ЕСЕЈ ИЗ ПРЕДМЕТА ЗАПАД И ЈАПАНСКА КЊИЖЕВНОСТ

Тема: Јукио Мишима

Професор: Марина Јовић Ђаловић Студент: Јована Тадић

Рођен је 14. јануара 1925. године као Кимитаке Хираока и био је један од
најпознатијих јапанских књижевника, који се с правом може назвати последњим
самурајем. Три пута је био био на листи номинација за Нобелову награду, али је
одустао од ње, као и од самог писања, зарад остварења свог вишег циља. Једно од
његових најпознатијих дела је кратка прича „Патриотизам“, инспирисана побуном
официра и војника 1936. године. У њој је велику пажњу посветио опису ритуалног
самоубиства и она на неки начин представља почетак његове пропасти, јер је и сам
Мишима говорио како му се чини да живи живот из своје приповетке.

Након Другог светског рата дошло је до великих промена у земљи. Јапан је био
кажњен за свој милитаризам и национализам, у Токију су одржавана суђења
ратним злочинцима, бившим војницима и официрима је забрањено учешће у
политичком животу. Ситуација се додатно узбуркала 1960-их година, када је влада
требало да обнови америчко-јапански споразум о одбрани који је ограничавао
јапанску државну самосталност. Мишима је био један од најватренијих противника
новог поретка, јер је у себи неговао вредности и идеале карактеристичне за Јапан
пре Меиђи рестаурације, што се донекле граничило са опсесијом. Један од доказа
тога је његов однос према свом мачу, за који је (попут самураја) веровао да
поседује душу и веома се поносио њиме.

Да би исказао своје незадовољство према тако лаком одустајању од традиције, о

свом трошку је основао малобројну војску познату под називом Друштво штита,
чији су се чланови крвљу заклели да ће дати живот за цара. Од својих присталица
није захтевао знање већ одлучност и оданост, што је још један показатељ његове
превелике љубави према традицији.

Такође је занимљива и психолошка позадина његове личности. Рођен у породици

коју је контролисала његова баба, која га је од раног детињства изоловала од
родитеља и одгајала у својој соби по својим правилима, био је приморан да скрива
своје емоције и без поговора прихвата ситуацију у којој се нашао. Његова каснија
одлука да изврши државни удар, која је неминовно водила у смрт, могла би бити
само један начин на који је он желео да докаже да је, и поред спутавања и
одбачености од малих ногу, способан за велике ствари, као и да самостално
одлучује о својој судбини.

Међутим, и поред чврсте убеђености у своје ставове, Мишима је схватао да већина

људи не дели његово мишљење. Знао је да његова дела околини неће значити оно
што значе њему и његовим присталицама и да ће их многи сматрати лудацима, али
то га није поколебало и натерало да одустане. Своју дужност је схватао врло
озбиљно и водио се изреком да би она победила саосећајност када би се обе нашле
на лествици.

Мишими је част била изнад свега. Када је донео одлуку да изврши државни удар,
знао је да ће погинути или од противничких метака или од свог мача, у случају да
се његови планови не остваре, јер му је управо част налагала себи одузме живот и
на тај начин се искупи за грешке које је починио. И заиста, нашао се у ситуацији
када његове речи нису могле да допру до оних који би му помогли да до краја
оствари свој наум. Тада је часно прихватио чињеницу да је изгубио и да никада
неће постићи све оно што је желео и одузео је себи живот, упркос одвраћању
генерала који је, по стандардима новог времена, његов поступак видео као
бесмислицу.

С друге стране, Мишима је говорио да се не плаши смрти, већ зуба времена.

Вероватно је сама помисао на све оно што време може да учини човеку, ма како он
храбар, одан или частан био, за неке људе превише страшна. Зато би његово
самоубиство могло да буде и начин да избегне све муке које долазе с годинама тако
што ће живот завршити као херој у пуној снази, а не као болесни и запостављени
старац.

Који год разлог да је у питању, Мишимин харакири је изазвао велики шок у Јапану.
Нико од његове породице и пријатеља није знао шта се крије иза маске познатог
писца, нити шта га је натерало на тако драстичан корак. Изгледа да је још једна
његова карактеристика, поред опсесивног поштовања традиције, била и да
изненађује људе око себе, прво својим романима и причама, а на крају и
изненадним и насилним окончањем живота. Последњи самурај је оставио
неизбрисив траг у јапанској историји и, без обзира на то што његов чин није
разумљив и прихваћен у ово време, ипак је показао колико далеко човек може
отићи када верује у своје ставове и своја убеђења, а то је нешто што изазива
дивљење и страхопоштовање.