Схоластика

Схоластичка филозофија је била кључни филозофски и теолошки систем који је

доминирао у западном свету током средњег века. Ево неких битних аспеката
шоластичке филозофије:

1. Синтеза вере и разума: Схоластици су наставили античку традицију

филозофије и покушали да усагласе верске и филозофске истине. Они су
сматрали да је могуће користити разумске аргументе да би се потврдила вера и
обрнуто.
2. Фокус на Богу: Централна тема схоластичке филозофије био је Бог. Филозофи
су истраживали различите аспекте Божје природе, постојања и односа са
стварношћу.
3. Коришћење аристотеловске метафизике: Схоластици су се ослањали на дела
Аристотела која су била преведена на латински језик.
4. Образовање у средњовековним универзитетима: Схоластици су настављали
свој рад у универзитетским окружењима као професори и студенти.
Универзитети су били центри интелектуалне активности током средњег века, а
схоластици су на њима развијали своје идеје и дискутовали са колегама.
5. Допринос теологији: схоластици су значајно допринели развоју хришћанске
теологије. Они су образложили рационалне аргументе за постојање Бога,
промишљали о Божанственим атрибутима и теоријама о спасењу.
Рана схоластика:
1. Период: Обично се протеже од 11. до средине 13. века.
2. Фокус: У раном периоду, схоластички мислиоци усредоточили су се на
постављање основа за синтезу између хришћанске вере и античке филозофије,
посебно Аристотелових дела која су била поново откривена и преведена на
латински.
3. Доприноси: У овом периоду, филозофи као што су Анселмо из Кентерберија,
Петар Абелард и Петар Ломбард постављали су основе схоластичког мишљења,
истраживали су питања о Божијем постојању, природи Бога, проблему зла и
другим теолошким и филозофским темама.
4. Метода: Рани шоластички филозофи често су користили дијалектичку методу
расправе како би разјаснили теолошке и филозофске проблеме.

Касна схоластика:

1. Период: Касна схоластика обухвата период од средине 13. века до краја

средњег века, понекад се протеже и у рану ренесансу.
2. Фокус: У касној схоластици, филозофи су продубили и проширили претходна
истраживања ране шоластике, често су покушавали решити контроверзне
теолошке и филозофске проблеме кроз расправу са другим филозофима и
теолозима.
3. Доприноси: У касној схоластици, филозофи као што су Тома Аквински, Дунс
Скот и Вилим Окхам даље су развијали схоластичко мишљење, истраживали су
темељне аспекте вере и разума те допринели развоју метафизике, етике и
теологије.
Укратко, рана схоластика поставила је основе схоластичког мишљења, док је касна
схоластика продубила и проширила те основе, стварајући богату и комплексну
традицију која је оставила дубок утицај на средњовековну и каснију западну
филозофију и теологију.
Схоластика је вероватно један од најпрезренијих интелектуалних покрета у историји.
Назив потиче од великих средњевековних школа у којима се расправљало о теолошким
и филозофским питањима. Период схоластике је 1200-1500. године. Схоластика је дала
важан допринос о улози разума и логике у теологији

Анселмо Кентерберијски (1033-1109)

Рођен је у северној Италији али се брзо преселио у Француску која је тада постајала
средиштем образовања. Брзо је савладао умеће логике и граматике те стекао репутацију
као учитељ. Значајно је дпринео:
*Доказима о постојању Бога
*Рационалном тумачењу Христове смрти на Крсту
Прослогион је дело у којем је Анселмо поставио задатак формулисању аргумената који
ће довести до вере у постојање и карактер Бога као највишег добра. Анселмо је говорио
„вера тражи разумевање“. Анселмо је 1093. позван за кентерберијског надбискупа.
Његово најважније дело је „Зашто је Бог постао човеком“. Ту је покушао изложити
доказе за нужност да Бог постане човек као и анализу које су све благослови за
човечанство што је дошло до оваплоћења. Дело има карактеристике типичне за
схоластику: позивање на разум, логично аргументовање...
Прославио се тзв. онтолошким доказом за постојање Бога:
ништа веће од Бога није могуће замислити, па према томе Бог мора постојати
(јединство бића и мишљења: мора постојати оно најузвишеније што можемо да
замислимо). Његов доказ био је оспораван још у његово време. Код проблема
универзалија заступао је реалисте (идеје реално постоје).

Тома Аквински (1225-1274)

Рођен је у Италији. Припадао је доминиканском реду који је познат као проведнички
ред. Упркос противљењу породице које је желела да он приступи бенедиктинцима
Тома је постао један од најважнијих верских мислилаца средњег века. Један од његових
учитеља записао је: „рикање овог вола ће се чути по целом свету“. Студије је започео у
Паризу. Предавао је теологију, Мт Јеванђеље. Његово значајно дело је Сума контра
гентилес које је помагало мисионарима који су деловали међу муслиманима и
Јеврејима. Његово најзначаније дело је Сума Теологие. У овом делу је детаљно
истражио кључне делове хришћанске теологије ( улога разума у вери) и кључна
доктринарна питања ( (попут Христовог божанства). Дело је састављено од 3 дела.
Умро је 1274. уочи Лионског сабора на коме је проглашена унија и за који је
припремио богословске текстове, али није стигао да их сам изложи. Након смрти био је
оспораван, да би тек 50 година од смрти био проглашен за учитеља католичке цркве, а
његова дела постала су обавезна литература класичних школа и универзитета.
До Бога воде два пута: преко вере и откривења и преко разума. Зато филозофија треба
да буде слушкиња теологије, средство за објашњење вере. Дао је образложење учења
филиокве, што је било од велике важности за Лионски сабор. Аристотелову
филозофију сасвим је прилагодио хришћанском учењу; у Аквинском схоластика
достиже свој врхунац. Сматрао је да се на основу Аристотелове филозофије може
доказати постојање Бога.
Тома Аквински био је умерени реалиста: опште постоји, али тако да се опште
обликује у свакој појединачној ствари.
Тома Аквински (1225–1274) био је један од највећих хришћанских теолога и филозофа
свих времена. Његова мисао имала је дубок и трајан утицај на западну филозофију и
теологију. Познат је као „Doctor Angelicus“ или „Ангелски доктор“ због своје чистоће
мисли и дубоке теолошке проницљивости.
Живот
Тома Аквински је рођен у племићкој породици у замку Рока Сека у Италији. Са пет
година је послат на образовање у опатију Монте Касино, а касније је студирао на
Универзитету у Напуљу. Године 1244. придружио се доминиканском реду, упркос
противљењу породице.
Тома је студирао под Албертом Великом у Келну и Паризу, где је стекао дубоко знање
из филозофије и теологије. Предавао је у Паризу, Риму и другим градовима. Његов
живот био је посвећен писању, предавању и молитви, а умро је на путу ка Другом
лионском сабору 1274. године.
Главна дела
Тома Аквински је написао бројна дела, али најпознатија су:
 „Summa Theologica“: Његово највеће дело, систематски приказ хришћанске
теологије.
 „Summa Contra Gentiles“: Одбрана хришћанске вере против незнабожаца.
 Коментари на Аристотелове радове: Тумачење и интеграција Аристотелове
филозофије у хришћанску теологију.
Теолошке и филозофске идеје
1. Синтеза вере и разума: Тома је веровао да вера и разум нису у супротности, већ
се међусобно допуњују. Разум може да води до извесних истина о Богу, али за
потпуно разумевање божанске истине, неопходна је вера.
2. Пет путева за доказивање Божјег постојања: У „Summa Theologica“, Тома
излаже пет аргумената за постојање Бога, познатих као „пет путева“:
 Аргумент из кретања: Све што се креће има покретача, и овај низ не
може ићи уназад у бесконачност, па мора постојати први непокретни
покретач, Бог.
 Аргумент из узрока: Све што постоји има узрок, и овај низ узрока не
може бити бесконачан, па мора постојати први узрок, Бог.
 Аргумент из нужног бића: Постоје контингентне ствари које могу и не
морају постојати. Мора постојати нужан биће које је узрок постојања
свих других, а то је Бог.
  Аргумент из степена савршенства: Ствари показују различите степене
савршенства, а постојање ових степена подразумева постојање
најсавршенијег бића, Бога.
 Аргумент из циљаног поретка: Природни објекти делују у
сврсисходном реду, што указује на постојање интелигентног дизајнера,
Бога.
3. Етика и природни закон: Тома је развио концепт природног закона, који тврди
да су морални принципи уграђени у природу човека и света, и могу се открити
разумом. Ови принципи воде људско деловање према добру и крајњем циљу,
који је Бог.
4. Супстанција и акциденција: У својој метафизици, Тома је прихватио
Аристотелову концепцију супстанције и акциденције, објашњавајући како бића
могу имати основну суштину (супстанцију) и променљиве особине
(акциденције).
5. Теологија Еухаристије: Тома је разрадио учење о трансупстанцијацији, где се
супстанција хлеба и вина у Еухаристији мења у Христово тело и крв, док
акциденције остају непромењене.
Утицај и наслеђе
Тома Аквински је оставио дубок траг у историји западне мисли. Његова синтеза
хришћанске теологије са Аристотеловом филозофијом поставила је темеље за развој
схоластике. Католичка црква га је канонизовала 1323. године, а 1567. проглашен је за
Црквеног доктора.
Његово дело наставља да утиче на теологију, филозофију и етику до данас, а његови
текстови се и даље проучавају у академским и религијским институцијама широм
света.

Дунс Скот (1265-1308)

Један од најизврснијих умова средњег века. Живео кратко. Предавао на Кембриџу,
Оксфорду, Паризу. Написао је три верзије Коментара о сентенцијама. Познат као
„оштроумни доктор“. Био је првак Аристетолове теорије спознаје. Божију вољу је
смaтрао претходницом Божијег интелекта. Био је првак у науку о безгрешном зачећу
Марије, док је Тома Аквински учио да је Марија делила заједничко грешно стање
човечанства.
Џон Дунс Скот (1266–1308) био је шкотски филозоф и теолог, један од најзначајнијих
мислилаца средњег века. Његови доприноси теологији и филозофији оставили су дубок
траг у историји западне мисли, а због своје интелектуалне оштрине и сложености
аргументације, често је називан „Doctor Subtilis“ или „Суптилни доктор“.
Живот
Џон Дунс Скот рођен је у Шкотској, вероватно у месту Дунс у близини града Едисбуро.
Придружио се фрањевачком реду и студирао на Универзитету у Оксфорду и Париском
универзитету, где је касније и предавао. Његова академска каријера била је обележена
његовим дубоким разумевањем Аристотелове филозофије и хришћанске теологије.
Главна дела
Његова најзначајнија дела укључују „Ordinatio“ (такође позната као „Opus Oxoniense“),
„Reportatio Parisiensis“, и „Quaestiones quodlibetales“. Ова дела садрже његове главне
филозофске и теолошке аргументе, као и коментаре на радове Аристотела и друге
важне мислиоце.
Теолошке и филозофске идеје
1. Универзалије: Дунс Скот је развио своје учење о универзалијама,
аргументујући да постоје реални појмови који се налазе у Божјем уму и који
имају екстра-ментално постојање у стварима. Он је тврдио да је универзалија
нека врста „овде-и-сада“ појма који се налази у појединачним стварима.
2. Хаецеитет (Haecceitas): Ово је један од његових најпознатијих појмова, који се
односи на „оваплоћеност“ или јединствену суштину која чини сваки ентитет
индивидуалним. Хаецеитет је оно што разликује један појединачни предмет од
свих других.
3. Воља и интелект: Дунс Скот је наглашавао надмоћ воље над интелектом.
Сматрао је да је воља слободнија и да има већу улогу у моралним одлукама и
спасењу.
4. Иммакулатно зачеће: Био је један од првих теолога који су бранили догму о
Безгрешном зачећу Девице Марије. Аргументовао је да је Марија, као будућа
мајка Исуса Христа, морала бити сачувана од првородног греха од самог
тренутка свог зачећа.
5. Онтолошки аргумент: Дунс Скот је развио своју верзију онтолошког аргумента
за постојање Бога, који се разликује од Анселмовог по томе што је више
наглашавао појам бесконачног бића као нужног постојања.
Утицај и наслеђе
Дунс Скот је имао велики утицај на касније схоластичке теологе, као и на филозофе
ренесансе и раног модерног периода. Његове идеје су биле основа за развој схоластике
у фрањевачком реду и утицале су на мислиоце као што су Вилијам Окам и Франсиско
Суарес.
Његов рад је био темељ за многе расправе у филозофији и теологији, а његова
способност да дубоко анализира и суптилно разматра сложена питања и данас
инспирише многе научнике

Вилијам Окам (1285-1347)

Такође као и Скот даје првенство божанској вољи пред божанским умом. Два главна
елемента његовог учења:
*Окамова бритва, често означена као „начело штедљивости“. Наглашавао је да је
једноставност и теолошкао и филозофска врлина. Његова бритва укида све
претпоставке које нису битне. Тома је тврдио да је Бог дужан оправдати грешно
човечанство , Окам је ово одбацио.
*Био је бранитељ номинализма, универзалије укинуо. Важан аспект његових мисли
„дијалектика двеју Божијих моћи“ које су му омогућиле да сагледа ствари какве јесу и
какве би могле да буду.
Еразмо Ротердамски (1469-1536)
Најважнији хуманистички писац ренесансе, извршио је велики утицај на хришћанску
теологију током прве половине 16. века. Није био протестант али је много учинио за
постављање темеља реформације. Најзначајније дело „Приручник хришћанског
војника“ постало је култно дело. Дело је било упућено лаицима, које је Еразмо сматрао
највећим богатством Цркве. Његов приручник је развио револуционарну поставку да се
Црква оног времена може реформисати колективним повратком ка отачким списима и
Библији. Будућност види у лаицима а не у клиру. Еразмо ставља снажан нагласак на
„унутрашњој религији“. Сматрао је да није потребно да се исповедамо свештенику јер
можемо да се исповедимо Богу. Два значајна подухвата Еразма су:
*Стварање првог грчког Новог завета
*Стварање поузаданих издања патристичких дела укључујући Августинове списе што
је допринело приступу целовитим текстовима а не само сентенцијама (деловима)

Тридентски концил

16. век је најпознатији по реформацији. То није био покрет за одвајање Цркве. Лутер и
сви реформатори су тежили реформацији а не расколу, али од тога није било ништа
због оштре реакције католичке цркве. Кардинал Кајетан је желео да Лутер прихвати
папу, покаје се, папинска була, екскомуникација Лутера. Немачки цар је желео да
успостави мир у царству. Лутерово учење су у почетку прихватали многи, реформација
је успела због разних фактора, између осталог и јер га је подржао Фридрих Саски
Мудри, цару не одговарају немири а не може да га склони због Фридриха јер му треба
војска (због доласка Турака). У корист Лутера је ишла и свежина покрета, Лутер
преводи Свето Писмо на народни језик, штампају се књиге (до тада је све било на
латинском). Том елану нису могли да се супротставе католици, вековима је католичка
црква била једина, нису се бавили многим стварима, доласком протестаната то се
променило, то је за њих био шок, ни један бискуп није прешао у протестанте али
гомила свештеника јесте. Чије је земљиште тога је и религија, да би се избегли верски
ратови. Половином 16. века протестанти почињу да се баве теолошким питањима,
почињу по мало да одступају од Лутера. Католичка црква је и те како свесна да стање
вековима није било добро (опроштајнице саме по себи у почетку нису изазивале
саблазан, за грех је постојала епитимија, временом је дошло до продавања
опроштајница – Јохан Тецел их је продавао, чим новац зазвечи у кеси, једна душа
одлети у рај. Новац од опроштајница утрошен је на градњу катедрале св. Петра. Сви су
мислили да треба реформисати оног другог (папе да треба да се реформишу
свештеници, а свештеници папе). Реформације није било у Италији и Шпанији. Лутер
је поставио питања:
*Како могу постићи спасење?
*Папу је убрзо почео да сматра антихристом
*Када некога нападате можете га или ослабити или ојачати (Шпанија и Италија су
сезбиле око папе и ојачале)
Монашки ред – Исусовци - Језуити
Оснивач је Игнацио Лојола – у центру интереса на првом месту је безусловна
послушност цркви, а на другом месту је побожност. Мистичност је везао за праксу
(монаси се често повлаче из света, Игнацио то није желео, он жели практичну
побожност у свету, , монаштво ради службе у свету, организовани као војска, подређени
папи). Имали су извесну аутономију, радио оно што им је папа говорио.
Игнацио – духовне вежбе – смисао је појачан ангажман у свету. Прва и најважније
врлина је послушност. Успостављени су да би ишли у мисију, да проповедају Јеванђеље
изван Европе, али се увидело да могу бити носиоци протуреформације јер су веома
образовани, академска елита. Схватили су да могу да их искористе за :
*Обнова школства (протестанти су били веома образовани, језуити постају ти који им
се супротстављају јер у римокатоличкој цркви није било много образованих теолога до
језуита)
*Универзитети – места бављења теологијом
*У пасторалном раду (у РМК цркви је била извесна запуштеност, језуити то мењају)
*Потреба да се сазове свеопшти сабор где би се црква реформисала и где би се
одговорило на протестантско учење – то је био ТРИДЕНТСКИ САБОР

ТРИДЕНТСКИ САБОР 1545.

Било је неопходно одговорити на протестантска учења. Извесно је да неће доћи до тога

да протестанти себе укину. Било је потребно да католичка црква себе учини
примамљивом како би се неко можда вратио ко се одметнуо. У католичкој цркви тада
влада схоластика. Тома Аквински је 1576. проглашен за црквеног учитеља РМК (пре
њега била су 4 црквена учитеља (Амвросије, Јероним, Августин и Гргур Велики) и сви
су били из периода позне антике, а Тома није био из тог периода, Црква њега види као
излаз из свих проблема, његова теологија ће касније постати службена теологија).
Може се рећи да је концил остао католочком манифестацијом јер је присуство
протестаната било занемариво и имао је само унутарње католичке резултате.
Био је бискупски концил, доминирале јужне земље тј Италија са највише бискупија.
Догматски декрети теолошки су упућени на схоластику, а тематски на реформацију.
Одлуке сабора:
1. Учење о Светом Писму и Предању
2. Декрети о првородном греху и спасењу
3. Одлуке о Светим тајнама
1.Први задатак концила био је исказати значај Библије и Предања за Цркву. Био је то
одговор на протестантска 4 сола (Сола Скриптура, иако је Лутер признавао и
Васељенске саборе па је правилније рећи Прима Скриптура). Лутер је довео у питање
предање јер је признавао само оно што је у складу са Светим Писмом. Постоје два
извора Божијег откривења – Писмо и Предање. Лутер је тврдио да је свако могао да
чита и тумачи Писмо, свако може да разуме. Са тим се није слагао еразмо који је
сматрао да је потребно неко знање и образовање. Тридентски концил је рекао да је
Библија норма, за спорне случајеве је текст Вулгате проглашен обавезујућим. Уз
Библију су постављене и неписане традиције које су у непрекинутом низу сачуване у
Католичкој цркви. Католички одговор је био да се Писмо тумачи у Цркви, да јерархија
тумачи, Црква је аутентично место тумачења. Тиме је практично оно што је увек и
важило сада и догматски легитимирано.
2. Декрет о првородном греху је био најважнија догматска одлука концила. Концил је
одлучно одбацио протестантску оптужбу да папинска црква размишља пелагијански.
Најпродаванија књига Арс Муриенди. Ко ми гарантује спасење? Лутер каже Господ.
Шта ја могу да учиним за своје спасење? Лутер каже НИШТА. (Лутер је августиновац).
Ако спасење зависи од нас нико се не би спасио, само Бог даје спасење – сола грациа –
само благодаћу – то води предестинацији. Спасење се не може купити. Добра дела су
пројава спасења, добро дрво добре плодове рађа каже Лутер. Католичка црква: Бог даје
почетну благодат, први импулс, али је неопходан одговор човека, неопходна је
синергија Бога и човека. На почетку стоји Божији чин, на то треба уследити одговор
онога који је обдарен милошћу, ако је одговор позитиван он поверује у објаву након
чега следи крштење. Ако не учини неки смрти грех те уколико се повећа посвећење и
милост тим заједнички делањем Бога и човека и сам човек почиње да чини добра дела
која га на крају доводе до блаженства. Адолф вон Харнак каже да до реформације не би
ни дошло да је раније донет декрет о првородном греху. Тридентски концил је
искључио учење о првородном греху у којем би блаженство било резултат властитих
човекових достигнућа.
3. Свете тајне
За Лутера хлеб и вино јесу Тело и Крв, али није добро објашњење католика
Католици: долази до трансупстанцијације, долази до промене суштине, а акциденти
остају исти
Добар део протестаната (Цвингли) нису прихватили претварање хлеба и вина – то су
само символи
Калвин: Христос је присутан јер га Дух Свети оприсутњује
Првородни грех протестанти (посебно хуманисти) нису прихватали док су Католици
сматрали да је људска природа оштећена првородним грехом. Многи протестанти нису
прихватали крштење деце (јер нису могли јасно да прихвате и исповеде своју веру). Код
Католика је дозвољено крштење деце. На приговор протестаната како многи бискупи
не живе у својој бискупији Католици доносе одлуку да су обавезни да живе у својој
бискупији. Број Светих тајни: код протестаната су два услова да би нешто било
усвојено као Света тајна 1. да је посведочена у Светом Писму и 2. да има видљиви знак
(Вода, хлеб, вино) а то су по протестантима крштење и евхаристија (Лутер додаје и
исповест па се може рећи 2+1 а наследници његови прихватају само 2). католици кажу
да има 7 Светих тајни. Лутер каже да нпр рукоположење није Света тајна али да онај
изабрани ипак добија благодат. За протестанте су хлеб и вино само током евхаристије
тело и крв, касније су обичан хлеб и вино, а за католике су заувек тело и крв након
претварања и треба их чувати.
Тридентски олтари – велики, прилепљени за зид. Свештеник је окренут леђима
верницима, а после другог ватиканског концила је окренут народу, олтар је буквално
сто – трпеза. За католике је довољно причешће под једним видом, само хлебом –
хостијом (тело прати крв). Протестанти су инсистирали на предањској пракси
причешћа и хлебом и вином. Други ватикански концил дозвољава причешће под оба
вида. Питање жртвеног карактера Евхаристије – Лутер каже да се Христос једном
жртвовао и да би свака нова жртва значила да Христова жртва није била довољна. За
католике постоји чистилиште али је забрањена продаја индулгенција. Католици су
прихватили каценат на проповед и беседништво (увођење столица у Католичкој цркви)
што је до тада била пракса протестаната.
Друга половина концила била је посвећена реформи цркве. Најважније одредбе тицале
су се подољшања личног квалитета свештенства. Главни разлози за пропадање цркве у
касном средњем веку је западање црквене службе у критично стање. Пооштерни су
услови, бискупима је наложено редовно проповедање, боравак у бискупијама,
посвећеност. Што се тиче нижег свештенства, Тридент је пооштрио њихову
подложност бискупима и обавезу целибата. Наложено је да свештеници морају да
заврше студије и то пожељно је теологије да би приступили клиру.
Први ватикански концил

19. век – историја повезана са световном историјом Европе.

Историја Европе у 19. веку била је период значајних друштвених, политичких и
економских промена које су обликовале савремени свет. Ево неких од најважнијих
догађаја и процеса тог периода:
1. Француска револуција (1789-1799): Почев од смењивања апсолутне монархије,
Француска револуција је променила политички пејзаж Европе и шире. Уводећи
принципе либерализма и демократије, она је утицала на касније револуције
широм континента.
2. Наполеонове ратове (1803-1815): Наполеон Бонапарт је уздрмао стари
европски поредак и успоставио Француско царство које је водило ратове против
великог дела Европе.
3. Индустријска револуција: У 19. веку, Велика Британија постала је центар
индустријског развоја, што је довело до значајних промена у економији,
друштву и технологији. Индустријска револуција је утицала на друштвене
односе, урбанизацију и раст националног идентитета.
4. Нацоналне револуције и стварање националних држава: У 19. веку, многе
нације су тежиле ка стварању својих националних држава. Ово је довело до
серије револуција, ратова и промена на мапи Европе.
5. Конгрес Вијенског (1814-1815): Након Наполеонових ратова, конгрес је
организован како би преиспитао политички поредак у Европи. Он је поставио
основе за међународни ред и баланс снага који је трајао током већег дела 19.
века.
6. Краљевство Сардиније и обједињавање Италије (друга половина 19. века):
Под водством Краљевства Сардиније и гарибалдијских покрета, Италија је била
обједињена у једну националну државу.
 7. Обједињавање Немачке (друга половина 19. века): Под водством Пруске и
Ото фон Бисмарка, Немачка је била обједињена у једну националну државу.
Ови догађаји и процеси су имали дубок и трајан утицај на политички, економски и
друштвени развој Европе у 19. веку, обликујући свет у којем ћемо видети значајне
промене и догађаје у 20. веку.
Ултрамонтанизам – Пио 9 и његови сународници су били уверени да једино монолитна
црква у којој један човек одлучује може да издржи сукоб са „духом времена“
Рационализмом, либерализмом... двоструки циљ ултрамонтаниста: у унутарцрквеном
смислу залагали су се за даљну централизацију и неограничени универзални епископат,
а у црквено-политичком за потпуну неовисност Цркве од државе, повремено чак и за
„неизравну власт“ Цркве у политичким питањима. Пио 9 је подржавао покрет
ултрамонтаниста (континуитет папинске катедре и циљано деловање нунција, Рим се
трудио да именује на бискупске положаје особе које су њима биле по вољи).
Захваљујући дужини свог понтификата Пио 9 је већим делом успео преструктурисати
епископат у духу ултрамонтаниста. Масовна ходочашћа у Рим која је омогућила тек
модерна технологија, подстицана су свим могућим средствима. Пио је остављао
снажан дојам захваљујући очинском наступу и љубазности те живој и практичној
интелигенцији која му је омогућавала брзо прилагођавање ситуацији. Из опсежног
деловања папе Пија ваља истакнути дефиницију о Маријином безгрешном зачећу. Папа
је сам дефинисао нови наук и тиме је демонстративно стављена у праксу папинска
непогрешивост. Пио је на празник Маријиног безгрешног зачећа објавио енциклику
која се надовезала на енциклику Гргура 16 и осудио је модерне заблуде рационализам
који пориче Христову божанску природу, галиканизам који подвргава Цркву државном
надзору, социјализам који подвргава породицу држави, као и државни монопол над
школством какав је захтевало модерно схватање државе. Папа је пре свега осудио
модерну веру у напредак. Енциклици је био придодан Силабус ерорум, попис 80 већ
раније осуђених теза. Била су потребна мукотрпна тумачења умерених католика како би
се ублажила непотребна оштрина римског документа и објаснило да католичанство
није непријатељ интелектуалног напретка каквим га Силабус приказује.
Ултрамонтанистички аутори, посебно исусовци потрудили су се протумачити Силабус
на широкој основи и при томе га чак приказати као непогрешив. Само захваљујући
томе што није проглашен непогрешивим курија је могла прећутно одустати од неких
његових пропозиција. У годинама након Силабуса ултрамонтанисти су стекли шире
подручје. У Шпанији, Италији, Енглеској Ирској су већ придобили за себе већину
католика, а успели су да напредују у Француској и Немачкој. Женевски бискуп, један од
главних личности ултрамонтанистичког покрета говорио је о троструком Христовом
оваплоћењу, у Марији, евхаристији и у Пију 9.
Гргур 16- на челу Католичке цркве – написао спис Тријумф свете столице и цркве
против напада новотараца (1799. год) напада галиканизам, просветитељство, црква
зависи од папе, био је против свега, све ново је осуђивао, био је против железнице,
његов наследник Пије 9 је одмах допустио железницу због доступности, због
ходочасника, тиме шириш свој утицај, треба му контакт, треба му новац, а ходочасници
доносе новац. Пије 9 је био најдуже папа 32 године па је имао много времена да мења
много тога. Католичка црква се осећа нападнуто и мора да се брани. Црква је пре била
апсолутно доминантна, временом је моћ све више опадала. Пут јачања католичке цркве
не иде кроз световне владаре Пије 9 схвата да црква мора да буде јака и да се не ослања
на световне власти. Враћа се на чисту схоластику. Строга централизација – ако црква
нема видљиви центар није добро, залагао се да папа буде јаки центар.
Немачка 19. век – престоница науке.
Пије 9 поставља своје епископе и нунције, био је срдачан, топао и вољен папа, многи
су долазили у Рим. Пије 9 основао је нове бискупије у Енглеској, Холандији...
Именовао је кардинале само који га воле. Промовише римске типике, служи се миса
само на латинском, промовише на ултрамонтанистичком таласу.
Ултрамонтанисти много поштују Богородицу – он доноси догму о безгрешном зачећу
Богородице (Православни и Протестанти одбацују). Догме доносе сабори а он ову
догму доноси САМ (већ практикује догму о непогрешивости). Сукоби се заоштравају и
папа доноси енциклику и Силабус ерорум – набројане грешке савременог света.
Силабус никада није уздигнут на ниво догме. Атмосфера уочи сазивања сабора је врло
напета. Христос се оваплотио 3 пута. Живе расправе, штампају се књиге, теолошки
живо време. Пије 9 је имао много присталица, али многи епископи и образовани су
против њега.
1869. године ипак сазива сабор, позвао је источне цркве – позивао се унионистичке
саборе у Лиону и Фиренци, позива и протестанте позивајући их да се врате у Христово
стадо, што је изазвало негативне реакције. Од концила се зато није могао очекивати
екуменски подстицај. Дошли су само католици. Курија је први пут одустала и од
позивања католичких владара што упућује на еманципацију Цркве од државе. Већ у
припремама концила виделе су се папине намере. У управном одбору седили су само
кардинали из курије. Теме је одредио Пије 9 још пре концила. У припремама нису
учествовали бискупи већ их хе касније обавестио о концилској грађи. На Првом
ватиканском сабору именује се комисија (представници курије) све је врло
централизовано. Најзаступљенији на сабору су Италијани са 35%, Французи са 17%
Подела сабора: они који јесу и они који нису за непогрешивост папе.

Догматска конституција ДЕИ ФИЛИУС – О католичкој вери

Критичари су истицали да је текст више теоретски а премало пасторалан.

Конституција је потврдила учење:
1. О постојању једног Бога који је створио свет и који је о том свету неовисан
2. О спознатљивости неких верских истина, на пример истине о постојању Бога
путем људског ума (постоје истине које се могу спознати умом)
3. О нужности објаве која је садржана у Светом Писму и традицији за спознају
других верских истина
4. О раздвајању подручја вере и ума
Папа Пије 9 је додао дефиницију непогрешивости папе као 11. поглавље друге
конституције која се требала предочити концилу „О Цркви“. Дошло је до отпора против
догме, до рата, објављена су „Римска писма“ којја су оштро критиковала папу и његове
истомишљенике. Рат је узбунио јавно мњење у свим европским земљама што се
одразило на концил на два начина: умерени припадници већине подстицали су веома
уску формулацију папске непогрешивости која би садржајно била ограничена на верска
учења те би искључивала прелаз на грађанскополитичко подручје. Али успеха су имале
и вође већине који су иритирани нападима споља сада захтевали што бру дефиницију
непогрешивости. Како би се формално оправдало давање предности тој одлуци 11.
поглавље прерађено је у посебну Конституцију о папи. У пресудном гласању
дефиниција о непогрешивости је добила 451 глас ЗА, 88 бискупа је гласало ПРОТИВ, а
62 ДА са задршком. 18. јула изгласана је кратка конституција „Пастор Етернус“ која у
четвртом и последњем поглављу садржи дефиницију непогрешивости. Због врућине и
рата између Француске и Немачке преговори су стагнирали, Италијани су искористили
повлачење француског гарнизона и заузели су Рим. Пије 9 се од тада доживљавао као
„заточеник у Ватикану“ одгодио је концил „сине дие“ – на неодређено време. Папа је
непогрешив када говори екс катедра тј када одлучује о питањима вере и морала у
службеном облику. Захваљујући акцији мањине није дефинисана безусловна, апсолутна
непогрешивост какву су пропагирали екстремисти међу ултрамонтанистима. Папа је
само једном говорио екс катедра 1954. када је донео догму о телесно узношењу
Пресвете Богородице. Јурисдикцијски примат – папа има врховну редовну моћ ( увек
може да интервенише било где) и непосредну моћ (папи нису потребне ванредне
околности, у сваком тренутку може да се умеша у било шта). Конституција Пастор
етернус је окрњена (нема ништа о бискупима). Други ватикански концил је допунио
Први. Јуриј Штросмајер је последњи бискуп који је потписао одлуке сабора.

Католичка теологија после Првог ватиканског концила

Католичка црква је огромна, неки нису прихватили одлуке. Оснивање Старокатоличке
цркве која је бројчано увек остала мала.

Алфред Лоази и модернистичка контроверзија

1902. године појавио се превод Харнаковог дела „Бит хришћанства“. Лоази је због
својих идеја изгубио катедру
 Други ватикански концил

Јован 23 је био ватикански делегат у Бугарској и Турској те нунциј у Француској.

28.10.1958. са својих 77 година изабран је за прелазног папу. Очекивало се да не омета
процесе и најаву концила, али се десило управо супротно. Кратко време свог
понтификата искористио је да отвори врата Цркве за заједничку будућност са светом.
Није био интелектуалац. Није желео доктринални концил већ пасторални (пастирски).
Концил је сам себи присвојио питање о обнови Цркве. Први концил није завршен,
одложен је без датума и сада је могао да буде настављен, али није, папа сазива нови
концил