Фонолошка метрика је преовлађујући приступ стиху у 20. веку, Јакобсон најзначајнији представник.

То
није једини приступ метрици.

Крајем 19. и почетком 20- појавио приступ акустичка метрика - Сиверс прокламовао потребу за једном
новом ,,филологијом уха" насуптрот традиционалној ,,ока". Савремена технологија и апарати омогућују
да стих истражујемо као звуковни феномен у његовој свој сложености. Боље ћемо проучити стих
написан на језику који не разумемо јер треба пре свега роучавати звучну слику.
Представници фонолошке одобравали тај искорак, али су инсиситрали да стих јне треба проучавати на
нивоу фонетике, него на нивоу фонологије. За стих није пресудна целовита сложена звучна слика, већ
само неки од њених аспеката.

Трећи могћи приступ је музичка метрика. Стих и проучавање стиха доводи у везу са некаквим ширим
антрополошким, културолошким контекстом. Инситира се на томе да је стих у вези са ритмом,
музичким аспектом људског бивствовања, да постоји веза човека и природе на неком музичком нивоу.
Да су и акустичари имузичаре превише фокусирани на поједине аспекте, не може се приступити стиху
тако што се ти аспекти изолују, већ само интегрално.

Čedo proletnjih, blagih dana

Jednom sam vid´o cvetak mlad,
Pod gustim krovom brsnih grana,
Što grade dubok, mračan hlad.
Nebo mu nije rose dalo,
Ni životvorni sunce zrak,
Lisje mu svelo, stablo palo,
I pokrio ga smrti mrak.
I ja ga gledah ispred sebe,
I prokleh gorki život svoj.
Jer ja se tada setih tebe,
Uveli, bledi cvete moj.

Метричка конт. Наглашености 8. и ненаглашености 5, 7. и 9.

слога.
Метричка конст постојања границе иза 5. слога, непостојања
границе иза 1, 4, 6. слога.

Метричка доминанта наглашености 6, ненаглашености 3. слога.

Метричка доминанта постојања границе иза 7. слога. Карактеристично је да се тај феномен доминанте
постојања границе унутар стиха назива опкорачењем цезуре. Иза 7. слога имамо опкорачење цезуре.
Доминанта непостојања границе иза 2. слога.
Тенденција наглашености 2. и 4. слога, ненаглашености 1. слога.
Тенденција постојања границе иза 3, тенденцију непостојања границе немамо.

Парни слогови свуда наглашени у више од 50 посто

случајеви, непарни свуда наглашени у мање од 50
посто. Значи да пред собом имамо стих који поседује
ритмички импулс, он је јамбски јер се ради о
доминантној наглашености парних слогова.
Границе иза непарних су присутније, али у овом случају чињеница да иза првог немамо ниједну границу
– не можемо говорити о непарносложном фразирању, дакле овај стих нема фразирања.

Сви нерпарни имају 9, сви парни 8, што је нека врста правилности. Непарни на крају увек трохеј, парни
ацкенатска целина од једног слога који је наглашен – ти стихови су непотпуни. Тај феномен да поједини
стихови имају по један слог мање (недостаје им један ненаглашени) назива се каталекса/скраћење
стиха. Овај конкретни стих би се назвао каталектички деветерац (иако су неки осмерци).
Постоје каталектички, акателкитчки и хиперкаталектички (има слог више, нпр. на крају трохеји, а у
неким случајевима дактил).

Zbogom, žitku, moj prelepi sanče!

Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom, svete, nekadanji raju,
ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
još bih gledo tvoje sunce jarko,
slušo groma, slušao oluju,
čudio se tvojemu slavuju,
tvojoj reci i tvojem izvoru,
mog života vir je na uviru!

Пети стих на неки начин одступа, имамо слог више. Да ли је ово

хиперкителекса? Не. Завршетак је трохејски, као и у претходна
четири случаја. Кад погледамо структуру, видимо да је у
питању разлика везана не за крај, него за почетак. Имамо једну врсту додатка на самом почетку.
Ауфтакт/предудар/анакруза је појава да уочавамо додатак (нпр. у виду узвика) који ремети постојећи
метрички образац. Не третира се као одсупање од метричких правила, већ се подразумева да ћемо тај
слог видети као додатак, страно тело, нешто што треба игнорисати у метричком приказу. Елиминише се
тај слог, све померамо за једно место улево.
Сада приступамо статистичкој обради.
Не постоји МК наглашености. Постоји ненаглашености 4. и
10. слога.
МК постојања границе иза 4. и 10. епски десетерац
МК непостојања границе иза 3. и 9. слога.

Д наглашености 3. и 5, ненаглашености не постоји

Д посотјања границе не постоји, Д непостојања границе не
постоји.

Т наглашености 1. и 9. слога, ненаглашености 2, 6, 7. и 8.

Т постојања границе иза 2. и 8, непостојања границе иза 1,
5, 6. и 7. слога.

У 1, 3, 5. и 9. наглашенсот већа од 50 посто, проблем је 7.

слог. Ту је наглашеност мања од 50%, али кад погледамо
суседне уочавамао да је 7. наглашенији од 6. и 8, те можемо
говорити о благом трохејском импулсу.

Границе присутније иза парних, али нису свуда веће од 50%, иза непарних јесу свуда мање, али иза 6.
слога мање од 50%, што је више од суседних вредности, говоримо о благом парносложном фразирању .
Стих није каталкетички, има ауфтакт, за који се сматра да не ремети правило силабизма.
Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti, draga, opet reći tada

Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda

Slušati rado ove reči lažne,
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

MK наглашености 10.слога, ненаглашености 5, 9. и 11.

МК постојања границе иза 11. слога, непостојања
границе иза 1, 6. и 10. слога.

Д нагл не постоји, ненаглашености 3. слога.

Д постојања г не постоји, непостојања г иза 8. слога.

Т наглашености 4. слога, ненаглашенсоти 2, 7. и 8. слога.

Т постојања г 3, 5, 9, непостојања иза 2, 4. и 7. слога

Када је реч о смени наглашених и ненаглашених, не постоји никаква правилност. Овај стих нема импулс.
Исто нема фразирање.

Опкорачење
Стих се обликује тиме да мање више поштује синтаксичку сегментацију језика. У оним ситуацијама када
се не подударају синтаксичка и метричка сегментација, говоримо о опкорачењу. Стих не представља
синтаксичку целину.
Опкорачење не квари ритам, успоставља га. Ритам није исто што и метар. Опкорачење је један од
начина за избегавање апсолутне правилности и успостављања сложеног песничког ритма. У српској
књижевности се јавља интензивније тек у 20. веку, Ракић, Дучић. Европске књижевности су је упознале
много раније.

Теоријски говорећи, може се јавити у јачим или изразитијим и слабијим облицима.

Благо: ,,Виторог се месец заплео у грању
старих кестенова; Ноћ светла и плава." enjambment
Изразитије: ,,Све је шумно, сјајно и лије из грања
светлост, ко падање неке беле кише."
Такав изразити вид се назива пребацивање/реже/rejet. Синтаксичка целина се завршава на почетку
следећег стиха.
Постоји и други тих снажног: ,,У млазевима златокосим пада
Несуштаствена месечина. Сада
Над ливадама где трава мирише"
Почетак нове синтаксичке целине догађа се на крају стиха, а остатак је у наредном стиху. Овај вид се
назива контрапребацивање/contre-rejet.

Постиже се један разговорни тон, изневеравање очекивања

У 6. и 7. стиху.