Универзитет у Београду

Филозофски Факултет
Одељење за историју

Савремена историја Европе

(1945-1991)

Београд, 2018.
 САДРЖАЈ
1. Нова равнотежа снага, европски вакуум................................................................- 1 -
2. Наслеђе фашизма, чистке сарадника окупатора....................................................- 2 -
3. Од рата ка миру........................................................................................................- 3 -
3.1. Британија...........................................................................................................- 3 -
3.2. Француска..........................................................................................................- 4 -
3.3. Италија...............................................................................................................- 5 -
3.4. Шпанија............................................................................................................. - 7 -
3.5. Совјетски савез..................................................................................................- 7 -
Совјетизација источне европе.............................................................................- 8 -
3.6. Немачка............................................................................................................- 10 -
Источна немачка................................................................................................- 12 -
4. Слом ратне алијансе..............................................................................................- 12 -
5. Порекло Хладног рата...........................................................................................- 14 -
6. Ка европској сарадњи............................................................................................- 16 -
7. Хришћанска демократија и демократски социјализам.......................................- 18 -
8. Европски социјализам...........................................................................................- 20 -
9. Успон европског комунизма.................................................................................- 21 -
10. Русија после Стаљина..........................................................................................- 22 -
11. Индустријализација источне Европе..................................................................- 26 -
12. Два блока.............................................................................................................. - 27 -
13. Лажна зора у Женеви...........................................................................................- 28 -
14. Побуна источне Европе.......................................................................................- 29 -
15. Преговори запад - исток 1956-1961..................................................................- 31 -
16. Берлинска криза...................................................................................................- 33 -
17. La France seule..................................................................................................... - 34 -
18. Европска сарадња: нове иницијативе.................................................................- 35 -
19. Кубанска криза.....................................................................................................- 37 -
20. Полицентризам у источној Европи....................................................................- 38 -
21. 1968 – година студентских протеста..................................................................- 39 -
22. Упад у Чехословачку...........................................................................................- 40 -
23. Британија: од Черчила до Хита...........................................................................- 42 -
24. Француска: долазак Пете Републике..................................................................- 44 -
25. Немачка: Аденауер и после Аденауера..............................................................- 45 -
26. Италија: отварање према левици........................................................................- 47 -
27. Шпанија: крај Франковог доба...........................................................................- 47 -
28. Грчка..................................................................................................................... - 48 -
29. Совјетски савез: Хрушчов и његови наследници..............................................- 48 -
30. Источна Европа: између конформизма и независности....................................- 51 -
30.1. Пољска...........................................................................................................- 51 -
30.2. Мађаркса........................................................................................................- 52 -
30.3. Чехословачка.................................................................................................- 52 -
30.4. Румунија........................................................................................................ - 52 -
31. Немачка: од велике коалиције до поновног уједињења....................................- 53 -
32. Британија, Тачеровска револуција......................................................................- 57 -
33. Француска после Де Гола....................................................................................- 60 -
34. Италија, унутрашња криза и опоравак...............................................................- 63 -
35. Шпанија после Франка........................................................................................- 65 -
36. Совјетски савез под Брежњевом и Горбачовом: пад и реформа......................- 66 -
37. Застој у развоју источне Европе.........................................................................- 70 -
37.1. Пољска...........................................................................................................- 70 -
37.2. Мађарска........................................................................................................- 71 -
37.3. Источна Немачка и Чехословачка...............................................................- 72 -
37.4. Румунија и Бугарска.....................................................................................- 73 -
38. Источноевропска револуција..............................................................................- 74 -
38.1. Пољска...........................................................................................................- 74 -
38.2. Мађарска........................................................................................................- 75 -
38.3. Источна Немачка.......................................................................................... - 75 -
38.4. Чехословачка.................................................................................................- 76 -
 38.5. Румунија........................................................................................................ - 76 -
38.6. Бугарска.........................................................................................................- 77 -
39. Мапе......................................................................................................................- 78 -
 1. Нова равнотежа снага, европски вакуум

После Другог светског рата политичка карта средње и источне Европе је била
измењена – нестале су неке државе, неке су обновљене ( Пољска, Аустрија, Југославија ).
СССР је поново заузео Литванију, Летонију, Естонију, анектирао је источну Пруску, од
Финске узео област Петсамо и Карелски земљоуз, од Чехословачке Посткарпатску област,
од Румуније Бесарабију и Буковину, а окупирао је и источну Пољску још током 1944.год.
Пољска је добила немачке области на линији Одра-Ниса, Француска је добила Алзас и
Лорену, Румунија је предала јужну Добруџу Бугарској. Будућност сарске области је
требала тек да се реши. У осталом делу континента су успостављене предратне границе.
Мировни уговори са Италијом, Румунијом, Бугарском, Мађарском и Финском –
1947.године, а са Аустријом 1955.године. Око Немачке није било споразума јер се
савезници нису сагласили.

Пољска је у својим новим границама померена доста на запад-такав је био договор

западних савезника ( ово решење је смишљено у Вашингтону и Лондону ). Око Пољске су
се водиле бројне размирице са Совјетима, а територијалне промене у центру Европе су
постале извор политичких сукоба. Немачка и Аустрија су подељене на окупационе зоне.
За разлику од мировних споразума после Првог светског рата, овога пута етнички
проблеми нису толико узимани у обзир. Превагу су однела питања равнотеже снага и
односа Исток-Запад. Поред етничких, постојали су и географски и економски чиниоци.

СССР, Југославија, Румунија, Чехословачка и Мађарска су потписале споразум о

размени мањина после коначног уцртавања политичких мапа-то је довело до новог таласа
миграција у ист.Европи. Проблеме бројних избеглица и на истоку и на западу нису могли
да се реше, а протести којих је било по том питању су имали малу тежину.

(Комунистичке организације су биле много чвршће испреплетене и организованије

од „буржоаских“ партија)

Углед Совјетског савеза је после рата знатно порастао, а прокомунистичко

одушевљење у Европи је бивало све веће, поготову у западној Европи.

Рат је на површину избацио нове политике и нове људе.

СТАРА ЕВРОПСКА РАВНОТЕЖА ЈЕ ЗАМЕЊЕНА УКУПНОМ

РАВНОТЕЖОМ СНАГА ИЗМЕЂУ АМЕРИКЕ И РУСИЈЕ.

1
 2. Наслеђе фашизма, чистке сарадника окупатора

Победници: Шта радити са онима који су започели рат ? После почетних полемика,
савезници су се јула 1945.године формално сложили да отворе процес против главних
ратних злочинаца и да их казне. То је био замршен посао јер су постојала и питања шта
радити са оним људима који су само извршавали наређења својих вођа, треба ли и њих
казнити и ко ће то све да уради ? Договорено је временом да се казне сви који су
одговорни за разне злочине-то је био предуслов за изградњу нове Немачке. Показало се да
је за тако нешто било потребно преваспитавање великог броја Немаца. Сви народи морали
су да сами очисте своје редове, а денацификација и однос према нацистичким
сарадницима је у свакој земљи био другачији. Американци и Британци су водили
методична испитивања великог броја оптужених и осумљичених до окончања
денацификације 1948.године Руси и Французи су се усресредили једино на главне
злочинце. Вршене су чистке ( Стаљин је нпр.био спреман да поштеди све оне Немце и
њихове сараднике који су били спремни да извршавају његова наређења без обзира каква
им је била ратна прошлост и улога ), велики број фашиста и њихових сарадника је убијен
на основу пресуда. У Немачкој су чистке дуго трајале јер је требало времена да се неки
злочинци пронађу, да се прибаве докази итд. Један од најзначајних процеса је био против
особља Аушвица који је започет 1963.године. Чистке су се разлоковале и по суровости
( смртне преуде, кажњавање затвором ). Међу онима који су „спроводили правду“ мало је
било оних који нису имали баш никакве везе са нацизмом. Неки од њих су тај положај
користили за обрачунавање са личним непријатељима.

Питање извршавања наређења током рата је имало средишњу улогу у

Нирнбершком процесу против двадесетчетири највећа немачка ратна злочинца. Тај процес
је отворен августа 1945.године и трајао је дуже од годину дана. Међу њима су били:
Геринг, Рибентроп, Розенберг, Дениц. Стотине људи је припремало суђење, материјал је
био веома обиман, скупљени су бројни докази, цео поступак је вођен врло темељно.
Занимљиво је то да се већина оптужених није кајала, нити инатила-говорили су о томе
како су они само извршавали фирерова наређења чија је одлука била неприкосновена.
Већина је осуђена на затворске казне, десеторица су осуђена на смрт.

Нирнбершки процес је био усмерен и ка целокупним организацијама које су

осуђене за злочине против човечности.

Поред Нирнбершког процеса вођени су и процеси против војних команданата,

Манштајну нпр, против ратних предузећа, против виших службеника немачког
Министарства спољних послова...

Денацификација није спроведена до краја. Било је бројних аномалија, па се може

рећи да потпуна правда овим процесима није спроведена, а намера савезника да преобрати
и преваспита немачки народ је остала мртво слово на папиру. Показаће се и то да су

2
бројни немачки стручњаци и службеници који су били повезани са нацизмом били
потребни савезницима јер ,када је створена независна немачка управа, се управо не мали
број некадашњих чланова нацистичке партије нашао на кључним положајима у држави.
Сама чињеница да су ти људи заузели кључне положаје у јавном животу после слома
Трећег рајха изазвала је неповерење изван граница Немачке.

Све европске државе су биле суочене са истим проблемом, али у мањем обиму. У
ист.Европи није било великих издајника. Било је случајева ситне сарадње са окупатором,
али није било локалног нацистичког покрета чије би чланове требало гонити ( изузеци су
Мађарска и Румунија, али чак и овде чистке нису представљале велики проблем ).
Италијани генерално нису много кажњени. Један од разлога је и тај што Мусолини није
успео да у пракси успостави тоталитарни режим – многи Италијани су били ван партије.

Нико није био задовољан начином на који је чистка обављена, али су сви били
сложни када је реч о искорењавању нацизма и кажњавању сарадника окупатора. С друге
стране, нико није могао да очекује примерну правду

3. Од рата ка миру

У западној Европи после рата долази до скретања улево – у Француској и Италији

комунисти улазе по први пут у владу, лабуристи долазе на власт у Британији...Монархија
је била угрожена, а десно крило се повлачило. Међутим, после 2-3 године у зап.Европи су
партије центра утврдиле своју надмоћ и комунисти се повлаче у опозицију. И лабуристи
губе на изборима 1951.године. Повлачење левичара је био резултат стабилизације и
привредног напретка, али и екстремног деловања комуниста који су се због тога нашли у
потпуној изолацији када је почео хладни рат.

3.1. Британија
Маја 1945.године ратна коалицициона влада ( торијевци и лабуристи ) је замењена
прелазном владом, а на општим изборима јула исте године лабуристи су однели велику
победу. Черчил је био разочаран јер се надао изборној победи, али је било јасно да су
након рата сви желели темељне промене и већу социјалну правду. Ратна влада је на неки
начин отворила пут лабуристима до власти подржавши Бевериџов план о наставку
социјалне помоћи и после рата. Лабуристи нису били исти као социјалисти са континента.
Лабуристи су заговарали споре промене, њихова партија је била народна, никада нису
били активно укључени у међународни социјалистички покрет, али је уживала велико
поштовање у иностранству. Лабуристичка партија је обједињавала демократију,
парламентарну акцију и друштвену правичност.

3
 Лабуристичка странка је 1945.године била била суочена са изградњом социјалне
државе у земљи која је била пред банкротом. Британија је морала позајмити новац од
Америке.

Клемент Атли ( миран, уздржан, разуман, повучен, чиста супротност Черчилу ) је

постао премијер.

Лабуристи су за неколико месеци предложили огроман програм национализације и

социјалне заштите. Национализована је банка, авијација, рудници, саобраћај,челичане.
Усвојени су закони о националном осигурању 1946.године.

Целокупан лабуристички програм је до крајњих граница натегнуо и онако

ограничена средства једне осиромашене земље. Стамбени програм је такође био велики.
Продуктивност је била мала, прелазак на мирнодопску економију је у таквим условима
био тежак. Сви су почетком 1947.године на својој кожи осетили да ће послератна обнова
бити мукотрпна и дуга.

Британија није била спремна за Хладни рат и суочавање са комунизмом. Када се

сагледа оно што је заиста постигнуто у Британији првих година после рата, то је био
велики успех у односу на разарања током ратних година.

3.2. Француска
Од 1940.године у Француској је почео да делује покрет „Слободна Француска“.
Овај покрет је после четири године рата довео у Париз генерала Шарла де Гола који је
постао председник привремене владе Француске – тако је 18.јуна 1940.године свој живот
отпочела Четврта република.

Де Гол је рођен у Лилу 1890.године, борио се у Првом светском рату, а уочи напада
1940.године, био је командант једне оклопне дивизије. У време слома Француске био је на
служби државног секретара у влади Пола Рејноа. Он је једна од најупечатљивијих
личности послератне Европе. Одликовао га је неизмерни егоцентризам, диктаторско
понашање, али и поред тога сви су се слагали да му није било равна у скоријој историји
Француске. Био је сигуран у себе, надмен, био је убеђен да му је поверена мисија спаса
Француске ( да јој поврати част, углед... ) од које би требало да поново направи велику
нацију – све током његовог рада је било подрећено том уверењу.

Де Гол је 1940.године у Лондону окупио следбенике: Касена, Шумана, Пелевског –

они су до тада били непознати. Де Гол није био срећан у избеглиштву; иако је имао помоћ
и Британије и САД-а, они га нису прихватили као себи равна, нису га озбиљно схватали, а
сматра се да га лично Черчил и Рузвелт нису подносили.

Де Гол је августа месеца 1944.године дошао у Париз. Парижани су га дочекали и

поздравили као хероја.

4
 Први задатак владе био је да оконча рат. Међутим, земљу је потресала лоша
економска ситуација, везе између градова биле су покидане, земља је била на ивици
анархије јер нико изван Париза није обраћао пажњу на одлуке централне власти ( пре
свега комунисти ). Де Гол је почео са обиласком земље не би ли поново успоставио
ауторитет централне власти.

Француска је морала да се суочи и са кризом у Индокини, Сирији и Либану.

Требало је такоће поново освојити статус велике силе. Сву пажњу је Де Гол најпре
усмерио ка Богомолову, совјетском амбасадору. Јануара 1945.године отпутовао је у
Москву. Његова политика је била таква да је желео да у светским питањима заузме место
негде између англо-американаца и Руса. У почетку није претерано марио за привредна
питања којима је, по многим проценама, требало дати приоритет. Спроведене су само
неке од реформи припреманих током рата: национализовани су рудници, банке, фабрике.

Дубоко увређен предлогом да умањи војни буџет за 20%, Де Гол је јануара месеца
1946.године сазвао састанак кабинета и саопштио министрима да даје оставку. Овај чин се
може посматрати и као прелазак са ратног стања на мирнодопско и према Де Голу, партије
би сада требале да преузму пуну одговорност за вођење земље.

3.3. Италија
Она је на крају рата била суочена са револуционарним стањем. Ослбођење Италије
је имало неколико фаза: улазак савезника у Италију 1943.године, смењивање Мусолинија
током исте и његово хапшење. Нову владу је формирао маршал Бадољо са циљем да што
пре оконча рат. За разлику од Немачке, у Италији никад није завладао тоталитарни режим
јер је и даље постојала опозиција врховном вођи што се јасно и видело средином
1943.године. Немци су овим преокретом у Италији били затечени. Током августа месеца
преметили су трупе у Италију, а 9.септембра су окупирали Рим.

Преговори Бадоља и савезника су споро напредовали и тек 8.септембра Италија се

одлучила на предају.

Бадољову владу сменила је Бономијева влада ( он је био тада десно оријентисан ).

Три веће и три маље партије биле су у коалицији. Најјача је била Демохришћанска
партија. Поред њених представника, ту су били и социјалисти који су се убрзо поцепали
на лево и десно крило и комунисти који су узели учешћа у покрету отпора и сада почели
да убирају плодове свог деловања. Од мањих партија једино би требало поменути Партију
акције која је имала водећу улогу у покрету отпора, а после Бономијеве оставке јуна
1945.године њен вођа Пари је постао нови премијер. Међутим, овој партији је недостајало
политичко умеће.

Будућност монархије је било главно питање за Италију. Социјалистичка и Партија

акције су биле против краља, комунисти су били против монархије, али су били спремни

5
на компромис. Ситуација је постала још замршенија када су своја мишљена изнеле
Британија и САД. Краљ Емануел III је у таквим околностима абдицирао у корист свог
сина Умберта, али ситуација није била решена ни тад. На општим изборима из јуна
1946.године, већи део Италијана се определио за републику ( Умберто II је напустио
Италију и отишао у Португалију ).

Бономијева влада била је слаба. Она није спровела чистке међу фашистима,
занемарила је обнову привреде, није се изборила са корупцијом у земљи – у Италији је
владала атмосфера цинизма, безнађа, неефикасности током 1945.године. Комунисти су
знали да силом не могу да узму власт па су се одлучили на демократске акције унутар
новог политичког оквира ( заузимање фабрика нпр. ) које ипак нису биле дугог века.

Пари, као председник једине радикалне владе у послератној Италији, осмислио је

план помоћи средњим и малим индустријским предузећима, намеравао је да спреведе
економске реформе. Међутим, он није имао никакво политичко искуство нити способност
да брзо одлучује и због тога је његова влада доживела неуспех ( један од разлога само ).
Током 1945.године у земљи је владало расуло: јављају се сепаратистички покрети, расте
незапосленост, долази до отпуштања са радних места, штрајкова... Либерали и
демохришћани су саботирали Паријеве предлоге и његова влада је пала крајем године.

На власт долази Де Гаспери ( Демохришћанска партија ). У његовој влади, тј влади

коју је наследио, првобитно су били и комунисти и социјалисти које је он постепено
успео да заобиђе. Долази до побољшавања привредне ситуације у земљи, и након што су
комунисти путем штампе напали, Де Гаспери је поднео оставку и оформио нову владу
маја 1947.године из које си комунисти били избачени.

Демохришћани су сада били највећа политичка партија – однели су 48% гласова на

изборима 1948.године. Демохришћани су били подељени на лево и десно крило, али и као
такви успели су да се отарасе комуниста ( велика заслуга за то иде министру финансија
Шелби ).

Италијанска привреда је била у тешком стању, међутим, ратна штета и није била
толико велика. Индустрија на северу је током рата мало претрпела, а велику препреку
привредном опоравку је представљала инфлација.

Послератна Италија се у неким сегментима може поредити са Француском ( нпр.

брзе смене влада ) и Немачком ( после првих превирања и сукоба, на власти се учвршћују
демохришћани ). Највећи проблем Италије била је економија, не толико политика. Већи
део становништва је ипак после 1945. и 1947.године гурнут у опозицију и то ће постати
извор сталних унутрашњих подела.

6
 3.4. Шпанија
Режим генерала Франка у Шпанији је оштро критикован јер је он сарађивао са
Хитлером и Мусолинијем. Међутим, иако је једна дивизија учествовала у рату против
СССР-а, када се поставило питање да ли ће се Шпанија борити на страни Немачке,
Франко се повукао из политике конкретнијег зближавања.

На западу је 1945.године преовладало мишљење да треба казнити Франков режим,

па су УН често имале на дневном реду санкције против Шпаније. Режим је требало
свргнути изнутра, али се то није десило. После Другог светског рата утицај Фаланге
( фашистичке партије Шпаније ) је опадао, а растао је утицај војске – марта 1947.године
Шпанија је добила нови устав по коме је требала да буде монархија без краља, а генерал
Франко доживотни шеф државе.

3.5. Совјетски савез

На крају рата Стаљин је био на врхунцу моћи. Снаге Црвене армије су окупирале
Источну Европу и велики део Балкана. Руси су се осветили и Јапану због пораза с почетка
века. Било је само питање времена када ће Русија имати Дарданеле и трајно упориште на
Блиском истоку. Крај рата је отворио нове могућности ширења граница и комунизма.

Из рата је Совјетски Савез ипак изашао као слабија суперсила од САД-а. Губици су
били демографски, материјални, економски ( обнова економије је постао приоритет ),
опала је производња жита и меса... Као једна од последица тешког стања јавиле су се и
миграције ( постојало је и принудних ), јавио се недостатак стручњака, транспорта хране...
= ТРЕБАЛО ЈЕ СВЕ ПОЧЕТИ ИСПОЧЕТКА.

Велике промене су се догодиле у економији. Индустрије су током рата измештене

на исток, а само је половина враћена 1945.године јер је донета одлука о експлоатацији
Сибира и централних делова Азије. Производња хране није повећавана јер су 1946. и
1947.године биле велике суше. Поред ратних тешкоћа, пољопривреда се није опоравила и
од последица колективизације – није било довољно трактора нпр. Русија није могла да
заустави инфлацију коју је социјалистички систем теоријски могао да спречи.

Требало је обновити националну привреду, посебно тешку индустрију. До краја

1947.године, руска индустрија је досегла предратни ниво, а после само три године
премашила га је за 40%. Грађене су електране, подизана су индустријска постојења
огромних размера, рудници су механизовани – практично је V петољетка која је усвојена
1946.године испуњена за мање од пет година!

Совјетски Савез није све ово сам постигао. Примала је помоћ од Запада, о својих
сателита је по ниским ценама куповала сировине, велику улогу су одиграле и репарације
од Немачке као и немачки ратни заробљеници који су били додатна радна снага. Али,
мора се признати да је економску обнову својим залагањем омогућио сам народ.

7
 Комунистичка интернационала је распуштена још током рата. Број чланова партије
се нагло повећавао током и после рата – код нових чланова је владало уверење да никада
више неће бити исто и да ће Русијом завладати хуманији и демократскији односи. Власти
су сматрале да постоји реална опасност да ће стране политичке и културне идеје продрети
у државу и да ће је „разорити изнутра“, па су поводом тога предузете строге мере:
појачана је индоктринација, надзор исто.

Совјетски Савез је ратом стекао нове територије и много нових становника које је
требало укључити у постојећи систем и „преваспитати“ их. Све грађане који су били под
окупацијом и који су сарађивали са окупатором требало је казнити тако да се може стећи
оправдана слика да је током 1946.године све указивало на то да ће се вратити предратна
политичка правоверност и терор над становништвом.

Пред Стаљином је 1945.године била велика шанса – да наметне совјетски систем

земљама Источне Европе и Балкана. Свој политички систем је зато пласирао у Пољску,
Мађарску, Румунију и остале земље које нису показивале ни најмању жељу да усвоје
стаљинизам. Од старих бољшевика преостали су Калињин (формални шеф државе),
Молотов (министар спољних послова) и Ворошилов (вођа Црвене армије) који су остали
само фигуре. Много моћнији су били млађи чланови Политбироа – Берија (шеф тајне
полиције), Жданов (секретар централног комитета, први после Стаљина), Маљенков
(организатор Комунистичке партије) и Хрушчов. Ту су још били и Каганович, Булгањин и
Микојан. Сви наведени Стаљинови сарадници су били његово оруђе и тек се после његове
смрти показало да свако од њих има своју личност и сопствену политику.

Совјетизација источне европе

Цела Источна Европа без Грчке, Југославије и Албаније била је под совјетском
окупацијом. Све те земље можемо посматрати као једну целину у првим годинама после
рата јер су имале сличан политички развој – СВЕ СУ БИЛЕ У СФЕРИ СОВЈЕТСКОГ
УТИЦАЈА.

Пољаци, Срби, Бугари и Чеси су за Совјете били „браћа Словени“. Сви они су
имали јако национално осећање, углавном су се сви бавили пољопривредом првентсвено и
сви су имали у саставу својих држава доста националних мањина. Чехословачка је једина
која није напустила идеју парламентарне демократије, а била је под совјетским утицајем –
у осталим земљама власт је била махом у рукама олигархије.

Током рата цела Источна Европа је била под Немачким утицајем, директно или
индиректно. Совјетска армија је окупирала Источну Европу и Балкан у раздобљу између
лета 1944. и лета 1945.године. Током ослобађања ових обалсти могли су се пратити
бројни испади команданата Црвене армије, али они с друге стране нису дуго трајали:
пљачке, пустошења, убијања цивила, силовања жена...

8
 Пољска и Југославија су најтеже погођене ратним разарањима – материјално,
пољопривредно, индустријски, демографски, територијално...Пољској су губици
надокнађени источнонемачким територијама. Мађарска и Румунија, као бивши
непријатељи, су морале да плате ратну одштету. Пошто је у Мађарској валута пала,
1946.године је уведена нова монета - форинта. Румунија се махом ослањала на
пољопривреду и била је тешко погођена сушама из 1946. и 1947.године. У Бугарској и
Чехословачкој је било мало последица рата.

После 1945.године политички развој у овим земљама се кретао сличним путевима.

Прво су успостављене коалиције свих партија из којих су искључени екстремни десничари
и фашистичке партије. Комунисти су после првих година почели да добијају све
руководеће функције и на крају је „народни фронт“ замењен једнопартијским
комунистичким режимом. Онда су почеле унутарпартијске чистке: Рајк у Мађарској, ,
Гомулка у Пољској, Патраскану у Румунији, Костов у Бугарској...

Било је и локалних фракција. У Југославији и Албанији су комунисти дошли на

власт без спољне помоћи – у овим земљама није било потребе за коалиционим владама, па
је власт од самог почетка била у рукама комуниста.

У предратној Чехословачкој је Комунистичка партија била веома јака и маја месеца

1946.године на изборима је однела велики број гласова. У осталим земљама су
комунистичке партије биле слабе – њихов успон је после рата подстакнут пре свега
присуством совјетских трупа. Кад се све сагледа, комунисти су после рата ипак били
ситна мањина и то је непосредно утицало на њихову политику јачања. У Румунији и
Бугарској комунисти нису одмах укинули монархију. Румунски краљ Михаил I је натеран
на абдикацију тек крајем 1947.године. Млади Бугарски краљ је 1946.године побегао из
земље. Управо због сопствене слабости комунисти су се залагали за одлагање слободних
избора.

Комунистичке партије су споро напредовале са својим програмима друштвених

промена. Током првих година у земљама Источне Европе и Балкана дошло је до
национализације банака, железара, челичана, рудника, велике фабрике је преузела држава.

Различита је била и брзина којом су се одвијале аграрне реформе – најспорије је

текла су Румунији и Мађарској. С комунистичког гледишта аграрна реформа је била само
први корак ка колективизацији пољопривреде према совјетском моделу, а прва одлука о
принудној колективизацији је донета тек 1948.године ( до тада су том питању комунисти
прилазили споро и са великом дозом опреза ). Комунисти су знали да темељне промене
могу спроводити тек кад се чврсто ушанче у политику. Супарнике нису нападали
фронтално – неке супарнике су придобојали подмићивањем, неке насиљем, хапшењем.
Пољским комунистима је ишла наруку колебљивост главних такмаца да уђу у привремену
владу.

9
 У Мађарској су комунисти у почетку били слаби, а избори су показали да Партија
малопоседника има право да, као најјача, образује владу без учешћа комуниста. Међутим,
они су били спремни на компромис и тражили само да партијски секретар Бела Ковач
буде министар унутрашњих послова. Ракоши је претио да његова партија неће пристати да
уђе у коалицију. Бројним притисцима и терором, комунисти ће уништити Партију
малопоседника. Комунисти су били спремни да сарађују са оним партијама које су биле
вољне да прихвате њихово руководство. Бела Ковач је ухапшен 1947.године.
Социјалистичке партије Пољске и Мађарске преузели су комунисти 1947. и 1948.године.
Исто се догодило и у Румунији 1946.године, а исти поступак је примењен и у
Чехословачкој 1948.године. У Бугарској је најбрже успостављена потпуна власт
комуниста.

О политици Источне Европе одлучивано је у Москви, али су совјетске вође

настојале да овим земљама дају бар привидну независност. Стаљин се противио било
каквом спајању међу сателитима ( пример Тито и Димитров и Балканска-царинска унија ).

Совјетски Савез је имао велику привредну корист од Источне Европе ( репарације

од Мађарске, Румуније и Источне Немачке, начин размене производа је такође био
битан ). До 1947.године достигнут је предратни ниво индустријске производње, али је
пољопривреда заостајала. Да би се решили економски проблеми, већина земаља је
усвојила углавном трогодишње планове.

У неким земљама комунизам је био популарнији. Источноевропски комунисти су

зависили од совјетске помоћи. Земљама су практично владали совјетски амбасадори.

3.6. Немачка
Оно што је остало од Немачке подељено је на четири окупационе зоне и Берлин,
који је такође био подељен на четири сектора. Од три западне зоне је после настала
Савезна Република Немачка. Западна Немачка је била пуна избеглица чији је доток био
сталан све до 1961.године и подизања Берлинског зида. Источна Немачка је једина земља
Европе чији је број становника смањен до 1960.године.

Одмах после рата у Немачкој није било активног политичког живота. У Западној
Немачкој је многима забрањен рад у политици због нацистичке прошлости. Током 1945-
1946.године сва одговорност вођења Немачке је пала на окупационе снаге. Иако се одмах
после рата у свакој од зона стварају политичке партије, није било јасно коју би улогу те
партије требало да имају. Комунисти из Источне Немачке су још док је рат трајао из
Москве у Берлин послали Валтера Улбрихта који је наредних двадесет година био
централна личност источнонемачких лидера. Остале партије које су биле дозвољене у
совјетској зони у почетку су имале више подршке у народу од комуниста, али то се
временом променило.

10
 Три велике партије у западним зонама су биле Социјалдемократска,
Демохришћанска унија и Слободна демократска партија. Социјалдемократе није
подржавала ниједна окупаторска сила. Хришћанска-демократска унија је на својој првој
конференцији крајем 1945.године заступала федералну структуру за нову Немачку и била
је под јаким утицајем католичке цркве. Од демохришћанских вођа само ће Конрад
Аденауер(1949 - 1963) имати главну улогу у немачкој политици – постаће вођа Западне
Немачке, веровао је у тесну сарадњу са Француском. Слободна демократска партија је
такође настала 1945.године и била је спој радикала и националиста десног центра. Један
од њихових првих вођа постао је први председник Западне Немачке – Теодор Хојс.

Прави политички препород у западним зонама десио се 1947-1948.године када су

партије почеле полако да добијају све већу слободу за деловање од окупационих сила. У
совјетској зони је партијска политка добијала све већу улогу, само што је била по среди
политика једне партије. Оштра политика коју су Совјети спроводили прве две године
( одузимање велике имовине нпр. ) неминовно је изазвала тешкоће и против комуниста
окренула не само средњу класу него и велики број радника и сељака. Било како било,
током 1946.године комунисти су скинули све демократске маске и почели сукобе са
осталим партијама. Током 1946.године долази до наметања комунистичке диктатуре на
истоку.

Због овакве политике променио се и став западних окупационих снага према

Совјетском Савезу. Почетком 1947.године америчке и британске зоне су се спојиле у
једну економску јединицу којој се до краја исте године придружила и Француска.
Завршена је денацификација, почео је да ради и централни немачки парламент. Немачке
партије су добиле већу улогу у руковођењу земљом, док су спољни послови и одбрана
првих година остали у надлежности окупационих снага. Почиње и полако да се развија
немачка индустријска производња. Половином 1948.године спроведена је оштра
монетарна реформа – десет старих немачких марака сада је вредело једну нову. У Западној
Немачкој почињу да се развијају у механизми тржишне економије. Све реформе довеле су
до почетка „привредног чуда“ педесетих година.

Совјетски Савез се противио тим реформама и три године после рата дошло је до
краја формалне сарадње савезничких снага у Немачкој. Он се потом одлучио да притисак
на Запад примени у Берлину – јуна 1948.године заустављен је сав саобраћај између
западне зоне и Берлина не би ли се некадашња немачка престоница предала – Блокада
Берлина. Становништву Берлина је допремана потребна роба од стране западних
савезника ваздушним путем – „ваздушни мост“. Блокада је окончана маја месеца
1949.године.

После 1949.године реинтаграција Немачке се одвијала брзим темпом. Била је од

априла 1951.године чланица ЕВРОПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ЗА УГАЉ И ЧЕЛИК, а месец дана
касније примљена је у САВЕТ ЕВРОПЕ. Средином 1951.године званично је окончано

11
ратно стање између Немачке и западних савезника; сличан споразум са Совјетима биће
потписан 1955.године. Западна Немачка је 1951.године именовала првог министа спољних
послова ( Аденауера ) и дипломатске представнике. Париским уговорима из 1954.године
је престало стање окупације и укинута је надзорна власт западних савезника. Исте године
Немачка је примљена у НАТО пакт. У Западној Немачкој долази и до убрзаног развоја
трговине. Постало је јасно да Немачка неће дуго остати сила у вакууму, а Хладни рат је
убрзао процес реинтеграције. Педесетих година у Немачкој је владало одушевљење
идејом европског уједињавања. Земља се привредно опорављала током педесетих година –
повећана је индустријска производња, а раст је био непрекидан и стабилан. Бруто
национални производ је повећан три пута. То се оправдава огромном потражњом на
тржишту, а у ту сврху требало је подићи нову индустрију која ће задовољити ту
потражњу. У Немачкој ће тих година посао тражити и страни радници. Стопа
незапослености 1960.године износила мање од 1%! Тврди се да обнова Немачке не би
била могућа да није било Маршаловог плана.

Источна немачка

Сматрана једном од првих „народних демократија“ на Истоку, и тамошњи развој се

остваривао по узорку већ установљеном у Источној Европи. Извршена је колективизација
у пољопривреди. Многи грађани источног дела су постали свесни бољег живота на западу
и почели су масовно да беже у Западну Немачку. Источна Немачка није имала Маршалов
план да јој помогне у послератном узлету. Штрајк радника из 1953.године замало је
срушио режим, па су се власти одлучиле да се побрину за бољи стандард. Обустављене су
репарације Совјетском Савезу и у наредних десет година Источна Немачка је постала
друга индустријска сила комунистичког блока у Европи.

4. Слом ратне алијансе

Расцеп међу савезницима се догодио још пре краја рата. Чињеница је да је ратну
алијансу на окупу држала заједничка опасност и ништа више и да чим су немачке и
јапанске армије постајале слабије тиме су и потребе савезника да буду заједно биле све
мање. Корени Хладног рата леже у последњој ратној години.

Савезници су имали другачији приступ судбини Пољске и Немачке, другачији

приступ територијалним променама, ратној одштети, владама окупираних и ослбођених
земаља. Различито су гледали и на реч „демократија“, на слободне изборе...

У завршници рата су Вашингтон, Москва и Лондон разменили многе поруке о

будућности средње и источне Европе и Балкана. Један од битнијих сусрета на ту тему
догодио се у Москви током 1944.године између Стаљина и Черчила ( процентуални
договор ). САД су биле против утицајних сфера и на Јалти су поднеле декларацију о

12
ослобођеној Европи која је представљала начело заједничке одговорности трију држава. У
том документу се, између осталог, говорило о праву сваког народа да бира облик власти
под којим хоће да живи. Прецизније речено, три државе су обећале да ће СТВОРИТИ
УСЛОВЕ ЗА УНУТРАШЊИ МИР, али и поред свега тога Декларације је од самог почетка
била осуђена на неуспех јер је занемарио чињеницу да ће у земљама које ослободи Црвена
армија имати одлучујућу реч.

Најпре је сукоб избио око Пољске. Совјети су од почетка изјављивали да желе да

поврате све своје територије, чак и оне које су добили приликом склапања пакта са
Немачком 1939.године. Британија се са овим сложила и трудила се да убеди пољску владу
у Лондону да прихвати совјетске захтеве са предпоставком да ће нова Пољска добити
територије на западу као надокнаду. Треба напоменути да су се током рата односи између
Пољске владе у избеглиштву и Совјетског Савеза погоршавали и да су до краја Совјети
прекинули све везе са њом.

Неповерење Пољака према источном суседу је било оправдано. Стаљин је знао да

већина Пољака мрзи Русе и да нико не жели да сарађује са Совјетским Савезом, нарочито
из редова пољске елите. Чим су совјетске трупе прешле старе границе, Руси су образовали
комунистичку владу у Пољској ( Лублину ), а западни савезници су и даље признавали
лондонску владу у избеглиштву. Састанак на Јалти требао је коначно да реши судбину
Пољске о којој се доста говорило још од почетка рата. Америка у том тренутку није била у
положају да намеће своје жеље у погледу територија које су Руси већ окупирали и искрено
се надала да ће после рата Совјетски Савез постати природни савезник САД-а у стварању
„јединственог света“. Током последњих недеља рата, Совјети су проширили своје захтеве
што је довело до додатног зближавања САД-а и Британије.

Положај Черчила на Јалти није био једноставан. Он је међу првима схватио

важност Пољске – знао је да би давање Пољске Совјетима значило руски улазак у Европу.
Черчил је тада био на врхунцу своје моћи, исто као и Стаљин коме је рат помогао да
обнови свој положај и у иностранству и међу својим савезницима. Једна од одлука
конференције у Јалти била је да ће источне границе Пољске углавном пратити Керзонову
линију као што су Совјети и тражили. Што се тиче западне границе, тада је договорено да
се то питање остави за мировну конференцију. На Јалти се разговарало још и о
ангажовању Русије у рату против Јапана, о Организацији уједињених нација, ратној
одштети од Немачке, а компликације су отпочеле оног тренутка кад је конференција
завршена.

У Румунији је одмах успостављена влада под надзором комуниста, у Пољској је

маршал Жуков ухапсио лидере Пољске домовинске армије и послао их у Москву на
суђење. Односи међу савезницима су се додатно погоршали када је умро Рузвелт. Њега је
наследио Хари Труман који је у почетку наставио политику свог претходника. На
конференцији у Постдаму током друге половине априла месеца 1945.године Труман је по

13
први пут представљао САД. Разговори су вођени око многих питања, од Пољске и
Шпаније до Грчке и Либије, али је најзначајније било питање Немачке и њене даље
будућности. Тада је постигнута сагласност да Немачку треба разоружати и
демилитаризовати. Поред свега тога, договорено је да извесно време неће бити централне
немачке власти, а централне службе финансија, транспорта и слично водиће савезници.
Постојала су два питања око којих је било проблема међу савезницима: границе и ратне
одштета. Америка и Британија су се сложиле да Руси припоје себи део источне Пруске,
али се проблем јавио око питања границе дуж линије Одра-Ниса ( западна или источна ? ).
До краја је Запад попустио јер Руси и Пољаци нису желели да одустану од Западне Нисе.
Око ратних репарација се дигла прашина јер су западни савезници говорили да се
анектирање великог дела немачке територије од стране Русије и Пољске мора сматрати
као део ратне одштете. Такође се расправљало и о новчаном износу, али је на крају
договорено да Руси имају право не само на одштету коју ће извући из своје зоне већ и на
четвртину индустријске опреме из западних зона. У Постадаму су Руси говорили да их
занимају и италијанске колоније, тражили су и припајање двеју турских области и
контролу црноморских мореуза. Конференција у целини није била успешна јер међу
савезницима није постојало поверења – ратна алијанса је била у фази дезинтеграције.
Питање које се поставило после конференција било је и докле Совјетски Савез намерава
да се шири.

Стаљин је био неповерљив према западним лидерима и било му је важно да његови

политички и територијални захтеви буду прихваћени, али се ускоро показало да не може
да постигне оба циља. Сумњичавости и неспоразуми имали су своју улогу у избијању
хладног рата, међутим, сумњичења су прикривала праве сукобе интереса. Сарадња са
Западом после 1945.године би захтевала либерализацију Стањиновог режима и отварање
Совјетског Савеза непожељним страним утицајима, а таква се политика косила са
Стаљиновим принцима. Генерално, ратна алијанса је била осуђена на распадање оног
тренутка када је рат био готов.

5. Порекло Хладног рата

Три године после завршетка рата главне привредне Европе су биле залечене.
Додуше, било је озбиљних тешкоћа које нису постојале пре рата – финансијске које се
повезују са недостатком новца за увоз робе нпр. У току прве послератне године Совјети су
кривили своје прећашње савезнике за припремање новог рата, док је Запад с друге стране
сматрао да полицијске власти које су установљене у Источној Европи не представљају
онај ослођени континент за који су се борили. Многи су мислили да ако се Русији не
покаже чврста рука да ће доћи до новог рата. Било је оправдано то да се пређашњи
савезници не слажу бас у свему, али нико није могао да замисли да ће након две године

14
после Другог светског рата Европа бити подељена на два непријатељска табора и да ће
живети у страху од новог рата.

Политика Запада је често била критикована. Око 1950.године се сматрало да

Запад води попустљиву политику према Совјетском Савезу. Запад је настојао да покаже да
је стаљинска Русија конзервативна и осуђивао је унутрашње уређење и стање у
Совјетском Савезу.

Грчки грађански рат 1946.године је настављен из база ван граница земље. Совјети
су одбили да се повуку из Персије и вршили су све већи притисак на Турску. На
састанцима министара спољних послова током 1946./1947.године направљен је мали
напредак у правцу трајнијег мировног решења јер је Совјетски Савез остао непопустљив
по неким питањима. Ситуација се погоршала наредних година: Чехословачка је постала
руски сателит, направљена је блокада Берлина, Совјети су одбили да сарађују са Западом
када се говори о привредном опоравку континента и контроли нуклеарног наоружања.

Америка није била спремна на ту политичку борбу која је узимала свог маха. Поред
тога, ни Запад није имао једну заједничку филозофију која је неопходна за полиички рат.
Жданов је као идеолог Коминформа први обзнанио идеју о постојању два непријатељска
табора у Европи и свету. Положај Запада је у основи био одбрамбени и он није имао
богзна шта да супротстави агресивној политици Истока. Својим деловањем је Запад
продубљивао међусобно неповерење.

Хладни рат је створио много веће јединство у Европи, а донео је и трајно америчко
учешће у европским проблемима! Овакав развој догађаја није био пожељан за Совјете
чији се утицај у Европи до 1949.године није ширио.

Француска се после рата одлучила да сарађује са остатком Запада на привредном и

политичком плану.

Прва совјетска нуклеарна бомба испробана је 1949.године. Стаљин који је тада био
превише стар да би мењао своју политику уопште није желео да реши сукобе са спољним
светом, напротив, намерно их је заоштравао.

После рата, Америка је настојала да се што брже повуче из Европе и да прекине

све обавезе према њој. Међутим, таква политика се убрзо променила. Америчка политика
није измењена због неког посебног догађаја. Током 1946.године још је било добре воље
према Русији и уверења да ће се неспоразуми решити компромисом. Водећи Американци
попут генерала Маршала и даље су били за умерену политику, али су мишљење
променили током 1947.године када су схватили да се са Русима не може постићи договор
око Немачке.

15
 Када су Руси одбили да повуку своје трупе из Ирана, то је тумачено као мали
неспоразум – отишли су после неколико месеци.

Када се говори о грчком грађанском рату, у току прве фазе рата 1944 - 1945.године
Стаљин је поштовао споразум са Черчилом по коме је Грчка била део британске утицајне
сфере, али и то се изменило током 1946.године када је донета одлука о обнови рата –
одлука није могла бити донета без совјетског знања и подршке.

Стаљин је био уверен да се Европа неће опоравити од рата, а да ће Америка опет

бити суочена са економском кризом – због тога је Москва била самоуверена и сматрала је
да кризу у капиталистичком свету треба да потпомогне до коначног пада капиталистичког
система.

Јуна 1947.године дошло је до прекретнице – сарадња између Запада и Истока је

завршена и Европа је коначно подељена.

Неки су покушали да докажу да Руси нису могли да остану уз Маршалов план због
Труманове доктрине. Преман овоме, Америка је требала да шаље само економску, а не и
војну помоћ. Вашингтон није одједном одлучио да преузме водећу улогу у европској
политици. Промена у политици Вашингтона дошла је са све већим разочарењем
америчких представника који су имали контакте са Русима. Немачка ће постати највеће
поприште Хладног рата.

Берлин је био отвор на „завеси“. Трговина је између Запада и Истока је спала на

минимум, туризма није било, на Истоку су забрањиване западне књиге, битан је и
пропагандни рат који се водио.

Стаљин је умро 1953.године од последица можданог удара. После његове смрти

неприметно је почело „отапање“, али није било најаве краја хладног рата. Хладни рат се
могао избећи само да Совјетски Савез није био опседнут идејом непогрешивости
сопствене доктрине.

6. Ка европској сарадњи

Покрет за европско уједињење је добио одлучујући подстрек после прашког удара

1948. године и избијања рата у Кореји 1950. године. Када је рат био окончан, идеја
европске федерације је имала бројне присталице које су сматрале да се после разарања
Европа може поново изградити само заједничким напорима.

Прва иницијатива за уједињење одиграла се на економском плану. У свом чувеном

харвардском говору, генерал Маршал је говорио о потреби да европске земље до Урала
сарађују, да направе заједнички програм обнове. Четворогодишњи план америчке помоћи
и формирање заједничког европског тржишта помогло би Европи да опстане, а Америку
16
би ослободило терета сталне економске подршке. ОРГАНИЗАЦИЈА ЗА ЕВРОПСКУ
ЕКОНОМСКУ САРАДЊУ установљена је као стуб ових пројеката. У њу је ушло
седамнаест европских земаља ( Америка ће касније постати члан организације ). Циљеви
су били да се премости јаз у односу на долар и да се либерализује европска трговина – све
ово је веома брзо и постигнуто. Британци су временом почели да истичу да их поред
европске занима и светска трговина – они су желели флексибилну политику и противили
су се европској царинској унији. До 1950.године било је јасно да ОЕЕС неће моћи да
напредује због таквих ставова.

У исто време предузети су први кораци ка јачању европске одбране. Изгледи за

војну сарадњу нису били тако добри као за економску, а осим тога није било вероватно да
би се у скорије време Европа могла бранити без америчке помоћи. У циљу војне сарадње
успостављен је споразум о оснивању Атлантског пакта који је од самог почетка носио
печат европске војне слабости и неспособности да се сама одбрани. Припреме за
Атлантски пакт су обављене у Бриселу 1948. године, а споразум је потписан наредне.
Седиште организације је постао Париз. У почетку је нагласак стављен на одбрамбени план
и наоружавање европских армија америчким оружјем.

Заговорници политичког јединства су у Хагу током 1948. године одлучили да у

Стразбуру установе сталну европску скупштину – Савет Европе. Ово строго незванично
тело од стотридесет чланова имало је саветодавну улогу, бавило се углавном људским
правима и културним односима.

Европски привредни планери су сматрали да је потребна нека нова иницијатива

која ће превазићи ОЕЕС, а трајно решење се једино могло наћи унутар заједничког
тржишта. Прва иницијатица стигла је 1950. године од Француза који су предложили
заједнички француско-немачки план за промет угља и челика, под заједничким
руководством. То је био Шуманов план. Духовни творац пројекта био је фанцуски
предузетник Жан Моне. У почетку је било доста потешкоћа, али упркос противљењу,
Европска заједница за угаљ и челик рођена је 1953.године и за кратко време постигла је
велики успех ( порасла је производња челика, трговина се развила ).

После прихватања Шумановог плана, земље Бенелукса су поднеле нови предлог да

се укину царине и да се усклади монетарна политика. На конференцијама у Месини 1955.
године и Риму 1957. године одлучено је да се оснује Заједничко европско тржиште и
Европска заједница за атомску енергију ( Евроатом ). Нова Европска економска заједница
је имала неке одредбе о могућем иступању из ове заједнице, а њен основни задатак је био
да се осигура сталан и уравнотежен раст, да се одржи висок ниво запослености, подигне
животни стандард, стабилизују цене.

Европска економска заједница је створена 1958.године. Чланице оснивачи су биле

Француска, Немачка, Италија, Холандија, Белгија и Луксембург. Није се ослањала на

17
Европски парламент, Савет министара, Централну комисију и Високи суд – они су били
само њени надзорни органи. Документ о оснивању је познат као Римски уговор и он је
предвиђао хитно укидање царинских баријера до 1967.године, али је царина на увоз ван
Европске економске заједнице ( ЕЕЗ ) ипак требала да остане. До краја су царине смањене
драстично, али нису укинуте.

За пуних пет година ЕЕЗ је постала највећа трговинска сила света, највећи
извозник и купац сировина. Била је друга по производњи челика. За предузимљивост
Заједничког тржишта углавном су заслужни француски стручњаци. Наравно, постојали су
сукоби у мишљењима, али су они ипак занемарљиви. Једина озбиљна криза са којом је
ЕЕЗ била суочена исход је њеног успеха: Британија која је у почетку била против тог
пројекта о сарадњи накнадно је ушла у састав ЕЕЗ-е.

Британија је изашла са предлогом да се Немачка укључи у Атлантски пакт –

Француска се у почетку бунила, али је француски парламент до краја 1954.године
ратификовао овај план – Атлантски пакт је ојачан.

NATO је основан са циљем да одбије директан совјетски напад на Западну Европу

и тај циљ је и постигнут. Првих година Атлантског пакта америчка нуклеарна надмоћ је
била основни чинилац застрашивања, што је са европског становишта било
неприхватљиво. Почињу да се јављају идеје да континент мора мање зависити од Америке
– Британија је одлучила да развије сопствено нуклеарно наружање, Западна Немачка је
тражила да Америка одустане од искључиве контроле нуклеарног оружја Атлантског
пакта. Током шездесетих година NATO улази у кризу због размимоилажења мишљења
његових чланица.

Упркос привредном опоравку федералисти су били разочарани билансом – они су

тражили уједињење, а не сарадњу у Западној Европи. Британији такође та идеја о
уједињењу није била привлачна. Чак шта више, Британија на себе није толико ни гледала
као на део европског континента. Када су после десетак година британски државници
невољно закључили да, бар на економском плану, будућност Британије у Европи, врата
нове Европе за њих су била затворена. Де Голова Француска је постала водећа сила ЕЕЗ и
искористила је своје право вета да Британији не дозволи улазак у заједницу. Де Гол је
водио такву политику да је желео да умањи европску зависност од Америке, али је из свог
плана изоставио пола Европе.

7. Хришћанска демократија и демократски социјализам

Широм послератне Европе, политички токови су имали неке заједничке одлике:

слабљење демократског социјализма, појаву јаких демохришћанских партија. Када се узме
пример немачких и италијанских демохришћана, немачки су имали лакши задатак –
партија је изнутра била јединствена и имали су премијера који је уједно био и вођа
18
партије. У том периоду, у Италији је Де Гасперија наследио Пела, Пелу Фанфани итд. –
италијански демохришћани нису били јединствени.

Појава демохришћанских партија као политичких сила је била један од

најзначајнијих нових чинилаца – послератни демохришћански покрети су искрено
прихватали демократију и извршили су неке значајне привредне реформе.

Италијански демохришћани су чували традицију Народне партије дон Луићија

Струца – усмерени лево од центра. Својим деловањем успели су да натерају Де Гасперија
да поднесе оставку 1953.године. Де Гаспери је припадао центру, два пута је победио на
изборима ( 1948. и 1953.године ), одбијао је сарадњу са монархистима, залагао се за
коалицију са малим партијама центра и често је трпео нападе и са леве и са десне стране.
После његове смрти, оба крила демохришћана су покушала да преузму контролу у партији
и влади и често су долазили у сукобе са присталицама центра. У почетку спремни на
корените реформе, демохришћани су постали партија спремна само на постепене одлуке.
Успели су да се одрже на власти једино захваљујући ресцепу на левици. Педесетих година
су управо они подстицали политичку стабилност која је омогућила преображај привреде,
али је тај преображај имао последице на структуру друштва.

Од 1948-1958.године Француска је променила деветнаест влада. У њима су се

налазили и заговорници и противници Европске одбрамбене заједнице, разне политички
оријентисане особе. Власти нису могле да нађу решења за Алжир, Индокину коју је
Француска напустила после војне катастрофе. У току свог мандата, Мандес-Франс је
окончао тај рат у Индокини и дао аутономију Тунису.

Почетком педесетих година у Француској је индустија стагнирала, пољопривреда

је била застарела, дистрибутивни систем био је гломазан и расипан, стамбена ситуација је
била лоша, али и поред свега тога број становника се повећавао. А онда је индустрија
добила нови полет, отваране су нове и модернизоване фабрике. До 1957.године
индустријска и привредна производња је повећана, никли су неки нови градови, предграђа
исто. Без обзира на политичку непокретност, економија је доживела напредак такође.

Између Француске и Немачке био је огроман контраст педесетих година. Све до

оставке 1963.године земљу и демохришћанску партију је водио Конрад Аденауер. Под
њим се Немачка опоравила од рата и успоставила блиске везе са западним светом. Он је
економију препустио Лудвигу Ерхарду. Аденауер је био конзервативан и то је одговарало
нацији. Схватао је да без социјалне сигурности нема стабилности. Бруто зараде у
Немачкој су током педесетих година утростручене. Увео је механизацију у пољопривреди.
Велики број избеглица са Истока је интегрисано. Спроводио је успешно и стамбену
политику.

Током педесетих у немачкој политици није било много измена и узбуђења.

Аденауер је био антинациста, али неки од његових сарадника су имали нацистичку

19
прошлост.У Аденауерове најзначајније подухвате спада помирење са Француском. Поред
свега тога, учинак Аденауерових петнаест година није увек био позитиван. Није
спроведена друштвене реформа у потпуности. Недовољно пажње се обраћало развоју
образовања. Његова спољна политика је често критикована због нееластичности. После
Стаљинове смрти започета је попустљивија немачка политика према Истоку.

Опште европско усмерење удесно погодило је и Британију – 1951.године

конзервативци су се вратили на власт збацивши неиницијативне лабуристе. Лабуристи су
били ослабљени а многи су напустили владу током 1951.године када је усвојено смањење
буџета за социјалне установе. Атли је исте године расписао изборе и конзервативци су
победили. Нови премијер поново је био Черчил и он је на том месту остао четири године
када га је наследио Ентони Идн кога је после сукоба око Суеца наследио Харолд
Макмилан. Конзервативци су дошли на власт у повољном послератном тренутку. Њихови
претходници су денационализовали челичане, али нису дирали социјалну државну
структуру. У целини гледано, привредни напредак Британије је био много спорији од
других западних земаља. После рата је порастао извоз, али је увоз растао још брже.
Британији су стално били потребни нови зајмови и стално је претила девалвација.
Британија није могла да иде у корак са Европом; много је трошила на болнице, путеве и
обнову.

После рата, тј. 1948.године Индија, Цејлон и Бурма су добили независност, а Гана и
Малезија десетак година касније. Међутим, Британија је и даље остала присутна у
крајевима Азије и Африке као Комонвелт и морала је да одваја велике суме новца за
одбрану. Војна обавеза је укинута тек 1960.године.

Британија је прву атомску бомбу испробала 1953.године, а хидрогенску четири

године касније.

У Британији је педесетих била пуна запосленост, стандард је расао. Али и поред

тога, Британија је заостајала ( због: великог увоза, позајмица, продуктивност је била
ниска, патила је од мањка самоуверености, изгубила је колоније... ) јер није могла да за
себе нађе скромније место у послератном свету.

8. Европски социјализам

Био је у опадању током педесетих година. Социјалистичке партије су биле

надахнуте марксизмом. Хладни рат је нанео штету социјалистичким идеалима, јер су у
свету јавности социјализам и комунизам били једно те исто.

Социјалистичким партијама у Француској и Италији недостајала је виталност.

20
 У марксистичком смислу, Социјалистичка партија Италије је била најрадикалнија.
Главна програмска начела су била антимилитаризам и антиклерикализам. На такве
ставове утицао је фашизам пре свега. Вођа партије Пјетро Нени био је за наставак сарадње
са савезницима и у време Хладног рата, али је унутар партије било отпора и убрзо је
дошло до разлаза. То је водило сарадњи са комунистима, Сарагатови социјалдемократи су
ушли у владу 1948. и 1958.године. Нени је био искусан политичар и после Стаљинове
смрти његова се партија поново осамосталила и покушала да поврати везе са Сарагатовим
крилом. Треба нагласити да су оба крила италијанског социјализма имала боље
руководиоце него Французи, па због тога нису толико изгубили утицај педесетих и
шездесетих година. Међутим, у обе земље су комунисти били на добром положају као
главна партија радничке класе.

У Британији је социјализам очувао своју снагу. Комунизам је с друге стране био

слаб противник у осталом делу Западне Европе ( сем у Италији и Француској наравно ).
Међутим, социјалисти у целој Западној Европи нису успели да направе озбиљнији продор
у гласачко тело средње класе. Њих није занимала политика изван тренутних проблема с
којима су партије биле суочене.

Крајем педесетих година све социјалистичке партије на континенту су дошле до

закључка да велики део старе доктрине треба одбацити– европски социјализам више није
био револуционарни ни у теорији ни у пракси.

9. Успон европског комунизма

После Хитлеровог напада на Русију, европски комунизам је привукао много

присталица, а каснија совјетска војна победа донела је комунизму углед на целом
континенту – он је постао сила после рата чак и у оним земљама где је пре био слаб.

Успон комуниста најупечатљивији је у Француској и Италији. Италијански

комунисти су били најјача сила у свим великим градовима који је годинама био упориште
социјалиста. У време ослобођења, велики делови северне Италије и јужне Француске су
били у рукама комунистичких партизанских јединица.

У већини земаља, коунисти су се придружили коалиционим владама, а њихови

партизански одреди пришли су редовној војсци. Комунисти су се после 1945.године
најпре залагали за тесну сарадњу са социјалдемократама и осталим левичарским
партијама. Циљ им је био да свој утицај шире преко коалиције, и та умерена политика се
исплатила. Током 1946/1947.године, комунисти су ојачали своје позиције на рачун
социјалиста ( у Француској и Италији ). Међутим, када су Совјети заузели Источну
Европу, западноевропски комунисти су почели да се повлаче из власти и постајали су
опозиција. Најпре их је француски премијер Пол Рамадије искључио из владе, док су у
Италији изашли из коалиције јер нису прихватили Де Гасперијев економски програм.
21
 Током 1947.године су у Француској и Италији избили штрајкови, а учешће у њима
узели су и комунисти, међутим, Мош и Шелба ( министри унутрашњих послова у овим
земљама ) су брзо успели да реше ситуацију.

Случај Грчке је карактеристичан јер је у њој буктао грађански рат и тек после
1948.године ситуација се изменила, али опет против комуниста, а рат је завршен потпуним
поразом наредне године ( овде је прсте умешала и Америка ).

Чистке су спровођене и на западу. Због послератних околности и трзавица у

Источној Европи за време Стаљиновог живота чудо је како то да комунизам на западу
није у потпуности искорењен. Западни комунизам се постепено одвојио од стаљинизма.
Комунистичке партије Француске и Италије су и даље задржале утицај над више од
четвртине изборног тела, али је револуционарни елан ослабио јер се променила радничка
класа која је постајала више „грађанска“.

10. Русија после Стаљина

Деветнаести конгрес КПСС је почео крајем 1952.године у Москви. Он је према

статуту, који је наравно занемарен, требао да се сазива сваке треће године, а ово је било
прво окупљање после 1939.године.

Велике су се промене догодиле у време Стаљина. Земљом је владао огроман

централизован државни апарат, гигантска бирократија која је практично чинила класу за
себе. Све одлуке доношене су у Москви, а тај недостатак локалне самосталности
угрожавао је развој земље. На том деветнаестом конгресу, Маљенков је имао главну улогу
и сви су веровали да ће он бити Стаљинов наследник. На Конгресу је промењено име
партије ( избачено је „бољшевичка“ ). Такође је ново име Политбироа постало
Президијум. На Конгресу није ништа значајније говорено о неким новим смерницама у
политици која је остала мање-више непромењена.

У току последње године Стаљиновог живота осећало се нарастање кризе:

економске пре свега. Животни стандард је био лош, задржан је култ производње по сваку
цену који је оптеретио привреду. Руска се индустрија брзо опорављала, али то није било
усклађено са осталим гранама економије и та неуравнотеженост је угрожавала даљи
напредак земље.

После деветнаестог конгреса политика је постала још тврђа и било је најаве нових
чистки. Стаљинова намера је била да се отараси партијских вођа и доведе „нове,
неискусне људе“ како је касније Хрушчов доказао. Почетне чистке имале су и
антисемитско обележје – говорило се да се Јевреји пребаце у област Арктика или неки
други забачени део. И друге националности биле су под сумњом.

22
 Међутим, услед ове надолазеће олује, Стаљин је умро 6.марта 1953.године. Његова
сахрана је била велики државни догађај. Нове вође биле су заокупљене међусобном
поделом власти. Неке битне одлуке су донете и пре Стаљинове смрти, нпр. број чланова
Президијума је смањен, распуштен и је Стаљинов приватни секретаријат. Чистка је истог
тренутка прекинута, а нешто касније објављена је и амнестија. Почетак дестаљинизације
је генерално био јако скроман.

Прелазак са владавине једног човека на власт малог већа није уопште текао глатко.
Било је доста сукобљених амбиција, међусобног неповерења, састав Президијума је често
мењан, док коначно, четири године после Стаљинове смрти, колективно руководство није
поново предало власт у руке једног човека. Никита Хрушчов је после смрти диктатора
постао генерални секретар КПСС и у то време нико није обраћао пажњу на то.

Прва жртва унутрашњих борби био је Берија – он је окончао свој живот као
„капиталистички агент“. После његовог убиства, партијско руководство се сукобљавало
на различитим питањима. Маљенко ће предати оставку на место председавајућег Савета
министара 1955.године и наследиће га Булгањин. Он се током исте године срео са
Ајзенхауером, Идном и Молеом у Женеви и пробудио велику наду да ће доћи до
помирења. Разговори нису донели никакав резултат, а једино достигнуће је био споразум о
аустријском мировном уговору који је постигнут почетком следеће године.

Нове совјетске иницијативе тицале су се и других делова света. Предузете су мере

да се с афричким и азијским земљама успоставе што ближе везе. Године 1955.
успостављени су договори да Египтом о продаји оружја, а Булгањин и Хрушчов су током
исте године посетили Њу Делхи трасирајући боље везе са Индијом. Такође, престали су и
напади на Тита. Исте те године у Београд је дошла совјетска делегација у којој је био и
Хрушчов. Већина чланова Президијума је била за поновно успостављање добрих односа
са Југославијом.ђ, али совјетска критика „југословенског пута у комунизам“ није и даље
престала.

Никита Хрушчов није био међу главним такмичарима за власт. И првих месеци
после Стаљинове смрти држао се у позадини. Ипак, КПСС је после диктаторове смрти
повратила некадашњи утицај и место генералног секретара је постајало све значајније.
Унутар партије Хрушчов је лично именовао своје људе на кључне положаје и када је
Маљенков пао, он је постао најзначајнији човек Президијума. Хрушчова је посебно
занимала пољопривреда и предложио је да се криза у производњи хране и стоке реши тако
што ће се проширити обрадиве површине, посебно у западном Сибиру и Казахстану.
Међутим, у то прво време овај план је био критикован и није прихваћен.

После Стаљинове смрти, његови саборци су покушали да уклоне неке потпуно

несхватљиве и непотребне одлике старог режима, да га модернизују, а ипак да задрже
већину његових основних особина. На двадесетом конгресу КПСС 1956.године Хрушчов

23
је први покушао да мало осветли најновији период совјетске историје, и то у извештају
који ће бити објављен тек после тридесет година. Убрзо је заустављена кампања
дестаљинизације, а они који су отишли далеко у откривању истине позвани су на
одговорност. Они који су веровали да ће после Стаљинове смрти настати нова ера стварне
партијске демократије и постепене демократизације режима брзо су схватили да ће то
бити дуг и напоран процес.

У послератним годинама политичке промене у земљама народне демократије

следиле су совјетски модел, а национално одступање од устаљених норми постало је
анатема. Према совјетском моделу обликован је сваки вид живота, али процес
стаљинизације у земљама Источне Европе није био истоветан ( нпр. Бугарска је најбрже
успела да постигне потпуну истоветност са Совјетским Савезом док је тај процес споро
текао у Румунији и Мађарској ). Комунизам у Источној Европи био је страног порекла, а
не национални производ и због тога се у појединим земљама он усвајао спорије.

Чешки удар и раскид са Југославијом 1948.године били су најважнији граничници

на путу ка сателизацији. У страху од евентуалног политичког надгласавања у Чешкој,
комунисти су организовали масовне демонстрације фебруара месеца 1948.године и ти
догађаји су партију довели на власт. Председник Бенеш је био неспреман да се
супротстави комунистима и није им се одупрео када су тражили предају власти. Већег
отпора није било, некомунистичке партије су или распуштене или су их преузели
комунисти, а наследник Бенеша постао је Клемент Готвалд.

Совјетска политика у Југославији није имала толико успеха. Тито је од свих

комунистичких вођа једини дошао на власт сопственим залагањем, а не уз совјетску
помоћ. Југославија је зато могла да спроводи политику која није у толикој мери зависила
од Совјетског Савеза. Сукоб између Београда и Москве био је исход совјетког покушаја да
наметне потпуну контролу над земљом. Тито је одлучио да се томе супротстави и тако је
28.јуна 1948.године КПЈ избачена из Коминформа и свађа је избила у јавност.

Раскид са Југославијом је проузроковао масовне чистке широм Источне Европе.

Први је на удару био Ласло Рајк у Мађарској, па Трајчо Костов из Бугарске итд. Они су
оптуживани за разне ствари које су на крају под притисцима морали да признају. Што је
жртва била на вишем положају, то су последице биле теже.

Последње године Стаљинове ере су у Источној Европи обележене индустријским

напретком, али је цена производње била висока, а животни стандард мали. Несташица је
била на готово свим нивоима економије. На предлог Маљенкова, после Стаљинове смрти
све земље „народне демократије“ су измениле економску политику и унеле извесне
промене у своје политичке ставове. У Мађарској је нове економске реформе увео Имре
Нађ са либералним и демократским погледима, али када је Маљенков пао и он је морао да
оде и крејем 1955.године је искључен из партије.

24
 Побуне су избијале на све стране после Стаљинове смрти. У Источном Берлину
јула 1953.године, у Плзену је избио штрајк. Обе владе су преузеле хитне мере да се
побољшају услови живота. Показало се да је у свим сателитским земљама, а највише у
Пољској и Мађарској владала предреволуционарна атмосфера.

Савет за међусобну економску помоћ – Комекон – установљен је у Варшави

јануара 1949.године као источноевропска противмера Маршаловом плану, а Варшавски
пакт, потписан 1955.године, био је војни одговор Атлантском пакту. Стаљинова оштра
политика мешања централне власти у сваки вид живота је дубоко вређала народе
развијеног националног осећања. Због тога ће се у појединим земљама полако развијати
тзв. национални комунизам (без спољног мешања, демократскији и хуманији комунизам).

СОВЈЕТСКА ПРИВРЕДА: Брзо се опоравила после рата и то доказују статистички

подаци. Пољопривреда је слабије напредовала, што због лоших жетви, што због тога што
јој се није посвећивало довољно пажње. У време Стаљина привреда је била под строгом
контролом и готово је увек била оријентисана на рат ( тешка индустрија ). Чињеница је да
је под Стаљином Русија постала друга индустријска сила света.

Иако се тешка индрустрија развијала, животни стандард у Совјетском Савезу је био

веома мали. Он је растао, али знатно спорије него у већини западноевропских земаља.

И Стаљинови наследници су сматрали да предност треба дати тешкој индустрији,

али су схватили да ће целокупна национална економија трпети ако и даље буде несразмере
између тешке индустрије и пољопривреде. После Стаљина уложени су велики напори да
се снабдевање храном побољша обрађивањем земље у Сибиру и Казахстану. Таква
политика довела је до благог побољшања после 1955.године.

Због ненапредовања у области сточарства дошло је до пораста животних трошкова

јер је малопродајна цена меса у јануару 1962.године порасла за 30%.

После пада Маљенка дошло је до значајних реформи и у индустрији и у

пољопривреди. Започета су обрађивања новог земљишта, повећане су минималне
наднице, измењена је организација индустрије. Више пажње посвећено је стамбеном
фонду. Овај период обележен је привредним растом који је успорен крајем педесетих, а
онда у периоду између 1959. и 1963.године стопа раста је почела да опада ( као један од
разлога томе је и трка у наоружању ).

Још упечатљивије је било опадање стопе раста бруто националног производа.

На двадесетпрвом конгресу КПСС Хрушчов је изјавио да ће до 1970.године

Совјетски Савез имати већу производњу од Америке, не само у апсолутном износу већ и
по становнику. Међутим, таква хвалисања су убрзо заборављена.

25
 Привреда је трпела због недостатка капитала, а невољни покушаји да се од Запада
добију позајмице нису имали очекивани ефекат.

Земља је 1957.године подељена да велики број привредних јединица ( совнархози )

да би се делотворније планирало и да би се умањио негативан учинак централизоване
бирократије. Међутим, ни то није било успешно, па су се због тога наследници Хрушчова
на централно министарско планирање. Пад Хрушчова делимично је и повезан са
проблемима совјетске привреде 1962-1963.године.

Захтеви потрошача нису задовољавани. Стопа инвестирања у националну привреду

је имала оштар пад крајем шездесетих.

Према статистикама, Совјетски Савез је имао виши бруто национални производ по

становнику него Италија и Јапан, али животни стандард је био далеко испод него у ове две
поменуте земље. Животни стандард је у Совјетском Савезу био у константно опадању.

11. Индустријализација источне Европе

Током првих десет година после Другог светског рата привредни развој
комунистичких земаља Источне Европе је пратио совјетски модел, али је после
1955.године дошло до већих разлика. После рата када су комунисти преузели власт
индустрија је национализована и предузете су мере за колоктивизацију пољопривреде.
Привреде тих земаља су требале да помогну опоравку совјетске економије. Русије је
инсистирала да земље народне демократије сву своју спољну трговини усмере ка Москви.
У ту сврху је 1949.године створен Савет за међусобну економску помоћ – Комекон. То
није била заједница једнаких.

У Источној Европи ипак је дошло до развоја индустрије, али уз невероватну цену.

Због расула приликом колективизације у пољопривреди, за извесно време је усвојен
Маљенков курс у појединим земљама ( плате су порасле, цене смањене, дат је подстицај
пољопривредној производњи ).

У време Хрушчова, земље Источне Европе су још више зависиле од Москве у

испоруци сировина неопходних за њихов програм индустријализације. Крајем педесетих и
током првих година шездесетих већина источноевропских земаља се нашла у кризи јер
просечан раст бруто националног производа ни у једној земљи није прелазио 5%.
Међутим, после 1965.године привреда је почела да напредује.

И у земљама народне демократије је стагнација у пољопривреди утицала на

свеукупни привредни учинак.

Конекон је био разлог многим размирицама између Совјетског Савезе и млађих

партнера. Временом је почео да се јавља политички и привредни национализам. Са
26
Источном Немачком и Бугарском није било проблема те врсте. Москва је настојала да се
бори против настојања својих савезника да привуку западни капитал и технолошко знање.
Међутим, у појединим случајевима Совјети су морали да направе извесне уступке ( нпр.
Румунија, Пољска, Мађарска и Чехословачка су најпре увеле, а онда и увећале трговинску
размену са некомунистичким земљама).

12. Два блока

После Стаљинове смрти, Запад се понадао да се Хладни рат ближи крају.

Оптимизам у Европи је био оправдан јер је међународна клима једноставно морала да се
побољша пошто је почетком педесетих достигла најнижу тачку. Ипак, тај оптимизам који
се осећао на Западу нији био потпуно оправдан.

Истина је да су нове вође Русије желеле да до неке границе побољшају односе са

Западом, поготово са Трећим светом. Схватили су последице никлеарног рата и настојали
су да постигну споразум о забрани коришћења нуклеарног оружја.

Са војног гледишта, СС није имао чега да се боји јер је привреда била у сталном
успону и незадовољство привредним достигнућима није представљало већи проблем.
Много је озбиљнији био захтев за већим политичким слободама. Да би му се одупрли,
совјетски руководиоци су наглашавали опасности које наводно споља прете
социјалистичком блоку. Овакав приступ је онемогућавао зближавање са Западом, али је
био неопходан за опстанак режима.

Стаљинови наследници су се кретали, када је спољна политика у питању, и били

упућени на зближавање и консолидацију интересних сфера. Изван граница совјетске
државе совјетски тип комунизма није имао много присталица, али то није умањило апетит
совјетских лидера у односу на спољни свет. Они су тврдили да је совјетско присуство у
земљама источне Европе неопходна гаранција безбедности совјетске државе.

Војна питања су имала средишњу улогу у свим политичким преговорима који су

вођени педесетих и шездесетих година. Педесетих година је политика Америке
испољавана кроз претње употребе америчког нуклеарног оружја на сваки совјетски напад,
био он и локалан. У то време Русија није могла да одговори Америци, али је Западна
Европа била у сваком погледу совјетски талац.

Октобра 1957.године лансиран је први спутњик, а тих година је СС почео развој

првих интерконтиненталних ракета.

Западна Европа није могла да се брани без америчке помоћи. Војни положај Запада
се није поправио и Атлантски пакт је стално био испод неопходног броја људи и
наоружања. Нпр, у борби за превласт на Блиском истоку између СС и Америке, Европа је

27
била пасиван посматрач, а њој је више него Америци био значај овај регион ( јер је
зависила нафте са ових простора ) – толико је била слаба.

Половином шездесетих година, нуклеарни арсенал је тек почео да сустиже

Америку. Иако војна снага СС није била онилико моћна колико се веровало, он је и даље
држао иницијативу у спољној политици и настојао да Запад отера из Берлина, да на Куби
постави ракетне базе. Совјетски вођи су одлучили да до веће војне покретљивости стигну
развијањем поморских и ваздушних снага.

Велика очекивања од 1955.године брзо су ишчезла после неуспелог састанка

шефова држава и министара спољних послова. Упад у Мађарску уништио је сваку наду за
споразум. Оптимизам је поново пробуђен 1959.године када је Хрушчов обишао Америку.
Међутим, следећи састанак у Паризу током наредне године је био неуспешан. Кубанска
ракетна криза је отворила пут новом детанту из којег је 1969.године рођен Уговор о
забрани нуклеарног наоружавања.

Ако је, према Брежњевљевој доктрини из 1968.године, СС имао право да се меша у

унутрашње ствари својих савезника, шта га може спречити да у повољним околностима не
пружи помоћ својим заговорницима у некомунистичком свету ? Од тада више нико није
смео да тврди да нема нових разлога за сукоб.

13. Лажна зора у Женеви

После Стаљинове смрти закључено је да би један састанак врха могао да два блока
изведе из ћорсокака. Идеја о састанку потекла је са Запада, а када се стишала борба у
Политбироу, прихватио ју је и Булгањин који је тада био на челу совјетске владе. Када се
1955.године у Женеви састао са Ајзенхауером, Идном и Фором, главне теме разговора су
биле Немачка и надзор над нуклеарним наоружањем. Совјети су желели да из Европе
уклоне америчке базе, желели су да спреше наоружавање Немачке. С друге стране,
западне силе су инсистирале на немачком питању јер су сматрале да без немачког
уједињења нема трајног мира у Европи. Руси су желели раздвојену Немачку, неутралну,
били су против немачких избора који би се завршили поразом комуниста.

Када се говори о совјетском предлогу о забрани свих нуклеарних оружја, то није

одговарало Западним силама, а будући да совјетски предлог није предвиђао међународни
надзор било им је лако да га оспоре ( сматрали су да СС може да настави са производњом
бомби које може лако да сакрије ). Тада је Ајзенхауер изнео план „отворено небо“ као
могуће решење надзора, али ни то није прихваћено.

СС је показивао спремност да нормализује односе са неким суседима, пре свега са

Југославијом, Аустријом и Финском. Хрушчов је посетио Београд 1955.године, а Тито
Москву наредне. Међутим, 1968.године када је СС широм Источне Европе почео да

28
доказује војну моћ, Југославија се осетила угроженом. Односи са Аустријом су били такви
да је она пристала да на својој територији не дозволи постављање војних база и да не
ступа и савезе – СС је повукао трупе из Аустрије и она је поново била независна.

Немачка је била велика премија Хладног рата и није могла да постане неутрална.
Аденауер је сматрао да ће Москва морати да измени однос према Западној Немачкој. Он је
сматрао да не треба пропустити ниједну прилику за евентуални споразум са Русијом. СС
је желео добре односе са Немачком, али није желео да плати високу цену. Аденауер је
посетио Москву – његова посета је донела обнављање нормалних дипломатских и
трговинских односа. То је била једина посета немачког канцелара СС-у после рата.
Резултат посете је био и повратак немачких ратних заробљеника из совјетских логора.
Немачки проблем је и после ове посете остао нерешен.

14. Побуна источне Европе

Све је почело у Пољској где је због стаљинистичког режима дошло до

неподношљиве напетости у свим областима живота. Али, чим је Стаљин умро, почели су
разговори о недостацима комунистичког режима. Руководство партије је подељено.
Бјерут, председник владе, умро је током посете Москви половином 1956.године.

Тада је Гомулка први пут поменут као кандидат за највишу партијску дужност, што
је дочекано са одушевљењем.

Гомулка је био у партији од 1926.године, сви су поштовали његов лични

интегритет, био је скромних интелектуалних способности, али је током 1956.године у
очима Пољака био симбол отпора совјетској власти. У периоду од 1949-1954.године био је
у затвору. За обичне чланове партије он је био прави човек у право време, спаситељ у
односу на Бјерут-Мине фракцију која је земљом владала од 1945.године.

На дан одржавања пленума, совјетски лидери су ненајављени дошли у Варшаву.

Пале су оптужбе – Хрушчов је оптужио пољски Политбиро за антисовјетску пропаганду.
Пољаци нису попуштали. Масовне демонстрације су пружале подршку Гомулки и Совјети
су брзо схватили да се ствар у њихову корист може решити једино силом. Гомулка је
убеђивао Русе да ће Пољска и даље остати одан члан комунистичког блока и на крају,
гости из Москве су невољно дали свој благослов новом пољском руководству. Да није
дошло до преокрета у Мађарској, Совјети би можда били упорнији у решавању пољског
питању у њихову корист. Пољаци су прогласили „пољски пут“ у социјализам. После
преузимања власти Гомулка је учинио све што је могао да политички живот стави под свој
надзор. Савез са Русима је био неопходан и због добијених територија после рата, а главна
ставка нове званичне пољске идеологије био је антигерманизам ( не треба заборавити да
су Пољаци били и антируски расположени ).

29
 Гомулка је успео да Пољска добије веће слободе него иједна комунистичка земља у
том раздобљу. Наговорио је Совјете да отпишу пољске дугове, поправио је привреду у
земљи, није тражио насилну колективизацију пољопривреде и покушао је да нађе
заједнички језик са црквом. Уступци учињени интелектуалцима су убрзо укинути и они
напуштају партију. Гомулка је био и против стаљинизма, али и против ревизионизма, тј.
већих слобода. Гомулка је заиста пружио велику подршку Русима, чак и против Тита.

Међутим, у Пољској је нада у Гомулку прерастала у разочарење. Опозиција против

њега није могла да узме активније деловање јер је Гомулка контролисао армију и снаге
безбедности. За десет година, Гомулкин режим је постао стуб правоверности унутар
комунистичког блока ( а у почетку је био најлибералнији ).

Комунизам у Мађарској у првим годинама после рата није имао масовнију

подршку, а Комунистичка партија која је на власт дошла уз помоћ совјетске војске имала
је тек довољно подршке да се одржи на власти. У Мађарској је опао животни стандард, а
порасло незадовољство. Због терора у земљи није било озбиљне опозиције, али чим је
Стаљин умро, морало је доћи до револуционарног стања. После двадесетог конгреса
КПСС старо руководство је изгубило самопоуздање. Најозлоглашенији чланови владе,
нпр. Ракоши, смењени су 1956.године. Овакво деловање је пробудило опозицију у
Мађарској. Интелектуалци и студенти излазе са захтевима слободе мишљења, а чланови
партије траже промене основне политике, траже демократизацију политичког живота.
Догађаји у Пољској су имали утицај. Крајем октобра је револуционарна узбурканост била
на врхунцу. Када је маса одбила да престане са демонстрацијама, тајна полиција је
отворила ватру на њу. Борби су приступили и радници, стварају се револуционарни
комитети, а трупе које су требале да бране режим су отказале послушност. Немоћна
мађарска влада позива совјетске трупе стациониране у земљи да делују, али у том
тренутку Руси нису били спремни на војну акцију. Покрет револуционара се ширио,
стаљинисти су нестајали и први пут после десет година мађарске границе су отворене.

У то време на челу владе и партије су још увек били Ракошијеви сарадници и нису
смели да дозволе да власт поврати Имре Нађ који је у очима Мађара био симбол
либералног комунизма. Он је био председник владе 1954.године, али је смењен и осуђен, а
у партију се враћа 1956.године. Нађ током ових догађаја долази на чело коалиционе владе.

Током преговора са Москвом, Нађ је тражио повлачење совјетске војске из

Мађарске, допуст да Мађарска изађе из Варшавског пакта и да јој се призна неутралност у
Хладном рату. Москва толико није могла да изађе у сусерт и пожурила је са одлуком о
нападу на Мађарску.

Мађарска је пружала отпор након почетка совјетских тенковских деловања, али је

до краја признала пораз. Чланови владе су затражили азил у Југославији и Румунији.

30
 После совјетске победе, Русима је постало јасно да су земљи потребни умерењаци
и у Јаношу Кадару су нашли правог човека. Он је био радничког порекла, жртва чистки,
либералан комуниста – бар у прво време револуције, а онда се и то променило.

Пошто су га на власт довеле совјетске трупе, није имао подршку народа. Владао је
по војном закону, политичка полиција је држала власт, гушио је опозицију.

Нађ је са члановима своје владе напустио југословенску амбасаду када је добио

обећање да им се ништа лоше неће десити, али је он са својим присталицама одмах по
напуштању зграде ухапшен. Суђење је било тајно, а он је погубљен.

Совјетски одговори на поменуте догађаје су изазвали негодовање широм Европе.

Изгледало је да је заувек изгубљена могућност приближавања Истока и Запада. После
краће паузе, западни државници су обновили контакте са Москвом.

Поређење Кадара и Гомулке – првог је на власт довела совјетска армија, а други је

на власт донео талас отпора према Москви. Кадар је водио много либералнију политику
од Гомулке. Усресредио се на побољшање животног стандарда, на развој привреде.
Мађарска је постала отворенија према Западу у односу на остале комунистичке земље.
Кадарова влада је била стабилна, али његов режим није умирио мађарски народ који није
имао било каквог „полета“. Кадар је постигао и да се јавно мњење у земљи неутрализује.

15. Преговори запад - исток 1956-1961

После неуспелог састанка 1955.године и криза у Исочној Европи и на Суецком

каналу, дошло је до прекида преговора између Москве и Запада, а Булгањин је тек марта
1957.године поново почео да се чује са Ајзенхауером и то у вези забране нуклеарних
проба. Питање разоружања је било хитно јер су снаге Атлантског пакта у Европи биле већ
нуклеарно наоружане. Стручњаци са обе стране су се 1958.године састали у Женеви да
преговарају о контроли нуклеарних проба – преговори су трајали више од пет година.
После бројних дебата, 1963.године потписан је споразум о забрани нуклеарних проби зато
што је у Кремљу дошло до промене расположења.

Године 1958. је дошло и до совјетског ултиматума око Берлина – још већа криза.

Почетком те године, Булгањин је предложио да се сазове састанак на врху, али је

Запад био у недоумици због неуспеле 1955.године и преговора. Совјетска влада је зато
марта објавила да ће прекинути нуклеарне пробе на шест месеци у циљу преговора – та
одлука је донета у тренутку када је Москва завршила читав низ таквих проба, на шта је
Ајзенхауер указао у свом одговору Булгањину. Незадовољни Руси крајем исте године
крећу ратоборнијом линијом и на реду је био Берлин. Совјети су рекли да више не могу да
трпе status quo када је Немачка у питању – ово је изречено у виду ултиматума.

31
 Мали западни гарнизони у Берлину нису били претња Истоку, али је постојање
једног западног острва усред Источне Немачке сметало комунистима. Берлин је био
најслабија тачка Запада и било је очигледно да ће Совјети баш ту извршити притисак.
Чињеница је да је велики број људи из Западне Европе и Америке био за повлачење из
Берлина, али под условом да се нађе одговарајућа формула. Повлачење западних сила из
Берлина би охрабрило СС да и на другим местима примени политички и војни притисак.
Пошто је 1961.године подигнут зид, берлинска криза је неколико година била у позадини.
Совјети су тада престали са покушајима да силом отерају западне силе.

Односи са Кином су вероватно најважнији чинилац у Хрушчовљевој одлуци да

смањи заоштравање берлинског питања јер је после 1959.године сукоб са Кином све више
оптерећивао руководтво и постало је јасно да је тај страх ипак оправдан.

Година великог оптимизма је била 1959. Стално се путовало у ишчекивању новог

састанка који би прекинуо пат позицију. У Москву је отпутовао Никсон, затим британски
премијер Макмилан. Вашингтон су посетили Козлов и Микојан, а септембра је то учинио
и Хрушчов који је у Кемп-Дејвиду више пута разговарао са Ајзенхауером. Разговори нису
ипак донели резултата. Ајзенхауер је тада морао да мисли и на ставове Француске и
Западне Немачке које су биле против разговора о Берлину, а у суштини, Де Гол није био
спреман да дозволи Ајзенхауеру да говори у име Запада. Хрушчов је повукао ултиматум и
предложио нови план потпуног разоружања у року од четири године. Када се вратио у
Москву причао је и о смањењу војног буџета. Одлучено је да се следећи састанак одржи у
Паризу маја 1960.године.

Оно што је предходило париском састанку било је неповољно: првог маја је над
совјетском територијом оборен амерички извиђачки авион у-У-2. Америчка влада је
покушала да оправда акцију, а председник је пуно одговорност преузео на себе. Тај
догађај је осудио на пропаст састанак у Паризу. Хрушчов је тражио извињење, али
Ајзенхауер није хтео да се извини и тако је после пар дана самит окончан.

У-2 афера је неспретно вођена. Ти летови су годинама били рутински и совјети су

знали за њих, али је овај инцидент дао повода Хрушчову да блокира конференцију. Он је
био бесан оправдано јер је разорен цео план за детант са Западом на коме се дуго радило.

Састанак Хрушчова и Кенедија у Бечу 1961.године је био посебан јер је Хрушчов

истицао да је Русија сигурна у своју снагу и да се не плаши америчког напада. Пред
Кенедија је изнео нови ултиматум – ако до краја године не буде усаглашен немачки
уговор, потписаће сепаратни мировни споразум са Источном Немачком. Хтео је да
заплаши Кенедија. Претње нису биле сасвим убедљиве јер су односи Моске и Кине били
све гори. Хрушчов је погрешно проценио и америчко расположење. Американце нико
неће силом отерати из Европе, а претње су их додатно разљутиле. Кенедија је овај
састанак само убедио да у пословима са Русима мора да буде непопустљив.

32
 Током целог овог прелазног периода, СС је имао иницијативу – динамична
политика, изазивао кризе, постављао ултиматуме. Према њима је Запад деловао тромо.
Џон Фостер Далс је имао такав приступ спољној политици који би више одговарао
периоду пре 1956.године. Главни камен спотицања била је неспособност Европе да
усагласи заједничку политику – присутни су и даље били јаки национални интереси
насупрот заједничких. Москва је, с друге стране одлучила да не прихвати ниједно решење
немачког питања које је против њених интереса.

16. Берлинска криза

По совјетском мишљењу Атлантски пакт не би био толико озбиљан да у њему

нема Немачке, па је према тома крајњи циљ совјетске политике у Европи био да Немачк
издвоји из западне алијансе. Три пута је покушан разговор са Боном, 1952, 1955 и
1964.године. Ако се ови разговори занемарем совјетска политика је била да се Немачка
изолује, да се спречи њено поновно наоружање и да се систематски осујети сваки план
уједињења две Немачке. Источна политика Немачке је била неделотворна у односу на
совјетске планове. Избеглице су се жестоко бориле да се не оствари помирење са
Пољском и Чехословачком. Иницијатива да се поправе односи са Источном Европом је
покренута тек 1969.године после победе социјалдемократа.

Слобода деловања Немачке у Источној Европи била је ограничена Халштајновом

доктрином која је формулисана децембра 1955.године и која је дала до знања свим
земљама да ће дипломатско признање Источне Немачке Западна Немачка сматрати
непријатељским чином јер би тиме било признато да је земља подељена. Због
Халштајнове доктрине Западна Немачка годинама није имала своје дипломатске
представнике у главним градовима Источне Европе, јер су комунистички режими
признали Источни Берлин. Ова доктрина никада званично није укинута. Западна Немачка
је тек после десетак година, тј 1966.године објавила да је спремна да успостави
дипломатске односе са свим земљама Истока.

После Аденауера, Бон је више пажње посветио односима са Истоком – то је било

обострано ипак. Развијају се трговински односи најпре.

Годинама је Бон критикован због инертне политике према Истоку и неспремности

да прихвати западну политику детанта према комунистима. Током 1967.године је дошло
до промена – објављено је да Немачка сматра Минхенски пакт из 1938.године неважећим,
а затим је предложено да Исток и Запад смање своје снаге у Немачкој. За промену
расположења према Истоку, заслужне су највише протестантска црква и
социјалдемократе. Иницијативу из 1967.године Исток је сматрао политичком агресијом –
Запад је одбијен.

33
 Западна Немачка је Берлин сматрала једном од својих земаља, а Источна је на њега
гледала као на део совјетске зоне. Још 1947.године комунисти су оспорили право
западних сила да у западном Берлину држе свој гарнизон. Совјетски ултиматум из
1958.године захтевао је да се оконча окупациони статус Западног Берлина и да западне
силе признају источнонемачку владу.

Током 1960.године Совјети су појачали притисак, који је следеће године достигао

врхунац. Хрушчов је изјавио да ће бити повучена одлука о смањењу бројног стања армије
и да ће војни буџет бити повећан. Запад није одустајао од Берлина. Источнонемачки
челник Улбрихт је дао извесна обећања западним савезницима ако Западни Берлин
постане неутралан, али је својим савезницима у исто време рекао да ће одмах након
закључења сепаратном мировног споразума преузети Западни Берлин. Хрушчов је после
пар недеља на састанку земаља Варшавског пакта одлучио да затвори границе измећу
источног и западног дела града јер претходни преговори са Кенедијевим изасланицима
нису успели. Наравно, мора се узети у обзир и масовни број избеглица који је бежао у
западни Берлин и то је требало исто спречити.

Августа месеца 1961.године совјетка војска је затворила све прелазе у други део
града и наредних дана подигнут је зид дуж совјетског сектора. То је било кршење
четворозонског статуса града. Становници са Запада су одмах тражили противмере. У Бон
и Берлин долази Линдон Џонсон који је покушао да среди ситуацију. Врхунац
незадовољства је био кад је на вестима јављено да су при покушају преласка зида неки
Источни Немци погинули. Запад није био спреман, а Исток је објавио да ће одговорати на
сваки чин агресије ако до ње дође.

Подизање зида је помогло консолидовању режима у Источној Немачкој.

Заустављен је одлив становништва, преброђени су привредни проблеми. С друге стране, у
Западној Немачкој је посејано семе неповерења према Истоку. Кенеди је приликом посете
Берлину био на страни запада – „Сви смо ми Берлинци“ – али је поверење у Америку било
уздрмано.

17. La France seule

Де Гол је по други пут дошао на власт 1958.године. Убрзо се показало да није

спреман на компромисе. Он је заступао само интересе Француске и веровао је да нема
заједничких тачака између ње и Америке и Британије. За многе недаће савремене Европе
он је оптуживао одлуке из Јалте и Постдама, делом зато што Француска није била
заступљена, делом што су те конференције поделиле Европу на два крута блока у увеле
нове неевропске суперсиле. У почетку је био против заједничког тржишта. Променио је
касније мишљење о привредној сарадњи јер су све европске земље имале користи од тога,

34
а највише Француска. Није желео да учествује у плановима за политичко и војно
уједињење.

Де Гол је изразио сумње у погледу обавеза Америке према Европи. Европа је

морала да се оспособи да се сама брани, али он није дао никакав допринос том циљу.
Сматрао је да у Европу спада сва тероторија до Урала. Замишљао ју је као федерацију
независних држава. Инсистирао је француском нуклеарном програму, без обзира колико
је мали, и са презрењем се односио према Британцима.

Његова спољна политика је заснована на блиској сарадњи са Немачком. Подржавао

ју је и очекивао је да ће она дати подршку његовим европским пројектима. Са осталим
земљама Заједничког тржишта се није саветовао, и говорио је да ће основа нове Европе
ићи правце Бон-Париз. Таквом политиком није могао да придобије већи број Европљана.

Амерички политички и војни планови су у Де Голу имали непријатеља – сматрао је

да Америка жели да потчини Европу и није желео да у таквом случају постане њен
сателит.

Спољна политика је нагињала све више неутралном ставу. Југоисточноазијски

пандан Атлантског пакта напустила је 1965.године – тада је престала и да учествује у
европским маневрима NATO-a. Наредне године је Де Гол објавио да Француска напушта
Атлантски пакт, тако да је седиште организације из Париза премештено у Брисел. Након
овога углед Француске је порастао међу оним земљама које нису припадале пакту.
Посетио је СС јуна 1966.године. Косигин је узвратио посету крајем исте године.

Међутим, новостечени углед је у великој мери био лажан јер чим су престали
банкети, говори и остала помпа Де Гол је наставио да „игра покер без карата“. У многим
његовим иницијативама је било доста нереалног. Нападао је америчку монетарну
политику. Његов став није садржавао реалистичне алтернативе, прецељивао је снагу
Француске и могућност Европе да се сама брани. Обрачун је дошао лета 1968.године када
је студентска побуна показала да је Де Голов режим крхк. Немири су скоро довели до
слома франка, а напад СС на Чехословачку је показао да се француска спољна и
унутрашња политика заснивала на погрешним претпоставкама.

18. Европска сарадња: нове иницијативе

Сав труд уложен у стварање европског наднационалног политичког тела

1954.године је остао без резултата. Стварност националне државе се показала јачом од
појма уједињене Европе. Западна Немачка, Италија, Француска и земље Бенелукса су
основале нову Европску заједницу 1958.године. Током наредних година заједница је
највише бринула о томе да ли да прими иједну другу европску државу и колико слобода
треба дати администрацији Заједничког тржишта коју је у то време водио Валтер

35
Халштајн. Два главна органа у одлучивању су били Савет министара и Комисија. Савет су
чинили министри спољних послова – национално тело. Комисија је била наднационално
тело у којој су чланови заступали заједничке интересе.

Де Гола је „љутила“ моћ Комисије. Примедбе на рад Комисије је имао и Ерхар,

Аденауеров наследник. Де Гол је 1965.године изазвао обрачун. Француска тада није
прихватила предлоге Комисије везане за пољопривреду и поставила је ултиматум: ако се у
најкраће време не усвоји решење које ће бити прихватљиво за њу, она ће се повући из
Заједнице и бојкотоваће њен даљи рад. Предмет расправе је био финансирање
пољопривреде. Де Гол је настојао да спречи јачање комисије, а у основи он је водио
рачуна само о томе колико ће Француска добити радом Заједнице. Немци су имали
озбиљних примедби на став Француске. Немачки министар спољних послова је тада био
Шредер. Де Гол је схватио да би заједница могла да нађе замену за њу у Британији,
одлучио се на компромис и Француска се вратила у Брисел. Де Гол је постигао да ослаби
Комисију, а о свим заиста важним будућим питањима ће убудуће одлучивати министри
спољних послова.

Заједничко тржиште је доста постигло. Године 1960. основана је и Европска

асоцијација за слободну трговину, али она није била толико амбициозна као Заједница.
Што се тиче Британије, Макмиланова влада је објавила у јулу 1961.године да намерава да
започне преговоре са Заједницом и да тражи пријем у њу. Поднела је молбу, а после ње то
су урадиле и Шведска, Швајцарска и Аустрија. Првих година после рата, лабуристи су
били уверени да је Римски споразум само трговински уговор који треба да спречи увођење
социјалистичке праксе на континенту. Ни конзервативцима није одговарао. Британци
генерално нису могли да поднесу помисао да странац одлучује о суштини британске
унутрашње и спољне политике. Међутим, временом се и то променило. Прилико посете
Паризу, Макмилан је рекао Де Голу да Британија види своју будућност само унутар
Европе. Препреке су биле велике – Британија је тражила јемство да ће њени посебни
интереси бити заштићени. Много мудрије би било да је молба поднета без предуслова јер
би унутар Заједнице имали могућност да утичу на политику Заједничког тржишта.
Преговори су се отегли и на крају су прекинути када је 1963.године Де Гол рекао да
Британија није спремна да уђе у Заједницу. Он је био одбојан према Британији јер је она
била превише блиска Америци, а и због тога што би она унутар заједнице могла да буде
озбиљан конкурент Француској.

Све остале чланице су биле за то да Британија приступи, али су биле немоћне пред
Француском. И Аденауер и Кисинџер су имали примедбу на Де Голову политику и више
су волели Заједницу са Британијом у њој.

Премијер Вилсон је поново покушао да покрене ово питање 1966-1967.године и

поднео је молбу без предуслова, али је генерал био одлучан у свом ставу. Енглеска је
потом преложила технолошку унију, затим и нови приступ одбране Европе. Генерално,

36
сви пројекти и дискусије су биле не баш успешне – Европа је остала политички немоћна,
али је привредно опорављена. Тек када је Де Гол нестао са политичке сцене 1970-
1971.године, покренуте су нове иницијативе које ће ујединити Западну Европу.

19. Кубанска криза

Њој је означен крај критичног раздобља Хладног рата и полетак новог доба
детанта. Не зна се тачно шта је навело Хрушчова да 1962.године постави ракетне базе на
Куби. Можда се Хрушчов надао да ће се Американци повући из Берлина или из Турске
ако се он повуче са Кубе. Кубанска криза је завршена совјетским неуспехом. Москва је
подценила америчку одлучност поводом те кризе, а Совјети су тада схватили да је
Америка надмоћнија у систему наоружања и били су спремни да преиспитају своју
стратегију. Совјети су морали да преиспитају и своју политику према Кини која је у
својим ставовима отишла много даље од Фостера Далса.

Подударност између две суперсиле – Америка је имала проблема у Вијетнаму, а СС

није могао да спречи распад комунистичког блока. Ниједна сила није могла да наметне
своју вољу Европи која у то време није ни била тога свесна. Хрушчов је свргнут октобра
1964.године, а са спровођењем његове спољне политике се наставило. Што је опасност од
СС била мања, Де Гол је више веровао у нову европску равнотежу снага – Западна Европа
ће убрзо моћи сама да се супротстави СС-у.

Европа је све више била неповерљива према америчким стратезима унутар

Атлантског пакта. Америка је хтела да повуче део својих снага из Европе и вршила је
притисак на владе европских земаља да побољшају систем мобилизације. Европљани су
хтели да се отарасе америчких база, али да у случају напада буду под америчком
заштитом.

Кваме Нкрумах, пријатељ Москве, свргнут је 1966.године, у Индонезији комунизам

више није ни постојао, а 1967.године су савезници СС на Блиском истоку, Египат и
Сирија, претрпели велики пораз. Сви ови догађаји су значили померање глобалне
равнотеже снага која није одговарала комунистима. Унутар Русије, Хрушчовљев стил није
одговарао његовим сарадницима и наследницима и великим делом је допринео његовом
паду. Није сјајно било и на спољнополитичком плану.

Највиши совјетски циљ је био да се Америка достигне и престигне када је у питању

војна политика. Совјети су свакако настојали да избегну опасност војног сукоба већих
размера. У том погледу, детант није био само прилика да се сустигне америчка атомска
спремност већ је показао и сумњу од мањих успеха у СС.

Брежњев и Косигин су донели одлуку о прерасподели воних снага и средстава на

шта Хрушчов није толико обраћао пажњу. Буџет за војску је порастао. У исто време је

37
започета и кампања за нови систем заједничке европске безбедности. По том совјетском
плану, Атлантски и Варшавски пакт би били замењени свеобухватним одбрамбеним
системом чији би јемци биле све земље Европе, СС и Америка. По том плану би Совјети
добили превласт у Европи. Преговори су ипак прекинути блискоисточном и
чехословачком кризом 1967-1968.године.

Косигин је посетио Америку 1967.године – разговори са Џонсоном у Гласбороу су

остали ипак без резултата. Стари споразум Москве и Вашингтона да избегавају свако
непосредно сучељавање и даље је био на снази. Вашингтон је и даље желео да унапреди
односе са Москвом. Џонсон је желео и да се покаже као заговорник мира, међутим, 1967-
1968.године Руси више нису били расположени за услуге.

Москва није журила да искористи предности Вијетнамског рата и ангажовања

Америке у њему у Европи, а изненадна криза на Блиском истоку је сасвим пореметила
совјетске планове. Детант није убалжио ниједан сукоб и није решио ниједан проблем –
није било више наде у мирољубиви заједнички живот.

20. Полицентризам у источној Европи

Под Стаљином је комунистички систем био монолотан, али је десет године после
њега постао непоправљиво поцепан. Блок је постао поприште борби за политичку и
идеолошку надмоћ. Било је теже помирити паритије него Исток и Запад – тако је
игледало.

Кина је била протиб дестаљинизације коју је Хрушчов спровео. Москва није

подржала Кину у размирицама са Индијом. Сукоби су избили због националних интереса,
аутономије и циљева две велике силе. Руси и Кинези су се посвађали јер су се разликовали
по националним својствима, културном и друштвеном наслеђу и зато што су имали
различите политичке интересе. Било је покушаја да се несугласице превазиђу. Године
1960. је у Москви одржана конференција осамдесет једне комунистичке партије која је
довела до нових несугласица. Совјети су из Кине повукли своје стручњаке, обустављена је
политичка, војна и привредна сарадња, а почео је да се води и пропагандни рат. Сви су се
слагали да централно руковођење светским покретом припада прошлости. Полицентризам
стога није одступање већ је неопходна степеница која је у сагласности са новим стањем у
комунистичком покрету. Са Далеког истока, полицентризам се проширио на Источну
Европу. Следећи изазов Совјетима дошао је од Албаније која се 1960-1961.године
отворено побунила. Тирана је гајила мржњу према совјетској политици. Пријатеља је
нашла у Кини и постала је кинески мостобран у Европи. Најзанимљивије обележје ове
сарадње био је радио-одашиљач.

Следећа земља која се разишла са СС је била Румунија у којој је дошло до

слабљења совјетске контроле тако да је жеља Румуније да води сопствену политику дошла
38
у сукоб са централизованим плановима Москве. Свађа је избила око економских питања, а
на велико незадовољство Хрушчова, румунским руководиоцима је пошло за руком да
спрече спровођење његовог плана и постепено су усвојили независну спољну политику.
Румунија је 1964-1965.године могла да се похвали следећим: пријатељ Кине, савезник СС,
комунистичка земља која је унапредила дипломатске односе са Западом. Партијски вођа је
био Чаушеску који је саветовао Кину и СС да реше своје проблеме. Она је 1967.године
била једина комунистичка земља Европе која није прекинула односе са Израелом.
Независност је њена углавном била ограничена на спољну политику.

Источноевропске земље су остале верне СС, само је било примедби на политику

Хрушчова и његових наследника. Њихову политику су критиковале и комунистичке
партије Запада. Основно питање је било да ли комунистички покрет света треба да има
један центар и да се држи онога што тај покрет прописује. Москва је инсистирала на својој
водећој улози, али су многе комунистичке партије биле против тога.

Полицентризам је био резултат националних разлика које су комунистички вођи

увек теоријски признавали и о којима су водили рачуна у својој тактици. Међутим, у
пракси разлике нису подржане, већ су отворено осуђиване.

Привредни напредак Истока није имао никаквог одраза на политичка својства

режима који је био поремећен и коме је претила пропаст.

21. 1968 – година студентских протеста

Током педесетих и шездесетих година у земљама Европе је долазило до немира и

штрајкова, али њихов циљ није био промена система. Студенти су били сумњиво мирни.
Међутим, бројна нагађања да су политичке идеје исцрпљене довео је у питање талас
студентских протеста који је 1967-1968.године захватио целу Европу.

Током неколико година међу француским студентима се развијала озбиљна

политичка активност и радикализам, Први већи сукоб се догодио у новембру 1967.године
када су ступили у штрајк професори и студенти социологије на Универзитету Нантера у
близини Париза. Ипак, није било ни једног знака националне кризе када је премијер
Помпиду пошао у службену посету Техерану маја те године. Али ситуација се наредних
дана променила. Полиција се разрачунала са студентима, али је то покренуло нов талас
демонстрација студената и још јачи притисак студената. Велики број становника био је на
страни студената, а полиција је била ненавикнута на уличне сукобе. Студенти су тражили
реформу универзитета. Кроз неколико дана је постало јасно да их реформе не занимају –
основно питање је била револуција. Студенти су имали потпору наставника, који су
ступии у штрајк подршке. На њиховој страни су били и многи интелектуалци. Много
Парижана је током маја демонстрирало против деголистичког режима. Широм Француске
су створени акциони комитети, а покрету су се придружили и радници. Маја месеца
39
студенти су заузели Сорбону, радници су ступили у штрајк, а Де Гол је био приморан да
се пре врати из посете Букурешту.

Народ је био незадовољан јер, и поред тога што је Француска у поређењу са другим
земљама Европе добро стајала, је остало много неиспуњених очекивања од власти. Де Гол
је био згражен оваквим поступцима и многи су мислили да ће његова влада пасти. Власт је
пуцала. Де Гол је крајем маја отишао у Баден-Баден на консултације са
главнокомандујућим француским трупама у Западној Немачкој и тада се уверио у њихову
оданост. Објавио је потом да неће поднети оставку ( током једног ТВ преноса ). Ово
његово обраћање је довело до тога да је власт добила огромну мотивацију, да се
организовала и да је током тог истог дана угушила нереде у Паризу. На изборима јуна
месеца лево крило било је поражено.

Студентски покрет је показао слабост режима и многи су веровали да се власт неће

опоравити лако од тог ударца.

Покрети у Француској дали су подстрек студентима у многим земљама, али су ти

покрети остали ограничени само на универзитете. Немири су захватили и Берлин –
немачки студентски покрет је иначе највише био обојен идеологијом, али немачким
студентима нису у толико мери пришле масе становника. И у Италији је дошло до побуне
студената када је у Риму након демонстрација дошло и до отворених сукоба. Талас је
полако захватио целу Италију. Протест је такође прерастао у револт против грађанског
друштва. У Шпанији су студенти предводили борбу против Франкове диктатуре.
Британија се такође сусрела са овим проблемима, али у много мањем обиму.

Студентски покрет се појавио и у Источној Европи.

Студенти нису били у сукобу само са неокапитализмом бећ и са модерним

друштвеним системима уопште, јер су у њима садржани јаки елементи репресије.
Незадовољство је било на културном нивоу. По надахнућу је покрет био романтичарски,
био је у стању да ослаби власт, међутим, ништа за узврати није нудио и зато је од самог
почетка био осуђен на пропаст.

22. Упад у Чехословачку

Совјетски упад је имао дубок утицај на европску политику. Чехословачка је једина

комунистичка земља са демократском традицијом. Њена западна оријентисаност и
традиција и потиснута после Другог светског рата, али није уништена. Она је последња
почела са дестаљинизацијом, али је процес на пола заустављен. „Либерализација“
привреде и културе је била дозвољена у већем обиму него у политици. Почетком
шездесетих дошло је до разочарења у комунизам. Економска ситуација је била све гора.
Долази до све већег отпора према прашком руководству. Моћ је била у рукама Антоњина

40
Новотног који је имао великог удела у стаљинистичким злочинима. Полиција је на суров
начин угушила студентске демонстрације крајем 1967.године. Либерали су током тих
демонстрација искористили прилику за напад на струју Новотног која је стално кршила
унутрашњу партијску демократију. Почетком 1968.године власт је смењена, а ново
руководство је успостаљено под Александром Дубчеком, бившим првим секретаром КП
Словачке.

Његов програм је ишао ка демократизацији јавног живота и добио је велику

подршку народа. Затим је дошло и до захтева да Народна скупштина доноси одлуке о
значајним политичким питањима и да испита све злочине током претходних година и да
казни главне кривце за њих. Предложена је и слобода изражавања – и то је прихваћено.
Социјалистичка начела су остала у индустрији и пољопривреди, али је требало пожурити
са привредном реформом. Руководство није намеравало да изађе из Коменкона и
Варшавског пакта, али се залагало за проширење трговинске размере са Западом.

Нова власт је убрзо наишла на непријатељство својих комунистичких савезника. У

Источној Немачкој се сматрало да Чехословачка хоће да напусти Источни блок и да
успостави дипломатске односе са Западном Немачком и да на тај начин ослаби позиције
на Истоку.

Совјети су били незадовољни исто, али су се у почетку држали ван унутрашњих

ствари у Чехословачкој. Међутим, и то се убрзо променило јер је откривање злочина из
времена Стаљина било непријатно јер су у њих били укључени Совјети.

Либерализација се у Чехословачкој поклопила са пооштравањем совјетске

политике, па је зато била још изазовнија. Суочени са дешавањима у Албанији и Румунији,
Совјети су сматрали да треба предузети хитне мере да би се спречио даљи распад
заједнице. Сматрали су да се слободан дух из Прага може проширити и на сам СС и да на
тај начин угрози политички систем. Совјети су били неповерљиви, Москва је одлучила да
заустави процес демократизације што је могло да се уради једино сменом руководства.
Било је јасно да се Запад неће мешати, али да ће се узнемирити.

Током јуна и јула Совјети, Пољаци и Источни Немци су појачали пропаганду

против чехословачке политике. Половином јула сви руководиоци комунистичких земаља,
сем Румуније и Чехословачке, су се састали у Варшави да размотре опасност од „чешког
ревизионизма“. Покушали су да заплаше чешке руководиоце – трупе Варшавског пакта,
које су учествовале у војним вежбама у Чехословачкој исте године нису до августа месеца
биле повучене. Када ни та врста притиска није помогла, совјетски Политбиро је позвао
прашке руководиоце на састанак у месту Черна. Али, Чехословаци ни тада нису
устукнули. Дубчек је одбацио све примедбе о наводној контрареволуцији. У Братислави је
после пар дана одржан нови састанак руководиоца источног блока, овај пут једино без
Румуна. Али, ниједан од ових састанака није допринео решавању основног сукоба.

41
Совјети нису успели да разједине прашке руководиоце. Пропаганда против Прага је
појачана, а средином августа су у Праг посетили Тито и Чаушеску што се Москви није
нимало свидело. Совјетски Президијум је одлучио средином августа да се одмах крене у
окупацију Чехословачке. Многе комунистичке партије Европе су пружиле подршку
Дубчеку.

Да би инвазија добила законску основу и оправдање, одлучено је да се у Прагу

оснује квислиншка влада која би позвала братски совјетски народ и његове савезнике да
их пруже војну помоћ у борби против непријатеља. Када су совјетске трупе ушле у
Чехословачку, генерали изгледа нису имали јасна политичка упутства. У Савету
безбедности Москва је тврдила да је примила позив од чехословачке владе. У земљи нису
имали подршке, али су ухапсили Дубчека и остале руководиоце. У Москви Чехословаци
нису били спремни да се одупру притисцима Брежњева и прихватили су совјетски
ултиматум: трупе ће остати на неодређено време на тлу Чехословачке, вратиће се цензура,
смањиће се интензитет привредних реформи. Руси нису желели да врате Новотног на
власт.

У Варшави и Источном Берлину је окупација дочекана као олакшање. Будимпешти

ипак није било све једно, као ни Београду.

Запад је осудио Совјете, али се владе нису директно мешале. Он је сматао да је то

била чиста „унутрашња ствар“ совјетског блока. Овај упад ставио је тачку на надања да ће
у Источној Европи постепено доћи до промена – Москва је остала неприкосновена у
блоку.

23. Британија: од Черчила до Хита

Године 1951. конзервативци су сменили лабуристе и следећих тринаест година су

остали на власти. Лабуристи су у основи били партија радничке класе, док су торијевци
представљали интересе више и средње класе. Конзервативци су заступали политику
економске слободе,минимално уплитање државе у одбрану традиционалних идеја
конзервативизма. Либерали више нису имали значајну улогу. У складу са доктрином,
конзервативци и лабуристи су били супротстављени, али у пракси су имали доста
заједничког у питањима од националног значаја ( нпр. спољна политика и одбрана ).
Конзервативци су схватили да морају да се прилагоде социјалној држави. Нису укинули, а
ни умањили социјалне повластице лабуриста. Када се вратио на место премијера, Черчил
је денационализовао друмски саобрај и индустрију челика. Торијевци су обратили пажњу
на стамбена питања.

За време мандата, Черчил је претпрео срчани удар, што је држано у тајности до

половине 1953.године када се повукао. Наследио га је Ентони Идн, који је био министар
спољних послова. Иронија је што је неуспех доживео управо на спољнополитичком плану.
42
Неспретно се понашао током Суецке кризе. На врхунцу кризе доживео је нервни слом и на
његово место је дошао Харолд Макмилан који је имао доста искуства. Под њим су
Британци преживели Суецку кризу.

Током наредних година Британије је била суочена са унутрашњим проблемима, а

Макмиланова влада није успела баш да их реши. Министри финансија су се брзо
смењивали, дошло је ипак до привредног напретка. Избори из 1955.године су показали да
конзервативци имају велики број гласача, а то се показало и 1959.године. Животни
стандард је растао, али су очекивања народа расла још брже и конзервативци су почели да
се умарају па је преовладало мишљење да лабуристима треба опет дати власт.

Макмиланову владу је потресао скандао око министра Профјума, па је Макмилан

поднео оставку 1963.године. Прелазна влада је била влада сер Алекса Даглас-Хјума.
Његов избор је изазвао незадовољство међу члановима партије, али се он добро снашао у
таквим околностима. На изборима 1964.године победили су лабуристи.

Они су током педесетих били у унутрашњој кризи. После Атлија, вођство је

преузео Хју Гејтскел који је уђивао велики углед. Недостајала му је динамика и харизма
лидера. Он се суочио са опозицијом унутар партије ( фундаменталистичка левица ) која је
тражила потпуну национализацију и контролисану привреду, неутралност и разоружање –
то нису била реална очекивања. Лабуристи су сваке године гласали за забрану нуклеарног
наоружавања и постепено је у земљи дошло до антиамеричког расположења. Годинама је
вођен сукоб унутар партије, али је до краја Гејтскел решио ствари и стабилизовао
унутарпартијске односе. Тек када се указала светлија будућност, Гејтскел је преминуо.
Два кандидата за његову функцију су били Џорџ Браун и Харолд Вилсон.

Вилсон је након одлуке да се парламент распусти, почетком 1966.године, на

новоодржаним изборима добио бројнију већину и тако су лабуристи стекли сигурну
основу за спровођење свог програма. Међутим, влада је убрзо изгубила подршку у масама.
Године 1967. фунта је девалвирала – огроман ударац. На изборима током исте и наредне
године чак ни најбезбеднија лабуристичка места нису била сигурна, а премијер је
проглашен одговорним за тешкоће.

Да није било поделе у њиховим редовима, конзервативци су могли да направе још

већи политички капитал на слабости лабуриста. После оставке Даглас-Хјума, руководство
партије је преузео Едвард Хит који је партију и довео до победе 1970.године. Док су били
на власти, конзервативци су створили Национални савет за развој привреде ( 1961.године )
који је требао да формулише економску политику земље – савет није био утицајан ипак.

У британској кризи су спољни послови имали малу улогу. Деколонизација је

настављена ( Гана, Нигерија, Малаја, Сингапур... ) током педесетих и шездесетих година.

43
 После рата, Британија је морала да прилагоди своју спољну и одбрамбену политику
– процес је био сложен. Напуштани су војни положаји, смањивани су обими својних
јединица, успостављена је мала професионална војна са задатком да брани Британију.
Британија је производила сопствено нуклеарно наоружање, али није могла да се такмичи у
Хладном рату.

Будуће владе су показале обазривост и неспремност да било шта самостално учине

када је спољна политика у питању. Сматрали су и једни и други да се проблеми не могу
решити силом и били су спремни да посредују између Истока и Запада. Однос на релацији
Лондон-Вашингтон је почео да се мења временом јер је део Британаца сматрао да
Америка треба да има главног саветника баш од Британије – ту је било и донекле истине
због наклоности Америке према острвљанима.

За разлику од Америке, Британија није успоставила дипломатске везе са Кином.

Чак ни покушаји да се побољшају односи са неким комунистичким земљама нису успели.

Британија је након рата изгубила моћ, сјај, водећу улогу и са тим се тешко мирила.
Нација је била утучена.

24. Француска: долазак Пете Републике

Педесетих година су се владе брзо смењивале. Све владе су тада биле коалиционе
јер ни једна партија није имала већину. Расло је незадовољство у народу јер на тај начин
није дошло до политичке стабилности. Економски напредак је био видљив, али су због
инфлације многи Французи били лишени плодова тог напретка. На општим изборима
1956.године су комунисти и десно крило популистичке групе освојили већину гласова и
заједно су могли да блокирају скоро сваку иницијативу демократског центра.

Колонијални ратови су такође уздрмали демократију. Ратови у Индокини, Тунису,

немири у Мароку, али је ипак Алжир био највећи проблем. У Алжиру је побуна избила
крајем 1954.године, убрзо после сукоба у Индокини. Број француских војника у Алжиру
се током наредне две године сукоба повећавао ( повучен је чак и један део војника из
Атлантског пакта ). Владе које су се смењивале нису могле да окончају рат. Алжир је
сматран као део саме Француске, а не као колонија и његов значај је био огроман за
Французе.

Французи су тешко подносили поразе у Алжиру, команданти су говорили да немају

довољну помоћ Париза, али су несумњиво имали подршку Француза из Алжира. Како се
рат одужио, све више Француза је било за мировне преговоре. Међутим, од рата нису
одустајали десница и Французи из Алжира. Терористички напади су постали свакодневни
и када је Пјер Пфлимлим добио мандат да оснује нову владу 1958.године напетост је
достигла врхунац.

44
 У таквој ситуацији су многе очи биле упрте у Де Гола који је прихватио да се врати
али под условом да добије одрешене руке у решавању горућег проблема – није био
спреман да дели власт. На самом почетку се потрудио да учврсти свој положај. Владао је
по декрету. Имао је право да поставља премијера и распушта парламент, у његовим
рукама је била одбрана и спољна политика. Народ га је изабрао на седам година. За
премијера је поставио Жоржа Помпидуа. Све до 1968.године деголисти никад нису имали
већину гласова, али су били најјача партија и имали су сигурну базу у парламенту.

Рат у Алжиру се наставио, али је наставак био безнадежан. У Евијану је

1962.године договор постигнут и Алжир је постао независтан. У Француску је прешла
већина алжирских Француза и без већих проблема су се укључили у политички и
привредни живот земље.

На крају рата, Де Гол је био на врхунцу моћи. Француска је тада имала хомогену
владу која је могла да спроведе делотворну политику. То није био демократски режим, али
су Де Гол и његова политика ипак примљени са одушевљењем. После девалвације франка
1958.године привреда је била у сталном успону.

Иза спољне фасаде стабилности ипак је почињала ерозија деголистичког режима.

Генерал је био заинтересован само за одбрану и спољну политику. Био је против
Атлантског пакта, није био за улазак Британије у Европску заједницу, радио је на
нуклеарном наоружању, диктаторски се понашао. Први знаци кризе су се осетили на
парламентарним изборима 1967.године када је проценат гласова за Де Гола опао.
Уследили су студентски немири, расло је незадовољство.

Године 1969. је преовладало мишљење да Де Гол више не може бити користан и

већина Француза поздравила је његову одлуку да се повуче са политилке сцене. Под њим
се Француска опоравила, али је целокупан политички режим био везан за њега.

25. Немачка: Аденауер и после Аденауера

Унутрашње стање у Немачкој било је идеално мирно. За време Аденауера било је

напретка у привреди, није било криза. У немачком послератном уставу настојало се да се
не понове грешке Вајмарске републике. Подржане су странке Демохришћанска унија и
Социјалдемократска. Либерали су били на трећем месту. Аденауер је био чврт у
неприближавању Истоку. Педесете године су биле године застоја, али је та непокретност
помогла да се прихвати подела земље. Немачка је била и чланица Атлантског пакта.

Позитивно је то што је Немачка прихватила велики број избеглица са Истока и да је

успоставила добре односе са Француском и да је немачка армија била интегрисана у
демократски поредак. Аденауерова политика се поклапала са послератним расположењем.

45
 Његова политика је имала подршку народа. Ипак, почетком шездесетих година је
постало јасно да се Демохришћанској странци коло среће полако окреће и да су Немачкој
потрбне нове идеје и нови људи. На изборима током 1961.године демохришћани су
добили, али су морали да направе коалицију. Та година је најавила крај Аденауерове ере.

С друге стране, на крају педесетих година, социјалдемократи су схватили да

неутралност у у односима са Истоком више није могућа. Зато су у свом новом програму
предузели строгу ревизију своје унутрашње политике. Странка је требала да привуче све
делове становништва. Под вођством Вилија Бранта и Херберта Венера партија се трудила
да придобије поверење грађана.

Лудвиг Ерхард, вицеканцелар у Аденауерово време, је био најпопуларинија

личност владе. Он је творан немачког „привредног чуда“. Он је 1963.године изабран за
канцелара.

Он је остао на тој функцији три године и његова владавина је била такође

незанимљива. Према СС је био помирљивији – ипак није дошло до значајнијег
приближавања. Недостајала му је и одлучност да се супротстави Де Голу. Током
1966.године привредна активност је пала, а то опадање је било резултат Ерхардовог
погрешног прорачуна. Немцима је ово тешко пало и због тога је имало политичке
последице. Ерхард је био прва жртва напада. Октобра 1966.године либерали су изашли из
коалиције, а као разлог навели су неслагање са Ерхардовим буџетом који је предвиђао
повећање пореза. Ерхард је поднео оставку крајем исте године, а на његово место је дошао
Курт Кисингер, који је био на челу прве Велике коалиције у историји послератне
Немачке.

Он је веровао у савез са Француском, протестант. Шредер је постављен за

министра одбране. У кабинет су ушли и социјалдемократи. Демохришћани су се одлучили
на коалицију јер су имали у виду озбиљност привредне ситуације. Социјалдемократама је
било тешко да се одлуче на коалицију, али су на крају ипак пристали.

Велика коалиција је брзо пребродила економску кризу, али је пропустила да свој

ауторитет примени и у спољној политици. Ствари су се промениле тек када је владу
оформио Брант који се залагао да се унапреде односи са источним суседима – Ostpolitik.

Двадесет година после рата Немачка је поново успоставила несигурну равнотежу,

али још није повратила самопоуздање. Жудња за стабилношћу је била и даље јака, а
Немци су били склони да преувеличају сваку политичку и економску кризу.

46
 26. Италија: отварање према левици

У послератно доба демохришћани су били водећа политичка снага. Али, они нису
увек могли да обезбеде стабилну владу. Када је Де Гаспери отишао са политичке сцене,
наредних десет година се дванаест влада сменило. Извесна мера стабилности се вратила са
првом владом Алда Мора децембра 1963.године. Део демохришћана се залагао за
отварање улево. Десно крило је сумњало у предложено отварање и у начело се противили
отварању улево. Током 1955.године Ђовани Гронки, демохришћанин левог крила, изабран
је за председника Републике захваљујући „левим“ гласовима.

Демохришћани су зависили од подршки осталих партија и то се јасно види по

резултатима избора. Криза у њиховим редовима је наступила и 1960.године када су
либерали одлучили да их не подржавају. Подршка је зависила од Ненија пре свега који је
још педесетих година одлучио да се одвоји од комуниста и споји са социјалистичким
лидерима. Демохришћанин Моро је успео да привуче Ненија тек 1963.године и тада су
социјалисти ушли у Морову владу, а Ненијеви противници са левог крила су се одвојили и
основали сопствену организацију.

Свих ових година, педесетих, готово да није било никакве промене у унутрашњој
равнотежи снага. Привредни напредак Италије је настављен и упркос променама влада
што је у извесној мери приписано демохришћанима у заслугу. Међутим, многи су били
незадовољни неделотворном администрацијом, корупцијом и непотизмом. Број штрајкова
је био у порасту. Демократија није била савршена и критиковани су партијски секретари и
власт државног апарата.

Комунисти су могли да искористе ово, али нису. Они су остали на челу либералних
снага у табору светског комунизма .

Италијанске владе су биле присталице детанта у међународној политици, једино се

некад Фанфани поигравао неутралном политиком. Генерално, Италији је остало после
рата мало простора за вођење независне спољне политике.

27. Шпанија: крај Франковог доба

Привреда је заостајала, плате су биле ниске, социјалних повластица није било, мало
је одвајано за образовање, али је Франков режим ипак успевао да потисне сваку
опозицију. Педесетих година је ипак мало све кренуло набоље – амерички кредити,
туризам, инвестиције... Шпанији је била потребна друштвена реформа. Друштвене
неједнакости су биле изражене и у селу и у граду. Међутим, власти се нису бавиле тим
питањима. Долазило је до штрајкова, немира тако да је влада ипак морала да попусти пред
неким захтевима штрајкача. Немири су настављени и практично су постали
свакодневница све док јануара 1969.године није проглашено ванредно стање.
47
 Слабост опозиције је била унутрашња подељеност. Влада је покушала да
одобровољи противнике преко одређених поступака и нових закона. Органски закон из
1966.године је предвидео поделу власти између шефа државе и парламента. Политичке
партије су и даље биле забрањене, али су ове реформе ипак представљале велики
напредак.

У то време Шпаније је и даље била краљевина, али без краља, јер је Франко био
против тога да се за његова живота поново врати монархија. У монархистичком табору је
долазило до сукоба исто између карлиста и Бурбона, а влада је подржавала Бурбоне. И
Бурбони су били подељени – једни на страни дон Хуана и други на страни дон Хуана
Карлоса.

Традиционални ослонац Франку је била црква, фаланга и војска, а Каудиљо се

држао на власти окрећући једне против других. Међутим, и без Каудиљевог деловања,
међу овим групацијама је владао међусобни сукоб ( генерацијски нпр. ).

Франко је много више успеха имао у спољној политици. Кад је прошла опасност од
бојкота УН, многе су земље успоставиле нормалне односе са Мадридом. Де Гол је хтео да
има ближе везе са Франком. Његов министар спољних послова је и посетио Мадрид
1964.године. Франко је одржавао односе и са Кастровом Кубом, али је тиме изазвао
незадовољство Американаца.

28. Грчка

Од краја грађанског рата до 1955.године у Грчкој је била Папагосова конзрвативна

влада. После сплетки на изборима, на њено место је дошла коалиција центра и десног
крила на челу са Константином Караманлисом. Њен положај је почео да слаби после
сукоба на Кипру. После изборних година 1963-1964. Папандреу је успео да освоји
апсолутну већину. Он је био из центра. Конзервативне партије су биле против њега и
оптуживале су га за наклоност према комунистима. Армија се плашила да ће он спровести
чистке и командни кадар је извршио притисак на краља да не одбије вођу либерала на
место министра одбране. Папандреу је тада окупио масе против двора и партија десног
крила и једна група официра је априла 1967.године спровела државни удар и увела
диктатуру десног крила. Већина политичара је смењена, неки ухапшени, а неки су
побегли. На власт је дошао екстремни режим кога краљ Константин II није успео да
обузда.

29. Совјетски савез: Хрушчов и његови наследници

После Стаљина власт прелази у руке његових најближих сарадника. Након

Беријиног хапшења и стрељања, после пада Маљенкова, Никита Хрушчов је постао

48
главни такмичар за власт. Септембра 1953.године је Хрушчов постао први секретар
партије и када је смењен, они људи које је он избацио из партије се више никада нису
вратили у политику.

После 1953.године више није било екстремних облика стаљинистичког система,

али су основне одлике и даље постојале. Мада се Хрушчов залагао за извесну ограничену
дестаљинизацију, после његовог пада је тај процес постепено обустављен. Када се попео
на власт, за само неколико година је повратио надзор над Централним комитетом и велики
број кључних регионалних позиција је био у његовим рукама. Порастао је утицај партије
јер је Стаљинов приватни апарат био распуштен, а тајна полиција стављена под контролу
партије.

Он је кључни говор одржао на двадесетом конгресу КПСС 1956.године – тада је по

први пут један совјетски руководилац отворено говорио о стаљинистичким злочинима. То
су и пре знали сви, али се о томе није јавно дискутовало. Хрушчов је све објаснио, али
није улазио у дубље разлоге стаљинизма, нити је поменуо шта треба да се ураи да се то
више не понови.

Тајни говор је дошао као ударац. Против нове политике су били многи иако су и
сами имали критичан однос према извесним појавама стаљинизма. Сматрано је да
рушењем Стаљина Хрушчов угрожава саму легитимност совјетске власти. Хрушчов је
тако навукао на себе противнике, али им је слабио положаје у држави. Његов говор је
навео на преиспитивање прошлости. Стаљинове жртве су пуштане из затвора и логора.
Хрушчовљеви супарници су сада морали да се бране јер су имали много више удела у
чисткама од њега.

После сукоба на седници Президијума јуна 1957.године, стара гарда је сасвим

растерана. Хрушчов је придобио целокупан Централни комитет за борбу против
супарника. Неки супарници су одмах склоњени, сви су лишени звања и чинова, али није
било хапшења и погубљења. Жртве ове нове шистке су премештене на ниже положаје
изван Москве. Био је то крај колективног руководства и после 1957.године Хрушчова
више нико није ометао у спровођењу реформи. Укинуте су тракторске станице, уведени су
регионални привредни савети – совнархози.

Хрушчов је имао много мање овлашћења од Стаљина и много више ограничења.

Конгрес 1959.године је сазван да би се усвојио седмогодишњи план. Земља је требала да
се приближи материјалном благостању и комунизму. Он је захтевао да се већи нагласак
стави на пољопривреду.

У спољној политици није имао пуно успеха. Изградња ракетних лансирних рампи и
пребацивање нуклеарног арсенала на Кубу сматрано је авантурама. После сукоба са
Америком, постао је заговорник мирољубиве коегзистенције. Смањио је војни буџет.

49
Однос са Немачком је био лош. Посвађао се са Насером на кратко. Египат је потпомагао
новцем и оружјем. Односи са Кином су погоршани.

Либерализам је погодио књижевност, али је ипак имао ограничено деловање.

Већина Стаљинових жртава је рехабилитована, већина постхумно. Октобра

1961.године је на двадесет другом конгресу партије дошло до откривања нових доказа.
Након тога, Стаљинови посмртни остаци су пренети из маузолеја на Црвеном тргу и
сахрањени у кремаљским зидинама. Међутим, СС је имао очигледних проблема у
измирењу са сопственом прошлошћу.

Главна тема на том конресу било је усвајање новог партијског програма који је
детаљније разматрао прелазак у комунизам. Грађанима је обећана светла будућност, али је
то било хвалисање. Изјавио је да ће у наредних десет година совјетска производња
достигнути амерички ниво јер СС има већи број становника. У те изјаве нико није
веровао.

Године под Хрушчовом нису биле лоше по Русију. Учињен је напредак и привреди
и отворене су наде да ће се постепено увести више слобода. Његов култ је био безопасан.
Он је Русији донео слободу и напредак, напао је Стаљина, али не и такав систем. Његов
учинак је генерално сјајан.

Године 1963. Козлов је сматран најозбиљнијим наследником Хрушчова. Млади

људи које је Хрушчов довео на положаје после одстрањивања Стаљинових су почетком
шездесетих година били врховно руководство које је одлучило да се Хрушчов смени
октобра 1964.године.

Углед Хрушчова је много нарушен кубанском кризом. Против његових потеза су

били и војници и партијски чланови. Одустао је и од покушаја да партију подели на
индустријску и пољопривредну грану. Завереници су искористили његово одсуство док је
био на одмору и прогласили Брежњева првим секретаром, а Косигина премијером.
Половином октобра месеца 9164.године објављено је да је Хрушчов поднео оставку.
Убрзо су почели и напади на њега, али су после неког времена престали и Хрушчов је пао
у заборав.

Водећи дух новог тима, Леонид Брежњев и Алексеј Косиги, нису се упуштали у
драстичне измене политике. Унутрашња политика је мање-више остала иста. Јавио се
недостатак нових идеја као да није постојао јасан политички циљ. Дестаљинизација је
постепено убустављена. Децентрализација привреде је напредовала, али није било
коренитих реформи. Животни стандард је добио полет, а земља је у целини имала све јачу
и боље опремљену војску. На политичком плану је била ипак слабија него икад јер
совјетски комунизам више није имао присталица изван својих граница и могао је само да
се наметне силом као у Чехословачкој.

50
 Ново руководство није могло да задобије поверење на основу начина на који је
водило блискоисточну кризу 1967.године, нити чешку кризу годину дана касније.

Политичка немоћ, сукоби унутар совјетског блока у унутар самог СС нису ишли у
прилог детанта са Западом. Совјети нису могли то да зауставе, а имали су и ограничене
могућности акције у Средњој Европи ( због Атлантског пакта ).

Било је незадовољстава међу интелигенцијом, али је ефикасна тајна полиција

успевалада спречи све. Ерозија званичне идеологије се јавила и комунизам више нико није
схватао за озбиљно. Комунистички циљ се до краја није остварио.

30. Источна Европа: између конформизма и независности

Источна Немачка је била верни пратилац СС док су друге источноевропске земље

показивале жељу да бар донекле буду независне. На Источну Немачку после побуне из
1953.године СС није могао да се жали. Присуство двадесет совјетских дивизија је било
гарант сигурности. Валтеру Улбрихту је била неопходна совјетска заштита.
Источнонемачки руководиоци су били узнемирени Хрушчовљевом политиком. У
политичком вођењу је постојао континуитет – Улбрихт је био на власти двадесет пет
година. Повукао је 1971.године и на његово место је дошао Ерих Хонекер.

Педесетих година је Источна Немачка могла да одржи корак са западнонемачком

привредом, а током шездесетих је имала највиши стандард у оквиру Комекона и
најразвијенију индустрију ван граница СС – та достигнућа су ипак била привидна.

Берлински зид је подигнут 1961.године – режим је тако био утврђен.

Источнонемачки руководиоци су имали задатак да народу усаде осећај посебности у
односу на територије преко зида – то је у почетку било тешко. Због фелсибилније
политике Западне Немачке током шездесетих година, Источна Немачка је страховала и
због тога је постала безкомпромисна.

Влада је покушала да добије дипломатско признање у свету и да обори захтеве

Западне Немачке да она буде једини представник Немачке. Ова политика је имала
известан успех.

30.1. Пољска
После 1956.године дошле су године тешког разочарења. Одобрени су амерички
кредити, а и Москва је финансијски помагала Варшави. Пољопривреда је заостајала.
Годинама је Пољска имала пасиван биланс у спољној трговини, а злот је био међу
најслабијим валутама. Није попустила ни напетост у односу на католичку цркву.
Непријатељство према Немачкој било је стуб пољске политике. Дошло је и до покушаја да
се у званичну идеологију ибаци и антисемитизам јер је тврђено да се Јеврејима не може

51
веровати. Студенти су демонстрирали марта 1968.године тражећи већу слободу и
независнију националну политику. Власти су предузеле чистке. Мочарова група је
искористила прилику и напала Гомулкине присталице. Гомулка је морао да се брани, али
је надмудрио своје противнике. Међутим, после великих радничких протеста 1970.године,
са власти су свргнути Гомулка и његови сарадници.

У Пољској комунистички режим није могао да ухвати корен и зато је земља била
несрећна. Комунизам се задржао на власти само зато што СС не би прихватио ниједан
други режим – то је некада морало да пукне.

30.2. Мађаркса
После угушења устанка из 1956.године, совјетске трупе су остале у земљи. За то
време Кадар је заступао либералан курс и Хрушчов му је лично веровао и помагао му у
борби против десних и левих скретања. Године 1962. Ракоши је искључен из партије као
порука народу да више нема повретка на дане стаљинизма. У спољној политици се
Маћарска придржавала умереног курса. Влада је углавном била усресређена на привредна
питања и нови програм реформи је донео побољшања ( 1965.година ). Порасла је
индустријска производња, трговинска размена са Западом и Истоком, инвестиције.
Напуштен је плански систем и успех предузећа је зависио од успешног пословања.

Због више него добрих привредних реформи и напретка, СС је почео да стрепи да

ће се после извесног времена јавити и захтеви за политичким слободама.

30.3. Чехословачка
У току првих десет година после Стаљина билоје мало промена. Велики споменик
Готвалду, симболу старог доба, уклоњен је 1961.године. Политички конзерватизам,
заостајање привреде, незадовољство у народу, партијска неслагања која су кулминирала
1962.године када је ухапшен Барак, бивши министар државне безбедности – слика
Пољске.

Премијер Ленарт је 1966.године започео програм привредне реформе према

упутствима професора Шика, водећег економисте. Успех пројекта је зависио од руског
кредита који Праг није добио.

Војна окупација је глатко прошла, али се показало да је политика у много дубљој

кризи. Дубоки осећај осујећености морао је довести до кризе система.

30.4. Румунија
Била је једна од највернијих сателита, али је по привредном учинку спадала у
најнеуспешније. Партију је до смрти 1965.године држао Георги Деж који је на то место
дошао после хапшења Ане Пукер и Василеа Луке. Букурешт је педесетих година
ослобођен да плаћа ратну одштету, а руске окупационе снаге су се повукле 1958.године.
52
 Нови курс независније спољне и економске политике се скоро уопште није осећао
и 1960.године је усвојен нови програм развоја тешке индустрије. Размирице СС са Кином
је искористио Деж – у штампи су се појавиле критике према СС. Централни комитет КПР
је априла 1964.године усвојио резолуцију која истиче једнакост, независност и
суверенитет сваке социјалистичке државе – то је била румунска декларација независности.
Земље Источног блока су се жалиле да Румунија не испуњава обавезе по Варшавском
пакту што је изазвало нова међусобна оптуживања.

Када је Николае Чаушеску наследио Дежа, знало се да ће наставити са његовом

политиком. Најозбиљнији противник му је био Александру Драгићи, бивши министар
унутрашње безбедности који је смењен 1968.године. Чаушескова политика је подсећала на
Хрушчовљеву. Чаушеску је подржао оживљавање национализма у земљи, желео је да води
независну спољну политику, али је био свестан да СС може да пркоси до извесне мере.
Букурешт је поздравио демократске процесе у Чехословалкој 1968.године и осудио је
совјетски напад. Суочен са совјетским упозорењем и могућом војном интервенцијом СС
под окриљем маневара Варшавскох пакта, Чаушеску се повукао.

31. Немачка: од велике коалиције до поновног уједињења

Историја Немачке после Другог светског рата била је од прворазредног значаја за

Европу јер је Западна Немачка била најмногољуднија земља Западне Европе, а њена
привреда најјача, као и због драматичних догађаја који су потресали немачку нацију пре
1989. године. Немачка је била значајна и због свог геополитичког положаја: хладни рат је
првенствено избио због Немачке; без Немачке Западна Европа не би могла да се брани, а у
Немачкој су се осетили и први резултати чим је дошло до побољшања односа између
суперсила.

Крајем 60-их у Немачкој, први и једини пут у њеној послератној историји, владала
је коалцији двеју највећих партија, демохришћана (CDU) и социјалдемократа (SDP). Ова
велика коалиција окончана је после избора одржаних 1969. када су ливерали (FDP)
одлучили да промене партнера (до тад су били уз CDU). Тако су социјалдемократе (СДП)
дошли на власт и ту се задржали наредних 13 година. Вођа партије био је Вили Брант,
популарни градоначелник Западног Берлина. Његов основни циљ - побољшање односа са
Истоком. Привреда га је занимала у ограниченој мери, те је националну економију
препустио стручњацима (Карл Шилер, Алекс Мелер, Хелмут Шмит). Његово основно
опредељење било је Ostpolitik - нормализација односа са НДР и побољшање веза са
Совјетским Савезом и другим источноевропским земљама.

Преговори су били вишегодишњи и сложени. Западна Немачка је требало да

одустане од своје идеје да на међународној сцени преставља целу Немачку. Тешко да би
се преговори завршили 1971-1971. да се нису поклопили са општим кретањем ка детанту у

53
светској политици. Тада у и Вашингтон и Москва били заинтересовани да се напетост
смањи, те је западнонемачка иницијатива довела до споразума. Под совјетским
притиском, главна препрека споразуму, Улбрихт - ветеран источнонемачког руководства,
морао је да поднесе оставку.

За свој труд, Вили Брант је добио Нобелову награду. Ипак, непосредни учинак
уговора није био тако велики као што су се неки Немци надали (а други стрепели). Није
било резултата од личних сусрета Вилија Бранта (касније Хелмута Шмита) са
источнонемачким руководиоцима, Вилијем Штофом и Ерихом Хонекером. Једини
бољитак осетило је становништво Источне Немачке. Старији су лакше могли да прелазе с
Истока и иду у посету рођацима на Западу. Хиљаде политичких заробљеника је пуштено
на слободу и допуштено им је да се иселе с Истока.

На западнонемачкој унутрашњој сцени значајне иницијативе биле су на пољу

социјалних давања, права и образовања. Отварани су нови универзитети, основно
образовање је било темељно реформисано. Влада је имала подршку јавног мњења што се
видело на изборима 1972. када су први пут постали (социјалдемократе) најјача партија у
земљи, што се у великој мери може приписати Брантовој личности.

Међутим, недуго потом почела је да опада канцеларова популарност. Економска

ситуација се погоршла због нафтног удара; инфлација и незапосленост. То је довело до
размирица међу коалиционим партнерима и сукоба унутар Социјалдемократске партије о
томе какву политику треба водити. Лево крило је тражило радикалне привредне и
друштвене промене да би дошло до преокрета у привреди и равнотежи политичких снага.
Све више се сумњало у Брантову руководилачку способност. Оптуживали су га се
превише држи по страни и не предузима ништа у тренутку када се очекује да делује као
јак и одлучан вођа.

Маја 1974. Брант је поднео оставку. Пре тога је откривено да је Гинтер Гијом (један
од његових најближих сарадника) био источнонемачки шпијун. Бранта је наследио
Хелмут Шмит, који је одавно сањао тај положај. Исте године председник је постао Валтер
Шел, вођа либерала. Шмит се показао као прагматичнији, мање је оклевао и мање био
подложан промени расположења од свог претходника. Био је десно оријентисан, и то баш
у време када је лево крило партије постајало све јаче.

Брант никада није окренуо леђа западном савезу. Знао је да без присуства Америке
његова „Остполитик“ никад не би успела. Ипак, под његовим вођством немачка спољна
политика је показивала више разумевања за совјетске проблеме. Брант је веровао да ће пре
или касније доћи до све мањег присуства Америке у Европи и да ће свему томе доћи крај.
Шмит је са друге стране подржавао Остполитик, али је био одан Атлантском пакту јер је
пре тога био министар одбране. Међутим, није имао поверења у квалитете Картера, да би
касније за време Регана често знао да саветује америчке лидере иако то није тражено од

54
њега. (На изборима 1976. демохришћанска партија је поново била најјача. Моћ и слику
Социјалдемократске партије нарушавали су екстремни захтеви левог крила.)

Хелмут Шмит је пуно урадио за привредну стабилност, против инфлаторног раста

надница (и инфлаторног раста уопште) и хаоса на међународном монетарном тржишту.
Шмит је имао водећу улогу на многим међународним економским самитима, од Рамбујеа
(1976) до Отаве (1981), на којима се успешно и одлучно борио против протекционизма.
Што се тиче спољне политике, покушао је да спречи погоршање односа између две
суперсиле; према његовом схватању није било ни најамњег разлога да се детант прекине.
Истовремено, одлично је разумео значај наоружања као предуслова за детант. Стога је
сматрао да Запад мора да одговори на увођење новог совјетског наоружања (пројектила
СС-20). Изнад свега радио је на зближавању са Француском јер се добро разумео са
Жискаром Д' Естеном, конзервативно-либералним француским председником. С друге
стране, вође британске Лабуристичке партије није поштовао.

Оно што је био још један проблем са којим су биле суочене немачке власти 70-их
година јесте тероризам. Појавиле су се мање терористичке групе, као и у другим
деловима Европе. Поред политичких, било је то у скроз безразложних убистава. Иако је у
питању био мизеран број активиста-терориста, ипак су њихове акције биле месецима
главна тема у влади и у медијима. Интелектуалци (мањина) су сматрали да сигурно
постоје неки политички и друтвени разлози који терористе терају на те очајничке потезе, и
да се тероризам не може искоренити док се не дође до његових друштвених корена. Поред
мањине, постојала је и већина која је тражила примену строжих мера реда и поретка.
Влада је била између ове две крајности, држала се средњег курса.

(Франц Јозеф Штраус - сигурно један од најталентованијих политичара свог

времена, човек вулканског темперамента и изузетно популаран у својој родној Баварској.
Оптуживали су га да има диктаторске, антидемократске амбиција, да жели за себе положај
сличан Де Головом, али у стварности Штраус је био конзервативни популиста, није био
догматичан и много се лакше прилагођавао променама. Иако је био антикомунистичких
убеђења, постао је један од највећих заговореника приближавања Совјетском Савезу и
Источној Немачкој.

Хелмут Шмит је на више фронтова био суочен са све већим недаћама. Његова
сопствена странка окренула се против стратегије Атлантског пакта, посебно двоструког
одлучивања и приклањала се све више нескривеној неутралности. Шмит је 1979.
последњи пут успео да убеди своје сараднике на компромис: INF (нуклеарне снаге
средњег домета) биће распорођене у Западној Немачкој под условом да на то пристану и
друге земље, а истовремено ће се инсистирати на преговоре са Москвом о контроли
наоружања.

55
 Шмит се пуно трудио да спаси детант. Посетио је неколико земаља источног блока,
и НДР, позвао Брежњева у Бон. Закључио је велики посао са СССР-ом о челичним цевима;
Совјети ће за испоруку платити нафтом и природним гасом. Повећана је економска помоћ
Источној Немачкој. Међутим, међународна клима, нарочито након совјетског упада у
Афганистан, била је против таквих споразума. Ипак, главни узроци кризе због којих је
Шмит смењен били су унутрашњег и привредног карактера. Већ 1979. примећени су први
знаци привредног опадања, а током наредне две године стање се још више погоршало.
Незапосленост је била највећа од средине 50-их. И док су коалициони партнери захтевали
смањивање социјалних давања и улагање у индустрију, Шмитова партија је усвојила
револуцију која у први план ставља виши порез на индустрију и већу власт синдикатима.
Са левице је осута паљба по Шмиту, нарочито од стране Вилија Бранта. Владина
коалиција је почела да се распада, најпре на локалном нивоу (Берлин, Хамбург), а онда су
социјалдемократе након појаве странке „зелених“ изгубили апсолутну већину.

Септембра 1982. Шмит је тражио од Бундестага изјашњавање о поверењу и

изгубио је са малом разликом. Кроз шест месеци одржани су нови избори, а CDU
(демохришћ.) су остварили убедљиву победу (48%). Нову владу предводио је Хелмут Кол,
који је у то време имао 52 године, нехаризматичан, али оштроуман и делотворан
политичар, који је почео као локални политичар Рајнске области.

Када су се демохришћани вратили на власт, соучили су се са веома тешким стањем

у привреди јер је цео свет био погођен опадањем привредне активности. Међутим, убрзо
су се указали знаци опоравка: трошкови увоза нафте током следеће четири године
смањени су на мање од половине пређашњих. Инфлација је 1981. била 6%, а 1986. је пала
на 1%. Немачка се тако већ 1985-86 нашла усред процвата, делом због оштрих и
непопуларних одлука које је донела Колова влада, а и захваљујући политици Хелмута
Шмита, која је уродила плодом тек после његове оставке. Међу непопуларним мерама на
које се Кол одлучио било је смањење надокнаде за незапослене за 5%, смањење
породиљске надокнаде и одређивање студентских кредита према личним финансијским
могућностима. Све ово требало је да смањи државни дефицит што је и остварено пре
1985.г доине, захваљујући више општем успону него стварним уштедама. У привредној
политици, Кол је имао подршку синдиката. Док је ситуација била тешка, нису
инсистирали на вишим надницама, да би са побољшањем привредне ситуације дошли и
одлучнији захтеви радника да учествују у добробитима привредног процвата.

Највеће искушење с којим је влада била суочена било је у вези са неочекиваним

таласом страха који је преплавио земљу. Организоване су велике демонстрације; највећа у
Бону октобра 1983. у којима је учествовало преко 300 000 људи, углавном млађих који су
протестовали због распоређивања нових пројектила у Немачкој. Огроман страх је почивао
на убеђењу да се две суперсле налазе пре сукобом, да је све кривица Америке и да
Немачка мора изађи из западне алијансе уколико жели да опстане. Овоме су умногоме

56
допринели филозоф Карл Јасперс, писац Гинтер Грас, дипломата Гинтер Гаус који су
ширили песимизам и црне прогнозе.

Велики бој немачких интелектуалаца није био задовољан Америком, али ни

политичким системом сосптвене земље. Генерално, седамдесетих година било је много
незадовољства међу немачким интелектуалцима. Ипак, њихов утицај ширен је преко
медија, а не преко политичких странака. „Зелени“ су у основи били покрет млађе
генерације. Њихова појава на политичкој сцени је збунила и изненадила немачке суседе.
Западни савезници су Немачку гледали као умерену земљу на коју су могли да се ослоне,
али су због јавних излива страха, понекад и хистеричних, запитали да ли је Немачка и
даље земља од поверења.

Изборе 1987. добили су социјалдемократи, али су били ослабљени доласком

„зелених“ на политичку сцену. Међу социјалдемократама је неколико година вођена
унутрашња расправа да ли странка треба да сарађује са „зеленима“ или да их прими под
своје окриље. Крило које је предводио Вили Брант сматрало је да је сарадња неопходна;
други су пак били против јер би то странку могло да кошта великог броја бирача,
нарочито у редовима радничке класе. Ипак, Брант и његове присталице су преценили
будући утицај зелених. Чим су добили одређену подршку, престали су да се шире и
уследило је опадање.

Демохришћани (CDU) су успели да прогурају програм реформе социјалних давања

(нпр. у здравственим услугама), који је био немонован, али и непопуларан. Повећавала се
нетрпељивост према страним радницима што је проузроковало стварање Републиканске
партије на крајњој десници. Основана је 1983. и на њеном челу је био баварски новинар
(некадашњи СС официр) Шенбухер. Републиканци су били против тога да право гласа
добију странци, чак ни дугогодишњи становници Немачке. Заступали су крајњи
национализам, захтевали да немачки интереси буду увек на првом месту. Њихови
дугорочни нису били ништа бољи до планова „зелених“. За опадање моћи CDU утицало је
више чиниоца, а значајан је и то да су досадили и да је Бон био спреман за нова лица. У
Западној Немачкој, телевизвија је имала значајну улогу у националном одлучивању.

Слом источноевропског режима неминовно је довео до поновног уједињења

Немачке октобра 1990. Поновно уједињење изазвало је нове привредне и друштвене
проблеме који ће свакако потрајати извесно време, али је и отворило велике могућности.
Мрачна политичка будућност демохришћана значајно је побољшана у наредне две године,
делом и зато што је уједињење водио канцелар Кол са својим сарадницима, а и зато што су
многи становници Источне Немачке одбацили сваку идеју комунизма, па чак и
социјализма. Захваљујући уједињењу Немачка је постала најјача земља Европе.

57
 32. Британија, Тачеровска револуција

Британију је 70-их година потресао низ криза. Иако је у првој послератној деценији
раст био у сталном успону и на помолу било стварање социјалне државе, ипак земља је
већ тад почела да полако заостаје за другим великим европским државама. Лабуристичка
влада по вођством Харолда Вилсона нудила је разне планове за привредну реформу, али је
због слабости земље дошло до девалвације фунте (1967), а све већа моћ синдиката строго
је ограничавала слободу власти. Лабуристи су изгубили изборе 1970., само шест година
поштос у поново дошли на власт.

Нови премијер био је Едвард Хит, тек устоличени вођа торијеваца, који чак ни
међу својим конзервативцима није био популаран. Сумњало се у његову способност да
води партију. Торијевска влада је на власт дошла захваљујући радикалним паролама:
Променићемо историју нације!, али није остала на том курсу те је за мање од две године
капитулиарала због огромних штрајкова. У спољној политици имала је више успеха; увела
је земљу у Европу, упркос великом отпору већине чланове обе партије.

Под Хитом су се поново разбуктале и невоље с Ирском, које су у периоду 1972-74.

постале још озбиљније. Ипак, Ирска је била споредна брига; главни фронт био је код куће.
Рудари су лако победили Хитову владу и натерали га да одустане од нове економске
политике. После њиховог штрајка из 1973. у британској индустрији уведена је радна
седмица, а наредне године торијевци су скинути с власти. Наредни избори показали су да
ниједна партија нема већину, а на новим су лабуристи остварили танку, али довољну
победу. Хит је смењен, а на његово место дошла је жена која је у његово време била
секретар за образовање.

Од 1964. британска привреда била је у стагнацији, а синдикати су стално тражили

(и добијали) повећање надница. Услед тога, британска индустрија је била све мање
конкурентна на тржишту, а инфлација је брзо расла. Ратоборни синдикати нису били
популарни чак ни левици јер се нису борили за друштвену правду радничке класе, већ за
што веће зараде за своје чланове.

Харолд Вилсон је поново постао премијер, сада са још тежим задатком; Криза у
земљи, 70-их је дошло до опадања привредне активности у свету, а у Британији је било
око милион незапослених. Фунта је била под таквим притиском да је министар финансија
Денис Хили био приморан да тражи помоћ од ММФ-а. ММФ је инсистирао на смањењу
државних трошкова, што је опет изазвало бес синдиката и радикалне струје Лабуристичке
партије. Вилсон је поднео оставку, а место премијера заузео је Џемс Калахан, који је имао
60 година и беспрекорно радничко порекло. Био је добар премијер, по мишљењу својих
сарадника боље се снашао у улози премијера него као министар иностраних послова, ун.
послова и финансија. Ипак, у коначном исходу, Калахан није могао пуно да уради за
привреду која је од лошег стања ишла ка све горем. Лабуристи су сматрали да све

58
привредне недаће потичу од тога што руководиоцима недостаје социјални полет и да би се
све брзо решило општом национализацијом индустрије, банака и привреде уопште.

Пред крај деценије, дошло је до првих назнака напретка; инфлација је

преполовљена и 1976. је пала на 13%, заустављен је талас штрајкова, страна улагања у
Британију порасла су пошто је пронађена нафта у Северном мору. Ипак, стопа
незапослености је и даље била висока, продуктивност ниска, а постојао је и страх да ће
први трговински неуспех поново убрзати инфлацију. Поред тога, државни трошкови су и
даље били виши од прихода. Зима незадовољства 1978/79. - шестонедељни период
штрајкова, неорганизованих, често против воље синдикалног руководства. Неке основне
службе су сасвим обустављене, болесници из болница враћани кућама, мртви нису
сахрањивани, земља је незадрживо јурила у хаос. Лабуристичка партија се пуних 10
година није опоравила од штете коју је направила.

Та зима незадовољства отворила је врата Марагрет Тачер. На изборима у мају 1979.

конзервативци су освојили несумњиву већину. Лабуристи су падали, а 1983. освојили
свега 28% гласова. Када је Маргарет Тачер дошла на власт још увек није била личност од
националног значаја. Имала је ограничено искуство, а влада је била суочена са огромним
проблемима. Број незапослених се попео на 2 милиона, предвиђана је инфлација од 18%
итд. Маргарет је била особа чврстих уверења и гвоздених нерава, није се устручавала да
предузме мере које се многима нису допадале. Веровала у теорију економског
либерализма по Хајеку, Фридману и присталицама монетаризма. По много чему није
припадала старој школи Конзервативне партије. Схватила је да је социјална држава
постала прескупа, као и да повећање пореске стопе није право решење за постојеће стање.
Према њеном мишљењу, водеће привредне гране треба приватизовати и ограничити моћ
синдиката, а пре свега треба смањити државне трошкове. Од 1981. Британија је у
осмогодишњем непрекидном напретку. Крајем 80-их стопа инфлације је била мања него у
Француској или Западној Немачкој. Већини Британаца ипак није било боље, али су
конзервативци трипут заредом добили изборе.

Маргарет Тачер је 1990. поднела оставку под притиском из редова сопствене

партије, али до тада је била на власти дуже него иједан премијер у новијој британској
историји. Није устукнула када су избили немири у Ливерпулу и Лондону (1981), изашла је
на крај са штрајком железничара (1982) и штрајком рудара (1984). Морнарицу је 1982.
послала на Фокландска острва против аргентинске инвазије, иако је то био рат испод
части једног западног народа.

У свему што је урадила, остварила је успех, те су временом Маргерет почели да

сматрају непобедивом. Ипак, све што је постигла није било ни потпуно ни доследно, и да
није било срећних околности много тога се не би остварило. Током првих година њене
владавине, индустријска производња је опала, а незапосленост удвостручена.

59
 Крајем 70-их Џемс Калахан је поднео оставку на руководство Лабуристичком
партијом; наследио га је Мајкл Фут, даровити писац и говорник, миљеник левог крила,
који у тренутку преузимања партије одавно више није био у својим најбољим годинама и
није се показао као добар вођа. Старији лабуристи (Рој Џенкинс и Дејвид Овен) су
напустили странку и основали Социјалдемократску партију (SDP) и склопили савез са
либералима који су се под вођством Дејвида Стила померили улево. На изборима је ова
коалиција претекла лабуристе по броју гласова. Октобра 1983. је на место Мајкла Фута
изабран радикал Нил Кинок.

Маргарет Тачер је успела да сломи моћ синдиката јер су постали непопуларни и јер
су били рањиви, те је њихова борба била унапред осуђена на пропаст. Тачеризам је
највиши домет достигао између 1985. и 1989. када су чак и оштри критичари били
приморани да премијеру одају признање. Имајући у виду шта је хтела да постигне, успех
Маргарет Тачер и није било тако велики. Желела је да драстично смањи државне издатке и
трошкове бирократског апарата што се није догодило. Социјална држава је створена да
траје и ниједна политичка партија није смела да се упусти у радикална смањења трошкова
да не би угрозила свој будући успех на изборима. Национализација свакако није била лек.
Приватизација је повећала друштвене разлике између богатих и сиромашних (север и југ
Енглеске). Тако је Маргарет сматрана безосећајном и немилосрдном. Поштовали су њену
чврстину и одлучност, али је нису волели.

У многим приликама „гвоздена лејди“ преузимала је улогу министра спољних

послова у чему је показала доста вештине. Са Реганом је имала посебан однос; САД су
помагале у обавештајној делатности током Фокландског рата, а Британија је узвраћала
подршку Вашингтону. Била је популарна и у СССР-у јер је једна од првих изјавила да се
са Горбачовим може преговарати.

Избори 1989. показали су да лабуристи полако престижу конзервативце. Према

томе, није изненађење што је Маргарет Тачер смењена крајем 1990. На њено место дошао
је Џон Мејџор, члан њеног кабинета. Привредна ситуација је почела да се погоршава 1988.
инфлација расте...

33. Француска после Де Гола

Де Голова ера завршена је изненада и сасвим неочекивано. Априла 1969. расписао

је референдум поводом регионалних реформи, иако није било потребе за брзом одлуком.
Када се показало да је поражен, поднео је оставку. Није могао да савлада удар који је
изазвала студентска побуна из 1968. у Паризу - масовне демонстрације умало тада нису
окончале његову власт. После 18 месеци умро је на свом сеоском имању.

Наследио га је Жорж Помпиду (58 година), политичар који није био предвиђен за
наследника. Био је сумњив правоверним деголистима, али им се додворио именујући
60
Жоржа Шабан-Делмаса за премијера. Помпиду је веровао да све недаће Француске потичу
од сиромаштва и заосталости, као и да ће привредни напредак решити све проблеме. Он је
био оштроуман политичар, а умео је да буде немилосрдан као и његов претходник.
Франак је девалвиран да би француска привреда постала конкурентнија. Зауствио је
прескупе Де Голове пројекте. Повучен је вето за улазак Британије у европску економску
заједницу. Француска је била спремна на сарадњу иако није ступила у Атлантски савез.

Помпиду је имао ограничен маневарски простор. Није могао да обузда свог

министра спољних послова, Мишела Жобера, који је више напора уложио да разјари
пријатеље и савезнике Француске него да побољша међусобне односе.

Помпиду је био спреман да стиша раднике уводећи неку врсту партиципације, али
је био против суштинских привредних и административних реформи; стрепео је од
великих измена у образовном систему и локалној управи.

Током прве три године углед Помпидуове владе порастао је због постигнутих
успеха. Привредни напредак је настављен, али подршка јавности је опала и пре него што
је дошло до првих последица опадања привредне активности 1973. године. Све више се
говорило о слабости режима. Шабан-Делмас је поднео оставку због проблема са пореским
властима, а на његово место дошао је Пјер Месмер. Тешка Помпидуова болест ослабила је
владу која је у настојању да заустави инфлацију, а да не поремети привредни раст, донела
неке полумере које су се међусобно сукобљавале. Покушала је да заустави раст цена, али
безуспешно. Земља је тонула у привредну кризу, а убрзо су се осетиле и привредне
последице.

Левица се кретала ка уједињењу, а десница ишла ка подели. Жискар д'Естен је

узабран за председника после Помпидуове смрти, априла 1974. године.

Поред економских тешкоћа, Помпидуовој власти се замера и одсуство промена

када су биле прекопотребне. Влада се није усуђивала да прекине са застарелом
процедуром, правима и привилегијама једне мале скупине људи. Када је Д'Естен пробао
да уведе савремени систем опорезивања капиталне добити наишао је на одлучан отпор
богатих. Ипак, заборавља се да је Француска остварила велики напредак током претходне
две деценије и да је постала модерна држава. Просечан Француз је живео много боље
1975. него 1955. године. За кратко време Француска је створила систем социјалних услуга.
Иако је већина Француза била за реформе, нико није био одушевљен коренитим
променама.

Жискар д'Естен је покушао, као Кенеди, да уведе нови стил; идеализовани говори,
али није био чврст и харизматичан политичар ни вођа, тако да је од почетка имао великих
тешкоћа. Деголистима је био сумњивији него његов претходник. Левица је све више
јачала и преузимање власти било је само питање времена.

61
 Што се тиче Жискарових реформи, млади су са 18 година могли да гласају.
Опадање привредне делатности достигло је врхунац 1975. године; индустријска
производња је опала, цене су расле, незапосленост огромна (милион људи). Онда је дошло
до побољшања. Жака Ширака на месту премијера заменио је Рејмон Бар, професор
економије са Сорбоне, чији је план делимично успео. Обновљен је привредни раст,
инфлација се није погоршавала, али су стопа незапослености и франак били проблем. Није
било већих немира радника, али су студенти били незадовољни реформом образовања.

Жискар је показао више наклоности према Совјетском Савезу и Источној Европи

него његови претходници, али и наследници. Дао је озбиљну подршку европској сарадњи.
Заједно са Хелмутом Шмитом радио је на томе да Европски парламент и Савет Европе
постану значајније институције. Избори 1978. показали су да француска левица није
јединствена као што се раније чинило. Највећа препрека успеху левице било је велико
неповерење комуниста.

Франсоа Митеран је априла 1981. у другом кругу председничких избора победио

Жискара. Митеран је човек који је пуно радио на уједињењу левице. Ни по пореклу ни по
образовању није био социјалиста. Био је у француској војсци током рата, заробљен, па је
побегао, а после рата постао је најмлађи министар у Рамадијеовој влади. Де Гол га је
сматрао неупотребљивим, а Митеран је тада почео да се бави политиком социјалиста. На
изборима се појавио као Де Голов противник, потом и Жискаров, и добро је пролазио.
Митеран није био генијалан државник, визионар и вођа, али је био човек здравог разума,
добар тактичар, а његов начин размишљања био је близак просечном Французу.

Победа левице 1981. изазвала је велико одушевљење оних који су дуго времена
били ван власти. Нови премијер био је Пјер Моро. Веровали су да им је задатак да
спроведу радикалне реформе: национализацију девет индустријских грана, укључујући и
индустрију челика, свемирске пројекте, наоружање, електронику итд. Јавно мњење у
почетку није било против национализације. Закон о национализацији усвојен је 1982., а
нова влада је подигла најниже наднице и породични додатак, а скратила радну седмицу.
Ипак, француски извоз је опао, индустријска производња је заостајала и требало је
усвојити дефлациону политику. Подршка левици почела је да опада, а то се наставило и
током 1984. године.

Ништа се није променило када је Моро оформио нову владу; незапосленост расте,
инфлација виша него у другим развијеним земљама. Док су европске државе излазиле из
кризе, Француска није. Социјалисти су направили велику чистику у државним медијима,
донели су закон о забрани приватног образовања 1984. што им је још више срушило
популарност, а марта исте године милион Парижана је демонстрирао против овог закона.
Влада је морала под притиском да ублажи неке одредбе овог закона, да би на крају
одустала од њега. Моро је поднео оставку јер је месецима узалуд покушавао да у
парламенту прогура закон о образовању.

62
 Наследио га је Лоран Фабиис, богати Парижанин, школован у најбољим
француским школама. Углед је стекао као човек левице у партији. Када је покушао да
привреду уведе у делимично привредно предузетништво и ограничи моћ бирократије,
наишао је на веома мали отпор Социјалистичке партије. Од 1985. поправља се укупно
привредно стање Француске. Социјалисти су се показали као слаби у реду и поретку јер
нису могли да сузбију терористичке нападе блискоисточних екстремиста у Француској,
као ни да ограниче прилив странаца у земљу којих је крајем 80-их било 4,5 милиона.
После избора 1986. Француска је по први пут имала социјалистичког председника и десно
оријентисану већину у парламенту. Кохабитација је трајала две године, а учинак није био
лош. Односи између председника Митерана и премијера Ширака нису били блиски, али је
било разумевања.

Ширакова влада прогурала је пар закона о приватизацији, али је дошла у тешкоће

које су подсећале на невоље њених претходника - нпр. реформу образовања. После
Митерана, Мишел Рокар је био најдаровитији политичар Социјалистичке партије. Он је
био најпопуларнији социјалиста међу несоцијалистима. Рокарова политика реформи
(1988-1991) је била суочена са више отпора унутар његове сопствене партије него са
деснице. Привредни раст је био задовољавајући, инфлација ниска, а Митеран је 1991.
приморао Рокара да поднесе оставку.

На француској политичкој сцени значајне промене догодиле су се 70-их и 80-их

година; био је то одраз дубљег привредног, друштвеног и идеолошког развоја јавности.
Ово се односи на опадање броја пољопривредног становништва, као и броја физичких
радника. Већина Француза је била против толиког броја странаца. Њих је највише било у
Паризу и предграђима, као и у Прованси, Марсеју, Ници, Тулону. На западу их готово
није било, док су на истоку имали велика насеља; Алзас-Лорена. Северноафриканци нису
показали нимало жеље да се уклопе; задржали су језик, традицију, обичаје.

Што се тиче спољне политике Француске, односи са САД су били бољи него за
време Де Гола. Било је и покушаја да се поправе везе са Истоком. Француска се све више
укључивала у мрежу европских политичких и друштвених иницијатива. Ретко који
Француз је веровао политичким партијама и одбијао је да се одреди као припадник левог
или десног крила. Крајем 80-их завладао је релативни друштвени мир када су постепено
смањене разлике између појединих класа и група.

34. Италија, унутрашња криза и опоравак

У Италији је 1991. образована педесета послератна влада, што је био европски и

светски рекорд. Ипак, та политичка нестабилност се није одразила на италијанско
друштво и привреду. После неколико бурних година током 70-их и 80-их уследило је
раздобље каквог-таквог мира и напретка. Промене на врху одигравале су се у оквиру једне

63
мале групе демохришћанских политичара као што су били Маријано Румор, Алдо Моро,
Емилио Коломбо, Ћириако де Мира и Аминторе Фанфани. Свако од њих по више пута
био је премијер. Вероватно најупечатљивији пример био је Ђулио Андреоти, који је шест
пута био председник владе. Коалициона влада из 1991. била му је осми мандат. Исти
човек био је министар у 28 влада.

Све послератне владе у Италији одликовала је превласт демохришћана, тј. већина

њих је опстала само захваљујући њиховој подршци. Све до 80-их година комунисти нису
били прихватљив партнер. На европским избориам 1984. комунисти су победили
демохришћане, али су се ови опоравили врло брзо и 1987. поново освојили трећину
гласова. Демохришћани су били свесни да не могу да владају ако су у сукобу са
комунистима и синдикатима и отуд њихови уступци, као рецимо Раднички статут из 70-их
година и политика „историјског компромиса“. Власт демохришћана била је ограничена
што се види и по доношењу новог, либералног закона о разводу 1974.

Италија је можда више од других европских земаља зависила од увоза енергије и

много теже је поднела нафтни удар. Било је то доба масовних штрајкова, немира на
универзитетима и вишегодишњег деловања Црвених бригада и других терористичких
банди. Насиље је постало врло озбиљно, те су многе јавне личности повређене/убијене, а
1978. бивши премијер Алдо Моро је отет и убијен. Држава је била немоћна пред налетом
насиља. Ипак, убиство Мора изазвало је контраудар и терористи су савладани. Потреба
увођења строжих мера ујединила је левицу и десницу. Мафија је била моћан чинилац на
југу Италије, а 80-их је своје активности проширила и на север земље.

Иако је 80-их година Италија направила знатан напредак, он ипак није био већи од
напретка Британије за време Маргарет Тачер. Међутим, напредак није био уједначен и
неке пратеће појаве уопште нису биле позитивне. Пре свега, велика друштвена и
привредна разлика између севера и југа. Незапосленост у Калабрији и другим јужним
покрајинама ибла је два пута већа него на северу. Ипак, наталитет на југу је био много
већи него на северу, те је постојала стална претња од прилива јужњака.

И поред тога што је у неким областима остварен огроман успех, неретко је

преовладавало осећање сумње у сопствене способности, понекад чак и очаја. Италија нема
природних богатстава, мора да увози храну, енергију, што оптерећује трговински баланс.
Државни дуг био је раван америчком.

Када је у парламенту укинуто тајно гласање 1988. многи су то сматрали

револуционарним чином јер сада посланици више нису могли да гласају против своје
партије што је било уобичајено. Приметно је било опадање комуниста, као и католичке
цркве. Ипак, и поред све те неорганизованости, Италија није упала у анархију.

64
 35. Шпанија после Франка

Седамдесетих година Шпанија је била једина велика европска земља под

диктатуром. Генерал Франко је био на власти више од 30 година. Левица и десница су
било толико удаљене да је нови грађански рат био сасвим реалан. Ипак, до тога није
дошло, а прелаз на демократску власт после Франкове смрти био је зачуђујуће миран.

Шпанија је као претежно пољоприврена земља била међу најсиромашнијим

земљама Европе. Но, током 60-их индустријска производња је утростручена, а раст је
забележен и током 70-их и 80-их.

Привредни раст је био бржи него у осталим европским земљама. Преображај

Шпаније почео је и током другог дела Франкове владавине, а настављен је након његове
смрти. Преображај је настављен захваљујући масовном туризму, као и због страних
улагања.

Пред крај живота, Франко је увео неколико „основних закона“, укључујући и Радну
повељу, парламент и закон о сукцесији. Његови закони су утрли пут мирном преображају.
Мада синдикати нису били легализовани, толерисани су и пре његове смрти. Франко је
био једини европски диктатор новије историје који је за живота предвидео одредбе
уредног наслеђивања. Принц Хуан Карлос Бурбонски је именован за првог шефа државе
(Шпанија је од 1946. била монархија без краља).

Иако је нетрпељивост између левице и деснице била огромна, обе стране су биле за
то да нови грађански рат не сме да се деси. Председник владе из 1973., генерал Кареро
Бланко, био је јак кандидат за наставак диктаторског режима, али су га убили баскијски
терористи. Наследио га је Ариас Наваро, бивши градоначелник Мадрида. Арис је почео
политичке реформе да уводи декретом; легализоване су политичке партије, осим
комуниста. Ипак, јавно мњење је тражило много брже и далекосежније промене;
побунили су се железничари, поштари, таксисти, млади банкарски службеници, а млади
краљ је јула 1976. прихватио Ариасову оставку.

На челу следеће владе био је Адолфо Суарез, млад умерен конзервативац кога
можемо сматрати и либералом. Убрзао је реформе, реформисао је парламентарне и
законодавне институције, легализовани су штрајкови и Комунистичка партија, а јуна 1977.
одржани су први слободни избори после 41 године. Као најјача партија избила је
Демократска унија центра са освојеном трећином гласова. Следећа по реду била је
Социјалистичка радничка партија Шпаније, комунисти су добили 10%, Франкова Народна
алијанса само 8%, а анархисти су сасвим нестали.

Адолфо Суарез је остао на власти скоро 5 година. Главни проблеми са којима је

био суочен били су привредни и све већи талас насиља Баскијаца и других ратоборних
екстремистичких група. Нова влада је морала да уведе програм штедње, ограничи

65
наднице, док су цене биле под сталним надзором, а валута девалвирана. Највећи успех
Суарезове владе био је нови устав, донет 1978. које су подржале све партије и грађани на
референдуму. Суарезова влада преживела је и покушај државног удара из фебруара 1981.
године, али није добила народну подршку за привредну политику, иако су те непопуларне
мере биле неопходне. Суарез је 1981. поднео оставку, а наредних година социјалисти су
водили унутрашњу и спољну политику која се није много разликовала од претходне.
Шпанија је 1. јануара 1986. приступила Европској заједници, касније и Атлантском савезу,
иако је у почетку било великог отпора унутар партије која је по традицији била наклоњена
неутралности.

Штрајкови су били чести, синдикати су се борили против владиних мера да се

реструктуира индустрија, Шпанија је имала једну од највећих стопа незапослености у
Европи, а тек крајем 80-их примећен је напредак. Социјалисти, иако су победили на
изборима 1986., изгубили су популарност и власт у великом броју градова. Ни комунисти
нису добро прошли због унутрашњих подела. Ипак, социјалисти су успели да обнове
мандат захваљујући личној популарности Фелипеа Гонзалеса.

Све шпанске послератне владе биле су за реорганизацију, и под социјалистима

области су добиле знатну аутономију. Баскијски екстремисти су организовали жестоке
нападе на полицију и цивилно становништво, Французе и Шпанце подједнако, а и
странце. Чак ни Баскијци другачијих размишљања нису били поштеђени. Добијали су
помоћ из Алжира и Либије.

После Франкове смрти, политички и привредни развој Шпаније премашио је и

најсмелије снове окорелих оптимиста. Земља није потонула у грађанси рат и хаос.

Установљене су демократске институције, народ и руководиоци су показали висок

ниво зрелости и умерености. Привредни напредак био је велики, а Шпанија је у периоду
од 1987-1990. била једна од привредно најразвијенијих земаља Европе. Ипак,
незапосленост је и даље била велика, а половина од тога били су млади до 24 године.
Ниједна мера владе није успела да смањи незапосленост.

36. Совјетски савез под Брежњевом и Горбачовом: пад и реформа

Леонид Брежњев је био међу завереницима који су сковали свргавање Никите

Хрушчова 1964. године. Иако га нико није сматрао кандидатом за највишу партијску и
државну функцију, ипак је избио на чело као врховни вођа. Имао је мање непријатеља
него остали. Био је вешт тактичар и издржљив, а на положају је остао до своје смрти.

За време Стаљина био је у Централном комитету, чак и у Политбироу, а занат је

испекао у Украјини и Молдавији. Био је друштвен човек, поборник начела „живи и пусти
друге да живе“, велики оптимиста. Укинуо је известан број расипних и комичних реформи

66
које је увео Хрушчов (без експериментисања). Веровао је у „стабилност кадрова“; водећи
комунисти су смењивани само у случају издаје и доказане неспособности. Био је омиљен
међу званичницима, јер нико није страховао да ће бити смењени само због своје
поткупљивости или осредње памети.

Брежњев је припадао генерацији која је проживела насилну индустријализацију 30-

их, колективизацију пољопривреде и масовне чистке, рат, тешке године поновне
изградње. Брежњева доктрина (не одустајати од једном освојене територије) је прерасла у
државну догму. Совјетске трупе су окупирале Чехословачку и Афганистан. Но, његово
време бележи и врхунац детанта. Његово време било је раздобље јединственог мира,
великог и непрекидног раста. Подигнуто је на хиљаде нових фабрика током 70-их,
изграђена су највећа електрана и гасовод у Краснојарску, БДП је порастао за 63%,
индустријска производња се удвостручила. Нови, демократскији устав усвојен је 1977.

Ипак, није све било тако ружичасто; стопе раста и продуктивности биле су у
сталном паду. Косигин, председник владе и други човек Политбироа, тражио је привредне
реформе које је требало да доведу до децентрализације, до већег подстрека у раду. Свака
породица имала је тв и фрижидер; мало хлеба и много игара. Прослава 50. рођендана
Октобарске револуције (1967), Лењиновог стотог рођендана (1970) и Олимпијада у
Москви (1980). Стаљинова сенка, Молотов, поново је пред смрт био примљен у партију.
Пред крај Брежњевљевог доба унутар СССР-а било је све више песимизма. Више није
било тајна да је совјетско руководство изгубило елан и правац. У периоду 1979-82. скоро
да није било никаквог привредног раста, животни век је скраћен, а смртност
новорођенчади повећана, утростручена је продаја алкохола, пољопривредна политика је
пропала, радни услови погоршани, а и квалитет робе. Ипак, није застој у производњи и
продуктивности био највећи проблем, већ губитак интересовања за рад, пад морала,
корупција и злоупотреба власти итд. Економско незадовољство свакако је утицало на
пораст песимизма. Још значајније било је то да нису испуњена некадашња очекивања
боље будућности. Совјетски грађани су полако схватали да не само да неће стићи Запад,
већ и да њихов систем све више заостаје. Било је све више непотизма и корупције, пре
свега локалних партијских секретара. Поред њих, било је све више мафијашких
организација.

Брежњев је умро новембра 1982. године, а наследио га је Јуриј Андропов, који је 15

година био на челу КГБ. Андропов је имао углед интелектуалца, добро образовање.
Захваљјући претхдном послу, био је добро упознат са стањем у земљи. Када је дошао на
власт већ је био у годинама и болестан. На власти је био 14 месеци; на унутрашњем плану
се ништа није побољшало, док је у спољној политици дошло до погоршања.

Да би учврстио положај, склонио је Брежњевљеве људе и довео своје. Пооштрио је

мере против корупције и десидената. Био је први совјетски руководилац који је признао да
нема одговор на сва питања и предлагао је ствари које уопште нису биле нове, али су биле

67
разумне и касније их је и Горбачов користио. Умро је фебруара 1984., а наследио га је
Константин Черњенко, родом из Сибира.

Лош избор, непознат народу, није се снашао као вођа, под притиском јавности и
камера се није сналазио. Више је био кип него одлучан руководиоц. На позицију је дошао
пре свега због сукоба присталица Брежњева и Андопова, те је он био неко идеално
прелазно решење јер није припадао ниједној страни. Сменио је изабранике Андропова.
Черњенко је већи део свог мандата провео у болници код Москве или на одмору на
Криму. Сви су се претварали да он заиста управа земљом. У то време састанцима водеће
партије и државних органа углавном је председавао најмлађи члан Политбироа, Горбачов.
Иако је коалиција Романов-Гришин свим силама настојала да спречи његово унапређење,
ипак је марта 1985. Михаил Сергејевич Горбачов избио као први кандидат за наследника.
Рођен је на северу Кавказа, недалеко од Ставропоља, као млад се бавио пољопривредом и
добио Орден црвене заставе, а са 19 година отишао је у Москву где је студирао права.
Секретар Централног комитета постао је 1978., а наредне године кандидат за члана
Политбироа, да би 1980. постао и редован члан. Био је најмлађи и добио је
најнепопуларнији ресор - пољопривреду, и то у тренутку огромне кризе. Горбачов је
најавио важне промене. Схватио је да ће се економски пад осетити у сваком виду живота
ако се привреда не покрене; несташице ће бити још веће, квалитет живота и социјалних
услуга још гори.

Већина економиста се слагала са мерама које треба предузети, али не и са брзином

којом их треба извести. Током првих 5 година много је причано о перестројки; до 1989.
основано је око 140 000 мешовитих предузећа или професионалних удружења, али стање у
индустрији и пољопривреди се није битно изменило. Већина конзервативаца и практично
сви радикали тврдили су да стари систем државних газдинстава и колхоза није донео
никакве резултате, те да совјетским земљорадницима треба омогућити да земљу узимају
под закуп и да је обрађују без традиционално строге државне контроле. Међутим, мало је
земљорадника искористило ову прилику. Нису били сигурни да ће нови услови дуже
трајати, а нису имали капитал ни потребна средства за обраду земље.

На политичком пољу реформа је била много упечатљивија, нарочито у совјетској

култури. На партијској конференцији (јун-јул) 1988., донета је одлука да се уставом
утврди неприкосновена владавина закона која треба да постане животна норма; законска
права сваког појединца ће бити загарантована и заштићена. Уместо Врховног совјета
уведен је Конгрес народних посланика од 2 250 чланова. (Истакнути посланици били су
нпр. Борис Јељцин, Андреј Сахаров - нобеловац)

Септембра 1988. Горбачов је изабран за председника СССР-а, у парламенту, не на

изборима. Следеће године установљен је Президијум, релативно мала скупина саветника,
на који је пребачен део овлашћења Политбироа и Министарског савета. Горбачов је 1986.
још увек тврдио да је „стаљинизам“ измишљотина антисовјетских кругова. Само годину

68
дана касније, антистаљинистичка кампања била је у пуном јеку. Штампане су бројне
књиге, годинама забрањиване. Гласност - то је био сусрет са прошлошћу, али још теже је
било наћи заједнички језик са садашњим стањем. Све до 1987. начин на који је Совјетски
Савез решио национално питање истицан је као узор за целокупно човечанство.

Званично одобрени руски национализам неминовно је изазвао слична кретања у

неруским републикама. Притисак који су Руси вршили у погледу културне асимилације
био је у сукобу са националним потврђивањем готово свих великих и много малих
неруских етничких групација.

Први знаци болести појавили су се после немира у Алма Ати (дец. 1986), а потом је
уследила криза између Јерменије и Азребејџана и практично изазвала грађански рат, те је
совјетска војска морала да интеревенише у Бакуу. Априла 1989. совјетске трупе отвориле
су ватру на масовне демонстаранте у Тбилисију, главном граду Грузије, а јуна исте године
дошло је до сукоба у Фергани, да би се нереди 1990. пренели на градове средње Азије.

Мада је теоријски совјетски устав свима гарантовао право на отцепљење, било је

сасвим незамисливо да иједна република покуша да искористи то право.

За време председника Картера, совјетско-амерички односи су погоршани. Москва

је била увређена због његовог инсистирања на људским правима. Уз то, обострана
очекивања да ће се трговинска размена побећати се нису остварила. Совјетски однос
према Западу постао је посебно непријатан за време Регана. Очекивало се да ће СССР
покушати да растури Атлантски савез, да би спречио размештање пројектила по Западној
Европи. Међутим, ни претње нису уродиле плодом, а Бундестаг је новембра 1983. одобрио
размештање пројектила, а исто су урадиле и друге европске земље. Никакав напредак нису
донели ни преговори о заједничком смањењу војне силе, а с друге стране ни односи са
Кином нису били бољи. И пре него што је Горбачов постао председник, било је знакова да
је Совјетски Савез спреман на преговоре са Западом. Ипак, тек за време Горбачова је
атмосфера промењена. Он је показао спремност да поново размотри нека суштинска
начела совјетске спољне политике. Тај процес преиспитивања, познат као „ново
мишљење“ није на исти начин примењиван у ун. и сп. политици. Горбачов је тако постао
популарнији на Западу него у својој земљи. Совјети су се повукли из Афганистана, нису
интервенисали у Источној Европи за време кризе 1989. године. Настављени су напори да
се нормализују односи са Кином.

Можда се војној команди није допадало, али до 1990. већина грађана је била
убеђена да је мирољубива политика неизбежна, да рат више није разумно политичко
средство, да величина војног арсенала не може бити јемац националне безбедности. Запад
је био одушевљен тим значајним променама у совјетској спољној политици и показао
добру вољу што је поздрављено у СССР-у. Перестројки је понестајало даха, привредна
ситуација је и даље била критична, правог решења ни на видику. У јесен 1990. Горбачов је

69
решио да подели судбину са конзервативцима. Његови некадашњи следбеници, Јаковљев
и Шеверднадзе, су се повукли тј. протерани су из руководства. Ништа није остало од оног
почетног набоја који је Горбачову донео популарност и у земљи и на Западу. Нестало је
оптимизма с почетка гласности.

37. Застој у развоју источне Европе

За 10 година завршен је процес совјетизације Источне Европе и балканских земаља

и до почетка 60-их се чинило да је процес неповратан. Међутим, нови друштвено-
економски успех није постигао успех. Повременим побунама Источна Европа показала је
да подршка владајућим комунистичким партијама није једногласна, иако је изгледало да
Совјети имају потпуни надзор над Источном Европом. Кодификован је у Брежњевљевој
доктрини, према којој Москва неће одустати ни од једног поседа који је освојен или
добијен у Другом светском рату.

Борба за срце и душу народа Источне Европе у суштини је изгубљена још 50-их, а
доба Горбачова је само потврдило несигурност у опстанак комунистичких режима у
Источној Европи. Стратешко-војна питања су у највећој мери спречила слабљење веза
између Совјетског Савеза и Источне Европе. Источноевропске земље послужиле су као
тампон зона између два блока у Хладном рату.

37.1. Пољска
Догађања која су довела до рушења комунистичког режима у Пољској 1989.
започета су још 20 година пре тога. Привредна ситуација у земљи под Гомулком била је
60-их у сталном паду; узалуд је режим покушавао да добије на времену тако што је разне
домаће политичке групације окретао једне против других. Влада је могла да опстане само
ако одржава ниске цене основних намирница. Када је уочи Божића 1970. објављено да ће
месо поскупети за 36% дошло је до масовних демонстрација и штрајкова. Јануара 1971.
Едвард Гјерек именован је за новог првог секретара КП; према радницима је наступио
помирљивим тоном, обећао нову прагматичну политику. Он је иначе рођен у Француској,
а родитељи су му Пољаци. Годинама је био члан Политбироа. Гјерек је захваљујући својој
попустиљивој политици придобио подршку католичке цркве. Залагао се за привредни
напредак - стопа индустријског раста Пољске била је висока скоро као у Јапану.
Произдовња аутомобила, угља, бродоградња, електрична индустрија, пољопривреда...све
је бележило велики напредак. Ипак, тај нагли раст углавном је почивао на кредитима и
позајмицама из иностранства. Огроман новац улаган је у индустрију, а производи су били
све мање тражени на тржишту. Велике челичане су грађене када је у свету опала
производња челика. Ситуација са храном је била посебно драматична 1976. после лоше
жетве.

70
 Пољска је тако била прва комунистичка земља у банкроту јер није имала одакле да
врати кредите. Ојачала је опозиција, католичка црква је позвала руководство да брани
интересе радника. Значајно је истаћи да је први пут у послератној историји Пољске
образована опозициона коалиција из које је 1980. настала Солидарност. Велики
психолошки подстрек опозиција је добила избором Карола Војтиле за новог папу 1978.
(папа Јован Павле II). Влада је покушала да повећа цене меса, а радници бродоградилишта
у Гдањску, предвођени Лехом Валенсом, су се побунили. Валенса је био на челу
Солидарности. Штрајкови су се брзо проширили на читаву Пољску. Гјерекова влада
преговарала је са штрајкачима и постигнут је договор; гарантовано снабдевање
прехрамбеним производима, уведена је петодневна радна седмица и спроведене су
далекосежне политичке и привредне реформе. Гјерек је убрзо потом дао оставку и на
његово место дошао је Станислав Каниа.

Било је јасно да Комунистичка партија и Солидарност неће моћи још дуго да

опстану заједно. Совјети су се све више бринули. Чак су размишљали и о инвазији пред
крај 1980. године, али су одустали. Генерал Војцех Јарузелски припремао је државни удар
који је извршен 13. децембра 1981. и уведена је војна диктатура. Солидарности практично
више није било, лидери опозиције су хапшени. Официри су преузели многе главне
функције у управи. Привреда је и даље била у застоју, режим Јарузелског није могао да се
помири са народом; интелектуалци су били у опозицији, радници мрзовољни и отуђени, а
сељаци против режима јер их је исти систематски занемаривао. Јарузелски, истина, није
претерано обећавао, а своју владу сматрао је бедемом против анархије. Када је Горбачов
дошао на власт у СССР-у, Јарузелски је поздравио и совјетски програм реформи надајући
се да ће у склопу тога Пољска моћи да добије већу независност. До 1988. повремени
штрајкови, осетно незадовољство, опасност од нове експлозије. Суочен са опозицијом,
Јарузелски је легализовао одређене листове опозиције, као и Солидарност. Јуна 1989.
одржани су први слободни избори у Пољској и Источној Европи после много година.
Опозиција је убедљиво победила, а Лех Валенса је децембра 1990. постао председник
Пољске.

37.2. Мађарска
Ова земља је дуго сматрана најсрећнијом земљом источног блока, али је њен
напредак био скроман, а политичке слободе врло ограничене. Укупно 32 године на власти
био је Јанош Кадар, стари комуниста, по занимању механичар. Сматрао је да му је главни
задатак да залечи ране из 1956. и да после тога омогући земљи што већу економску
слободу. То је прича о новом економском механизму који је покренут 1968. и требало је да
се одвија у две фазе; први талас реформи трајао је од 1968. до 1973., а други је почео 1978.
године и трајао је до половине 80-их. Тада се показало да реформе не доносе никакав
резултат.

71
 Тај НЕМ је требао да малим предузећима дâ више слободе; много запослених је
имало по два-три посла. Држава се није много мешала у пољопривреду, тако да је
релативно добро напредовала. Мађари су могли да путују у иностранство и да се запосле
на страни у трајању до 5 година. Све то омогућило је стварање нове средње класе, која је
имала све одлике, али се није тако звала. Ипак, велики број радника није могао да нађе
посао, нити добије парцелу за обраду, или да отвори неку радњицу. Били су огорчени
инфлацијом и све већим разликама. Почело је да се развија нешто попут старе класне
борбе. Иако су власти повећале примања најугроженијих, тиме проблем није решен. Друго
реформско доба није донело резултате, иако га је поздравила већина становника
Мађарске. Осамдесетих скоро да није било привредног раста, а инфлација је била у
порасту и после 1985. године. Мађарска је добила велике кредите од Запада и повољне
трговинске услове током осме деценије.

У спољној политици, Мађарска је, мада невољно, пратила совјетски приступ.

Мађари су у суштини били наклоњени Западној Европи; односи са Аустријом су све време
били блиски, а прави мађарски непријатељ био је Чаушеску који је тлачио мађарску
мањину у Трансилванији. Односи са Чехословачком уопште нису били срдачни. Када је
избила криза, Мађарска је била прва источноевропска земља која је изразила жељу да
приступи Европској заједници. Када је Горбачов дошао на власт 1985., услови за
спровођење радикланих промена у Мађарској били су много повољнији, а постојала је и
подршка извесног броја комунистичких вођа. Међутим, било је касно и недовољно. У
сваком случају, Кадар и његово руководство изгубили су углед због почињених пропуста
и више нису имали праву власт. Када је криза заоштрена, Кадар је био принуђен да маја
1988. поднесе оставку, а на његово место дошао је Карољ Грос, који није био способан да
се носи са наслеђеним проблемима.

Прелазак на демократију у Мађарској сигурно не би ишао тако глатко да није било

припремног рада који су обавили реформисти. У Мађарској није било праве револуције,
дошло је до унутарпартијског пуча у мају 1988. када власт преузима млађе крило КПМ
формирали су четворочлано владајуће тело реформе, либерализација друштва скидање
бодљикаве жице на граници са Аустријом.

37.3. Источна Немачка и Чехословачка

Док је комунистички режим у Пољској и Мађарској током 70-их и 80-их покушавао
да спроведе реформе, у Источној Немачкој и Чехословачкој тих година није дошло до
великих промена. Биле су то године стагнације, као и у Совјетском Савезу, мада је све
изгледало мање-више стабилно. Положај Густава Хусака у Прагу био је чврст, а своје
место уступио је 1987. Милошу Јакешу. Што се тиче Источне Немачке, Ерик Хонекер је
1971. дошао на власт уместо Валтера Улбрихта.

72
 Привредна ситуација у обема земљама била је релативно добра; додуше раст је био
бржи пре 1975. него наредних година. Међутим, индустријска производња је и даље расла.
Од свих источноевропских земаља Источна Немачка је била најнапреднија, иако стање у
држави и није било баш на задивном нивоу. Огроман дефицит, инвестиције у паду, све
већи дугови, у индустрији је било превише радника, превелики бирократски апарат је
оптерећивао производњу.

Као и у СССР-у, и у Источној Немачкој издвајана су велика средства из буџета за

одржавање нивоа цена основних намирница, као и нивоа станарина, мада је квалитет
становања сваке године био све гори. Сва моћ, бар теоријски, била је у рукама источно-
нем. државне партије SED која је имала преко 2 милиона чланова. Заступали су чврсту
идеолошку линију, иако су 80-их направљени одређени уступци немачком и пруском
национализму. Једини пример када су напустили совјетски узор био је после 1987. када су
остали хладни према Горбачовљевим реформама. Источнонемачки руководиоци нису
показивали интересовање за расположење у народу што је кобна комбинација у
политичким односима. Иако је Москва 1989. упозоравала Источни Берлин, источно-нем.
Политбиро је тврдио да је све под контролом и да им помоћ није потребна. Неколико
месеци потом, чланови Политбироа су остали без посла, а многи су завршили у затвору.
Културна и политичка размена између две Немачке била је минимална. Руководство је
једино у односу са црквом показали неку склоност ка либерализацији.

Чехословачка је у периоду 1969-1989. била суморна и невесела, није било масовних

демонстрација против режима, гушене су активности опозиције, док је у народу расла
свест о томе да је ситуација неподношљива, као и смелост да се устане на побуну.
Манифест опозиције, Повељу 77 потписала су 242 интелектуалца, да би до 1989. упркос
хапшењима број потписаника порастао на преко 1500. Народ је све теже подносио
репресију. Председник Вацлав Хавел је у почетку имао велики ауторитет, али није могао
да одржи територијални интегритет земље. Велики број Словака тражио је известан
степен суверенитета што Чеси нису могли да прихвате, те је дошло до поделе земље на
два дела; Чеси су се изјаснили за демократију и привредни систем по угледу на западни, а
словачке вође су били за државни надзор над привредом.

37.4. Румунија и Бугарска

Две земље које су последње раскрстиле за комунистичким режимом. Опозиција је
била слаба, не због популарности вођа, него због репресије. Осим те заједничке црте,
развој догађаја у Бугарској и Румунији кретао се различитим путевима. Бугарска се
највише угледала на совјетски образац, а Румунија највише удаљила од СССР-а, нарочито
у спољној политици. Румунија је једина земља Варшавског пакта која се успротивила
инвазији на Чехословачку 1968. године. Годину дана пре тога, прва је успоставила
дипломатске односе са Западном Немачком и једина је комунистичка земља која није
прекинула односе са Израелом 1967. У више наврата је инсистирала на својој

73
независности, до те мере да је чак тврдила да Бесарабија (Молдавија) историјски припада
Румунији. Румунска културна политика била је отворено националистичка. Чаушеску је
установио нови модел руковођења; не преко Централног комитета, не преко Политбироа,
већ преко своје породице; жена, браћа итд. Чаушеску је водио веома амбициозну
привредну политику која је била лишена сваког смисла за реалност. Крајем 70-их
Румунија је била међу најсиромашнијим земљама Европе, а Букурешт је често трпео
укидања струје. Чаушеску је инвестирао огромна средства у петрохемијске производе и то
у тренутку када је цена нафте била висока, а румунске резерве сирове нафте биле на
измаку. Одбијао је реформе, тврдио да ће се дуг отплатити кроз неколико година. Држава
је имала контролу над свим видовима друштвеног живота и живота појединца. Не само да
је абортус био забрањен, већ су жене морале да се проверавају да ли су прекршиле овај
закон. За време Чаушеског, Румунија се изоловала и од Запада и од Истока. Односи са
СССР-ом и другим комун. земљама били су хлади, са САД, Западном Европом и Кином су
погоршани.

Бугарска је у односу на Румунију била успешна; Тодор Живков је управљао

земљом од 1959. до 1989. и а то време је претежно пољопривредна земља урбанизована и
индустријализована. Бугарски руководиоци усвојили одлуку о далекосежним променама,
Живков је објавио своју перестројку, али су реформе биле мртво слово на папиру, сем
можда скромне децентрализације. После више година релативно високог раста ситуација
је крајем 70-их погоршана. Због лоше жетве и негативног трговинског баланса дошло је до
несташица, укидања електричне енергије и општег пада животног стандарда. И унутар
саме партије расло је незадовољство. Све је било спремно за појаву јаког опозиционог
покрета.

38. Источноевропска револуција

Година 1989. избрисала је источноевропске комунистичке власти. Већина грађана

тих земаља никад није имала прилику да учествује на слободним изборима, нити је смела
да јавно изнесе своје мишљење. Милионима Источних Немаца било је забрањено да се
виде са својим рођацима и пријатељима с друге стране зида. Широм Источне Европе сада
су се људи веселили и славили су, упркос тешкоћама. Слом комунитичких режима био је
готово гром из ведра неба. Револуционари из 1989. су доста мешовито друштво. Међу
њима било је и комуниста реформиста и антикомуниста, хришћана, студената, радника,
националних мањина, они који се уопште нису бавили политиком.

38.1. Пољска
Пољаци су кренули први ка слободи. Још 1986. било је јасно да се влада
Јарузелског клима. Привредна ситуација се стално погоршавала, а децембра је уведен
нови режим штедње. Почели су преговори са Солидарсности фебруара 1989. године.

74
Власт и опозиција постигли су споразум за релативно кратко време; власти су прихватиле
(делимично) слободне изборе, а опозиција је обећала да ће подржати непопуларну
економску политику режима. Према договору, опозиција је требала да добије 40% места у
парламенту, а влада је обећала да ће следећи избори (1993) бити стварно слободни.
Међутим, Солидарност је убедљиво победила на изборима тако да је на власт дошла и пре
него што је очекивала и била спремна за то. Јарузелски је предао руковођење партијом,
али је остао председник Пољске, изабран са само једним гласом разлике. Тадеуш
Мазовјецки, дугогодишњи члан Солидарности, постао је председник владе септембра те
године. Комунисти су задржалии министарства одбране и унутрашњих послова. Пољска је
тако добила прву некомунистичку владу у Источној Европи после 40 година.

38.2. Мађарска
Маја 1988. на чело КП Мађарске, уместо Јаноша Кадара, дошао је Карољ Грос. Он
није био противник суштинских привредних реформи, али је у политици тражио само
најмање промене. Током 1989. обављена је процена партијске доктрине и историје. На
свечаности, где је присуствовало на десетине хиљада људи, јуна 1989. партијско
руководство одало је почаст Имре Нађу, некадашњем вођи који је убијен после неуспелог
устанка 1956. године. Комунистичка партија је и у Мађарској изгласала распуштање и
преобразила се у социјалдемократску.

У међувремену парламент је добио много активнију улогу у политичком животу

земље, донео већи број нових закона, чак и нови устав. Настале су нове политичке партије,
пре свега Савез слободних демократа и Демократски форум (десно оријентисани).
Унутрашње промене у Мађарској одразиле су се и на спољну политику. Буш је 1989.
одушевљено дочекан у Будимпешти јула 1989. али је обећао мању помоћ од очекиване.
Поново су успостављени дипломатски односи са Израелом и Јужном Корејом, а са
Румунијом је затегнутост достигла врхунац због обновљених прогона мађарске мањине у
Румунији и исељавања десетине хиљада Мађара.

Изборе 1990. добио је Демократски форум, а затим је дао глас за избор Генца на
место председника владе и вршиоца дужности председника Мађарске.

38.3. Источна Немачка

У Источној Немачкој и Чехословачкој промене су биле наглије него у Пољској и
Мађарској; одлука је донета на улици, а не у партијском штабу нити у сали за
конференције. Током лета 1989. углавном млади Источни Немци су окупирали
западнонемачке амбасаде у Будимпешти, Прагу и Варшави, тражећи азил. Мађари су их
после оклевања пустили на Запад. Исто су урадили и Чеси и Пољаци. Почетком новембра
је земљу напустило 50 000 грађана. Западнонемачке обласне власти су биле потпуно
исцрпљене толиким приливом да нису урадили ништа да помогну придошлом
становништву. Услови смештаја су били лоши, разбијена је нада да ће у Западној

75
Немачкој бити боље. Избори из 1989. били су подвала, а уље на ватру додала је одлука
источноберлинског Политбироа да дâ своју подршку маскару на тргу Тјенанмен. Главне
демонстрације биле су у Лајпцигу, које су постајале све масовније из недеље у недељу.
Полиција није могла да се избори са масовним отпором. Хонекер је поднео оставку 17.
октобра и пренео дужност председника на Егона Кренца, млађем члану Политбироа, који
се ту задржао само пар недеља. Бивши градоначелник Дрездена и један од ретких
комунистичких вођа кога су сви поштовали - Ханс Модров - постао је нови премијер.
Неколико дана пре његовог именовања одлучено је да се укину ограничења у путовању и
наређено је да се зид отвори на неколико место, укључујући и Бранденбуршку капију. Од
9. новембра милиони Источних Немаца ишли су у правцу Западне, и обрнуто. Толико
радости, славља, весеља. Градоначелници И. и З. Берлина састали су се на Потсдамском
тргу 12. новембра и договорили се о разним облицима сарадње; поновно уједињење
Немачке почело је на административном плану. Преговори између Источног Берлина и
Бона трајали су током целог пролећа 1990., а главна помоћ била је економска помоћ НДР,
мере које треба предузети да би се привреда Источне Немачке интегрисала и курс две
немачке валуте. Поновно уједињење обављено је октобра 1990. године.

38.4. Чехословачка
За пад режима у Чехословачкој требало је само пар дана; револуција је спроведена
без капи крви. Одлучујући датум био је 17. новембра 1989. када су сазване демонстрације
у знак сећања на 50. годишњицу погубљења 9 чешких студената и затварање чешких
универзитета од стране немачких окупатора. Демонстрације су се претвориле у протестни
марш против режима. Учествовало је око 50 000 људи, највише студената; полиција је
грубо реаговала, многи су ухапшени и повређени, неки и убијени. Генерални штрајк
најављен је за 27. новембар. Први секретар партије Јакеш објавио је 24. новембра
колективну оставку Политбироа. Пар дана се није знало ко ће наследити председника
Хусака. Коначно је изабран Вацлав Хавел, драмски писац и најистакнутија личност
Повеље 77. Александар Дубчек је постао председник парламента. Чехословачка
револуција је била јединствена по томе што није било много вербалног насиља и
хапшења.

38.5. Румунија
Чаушеску је веровао да има чвршћу власт него остали источноевропски владари.
Када се вратио из Техерана, организовао је велики број људи да изађе на улице како би
добио пуну подршку, до овај пут су га дочекали бесни повици, а 22. децембра 1989.
наредио је војсци да пуца на демонстранте. Наредба није испоштована, а министар
одбране Милеа је убијен или се самоубио. Био је то крај диктатуре. Чаушеску је покушао
да побегне са својом супругом, али је ухваћен, да би их војни трибунал осудио на смрт.
Све је изведено врло брзо. Неколико недеља након пада режима, у Румунији су се јавиле
неке традиционалне партије, нпр. Национална либерална странка, Сељачка странка,

76
социјалдемократи. На општим изборима у мају 1990. Национални фронт спаса однео је
велику победу.

38.6. Бугарска
Једина земља источног блока у којој су државни удар извели чланови Политбироа
против оних који су Бугарском владали 35 година. На дан 10. новембра 1989. одржана је
седница Централног комитета на којој је Тодор Живков слушао како његови сарадници
читају текст његове оставке. Захвалили су му се за све што је урадио за партију и земљу.
Наследио га је Петар Младенов, мин. сп. послова, а фебруара 1990. премијер је постао
Андреј Луканов. Будући да Живков није хтео да се повуче, склоњен је. На првим
слободним изборима 1990., Социјалистичка партија је освојила скоро половину гласова и
већину места у парламенту. Политичка борба. Петар Младенов подноси оставку.
Појављују се нове личносто: Жељу Желев и Димитар Попов.

77
39. Мапе

78
79
80
81