što bi
trebalo, a ima i mnogo veću površinsku tenziju nego što se to moglo pretpostaviti. Gde se nalazi
ta energija? Postoji samo jedno mesto dovoljno veliko da zadrži energiju vode. To je isto ono
mesto gde se nalazi energija objedinjenog polja, a to je kvantni vakum. Tu se nalazi ogromna
kreativna energija. Elektoroni molekula vode su delokalizovani, to jest uronjeni su u kvantni
vakum, gde nema ni prostora niti vremena, okeani, reke, jezera, izvori, oblaci, kiša i voda svih
živih bića, je jedno nepregledno more elektrona, ovi elektroni ne mogu da postoje u smislu u
kome mi razumemo stvarnost, ovo je poput jedinstvenog mora, kosmički okean, takav je
prirodni poredak (M. Germine). Ova ovakva voda, može se samo objasniti simbolom, koji je
sposoban da iznese njeno univerzalno značenje. Setimo se da je čitav CNS (centralni nervni
sistem) uronjen u vodu, okružen moždanim ovojnicama. Sve ćelije i sinapse mozga i kičmene
moždine u stalnom su kontaktu sa vodom. Ta površina vode je jedan oblik lokalizovanih
elektrona, prema Germinu, mi smo povezani na interakcijsko polje u koje je u svakom svom
segmetu uređeno da bude u kontaktu sa CNS-om. Ovo lokalno polje vrši na neki način funciju
stalnog kontakta sa mozgom i prema njegovim rečima moglo bi na neki način biti odgovorno za
genezu vremena i iskustava. Još jedna primer vode kao simbola nesvesnog očitava se na
sledećem primeru. Ljudski rod trenutno zna više o marsu, mesecu i veneri, nego o okeanima na

111
zemlji. Mi nismo istražili ni 2% svetskih okeana, ne znamo šta se tamo nalazi, za nas to ostaje
nesvesno, želimo da istražimo univerzum, ali ne i okeane u našem dvorištu. Kao što želimo da se
bavimo svime sem da istražimo svoje nesvesno.

Sigmund Frojd nikad nije unspostavio vezu između kvantne stvarnosti i nesvesnog uma,
zahvaljujući tišini zajednice fizičara u pogledu ove teorije. 1927 godine u Kopenhagenu su se
sastali najveći fizičari na svetu. Posle mnogo diskusija odlučili su da “potisnu” ideju kvantne
stvarnosti, zaključujući da je kvantna teorija jednostavno teorija merenja, koja nije dala uvid u
bilo koji fenomen stvarnosti. Međutim Frojd je uviđao da je ljudska psiha nesvesna po prirodi, i
da nesvesni proces nije lokalizovan ni na jednom određenom mestu i vremenu. Sekundarni
proces je taj koji nas vodi ka našoj svesnoj percepciji prostora i vremena. Uzimajući u obzir
klasični pogled na svet u Frojdovo vreme, njegove ideje su bile izuzetno kvantne. Karl Gustav
Jung, učinio je još jedan korak dalje opisujući nesvesni um kao kolektivni. O čemu je ranije bilo
reči u poglavlju o Jungu i analitičkoj psihologiji. Danas su pojedini naučnici, učinili još jedan
korak dalje, stojeći na ramenima Frojda i Junga, opisujući univerzalnu prirodu nesvesnog uma.

Informacije koje ovde navodim, plod su generisanog znanja, i mog strastvenog

interesovanja za kvantu fiziku, snove i psihoterapiju, i nikako nisu moje otkriće, već plod želje da
spojim saznanja iz ove tri naučne grane, gde svakako ni u čemu nisam prvi. Poređenja koje ovde
iznosim plod su rada Marka Germina (Mark Germine) i Alfreda Nort Vajtheda (Alfred North
Whitehead) koji je u svojim publikacijama Nauka i moderni svet (1925) i Proces i realnost (1929)
izneo ovakvo gledište. Džonson Braun (Jason Brown) je prvi opisao process kao fundamentalni
princip uma u svojoj knjizi Jastvo i proces (1991), i u knjizi Vreme, volja i mentalni procesi (1996),
o singularnosti vremena i prostora u kvantnoj fizici pisao je Dejvid Bohm (David Bohm) u svojoj
knjizi Celina i implicitni red (1980), kao i Bazil Hilej ( Basil Hiley) u knjizi Nepodeljini univerzum
(1996), Bohm opisuje polje kao kvantni potencijal, ili implicitni poredak, dok pojavnu stvarnost
opisuje kao eksplicitni poredak. Treba pomenutu i Karla Popera (Popper K.R.) i njegovu knjigu
Kvantna teorija i raskol u fizici.

Prvi koji je opisao univerzalnu prirodu nesvesnih procesa, odnosno univerzalno

nesvesno, bio je Gustav Fehner (Gustav Fechner), on ovo čini sa zaprepašćujućom bistrinom još
1860-ih. On je iskoristio analogiju koja je i danas važeća kao što je bila i tada. Analogija govori o
sinusnom talasu sa X osom koja se deli na vrhove i korita. Svaki vrh je odsečen i na taj način
odvojen od ostalih vrhova, međutim ispod ose K, ispod linije koja odseca sve vrhove, svi vrhovi
su spojeni zajedno. Linija je barijera koja razdvaja svest i nesvesni um. Koji je on nazvao “svetska
duša”. Umovi su podeljeni u svesti ali ne i u nesvesnom umu. U umu osobe koja sanja ova linija

112
koja preseca najpre se spušta na dole a zatim se gubi, na taj način se gube razlike među
ljudima. Prema Gerine M, ovo je odgovorno za fenomen koji Frojd opisuje kao kondenzacija.

Ovaj model nam možda trenutno ne pruža mogućnost da apstrahujemo konkretnu

tehniku za tumačenje snova, međutim to mu nije ni namera. Svakako je njegova snaga u tome
da sagleda “dobro poznate istine” na drugačiji način, pomoću teorije koja se primarno ne bavi
fenomenima ljudskog duha. Ono što su uvideli veliki umovi koji su polako otkrivali teritorije
nesvesnog, i ono što su otkrili veliki umovi koji su otkrivali tajne mračnog univerzuma, ta
otkrića, suštinski se ne razlikuju, štaviše fundamentalno su komplementarna. Ishod ovog
dijalektičkog ogleda i njegova vrednost neka se ne zasniva na tome kakva konačna rešenja nudi
već, kakva pitanja pokreće. Ako je čitaoca naterao da razmisli, i postavi neka pitanja, dovoljno
je. Na svakome je da po ličnom opredeljenju odluči da li ovo može imati neku vrednost za njega.
Potrebno je pitati se stalno, kako je moguće (ako je moguće) težiti ka zdravoj sintezi naučnog
znanja, i ponovnog postavljanja istih pitanja, na koja pokušavamo da damo odgovor iz različitih
perspektiva. Imati perspektivu znači imati mogućnost da istu stvar vidimo iz različitog ugla. Što
je svakom naučniku i praktičaru neophodno.

Slika 5. Geometrijski prikaz kvantnog polja

Slika 6. Derek Leinveberov prikaz praznog prostora (DEREK LEINWEBER).

113
Slika 7. Slikoviti prikaz kvantnog polja

114
Slika 8. Prikaz kvantnog polja fraktalnom geometrijom Mendelbrota

Slika 7. Prikaz kvantng polja

115
116
 7. Tehnika interpretacije snova u psihoterapiji

Tumačenje snova ne sme se svesti na shematsku, mehaničku primenu metoda koje su

do sada iznešene, zanatsko pristupanje tumačenju snova, često će dovesti do pogrešnih
interpretacija. Praktičar bi trebalo da ima uvid u to da ne postoji jedinstvena i opšta teorija koja
bi bila primenjiva na svaki pojedini slučaj. Ne samo od klijenta do klijenta, već i od sna do sna
istog klijenta. Snovi imaju višestruku funkciju, zbog toga je bitno da praktičar najranije prepozna
koju funkciju san za snevača ima. To će moći da učini samo solidnim poznavanjem životne
situacije snevača i toka i faze u kojoj se nalazi terapija. Za praktičara je neophodno da poznaje
različite teoretske pristupe i tehnike interpretiranja snova, kako bi se u datoj situaciji mogao
odlučiti koja tehnika može pomoći. Svoju metodu treba uvek prilagoditi potrebama tretmana, i
potrebama pojedinca, umesto imati uvek generalni pristup tumačenju. Jung je govorio da on
nije imao nikakvu posebnu teoriju snova, jer nije znao ni kako snovi nastaju. Međutim izvesno je
znao da ako se o nekom snu razmišlja dovoljno dugo, po pravilu, uvek iz toga nešto proistekne,
druga stvar koji je mogao sa sigurnošću da tvrdi je da, rezultat njegovog nastojanja deluje na
onoga čije se snovi tumače (Nastović, 2008), ovu se veoma opšte izjave, ali one opisuju
fundamentalni odnos terapeuta i klijenta u tretmanu, i prilikom tumačenje sna. Poznavanje
teorija i činjenica, praktičar bi trebao da zadrži za sebe, barem do onog trenutka, gde je
neophodna psihoedukacija. Neki klijenti se neće zadovoljiti samo tumačenjem sna, nego će
želeti da znaju i prema kojim pravilima se san tumači, neki će doći na terapiju već upoznati sa
nekom od ovih teorija, a i većini će samo uspešno tumačenje biti dovoljno.

Kod svakog snevaća prisutan je otpor, ne samo da se shvati smisao sna, već i otpor
protiv pamćenja snova, kao i otpor prema prihvatanju interpretacije. Prema Frojdu upravo taj
otpor koji primećujemo u radu na tumačenju snova ima udela i u samom nastanku sna. U oba
slučaja ego se brani od prodiranja potencijalno opasnih, nesvesnih sadrža u svest. Kod nekih
klijenata prisutan je veći a kod nekih manji otpor, rad na otporu sastavni je deo tretmana, to
važi i za snove. Frojd ističe da “savlađivanjem otpora sna- san sam postaje jasan” ovako rečeno
san se može shvatiti kao savljađivane otpora (Nastović, 2008), isto onog koji je i doveo do sna.
Prema rečima Grinsona (Greenson) U psihoterapeutskom radu sa snovima, brojni otpori mogu
da se jave. Pacijent može videti terapeuta kao nekog ko može razumeti značenje sna bez
pomoći klijenta. Neki klijenti mogu reći da nemaju asocijacije, i očekivati od terapeuta da im san
objasni poput filma. Prema Fenihelu, terapeut pomaže klijentu da osvesti svoje otpore koliko
god je to moguće, iako može da primeni razna sredstvva u osnovi analitičar privlači pažnju
pacijenta, koji uopšte neprimećuje ili veoma slabo primećuje svoje otpore- na posledice

117
njegovih otpora. Znajući da pacijent sve što govori govori u aluzijama na druge stvari,
psihoanalitičar pokušava da zaključi šta se krije iza tih aluzija i onoga na šta se aludira, analitičar
pomaže pacijentu da izrazi svoja osećanja i time ih prevde u svesno…..uspešna interpretacija se
može dati samo u određenoj prilici, tamo gde je neposredan pacijentov interes trenutno
centralizovan, terapeut se bavi derivatima potisnutih iskustva, a pacijentovi odbrambeni stavovi
su bliže pacijentovoj sposobnosti shvatanja, i zato se prvi interpretiraju…. Dužnost je analitičara
da svojim interpretacijama ispravi te deformacije prouzrokovane otporima i da obrne njihov
mehanizam (Fenichel, 1961).

U ovim situacijama terapeut bi trebalo da podseti pacijenta na osnovno kolaborativno

pravilo u terapiji, da terapeut nije u mogućnosti da interpretira san bez pacijenta. Izuzetno
kompetativni klijenti, mogu pokušavati da pobede terapeuta, time što če davati svoja
tumačenja, umesto da slobodno asociraju. Oni mogu reći terapeutu šta misle da svaki simbol
znači, u kontrolisanom i intelektualističkom stilu, kao bi izbegli da spuste svoje odbrane I
prepuste se slobodnom asociranju. U ovoj situaciji terapeut bi trebalo da pita klijenta šta mu
pada na um u vezi slike koju izbegava? Sam san može biti korišćen kao moćan alat u službi
otpora u tretmanu. Svako od nas povremeno ima klijenta koji na seansama priča samo o
snovima, i tako zatrpava terapeuta materijalima, ne upuštajući se u njihovo tumačenje, i ne
dajući vremena terapeutu da nešto kaže. San takođe može da se pojavi na kraju seanse kao
“izlazna putanja” (exit line), tako da nema vremena da se analizira. Nekad snovi mogu služiti I
kao “kraljevska stranputica” od nesvesnoga, kao što mogu biti i “kraljevski put” do tamo.
Terapeut treba da bude svestan i da prepozna da snovi takođe mogu imati funkciju otpora
(Greenson, 2010).

Svaki san može imati više značenja, snovi se sastoje od simbola koji su njihov osnovni
jezik, stoga jedan simbol može značiti mnogo toga, što dodatno otežava tumačenje. U ovom
kontekstu opravdana je Frojdova tvrdnja “da san nikad ne možemo protumačiti do kraja jer se u
tumačenju uvek nailazi na jedan “čvor” koji predstavlja “pupak sna” (Frojd). Međutim postoje
neke metode, tehnike čiji bi najadekvatniji naziv možda bio pristupi (Nastović, 2008), koji nam
mogu pomoću u tumačenju.

7.1. Tehnički aspekti tumačenja

118
 Kada klijent na seansu donese san kao meterijal, očekivano je da terapeut taj material
uvažava i da mu pridaje vrednost koju on može imati za klijenta i za psihoterapijski tretman.
Kada se to desi terapeut treba da pozove klijenta na zajedničko tumačenje i promišljanje o
materijalu, ali najpre san mora biti ispričan od strane klijenta, i saslušan od strane terapeuta,
ovde postoje neki tehnički aspekti koji moraju biti zadovoljeni.

Tehnički aspekti prema Ivanu Nastoviću (2008):

1. Slušanje sna- Najpre je neophodno saslušati san, ovo zahteva povezivanje i

otkrivanje ključnih tačaka i stavljanje u kontekst trenutne životne situacije snevača,
kao i u kontekst trenutne terapijske situacije. Ovde terapeut treba pošto sa pažnjom,
i empatijom sasluša san, da postavi nekoliko pitanja sebi:
-Šta se dogodilo pre izveštavanja o snu?
-Šta se dogodilo na prošloj seansi a može biti razlog sna?
-U kom trenutku u seansi i terapiji je san prijavljen?
-Koje reči se javljaju i u kakvom su odnosu sa materijalom?
-Koje su glavne teme koje se javljaju u snu, da li su nekako povezani?
- Kako se san može odnositi na ono što klijent ne govori terapeutu, a veoma je važno
za uspešan rad?

Prirodno je da terapeut u ovim trenucima već ima neku početnu hipotezu, odnosno
predpostavku pomoću koje bira u koji kontekst da stavi san i kakvo će značenje da mu prida.
Radna pretpostavka (conjectures) je “hipoteza koju analitičar razvija, svesno ili nesvesno, kako
bi objasnio prirodu i uzroke konflikata koji određuju ono što je karakteristično u mentalnom
funkcionisanju i razvoju svog pacijenta”. (Brenner, 1976, navod prema Antić. Z ,1996). Na
nastanak pretpostavki ne utiču samo objektivne opservacije, već i mnogi drugi procesi. Intuicija,
nesvesno motivisane emocije i fantazije, empatija, introspekcija, recipročne projektivne
identifikacije, kao i drugi faktori u terapeutovoj ličnosti, imaju uticaja u procesuiranju
informacija, i konačno na svesnu obradu podataka. Pre nego što se deo konjektura pretvori u
interpretaciju, terapeut ima na umu sopstveni kontratransfer koji delimično osvešćuje. (Antić Z.
1996)

Moguće je da terapeut ovde ima neke svoje asocijacije koje su u vezi sa klijentovim
snom. Ako imamo u vidu činjenicu da su u tretmanu nesvesno klijenta i nesvesno terapeuta u
dijalektičkom odnosu (Z,Antić, usmeno saopštenje), a nesvesno “uvek zna bolje” nego mi sami,
treba se prepustiti kontratransfernim asocijacijama, ili intuitivnim bljeskovima koji se s vremena
na vreme dešavaju i slušati sebe, jer je nesvesno sposobno da mnogo brže obradi informacije I

119
verovatnoće uzimajući u obzir sve moguće varijable i iznedriti rešenje u vidu nekog “aha
osećaja”. Naravno ako do ovoga dođe, na terapeutu ostaje da potvrdi ili odbacii ovu
pretpostavku kroz dalje korake, i ne bi trebao da uzima omnipotentan stav u seansi i iznosi
svoje asocijacije umesto da najpre sasluša klijentove lične asocijacije (Greenson, 2010). U
odbacivanju ili zadržavanju početne hipoteze, i u stavljanju sna u određeni kontekst terapeut se
može služiti sledećim koracima, prema Ivanu Nastoviću:

a) Podaci o snevaču, prepoznavanje njegove svesne situacije- Frojd prvi ukazuje da se jedan
san ne može tumačiti bez onoga koji ga je sanjao, odnosno bez poznavanja svesne situacije
snevača, ne samo zato što svesno i nesvesno čine dinamičku celinu, već i zbog toga što san
ima dva izvora, prvi se nalazi u svesnim, a drugi u nesvesnim sadržajima. Prva etapa u
tumačenju snova sastoji se u tome da dobijemo dovoljno podataka o snevaču. Ovo je
posebno bitno kada se san tumači na početku terapije, kada nemamo dovoljno informacija
o životu snevača, i o njegovoj ličnosti, kasnije tokom analize terapeut je svestan snevačeve
situacije. U snu postoji “individualna baza sna” koja može da se zasniva na detaljima iz
života snevača.
b) Tekst, odnosno sadržaj sna- S obzirom da tekst predstavlja glavni materijal preko koga treba
protumačiti san, neophodno je da svaki elemet sna koga se sećamo što vernije bude
reprodukovan, jer ukoliko je taj material površniji i tumačenje može da bude površnije,
možda čak i pogrešno. Pošto ne počiva na original, već na falsifikovanoj poruci snevača od
svesnog dela ličnosti, odnosno od sekundarne obrade sna od strane ega. Zato je Frojd tražio
od svojih pacijenata, kad mu nije bio jasan ispričani tekst sna, da mu ponovo ispričaju san,
pri čemu je došao do otkrića koje je jako interesantno, naime, pri ponovnom pričanju sna
gotovo redovno su bili ispričani oni delovi ili elementi koji su kod prvog pričanja izostavljeni
a koji su bili najvažniji za razumevanje sna. Njihovo zaboravljanje ili falsifikovanje Frojd je
tumačio kao otpor tumačenju sna, sa ciljem da se prikrije njegov pravi smisao. Ovde može
da koristi vođenje dnevnika snova, jer ako je san zapisan odmah po buđenju manje su šanse
da će biti falsifikovan. Neki klijenti mogu doći na seansu sa dnevnikon u ruci, želeći da san
pročitaju. Terapeut bi u ovakvim situacijama trebalo da predloži snevaču da najpre ispriča
sve čega se seća, a potom pročita san, kako bi se videli koji su to bitni elementi izostavljeni, I
kako bi se moglo pristupiti nihovoj analizi. Prema Greensonu snimanje ili zapisivanje sna
može samo da poveća otpor (Greenson).
c) Takođe za interpretaciju sna nije bitan samo tekst, već i ono što u tekstu nema, a po logici
stvari bi trebalo da bude, kao na primer, neka osoba, predeo ili deo nameštaja. Prema
primeru koji navodi I. Nastović, jedna članica njegove grupe za analizu snova sanjala je da se
udaje ali nije sanjala mladoženju. To što je mladoženja nedostajao bila je ključni element za
tumačenje njenog sna.
d) Struktura sna- Jung je prvi ukazao na činjenicu da na san može da se gleda kao na dramu, jer
san poseduje u suštini takvu strukturu. Najpre je moguće primetiti da u snu postoje neki

120
 likovi, vreme radnje i mesto radnje. Zatim postoji ključna promena u snu, to je neka novina
koja menja plan sna, zatim dolazi do kulminacije, to je zaplet sna ili peripetija gde se dešava
neki kritički događaj koji san dovodi do zaključka odnosno rešenja koje se u drami naziva
rasplet. Poslednja faza daje konačno, činjenično stanje stvari koje je istovremeno i traženi
rezultat.
e) Događaji iz prethodnog dana kao podsticaji za pojavu sna- pošto svesno i nesvesno čine
jednu dinamičku celinu i san nikad ne ispada iz kontinuiteta svesti, san se može smatrati kao
nesvesno koje je prodrlo u svest. Kod tumačenja snova često su bitni događaji iz prethodnog
dana, kako bismo otkrili podsticaje koji su doveli do pojave određenog sna, koji se nalazi u
prisnoj psihološkoj vezi sa snevačevom situacijom. Jung je ovde rekao kako je zapazio
bezbroj puta kako se “misli koje preko dana nisu smišljene, osećanja koja nisu opažena,
kasnije pojavljuju u snovima i na taj način indirektno dopiru u svest, inače nikad ne bi mogli
biti predmet neposrednog sikustva”. Iskustvo je pokazalo kako postoji neobična sklonost
snevača prema ravnodušnim i beznačajnim stvarima, pa je po Hilderbrantu (navod po
Frojdu) “da san svoje elemente ne crpe iz velikih i dubokih događaja prošlog dana, nego iz
sasvim sporednih podataka”. Frojd naglašava da je Hilderbrant bio u pravu kada je tvrdio da
bismo dubinskom analizom i dovoljno dubokim istraživanjem mogli da otkrijemo genetski
identitet materijala i njegovo poreklo, ali to ne bi imalo praktično nikakav smisao jer bismo
time otkrili identitet materijala samo u individualnom, a ne u kolektivno ili familijarnom
nesvesnom.
f) Snimanje konteksta: lične asocijacije i amplifikacija- Snimanje konteksta se ne odnosi samo
na individualne, nego i na arhetipske sadržaje. Kod individualnog konteksta se koristimo
metodom slobodnih asocijacija, do se kod arhetipskog služimo metodom objektivne
amplifikacije. Stoga možemo govoriti o snimanju konteksta u užem i u širem smislu, koji
pored ličnih asocijacija uključuje sve one elemente koji nam pomažu da potpunije i
pouzdanije sagledamo smisao jednog sna, uključujući tu i informacije i iz sredine u kojoj
snevač živi. Uprkos što su za tumačenje sna merodavne lične asocijacije, Jung ne daje priliku
samo pacijentu da asocira na svoj san, već i samom sebi, pa mu u tom smislu saopštava i
svoje misli i asocijacije (ovde treba biti oprezan, da ne bismo nametali svoje mišljenje
klijentu). Ali prema Jungu ukoliko dođe do sugestivnog mišljenja onda je to dobro, pošto se
ne može sugerisati samo ono za šta već ne postoji određena spremnost.
g) Interpretacija sna, postavljanje hipoteze interpretacije- Sve dosadašnje etape bile su samo
priprema i prikupljanje materijala za interpretaciju sna. Kada pripremimo dovoljno
materijala i rešimo kako ćemo tumačiti san, možemo preći na tumačenje sna ili kako bi Jung
rekao “rizik tumačenja”. Potrebno je naglasiti da je svako tumačenje sna najpre samo jedna
hipoteza o mogućem značenju sna. Tek proverom hipoteze dobijamo upotrebljivi smisao
sna.

121
h) Provera interpretacije sna- Potrebno je da postoje jasni kriterijumi pomoću kojih bismo
mogli da proverimo da li je san valjano protumačen. Ti kriterijumi bi mogli da budu:
- Ako interpretacija ima smisao za onog čiji je san
- Ako interpretacija pospešuje snevača na konstruktiuvnu promenu onoga što mu
je san poručio, odnosno ako ga pospešuje na akciju.
- Ako se interpretacija sna može verifikovati kroz seriju snova, jer se pojedinačni
san samo u izuzetnim slučajevima može tumačiti konačno, pošto san uvek dobija
smisao tek u kontekstu serije snova
- Ako tumač i snevač imaju doživljaj da je njihova interpretacija pogodila “srž sna”.

2. Reflektovanje- Nakon što saslušamo san, steknemo uvid, i početnu hipotezu, kao i
probamo “da osetimo” o čemu se radi. Pokušavamo da saznamo koji su sadržaji
najbliži površini i koje su ključne tačke. Najbolji vodič za to su nam emocije i elementi
koji se ponavljaju. Kao što smo naveli, snovi se formiraju prema principima
primarnog procesa: Kondenzacija, pomeranje, simbolizacija. Nasuprot mnogim
univerzalnim tumačenjima simbola iz snova, Frojd kao i mnogi drugi, insistiraju na
tehnici asocijacija prilikom reflektovanja. Samo nam acocijacije mogu dati prava
idiosinkratična značenja. Iako je svaki san jedinstven, postoje i izvesni zajednički
elemeti o kojima treba razmišljati u pogledu tema iz nesvesnog koje su
transformisane u elemente manifestnog sna. To su:
-Teme vezane za transfer
-Nesvesne fantazije
-Reprezentacije odnosa
-Samopercepcije

7.2. Tehničke sugestije o odabiru načina pristupa razumevanju sna

(Aleksander Grinstein M.D, prošireno komentarima i primerima)

122
 Grinštajn (Grinstein) navodi da Ralf Grinson (R. Greenson) koristi snove kako bi potvrdio
šta se dešava sa analizantom. Ali ne bismo smeli misliti da snovi imaju toliki značaj za terapiju
da ako klijent ne donosi snove neko vreme onda ne postoji ništa vredno u terapiji što može da
zauzme njihovo mesto. Postoje različiti materijali koje klijent donosi a koji su pogodni za
interpretiranje i proradu. Čak I kada terapeut ne interpretira, on obavlja druge funkcije i
intervencije, poput holdinga i kontejninga (Bion W.), exploracije, rad na jačanju alijanse, rad na
jačanju kapaciteta Ega, obrađivanje transfernih dešavanja u terapiji i td). Međutim postoji opšte
slaganje da ako pacijent ne donosi snove duže vreme tokom trajanja terapije to može da
ukazuje na neki veći Ego poremećaj ili na jak otpor. U tom slučaju terapeut treba, nenametljivo,
da iskoristiti priliku i pita pacijenta da li sanja? Nekad je samo ovo dovoljno da pacijent iznese
neki san, ili dođe na sledeću seansu sa spremnim snom. (Jung je koristio ovu tehniku). Takođe
klijent vrlo često, što zbog otpora, što zbog propusta terapeuta nije upućen u mogućnost da
može da iznosi snove. U tom slučaju terapeut treba da proceni da li je u pitanju otpor, ili njegov
lični propust, u tom slučaju treba se vratiti na osnovno pravilo i ponovo ga utvrditi,a ako je u
pitanju otpor treba ga što ranije interpretirati.

Što se tiče mogućnosti stavljanja sna u neki interpretacijski kontekst, Greenson piše da
terapeut u svojim naporima da razume san, mora poštovati činjnicu da se bilo koji elemet
manifestnog konteksta sna mora sagledavati sa četiri tačke:

1. Da li će san sagledavati iz pozicije nominalne vrednost, odnosno

sa”poziitivne strane” (kakav san zapravo jeste), ili u svetlu njegovih
suprotnih značenja. U mnogo slučajeva element sna mora biti
tertiran sa obe pozicije, onako kako izgleda, i suprotno od toga, zbog
mnogobrojnih mehanizam odbrane koji dejstvuju unutar sna.
2. Da li će snu pristupiti istorijski- manifestni snovi se često odnose na
rane dogadjaje iz detinjstva, koji mogu biti delično potisnuti ili samo
potpuno potisnuti pa se njima može pristupiti samo uz ogromne
poteškoće. Jedan jedini specifični elemet sna može obnoviti bolni,
inkapsulirani događaj u celosti, i bez terapeutove pomoći pacijent
možda neće moći da se nosi sa njim na odgovarajući način.
3. Da li će san posmatrati simbolički- odnosno da li san ima metaforično
značenje, i da li usmerava na intimne aspekte života klijenta. Autor
ovog teksta smatra da je svaki san simboličan i metaforičan jer je to
osnovna osobina sna kako nam se prikazuje, sekundarni rad je ono što
dovodi do iskrivljenja i mogućeg neopažanja metaforičnosti. Ako svaki
san ima svoju skrivenu poruku koja može da se protumači, i ako je ta

123
 poruka kodirana, sledi da je kodirana po svom osnovnom principu a
to je simboličnost i metaforičnost iz čega sledi da svaki san sa sobom
nosi metaforičnu osobinu, u najširem smislu. Direktno tumačenje
simbola iz sna bez uzimanja u obzir snevačevih asocijacija, rizično je
jer ne uzima u obzir specifična značenja vezana za samog pojedinca.
Čak i kada je san u potpunosti reprodukovan analitičar ne može biti
siguran da zna njegovo puno značenje. Za razumevanje snova potrebo
je osloniti se na klijentovu saradnjju i razumeti klijentov život i u slove
u kojima živi.
4. Da li interpretacija zavisi od “izgovorenih” reči- jedan od zanimljivijih
aspekata rada sa snovima je analiza reči koji se pojavljuju u snovima
ili u pacijentovom pričanju sna. Pogotovo ako imamo u vidu
mehanizam rada sna, i odnos odabira reči i njihovog mogućeg
simboličkog značenja. U snovima se reči mogu pojavljivati kao
kovanice, koje imaju smisao i poruku. Klijent takođe može koristiti
specifićne reči da opiše iskustvo sna. Ove reči su podložne analizi i
mogu nas dovesti do latentnog značenja sna.

Greenson dalje navodi, najčešće motive koji se pojavljuju u snovima i pokšava da ih

psihodinamski objasni. Autor ovog teksta koji je i sam praktičar smatra da je ovo jedan izuzetan
prikaz, koji se u praksi pokazao kao funkcionalan, jer je iz prakse i ponikao. Često sam im sam
primećivao da se ovakvi snovi često javljaju, i da se jasno mogu povezati sa psihodinamskim
statusom klijenta, kao i sa terapijskom ili životnom situacijom klijenta. Ovde sam naveo
nekolicinu primera iz svoje prakse, u kojima je san protumačen uzimajući raznovrne elemente
terapijskog odnosa u obzir. San nije samo izraz nesvesnih motiva potisnutih ranije, on svakako
može biti i izraz nesvesnih motiva koji iskrsavaju tokom terapije, ili prilikom novonastalih
životnih situacija. Ovakav pogled na san kao na “misleći”, može se sresti u Klajnijanskom
pristupu tumačenju snova..

i. Inicijalni snovi- inicijalni snovi su veoma važni, jer oni odmah obaveštavaju
terapeuta o problemima koji stoje ispod i koji mogu vrlo rano da indukuju
prirodu transfera, otpora ili klijentovog problema. Često oni ukazuju na razloge
pacijentove neuroze u kondenzovanoj formi. Kada pacijent donese inicijalni san,
od velike je važnosti da terapeut ispita šta klijent zna o snovima i kako radi sa
njima, kada se ovo pravilo utvrdi pacijent treba da izabere neki deo sna koji je u
njegovom sećanju vrlo vividan ili može da uradi upravo suprotno, ili može da
počne sa nečim što je karakteristično za dan koji je prethodio snu. Ako obrati

124
 pažnju na ovo terpeut je u mogućnosti da analitički process tumačenja dovede u
bližu vezu sa pacijentovim životom.
ii. Transferni snovi- neki snovi nam mogu reći dosta o stavovima koje klijent ima
prema terapeutu i terapiji, time nam mogu ukazati na kvalitet i osobine
transfera, recimo ako su prisutne naznake erotizovanog transfera, klijent može
da sanja san koji ima jake erotske sadržaje koji mogu biti dovedeni u vezu sa
terapeutom, terapeut je onda u mogućnosti da ovo interpretira i ponudi
pororadu erotizovanih doživljaja i vidi koja potreba stoji po sredi, jer ako se ovo
ne dogodi može doći do pojave erotskog transfera koji može prekinuti terapiju.
Ako se radi o blizanačkom transferu klijent može sanjati da su on I terapeut
braća, ili da je on terapeut ili ima sve ili neke osobine terapeuta. Snovi mogu
ukazati i na znake negativnog transfera, ukoliko se u snovima pojavljuju ovakve
naznake, terapeut ima obavezu da ih interpretira na taj način i da rasvetli prirodu
odnosa u tretmanu. Snovi koji ukazuju na transfer uvek trebaju biti transferno
interpretirani.
iii. Seksualni snovi- simboli, odnosno snovi vezani za sve ljutske organe, snovi
kastracije, snovi povezani sa trudnoćom, ovo su inače jedni od najbrojnih motiva
i najčešće viđenih u praksi (Greinstain).
iv. Snovi vezani za smrt- U zavisnosti od konteksta ovi snovi mogu da znače veoma
razlićite stvari. Snovi vezani za sopstvenu smrt uglavnom imaju značaj za
snevačevu ličnost. Simbolički to može da predstavlja “smrt nekog dela svoje
ličnost”. Snovi vezani za tuđu smrt, pak imaju drugačije značenje. U zavisnosti od
konteksta mogu biti vezani za strah od gubitka, ostvarenje nesvesne želje u snu,
ili manifestacije agresivnih pulzija. Na primer jedan moj kijent je sanjao da mu
odsecaju glavu na giljotini. Postepenom analizom došli smo do zaključka da san
izražava njegovu potrebu da više ne misli toliko, pošto je kako sam kaže “često u
svojoj glavi”.Ovaj klijent je često pričao u kako je “odvojen od svoje glave”,
aludirajući da mu je telo odvojeno od svoje glave. Kasnije u analizi smo došli do
otkrića da on ima strah da misli o određenim unutrašnjim zbivanjima, koja u ga
činila anksioznim, pa se na taj način branio od toga.
v. Brojevi- Brojevi u snovima mogu da znače različete stvari, takođe u zavisnosti od
konteksta, i snevačevih asocijacija. Brojevi takođe imaju i simboličnu arhetipalnu
vrednost vrednost.
vi. Bolje, uglavnom se ovde koriste tradicionalna tumačenja povezanosti boje i
osećanja. Ali ovo je prema autoru ovog teksta veoma simplificiran pristup. Bolje
je najpre ispitati pacijentove asocijacije na boje ili boju koja se javlja u snu, pa
onda zatim eventualno pristupiti metodi amplifikacije.

125
 vii. Odnosi sa drugima- Bilo snovi vezani za seksualne odnose, bilo snovi vezani za
međuljutske odnose. Svadje, pomirenja i td. Jedna moja klijentkinja sanjala je
kako se posvađala sa majkom, zbog toga je bila jako uzbuđena, san smo zajedno
uspeli da analiziramo i došli smo do zaključka da se ona boji reakcije njene majke
ako joj kaže da mora da obnovi godu na fakultetu, jer je njna majka “vrlo
svadljiva osoba”. Ovakvo tumačenje sna direktno gleda na san kao na bilo koji
material koji iskrsava na terapiji i tumači ga u okviru relacija, odnosa i struktura.
viii. Snovi vezani za terapeuta- klijent može imati snove u kojima se javlja terapeut,
često se dešava da je u izmenjenom obliku, “kao neko drugi” ili “sličan njemu”,
što samo po sebi jeste material za analizu. Ovi snovi često su vezani za sam
tretman, I treba ih transferno interpretirati.
ix. Snovi spašavanja- Ovaj tip snova je često vezan sa materijalima vezanim za
rađanje, ali mogu imati veze i sa klijentovom željom da bude spašen ili da
spašava (Greenson). Jedna moja klijentkinja koja pati od psihoze, često je sanjala
kako je spašava jedan poznati akcioni glumac, dešavalo se i da ga vidi u nekim
somnobulnim stanjima. U analizi shvatili smo da je on njen čuvar i spasitelj, neka
vrsta reosiguranja za njen fragilni ego. Kasnije smo to protumačili kao njen
skriveni potencijal da samu sebe čuva i spašava koji je fragmentacijom odcepila
od sebe, i projektovala ga u poznatu figuru koja oličava arhetip junaka, spasioca.
Dalji rad se sastojao od osvešćivanja ovog potencijala, odnosno reparacije njenog
doživljaja sebe, koji je bio značajno osiromašen dugogodišnjim zanemarivanjem i
nasiljem.
x. Opservacioni snovi (snovi posmatranja)- Tip snova gde osoba posmatra neku
figuru ili zbivanje, kao da ih posmatra korz neki prozor, na televiziji, ili kao neku
predstavu, oni se često pojavljuju u analizi. Prema Grinstainu, mogu da ukazuju
na neke situacije gde se pacijent oseća isključeno.
xi. Snovi kažnjavanja- u slučajevima snova koji su vezani za kaznu I kažnjavanje,
terapeut bi trebao da ispita zbog klakvog dela je kazna nastupila.
xii. Snovi putovanja- prema I. Nastoviću ovi snovi ponekad mogu da znače smrt
osobe. Međutim ove je izuzetak a ne pravilo, snovi o putovanju imaju širok
spektar značenja, u zavisnosti od mnogih faktora, svakako su i ovde najbitnije
asocijacije snevača.
xiii. Snovi pomirenja sa voljenom osobom ili snovi prisećanja- Ovi snovi u kojima
pacijent sanja neki voljeni objekt od koga se rastao imaju funciju da prorade
patnju koja se oseća posle odvajanja od voljenog objekta.
xiv. Potvrđujući ili potkrepljujući snovi- Koji su vezani za pacijentovu saglasnost
povodom onoga što je urađeno na prethodnoj seansi, odnosno da li klijent
prihvata neku interpretaciju iz prošle seanse. Terapeut ovde treba da obrati

126
 pažnju da ovo ne ukazuje na dijametralno suprotno značenje. Ovde treba da se
obrati pažnja na negativne asocijacije ili znakove koji mogu da se jave, a direktno
se tiču tretmana.
xv. Snovi koji iskazuju konflikt- koji pojedinac ima u vezi sa određenom akcijom
koju treba da preduzme. Ovi snovi se najčešće odnose na inhibicije koje se
baziraju na zabranama super ega kada su u pitanju pojedine želje i impulsi.
xvi. Snovi koji se ponavljaju- mogu se ponekad javiti u terapiji, ovde je neophodno
da terapeut dobro ispita specifične pacijentove asocijacije ili različite elemente
snova. Ovde se ubrajaju snovi kao što je ispadanje zuba, smrt, snovi gde je
pacijent go, ili na nekom ispitivanju. Ovi snovi mogu da znače mnogo toga i mogu
imati više značenja istovremeno, jer potiču sa raznih nivoa pacijentovog
psihičkog ili emotivnog razvoja. Često je neophodno da prođe dugo vremena, i
da se san tumači u više navrata na različitim nivoima kako bi se rasplelo “klupko”
ili “pupak” sna, jer ovakvi snovi obično imaju značaj na više nivoa za snevača.
Ovde terapeut treba da se pita koji su to sadržaji o kojima klijent odbija da misli
pa mu se stalno vraćaju kao “boomerang” u snu.
xvii. Snovi vezani za prekid terapije- kako terapija napreduje pacijent će više puta
donositi materijale koji nagoveštavaju da je kraj tretmana blizu. Snovi kao što su
zgrada koja je skoro dovršena, pacijent pakuje kofere i odlazi na putovanje ili je
spreman da krene na put, ili pacijent čita knjigu koju će uskoro da završi ili slični
snovi mogu ukazivati na ovo. Ako je tretman bio uspešan dešavaće se da klijenti
sami protumače ovaj san, međutim mogu se javiti i snovi koji su vezani za strah
od separacije. Dešava se da u završnim dobro vođene terapije ovo bude glavna
tema za proradu, posle čije uspešne obrade klijent može da nastavi dalje bez
terapije ali sa introjektovanom figurom terapeuta.
xviii. Snovi koji ukazuju na reparaciju- Greinstain ne navodi ovu podelu, ali mislim
daje ona vredna pomena. Reparacija je ključni element na koji bi svaki dnamski
terapeut trebalo da obraća pažnju u toku terapije, jer je ona indikator
napredovanja terapijskog procesa. Ovakvi snovi mogu biti raznoliki. Obično se
odnose na pojavljivanje nekih elemenata koji su kod klijenta bili odcepljeni
mehanizmom splitiga, a sada se u snu javljaju zajedno, ovo može značiti da je
reparativni process započet, i da neki nesvesni sadržaji isplivavaju na površinu.
Terapeut može ovaj material da iskoristi kako bi radio na reparaciji sa klijentom.

127
 Kako su snovi bazično egoistični, pacijent je uvek u njima, u mnogima se na jedan ili
drugi način, zapravo nalazi u situaciji terapeuta. Nije retka pojava da klijent u svojim snovima
projektuje svoje problem na terapeuta. Snovi koriste mehanizam projekcije da iskažu različita
osećanja i impulse koje nismo u stanju da otkrijemo direktno. Mehanizam obrtanja u
suprotnost važi i za snove koje klijent generalno doživljava kao prijatne. I Greenson ukazuje na
bitnost obraćanja pažnje na formu sna, jer “iako se velika pažnja poklanja sadržaju sna,
terapeut mora da ima u vidu i formu sna i razne tehnike kojima se san služi da izrazi nesvesne
porive. Terapeut bi stoga trebalo da obrati pažnju i na stil snevačevog opisivanja sopstvenog sna
kao i na opšte karakteristike.

Kada klijent u toku seanse govori o većem broju snova, na terapeutu je da utvrdi
povezanost između njih kao i na vezu između prezentovanih snova sa onima prikazanim u
seansi, ovo se odnosi na pristupanje tumačenju snova kroz seriju snova, slično Jungu, jer “san
može biti razumljiv samo ako se tumači u seriji snova” (Nastović, 2008). U snu koji klijent sanja
uvek postoji barem jedan element koji ukazuje na prošlu seasnu, što omogućava terapeutu da
uspostavi kontinuitet između seansi. Nekad će se u toku seanse pojaviti neki element sna koji
klijentu pre nije dolazio, ovo može da dovede do prepoznavanja i analize problema koji stoji
ispod, a sa kojim je klijent sada u stanju da se suoči. Jer materijal sna, negov manifestni sadržaj
nalazi se u predsvesnom, dok se sekundarnim radom sna i obradom, san opet ne potisne nazad
u nesvesno. Kako vreme prolazi i kako je klijent više upoznat sa radom, elementi sna će mu sami
dolaziti spontano. Raspon snova može da varira od značajnih događaja vezanih za život
pacijenta do fantazija ili tema o kojima on okleva da priča sa terapeutom. Ovo takođe uključuje
pacijentov stav prema terapeutu I terapiji.

Još jedna pojedinost ovde je da je ponašanje klijenta podjednako bitno kao i njegov iskaz
i komentari vezani za pojedini element sna. Terapeut ne donosi zaključke o pacijentovim
opaskama u slučajevima kada oni nisu sigurni u pojedine detalje vezane za san. Klijent često
može reći da je san apsurdan i to nam ukazuje na jednu bitnu pojedinost da u stvari to označava
da se dotična apsurdnost više odnosi na neku želju ili impuls u latentnom snu nego na sam san
ili njegovo značenje. U radu sa snovima u okviru analize veoma je bitno za terapeuta da ima na
umu da je material često prezentovan u vidu sličnosti ili paralela u okviru manifestnog sadržaja
sna.

Postojanje polariteta u nesvesnom zahteva da se elementi snova posmatraju sa

opozitornih gledišta, kao “voleti i biti voljen”, ili kao “voleti i mrzeti”, gledati u ili biti gledan u”,
napasti ili biti napadnut.

128
 7.3. Intervencije i interpretacije u tumačenju snova (Zoran B. Antić, ECP)

Prema Zoranu Antiću, čiji sam učenik, problem interpretacija zauzima

centralno mesto u teoriji psihoanalitičke tehnike. Antić se u svojoj publikaciji teorija tehnike
interpretacija u psihoanalitičkoj terapiji, u najširem mogućem smislu bavi problemom
interpretacija u psihoterapiskoj praksi nudeći sagledavanje ovog problema u najširem smislu. Mi
ćemo se ovde zadržati samo na mogućnostima koje nam intepretacije pružaju u radu sa
snovima, a one su široke, jer problem interpretacija je takodje i problem tumačenja snova. Cilj
ovog poglavlja je priikaže vrednost interpretacija u tumačenju snova, da ponudi operacionalne
modele, i operativne alate kojima se praktičar može koristiti kod tumačenja snova.
Interpretacije imaju najširu primenu u psihoterapijskom tretmanu, jer su one alati, sistem
uređenih principa čije upražnjavanje čini našu praksu regularnom, a mogući uspeh verovatnijim
(Antić. Z), Problematika interpretacija je široka tema, mi ovde nećemo ulaziti u problematiku
“interpretiranja interpretacija”, za to postoje posebi radovi i publikacije, od kojih sam jednu
pomenuo na početku, već ćemo se zadržati samo na taksonomskom izlaganju moguće
aparature kojom terapeut može dosledno da se koristi u praksi tumačenja snova, i eksplikaciji
veze između teorijskih stavova i praktičnih rešenja.

Definicija interpretacije prema merriam-webster rečniku glasi:

1. Rezultat interpretacije: Objašnjenje.

2. Određena adaptacija ili verzija dela, metode ili stila. ( mi bismo ovde dodali i iskaza).
3. Nastavna tehnika koja kombinuje činjenično sa sa stimulativnim eksplenatornim
informacijama.
4. Izjava koja nešto čini jasnim.

Interpretacija ima za cilj da:

1. Objasni ili iskaže značenje: prezentovano u razumljivoj formi

2. Da začne, u svetlu ličnog uverenja. Sud ili okolnost: Konstruktivna vrednost.
3. U umetničkoj terminologiji: Da ostvari, realizuje nesšto performansom ili režijom
4. Da deluje kao tumač između govornika različitih jezika

Interpretator je:

1. Onaj koji objašnjava ili izlaže.

129
 Pojam interpretacije u psihoterapijskom kontekstu postavio je Frojd, kod
njega interpretacija je postulirana kao “akt čiji je zadatak da utvrdi smisao nekog fenomena i da
ga učini razumljivim. San ima manifestni I latentni sadržaj, a zadatak teraputa je da iz latentnog
sadržaja utvrdi smisao, odnosno značenje celokupnog sna. Z. Antić ovako definiše ulogu
interpretatora: “Interpretator je, u takvom poimanju istraživač koji teži da nadje tumačenje
određene pojave za sebe, a ne za neku drugu osobu…koncept interpretiranja kao postupka koji
ima terapijsku cilj, čiji sadržaj i tok zavise od konkretnog pacijeta i njemu su upućeni Frojd
razvija tek kasnije….u svakom slučaju suština je da ono što je bilo nesvesno postane svesno.
Kako Antić dalje piše: “danas je epistemologija bitno drugačija i podrazumeva komunikaciju dve
osobe, uz učestvovanje njihove subjektivnosti, a lekovitost interpretacije leži u njenoj moći da
rasvetli istinu. Ideja da znanje može biti lekovito obnavlja izvesne elemente Sokratovog učenja”
(Antić, 1996). Što se tiče uloge terapeuta u terapiji Meninger kaže “terapeuti su tihi opserveri,
slušaoci, i samo povremeni komentatori”, dodao bih da kada komentariše terapeut se trudi da
interpretira

Naredne definicije u psihološkoj literaturi uglavnom se odnose na interpretaciju u užem smislu

(preuzeto od Z. Antića). Neke od njih su:

Greenson (Greenson, 1960) svoje odredbe usmerava na praksu:

“Interpretirati znači učiniti neki nesvesni fenomen svesnim. Preciznije rečeno, to znači učiniti
svesnim nesvesno značenje, izvor, istoriju, način ispoljavanja ili uzrok određenog psihičkog
zbivanja”. Negova definicija implikuje da su cilj interpretacije trajnije i na posletku trajne
promene u pacijentu.

Bibring (Beebring, 1954) ističe”interpretacija je glavna instanca u hijerarhiji terapeutskih

principa karakterističnih za analizu”. On takodje, kaže da ono što psihoanalizu razlikuje od svih
ostalih terapija su tehnike usmerene ka sticanju uvida, a to su klarifikacija i interpretacija.

Gil (Gill, M., 1954) smatra da je interpretacija jedini konačni razrešitelj terapije.

Rajkrof ( Rycroft, 1958) određuje cilj interpretacije, koji je “u proširenju pacijentove samosvesti,
obraćanju njegove pažnje na određenje ideje, osećanja sa kojima on nije direktno komunicirao,
ali koje su neosporno relevantan deo njegovog sadašnjeg psihološkog stanja. Ona ga informiše
o detaljima i odnosima unutar sveukupne konfiguracije njegove njegove sadašnje mentalne
aktivnosti”.

130
Arlou (Arlow, 1987) suštinu psihoanalize svodi na “nauku o umu” (science of mind), odnosno
discipline interpretacije, gde je verbalizovanje iste najspecifičnija karakteristikja terapeutove
delatnosti.

Prema našoj definiciji, interpretacije su verbalne prezentacije pacijentovih struktura, funkcija i

relacija, dobijene implikativniom postupkom, tako da se mogu demonstrirati u transfernom
polju ili širem terapijskom prostoru. Verbalne prezentacije uvek su deo komonukicije u širem
smislu (Antić, 1995, 1996a,1666b).

7.4. Osnovne intervencije u tumačenju snova

U zavisnosti od naše procene koja se tiče pacijentovih snaga Ega, odmaklosti terapije, faze u
kojoj se terapija nalazi, jačine radnog saveza i generalnog utiska o klijentu, možemo govoriti i o
osnovnim manevrima i intervencijama kojima se terapeut koristi u određenim situacijama, a i
prilikom tumačenja snova:

-Psihoedukacija (učenje, edukacija), vezano za prirodu snova i njihovo tumačenje. Spada

u informacione intervencije u klasifikaciji prema Rozenu (Rosen, 1974), odnosi se na
činjnicu da nedostaci izvesnih informacija u znanju pacijenta mogu zahtevati neke
pedagoške intervencije kako bi se pacijent pripremio za neku interpretaciju. U vezi sa
tim klijentima možemo reći sledeće:
a) Uvođenje osnovnog pravila- Kada klijent prvi put dođe na tretman, tokom
inicijalnog intervijua, valja ga obavestiti o osnovnom pravilu, treba mu reći da
može da nam govori o svemu što je u “trenutnoj žiži svesti” (Z. Antić), takođe
nam može govoriti o svjim snovima i sanjarenjima. Na primer možemo reći
”Snovi mogu pomoći kod razjašnjavanja onoga što se dešava izvan svesti,
tako da bi bilo veoma produktivno ako bi pokušao da se setiš sna i reći mi
nešto više o njemu”.
b) Klijent može biti sumnjčav po pitanju značenja sna, u smislu da ako ne zna
šta san znači neće da ga ispriča, ovo svakako može biti otpor, a naša prva
intervencija vezana za psihoedukaciju, kao i probna intervencija za ispitivanje
mogućeg otpora mogla bi da bude formulisana na ovakav način: Ne moramo
da znamo šta snovi znače da bismo mogli da radimo na njima, svakako bi bilo

131
 dobro kada bi san podelio samnom kako bismo zajedno mogli da razmišljamo
o njemu.
c) Kada kljent ima san koji želi da ispriča ali se koleba jer smatra san za
nepovezan i konfuzan, možemo učiniti ovakvu intervenciju: Kada tumačimo
san, sama priča vezana za san nije toliko važna koliko tvoje asocijacije na san.

-Pitanja o snovima- Ova intervencija spada u interlokutorne intervencije prema

Rosenu. Početak terapije je obično vezan za upotrebu instrumenata za sticanje informacija,
paralelno sa tim se na pacijenta čine neki svesni i neki nesvesni uticaji. O ovome Antć Zoran
ovako piše “Postavljanje pitanja pacijentu od strane terapeuta neizbežno je. Ova aktivnost
može biti veoma korisna, ako “terapeut stvarno želi da zna o čemu se radi”. U takvom
slučaju, postavljanje pitanja “ne samo da će biti korisno, nego neće biti ni štetno”. Po našem
mišljenu šta će se dogoditi sa efektom pitanja i odgovora na tok terapije nezavisi od
sadržaja pacijentovih odgovora, niti, u većoj meri od formalnih svojstava terapeutovog
pitanja, nego od toga da li terapeut ume da postavi pitanje sa istinskim htenjem da razume.
Ovakva odrednica ispisana na papiru, teško može da pomogne. Ona podseća na zahteve
Zen-Budističke praksem ili na pragmatiku ortodoksnog hrišćanstva. Tek kada se prođe
“period iskušeništva” u obuci terapeuta, ova verbalna designate mogu imati i materijalnu
vrednost…..da bi pitanje bilo ono što treba da bude, ono ne treba da zadovolji samo formu
upitne rečenice, već i da u psihodinamskoj dimenziji ne bude opterećeno nikakvom drugom
intencijom”, on u nastavku piše “posle par pitanja i indikacija usmerenih na istu oblast, i
sam pacijent će početi da razmišlja na određenu temu, ukoliko ga terapeut ne spreči u tome
svojim nestrpljenjem ili drugim preuranjenim kracima”.(Andić, 1999)

-Intervencije za razjašnjavanje- Gde terapeut traži od pacijenta potpunije objašnjenje ili

podsećanje o nekom sadržaju.

-Edukativne intervencije- Za popunjavanje praznina u klijentovom znanju.

-Poziv na asocijacije- Kada klijent ispriča san veoma je bitno da pitamo šta nas zanima, čak i ako
su u pitanju dugogodišnji klijent sa dobrim radnim savezom jer se dešava da analizanti često
izostavljaju neke bitne elemente sna i na nama je da pitamo ako osetimo da propuštaju neki
važan detalj. Često je ovde u pitanju otpor pa je veoma bitno uočiti ga na vreme i poraditi sa
klijentom na njegovim asocijacijama i ohrabrivati ga na iste. Kada imamo material sna, najpre je
neophodno explorisati sadržaj, postavljanjem nekih pitanja. Ovde terapeut može pitati sve što
mu nije jasno a tiče se materijala, kako bi neke aspekte dodatno rasvetlio. Na primer, može reći:
Ako sam dobro razumeo, govorio si o tome? Ovo je dobar način da teraput potencira neki
elemet sna koji se njemu čini bitan, postavljanjem ovakvog pitanja, fokusiran se svest klijenta na

132
dati elemnt, koji dalje možemo explorisati i kada sakupimo dovoljno materijala interpretirati.
Ako se u snu javljaju nepoznati likovi terapeut može da pita snevača da mu kaže nešto više o
njima. Ako smatra da san ima veze sa nekom životnom situacijom, može pitati klijenta da mu
kaže nešto više o toj situaciji. Kada je reč o pozivu na asociranje, ovde možemo pristupiti na više
načina, u zavisnosti od situacije i operativne taktike terapeuta. Recimo terapeut može reći : čini
mi se da si možda izostavio nešto bitno. Ili: imam utisak kao da mi nisi rekao sve detalje. Ili može
spustiti intervencijski deo za jedan nivo i pozvati klijenta na exploraciju određenog elementa
sna za koji mu se čini da je nešto izostavljeno, pozivom na eksploraciju terapeut fokusira svest
klijenta na određeni sadržaj u nadi da će pacijent da asocira i dodatno upotpuni sadržaj, bez
potrebe da terapeut interpretira sam nedostatak, ili otpor ka sećanju. Kada je reč o pozivu na
asociranje, ovde možemo reći: Na šta te podeća ovo? Ili Imaš li neku ideju šta bi to moglo biti?

Suportivne intervencije- koje se koriste kada procenimo da bi korišćenje elemenata sna za

otkrivanje nesvesnih nagona pojačalo anksioznost kod klijenta koju njegov ego nije u sanju da
metaboliše, pa na taj način postoji mogućnost ugrožavanja klijentovog psihičkog integriteta Iako
se u ovom pristupu pacijent ne ohrabruje da priča o snovima, ako se to spontano desi, moramo
proceniti da li bi i u kojoj meri tumačenje snova loše uticalo na pacijenta i njegove ego snage.
Uglavnom se ne analizira otpor već se uvažava pacijentovo izbegavanje dotičnih tema tako što
se podržava. Sličan pristup imamo i u kratkoj dinamskoj terapiji (Peter Sifeneos), gde se ne
obraća suštinska pažnja na analizu snova, ali ako iskrsnu tokom terapije mogu imati značaj,
shodno tome tumače se.

Otkrivajuće intervencije- se koriste kada mislimo da pacijent može koristiti san da nauči
nesto više o sebi i svom nesvesnom. Na ovom mestu focus je na analizi otpora, i tome se pridaje
velika pažnja. Koriste se sledeće tehnike:

a) Konfrontacija, koja ima za cilj da zainteresuje pacijeta za njegove mentalne

sadržaje. Odnosno da sa manje ili više pritiska usmeri pažnju na neki sadržaj
(Antić Z, 1996),
b) Klarifikacija- odnosno intervencija razjašnjavanja, (prema Rosenu),rasvetljava
pojedine elemente sna, dodatno bacajući focus na njih koja ukazuju da se dotični
element sna pojavljivao i ranije i sugeriše se moguća veza sa materijalima iz
nesvesnog. A odnosi se na parafraziranje i redefinisanje sa ciljem da se postigne
saglasnost u značenju pojedinih fakata. Ona je predvidjena za “uređivanje”
informacija, U procesu klarifikovanja očekuje se da pacijent postepeno premeosti
razliku između interpretacije i samointerpretacije, poželjno je da se tokom

133
 interpretacije ne unose novi interpretacijski elementi, sve dok se kompletno ne
elaborira material koji je već prisutan u terapijskom polju (Antić Z, 1996)
c) Dešifrovanje i dekodiranje (spada u translacione intervencije, prema Rosenu)-
na primer zagonetke u snovima, dokazi kriptomnezičkih opservacija, očigledna
značenja omaški.
d) Interpretacija sna – koja nudi objašnjenje o mogućem smislu sna, i nesvesnoj
motivaciji sna.

7.5. Osnovne interpretacije u tumačenju snova

Na samom početku moramo naglasiti da se u praksi mi ne bavimo

taksonomijom interpretacija i njihovim razgraničavanjem, ali je za praktičara korisno da ima
jasna razgraničenja o svojim instrumentima (Antić, 1996). Kod tumačenja snova ne postoje neke
posebne, specifične interpretacije, interpretacije se bave rasvetljavanjem nesvesnog materijala,
san kao izraz nesvesnog jeste material koji se u praksi koristi kao bilo koji drugi material koji se u
tretmanu interpretira. Svaka interpretacija koja se koristi van konteksta tumačenja snova može
da se koristi u kontekstu tumačenja snova. Međutim, terapeut će se u tumačenju snova nekim
intrpretacijama češće služiti, nego nekim drugim, s obziraom na “specifičnu prirodu” fenomena
kojim se bavi, a to je san. Cilje ovog poglavlja je da upravo te interparetacije izložimo, kako bi
praktičar bio svestan kojim instrumentima raspolaže prilokom tumačenja snova.

Osnovni metod rada ovde biće taksonomsko izlaganje interpretacija koje potiču iz različitih
klasifikacija, šire o klasifikacijama interpretacija videti u teorija tehnika interpretacija u
psihoanalitičkoj psihoterapiji (Antć, Z, 1996) i njihovo stavljanje u kontekst situacije tumačenja
sna i ostalih fenomena koji se mogu javiti oko ove analitičke situacije, a na neki način su u vezi
sa snovima.

1. Finalne interpretacije- (Bernfeld, 1932)- otkrivaju svrhu ili intenciju određene akcije,
povezujući lanac zbivanja u lični intencioni kontekst osobe. Svaka radnja, smptom,
fantazija, u relaciji sa skrivenom željom, a ova sa odgovarajućim instiktom. Stoga svaki
put interpretacija ide sličnim redom. Ovo se takođe odnosi i na snove koji su izraz
nesvesne motivacije, želje koja je povezana sa instiktom. Finalna interpretacija u

134
 kontekstu snova odgovarala bi, možda najdubljem nivou tumačenja sna, na ličnom
nesvesnom nivou, prema Frojdovoj teoriji, i povrzivsnje sa osnovnim, krajnjim
dinamskim sliama koje su na snazi.
2. Interpretacija otpora (Meninger, 1963)- rasvetljavaju izvore, motive i manifestacije
zapreka u terapijskom procesu. U kontekstu snova terapeut koristi ovu interpretaciju
kako bi interpretirao klijentov otpor, prema donošenju snova, analizi snova, preteranom
iznošenju snova, intelektualizaciji sadržaja vezanih za san, neprihvatanje interpretacije
sna, zaboravljanje snova, ili želju da san pročita sa papira.
3. Interpretacije transfera (Meninger, 1963)- osvešćuju odnos pacijent-terapeut, a na
osnovu tog odnosa, kasnije i sve druge značajne objektne relacije koje pacijent
uspostavlja. Ovu interpretaciju terapeut koristi kada klijent ima san koji praktičar tumači
kao da ima veze sa transfernim odnosom u tretmanu, da osvesti njihov odnos za čiji
kvalitet postoje naznake u snu.
4. Interpretacije sadržaja (meninger , 1963)- razmatraju simptome, emocije, fantazije,
sećanja, doživljaje, radnje, i uopšte bilo koji materijal koji pacijent sasopštava. Ovo važi i
za snove koji su izraz nesvesnog i čiji sadržaj treba biti protumačen i priveden u svesno.
5. Probna interpretacija- (N.Tadić, 1992)- ispituju moguću verovatnoću tačnosti. Ovakva
interpretacija može se koristiti na tumačenje bilo kog materijala pa samim time i sna.
Posebno je značajna kada je tretman na početku i kada terapeut ispituje kapacitete Ega
za proradu, i asimilaciju. Terapeut ako mu klijent izloži neki san na početku. Sem što će
se pitati kakva je inicijalna vrednost sna, može iskoristiti ovu intervenciju da protumači
neki element sna i vidi kako klijent reaguje na interpretaciju. Treba opet naglasiti da ovo
može da važi i za bilo koji drugi materijal u tretmanu.
6. Tolerancijska tumačenja (N Tadić)- imaju za zadatak poroširenje kapaciteta opterećenja
novim emocijama i sadržajima. Kako se ovo može odnositi na san? Recimo terapeut
tumaći neki element sna, koji možda još uvek nije u potpunosti u presvesnom. Podiže
interpretacijski nivo za jedan stepen, i uvodi u svest nove sadržaje.

Ovde ću dati jedan primer iz prakse. Klijent koji je veoma anksiozan, koji ne
trpi anksioznost i poteže za raznim supresorima anksioznosti, čiji je osnovni problem
kastracioni strah, na seansu donosi san o putovanju sa njegovom sestrom u nepoznate
predele, koji ga podesećaju na detinjstvo. Međutim u snu ih napadaju razbojnici i oni beže,
njegova sestra u rukama ima makaze i deluje opasno i on okleva da li da joj pomogne. U
osnovi leži strah da ga sestra ne kastrira jer je u realnosti očeva miljenica i on se zbog toga
oseća kao da mu oduzima muškost, jer ima duboku pretpostavku da to zalužuje time što je
muško i prvo dete. Imajuću u vidu da je kapacitet za toleranciju anksioznosti smanjen, nisam
bio u mogućnosti da odmah adresiram njegov kastracioni strah čije tumačenje bi možda
dovelo do pojačanja anksioznosti zbog osvešćivanja osnovnog konflikta. Cilj je bio najpre
jačanje kapaciteta za podnošenje anksioznosti. Rekao sam klijentu da „u snu deluje kao da

135
 se plaši sestre na neki način“, (u realnosti je rekao da je sa njom u odličnom odnosu, često je
hvalio njene uspehe, i opravdavao je zašto razume njenu poziciju miljenice). Ovime nisam
interpretirao krajnji konflikt već samo jedan elemet konflikta a to je strah od sestre. Klijent je
promislio o tome, i u sledećim seansama smo pričali o njegovom „strahu“ koji se zatim
pokazao kao strahom maskirani bes prema sestri.

7. Simboličke interpretacije ( Sandler, 1992)- bave se hermeneutikom simbola. Jezik snova

je simboličan, kad god klijentu tumačimo neki simbolični dogadjaj ili simbol iz sna,
služimo se simboličkom interpretacijom.a
8. Dogmatske interpretacije (N. tadić ,1996)- nastaju kao posledica terapeutovog neznanja
ili još većih problema.
9. Samointerpretacije (Wolberg L, 1977)- One su veoma značajne zbog toga što
predstavljaju meru uspešnosti zajedničkog rada, pacijenta i terapeuta: kada pacijent
postane sposoban da čini svoje sopstvene interpretacije to je najbolji indikator
uspešnosti terapije. Ovo važi i za snove , kada je klijent u stanju da sam tumači svoje
snove, to je značajan pozitivan indikator napredovanja u razvoju.

Kada terapeut interpretira ili čin bilo šta drugo taj trenutni postupak ima svoje uticaje na sva
sledeća zbivanja. (Antić. Z), ali takođe je bitno opet istaći da je slušanje klijenta podjednako
bitno. Ako terapeut ne sluša već u glavi smišlja sta će klijentu reći, ili je uplašen da neće da
razume material koji mu klijent iznosi, možda čak i kontratransfrerno nije svestan da određeni
material koji mu klijent iznosi bude u u njemu emocije kojima ne želi da se bavi, vrlo verovatno
neće imati jasnu predstavu o dešavanjima, a time će interpretacije biti samo delimično tačne ili
čak pogrešne. M Renton (usmeno saopštenje, navod prema Z. Antiću, 1996) ističe da je
značajno naučiti slušati pacijenta, razumeti šta ona ili on stvarno kažu. Ako terapeut to ne ume,
on lako unese svoje sopstvene zamišljaje u material i tumači ono što pacijent nije rekao, mislio,
osećao umesto da razume stvarnu, originalnu poruku pacijenta. Ukoliko terapeut koristi
instrumente bez dovoljne metodološke osvešćenosti on može da, usled neukosti ili neveštine,
čak natera pacijenta da ovaj izgovara ono što stvarno ne misli i ne oseća, pa se tada u navodnu
terapiju uključuje igra najrazličitijih nesvesnih motiva dva učesnika, sa svakojakim mogućim
ishodima. Ne postoji metodološko pravilo, niti tehničko uputstvo koje bi moglo da zameni
praktičnu obuku terapeuta. Ali je ,upravo zbog prakse, neophodno posedovati i razjašnjene
pojmove. U tome je značaj predhodno pominjanih teorijskih odrednica (Antić Z, 1996). Lično
smatram da je tumačenje snova najteža oblast za savladavanje u celokupnoj dinamskoj tehnici,
ovo obuhvata i aspekt interpretiracija, i tehničke parametre. Greensonove sugestije bile su mi

136
od velike pomoći u praksi, jer je njihova sistematizacija potpuno u skladu sa psihodinamskim
pristupom. Ono što tumačenje snova čini toliko teškim je činjenica da zahtevaju jedinstvenu
mešavinu poznavanja višeslojnih modela emocionalnog razvoja i mentalnog funkcionisanja. Ovo
poznavanje teorije, mora biti kombinovano sa što je više moguće kliničkog iskustva, a sve to
mora biti produbljeno imaginativnim špekulacijama od strane terapeuta. Imam utisak da je
imaginacija ovde najteži element da se nauči, ali mi se čini da i ona može da se nauči do
određenog nivoa.

Na ovom mestu bih samo pomenuo i značaj analize i samoanalize snova terapeuta.
Terapeuti kao i ostali ljudi sanjaju svake noćin, neki terapeuti im pridaju veći značaj dok im neki
pridaju manji značaj. Lična vrednost snova već je poznata, time smo se opširno bavili do sada.
Tumačenjem naših sopstvenih snova možemo ubrzati lični proces razvoja, možemo pojačati
naše znanje o simbolima i da pojačamo intuiciju, i možemo iz prve ruke učiti o mehanizmu sna,
smatram da je bitno ovo osvestiti, jer je velika verovatnoća da će terapeuti koji pridaju mali
značaj svojim snovima isto tako pridavati mali značaj snovim klijenata, i time zaobići “kraljevski
put u nesvesno” kojim je ne zaboravimo išao i sam Frojd., I načijem temelju je izgradio
psihoanalizu. Čitati o tumačenju snova a sam ih ne tumačiti i nemati kulturu snevanja, isto je
kao slušati o filmu a nikad ga ne pogledati ili slušati o eksperimentu nasuprot prisustva samoj
eksperimentalnoj situaciji. U kontekstu rada sa klijentima, to je isto kao i unajmiti vodiča da nas
vodi na planinski vrh na koji ni sam nikad nije bio, katastrofa je zagarantovana. Međutim,
mnogo bitije za psihoterapijski rad je ,šta nam snovi mogu reći u vezi naših klijenata?
Povremeno se mogu javiti snovi vezani za naše klijente, terapeut je dužan da ih uzme u obzir i
protumači detaljno. U ovome mu može pomoći supervizor ili lična terapija, a zaista je nephodno
imati praksu dnevnog tumačenja snova kroz samoanalizu. Snovi vezani za klijente mogu nam
pomoći da osvestimo kontratransferna osećanja prema klijentima, mogu biti od pomoći
prilikom osvešćivanja nekih zanemarenih aspekata tretmana, mogu nas upozoriti na nešto što
se tiče klijenta, kao i izroditi ingeniozna rešenja za neke naigled nerešive situacije u tretmanu.
Nepridavanje značaja snovima danas nije pitanje znanja ili ne znanja terapeuta, jer su danas sve
informacije dostupne na internet, da do njih može doći svako, već je pitanje koje se tiče straha
od nesvesnog, istog onog straha, na koji je ukazivao Frojd pre tačno sto godina. Nemojmo se
zavaravati da se danas više ne bojimo našeg nesvesnog, taj primordijalni strah uvek je bio i uvek
će biti prisutan, jer je nesvesno nešto nepoznato čoveku, a samim tim i razlog za strah. Terapeut
bi više nego bilo ko drugi trebao da ima psihonautsku sklonost ka istraživanju nesvesnih dubina,
a san je tu “najbolji prijatelj” i saveznik, kako u svojoj tako i u analizi klijenata.

Na samom kraju svakome bih preporučio knjugu koju je napisala Karen Hornaj (Caren
Horney) poi menu samoanaliza (Self-Analysis), u kojoj su prikazane osnove samoanalize. Iako
ovde u pravom planu iskače epistemološki problem, o mogučnostima samoanalize i njenim
ograničenjima, kao i njena ograničenja koja Caren H. obrazlaže kao “bilo koji faktor koji

137
smanjuje ili paralizuje podsticaj osobe da se uhvati u koštac sa sobom jeste moguće ograničenje
samoanalize”, ona je odličan dodatak terapeutskoj praksi.

7.6. Deduktivni levak

Prilikom svakog procesas zaključivanja od opšteg, pojedinačnog ka specifičnom služimo

se dedukcijom, prilikom pretpostavke da principi koji važe za jedan slučaj važe i za sve slične
slučajeve, služimo se indukcijom. Psihoterapeut se ponekad služi jednim a ponekad drugim, a
najčeće simultano. Kada specifične teorije, pretpostavke i tehnike primenjuje u praksi on
pretpostavlja da su te teorije opšti fenomeni, koji se zatim u svetlu specifičnog slučaja uvek
iznova dokazuju. Kod tumačenja snova prisutno je i jedno i drugo. Drugim rečima, tehnike koje
terapeut koristi induktivne su. A pokušaj da razume san klijenta deduktivan je. Deduktivni levak
je slikoviti prikaz kako bi jedan proces tumačenja sna tokom tretmana generalno mogao da
teče. Iskreno se nadam da će ovaj prikaz biti od koristi i olakšati praktičarima rad na tumačenju.
U tumačenju postoje neka opšta pravila isto kao što postoje specifična pravila, u zavisnosti od
slučaja do slučaja, gde je na proceni praktičara kako će i kojim redosledom postupiti. Kada nije
siguran šta da radi, ili nije siguran da dovoljno razume klijentov san, ne treba se odmah zaletati
u tumačenje, uvek je bolje najpre ponuditi eksploraciju sadržaja, koliko god je neophodno, sama
exploracija pomoći će i klijentu i terapeutu, i pripremiće klijenta za interpretaciju. Više puta u
praksi mi se dešavalo da ne razumem klijentov san, eksploracijom sadržaja, lagano sam ulazio u
asocijativni metod sa klijentom, što je gotovo uvek bilo odvoljno da se dođe do nekog zaključka.
Dešavalo se par puta i to da je san koji sam sanjao u toku nedelje bio odgovor na san klijenta
koji naprošloj seansi nismo mogli da razumemo, nesvesno kao “misleće” se i ovde pokazalo kao
neverovatan izvor potencijala. Terapeut koji je dobro naučio da prati svoju intuiciju i osećaj,
biće u prednosti kada se radi o tumačenju snova, jer upravo pomoću ovakvih procesa poniranja
u sebe možemo protumačiti nešto što je i samo došlo iz takvih dubina (nesvesnog). Mi ne treba
uvek da se trudimo da logikom i rezonovanjem razumemo klijentove sadržaje, pogotovo one
koji se tiču snova. Logika ima svoj značaj u mnogim pogledima, kao i intuicija i terapeutiv
kontratranferni doživljaj. Radeći ovaj rad došli smo na ideju da napravio jedan prikaz procesa
analize sna u tretmanu, koji će u sebi objedinjavati sve do sada rečeno. Ovakvi prikazi u
psihoanalitičkoj literatru nisu retki, ali nisu ni preterano česti, a svakako mogu biti od pomoći
kod sistematizacije znanja, tehnika i postupaka. Ovakav prikaz samo je pokušaj slikovite

138
sistematizacije svega do sada rečenog, i njegov značaj tolikje koliko je od pomoći čitaocu. Ideju
da napravim ovakav shematizam, dobio sam od mog profesora Dr Zorana Antića, preko
shematizama koje je on pravio, i koji su mi dosta pomogli da sistematizujem neke koncepte. U
principu svaki praktičar bi trebao da ima naviku da pravi ovakve prikaze, jer su se pokazali kao
izuzetno velika pomoć kod sistematizacije obimnih teorija i činjenica, ipak slika govori više od
hiljadu reči.

Figura 4: Prikaz deduktivnog levka

139
 8. Završni komentar

Hermeneutika snova u psihodinamskom procesu, kako glasi naslov ovog rada, je pokušaj
prikaza i analize fenomena sna, sa fokusom na problem shvatanja fenomena sna u različitim
disciplinama, najšire rečeno, i pokušaj ukazivanja na različite kontekste u kojima se ovaj
problem javlja. U pristupu smo se delimično usudili da izađemo iz mišljenja u uskim stručnim
okvirima u multidisciplinarni prostor dijaloga, pokušavajući da izgradimo nove mostove izmedju
njih ali u većoj meri ukazivajući na već postojeće mostove. Problem fenomena sna deluje
različito iz pozicija kulturoloških tekovina, antropologije, filozofije, kontemplativnih disciplina,
psihologije, psihoterapije, teologije, fenomenologije, kvantne fizike. Svaka od ovih disciplina
kreće od različitih misaonih odrednica i uvida. Sa tačke tradicije ovom fenomenu pristpa se
lično, i ličnosno, ceo čovek upleten je do krajnjih granica subjektivnog posmatanja. Sa filozofske
tačke gledišta preovladava težnja ka objektivnom čistom iskustvu, za razliku od od
fenomenoloških i duhovnonaučinh pristupa fenomenu sna. Skok u objektivnoj istraživačkoj
paradigmi u pristupu mentalnim stanjima, ogleda se u njihom pokušaju prirodno naučne
rekonstrukcije tradicionalnih pojmova, kroz explikacije putem neuralnih korelata ili biohemijskih
korelata. Ovo je modernu filozofiju još više podstaklo da traga i ukaže na subjektivni kvalitativni
doživljajni aspekt svesti koji se tvrdokorno opire kvantifikaciji i objektivizaciji. Teorije koje su

140
utemeljile velike dubinsko psihološke pravce, imale su za cilj da povežu ova znanja i
sistematizuju ih, u čemu im je sjajno poslužila mogućnost da neposredno ispitaju i promatraju
date fenomene, povezujući ih u koherentnu praksu. Cilj ovog rada nije samo pokušaj da opet
prođemo taj put, uz poneki skok, što kvantni što onaj koji se ogleda u o ograničavanju na
određenu problematiku, već smo težili i sistematizaciji praktičnih znanja koja su krucijalna u
delatnost terapeuta. Problematika vezana za snove prisutna je i u psihoterapiji, pre svega kao
praktični problem komunikacije i razumevanja, koji se prevazilazi u praktičnoj ravni, raznim
komunikacionim veštinama i operativnim tehnika, koje su formirane na osnovu ličnog iskustva u
ličnom dijalogu sa klijentima, i koje se temelje na naučnim principima operacionalizacije.
Takođe ovo se prevazilazi i razvojem terapeutovog kapaciteta za empatiju, intuiciju,
opservaciju, i sposobnosti “da se bude sa klijentom” i negovim iskustvom. Takođe smo videli da
je osvešćivanje (povećanje opsega svesti), šta god to suštinski značilo (problematika filozofije
svesti), ponekad igra bitnu (ako ne i glavnu) ulogu, u većini psihoterapijskih pravaca. Ovde je
moguće prepoznati pojmove koje je uvela filozofija duha I ljudske svesti, na čemu joj večno
hvala. Izučavanje filozofije terapeutu neće doneti konkretne instrumente za rad, ali će svakako
dobiti psihički, misaoni aparat koji će biti kadar da takve jedne instrumente ne upotrebljava
mehanički i zanatski u praksi. Poznavanje fenomenoloških odrednica takođe je značajno u
smislu da praktičar izgrđuje kapacitet za poimanje specifičnih odnosa bivanja sa iskustvomm
koji odgovara “kako je biti” u uglu gledanja na svest, koji nije ništa manje značajan od modusa
činjenja, koji korelira sa “šta radi” uglu gledanja na svet. Ovo se sastoji u terapeutovom
genuinom empatijskom prisustvu sa kljijentom i njegovim iskustvima, koji je osnova odnosa koji
se između njih uspostavlja i u kome se odvija ceo terapijski proces. Odnos ima primat nad
specifičnim terapijskim protokolima, intervencijama i tehnikama kao prediktor uspešnosti
terapije, ali ni ove druge nisu zanemarljive jer od nih zavisi krajnji domet psihoterapijskog čina.
Instrumentima i tehnikama dugujemo nepohodnu objektivnost, kao i ustaljenost prakse (Z.
Antić), međutim treba imati u vidu da se problem zaista uviđa tek kada se pozabavimo
domenom subjektivnog ljutskog iskustva, kao što je primer ne samo u psihoterapiji, već i u
kontemplativnm praksama kao i umetničkim praksama, stoga je napor terapeuta da shvati i
objasni drugo ljutsko biće, sličan naporu umetnika, ali tamo gde se umetnik zaustavlja terapeut
traba da počne. Nemogućnost potpunog znanja o unutrašnjem svetu drugog bića na osnovu
spoljašnjih manifestacija je večno prisutan problem koji večno iznova i iznova iskrsava, ne samo
kao problem teorije, već i kao problem prakse. Psihoterapija je kao pre svega praktična nauka
napravila značajan napredak u ispitivanju subjektivnog iskustva, ali kroz istoriju često je ostajala
u okviru svoje škole. Savremeno konstituisanje psihoterapije kao interdisciplinarne nauke
posebno je bitan zadatak u budućnosti radi osvešćivanja partnerstva između različitih naučnih
skola.

Ono što nam poručuje san nije uvek ugodno ali je uvek korisno. Nažalost nije retko da
svesni deo ličnosti neće ili ne može da prihvati poruke koje dolaze iz mudrijeg dela snevača,

141
odnosno iz njegovog nesvesnog dela ličnosti. Otuda Ferenczijeva (Ferenczi) poznata misao da je
neugodno prihvatiti realnost, a još neugodnije ako je ne prihvatimo, može da se odnosi i na
snove. (navod prema Nastović, 2008).
Značaj snova i tumačenje snova nemerljiv je za psihoterapiju bez obzira na eventualna
osporavanja koja su s vremena na vreme ranije u nauci bila prisutna. Snovi pre svega imaju
funkciju i značaj u pojedinačnoj psihi, koja je snovima vidno obogaćena. Današnji čovek,
evropske zapadnjačke mentalne konstrukcije, i duhovne tradicije, nedostatkom
kontemplativnie culture, slabo obraća paznju na svoje snove, a često ih smatra apsurdnim i
nebitnim. Moramo prihvatiti činjenicu da mi nismo “sanjačka civilizacija”, iz razloga što je
kultura sanjanja svedena na pojedinačne retke slučajeve. Zapadni čovek, po pravilu, orjentisan
je prema spolja, a retko ka unutra. Tj. Ka svom doživljajnom iskustvu. Suočavanje sa nepoznatim
stvarima pre će ga učiniti nervoznim nego radoznalim. Nedostatak unutrašnje simbolike usled
usmerenosti prema spoljašnjim materijalnim vrednostima kao rezultat ima neku vrstu krize
ličnosti. U tom smislu spoznaja individualnog, kolektivnog i familijarnog sloja nesvesne psihe,
preko sopstvenih snova, vodi sa jedne strane spoznaji svoje ličnosti, što sa druge strane vodi ka
postepenom obogaćivanju života višim smislom i ka integraciji ličnosti. Nesumnjivo je da
tumačenje snova pruža višestruke mogućnosti jednoj ličnosti. Prema Jungu neprotumačen san
je samo događaj, dok tumačenjem postaje pravi doživljaj. (Jung). Svakom ostaje na savesti da
spozna ili ne dubinske slojeve vlastite duše, i da u skladu sa tim dosegne doživljaj koji će mu
pomoći da svet oko nas i unutar nas sagleda na jedan celovitiji i realniji način.

142
Reference

Sigmund ,F.(1976).-Uvod u Psihoanalizu; Matica Srpska, Beograd.

Sigmund , F.(1976).- Tumačenje Snova I; Matica Srpska, Beograd.

Sigmund, F.(1976). - Tumačenje Snova II; Matica Srpska,Beograd.

Nastovic, I. (2000). Psihologija snova I njihovo tumacenje. PROMETEJ Novi Sad.

Nastovic, I. (2015). Uvod u dubinsku psihologiju. PROMETEJ Novi Sad.

A.Sugarman, R.A. Nemiroff, D.P. Greenson-The Tehnique And Pratice Of

Psychoanalysis,International Universities Press, 1992

Gabbard G.O. (2010). Long-Term Psychodynamic Psychoterapy. American Psychiatric Publishing,

Inc.

Antic, Z. (1996). Teorija tehnike interpretacija u psihoanalitickoj terapiji. Univerzitet u Beogradu,

specijalisticki rad.

Popovic Milan, Jerotic Vladeta (1984). Psihodinamika I psihoterapija neuroza. NOLIT Beograd.

Kachele, Thoma. (1991) Psycho-analitic practice.

Fenichel, O. (1961). The psychoanalytic theory of neurosis. W.W. Norton and Company, Inc.
New York.

143
Sifenos, P. (1987). Kratka psihoterapija I emocionalna kriza. Biblioteka psiha, Zagreb.

Lilie, W. (2014). Dream Analysis in Psychchotheraphy. International Psychotherapy.

Donald, M. (1984). Dream Life ; A Re-examination of the Psychoanalityc Theory and Technique.
The Harris Meltzer trust, Karnac books, London.

Ella Freeman ,S. (1937). Dream Analysis. Karnac books, London.

Carl. G.J.(1971). O psihologiji nesvesnog,Matica srpska, Beograd.

Carl. G.J. (1971). Praksa Psihoterapije: priloyi problem psihoterapije I psihologije transfera.
Kosmos izdavastvo – Beograd.

Carl. G.J. (1998). Psychologie und Alchemie. Narodna knjiga, ALFA.

Carl. G.J. (1964). Man and his Symbols, FERGUSON PUBLISHING, America.

Ernst. A.(1967). San I tumačenje snova, Matica hrvatska, Zagreb.

Leopold, C; Philiph, M; James, D.(1979).Clinical Perspectives on the Supervision oi

Psychoanalysis and Psychotherapy, Springer Science+Business Media, LLC, New York.

Milivojević, Z.(2008). Emocije; psihoterapija i razumevanje emocija, Psihopolis institute, Novi

Sad.

Allan, J,H.(2002). Dreaming: A Very Short Introduction, University press, Oxford.

Etchegoyen, R.H. (1991). The fundamentals of psychoanalytic technique. Karnac Books, London-
New York.

Kelly, B.(2008). Dreaming in the World’s Religions, new york university press,New York and
London.

Kelly, B.(1999).Visions of the Night Dreams, Religion, and Psychology, State University of New
York Press, Albany.

Kelly, B.(2009). Dreaming in Christianity and Islam; Culture, Conflict, and Creativity, RUTGERS
UNIVERSITY PRESS NEW BRUNSWICK, NEW JERSEY, AND LONDON.

Robert A. Nemiroff, Alan Sugarman,Alvin R.(2016). On Loving, Hating, and Living Well The Public
Psychoanalytic Lectures of Ralph R. Greenson, Karnac Books, London

Robert David, S.(1983). A PHENOMENOLOGICAL EXPLICATION OF DREAM INTERPRETATION

AMONG RURAL AND URBAN NGUNI PEOPLE; Thesis, Rhodes University,

144
Joan, S.(2008). ELEMENTS OF DREAM INTERPRETATION: Laying the foundation of a basic model
for clinical practice, Rhodes University, Grahamstown.
Medard, B.(1882). PSYCOANALYSIS AND DASEINSANALYSIS, DACAPO PRESS, NEW YORK .

Ferenczi, S.(1994). First Contributions to Psycho –Analysis, Karnac, London, New York.

Ferenczi, S. (1927). FURTHER CONTRIBUTIONS TO THE THEORY AND TECHNIQUE OF PSYCHO-

ANALYSIS, BONI AND LIVERIGHT PUBLISHERS, NEW YORK.

Bion, W.R, (1984). ATTENTION AND INTERPRETATION, Karnac, England

Bion, W.R. (1963). ELEMENTS OF PSYCHO-ANALYSIS, WILLIAM HEINEMANN MEDICALBOOKS,

LIMITED LONDON.

Bion, W.R. (1965).Transformations CHANGE FROM LEARNING TO GROWTH, WILLIAM

HEINEMANN MEDICALBOOKS, LIMITED LONDON.

Popovic, V.B. (2002). Bukvar teorije licnosti. Beograd.

G. William Domhoff.(1996 )EMOTIONS, PERSONALITY, AND PSYCHOTHERAPY;Finding Meaningin

Dreams-A Quantitative Approach. University of Delaware, Newark, Delaware.

Rachel, B. (2002).THE MEANINGOF THE DREAMIN PSYCHOANALYSIS, State University of New York
Press, Albany.

Sugarman, A; Nemiroff, R.A., Greenson, D.P.(1992) -The Tehnique And Pratice Of

Psychoanalysis,International Universities Press.

Benjamin J, S (Editor), Virginia A. S(Editor).(2000). Kaplan & Sadock's Comprehensive Textbook

of Psychiatry (2 Volume Set),Lippincott Williams & Wilkins Publishers; 7th edition

Jaspers, K.(1957). PLATO AND AUGUSTINE, A Harvest Book A. Helen and Kurt WolffBook
Harcourt, Brace &Wor1d, Inc., New York.

Karl , P.(1990). A world of propensities,Thoemmes Press, England

Karl , P.(2005). The Logic of Scientific Discovery, Taylor & Francis e-Library.

Karl, P.(1982). Quantum Theory and the Schism in physics, Rowman and littlefield, Totowa, New
Jersey.

Suziki, D.T; Fromm, E.(1964). Zen Budizam i psihoanaliza, Nolit, Sazvežđa, Beograd.

145
Erih, F. (2015). Umeće slušanja, Nova knjiga,Beograd.

Erih, F. (2015). Psihoanaliza u religija, Nova knjiga, Beograd.

Erih, F. (1984). Veličina i granice Frojdove misli, Naprijed, Zagreb.

Erih, F.(1980) . Kriza psihoanalize. Naprijed, Zagreb.

Gadamer, H.G.(1976). Hegel's Dialectic, Five Hermeneutical Studies, New Haven and London
Yale University Press, New Haven, Connecticut.

Gadamer, H.G.(1987). Istina i metoda; osnove filozofske hermeneutike, Veselin Masleša,

Sarajevo.

Jerome.V.(2015).Gadamer and the Transmission of History; The Infinity of the Dialogue, Indiana
University Press, Indiana.

Chris, L; Niall, K.(2011). The Gadamer Dictionary, Continuum, New York.

Francis J; Mootz,and George H.(2011). Taylor Gadamer and Ricoeur; Critical Horizons for
Contemporary Hermeneutics, Continuum, New York.

Brian,T.;HENRY, I.V. (2010). A Passion for the Possible;Thinking with Paul Ricoeur, Fordham
University Press, New York.

Steven, F.K.(1992). Dreaming in the Middle Ages, Cambridge University Press, USA.

Platon,.(2013). Država,Dereta, Beograd.

Aristotle-On the Soul- Universal download edition

Hesiod.(2008). Teogonija, Grafičar, Podogorica.

Hodorovski, A. (2020). Metagenealogija. ARETE Beograd.

Florenski, P. (1990). Ikonostas. Jasen, Niksic.

Hamvas, B. (2012). Scientia Sacrat, Duhovna bastine drevnog covecanstva 1. Draslar Partner.

Hamvas, B. (2012). Scientia Sacrat, Duhovna bastina drevnog covecantstva 2. Draslar Partner.

Frankl, V. (2001). Bog podsvesti, psihoterapija i religija. IP ‘ZARKO ALBULJ’ Beograd.

Caren, H.(1942). Self-analysis,Norton.

146
Micio K. (2008). Fizika nemoguceg. Heliks, Smederevo.

Alfred, N.E.(1948). SCIENCE AND THE MODERN WORLD, FIRST PELICAN MENTOR BOOKS
EDITION, The New American Library ot World Literature, Inc, New York.

Alfred, N.E. (1978). Prosess and the reality; an essay in cosmology, THE FREE PRESSA DIVISION
OF MACMILLAN PUBLISHING CO., INC. NEW YORK.

David, B.(2000). Wholness and implicite order, Routledge Classics, Routledge

11 New Fetter Lane.

David, B; Basail, H.(1993). Undivided universe; an ontological interpretation of a quantum

theory, Routledg.

Heisenberg, W.(1958). Physics and Pilosophy; The revolutinon in modern science, Harper and
Brothers Publishers, New York.

Jason , B. (2013)Discrete Structures and Their Interactions, CRC Press Taylor & Francis Group,
New York.

Petrović. G.(1998). Logika, zavaod za udžbenike, Beograd.

Mihajlo, S.(2020). Savremena aporetika svesti u starogrčkoj dijalektici uma; poglavlje; Jezik
ispod površine, (master teza). Univerzitet u Nišu, Filozofski fakultet, Predstojeći, 2020, Niš.

Djuro, D. Sveto pismo staroga novoga zavjeta. Biblijsko drustvo Srbija I Crne Gore, Beograd.Sv.

Jovan Lestvičnik.(1997). Lestvica, drugo ispravljeno izdanje, manastir Hilandar. Atos.

Zbornik.(2009) Dobrotoljublje I tom (Filokalija), Manastir Hilandar, Sveta Gora.

Zbornik.(2016) Dobrotoljublje II tom (Filokalija), Manastir Hilandar, Sveta Gora.

Ali Riza Karabeg; komentar Enes Karic.(1991). Kur'an, August Cesarec, Zagreb .

Georgije, М. V.(2017). ANALYTICAL PSYCHOLOGY IN THE LIGHT OF MODERN HERMENEUTICS ;

(Doctoral Dissertation), Beograd.

Vladislav, P.(1999). Aksiologika ili logička argumentacija vrednosti, Zavod za udžbenike I

nastavna sredstva, Beograd.

Vjekoslav, A.(1984). Teorijske osnove hermeneutike, filozofski fakultet, Rev. za sociologiju, Vol.
XIV (1984), JVs 3—\ : 191—200, Izvorni znanstveni rad, UDK 167.7:316, Zagreb.

Huber, I.(2015). Problem svesti u filozofiji duha i psihoterapiji, UNIVERZITET U NOVOM SADU

147
Christian, R.(2018). Dream Content Corresponds With Dreamer’s Psychological Problems and
Personality Structure and With Improvement in Psychotherapy: A Typology of Dream Patterns in
Dream Series of Patients in Analytical Psychotherapy, Catholic University of Applied Sciences
Freiburg; University of Basel; and Kyoto University, published by American Psychological
Association

Nikolay M, .(2015). A THEORETICAL IMPASSE? THE CONCEPT OF THE SYMBOLIC IN MELANIE

KLEIN AND JACQUES LACAN, Centre for Psychoanalytic Studies, University of Essex Wivenhoe
Park, Colchester, UK-Essex.

David, S.(2017). THE USE OF DREAMS IN PSYCHOTHERAPY Practical Guidelines,CANADIAN

PSYCHIATRIC ASSOCIATION JOURNAL Vol. 23, No.3, Canada.

Charles, S.(2004).Introduction: Dreaming as an Object of Anthropological Analysis, University

College,Dreaming Copyright 2004 by the Educational Publishing Foundation 2004, Vol. 14, No.
2–3, 75–82 1053-0797/04/$12.00 DOI: 10.1037/1053-0797.14.2–3.75, London

Bruce, L. M, Milwaukee. (2007). Dialoguing with Dreams in Existential Art Therapy, Art Therapy:
Journal of the American Art Therapy Association, 24(3) pp. 128-133 © AATA, Inc.

Enikő Gyöngyösiné K.(2012). Personality and the Familial Unconscious in Szondi’s Fate-Analysis,
University of Pécs, Institute of Psychology, Department of Personality, Developmental and
Clinical Psychology, 6. Ifjúság útja, Pécs, Hungary H-7624

Mark Germine: On the Quantum Psychodynamics of Dreams, (internet homepage).

https://goertzel.org/dynapsyc/1998/QuantumDreams.html

148
149
150