Finansijski Menadzment Prvi+Drugi Kolokvijum

FINANSIJSKI MENADŽMENT PITANJA
PRVI DEO:
1. Istorijski razvoj finansijskog menadžmenta
U početku se definisao kao posebna naučna disciplina. Predmet izučavanja bili su instrumenit, institucije, proceduralni
aspekti tržišta kapitala.
Sa razvojem tehnoloških inovacija i novih industrija preduzeća su imala potrebu za većim obimom finansijskih
sredstava, čime su se stvorili prblemi za finansiranje preduzeća. Recesija i finansijska kriza su u fokus finansijske
problematike stavile defanzivni aspekt finansijske politike, koji je vezan za opstanak preduzeća. Izlazak iz recesije je bio
praćen naglim povećanjem uloge države u privrednim aktivnostima, odnosno pojačanom kontrolom poslovanja
preduzeća od strane države.
Tokom 40-ih i 50-ih godina, dominirao je tradicionalan pristup koji je u centar stavljao interese investitora i njihove
analize preduzeća, te se nije bavio donošenjem finansijskih odluka u preduzeću. Razvojem novih metoda nastaje
upravljački pristup, jer se sva pažnja usmerava na odluke koje treba doneti, tj. kako izvršiti efikasnu alokaciju resursa.
Mnoge finansijske usluge, kao što je puštanje HOV u opticaj, politika dividendi, investiranje u imovinu, navake i drugo,
su dobile značajniju ulogu u signaliziranju mogućih posledica na poslovanje preduzeća.
Razvoj finansije je učvrstio ulogu finansijskog menadžmenta. Finansije se menjaju i počinju da sadrže strogu analizu,
menadžment imovine, namenu kapitala i procenu preduzeća na celokupnom tržištu.
2. Finansijska funkcija kao podsistem poslovnog sistema preduzeća

Ova funkcija se prostire na sve interne i eksterne procese i operacije: njom se počinje i završava kružno kretanje novca.
Sa aspekta upravljanja preduzećem, proces počinje nabavkom, a završava se prodajom. Preoblikovanje novca u
procesu reprodukcije vrši se cirkulacijom sredstava koja se može objasniti kroz proces kružnog kretanja novca. Kružno
kretanje: potrebno je raspolagati novčanim sredstvima, zatim započeti nabavku gde se novčana sredstva pretvaraju u
materijalni oblik, potom se reprodukcioni proces nastavlja proizvodnjom gde sredstva dobijaju proizvodni oblik. Na kraju,
reprodukcioni ciklus stupa u fazu prodaje, sredstva su u robnom obliku čijom se prodajom proizvoda ponovo pretvaraju
u novčani oblik. Time je postignut cilj privredjivanja - povratio se uloženi novac sli i povećao.
Centralna kategorija finansijske funkcije je novac u svim njegovim ulogama: merilo vrednosti, posrednika razmene,
platežnog sredstva, čuvara vrednosti i raspodelioca društvenog proizvoda.
3. Odnos finansijske i ostalih funkcija u preduzeću

a) Odnos finansijske i nabavne funkcije
Plan je instrument na osnovu kojeg se uspostavlja prva veza izmedju ove dve fukncije. Plan nabavke materijala,
nabavke poluproizvoda, gotovih pr, robe, usluga predstavlja osnov za planiranje potrebnih obrtnih sredstava.
Izmedju ove dve funkcije treba da se ostvaruje stalna saradnja u vezi sa plaćanjem obaveza dobavljačima, u stvaranju
naknadnih popusta vezanih za nabavku, u vezi rešavanja reklamacija za isporučeni materijal, sa naplatom povraćenih
količina materjala, poluproizvoda i gotovih proizvoda za koje je utvrdjeno da ne odgovaraju ugovorenom kvalitetu.
b) Odnos finansijske funkcije i proizvodnje

Proizvodna funkcija treba da stvori odredjenu vrstu proizvoda, određenog kvaliteta i količine uz minimalne troškove.
Njihova saradnja se naročito ostvaruje na području angažovanja obrtnih sredstava u zalihama materijala, nedovršene
proizvodnje, poluproizvoda i dela gotovih proizvoda.
c) Odnos finansijske funkcije i prodaje

Počinje planiranjem sredstava za finansiranje zaliha gotovih proivoda i finansiranja potraživanja od kupaca i
potraživanja po robnim kreditima. Kod naplate potraživanja prodaja treba da dostavi finansijskoj službi izvod iz ugovora
zaključenih sa kupcima sa podacima o uslovima plaćanja, popustima, načinu plaćanja.. Na osnovu toga finansijska
služba prati naplatu potraživanja od kupca.
d) Odnos finansijske i računovodstvene
Svodi se na korišćenje računovodstvenih informacija kao podloge za rad finansijske operative. Njihovim razgraničenjem
dolazi do promena u njihovim odnosima. Rač je okrenuto knjiženju fin promena i izeštavanju za poslovanje preduzeća
kroz izveštaje i analize, a uloga finansijskog menadžera je da donosi odluke uzimajući u obzir finansijske informacije.
Njihovi odnosi se ogledaju u: izveštaji finansijske službe služe kao podloga za knjiženje u knjigovodstvu,
računovodstvene informacije finansijska služba koristi kao bazu podataka za realizaciju poslova finansijske funkcije.
e) Odnos finansijske funkcije i funkcije ljudskih resursa

Kod FLJR zaposleni su osnovni pokretači i nosioci svih delatnosti koje se obavljaju u okviru ostalih funkcija. Dodirne
tačke ove dve funkcije se mogu uočiti kod investicija vezanih za proširenje kapaciteta, ili kod uvođenja nove opreme,
tehnologije, kod obezbeđenja adekvatne strukture zaposlenih i što efikasnije korišćenje njihovog kapaciteta.
f) Odnos finansijske i marketing funkcije

Neophodnost praćenja i zadovoljenja potreba, želja i ukusa postojećih i potencijalnih potrošača, kao i obezbeđenje
finansijske podloge za takvu poslovnu orijentaciju osnovne su dodirne tačke ove dve funkcije. Preduzeće koje želi da u
svom poslovanju primenjuje marketing koncepciju, mora da prati potrebe tržišta jer će se to odraziti na ostvarivanje
rezultata. Fin funkcija ima zadatak i da marketing funkciju usmeri na korisnike kojima treba da plasira proizvode.
g) Odnos finansijske i drugih funkcija

Analitičko-planska funkcija daje finansijskoj funkciji informacije o planovima razvoja i tekućoj aktivnosti, pa ove dve
funkcije međusobno sarađuju u fazi sastavljanja planova, planiranjem potrebnih obrtnih sredstava, planiranjem priliva i
odliva novčanih sredstava.. Njihova saradnja se odvija i na području raspoređivanja bruto i neto dobiti.
Sve funkcije su usmerene ka ostvarivanju zadatih ciljeva među kojima je dominantan cilj - maksimiranje profitabilnosti.
4. Finansijsko izveštavanje – bilans uspeha

Bilans uspeha je zveštaj koji prikazuje prihode, rashode i rezultat poslovanja preduzeća u određenom periodu. Obično
je podeljen na poslovni, finansijski i neposlovni deo. Sabiranjem rashoda i oduzimanjem od ukupnih poslovnih prihoda
dobijamo poslovni dobitak/gubitak. Dobijeni rezultat je osnov za merenje profitabilnosti poslovanja preduzeća.
Finansijski deo BU se odnosi na različite finansijske prihode i rashode. Ako je preduzeće uzelo kamate od banaka
svake godine u toku otplate kredita nastajaće rashodi kamata, a ukoliko su sredstva plasirana u kamatonosne HOV ili
deponovane u banku, preduzeće će ostvariti prihode od kamata.
5. Finansijsko izveštavanje - bilans stanja

Bilans stanja je izveštaj koji pokazuje kako preduzeće upravlja svojim sredstvima i izvorima sredstava. To je izveštaj koji
prikazuje stanje sredstava preduzeća s jedne strane i kapital i obaveze s druge strane.
Sredstva su sve ono u šta je investirano, a obeveze i kapital izvori iz kojih se finansiralo, pa shodno tome sredstva su
jednaka zbiru kapitala i obaveza preduzeća. Sredstva se najčešće prikazuju sa aspekta rastuće likvidnosti, prie čemu se
polazi od osnovnih ka obrtnim sreedstvima. Osnovna se odnose na materijalna, nematerijalna i finansijska sredstva.
Njihova odlika je da se troše duže od godinu dana. Obrtna se odnose na kratkoročni, odnosno tekući deo sredstava.
Zalihe su trajna obrtna sredstva. Potrživanja od kupaca je prodaja koja još uvek nije naplaćena. Ako je za sredstva
izabran princip rastuće likvidnosti, za izvore sredstava je obavezna primena rastuće dospelosti.
Kapital prikazuje vlasničko učešće u preduzeću. Vrednost vlaničkog kapitala se uvećava iz profita ostvarenog tokom
poslovnih godina. Obaveze mogu biti sa dugoročnim (dugoročni krediti) i kratkoročnim rokom dospeća (dobavljači).
6. Finansijsko izveštavanje – izveštaj o tokovima gotovine
Izveštaj o tokovima gotovine sumira promene nastale u kretanju gotovine preduzeća tokom određenog perioda. Stanje
gotovine tokom godine može da se menja zbog nemogućnosti naplate potraživanja, nemogućnmosti izmirenja
obavaze..
Sačinjava se primenom dve metode: direktnom ili indirektnom. Direktna podrazumeva uspostavljanje veze između
pojedinih prihoda i rashoda, dok se kod indirektne polazi od neto prihoda na koji se dodaju ostali prihodi ili oduzimaju
rashodi i prevode se u novčani tok perioda.
Izveštaj o NT čine tri segmenta toka gotovine:
1. poslovne aktivnosti - gotovina prikupljena od prodaje ,
2. investicione aktivnosti - gotovina prikupljena i uložena u osnovna sredstva (materijalna i nematerijalna)
3. aktivnosti finansiranja - strukturne transakcije koje se odnose na kapital
Izveštaj sumira sve prilive i odlive gotovine preduzeća tokom jedne godine koi su vezani za ove aktivnosti.
7. Finansijski ciljevi preduzeća

1. Maksimiranje profita - zahtev da se maksimira razlika prihoda i rashoda. Veći profit vodi povećanju vrednosti
preduzeća i većoj ceni akcija.
2. Maksimiranje profitabilnosti - povezan je sa prethodnim ali je mnogo preciznije izražen, jer je suština uspešnog
poslovanja u maksimiranju povraćaja na uložena sredstva, a ne u razlici prihoda i rashoda.
3. Opstanak - ključan je u periodu ekonomskih ograničenja
4. Dugoročna stabilnost - povezan sa opstankom
5. Rast - kratkoročno ostvareni profit se nikada ne stavlja ispred dugoročnog opstanka i stabilnosti poslovanja
preduzeća.
6. Zadovoljstvo - poslovanje preduzeća mora da se posmatra kao koalicija kupaca, investitora, zaposlenih, prodavaca
proizvoda i usluga.
7. Maksimiranje zadovoljstva akcionara
8. Konfliktnost interesa akcionara i menadžera

Menadžeri su agenti koji bi trebalo da rade u interesu akcionara, dok su akcionari principali - principal-agent odnos. Ali
dešava se da menadžeri rade u svom interesu što može da učini njihove oduluke suboptimalnim sa aspekta dobrobiti
koju donose za akcionare. Ovakav problem se naziva agencijski problem, a rezultat je konfliktnost interesa između
acionara i menadžera. Agencijski trošak nastaje kako bi se odluke menadžmenta uskladile sa interesima akcionara.
Menadžeri često stavljaju znak jednakosti izmedju ostvarivanja profita i rasta cene akcija, za šta postoje dva razloga:
 Što je viša cena akcije, viši je i bonus koji menadžeri dobijaju
 Niža cena akcije može da pošalje lošu poruku i ohrabri zainteresovane investitore da preuzmu preduzeće
9. Organizacioni oblici preduzeća

Tri poslovna oblika preduzeća: preduzeća u vlasništvu pojedinca, ortakluci i kompanije.
Preduzeća u vlasništvu pojedinca - jedna osoba je vlasnik i ima pravo na svu imovinu i dobit od poslovanja, ali je i lično
odgovorna za poslovanje preduzeća, što je i najveći nedostatak ovih preduzeća. Preduzetnikove obaveze su
garantovane ličnim kapitalom . Poseban tip preduzeća je porodično preduzeće koje je zasnovano na aktivnostima
vezanih za poslovanje sa supružnikom ili drugim rođacima do drugog kolena.
Ortakluci - OD je privredno društvo koje osnivaju dva ili više fizičkih ili pravnih lica radi obavljanja određene delatnosti
pod zajedničkim poslovnim imenom, koje za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom. Kod ovog, ali i
prethodnog oblika, ne plaća se porez na dobit. Umesto toga se deo finansijskog rezultata uključuje u lični oporezivi deo
prihoda nekog partnera.
Kompanije - ukoliko dođe do bankrotstva, vlasnik akcija gubi samo ono što je uložio, što znači da je vlasniik odgovoran
samo do visine svog uloga. Vlaništvo se dokazuje akcijama. Visina učešća u vlasništvu je srazmerna broju akcija.
Najveći nedostatak se odnosi na porez, jer su profiti kompanija često dvostruko oporezovani.
10. Faktori finansijske politike

Interni deluju u preduzeću i najvažniji su: usvojen plan i program duogoročnog i srednjoročnog razvoja, dimenzija
avansiranja dobavljača, stepen korišćenja kapaciteta, kvalifikaciohna struktura zaposlenih, stepen likvidnosti i stepen
zaduženosti...
Eksterni deluju u užem i širem privrednom okruženju. Najvažniji su:
a) Privredni sistem koji najsnažnije deluje na mogućnost realizacije finansijske poličke organizacije. Sastoji se iz
podsistema: sistem politike cena, finansijski sistem, bankarski sistem, poreski sistem, devizni sistem...
b) Tržište - dobavljača i kupaca.
11. Osnovne finansijske odluke

Dugoročne investicione odluke, dugoročne finansijske odluke, odluke koje se odnose na upravljanje neto obrtnim
sredstvima.
Investicione odluke - utvrđivanje tačnog iznosa sredstava koje preduzeće želi da zadrži. Proces planiranja i upravljanje
dugoročnim investicijama preduzeća zove se budžetiranje kapitala preduzeća. Preduzeće treba da investira u projekte
koji donose stopu prinosa višu od minimalno prihvatljive stope povraćaja na investirana sredstva.
Finansijske odluke - obezbeđenje finansijskih sredstava namenjenih dugoročnim investicionim ulaganjima. Finansijski
menadžer treba da odabere finansijski miks strukture kapitala koji maksimizira vrednost učinjene investicije u sredstva
BS koja su na taj način finansirana. Usklaživanjem priliva i odliva redukuje se potenijalni rizik.
NOS - deo obrtnih sredstava umanjen za kratkoročne obaveze. Fin menadžer treba da utvrdi nivo poslovnih aktivnosti
nad kratkoročnim sredstvima i obavezama.
12. Razlike između tradicionalne i organizacione strukture fokusirane na kupca

Tradicionalna struktura ima problem gubljenja fokusa sa kupaca, što se često dešava zbog sporog odgovora na potrebe
kupca i na konkurentske izazove.
Kod organizacione strukture kupac se nalazi na vrhu organizacione piramide a služe ga članovi preduzeća. Ovaj sistem
identifikuje kupca kao najznačajniju osobu u svakom preduzeću. Efikasna preduzeća govore o kupcima kao o delu
preduzeća, odnosni da govore o proizvodnom procesu koji počinje i završava se sa kupcem.
13. Instrumenti monetarno-kreditne politike

Monetarno-kreditna politika je skup pravila, propisa, mera i instrumenata kojima se u monetarno-kreditnoj sferi regulišu
nivo, struktura i dinamika novčane mase i kredita, likvidnost privrede, privredna stabilnost... Pomoću nje se ostvaruju
zadaci: povećanje zaposlenosti, stabilnost cena, ravnoteža platnog bilansa itd. Njenim angažovanjem osigurava se
potrebna količina novca u opticaju za nesmetano odvijanje proizvodnje, usklađuju se ponuda i tražnja novca i kredita...
Kako bi ostvarila ciljeve, služi se instrumentima:
1. Eskontnom ili diskontnom stopom - ks po kojoj CB odobrava kredite poslovnim bankama radi delovanja na tržištu
novca i kredita, troškove kredita i kreditni potencijal banaka
2. Kamatnom stopom - njima poslovne banke vode ekspanzivnu ili restkriktivnu monetarno-kreditnu politiku. S>D -
deflacija i ks se smanjuje, D>S - inflacija i ks se povećava.
3. Stopom obavezne rezerve - njenim povećanjem ili smanjenjem se i menja kreditni potencijal poslvonih banaka, pa i
mogućnost emitovanja kredita.
4. Stopom rezerve likvidnosti - samostalno ih određuju poslovne banke radi regulisanja sopstevene likvidnosti i
solventnosti.
5. Osnovicom za obračun obavezne rezerve i rezerve likvidnosti - određuje je nivo depozita po viđenju kod banaka.
6. Selektivnim reskontnim kreditima - krediti za regulisanje novčanog opticaja i likvidnosti , kao i ostvarivanje ciljeva
ekonomske politike.
7. Politikom otvorenog tržišta
Novčana masa je indikator likvidnosti nacionalne privrede i indikator uticaja monetarno-kreditne politike na tražnju. Ako
se novčana masa povećava brže od nominalnog proizvoda, reč je o ekspanzivnoj m-k politici. Ako se povećava sporije
od društvenog proizvoda reč je o restriktivnoj m-k politici.
Kupovna snaga novca izražava se količinom proizvoda i usluga koja se za određenu količinu novca može dobiti.
14. Valutni paritet, devizni kurs i devizno tržište

Valutni paritet je zakonom utvrđeni vrednosni odnos jedne valute prema zlatu ili nekoj drugoj valuti. Monetarne vlasti
jedne države su odredile valutni paritet u fiksnom iznosu.
Devizni kurs je cena strane valute izražena u domaćoj valuti. Mogu biti fiksni, fleksibilni, fluktuirajući, višestruki... Fiksni
postoje kada je odnos izmedju inostrane i domaće valute stabilan. Fleksibilni se formiraju na deviznom tržištu u širim
rasponima u odnosu na FDK. Fluktuirajući se takođe formiraju na deviznom tržištu, ali zavise od ponude i tražnje
deviza. Višestruke određuje država.
Devizno tržište je mesto na kome postoji slobodan promet deviznih sredstava, kupovina i prodaja deviza za domaću
valutu ili druge devize. Na njemu se kao posrednici mogu javiti banke koje imaju posebna ovlašćenja za obavljanje
poslova sa inostranstvom, centralne banke, brokeri i drugi finansijski posrednici. NBS kupuje i prodaje devize radi
održavanja opšte likvidnosti i radi održavanja kursa dinara.
15. Pojam i uloga centralne banke

CB je specifična bankarska institucija, državna ili pod jakim uticajem države. Glavna je ustanova monetarno-kredtinog
sistema i izvršni organ m-k politike jedne zemlje. Glavni zadatak joj je stabilnost cena, odnosno stabilnost kupovne moći
nacionalne valute. Njena uloga odnosi se na regulisanja nivoa novčane mase i kredita u makrosistemu, kao i
determinisanje stopa rasta ovih agregata u skladu sa optimalnom stopom rasta društvenog proizvoda, adekvatnom
stopom zaposlenih, relativnom stabilnošću cena i platnog bilansa.
U Srbiji funkcije CB obavlja NBS. Ona je samostalna i nezavisna u obavljanju funkcija utvrđenih zakonom o NBS, a za
svoje poslove je odgovorna Narodnoj skupštini RS. Njen osnovni cilj je postizanje i očuvanje cenovne stabilnosti. Njene
f-je: utvrđuje i sprovodi monetarnu i deviznu politiku, upravlja deviznim rezervama, izdaje i oduzima bankama dozvole
za rad, izdaje novčanica i kovani novac i upravlja tokovima gotovine...
16. Komercijalne, investicione i univerzalne banke

Komercijalne banke - predmet poslovanja im je plaćanje, držanje novčanih rezervi i kreditna funkcija. Prikupljaju
depozite po viđenju i oročene depozite, koje zatim, pozajmljuju korisnicima ili usmeravaju preko fin tržišta do onih koji
traže fin sredstva. Osnovna funkcija na finanijskim tržištima im se sastoji u prikupljanju štednje stanovništva i njenom
prelivanju u privredni sektor.
Investicione banke - prikupljanje kapitala i plasman HOV i pružanje brokersko-dilerskih poslova. Pruža i usluge svojim
klijentima, spaja potencijalne partnere. Posrednik je koji prikuplja sredstva i plasira ih u HOV. Generišu profit naplaćujući
svoje usluge, vrši procenu kapitala, predlaže kupovnu/prodajnu cenu.
Univerzalne banke - fin institucije koje mogu ponuditi niz finansijskih usluga, kao što su prodaja osiguranja, garancije pri
emisiji HOV.. Značajni su posrednici onda kada specijalizovane banke nisu u mogućnosti da odgovore određenim
zahtevima tržišta. Pojavljuju se u ulozi investicionih banaka, koja se ogleda u savetodavnoj funkciji, davanju jemstva,
pokrovitelju emisije. Kod nas su zastupljene univerzalne.
17. Vrste i oblici bankarskih poslova

Osnovna funkcija banaka je da snabdeva reprodukciju potrebnom količinom novca i kredita. Poslovi koje banka obavlja
mogu biti: u svoje ime i za svoj račun, u svoje ime i za račun poslovnog partnera, u ime i za račun nalogodavca.
Osnovni bankarski poslovi su: prikupljanje depozita i priupljanje sredstava, kreiranje novca i odobravanje kredita,
obavljanje platnog prometa.
Aktivni bankarski poslovi - poslovi u kojima su banke poverioci. Razlikuju se dve kamatne stope: pasivna ks - banke
plaćaju deponentima za prikupljena novčana sredstva; aktivna ks - banke naplaćuju na date kredite. To su poslovi gde
banke plasiraju kratkoročne kredite po osnovu deponovanih tuđih dugoročnih sredstava.
Pasivni bankarski poslovi - poslovi u kojima su banke dužnici. Depozitni poslovi (koncentracija različitih vrsta depozita u
domaćim i stranim sredstvima plaćanja). Međubankarski zajmovi (nastaju usled povećanje tražnje za kreditima).
Reeskontni poslovi (ponovno eskontovanje već eskontovanih menica)
Neutralni bankarski poslovi - svi poslovi u kojima banke nisu ni dužnici ni poverioci, već su u ulozi komisionara. To su
ugovori o depozitu (banka se obavezuje da primi, a deponent da preda predmet depozita), ugovor o sefu (banka se
obavezuje da korisniku stavi na raspolaganje korišćenje sefa), devizni poslovi (poslovi sa inostranstvom), klirinški
poslovi (prebijanje dugovanja i potraživanja putem kojeg se roba plaća robom, a razlika u novcu), bankarske garancije
(banka se pisanim putem obavezuje da će izvršiti plaćanje umesto dužnika ako on to ne učini u predviđenom roku).
Sopstveni bankarski poslovi - učešće, ortakluk, arbitražni poslovi. Banka daje sredstva preduzeću, sa kamatom ili bez,
s tim da učestvuje u njegovoj zaradi. U nekim slučajevima banka snosi i deo gubitka. Arbitražni poslovi su poslovi gde
banka zaključuje kupovinu deviza ili HOV tamo gde su najjeftinije, a prodaje ih na tržištu gde su najskuplje.
18. Vrste kredita

Prema obliku, kredit može biti:
a) Naturalni - u realnim dobrima; daje se i vraća u naturi
b) Komercijalni - daje se u robi, a vraća u novcu
c) Novčani.
Prema nameni upotrebe primljenog kredita:
a) Potrošački - kredit radi jačanja potrošačke moći dužnika
b) Proizvođački - kredit radi podizanja proizvodne moći dužnika. Oni se dalje dele na: - obrtne (pomoću njega se
pobećavaju OBS u preduzeću)
- investicione (njime se pojačava deo osnovnih sredstava)
Prema trajanju:
a) Kratkoročni - do dve godine
b) Srednjoročni - dve do deset
c) Dugoročni - rok dospeća preko 10 godina
Sa gledišta obezbeđenja: (a) Lični - daje se bez specijalnog pokrića i (b) Pokriveni - kredit za čije se izdavanje uzima u
zalog realna vrednost iz koje se može naplatiti ako dužnik ne izmiri svoje obaveze.
Najčešće se vrši klasifikacija na:
Eskotni - otkup potraživanja pre rokla dospeća. Vrši se odbijanje kamate od dana eskontovanja da roka dospelosti.
Reeskontni - preprodaja potraživanja koja su bila predmet eskonta.
Akceptni kredit - banka na raspolaganje ne stavlja novčana sredstva, već samo poslovni ugled i kreditnu sposobnost.
Avalni ili kaucioni kredit - banka preuzima jemstvo prema nekom trećem licu za račun korisnika kredita. Ako korisnik ne
bi isplatio obavezu, banka će je isplatiti.
Konto-korentni kredit - poslovne banke ga odobravaju preduzećima gde po obavljanju svakog posla jedna drugoj moraju
da izvrše plaćanja. Kako bi se to pojednostavilo, došl se na ideju da takve obračune vrše po isteku vremenskih perioda,
a da u međuvremenu knjigovodstveno evidentiraju nastala dugovanja i potraživanja.
Lombardni kredit - davalac zajma ima pravo da naplati potraživanje prvenstveno iz založenih stvari, ukoliko dužnik ne
izmiri svoju obavezu na vreme.
19. Vrste kredita – hipotekarni, spoljnotrgovinski, revolving

Hipoketarni - predmet zaloga su nepokretnosti (zemljišta, zgrade). Osobine hipoteke: (a) hipoteka je stvarno pravo, što
znači da zalogoprimas može da traži namirenje svog potraživanja iz te stvari; (b) predmet hipoteke su nepokretnosti; (c)
hipoteka je sporedno pravo, što znači da postoji samo uz potraživanje koje se njome obezbeđuje; (d) hipoteka je
nedeljiva; (d) hipoteka je ekstenzivna, odnosi se na sva poboljšanja nepokretnosti; (f) hipoteka predstavlja obezbeđenje
izvesnog potraživanja koje glasi na novac.
Spoljnotrgovinski - radi obezbeđenja normalne razmene među zemljama, praktikuje se odobravanje posebnih kredita. U
nekim zemljama se formiraju posebne banke gde se putem fonda za kreditiranje izvoza opreme obezbeđuju sredstva
zarad potpomaganja izvoza. Takođe, mogu se koristiti kamatne olakšice koje izvozne kredite učine jeftinijim i
privlačnijim za preduzeća.
Revolving - kredit sa ugovorenim obnavljanjem iznosa kredita. Sredstva se pozajmljuju od banke onda kada za njima
postoji potreba i otplaćuju se shodno finansijskim mogućnostima komitenta. Zajmoprimalac može pozajmiti sredstva,
otplatiti ista i ponovo ih pozajmiti, pri čemu se ugovorom određuje maksimalan iznos do kojeg preduzeće može da ide.
20. Faktori razvoja finansijskog tržišta

Finansijsko tržište je mesto na kome preduzeće privremeno investira fin sredstva u tržišne HOV. Druga preduzeća ga
koriste radi lakšeg pronačalenja izvora finansiranja za investicije.
Brojni faktori su determinisali razvoj FT, a ko najvažniji su novac, monetarna politika, inflacija i koncentracija kapitala.
Novac - omogućio je brže odvijanje razmene, a samim tim i efikasniji ritam ukupnog procesa reprodukcije. Nastao je kao
nužnost slobodnog tržišnog privređivanja. U svim svojim funkcionalnim oblicima (mera vrednsti, prometno sredstvo,
platežno sredstvo) doprinosio je nastajanju i jačanju finansijskog tržišta.
Monetarna politika - politika emisija i povlačenja novca iz opticaja. Dužnost CB je da se stara o zadovoljenju ukupnih
ekonomskih potreba adekvatnom količinom novca. Cilj njenog kreiranja je da se ostvari optimalni odnos količine novca u
opticaju i kvantitativnog kretanja društvenog proizvoda u okviru nacionalne privrede.
Inflacija - naduvenost novčang opticaja iznad realnih potreba robnog prometa. Novčana tražnja preovladava nad
novčanom ponudom. To je stanje kojim se povećava ukupna količina novca u opticaju, što za posledicu ima povećanje
cena roba i usluga i povećanje troškova i prihoda.
Koncentracija kapitala - temelji se na akumulaciji kapitala i identifkuje s njom. Podrazumeva suštinski uvećanje
individualnog i društevnog kapitala posredstvom kapitalizacije jednog dela viška vrednosti iz akumulacije, odnosno,
pretvaranje viška vrednosti u dodatni fungirajući kapital.
21. Novčano i tržište kapitala

Novčano tržište je tržište na kome se traže i nude kratkoročna finansijska sredstva. Njegova funkcija je da omogući
svakom privrednom subjektu da dođe do kratkoročnih finansijskih sredstava koja su mu potrebna za održavanje tekuće
likvidnosti, za robni promet i proizvodnju. Deo novčanog tržišta, koga čine međubankarsko tržište žiralnog novca i
kratkoročnih HOV, naziva se tržište novca. Tri osnovna oblika organizacije tržišta novca su:
1) tržište novca organizovano kao posebna finansijska institucija,
2) neinstitucionalizovano tržište novca,
3) tržište novca kao komb institucionalizovanog i neinstitucionalizovanog tržišta novca.
Tržište novca omogućava uspešno regulisanje ponude i tražnje, održavanje optimalne likvidnosti svih poslovnih
subjekata, bržu cirkulaciju fin sredstava..
Tržište kapitala je oblik tržišta na kome se novčana sredstva traže i nude dugoročno. Trguje se dugoročnim novčanim
sredstvima-kapitalom i dugoročniim HOV. Mora biti institucionalizovanog karaktera. Funkcija mu je da kupcu kapitala
omogući kupovinu, a prodavcu omogući prodaju određenog iznosa po najpovoljnijim uslovima. Treba da obezbedi
optimalnu alokaciju kapitala, da ostvari najveći prihod po osnovu vlasništva nad kapitalom, da onemogući monopol...
22. Primarno i sekundarno tržište kapitala

Primarno tržište kapitala je tržište novih emisija. Tu sredstva nastaju kroz prodaju novog ciklusa HOV novim
investitorima. Kupci mogu ali i ne moraju da pregovaraju direktno jedni sa drugima, gde se kao posrednici mogu javiti
investicione banke i brokeri. Primarno tržište vrši funkciju izdavanja akcija, obveznica, drugih obligacija i založnica.
Preduzeća novu emisiju HOV mogu da ponude na tri načina: otvorena aukcija, preuzimanje od strane investicione
banke i privatni plasman velikim institucionalnim investitorima.
Sekundarno tržište kapitala se odnosi na nezavisni proces slobodnih transakcija HOV, bilo između privrednih subjekata
ili preko berzanskih ustanova.Nacionalno-sekundarno tržište je neformalnog karaktera i odvija se kroz rad brokerskih
kuća na kome se trguje svim vrstama HOV. Glavni učesnici su brokeri i dileri. Broker deluje kao agent, odnosno
kupoprodaju vrši u ime i za račun dugoga. Diler operiše kao principal, što znači da kupuje i prodaje HOV u svoje ime i
za svoj račun. Berze su formalno tržište HOV. One rade po principu aukcija, odnosno slobodne javne ponude i
potražnje, tj. Javnog nadmetanja u pogledu prihvatanja cene.
23.Menice - predstavlja hartiju od vrednosti izdatu u propisanoj formi kojom jedno lice preuzima obavezu da isplati
drugom licu odredjenu menicnu obavezu tjst. Novcani iznos. Bitni elementi menice su oznaka na menici, bezuslovni
nalog isplate menicnog iznosa,ime I prezime lice koje je izdalo menicu, ime lice koje se trasira od strane trasanta .
TRASAT je lice koje je oznaceno kao duznik po menici. Oznjacenje dospelosti I dan I mesto izdavanja menice I mesto
izvrsenja placanja. Menica je jedna od najupotrebljivanijih istrumenata placanja I kreditiranja.
24.Obveznice - je vrsta obligacije kojom se neko lice obavezuje da ce licu oznacenom u obveznici isplatiti odredjenog
dana iznos ili kamatu navedenu u obveznici. Razlika izmedju obveznice I menice je sto se kod obveznice precizno
utrvdjuje rok dospeca placanja. Nadlezni organi donose zakon I odluku o izdavanju obveznica. Obveznica se sastoji iz
dva dela: lica obveznice-gde se unose podaci o vrsti obveznice,izdavaocu,vrednosti,serijskom brojju mestu I datumu
izdavanja a na poledjini obveznice su podaci osnov izdavanja ,moguci kupac rok optlate glavnice I kamate…najcesci
izdavaoci obveznica su drzava,drzavne agcencije,opstina,kompanije I banke. Obveznice se pojavljuju kao
garantovane,negarantovane,obicne,participativne.
25.Akcije- predstavlja hartiju od vrednosti u kojoj je konkretizovan deo osnovne glavnice I jednog akcionarskog drustva.
Akcija osigurava imaocu pravo na dividendu (srazmerni deo ostvarene dobiti),aktivno I pasivno pravo izbora I ucesca u
upravljanju drustvom I pravo na odgovaraju deo likvidacione kvote u slucaju likvidacije akcionarskog drustva. Akcije
mogu da budu javne I privatne. Javne akcije se nude gradjanima oglasavanjem u dnevnoj stampi ili drugim sredstvima
javne informisanosti a privatna je namenjena iskljucivo zaposlenim kod akcionarskog drustva.
26.Izvedene hartije od vrednosti- su nastale iz potrebe da se premosti period od ulaganja do isplacivanja,to su forvard
ugovori , fjucersi ,opcije, I svopovi. forvard ugovor svedoci da ce odredjena roba koja se preko njega prodaje tek biti
proizvedena a zatim isporucena , fjucersi se smatraju najslozenijim hartijama od vrednosti zato ste se I kupac I
prodavac obavezuju da izvrse promet odredjene aktive u buducnosti. Opcija je ugovor po kome kupac ima pravo ali ne I
obavezu da kupi ili proda odredjenu kolicinu akcija obveznica robe valute. Svopovi znaci da se dve strane dogovore da
zamene nesto najcesce obaveze I dogovaraju se oko nacina placanja istih obaveza.
27.učesnici na finansijskim tržištima- su centralna banka kao monetarna vlast, poslovna banka,specijalizovane
posrednicke finansijske institucije,sve ucesnike na trzistu kapitala mozemo podeliti u 4 grupe, investitori (vlasnici
kapitala) , korisnici finansjkih sredstava, posrednici (banke,berze), I drzava. Generalno posmatrano sve ucesnike na
finansijskim trzistima mozemo podeliti na Emitente(pravna lica I drzava koja emituje hartije od vrednosti),krajne
korisnike,I finansijske posrednike brokerili ili dileri.
28. Planiranje kao osnovna upravljačka aktivnost?

Finansijsko planiranje javlja se kao metod i istrument finansijskog upravljanja jer ono treba vrednosno da sintetizuje i
uskladi sve naturalno iskazane finansijske planove, odnosno da od svih njih napravi konzistentnu finansijsku celinu.
Predstavlja previdjanje odnosno unapred projektovano usmeravanje, uskladjivanje i raporedjivanje elemenata
finansijske funkcije preduzeća. Za razliku od poslovnog i računovodstveog planiranja, ono ima za predmet planiranje
finansijskih tokova, struktura i konstrukcija.
29. Pojam i principi finansijskog planiranja?

Postoje izvesni principi kojih se finansijski stručnjaci moraju pridržavati prilikom procedure finansijskog planiranja a čije
poštovanje svakako doprinosi boljem kvalitetu kako finsnsijskog planiranja tako i samim planovima. To su:
-princip sistematičnosti (pristup sistematičan, uskladjivanje računovodstva i plana, kao i pravovremeno utvrdjivanje
elemenata finsnsijskog plana)
-princip jasnosti (jasno raščlanivanje elemenata primanja i izdavanja, kao i respektovanje bruto principa tj iskazivanje
svih elemenata u bruto iznosu – bez medjusobnog prebijanja)
-princip potpunosti ( obavezno obuhvatanje svih primanja i izdavanja i odredjenom planskom periodu kao i svih stanja
finansijskih sredstava prenetih iz predhodnoh perioda)
-princip elastičnosti (lako prilagodjacanje na neočekivano izmenjene buduće finansijske okolnosti, pa prema tome i na
preduzimanje mera za vršenje finansijskoh rebalansa, otuda i potreba za tzv. Alternativnim finansijskim planiranjem)
-princip vremenske tačnosti (strog zahtev da svi kanali novčanih tokova i finansijskom planu budu vremenski tačno
analizirani jer se u protivnom ne može projektovati realna finansijska likvidnost, razume se da je nemoguće obezbediti
svakodnevnu likvidnost, ali se mora insistirati da ovaj vremenski prinsip doprinese maksimalnom vremenskom
uskladjenju primanja i izdavanja, naplata i isplata tj. Treba insistirati na vremenski konvergentnim prilivima i odlivima
finansijskih sredstava)
-princip tačnosti iznosa (zahtev da svi elenemti novčanih tokova budu kako vremenski alocirani tako i vrednosno tačni)
30. Sistem finansijskih planova u preduzeću?

U pogledu redovnosti sastavljanja, finansijski plan može da bude tekući i jednokratni. Tekući fin. Plan je redovan ili
vanredan. Redovan je onaj koje se redovno sastavlja na odredjenji period(kratkoročni i redenjoročni), a vanredni je onaj
koji se sastavlja po potrebi za dugoročno predvidjanje(plan tekućih investicija i njihovog finansijranja) Jednokratni ili
specijalni plan sastavlja se povremeno, ad hoc, kad je potrebno finansijsko projektovati elemente ostvarenja nekog
posebnog cilja i poslovnog zadatka.
Prema vremenskoj dimenziji finansijski planovi se dele na:
-perspektivne koji projektuju prema osnovnom perspektivnom planu preduzeća, dugoročno potrebna finansijska
sredstva (osnosno daju model njihove dugoročne konstrukcije po pojedinim izvorima)
-osnovne godišnje planove koji su finansijski vrednosni izraz godišnjih planova proizvodnje(prometa usluga). Po
strukturi oni sadrže vrednosti ukupno planirane proizvodnje(prometausluga), planirani bruto proizvod, vrednost ukupnog
prihoda (realizacije i vanrednog prihoda), vrednost materijalnih troškova i amortizacije dobiti, čiste dobiti, izdavanje lične
dohotke, sredstva rezevi i sredstva za jačanje materijalne osnove(tj neto dobiti i njegovu raspodelu)
-operativne finansijske planove koji za kraći vremenski period (polugodište, kvartal, mesec) obuhvataju vrednost
sledećih transakcija: plaćanje repromaterijala, alata i drugih sredstava za rad, plaćanje tudjih usluga, isplate ličnih
dohodaka, uplate poreza i doprinosa, otplate kredita i zajmova, projekciju amortizacije, naplatu prodate robe, izvršenih
usluga i vanrednih prihoda.
Ove aktivnosti predstavljaju dnevnu preokupaciju menadžmenta na operativnom nivou , pa često operativno planiranje
teži da postane rutinska aktivnost. Ipak ove odluke imaju efekat kako na godišnje tako i na perspektivne planove.
Prema svrsi sastavljanja, finansijski planovi mogu da se podele na :
-planove priliva i odliva – planove toka novčanih sredstava i planove likvidnosti
-planove pojedinih vrsta sredstava i njihovih izvora (planove obrtnih sredtsava; planove stalnih sredstava
-planove prihova prihoda i rashoda, te bruto i neto dobiti.
Ipak bez obzira na vrste finansijskih planova, globalni pristup procesu finansijskog planiranja ishodište tj. Polazište
svakog sačinjava plan prodaje , dok su svi ostai direktno ili indirektno uslovljeni obimom i strukturom realizovanih
proizvoda i usluga.
31. Plan novčanih tokova?

Zadatak novakvog plana se sastoji u tome da menadžementu preduzeća pruži podatke o :
-proceni očekivanog priliva novčanih sredstava u toku svakog pojedinačnog vremenskog perioda koji predstavlja deo
plana
-proceni novčanih odliva u toku svakog perioda koji predstavlja deo plana
-proceni salda gotovine na kraju pojedninačnog vremenskog perioda i planu
.razlici koja se pojavi na kraju svakog pojedinačnog perioda izmedju odnosa gotovine koja s eočekuje da će biti na
raspolaganju i sume koja se smatra ’’normalnom’’ ili potrebnom.
-predvidjanju kada da se poveća nivo gotovine, da bi se saldo doveo do potrebnog nivoa za svaki pojedini period u
okviru plana
-predvidjanju o tome koliko sredstva treba pozajmiti, da bi se podiga nivo gotovine i koliko dugo su pozajmljena sredstva
potrebna
-predvudjanju o tome kada i u kom iznosu pozajmljena gotovina može biti vraćena na osnovu očekujućih gotovinskih
primanja
-uporedjenju stvarnih uplata i isplata sa predvidjenim uplatama i isplatama po proteku pojedinog perioda, tako da se
može sprovoditi bolja kontrola gotovine.
32. Budžetiranje – pojam i funkcije?

Budžet se najčešće u teoriji i praksi definiše kao spisak prihoda i rashoda po stavkamabudžetskog
entiteta( odnosi se na centralnu ili lokalnu vlast jedne države, domaćinstva ali i privatnika preduzetnika i preduzeće) za
unapred odredjeni period(fiskalna godina najčeće) u budućnosti.
Funkcije budžeta su:
1. planiranje – predstavlja ključnu i neizostavnu funkciju u svakom upravljačkom procesu, pa tako i u procesu
budžetiranja. U fazi planiranja potrebno je odrediti ciljeve, definisati moguće alternative za postizanje ciljeva i izabrati
najbolju ponudjenu alternativu.
2.komunikacija i koordinacija – su procesi koji se odnose na sistem povezivanja pojedinačnih budžeta koji se sastavljaju
u preduzeću. Svaka budžetska jedinica sastavlja svoj bužet a te jedinici mogu biti: funkcije u preduzeću, sektori ili druge
strategijske poslovne jedinice koje imaju izveštajni kapacitet odnosno zaduženja koja se tiču prihoda/rashoda.
3.praćenje razvoja – nakon što je budžet sastavljen, sledi faza njegovog izvršavanja.Praćenje odstupanja od predhovno
sastavljenih budžetskih stavki i takav pristup se smatra delom filozofije upravljanja pomoću izuzetka ( menagement by
exeption) i osnovni je ulaz za kontrolu poslovanja.
4.evaluacija performansi – smatra se da je to kontrola u užem smislu. Elementarna funkcija budžeta kai planskog
dokumenta, zavisno od kompleksnosti budžetskog entiteta može biti više ili manje složen.
33. Vrste budžeta?
Postoji više tipova budžeta ali onaj koje je najznačajniji u finansijskom planiranju je tip tzv. Pro forma finansijskih
izveštaja ( reč je o računu dobiti i knjigovodstvenom bilansu i gotovinskom budžetu koji su projektovani za budućnost.
Postoji tri tipa finansijskog planiranja:
1. Profitno planiranje je procenjivanje prognoze prodaje, proizvodnih obima koji su neophodni da se zadovolji
prognoza prodaje i troškova poslovanja koje treba načiniti u proizvodnji i administracijii. Profitno planiranje ne
utvrdjuje samo predvidjeni nivo dobiti već i osetljivost te dobiti na promene u prodajama i/ili troškovima. Ovaj tip
finansijskog planiranja rezultira stvaranjem pro forma računa prihoda i pro forma bilansa stanja.
2. Kratkoročno finansijsko planiranje je razrada godišnjeg gotovinskog budžeta i njegova primena za predvidjanje
gotovinskoh tokova preduzeća, gotovinskih suficita i deficita i svih mogućih finansijskih efekata koji odatle
rezultiraju. Prvo, godišnji budžet, koji bi trebalo da je i tesnom odnosi s iskazom gotovinskih tokova, drugo,
mesečni odnosno kratkoročni budžeti gotovinskih tokova.
3. Dugoročno finansijsko planiranje pomaže menadžmentu u planiranju finansijskih potreba za budući rast i razvoj
preduzeća. Ono sadrži sve glavne, medjusobno povezane komponente. Sa jedne strane, to je proces
utvrdjivanja izglednih gotovinskih tokova koji ističu iz poslovanja u njegovom trenutnom stanju. Ovim se indicira
koliko je gotovine na raspolaganju na reinvestiranje u poslovanje. Sa druge strane, to je proces kapitalnog
budžetiranja koji ocenjuje i procenjuje različite mogućnosti investiranja koje su na raspolaganju preduzeću, i
sugeriše verovatne finansijske potrebe takvih projekata.
DRUGI DEO
1. Investicije i klasifikacija investicija?
Investiciona politika preduzeća je vezana za ostvarivanje dugoročnih ciljeva više nego bilo koji element finansijskog
upravljanja.
Investicije podrazumevaju sadašnja ulaganja koja se vrše u materijalna, nematerijalna i finansijska sredstva, radi
dobijanja odredjenih efekata u budućnosti, čime bi se povećalo ukupno bogatstvo odredjene organizacije ili šire
društvene zajednice. Neophodno je odvojiti investiranje i posmatrati ga kao globalan proces koji obuhvata sve aktivnosti
vezane za realizaciju odredjene investivije, odnosno realizaciju odredjenog investicionog poduhvata.
Proces investiranja obuhvata skup svih aktivnosti u celokupnom periodu planiranja, pripreme, realizacije jedne
investicije, odnosno celokupan proces realizacije investicije –od stvaranja ideje, do konačnog završetka poduhvata i
njegovog puštanja u normalan rad.
Postoji više kriterijuma po kojima može da se izvrši grupisanje investicionih projekata.
1. Polazeći od stope prinosa kao mere rentabilnosti investicioni projekti se mogu klasifikovati kao :
 Ulaganja u zamenu opreme
Odnose se na ulaganja koja se vrše radi povećanja rentabilnosti poslovanja preduzeća kroz zamenu postojeće stalne
imovine novom, odnosno onim sredstvima koja mogu biti efikasno korišćena.
 Ulaganja u unapredjenje i proširenje postojećeg poslovanja
Odnose se na povećanje postojećih kapaciteta preduzeća, kojima se omogućava povećanje obima proizvodnje i
prodaje. Iako veoma rizična, ova ulaganja pružaju velike mogućnosti za povećanje uspešnosti, i to prevashodno
rentabilnosti poslovanja preduzeća.
 Ulaganja i razvoj novog proizvoda ili ulaska na nova tržišta
Odnose se na ulaganja u cilju poboljšanja postojećih, ili proizvodnje potpuno novih proizvoda. Zavisno od svrhe ili
namene, ulaganja nastaju ili kao rezultat težnje preduzeća da poboljša poziciju na tržištu kroz povećanje tržišnog
učešća ili kao rezultat konkurencije i stalne potrebe za prilagodjavanjem preduzeća kako bi zadržalo svoju tržišnu
poziciju.
 Ulaganja uslovljena zakonskim regulativama
Odnose se na investicije u opremu kojom se kontroliše nivo zagadjenosti okoline u odnosu na standardom definisanu
emisiju, kai i na ostala izdavanja koja se direktno ne odnose na troškove opreme (postojeće ili nove) ali su zakonom
definisani standardi koji se moraju poštovati i koji ukupne troškove poslovanja dižu na viši nivo.
2. Projekti se mogu klasifikovati i u zavisnosti od stepena povezanosti s drugim projektima , te i u tom smislu
nailazimo na klasifikaciju :
 Nezavisni projekti
Ovo su projekti čiji novčani tok nije povezan s novčanim tokom drugog projekta. U tom smislu se može reći da
prihvatanje ili odbacivanje nezavisnog projekta sigurno neće uticati na prihvatanje ili odbacivanje drugih projekata.
 Medjusobno isključivi projekti
Su projekti kod kojih prihvatanje jednog projekta istovremeni isključuje prihvatanje drugog. Na primer, predpostavimo da
preduzeće razmatra mogućnost zamene postojećih proizvodnih mašina modernijom. Preduzeće se, nakon raspisivanja
tendera prikupiti ponude od nekoliko dobavljača opreme. Odlučivanje se najčešće zasniva na uporedjivanju dve
mogućnosti – a to je zadržati postojeću opremu ili uvesti modernu novu od nekog dobavljača. U tom smislu se od
uprave preduzeća očekuje da razmotri dospele ponude, uporedi ih sa postojećim stanjem poslovanja i izabere onu koja
je najprihvatljiva.
 Zavisni projekti
To su projekti čija realizacija uslovljena realizacijom nekog drugog projekta. Uzmimo situaciju da se razmatra
mogućnost pokretanja projekta uvodjenja novog albuma sa dečijim sličicama, pri čemu je predhodno lansiran crtani film
s junacima koji se prominju u albumu sa sličicama. Uspeh crtanog filma i prihvaćenost kod dece će usloviti realizaciju
projekta albuma sa sličicama, te se u tom smislu projekat smatra zavisnim projektom.
 Komplementarni projekti
Još jedan oblik zavisnog projekta javlja se kod projekata koji su komplementarni. To su, u osnovi, projekti kod kojih
investiranje u jedan projekat istovremeno znači povećanje novčanog toka jednog ili više projekata. Zanimljiv je primer
koji se odnosi na projekte koje realizuju proizvodjači računarske opreme i softvera. Ukoliko informatička kuća razvije
novi softver, to po pravilu znači i unapredjenje prodaje savremene opreme.
3. Polazeći od problema ograničenosti kapitala s kojim se susreće najveći broj preduzeća, nameće se problem
donošenja takvih poslovnih i finansijskih odluka čija je svrha adekvatno ulaganje kapitala u ona sredstva koja će
omogućiti uspešno ostvarivanje ekonomskih ciljeva preduzeća . U tom smislu investicije se obično dele na :
 Finansijske (investements in securities)
 Realne (real estate investements)
2. Karakteristike investicionih odluka?

Imajući u vidu različite karakteristike projekata, a zavisno od tipova i vrste investicionih odluka, sledeće karakteristike su
svojstvene svim projektima preduzeća:
 Dugoročni karakter investicionih projekata
 Vremenski raskorak izmedju ulaganja i efekata ulaganja
 Medjuzavisnost investiranja i finansiranja
 Rizik i neizvesnost
Dugoročni aspekt investicionih odluka karakteriše relativno niska likvidnost, kako vezaniih novčanih sredstava u realnim
imovinskim oblicima, tako i dugoročnih opredeljenja buduće profitne snage preduzeća.
Dugoročan karakter investicionih ulaganja u realnu poslovnu imovinu preduzeća karakteriše i vremenski raskorak
izmedju nastajanja i efekata nastajanja – taj efekat odredjuje profitnu snagu svakog projekta pa zbog toga se projekat
mora vrednovati kroz niz periodičnih, po pravilu godišnjih novčanih tokova koji će u budućnosti priticati od tih ulaganja.
3. Odnos finansiranja i investiranja – rizik i neizvesnost?
Usled medjusobne uslovljenosti i povezanosti investiranja i finansiranja projekata, proces budžetiranja kapitala se
karakteriše intrakcijom odredjivanja potrebnih finansijskih odliva i novčanih priliva razmatranog projekta. Tu interakciju
investiranja i finansiranja projekata treba posmatrati kao i sam proces približavanja preduzeća maksimalnoj
profitabilnosti i vrednosti preduzeća iskazanoj kroz broj emitovanih običnih akcija.
Odgovor na pitanje zašto je to tako leži u činjenici da su zapravo tri osnovne odluke koje stoje pred menadžerima i
akcionarima preudzeća, a na koja moraju pronaći odgovor prilikom donošenja odluke i oredeljivanja za odredjeni
projekata :
 Odluka vezana za potrošnju : Koliko se od raspoloživih resursa može odmah staviti u potrošnju?
 Odluka vezana za investiranje : Koliko se od raspoloživih resursa može uložiti sada, i na osnovu toga očekivati
povećanje resursa u isto vreme i budućnosti? Na osnovu čega se donosi ta odluka ?
 Odluka vezana za finansiranje : Koliko sredstava treba pozajmiti ili dati nekome u zajam, da bi se stvorili
preduslovi vezani za sprovodjenje odluke vezane za potrošnju i investiranje?
Proizilazi da je finansiranje uži pojam od investiranja i direktno se odnosi na obezbedjenje finansijskih sredstava,
najčešće tudjih , zarad realizacije odredjenog investicionog projekta. U isto vreme, investiranje je širi pojam i odnosi se
na obezbedjenje i ulaganje finansijskih sredstava , sopstvenih i tudjih, kao i svih drugih resursa koji su u funkciji
realizacije odredjenog projekta, gde se efekti ulaganja očekuju u budućnosti.
Kako se razmatraju rezultati u dužem budućem periodu koji karakteriše postojanje odredjenog stepena nesigurnosti
jedno od osnovnih obleežja projekata očekivanih novčanih tokova, a shodno tome je i sastavni deo budžetiranja
kapitala. Tako je analiza rizika i neizvesnosti osnovna komponenta postupka budžetiranja kapitala . U literaturi se često
nailazi na pokušaje autora da naprave razliku izmedju rizika i neizvesnosti , i to s spspekta mogućnosti procene
distrubucije verovatnoće očekivanih prinosa. Neizvesnost se vezuje za one slučajeve kada ne postoji dovoljno
informacija na osnovu kojih bi se izvršila distribucija verovatnoće, dok se rizik poistuvećuje sa situacijom u kojojj se
može izvršiti procena distribucije verovatnoće očekivanih tokova novca koja se može izvršiti sa višom ili nižom
pouzdanošću. Pouzdanost procene verovatnoće uslovljena je nivoom raspoloživih podataka. Naime, kada mogu da se
koriste statistički obradjeni podaci o istom ili sličnom projektu, opravdanost projekta može da bude izražena objektivnom
procenom distribucije. S druge strane, kada se razmatra potpuno novi projekat, kod koga ne mogu da se koriste
istorijski podaci, distrubicija je zasnovana na subjektivnim procenama. To je razlog da se stepen rizika i neizvesnosti
projekata realizuje zavisno od karaktera samog projekta. U koliko je reč o investicijama u zamenu, rizik će biti niže nego
ako je reč o novim projektima, naročito onima koji su vezani za osvajanje potpuno novih tržišta, tehnologija i proizvodnih
postupaka. Postoje nekoliko vrsta rizika i to :
 Poslovni rizik
 Finansijski rizik
 Projektni rizik
 Portfolio rizik
4. Investiranje u projekte?
Sa aspekta ocen eisplativosti ulaganja u odredjeni poduhvat, veoma je važno da se izvrši dobra procena dinamike
kapitalnih izdataka. Sa jedne strane imamo projekte koji zahtevaju ulaganja samo u toku jedne godine dok drugi
zahtevaju kroz nekoloki uzstopnih godina ulaganje.
Životni vek projekta se prati kroz :
 Period investiranja – karakteriše ga najstajanje novčanih odliva (za nabavljanje stalne imovine, i za stvaranje
uvećanih potreba neto obrtim kapitalom uslovljenih očekivanim obimom posla) – investicioni odlivi/troškoivi
 Period efektuiranja – prati stvaranje novčanih priliva od prodaje gotovih proizvoda i/ili usluga (neophodno je
kontinuirano opskrbljivanje proizvodnje materijalima, energijom, kao i kontinuirano izmirenje obaveza prema
trećim licima u okviru proizvodnje i realizacije proizvedenih efekata)
Potrebno je napomenuti i rezidualna tj. Ostatna vrednost projekta (residual value) – neto rezidualna vrednost projekta
predstavlja novčani iznos koji će biti oslobodjen po isteku ekonomskog veka trajanja projekta.
Ekonomski period trajanja projekta – vremenski period u kome izvršeno ulaganje u relanizaciju nekog projekta ostaje
superiornije u ekonomskom smislu u odnosu na neko drugo alternativno ulaganje – period pre nego što neko
pribavljeno sredstvo zastari. Ovo može da se odnosi na fizički, tehnološki ili proizvodno-tržišni život.
Finički život projekta predstavlja broj godina u kojima se osnovno sredstvo koristi za obavljanje tehničkih operacija za
koje je i nabavljeno.
Tehnološki život izdražava se vremenskim periodom koji će proteći pre nego što se pojavi novo produktivnije sredstvo
iste nameme i koje će postojeće učiniti zastarelim.
Proizvodno tržišni život se gasi i ako nastanu promene u tehnološkom pricesu u kome prestaje potreba za proizvodnim
operacijama koje je neko osnovno sredstvo obavaljalo, kai i u slučaju prestanka rana samog preduzeća.
5. Vremenska vrednost novca?

Vremenska vrednost novca se meri diskontnom stopom.
Kamata je cena korišćenja tuđeg kapitala. Dinarski iznos kamate je funkcija tri varijable:
1. Prvobitno pozajmljenog iznosa ( glavnice )
2. Kamate za pozajmljeni vrmenski period kao i
3. broja vremenskih perioda (najčešće broja godine) na koji se pozajmljuje glavnica
JK=Gxkxg
JK- prosta kamata
Vremenska vrednost novca izražava preferencije investitora u pogledu raspoloživosti novca u vremenu i meri se
diskontnom stopom ili stopom kapitalizacije. Diskontna stopa  kamatna stopa kojom se obavlja diskontni raćun,
predstavlja merilo oportunitetnog troška ulaganja sredstava. Oportunitetni trošak vrednost koja je mogla biti ostvarena
da su resursi bili uloženi u neki bolji projekat.
6. Period povraćaja i diskontovani period povraćaja?

Period povraćaja je najjednostavnija metoda finansijskog odlučivanja u realnim investicijama. Kriterijum perioda
povraćaja odnosi se na vreme, najčešće broj godina potrebnih da bi se vratila uložena sredstva u određeni projekat iz
neto novčanih tokova. Period povraaćja je kriterijum koji nam pruža odgovor na pitanje za koje vreme ćemo povratiti
uložena sredstva u projekat. Nedostatak metoda povraćaja ogleda se u tome da ona ne sagledavai oe tokove novca koji
nastaju nakon isteka perioda povraćaja. Sledeći nedostatak je da metoda povraćaja ne uzima u obzir vrem vrednost
novca. Kriterijum diskontnog perioda povraćaja novca modalitet perioda povraćaja kojim se nastoji da se ukloni
nedostatak neuzimanja u obzir vreenske preferencije novca. Diskontnom periodu povraćaja vrši se izračunavanje
vremena koje je neophodno da diskontovani neto novčani tokovi investicionih projekata pokriju vrednost njihovih
troškova investiranja.
7. Neto sadašnja vrednost?

Neto sadašnja vrednost je osnovni kriterijum finansijskog odlučivanja i predstavlja sadašnju vrednost svih očekivanih
tokova novca. Smatra se osnovnom metodom finansijskog odlučivanja. Pod izrazom neto vrednost uopšteno se misli na
razliku između pozitivnih i negativnih učinaka koji rezultiraju od neke aktivnosti. Shodno tome na neto vrednost treba
gledati kao razliku između godišnjih novčanih tokova u celom periodu efektuiranja projekata i troškova investiranja.
Izraz sadašnja vrednost ukazuje da je sve efekte neophodno svesti na sadašnju vrednost da bi bili vremenski
međusobno uporedivi to se obavlja diskontnom tehnikom. Kriterijum NSV može se definisati kao razlika između
diskontnih neto novčanih tokova u celokupnom periodu efektuiranja projekata i iznosa troškova investiranja.
Postupak izračunavanja neto sadašnje vrednosti nekog projekta može se opisati pomoći tru koraka
1) Izračunavanje sadašnje vrednosti očekivanih tokova u celokupnom periodu efektuiranja
2) Sumiranje diskontovanih neto novčanih tokova u celokupnom periodu efektuiranja
3) Utvrdjivanje NSV oduzimanjem troškova investiranja od sadašnje vrednosti novčanih tokova u CPE.
8. Interna stopa prinosa?

ISP je diskontna stopa po kojoj je neto sadašnja vrednost projekata jednaka nuli naziva se interna stopa prinosa. To je
drugi osnovni kriterijum finansijskog odlučivanja. Reč je o stopi prinosa ulaganja u projekat koja uvažava vremensku
vrednost novčanih tokova tokom celog periodu efektuiranja projekata. Uz tu stopu se ostvruje nulta, odnosno granična
vrednost projekata. Matematički se može napisati kao jednakost diskontnih novčanih tokova tokom celog perioda
efekuiranja projekata i vrednosti njegovih troškova investiranja.
ISP se računa metodom pokušaja i grešaka, vrši se tako da se najpre odabere jedna diskontva stopa za koju se veruje
da priblišno odgovara ITP, primenom stope dobija se NSV pa se nastavlja postupak računanja. Ukoliko je rezultirajuća
NSV bila pozitivna, pokušava se sa višom diskontnom stopom, budući da neto novčani tokovi nisu dovoljno smanjeni da
bi se sveli na vrednost troškova investiranja, dok ako je bila negativna, pokušava se na nižom stopom jer je predhodna
bila previsoka tako da su NNT previše smanjeni u odnosu na investiranje.
Metoda interacije – postupak ponavljanja računanja nulte NSV.
9. Indeks profitabilnosti?
To je dodatni kriterijum za poboljšanje investicionog odlučivanja. Reč je o kriterijumu koji je proizašao iz kriterijuma neto
sadašnje vrednosti. Indeks profitabilnosti uzima u obzir vremensku vrednost novca kroz trošak kapitala i vrednuje
novčane tokove projekata u celom periodu efektuirnja nakon čega ih upoređuje sa troškovima investicije. Indeks
prfitabilnsti je odnos diskontnih neto novanih tokova projekta u periodu efektuirnja investicionih troškova projekata. On
meri relativnu profitnu snagu diskontovanih novčanih tokova prema vrednosti troškova investicije i pruža nam odgovor
koliko zaradjujemo na svaku investiranu jedinicu.
Prva dva koraka za izračunavanje su isti kao i kod sadašnje vrednosti, razlika je samo u trećem koraku jer se kod IP u
odnosu na NSV diskontovani novčani tokovi dele sa troškovima investicije.
10. Pojam obrtnih sredstava i značaj upravljanja obrtnim sredstvima?

Obrtna sredstva su sintetička bilansirana pozicija koja predstavlja vrednost svih sredstava čiji je pretpostavljeni period
konverzije u gotovinu kraći od godinu dana. Ključne kategorije obrtnih sredstava su gootovina i gotovinski ekvivalenti,
kratkoročni finansijski plasmani, potraživanja i zaliha, javljaju se i pozicije aktivnih vremenskih razgraničenja. Sa
upravljačkog aspekta, ove kategorije ove kategorije obrtnih sredstava se mogu grupisati:
1. Likvidna obrtna sredstva – uckoju se ubrajaju gotovina i njeni ekvivalenti , kratkoročni finanijski plasmani, kao i
potraživanja
2. Manje likvidna obrtna sredstva – zalihe i aktivna vreenska razgraničenja
Gotovina je najlikvidniji deo sredstva , njom se mogu neposredno i trenutno izvršiti sva plaćanja tj odgovoriti na sve
dospele obaveze. Gotovina obuhvata sve depozite po vidjenju.
Gotovinski ekvivalent- to su sva kratkoročna visokolikvidna sredstva koja brzo mogu da se konvertuju u poznat iznos
gotovine i kod kojih ne postoji rizik od promene vrednosti. Da bi se ispunio uslov njihove nesmetane konvertibilnosti u
poznat iznos gotovine neophodno je da ova sredstva imaju kratkoročni rok dopeća od datuma sticanja.
Kratkoročni finansijski plasmani- hov čiji je pretpostavljeni rok dospeća kraći od godinu dana ili obračunskog perioda.
Zalihe – sredstva koja se duže radi prodaje u redovnom polovanju, koja su u procesu proizvodnje a namenjena su
prodaji ili su u obliku osnovnog i pomoćnog materijala koji se troši u proizvodnom procesu ili prilikom pružanja usluga.
Razvrstavaju se na materijale i sirovine, nodovršena proizvodnja, gotov proizvod.
Upravljanje osnovnih sredsstvima je značajno kada se uzme u obzir njihova brzina fluktuacije. Posledica sezonskih i
drugih oscilacija u poslovnim aktivnostima – investiranj u OS izlaže PD znatnom riziku ali značaj tih investicija varira od
PD do PD, zavisno od njegove veličine, delatnosti, implementarnog sistema upravljanja.
11. Poslovni (operativni) i gotovinski ciklus – njihov značaj?
Koeficijent obrtaja pokazuje kolika je efikasnost korišćenja sredstava. Što se sredstva efikasnije koriste to će njihov obrt
da bude viši i obrnuto. ( treba biti veći od 1 ) Osim ukupnog, meri se i obrt pojedinačnih kategorija obrtnih sredstava.
Prosečno vreme obrta zaliha pokazuje koloko dana u proseku protekne od trenutka kada preduzeće nabavi sirovine,
materijal i ostale resurse do trenutka kada proda gotove proizvode. Period naplate potraživanja se odnosi na broj dana
koji u proseku protekne od trenutka prodaje do trenutka efektivne naplate potraživanja.
Operativni ciklus = Period obrta zaliha + Period naplate potraživanja
U odnos sa poslovnim ciklusom treba staviti prosečno vreme isplate dobavljačima – period obrta dobavljača
( period od nabavljanja robe do plaćanja robe) , pa onda imamo još jednu formulu koja proizilazi iz ovoga a glasi :
Operativni period + Period obrta dobavljača = Gotovniski ciklus
A gotovinski ciklus pokazuje vreme koje, u proseku, protekne od isplate dobavljačimaza nabavljene resurse do naplate
potraživanja po osnovu prodate robe.
Menaddžment treba da skrati ovaj ciklus, i to na tri načina :

1) Skraćenjem prosečnog perioda obrta zaliha
2) Skraćenje prosečnog perioda naplate potraživanja
3) Odlaganje isplate dobavljačima
12. Upravljanje zalihama – prednosti i nedostaci držanja zaliha?

Obuhvata nadzor i kontrolu svih ulaznih materijala i sirovina, njihovog naručivanja, skladištenja i upotrebe u procesu
proizvodnje, kao i nadzor i kontrolu količine gotovih proizvoda za prodaju – održavanj optimalnog nivoa zaliha (nikako
niži / viši nivo zaliha nije poželjan).
Prednosti tih držanja:
1) Pružaju fleksibilnost preduzeća pri kupovini
2) Zalihe sirovina mogu povremeno da se povećaju
3) Zastoji podtiču preduzeće da duži zalihe poluproizvoda
4) Zalihe gotovih proizvoda dozvoljavaju preduzeću fleksibilnost u njegovom proizvodnom programu I marketing
5) Velike zalihe dozvoljavaju efikasno ispunjvanje tržnje kupaca.
Nedostaci tih držanja:
1) Ukupni troškovi održavanja zaliha čine troškovi skladištenja manipulativni troškovi kao I stopa povrćaja capital
vezanog u zalihama
2) Opasnost od zastarevanja zaliha
Na kraju, svi ključni razlozi za držanje zaliha mogu da se predstave i rezimiraju u vidu vremena, neizvesnost, ekonomija
obima.
13. Troškovi zaliha?
Mogu se klasifikovati na troškove držanja zaliha i troškove nestašice zaliha:
1. Troškovi držanja zaliha su troškovi prostora i vremena, oni uključuju:
a) troškovi finansiranja zaliha – svako povećanje zaliha znači i povećanje izvora finansiranja. Ti izvori nose sa sobom
povezane troškove
b) troškovi skladištenja zaliha – ovi troškovi su dvojne prirode, prvo obuhvataju sve troškove rukovanja zalihama (plate
zaposlenih, troškove energije, mašine), ovi troškovi se odnose i na zakup, tj. amortizacija skladišnog prostora.
c) troškovi osiguranja – držanje zaliha podrazumeva postojanje rizika od njihovog uništenja pod uticajem prirodnih sila i
ljudskog faktora. Postoje troškovi u vidu premija osiguranja.
d) troškovi administracije zaliha – upravljanje zalihama obuhvata upravljanje procesima koji se odnose na upravljanje
zalihama.
e) gubici zaliha – mogu nastati kao:
1. kalo, rastur, lom i neuspeh
2. dugotrajne zalihe
2. Troškovi van zaliha:
a) obustava proizvodnje – trošak koji nastaje kada se potroše zalihe, sirovine i poluproizvodi.
b) troškovi otkupa – slanje ponuda spoljnim dobavljačima kao i interna ponovna upotreba materijala, sirovina i
poluproizvoda zahteva dodatne troškove.
c) smanjena fleksibilnost
g) smanjeno zadovoljstvo kupaca – ovo je trošak koji nastaje kada se potroše zalihe gotovih proizvoda, ne samo da će
se odmah izgubiti mogućnost prodaje, već će i buduća prodaja biti ugrožena ako kupci pređu na druge dobavljače.
14. Modeli za upravljanje zalihama – ekonomična količina narudžbine?

U primeru predpostavljamo da zalihe mogu da se naruče i dobiju bez odlaganja. U praksi obično protekne vreme od
momenta ispostavljanja porudžbine dobavljačima do prijema zaliha na skladište. Ekonomička količina narudžbine je
značajan upravljački koncept za kupovinu sirovina i skladištenje gotovih proizvoda i zaliha poluproizvoda.
Ekonomična količina(Q*) se dobija korenom dvostruke vrednosti jedinica na dnevnom nivou ponoženim sa cenom
troškova naručivanja po narudžbini, pa podeljeno sa troškovima održavanja na 100 dana ili :
2 SO
Q=
C √
Ova metoda u praksi finansijskog menadžementa poznata je još od početka XX veka, postoje dve vrste ABC i Just in
time model.
15. ABC i Just in Time modeli za upravljanje zalihama?

ABC model upravljanja zalihama predstavlja metodu za razvrstavanje artikala u zalihama na osnovu njihove
vrednosti i važnosti, s ciljem optimizacije resursa i nivoa zaliha. Ova metoda omogućava da se fokus stavi na
najvažnije stavke, čime se postiže efikasnije upravljanje zalihama, smanjenje troškova i povećanje dostupnosti
ključnih proizvoda.
Osnovna premisa ABC modela je podela artikala u tri kategorije: A, B i C.
Stavka A obuhvata najvažnije stavke koje čine oko 70% ukupne vrednosti zaliha, ali predstavljaju relativno mali broj
artikala, obično oko 20%. Ove stavke su ključne za poslovanje i stoga zahtevaju strogu kontrolu i praćenje.
Stavka B uključuje manje važne stavke koje čine oko 25% ukupne vrednosti zaliha i predstavljaju oko 30% ukupnog
broja artikala. Ove stavke su srednje važnosti i zahtevaju redovno, ali ne previše strogo praćenje.
Stavka C obuhvata najmanje važne stavke koje čine oko 5% ukupne vrednosti zaliha, ali predstavljaju oko 50%
ukupnog broja artikala. Ove stavke imaju najmanji uticaj na ukupne zalihe i stoga zahtevaju najmanje pažnje u
upravljanju.
Upravljanje zalihama prema ABC modelu podrazumeva različite strategije za svaku od kategorija. Za stavku A,
zalihe se strogo kontrolišu i često prate kako bi se minimizirali troškovi i izbegli nedostaci. Nabavke ovih stavki imaju
prioritet, čime se osigurava njihova stalna dostupnost. Kod stavke B, kontrola je manje stroga nego kod stavke A, ali
se redovno prati kako bi se optimizovale količine narudžbine. Ove stavke se naručuju u optimizovanim količinama
kako bi se balansirali troškovi skladištenja i dostupnost. Za stavku C, kontrola je minimalna, a fokus je na smanjenju
troškova kroz grupisanje narudžbi. Zalihe ovih stavki se prate povremeno, a narudžbine se grupišu kako bi se
smanjili operativni troškovi.
ABC model donosi niz prednosti koje poboljšavaju efikasnost upravljanja zalihama. Prvo, omogućava poboljšano
upravljanje zalihama tako što usmerava resurse na najvažnije artikle. Ovo rezultira smanjenjem troškova
skladištenja i manjim gubicima zbog zastarelosti ili oštećenja artikala. Povećana dostupnost proizvoda za prodaju je
još jedna ključna prednost, koja direktno utiče na zadovoljstvo kupaca i poslovne rezultate. Takođe, efikasnost
nabavki je značajno poboljšana, jer se optimizuju količine narudžbine i smanjuju nepotrebni troškovi.
Međutim, ABC model nije bez nedostataka. Implementacija zahteva početnu analizu i kategorizaciju artikala, što
može biti zahtevno i vremenski intenzivno. Takođe, kontinuirano praćenje i ažuriranje podataka su neophodni kako
bi model bio efikasan, što može predstavljati izazov za organizacije sa ograničenim resursima. Dodatno, model
možda nije prikladan za sve vrste poslovanja, posebno za one sa vrlo specifičnim potrebama ili visokim stepenom
varijabilnosti u potražnji.
Model "tačno na vreme" (Just-in-Time - JIT) je strategija upravljanja zalihama gde se roba prima samo prema
potrebi za proizvodnjom. Ovim modelom se minimizira količina zaliha koju preduzeće treba da drži na skladištu. Cilj
JIT modela je smanjenje otpada i troškova skladištenja kroz minimalno držanje zaliha.
Proces funkcionisanja JIT modela zahteva tesnu saradnju kompanija sa dobavljačima kako bi se osiguralo da
isporuke stignu tačno kada su potrebne za proizvodnju. Precizno prognoziranje tražnje je ključno kako se ne bi
došlo do nestašice materijala. Fokus je na efikasnosti i eliminisanju svih aktivnosti koje ne dodaju vrednost u
procesu proizvodnje.
Primena JIT modela donosi mnoge prednosti. Prvo, omogućava niže troškove skladištenja, jer smanjuje količinu
zaliha koje se drže na skladištu. Drugo, smanjuje se otpad zbog zastarelosti ili oštećenja materijala. Treće,
povećava se fleksibilnost proizvodnje, što omogućava brzu prilagodbu promenljivim potrebama tržišta.
Međutim, JIT model ima i svoje mane. Zahteva jake odnose i pouzdane dobavljače koji mogu isporučiti materijale
na vreme. Poremećaji u lancu snabdevanja mogu prouzrokovati zaustavljanje proizvodnje ako dođe do kašnjenja ili
problema sa isporukom. Takođe, JIT model nije prikladan za sve proizvode, posebno za one sa velikom varijacijom
tražnje, gde je teško precizno predvideti potrebe.
16. Upravljanje potraživanjima i uslovi prodaje?

Prodaja različitih dobara i usluga i naplata po osnovu prodaje proizvoda i usluga, ne moraju nužno da se odigraju u
istom trenutku. Ponekad su oni vremenski podudarni, a takav slučaj naziva se prodaja na gotovo. (maloprodaja)
Većina preduzeća dozvoljava izvesnu zadršku u plaćanju, pa se trenutak prenosa vrednosti i naplate po tom osnovu
razlikuju. (takva situacija stvara oportuunitetne troškove). Faktori upravljanja potraživanjima su :
Uslovi prodaje: Na početku moraju da se utvrde ulovi pod kojima se predlaže prodaja robe. Koliko vremena treba dati
kupcima da plate svoje račune? Da li im se nudi gotovinski popust u slučaju promptnog plaćanja?
Instrumenti komarcijalnog kreditiranja: Mora da se odluči kakav dokaz o dugovanju treba da se traži. Da li jednostavno
da se traži od kupca da potpiše priznanicu, ili da se insistira na nekom formalnijem vidu prikazivanja zaduženosti?
Kreditna analiza: Nakon toga treba da se razmotri za koje kupce je više ili manje verovatno da će platiti svoje račune.
Da li to prosudjivati na osnovu podataka o prošlim iskustvima sdrugim kupcem, ili na osnovu finansijskog stanja kupca u
predhodnom periodu, ili se osloniti na njegove reference.
Kreditni rezultat: Mora da se utvrdi iznos kredita koji može da se odobri svakom pojedinačnom kupcu. Da li da se, radi
svake sigurnosti, odbaci sve što izgleda iole sumnjivo, ili da se prihvati rizik da se dopusti i nekoliko ’’loših++ dugovanja
kao deo troškova privlačenja široke klijentele?
17. Kreditna analiza?
U finansijskom menadžmentu, kreditna analiza je postupak koji se koristi za procenu kreditne sposobnosti pojedinca ili
preduzeća. Cilj kreditne analize je da se utvrdi verovatnoća da će dužnik otplatiti pozajmicu, uključujući i kamate.
Kreditnu analizu obično izvode banke, kreditne unije i drugi finansijski instituti pre nego što odobre kredite pojedincima i
preduzećima, investitori prilikom procene rizika ulaganja u obveznice ili druge hartije od vrednosti, kao i kompanije koje
mogu izvoditi kreditnu analizu svojih dobavljača i klijenata kako bi procenile rizik od neplaćanja. Kreditna analiza
uključuje analizu raznih faktora, uključujući kreditnu istoriju koja obuhvata informacije o ranijim kreditima i tome da li su
otplaćeni na vreme, prihode i dug gde se analizira prihod dužnika i njegova sposobnost da otplati dug, imovinu i neto
vrednost dužnika kao pokazatelj njegove sposobnosti da otplati dug, posao i stabilnost zaposlenja gde stabilan posao
sa dobrim prihodima može biti faktor uveravanja za kredite, kao i troškove života dužnika da bi se procenila njegova
sposobnost da otplati dug. Rezultat kreditne analize se obično izražava u kreditnom skoru koji predstavlja kreditnu
sposobnost pojedinca ili preduzeća. Što je viši kreditni skor, to je veća verovatnoća da će dužnik otplatiti dug. Kredititori
koriste kreditne skorove da bi odredili da li će odobriti kredit, a ako ga odobre, kakvu kamatnu stopu će naplatiti. Postoje
različite metode kreditne analize, a specifični faktori koji se uključuju mogu varirati u zavisnosti od kreditora i vrste
kredita. Kreditna analiza je samo jedan od faktora koji se uzima u obzir prilikom odobravanja kredita. Kredititori mogu
uzeti u obzir i druge faktore, kao što su lični odnosi i garancije. Pojedinci i preduzeća mogu poboljšati svoju kreditnu
sposobnost održavanjem dobre kreditne istorije, smanjenjem duga i povećanjem prihoda.
18. Metode naplate potraživanja?

Jedan deo potraživanja se nikada ne isplaćuje, u određenom broju slučajeva se dešava da deo dužnika ni nakon
kreditnog perioda nije u mogućnosti da izmiri svoja dugovanja po osnovu kupljene robe. Da bi se ovo sprečilo,
menadžment preduzeća koristi različite metode za naplatu potraživanja.
Pre samih metoda, postoje neke dodatne mere kao što su:
 Anticipatorna stopa - predstavlja popust koji se obračunava za sve one koji ne iskoriste popust na kasu, a izmire
dug u kreditnom roku.
 Zatezna kamata - Ovo motiviše dužnike da ne odlažu plaćanje svojih obaveza, jer se dug svakim danom povećava.
Obično varira oko 1% na mesečnom nivou (regulisano Zakonom o visini stope zatezne kamate).
Sumnjiva i sporna potraživanja su ona potraživanja čiji je rizik nenaplate izuzetno visok. Kada prođe određeni vremenski
period od trenutka dospeća duga (od 30 do 180 dana), takav dug se smatra sumnjivim. Protiv lica koja nisu izmirila
svoje obaveze trebalo bi pokrenuti sudski postupak.
Naplatom potraživanja najčešće se bavi lice čiji je poseban zadatak efikasna naplata potraživanja.
Efikasna administracija potraživanja, između ostalog, podrazumeva stvaranje sistema koji će omogućiti:
- uspostaviti jasnu kreditnu politiku;
- da vrši redovnu i adekvatnu kreditnu analizu postojećih i potencijalnih klijenata;
- da nijedan klijent ne sme prekoračiti kreditni limit;
- da se prateći računi za prodatu robu i pružene usluge šalju u trenutku prodaje, kako bi se pokrenula rutina plaćanja;
- da se sistematski prati naplata potraživanja i da se, u slučaju neredovnog izmirivanja obaveza, šalju obaveštenja o
neplaćanju;
- da postoje jasne politike i procedure u vezi sa sumnjivim i spornim potraživanjima.
Efikasnije rešenje od organizovanja naplate potraživanja unutar samog preduzeća može biti poveravanje ovog posla
različitim stručnim agencijama. - dužnici brže izmiruju svoje obaveze kada znaju da su poslovi naplate povereni
specijalizovanoj agenciji i da se troškovi mogu adekvatnije kontrolisati i preventivno delovati na buduću naplatu dugova.
Pored toga, kompanije mogu da prodaju potraživanja, što se u stručnim krugovima naziva faktoring. Osoba koja kupuje
potraživanja naziva se faktor, a ovim poslom se bave uglavnom banke i agencije specijalizovane za ovu vrstu posla.
Suština faktoringa je da klijent, odnosno prodavac dobara i usluga, proda svoja potraživanja faktoru pre njihovog roka
dospeća. Faktor, kao posrednik u poslu, naplaćuje proviziju.
Posao sličan faktoringu je forfeting. Suštinska razlika između ova dva posla je u vrsti potraživanja koja se kupuje. Za
razliku od faktoringa, forfetingom se kupuju dugoročna sredstva, sa rokom dospeća od pet godina.
19. Relaksacija i kontrakcija kreditnih standarda?

Sa strogo finansijske tačke gledišta, relaksaciju kreditnih standarda treba prihvatiti kada su troškovi koje relaksacija
proizvodi manji od koristi od samog opuštanja.
Argumenti za relaksaciju kreditnih standarda
 Povećanje nivoa prodaje – svako popuštanje kreditnih standarda trebalo bi da rezultira povećanjem nivoa prodaje.
Kao rezultat, trebalo bi da ima efekat povećanja ukupnog profita.
 Reputacija kod kupaca - bitns je svaki objekat koji poboljšava reputaciju kompanije među kupcima. Što je tržište
konkurentnije, uslovi plaćanja će biti relaksiraniji, a položaj kupaca znatno bolji.
Argumenti za kontrakciju kreditnih standarda:
 Troškovi finansiranja potraživanja – potraživanja u suštini predstavljaju sredstvo, odnosno nematerijalno ulaganje
preduzeća. Neophodno je pronaći izvore sredstava za finansiranje investicije.
 *gubitak kupovne moći – nastaje usled dejstva inflacije, jer se u trenutku davanja robnog kredita za isti iznos može
uzeti više dobara nego u trenutku naplate istog kredita.
 Administrativni troškovi – svaki put kada se novim kupcima odobrava kredit za proizvod, ili se povećava kreditni
limit za stare kupce, potrebno je izvršiti analizu njihove kreditne sposobnosti. Time se smanjuje rizik od nenaplativih
potraživanja. Ove aktivnosti stvaraju određene troškove (angažovanje agencija za procenu kredita, preuzimanje
finansijskih izveštaja iz Agencije za privredne registre, administrativni poslovi u preduzeću koje odobrava takve
kredite klijentima). To mogu biti i plate zaposlenih u kontroli naplate potraživanja, ili provizije za usluge faktoringa i
forfetinga.
 Popusti - Popust za kase ili popust za plaćanje obaveza u periodu popusta. Pitanje se odnosi na kalkulaciju koliko
dobavljači gube ako ponude popust. Ali odobravanje popusta može imati i pozitivne efekte (povećanje obima
prodaje i manja verovatnoća gubitaka zbog nenaplativih potraživanja).
 Gubici zbog nenaplativih dugova - Ne postoji savršen sistem za analizu kreditne sposobnosti kupaca kojima se
odobravaju robni krediti. Iz tog razloga, čak i uz najveće mere opreza, određena potraživanja neće biti isplaćena.
20. Upravljanje gotovinom - razlozi za držanje gotovine?

U proseku, preduzeća drže između 1 i 3% sredstava u obliku gotovine, bilo da se radi o efektivnim sredstvima u kasi ili
depozitima po viđenju.Za gotovinu se često kaže da ima likvidnost u nultom trenutku, što znači da se sve dospele
obaveze mogu odmah likvidirati sa njim.
Pored toga, gotovina je najdinamičniji oblik sredstava. Njegove fluktuacije se mere na nedeljnom ili dnevnom nivou.
Gotovina se koristi za kupovinu materijalnih sredstava, isplatu zarada, isplatu dividendi i poreza itd.
Gotovina je beskorisna, odnosno njeno postojanje u kompaniji ne donosi nikakav profit.
Cilj upravljanja gotovinom je minimiziranje ukupnog gotovinskog bilansa, bez narušavanja normalne poslovne
sposobnosti preduzeća. To znači da je neophodno pronaći optimalan saldo gotovine za svaki trenutak u vremenu.
RAZLOZI ZA DRŽANJE GOTOVINE
Potreban iznos gotovine u preduzeću varira u zavisnosti od veličine preduzeća, vrste delatnosti, nivoa zaduženosti i
brojnih drugih razloga. Nije isto da li je reč o maloprodaji, bankarskoj instituciji ili proizvodnom preduzeću.
Razlozi za zadržavanje gotovine:
 Transakcioni razlozi za držanje gotovine - tiču se svakodnevnog izmirivanja dospelih obaveza, te su stoga
najvažniji razlog za postojanje bilo kakvog stanja gotovine. Svi dospeli računi za nabavku materijalnih i ljudskih
resursa, plaćanje poreza i dividendi moraju biti izmireni i zahtevaju određeni novčani saldo, koji se naziva
transakcioni gotovinski saldo.
 Kompenzatorni razlozi za držanje gotovine – osnovna uloga banaka je da daju kredite korisnicima i stoga zahtevaju
postojanje određenog iznosa na računu kako bi izmirili troškove vođenja računa.
 Mera predostrožnosti kao razlog za držanje gotovine – kompanije stvaraju rezerve gotovine kako bi odgovorile na
moguće nepredviđene promene potreba za gotovinom. Zavisi od (1) varijabilnosti i predvidljivosti novčanih tokova,
kao i (2) dostupnosti kratkoročnih finansijskih resursa na tržištu novca.
 Špekulativni razlozi za držanje gotovine - brzo plaćanje može značiti dobijanje popusta za kupljenu robu,
nedostatak gotovine može značiti ne računanje na gotovinske popuste.
21. *Metode upravljanja gotovinom ?

Jedan od ključnih elemenata upravljanja gotovinom je utvrdjivanje optimalnog gotovinskog bilansa odnosno salda
gotovine. Najznačajnije metode nastale su u drugoj polovini prošlog veka u SAD a ključni principi su sledeći :
Braunov model
Braunov model upravljanja zalihama predstavlja kvantitativnu metodu za optimizaciju nivoa zaliha u preduzećima. Ovaj
model, koji je razvio Harold Brown, fokusira se na minimizaciju ukupnih troškova zaliha, uključujući troškove narudžbine,
troškove držanja zaliha i troškove nestašice. Ključne komponente Braunovog modela uključuju:
1. Troškovi narudžbine: Ovi troškovi uključuju sve troškove povezane sa procesom narudžbine, kao što su
administrativni troškovi, troškovi dostave i druge srodne aktivnosti.
2. Troškovi držanja zaliha: Ovi troškovi uključuju troškove skladištenja, osiguranja, kvarenja i amortizacije.
3. Troškovi nestašice: Ovi troškovi nastaju kada preduzeće nema dovoljno zaliha da zadovolji potražnju, što može
dovesti do gubitka prodaje, smanjenja zadovoljstva kupaca i potencijalnih gubitaka u tržišnom udelu.
Braunov model koristi ove troškove za izračunavanje optimalne veličine narudžbine i optimalnog vremena narudžbine.
Ova metoda omogućava preduzećima da minimizuju ukupne troškove povezane sa zalihama, povećavajući tako
efikasnost i profitabilnost.
Miler-Orov model
Miler-Orov model upravljanja zalihama, koji su razvili Merton Miller i Daniel Orr, predstavlja sofisticiraniji pristup
optimizaciji zaliha. Ovaj model se fokusira na određivanje optimalnog nivoa zaliha koristeći dinamički pristup koji uzima
u obzir varijacije u potražnji i vremenu isporuke. Ključne karakteristike Miler-Orovog modela uključuju:
1. Dinamička optimizacija: Model koristi matematičke metode za kontinuiranu optimizaciju nivoa zaliha,
prilagođavajući se promenama u potražnji i vremenu isporuke.
2. Politika narudžbine: Miler-Orov model definiše politiku narudžbine koja se zasniva na dva ključna parametra:
gornjoj i donjoj granici zaliha. Kada nivo zaliha padne ispod donje granice, preduzeće naručuje dodatne zalihe
kako bi ih dovelo do gornje granice.
3. Fleksibilnost: Model omogućava preduzećima da prilagode svoje zalihe u realnom vremenu, što smanjuje rizik
od nestašice i prekomernih zaliha.
Miler-Orov model je posebno koristan za preduzeća koja se suočavaju sa visokom varijabilnošću u potražnji i vremenu
isporuke, omogućavajući im da efikasno upravljaju zalihama i minimizuju troškove.
Stounov model
Stounov model upravljanja zalihama, koji je razvio Richard Stone, predstavlja metod za analizu i optimizaciju zaliha
baziran na ekonometrijskim tehnikama. Ovaj model koristi statističke metode za predviđanje potražnje i određivanje
optimalnog nivoa zaliha. Ključne komponente Stounovog modela uključuju:
1. Ekonometrijska analiza: Model koristi ekonometrijske tehnike za analizu istorijskih podataka o potražnji i
identifikaciju obrazaca i trendova.
2. Predikcija potražnje: Na osnovu ekonometrijske analize, model generiše predikcije potražnje koje pomažu
preduzećima da planiraju svoje zalihe sa većom preciznošću.
3. Optimizacija zaliha: Stounov model koristi predikcije potražnje za određivanje optimalnog nivoa zaliha,
uzimajući u obzir troškove držanja zaliha i troškove nestašice.
Stounov model je posebno koristan za preduzeća koja žele da unaprede tačnost svojih predikcija potražnje i efikasnost
upravljanja zalihama koristeći napredne statističke metode.
Ovi modeli upravljanja zalihama pružaju različite pristupe optimizaciji nivoa zaliha, omogućavajući preduzećima da
izaberu metod koji najbolje odgovara njihovim specifičnim potrebama i uslovima poslovanja.
22. Troškovi držanja i nedostatka gotovine?
Za gotovinu u preduzeću se vezuju dve osnovne grupe troškova. Koji su:
(1) troškovi koji proizilaze iz držanja gotovine i (2) troškovi nedostatka ili nedovoljnog stanja gotovine
Troškovi držanja gotovine

Ključni troškovi koji proizilaze iz održavanja gotovinskog bilansa su: (1) gubitak prinosa, (2) gubitak kupovne moći i (3)
kursne razlike.
Gubitak prinosa - Držanje gotovine, posebno ako se drži u najlikvidnijem obliku kao što su novčanice i kovani novac u
kasi, neće doneti nikakav prinos.
Gubitak kupovne moći – U uslovima inflacije, držanje gotovine znači smanjenje njene kupovne moći tokom vremena.
Gubici po osnovu kursnih razlika – Ova vrsta gubitka nastaje ako se sredstva drže u stranoj valuti, a kurs domaće valute
raste u odnosu na stranu valutu. Ovo će važiti i za stranu valutu.
Troškovi nedostatka gotovine

Najznačajniji troškovi nedostatka gotovine su
Špekulativni gubici – ako kompanija nema dovoljno gotovine da plati kupovinu robe i posluge u periodu popusta, to
može biti oportunitetni trošak.
Troškovi pozajmljivanja – pozajmljivanje kratkoročnih sredstava od banaka sa sobom nosi i troškove kamata. Ovi
troškovi kamata mogu biti veoma visoki, posebno kada su potrebe za gotovinom hitne.
Gubitak poslovne reputacije – kašnjenja u plaćanju dobavljača zbog nedostatka gotovine mogu narušiti poslovni ugled
preduzeća.
23. Kratkoročni krediti?

Kratkoročni krediti dobijeni od komercijalnih banaka predstavljaju veoma važan izvor kratkoročnog finansiranja, a često
su i jedini izvor finansiranja koji je dostupan malim i srednjim preduzećima.
Najčešći oblici su: (1) paušalni krediti, (2) kreditne linije i (3) revolving krediti.
KREDITI SA JEDNIM PLAĆANJEM
Suština ovog kredita je sledeća: banka ili neka druga organizacija odobrava finansijska sredstva preduzeća sa unapred
određenim iznosom, rokom dospeća i kamatnom stopom.
Kompanija namerno troši ova sredstva, na primer, za povećanje zaliha. Stoga se ovi krediti smatraju samolikvidirajućim,
jer se prodajom zaliha stvaraju uslovi za otplatu kredita.
KREDITNE LINIJE
Kreditna linija je ugovor kojim banka odobrava preduzeću mogućnost da uzme kredit, a zajmoprimac može koristiti
kredit kad god se ukaže potreba. Navedeni iznos predstavlja samo gornju granicu, a korisnik ne mora da podigne ceo
iznos, već samo deo. Ukoliko se kasnije ukaže potreba, mogu se podizati novi krediti, do limita utvrđenog kreditnom
linijom. Prednost ovog ugovora je u tome što se izbegava administriranje pojedinačnih kredita. Pošto preduzeće
raspolaže finansijskim sredstvima, ovaj kredit postaje fleksibilan izvor finansiranja.
REVOLVING KREDITI
Korisnik kredita može uzeti finansijska sredstva u meri u kojoj su mu potrebna za poslovanje, i vratiti ih kada mu tokovi
gotovine to dozvole. Na mesečnom nivou, jedina postojeća obaveza za korisnika kredita je otplata kamate. To su: (1)
kamata na utrošeni deo sredstava i (2) provizija na neiskorišćeni deo sredstava.
24. Kratkoročne dužničke hartije od vrednosti?
Kratkoročne hartije od vrednosti (HOV) imaju rok dospeća do jedne godine, ali se ne emituju u roku dužem od 270
dana. Najznačajnije hartije od vrednosti koje emituju privredna društva iz nefinansijskog sektora, a ne državne institucije
su komercijalni zapisi i bankarski akcepti.
Komercijalni zapisi su neosigurane kratkoročne dužničke hartije od vrednosti sa rokom dospeća od nekoliko, pa sve do
270 dana. Ovim hartijama se emitent obavezuje da će kupcu hartije u fiksno određenom roku isplatiti glavnicu, sa
pripadajućom kamatom. Imajući u vidu da se emituju bez ikakve garancije, komercijalni zapisi predstavljaju značajan
deo kratkoročnog finansiranja privrednih subjekata.
Komercijalni zapisi imaju nekoliko nedostataka u odnosu na bankarske kredite. Preduzeća koja ih izdaju smanjuju obim
poslovanja sa svojim bankama, što može oslabiti njihovu vezu sa finansijskim institucijama. Takođe, kamatna stopa na
komercijalne zapise se određuje na otvorenom tržištu i podložna je promenama, što povećava rizik za emitenta u
pogledu promena kamatnih stopa.
Bankarski akcept je kratkoročna hartija od vrednosti, odnosno menica na koju banka stavlja akcept. Rok dospeća
bankarskog akcepta se kreće od 30 do 270 dana, ali najčešće je 90 dana. Bankarskim akceptom klijent banke ne dobija
efektivna sredstva, već se njegovo zaduženje konvertuje u zaduženje banke. Na taj način, banka se obavezuje da
isplati obavezu iz menice koju je emitovao klijent. Ovakva hartija je prenosiva, pa njom može da se trguje na tržištu
novca, pružajući fleksibilnost u upravljanju finansijskim sredstvima. Bankarski akcepti često se koriste kao sredstvo
kratkoročnog finansiranja i kao instrumenti za obrta novca na tržištu novca.
25. Spontani izvori finansiranja – krediti dobavljača i PVR?

Ključni oblici spontanih izvora finansiranja su: troškovinski krediti dobavljača i pasivna vremenska razgraničenja.
TROŠKOVINSKI KREDITI DOBAVLJAČA
Troškovinskim kreditima preduzeće dobija mogućnost da nabavi sirovine i druge resurse u situacijama kada nema
dovoljno finansijskih sredstava za njihovu kupovinu. Podela troškovinskih kredita može se izvršiti na osnovu dve
karakteristike: pravnog ugovora između zainteresovanih strana i uslova isplate koje zahteva prodavac.
Trgovinski krediti prema pravnom ugovoru
Otvoreni račun je najčešći oblik trgovinskih kredita. Karakteriše ga odsustvo formalnog pravnog ugovora između
ugovornih strana. Prodavac isporučuje robu ili izvršava uslugu na zahtev kupca, a zatim mu šalje fakturu kojom traži
plaćanje.
Prodavac može zahtevati od kupca da potpiše sopstvenu menicu kako bi garantovao plaćanje ako je kreditni rejting
kupca upitan i ako nije ispunio sve prethodne obaveze. Ovakva menica se obično potpisuje u trenutku isporuke robe ili
pružanja usluge.
Vučena menica potpisuje se od strane finansijski slabih ili nepoznatih kupaca i biće naplaćena pre početka isporuke
naručene robe ili pružanja usluga. Kupac ovom menicom ovlašćuje banku da izvrši isplatu u trenutku njenog pristizanja.
Ukoliko je kreditni rejting kupca upitan, prodavac može od njega zahtevati garanciju plaćanja koju će dati treća strana
(najčešće banka). Garancija koja dolazi od banke naziva se bankarska garancija, a ovu vrstu usluga banke najčešće
pružaju uz naplatu određene provizije.
Trgovinski krediti prema uslovima prodaje
Uslovi prodaje definišu rokove isplate (vreme u kome će isplata biti izvršena).
Konsignacija je vid prodaje koji se koristi kada su kupci finansijski slabi. Prodavac isporučuje robu kupcu, ali ona i dalje
ostaje u vlasništvu prodavca.
Kod sezonskog datiranja, sve porudžbine koje su izvršene pre određenog datuma obračunavaju se pod tim datumom.
Mnoga preduzeća koriste mesečno fakturisanje gde se sve prodaje koje su obavljene pre određenog datuma (najčešće
25. u mesecu) obračunavaju na kraju meseca, kada se vrši njihova naplata.
Odloženo plaćanje je najčešći vid prodaje, koji može sadržati određene pogodnosti (najčešće popuste na ugovorenu
cenu) ukoliko se ugovorne obaveze izmire pre roka dospeća.
Plaćanje pri isporuci ili plaćanje pre isporuke predstavljaju najstrože uslove prodaje koji se koriste za kupce za koje
prodavac nema informacije o kreditnom rejtingu ili za visokorizične kupce.
Preduzeća se često odlučuju za uzimanje trgovinskih kredita bez ikakvih prethodnih analiza jer su oni jedina alternativa
koja im stoji na raspolaganju.
PASIVNA VREMENSKA RAZGRANIČENJA
Pasivna vremenska razgraničenja (akruali) nastaju kao posledica nastalih, a neisplaćenih rashoda ili naplaćenih, a
neobračunatih prihoda. Predstavljaju spontane izvore finansiranja i najčešće nastaju zbog odlaganja isplate zarada i
poreza. Zato su ona u celosti besplatan izvor finansiranja. Imaju tendenciju da se povećavaju kako se ubrzava poslovna
aktivnost preduzeća.
26. Obezbeđeni kratkoročni izvori finansiranja?

Kratkoročni izvori finansiranja koji se nazivaju kreditima obezbeđenim sredstvima nastaju kada primalac kredita nema
visok kreditni rejting. U takvim situacijama, banke često zahtevaju zalog nad delom ili kompletnom imovinom klijenta
kako bi obezbedile sredstva za povrat novca ukoliko klijent ne bude u mogućnosti da vrati pozajmljena sredstva.
Sredstva koja su na ovaj način založena nazivaju se kolateralom.
Ukoliko se kredit uspešno vrati, založena imovina ponovo postaje vlasništvo klijenta banke. Međutim, ako klijent ne vrati
pozajmljena sredstva u dogovorenom roku, banka može pokrenuti pravnu proceduru radi naplate potraživanja iz
vrednosti imovine koja je položena kao zalog. Na ovaj način, zajmodavac stiče dva izvora otplate kredita: novčane
tokove korisnika kredita kao osnovni izvor i založeno sredstvo (kolateral), ukoliko zajmoprimac nije finansijski sposoban
da kredit otplati. Primalac kredita ima pravo da istu imovinu položi kao zalog pri uzimanju više kredita istovremeno, ali
ukupna vrednost svih kredita ne sme da pređe ukupnu vrednost založene imovine.
Pri naplati iz založene imovine mogu se javiti tri slučaja:
1) Založena imovina je po tržišnoj vrednosti jednaka iznosu obaveze prema zajmodavcu. U tom slučaju, prodajom te
imovine zajmodavac će u celosti namiriti svoje potraživanje.
2) Založena imovina je tržišno vrednija od obaveze. Tada će zajmodavac u celosti naplatiti svoje potraživanje, a
preostali iznos će biti vraćen korisniku kredita.
3) Založena imovina je tržišno manje vredna od obaveze. Zajmodavac će naplatiti iz zaloga deo potraživanja do visine
tržišne vrednosti založenog sredstva, a preostali deo će postati neobezbeđeni dug.
Tri osnovne vrste obezbeđenih kratkoročnih kredita su: krediti obezbeđeni potraživanjima, otkup potraživanja i zalaganje
inventara. Ovi oblici obezbeđenih kredita omogućavaju bankama da smanje rizik od neplaćanja i da efikasnije upravljaju
finansijskim sredstvima.
27. Metode finansiranja obrtnih sredstava?

Trajna obrtna sredstva su sva ulaganja u obrtna sredstva neophodna da bi preduzeće kontinualno poslovalo.
( preduzeće koristi gotovinu da bi kupilo materijal i sirovine, taj materijal i sirovine prerađuje kako bi bili proizvedeni
gotovi proizvodi, koji služe prodaji, prodajom na kredit se formira potraživanje, da bi nakon toga ona bila prodata ).
Maloprodajno preduzeće ne može da funkcioniše , ako na rafovima nema zaliha.
Povremeno potrebna sredstva su razlika između ukupno obrtnih sredstava i trajno potrebnih sredstava. Zavisno od toga
koji će se deo sredstava biti finansiran dugoročnim koji kratkoročnim izvorima, razlikuju se metode:
Hedžing metoda – pristup je u tome da preduzeće potpuno usklađuje ročnost sredstava i njihovih izvora, što znači da se
kratkoročna sredstva ( obrtna ) finansiraju iz kratkoročnih izvora, a stalna- trajna obrtna sredstva i osnovna sredstva iz
dugoročnih izvora..
Konzervativna metoda- podrazumeva da se ne samo trajna obrtna sredstva već i deo preostalih obrtnih sredstava,
finansira dugoročnim izvorima radi povećanja sigurnosti poslovanja preduzeća.
Agresivna metoda – prihvata da se i deo trajnih obrtnih sredstava finansira iz kratkoročnih izvora, iako će se povećati
nesigurnost.
Što se preduzeće više finansira dugoročnim izvorima, to će finansiranja biti skuplja,a samo preduzeće će biti manje
profitabilno. Dugoročno finansiranje je manje rizično.
28. Razlike između sopstvenog i pozajmljenog kapitala?
Osnovna razlika između sopstvenog i pozajmljenog kapitala odnosi se na titulara prava na kapita:
1. Kod sopstvenog kapitala titular prava su vlasnici ( npr u akcionarskom društvu, titular će biti akcionar). A kod
pozajmljenog kapitala, titulari su zajmodavci.
2. Sopstveni kapital nema unapred određen rok dospeća , a kod pozajmljenog je unapred naznačen.
3. Cena kod sopstvenog kapitala - koncept oportunitetnog prinosa, prinos u vidu dividende ili kapitalne dobiti. A cena
kod pozajmljenog kapitala je kamata je unapred naznačena.
4. Kod sopstvenog kapitala- oporezivanje prinosa- tretira se kao raspodela profita, pa je prethodno oporezovana, a kod
pozajmljenog kapitala- tretira se kao trošak finansiranja, pa umanjuje poresku osnovicu ( ne oporezuje se )
5. Kod sopstvenog kapitala prioritet isplate- poslednji se razmatraju prilikom raspodele uslovljene stečajem ili
likvidacijom, a kod pozajmljenog kapitala- prioritet na listi isplate iz likvidacione ili stečajne mase.
29. Sopstveni izvori finansiranja?

Sopstveni izvori finansiranja su svi oni dugoročni izvori gde se kao titular prava javljaju vlasnici preduzeća. Kod
akcionarskog društva , vlasnici su akcionari. Sopstveni izvori koji posluju po kontinuiranom principu poslovanja, kod
kojih nije unapred naznačen rok dospeća, kaže se da im je termin dospeća beskonačan ( akcije nemaju na sebi
određen rok dospeća. Kada glavnica treba da bude isplaćena). Prinos na sopstveni kapital treba da bude jednak
prinosu koji bi akcionar mogao da dobije investirnjem u jednako rizičnu alternativu na tržištu. Cena sopstvenog kapitala
se može prikazati u dva oblika:
a) Dividenda
b) Kapitalna dobit
Akcionar svoje bogatstvo može da uveća na dva načina :
1. Tako što će mu biti isplaćena dividenda
2. Reinvestiranje profita dovodi do povećanja cena akcija
Kada preduzeće ne ostvari neto dobitak , ne mogu se očekivati isplate dividendi, a verovatnoća za povećanjem akcija je
mala. Za akcionare je ovo najrizičniji oblik ulaganja kapitala. Sopstveni izvori se mogu javiti u formi akcionarskog
kapital i akumulirane dobiti.
30. Akcijski kapital – obične i preferencijalne akcije?

od akcijskim kapitalom podrazumeva se kapital koji preduzeće pribavlja emisijom, upisom i uplatom (prodajom) običnih
akcija na tržištu kapitala kao osnovnog izvora akcijskog kapitala, ali i emisijom i prodajom preferencijalnih akcija.
OBIČNE AKCIJE
Obična akcija je finansijski instrument za pribavljanje akcijskog kapitala. Ona je vlasnička hartija od vrednosti koja
obične akcionare (vlasnike) čini legalnim suvlasnicima preduzeća, srazmerno vrednosti udela njihovih akcija u ukupnom
akcionarskom kapitalu preduzeća.
Imaoci akcija imaju određena prava, od kojih su najznačajnija:
 Glasačko pravo o svim odlukama za koje je nadležna skupština,
 Pravo na izbor organa upravljanja i nadzora,
 Pravo na dividendu kao prinos,
 Pravo na prodaju akcija na sekundarnom tržištu,
 Pravo na namirenje iz likvidacione i stečajne mase.
Osnovna karakteristika akcijskog kapitala je da je to trajni izvor kapitala vlasničkog karaktera, bez obzira na to što
stvarni vlasnik akcija tokom vremena može da se menja.
Različiti tipovi i oblici emisije i plasmana hartija od vrednosti (HOV):
1. Javna ponuda,
2. Privilegovana ponuda,
3. Direktna emisija.
Javna emisija podrazumeva javnu ponudu hartija od vrednosti preduzeća, uz korišćenje usluga tzv. investicionih
garanta. Njihov osnovni zadatak je da smanje rizik emisije. Privilegovana ponuda znači da postojeći akcionari imaju
pravo da kupe nove akcije po nižoj ceni od ostalih investitora, sa motivom da se na određeni način nagradi lojalnost
postojećih akcionara. Direktna prodaja podrazumeva takav oblik emisije pri kome preduzeće ugovara emisiju direktno
sa jednim ili grupom investitora, čime se eliminiše potreba osiguranja emisije.
Akcije preduzeća mogu imati nominalnu, knjigovodstvenu i tržišnu vrednost:
 Nominalna vrednost je vrednost koja je naznačena na akciji.
 Knjigovodstvena vrednost je količnik neto knjigovodstvene vrednosti i broja običnih akcija.
 Tržišna vrednost akcija zavisi od budućih zarada preduzeća.
PREFERENCIJALNE AKCIJE
Preferencijalne akcije (povlašćene ili prioritetne) su izvor akcijskog kapitala koje imaju određene karakteristike i običnih
akcija, ali i dugoročnih obveznica. Razlog kupovine preferencijalnih akcija je u dividendi koju one nose, međutim,
dividenda je najčešće limitirana i plaća se u fiksnom iznosu.
31. Akumulirana dobit i amortizacija kao izvori finansiranja?

Akumuliranu dobit čine interni sopstveni i trajni kapital nasto ulaganjem dela neto dobiti u poslovanje preduzeća nakon
isplate dividendi.. Akumulirana dobit se definiše kao – rezerve i – neraspoređena dobit prethodnih perioda.
Akumulacija predstavlja interni sopstveni izvor finansiranja koji nastaje po osnovu redovnog poslovanja u preduzeću.
Pošto se amortizacija smatra troškom ,ostvareni prihod se smanjuje za iznos amortizacije da bi se dobila neto dobit.
Ta neto dobit koja je raspoloživa za investiranje nije stvarno raspoloživ slobodan novčani tok. Zato neto dobit mora da
bude uvećana za amortizaciju , da bi se dobila sredstva koja mogu da se koriste za finansiranje različitih potreba u
preduzeću .
Amortizacija se tretira kao sopstveni izvor finansiranja preduzeća.
32. Dugoročni krediti i njihova otplata?

Dugoročni krediti su jedan od osnovnih alternativa emisiji akcija , kad se javi potreba za finansiranjem dugoročno
vezane imovine u preduzeću. Što je zajam dugoročniji to je veći rizik da kredit bude otplaćen,zato su dugoročni krediti
rizičniji od kratkoročnih,jer zavisi od formiranja novih novčanih fondova po osnovu investicija to je nepredvidiva
promenljiva. Ukoliko preduzeće ne može da oformi dovoljno novčanog toka za otplatu kredita , zajmodavci će se suočiti
sa problemom nefunkcionalnih kredita, a to će produžiti rok otplate ili zahtevati njihov otpis..
Ugovor o ročnom zajmu služi:
- Specifikuje karakteristike zajma
- Da indetifikuje imovinu kojom se obezbeđuje zajam
- Da ugovor sadrži zaštitne sporazume
Dugoročni krediti se odobravaju za dugoročno vezana sredstva, što čini obrtna i trajna obrtna sredstva. Postoje različite
forme otplate dugoročnih kredita:
- Anuitetna isplata- označava jednaka plaćanja tokom čitavog perioda otplate kredita.
- Isplata sa jednakim otplatama glavnice-podrazumeva da otplata glavnice duga bude jednaka, dok će sama rata
duga da varira zbog različitog iznosa kamate u rati.
- Isplata sa disproporcijalnim plaćanjima-mogu da budu sa opadajućim ili rastućim ratama tokom itavog
amortizacionog perioda kredita.
33. Cena dugoročnih kredita?
Kamatna stopa na dugoročne kredite zavisi od opštih uslova pozajmljivanja na finansijskim tržištima. Faktori koji utiču
na kamatnu stopu su obim i rok dospeća. Kamatna stopa može da bude fiksna i varijabilna.
Osiguranje kamatne stope može se dobiti kod komercijalnih banaka u formi :
1. Kape ( gornjeg ugovorenog litima) – granica do koje kamatna stopa može da raste ukoliko k.stopa ostane na tom
nivou najvišem ili spadne ispod nivoa- osiguravač ne vrši nikakvo plaćanje. Ukoliko raste iznad nivoa, osiguravač
plaća ostatak kamate.
2. Poda ( dodjeg ugovorenog limita)-granica do koje kamatna stopa može da se spusti. Pod je minimalna stopa.
Zajmodavac nikad ne plaća manje od iznosa stope koja je na „podu“ , čak i ako stopa padne ispod nivoa. U
suprotnom osiguravač plaća kamatu zajmodavcu.
3. Krgne ( kombinacija 1. I 2. )
34. Kapital od emisije dugoročnih i hibridnih obveznica?

Dugoročne obveznice su hov kojima se emitent ( preduzeća, država i državne agencije ) obavezuje da kupcu, odnosno
imaocu obveznice u navedenom roku isplati nominalnu vrednost, uz periodične isplate, pripdajuće kamate. Rok na koji
se emituju dugoročne obveznice je period između 10 i 25 god. Obveznice koje nemaju naznačen rok dospeća nazivaju
se perpetualnim (konzole). Obveznice su prenosive hov, njima se trguje na sekundarnom tržištu, tako da potencijalni
kreditori mogu mogu da otkupe deo duga preduzeća, tako što otkupe njegove već postojaće obveznice koje su predmet
trgovine na tržištu kapitala. Time kreditori stiču pravo na isplatu kamata i glavnice na kraju perioda otplate, ukoliko
obveznicu drže do kraja dospeća.
Obveznice se mogu emitovati na više načina, najčešće:
- privatnim plasmanom – podrazumeva prodaju obveznica malom broju profewsionalnih investitora, gde se
prvenstveno misli na investicione investitore.
- javnom emisijom – podrazumeva prodaju obveznica velikom broju investitora , a to zahteva visoko standardizovan
postupak i posledičnu potrebu registracije emisija.
Dugoročne obveznice mogu se emitovati po fiksnoj i po promenljivoj stopi. Fiksna se isplaćuje u celosti na datum
dospeća, nazivaju se čiste ili vanila obveznice.
Ključne hibridne obveznice:
 Konvertibilne obveznice- u određenom roku koji može biti do datuma dospeća obveznice, pretvoriti u akcije, ali se
za takvu konverziju često vezuje i potreba plaćanja određene premije. Ova hartija nudi imaocima fleksibilnost u
prinosu.
 Varant obveznice – slične su kao i konvertibilne, razlika je u tome što varant koji se prodaje sa obveznicama odvojiv
je od same obveznice i predstavlja samostalnu hov.

35. Lizing kao izvor finansiranja?
Lizing predstavlja zakup sredstava na određeni period, pri čemu zakupljena sredstva ostaju u pravnom vlasništvu
zakupodavca. Lizing je sporazum o izdavanju u kome vlasnik nekog sredstva, daje pravo drugoj strani da koristi,
uzvraćajući novcem. Subjektu koji se nalaze u sporazumu su:
 Davalac lizinga – to je privredno društvo, koje uz zadržavanje prava svojine na predmet lizinga, prenosi na
primaoca ovlašćenje držanja i korišenja predmeta na ugovoreno vreme i ugovorenu naknadu.
 Primalac lizinga – pravno ili fizičko lice na koje davalac prenosi ovlašćenje
 Isporučilac lizinga- je lice koje prenosi na davaoca lizinga prenosi pravo svojine na predmete lizinga, radi njegove
predaje primaocu lozonga na korišćenje i držanje , na ugovoreno vreme i ugovorenu naknadu.
Postoje dve vrste zakupa:
 Operativni lizing- to je vrsta zakupa u kome davalac lizinga zadržava vlasništvo nad sredstvima, što znači da se rizik
i koristi od sredstava ne prenose na primaoca lizinga.
 Finansijski lizing- je ugovor o zakupu kojim se prenose i rizik i koristi od sredstava na primaoca lizinga,a ugovor ne
sme da bude kraći od 2 godine.

Finansijski Menadzment Prvi+Drugi Kolokvijum

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Finansijski Menadzment Prvi+Drugi Kolokvijum

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

FINANSIJSKI MENADŽMENT PITANJA

2. Finansijska funkcija kao podsistem poslovnog sistema preduzeća

3. Odnos finansijske i ostalih funkcija u preduzeću

b) Odnos finansijske funkcije i proizvodnje

c) Odnos finansijske funkcije i prodaje

e) Odnos finansijske funkcije i funkcije ljudskih resursa

f) Odnos finansijske i marketing funkcije

g) Odnos finansijske i drugih funkcija

4. Finansijsko izveštavanje – bilans uspeha

5. Finansijsko izveštavanje - bilans stanja

7. Finansijski ciljevi preduzeća

8. Konfliktnost interesa akcionara i menadžera

9. Organizacioni oblici preduzeća

10. Faktori finansijske politike

11. Osnovne finansijske odluke

12. Razlike između tradicionalne i organizacione strukture fokusirane na kupca

13. Instrumenti monetarno-kreditne politike

14. Valutni paritet, devizni kurs i devizno tržište

15. Pojam i uloga centralne banke

16. Komercijalne, investicione i univerzalne banke

17. Vrste i oblici bankarskih poslova

18. Vrste kredita

19. Vrste kredita – hipotekarni, spoljnotrgovinski, revolving

20. Faktori razvoja finansijskog tržišta

21. Novčano i tržište kapitala

22. Primarno i sekundarno tržište kapitala

28. Planiranje kao osnovna upravljačka aktivnost?

29. Pojam i principi finansijskog planiranja?

30. Sistem finansijskih planova u preduzeću?

31. Plan novčanih tokova?

32. Budžetiranje – pojam i funkcije?

2. Karakteristike investicionih odluka?

5. Vremenska vrednost novca?

6. Period povraćaja i diskontovani period povraćaja?

7. Neto sadašnja vrednost?

8. Interna stopa prinosa?

10. Pojam obrtnih sredstava i značaj upravljanja obrtnim sredstvima?

Operativni ciklus = Period obrta zaliha + Period naplate potraživanja

Operativni period + Period obrta dobavljača = Gotovniski ciklus

Menaddžment treba da skrati ovaj ciklus, i to na tri načina :

12. Upravljanje zalihama – prednosti i nedostaci držanja zaliha?

14. Modeli za upravljanje zalihama – ekonomična količina narudžbine?

15. ABC i Just in Time modeli za upravljanje zalihama?

16. Upravljanje potraživanjima i uslovi prodaje?

18. Metode naplate potraživanja?

19. Relaksacija i kontrakcija kreditnih standarda?

20. Upravljanje gotovinom - razlozi za držanje gotovine?

21. *Metode upravljanja gotovinom ?

Troškovi držanja gotovine

Troškovi nedostatka gotovine

23. Kratkoročni krediti?

25. Spontani izvori finansiranja – krediti dobavljača i PVR?

26. Obezbeđeni kratkoročni izvori finansiranja?

27. Metode finansiranja obrtnih sredstava?

29. Sopstveni izvori finansiranja?

30. Akcijski kapital – obične i preferencijalne akcije?

31. Akumulirana dobit i amortizacija kao izvori finansiranja?

32. Dugoročni krediti i njihova otplata?

34. Kapital od emisije dugoročnih i hibridnih obveznica?

You might also like