Аранђелова тачка гледишта: према брату, снахи, ратовању,

материјалним, породичним и моралним вредностима

Приказ лика Аранђела Исаковича је концентрисан у споредном току

романа Сеобе. Поред судбине његовог брата Вука Исаковича, такође је
приказана и његова судбина и његово крајње виђење бесмислености и
ништавности живота.

Првенствено Аранђел је физичким изгледом био сушста супротност свог

старијег брата Вука пуног живота, снаге и здравља. ,,Осушен као грана'',
повијен, жутих и бледих очију, Аранђел је својим спољашњим изгледом на
одређен начин показао своју пусту унутрашњост. Материјалне ствари у
његовом животу чине једину праву вредност и смисао. Наводи се да је његов
лик зачетик новог српског грађанског друштва баш због ових особина. Према
брату није осећао ни одређено поштовање а није било речи о братској
љубави. Иако је Вук био старији, Аранђел је својим поступцима Вука гледао
као мање вредног од себе изражавајући дозу сажаљења. Никада није
разумео нити видео смисао Вуковог позива и животу посвећеном ратовању.
Након очеве смрти, Аранђел присваја сво очево богатство, постаје изузетан
трговац и његово богатство расте па и брату пружа новчану помоћ.

Осећања се у Аранђелу буде једино према Дафини, Вуковој супризи. Иако

заправо он стоји иза склапања њиховог брака, у њему се буди велика пожуда
и чежња за Дафином. За њега је она била најсавршенија жена коју је икада
угледао од тренутка када је брату и снаји први пут дошао у посету. Ипак глас
савести је био присутан у његовој глави и он је одлучио да избегава виђања
са њима тако што би се веома посветио својим пословима у трговини иако
своје мисли и снове о Дафини није обуздавао. Та необуздана забрањена
осећања су достигла врхунац када је Дафина са децом дошла у Аранђелову
кућу по Вуковом одласку у рат.

Поред очараности Дафином, Аранђелова жеља за њом је била толико јака

и због чињенице да је у животу навикао само на победе и добитке а сада се
сусрео са жељом коју није могао да оствари, односно знао је да то не би
било исправно. Њено присуство у његовој кући, а нарочито тренуци који су
преовели сами у соби након његовог дављења у реци, довели су његовог
потпуног препуштања својим забрањеним жудљама за Дафином и десила се
прељуба. Тим чином је на још један начин показао да нема осећања према
брату и чини издају.

Удовољио је својој пожуди али љубав коју је гајио не доживљава као нешто
што би га усрећило јер убрзо је дошло до Дафинине смрти. Док је била
болесна, у Аранђелу се чак и јављала помисао како би га њена смрт смирила
и ослободила га учињеног греха, али праву љубав према њој доживљава тек
у треницима када умире. Новац и моћ су представљали живот до тренутка
кад се заљубљује, а његова вољена особа умире. Он је поражен и након
Дафинине смрти увиђа ништавност и бесмисленост свог постојања. Након
уживања у стуцању разних материјалних богатстава и пословним
победама, њега је дотукла бол и немоћ јер је схватио да овај губитак не
може да поврати и то је његов тежак пораз.

После Дафинине смрти није био иста особа и није имао схватања о
животним вредностима као раније. Живот наставља у Будиму, даље од брата
који се недавно вратио из рата, сам и изгубљен у својим мислима.