V predavanje

INDIVIDUALNA PSIHOLOGIJA (Alfred Adler)

Drugi za psihologiju značajan disident iz kruga Frojdovih sledbenika bio je Alfred Adler (Alfred
Adler), takođe bečki lekar. Ako je Jungova teorija ličnosti najsloženiji psihološki sistem, za
teoriju Alfreda Adlera bi se moglo reći suprotno. Adler je svoje ideje izložio na jasan način,
oslanjajući se na terminologiju svakodnevnog govora, uz ograničen set pojmova. Za razliku od
Frojda, Adler je mnogo veći značaj u poimanju ljudske prirode pridao svesnom nego
nesvesnom, kreativnim potencijalima inidividue i njenim stremljenjima u budućnosti naspram
determinizma prošlosti, socijalnoj prirodi ljudskog bića naspram biološko-instinktivnoj,
jedinstvenosti svake osobe naspram univerzalnih determinanti ponašanja. Zbog fokusiranosti na
osobenost i jedinstvenost svakog čoveka, svoju teoriju je nazvao individualna psihologija.

Kao što je slučaj sa Frojdovom i Jungovom teorijom, životno iskustvo (naročito iskustvo
detinjstva), ostavilo je snažan pečat na teoriju Alfreda Adlera, pa je i ona značajnim delom
autobiografska.

KRATKA BIOGRAFIJA ALFREDA ADLERA (1870.-1937.)

Alfred Adler rođen je 1870. godine u malom selu u okolini Beča (danas bečkom distriktu), kao
drugo od sedmoro dece u trgovačkoj porodici. Adler je bio fizički slabo i bolešljivo dete. Bolovao
je od rahitisa, zbog čega do 4. godine nije hodao, a većina dečijih aktivnosti i igara su mu bile
nedostupne. Kada je imao tri godine, njegov mlađi brat umro je u krevetu pored njega, a sa 4
godine i sam Adler je bio na ivici smrti zbog upale pluća.Bolesni dečak odlučio da bude lekar
kada je čuo reči koje je lekar, koji ga je tom prilikom pregledao, rekao ocu: „Vaš dečak je
izgubljen.“ (Orgler, 1963.). Zbog Adlerove fizičke slabosti, majka se zaštitnički i popustljivo
ponašala prema njemu sve do rođenja trećeg deteta (Adler je tada imao 2 godine). Staranje o
mlađoj deci preusmerilo je njenu pažnju, ali je Adler bio i ostao favorizovano dete od strane
oca. Uprkos ovakvoj očevoj naklonosti, Adler je zavideo starijem bratu na njegovoj snazi, fizičkoj
spretnosti i svemu što je mogao da radi, kao i svojim vršnjacima. Ulagao je velike napore da
kompenzuje svoje slabosti razvijajući socijalne veštine, tako da je bio socijabilan i popularan
među vršnjacima. Ova razvojna iskustva uticala su na to da Adler u svojoj teoriji posebnu
pažnju posveti osećanju inferiornosti, prevladavanju ovog osećanja, različitosti razvojnih
iskustava (a time i osobina ličnosti) dece različitog reda rođenja u istoj porodici, posledicama
telesnih nedostataka na psihički razvoj, te značaju vršnjačkih odnosa i odnosa među siblinzima.
Kako je njegovo iskustvo sa roditeljima bilo potpuno drugačije od Frojdovog (koga je
favorizovala mlada majka), Adler je negirao univerzalnost Edipovog kompleksa: „Ono što je
Frojd označio kao Edipov kompleks, koji je za njega prirodna osnova duševnog razvoja, nije ništa
drugo do jedna od mnogih pojavnih formi u životu jednog razmaženog deteta, koje je slepa
igračka svojih nesuzdržanih želja.„ (Adler, 1989, st. 37)

Kao osrednji student završio je medicinu u Beču. Jedno vreme se bavio oftamologijom, a zatim
završio specijalizaciju iz neurologije i psihijatrije. 1902. god. se na poziv Frojda pridružio
njegovoj grupi, ali nikada nije bio njegov učenik, niti se podrvrgao psihoanalizi. I pored toga,
Adler je bio jedan od osnivača, a jedno vreme i predstednik Psihoanalitičkog društva i ko-
urednik časopisa ovog udruženja. U toku 1908. godine grupi prezentuje svoj rad „ Instinkt
agresivnosti u životu i neurozi“, dakle u vreme kada je Frojd pretpostavio samo seksualni
instinkt od značaja za razvoj i funkcionisanje ličnosti. Frojd se sa Adlerovom idejom o
agresivnom instinktu kao determinanti ponašanja tada nije složio. Kada je 1920. godine u
psihoanalizu uveo instinkt smrti (u knjizi: „S one strane principa zadovoljstva“), nije se pozvao
na Adlerove ideje.

1911. godine Adler je napustio Psihoanalitičko društvo i fokusirao se na razvoj sopstenog

psihoterapijskog pristupa i teorije ličnosti. Ovaj rastanak je prošao sa puno gneva i kritika
između njega i Frojda. Frojd se, na primer, rugao Adlerovom niskom rastu, nazivao ga
paranoidnim, nenormalnim, ljubomornim, zaslepljenim ambicijom, sadistom punim otrova i
zlobe! Adler mu nije ostajao dužan - Frojda je nazivao prevarantom, a psihoanalizu prljavom! U
kasnijim godinama i Adler je, poput Frojda, postao narcistički povredljiv i besan kad god bi se
neko suprotstavio njegovom autoritetu.

Godinu dana kasnije (2012.), osniva Društvo za individualnu psihologiju, a posle I svetskog rata,
osniva državnu dečju kliniku. U okviru klinike organizuje grupne treninge i procedure
usmeravanja, kao preteču savremene grupne psihoterapije. Od 2026. godine odlazi nekoliko
puta u SAD gde drži predavanja za široki auditorijum. Tokom 2029. se seli u SAD u Njujork, gde
nastavlja svoju bogatu karijeru: bavi se privatnom praksom kao psihijatar i psihoterapeut,
predaje medicinsku psihologiju na Longajlandskoj medicinskoj školi, objavljuje brojne
publikacije i ubrzo postaje najpopularniji psiholog SAD. Umro je iznenada od srčanog udara
1937. godine u Škotskoj, u toku predavačke turneje po Evropi. Njegove ideje su još žive i
afirmišu se kroz brojne „adlerijanske“ škole i udruženja u Evropi, Aziji, Severnoj i Južnoj Americi,
Australiji, Kanadi.

OSEĆANJE INFERIORNOSTI: izvor ljudskih stremljenja

Adler je smatrao da je osećanje inferiornosti univerzalno ljudsko osećanje, zasnovano na

iskustvu zavisnosti i bespomoćnosti u odnosu na moćne odrasle, pre svega roditelje, tokom
detinjstva. Dakle, ovo osećanje je deo normalnog iskustva, a ne odraz poremećaja ili slabosti.
Ono je pokretačka snaga ličnosti ka rastu i razvoju: svaki pojedinac teži da prevlada ovo
osećanje, bilo da je ono realno ili imaginarno, a proces prevladavanja Adler naziva
kompenzacijom. Iako je univerzalno, ovo osećanje nije urođeno, već stečeno iskustvom koje
svako dete ima. Kompenzacija je proces kretanja od osećanja manje vrednosti ka jačanju
osećanja lične vrednosti.

Podstaknut ličnim razvojnim iskustvom, Adler je inicijalno pojam kompenzacije vezivao za

prevladavanje telesnih slabosti, da bi mu vremenom dao opštije značenje koje se odnosi na
prevladavanje osećanja inferiornosti kao univerzalnog fenomena. U njegovim radovima se
pojavljuje i pojam natkompenzacija. Ovaj proces se odnosi na prevladavanje naročito izraženog
osećanja inferiornosti koje kod osobe razvija potrebu da bude upravo superiorna i nekom
području (bilo u onome u kome opaža sebe kao inferiornom, bilo u nekom drugom), ili pak
generalno moćnija i superiorna u odnosu na druge. Težnja za moći uslovljena je predugim
trpljenjem osećanja inferironosti i zakazivanjem mehanizama zdrave kompenzacije. Osobe sa
fizičkim nedostatcima i slabostima u detinjstvu, na primer, često kompenzuju ove slabosti
upornim radom, vežbanjem i drugim aktivnostima tako da postaju superiorni upravo u onome u
čemu su bili inferiorni (primer je Demosten, koji je postao jedan od najboljih govornika tako što
je napornim vežbanjem nastojao da prevlada mucanje).

KOMPLEKSI

Kompleksi su posledica neuspeha da se osećanje inferiornosti prevlada zdravom

kompenzacijom. Adler razlikuje dva kompleksa, koju su međusobno komplementarni: kompleks
inferiornosti i kompleks superiornosti.

kompleks inferiornosti

Ukoliko dete ne uspe da prevlada osećanje inferiornosti, ono ostaje kao trajno i u odraslom
dobu određuje ponašanje. Ovakvo nekompenzovano osećanje inferiornosti Adler naziva
kompleskom inferiornosti. Osobe sa ovim kompleksom imaju loše mišljenje o sebi, osećaju se
bespomoćnim i nesposobnim da se nose sa životnim zahtevima. Kompleks inferiornosti se
razvija u detinjstvu a mogu ga usloviti tri situacije ili iskustva deteta: fizička slabost deteta,
„kvarenje“ deteta - razmaženost, ili odbacivanje - zanemarivanje deteta.

Fizički slabo dete, bilo da ima telesna ograničenja, bilo da je često bolesno i bespomoćno, može
doživljavati ponovljene neuspehe i odustajati od napora da svoje slabosti kompenzuje, što će
formirati i učvršćivati sliku o sebi kao bespomoćnom i manje vrednom.

Deca koju roditelji „razmaze“ (danas bismo rekli da ne postavljaju detetu granice i zahteve) su
takođe u riziku da razviju kompleks inferiornosti. Ona nauče da su centar pažnje, da drugi
moraju da im udovoljavaju i da ne moraju da se suzdržavaju od bilo kakvih želja i zadovoljstava.
Prva iskustva izvan porodice (škola, na primer), za njih predstavljaju svojevrsan šok. Ova deca
nemaju razvijen osećaj za zajednicu i druge osobe. Nisu naučila da odlažu zadovoljenje,
prevladavaju probleme i prilagođavaju se drugima. Kada počnu da se susreću sa preprekama i
zahtevima novih sredina kojima ne umeju da odgovore, stiču postepeno utisak da sa njima
nešto nije u redu i razvijaju komples inferiornosti.
Zanemarena, neželjena i odbačena deca provode detinjstvo sa nedostatkom ljubavi i sigurnosti,
jer su roditelji ravnodušni ili hostilni. Kao ishod, razvijaju osećanje bezvrednosti, ali i bes i
nepoverenje prema drugima.

kompleks superiornosti

Kada osoba prekomerno ulaže u kompenzatorno ponašanje, može razviti kompleks

superiornosti. On se ogleda u precenjenoj slici o sebi - svojim sposobnostima i kompetencijama,
samozadovoljstvu i osećanjem superiornosti koje je podrazumevajuće i ne mora da se dokazuje.
Ili pak može imati potrebu da svoju posebnost dokazuje ulaganjem naročitog napora i
postizanjem ekstremne uspešnosti. U oba slučaja osoba sa kompleksom superiodrnosti je
sklona hvalisanju, sujeti, omalovažavanju drugih, egocentrična je - usmerena na sebe i svoje
potrebe.

TEŽNJA KA SUPERIORNOSTI ILI SAVRŠENSTVU

Osećanje inferiornosti je glavni motivacioni faktor i pokretač ponašanja. No, samo osećanje ne
objašnjava ka čemu je to ponašanje usmereno. Adler smatra da je krajnji cilj svih naših napora u
prevladavanju ovog osećanja i ostvarivanju superiornosti ili savršenstva. Superiornost ovde ne
znači biti bolji od drugih, niti se težnja ka savršenstvu odnosi na perfekcionističko ponašanje.
Termini se alternativno koriste da označe težnju ka celovitosti, težnja pojedinca da se zaokruži
kao celovito i jednistveno biće. Dakle konačni cilj našeg ponašanja je u budućnosti - ponašanje
se ne može u potpunosti objasniti pukim instinktima i prošlošču.

Fiktivni finalizam

Apsolutno savršenstvo se nikada ne postiže i u tom smislu je ovaj cilj fiktivan. Ultimativni
životni cilj je pre potencijal nega stvarnost. Smisao životu daje stremljenje ka njemu. U čemu
pojedinac vidi svoj krajnji cilj i svrhu, razlikuje se od osobe do osobe. Dakle, finalni cilj individue
nije moguće svesti na objektivne faktore, te je i u tom smislu fikcija. Ovaj cilj se može
poistovetiti sa vrhovnim idealom koji osoba sledi. Neko pokušava da bude savršen razvijajući
svoj intelekt, a neko razvijajući mišiće: intelektualac i sportista imaće različite stilove života, ali
oboma će ovaj krajnji cilj odrediti način na koji opažaju, misle, biraju, donose odluke, ostvaruju
odnose sa drugima. U svakom slučaju, krajnji cilj vodi, usmerava i određuje naše ponašanje.
Ono je određeno mnogobrojnim pojedinačnim ciljevima tokom života, ali uvek postoji vrhovni,
dominantni ideal kome težimo i koji najvećim delom određuje ono što u životu činimo.
Adlerovo stanovište o stremljenju ka savršenstvu razlikuje se od Frojdovog stanovišta o
pokretačima ponašanja, ne samo sa aspekta determinizam-finalizam. Dok je prema Frojdu
krajnja svrha ljudskog ponašanja redukcija tenzije i postizanje homeostaze/zadovoljstva, Adler
ističe da težnja ka savršenstvu ne smanjuje nego povećava tenziju koja nas stalno gura napred.
Drugo, Adler je smatrao da ljudi, kao socijalna bića, ne teže samo ličnom savršenstvu, već
savršenstvu u skladu sa svojom kulturom - težnja ka savršenstvu mora uključivati konstruktivno
funkcionisanje sa drugim ljudima zarad sveopšteg dobra. U tom slučaju aktivnosti osobe na
putu ka savršenstvu odvijaju se „na korisnoj strani života“. Slično, pak težnji ka zadovoljstvu u
Frojdovoj teoriji, i težnja ka savršenstvu je pretežno nesvesna. Takođe slično Frojdovom
shvatanju da se sklop ličnosti formira u prvih pet godina života i Adler je smatrao da se vrhovni
ideal formira do ovog uzrasta i određuje celokupno ponašanje osobe u budućnosti.

Kada dete uobliči „sliku vodilju“ (Adler, 1989.), ona određuje i način na koji će sagledavati
situacije (procenjivati realnost) - od tog trenutka naša percepcija (shema percepcije) je
pristrasna, u skladu sa našim interesima, odnosno idealom kome težimo.

STILOVI ŽIVOTA

Ne samo da ljudi imaju različite ideale kojima streme, već to čine i na različite načine. Ove
varijacije obrazaca ponašanja, navika, osobina, Adler naziva stilovi života. Adler alternativno
koristi i pojmove ličnost, karakter, self. Stil života se razvija kroz jedinstveno iskustvo deteta u
interakciji sa sredinom, tokom njegovih prvih 4 do 5 godina života. Iako u ovom delu teorije
Adler uvodi izvesni determinizam, on postulira i da dete ipak nije puka „žrtva“ sredinskih
okolnosti ili bioloških datosti, već da ono ima aktivnu i kreativnu ulogu u jedinstvenom načinu
na koji organizuje svoje iskustvo, kako bi formirao optimalni životni stil. Ovaj potencijal Adler
naziva kreativna snaga selfa. Ni biološko nasleđe, ni iskustvo tokom detinjstva nisu dovoljni da
kreiraju našu ličnost. Najbitnija je naša percepcija tih iskustava i datosti, način na koji ih mi
interpretiramo. Svako od nas ima slobodnu volju da kreira životni stil na osnovu bioloških i
iskustvenih datosti tokom detinjstva. Kada se jednom formira, stil ostaje konstantnim tokom
života i osoba je definitivno orijentisana ka svom cilju koji je stvorila.. Jedino što osoba tokom
života može menjati jesu načini ostvarenja životnog cilja. Zdrava osoba može da varira ove
načine i puteve, dok neurotičnu odlikuje rigidnost. Životni stil je različit od čoveka do čoveka i
on je osnov jedinstvenosti svake individue.

Tipovi životnog stila

Adler je pretpostavio da se životni stilovi grade oko rešavanja tri univerzalna životna problema:
1. ponašanje prema drugima, 2.rada i 3. ljubavi. Pretpostavio je 4 bazična stila života koji
određuju način na koji se osoba odnosi prema ovim problemima:

1. vladajući/dominantni stil Za njega je karakteristična dominacija, preferiranje uloge moći i

nedostatak interesovanja za druge. Ekstremni oblik ovog stila karakterističan je za psihopatske
ličnosti, sadiste, delikvente. Nešto blaže izražen sreće se kod alkoholočara, zavisnika od
supstanci, suicidalnih osoba - oni veruju da povređuju druge povređujući sebe.

2. primalački/dobijajući stil Ovaj stil se odlikuje stalnim očekivanjem dobijanja zadovoljenja od

drugih, zbog čega ove osobe postaju zavisne.

3. izbegavajući stil Osobe koje su razvile ovaj životni stil izbegavaju poteškoće i probleme i na
taj način izbegavaju mogućnost greške.

4. društveno korisni stil Jedini produktivni stil: osoba sarađuje sa drugima i u svojim
postupcima vodi računa o njihovim potrebama. Ovakva osoba se sa problemima suočava u
okviru dobro razvijene mreže socijalnih interesa.

Adler je insistirao da ove stilove ne treba posmatrati kao međusobno isključive, a prezentovao
ih je kao distinktne kategorije samo iz didaktičkih razloga.

SOCIJALNA PRIRODA ČOVEKA

U ranoj fazi razvoja svoje teorije Adler je naglašavao da su ljudi prevashodno motvisani željom
za dominacijom i moći. To je bio period saradnje sa Frojdom. Kada se odvojio od ove grupe i
počeo da dobija priznanja za svoje ideje, sugerisao je da su ljudi mnogo više motivisani
socijalnim interesom, osećanjem za zajednicu nego željom za moći i dominacijom. Osećanje
zajedništva je urođeno, inherentno svojstvo čoveka, a koliko će se ovaj kapacitet razviti zavisiće
od ranog individualnog iskustva sa drugima. Adler posebno ističe ulogu majke: majka mora da
razvija kod deteta saradljivost, drugarstvo, hrabrost. Sposobnost da kroz saradnju sa drugima
zadovoljava sopstvene potrebe, ali i doprinosi interesima i ciljevima zajednice je pokazatelj
zdravlja i funkcionalnosti osobe. Adlerov stav je da osoba uspešno može da prevladava životne
probleme samo ako ostvaruje uspešnu socijalnu adaptaciju. Kao što je dete bespomoćno bez
roditelja i porodice, tako je i pojedinac bespomoćan bez socijalne grupe.Prvi životni zadatak
pojedinca jeste da bude sposoban za zajedništvo sa drugima. Zbog akcentiranja socijalne
prirode čoveka neki autori Adlerovu teoriju svrstavaju i u sociopsihološke.

RED ROĐENJA

Adler je nadaleko poznat po svojim originalnim razmatranjima uticaja reda rođenja deteta u
porodici na formiranje ličnosti. Iako deca odrastaju u istoj porodici, njihovo razvojno iskustvo
nikada nije isto, a u osnovi tih razlika je red rođenja deteta. Adler je razlikovao prvorođenu,
drugorođenu decu, najmlađe dete u poroci i iskustvo jedinog deteta u porodici.

Provrođena deca uživaju nepodeljenu pažnju i ljubav svojih roditelja sve dok se ne rodi drugo
dete, što predstavlja izvestan šok. Iako provorođeno dete na razne načine pokušava da povrati
svoj pređašnji status (npr. regresivnim ponašanjem, neposlušnošću), za njega nikan ništa više
neće biti kao pre. Što je manja starosna razlika između ove dece, to je efekat ovog iskustva veći.
Adler je zapazio da su provorođena deca kada odrastu više orijentisana ka prošlosti, na koju
nostalgično gledaju, i često imaju pesimističnu anticipaciju budućnosti. Provorođenom detetu
se obično postavljaju i veći zahtevi. Prednost njegove uloge je što obično postaje na neki način
učitelj, tutor, uzor, vođa mlađem siblingu. Ove karateristike utiču na tendenciju da prvorođena
deca budu uspešnija i intelektualno superiornija u odnosu na mlađu. Provorođeni su obično
orijetisani ka pravilima i autoritetu, konzervativni, pouzdani, detaljni. Negativna strana ovakve
pozicije je sklonost kod nekih ka osećanju nesigurnosti i hostilnosti prema drugima. Adler je
zapažao u svojoj praksi da su neurotičari, perverti i kriminalci obično prvorođena deca.
Drugorođena deca: prednosti ove pozicije leže u tome što dete nije opterećeno moći i
iskustvom gubitka a roditelji su opušteniji i sigurniji u njegovoj nezi. Zbog toga su ova deca
obično optimističnija u pogledu budućnosti, sugurnija i ambicioznija. Starije dete im je obično
uzor, zbog čega razvijaju kompetitivnost, a napori da se dosegnu sposobnosti starijeg, mogu da
ubrzaju psihomotorni razvoj mlađeg deteta. Negativan ishod ove kompeticije može biti
odustajanje od borbe kao životni stil ukoliko su neuspešni u kompeticiji sa provorođenim
detetom. Ovakve osobe onda bivaju neambiciozne i funkcionišu ispod svojih kapaciteta.

Najmlađe dete: dete u ovoj poziciji obično postaje miljenik ostalih članova porodice, uključujući
i straije siblinge, naročito ukoliko je veća razlika u godinama. Najmlađe dete nema iskustvo
gubitka pažnje i moći (ono nikada neće biti „skinuto s prestola“), a starija deca kao uzori
pozitivno utiču na njegov brz psihomotorni razvoj. Ova deca su obično uspešna u odraslom
dobu i ne slede porodičnu tradiciju u onome čime se u životu bave. Negativni aspekt ove
pozicije može biti „razmaženost“, dete ne uči da bilo šta mora samo da uradi za sebe.
Bespomoćnost i zavisnost mogu opstati kao životni stil kod ovih osoba kojima teško pada
prilagođavanje na uloge odraslih.

Jedino dete u porodici: prednosti ove pozicije su u tome što su svi kapaciteti roditelja - ljubav,
vreme, materijalni resursi usmereni ka ovom detetu. Ovo dete veći deo vremena provodi sa
odraslima, zbog čega često „rano odrastaju“ i ispoljavaju odraslo ponašanje i stavove. Ono ne
uči da deli i da se takmiči. Naviknuto da bude centar pažnje, može se teško razočarati kada se to
u vršnjačkim grupama, školi ne ostvari.

Adler nije smatrao da red rođenja ima odlučujuću ulogu u formiranju ličnosti, već samo da
može doprineti formiranju određenog personalnog stila i pomoći razumevanju zašto se odrasla
osoba ponaša na određeni način. Društven i zabavan, Adler je voleo da se igra sa svojim
studentima, kolegama, gostima tako što bi pogađao ko je koje dete po rođenju.

PROCENA LIČNOSTI

Slično Frojdu, Adler je razvio svoju teoriju analizirajući svoje pacijente, odnosno njihovo
ponašanje i verbalizaciju tokom terapijskih seansi. Među prvima je izbacio kauč i primenjivao
relaksiraniji pristup u kome pacijent i terapeut udobno sede licem u lice, dakle u ravnopravnijoj
poziciji. Seanse su više ličile na prijateljsko ćaskanje nego strogo propitivanje i usmeravanje
pacijenta od strane terapeuta. U proceni svojih pacijenata obraćao je pažnju na sve aspekte
njihove ekspresije uključujući pokrete i telo (kako hodaju, sede, drže ruke, koju stolicu biraju i
sl.). Adler je verovao da odnos prema sopstvenom telu može mnogo da kaže o personalnom
stilu osobe. Čak i dominantan položaj tela dok spavamo govori o nama. Na primer, osobe koje
spavaju na leđima teže da budu važniji nego što jesu; osobe koje spavaju na stomaku su
tvrdoglave i negativistične; spavanje u fetalnom položauju ukazuje da se osoba oseća
nesigurnom sa drugim ljudima; spavanje sa ispruženim rukama ukazuje na potrebu za negom i
podrškom od strane drugih.

Osnovne adlerove metode procene ličnosti su: 1. utvrđivanje reda rođenja (o čemu je ranije bilo
reči, 2. analiza ranih sećanja i 3. analiza snova.

Analiza ranih sećanja

Iskustva deteta do 4.-5. godine života su prema Adleru ključna za formiranje personalnog stila.
Bez obzira da li su ona realna ili plod mašte, ova sećanja omogućuju terapeutu da identifikuje
personalni stil osobe. Adler je zaključio da se sećanja na detinjstvo uglavnom zasnivaju na
incidentnim događajima i iskustvima. Detinje viđenje tih događaja može biti sasvim pogrešno,
ali i takvo će uticati na formiranje personalnog stila. Adler je naveo i lični primer pogrešnog
sećanja: kada je pošao u školu sa 5 godina, prolazio je pored groblja što ga je svaki put plašilo.
Strah je prevladao tako što je jednog dana više desetina puta trčao tamo i nazad duž groblja dok
nije osetio da straha više nema. Kada se kao odrasla osoba raspitivao da li je to groblje još
postoji, iznenadilo ga je kada je čuo da ga tu nikada nije ni bilo!

Iako su sećanja subjekta individualna, kao i njihovo iskustvo, Adler je zapazio da postoje
pravilnosti zajedničke za različite osobe. Na primer, sećanja koja su koncentrisana na
kažnjavanje i opasnosti obično indikuju agresiju osobe; sećanja oko rođenja mlađeg siblinga u
vezi su sa osećanjem degradacije; sećanje na pretežno jednog roditelja sugeriše njegov veći
emocionalni značaj za subjekta i dr..

Analiza snova
Adler se slagao sa Frojdom da su snovi važni za razumevanje osobe, ali ne i sa idejom da snovi
reprezentuju potisnute želje i konflikte. Smatrao je da nam oni govore o osećanjima osobe u
vezi aktuelnih problema i namerama kako da ih prevlada. Dakle snovi (tokom spavanja ili
dnevnog sanjarenja) su orijentisani prema sadašnjosti i budućnosti a ne prema konfliktima iz
prošlosti. Sugerisao je da ne smemo interpretirati snove ukoliko ne poznajemo osobu i njene
sadašnje životne okolnosti, jer su snovi reprezenti personalnog stila i kako on operiše u datoj
situaciji. Iako je bio na stanovištu da snovi imaju invidualno psihološko značenje, uočio je i
pravilnosti nezavisne od pojedinca i predložio univerzalna značenja nekih snova. Na primer, dok
je Frojd snove letenja i padanja povezivao sa seksualnošću, Adler je snove padanja povezivao sa
osećanjem ličnog gubitka ili poniženja, dok su snovi letenja u vezi sa ekspanzivnošću osobe,
željom da napreduje i bude bolja od drugih; kombinacija letenja i padanja ukazuje na strah i
ambivalenciju u pogledu napredovanja i neuspeha. Snovi bežanja u vezi su sa osećanjem
slabosti i straha od drugih ljudi; biti paralizovan u snu u vezi je sa suočavanjem sa problemom
koji osoba doživljava kao nerešiv.

Merenje osećanja za zajednicu (socijalnog interesa)

Adler nije bio pristalica upitnika ličnosti. Smatrao je da predstavljaju veštačku situaciju
ispitivanja koja daje nejasne rezultate. No, drugi autori su konstruisali nekoliko upitnika za
procenu socijalnog interesa (drugi naziv za pojam „osećanje za zajednicu“). Jedan od njih je
Skala socijalnog interesa (The Social Interest Scale/SIS; Chandall, 1981.). Sastoji se od parova
prideva, a od ispitanika se traži da izabere onaj koji bolje opisuje osobinu koju bi želeo da
poseduje (npr: koristan drugima - saosećajan). Drugi upitnik je Indeks socijalnog interesa (Social
Interest Index/SII; Greever, Tseng, Friedland, 1973), a sastoji se od niza tvrdnji koje
operacionalizuju ovaj konstrukt. Na primer: „ Nemam ništa protiv pomaganja prijateljima“. Od
ispitanika se traži da odredi stepen u kome tvrdnja predstavlja njegov stav ili osobinu.

Kreirani su i instrumenti za procenu personalnog stila, kao što je Inventar ličnosti - životnig stila
(Life Style Personality Inventory/LSPI; Wheeler i sar., 1991.), kao i upitnik za procenu ranih
sećanja (Manaster, Perryman 1979.)

METODE ISTRAŽIVANJA U ADLEROVOJ TEORIJI

Adler se kao i Frojd oslanjao na studiju slučaja kao osnovni izvor informacija na kojim je razvijao
svoju teriju, te mu se upućuju iste zamerke zbog ovog nenaučnog metoda. Za razliku od Frojda,
on nije objavljivao istorije slučajeva.

EMPIRIJSKE PROVERE ADLEROVE TEORIJE

Nekoliko Adlerovih koncepata su tokom decenija proveravani: značenje snova, ranih sećanja,
socijalni interes, zanemarivanje deteta, red rođenja.

Snovi

Dva istraživanja potvrdila su Adlerovu ideju da snovi pomažu da rešimo svakodnevne probleme
(Grieser, Greenberg, Harison, 1972.), odnosno da su sadržaji snova fokusirani na naše aktuelne
probleme, strahove i nade (Breger, Hunter, Lane, 1971.)

Rana sećanja

Više istraživanja potvrdilo je da ljudi različitih personalnih stilova ima različita sećanja na
detinjstvo: rana sećanja anksioznih osoba ukljuju iskustva straha, depresivnih iskustva
napuštanja, somatičara iskustva bolesti (Jackson, Sechrest, 1962); osobe sa problemom
alkoholozma se češće nego kontrolna grupa sećaju događaja kada su trpeli pretnju i bili
bespomoćni (Hafner, Fakouri, Labrentz, 1982.), kriminalci se sećaju konflikata i agresivnih
razmena sa drugima (Hankoff, 1987.); delikventni adolescenti, za razliku od kontrolne grupe,
sećali su se situacija kršenja pravila, problema da uspostave odnose sa vršnjacima, negativnih
iskustava sa roditeljima (Davidov, Bruht, 1990.). Druga istraživanja su potvrdila da su ovakva
sećanja više subjektivna, nego objektivna, što takođe ide u prlog Adlerovoj tvrdnji da rana
sećanja odražavaju naš sadašnji personalni stil i mogu biti značajno terapeutsko sredstvo
(Tobeu, Bruhn, 1992; Statton, Wilborn, 1991.)

Zanemareno dete i depresija

Dva istraživanja su potvrdila Adlerovu hipotezu da zanemarivana deca razvijaju osećanje

bezvrednosti. Istraživanje na velikom uzorku (N=714) depresivnih psihijatrijskih pacijenata
pokazalo je da se ove osobe sećaju svojih roditelja kao odbacujućih, hladnih i distanciranih, a
provere preko procena drugih, bliskih osoba, potvrdila su objektivnost ovih sećanja (Crook,
Raskin, Eliot, 1981.). U drugom istraživanju je pokazano da su osobe, čiji su roditelji tokom
njihovog detinjstva procenjeni kao odbacujući, u odraslom dobu dobijali više skorove na skali
depresivnosti MMPI inventara od drugih ispitanika (Lefkowitz, Tesiny, 1984.)

Socijalni interes

Veliki broj istraživanja sa skalama socijalnog interesa pokazala su da je veći socijalni interes
povezan sa čitavim nizom osobina koje reflektuju dobru funkcionalnost, adaptabilnost,
zadovoljstvo životom i odnosima sa drugim osobama, odsustvom distresa, depresivnosti,
anksioznosti, hostilnosti (Crandall, 1980, 1981.,1984.; Watkins, 1994; Watkins, St.John, 1994;
Gilman, 2001.). Socijalni interes se pokazao kao dobar negativan prediktor ponavljanja
kriminalnog dela (Daugherty, Murphy, Paugh, 2001.).

Redosled rođenja

Rađene su brojne empirijske provere povezanosti redosleda rođenja sa osobinama personalnog

stila, ali nisu tako dosledno potvrdila Adlerove pretpostavke. Treba imati u vidu da Adler nije
pretpostavljao da je red rođenja odlučujući faktor za formiranje ličnosti, već samo potencijal da
dete doživi specifično razvojno iskustvo koje može uticati na formiranje njegovih psiholoških
osobina. Takođe na rezultate ovih studija utiču i izvori podataka, da li se koristi samoprocena ili
procena od strane drugih (Jefferson i sar., 1991.). Dalje, od Adlerovog vremena, porodične
okolnosti, kao i prosečan broj dece u zapadnim društvima su se značajno promenili, što takođe
može biti u osnovi negativnih nalaza u odnosu na Adlerove hipoteze.

Na Univerzitetu u Novom Sadu, Odseku za psihologiju je tokom 1994. i 1995. godine rađena
serija istraživanja Adlerovih konstrikata. Za potrebe istraživanja konstruisano je više
instrumenata upitničkog tipa za procenu: infantilne inferiornosti, kompleksa inferiornosti,
kompleksa superiornosti, a rezultati su dali dobre empirijske potvrde ovim konceptima (Za
pregled referenci objavljenih istraživanja videti: Smederevac, Mitrović, 2018., st.123)

ADLEROVO SHVATANJE LJUDSKE PRIRODE

Slobodna volja-determinizam: Adlerova teorija mnogo više akcentira kreativne kapacitete i
sposobnosti jedinke da svesno uobličava svoj život i sudbinu, nego nesvesne sile i odlučujuću
ulogu ranih iskustava na formiranje ličnosti i njenu egzistenciju.

Nasleđe-sredina: Individualna psihologija je negde na sredini ove dimenzije: Adler govori o

naslednim dispozicijama (na primer osećaja za zajednicu i težnje ka savršenstvu), čija realizacija
zavisi od iskustava sa drugim osobama, pre svega roditeljima tokom detinjstva.

Prošlost - budućnost: Adler ličnost vidi kao strukturu koja je određena kako prethodnim
iskustvima, iz detinjstva, tako i stremljenjima u budućnost ka savršenstvu, tako da se može
pozicionirati na sredinu ove dimenzije

Jedinstvenost - univerzalnosti: čovek je za Adlera jedinstven u svom prilagođavanju, načinu na

koji koristi svoja iskustva (detinjstva, red ređenja ) u formiranju svog personalnog stila, kao i
ciljevima kojima teži.

Homeostaza-rast: Adlerova teorija ličnosti je teorija rasta i razvoja - težnja ka savršenstvu

„vuče“ osobu napred i stalni je izvor tenzije neophodne za rast i razvoj. Finalni cilj života nije
održavanje ravnoteže kao u Frojdovoj teoriji, već dosezanje ideala.

SADAŠNJA OCENA I PERSPEKTIVA

Adlerova individualna psihologija imala je značajan uticaj na kasnije teorije ličnosti

psihodinamskog, socijalnog i humanističkog pravca. Njegovo isticanje socijalnih motiva i
determinanti ličnosti naći će se kasnije i u teorijama Karen Hornaj i Erika Froma. Njegov fokus
na celovitost i jedinstvenost ličnosti vidimo kasnije i u Psihologiji pojedinca Gordona Olporta.
Ideje o ciljevima u budućnosti, kreativnoj i aktivnoj ulozi individue u svom razvoju inspirisaće
humanističke teorije poput teorije Abrahama Maslova.

Adler je imao uticaj i na razvoj same psihoanalize: 12 godina pre Frojda pretpostavio je agresivni
nagon kao komponentu ličnosti. Oštro se suprotstavljao Frojdovom konceptu urođene
zavisnosti žene za penisom - tvrdio je da osećanje inferiornosti kod žena potiče od dominantnog
položaja muškaraca u društvu i snažno je podržavao žensku emancipaciju. Mnogi autori Adlera
smatraju začetnikom socijale psihologije i grupne terapije.
Originalan doprinos njegove teorije je skretanje pažnje na somatsku slabost kao osnov osećanja
inferiornosti, što je podstaklo brojna istraživanja u ovoj oblasti. Značaj reda rođenja je takođe
njegov originalni dorpinos, kao i pojam kompenzacije.

Na praktičnom planu, njegovi radovi našli su svoju primenu u obrazovanju, vaspitanju,

individualnoj, porodičnoj i grupnoj psihoterapiji.

Iako je bio izrazito popularan za života, posle smrti 1937. godin dobio je malo priznanja za svoj
rad, a neki njegovi koncepti pripisivani su drugim teoretičarima (npr. koncept osećanja
inferiornosti pripisivan je Frojdu, a zatim Jungu). Takođe njegova teorija je bila izložena brojnim
kritikama, počev od Frojda. Dok je Jung kritikovan za preterano složen, nerazumljiv i mističan
sistem, Adler je dobijao suprotne kritike: preterano pojednostavljeno shvatanje ličnosti,
zasnovano na zdravorazumskom prosuđivanju o opservacijama svakodnevnog iskustva,
zanemarivanje složenih nesvesnih determinanti ponašanja. Drugo, neke njegove ideje su
nerazrađene i nezaokružene, pa ostavljaju niz otvorenih pitanja. Na primer, da li je osećanje
inferiornosti jedini problem sa kojim se susrećemo u životu? Odalke potiče detetov kreativni
potecijal da organizuje iskustvo na jedinstrevn način? Da li sve osobe streme ka savršenstvu?
Da li je moguće prihvatiti svoje nesavršenosti i ne težiti ka savršenstvu?

Takođe, na savremene tokove u akademskoj i naučnoj psihologiji Adlerove ideje nemaju veći
uticaj. Međutim, i dalje su žive i popularne među praktičarima - psiholozima, psihijatrima,
socijalnim radnicima, edukatorima. U SAD i dalje postoji Društvo za adlerijansku psihologiju
(North American Society of Adlerian Psychology), koje izdaje Časopis za individualnu psihologiju
(Journal of Individual Psychology). Stručni časopisi adlekrijanske psihologije publikuju se i u
drugim gradovima SAD, ako i u nekoliko zemalja Evrope. Takođe u SAD, Evropi i Kanadi postoje
centri za edukaciju i trening u metodama i tehnikama savetovanja zasnovanih na individualnoj
psihologiji Alfreda Adlera.

Korišćena literatura:

1. Smederevac S., Mitrović D.: LIČNOST-METODI I MODELI. 3. dopunjeno i izmenjeno izdanje;

Centar za primenjenu psihologiju, Beograd, 2018.(110-139)
2. Hol KS., Lindzi G.: Teorije ličnosti; Nolit, Beograd, 1983. (162-172)
 3. Schultz D.P., Schultz S.E.: THEORIES OF PERSONALITY. 8th edn.; Wadsworth, Australia, 2005.
(124-150)
4. Adler A.: SMISAO ŽIVOTA. Matica srpska, Beograd, 1983.
5. Adler A.: POZNAVANJE ŽIVOTA; Matica srpska, Beograd, 1989.
6. Taylor E.: The Mystery of Personality - A History of Psychodynamic theories; Springer, New York,
USA, 2009. (155-178)

Rukopis pripremila:
Biljana Šaula-Marojević, dr sc.