Knjigoteka

1
 Knjigoteka

Naslov originala:

Vicente Blasco Ibáñez

LOS CUATRO JINETES DEL APOCALIPSIS

2
 Knjigoteka

Visente Blasko Ibanjez

ČETIRI JAHAČA APOKALIPSE

Sa španskog prevela:

Aleksandra Mačkić

3
 Knjigoteka

Čitaocu

Jula meseca 1914. godine, putujući nemačkim parobrodom Kenig Fridrih Avgust
od Buenos Ajresa do obala Francuske, primetio sam prve nagoveštaje budućeg
evropskog rata.
Bio je to isti onaj brod koji je prikazan u prvim poglavljima ove knjige. Nisam
želeo da menjam niti da prikrivam njegov naziv. Nemački likovi koji se pojavljuju na
početku romana takođe su veran odraz stvarnih ljudi.
Čuo sam ih tada kako oduševljeno pričaju o „preventivnom ratu” i sa čašom
šampanjca u ruci nazdravljaju sve izvesnijoj mogućnosti da Nemačka objavi rat, ne
pribegavajući bilo kakvim izgovorima. I to nasred okeana, daleko od velikih društvenih
grupa, bez ikakve veze s ostatkom sveta osim zbunjujućih i na mahove prekidanih vesti
koje su se mogle uhvatiti bežičnom telefonijom s broda, u napetoj atmosferi usled
uznemirujućih saopštenja koja su se pronosila svetom... Otuda se prezrivo osmehnem ili
pobesnim kad god čujem da Nemačka nije želela rat i da Nemci nisu jedva čekali da do
njega dođe.
U prvom poglavlju Četiri jahača apokalipse ograničio sam se na svoje putovanje
poslednjim nemačkim prekookenaskim brodom koji je stigao do Francuske.
Živeći nakon toga nekoliko nedelja u pustom Parizu početkom septembra 1914.
godine, kada se odigravala prva bitka na Marni i kada je francuska vlada bila prinuđena
da se iz predostrožnosti preseli u Bordo, neobična atmosfera velikog grada bila mi je
nadahnuće za preostali deo romana. Hodajući bulevarima ka Trijumfalnoj kapiji, koji su
tih dana izgledali kao da svojom sablasnom pustoši mrtvog grada protivreče sjaju i
bogatstvu mirnodopskih vremena, pojavila mi se vizija „četiri jahača”, sveopšteg zla
istorije koje će dugi niz godina remetiti ritam našeg života.
Nakon oslobodilačke Bitke na Marni, kada se vlada ponovo preselila u Pariz,
jednoga dana razgovarao sam sa M. Poenkareom, koji je tada bio predsednik Republike.
Poenkare je više voleo književnost nego politiku.
– Ja sam advokat književnika – rekao je ponosito, kao da je to bila najznačajnija
među svim njegovim titulama. – Ja sam ih zastupao u svim njihovim parnicama s
Akademijom Gonkur.
Predsednik Republike je želeo da mi čestita za moje spontano pisanje u korist
Francuske u prvim i najtežim trenucima rata, kada se nazirala crna i neizvesna
budućnost i kada smo na prste jedne ruke mogli da izbrojimo strane zemlje na čiju smo
iskrenu i sigurnu pomoć mogli da računamo u Alijansi.
– Želim da odete na front – rekao mi je – ali ne da biste pisali za novine. To svi
mogu da rade. Idite kao romanopisac. Posmatrajte, i možda će iz tih vaših putovanja
nastati knjiga koja će poslužiti našem cilju.
Zahvaljujući predsedniku Republike mogao sam u potpunosti da sagledam
sveobuhvatan scenario Bitke na Marni, dok su tragovi tog golemog okršaja još bili sveži.
Po njegovoj preporuci živeo sam u jednom seocetu u blizini Remsa, gde se nalazio
Generalštab generala Franšea d’Eperea, vođe Pete vojne formacije.
Kasnije, poslednje godine rata, Franše d’Epere je poslao vojsku sa istoka i
savladao Bugare, nateravši ih da zatraže mir, i time ubrzao okončanje rata. Danas je on

4
 Knjigoteka

maršal Republike Francuske.

Ovaj roman napisao sam u Parizu, kada su Nemci bili na dvanaestak kilometara
od prestonice i kada je dovoljno bilo da iznajmim automobil na Trgu Opere pa da se za
manje od jednog sata nađem na nekoliko metara od njihovih rovova, slušajući razgovore
na terenu kad god bi utihnuli pucnji pušaka i mitraljeza i nastupilo zatišje na
opustošenim poljima smrti.
Zbog nedostatka sredstava komunikacije unutar Pariza i nestašice novca koju je
mnogima doneo rat, bio sam prinuđen da napustim otmenu kućicu s baštom koja se
nalazila u blizini Bulonjske šume i nastanim se u neuglednoj četvrti u centru grada, u
zgradi s mnogobrojnim stanarima, kroz čije su se glavne i pregradne zidove čuli zvuci
kao da su od kartona.
Rat nas je primorao da se okupimo oko stanovnika grada. Život nam je pomalo
ličio na seoski. Deca su se igrala na ulici kao da se nalaze u nekakvoj palanci; tolerisala
se buka i uznemiravanje. A ko bi se i žalio kao u mirna vremena kada nam je tada jedina
briga bila da saznamo da li neprijatelj napreduje ili se povlači, a nakon što bi se smrklo,
svi bismo sa strepnjom gledali u crno nebo ispresecano svetlećim zracima reflektora,
pitajući se da li ćemo spavati mirno ili će nam vazdušne eskadrile sa svojim projektilima
prekinuti san!
Na raznim spratovima moje zgrade nalazila su se četiri klavira i svi su se oni čuli
od prvih jutarnjih časova pa sve do posle ponoći. Susetke su ubijale dosadu ili
zataškavale nespokojstvo nespretnim i jednoličnim muziciranjem, dok bi razmišljale o
svojim muževima, očevima ili verenicima koji su se nalazili na frontu. Osim toga, trebalo
je pobrinuti se za ugalj, koji je bio čisto blato i nije grejao, o ratnom hlebu, pogubnom za
stomak, o hrani lošeg kvaliteta, o svim nedaćama tužnog života, bednog i bez ovenčane
slave vojske koja se borila.
Nikad nisam radio u gorim uslovima. Ruke i lice behu mi ispucali od zime; nosio
sam vojničke čarape i cokule da bih lakše podneo oštru zimu.
Tako sam napisao Četiri jahača apokalipse.
Priznajem da danas ne bih mogao da završim roman u jednoj tako skučenoj sobi,
s tri klavira iznad glave i jednim ispod nogu, pored prozora okrenutog ka ulici koja je
zaudarala jer Gradska čistoća nije radila, gde se, galameći, igralo na desetine mališana
bez očeva, koji su samo povremeno dobijali dozvolu da napuste front. Osim toga, ulicu
su neumorno opsedali narodni pevači, a svi su, bez izuzetka, podnosili svakojaku buku.
Međutim, herojska atmosfera rata uticala je na nas, a života koji smo te četiri
godine vodili u Parizu i danas se s ponosom prisećamo.
Roman smišljen i napisan u jednom stančiću u Ulici Renekin objavljen je nakon
povratka u zemlju, preveden na mnoge jezike i u nekima zemljama – najvažnijim i
najmoćnijim – postigao uspeh o kojem sam mogao samo da sanjam.

V. B. I.

1923.g.

5
 Knjigoteka

PRVI DEO

6
 Knjigoteka

1.

U vrtu Crkvice Pokajnice

Trebalo je da se sastanu u pet sati posle podne u malom vrtu Crkvice Pokajnice,
ali je Hulio Denoajer stigao pola sata ranije, s nestrpljivošću zaljubljenog čoveka koji
veruje da će ranijim dolaskom ubrzati trenutak susreta. Prolazeći pored gvozdene
ograde na Bulevaru Hausman, odjednom je shvatio da je u julu mesecu u Parizu leto. U
ono vreme, promena godišnjih doba za njega je bila prilično zbunjujuća jer je morao da
se preračunava.
Već beše prošlo pet meseci od njihovih poslednjih sastanaka na tom skveru koji
je zabludelim parovima pružao utočište vlažnog i mrtvačkog spokoja pored bulevara s
neprekidnim metežom i velike železničke stanice u neposrednoj blizini. Uobičajeno
vreme njihovih sastanaka bilo je pet sati. Hulio je ugledao svoju draganu kako dolazi u
odblescima tek upaljenih svetiljki, s poprsjem uvijenim u krzno i mufom priljubljenim
uz lice kao da je maska. Umilan glas kojim ga je pozdravila raspršio je njegov dah
zaleđen od hladnoće: oblak tanane i bele pare. Nakon nekoliko sastanaka nespretno
isplaniranih, konačno su napustili vrt. Njihova ljubav stekla je viši značaj nakon
obavljenog čina, i bila je zaštićena od pet do sedam sati na petom spratu u Ulici Pomp,
gde je Hulio imao slikarski atelje. Pažljivo navučene zavese preko velikih staklenih
prozora, upaljen kamin, iz kojeg su pucketale užarene varnice kao jedino osvetljenje u
sobi, jednolično pevušenje samovara koji je ključao pored šoljica za čaj, te potpuna
izdvojenost od spoljašnjeg sveta zbog egoističnog sladostrašća sprečavali su ih da
shvate kako su dani sve duži, kako se napolju sunce i dalje povremeno probija do
sedefastih dubina razvučenih oblaka i da je proleće, to sramežljivo i bledunjavo proleće
počelo da pomalja zelene prste iz pupoljaka na granama, trpeći poslednje ujede zime,
crne guje koja ih je sputavala.
Hulio je zatim otputovao u Buenos Ajres, zatekavši na drugoj hemisferi poslednje
osmehe jeseni i prve ledene vetrove pampe. I taman kada je pomislio da je zima za njega
večito godišnje doba, jer joj je neprekidno išao u susret prilikom svakog putovanja s
jednog kraja planete na drugi, ovde, u vrtu ove gradske četvrti, neočekivano se pojavilo
leto.
Mnoštvo dece trčkaralo je i galamilo po kratkim stazama oko Pokajničkog
spomenika. Prvo što je Hulio ugledao kad je ušao u vrt bio je kolut koji je dečja ruka
kotrljala ka njemu. Potom se spotakao o neku loptu. Oko kestenova se, kao i obično u
vrele dane, okupljao svet tražeći plavičastu senku kroz koju su se probijali sunčevi zraci.
To su bile služavke iz obližnjih kuća, koje su se bavile ručnim radom ili razgovarale,
prateći ravnodušnim pogledom grube igre dece poverene im na čuvanje; buržoazija iz
gradske četvrti koja je silazila u vrt da čita novine, stvarajući iluziju da je okružena
šumskom tišinom. Sve klupe su bile zauzete. Neke žene su sedele na hoklicama
presvučenim šatorskim platnom, uz samouverenost koju izaziva pravo vlasništva. Na
gvozdene stolice za iznajmljivanje smestile su se neke gospođe natovarene paketima,

7
 Knjigoteka

buržujke iz okoline Pariza, koje su čekale ostale članove svoje porodice da uhvate voz na
železničkoj stanici San Lazar... Hulio joj je u jednom pismu bio predložio da se, kao i
ranije, sastanu na tom mestu, kao slabo posećenom. A ona mu je u odgovoru, ništa
manje ne zaboravljajući na stvarnost, potvrdila isto vreme, pet časova, verujući da će
nakon nekoliko minuta provedenih u Prentempu ili Galeriji Lafajet, pod izgovorom da
ide u kupovinu, moći da šmugne do pustog vrta, ne rizikujući da je neko od njenih
mnogobrojnih poznanika vidi...
Denoajer je uživao u skoro zaboravljenom osećaju kretanja u praznom prostoru
dok su mu zrnca peska škripala pod nogama. Dvadeset dana kretao se samo po
daskama, prateći automatizmom jahačkog konja kružnu stazu brodske palube. Njegovi
tabani, naviknuti na nesigurno tlo, još su sačuvali izvestan osećaj gipkog kretanja po
čvrstoj podlozi. Svojim šetanjem nije budio znatiželju kod ljudi koji su sedeli na
šetalištu. Svi su bili obuzeti nekom sveopštom brigom, i muškarci i žene. Grupe ljudi
glasno su razmenjivale utiske. Onima koji su u rukama držali novine prilazili su susedi
sa upitnim osmesima. Odjednom je nestalo nepoverenje i ona sumnjičavost koja
stanovnike velikih gradova nagoni na međusobno ignorisanje i razmenu gotovo
neprijateljskih pogleda.
„Pričaju o ratu”, pomisli Denoajer. „Ceo Pariz ovih dana priča samo o mogućem
ratu.”
Izvan vrta primećivala se ista takva uznemirenost, koja je među ljudima stvarala
osećaj jednakosti i bratstva. Prodavci novina prolazili su bulevarom objavljujući
popodnevna izdanja. Njihovu mahnitu jurnjavu presretale su gramzive ruke prolaznika
koji su se otimali oko novina. Svaki čitalac bio je okružen grupom ljudi koja se
raspitivala za novosti ili pokušavala da preko njegovog ramena odgonetne krupne i
senzacionalističke naslove na prednjim stranama. Na drugoj strani skvera, u Ulici
Maturin, ispod tende jedne gostionice, grupa radnika slušala je komentare kolege, koji je
svoje reči pratio mahanjem novinama i oratorskom gestikulacijom. Kao i svakog dana,
na ulicama je vladala saobraćajna i opšta gradska gužva, ali se Huliju učinilo da se vozila
kreću brže, da se u vazduhu oseća grozničava uznemirenost i da ljudi razgovaraju i
smeju se na drugačiji način. Kao da se svi poznaju. I njega su žene iz vrta gledale kao da
su ga već viđale. Mogao je da im priđe i zapodene razgovor, a da se to njima ne učini
nimalo čudnim.
„Pričaju o ratu”, pomisli ponovo; ali sa sažaljenjem nadmoćnog čoveka kojem je
budućnost poznata i koji ne potpada pod uticaj masa.
Znao je šta da očekuje. Iskrcao se u deset sati uveče i mada još ne beše prošlo ni
dvadeset četiri sata otkako je kročio na čvrsto tlo, razmišljao je kao čovek koji dolazi
izdaleka, koji je prešao beskrajna okeanska prostranstva i iznenadio se osetivši da pada
pod uticaj opšte zabrinutosti koja obuzima velike društvene zajednice. Pošto se iskrcao,
proveo je dva sata u jednom kafeu u luci Bulonj, posmatrajući kako građanske porodice
bezbrižno provode vreme u jednoličnim zadovoljstvima života bez opasnosti. Zatim se
specijalnim vozom za putnike iz Amerike prevezao do Pariza, zatekavši se u četiri ujutru
na peronu Severne stanice, u zagrljaju Pepea Arhensole, mladog Španca koga je ponekad
oslovljavao sa „moj sekretar”, a ponekad sa „moj štitonoša”, ne znajući tačno koja bi
uloga više odgovarala njegovoj ličnosti. U stvari, bio je mešavina prijatelja i parazita,
siroti drugar, predusretljiv i aktivan, društvo gospodičiću iz bogate porodice kojeg
roditelji ne shvataju, sudelovao je u preokretima njegovog bogatstva, skupljajući mrvice
u danima prosperiteta i smišljajući razne načine za očuvanje privida u trenucima
oskudice.

8
 Knjigoteka

– Šta ima novo u vezi sa ratom? – reče mu Arhensola, ne upitavši ga pre toga kako
mu je proteklo putovanje. – Dolaziš spolja i sigurno znaš mnogo toga.
Kasnije je odspavao na svom starom krevetu, čuvaru lepih uspomena, dok se
„sekretar” šetkao po ateljeu pričajući o Srbiji, Rusiji i kajzeru. Taj mladić, sumnjičav
prema svemu što se nije ticalo njega lično, delovao je kao da je i on zaražen opštom
zabrinutošću. Kada se probudio, njeno pismo, u kojem mu beše zakazala sastanak u pet
sati posle podne, sadržavalo je takođe nekoliko reči o zastrašujućoj opasnosti. Uprkos
ljubavnom stilu, pismo je odisalo zabrinutošću celog Pariza. Kada je izašao da potraži
nešto za ručak, kućepaziteljka, pod izgovorom da želi da mu ukaže dobrodošlicu, upitala
ga je za novosti. I u restoranu i u kafeu i na ulici, svuda se pričalo samo o ratu... o
mogućem ratu s Nemačkom...
Denoajer je bio optimista. Šta se sve te strepnje tiču čoveka kao što je on, koji je
više od dvadeset dana živeo među Nemcima, prelazeći Atlantik pod zastavom
Imperije...?
Buenos Ajres je napustio brodom iz Hamburga: Kenig Fridrih Avgust. Čitav svet je
bio potpuno spokojan u trenutku kad se brod otisnuo od kopna. Samo su se u Meksiku
belci i mestici istrebljivali u revolucionarnoj borbi, da niko ne bi mogao da pomisli da se
čovek u miru može ponašati kao izopačena životinja. U ostalim delovima sveta narodi su
pokazivali neobičnu mudrost. Čak i na prekookeanskom brodu, mala skupina putnika
različitih nacionalnosti podsećala je na deo budućeg društva, podvrgnut probnom
ogledu u sadašnjem vremenu, na skicu budućeg sveta, bez granica i rasnih
antagonizama.
Jednog jutra, brodska muzika, koja je svake nedelje svirala luteranski Koral,
najužasnijom jutarnjom muzikom probudila je putnike u kabinama prve klase. Denoajer
je protrljao oči misleći da i dalje sanja. Nemačka bleh-muzika gruvala je Marseljezu po
hodnicima i palubama. Osmehnuvši se na njegovu začuđenost, sobar mu objasni o čemu
se radi: „Četrnaesti jul”. Na nemačkim parobrodima se proslavljaju, kao da su njihovi
vlastiti, veliki praznici svih naroda, čija se roba i putnici njima prevoze. Kapetani se
svojski trude da poštuju obrede u slavu njihovih zastava i istorijskog sećanja.
Najbeznačajnija republika ima priliku da vidi brod okićen stegovima u svoju čast. To je
još jedna zabava koja ubija jednoličnost putovanja i služi visokim ciljevima nemačke
propagande. Važan datum Francuske prvi put se proslavljao na nemačkom brodu; i dok
su muzičari po raznim spratovima šetali galopirajuću Marseljezu, oznojeni i razbarušene
kose, ranoranilačke grupe putnika komentarisale su događaj. „Kakva ljubaznost”,
govorile su južnoameričke dame. „Ovi Nemci nisu tako prosti kao što izgledaju. Baš su
pažljivi... za svaku pohvalu. Pa zar još ima onih koji misle da će oni i Francuzi zaratiti...?”
Malobrojni Francuzi koji su putovali brodom bili su zadivljeni, kao da im je naglo
porastao ugled u očima javnosti. Bilo ih je samo trojica: jedan stari draguljar, koji se
vraćao iz posete svojim predstavništvima u Americi, i dva mladića, komisionara iz Ulice
De la Pe, najpovučeniji i najstidljiviji putnici na brodu, sveštenici sa živahnim očima i
prćastim nosevima, koji su se držali po strani, ne dozvoljavajući sebi ni najmanje
razmetanje u toj nimalo prijatnoj sredini. Uveče je priređena gala večera. U dnu
trpezarije, francuska zastava i steg Imperije oponašale su upadljivu i apsurdnu
draperiju. Svi nemački putnici bili su u frakovima, a dame su se šepurile belinama svojih
dekoltea. Uniforme posluge blistale su kao na dan velike smotre. Za vreme deserta nož
je zvecnuo o čašu i zavladala je tišina. Kapetan se spremao da govori. Odvažni
moreplovac, koji je u okviru svojih zaduženja imao obavezu da drži govore na
banketima i otvara ples sa damom najvišeg ranga, nizao je reči kao da ih veze, s dugim

9
 Knjigoteka

pauzama kolebljive tišine. Denoajer je znao pomalo nemački, po sećanju, zahvaljujući

vezama s rodbinom iz Berlina, i mogao je ponešto da nasluti. Kapetan je svaki čas
ponavljao reči „mir” i „prijatelji”. Jedan sused za stolom, komisioni trgovac, ponudio se
da bude prevodilac, preporučujući se kao neko ko živi od propagande.
– Kapetan moli Boga da sačuva mir između Nemačke i Francuske u nadi da će se
između dva naroda razvijati sve veće prijateljstvo.
Ustao je i drugi govornik, koji je s pomorcem sedeo za istim stolom. Bio je
najuvaženiji čovek među nemačkim putnicima, bogat industrijalac iz Diseldorfa, koji se
vraćao iz posete poslovnim prijateljima u Americi. Nikada ga nisu oslovljavali imenom.
Zvali su ga trgovački savetnik, a za svoje sunarodnike bio je Her Komercienrat, kao što
su njegovoj ženi dali titulu Frau Rat. „Gospođa savetnikovica”, mnogo mlađa od svog
uvaženog supruga, na samom početku putovanja beše privukla Denoajerovu pažnju.
Ona je pak napravila izuzetak u korist tog argentinskog mladića, odričući se svoje titule
od prvih reči koje behu razmenili. „Zovem se Berta”, rekla je umiljato, kao što bi se
vojvotkinja iz Versaja obratila nekom zgodnom poniznom slugi koji sedi kraj njenih
nogu. Muž se takođe pobunio čuvši da ga Denoajer oslovljava sa „savetnik”, kao njegovi
sunarodnici. „Prijatelji me zovu kapetan. Ja predvodim landšturm. 1” A izraz lica kojim je
propratio svoje reči otkrivao je setu neshvaćenog čoveka koji time omalovažava stečeni
ugled, razmišljajući samo o onom koji mu je uskraćen.
Dok je držao govor, Denoajer je proučavao njegovu malu glavu i snažan vrat,
pomalo nalik borilačkom psu. Zamišljao ga je s visokim i tesnim okovratnikom na
uniformi, preko čijih ivica kipi dvostruki nabor crvenog sala. Ufitiljeni i ulepljeni brkovi
delovali su agresivno. Glas mu je bio odsečan i suv, kao da otresa reči... Mora da bi
imperator tako držao svoje govorancije. I oponašajući ga instinktivno, ratoboran buržuj
savio je levu ruku, oslanjajući se šakom na dršku nevidljive sablje.
Uprkos njegovom zverskom stavu i zapovedničkom govoru, svi nemački slušaoci
glasno se nasmejaše na njegove prve reči, kao ljudi koji znaju da cene požrtvovanost Her
Komercienrata kada se udostoji da zabavi neki skup.
– Govori prilično simpatične stvari o Francuzima – naglasio je prevodilac tiho. –
Ali nimalo uvredljive.
Hulio beše naslutio ponešto od toga, pošto je čuo nekoliko puta ponovljenu reč
Francozen. Razumeo je otprilike šta govornik priča: „Francozen, velika deca, vesela,
šarmantna, neoprezna. Šta bi sve zajedno mogli da urade Nemci i oni kad bi samo
zaboravili na mržnju iz prošlosti!” Nemački slušaoci se više nisu smejali. Savetnik je
odustao od ironije, veličanstvene ironije, opterećujuće, preteške, ogromne kao brod.
Sada se okrenuo ozbiljnom delu svog govora, i čak je i sâm komisionar delovao ganuto.
– Gospodin kaže – nastavi – da želi da Francuska bude izuzetno velika i da se
jednoga dana zajedno dignemo protiv ostalih neprijatelja... protiv drugih!
Namigivao je osmehujući se zlurado, s istim smeškom razumevanja s prisutnima
na pomen misterioznog neprijatelja.
Kapetan savetnik na kraju podiže svoju čašu za Francusku. „Hoh!”, uzviknu, kao
da svojim rezervistima izdaje naredbu za pokret. Uzviknuo je tri puta i čitava nemačka
masa, podigavši se na noge, odgovori jednim „Hoh!”, nalik rikanju, a orkestar, smešten
ispred trpezarije, zasvira Marseljezu.
Denoajer se uzbudi. Podiđoše ga žmarci od oduševljenja. Oči mu se ovlažiše, i

1
Nem.: poslednja odbrana. (Prim. prev.)

10
 Knjigoteka

pošto popi gutljaj šampanjca, učini mu se da je progutao i nekoliko suza. Nosio je

francusko ime, imao francusku krv, a to što su radili ti gringosi – koji su mu više puta
izgledali komični i prosti – bilo je vredno svake pohvale. Da kajzerovi podanici slave
važan Dan Revolucije...! Činilo mu se da prisustvuje velikom istorijskom događaju.
– Vrlo dobro! – reče ostalim Južnoamerikancima koji su sedeli za susednim
stolovima. – Mora se priznati da su bili veoma ljubazni.
Zatim je, sa žarom svojih dvadeset sedam godina, ispred trpezarije napao
draguljara, prekorevši ga otvoreno zbog njegovog ćutanja. On je bio jedini francuski
građanin na brodu. Trebalo je da kaže makar četiri reči zahvalnosti. Slavlje se završilo
loše, njegovom krivicom.
– A zašto vi niste nešto rekli, kao sin Francuza? – upita ga ovaj.
– Ja sam državljanin Argentine – odgovori mu Hulio.
Onda se udalji od draguljara dok je ovaj, razmišljajući o tome „šta je trebalo da
kaže”, davao objašnjenja nekim ljudima oko sebe. Bilo je veoma opasno mešati se u
diplomatske stvari. Osim toga, on „nije imao nikakve instrukcije od svoje vlade”. I
nekoliko sati se osećao kao čovek kome je malo nedostajalo da odigra veliku istorijsku
ulogu.
Denoajer je ostatak večeri proveo u sobi za pušenje, privučen prisustvom
„gospođe savetnikovice”. Kapetan landšturma, držeći ogromnu cigaru ispod brkova,
igrao je poker sa sunarodnicima koji su ga pratili po redosledu časti i bogatstva. Njegova
partnerka je pored njega presedela dobar deo večeri, prisustvujući odlascima i
dolascima kelnera natovarenih kriglama, ne usuđujući se da se usprotivi tom
neograničenom ispijanju piva. Njena glavna briga bila je da sačuva prazno mesto pored
sebe za Denoajera. Smatrala ga je „najotmenijim” muškarcem na brodu, jer je uz svako
jelo pio šampanjac. Bio je srednjeg rasta, tamnoput, s jednom kraćom nogom – što je nju
primoravalo da svoje skriva ispod suknje – a čelo mu je podsećalo na trougao ispod dve
razdeljkom podeljene strane ravne, crne i sjajne kose, nalik lakiranoj metalnoj ploči.
Potpuno drugačiji muškarac od onih oko sebe. Osim toga, živeo je u Parizu, gradu koji
ona nikada nije posetila, uprkos mnogobrojnim putovanjima po obema hemisferama.
– Ah, Pariz! Pariz! – govorila bi razrogačujući oči i stiskajući usne da bi izrazila
divljenje dok je nasamo razgovarala sa Argentincem. – Kako bih volela tamo da odem!
I da bi on njoj pričao o Parizu, dozvoljavala je sebi da mu poverava izvesne tajne
o privlačnostima Berlina, ali sa sramežljivom skromnošću, unapred priznajući da na
svetu ima mnogo, još mnogo toga što bi želela da upozna.
Šetajući se sada oko Crkvice Pokajnice, Hulio se s izvesnom grižom savesti
prisećao supruge savetnika Erkmana. On, koji je putovao u Ameriku zbog jedne žene, da
bi sakupio novac i oženio se njome...! Ali odmah bi pronašao opravdanje za svoje
ponašanje. Niko neće saznati šta se dogodilo. Osim toga, on nije nikakav asketa, a Berta
Erkman bila je samo jedna privlačna prijateljica nasred okeana. Setivši se nje, zamišljao
je snažnu trkačku ždrebicu, suvonjavu, plavu i dugonogu. Bila je veoma moderna
Nemica, koja svojoj otadžbini nije nalazila drugu manu osim gojaznosti žena,
savladavajući u sebi tu nacionalnu opasnost svim mogućim načinima ishrane. Za nju je
hrana predstavljala mučenje, a defile krigli piva u sobi za pušenje tantalove muke.
Vitkost, koju je postigla i održavala snagom volje, još više su isticale njene grube cipele,
snažan skelet, jake vilice i krupni, zdravi i blistavi zubi, koji su verovatno prouzrokovali
Denoajerovo pakosno upoređivanje. „Mršava je, a uz to i ogromna”, pomislio je dok ju je
proučavao. Ali bi odmah potom priznao da je najprivlačnija žena na brodu; previše

11
 Knjigoteka

otmena za okean, minhenski elegantna, u haljinama neodređenih boja koje su podsećale

na persijsku umetnost i vinjete iz srednjovekovnih rukopisa. Muž se divio Bertinoj
eleganciji, potajno žaleći zbog svoje sterilnosti, kao da je veleizdajnik. Nemačka je
veličanstvena zbog plodnosti svojih žena. Kajzer je, sa svojim umetničkim hiperbolama,
smatrao da se prava nemačka lepota ogleda prvenstveno u visini od preko metar i
pedeset centimetara.
Kada je Denoajer ušao u sobu za pušenje da bi zauzeo mesto koje mu beše
sačuvala savetnica, na zelenom tapaciranom stolu njenog muža i njegovih bogatih
protivnika nalazio se špil karata. Her Rat je nastavio da razgovara sa svojim prijateljima,
dok su slušaoci vadili cigare iz usta kako bi zagroktali u znak odobravanja. Huliovo
prisustvo izazvalo je uobičajene ljubazne osmehe. To je Francuska došla da se pobratimi
s njima. Znali su da mu je otac Francuz i to je bilo dovoljno da ga prihvate kao da dolazi
pravo iz palate muzeja Orsej, kao predstavnik najviše diplomatije Republike. Iz sklonosti
ka prozelitizmu svi su ga odjednom smatrali neizmerno važnim.
– Mi – nastavi savetnik, gledajući netremice u Denoajera, kao da od njega očekuje
neku uzvišenu izjavu – želimo da živimo u prijateljskim odnosima s Francuskom.
Mladi Hulio klimnu glavom, da ne bi delovao nezainteresovano. Smatrao je da je
dobro da ljudi ne budu neprijatelji. Što se njega tiče, takvo prijateljstvo ostvarljivo je čim
požele. U tim trenucima, jedino što je njega zanimalo bilo je jedno koleno koje je tražilo
njegovo ispod stola, prenoseći mu toplu nežnost ispod dvostrukog svilenog stolnjaka.
– Ali Francuska se – nastavi industrijalac cmizdravim tonom – prema nama
ponaša grubo. Naš imperator joj već godinama pruža ruku s plemenitom odanošću, a
ona se pravi da je ne vidi... Priznaćete da to nije korektno.
Tada Denoajer pomisli da bi trebalo nešto da kaže, da govornik ne bi primetio
čime je zapravo zaokupljen.
– Možda ne činite dovoljno. Ako biste joj, pre svega, vratili ono što ste joj
oduzeli...
Nastade mûk preneraženosti, kao da se na brodu oglasila sirena za uzbunu.
Nekima koji su prinosili cigare ustima ruka ostade ukočena na dva prsta od usana, a oči
razrogačene. Ali tu je bio kapetan landšturma, da uobliči njihov nemi protest.
– Da vratimo! – reče kao da je promukao od iznenadne nabreklosti glasnih žica. –
Mi nemamo razloga da bilo šta vraćamo jer ništa nismo uzeli. Sve što imamo stekli smo
svojim junaštvom.
Skriveno koleno postade još nametljivije, kao da nežnim dodirom želi da podseti
mladića na razboritost.
– Nemojte govoriti takve stvari – prošaputa Berta. – Tako govore samo
korumpirani republikanci u Parizu. Jedan tako otmen mladić, koji je boravio u Berlinu i
ima rodbinu u Nemačkoj!
Ali pošto bi u Denoajeru na svaku izjavu izrečenu uz prizvuk oholosti planula
urođena agresivnost, on hladno reče:
– To je kao kad bih ja vama uzeo sat, a potom vam predložio da budemo prijatelji,
zaboravljajući šta se dogodilo. Čak i ako biste vi zaboravili, najpre bi trebalo da vam
vratim sat.
Savetnik Erkman je želeo da odgovori na više stvari odjednom, tako da poče da
zamuckuje, skačući s jedne misli na drugu: „Upoređivati ponovno osvajanje Alzasa s
krađom...! Nemačku zemlju...! Rasu... jezik... istoriju...”

12
 Knjigoteka

– Ali odakle vam to da je on nemački? – upita mladić ne gubeći prisebnost. – Kada

ste njih pitali za mišljenje...?
Savetnik se kolebao, ne znajući da li da nasrne na drznika ili da ga dotuče svojim
prezirom.
– Mladiću, vi ne znate šta govorite – reče naposletku s visine. – Vi ste Argentinac i
ne razumete se u stvari koje se tiču Evrope.
Ostali se složiše klimajući glavom, lišavajući ga najednom državljanstva koje mu
nedavno behu dodelili. Savetnik mu s vojničkom grubošću okrenu leđa i, dohvativši špil,
poče da deli karte. Partija se nastavi. Osetivši se odbačenim zbog tog prećutnog prezira,
Denoajer požele da prekine partiju. Međutim, skriveno koleno i dalje mu je savetovalo
da se smiri, a isto tako nevidljiva ruka potraži njegovu desnu, stiskajući je nežno. To je
bilo dovoljno da mu povrati mir. „Gospođa savetnikovica” je i dalje pažljivo pratila tok
igre. On je takođe posmatrao, a pakostan osmeh razvukao mu se s kraja na kraj usana,
dok se u sebi tešio rečima: „Kapetane, kapetane...! Ne znaš šta te čeka.”
Da je bio na kopnu, nikad više ne bi prišao tim ljudima; ali život na
prekookeanskom brodu, s neizbežnim susretanjima, primoravao je na zaborav.
Sutradan su ga savetnik i njegovi prijatelji potražili, ponašajući se preterano ljubazno
kako bi zaboravio na sve nesuglasice. Bio je „otmen” mladić; pripadao je bogatoj
porodici, a svi oni su u njegovoj zemlji imali prodavnice i druge poslove. Jedino o čemu
su strogo vodili računa bilo je da više ne pominju njegovo francusko poreklo. On je bio
Argentinac i svi su se listom zanimali za veličinu njegovog naroda i svih naroda Južne
Amerike, gde su imali poslovne prijatelje i preduzeća, ozbiljno komentarišući postupke i
reči njihovih političara, ističući da u Nemačkoj ne postoji niko ko se ne zanima za
njihovu budućnost, predviđajući im svima predstojeću slavu, nalik slavi Imperije, dokle
god budu pod uticajem Nemačke.
Uprkos svim tim laskavim rečima, Denoajer se više nije sa istom revnošću
pojavljivao na partijama pokera. Savetnica se povlačila u svoju kabinu ranije nego
obično. Što su se više približavali ekvatoru, to je nju obuzimala sve veća pospanost, tako
da je ostavljala svog muža s kartama u rukama. Hulija su pak obuzimale neke
neobjašnjive brige zbog kojih je mogao da se popne na palubu isključivo posle ponoći. S
predostrožnošću čoveka koji želi da bude viđen kako bi otklonio svaku sumnju, ulazio je
u sobu za pušenje govoreći glasno i sedajući pored supruga i njegovih prijatelja. Partija
se beše završila, a ispijanje piva i debele cigare iz Hamburga služile su za proslavu
pobednikovog uspeha. Bilo je to vreme nemačke ekspanzije, bliskosti među
muškarcima, pristojnih i masnih viceva, priča od kojih se crveni. Savetnik je svom
svojom veličinom predvodio vragolije svojih prijatelja, razboritih trgovaca iz
hanzeatskih luka, koji su dobijali velike kredite u Dojče banci ili nameštene tendere u
republikama oko reke La Plata. On je bio ratnik, kapetan, i kad god bi smehom, od koga
bi mu nabrekao snažan vrat, propratio neku laganu šalu, pomislio bi da se nalazi usred
vojnog logora okružen ratnim drugovima.
U čast Južnoamerikanaca, koji su, umorni od šetnje po palubi, ulazili da čuju šta
pričaju gringosi, naratori su na španski prevodili viceve i bezobrazne priče koje su
izvirale iz njegovog sećanja usled previše ispijenog piva. Hulio se divio lakoći s kojom su
se svi ti ljudi smejali. Dok su stranci ostajali ravnodušni, oni su se zacenjivali od smeha,
zavaljeni u svojim stolicama. A kad bi nemački slušaoci ostali hladni, narator bi pribegao
nepogrešivoj pomoći za ispravljanje svog neuspeha.
– Kajzeru su ispričali ovu priču, a kad ju je čuo, slatko se nasmejao.

13
 Knjigoteka

Nije više ništa morao da kaže. Svi se nasmejaše, „Ha-ha-ha!”, spontanim ali
kratkim grohotom; smeh s tri prekida, jer bi, da je trajao duže, mogao da se protumači
kao nedostatak poštovanja prema Njegovom veličanstvu.
Nadomak Evrope, talas vesti krenuo je u susret brodu. Radnici na bežičnom
telegrafu radili su neprekidno. Jedne noći, kada je Denoajer ušao u sobu za pušenje,
video je ugledne Nemce kako mašu, veseli. Nisu pili pivo: otvorili su boce nemačkog
penušca, a Frau „savetnikovica”, nesumnjivo oduševljena događajima, odustala je od
silaska u svoju kabinu. Kapetan Erkman, ugledavši mladog Argentinca, ponudi mu čašu
pića.
– Rat – reče oduševljeno – počinje rat...! Bilo je krajnje vreme!
Denoajer ga začuđeno pogleda. Rat...! Kakav je to rat...? Pročitao je, kao i svi
ostali, na oglasnoj tabli ispred trpezarije, radiogram koji je izveštavao da je austrijska
vlada upravo uputila ultimatum Srbiji, što u njemu ne beše izazvalo nikakvu emociju.
Nisu ga zanimali problemi Balkana. To su borbe vašljivih naroda, koji hoće da privuku
svetsku pažnju, skrećući je s ozbiljnijih poduhvata. Kako jedan takav događaj može da
zaokupi pažnju ratnički nastrojenog kapetana? Dva naroda će se na kraju sporazumeti.
Diplomatija valjda ponekad nečemu služi.
– Ne – navaljivao je pobesneli Nemac – to je rat, blagosloveni rat. Rusija će
podržati Srbiju, a mi ćemo pomoći našim saveznicima... Šta će učiniti Francuska...? Znate
li vi šta će učiniti Francuska?
Hulio slegnu ramenima mrzovoljno, kao da želi da ga ostave na miru.
– To je rat – nastavi savetnik – preventivan rat koji nam je bio potreban. Rusija se
prebrzo širi i priprema se protiv nas. Još četiri godine mira i završiće svoju stratešku
železnicu, a njene vojne snage, udružene sa savezničkim, vredeće koliko i naše. Sad je
pravo vreme da im se zada snažan udarac. Treba iskoristiti priliku... Rat! Preventivan
rat!
Cela njegova družina ćutke ga je slušala. Neki kao da nisu delili njegovo
oduševljenje. Rat...! Zamišljali su kako poslovi staju, bankrot poslovnih prijatelja,
obustavu bankarskih kredita... katastrofa, po njima pogubnija od ratnih krvoprolića. Ali
su, gunđajući i klimajući glavom, odobravali Erkmanov zapaljiv govor. On je bio Her Rat,
a pritom i oficir. Sigurno je upućen u sve tajne koje se tiču otadžbine, što je dovoljno da
u tišini nazdravljaju ratnim uspesima.
Mladić pomisli da su savetnik i njegovi obožavaoci pijani. – Vidite, kapetane –
reče pomirljivim tonom – to što vi govorite zvuči prilično nelogično. Kako jedan rat
može da odgovara industrijski razvijenoj Nemačkoj? Iz časa u čas uvećavaju joj se akcije:
svakog meseca osvaja neko novo tržište; svake godine joj se neopisivom brzinom
povećava trgovinski bilans. Pre šezdeset godina, za posadu na svojim malobrojnim
brodovima morala je da dovlači kočijaše iz Berlina, s policijskim dosijeom. Danas njene
trgovačke i ratne flote krstare po svim okeanima i nema luke gde nemačka trgovina ne
zauzima najznačajniji deo pristaništa. Trebalo bi samo tako da nastavi, i da se drži
podalje od ratnih okršaja. Još dvadeset godina mira, i Nemci bi bili gospodari svetske
trgovine, pobeđujući Englesku, svoju dojučerašnju gospodaricu, u borbi bez prolivanja
krvi. A sve će to da stave na kocku – kao oni koji čitavo svoje bogatstvo stavljaju na
jednu kartu – u borbi koja bi mogla da se završi nepovoljno po njih...
– Ne. To je rat – savetnik je nastavljao svoj žestok govor – preventivan rat!
Okruženi smo neprijateljima i tako više ne ide. Bolje je da jednom zauvek s tim
završimo. Ili oni ili mi! Nemačka se oseća jakom da se bori za prevlast u celom svetu.

14
 Knjigoteka

Moramo da stavimo tačku na rusku pretnju. A ako Francuska ne ostane mirna, tim gore
po nju...! A ako se još neko... neko usudi da se okrene protiv nas, teško njemu! Kada u
svoju radionicu unesem novu mašinu, to činim da bih je stavio u pogon, a ne da bi
mirovala. Mi imamo najbolju vojsku na svetu i treba je pokrenuti, da ne bi zarđala.
Potom dodade, uz gorku ironiju:
– Postavili su gvozdeni obruč oko nas da bi nas ugušili. Ali Nemačka ima snažne
grudi i dovoljno je da ih napnemo pa da steznik pukne. Moramo da se probudimo pre
nego što nas sputaju dok spavamo. Teško onima koji nam se suprotstave!
Denoajer oseti potrebu da odgovori na tu aroganciju. On nikada nije video
gvozdeni obruč na koji su se žalili Nemci. Narodi samo nisu želeli da mirno i ništa ne
preduzimajući gledaju kako neizmerno narastaju nemački apetiti. Jednostavno su se
pripremali za odbranu od takoreći sasvim izvesne agresije. Želeli su da sačuvaju
dostojanstvo, u stalnoj opasnosti od najsmelijih pretenzija.
– Zar nisu drugi narodi – upita – prinuđeni da se brane, dok vi predstavljate
opasnost po ceo svet?
Nevidljiva ruka potraži njegovu ispod stola, kao i prethodnih večeri, da ga
prizove razumu. Ali sada ga je stiskala jako, s autoritetom stečenim punim pravom.
– Ah, gospodine – prošaputa slatka Berta. – Da takve stvari govori jedan tako
otmen mladić, koji uz to ima...!
Nije mogla da nastavi, jer joj muž oduze reč. Više nisu bili u američkim vodama, i
savetnik je počeo da se izražava grubo, kao gazda kuće.
– Imao sam čast, mladiću – reče glumeći odsečnu diplomatsku hladnokrvnost –
da vam ukažem na to da ste vi samo Južnoamerikanac koji se ne razume u pitanja
Evrope.
Nije ga nazvao Indijancem, ali je Hulio u sebi čuo tu reč kao da ju je Nemac
izgovorio. Eh, da ga samo ta skrivena i nežna ruka nije pokorila emotivnim stiskanjem...!
Ali taj dodir ga je smirivao, i čak mu izmamio osmeh. „Hvala, kapetane!”, reče u sebi. „To
je najmanje što možeš da učiniš da se iskupiš.”
I na tome se završio njegov odnos sa savetnikom i njegovom grupom.
Kako su se približavali otadžbini, trgovce je polako napuštala snishodljiva želja
da udovolje, koja ih je držala na putovanju u Novi svet. Osim toga, imali su preča posla.
Telegrafska služba radila je neumorno. Kapetan broda je održavao sastanke u svojoj
kabini sa savetnikom, svojim najvažnijim zemljakom. Njegovi prijatelji tražili su
najskrovitija mesta za razgovore. Čak je i Berta počela da izbegava Denoajera. I dalje mu
se osmehivala iz daljine, ali su njeni osmesi više bili usmereni na sećanja nego na
aktuelan trenutak.
Između Lisabona i obala Engleske, Hulio je poslednji put razgovarao s njenim
mužem. Svakog jutra na oglasnoj tabli ispred trpezarije osvitala su uznemirujuća
obaveštenja prenošena radiografima. Imperija se naoružavala protiv svojih neprijatelja.
Bog će ih kazniti dopuštajući da ih snađu svakojake nesreće. Denoajer je zanemeo od
zaprepašćenja na poslednju vest. „Trista hiljada revolucionara opkoljava Pariz u ovom
trenutku. Prigradska naselja su zapaljena i gore. Zavladao je metež među stanovnicima.”
– Pa ovi Nemci su poludeli! – uzviknu mladić ispred radiograma, okružen grupom
znatiželjnika, podjednako začuđenih. – Izgubićemo i ovo malo razuma što nam je
ostalo... Kakvi su to revolucionari? Kakva revolucija može da bukne u Parizu ako ljudi u
vladi nisu reakcionari?

15
 Knjigoteka

Iza njega se začu neki grub i autoritativan glas, koji kao da je želeo da prekrati
dileme slušalaca. Bio je to glas Her savetnika.
– Mladiću, te vesti šalju glavne agencije iz Nemačke... A Nemačka nikad ne laže.
Nakon te izjave okrenu mu leđa i više se nisu videli.
Sledećeg jutra – poslednjeg dana putovanja – Denoajerov sobar probudi ga
usplahireno. „Her, popnite se na palubu: prelep prizor.” More beše prekriveno maglom,
ali su se kroz magličaste zavese nazirali obrisi nalik na ostrva s masivnim kulama i
zašiljenim minaretima. Ostrva su polako i veličanstveno plovila po uljanom moru s
turobnom bezvoljnošću. Hulio izbroja da ih ima čak osamnaest. Činilo se da su ispunili
ceo okean. Bila je to flota iz Lamanša koja je, po naređenju vlade, upravo napuštala obale
Engleske, ploveći s jednim jedinim ciljem: da pokaže svoju silu. Prvi put, videvši kroz
maglu defile drednotova, 2 koji su podsećali na jato preistorijskih morskih čudovišta,
Denoajer je stekao tačnu predstavu o britanskoj moći. Nemački brod se provlačio
između njih umanjen, ponizan, ubrzavajući. „Neko bi rekao”, pomisli mladić, „da ima
nečistu savest i da želi da izbegne opasnost.” U njegovoj blizini, neki putnik iz Južne
Amerike šalio se s jednim Nemcem. „Ako je rat između vas i njih već objavljen... Možda
ćemo postati ratni zarobljenici!”
Iza podneva uđoše u luku Sautempton. Fridrih Avgust požuri da što pre izađe
odande. Sve se odvijalo vrtoglavom brzinom. Teret je bio ogroman: teret putnika i
prtljaga. Dva krcata parobroda pristadoše uz prekookeanski brod. Lavina Nemaca s
kartom do Engleske nasrnu na palubu, s radošću onih koji su kročili na prijateljsko tle,
želeći da se što pre domognu Hamburga. Potom brod zaplovi kanalom brzinom
neuobičajenom za takva pristaništa.
Nagnuti preko palube, ljudi su komentarisali neobične susrete na tom morskom
bulevaru, koji su obično posećivali mirnodopski brodovi. Nekakav dim na horizontu
poticao je iz francuske flote u kojoj se nalazio predsednik Poenkare na povratku iz
Rusije. Uzbuna u Evropi beše prekinula njegovo putovanje. Potom videše još engleskih
brodova koji su patrolirali ispred obala kao besni psi čuvari. Dve oklopnjače iz Severne
Amerike raspoznavale su se po korpama na jarbolima. Zatim je punom parom u pravcu
Baltika prošao jedan ruski brod, beo i uglačan od korpi na jarbolima do vodene
površine. „Nije dobro!”, uzvikivali su putnici koji su dolazili iz Amerike. „Ovo nimalo nije
dobro! Izgleda da je ovoga puta stvar veoma ozbiljna.” I sa zebnjom su posmatrali
obližnje obale s jedne na drugu stranu. Izgledale su kao i obično, ali se iza njih verovatno
pripremala nova etapa istorije.
Prekookenaski brod trebalo je da stigne u Bulonj u ponoć i da sačeka jutro da bi
se svi putnici polako iskrcali. Međutim, stigao je u deset sati, bacio sidro daleko od
pristaništa i kapetan je naredio da se iskrcavanje obavi u roku od sat vremena. Zato je
bio ubrzao plovidbu, ne štedeći ugalj. Trebalo je što pre da se udalji i potraži utočište u
Hamburgu. Nečemu su morali da posluže radiografski aparati.
Pod svetlošću plavih svetiljki, koje su po moru razbacivale olovni sjaj, počelo je
prebacivanje putnika i prtljaga, kojima je Pariz bio krajnje odredište, sa prekookeanskog
broda na remorkere. „Brže! Brže!” Mornari su gurkali gospođe koje su gnjavile i
prebrojavale svoje kofere misleći da su neki izgubile. Posluga je bila natovarena decom,
koju je nosila kao pakete. U opštoj žurbi beše se izgubila preterana i udvorička

2
Engl.: dreadnought, britanski bojni brod koji je izvršio revolucio-naran uticaj na gradnju ratnih brodova
početkom 20. veka. (Prim. prev.)

16
 Knjigoteka

germanska ljubaznost. „Oni su kao lakeji”, pomisli Denoajer. „Veruju da je trenutak

pobede blizu i ne nalaze za shodno da se pretvaraju...”
Našao se na jednom remorkeru koji se ljuljao na morskim talasima, naspram
crnog i nepomičnog zida prekookeanskog broda, izbušenog svetlećim krugovima i sa
balkonima na palubi prepunim ljudi koji su se opraštali mašući maramicama. Hulio
prepozna Bertu, koja je mahala ali ga nije videla, ne znajući u kojem se remorkeru
nalazi, osećajući potrebu da izrazi zahvalnost za drage uspomene koje će se izgubiti u
misterijama mora i noći. „Zbogom, savetnikovice!”
Povećavala se razdaljina između prekookeanskog broda koji je odlazio i
remorkera koji su plovili ka ulazu u pristanište. Kao da je čekala taj trenutak
bezazlenosti, njen gromki glas odjeknu sa zadnje palube, propraćen gromoglasnim
smehom. „Doviđenja! Vidimo se uskoro u Parizu!” A orkestar, isti onaj orkestar koji
trinaest dana ranije beše zadivio Denoajera neočekivanom Marseljezom, zasvira ratni
marš iz vremena Fridriha Velikog, grenadirski marš propraćen trubama.
I nestade tako u senci, odmičući žurno i vapeći za skorom odmazdom, poslednji
nemački prekookeanski brod koji je pristao na obale Francuske.
To se dogodilo prethodne večeri. Još ne behu prošla ni dvadeset četiri sata, a
Denoajeru se već činilo da je to neki davni i prilično nestvaran događaj. Svojim mislima,
uvek sklonim protivrečnostima, nije učestvovao u opštoj panici. Savetnikova arogancija
sada mu je ličila na razmetljivu hrabrost buržuja proizvedenog u vojnika. Nespokojstvo
građana Pariza podsećalo je na nervno rastrojstvo naroda koji mirno živi i uznemiri se
čim nasluti opasnost po svoj opstanak. Toliko puta su pričali o skorašnjem ratu i rešenju
konflikta u poslednjem trenutku...! Osim toga, on nije želeo da dođe do rata, jer je rat
mogao da mu poremeti planove za budućnost, a svaki čovek smatra logičnim i
razumnim samo ono što njemu samom odgovara, zanemarujući stvarnost.
– Ne, neće biti rata – ponavljao je šetajući se po vrtu. – Ovi ljudi kao da su
poludeli. Kako može da izbije rat u današnje vreme?
I potisnuvši sumnje, koje bi ga ubrzo ponovo obuzele, pomisli na ono što ga je u
tom trenutku zanimalo, pa pogleda na sat. Pet sati. Ona bi trebalo da stigne svakog časa.
Učini mu se da ju je u daljini prepoznao u gospođi koja je prolazila kroz gvozdenu kapiju
iz Ulice Pasker. Izgledala mu je malo drugačije, ali pomisli da joj je izgled možda
izmenila letnja moda. Pre nego što se približila, shvatio je da se prevario. Ova nije bila
sama: s njom je bila još jedna žena. Možda su bile Engleskinje ili Amerikanke, od onih
koje slave kult romantike u znak sećanja na Mariju Antoanetu. Želele su da posete
Crkvicu Pokajnicu, drevnu grobnicu pogubljene kraljice. Hulio ih je gledao kako se penju
uz stepenice, prolazeći kroz unutrašnji vrt, u čijoj je zemlji bilo sahranjeno osam stotina
Švajcaraca poginulih u vojnoj ekspediciji 10. avgusta, s ostalim žrtvama revolucionarnog
bezumlja.
Obeshrabren i razočaran, nastavi šetnju... Tako neraspoloženom, učini mu se još
ružnijim spomenik koji je nakon burbonske restauracije krasio staro groblje Magdalene.
Vreme je prolazilo, a ona se nije pojavljivala. Kad god bi se okrenuo, s novom nadom bi
pogledao prema ulazu u vrt. I dogodilo se isto kao prilikom svih njihovih sastanaka.
Pojavila se iznebuha, kao da je pala s neba ili izronila iz zemlje kao utvara. Kašalj, tihi
šum koraka, a kada se okrenuo, Hulio se takoreći sudario s njom.
– Margarita! Ah, Margarita...!
Bila je to ona, ali ipak ju je jedva prepoznao. Osećao se prilično čudno videvši u
stvarnosti to lice o kojem je tri meseca maštao i koje je, idealizovano razdvojenošću,

17
 Knjigoteka

postajalo sve neopipljivije i neodređenije. Ali sumnja je bila kratkotrajna. Potom mu se

učini da vreme i prostor ne postoje, da on nije ni putovao i da je od njihovog poslednjeg
susreta prošlo samo nekoliko sati.
Margarita nasluti izlive nežnosti koji će uslediti nakon Huliovih uzvika, snažno
stiskanje ruku, možda i nešto više, te se ponašala hladno i uzdržano.
– Ne, ne ovde – reče blago ga odgurnuvši. – Otkud nam ideja da se ovde
sastanemo!
A onda sedoše na gvozdenu klupu, sakriveni razgranatim biljkama, ali ona
odmah potom ustade. Mogli bi da je vide prolaznici na bulevaru, samo ako pogledaju ka
vrtu. U to vreme većina njenih prijateljica ide u nabavku u obližnje velike prodavnice...
Potražiše sklonište na uglu spomenika, smeštajući se između njega i Ulice Maturin.
Denoajer postavi dve stolice uz leju zelenog rastinja, gde su, sedeći, bili nevidljivi za
prolaznike s druge strane gvozdene ograde. Ali ništa od osame. Na nekoliko koraka od
njih, gojazan kratkovid muškarac čitao je novine, grupa žena je ćaskala i plela. Jedna
riđokosa gospođa sa dva psa – susetka koja je sišla u vrt da prošeta svoje ljubimce –
prođe nekoliko puta pored zaljubljenog para, osmehujući se saučesnički.
– Kakva gnjavaža! – zacvile Margarita. – Šta nam bi da dođemo ovamo!
Posmatrali su jedno drugo pažljivo, kao da su želeli da utvrde kakve je tačno
promene vreme donelo.
– Put ti je još tamnija – reče ona. – Ličiš na mornara.
Huliju se ona učini još lepšom nego ranije, te uvide da su vredele sve
neprijatnosti koje beše doživeo na svom putovanju u Ameriku. Bila je viša od njega,
elegantno vitka i skladna. „Korak joj je kao muzika”, pomislio bi Denoajer kad bi se setio
njenog lika. I prvo što ga je zadivilo kad ju je ponovo video bio je lagani ritam, vragolast i
graciozan, kojim se kretala po vrtu tražeći novo mesto za sedenje. Nije imala pravilne
crte lica, ali je bila izazovno ljupka: pravo parisko lice. Sve što su mogli da smisle
majstori za žensko ulepšavanje ogledalo se u njoj, izloženoj najvećoj mogućoj pažnji.
Oduvek je živela za to. Tek se nekoliko meseci ranije donekle odrekla tog slatkog
egoizma, žrtvujući sastanke, čajanke i posete da bi Denoajeru posvetila popodnevne
sate. Elegantna i našminkana kao skupocena lutka, iznad svega težeći da postane
manekenka koja će gracioznim telom prikazivati najnovije modele modnih kreatora, na
kraju je počela da oseća iste brige i radosti kao ostale žene, izgrađujući unutrašnji život.
Središte tog novog života, koji je ostao skriven ispod njene nekadašnje frivolnosti, bio je
Denoajer. Kasnije, kada je pomislila da je konačno uspela da uredi svoj život –
zadovoljna elegantnom pojavom i tajnom ljubavnom srećom – jedna neočekivana
katastrofa, uplitanje njenog muža, na čije postojanje kao da beše zaboravila, preokrenu
naglavačke njenu nesvesnu sreću. Ona, koja je sebe smatrala središtem sveta i mislila da
se događaji odvijaju u skladu s njenim željama i nadama, doživela je surovo iznenađenje
s više čuđenja nego bola.
– A tebi, kako ja tebi izgledam? – nastavi Margarita. I da Hulio ne bi pogrešno
odgovorio, pogleda u svoju široku suknju, dodavši:
– Samo da ti kažem da se moda promenila. Više se ne nose suknje entravé. Sada
se nose ove kratke i lepršave.
Denoajer je sada morao da se bavi njenom odećom podjednako strastveno kao i
ona, komentarišući najnoviju modu i ujedno se diveći Margaritinoj lepoti.
– Jesi li stalno mislio na mene? – nastavi. – Nisi me nijednom prevario? Ni jedan

18
 Knjigoteka

jedini put...? Kaži mi iskreno: dobro znaš da ja osetim kad lažeš.

– Neprekidno sam mislio na tebe – odgovori on prinoseći ruku srcu, kao da se
zaklinje pred sudijom.
I to reče odlučno, samouvereno jer ga ni prilikom neverstava – na koje sad u
potpunosti beše zaboravio – nikad nisu napuštale misli o Margariti.
– Ali hajde da pričamo o tebi – dodade Hulio. – Šta si ti radila sve ovo vreme?
Beše privukao svoju stolicu bliže njenoj. Kolena su im se dodirivala. Uhvati je za
ruku, milujući je, zavlačeći jedan prst ispod njene rukavice. Taj prokleti vrt, u kojem ne
smeš da se prepustiš bliskosti nego još moraš i da šapućeš nakon tri meseca
razdvojenosti! Uprkos njihovoj uzdržanosti, gospodin koji je čitao novine podiže glavu i
pogleda ih ljutito preko naočara, kao da ga neka muva beše omela zujanjem... Da neko
može da dođe u javni park i priča ljubavne koještarije dok celoj Evropi preti katastrofa!
Margarita je, odgurujući previše smelu ruku, mirno pričala o svom životu tokom
poslednjih nekoliko meseci.
– Živela sam kako sam mogla, i mnogo sam se dosađivala. Znaš već da sam prešla
kod mame, a moja mama je starovremska gospođa, koja ne razume naše sklonosti. Išla
sam u pozorište s bratom, posećivala advokata da se raspitam kako napreduje moj
razvod i malo ga ubrzam... I to je sve.
– A tvoj muž?
– Hajde da ne pričamo o njemu, važi? Žao mi je sirotana. On je tako dobar... tako
korektan... Advokat mi tvrdi da pristaje na sve i da ne želi da stavlja prigovore. Kažu mi
da ne dolazi u Pariz, da živi u svojoj fabrici. Naša stara kuća je zatvorena. Ponekad
osetim grižu savesti kad pomislim kako sam se ružno ponela prema njemu.
– A ja? – upita Hulio povlačeći ruku.
– U pravu si – odgovori ona smešeći se. – Ti si život. Zvuči grubo, ali je ljudski.
Treba da živimo svoj život i da ne razmišljamo šta o tome drugi misle. Moramo biti
sebični da bismo bili srećni.
Oboje zaćutaše. Pominjanje muža prostruja između njih kao ledeni vetar. Hulio
prvi prekinu tišinu.
– I nisi išla na ples sve ovo vreme?
– Ne, kako sam mogla? Pa zamisli samo, gospođa usred razvoda...! Nisam išla ni
na jedan šik skup otkako si otišao. Želela sam da budem u žalosti zbog tvog odsustva.
Jednoga dana plesaćemo na porodičnom slavlju. Kakva strahota! Nedostajao si mi,
maestro.
Ponovo stisnuše šake jedno drugom i nasmešiše se. Pred očima su im prolazila
sećanja na nekoliko meseci ranije, kada je započela njihova ljubav, od pet do sedam po
podne, dok su plesali u hotelima na Jelisejskim poljima, koji su predstavljali neraskidiv
spoj tanga i šoljice čaja.
Činilo se da ona želi da se otrgne od tih sećanja podstaknuta upornom opsesijom
na koju beše zaboravila samo tokom prvih nekoliko trenutaka njihovog susreta.
– Ti svašta znaš, stoga mi reci: misliš li da će biti rata? Ljudi samo o tome pričaju!
Zar ne misliš da će se na kraju sve srediti?
Denoajer je podrža u optimizmu. Nije verovao da će izbiti rat. To je bila obična
besmislica.
– I ja to kažem. Nije ovo doba divljaka. Upoznala sam neke Nemce, šik i vrlo

19
 Knjigoteka

obrazovane osobe, koje sigurno razmišljaju kao mi. Jedan stari profesor koji se vraća u
otadžbinu juče je objašnjavao mami da ratovi više nisu mogući u naše doba napretka. Za
dva meseca jedva bi ostao poneki muškarac; za tri, svet više ne bi imao novca da nastavi
borbu. Ne sećam se kako je tačno rekao, ali sve je objasnio tako razumno da beše milina
slušati ga.
Ćutke je razmišljala, trudeći se da poveže ispremetana sećanja; ali uplašena od
napora koji je to iziskivalo, dodade više za sebe:
– Samo zamisli rat. Kakva strahota! Društveni život paralisan. Više ne bi bilo
skupova, doterivanja, pozorišta. Verovatno ne bi bilo ni mode. Sve žene u crnini. Možeš
li to da zamisliš...? A Pariz pust... Izgledao mi je tako lep danas kad sam dolazila da se
sastanem s tobom...! Ne, to je nemoguće. Zamisli, idućeg meseca idemo u Viši: mami su
potrebne termalne vode; a potom u Bijaric. Posle toga ću ići u jedan dvorac na Loari.
Osim toga, tu je i ovo naše, moj razvod, naše venčanje, koje bi moglo da se upriliči iduće
godine... A sve bi to mogao da poremeti i prekine rat...! Ne, nemoguće. To su ideje moga
brata i ostalih poput njega, koji zamišljaju da od Nemačke preti opasnost. Uverena sam
da je i moj muž, koji voli da se bavi samo ozbiljnim i teškim temama, jedan od onih koji
veruju da se rat bliži i još se pripremaju da ga vode. Kakva glupost! Složićeš se sa mnom
da je glupost. Potrebno mi je da mi to kažeš.
I umirena potvrdama svog ljubavnika, promeni temu. Mogućnost novog braka
koju je pomenula podseti je na cilj putovanja koje Denoajer beše obavio. Nisu imali
vremena ni da se dopisuju tokom tako kratke razdvojenosti.
– Jesi li nabavio novac? Od radosti što te vidim zaboravila sam toliko toga...
On poče da priča zauzimajući stav čoveka koji je stručnjak za poslove. Doneo je
manje nego što je očekivao. Svoju zemlju je zatekao u jednoj od uobičajenih kriza. Ali
uprkos tome, uspeo je da skupi četiristo hiljada franaka. U torbi je imao ček u toj
vrednosti. Kasnije će mu poslati još. Jedan gospodin sa sela, neki dalji rođak, vodi računa
o njegovim poslovima. Margarita je delovala zadovoljno. Ona takođe beše zauzela stav
ozbiljne i važne žene, uprkos svojoj trezvenosti.
– Novac je novac – reče značajno – bez njega nema sigurne budućnosti. S tvojih
četiristo hiljada i onim što ja imam možemo da nastavimo započeto... Samo da znaš da
moj muž želi da mi vrati miraz. Tako je rekao mom bratu. Ali zbog svojih poslova i
fabrike nije u mogućnosti da mi ga vrati brzo kako bi želeo. Žao mi je sirotana... Toliko je
častan i pošten u svemu. Da samo nije tako prost!
Margarita se ponovo pokaja zbog tih spontanih i naknadnih hvalospeva koji su
unosili hladnoću u njihov ljubavni susret. Huliju kao da zasmeta što to čuje. I ona
ponovo promeni temu razgovora.
– A kako su tvoji? Jesi li ih video?
Denoajer je bio u kući svojih roditelja pre nego što je krenuo u Crkvicu Pokajnicu.
Krišom se uvukao u veliku zgradu u Ulici Viktora Igoa. Popeo se na prvi sprat
stepeništem za poslugu, kao dobavljač. Potom se ušunjao u kuhinju kao vojnik ljubavnik
jedne od služavki. Tu beše došla majka da ga zagrli, sirota donja Luisa, plakala je,
obasipala ga mahnitim poljupcima, kao da je mislila da će ga zauvek izgubiti. Zatim se
pojavila Luisita, koju su zvali Ćića i koja ga je uvek gledala sa znatiželjnim simpatijama,
kao da je želela da sazna sve o tom nevaljalom i voljenom bratu koji čestite žene skreće s
puta vrline i živi nerazborito. A onda je Denoajer doživeo veliko iznenađenje, videvši da
u kuhinju, poput veličanstvene glumice, plemenite majke tragedije, ulazi njegova tetka
Elena, udata za Nemca, koja je živela u Berlinu okružena mnogobrojnom decom.

20
 Knjigoteka

– U Parizu je već mesec dana. Neko vreme će provesti u našem zamku. A izgleda
da je ovde i njen najstariji sin, moj brat „mudrac”, koga godinama nisam video.
Susret im se svaki čas prekidao iz straha. „Otac ti je kod kuće, budi oprezan”,
govorila bi mu majka kad god bi podigao glas. A njegova tetka Elena prišla bi vratima
dramatičnim korakom, poput neke heroine čvrsto rešene da izudara tiranina ako pređe
prag njene sobe. Cela porodica i dalje je bila podvrgnuta strogom autoritetu don Marsela
Denoajera.
– Ah, taj starac! – uzviknu Hulio, misleći na svog oca. – Nek poživi sto godina, ali
kako nas samo sve kinji!
Njegova majka, koja nije odvajala pogled od njega, morala je da ubrza kraj
susreta, uplašena nekim zvucima. „Idi; može da nas zatekne, što ne bi bilo nimalo
prijatno.” I pobegao je iz roditeljskog doma praćen suzama dve gospođe i zadivljenim
pogledima Ćiće, koja se istovremeno i stidela i divila bratu koji je među njenim
prijateljicama izazivao sablazan i oduševljenje.
Margarita je takođe pričala o gospodinu Denoajeru. Užasan starac, staromodan
čovek s kojim nikada neće uspeti da pronađu zajednički jezik.
Oboje su sedeli ćuteći, gledajući se netremice. Već behu rekli jedno drugom ono
najvažnije, sve što se ticalo njihove budućnosti. Ali ono neposrednije ostalo je duboko u
njima i kao da im se pomaljalo iz očiju, stidljivo i kolebljivo, čekajući da bude izrečeno.
Nisu se usuđivali da razgovaraju kao ljubavnici. Oko njih je bilo sve više svedoka.
Gospođa sa psima i riđom kosom sve češće je prolazila, skraćujući krugove oko skvera
da bi im se saučesnički osmehivala. Onaj što je čitao novine sada je imao suseda na klupi
s kojim je komentarisao mogućnost izbijanja rata; Vrt se pretvarao u prometnu ulicu.
Modiskinje, izašle iz radionica, i gospođe na povratku iz kupovine šetale su se osvajajući
teren. Malo šetalište bilo je sve posećenija prečica, i svi prolaznici usput su znatiželjno
pogledavali prema elegantnoj gospođi i njenom pratiocu, koji su sedeli zaklonjeni
gustim rastinjem, skupljeni i prividno opušteni kao oni koji žele da se sakriju, glumeći
pritom bezbrižnost.
– Kakva gnjavaža! – zacvile Margarita. – Uhvatiće nas.
Neka devojka se zagleda u nju, i njoj se učini da je to radnica kod jednog čuvenog
kreatora. Osim toga, u vrt su mogle da navrate i neke njene poznanice koje sat vremena
ranije beše srela u masi što se okuplja oko obližnjih velikih trgovina.
– Hajdemo – nastavi. – Zamisli da nas vide zajedno! Pomisli samo šta bi pričali... I
to baš sada, kad su nas ljudi takoreći zaboravili.
Denoajer se usprotivi zlovoljno. Da odu...? Pariz je mali za njih Margaritinom
krivicom, jer odbija da odu na jedino mesto gde bi bili zaštićeni od svih iznenađenja. Na
nekom drugom šetalištu, u restoranu, tu gde su sad, svuda postoji ista opasnost da ih
prepoznaju. Ona je pristajala da se sastaju isključivo na javnim mestima, a u isto vreme
se plašila ljudske radoznalosti. Kad bi Margarita samo htela da odu u njegov atelje,
prepun lepih sećanja...!
– Ne; u tvoju kuću neću – odvrati ona brzo. – Ne mogu da zaboravim onaj dan kad
sam poslednji put bila tamo.
Ali Hulio je navaljivao, naslućujući u njenom kategoričnom odbijanju prvi
nagoveštaj popuštanja. Gde bi im bilo bolje? Osim toga, zar se neće venčati čim to bude
moguće?
– Kažem ti da neću – ponovi ona. – Ko zna da li me muž uhodi. Koliko bi se samo

21
 Knjigoteka

moj razvod zakomplikovao kada bi nas neko zatekao u tvojoj kući!

Sada on poče da iznosi hvalospeve o njenom mužu, trudeći se iz petnih žila da
dokaže da je uhođenje nespojivo s njegovom naravi. Inženjer beše prihvatio činjenice,
smatrajući ih nepopravljivim, i u tom trenutku je razmišljao samo o tome kako da
preuredi svoj život.
– Ne, bolje da se rastanemo – nastavi ona. – Videćemo se sutra. Ti ćeš pronaći
neko skrovitije mesto. Seti se da ti za sve pronađeš rešenje.
On je želeo hitno rešenje. Ustali su sa stolica i krenuli polako ka Ulici Maturin.
Hulio je govorio drhtavim i ubedljivim glasom. Ne sutra, sada. Treba samo da pozovu
auto za iznajmljivanje; nekoliko minuta vožnje, a zatim izdvojenost, tajanstvenost,
povratak u slatku prošlost, prisnost u onom ateljeu u kojem su proveli najlepše sate.
Poverovaće da nije prošlo nimalo vremena, da je to i dalje jedan od njihovih prvih
sastanaka.
– Ne – reče ona klonulim glasom, tražeči snagu da se poslednji put odupre. –
Uostalom, tamo će biti tvoj sekretar, onaj Španac koji je stalno s tobom. Kako bih se
osramotila da se sretnem s njim!
Hulio se nasmeja... Arhensola! Zar je smetnja taj drugar koji zna celu njegovu
prošlost? Ako bi ga zatekli u kući, on bi odmah otišao. Koliko ga je samo puta naterao da
ode da ne bi smetao. Toliko je diskretan da je u stanju da predoseti događaje. Sigurno je
već otišao, naslutivši skorašnju posetu koja nije mogla biti logičnija. I sad baza ulicama
tražeći novosti.
Margarita zaćuta, kao da priznaje da je pobeđena jer je iscrpila sve izgovore.
Denoajer takođe zaćuta, prihvatajući sa zadovoljstvom njeno ćutanje. Behu napustili vrt
i ona je gledala oko sebe unezvereno, uplašena što se nalazi nasred ulice, tražeći
sklonište sa svojim ljubavnikom. Odjednom pred sobom ugleda vrata crvenog
automobila koja beše otvorio njen partner.
– Uđi – naredi Hulio.
I ona brzo uđe, želeći da se što pre sakrije. Vozilo pojuri. Margarita odmah spusti
zavesicu na prozoru pored svog sedišta. Ali pre nego što je to uradila i mogla da okrene
glavu, na potiljku oseti žudna usta koja su je ljubila.
– Ne, ne ovde – reče molećivo. – Moramo da se uozbiljimo.
I dok je on, oglušujući se o njene opomene, nastavljao sa strastvenim nasrtajima,
ponovo se začu Margaritin glas, nadjačavajući buku stare gvožđurije koju je ispuštao
automobil penjući se na pločnik.
– Da li zaista misliš da neće biti rata? Misliš da ćemo moći da se venčamo? Kaži
mi ponovo. Potrebno mi je da me umiriš... Želim to da čujem iz tvojih usta.

22
 Knjigoteka

2.

Kentaur Madarijaga

Godine 1870, Marselo Denoajer imao je devetnaest godina. Rodio se u predgrađu

Pariza. Bio je jedinac, a njegov otac, baveći se sitnim poslovima u građevinarstvu,
izdržavao je porodicu u skromnom blagostanju. Zidar je želeo da mu sin postane
arhitekta i Marselo je krenuo na pripremnu nastavu kad mu je otac iznenada umro,
ostavivši svoje poslove nedovršenim. Za nekoliko meseci, on i njegova majka upali su u
velike nevolje, shvativši da moraju da se odreknu svih građanskih udobnosti i da žive
kao radnici.
Kada je sa četrnaest godina morao da odluči čime će se baviti, opredelio se za
vajarstvo. To je bilo umetničko zanimanje, usklađeno s Marselovim sklonostima
probuđenim školovanjem, koje je morao naglo da prekine. Majka se povukla na selo,
našavši utočište kod nekih rođaka. On je u vajarstvu brzo napredovao, pomažući svom
učitelju u svim važnim poslovima koje je obavljao u provincijama. Prve vesti o ratu s
Pruskom zatekle su ga u Marselju, gde je radio na dekorisanju jednog pozorišta.
Marselo je bio neprijatelj imperije, kao i svi mladi ljudi njegove generacije. Osim
toga, bio je pod uticajem starih radnika koji su se borili za Republiku četrdeset osme i
sačuvali živo sećanje na državni udar drugog decembra. Jednoga dana, na ulicama
Marselja video je demonstracije naroda u borbi za mir, koje su bile podjednako važne
kao protest protiv vlade. Povorku su sačinjavali stari republikanci u bespoštednoj borbi
protiv cara, saborci tek oformljene Internacionale i veliki broj Španaca i Italijana
izbeglih iz svojih zemalja zbog nedavnih pobuna. Jedan kosmat i sušičav student nosio je
zastavu. „Mi želimo mir; mir koji ujedinjuje sve ljude”, uzvikivali su demonstranti. Ali na
Zemlji, za najplemenitije namere retko ko ima sluha i sudbina se uvek pobrine da ih
izvrne i usmeri u drugom pravcu. Samo što su prijatelji mira ušli u Kanebijer sa svojom
himnom i zastavama, naleteli su na rat i bili prinuđeni da se bore golim rukama i
motkama. Prethodnog dana, nekoliko bataljona francuskih vojnika iz Alžira iskrcalo se
kao pojačanje vojsci na granici, i ti veterani, naviknuti na kolonijalni život, okrutan kada
su u pitanju nemiri, osetili su se pozvanim da se umešaju u demonstracije, jedni s
bajonetima, a drugi s razvezanim opasačima. „Živeo rat!” I kiša bičeva i udaraca zasu
izvikivače. Marselo je video kako se bezazlen student, koji je pozivao na mir sa
svetačkom ozbiljnošću, valja po zemlji obmotan svojom zastavom dok se zuavi 3
zabavljaju šutirajući ga nogama. Ne zna šta je dalje bilo, jer su ga sustigli bezbrojni
udarci remenjem, lakši ubod noža u rame, tako da je morao da beži zajedno sa ostalima.
Toga dana se prvi put otkrio njegov čvrst i ponosit karakter. Bio je do te mere
razdražen protivrečnostima da se odlučio za krajnje rešenje. Sećanje na primljene
udarce toliko ga je razbesnelo da je osvetu smatrao neizbežnom. „Dole rat!” A pošto više
nije mogao da protestuje na drugačiji način, napustiće zemlju. Borba će biti duga i

3
Francuski vojnici u Alžiru. (Prim. prev.)

23
 Knjigoteka

žestoka, po mišljenju neprijatelja imperije. Regrutovaće ga za nekoliko meseci. Neka

imperator vodi svoje poslove kako misli da je najbolje. Denoajer se odriče časti da mu
služi. Malo se kolebao pomislivši na svoju majku. Ali njeni rođaci sa sela neće je
napustiti, a on mora mnogo da radi da bi joj slao novac. Ko zna, možda ga na drugoj
strani okeana čeka bogatstvo! Zbogom, Francusko!
Zahvaljujući njegovoj ušteđevini, jedan lučki radnik ponudio mu je da se bez
dokumenata ukrca na jedan od tri broda. Jedan je išao za Egipat, drugi za Australiju, a
treći za Montevideo i Buenos Ajres; koji mu se čini najbolji? Denoajer je, sećajući se
onoga što je pročitao u knjigama, poželeo da se opredeli prema vetru i krene u pravcu
koji on odredi, kao što su to činili mnogi junaci iz romana. Ali toga dana vetar je duvao s
mora, prodirući duboko u Francusku. Takođe je poželeo da baci novčić i tako odredi
svoju sudbinu. Na kraju se opredelio za brod koji je prvi kretao. Tek kada se sa svojim
bednim prtljagom obreo na palubi broda koji se spremao da isplovi, poželeo je da sazna
kuda je krenuo. „Ka reci La Plata...” Te reči je prihvatio fatalistički. „Ide prema Južnoj
Americi!” Nije mu bila odbojna ta zemlja. Poznavao ju je iz nekih putopisnih časopisa sa
ilustracijama na kojima su se videla krda slobodnih konja, nagi Indiosi okićeni
peruškama, maljavi gaučosi koji iznad glava zamahuju lasom i kaiševima s kuglicama.
Milioner Denoajer uvek se rado sećao svog putovanja u Ameriku: četrdeset tri
dana plovidbe u malom i trošnom brodu, koji je škripao kao staro gvožđe, cvileo kroz
sve pukotine na najmanji udar mora i četiri puta se zaustavio da odmori mašinu,
prepuštajući se milosti talasa i struja. U Montevideu je saznao za sve nedaće koje behu
snašle njegovu otadžbinu, kao i da Imperija više ne postoji. Oseti stid saznavši da narod
sam upravlja sobom, braneći se uporno iza zidina Pariza. A on je pobegao! Nekoliko
meseci kasnije, događaji u Komuni utešiše ga po pitanju njegovog bekstva. Da je ostao
tamo, ogorčenost zbog nacionalne tragedije, njegovi pobratimski odnosi, okruženje u
kojem je živeo, sve bi ga navodilo na pobunu. U to vreme već bi bio streljan ili bi živeo u
kolonijalnom garnizonu, kao mnogi njegovi stari drugovi. Pohvali sebe zbog svoje
odluke i prestade da razmišlja o nevoljama svoje otadžbine. Potreba da se izbori za
opstanak u stranoj zemlji, čiji jezik već beše počeo da uči, navela ga je da se bavi
isključivo samim sobom. Uzbudljiv i pustolovan život novog naroda privukao ga je
uprkos najrazličitijim poslovima i najbesmislenijim improvizacijama. Osećao se
snažnim, tako neustrašivim i punim samopouzdanja kakvo u svom nekadašnjem svetu
nikada nije osećao. „Sposoban sam za sve”, razmišljao je, „samo ako mi daju dovoljno
vremena da se uvežbam.” Čak je bio i vojnik – on, koji je pobegao iz svoje zemlje da se ne
bi latio puške – i zadobio ranu u jednoj od mnogih borbi između „belih” i „obojenih” na
Istočnoj obali.
U Buenos Ajresu ponovo je radio kao vajar. Grad se polako menjao, rušeći okvire
velikog sela. Denoajer se nekoliko godina bavio ukrašavanjem salona i fasada. Bio je to
naporan posao, ustaljen i unosan. Ali jednoga dana osetio je umor od te spore zarade,
koja je na duži rok mogla da mu donese samo osrednje bogatstvo. On je otišao u Novi
svet da bi se obogatio kao toliki drugi. I sa dvadeset sedam godina ponovo se bacio u
avanturu, bežeći iz gradova i želeći da iz utrobe netaknute prirode izvuče novac.
Pokušao je da uzgaja kulture u šumovitim predelima na severu, ali su mu skakavci za
nekoliko sati sravnili sve sa zemljom. Bio je trgovac stokom i samo s još dvojicom
najamnika gonio krda mladih bikova i mula, prelazeći u Čile ili Boliviju preko snežnih
pustara Anda. Zbog takvog života izgubio je predstavu o vremenu i prostoru, putujući
mesecima beskrajnim ravnicama. I taman kad bi mu se učinilo da mu je bogatstvo
nadomak ruku, odjednom bi sve izgubio zbog pogrešnog proračuna. Posle jedne od

24
 Knjigoteka

takvih propasti i obeshrabrenja, kad mu je već bilo trideset godina, stupio je u službu
kod bogatog veleposednika stoke, Hulija Madarijage.
Tog seoskog milionera upoznao je dok je kupovao stoku. On je bio Španac koji je
kao mlad došao u tu zemlju, prilagođavajući se rado njenim običajima i živeći kao gaučo,
pošto je kupio ogromne posede. U stvari, nazvali su ga Galicijac Madarijaga, zbog
njegovog porekla, iako je rođen u Kastilji. Seljani su mu ispred prezimena stavili titulu iz
poštovanja, važniju od imena, nazivajući ga don Madarijaga.
– Druže – reče on jednoga dana Denoajeru, raspoložen, što kod njega beše
retkost – u velikoj ste stisci. Nedostatak novca može izdaleka da se namiriše. Zašto i
dalje živite kao pseto? Poslušajte me, žabaru, i ostanite ovde. Ja već zalazim u godine i
treba mi neko da me odmeni.
Pošto je Francuz sklopio dogovor s Madarijagom, vlasnici obližnjih imanja, koji
su živeli dvadeset ili dvadeset pet kilometara od velikog stočnog poseda, zaustavljali su
na putu novog službenika, proričući mu svakojake nezgode.
– Nećete dugo izdržati. Don Madarijagu niko ne podnosi. Izgubili smo računicu
po pitanju njegovih službenika. Tog čoveka treba ubiti ili napustiti. Brzo ćete vi otići.
Denoajer se ubrzo uverio da ima neke istine u tim ogovaranjima. Madarijaga je
imao nepodnošljivu narav; ali pošto je osećao izvesne simpatije prema Francuzu, trudio
se da ga ne nervira svojom razdražljivošću.
– Ovaj žabar zlata vredi – govorio je, kao da želi da potkrepi svoje oduševljenje. –
Volim ga jer je vrlo ozbiljan... Meni se takvi ljudi sviđaju.
Ni sâm Denoajer nije bio sasvim siguran u čemu se sastoji ta ozbiljnost kojoj se
njegov gazda toliko divio, ali je potajno osećao ponos videvši kako je on prema svima
grub, čak i prema svojoj porodici, dok bi mu u razgovoru s njim glas postajao očinski
strog.
Porodicu su sačinjavali njegova supruga misiá 4 Petrona, koju je on zvao čina, 5 i
dve ćerke, već odrasle žene, koje behu završile školu u Buenos Ajresu, ali su se po
povratku kući ponovo pomalo poseljačile. Madarijagino bogatstvo bilo je ogromno.
Živeo je na selu otkako je stigao u Ameriku, kad belci nisu smeli da se nastanjuju van
naseljenih mesta iz straha od neustrašivih domorodaca. Prvi novac zaradio je kao hrabri
trgovac, prevozeći robu zaprežnim kolima od bunkera do bunkera. Ubijao je domoroce,
oni su njega dva puta ranili, živeo je neko vreme kao zarobljenik i na kraju se sprijateljio
s jednim poglavicom. Od zarade je kupio zemlju, mnogo zemlje, koju niko nije želeo zbog
neizvesnosti i rizika, i posvetio se uzgajanju mladih bikova koje je morao da brani
puškom od razbojnika na pašnjacima. Kasnije se oženio svojom ženskinjom, mladom
meleskinjom koja je hodala bosonoga, ali je dobila nekoliko njiva od svojih roditelja.
Živeli su u gotovo divljem siromaštvu na svojoj zemlji koju su celu mogli da obiđu za
nekoliko dana hoda. Kasnije, kada je vlada proterala domoroce prema granici i počela da
prodaje zemljište bez vlasnika – smatrajući požrtvovanim patriotama sve koji su želeli
da ga kupe – Madarijaga je nastavio da kupuje i kupuje po bagatelnoj ceni i sa dugim
rokom otplate. Kupovanje zemlje i uzgoj stoke bili su njegova životna misija. Ponekad,
kad bi u s Denoajerom jahao terajući konja u galop preko svojih nepreglednih polja, nije
mogao da sakrije ponos.
– Vidiš, žabaru. Čuo sam da tamo negde iznad tvoje zemlje postoje države

4
Šp.: gospođa. (Prim. Prev.)
5
Šp.: žena, devojka (u daljem tekstu ženskinja). (Prim. prev.)

25
 Knjigoteka

veličine mojih poseda. Je li tako?

Francuz je odobravao... Madarijagini posedi bili su veći od mnogih kneževina. To
je veleposednika oduševljavalo.
– Onda ne bi bilo neobično kad bi me jednoga dana proglasili za kralja. Zamisli,
žabaru. Don Madarijaga Prvi! Šteta samo što bih bio i poslednji, jer ženskinja ne želi da
mi rodi sina... Krava mlitava.
Glas o beskrajnim prostranstvima njegovih poseda i stočnom bogatstvu pročuo
se čak u Buenos Ajresu. Svi su znali Madarijagu po imenu, ali ga je malo njih videlo. Kada
bi odlazio u prestonicu, nije privlačio pažnju svojom sirovom spoljašnošću, u
pantalonama u kojima je izlazio i u polje, s pončom ogrnutim poput širokog šala, ispod
kojeg su upadljivo virili krajevi kravate, ukras na koji bi ga ćerke s teškom mukom
naterale, uzalud ga udešavajući s mnogo ljubavi kako bi bar donekle sačuvao izvesnu
pristojnost.
Jednoga dana ušao je u prodavnicu najbogatijeg trgovca u prestonici.
– Gospodine, znam da su vam za Evropu potrebni junci, pa sam došao da vam
prodam nekoliko mladih grla.
Trgovac pogleda s visine bednog gauča. Mogao je da se pogađa s jednim od
njegovih radnika; on ne gubi vreme na takve tričarije. Ali ugledavši zajedljiv smešak na
licu seljaka, oseti znatiželju.
– A koliko to junadi imate za prodaju, dobri čoveče?
– Nekih trideset hiljada, gospodine.
Više nije morao ništa da pita. Ustade od stola i ponudi mu stolicu ljubazno.
– Vi ne možete biti niko drugi do gospodin Madarijaga.
– Na usluzi Bogu i vama.
To je bio najveličanstveniji trenutak u njegovom životu. Ispred kancelarije
upravnika banke, činovnici mu prezrivo ponudiše da sedne, sumnjajući da će se osoba
koja se nalazila s druge strane vrata udostojiti da ga primi. Ali čim je unutra odjeknulo
njegovo ime, sâm upravnik potrča da mu otvori vrata. A siroti službenik ostade u čudu
čuvši kako mu gaučo govori u znak pozdrava: „Došao sam da mi date trista hiljada
pezeta. Imam mnogo novca, i hteo bih da kupim parčence zemlje da bih ga uvećao.”
Svojom neobičnom i protivrečnom prirodom tlačio je stanovnike svojih poseda
surovom i dobroćudnom tiranijom. Ne bi mogla da prođe imanjem nijedna skitnica a da
je on grubo ne prihvati nakon samo nekoliko izgovorenih reči.
„Mani se priča, prijatelju”, viknuo bi kao da će da ga udari. – U hladovini ima
jedno zaklano goveče. Odseci i pojedi šta želiš, pa se okrepi da bi mogao da nastaviš
putovanje... Samo bez mnogo priča!
I okrenuo bi mu leđa pošto bi mu dao nešto pezosa.
Jednoga dana, pojavio se sav besan jer je neki radnik neverovatno sporo
zakucavao gvozdenu ogradu za stubove. Svi ga potkradaju! Sledećeg dana je s
dobroćudnim smeškom pričao o značajnoj sumi koju će morati da plati jer je sa svojom
firmom poslužio kao garant svom poznaniku koji je bankrotirao: „Jadnik! Gore je prošao
nego ja!”
Kad je jednom na putu naišao na kostur tek oglodane ovce, pomahnitao je od
besa. Nije to bilo zbog mesa. „Glad ne poznaje zakone, a meso je stvorio Bog da bi ga
ljudi jeli.” Ali da su barem ostavili kožu!” I komentarisao bi takvo zlo ponavljajući

26
 Knjigoteka

neprekidno: „Nemaju ljudi vere i ne pridržavaju se dobrih običaja”. Drugom prilikom,

pljačkaši su odneli meso od tri krave, ostavivši kožu na videlu; a veleposednik je govorio
smešeći se: „Takve ljude volim: kad su časni i ne čine zlo”.
Njegova snaga neumornog kentaura mnogo mu je pomogla u poslovima
naseljavanja zemlje. Bio je hirovit, nasilan i izuzetno sposoban za vođstvo, kao što su
njegovi zemljaci nekoliko vekova ranije, osvajajući Novi svet, pročistili domorodačku
krv. Osećao je istu naklonost kao španski osvajači prema obojenoj koži, kosim očima i
čekinjastoj kosi. Kad bi ga Denoajer video da tera konja u galop prema obližnjem ranču
pod kojekakvim izgovorima, pomislio bi: „Ide da pronađe novog najamnika da mu
obrađuje zemlju sledećih petnaest godina.”
Radnici sa imanja komentarisali su fizičku sličnost nekih mladića koji su radili
isto što i drugi, od rane zore terajući konje u galop kako bi obavili razne poslove oko
napasanja stoke. Njihovo poreklo je bilo predmet neumesnih komentara. Nadzornik
Seledonio, melez od trideset godina, koga su uglavnom prezirali zbog sirove i pohlepne
prirode, takođe je donekle ličio na svog gazdu.
Skoro svake godine iznebuha bi se pojavila neka žena iz dalekih krajeva, neka
prljava i ružna ženskinja s napadnim ogrlicama, vodeći za ruku meleščića strastvenih
očiju. Tražila bi da nasamo razgovara s vlasnikom; a kada bi se našla pred njim,
podsetila bi ga na njegovo putovanje deset ili dvanaest godina ranije, kada je kupovao
parče zemlje s grlima.
– Sećate li se, gazda, da ste noć proveli na mom ranču jer je reka nadolazila?
Gazda se ničega nije sećao. Samo mu je neki nejasan instinkt ukazivao na to da
žena govori istinu. – Dobro, pa šta?
– Gazda, evo njega... Bolje da odrasta pored vas nego negde drugde.
I pokazala bi mu malog meleza. Još jedan, i ponuđen s takvom jednostavnošću...!
„Nemaju ljudi vere i ne pridržavaju se dobrih običaja.” S neočekivanom skromnošću
kolebao bi se oko istinitosti ženinih reči. Zašto mora da znači da je baš njegovo...?
Međutim, sumnja ne bi dugo potrajala.
– Ako je tako, odvedi ga tamo ostalima.
Majka bi odlazila spokojno, smatrajući da je detetu osigurana budućnost, jer je taj
čovek, velikodušan u nasilju, bio velikodušan i u dobročinstvu. U krajnjem slučaju, njen
sin će imati bar parčence zemlje i dobro stado ovaca.
Ta usvajanja dece u početku su izazivala bunt kod misije Petrone, jedine koju je
prihvatio za ceo život. Ali kentaur ju je primorao da u strahu ćuti kao zalivena.
– Još se usuđuješ da nešto kažeš, kravo mlitava? Žena koja mi je izrodila samo
žensku decu! Treba da te je sramota.
Ista ruka koja je iz džepa nehajno izvlačila svežanj novčanica i delila ih šakom i
kapom ne vodeći računa o svoti, nosila je i bič vezan oko zgloba. Služio mu je za šibanje
konja, ali ga je lako podizao i kada bi neki od nadničara na sebe navukao njegov bes.
– Tučem te zato što mi se može – govorio bi kao izgovor kad bi se malo smirio.
Jednoga dana, jedan koga je tukao ustuknuo je, hvatajući se za nož na opasaču.
– Mene nećete tući, gazda. Ja nisam rođen na ovoj zemlji... Ja sam iz Korijentesa.
Gazda ostade zatečen s podignutim bičem.
– Zbilja nisi rođen ovde? Onda si u pravu; tebe ne smem da tučem. Evo ti pet
pezosa.

27
 Knjigoteka

Kada je Denoajer došao na imanje, Madarijaga više nije bio siguran na kome
može da primenjuje svoju moć na način starih Latina i da ga bije. Bilo ih je toliko da ih je
sve češće brkao. Francuz se divio oštrom oku svoga gazde za poslove. Bilo je dovoljno da
samo nekoliko minuta posmatra stado od hiljada grla pa da tačno pogodi koliko ih je.
Ravnodušno bi jahao oko ogromnog stada rogate stoke i papkara i odjednom bi izdvojio
neke životinje. Znao bi da su bolesne. S kupcem kakav je Madarijaga, dodvoravanje i
lukavstva prodavaca bila su potpuno uzaludna.
Njegova smirenost pred raznim nesrećama takođe je bila zadivljujuća. Suša bi mu
iznenada pokosila pašnjake prekrivajući ih uginulim kravama. Ravnica bi podsećala na
opustošeno bojno polje. Na sve strane crne gomile; u vazduhu, gavranovi koji kruže nad
pašnjakom, pristigli iz velikih daljina. A onda mraz: nagli pad temperature prekrio bi
zemlju leševima. Deset hiljada životinja, petnaest hiljada, možda i više, nestalo bi bez
traga.
– Šta ću sad? – govorio bi Madarijaga razočarano. – Bez ovakvih nesreća, ova
zemlja bi bila raj... Sad je najvažnije sačuvati kožu.
Grozio se oholih emigranata iz Evrope, novih običaja siromašnih ljudi, jer nije
raspolagao s dovoljno ruku da bi za kratko vreme odrao kožu sa žrtava i na hiljade koža
bilo bi izgubljeno, truleći zajedno s mesom. Zemlja bi se zabelela od kostiju poput gomila
snega. Seljačići bi na stubove gvozdenih ograda kačili kravlje lobanje s uvrnutim
rogovima, seljački ukras koji je podsećao na povorku helenskih raga.
– Srećom, ostaje zemlja – dodao bi veleposednik.
Terao bi konja po svojim nepreglednim poljima, koja bi ozelenela s novim
kišama. Bio je jedan od prvih koji je netaknutu zemlju pretvorio u pašnjake, zamenjujući
divlju travu detelinom. Gde je ranije živeo jedan bik, sada bi ih bilo tri. „– Trpeza je
spremna – rekao bi veselo. – Idemo da potražimo nove goste. – Kupovao bi po
bagatelnim cenama stoku izgladnelu u divljim poljima, i brzo je natovio na svojim
raskošnim pašnjacima.
Jednoga jutra, Denoajer mu je spasao život. Beše zamahnuo bičem prema jednom
nadničaru tek pridošlom na imanje, koji je nasrnuo na njega s nožem u ruci. Madarijaga
se branio zamahujući bičem, uveren da će svakog časa biti smrtno ranjen, kada se
pojavio Francuz i, izvadivši pištolj, savladao i razoružao protivnika.
– Hvala ti, žabaru! – rekao je veleposednik, ganut. – Prava si ljudina i moram da ti
se odužim. Od danas... sa mnom možeš na ti.
Denoajeru nije bilo jasno kakvu je nadoknadu moglo da predstavlja ta bliskost u
obraćanju. Čudnog li čoveka! Pa ipak, neke naznake ličnog uvažavanja poboljšale su mu
položaj. Više se nije hranio u upravnoj zgradi. Gazda je zahtevao da ubuduće zauzme
mesto za njegovim stolom. Tako se Denoajer zbližio s Madarijaginom porodicom.
Gospođa je bila nema figura u prisustvu svog supruga. Ustajala bi usred noći da
nadgleda doručak radnika, raspodelu dvopeka, ključanje lonaca s kafom ili mate čajem.
Požurivala je služavke, brbljive i lenje, koje bi očas nestale u šumarcima oko kuće. U
kuhinji i pomoćnim prostorijama osećao se njen autoritet prave gazdarice; ali čim bi se
začuo glas njenog muža, ona bi se povukla u svoju tišinu punu strahopoštovanja. Kada bi
ženskinja sela za sto, posmatrala bi ga okruglim očima, nepomičnim kao u sove,
pokazujući poniznu pokornost. Denoajer je došao do zaključka da je u tom nemom
obožavanju bilo mnogo divljenja prema energiji s kojom je veleposednik – skoro već
šezdesetogodišnjak – neumorno nastanjivao svoju zemlju.
Njihove dve ćerke, Luisa i Elena, sa oduševljenjem su prihvatile stalnog gosta za

28
 Knjigoteka

trpezom, koji je uspevao da unese živost u jednolične razgovore za stolom, često

prekidane očevim izlivima besa. A tu je bio i Pariz. „Pariz!”, uzdisala bi Elena, mlađa
ćerka, zureći u daljinu. I Denoajera bi pitale za savet kad god bi naručivale nešto iz
prodavnica odeće proizvedene u Buenos Ajresu.
Unutrašnjost kuće odražavala je različite sklonosti dveju generacija. Devojke su
imale salon sa skupocenim nameštajem – naslonjenim na ispucale zidove – i raskošnim
lampama koje se nikad nisu uključivale. Otac je svojom bahatošću narušavao to
okruženje koje su dve sestre čuvale i obožavale. Tepisi bi izgledali tužno i bledo kad bi
kentaurove čizme na njima ostavile blatnjave tragove. Na pozlaćenom stolu odjednom bi
se našao njegov bič. Sa klipova kukuruza rasipalo bi se zrnevlje po svilenoj sofi na kojoj
su samo gospođice sedele, prilično skrušeno, kao da su se plašile da je ne unište. Na
samom ulazu u trpezariju nalazila se jedna vaga i Madarijaga je pobesneo kad su ga
ćerke zamolile da je odnese u ostavu. Neće on da se gnjavi i šipči kad god treba da izmeri
neko parče kože... U kuću je stigao klavir i Elena je satima vežbala udarajući po dirkama
s očajničkom upornošću. „Božju mu majku! Da bar svira hotu 6 ili perikon 7!” I otac bi, u
vreme sijeste, odlazio da odrema na svom ponču ispod obližnjih eukaliptusa.
Ta mlađa ćerka, kojoj je dao nadimak Romantičarka, bila je predmet njegovih
šala i razlog njegovog besa. Na koga se samo umetnula, s takvim sklonostima kakve on i
njegova sirota ženskinja nikad nisu gajili?! Na klaviru su se nagomilavale notne sveske. U
jednom uglu glupavog salona, na nekoliko kutija od ambalaže, od kojih stolar beše
napravio police za biblioteku, bile su poređane knjige.
– Vidi, žabaru – rekao je Madarijaga. – Sve sama poezija i romani. Obične
budalaštine! Vazduh!
On je imao svoju biblioteku, važniju i veličanstveniju, koja je zauzimala manje
mesta. U njegovoj radnoj sobi, ukrašenoj karabinima, lasima i sedlima optočenim
srebrom, u jednom ormariću nalazili su se popisi imanja i razni spisi koje je
veleposednik prelistavao s ponosom.
– Obrati pažnju i čućeš divote – rekao bi Denoajeru dobacujući mu jednu svesku.
Bila je to istorija čuvenih životinja dovedenih na imanje radi razmnožavanja i
poboljšanja grla; genealoško stablo, potvrde o plemenitosti svih životinja s pedigreom.
Mora da je samo on čitao te papire, jer nije dozvoljavao da ih dotakne bilo ko iz
porodice. I s nataknutim naočarima sricao bi rodoslov svakog heroja iz stočnog fonda:
„Dajmond III, unuk Dajmonda I, koji je pripadao engleskom kralju, i sin Dajmonda II,
pobednika na svim takmičenjima.” Njegov Dajmond ga je koštao nekoliko hiljada, ali
najbolji konji na imanju, koji su se prodavali za basnoslovne sume, bili su njegovi
potomci.
– Bio je pametniji od nekih ljudi. Samo što nije govorio. To je onaj prepariran
pored ulaza u salon. Devojke su htele da ga izbacim odande... Samo neka ga pipnu! Prvo
bih izbacio njih!
Zatim bi nastavio da čita rodoslov jedne dinastije bikova, u kojoj su svi imali ime i
u nastavku rimski broj, baš kao kraljevi; životinje koje je tvrdoglavi veleposednik
kupovao na velikim vašarima u Engleskoj. Nikada nije bio tamo, ali je koristio
kablogram da bi se funtama sterlinga borio s britanskim vlasnicima koji su želeli da
takva znamenja ostanu u njihovoj otadžbini. Zahvaljujući takvim rasplodnim grlima,

6
Španski starinski ples. (Prim. prev.)
7
Argentinski narodni ples. (Prim. prev.)

29
 Knjigoteka

koja su prelazila okean s istim udobnostima kao putnici milioneri, mogao je da izlaže na
takmičenjima u Buenos Ajresu svoje junce, koji su bili kule od mesa, jestivi slonovi s
četvrtastim i glatkim slabinama kao nogari nekog stola.
– Ovo nešto predstavlja, zar ne, žabaru? Ovo vredi više nego sve knjige s
mesečinom, jezerima, ljubavnicima i ostalim besmislicama koje moja Romantičarka
stavlja na zidove da sakupljaju prašinu.
I pokazivao mu je počasne diplome koje su ukrašavale radnu sobu, bronzane
pehare i ostali slavan nakit koji su deca pedigriranih osvojila na takmičenjima.
Luisa, starija ćerka zvana Ćića, uživala je više poštovanja od svog oca. – To je
moja sirota ženskinja – govorio bi – dobrodušna i vredna kao ja, ali gospodstvenija. – To
s gospodstvom Denoajer je odmah prihvatao, a ipak mu se izraz činio nepotpunim i
slabim. Ali ono što nikako nije mogao da prihvati bilo je da ta bledunjava i skromna
devojka, s krupnim crnim očima i osmehom detinjaste zloće, ima ikakve fizičke sličnosti
s uvaženom gospođom koja joj je podarila život.
Velika zabava za Ćiću bila je nedeljna misa. Putovala bi skoro pet kilometara do
najbližeg sela, da se vidi s ljudima s drugih poseda. Kočije koje su vukla četiri konja
odvezle bi gospođu i gospođice obučene u najnovije haljine i šešire pristigle iz Evrope
preko prodavnica u Buenos Ajresu. Na Ćićin zahtev, Denoajer je išao s njima,
preuzimajući uzde od kočijaša. Otac bi ostao da obiđe polja u nedeljnoj samoći, da bolje
sagleda propuste svojih ljudi. Bio je veliki vernik: „Vera i dobri običaji”. Ali čovek koji je
dao na hiljade pezosa za izgradnju obližnje crkve nije smatrao da je u obavezi da poštuje
običaje kao ostali dokoličari.
Tokom nedeljnog ručka, dve gospođice bi komentarisale uspešne mladiće iz sela i
sa susednih imanja koji su se zaustavljali na ulazu u crkvu da bi njih gledali.
– Ne zanosite se, devojke! – govorio bi otac. – Vi mislite da vas žele zbog vaše
lepote? Tim bestidnicima je stalo samo do pezosa starog Madarijage; a čim bi vas dobili,
verovatno bi vas svakodnevno mlatili.
Na imanje su dolazili mnogi gosti. Ponekad su to bili mladići iz okoline, koji bi
dojahali na vatrenim konjima izvodeći jahačke čarolije. Služili su se najneuverljivijim
izgovorima da bi videli don Hulija i koristili priliku da porazgovaraju sa Ćićom i Elenom.
Nekad bi to bili gospodičići iz Buenos Ajresa, koji su na imanju tražili smeštaj, govoreći
da su u prolazu. Don Madarijaga bi gunđao:
– Još jedan sin tamo nekog koji dolazi po pezose Galicijca! Ako brzo ne ode, ja ću...
najuriću ga motkom.
Ali pretendent se ne bi dugo zadržao, uplašen gazdinim neprijateljskim ćutanjem.
To ćutanje bi potrajalo zabrinjavajuće dugo, čak i kad gosti odu s poseda. Madarijaga bi
se zadubio u misli, i svi u porodici, uključujući i Denoajera, sa strahopoštovanjem su
trpeli njegovo ćutanje. Jeo bi zlovoljno, pognute glave. A onda bi odjednom podigao
pogled i posmatrao Ćiću, potom Denoajera, da bi se na kraju zagledao u svoju suprugu,
kao da će joj zatražiti da mu podnese izveštaj.
Romantičarka za njega nije postojala. I ne samo to, uputio bi joj ironičan prekor
kad god bi je video kako u sumrak stoji kraj vrata posmatrajući horizont užaren od
zalazećeg sunca, s laktom naslonjenim na šarku od vrata i nadlanicom na obrazu, kao
neka beloputa dama koja čeka viteza iz svojih snova da dođe po nju na belom konju.
Denoajer je već pet godina proveo u kući, kada je jednoga dana iznenada ušao u
gazdinu radnu sobu, s odlučnošću plašljivaca koji je doneo neku važnu odluku.

30
 Knjigoteka

– Don Hulio, ja odlazim, i želim da izravnamo račune.

Madarijaga ga pogleda prepredeno. – Odlaziš? A zašto? – Ali uzalud je ponavljao
svoje pitanje. Francuz se upetljao u niz nesuvislih objašnjenja. – Odlazim; moram da
idem.
– Ah, lupežu jedan, lažni proroče! – vikao je veleposednik gromkim glasom.
Ali Denoajer se nije osvrtao na uvrede. Mnogo puta je već čuo od svog gazde iste
reči kada bi komentarisao nešto smešno ili kad bi se cenkao s kupcima stoke.
– Ah, lupežu jedan, lažni proroče! Misliš da ne znam zašto želiš da odeš? Misliš da
stari Madarijaga nije video kako merkaš moju ćerku, mrtvo puvalo, da vas nije video
kako se šetate držeći se za ruke, u prisustvu sirote ženskinje, slepe kod očiju? Nije ti to
loš potez, žabaru. Zahvaljujući tome, prisvojićeš polovinu pezosa od Galicijca, i već
možeš da kažeš da si uspeo u Americi.
I dok je tako vikao, bolje reći urlao, dograbio je bič i vrhom počeo da zadaje sitne
udarce svom upravitelju po stomaku, s upornošću koja se mogla smatrati simpatičnom
koliko i neprijateljskom.
– Zato sam i došao da se pozdravim – reče Denoajer ponosito. – Znam da je to
besmislena strast, zato i želim da odem.
– Gospodin odlazi! – nastavi da viče veleposednik. – Gospodin misli da ovde može
da radi šta hoće! Ne, gospodine; ovde niko ne zapoveda osim starog Madarijage, a ja ti
naređujem da ostaneš... Ah, te žene! Služe samo da zavade muškarce! A kao da bez njih
ne bismo mogli da živimo!
Ćutke se ushoda po sobi, kao da su ga poslednje reči navele da razmišlja o nečem
dalekom, potpuno drugačijem od onoga što do tada beše izgovorio. Denoajer zabrinuto
pogleda u bič koji je ovaj i dalje držao u ruci. Šta ako pokuša da ga izbičuje, kao
nadničare? Razmišljao je da li da se suprotstavi čoveku koji je prema njemu oduvek bio
blagonaklon ili da krišom pobegne kad mu ovaj ponovo okrene leđa, no veleposednik se
odjednom nacrta ispred njega.
– Ti je zaista voliš... zaista? – upita. – Da li si siguran da i ona voli tebe? Dobro
razmisli šta ćeš reći, jer u ljubavi ima mnogo laži i slepila. I ja sam, kad sam se ženio, bio
lud za mojom ženskinjom. Da li se zaista volite? Onda dobro; vodi je, prokleti žabaru,
neko će je ionako odvesti, i samo da ti se ne pretvori u mlitavu kravu kakva je njena
majka... Da vidimo da li ćeš mi imanje napuniti unucima.
I izgovorivši tu svoju želju, ponovo postade onaj veliki proizvođač ljudi i
životinja. Onda, kao da je smatrao neophodnim da objasni svoj stav, dodade:
– Sve ovo činim zato što te volim; a volim te zato što si ozbiljan.
Francuz se ponovo iznenadi, ne znajući u čemu se ogleda ta ozbiljnost koju on
toliko ceni.
Kada se oženio, Denoajer se setio svoje majke. Da njegova stara može da vidi ovaj
preokret njegove sudbine! Ali majka mu beše umrla godinu dana ranije, verujući da je
njen sin neizmerno bogat jer joj je svakog meseca slao sto pedeset pezosa, nešto malo
više od trista franaka, odvajajući od plate koju je dobijao na imanju.
Njegov ulazak u Madarijaginu porodicu poslužio je ovome da vodi manje računa
o poslovima.
Vukao ga je grad, privlačeći ga nepoznatim čarima. S prezirom je govorio o
ženama sa sela, prljavim ženskinjama, kojih se gnušao. Odbacio je odeću seoskog

31
 Knjigoteka

konjanika i s detinjim oduševljenjem šepurio se u odelima koja je za njega šio jedan

krojač iz prestonice. Kad bi Elena poželela da krene s njim u Buenos Ajres, on bi se
branio izgovarajući se zamornim poslovima. „Ne; ići ćeš ti već sa svojom majkom.”
Za sudbinu polja i stoke nije strahovao. Njegovo bogatstvo, kojim je upravljao
Denoajer, bilo je u dobrim rukama.
– Ovaj je izuzetno ozbiljan – govorio bi u trpezariji, pred okupljenom porodicom.
– Ozbiljan koliko i ja... Ovome se niko ne smeje.
I Francuz je konačno mogao da nasluti da njegov tast, govoreći o ozbiljnosti, misli
na čvrstinu njegovog karaktera. Prema Madarijaginoj spontanoj izjavi, od prvih dana
provedenih s Denoajerom mogao je kod njega da otkrije narav sličnu svojoj, možda još
postojaniju i čvršću, ali bez krajnosti i hirovitosti. Zbog toga je bio izuzetno blagonaklon
prema njemu, predosećajući da bi sukob između njih dvojice bio nepopravljiv. Jedini
uzrok njihovih neslaganja bili su troškovi koje je Madarijaga odredio u ranijim
vremenima. Otkako je zet upravljao imanjem, poslovi su koštali manje i ljudi su više
radili. I to bez vike, bez teških reči, dovoljni su bili njegovo prisustvo i kratka naređenja.
Starac je bio jedini koji mu se suprotstavljao da bi održao hirovit sistem štapa i
šargarepe. Protivio se pedantnom i mehaničkom redu, uvek istovetnom, bez imalo
preterane samovolje u dobronamernoj strogosti. Kod Denoajera su često dolazili neki
od nadničara meleza, kod kojih je nazirao otvorenu pakost zbog njegove bliskosti s
veleposednikom. „Gazdičiću: stari gazda kaže da mi date pet pezosa.” Gazdičić bi ga
odbio, i nedugo nakon toga pojavio bi se Madarijaga, van sebe od besa, ali birajući reči,
imajući u vidu da je njegov zet ozbiljan koliko i on.
– Mnogo te volim, sine, ali ovde niko ne može da zapoveda mimo mene... Eh,
žabaru! Isti si kao svi tvoji zemljaci: svaki cent koga se dočepate stisnete toliko jako da
on više ne vidi svetlost dana, makar vas razapinjali na krst... Jesam li rekao pet pezosa?
Daćeš mu deset. Tako ja kažem, i gotova priča.
Francuz bi platio, sležući ramenima, dok bi njegov tast, zadovoljan uspehom,
bežao u Buenos Ajres. Dobar je osećaj bio utvrditi da imanje još uvek pripada Galicijcu
Madarijagi.
S jednog od svojih putovanja vratio se s pratiocem: mladim Nemcem koji je, po
njegovom mišljenju, znao sve i mogao za sve da posluži.
Njegov zet mnogo radi. Karl Hartrot će mu pomoći u knjigovodstvu. I Denoajer je
to prihvatio, osetivši nakon nekoliko dana poštovanje prema novom radniku.
To što su pripadali dvema neprijateljskim državama nije ništa značilo. Svuda ima
dobrih ljudi, a taj Karl je bio podređeni vredan poštovanja. Držao se na odstojanju od
sebi jednakih, ali je prema podređenima bio neumoljiv i čvrste ruke. Sve svoje
sposobnosti usredsredio je na posao i divljenje prema onima koji su bili iznad njega. Čim
bi Madarijaga otvorio usta, Nemac bi klimao glavom unapred potvrđujući njegove reči.
Ako bi rekao nešto duhovito, smeh bi mu bio zaprepašćujuće gromak. Prema Denoajeru
se ponašao uzdržano i posvećeno, radeći neumorno satima. Čim bi ga video da ulazi u
kancelariju, skočio bi sa stolice zauzimajući krut vojnički stav. Za njega je sve bio u
stanju da učini. Za svoj groš je uhodio osoblje, prijavljujući njihove propuste i greške.
Takve usluge nisu oduševljavale njegovog neposrednog šefa, ali mu je na njima bio
zahvalan, smatrajući ih dokazom njegove zainteresovanosti i zalaganja za posao.
Stari veleposednik se hvalio svojim izborom kao pravom malom pobedom,
žudeći za tim da mu i zet oda priznanje.

32
 Knjigoteka

– Mladić je izuzetno koristan, zar ne? Ovi gringosi iz Nemačke dobri su radnici,
znaju mnogo toga i nisu skupi. A kako su samo disciplinovani! Koliko skromni! Žao mi je
što ću ti ovo reći, žabaru, ali izabrali ste lošeg neprijatelja. Teško je s njima boriti se.
Denoajer je odgovarao ravnodušno. Njegova otadžbina bila je daleko, a takođe i
Nemčeva. Da vidimo da li bi se vratili tamo! Ovde su njih dvojica Argentinci i treba da
razmišljaju o ovdašnjim stvarima, a ne da se bave prošlošću.
– Osim toga, nimalo nisu ponosni! – nastavi Madarijaga ironično. – Svaki taj
gringo, kad je prodavac u prestonici, čisti prodavnicu, priprema hranu, vodi
knjigovodstvo, prodaje robu, piše na mašini, govori četiri-pet jezika i, ako treba, pravi
društvo gazdinoj prijateljici kao da je velika gospođa... i sve to za dvadeset pet pezosa
mesečno. Ko može da se bori s takvim ljudima! Ti si, žabaru, kao ja... veoma ozbiljan i
umro bi od gladi pre nego što bi prešao preko nekih stvari. Zbog toga ti kažem da su
zastrašujući.
Nakon kraćeg razmišljanja, veleposednik dodade:
– Možda oni i nisu tako dobri kako se predstavljaju. Trebalo bi videti kako se
ophode prema onima ispod sebe. Možda se samo pretvaraju da su takvi, a kada
osmehom odgovore na udarac, u sebi pomisle: „Doći će i mojih pet minuta, i vratiću ti
trostruko”.
Potom kao da se pokajao zbog svojih reči.
– U svakom slučaju, ovaj Karl je sirotan, nesrećnik koji, čim ja nešto kažem, zine
kao da će progutati muvu. On tvrdi da je iz ugledne porodice, ali s tim gringosima se
nikad ne zna! Sve polumrtve od gladi, kada dođu u Ameriku, mi prihvatamo oberučke.
S ovim je Madarijaga bio na ti od prvog trenutka, ne iz zahvalnosti, kao s
Denoajerom, već da bi mu pokazao njegovu inferiornost. I njega je uveo u svoju kuću, ali
samo da bi mlađoj ćerki držao časove klavira. Romantičarka se u predvečerje više nije
smeštala kraj vrata da posmatra zalazak sunca. Karl bi, kada završi svoj posao u
administraciji, došao u veleposednikovu kuću i seo pored Elene, koja je udarala po
dirkama s upornošću vrednom svake hvale. Pred kraj časa, Nemac bi, prateći sebe na
klaviru, pevao odlomke od Vagnera, od kojih bi Madarijaga zadremao u fotelji s jakom
paragvajskom cigarom zalepljenom za usne.
Elena bi u međuvremenu sa sve većim zanimanjem posmatrala gringo pevača. On
nije bio princ iz snova kakvog čeka jedna bela dama. Bio je takoreći sluga, imigrant plave
kose s crvenkastim odsjajima, punačak, malo poteži i s telećim pogledom u kojem se
odražavao večiti strah da ne razljuti svoje šefove. Ali, dan za danom, polako je u njemu
pronalazila nešto što je menjalo njene prve utiske: Karlovu žensku beloputost iza lica i
ruku preplanulih od sunca; sve upečatljivije brkove; spretnost kojom se penje na konja;
njegovo trubadursko držanje dok bi pomalo prigušenim tenorom pevušio senzualne
romanse, s rečima koje ona nije mogla da razume.
Jedne noći, za vreme večere, više nije mogla da se uzdrži i s beskrajnim
ushićenjem izjavila je da je došla do velikog otkrića:
– Tata, Karl je plemić. Potiče iz veoma ugledne porodice.
Veleposednik se nije obazreo na njene reči. Tih dana zaokupljale su ga druge
brige. Ali tokom večeri oseti potrebu da na nekoga istrese sav nakupljen bes koji ga je
iznutra izjedao od poslednjeg putovanja u Buenos Ajres, i on prekide pevača.
– Slušaj, gringo, kakve su to priče o plemićkom poreklu i ostale budalaštine
kojima devojčici puniš glavu?

33
 Knjigoteka

Karl ostavi klavir i uspravi se da odgovori. Pod uticajem tek otpevane pesme, u
njegovom ponašanju bilo je nečega što je podsećalo na Loengrina u trenutku otkrivanja
najveće tajne svog života. Njegov otac bio je general Fon Hartrot, jedan od pomoćnih
vođa u ratu sedamdesetih. Car ga je nagradio plemićkom titulom. Jedan od njegovih
stričeva bio je lični savetnik pruskog kralja. Njegova starija braća bili su oficiri u
povlašćenim pukovima, a on je potezao sablju kao poručnik.
Madarijaga ga prekinu, iznerviran tolikim veličanjem. – Laži... budalaštine...
vazduh. Pričati njemu o plemstvu gringosa! Evropu je napustio vrlo mlad da bi se
priključio narodnim revolucijama u Americi i, mada mu je plemstvo delovalo kao nešto
zastarelo i neshvatljivo, smatrao je da je jedino autentično i dostojno poštovanja ono u
njegovoj zemlji. Gringosima je pripadalo prvo mesto po pitanju pronalaska mašina,
brodova, odgajanja skupih životinja; ali svi grofovi i markizi gringerije delovali su mu
kao prevaranti.
– Sve same laži – ponovi. – Niti u tvojoj zemlji ima plemstva, niti svi zajedno
možete da skupite pet pezosa. Da ste ih imali, ne biste dolazili ovamo da se prehranite,
niti biste slali žene koje šaljete, a koje su... znaš ti odlično šta su one, baš kao i ja.
Na Denoajerovo zaprepašćenje, Nemac prihvati tu opasku skrušeno, potvrđujući
poslednje gazdine reči.
– Ako je sve to istina – nastavi Madarijaga neumoljivo – sve te budalaštine oko
titula, sablji i uniformi, zašto si, onda, došao ovamo? Šta si, kog đavola, uradio u svojoj
zemlji pa si morao da dođeš ovamo?
Sada Karl spusti glavu, zbunjen i zamuckujući. – Tata... tata – preklinjala je Elena.
Jadničak! Kako ga ponižavaju samo zato što je siromašan! I oseti duboku zahvalnost
prema svom zetu, videvši da diže glas ne bi li odbranio Nemca.
– Ali ja poštujem ovog momka! – reče Madarijaga u znak izvinjenja. – Samo sam
besan na one iz njegove zemlje.
Kada je nekoliko dana kasnije Denoajer otputovao u Buenos Ajres, shvatio je
starčev bes. Nekoliko meseci on je bio pokrovitelj jedne sopranistkinje nemačkog
porekla, koju je u Americi zaboravilo neko italijansko pevačko društvo. Ona mu je
preporučila Karla, svog nesrećnog zemljaka, koji je, nakon što je obišao razne američke
zemlje baveći se najrazličitijim poslovima, živeo s njom u svojstvu kantautora.
Madarijaga je sa zadovoljstvom trošio na hiljade pezosa na nju. S mladalačkim zanosom
prihvatio je taj nov način života pun gradskih čari, dok jednoga dana nije otkrio da
Nemica u njegovom odsustvu vodi dvostruki život i podsmeva mu se iza leđa s
parazitima iz svoje družine, a onda je pobesneo i zauvek otišao, ostavivši krš i lom za
sobom.
Poslednja avantura u njegovom životu! Denoajer je naslutio to samoodricanje
kada je gazda prvi put priznao koliko mu je godina. Nema nameru da se vraća u
prestonicu. Tamo je sve laž! Život na selu, u krugu porodice, i svesrdno pomaganje
sirotinji, to je jedino što ima smisla. Strašni kentaur govorio je glasom punim idilične
nežnosti i čvrste odlučnosti svojih šezdeset pet godina, neosetljiv pred iskušenjima.
Nakon scene s Karlom, ovome se povećala plata jer je gazda kao i uvek pribegao
velikodušnosti kao izvinjenju za svoje nasilničko ponašanje. Ipak, nije mogao da
zaboravi priču o njegovom plemićkom poreklu, koja mu je davala povoda za nove šale i
podsmevanja. Ta hvalisava priča beše ga podsetila na genealoška stabla rasplodnih
životinja s njegovog imanja. Nemac ima pedigreé, i od tada mu je pripisao nadimak
Pedigrejac.

34
 Knjigoteka

Dok bi u letnjim noćima sedeo ispod kućne strehe, padao bi u patrijarhalan

zanos razmišljajući o svojoj porodici okupljenoj oko njega. Noćnu tišinu upotpunjavali
su zujanje insekata i kreket žaba. Sa udaljenih imanja dopirale su pesme nadničara koji
su pripremali večeru. Bila je sezona žetve i velike grupe emigranata nastanjivale su se
na imanju radi obavljanja vanrednih poslova.
Madarijaga je upoznao tužne dane ratova i nasilja. Sećao se poslednjih godina
Rosasove tiranije, kojima je prisustvovao po dolasku u zemlju. Prebrojavao je razne
nacionalne i provincijalne revolucije u kojima je učestvovao, da se ne bi izdvajao od
svojih suseda, koje je nazivao rajom. Ali sve je to prošlo i više se neće vratiti. Nastupila
su vremena mira, rada i obilja.
– Vidi, žabaru – govorio je, terajući oblacima dima od cigare komarce koji su mu
leteli oko glave. – Ja sam Španac, ti si Francuz, Karl je Nemac, moje ćerke Argentinke,
kuvar Rus, njegov pomoćnik Grk, glavni nadničar Englez, ženskinje iz kuhinje neke su
odavde, druge Galicijke ili Italijanke, a među nadničarima ima ih s konca i konopca... I svi
živimo u miru! U Evropi bismo se verovatno sada već tukli, ali ovde smo svi prijatelji.
I uživao je slušajući pesme radnika: tužne italijanske pesme praćene zvucima
harmonike, španske i kreolske gitariste uz pratnju božanskih glasova koji su pevali o
ljubavi i smrti.
– Ovo je Nojeva barka – reče veleposednik.
Hteo je da kaže Vavilonska kula, pomisli Denoajer, ali za starca sve je to bilo
jedno isto.
– Ja mislim – nastavi – da je nama ovako zato što u ovom delu sveta nema
kraljeva i ima vrlo malo vojske, tako da ljudi razmišljaju samo o tome kako da što bolje
žive zahvaljujući svom radu. Ali isto tako mislim da živimo u miru jer svega ima u
izobilju i za svakog ima dovoljno... Kakav bi haos nastao da je hrane manje nego ljudi!
Ponovo zaćuta udubivši se u misli, da bi malo kasnije dodao:
– Bilo kako bilo, treba priznati da se ovde živi mirnije nego na drugom kraju
sveta. Ljudi se cene po onome koliko vrede i udružuju se ne razmišljajući o tome ko
odakle potiče. Mladići ne idu u čoporu da ubijaju druge mladiće koje i ne poznaju i čiji je
jedini greh što su rođeni u susednom selu... Čovek je, odakle god da je, krvoločna zver, to
priznajem; ali ovde jede, ima dovoljno zemlje da se pruži i dobar je, dobar kao sit ker.
Tamo ih je previše, žive u gomilama, smetaju jedni drugima, hrane nema dovoljno i lako
pobesne. Živeo mir, žabaru, i spokojan život! Tamo gde se čovek oseća dobro i gde nema
opasnosti da će ga neko ubiti bez razloga, tamo se nalazi njegova prava zemlja.
A kao odjek razmišljanja grubog seljaka, Karl je, sedeći u salonu za klavirom,
pevušio u pola glasa Betovenovu himnu: „Pevajmo u slavu radosti života; pevajmo u
slavu slobode. Nikad ne slaži i ne izdaj svog bližnjeg, makar ti za to ponudili najviši
presto na zemlji”.
Mir! Nekoliko dana kasnije, Denoajer se s gorčinom setio tih starčevih zabluda.
Rat, domaći rat, buknuo je u idiličnom okruženju poseda. – Gazdičiću, brzo, stari gazda
je zgrabio nož i hoće da ubije Nemca! – I Denoajer istrča iz svoje radne sobe, začuvši glas
jednog seljaka. Madarijaga je jurio Karla s nožem u ruci, gurajući sve koji su pokušali da
mu stanu na put. Samo je on mogao da ga zaustavi i da mu otme oružje.
– Taj bezočni Pedigrejac! – urlao je starac pomodrelih usana, otimajući se iz
stiska svog zeta. – Svi ti nasmrt izgladneli misle da tek tako mogu da dođu u ovu kuću i
odvedu moje ćerke i uzmu moje pezose... Pusti me, čuješ li? Pusti me da ga ubijem!

35
 Knjigoteka

I od silne želje da se oslobodi, izvinjavao se Denoajeru. Njega je prihvatio za zeta

jer mu se dopao, skroman je, častan i... ozbiljan. Ali onaj pedigrirani pevač,
razmetljivac...! Čovek koga je izvukao... neće ni da kaže odakle! A Francuz, znajući isto
koliko i on za njegove prvobitne odnose s Karlom, pretvarao se da ga ne razume.
Pošto Nemac već beše pobegao, veleposednik je najzad dozvolio da ga odvuče do
njegove kuće. Govorio je da će da izlema Romantičarku, kao i onu drugu ženskinju, zato
što ništa ne shvataju. Bio je zatekao svoju ćerku u prisnom zagrljaju s gringom u
obližnjem šumarku, dok su se ljubili.
– Došao po moje pezose! – urlao je. – Hoće brzo da zagospodari Amerikom preko
leđa Galicijca, i otud toliko poniznosti i toliko pesme i sve to plemstvo. Lažovčina...!
Muzičar!
I uporno je ponavljao to „muzičar!”, kao da se u tu reč slio sav njegov prezir.
Denoajer, čvrst i odmeren na rečima, razrešio je sukob. Romantičarka, zagrljena s
majkom, sklonila se u gornji deo kuće. Zet joj je sačuvao leđa; ali uprkos tome, osećajna
Elena grcala je u suzama razmišljajući o Nemcu: „Jadnik! Svi su protiv njega!”. Za to
vreme, Denoajerova žena je zadržavala oca u njegovom kabinetu, koristeći sav svoj
uticaj razumne ćerke. Francuz je otišao da potraži Karla, koji se još ne beše oporavio od
jezivog iznenađenja, i dao mu jednog konja da odmah ode do najbliže železničke stanice.
Udaljio se od poseda, ali nije dugo ostao sâm. Nekoliko dana kasnije,
Romantičarka je krenula za njim... Izolda, „žena belih ruku”, krenula je u potragu za
vitezom Tristanom.
Madarijagino očajanje nije bilo nasilno i bučno, kako je očekivao njegov zet. Prvi
put ga je video da plače. Njegova krepka i vesela starost naglo je iščezla. Za sat vremena
kao da je ostario deset godina. Kao neko dete, naborano i drhtavo, zagrlio je Denoajera,
ovlaživši mu vrat suzama.
– Odveo ju je! Sin strašne... vašljivac ju je odveo!
Ovoga puta nije svalio svu krivicu na svoju ženskinju. Plakao je zajedno s njom i,
kao da je želeo da je uteši javnim priznanjem, nekoliko puta je ponovio:
– To je zbog mojih grehova... Sve je to zbog mojih strašnih grehova.
Za Denoajera je nastupio period velikih teškoća i neprilika. Begunci su ga
pronašli prilikom jedne od njegovih poseta prestonici, tražeći od njega da im pomogne.
Romantičarka je plakala, tvrdeći da samo njen zet, „najveći kavaljer na svetu”, može da
je spase. Karl je gledao u njega kao veran pas koji se uzda u svog gospodara. Ti susreti su
se ponavljali prilikom svakog njegovog putovanja. Kasnije, kada bi se vratio na imanje,
zaticao bi starca neraspoloženog i ćutljivog, zagledanog ispred sebe, kao da posmatra
nešto za ostale nevidljivo, i naprasno izjavljujući: „To je kazna, kazna za moje grehe”.
Sećanje na njegove prve susrete s Nemcem, pre nego što ga je doveo na posed, mučilo ga
je zbog griže savesti. Ponekad bi predveče osedlao konja i poterao ga u galop do
najbližeg sela. Više nije išao da traži gostoljubiva imanja. Bilo mu je potrebno da
provede neko vreme u crkvi i nasamo razgovara sa svetačkim kipovima koji su tu bili
samo za njega, pošto je on platio njihovo postavljanje... „Sve mojom krivicom, mojom
strašnom krivicom.”
Ali uprkos njegovom kajanju, Denoajer se mnogo namučio da bi s njim postigao
dogovor. Kad mu je pomenuo da bi odnosi s beguncima trebalo da se dovedu u red kako
bi lakše obavili neophodne formalnosti oko venčanja, nije mu dozvolio da nastavi. „Radi
šta god hoćeš, ali njih nemoj da mi pominješ.” Prošlo je mnogo meseci. Jednoga dana,

36
 Knjigoteka

Francuz priđe obavijen velom tajne. – Elena je dobila sina i dali su mu ime Hulio, po
vama.
– A ti, beskorisni stvore – prodera se veleposednik – i tvoja mlitava krava živite
mirno, i niste mi podarili unuka... E, žabaru! Zato nam Nemci uvek zajašu na vrat. Eto,
vidiš: taj razbojnik ima sina, a ti, nakon četiri godine braka... ništa. Treba mi unuk, jel’ ti
jasno?
I da bi se utešio što nema dece u svom domu, odlazio je na posed nadzornika
Seledonija, gde bi se gomila meleščića okupila oko starog gazde, uplašeni i puni nade.
Iznenada je umrla ženskinja. Sirota misiá Petrona otišla je neprimetno, kao što je i
živela, trudeći se da i u poslednjem času izbegne bilo kakvo suprotstavljanje mužu,
moleći ga pogledom da joj oprosti što će mu svojom smrću izazvati neprijatnosti. Elena
se pojavila na imanju da bi videla telo svoje majke, a Denoajer, koji je više od godinu
dana pomagao beguncima svekru iza leđa, iskoristio je priliku da obuzda njegov bes.
– Opraštam joj – reče veleposednik nakon dužeg opiranja. – To činim zbog sirote
pokojnice i zbog tebe. Neka ostane na imanju i neka sa sobom povede i onog bezočnog
gringa.
Nikakav odnos. Nemac će raditi pod Denoajerovim nadzorom, a njih dvoje će
živeti u upravnoj zgradi, kao da nisu članovi porodice. Karlu se uopšte neće obraćati.
Ali čim ga je video, obratio mu se sa vi, izdajući mu naređenja osorno, kao što bi i
svakom strancu. Kasnije je prolazio pored njega kao da ga ne poznaje. Kad bi u svojoj
kući zatekao Elenu sa starijom sestrom, takođe bi samo produžio. Uzalud je
Romantičarka, izobličena od trudnoće, koristila svaku priliku da pred njega stavi svog
mališana, zvonko ponavljajući njegovo ime: „Hulio... Hulio”.
– Sina jednog gringa muzičara, belog poput odranog jareta i s kosom boje
šargarepe, oni žele da mi poture za unuka... Radije bih one Seledonijeve.
I kao još veći dokaz svog protivljenja, ušao bi u nadzornikovu kuću, deleći
dečurliji pune šake pezosa.
Sedam godina nakon venčanja, Denoajerova žena je osetila da će postati majka.
Njena sestra je imala već troje dece. Ali šta su ona značila za Madarijagu u poređenju s
unukom koji je trebalo da se rodi? „Biće muško”, rekao je samouvereno, „jer je to ono što
mi treba. Zvaće se Hulio i želim da liči na moju sirotu pokojnicu.” Od smrti svoje
supruge, više je nije nazivao ženskinja, jer je osećao nešto nalik na posthumnu ljubav
prema toj sirotoj ženi koja ga je toliko trpela celog života, uvek povučena i ćutljiva.
„Sirota moja pokojnica”, govorio bi veleposednik svaki čas u razgovoru, opsednut
grižom savesti.
Želje su mu se ispunile. Luisa je rodila dečaka koji je dobio ime Hulio i mada
crtama lica, koje su se još samo nazirale, nije naročito ličio na svoju baku, imao je crnu
kosu i oči i blago tamnoput ten. „Dobro došao! Ovo je pravi unuk.”
I s radosnom velikodušnošću dozvolio je Nemcu da uđe u kuću da bi
prisustvovao krštenju.
Kada je Hulio Denoajer imao četiri godine, deda ga je na konju vodio u obilazak
celog imanja, smeštajući ga ispred sebe na sedlo. Išao bi od ranča do ranča da bi ga
pokazao rulji bakarnog tena, kao neki stari monarh koji pokazuje naslednika krune.
Kasnije, kada je unuk naučio tečno da govori, satima je razgovarao s njim u senci
eukaliptusa. Kod starca su počeli da se primećuju znaci demencije. Još ne beše izlapeo,
ali je njegova agresivnost poprimala detinjast karakter. Čak i u najvećim izlivima

37
 Knjigoteka

nežnosti pribegavao je protivrečnostima, tražeči način da zlostavlja svoje bližnje.

– Dođi ovamo, lažni proroku! – govorio bi svom unuku. – Ti si žabar.
Hulio bi protestvovao kao da ga to vređa. Majka ga je naučila da je Argentinac, a
otac mu je savetovao da tome doda i da je Španac, da bi udovoljio dedi.
– Dobro, onda; ako nisi žabar – nastavljao bi veleposednik – onda vikni: „Dole
Napoleon!”.
I osvrtao bi se oko sebe da vidi da li je Denoajer u blizini, verujući da će ga time
silno naljutiti. Ali zet bi samo produžio, sležući ramenima.
– Dole Napoleon! – govorio bi Hulio.
I odmah bi pružao ruku, dok bi deda pretraživao po svojim džepovima.
Karlova deca, kojih je već bilo četvoro i koja su se vrzmala oko dede kao ponizni
hor držeći se na odstojanju, sa zavišću su posmatrala ta darivanja. Da bi mu podišli,
jednoga dana, videvši ga samog, odlučno mu priđoše i uzviknuše uglas: – Dole Napoleon!
– Bezočni gringosi! – proderao se starac. – To vas je sigurno naučio onaj vaš
bestidni otac. Ako to još jednom ponovite, premlatiću vas korbačem... Zar tako da
vređate jednog velikog čoveka!
Te plavokose potomke je trpeo, ali im nije dozvoljavao da mu se približe.
Denoajer i njegova žena uzimali su u zaštitu nećake, optužujući ga da je nepravedan. A
da bi dao oduška svojoj netrpeljivosti, odlazio je kod Seledonija, svog najboljeg slušaoca,
koji bi na sve odgovarao sa: „Da, gazda”. „Tako je, gazda”.
– Oni ništa nisu krivi – govorio bi starac – ali ja ne mogu da ih volim. Osim toga,
mnogo liče na oca, onako beli, s kosom boje oljuštene šargarepe, a dvojica najstarijih još
nose i naočare, baš kao neki pisari...! Ne liče na ljude s tim staklima: liče na ajkule.
Madarijaga nikada nije video ajkule, ali ih je, ko zna zašto, zamišljao s okruglim
staklenim očima, poput dna flaše.
Sa osam godina, Hulio je postao jahač. „Na konja, konjaniče!”, naredio bi mu deda.
I odjahali bi prema poljima, jureći kao munje među hiljadama rogate stoke. „Konjanik”,
ponosan na svoju titulu, u svemu je slušao svog učitelja. Tako je naučio da bikove hvata
lasom, ostavljajući ih zarobljene i pobeđene, da svog malog konja natera da preskače
žičane ograde, da jednim skokom pređe preko dubokih jama, da se spušta niz jarugu,
neretko ispadajući iz sedla.
– Ah, sjajni gaučo! – govorio bi deda, ponosan na sve te podvige. – Evo ti ovih pet
pezosa da kupiš maramu nekoj ženskinji.
Starac, u svojoj sve većoj psihičkoj pometenosti, nije uspevao da proračuna
razliku između strasti i uzrasta. A mladi konjanik, uzimajući novac, nije shvatao ko je ta
ženskinja i zašto bi uopšte morao da joj kupuje neki poklon.
Denoajer je morao da spasava sina od dedinog uticaja. Nije vredelo da dovodi
učitelje za Hulija ili da pokuša da ga pošalje u školu na imanju. Madarijaga bi oteo svog
unuka i zajedno bi pobegli da jurcaju po poljima. Otac je konačno upisao dečaka u veliku
školu u prestonici, s već navršenih jedanaest godina. Starac je tada svu svoju pažnju
preusmerio ka Huliovoj sestri, koja je imala samo tri godine, vodeći je, kao i njenog
brata, od ranča do ranča na prednjem delu sedla. Ćićinu ćerku svi su zvali Ćići, ali joj je
deda dodelio titulu „konjanik”, kao i njenom bratu. A Ćići, koja je stasavala energična i
jedra, jedući za doručak meso i pričajući u snu o roštilju, lako je udovoljavala starčevim
željama. Oblačila se kao dečak, pela se na konja kao muškarac, a da bi zaslužila titulu

38
 Knjigoteka

„sjajni gaučo” koju je dodeljivao deda, nosila je nož na zadnjem delu pojasa. Njih dvoje
su jurišali po poljima od jutra do mraka. Madarijaga je jurio za kovrdžavom pletenicom
Amazonke kao za barjakom. A ona je, sa devet godina, već vešto zabacivala laso na
rogata goveda.
Veleposednika je najviše nerviralo kad ga je porodica podsećala na njegovu
starost. Denoajerove savete da treba da se skrasi u kući doživljavao je kao uvrede. Što je
više stario, bio je sve nasilniji i strašniji, i nije se smirivao, kao da je time želeo da otera
smrt. Pomoć je prihvatao samo od svog nestašnog „konjanika”. Kad bi se prilikom
njegovog odlaska na jahanje pojavila Karlova deca, već prilično izrasla, da mu pridrže
uzengije, sasekao bi ih prezrivim gunđanjem.
– Vi mislite da više ne mogu sâm da se popnem? Ostalo je meni još života, a oni
koji čekaju da umrem da bi se dočepali mojih pezosa samo gube vreme.
Nemac i njegova supruga, vodeći svoj život podalje od imanja, morali su ćutke da
trpe takve aluzije. Karl, kome je bila potreba zaštita, živeo je u senci Francuza, koristeći
svaku priliku da ga obaspe pohvalama. Nikada mu se neće dovoljno odužiti za sve ono
što on čini za njega. On mu je jedini zaštitnik. Voleo bi da mu se ukaže makar jedna
prilika da mu pokaže svu zahvalnost: umro bi za njega, ako treba. Njegova supruga se
divila svom zetu uz preterane izlive oduševljenja. „Najveći gospodin na celom svetu.” A
Denoajer je krišom osećao zadovoljstvo zbog takve naklonosti, prepoznajući u Nemcu
odličnog prijatelja. Pošto je u potpunosti raspolagao porodičnim bogatstvom,
velikodušno je pomagao Karlu iza starčevih leđa. On je pokretao inicijativu za ostvarenje
većine njihovih želja. Nemac je sanjao o ponovnoj poseti svojoj zemlji. Tolike godine u
Americi... Iako sam nije imao želju da se vrati u Evropu, Denoajer je hteo da pomogne
zetu i snaji da ostvare svoj san, tako da je Karlu dao novac da krene na put sa celom
svojom porodicom. Starac nije želeo da zna ko snosi troškove. „Samo neka idu”, rekao je
radosno, „i neka se ne vraćaju.”
Njihovo odsustvo nije trajalo dugo. Za tri meseca potrošili su novac koji su poneli
za godinu dana. Karl, koji svojim rođacima beše ispričao da se oženivši se silno obogatio,
želeo je da se predstavi kao milioner koji uživa u svom bogatstvu. Elena se vratila
preobražena, pričajući s ponosom o svojim rođacima: o baronu, husarskom pukovniku,
komandantu garde, savetniku na dvoru, tvrdeći da su druge zemlje dostojne prezira u
poređenju sa otadžbinom njenog supruga. Čak se u izvesnom smislu stavila u ulogu
zaštitnika hvaleći Denoajera, dobrog čoveka, zaista dobrog, ali „bez porekla”, „bez
titule”, pa još i Francuza. Karl je pak pokazivao istu privrženost kao ranije, zadržavši
pokornu skromnost u odnosu na svog pašenoga. Ovaj je posedovao ključ od sefa i jedini
mu je stajao u odbranu pred strašnim starcem... Beše ostavio svoje dvoje dece u jednom
koledžu u Nemačkoj. Nekoliko godina kasnije, ista sudbina zadesiće i ostale
veleposednikove unuke, koje je on smatrao antipatičnim i nepoželjnim, „s kosom boje
šargarepe i očima ajkule”.
Starac se sada osećao usamljeno. Oduzeli su mu i drugog „konjanika”. Stroga Ćića
nije mogla da dozvoli da njena ćerka odrasta kao dečak, neprekidno jašući i ponavljajući
dedine ružne reči. Pohađala je koledž u prestonici i kaluđerice vaspitačice imale su
mnogo muka da se izbore s buntovništvom i nestašlucima neposlušne učenice.
Kada bi se Hulio i Ćići vratili na imanje tokom raspusta, deda je prednost davao
prvom, kao da je devojčica bila samo zamena. Denoajer se žalio na prilično nesređeno
ponašanje svog sina. Više nije pohađao koledž. Vodio je život studenta iz bogate
porodice, koji nepromišljenim pozajmicama prkosi štedljivosti svojih roditelja. Ali

39
 Knjigoteka

Madarijaga bi skočio u odbranu svog unuka. „Ah, sjajni gaučo!”... Kad bi ga video na
imanju, divio se otmenosti zgodnog momka. Opipavao bi mu mišiće na rukama da bi se
uverio u njegovu snagu; terao ga da mu priča o svojim noćnim okršajima hrabrog vođe
jedne od bandi školovanih mladića, koje su u prestonici nazivali patotas 8. Imao je želju
da ode u Buenos Ajres i da se izbliza divi tom životu punom radosti. Ali avaj, nije njemu
bilo šesnaest godina kao njegovom unuku. Već je prevalio osamdesetu.
– Dođi ovamo, lažni proroče! Kaži mi koliko dece imaš... Jer ti moraš da imaš
mnogo dece!
– Tata – usprotivila bi se Ćića, koja je uvek bila negde u blizini, strepeći od
dedinog lošeg uticaja.
– Prestani da gnjaviš! – uzviknuo bi iznervirano. – Znam ja šta govorim.
Očinstvo je bilo neizbežan deo svih njegovih ljubavnih maštarija. Bio je takoreći
slep, a slabljenje vida beše propraćeno sve većom neuračunljivošću. Njegovo senilno
ludilo poprimalo je najrazličitije oblike, dok je govorio koristeći rečnik koji je
sablažnjavao ili zasmejavao sve na imanju.
– Ah, lupežu, kako si samo lep! – govorio je posmatrajući svog unuka očima koje
su videle samo blede senke. – Slika i prilika moje sirote pokojnice... Samo se ti zabavljaj,
tu je tvoj deda sa svojim pezosima. Kad bi morao da računaš samo na ono što ti daje tvoj
otac, živeo bi kao isposnik. Žabar je jedan od onih sa zmijom u džepu: nema kod njega
šale. Ali ja mislim na tebe, konjaniče. Troši i uživaj, za to je tvoj dedica skupljao novac.
Kad bi unuci otišli sa imanja, zavaravao je samoću obilazeći ranč za rančom.
Jedna meleskinja, već postarija, stavila bi na ognjište vodu da proključa za njegov mate
čaj. Starac bi, u čudu, razmišljao da bi ona lako mogla da mu bude ćerka. Druga, od
petnaest godina, ponudila bi mu tikvu s gorkom tečnošću, sa srebrnom kašičicom za
srkanje. Možda mu je to unuka, iako nije bio siguran. I tako je provodio dane, nepomičan
i ćutljiv, ispijajući čaj za čajem, okružen porodicama koje su ga posmatrale s divljenjem i
strahom.
Kad god bi se popeo na konja spremajući se za te obilaske, starija ćerka bi se
pobunila: „Sa osamdeset četiri godine! Zar ne bi bilo bolje da se skrasite u kući? Jednom
će vas zadesiti neka nesreća”... I zadesila ga je. Jednog predvečerja, gazdin konj se vratio
lenjim korakom i bez konjanika. Starac se skotrljao niz obronak, a kad su ga pronašli,
već je bio mrtav... Tako je okončao kentaur, kao što je i živeo, s bičem obavijenim oko
ručnog zgloba i nogu iskrivljenih od sedla.
Njegov testament čuvao je jedan španski beležnik iz Buenos Ajresa, star skoro
koliko i on. Porodicu je obuzimao strah dok su posmatrali opširan dokument. Kakve li je
strašne želje izdiktirao Madarijaga? Čitanje prvog dela umirilo je Karla i Elenu. Starac je
značajan deo namenio Denoajerovoj supruzi, ali je i pored toga, ogroman deo zaveštao
Romantičarki i njenima. Ovo činim, napisao je, u znak sećanja na moju sirotu pokojnicu i
da narod ne kleveće. Potom je sledilo osamdeset šest naslednika, koji su se pominjali u
ostalim stavkama opširnog testamenta. Osamdeset petoro „obojenih”, muškaraca i žena,
koji su dugi niz godina živeli na imanju kao stočari i zakupci, dobili su poslednji dokaz
starčeve očinske velikodušnosti. Na njihovom čelu nalazio se Seledonio, koji se za
Madarijaginog života obogatio ne radeći ništa već samo slušajući gazdu i ponavljajući:
„Tako je, gazda”. Više od milion pezosa zaveštao im je u zemljištu i stoki. Broj naslednika
upotpunio je Hulio Denoajer. Deda je njega posebno pomenuo, ostavivši mu deo

8
Grupa razuzdanih mladića, mangupi. (Prim. prev.)

40
 Knjigoteka

zemljišta da potkrpi vanredne troškove, kao dopunu za ono što mu njegov otac neće dati.
– Ali to su stotine hiljada pezosa! – usprotivio se Karl, koji je postao nezajažljiv
uverivši se da njegova supruga nije isključena iz testamenta.
Dani koji su usledili nakon čitanja testamenta bili su mučni za porodicu. Elena i
njeni gledali su na drugu grupu kao da su se tek probudili iz nekog sna, posmatrajući ih
u novom svetlu, s druge tačke gledišta. Zaboravljali su na ono što će oni dobiti, videvši
samo ono što je pripalo rođacima.
Denoajer, dobronameran i pomirljiv, skovao je plan. Vešt u upravljanju tako
velikim imetkom, znao je da će podela među naslednicima udvostručiti troškove bez
povećanja proizvodnje. Osim toga, računao je na peripetije i izdatke oko sudske podele
devet velikih poseda, stotina hiljada grla stoke, depozita u bankama, kuća u gradovima i
neizmirenih dugova. Zar ne bi bilo bolje da nastave kao do sada? Zar nisu živeli u
savršenom miru kao složna porodica?
Nemac, čuvši njegov predlog, uspravi se gordo. Ne; svakom svoje. Neka svako živi
po svom nahođenju. On želi da se nastani u Evropi i da slobodno raspolaže svojim
imetkom. Mora da se vrati u „svoj svet”.
Denoajer ga pogleda pravo u oči: ugleda nepoznatog Karla, Karla u koga nikad
nije posumnjao dok je ovaj živeo pod njegovom zaštitom, stidljiv i snishodljiv. Francuz je
takođe bio svestan da svet oko sebe posmatra novim očima.
– U redu – reče. – Neka svako nosi svoje. To mi se čini ispravnim.

41
 Knjigoteka

3.

Porodica Denoajer

„Madarijagini naslednici” – kako su ih na svom jeziku nazivali ljudi od zakona,

kojima je bilo u interesu da što više oduže proces kako bi uvećali svoje honorare – bili su
podeljeni na dve grupe, razdvojene okeanom. Denoajerovi su se nastanili u Buenos
Ajresu. Hartrotovi su se preselili u Berlin, pošto je Karl prodao sav svoj imetak kako bi
novac uložio u industrijsku proizvodnju i kupovinu zemljišta u otadžbini.
Denoajer više nije želeo da živi na selu. Dvadeset godina bio je upravnik
ogromnih ratarskih i stočarskih poseda, upravljajući stotinama ljudi na raznim
imanjima. Sada, kada se starčevo bogatstvo rasparčalo na Elenin deo i ostale
mnogobrojne naslednike, opseg njegovog autoriteta znatno se suzio. Ljutilo bi ga kad bi
na obližnjim imanjima video razne strance, uglavnom Nemce, koji ih behu kupili od
Karla. Osim toga, stario je, bogatstvo njegove supruge iznosilo je dvadesetak miliona
pezosa, a njegov ambiciozni pašenog, preselivši se u Evopu, možda je postupio
pametnije nego on.
Deo svojih poseda dao je u zakup, ostale je poverio na upravljanje nekima od
onih koji su, smatrajući se delom porodice, u testamentu bili povlašćeni, gledajući
oduvek u Denoajeru gazdu, i preselio se u Buenos Ajres. Tako je mogao da nadzire svog
sina, koji je i dalje vodio đavolski život, ne napredujući u pripremnim inženjerskim
studijama... Osim toga, Ćići već beše postala žena, onako jedra delovala je starije nego
što je bila, i pogrešno bi bilo ostaviti je na selu, jer bi postala seljančica kao njena majka.
Donja Luisa kao da se isto tako beše umorila od života na imanju.Uspesi njene sestre
izazivali su u njoj izvesnu nelagodu. Nije mogla da oseća ljubomoru; ali podstaknuta
materinskom ambicijom, nije želela da njena deca zaostaju, već da se ističu i napreduju
kao deca ove druge.
Za godinu dana boravka u kući koju Denoajer beše izgradio u prestonici stizale su
najneverovatnije vesti iz Nemačke. „Tetka iz Berlina”, kako su Elenu zvali sestrić i
sestričina, slala je veoma opširna pisma, u kojima je raspredala o balovima, večerama i
odlascima u lov, raznim plemićkim titulama i vojnim odlikovanjima: „naš brat
pukovnik”, „naš rođak baron”, „naš stric glavni savetnik”, „naš drugi stric, najviši
savetnik”. Sve podelke nemačke društvene lestvice, u kojoj se neprekidno smišljaju nove
titule ne bi li se utažila žeđ za počastima jednog društva podeljenog na staleže, brižljivo
bi nabrajala nekadašnja Romantičarka. Pominjala je čak i sekretara svog supruga, koji
nije bio makar ko, već je kao pisar u javnim ustanovama stekao titulu Rehnungsrat
(računovodstveni savetnik). Osim toga, s ponosom je pominjala i penzionisanog
Oberpedela koga je imala u svojoj kući, objašnjavajući da to znači glavni portir.
Novosti o njenoj deci nisu bile ništa manje pohvalne. Najstariji je porodični
mudrac. Posvetio se filologiji i istorijskim naukama; ali vid mu sve više slabi, usled
neprekidnog čitanja. Uskoro će postati doktor, a pre nego što napuni tridesetu, Her
Profesor. Majci je bilo žao što nije vojnik, jer je njegove sklonosti smatrala nečim što

42
 Knjigoteka

remeti visoka stremljenja porodice. Profesorsko zanimanje, nauka i književnost bili su

pribežište Jevreja, koji zbog svog porekla nisu mogli da dobiju čin u vojsci. Ali tešila se
mišlju da jedan čuveni profesor s vremenom može da stekne društveni ugled koji bi
mogao da se meri sa ugledom nekog pukovnika.
Njihova ostala četiri sina biće oficiri. Otac je pripremao teren kako bi mogli da
uđu u žandarmeriju ili neki aristokratski puk, a da drugovi iz korpusa ne glasaju protiv
njihovog prijema. Dve ćerke će se sigurno udati, kad stasaju, za husarske oficire, koji
samim svojim zvanjem stiču poseban aristokratski status, ponositu i otmenu gospodu o
kojoj je ćerka misiá Petrone govorila s oduševljenjem.
Smeštaj Hartrotovih bio je dostojan domova njihovih novih prijatelja. U kući u
Berlinu, posluga je prilikom svečanih večera nosila kratke pantalone i bele perike. Karl
beše kupio jedan stari dvorac sa zašiljenim kulama, utvarama u podzemnim odajama i
raznim legendama o ubistvima, napadima i nasilju, koje su oživljavale njihovu priču na
izuzetno zanimljiv način. Jedan arhitekta, dobitnik mnogobrojnih nagrada u
inostranstvu, koji je uz to imao i zvanje građevinskog savetnika, bio je zadužen za
modernizaciju srednjovekovnog zdanja, pod uslovom da sačuva njegov zastrašujući
izgled. Romantičarka je unapred opisivala prijeme u mračnom salonu, s prigušenim
osvetljenjem električnih lampi po ugledu na baklje; pucketanje u ukrasnom kaminu, s
lažnim panjevima koji gore gasnim plamenom; sav sjaj modernog luksuza spojen sa
uspomenama na jednu epohu svemoćnog plemstva, najboljeg u istoriji, po njenom
mišljenju. Osim toga, lov po nepreglednim peščanim i nestabilnim poljima s borovim
šumama, neuporedivim s plodnim zemljištem zavičaja, koji su imali tu čast da su
nekoliko vekova ranije po njima hodali brandenburški markizi, osnivači pruske
kraljevske kuće. I sav taj napredak, sav taj vrtoglav uspon porodice za samo godinu
dana! Morali su da se bore s ostalim prekomorskim porodicama koje su zgrnule
ogromno bogatstvo u Sjedinjenim Državama, Brazilu ili na obalama Pacifika. Ali oni su
bili Nemci „bez porekla”, obični plebejci koji su uzalud pokušavali da se uključe u visoko
društvo ulažući novac u carske poslove. Sa svim svojim milionima najviše čemu su mogli
da teže bilo je da svoje ćerke udaju za pešadijske oficire. Ali zato Karl...! Karlovi rođaci...!
I Romantičarka je ispisivala perom, veličajući porodicu u čijem je okrilju verovala da se
rodila.
Ponekad su uz Elenina opširna pisma stizala i druga kratka, upućena Denoajeru.
Pašenog ga je upućivao u svoje poslove, kao što je to činio dok je živeo na posedu pod
njegovom zaštitom. Ali to uvažavanje beše propraćeno loše skrivenim ponosom, željom
da se oslobodi onog vremena dobrovoljne poniznosti. Sve što je radio bilo je veliko i
uzvišeno. Svoje milione uložio je u industrijska preduzeća moderne Nemačke. Bio je
akcionar u fabrikama oružja velikim kao varoši, u brodskim kompanijama koje su
svakih šest meseci završavale po jedan brod. Car se zanimao za te poslove, gledajući s
blagonaklonošću na sve koji su želeli da mu pomognu. Osim toga, Karl je kupovao
zemlju. Na prvi pogled činilo se da je ludost što je rasprodao plodna polja od svog
nasledstva da bi kupovao pruska peskovita imanja na kojima je jedva uspevala abonos.
Ali kao zemljoposednik, pripadao je „agrarnoj partiji”, pravoj aristokratskoj i
konzervativnoj grupi, te je živeo u dva suprotna sveta, podjednako uvažena: u svetu
velikih industrijalaca, prijatelja cara, i svetu junkera, seoskih plemića, čuvara tradicije i
uvek spremnih oficira pruskog kralja.
Kada je Denoajer saznao za sve te uspehe, pomislio je na neizbežne finansijske
žrtve. Karlova prošlost beše mu dobro poznata. Jednoga dana, na posedu, podstaknut
osećajem zahvalnosti, beše otkrio Francuzu razlog svog dolaska u Ameriku. Nekad je bio

43
 Knjigoteka

oficir u svojoj zemlji; ali želja za raskošnim životom, s platom kao jedinim sredstvom za
život, nagnala ga je da počini neoprostive prestupe: krađu imovine koja je pripadala
puku, neisplative dugove, falsifikovanje potpisa. Zbog tih prestupa nije bio zvanično
gonjen zahvaljujući sećanju na njegovog oca; ali drugovi iz puka prijavili su ga sudu
časti. Njegova braća i prijatelji savetovali su mu metak u čelo kao jedino rešenje; ali on je
voleo život i pobegao je u Ameriku, gde je cenu uspeha platio poniženjima. Bogatstvo
briše mrlje iz prošlosti brže nego vreme. Zbog saznanja o njegovom bogatstvu na drugoj
strani okeana porodica ga je lepo dočekala prilikom prvog putovanja, uključivši ga
ponovo u „svoj svet”. Niko se više nije sećao sramnih priča o stotinama ukradenih
nemačkih maraka čoveka koji je raspredao o posedima svog tasta, većim od poseda
mnogih nemačkih plemića. Sada kada se konačno nastanio u zemlji, sve je bilo
zaboravljeno, ali koliko je morao da trpi zbog svoje sujete! Denoajer je naslućivao kako
se hiljade maraka slivaju u pune ruke caričinih dobrotvornih društava, za
imperijalističku propagandu, za društva veterana, za svakojake grupe koje su zarad
germanskih ambicija vršile nasilje u pokušaju proširenja Nemačke.
Francuz, trezven čovek, štedljiv i lišen ambicija, smešio se slušajući o veličini
svog pašenoga. Karla je smatrao dobrim drugom, premda detinjasto gordim. Rado se
sećao godina koje zajedno behu proveli na imanju. Nije mogao da zaboravi Nemca koji
se vrzmao oko njega umiljato i ponizno kao da mu je mlađi brat. Kad bi njegova porodica
s pomalo zavidljivim ushićenjem pričala o uspesima rođaka iz Berlina, on bi sa
osmehom odgovarao: „Ostavite ih na miru; njihov novac ih mnogo košta”.
Ali oduševljenje kojim su odisala pisma iz Nemačke na kraju je oko njega stvorilo
uznemirujuće i buntovničko raspoloženje. Ćići je prva napala. Zašto i oni nisu otišli u
Evropu, kao svi ostali? Sve njene prijateljice su bile tamo. Porodice italijanskih i
španskih trgovaca kreću na putovanje. A ona, ćerka Francuza, nikad nije videla Pariz!
Ah, Pariz! Lekari koji su pregledali melanholične gospođe govorili su o pojavi jedne
opake bolesti: „bolesti Pariza”. Donja Luisa je podržala ćerku. Zašto i ona ne bi živela u
Evropi kao njena sestra, s obzirom na to da je još bogatija? Čak je i Hulio ozbiljno
izjavljivao da bi studiranje na starom kontinentu bilo korisnije. Amerika nije zemlja
mudrih.
I otac je naposletku sebi postavio isto pitanje, čudeći se kako se ranije nije setio
odlaska u Evropu. Trideset četiri godine nije napustio zemlju koja i nije njegova! Vreme
je da se krene. Uzalud se trudio da sačuva ravnodušnost povučenog zemljoposednika.
Oko njega svi zarađuju novac. U klubu, u pozorištu, kud god da ode, ljudi pričaju o
kupovini zemlje, o prodaji, o brzim poslovima trostruko isplativim, o moćnim bilansima.
Počele su da ga muče sume koje je držao neaktivne u bankama. Na kraju će se uplesti u
neke špekulacije, kao igrač koji ne može da vidi rulet dok ne zavuče ruku u džep. Za to
nije dovoljno da ode s imanja. Njegova porodica je u pravu: „U Pariz!” Jer je u
Denoajerovoj porodici odlazak u Evropu značio odlazak u Pariz. „Tetka iz Berlina” mogla
je da priča o svim mogućim prednostima zemlje svoga muža. „Gluposti!”, uzvikivao je
Hulio, koji je tokom svojih noćnih obilazaka pravio ozbiljna geografska i etnička
poređenja. „Samo Pariz.” Ćići bi ironičnom grimasom propratila svaku sumnju u to: „Da
možda elegantnu modu ne smišljaju u Nemačkoj?” Donja Luisa je podržavala svoju decu.
Pariz! Nikad joj ne bi palo na pamet da ode u jednu luteransku zemlju da je štiti njena
sestra.
– Onda u Pariz! – reče Francuz, kao da su mu govorili o nekom nepoznatom
gradu.
Beše se navikao pomisao da se tamo nikada neće vratiti. Tokom prvih godina

44
 Knjigoteka

života u Americi bilo mu je nemoguće da ostvari to putovanje, jer nije bio odslužio vojni
rok. Kasnije bi tu i tamo čuo za poneku amnestiju. Osim toga, već beše prošlo dovoljno
vremena za zaborav. Ali iz bezvoljnosti, povratak u otadžbinu smatrao je besmislenim i
nepotrebnim. Na drugoj strani okeana nije ostalo ništa što je moglo da ga privuče. Čak
beše izgubio sve veze s onim rođacima sa sela koji su njegovoj majci pružili utočište. U
časovima tuge, zamišljao je kako svoju aktivnost usmerava na podizanje ogromnog
mauzoleja, celog u mermeru, na Rekoleti, groblju bogataša, u čiju bi grobnicu preneo
Madarijagine posmrtne ostatke, kao osnivača dinastije, za kojim će krenuti on, a potom i
svi njegovi, kad za to dođe vreme. I njega su sustizale staračke tegobe. Bližila mu se
šezdeseta, a težak seoski život, jahanje po kiši, prelaženje reka na konju, noći provedene
pod vedrim nebom, doneli su mu reumu koja mu je zagorčavala najbolje dane.
Ali porodica ga je na kraju zarazila svojim oduševljenjem. „U Pariz!” Činilo mu se
da ima dvadeset godina. I zaboravljajući svoju uobičajenu štedljivost, poželeo je da
njegovi putuju kao kraljevska porodica, u luksuznim kabinama s ličnom poslugom. Dve
devojčice bakarne kože, rođene na imanju i unapređene u gospođine pratilje, i njegova
ćerka biće im pratnja na putovanju, i u njihovim kosim očima neće se primetiti ni
najmanji trag čuđenja pred najvećim nepoznanicama.
Stigavši u Pariz, Denoajer se oseti izgubljenim. Brkao je nazive ulica i predlagao
obilaske davno nestalih zdanja. Svaki njegov pokušaj da zadivi ostale kao dobar
poznavalac završavao se neuspehom. Njegova deca, vodeći se nedavno pročitanim
štivom, Pariz su poznavala bolje od njega. Osećao se kao stranac u sopstvenoj otadžbini.
U početku je čak osetio izvesnu nelagodu dok je govorio maternjim jezikom. Tolike
godine je proveo na imanju ne izgovorivši nijednu reč na svom jeziku. Razmišljao je na
španskom, a kada bi misli pokušao da prevede na jezik svojih predaka, ubacivao bi u
francuski sve moguće kreolske izraze.
– Tamo gde se čovek obogati i osnuje porodicu, tu je njegova prava otadžbina –
govorio je sav ozbiljan, prisećajući se Madarijage.
Slika daleke zemlje ponovo ga je celog obuzela čim su se slegli prvi utisci s
putovanja. Nije imao francuske prijatelje, i kada bi izašao na ulicu, koraci bi ga
instinktivno usmeravali prema mestima na kojima su se okupljali Argentinci. I njima se
to dešavalo. Napustili su otadžbinu da bi osetili još snažniju potrebu da neprekidno
pričaju o njoj. Čitao je tamošnju štampu, pričao o poskupljenju zemlje, značaju
nastupajuće žetve, o prodaji junadi. A na povratku kući, ponovo bi ga saletala sećanja na
američku zemlju, te je zadovoljno razmišljao kako bi dve ženskinje poljuljale
profesionalni ponos svake francuske kuvarice dok bi pripremale razne specijalitete na
kreolski način.
Porodica se uselila u raskošnu kuću u Ulici Viktora Igoa: dvadeset osam hiljada
franaka za iznajmljivanje. Donja Luisa je nekoliko puta morala da uđe i izađe kako bi se
navikla na veličanstven izgled konjušnica: on sav ulickan, odeven u crno i sa belim
zulufima, kao beležnik u komediji; ona sva veličanstvena, sa zlatnim lancem na bujnom
poprsju, dok primaju zakupce u crvenom i pozlaćenom salonu. Gore, u sobama,
ultramoderan luksuz, hladan i leden na prvi pogled, s belim zidovima i malim
pravougaonim oknima, Denoajera je bacao u očajanje, jer je on obožavao zagonetne
rezbarije i bogat nameštaj iz svoje mladosti. Lično je upravljao uređenjem brojnih
prostorija, koje su uvek delovale prazno.
Ćići se bunila zbog očeve škrtosti kad bi ga videla kako gnjavi prilikom kupovine,
premišljajući se i oklevajući.

45
 Knjigoteka

– Nisam ja škrt – odgovarao bi on. – Nego znam v rednost stvari.

Stvari su mu se dopadale samo kad bi ih kupio po trostruko nižoj ceni. Privid da
ih se odriče predstavljao je dokaz nadmoći onoga koji ih je kupovao. Pariz mu je nudio
mesto uživanja kakvo nigde na svetu ne bi mogao da pronađe: Hotel Druo. Odlazio je
tamo svako popodne, kad u novinama ne bi pronašao oglas o drugim važnim
rasprodajama. Godinama nije bilo čuvenog kraha u pariskom životu, uz posledičnu
likvidaciju ostataka, da sebi od toga nije pribavio bar deo. Korist i potreba za takvim
kupovinama imali su drugorazredan značaj; važno je bilo cenkati se. Stvari s rasprodaja
preplavljivale su sobe, koje su se u početku opremale s užasavajućom sporošću.
Njegova ćerka je sada prigovarala da se kuća pretrpava. Nameštaj i ukrasni
predmeti jesu skupoceni, ali ih je previše... previše! Saloni liče na skladišta antikviteta.
Beli zidovi odudaraju od veličanstvenog nameštaja i dupke punih vitrina. Raskošni
tepisi po kojima su hodale tolike generacije prekrivaju sve podove. Upadljive zavese, bez
ijednog praznog udubljenja u salonima, ukrašavaće vrata u blizini kuhinje. Nestajale su
lajsne na zidovima prekrivenim slikama poređanim tik jedna do druge, kao pločice na
kornjačinom oklopu. Ko bi Denoajera mogao da optuži da je škrtica? Trošio je više nego
da mu je snabdevač neki moderan stručnjak za izradu nameštaja.
Ideja da sve kupuje za četvrtinu vrednosti podstakla ga je da nastavi da troši kao
razborit čovek. Mogao je mirno da spava samo kada bi bio siguran da je toga dana
napravio dobar posao. Na licitacijama je kupovao na hiljade flaša preostalih posle
nečijeg bankrota. On, koji takoreći nikad nije pio, punio je svoje podrume, savetujući
porodici da šampanjac piju kao obično vino. Zahvaljujući propasti jednog krznara, za
četrnaest hiljada franaka kupio je kožu koja je vredela devedeset hiljada. Cela
Denoajerova porodica kao da je odjednom osetila ledenu hladnoću, kao da su sante
polarnog leda nahrupile u Ulicu Viktora Igoa. Otac se snabdeo samo jednim krznenim
kaputom, ali je naručio tri za svog sina. Ćići i donja Luisa svuda su se pojavljivale
prekrivene svilenkastim i luksuznim krznima: jednog dana od činčile, drugog od polarne
lisice, samura ili morskog lava.
Lično je ukrašavao zidove novim nizovima slika, kačeći ih visoko na stepeništu,
kako bi uštedeo na plaćanju radnika. Hteo je da deci posluži kao primer ekonomičnosti.
U slobodno vreme premeštao je najteže komade nameštaja, razmatrajući sve moguće
kombinacije. Bilo je to podsećanje na stara dobra vremena, kada je na imanju prevozio
džakove pšenice i vreće kože. Njegov sin, primetivši da netremice gleda jedan ogroman
kuhinjski kredenac, mudro se spasavao. Denoajer je osećao izvesnu neodlučnost po
pitanju svoja dva poslužitelja, korektnih i dostojanstvenih osoba, uvek u fraku, koji nisu
skrivali začuđenost posmatrajući čoveka s godišnjim prihodom od preko milion franaka
koji se bavi takvim poslovima. Na kraju, tu su bile dve tamnopute služavke koje su
pomagale gazdi, udružujući se s njim s prisnošću prijatelja u izgnanstvu.
Četiri automobila upotpunjavala su porodičan luksuz. Deca bi se zadovoljila i
samo jednim, malim, blistavim, najmodernijim modelom. Ali Denoajer nije bio čovek
koji je propuštao dobre prilike, i kupio je četiri, jedan za drugim, poveden cenom. Bili su
ogromni i veličanstveni, kao starinske kočije. Kad bi izašli na ulicu, svi prolaznici bi se
okretali. Šoferu su bila potrebna dva pomoćnika da bi održavao to krdo mastodonata.
Ali gazda se stalno prisećao svoje sposobnosti kojom je verovao da je prevario prodavce,
dok su oni jedva ćekali da im se s očiju sklone takvi spomenici.
Deci je savetovao skromnost i ekonomičnost.
– Nismo toliko bogati koliko vi mislite. Imamo mnogo poseda, ali nam oni donose

46
 Knjigoteka

skroman prihod.
I nakon što bi odbio neki kućni trošak od dve stotine franaka, uložio bi pet hiljada
u neku nepotrebnu kupovinu samo zato što je za njega ona predstavljala veliki gubitak
za prodavca. Hulio i njegova sestra žalili su se donji Luisi. Ćići je na kraju izjavila da se
nikada ne bi udala za muškarca kakav je njen otac.
– Ćuti! – kazala bi preneražena Kreolka. – Takva mu je narav, ali je dobar čovek.
Nikada mi nije dao povoda da se na nešto požalim. Volela bih da nađeš takvog.
Muževljeve prepirke, njegova nepodnošljiva narav, njegova nesalomiva volja za
nju su postajali sasvim nevažni kada bi pomislila na njegovu vernost. Tolike godine
braka... i ništa! Bio je nepokolebljivo čestit, čak i na selu, gde se ljudi, okruženi
životinjama i bogateći se od njihovog parenja, lako povode za amoralnošću stoke. Ona,
koja se odlično seća svoga oca...! Čak i njena rođena sestra sigurno ne živi tako spokojno
sa sujetnim Karlom, koji je u stanju da bude neveran bez ikakve želje, samo da bi
podražavao ponašanje moćnika.
Denoajer je bio vezan za svoju ženu rutinom punom nežnosti. Donja Luisa, sa
svojom ograničenom maštom, prisećala se upregnutih volova na imanju, koji nisu hteli
da se maknu s mesta kad bi neka nepoznata životinja zamenila odsutnog parnjaka. Muž
bi se lako razbesneo, optužujući je za sve nevolje koje su im pripređivala deca, ali nikuda
nije mogao bez nje. Popodneva u hotelu Druo bila su mu nepodnošljiva kad pored njega
ne bi bila ta osoba od poverenja, upućena u sve njegove planove i ogorčenja.
– Danas se prodaje nakit; idemo?
Svoj predlog je izgovorio nežnim i podsticajnim tonom, glasom koji je donju
Luisu podsetio na njihove prve razgovore u blizini očeve kuće. I krenuli bi različitim
putevima. Ona u jednom od svojih veličanstvenih vozila, jer nije volela da hoda,
naviknuta na spokoj poseda ili obilazak polja na konju. Denoajer, vlasnik četiri
automobila, prezirao ih je, jer je iz skromnosti bio protivnik opasnih novotarija; osim
toga, prijalo mu je pešačenje, tom vežbom je nadoknađivao dokoličenje. Kad bi se sastali
na prodajnom mestu prepunom svetine, razgledali bi nakit, znajući unapred koliko će da
ponude. Ali on bi, čim bi se iznervirao zbog preterivanja, uvek išao dalje, gledajući svoje
protivnike kako podižu cene kao da im je neko uperio pištolj u slepoočnicu. Nakon
takvih poduhvata, gospođa bi izgledala veličanstveno i blistavo poput neke vizantijske
bazilike: uši i vrat ukrašeni teškim biserima, grudi posute brilijantima, a na rukama se
presijavaju sve dugine boje dragog kamenja.
Ćići bi se pobunila: „Mama, to je preterano”. Neko će je pomešati s
draguljarnicom. Ali Kreolka, zadovoljna svojom raskošnošću kao krunom skromnog
života, takve zamerke pripisivala je zavisti. Njena ćerka je bila gospođica i nije mogla da
nosi takve skupocenosti. Ali kasnije će joj biti zahvalna što ih je skupljala za nju.
Kuća je na kraju postala premala da u nju stanu tolike stvari. U podrumima su se
gomilali nameštaj, umetničke slike, skulpture i zavese kojima su mogle da se ukrase
mnoge kuće. Don Marselo se žalio na skučenost kuće od dvadeset osam hiljada franaka,
u koju su mogle da se smeste četiri porodice kao što je njegova. Već je sa žaljenjem
počeo da razmišlja o tolikim propuštenim prilikama, kada ga je jedan prodavac
nekretnina, od onih što streme inostranstvu, izvukao iz nelagode. Zašto ne kupi neki
zamak? Cela porodica je prihvatila taj predlog. Neki istorijski zamak, najstariji koji može
da se nađe, upotpuniće njegov veličanstven smeštaj. Ćići je prebledela od ponosa. Neke
njene prijateljice imale su zamkove. Druge, iz starih kolonijalnih porodica, naviknute da
je omalovažavaju zbog njenog seljačkog porekla, pozeleneće od zavisti kad saznaju za tu

47
 Knjigoteka

kupovinu, takoreći dostojnu plemstva. Majka se osmehnula s nadom koja ju je podsećala

na jednostavan i srećan život u mladosti. Hulio je bio najmanje oduševljen. „Stari” bi
želeo što duže da ga zadrži izvan Pariza; ali na kraju se složio, shvativši da će mu to
pružiti priliku da češće putuje automobilom.
Denoajer se sećao rođaka iz Berlina. Zašto ne bi imao svoj zamak kao svi ostali?
Ponude su bile primamljive. Nudili su mu na desetine istorijskih zamkova. Njihovi
vlasnici su jedva čekali da ih se otarase, izmrcvareni troškovima održavanja. I kupio je
zamak u Valblanšu na Marni, izgrađen za vreme verskih ratova, mešavinu palate i
utvrđenja, s pročeljem u stilu italijanske renesanse, turobnim kulama šiljatih vrhova i
vodenim jarugama u kojima su plivali labudovi.
On nije mogao da živi bez parčeta zemlje gde bi pokazivao svoj autoritet, boreći
se protiv otpora ljudi i stvari. Osim toga, za njega su ogromne prostorije zamka
predstavljale pravi izazov, neopremljene. Prava prilika da tu smesti višak stvari iz svojih
podruma i da se posveti novim kupovinama. U to okruženje svečane tame predmeti iz
prošlosti lako će se uklopiti, bez protestnih krikova, koje se činilo da ispuštaju kad bi ih
smestili između belih zidovima modernih soba. Istorijski zamak iziskivao je velike
izdatke: nije slučajno toliko puta menjao vlasnike. Ali Denoajer i zemlja odlično su se
poznavali. I dok je popunjavao salone, pokušavao je da u prostranom vrtu uzgaja i stoku,
kao u nekom ogranku svog preduzeća u Americi. Imanje mora da se izdržava onim što
se na njemu proizvede. Nije to bio strah od troškova: u pitanju je bilo samo to „što on
nije navikao da gubi novac”.
Zahvaljujući kupovini zamka stekao je uvaženog prijatelja, u čemu je video
najveću prednost tog poduhvata. Sprijateljio se s jednim susedom, senatorom Lakurom,
koji je dva puta bio ministar, a sada je životario u Gornjem domu, ćutljiv tokom
zasedanja, živahan i pričljiv po hodnicima, kako bi održao svoj uticaj. Bio je heroj
republikanskog plemstva, režimski aristokrata, s precima iz nemirnih vremena
Revolucije, kao što se plemići razmeću krstaškim poreklom. Njegov pradeda je živeo u
doba Konventa, a otac u vreme Republike 1848. On, kao sin odmetnika stradalog u
izgnanstvu, još kao veoma mlad poveo se za pompeznom Gambetinom figurom i
neprekidno pričao o maestrovoj slavi ne bi li makar jedan njen zračak obasjao
sledbenika. Njegov sin Rene, učenik Centralne škole, pronalazio je ocu „staru žicu”,
obuzdavajući pomalo njegov buntovnički i humanistički romantizam. No to ga nije
sprečavalo da, kad postane inženjer, računa na društvene privilegije koje su obezbedile
četiri generacije Lakurovih posvećeno služeći Republici.
Don Marselo, koji je sa zebnjom gledao na svako novo prijateljstvo plašeći se
traženja pozajmice, s oduševljenjem se posvetio druženju s „velikim čovekom”.
Obožavao je bogatstvo i otkrio priličnu nadarenost u tom milioneru s druge strane
okeana, koji je pričao o nepreglednim pašnjacima i ogromnim stadima. Njihovi odnosi
bili su daleko od samoživih odnosa suseda na selu, koje se u slučaju Denoajerovih
nastavilo u Parizu. Rene je na kraju dolazio u kuću u Ulici Viktora Igoa kao da je njegova.
Jedine neprijatnosti u Denoajerovom životu dolazile su od njegove dece. Ćići ga je
nervirala zbog svojeglavih sklonosti. Nisu joj se sviđale stare stvari, koliko god da su bile
solidne i raskošne. Više je volela pomodne koještarije. Sve očeve poklone prihvatala je
bezvoljno. Pred rukotvorinom od čipke kupljenoj na sniženju, prevrtala bi očima: „Više
bi mi se svidela nova haljina od trista franaka”. Osim toga, povodila se za lošim
primerima svog brata, suprotstavljajući se „starcima”.
Otac je u potpunosti beše prepustio brizi donja Luise. Devojčica je već bila

48
 Knjigoteka

postala žena. Ali nekadašnji „konjanik” nije pokazivao veliko poštovanje prema
savetima i naredbama dobrodušne Kreolke. S oduševljenjem se posvetila klizanju,
smatrajući ga najelegantnijom zabavom među svima koje su se nudile. Svako popodne je
odlazila u Ledenu dvoranu u društvu donja Ćiće, koja bi se tada lišavala odlaska u
kupovinu sa svojim mužem. Sate je provodila smrtno se dosađujući pored ledene staze,
posmatrajući kako se, uz zvuke orgulja, po beloj kružnoj stazi na sličugama vrte
zabludeli razmetljivci, sami ili u koloni! Njena ćerka je svaki put prolazila ispred nje,
zajapurena od uzbuđenja, dok su se za njom vijorile lokne što su se virile ispod šešira, a
falte na suknji širile se udarajući o klizaljke; prelepa, otmena i snažna, obesno zdrava
poput deteta koje je, po rečima njenog oca, „biftecima odbijeno od sise”.
Donja Luisa se na kraju zamorila od tog dosadnog nadgledanja. Više je volela da
ide s mužem u lov na blaga po sniženim cenama. A Ćići je odlazila na klizanje s jednom
od kućnih pomoćnica, provodeći popodneva među svojim prijateljicama sporta, koje su
sve bile poreklom iz Novog sveta. Razmenjivale su ideje pod okriljem lagodnog pariskog
života, oslobođene predrasuda i briga svog zavičaja. Kao da su ponovo rođene,
prepoznavale su se po uspesima koji do tada nisu bili dovedeni u sumnju. Promena
hemisfere povećala je njihovu vrednost. Neke su čak pisale stihove na francuskom. A
Denoajer bi se uznemirio, obuzet zlovoljom, kada bi Ćići uveče u formi aforizma
prepričavala ono o čemu su ona i njene prijateljice razgovarale rezimirajući štiva i
opažanja: „Život je jedan, i treba ga proživeti”. „Ja ću se udati za čoveka koji mi se sviđa,
ma ko on bio”.
Ta suprotstavljanja ocu bila su beznačajna u poređenju s onim koja su dolazila od
onog drugog. Ah, taj drugi! Po dolasku u Pariz, Huliove težnje krenule su drugim
pravcem. Više nije želeo da postane inženjer: želeo je da bude slikar. Don Marselo se
začuđujuće žestoko protivio tome, ali je na kraju popustio. Pa neka bude i slikarstvo!
Važno je da ima neko zanimanje. Imovinu i bogatstvo smatrao je svetinjom, ali je tvrdio
da oni koji ne rade nisu dostojni da u njima uživaju. Osim toga, setio se svojih godina
posvećenih vajarstvu. Možda će se iste te sposobnosti, ugušene u njemu usled
siromaštva, ponovo roditi u njegovom potomku. Hoće li uspeti da postane veliki slikar
taj lenji mladić živahnog duha, koji je oklevao oko izbora životnog puta? Istrpeo je sve
hirove Hulija, koji je u prvim pokušajima crtanja i slikanja zahtevao da živi sâm kako bi
mogao slobodnije da radi. Otac ga je smestio u blizini svoje kuće, u jedan atelje u Ulici
Pomp, koji je pripadao nekom prilično poznatom stranom slikaru. Atelje s pratećim
prostorijama bio je isuviše veliki za jednog početnika. Ali slikar beše umro i Denoajer je
iskoristio priliku koju su mu ponudili naslednici, otkupivši sve zajedno, s nameštajem i
slikama.
Donja Luisa je svakodnevno obilazila atelje, kao dobra majka koja vodi računa o
blagostanju svoga sina kako bi bolje radio. Lično je, pošto bi skinula rukavice, praznila
bronzane pepeljare prepune opušaka i s nameštaja i tepiha čistila pepeo koji je leteo iz
lula. Huliovi posetioci, kosmati mladići koji su pričali o stvarima njoj nerazumljivim,
ponašali su se prilično neuviđavno. Kasnije je zaticala žene u oskudnoj odeći, a sin ju je
dočekivao narogušen. Zar mama ne može da ga ostavi da radi na miru? I sirota gospođa,
izlazeći svakog jutra iz kuće, krenula bi ka Ulici Pomp, ali bi se zaustavila nasred puta i
ušla u Crkvu Sent-Onore d’Ejlo.
Otac je bio razboritiji. Čovek njegovih godina ne može da se meša u društvo
jednog mladog umetnika. Nakon nekoliko meseci, Hulio nedeljama nije odlazio da spava
u očevoj kući. Na kraju se uselio u atelje, posećujući njegovu kuću na brzinu, samo da se
porodica uveri da je još živ. Denoajer je ponekad ujutru odlazio u Ulicu Pomp da bi se

49
 Knjigoteka

raspitao o njemu kod portirke. Bilo bi to u deset sati: umetnik bi još spavao. Kad bi se u
podne vratio, i dalje bi spavao kao top. Nakon ručka, otišao bi ponovo u posetu da bi čuo
bolje vesti. To bi bilo u dva sata posle podne: gospodičić je upravo ustajao. A otac bi
odlazio besan. Ali kad taj slikar uopšte slika?
U početku je pokušavao četkicom da stekne ugled, smatrajući to lakim zadatkom.
To što je umetnik stavljalo ga je iznad njegovih prijatelja, južnoameričkih mladića s
jedinim ciljem da uživaju u životu, da bahato rasipaju novac kako bi svi saznali za
njihovu rasipnost. Sa spokojnom smelošću bacio se na slikanje. Mnogo je voleo lepe
slike, „posebne”, elegantne; slike sladunjave kao romanse, koje samo oslikavaju ženske
obline. Imao je novca i dobar atelje; otac ga je podržavao i bio spreman da mu pomogne:
zašto ne bi učinio ono što čine mnogi drugi, koji nemaju sredstava kao on? I navalio je da
naslika platno, pod nazivom Ples časova: izgovor da bi slikao lepe devojke i birao
modele. Crtao je mahnitom brzinom, ispunjavajući unutrašnjost kontura masom boja.
Dotle je sve išlo dobro. Ali kasnije bi oklevao, stojeći nepomično ispred platna, da bi ga
na kraju odložio u ćošak čekajući bolja vremena. Isto mu se dogodilo kad je pokušao da
napravi nekoliko skica ženskih portreta. Ništa nije uspevao da završi, što ga je dovodilo
do očajanja. Potom se s tim pomirio, kao oni što klonu od umora pred preprekom i
čekaju da im sudbina pomogne i spase ih. Važno da je slikar... makar ne slikao. Tako je
imao razloga da daje posetnice veselim ženama, pozivajući ih u svoj atelje. Živeo je noću.
Don Marselo, proveravajući umetnikove radove, nije mogao da potisne negodovanje.
Njih dvojica su se svakog jutra sretali u prvim jutarnjim satima: otac ustajući iz kreveta,
a sin vraćajući se u svoj atelje da bi se uvukao među čaršave i spavao do kasno po
podne.
Lakoverna donja Luisa izmišljala je najbesmislenija opravdalanja za svog sina. Ko
zna! Možda slika noću, isprobavajući nove metode. Ljudi danas izmišljaju svakakve
ludorije!
Denoajer je odlično poznavao te noćne rabote: skandali u restoranima na
Monmartru, i tuče, mnogo tuča. On i njegovi pajtosi, koji misle da su frak ili smoking u
sedam uveče neophodni, bili su nalik na grupu Indiosa koji u Pariz uvode nasilničke
običaje pustinje. Šampanjac je na njih delovao kao vino za borbu. Razbijali su i plaćali, ali
se njihova širokogrudost skoro uvek završavala tučom. Niko nije kao Hulio s takvom
lakoćom delio šamare i posetnice. Njegov otac je tužnog lica slušao novosti od nekih
prijatelja koji su mislili da laskaju njegovoj sujeti pričajući mu o viteškim okršajima u
kojima je njegov prvenac uvek skidao skalp protivnicima. Slikar se više razumeo u
mačevanje nego u svoju umetnost. Bio je šampion u rukovanju raznim oružjem,
boksovao je, čak je imao i omiljene udarce vitezova koji lutaju od tvrđave do tvrđave.
„Beskoristan i opasan kao svi paraziti”, gunđao bi otac. Ali bi u dubini duše osećao veliko
zadovoljstvo, neki životinjski ponos, smatrajući da je taj zastrašujući smetenjak njegovo
delo.
U jednom trenutku je poverovao da je smislio kako da ga odvrati od takvog
života. Rođaci iz Berlina posetili su Denoajerove u njihovom zamku u Vilblanšu. Karl fon
Hartrot je s dobrodušnom nadmenošću procenio raskošne i pomalo sumanute kolekcije
svog pašenoga. Nije loše: prepoznao je izvestan cachet kuće u Parizu i zamka. Mogu da
posluže kao dopuna i patina plemićkoj tituli. Ali Nemačka! Udobnosti njegove otadžbine!
Želeo je da se pašenog divi njegovom načinu života i njegovim prijateljima plemićima
koji su ulepšavali njegovo bogatstvo. I toliko je u svojim pismima navaljivao da su
Denoajerovi krenuli na putovanje. Možda će promena sredine promeniti Hulija. Možda
će se u njemu probuditi takmičarski duh kad izbliza bude video kako su njegovi rođaci

50
 Knjigoteka

vredni, svi s karijerama. Osim toga, Francuz je verovao u omamljujući uticaj Pariza i
čistotu patrijarhalnih običaja Nemačke.
Četiri meseca su bili tamo. Nakon nekog vremena, Denoajer je osetio želju da
pobegne. Svako svome jatu; nikada ne bi mogao da se razume s takvim ljudima. Veoma
su ljubazni, napadno ljubazni i prepuni želje da ugode, ali neprekidno se spotiču o
nepopravljiv nedostatak takta i preterano isticanje svoje veličine. Prijatelji porodice
Hartrot izražavali su ljubav prema Francuskoj: predanu ljubav kao prema nestašnom
detencetu kome treba zaštita. A sve bi to propratili raznim neumesnim sećanjima na
ratove u kojima su Francuzi bili poraženi. Sve nemačko, spomenik, železnička stanica,
običan predmet iz trpezarije, sve je služilo kao povod za hvalisavo poređenje: „Vi to u
Francuskoj nemate”. „Nema sumnje da vi u Americi niste videli ništa slično.” Don
Marselo je otišao umoran od tolike zaštite. Njegove supruga i ćerka uporno su odbijale
da prihvate da je berlinska elegancija superiornija od pariske. Ćići je sa svojom
bogohulnom drskošću zaprepastila svoje rođake izjavivši da ne bi mogla da podnese
oficirčiće sa utegnutim strukom i nepomičnim monoklima, koji se klanjaju devojkama s
mehaničkom krutošću, spajajući svoju uglađenost sa izrazom superiornosti.
Pod vođstvom svojih rođaka, Hulio se utopio u vrli berlinski ambijent. S
najstarijim, s „mudracem”, nije imao o čemu da priča. To je bio nesrećnik posvećen
svojim knjigama, koji je celu porodicu gledao sa potcenjivačkom nadmenošću. Ostali,
potporučnici ili mladi oficiri, s ponosom su mu pokazali napredak nemačke zabave.
Upoznao je noćne restorane po ugledu na pariske, samo mnogo veće. Žena, kojih je tamo
bilo na desetine, ovde je bilo na stotine. Skandalozna pijančenja nisu se završavala
incidentima, već nečim za čim se svesno tragalo radi neizostavnog upotpunjavanja
zabave. Sve glamurozno, blistavo, veličanstveno. Starci su se ludo zabavljali, publiku su
opijale trupe, najamnici su formirali pukove. Osećao je gađenje prema poniznim i
stidljivim ženama, naviknutim na batine, koje su pohlepno tražile odštetu za velike
gubitke i prevare koje su trpele zbog svog posla. Nije mogao da se veseli kao njegovi
rođaci, koji su se grohotom smejali tim razočaranim ženama kad bi shvatile da su
proćerdale sate ne zaradivši ništa osim gomile pića. Osim toga, nervirala ga je prostačka
razmetljivost, bučna, javna, kao neka smotra izobilja. „Ovoga nema u Parizu”, govorili bi
njegovi pratioci diveći se ogromnim salama sa stotinama parova i hiljadama pijanaca.
„Ne, toga nema u Parizu.” Zamarala ga je sva ta neumerenost. Činilo mu se da
prisustvuje nekoj zabavi nezajažljivih mornara, željnih da jednim udarcem nadoknade
sva prethodna lišavanja. I osetio je istu želju da pobegne, kao njegov otac.
S tog putovanja, Marselo Denoajer se vratio duboko potišten. Ti ljudi su
umnogome napredovali. On nije bio zagriženi patriota, i primećivao je ono što je
očigledno. Za samo nekoliko godina potpuno su preobrazili svoju zemlju; industrija im
je moćna... i kao da su sačinjeni od nesalomivog materijala. Svako treba da gleda svoja
posla i da nikad ne pomisli da pozavidi bližnjem svom! Ali ovu poslednju pomisao
smesta bi odagnao svojim optimizmom poslovnog čoveka.
„Postaće veoma bogati”, razmišljao je. „Poslovi im napreduju, a imućni ljudi
nemaju želju da ratuju. Od rata o kojem maštaju četvorica ludaka nema ništa.”
Mladi Denoajer se vratio svom pariskom životu, živeći u ateljeu i samo
povremeno posećujući očevu kuću. Donja Luisa je počela da priča o nekom Arhensoli,
mladom i izuzetno obrazovanom Špancu, procenjujući da bi njegovi saveti mogli da
budu od velike koristi njenom sinu. Ovaj nije bio sasvim siguran da li mu je novi drugar
prijatelj, učitelj ili sluga. Posetioci su imali druge nedoumice. Ljubitelji književnosti
pričali su o Arhensoli kao o slikaru; slikari su mu priznavali superiornost samo u

51
 Knjigoteka

književnosti. Nikada nije mogao tačno da se seti gde ga je prvi put video. Bio je jedan od
onih koji su se peli u njegov atelje u zimskim večerima, privučeni crvenim odbleskom
peći i vinom koje je majka krišom donosila. Španac bi zagrmeo s novom flašom vina
ispred sebe i otvorenom kutijom cigareta na stolu, pričajući autoritativno o svemu.
Jedne noći je ostao da prespava na kauču. Nije imao stalno prebivalište. A nakon te prve
noći, sve ih je provodio u ateljeu.
Hulio je naposletku počeo da mu se divi kao odrazu svoje ličnosti. Šta sve zna taj
Arhensola, koji je došao iz Madrida trećom klasom i sa dvadeset franaka u džepu da bi
„narušio slavu”, kako je sâm rekao! Videvši da slika podjednako kruto kao on, koristeći
iste detinje i nespretne pokrete, raznežio se. Samo lažni umetnici, ljudi „svog zanata”,
izvršitelji bez razmišljanja, vode računa o bojama i ostalim banalnostima. Arhensola je
bio umetnik psiholog, umetnik duše. I učenik je osetio divljenje i podstrek shvativši
koliko je jednostavno slikati dušu. Na jednom beskrvnom licu, s bradom zašiljenom kao
bodež, Španac bi naslikao skoro okrugle oči, a svakoj zenici dodao malo bele, tračak
svetlosti... dušu. Zatim bi, stojeći ispred platna, raščlanjivao tu dušu svojom neiscrpnom
plodnošću, dodavajući joj sve moguće vrste konflikata i kriza. Tolika je bila moć njegove
opsednutosti da je Hulio video ono što bi ovaj zamišljao da je uneo u zaokružene oči. I
on će slikati duše... ženske duše.
Pošto mu je rad na psihološkom stvaralaštvu bio tako lak, Arhensola je više voleo
da ćaska opružen na divanu ili da čita uz toplu peć, dok bi njegov prijatelj i zaštitnik bio
odsutan. Ta sklonost čitanju beše još jedna prednost po mladom Denoajeru, koji bi, čim
bi otvorio neku knjigu, odmah pogledao poslednje stranice ili sadržaj, da bi „stekao
uvid”, kako je govorio. Ponekad bi, u salonima, samouvereno upitao nekog autora koja je
njegova najbolja knjiga. A njegov lukav osmeh mogao je poslužiti kao upozorenje da ne
treba gubiti vreme na druge knjige. Sada više nije morao da se bavi takvim
nesmotrenostima. Arhensola će čitati za njega. Kad bi mu se učinilo da je zainteresovan
za neku knjigu, odmah bi poželeo da se uključi: „Prepričaj mi sadržaj”. A „sekretar” ne
samo da mu je govorio kratak sadržaj komedija i romana, već mu je prepričavao i
„sadržaj” Šopenhauera ili „sadržaj” Ničea... Donja Luisa je kasnije takoreći ronila suze
čuvši da se posetioci bave njenim sinom s dobronamernošću koju podstiče bogatstvo:
„Mladić je priličan đavolak, ali kako je samo potkovan!”
Zahvaljujući čitanju, Arhensola je imao tretman grčkog roba, poput onih koji su
mlade plemiće dekadentnog Rima učili retorici. Usred nekog objašnjenja, njegov
gospodar i prijatelj bi ga prekinuo.
– Pripremi mi košulju za frak. Večeras izlazim.
Drugom prilikom, dok bi učitelj imao osećaj da se ponaša kao poslušna životinja s
knjigom u ruci pored bučne peći, čim bi kroz prozor ugledao sivo i kišovito popodne,
odjednom bi se pojavio u ulozi učenika:
– Brzo na ulicu! Dolazi jedna žena.
I Arhensola bi, kao kuče koje otresa dlake, odlazio i nastavljao da čita u nekoj
obližnjoj neuglednoj kafanici.
Njegov uticaj kao vrhunskog intelektualca bio je zanemarljiv da bi se uplitao u
svakidašnjicu materijalnog života. Bio je gazdin nadzornik, posrednik između njegovog
novca i poverilaca koji su dolazili po naplatu. „Novac”, rekao bi kratko i jasno na kraju
meseca. A Denoajer bi zakukao od muke, ne znajući „gde da ga nađe”. Starac se strogo
pridržavao odluke i nije odobravao ni najmanji avans za sledeći mesec. Držao ga je pod
režimom krajnje oskudice. Tri hiljade franaka mesečno: šta pristojan čovek može da

52
 Knjigoteka

uradi s tim? Sužavao je obruč, kontrolišući stanje troškova u kući kako donja Luisa ne bi
mogla da pomaže sinu. Uzalud se Hulio obraćao zelenašima u Parizu, pričajući im o
svom imetku daleko preko okeana. Ta gospoda su držala u svojim rukama omladinu
zemlje i nisu imali potrebe da iznose kapital u drugi svet. Isti neuspeh je doživeo i kada
je, neočekivano ljubazno, pokušao da ubedi don Marsela da su tri hiljade franaka
mesečno prava mizerija. Milioner je besno negodovao. Zar su tri hiljade franaka
mizerija? Osim toga, morao je da plaća razne sinovljeve dugove!
– Kad sam ja bio u tvojim godinama – počeo bi.
Ali Hulio bi tada prekinuo razgovor. Toliko puta je već čuo tu očevu priču. Ah,
stara škrtica! To što mu je davao nije bilo više od godišnjeg prihoda sa zemlje koju mu je
ostavio deda. I po Arhensolinom savetu rešio je da se obrati onima na imanju.
Upravljanje njegovom zemljom odlučio je da poveri Seledoniju, nekadašnjem
nadzorniku, koji je sada bio ugledna ličnost u svojoj državi i koga je on podrugljivo
oslovljavao sa „moj stric”. Marselo je hladnokrvno prihvatio njegov bunt: „Mislim da je u
redu. Već si odrastao.” A kad mu je predao njegovo nasledstvo, svoju kontrolu usmerio
je na troškove kuće, sprečavajući donja Luisu da na bilo koji način raspolaže novcem.
Unapred je na svog sina gledao kao na suparnika, koga je trebalo pobediti, a prilikom
kratkih susreta u Ulici Viktora Igoa pokazivao je ledenu ljubaznost kao prema nekom
strancu.
Prolazno izobilje za izvesno vreme oživelo je atelje. Hulio je povećao svoje
izdatke, smatrajući sebe bogatim. Međutim, stričeva pisma iz Amerike raspršila su mu
iluzije. U prvom redu, pošiljke novca koje su stizale neznatno su premašivale mesečna
primanja koja mu je davao otac. Zatim su se zabrinjabvajuće smanjile. Kao da su se
odjednom sve moguće nevolje sručile na imanje, po Seledonijevim rečima. Nedostajala
je stočna hrana: jednom je to bilo zbog suše, drugi put zbog poplava; na stotine grla
umiralo je od gladi. Huliju su bili potrebni veći prihodi, a udvorički melez slao mu je
onoliko koliko je mogao, ali u vidu pozajmice, odgađajući vraćanje za vreme izvođenja
konačne računice. Uprkos toj pomoći, mladi Denoajer je bio u škripcu. Sada se kockao u
otmenom krugu, verujući da će na taj način nadoknaditi povremene oskudice novca, ali
to mu je omogućavalo samo da što pre potroši svote koje je dobijao iz Amerike... Kako je
moguće da čovek kao što je on dođe u situaciju da se muči zbog nekoliko hiljada
franaka! Šta mu vredi što ima oca s tolikim milionima?
Kad bi se pojavili preteći poverioci, tražio bi pomoć od „sekretara”. Trebalo bi
odmah da vidi mamu: a želeo je da izbegne njene suze i prekor. Tada bi se Arhensola,
stepenicama za poslugu, kao lopov, uvukao u kuću u Ulici Viktora Igoa. Sedište njegovih
misija uvek je bila kuhinja, uz veliku opasnost da strašni Denoajer uđe dok obavlja neke
poslove, kao vredan čovek, i da se zaprepasti zbog uljeza. Donja Luisa bi plakala,
potresena dramatičnom glasnikovom pričom: imala je nakit, i to mnogo, ali nijednog
franka. Arhensola joj je predložio rešenje na osnovu svog iskustva. Spašće dobru majku
ako u zalagaonicu odnese nešto od njenog nakita. Znao je put. I gospođa je prihvatila
savet; ali davala mu je samo nakit osrednje vrednosti, podozrevajući da ga više nikad
neće videti. Kasnije bi ponekad proplakala što je usled sumnje i straha odbila da
pomogne sinu. Njen Marselo bi mogao da sazna za to: kakva strahota! Ali Španac je
smatrao da bi bilo uvredljivo da izađe odatle ne noseći ništa, pa bi u nedostatku novca
napunio korpu flašama iz Denoajerovog bogatog podruma pića.
Donja Luisa bi svakog jutra ulazila u Sent-Onore d’Ejlo da se moli za svog sina. Tu
crkvu smatrala je svojom. Ona je bila gostoljubivo i pouzdano ostrvce u neistraženom
Parizu. Razmenjivala je diskretno pozdrave s mnogim vernicima, ljudima iz svog kraja,

53
 Knjigoteka

poreklom iz raznih republika Novog sveta. Činilo joj se da je bliža Bogu i svecima kad bi
u crkvenoj porti čula razgovore na svom jeziku. Osim toga, crkva je bila poput nekog
salona u kojima su se nizali mnogi događaji iz južnoameričkih kolonija. Jednoga dana to
bi bilo venčanje sa cvećem, orkestrom i svečanim pesmama. Ona bi se, sa svojom Ćići,
pozdravljala s poznanicima, a zatim bi čestitala mladencima. Drugog dana bi bila
sahrana jednog od bivših predsednika Republike ili bilo koje druge prekomorske
ličnosti koja bi završila svoj mučenički život u Parizu. Siroti predsednik! Siroti general!
Donja Luisa se sećala pokojnika. Viđala ga je mnogo puta u toj crkvi, slušajući predano
misu i zgražavajući se na ružne reči koje su izgovarali za vreme pogrebnog govora dok
bi se prisećali streljanja i likvidacija banaka tamo u njihovoj zemlji. Tako dobar i
pobožan gospodin! Neka mu se Bog smiluje! A kada bi izašla iz crkve, tužno bi
posmatrala jahače i jahačice koji su išli prema šumi, luksuzne automobile, jutarnje
sunčeve zrake, svu čistotu prvih dnevnih sati, podsećajući se kako je divno biti živ.
Njen pogled pun zahvalnosti prema životu zaustavio se nežno milujući jedan
spomenik u centru trga, s razapetim krilima kao da će svakog trenutka uzleteti ka nebu.
Viktor Igo! Bilo je dovoljno što je to ime čula iz usta svog sina pa da pomisli da je on
važan za porodicu. Jedino što je znala o tom piscu bilo je da je pokojnik. U to je bila
skoro sigurna. Ali zamišljala je da je on Huliov veliki prijatelj, imajući u vidu koliko ga je
Hulio često pominjao.
Ah, njen sin! Sve svoje misli, pretpostavke, želje usmeravala je prema njemu i
svom nepopravljivom mužu. Priželjkivala je da se ta dva muškarca sporazumeju i da
prestanu sa borbom u kojoj je ona bila jedina žrtva. Zašto Bog ne učini neko čudo? Kao
neki bolesnik koji menja sanatorijume, jureći za zdravljem, napuštala bi crkvu u svojoj
ulici da bi češće posećivala Špansku kapiju u Aveniji Fridland. Tu se još više osećala kao
da je među svojima. Među otmenim i elegantnim Južnoamerikankama koje kao da su
sišle sa stranica modnih časopisa, njene oči su žudno tražile druge dame, lošije odevene,
gojazne, s teatralnim hermelinima i starinskim nakitom. Kad bi se te gospođe srele u
porti, pričale bi glasnije, žustrije, mašući rukama, energično naglašavajući reči. Ćerka
veleposednika usudila bi se da ih pozdravi jer se oslanjala na svoja dobrotvorna dela, a
kad bi videla da joj se pozdrav uzvraća, osetila bi zadovoljstvo što u tom trenutku može
da zaboravi na sve svoje muke. Te žene pripadale su porodicama koje su se divile
njenom ocu i ne znajući zašto mu se dive; poticale su od onih koji su ga na drugoj strani
okeana zvali „majka otadžbina”, sve izvanredne i veličanstvene za donja Ćiću, jer su se
udale za srodnike kraljeva. Nije znala da li da im pruži ruku ili da napravi naklon, kad je
sasvim slučajno saznala da se tako radi na dvorovima. Ali ubrzo bi se setila svojih muka i
nastavila bi da upućuje molitve Bogu. Avaj, neka je se seti! Da još dugo ne zaboravi na
njenog sina!
Sreća je bila ta koja se setila Hulija, prigrlivši ga i obasjavši ga. Odjednom se
našao sa svim počastima i preimućstvima slavnog čoveka. Slava se pojavljuje iznebuha,
tiho, najzavojitijim i najnepoznatijim putevima. Ni slikarsko platno s dušom, ni uzbudljiv
život ispunjen bolnim ljubavima i mučnim peripetijama, nisu bili dovoljni mladom
Denoajeru. Slava ga je uzela pod svoje.
Jedno novo zadovoljstvo pojavilo se s druge strane okeana da bi zabavilo ljude.
Ljudi su po salonima jedni druge krišom pitali ne bi li se prepoznali: „Da li znate da
plešete tango?” Tango se beše odomaćio u svetu. On je predstavljao herojsku himnu
jednog društva koje je svoje čežnje ubrzo usredsredilo na skladno njihanje bokovima,
usklađujući veštinu sa spretnošću nogu. Nedosledna i jednolična muzika, nadahnuta
afričkom, zadovoljavala je umetnički ideal društva kome nije bilo potrebno ništa više.

54
 Knjigoteka

Svet je plesao... plesao... plesao. Crnački ples sa Kube, koji su u Južnu Ameriku doneli
mornari prevozeći komadine suvog mesa na Antile, osvojio je celu planetu za nekoliko
meseci, obišao je, prodirući od jedne do druge zemje poput Marseljeze. Prodro je čak u
najsvečanije dvorske palate, urušavajući tradiciju čestitosti i etikecije kao
revolucionarna pesma: revolucije lakomislenosti. Papa je morao da se preobrazi u
majstora plesa, preporučujući furlanu umesto tanga, kad se već ceo hrišćanski svet,
zajedno sa sektama, ujedinio u zajedničkoj želji da prepliće nogama s neumornim
zanosom, poput onih koji su u srednjem veku bili opsednuti đavolom.
Kad se Hulio Denoajer susreo s ovim nenadmašnim i trijumfalnim plesom svoje
mladosti usred Pariza, prepustio mu se pun poverenja kao nadahnuću stare ljubavi. Dok
je, kao student, često plesao tango, taj ples proglasili su najozloglašenijim u Buenos
Ajresu, a plesače je nadzirala policija.
Od pet do sedam uveče, stotine pari očiju pratile su ga zadivljenim pogledom po
salonima na Jelisejskim poljima, gde je jedna šolja čaja koštala pet franaka, s pravom na
uključenje u sveti ples. „Ima liniju”, govorile bi dame, ocenjujući njegov vitak stas,
osrednju visinu i izuzetnu gipkost. A on, u žaketu s utegnutim strukom i isturenim
grudima, malim ženskim stopalima uvučenim u lakovane čizme s belim šarama i
visokim potpeticama, igrao bi dostojanstveno, odvažno, tiho, kao neki matematičar koji
rešava težak zadatak, dok je svetlost bojila u plavo dve tamne zavese, skupljene i
uočljivih nabora. Žene su molile da mu budu predstavljene u slatkoj nadi da će im
prijateljice zavideti kad ih vide u maestrovom naručju. Molbe su pljuštale kao kiša. Pred
njegovim koracima otvarali su se najnepristupačniji saloni. Svakog popodneva sklapao
je na desetine prijateljstava. Moda je privukla profesore s druge strane okeana,
compadritos 9 iz predgrađa Buenos Ajresa, ponosne i zbunjene zbog poziva, kao da su
slavni slavni tenori ili predavači. Ali među tim baletanima, po prirodi prostim,
trijumfovao je Hulio Denoajer. Incidente iz njegovog ranijeg života žene su prepričavale
kao junačke podvige ljubavnika iz romana.
– Ubićeš sebe – govorio mu je Arhensola. – Preterao si s plesanjem.
Slava njegovog prijatelja zadavala mu je nove muke. Njegovo zadovoljstvo da čita
pored peći sada je svakodnevno prekidano. Nije mogao da pročita više od jednog
poglavlja. Slavni čovek bi ga požurivao da izađe na ulicu. „Jedna nova lekcija”, rekao bi
mu parazit. A kada bi ostao sam, mnogobrojne žene, poneke ljubopitljive i nasilne, druge
melanholične i usamljene, prekidale su ga u prijatnim razmišljanjima. Jedna od takvih je
svojom upornošću zaprepašćivala stanare ateljea. U pitanju je bila Amerikanka sa
severa, neodređenih godina, između trideset dve i pedeset devet, uvek u kratkim
haljinama, koje bi se, dok bi sedela, zadizale kao da ih neko povlači. Nekoliko plesova s
Denoajerom i jedna poseta u Ulici Pomp za nju su predstavljali zasluženo sveto pravo i
beznadežno je proganjala maestra, poput napuštenog vernika. Hulio je pobegao kada je
saznao da ta lepotica, koja je s leđa izgledala vitka, ima dva unuka. „Maestro Denoajer je
izašao”, reče joj Arhensola odlučno, primajući je. Ucveljena baka briznula je u plač.
Želela je da baš tu izvrši samoubistvo kako bi se od njenog leša uplašile druge žene koje
bi došle da joj oduzmu ono što je njeno. Sada je Arhensola bio taj koji bi ispratio svog
drugara kada je želeo da ostane sâm. „Mislim da će doći Jenki”, rekao bi ravnodušno. A
veliki čovek bi pobegao, koristeći se mnogo puta pomoćnim stepeništem ateljea.
U to vreme počeo je da se odvija najvažniji događaj u njegovom životu. Porodica
Denoajer će se sprijateljiti s porodicom senatora Lakura. Rene, njegov sin jedinac,

9
Šp.: druškan, kicoš. (Ptim. Prev.)

55
 Knjigoteka

upravo je kod Ćići probudio izvesno zanimanje koje je gotovo ličilo na ljubav. Senator je
za svog potomka želeo neograničeno imanje i ogromnu stoku, čiji bi ga opisi uzbuđivali
poput predivne priče. Bio je udovac, ali je voleo da u svojoj kući priređuje prijeme i
bankete. Sve te nove glasine inspirisale bi ga da odmah priredi ručak. Nije postojala
nijedna osoba na proputovanju kroz Pariz, bilo da je istraživač polarnih predela ili
slavan pevač, a da ga je mimoišao poziv na ručak kod Lakura. Denoajerov sin – koga je
do tada jedva i primećivao – iznenada mu je postao simpatičan. Senator je bio moderan
čovek i nije odvajao nečiju slavu od njegovog ugleda. Dovoljno mu je bilo da neko ima
čuveno prezime pa da ga on s oduševljenjem prihvati. Kad bi ga Hulio posetio, ponosno
bi ga predstavljao prijateljima i malo je nedostajalo da ga nazove „dragi maestro”. Tango
je postao tema svih razgovora. Čak su se i na Akademiji zanimali za njega, da bi pokazali
kako se omladina drevne Atine zabavljala na sličan način. I Lakur je celog života sanjao o
Atinskoj republici za svoju zemlju.
Mladi Denoajer je na tim prijemima upoznao bračni par Lorije. On je bio inženjer
koji je posedovao fabriku auto-motora nadomak Pariza; čovek s trideset pet godina,
krupan, debeljuškast, tih, koji bi gledajući oko sebe lagano spuštao pogled, kao da je
želeo da što dublje prodre u ljude i stvari. Madam Lorije je bila deset godina mlađa od
svog muža i izgledala je kao sušta suprotnost njemu. Imala je slab karakter, bila je
lakomislena, elegantna i volela je onoliko koliko je u ljubavi nalazila zadovoljstva. Činilo
se da s osmehom prihvata nemo i snažno obožavanje svog supruga. Ništa manje nije
mogla da učini za osobu takve vrednosti. Osim toga, u brak je unela miraz od tri stotine
hiljada franaka, kapital koji je inženjer iskoristio za proširenje poslovanja. Senator je
posredovao prilikom sklapanja ove bračne zajednice. Lorije mu je odgovarao jer je bio
sin njegovog druga iz mladosti.
Za Margaritu Lorije prisustvo Hulija u dosadnom salonu senatora Lakura
predstavljalo je iskru sunčeve svetlosti. Ona je igrala moderan ples i često posećivala
„čaj-tango”, gde su Denoajera obožavali. Moraju što pre da je vide pored tog slavnog i
zanimljivog muškarca oko koga se žene otimaju! Zašto je ne bi smatrali buržujkom kao
druge senatorove družbenice, po rečima njenih krojačica iz Ulice Po, koje su uporno
tvrdile da jedna ugledna žena ne može da izađe na ulicu u haljini jeftinijoj od osam
stotina franaka i da se šešir od hiljadu franaka, koji se nekoliko godina ranije smatrao
očaravajućim, sada smatrao prostačkim.
Ovo saznanje je poslužilo „maloj Lorije” – kako su je zvale prijateljice, uprkos
njenom stasu – da je vide dok je maestro poziva na ples i igra s njim i da je posmatraju
sa zlobom i zavišću. To bi bio pravi uspeh za suprugu jednog običnog inženjera koji se
svuda vozio automobilom njene majke! Hulio je u početku osetio neku novu privlačnost.
Mislio je da je ista kao sve ostale koje su igrale do iznemoglosti u njegovom naručju,
prateći komplikovan ritam. A onda je shvatio da je drugačija. Njena uzdržanost na
njegove prve komplimente raspalila je njegove strasti. U stvari, nikada do tada nije imao
iskustva sa ženom njene klase. One iz ranijeg perioda života bile su klijentkinje iz noćnih
klubova, koje je na kraju morao da plaća. Sada mu je slava u naručje dovodila dame
višeg ranga ali sumnjive prošlosti, željnih noviteta i previše zrele. A ova buržujka koja
mu je išla u susret i koja bi se u trenutku odvajanja povlačila s iznenadnim stidom
predstavljala je nešto izuzetno.
Saloni tanga donosili su velike gubitke. Denoajer se pojavljivao ređe, prepuštajući
svoju slavu profesionalcima. I po nekoliko nedelja bi njegove obožavateljke bile
uskraćene za pogled na njegov crni razdeljak i male izglancane cipele koje su plesale
obasjane svetlošću u ritmu veličanstvenih pokreta.

56
 Knjigoteka

Margarita Lorije je takođe pobegla s tih mesta. Njih dvoje su se sastajali u skladu
s pravilima o kojima je ona čitala u ljubavnim romanima čija se radnja odvijala u Parizu.
Odlazila bi na sastanak s Hulijom, uplašena da je neko ne prepozna, tresla se od
uzbuđenja, oblačila najtamniju odeću, prikrivala lice gustim „velom preljubnice”, kako bi
govorile njene prijateljice. Sastajali su se na skverovima, u manje posećenim delovima
grada, menjajući mesta kao uplašene ptice koje bi pri najmanjem uznemirenju uzletale
da se spuste negde daleko. Jednom bi se sastali u But Šomonu, drugi put bi im se više
sviđali parkovi na desnoj obali Sene, Luksemburški, pa čak i skoro zaboravljeni park
Monsuri. A naježila bi se od straha pri pomilsi da bi je muž mogao iznenaditi, dok je
vredni inženjer radio u udaljenoj fabrici. Njen uzrujan izgled, njena preterana opreznost
da prođe neopaženo još više su privlačili pažnju prolaznika.
Hulio je postao nestrpljiv i bezvoljan zbog grešne ljubavi od koje nije bilo ničega
do nekoliko poljubaca na brzinu. Ali bi na kraju ćutao, savladan Margaritinim
preklinjanjem. Ona nije želela da bude njegova kao mnoge druge: želela je da bude
sigurna da će ta ljubav trajati večno. To je bio prvi greh koji je počinila i želela je da bude
i poslednji. Avaj! Šta će biiti s njenom do tada netaknutom reputacijom! I šta će ljudi
reći! Oboje su se vratili u doba rane mladosti; zavoleli su se s naivnim i detinjim žarom
petnaestogodišnjaka koji do tada ništa nisu iskusili. Hulio je odjednom uskočio iz
detinjstva u raskalašno uživanje, prepuštajući se svim tajnama života. Ona je želela da
bude udata kao ostale, da stekne poštovanje i slobodu udate žene, da prema svom mužu
oseća besmislenu zahvalnost. „Da završimo onako kako drugi započinju”, govorio je
Denoajer.
Njihova strast se ispoljavala u svim oblicima snažne ljubavi, jednostavne i verne.
Raznežili bi se od romantičnih emocija dok bi se grlili i ljubili na klupi u parku u suton
dana. On je čuvao uvojak Margaritine kose, mada je sumnjao u njegovu autentičnost,
pretpostavljajući da se možda radi o umetnutom modnom dodatku. Ona bi naslanjala
glavu na njegovo rame, stiskajući se kao da se prepušta njegovoj dominaciji; ali uvek
pod vedrim nebom. Kad bi se u automobilu usudio na malo intimnije dodire, gospođa bi
ga snažno odgurnula. Kao da su je na takvo ponašanje podsticala protivrečna psećanja.
Svako jutro bi se budila spremna za konačnu pobedu. Ali kasnije, kada bi se sastala s
njim, iz nje bi se na površinu pomolila malograđanka. Ljubomorna na njegovu
reputaciju, držeći se saveta svoje majke.
Jednoga dana je pristala da poseti atelje, želeći da vidi gde boravi njen voljeni.
„Zakuni mi se da ćeš me poštovati.” On se lako zaklinjao i zakleo se na sve što je
Margarita želela... I od toga dana više ih nisu viđali po parkovima niti su se potucali
progonjeni zimskim vetrovima. Ostajali bi u ateljeu, a Arhensola je morao da promeni
način života i da toplu sobu potraži kod nekog drugog prijatelja slikara kako bi nastavio
s čitanjem.
To se proteglo na dva meseca. Nikada nisu saznali kakva je to snaga odjednom
poljuljala njihovu spokojnu sreću. Možda je to bila neka njena prijateljica koja je
naslutila šta je u pitanju, te anonimno obavestila njenog muža; možda se sama supruga
nesvesno odala svojim neobjašnjivim radovanjima, kasnim dolascima kući kada bi
večera već bila postavljena na stolu i netrpeljivošću koju je često ispoljavala prema
inženjeru u trenucima bračnih intimnosti, kako bi ostala verna onom drugom. Tu mučnu
raspolućenost između zakonitog partnera i voljenog čoveka njena jednostavna i vatrena
duša nije mogla da podnese.
Jedne večeri dok je žurila Ulicom Pomp, gledajući na sat i nestrpljivo
pokušavajući da uhvati neki automobil ili makar fijaker, put joj je odjednom preprečio

57
 Knjigoteka

neki neznanac... Bio je to Lorije! Čak je ustreptala od straha kad se setila koliko je sati
tog tragičnog časa. U jednom trenutku pomislila je da će je ubiti. Muškarci, ozbiljni,
smerni, pokorni postaju užasni kad eksplodiraju od besa. Muž je znao sve. S istom
uzdržanošću s kojom je rešavao svoje preduzetničke probleme i nju je proučavao
danima, ne mogavši da odgonetne razlog opreza na njenom ravnodušnom licu. Zatim ju
je pratio dok u potpunosti nije dokučio razlog njenog nespokojstva.
Margarita nije mogla ni da zamisli da može da bude tako nasilan i bučan u svojim
emocijama. Očekivala je da hladnokrvno prihvati činjenice s izvesnom filozofskom
ironijom, kao što su to činili muškarci zaista različiti, kao što su to činili mnogi muževi
njenih prijateljica. Međutim, siroti inženjer, koji pored posla ništa drugo nije video nego
svoju suprugu, voleo je kao ženu i divio joj se kao nežnom i nadmoćnom biću, oličenu
ljupkosti i otmenosti, nije mogao to da podnese te je urlao i pretio bez imalo
uzdržavanja, postaravši se tako da za skandal sazna ceo krug njihovih prijatelja.
Senatoru bi vrlo neprijatno kad se setio da su se grešnici upoznali u njegovoj uvaženoj
rezidenciji. Samo što je njegov bes bio usmeren prema mužu. Kakvo nepoznavanje
života! Žene kô žene, i za sve postoji rešenje. Ali posle takvog nerazumnog ponašanja
goropadnika nije više bilo moguće nikakvo elegantno rešenje i moralo se pristupiti
razvodu.
Stari Denoajer se uzrujao kad je saznao za poslednji podvig svoga sina. Lorije je u
njemu probudio velike simpatije. Zbližila ih je instinktivna solidarnost koja postoji
među marljivim, strpljivim i ćutljivim ljudima. Na prijemima kod senatora pitao bi
inženjera kako mu napreduju poslovi, zanimajući se za razvoj fabrike o kojoj je ovaj
govorio s očinskom blagonaklonošću. Milioner, koga je pratio glas da je škrtica, čak mu
je velikodušno ponudio pomoć, ako jednoga dana poželi da proširi poslove. I zar da
njegov sin tom dobrom čoveku uskrati sreću, običan i beskoristan baletan!
U prvom trenutku Lorije je rekao da će se boriti. Njegov bes ličio je na gnev
upregnutog teglećeg konja koji čupa uzengije, nakostrešen rži kao pomahnitao i ujeda.
Otac se razbesneo zbog njegove odlučnosti. Još jedan skandal! Hulio je najveći deo
života posvećivao rukovanju oružjem.
– Ubiće ga – govorio je senatoru. – Ubeđen sam da će ga ubiti. To je pravilo u
životu: propalica uvek ubije onog koji vredi.
Ali nikakvo ubistvo nije se dogodilo. Otac Republike je znao da upravlja i jednima
i drugima s istom veštinom koju je pokazivao u hodnicima senata kad bi se pojavila neka
kriza u ministarstvu. Skandal se utišao. Margarita je otišla da živi s majkom i preduzela
je prve korake oko razvoda.
Ponekad predveče, kada bi sat u ateljeu otkucao sedam, tužno bi izjavila,
protežući se nakon ljubavnog zamora:
– Idem... Idem, iako je ovo moja prava kuća... Ah, zašto nismo venčani!
A on, dok bi u svojoj duši osećao čitav splet građanskih vrednosti koje do tada
nije poznavao, odgovorio bi odlučno:
– Tako je: zašto nismo venčani!
Njihove želje će se ostvariti. Muž im je olakšao zamisao s neočekivanom
predusretljivošću. A mladi Denoajer je otputovao u Ameriku da bi prikupio novac za
ženidbu s Margaritom.

58
 Knjigoteka

4.

Rođak iz Berlina

Atelje Hulija Denoajera nalazio se na poslednjem spratu iznad ulice. Lift i glavno
stepenište spuštali su se do ulaznih vrata. U njihovoj pozadini dve male prostorije
dobijale su svetlo iz unutrašnjeg dvorišta, a kao jedino sredstvo komunikacije služilo je
pomoćno stepenište koje je vodilo do mansarde.
Ostavši sâm u ateljeu tokom putovanja svog drugara, Arhensola je pokušavao da
se sprijatelji sa susedima na spratu. Najveća soba bila je prazna tokom dana. Njeni
vlasnici vratili bi se kući tek nakon ručka u restoranu. Bio je to zaposlen bračni par koji
je u kući boravio samo tokom praznika. Muškarac, snažnog i ratobornog izgleda, bio je
zaposlen kao inspektor u jednoj velikoj prodavnici. Nekada je bio vojnik u Africi, dičio se
ordenom i imao čin potporučnika rezervnog sastava. Ona je bila krupna i pomalo
anemična plavokosa svetlih očiju i čežnjivog pogleda. O praznicima je sate provodila za
klavirom, evocirajući uspomene na muzičke arije, uvek jedne te iste. Arhensola bi je
ponekad video kroz unutrašnji prozor, zaposlenu u kuhinji, zajedno s njenim bračnim
drugom, kako se smeju svojim nespretnostima i neiskustvu dok pripremaju nedeljni
ručak.
Kućepaziteljka je mislila da je gospođa Nemica, a ona je tvrdila da je poreklom
Švajcarkinja. Radila je kao blagajnica u jednoj prodavnici, ali ne u onoj u kojoj je radio
njen suprug. Ujutru bi izlazili zajedno i rastajali se na Zvezdanom trgu, nastavljajući
potom svako svojim putem u različitim pravcima. U sedam ujutru, pozdravili bi se
ljubeći se nasred ulice, poput zaljubljenog para na prvom sastanku, a kasnije, u vreme
ručka, vraćali bi se utabanom stazom, Ulicom Pomp. Arhensola se osećao odbačenim u
svim svojim pokušajima da se s njima sprijatelji, jer je taj par sam sebi bio dovoljan.
Odgovarali su mu s hladnom učtivošću: živeli su samo za sebe.
U drugom stanu, koji se sastojao od dve sobe, živeo je jedan muškarac, sâm. Bio
je Rus ili Poljak, uvek se vraćao s paketima knjiga i satima pisao pored prozora s
dvorišne strane. Španac ga je od prvog trenutka smatrao tajanstvenim čovekom, koji u
sebi možda skriva ogromne vrednosti: pravi junak romana. Pažnju mu je privukao
egzotična Černovljeva pojava: njegova neuredna brada, kosa do ramena, naočare na
širokom nosu koji kao da beše iskrivljen od udarca pesnice. Poput nevidljivog oreola,
oko njega se širio neprijatan vonj nalik mirisu nekog jeftinog vina, pomešan sa
isparenjima znojave odeće; kad bi ga Arhensola ugledao na pomoćnom stepeništu,
pomislio bi: „Evo, vraća se prijatelj Černov”. I izašao bi na unutrašnje stepenište da
porazgovara sa susedom, koji je već duže vreme sprečavao pristup svom stanu. Španac
je čak sumnjao da se bavi alhemijom i ostalim tajanstvenim stvarima. Kad je naposletku
uspeo da uđe, video je knjige, mnogo knijga, knjige na sve strane, razbacane po podu,
poređane na policama, nagomilane po ćoškovima, koje su zauzimale čak i rasklimatane
stolice, stare stolove i jedan stari krevet, koji bi se ispraznio samo ponekad po podne,
kada bi se vlasnik uzrujao zbog sve veće navale velike prašine i paučine i pozivao u

59
 Knjigoteka

pomoć jednu kućepaziteljkinu prijateljicu.

Na kraju, pomalo razočaran, Arhensola je otkrio da u životu tog čoveka nema
ničeg tajanstvenog. Ono što je pisao pored prozora bili su prevodi: neki koje je radio po
narudžbini, i drugi koje je radio samoinicijativno za novine socijalista. Jedino
iznenađujuće kod njega beše broj jezika kojima se služio.
– Sve ih zna – rekao je Denoajeru opisujući mu svog suseda. – Dovoljno je samo
da čuje neki nov pa da ga za nekoliko dana savlada. Zna ključ, tajnu jezika, i živih i
mrtvih. Govori španski kao mi, a nikada nije bio u zemlji u kojoj se govori španski.
Dok je čitao naslove nagomilanih knjiga, Arhensola je ponovo stekao utisak nečeg
tajanstvenog. Većinom su to bile stare knjige, mnoge na jezicima koje on nije razumeo,
kupljene na rasprodaji u knjižarama i po nižim cenama kod preprodavaca, izložene na
tezgama na obali Sene. Samo je takav čovek, koji je imao „ključ za jezike”, mogao da
kupuje takve knjige. Neka mistična atmosfera, nadljudska posvećenost, tajne
neotkrivene uprkos vekovima zračile su iz tih gomila prašnjavih tomova, nekih i sa
iskrzanim listovima. A pomešane sa drevnim knjigama pojavljivale su se i druge, s
novim i crvenim koricama, propagandni prospekti socijalista, brošure na svim
evropskim jezicima i novine, mnogo novina s naslovima koji su pozivali na revoluciju.
Činilo se da Černov ne voli posete i razgovore. Zagonetno bi se nasmešio ispod
džinovske brade, škrt na rečima kako bi što pre okončao susret. Ali Arhensola je znao
kako da doskoči tom nepoverljivom čoveku. Dovoljno je bilo da namigne uz srdačan
poziv: „Hoćemo li?” A onda bi se njih dvojica smestili na Denoajerov kauč ili u kuhinji
ateljea s flašom iz Ulice Viktora Igoa ispred sebe. Don Marselova izvanredna vina
omamila bi ga, pa bi postao pričljiviji. Međutim, i pored toga, Španac nije uspeo da sazna
mnogo o njegovom životu. Ponekad bi pomenuo Žoresa i ostale socijalističke govornike.
Najsigurnije sredstvo njegovog opstanka bilo je prevođenje partijskih novina. Ponekad
bi mu se slučajno omakla reč Sibir, uz nagoveštaj da je tamo proveo mnogo vremena. Ali
nije želeo da priča o toj dalekoj zemlji, koju je posetio protiv svoje volje. Nasmešio bi se
učtivo, ne iznoseći više detalja.
Sutradan ujutru, po dolasku Hulija Denoajera iz Argentine, dok je Arhensola
razgovarao sa Černovom na odmorištu pomoćnog stepeništa, zazvonilo je zvono na
vratima ateljea povezanim s glavnim stepeništem. Kakva gnjavaža. Rus, koji je poznavao
istaknute političare, navodio mu je Žoresove javne nastupe u borbi za očuvanje mira.
Bilo ih je mnogo koji su i dalje gajili nadu. On, Černov, komentarisao je ove iluzije s
osmehom sfinge. Imao je svojih razloga za sumnju... Ali zvono se ponovo oglasilo i
Španac je otišao da otvori, ostavivši suseda.
Neki gospodin je želeo da vidi Hulija. Govorio je francuski pravilno, ali njegov
akcenat je za Arhensolu bio otkriće. Ušavši u spavaću sobu da bi obavestio prijatelja, koji
je upravo ustajao, rekao je samouvereno:
– Tu je tvoj rođak iz Berlina, došao je da se oprosti. Ne može biti niko drugi.
Tri muškarca se zatekoše zajedno u ateljeu. Denoajer je predstavio svog drugara
da se pridošlica ne bi prevario u vezi s njegovim društvenim položajem.
– Pričao si o njemu. Mora da je to gospodin Arhensola, mladić izuzetnih
sposobnosti.
A doktor Julijus fon Hartrot rekao je to kao čovek koji sve zna i koji želi da pokaže
blagonaklonost prema nekom inferiornom, udeljujući mu svojom pažnjom milostinju.
Dvojica rođaka posmatrali su se s izvesnim nepoverenjem. Vezivalo ih je blisko

60
 Knjigoteka

srodstvo, ali su se veoma malo poznavali, ispoljavajući potpuno različite stavove i

sklonosti.
Proučavajući ovog mudraca, Arhensola je uočio da ga pomalo podseća na oficira
odevenog u seljačku odeću. U njegovoj pojavi primećivala se želja za oponašanjem ljudi
od oružja koji su se povremeno oblačili kao civili; težnja svih nemačkih buržuja da
oponašaju višu klasu. Imao je pantalone vrlo uzane, kao one što se uvlače u jahačke
čizme. Strukirana jakna s dva reda dugmadi, širokim i dugačkim peševima, podignutim
reverima koji su bezuspešno podražavali vojničku jaknu. Riđi brkovi iznad jake vilice i
obrijana glava upotpunjavali su ovu imitaciju vojničkog izgleda. Ali zato su mu oči, oči
revnosnog učenjaka sa zamućenim, krupnim, bojažljivim i kratkovidim zenicama bile
sakrivene iza naočara s debelim staklima, odajući utisak mirnog čoveka.
Denoajer je znao da mu je rođak asistent na univerzitetu, da je objavio nekoliko
knjiga, debelih i dozlaboga dosadnih, i da se nalazi među saradnicima „Istorijskog
seminara”, udruženja za istraživanje arhivskih dokumenata pod vođstvom jednog
poznatog istoričara. Na reveru mu je blistala ružica nekog stranog ordena.
Huliov stav prema porodičnom mudracu bio je prožet izvesnim
omalovažavanjem. On i njegova sestra Ćići još od detinjstva su instinktivno osećali
odbojnost prema rođacima iz Berlina. Posebno mu je smetalo kad bi njegova porodica
isticala za primer ovog uobraženka usled stečenog znanja, dostojnog divljenja, koji je o
životu saznavao samo preko knjiga i proučavao ono što su ljudi radili u drugim epohama
da bi na osnovu toga izvlačio zaključke u skladu sa svojim nemačkim mišljenjem. Hulio
je mogao veoma lako da se divi i visoko da ceni sve pisce čije ja dela, to jest njihoce
„sadržaje” prepričavao Arhensola, ali nije mogao da prihvati intelektualnu veličinu
dotičnog rođaka.
Za vreme boravka u Berlinu, jedna nemačka reč za banalnu novotariju poslužila
mu je da ga oceni. Knjige o detaljnim i upornim istraživanjima objavljivane su dvanaest
puta svakog meseca. Nije bilo profesora koji bi propustio da na osnovu nekog običnog
detalja ne objavi ogromnu knjigu, napisanu na dosadan i konfuzan način. A ljudi, u znak
poštovanja prema tim kratkovidim autorima, nesposobnim za stvaranje vizije društvene
zajednice nazivali su ih Zicflajš haben, aludirajući na preduga sedenja dok bi
predstavljali svoja dela. Za njega je njegov rođak bio to: jedna Zicflajš haben.
Doktor Fon Hartrot, da bi objasnio svoju posetu, govorio je na španskom jeziku.
Služio se jezikom kojim je govorila njegova porodica za vreme njegovog detinjstva, a u
isto vreme i iz predostrožnosti jer je nekoliko puta pogledao oko sebe kao da se plašio
da ga neko ne čuje. Došao je da se oprosti od Hulija. Majka mu je rekla za njegov
povratak i nije želeo da otputuje a da ga ne vidi. Treba da napusti Pariz kroz nekoliko
časova; okolnosti su ga na to terale.
‒ Ali, zar ti veruješ da će biti rata? ‒ upitao ga je Denoajer.
‒ Rat će izbiti sutra ili prekosutra. Niko ga ne može izbeći. To je neophodan čin za
zdravlje čovečanstva.
Nastala je tišina. Hulio i Arhensola su začuđeno pogledali u ovog smirenog
čoveka, koji je svoje izlaganje završio s ratobornom arogancijom. Obojica su pogodili da
je doktor došao u posetu iz potrebe da nekome iznese svoje mišljenje i svoje
oduševljenje. A možda je u isto vreme želeo da sazna i šta oni misle i znaju, s obzirom na
mnoge masovne manifestacije u Parizu.
‒ Ti nisi Francuz ‒ dodao je obraćajući se svome rođaku ‒ ti si rođen u Argentini i
pred tobom se može govoriti istina.

61
 Knjigoteka

‒ A zar nisi i ti rođen tamo? ‒ upitao ga je Hulio smejući se.

Doktor s neodobravanjem odmahnu kao da je čuo nešto uvredljivo.
‒ Ne; ja sam Nemac. Bilo gde da se neko od nas rodi uvek pripada majci i
Nemačkoj.
Zatim je nastavio obraćajući se Arhensoli:
‒ I gospodin je stranac. Potiče iz plemićke Španije, koja nam je darivala ono
najbolje što ima: kult časti i duh viteštva.
Španac je hteo da se pobuni, ali ga mudrac spreči dodajući učenim tonom:
‒ Vi ste bili bedni Kelti, utopljeni u prostotu jedne niže rase i pomešani s rimskim
latinizmom, što je još više ojadilo vaš položaj. Srećom, Goti kao i drugi narodi naše rase
pokorili su ih i udahnuli im ljudsko dostojanstvo. Ne zaboravite, mladiću, da su Vandali
bili dedovi današnjih Prusa.
Arhensola ponovo zausti da nešto kaže, ali mu prijatelj dade znak da ne prekida
profesora. A ovaj kao da je zaboravio na prethodnu uzdržanost pa se zaneo sopstvenim
rečima.
‒ Hajde da navedemo velike događaje ‒ nastavio je. ‒ Srećnici smo mi koji smo se
rodili u današnje vreme, najinteresantnije u istoriji. Čovečanstvo u ovim trenucima
menja pravac. Sada otpočinje prava civilizacija.
Sledeći rat će, po njegovom mišljenju, biti kraći nego što je ikad bio. Nemačka se
pripremila za ostvarenje presudnog čina tako da svetska ekonomija neće doživeti
dugotrajan poremećaj. Dovoljno će joj biti mesec dana da pokori Francusku,
najužasnijeg među svojim protivnicimaa. Onda će krenuti na Rusiju koja, spora u svojim
pokretima, neće moći da se suprotstavi brzom odbranom. Na kraju će napasti ponosnu
Englesku, izolujući je na njenom arhipelagu kako svojim uticajem ne bi više bila
prepreka germanskom progresu. Ova serija brzih napada i vatrenih pobeda biće
potrebni samo da bi se omogućilo da se leto nastavi svojim tokom. A sledeće jeseni
padanje lišća pozdravljaće konačan trijumf Nemačke.
Sa ubeđenošću univerzitetskog profesora, koji ne očekuje da ga slušioci
opovrgnu, objašnjavao je nadmoćnost germanske rase. Ljudi su podeljeni u dve grupe, u
zavisnosti od oblika lobanje: dolikocefale i brakicefale, što će reći na one sa duguljastom
glavom i one sa kratkom lobanjom. Druga naučna diferencijacija ih je podelila na
plavokose i crnokose. Dolikocefali su predstavljali čistotu rase i superioran um.
Brakicefali su bili mestici, odnosno mešanci sa svim odlikama degenerisanosti. German,
dolikocefal, po svom savršenstvu jedini je naslednik prvobitnih arijevaca. Svi drugi
narodi, naročito oni s juga Evrope, poznati kao Latini, pripadaju degenerisanoj ljudskoj
rasi.
Španac više nije mogao da se uzdržava. Ali šta ako su ove rasističke teorije
zastarele kod onih koji nisu stvorili nijednu osobu osrednje inteligencije! Šta ako ne
postoji nijedna čista nacija, pošto sve one imaju na hiljade mešavina u svojoj krvi nakon
tolikih istorijskih ukrštanja! Mnogi Nemci poseduju iste etničke osobine koje profesori
pripisuju nižim rasama.
‒ Tu ima nečega ‒ reče Hartrot. ‒ Ipak, iako germanska rasa nije čista ona je
manje nečista od ostalih i njoj dolikuje da vlada svetom.
Glas mu je bio zajedljiv i oštar dok je govorio o Keltima, naseljenicima južnih
zemalja. Oni su unazadili čovečanstvo, usmeravajući ga u pogrešnom pravcu. Kelt je
individualac i prema tome nepouzdan revolucionar koji teži jednakosti. Osim toga, on je

62
 Knjigoteka

human i od milosrđa pravi vrlinu, štiteći opstanak slabih koji ničemu ne služe.
Plemeniti German iznad svega stavlja red i silu. Prirodnim poretkom stvari
izabran je da upravlja uškopljenim, odnosno evnuhskim rasama, poseduje sve vrline
koje odlikuju vođe. Francuska revolucija je jednostavno bila sudar između Germana i
Kelta. Francusko plemstvo vodi poreklo od nemačkih ratnika ustoličenih u zemlji nakon
invazije nazvane varvarskom. Buržoazija i narod su predstavljali galsko-keltski element.
Niža rasa je pobedila superiornu, dezorganizujući zemlju i narušavajući svetski poredak.
Keltizam je bio izum demokratije, doktrina socijalista, anarhije. Ali kucnuće čas
germanskog oporavka i nordijska rasa ponovo će uspostaviti red pošto ju je za to
odredio Bog, sačuvavši njegovu neporecivu nadmoć.
‒ Jedan narod ‒ dodao je ‒ može da pretenduje na velike ciljeve samo ako je u
osnovi i suštini germanski. Što je manje germanski to je i rezultat manje civilizacijski. Mi
predstavljamo aristokratiju čovečanstva, „so zemlje” kao što je rekao naš Vilhelm.
Arhensola je zapanjeno slušao ove gorde tvrdnje. Svi veliki narodi su prošli kroz
imperijalističku groznicu. Grci su težili hegemoniji zato što su bili najcivilizovaniji i
verovali da su najsposobniji da civilizuju druge. Rimljani su, kada su osvojili zemlje,
uveli pravo i zakone. Francuzi, narod revolucije i Imperije, pravdali su svoja osvajanja
željom da ljudima donesu slobode i poseju nove ideje. Čak i Španci XVI veka, kada su
ratovali sa pola Evrope za versko ujedinjenje i uništenje krivoverja, činili su to zarad
pogrešnog ideala, mračnog ali nesebičnog.
U istoriji su svi započinjali ratove zarad nečega što su smatrali plemenitim i što je
bilo iznad njihovih interesa. Jedino je Nemačka ovog profesora naumila da se nametne
svetu u ime superiornosti svoje rase, superiornosti koju niko nije prepoznavao i koju je
ona sam sebi pripisala, dajući svojim tvrdnjama glazuru lažne nauke.
‒ Do sada, ratovi su bili vojnički ‒ nastavio je Hartrot. Ovaj koji će sada započeti
biće vojnički i akademski. U njegovoj pripremi Univerzitet učestvuje ništa manje od
Generalštaba. Germanska nauka, najbolja među svim, zauvek je povezana sa onim što
latinski revolucionari s prezrenjem nazivaju militarizmom. Sila, gospodarica sveta, ona
koja stvara zakone, određuje našu civilizaciju, jedina je istina. Naše vojne snage su
predstavnici naše kulture i za nekoliko nedelja svet će biti oslobođen od keltske
dekadencije, osavremenjujući se.
Izvanredna budućnost njegove rase ispoljiće se kroz poetičan entuzijazam.
Vilhelm I, Bizmark, svi heroji pobeda u prošlosti u njemu su budili veliko poštovanje, ali
je o njima govorio kao o bogovima na umoru, čije je vreme prošlo. Oni su bili slavni
dedovi sa skromnim , koji su se ograničavali na proširivanje granica da bi stvorili
jedinstvenu imperiju, kočeći kasnije svojom mudrom opreznošću sve odvažne poteze
novih generacija. Njihove ambicije nisu dosezale dalje od kontinentalne hegemonije... Ali
se zatim pojavio Vilhelm II, iskompleksirani heroj kome je bila potrebna država.
‒ Moj učitelj Lampreht ‒ rekao je Hartrot ‒ uradio je portret njegove uzvišenosti:
To je tradicija i budućnost, red i neustrašivost. Ubeđen je da predstavlja monarhiju,
zahvaljujući Bogu, isto kao i njegov deda. Ali njegova oštroumna i sjajna inteligencija
prepoznaje i prihvata novitete modernog vremena. Dok je s jedne strane romantik,
feudalac i podržavalac zemljoradničkih konzervativaca on je u isto vreme i čovek
sadašnjice: traži praktična rešenja i pokazuje utilitaran duh poput Amerikanaca. Kod
njega su uravnoteženi instinkt i razum.
Nemačka, predvođena ovim herojem, krenula je okupljajući svoje snage i
prepoznavajući pravi put. Univerzitet je to podržao čak sa više entuzijazma nego vojne

63
 Knjigoteka

snage. Zašto gomilati tolike agresivne snage i držati ih dokone? Nemačkom narodu bi
priličila Imperija. Istoričari i filozofi, Trajčkeovi sledbenici, preuzeće na sebe uvođenje
zakona što bi opravdavalo ovu dominaciju svetom. I Lampreht, istoričar psihologije,
lansirao je, kao i drugi profesori, verovanje u apsolutnu nadmoć germanske rase.
Ispravno bi bilo da ona zavlada svetom jer jedino ona raspolaže silom. Ova „telurska
germanizacija” donela bi ogromne blagodeti ljudskom rodu. Planeta bi bila srećna pod
dominacijom naroda koji je rođen za gospodara.
Nemačka država, potencija „pipak” svojom slavom zasenila bi najslavnije
imperije iz prošlosti i sadašnjosti. Got mit uns. 10
‒ Ko bi mogao da negira, kao što kaže moj maestro, da postoji Bog germanskih
hrišćana, „veliki saveznik”, koji se našim stranim neprijateljima pokazuje kao moćno i
divljenja vredno božanstvo?
Denoajer je zaprepašćeno slušao svog rođaka, gledajući istovremeno Arhensolu.
A ovaj, kao da je pogledima pokušavao da kaže nešto. „Lud je, čini mi se. Ovi Nemci su
ludi od oholosti.”
U međuvremenu, profesor je, ne mogavši da prikrije oduševljenje, nastavio da
uzdiže moć svoje rase.
Vera strada i kod najsuperiornijih umova. Zato je kajzer, po božjem proviđenju
pokazao neobjašnjiv gubitak snage. Bio je dobar i dobrodušan. Deliciae generis
humani 11, kako je govorio profesor Lason, takođe Hartrotov profesor. Iako je svojom
ogromnom moći mogao da uništi sve, on se opredelio da održi mir. Al, narod nije želeo
da se zaustavi i terao je vođu da mu dozvoli pokret. Bilo je nemoguće zauzdati ga. „Ko ne
napreduje, taj zaostaje”, takav je bio poklič koji su pangermanisti upućivali imperatoru.
Moralo se ići napred dok se ne osvoji čitav svet.
‒ I rata će biti ‒ nastavio je. ‒ Potrebne su nam kolonije onih drugih, zato što
Bizmark, usled svoje staračke tvrdoglavosti, nije ništa tražio kad se rešavalo pitanje
svetske reparacije, puštajući Englesku i Francusku da uzmu najbolje zemlje. Nemačkoj
moraju da pripadnu sve zemlje u kojima ima nemačke krvi i koje su civilizovali naši
preci.
Hartrot je nabrajao te zemlje. Holandija i Belgija su nemačke. I Francuska je to,
takođe, kroz franačku državu: jedna trećina francuske krvi potiče od Germana. Italija...
(ovde je profesor zastao, setivši se da je ova država bila članica Saveza, u stvari,
nedovoljno sigurna, ali još uvek u savezništvu na osnovu diplomatskih kompromisa.
Međutim, pomenuo je Langobarde i druge rase koje potiču sa severa). Španija i
Portugalija su bile nastanjene plavokosim Gotima i takođe su pripadale germanskoj rasi.
I kao što je većina naroda u Americi poreklom iz Španije i Portugalije, razumljivo je što
traže da im se zemlje vrate.
‒ Još uvek je prerano razmišljati o njima ‒ dodao je doktor pomirljiv ‒ ali
jednoga dana kucnuće čas pravičnosti. Nakon našeg trijumfa na kontinentu imaćemo
vremena da razmišljamo o njihovoj sudbini... I Severna Amerika će morati da prihvati
naš civilizacijski uticaj. U njoj žive milioni Nemaca koji su doprineli njenoj veličini.
Govorio je o budućim osvajanjima kao da su to modeli, na osnovu kojih će
njegova zemlja nagrađivati ostale. Te zemlje će i dalje postojati u političkom smislu,

10
Nem.: Bog je sa nama. (Prim. prev.)
11
Lat.: Radost ljudskog roda. (Prim. prev.)

64
 Knjigoteka

imaće svoje vlade, ali će biti stavljene pod upravu germanske rase, kao što je mlađima
potrebna čvrsta ruka učitelja. Formiraće se ujedinjene nacije sa naslednim i svemoćnim
predsednikom, imperatorom Nemačke, koje će osećati blagodeti germanske kulture,
radeći disciplinovano, predvođeni njenim industrijskim vođstvom. Ali svet je
nezahvalan, i ljudska pakost se uvek opire progresu.
‒ Mi nemamo iluzija ‒ rekao je profesor sa oholim žaljenjem. ‒ Nemamo
prijatelje. Svi nas ljubomorno gledaju kao opasne zato što smo najinteligentniji,
najaktivniji i što smo uspešniji od svih. Ali, to što nas ne vole, znači da nas se plaše. Kao
što kaže moj prijatelj Man, kultura je duhovna organizacija sveta, ali isključuje „krvavo
divljaštvo” kada je ono potrebno. Kultura oplemenjuje ono demonsko u nama i ona je
iznad morala, razuma i nauke. Mi kulturu podvodimo pod zakone.
Arhensola je nastavio da, kolutajući očima, izražava svoje mišljenje: „Oni su ludi,
ludi od gordosti... Šta čovečanstvo može da očekuje od takvih ljudi!”
Denoajer se umešao da sa malo optimizma ublaži turoban monolog. Rat još uvek
nije objavljen: vode se diplomatski pregovori. Možda će se sve mirno svršiti u
poslednjem trenutku, kao što se ranije dešavalo. Njegov rođak je stvari gledao malo
izopačeno usled svog agresivnog oduševljenja.
„Kako se ironično, okrutno i kiselo doktor osmehuje”, pomislio je Arhensola koji
nije poznavao starog Madarijagu, međutim, naslutio je da bi se tako osmehivali i
špekulanti, iako nikada nije video nekog špekulanta.
‒ Eto rata ‒ potvrdio je . ‒ Kada sam pre petnaest dana krenuo iz Nemačke već
sam znao da je rat na vidiku.
Ubeđenost sa kojom je to rekao raspršila je sve Huliove nade. Osim toga,
uznemirilo ga je putovanje ovog čoveka pod izgovorom da vidi svoju majku, od koje
samo što se oprostio. Kojim povodom je doktor Julijus fon Hartrot došao u Pariz?
‒ Ipak ‒ upitao je Denoajer ‒ čemu onda toliki diplomatski susreti? Zašto se
nemačka vlada meša, ma kako mlako, u sukob između Austrije i Srbije? Zar ne bi bilo
bolje da objavi rat otvoreno?
Profesor je jednostavno odgovorio:
‒ Naša vlada, nesumnjivo, želi da ga drugi objave. Uloga napadnutog uvek je
najzahvalnija i opravdava sva naknadna rešenja, ma koliko ekstremno izgledala. Tamo
imamo ljude koji žive dobro i ne žele rat. Zgodno je ubediti ih da su nam neprijatelji oni
koji nas optužuju, da bi osetili potrebu da se brane. Jedino superiorni umovi mogu da
dođu do uverenja da se velika dostignuća postižu samo mačem, i da je rat, kako je
govorio naš veliki Trajčke, najuzvišenija forma progresa.
Ponovo se zlobno nasmejao. Moral je, po njemu, važan za pojedinca, jer ga uči
poslušnosti i disciplinovanosti. Međutim, moral ometa vlade i treba ga ukloniti kao
beskorisnu prepreku. Za jednu državu ne postoji ni istina niti laž: ona prepoznaje samo
pogodnost i korisnost stvari. Slavni Bizmark, da bi nastavio rat protiv Francuske, na
temelju nemačke veličine, nije se ustručavao da falsifikuje jednu telegrafsku depešu.
‒ I prepoznaćeš najvećeg heroja naših vremena. Istorija blagonaklono gleda na
njegove poduhvate. Ko može da osudi onoga ko trijumfuje? Profesor Hans Delbruk je s
pravom napisao: Blagoslovena bila ruka koja je falsifikovala telegram Emse!
Valjalo bi da rat izbije odmah, sada kada su za Nemačku prilike povoljne, a njeni
neprijatelji neoprezni. Bio bi to preventivni rat, po preporuci Bernardija i drugih slavnih
sunarodnika. Opasno bi bilo čekati da se neprijatelji pripreme i da ga oni objave. Osim

65
 Knjigoteka

toga, kakve prepreke za Nemce mogu da predstavljaju pravda i druge laži koje su
izmislili nemoćni narodi da bi odbranili svoju bedu? Imaju silu a sila uspostavlja nove
zakone. Ako pobede, neće morati da polažu račune istoriji za ono što su učinili. Nemačka
bi bila pobednica, a sveštenici svih vera bi na kraju svojim crkvenim himnama slavili
blagosloven rat ukoliko bi on doveo do trijumfa.
‒ Mi ne ulazimo u rat da bismo kaznili Srbe za ubistvo prestolonaslednika niti da
bismo oslobodimo Poljake ili druge narode koje ugnjetava Rusija, da bismo zatim uživali
u klicanju našoj nepristrasnoj velikodušnosti. Želimo da ga povedemo zato što smo
najbolji narod na Zemlji i zato što treba da proširimo svoju aktivnost na čitavu planetu.
Nemačka je dočekala svojih pet minuta. Hoćemo da zauzmemo mesto vrhunskog
upravljača svetom kao što ga je Španija okupirala u ranijim vekovima, zatim Francuska a
sada Engleska. Ono što su ti narodi uspeli pripremajući se mnogo godina, mi ćemo
postići za četiri meseca, zastava Imperije zavijoriće se morima i nacijama; sunce će
obasjavati velika krvoprolića... Stari Rim, nasmrt bolestan, nazvao je Germane
varvarima, koji su im iskopali grobnice. I sadašnji svet će pohrliti u smrt i sigurno će nas
nazvati varvarima... Neka im bude! Kada germanski varvari pokore Tanger i Tulon,
Antverpen i Kale, tada ćemo o tome pričati opširnije... Imamo silu a onaj ko ima silu taj
ne raspravlja, niti obraća pažnju na reči... Sila! Ona je divna: jedina reč koja zvuči sjajno i
jasno... Sila! Jedan udarac sigurnom rukom i sve nedoumice se razrešavaju.
‒ Ali, zar si toliko siguran u pobedu? ‒ upitao je Denoajer. ‒ Ponekad sudbina
dovede do užasnih iznenađenja. Postoje skrivene sile na koje ne računamo i koje
poremete najbolje planove.
Doktorov osmeh je sada bio još prezriviji. Sve je proučeno i predviđeno od
početka do kraja, germanski precizno. Koga imaju pred sobom? Najjeziviji neprijatelj je
Francuska, nemoćna da pruži otpor uticajima moralne iznemoglosti, stradanjima,
junaštvu i nevoljama rata; narod, fizički oslabljen, zaražen revolucionarnim duhom
sklon je uzdržavanju od upotrebe oružja usled preterane ljubavi prema udobnosti i
blagostanju.
‒ Naši generali ‒ nastavio je ‒ ostaviće ih u takvom stanju da se više nikada neće
usuditi da nam stanu na put.
Ostaje Rusija, ali njene amorfne mase sporo se okupljaju i teško pokreću. Državni
vrh Berlina je sve pripremio hronološki, da porazi Francusku za četiri nedelje, da
prebaci zatim svoje ogromne snage protiv ruske imperije, pre nego što ova krene u
akciju.
– Dokrajčićemo medveda, pošto zavrnemo šiju petlu ‒ potvrdio je profesor
pobedonosno.
Ali, primetivši negodovanje svog rođaka, brzo je nastavio:
‒ Znam šta ćete mi reći. Ostaje onaj drugi neprijatelj: onaj koji još uvek nije
uskočio u arenu, ali svi Nemci ga očekuju. Prema njemu osećamo veću mržnju nego
prema drugima jer je od naše krvi i jer je izdajnik naše rase...Ah, kako ga preziremo!
I u tonu kojim je izgovorio ove reči zatitrale su mržnja i želje za osvetom, koji
začudiše dvojicu slušalaca.
‒ Čak i ako nas Engleska napadne ‒ nastavio je Hartrot ‒ ni tada nećemo odustati
od pobede. Taj protivnik nije gori od ostalih. Već čitav vek vlada svetom. Sa padom
Napoleona, na Kongresu u Beču uspostavio je hegemoniju nad kontinentom i boriće se
da je sačuva. Ali, kolika je njegova snaga? Kako kaže naš Bernardi, engleski narod je
narod rentijera i sportista. Njegova vojska se sastoji od škarta nacije. Državi nedostaje

66
 Knjigoteka

vojnički duh. Mi smo narod ratnika i biće nam lako da pobedimo Engleze, oslabljene
usled pogrešne životne koncepcije.
Doktor načas zastade, a onda dodade:
‒ Osim toga, računamo i na unutrašnju korupciju naših neprijatelja kao i na
nedostatak jedinstva. Bog će nam pomoći, stvarajući haos kod tih omraženih naroda.
Neće proći mnogo vremena kad će se osetiti njegova ruka. U Francuskoj će buknuti
revolucija u isto vreme kad i rat. Parižani će podizati barikade na ulicama: u narodu će
zavladati anarhija. Tunis, Alžir i drugi posedi podići će se protiv metropole.
Arhensola se ovom podsmehnu u sebi agresivnim skepticizmom.
‒ Ponavljam ‒ insistirao je Hartrot ‒ ova zemlja će ovde doživeti revoluciju, a u
svojim kolonijama pobune. Dobro znam šta govorim... U Rusiji će takođe buknuti
revolucija, revolucija pod crvenom zastavom, koja će cara naterati da nas na kolenima
moli za milost. Treba samo pročitati u novinama o nedavnim štrajkovima u Sankt
Peterburgu, o demonstracijama povodom posete predsednika Poenkarea... Engleska će
doživeti da njene kolonije odbiju da joj pruže pomoć. Indija će se podići protiv nje, a
Egipat će shvatiti da je došao trenutak za oslobađanje.
Hulio je delovao zadivljeno ovim tvrdnjama, koje su iznošene sa akademskom
pouzdanošću. Arhensola ga je skoro nervirao svojim skepticizmom, jer je nastavio da
posmatra profesora drsko, ponavljajući pogledom: „On je lud, lud od gordosti.” Ovaj
čovek mora da ima ozbiljne motive da bi iznosio tako zloslutna predviđanja. Njegov
boravak u Parizu bio je za Denoajera neobjašnjiv koliko i njegove misteriozne reči.
‒ Ali narodi će se braniti ‒ odgovorio je ovaj svome rođaku. ‒ Pobeda neće biti
tako laka kao što ti zamišljaš.
‒ Da, braniće se. Borba će biti žestoka. Izgleda da je Francuska poslednjih godina
povela više računa o svojoj vojsci. Naići ćemo na izvestan otpor; trijumf će biti teži ali
ćemo pobediti... I ne slutite dokle doseže ofanzivna snaga Nemačke. Niko izvan njenih
granica ne zna tačno. Kada bi naši neprijatelji mogli da sagledaju svu njenu snagu, pali bi
na kolena, uzdržavajući se od uzaludnog žrtvovanja.
Zaćutaše. Julijus fon Hartrot je delovao zamišljeno. Setivši se temelja
akumuliranih snaga svoje rase pao je u nekakav mističan zanos.
‒ Preliminarna pobeda je ‒ reče odjednom ‒ u neku ruku već postignuta.
Neprijatelji nas mrze, ali se ugledaju na nas. Sve što na sebi ima nemačku marku, traži se
u svetu. Iste one zemlje koje pokušavaju da se odupru našem oružju, podražavaju naše
metode na svojim univerzitetima i dive se našim teorijama, čak i onima koje nisu
postigle uspeh u Nemačkoj. Mnogo puta se među sobom smejemo, poput rimskih
vračeva, primećujući sa koliko servilnosti nas slede...
Arhensola je prvi put pogledom i držanjem odobravao Hartrotu. Baš ono što je
rekao: svet je žrtva „nemačkog praznoverja”. Zbog intelektualnog kukavičluka, straha od
sile, divilo se svemu što je germanskog porekla bez imalo razboritosti; divilo se
sveukupnoj snazi slave: zlatu zamućenom kamenim škriljcima. Takozvani Latini,
prepuštajući se ovom divljenju, sumnjali su u sopstvene snage sa iracionalnim
pesimizmom. Oni su prvi objavili sopstvenu smrt. A ponosni Germani nisu morali ništa
više da urade nego da ponavljaju reči tih pesimista da bi učvrstili verovanje u svoju
superiornost.
Sa južnjačkom strašću koja prelazi iz jedne u drugu krajnost, bez gradacije,
mnogi Latini su obznanili da u budućem svetu neće biti mesta za latinska društva, u

67
 Knjigoteka

potpunoj agoniji, dodajući da je samo Nemačka sačuvala latentne civilizacijske snage.

Francuzi, najglasniji među njima, zapadali su u najveća preterivanja, ne shvatajući da
postoji neko ko ih čuje s druge strane vrata; godinama su ponavljali da je Francuska u
potpunom rasulu i da joj preti propast. Zašto su se kasnije ljutili na neprijatelje koji su ih
omalovažavali? Kako to da ovi nisu učestvovali u njihovim verovanjima?
Profesor, shvativši pogrešno nemo odobravanje ovog mladića koji ga je do tada
slušao sa neprijateljskim osmehom, dodao je:
‒ Već je došlo vreme da se u Francuskoj izvede probni ogled nemačke kulture,
koju bismo uveli kao pobednici.
Ovde ga je Arhensola prekinuo. – A šta ako nemačka kultura ne postoji, kao što
tvrdi jedan slavni Nemac? – Morao je da se usprotivi ovom umišljenom učenjaku koji ih
je oneraspoložio svojom nadmenošću. Hartrot je skoro skočio sa stolice kad je čuo takve
sumnje.
‒ Koji je to Nemac?
‒ Niče!
Profesor ga je sažaljivo pogledao. – Niče je rekao ljudima: „Budite nesalomivi”,
potvrđujući da „dobar rat opravdava svoj cilj”. Hvalio je Bizmarka; učestvovao je u ratu
sedamdesetih; veličao je Nemca kada je govorio o „nasmejanom lavu” i „plavokosoj
zveri”. Ali ga je Arhensola slušao mirno kao da stupa na siguran teren. Ah, ona prijatna
popodnevna čitanja kraj ognjišta u ateljeu i slušanja dobovanja kiše na prozorskom
staklu...!
‒ Filozof je to rekao ‒ odgovorio je ‒ a rekao je još štošta, kao svi oni koji mnogo
razmišljaju. Njegova doktrina se odnosi na ponos ali na individualni ponos, ne na ponos
nacije niti rase. On je uvek govorio protiv „rasnih obmana”.
Arhensola se prisećao reč po reč svoga filozofa. Jedna kultura, po njemu,
predstavlja „jedinstvo stila u svim oblastima života”. Nauka ne obuhvata kulturu. Veliko
znanje može da bude praćeno velikim varvarstvom usled nedostatka stila ili haotične
zbrke stilova. Po Ničeovom mišljenju, Nemačka nije imala sopstvenu kulturu usled
nedostatka stila. „Francuzi su”, govorio je, „na čelu jedne autentične i bogate kulture, ma
kakve bile njene vrednosti, i sve do sada svi smo se koristili njome”. Mržnja koja su
ispoljavali prema drugima, okrenula se prema njima samima. „Ne mogu da podnesem
život u Nemačkoj. Duh servilnosti i pohlepe izbija na sve srane. Ja ne verujem ni u šta
drugo osim u francusku kulturu i sve drugo što se zove evropska kultura deluje mi
lažno. Retki slučajevi visoke kulture na koja sam nailazio u Nemačkoj, bili su francuskog
porekla.”
‒ Vama je sigurno poznato ‒ nastavio je Arhensola ‒ da se u prepirci sa
Vagnerom, zbog preteranog germanizma u njegovoj umetnosti, zalagao za uvođenje više
sredozemnog duha u miziku. Njegov ideal je bila jedinstvena kultura za celu Evropu, ali
kultura koja će u osnovi biti latinska.
Julijus fon Hartrot je prezrivo odgovorio, ponavljajući ono što je već rekao, ali
ovoga puta na španskom jeziku. – Ljudi koji mnogo razmišljaju svašta kažu. Osim toga,
Niče je pres smrt bio potpuno dementan i nikad nije bio univerzitetski profesor. Slavu je
stekao u inostranstvu... – i više nije obraćao pažnju na ovog mladića, kao da je izvetrio
nakon svojih smelih opaski. Svu pažnju je sada usmerio na Denoajera.
‒ Ova zemlja ‒ nastavio je ‒ nosi smrt u svojoj utrobi. Kako ne poverovati da će u
njoj izbiti revolucija neposredno pred izbijanje rat...? Ti nisi prisustvovao uličnim

68
 Knjigoteka

nemirima povodom procesa Kajluu. Reakcionari i revolucionari su napadali jedni druge

do pre tri dana. Ja sam ih video kako su se nademtali vičući i pevajući himne, kako su se
tukli nasred ulice. A ova razlika u mišljenjima bitće još naglašenija kada naše trupe
pređu granice. Biće to građanski rat. Antimilitaristi su vapili za pomoć, verujući da vlada
ima moć da izbegne sukob... Država degenerisana usled demokratije i kompleksa manje
vrednosti, željna svakojakih sloboda! Mi smo jedini slobodan narod u svetu, jer znamo
da budemo poslušni.
Hulio se nasmejao na taj paradoks. Zar su Nemci jedini slobodan narod!
‒ Tako je ‒ potvrdi energično Fon Hartrot. ‒ Imamo slobodu koja priliči jednom
velikom narodu: ekonomsku i intelektualnu.
‒ A šta je sa političkom?
Profesor je prihvatio ovo pitanje sa omalovažavanjem.
‒ Politička sloboda! Samo dekadentni i nepouzdani narodi, inferiorne rase,
nespokojni zbog jednakosti i demokratske konfuzije pričaju o političkoj slobodi. Nama
Nemcima ona nije potrebna. Mi smo narod gospodara koji poznaje hijerarhiju i želi da
ga vode oni koji su rođeni kao superiorni. Mi posedujemo poseban dar za organizaciju.
U tome je, po doktoru, velika nemačka tajna i kad germanska rasa bude preuzela
vlasništvo nad svetom, deliće s njim sva svoja otkrića. Narodi će biti organizovani tako
da će svaka individua pružati najviše što mogu u korist društvene zajednice. Ljudi će bti
podeljeni prema vrstama delatnosti kojima se bave, slušaće kao mašine vrhovne
naredbe i davaće najveći mogući doprinos kroz svoj rad: u tome se sastoji savršena
država. Sloboda predstavlja potpuno promašenu ideju ako nije praćena valjanim
razlogom koji će je učiniti korisnom.
Dva prijatelja su začuđeno slušala opis budućnosti koju je svetu nudila nemačka
superiornost. Svaki pojedinac će biti uključen u intenzivnu proizvodnju, kao deo
povrtnjaka iz kojeg vlasnik želi da izvuče najveći prinos povrća. Čovek pretvoren u
mašinu... ni približno vojnim operacijama čiji rezultati nisu odmah vidljivi... A narod koji
je proklamovao ovaj mračan ideal onaj je isti kome pripadaju filozofi i sanjari što su
nutrenje i razmišljanje stavljali na prvo mesto u svom životu!
Hartrot je ponovo insistirao na inferiornosti neprijatelja svoje rase. Za borbu je
potrebna vera, nepokolobljevo poverenje u nadmoćnost sopstvenih snaga.
‒ U ovom času u Berlinu svi prihvataju rat, svi su sigurni u uspeh, dok ovde... Ne
kažem da se Francuzi plaše. Imaju herojsku prošlost koja ih u izvesnim trenucima
prodrma. Ali su potišteni i može se naslutiti da bi podneli svaku žrtvu samo da izbegnu
ono što će ih snaći. Narod će u prvom trenutku sa oduševljenjem uzvikivati kao što uvek
uzvikuje pred ono što ih vodi u propast. Više klase ne veruju u budućnost: ćute ili lažu,
ali se kod svih nazire predosećaj užasa. Juče sam razgovarao sa tvojim ocem. On je
Francuz i bogat je. Besan je na vlasti svoje zemlje jer je izlažu opasnosti u evropskim
sporovima oko odbrane dalekih zemalja u kojima Francuska nema interesa. Ljuti se na
ushićene patriote, koji su podržavali jaz između Nemačke i Francuske, onemogućavajući
pomirenje. Kaže da Alzas i Lorena ne vrede koliko bi koštao rat i gubitak u ljudstvu i
novcu... Prepoznaje našu veličinu: tvrdi da smo napredovali tako brzo da ostali narodi
nikad ne bi mogli da nas dostignu... Tako misle mnogi drugi: svi oni koji su zadovoljni
svojim blagostanjem i koji se plaše da ga ne izgube. Veruj mi: zemlja koja sumnja i plaši
se rata, pobeđena je još pre prve bitke.
Hulio je pokazivao izvesnu uznemirenost kao da je imao nameru da prekine
razgovor.

69
 Knjigoteka

‒ Pusti mog oca. Danas kaže tako zato što rat još nije počeo i što ima potrebu da
protivreči, da se ljuti na sve što je u njegovom dometu. Možda će sutra reći nešto sasvim
suprotno... Moj otac je Latin.
Profesor je pogledao na svoj sat. Trebalo je da krene: ostalo mu je još mnogo toga
da uradi pre nego što pođe na stanicu. Nemci nastanjeni u Parizu priključili su se velikim
strankama kao da je među njima kružila neka tajna naredba. Tog popodneva će se
pridružiti poslednji koji su se očigledno još uvek nalazili u prestonici.
‒ Došao sam da te vidim iz porodičnih razloga, jer mi je dužnost da upozorim. Ti
si stranac i ništa te ne zadržava ovde. Ako želiš da prisustvuješ jednom velikom
istorijskom događaju, ti ostani. Ali bolje bi ti bilo da odeš. Rat će biti žestok, veoma
žestok, a ako Pariz namerava da pruži otpor kao ranije, prisustvovaćemo užasnim
događajima. Borbena ofanzivna sredstva mnogo su se promenila.
Denoajer se ponašao nezainteresovano.
‒ Isti sikao tvoj otac ‒ nastavio je profesor. ‒ Sinoć su mi on i tvoja porodica
odgovarali na isti način. Čak i moja majka bi radije da ostane pored svoje sestre,
govoreći da su Nemci veoma dobri, veoma civilizovani i da ih se ne treba plašiti kad
pobede.
Kao da je profesora zabrinulo ovo dobro mišljenje.
‒ Ne shvataju šta znači moderan rat, ne znaju da su se naši generali obučili
veštini brzog i neustrašivog savladavanja neprijatelja. Zastrašivanje je jedino pravo
sredstvo jer narušava svest protivnika, parališe njegovo reagovanje, pretvara njegov
otpor u prah. Što je rat brži to će kraće trajati: okrutno kažnjavanje je humano
postupanje. Nemačka će biti okrutna kako do sada nikad nije bila da se borba ne bi
produžila.
Ustao je, potraživši štap i slamnati šešir. Arhensola ga je gledao otvoreno
neprijateljski. Prolazeći pored njega, profesor je samo kruto i oholo klimnuo glavom.
Nakon toga uputio se prema vratima u pratnji rođaka. Rastanak je bio kratak.‒
Ponoviću ti moj savet. Ako ne voliš opasnosti, idi. Možda se varam, ali možda će se ovaj
narod, svestan svoje uzaludne odbrane, dobrovoljno predati... U svakom slučaju,
videćemo se uskoro. Voleo bih da se vratim u Pariz kada se zastava Imperije bude
zavijorila na Ajfelovoj kuli. Posao od tri-četiri nedelje. Do početka septembra u svakom
slučaju.
Francuska će nestati; za doktora, predstojala joj je nesumnjiva propast.
‒ Ostaće Pariz ‒ dodao je ‒ ostaće Francuzi jer jedan narod ne može tako lako da
iščezne; ali zauzeće mesto koje im priliči. Mi ćemo vladati svetom; oni će se posvetiti
smišljanju mode, pobrinuće se da boravak stranaca u ovom gradu učine zabavnim, a na
intelektualnom planu stimulisaćemo ih da obrazuju dobre glumce, da pišu zabavne
romane i izvode ljupke komedije... Ništa više.
Denoajer se smejao dok je stezao ruku svoga rođaka, praveći se da njegove reči
smatra besmislenim.
‒ Govorim ozbiljno ‒ nastavio je Hartrot. ‒ Poslednji dani Republike Francuske,
kao značajne države, odsanjani su. Video sam je izbliza i ne zaslužuje drugačiju sudbinu.
Gore vladaju haos i nedostatak poverenja, a dole jalov entuzijazam.
Kad je okrenuo glavu ponovo je video Arhensolin osmeh.
‒ A mi to donekle razumemo ‒ dodao je agresivno. ‒ Navikli smo da proučavamo
narode iz prošlosti, da ih proučavamo u sitne detalje i zato jednim jedinim pogledom

70
 Knjigoteka

možemo da prepoznamo psihologiju onih koji još uvek postoje.

Boem je poverovao da posmatra nekog hirurga koji govori prikladno
misterioznim namerama prema lešu. A šta je znao o životu ovaj umišljeni tumač
uništenih dokaza!
Kada su se vrata zatvorila, krenuo je prema svom prijatelju koji je ponovo klonuo
duhom. Arhensola nije više mislio da je doktor Julijus fon Hartrot lud.
‒ Kakav bezumnik! ‒ uzviknuo je podigavši ruke. ‒ I kad pomislim da na Zemlji
slobodno žive ovakvi fabrikanti užasnih laži. Ko bi rekao da pripadaju istoj zemlji koja je
stvorila pacifistu Kanta, mirnog Getea, Betovena... koja je toliko godina stvarala one što
su izgradili naciju sanjara i filozofa, nesebično predanih stvaralaštvu za dobrobit celog
sveta...
Komedija jednog nemačkog geografa ostala mu je u sećanju kao objašnjenje:
„German je dvoglavo biće. Jednom glavom sanja i piše pesme, dok drugom razmišlja i
izvršava smrtnu kaznu”.
Denoajer je pao u očajanje zbog izvesnosti rata. Ovaj profesor mu je bio užasniji
od savetnika i drugih nemačkih buržuja, koje je upoznao na brodu. Njegova tuga nije
proizilazila samo zbog sebičnih misli da će ratna katastrofa sprečiti ostvarenje njegovih
i Margaritinih želja. Odjednom je, u tom času neizvesnosti, otkrio da voli Francusku. U
njoj je video otadžbinu svoga oca i zemlju Velike revolucije... Iako se nikada nije mešao u
političke borbe, bio je republikanac i mnogo puta se smejao svojim prijateljima koji su
obožavali kraljeve i careve, smatrajući to kao neki znak različitosti.
Arhensola je pokušao da ga oraspoloži.
‒ Ko zna! Ovo je zemlja iznenađenja. Francuza treba videti u času kad pokušava
da ispravi svoje nesmotrenosti. Ma šta rekao tvoj rođak varvarin, postoji polet, postoji
red. Gore od nas bi mogli da izgledaju oni koji su živeli u vreme pre Bitke kod Valmija.
Tada je sve bilo u haosu: jedina odbrana bili su bataljoni radnika i seljaka koji su prvi
put uzeli puške u ruke. Međutim, Evropa sa starim kraljevima čitavih dvadeset godina
nije znala kako da se oslobodi tih nepripremljenih ratnika.

71
 Knjigoteka

5.

Gde se pojavljuju četiri jahača apokalipse

U nastupajućim danima dvojica prijatelja vodili su grozničav život, u znatnoj meri

pogoršan brzinom kojom su se ređali događaji. Na svakih sat vremena pojavila bi se vest
‒ u najvećem broju slučajeva, lažna ‒ koja bi preinačavala realnost svojom surovom
neizvesnošću. Opasnost od rata je tako zaverenički brzo nastupala kao i širenje glasina
da će mobilizacija biti objavljena svakog trenutka.
Za dvadeset četiri sata doživljavalo se nespokojstvo, strepnja i slom živaca, ono
što bi bilo normalno doživeti za godinu dana. A te okolnosti još više su pogoršavali
neizvesnost, iščekivanje užasnog događaja još uvek nevidljivog, utučenost zbog
opasnosti koja nikako da dođe.
Istorija se širila, prelivajući se izvan svojih granica, nižući događaje jedan za
drugim poput poplavnog talasa. Austrija je objavila rat Srbiji dok su diplomate velikih
sila pokušavale da spreče sukob. Mreža pod naponom, razapeta oko planete, neprekidno
je vibrirala u dubinama okeana i preko kopna prenoseći nade ili pesimizam. Rusija je
mobilisala deo svoje vojske. Nemačka, koja je svoje trupe držala u pripravnosti pod
izgovorom da vrši manevre, proglasila je stanje „ratne pretnje” u zemlji. Austrijanci su,
ne čekajući ishod diplomatskih pregovora, započeli bombardovanje Beograda. Vilhelm II
je, strahujući da će se intervencijom sila rešiti konflikt između ruskog cara i imperatora
Austrije, skrenuo tok događaja, objavljujući rat Rusiji. Kasnije se Nemačka izolovala,
presecajući telegrafske linije kako bi učinila tajnovitim svoje osvajačke snage.
Francuska je prisustvovala ovoj lavini događaja uzdržana na rečima i
ispoljavanju poleta. Jedna hladna i dostojanstvena odluka potajno je sve ohrabrivala.
Dve generacije su došle na svet, prihvatajući da širom otvorenih očiju i hladne glave
gledaju na rat, koji jednom može prisilno izbiti. Niko ga nije želeo: nametali su ga
protivnici. Ali su ga svi prihvatali sa čvrstom namerom da ispune svoju dužnost.
Pariz je ćutao tokom dana, ozlovoljen svojim brigama. Samo su grupe zanesenih
patriota, sledeći trobojnu zastavu, prolazile Trgom Konkord, da bi klicale „živeo” ispred
statue Strasbura. Ljudi su pristizali na ulice prijateljski raspoloženi. Svi su se poznavali
iako se nikada nisu videli. Pogledi su im se privlačili; kao da su se osmesi razmenjivali sa
simpatijama prema zajedničkoj ideji. Žene su bile tužne, ali su pričale glasno da bi
prikrile emocije. U dugom letnjem sumraku bulevari su se punili svetom. Udaljena
predgrađa slivala su se ka centru grada kao u dane gotovo zaboravljenih revolucija.
Okupljale su se grupe, stvarajući nepreglednu gungulu iz koje su izbijali uzvici i pesme.
Demonstranti su prolazili centrom ispod tek upaljenih električnih svetiljki. Defile se
produžio do ponoći, a državna zastava se pomaljala iznad mase koja se kretala, praćena
zastavama drugih naroda.
U jednoj od takvih noći iskrenih zanosa, dvojica prijatelja su čuli neočekivanu i
besmislenu vest: „Ubili su Žoresa”. Grupe su je ponavljale sa čuđenjem koje je delovalo
kao da žele da savladaju bol: „Ubijen Žores! Zašto?” Zdrav razum naroda, koji

72
 Knjigoteka

instinktivno traži objašnjenje za sve zločine, ostao je zapanjen, ne mogavši da se snađe.

Narodni vođa je ubijen upravo u trenutku kad su njegove reči bile najpotrebnije da
zapale mase! Arhensola je odmah pomislio na Černova: „Šta li bi rekao naš komšija?”
Ljudi koji su održavali javni red plašili su se revolucije. Denoajer je u jednom trenutku
poverovao da će se ostvariti mračna predviđanja njegovog rođaka. Ovo ubistvo, sa
odgovarajućim represalijama, moglo bi da bude znak građanskog rata. Ali mase ljudi,
iznurene bolom zbog smrti svog heroja, ostale su skamenjene u tragičnoj tišini. Svi su
videli nešto više od mrtvaca, videli su sliku otadžbine.
Sledećeg jutra, opasnost se raspršila. Radnici su pričali o generalima i o ratu,
pokazujući jedni drugima svoje vojne knjižice, navodeći datum polaska u rat nakon
objavljivanja mobilizacije: „Ja odlazim drugog dana.” „Ja prvog.” Oni iz redovne vojske
kojima je bilo dozvoljeno da ostanu u svojim kućama, bili su pozivani pojedinačno u
svoje kasarne. Događaji su se nizali užurbano, svi u jednom pravcu: u pravcu rata. Nemci
su upali u Luksemburg, Nemci su se usudili da krenu prema granicama Francuske, dok
je nemački ambasador još uvek bio u Parizu, obećavajući mir. Dan posle Žoresovog
ubistva, prvog avgusta popodne, mnoštvo ljudi se okupilo oko nekoliko papirića
ispisanih rukom, očigledno u žurbi. Ti proglasi su prethodili mnogo većim, štampanim, s
dve zastavice u zaglavlju. „Evo, stiglo je, gotovo je...” Stiglo je saopštenje za sveopštu
mobilizaciju. Čitava Francuska je posegla za oružjem. A grudi su se širile od uzdaha
olakšanja. Oči su blistale od zadovoljstva. Došao je kraj noćnoj mori! Poželjnija je bila i
surova stvarnost nego osećaj neizvesnosti, koja se produžavala iz dana u dan kao da se
radilo o nedeljama.
Uzalud se predsednik Poenkare, ohrabren poslednjom nadom, obratio
Francuzima da bi im objasnio da „mobilizacija nije rat” i da je poziv na oružje samo
preventivno sredstvo. „To je rat, neizbežan rat”, govorile su mase sa fatalističkim
osećanjem. A oni koji je trebalo da krenu te iste noći ili sutradan, pokazivali su najviše
poleta i hrabrosti: „Kad nas već traže, dobiće nas. Živela Francuska”. El kanto de partida ,
španska himna marša dobrovoljaca Prve revolucije bila je otrgnuta od zaborava
zahvaljujući instinktu naroda koji, u kritičnim trenucima, pretvara svoj glas u pesmu.
Stihovi konvencionalnog Šenijea prilagođeni muzici užasnog rata odjekivali su ulicama
istovremeno s Marseljezom.

La République nous apelle,

Sachons vaincre ou sachons périr;
Un français doit vivre pour elle,
Pour elle un français doit mourir.

Mobilizacija je počela u ponoć. Nakon zalaska sunca grupe ljudi kružile su

ulicama ka stanicama. Njihove porodice su išle s njima, noseći kofere ili torbe sa
odećom. Prijatelji iz kraja su ih ispraćali. Trobojka je bila na čelu gomile ljudi. Rezervni
oficiri su navlačili uniforme, stisnuti u odeći na koju su odavno zaboravili. Sa stomakom
utegnutim novim remenom i revolverom na boku, išli su tražeći voz koji je trebalo da ih
odveze na mesto okupljanja. Sin jednog od njih nosio je sablju, skrivenu u platnenim
koricama. Žena, naslonjena na njegovu ruku, tužna i ponosna u isto vreme, upućivala mu
je nežnim šapatom svoje poslednje savete.
Kružili su tramvajima, automobilima i fijakerima. U Parizu se nikada nije videlo
toliko vozila. Međutim, onaj ko je ostao bez prevoza, uzalud bi tražio uslugu od vozača.

73
 Knjigoteka

Niko nije želeo da vozi civila. Sva prevozna sredstva bila su na usluzi vojnicima; svi
putevi su se završavali na železničkim stanicama. Teški kamioni vojne uprave, puni
vreća, bili su pozdravljani opštim oduševljenjem: „Živela vojska”. Vojnici u odelima
mehaničara, utegnuti, stajali su na vrhu pokretne piramide, odgovarali na klicanje
mašući i izvikujući nešto što niko nije mogao da razume. Osećaj bratstva stvorio je
beskrajnu trpeljivost. Masa se gurala ali svi su se ponašali neuobičajeno učtivo. Vozila su
su se sudarala, ali kada bi se vozači, žustri po običaju, unervozili, naišla bi reka ljudi i sve
bi se završavalo rukovanjem. „Živela Francuska!” Prolaznici su se provlačili između
automobila, smejući se i upućujući oštre i žestoke prekore šoferima: „Ubićete Francuza
koji traži svoj puk!” A šofer bi odgovorio: „I ja idem kroz koji sat. Ovo mi je poslednja
vožnja”. Kako se bližilo veče, tramvaji i omnibusi vozili su sve neredovnije. Mnogi
službenici su napuštali radna mesta i odlazili da se pozdrave sa svojim porodicama,
žureći da uhvate voz. Život čitavog Pariza slio se u pola tuceta ljudskih reka koje su se
probijale u pravcu železničkih stanica.
Denoajer i Arhensola su se sastali u jednom bulevarskom kafeu, oko ponoći.
Obojica su bili umorni od donevnih uzbuđenja i napeti zbog bučnih i agresivnih prizora.
Trebao im je predah. Rat je bio činjenica i zbog te izvesnosti nisu želeli da čuju nove
vesti. Sedenje u kafeu im je postalo nepodnošljivo. U vrelom i zagušljivom okruženju,
posetioci su pevali i vikali, mašući zastavicama. Sve himne iz prošlosti i sadašnjosti
pevane su u horu, praćene zveckanjem čaša i tanjirića. Publika, koja je u neku ruku bila
kosmopolitska, nabrajala je zemlje Evrope da bi ih pozdravljala oduševljenim pokličima.
Svi narodi su se , bez izuzetka, stavili na stranu Francuske. „Živela... Živela!” Jedan stariji
par sedeo je za stolom blizu dva prijatelja. Bili su rentijeri sređenog i osrednjeg života,
koji se verovatno ne sećaju da su u čitavom svom životu bili budni u to doba dana.
Zahvaćeni oduševljenjem izašli su se na bulevar da „vide rat izbliza”. Strani jezik kojim
su govorili susedi podstakao je kod muža zamisao da se pokaže važnim.
‒ Verujete li da će Engleska krenuti s nama?
Arhensola je znao onoliko koliko i on, ali je autoritativno odgovorio: – Sigurno; to
je rešeno. – Starac ustade i uzviknu: – Živela Engleska! – I pošto ga je supruga
pomilovala zadivljenim pogledom, počeo je da diriguje zaboravljenu patriotsku pesmu,
naglašavajući pokretima ruku refren, koji je samo njih nekoliko uspelo da i
Dvojica prijatelja morali su ustanu i krenu nazad kući. Nisu našli nijedno vozilo
koje je htelo da ih primi: svi su išli u suprotnom smeru, prema železničkim stanicama.
Obojica su bili neraspoloženi, ali Arhensola nije mogao da ćuti.
– Ah, te žene! – Denoajer je znao za njegovu čestitu vezu od pre nekoliko meseci
sa jednom pomoćnicom iz modnog salona u Ulici Tetbu. Nedeljne šetnje u okolini Pariza,
poneki odlazak u bioskop, komentari poslednjeg romana objavljenog u nastavcima u
popularnim novinama, poljupci na rastanku, pre no što ona uhvati noćni voz za Boa
Kolomb, da prespava u očevoj kući: to je bilo sve. Ali je Arhesola s vremenom počeo da
govori ozlojeđeno o njoj, što zreliji, to ogorčeniji. Jednog popodneva popili su aperitiv s
prijateljem Francuzom, koji je sutradan trebalo da se pridruži svom puku. Devojka se
nekoliko puta videla s njim, ne poklanjajući mu posebnu pažnju; ali sada mu se
odjednom divila kao da je neko drugi. Te večeri je odustala od odlaska u roditeljsku
kuću; želela je da vidi početak rata. Sve troje su zajedno jeli i sva njena pažnja je bila
usmerena na onog koji je išao u rat. Čak se naljutila, postidevši se odjednom, jer je
Arhensola u želji da ispolji svoje pravo prvenstva potražio njenu ruku ispod stola. Za to
vreme skoro da je naslonila glavu na rame budućeg heroja, grleći ga zadivljenim
pogledom.

74
 Knjigoteka

‒ I otišli su! Otišli su zajedno! ‒ rekao je kivan. ‒ Morao sam da ih napustim da

bih prekinuo svoj tužan položaj. Toliko uloženog truda... znog drugoga!
Za trenutak je ućutao i promenivši tok misli, dodao:
‒ Međutim, priznajem da je taj njen gest lep. Kako su žene plemenite kada im se
učini da je došao trenutak da to i pokažu nekome...! Ona se mnogo plaši očeve ljutnje,
međutim, ostala je čitavu noć izvan kuće sa čovekom koga jedva poznaje i o kome nije ni
razmišljala tog popodneva... Ljudi osećaju zahvalnost prema onima koji su spremni da
žrtvuju svoj život, a ona, sirotica, takođe želi da učini nešto za te koji su spremni da
poginu, da im pruži malo zadovoljstva u poslednjem času... i da im pokloni ono najbolje
što ima, ono što više nikad ne mogu ponovo steći. Odigrala je lošu ulogu... Smej mi se, ali
priznaj da je to lepo.
Denoajer se istinski smejao zbog nesreće svog prijatelja, uprkos tome što je i sam
imao velikih nevolja koje je skrivao. Margaritu nije video posle prvog sastanka. O njoj je
imao vesti samo preko nekoliko pisama... Prokleti rat! Kakva pometnja za srećne ljude!
Margaritina majka je bila bolesna. Bila je zabrinuta za svog sina oficira koji je trebalo da
ode prvog dana mobilizacije. I ona je bila uznemirena zbog brata i smatrala je da je
neumesno da nastavi školovanje dok njena majka kod kuće pati. Kada li će se okončati
ovo?
On je pak bio zabrinut za onaj ček od četiri stotine hiljada franaka, koji je doneo
iz Amerike. Prethodnog dana nije mogao da ga naplati u banci zbog nedostatka
informacija. Zatim su rekli da su dobili obaveštenje, ali mu ni tada nisu isplatili novac.
Tog popodneva, kada su banke već bile zatvorene, vlada je naprasno donela uredbu o
proglašenju moratorijuma da bi sprečila generalni bankrot, kao posledicu finansijske
panike. Kada će mu isplatiti? Verovatno kada se završi rat, koji još nije ni počeo, a možda
nikad. Nije imao više novca u gotovini osim dve hiljade franaka koji su mu ostali od puta.
Svi njegovi prijatelji su se našli u neprilici jer nisu mogli da podignu ušteđevinu koju su
držali u banci. Oni koji su i imali nešto novca bili su prinuđeni da idu od radnje do radnje
ili da čekaju u redu ispred vrata banke da bi usitnili papirne novčanice. Ah, taj rat! Taj
glupi rat!
Nasred Jelisejskih polja ugledali su čoveka sa šeširom širokog oboda, koji je
lagano išao ispred njih i pričao sam sa sobom. Dok su prolazili pored jedne svetiljke,
Arhensola ga je prepoznao: „Prijatelju Černove.” Dok je Rus uzvraćao pozdrav, iz brade
mu se širio blagi miris vina. I bez ikakve najave, uskladio je korak s njihovim i nastavio u
pravcu Trijumfalne kapije.
Hulio je sa ovim Arhensolinim prijateljem razmenjivao samo neme pozdrave kad
bi ga sreo u predvorju kuće. Ali tuga smekšava srce i nalazi utešnu senku u prijateljstvu
sa skromnim ljudima. Černov se, sa svoje strane, prema Denoajeru ponašao kao da ga je
poznavao čitavog svog života.
Prekinuo je monolog, koji su čule samo mase divljeg rastinja, prazne klupe, plava
senka kroz koju se probijala drhtava crvenkasta svetlost svetiljki, letnja noć sa udarima
toplih vetrova i svodom treperavih zvezda. Napravio je nekoliko koraka ćuteći iz obzira
prema saputnicima, a zatim nastavio tamo gde je prekinuo monolog, ne dajući nikakva
objašnjenja kao da i dalje ide sam.
‒ ...I u ovom času, oni će oduševljeno klicati isto kao ovi ovde, puni vere da će
odbraniti svoju isprovociranu otadžbinu, spremni da poginu za svoju porodicu i ognjišta
koja niko nije napao.
‒ Ko su to oni, Černove? ‒ upitao ga je Arhensola.

75
 Knjigoteka

Rus ga je pogledao kao da se začudio njegovom pitanju.

‒ Oni ‒ odgovorio je lakonski.
Ova dvojica su ga shvatili... „Oni!” Ne mogu biti drugi.
‒ Ja sam deset godina živeo u Nemačkoj ‒ nastavio je, potrudivši se da govori
povezano kad je video da ga slušaju. ‒ Bio sam dopisnik jednog dnevnog lista u Berlinu i
poznajem te ljude. Prolazeći bulevarom punim svetine mogao sam da zamislim šta se
tamo sada dešava. Pevaju i urlaju od oduševljenja, mašući zastavama. I jedni i drugi
naoko izgledaju isto, ali velika je razlika u duši... Sinoć su na bulevaru ljudi oterali
nekoliko bukača koji su uzvikivali: „Na Berlin!” To je neumestan uzvik koji ukazuje na
kratko pamćenje. Francuska ne želi da osvaja; njena jedina želja je da bude poštovana,
da živi u miru, bez ponižavanja i potresa. Večeras sam dvojicu mobilisanih čuo dok su
odlazili: „Kad uđemo u Nemačku, uvešćemo im republiku...”. Republika nije savršena,
prijatelji moji, ali je ipak bolja od života pod neodgovornim monarhom, jer se oslanja na
milost božju. A još manje pretpostavlja mir i odsustvo ličnih ambicija, koji taj život
narušavaju. Potreslo me je i plemenito osećanje dva radnika; umesto da misle kako da
unište neprijatelja, oni hoće da ga kazne dajući mu ono što smatraju da je za njega bolje.
Černov je na trenutak ućutao da bi se ironično nasmejao sceni koja mu se u mašti
ukazala.
‒ U Berlinu, mase izražavaju ushićenje na uzvišen način, kao što dolikuje jednom
superiornom narodu. Oni niži slojevi, koji se svojom skromnošću zadovoljavaju grubim
materijalizmom, u ovom času uzvikuju: „Na Pariz! Idemo da pijemo šampanjac
besplatno!” Ponizna građanska klasa, koja je spremna na sve da bi postigla ugled i
aristokratija koja je svetu dala najveće skandale poslednjih godina, takođe uzvikuje: „Na
Pariz! Pariz je Vavilon, grad greha, Mulen Ruža i restorana na Monmartru”, jedina mesta
koja oni poznaju... I moji drugovi, socijaldemokrate, takođe uzvikuju; ali njih su naučili
drugu pesmu: „Na Moskvu! Na Petrograd! Mora se suzbiti ruska tiranija, civilizacijska
opasnost!” I Kajzer, koji se služi tiranijom u drugoj zemlji kao strašilom za ptice, za svoj
narod... smešno!
Grohotan smeh Rusa odjekivao je u tišini noći kao lupkanje dasaka.
‒ Mi smo civilizovaniji od Nemaca ‒ rekao je kad je prestao da se smeje.
Denoajer, koji ga je zainteresovano slušao, začuđeno reče u sebi: „Ovaj Černov je
malo popio”.
Civilizacija se ‒ nastavio je ‒ ne sastoji samo od razvijene industrije, mnogo
brodova, vojske i mnogobrojnih univerziteta, koji se bave isključivo naukom. To je
materijalistička civilizacija. Postoji druga, superiornija, koja unapređuje duh i ne
ugrožava ljudsko dostojanstvo, protestujući protiv neprekidnih ponižavanja. Švajcarac
stanovnik koji živi u drvenoj kolibi, smatra se ravnopravnim sa ostalim žiteljima svoje
zemlje i civilizovaniji je od her Profesora, koji mora da ustupi mesto nekom poručniku
ili od bogataša iz Hamburga, koji se kao lakej klanja pred onim koji se razmeće onim
članom fon.
Španac zastade, kao da je naslutio da Černov želi da nastavi.
‒ Mi Rusi trpimo užasnu tiraniju. Ja znam nešto o tome. Osetio sam glad i
hladnoću ćelije; živeo sam u Sibiru. Ali nasuprot našoj tiraniji, uvek je postojao
revolucionarni protest. Jedna polovina nacije je varvarska, ali ostali su superiorni,
duhovno osvešteni za suočavanje sa opasnostima i spremni na žrtvovanje za slobodu i
istinu... A Nemačka? Ko se tamo ikad pobunio da bi zaštitio ljudska prava? Ima li nekog

76
 Knjigoteka

poznatog revolucionara u Pruskoj, zemlji velikih despota? Osnivač militarizma, Fridrih

Vilhelm, kad bi se zamorio od batinanja svoje supruge i pljuvanja u tanjire svoje dece,
izlazio je na ulicu sa batinom u ruci i mlatio građane, one koji ne bi na vreme pobegli.
Njegov sin, Fridrih Veliki, izjavio je da bi umro od dosade kad bi vladao narodom
robova. Za dva veka pruske istorije, samo jedna revolucija: barikade iz 1848. godine,
neuspela kopija pariske revolucije i to bez ikakvog rezultata. Bizmark je stisnuo pesnicu
da bi ugušio poslednje pokušaje protesta, ako su uopšte i postojali. A kad bi ga prijatelji
upozorili na revoluciju, okrutni junker bi se uhvatio za slabine i bezobrazno se
grohotom nasmejao. Revolucija u Pruskoj...! Niko nije bolje poznavao svoj narod od
njega.
Černov nije bio patriota. Arhensola ga je mnogo puta čuo kako govori protiv
svoje zemlje. Ali bi pobesneo kad bi video sa kakvim omalovažavanjem ponosni
Germani govore o ruskom narodu. Gde je bio poslednjih četrdeset godina, u vreme
moćnog imperijalizma, intelektualne hegemonije kojom su se hvalili Nemci? Odlični
pregaoci u nauci; uporni i kratkovidi naučnici, svako se bavi samo svojom specijalnšću;
neumorni radnici u laboratorijama, koji su ponekad postizali uspehe uprkos ogromnim
greškama koje su proglašavali ispravnim, pošto su njihove: to je bilo sve. No i pored
tolikog strpljivog rada, dostojnog poštovanja, kakvo šarlatanstvo! Kakva su samo velika
imena korišćena kao obrazac za trgovinu! Koliko je naučnika završilo kao hotelijeri u
sanatorijumima! Jedan her Profesor otkrio je lek za tuberkulozu, ali su tuberkulozni
bolesnici i dalje umirali kao ranije. Drugi je lukavo proglasio spasonosni lek za jednu od
najpodmuklijih bolesti dok je zaraza genitalnih organa i dalje harala po čitavom svetu. I
sve te zablude predstavljale su veoma zamašne promašaje: svaki univerzalni spasonosni
lek stvarao je prostor za osnivanje industrijske korporacije, koja bi prodavala proizvode
po ogromnim cenama, kao da je bol bio privilegija bogatih. Kako su daleko od ovakvog
bili Paster i drugi naučnici iz manje važnih naroda, koji su spasavali svet diskretnim
znanjem i ne postavljajući se monopolistički!
‒ Nemačka nauka ‒ nastavio je Černov ‒ dala je mnogo toga čovečanstvu,
priznajem; ali mnogo su mu dale i nauke drugih naroda. Samo narod lud od oholosti
može da zamišlja da on predstavlja sve u čitavoj civilizaciji, a da drugi narodi nisu ništa...
Osim svojih naučnika, kojeg je to genija u naše vreme dala Nemačka, koja misli da je
univerzalna! Vagner poslednji romantičar, okončao je jednu epohu i pripada prošlosti.
Niče je imao muke da dokaže svoje poljsko poreklo i prezirao je Nemačku, koja je, po
njegovom mišljenju, bila zemlja umišljenih buržuja. Njegovo slovenstvo je bilo tako
izrazito da je čak pretpostavljao da su svojevremeno Sloveni potisnuli Germane. I to je
sve. Mi, divlji narod, u poslednje vreme smo čovečanstvu dali umetnike zadivljujuće
duhovnosti. Tolstoj i Dostojevski su univerzalni. Koja to imena ispred njih može da stavi
Nemačka Vilhelma II? Njegova zemlja je bila otadžbina muzike, ali ruski muzičari
sadašnjice su originalniji od nastavljača vagnerizma, koji se zaklanjaju iza razbarušenog
orkestra ne bi li sakrili svoju osrednjost... U nemačkom narodu je bilo genija u njegovim
bolnim epohama, kada se još nije pojavila oholost pangermanista, kad nije postojala
Imperija. Gete, Šiler, Betoven bili su građani malih kneževina. Primali su uticaje drugih
zemalja, doprinosili civilizaciji kao građani sveta, i ne pomišljajući da bi svi ljudi trebalo
da budu Germani kako bi poklanjali pažnju njihovim delima.
Carizam je počinio grozote. Černov je to znao iz iskustva i nije bilo potrebno da
Nemci dođu da mu to kažu. Ali sve prosvećene klase Rusije bile su neprijatelji tiranije i
digle su se protiv nje. Gde su u Nemačkoj bili intelektualni neprijatelji pruskog carizma?
Ćutali su, ulagivali se kao božji pomazanici, poput pevača i glumca Nerona, sa izrazito

77
 Knjigoteka

površnom inteligencijom, koja je, isprobavajući sve, verovala da zna sve. Želeći da
zauzmu značajno mesto u istoriji, na kraju su ojadili svet najvećim nesrećama.
‒ Zašto bi tiranija koja pritiska moju zemlju morala biti ruska? Najgori carevi
Rusije bili su imitatori Pruske. U naše vreme, kad god bi ruski ili poljski narod tražio da
mu se vrate prava, reakcionari bi iskoristili kajzera kao pretnju, tvrdeći da će im priteći
u pomoć. Jedna polovina ruske aristokratije je nemačka; Nemci su generali koji su se
najviše odlikovali ubijanjem naroda mačevima; Nemci su funkcioneri koji podržavaju i
pomažu tiraniju; nemački oficiri su preuzeli na sebe kažnjavanje smrću radnika u
štrajku i pridruženih pobunjenika drugih naroda. Sloven je brutalan reakcionar, ali ima
osećajnost rase u kojoj mnogi vladari postaju nihilisti. Podiže bič lako a zatim se kaje i
plače. Lično sam video ruske oficire koji su izvršavali samoubistvo da ne bi išli protiv
naroda ili iz griže savesti zbog izvršenja smrtne kazne. Nemac, u službi cara, nema
osećaj krivice niti žali zbog svog ponašanja: ubija hladnokrvno i precizno kao što radi i
sve drugo. Rus, varvarin, ubije i kaje se; civilizovan Nemac strelja bez dvoumljenja. Naš
car, u jednom humanom, slovenskom snu prihvatio je plemenitu utopiju univerzalnog
mira, organizujući konferencije u Hagu. Kulturni kajzer godinama je radio na
uspostavljanju i proširivanju destruktivne organizacije kakva do tada nije viđena da bi
potlačio čitavu Evropu. Rus je smeran hrišćanin, egalista, demokrata, koji teži pravdi;
Nemac se pravi da je hrišćanin, a zapravo je idolopoklonik, kao što su bili Germani u
ranijim stolećima. Njegova religija voli krv i podržava kaste; njegova istinska vera je ona
od Odinova, samo što je sada bog pokolja promenio ime i zove se Država.
Černov se za trenutak zaustavio, verovatno da bi bolje procenio zapanjenost
svojih pratilaca, a zatim je jednostavno dodao:
‒ Ja sam hrišćanin.
Arhensola, koji je poznavao ideje i istoriju Rusa, ispoljio je začuđenost. Hulio je
bio uporan u svojim sumnjama: „Ovaj Černov je nesumnivo pijan.”
‒ Istina je ‒ nastavio je ‒ da nisam mnogo zaokupljen Bogom i da ne verujem u
verske dogme, ali moja duša je hrišćanska kao kod svakog revolucionara. Filozofija
moderne demokratije je laičko hrišćanstvo. Mi socijalisti smo posvećeni skromnima,
sirotinji i nemoćnima. Borimo se za njihovo pravo na život kao što se bore veliki verski
zanesenjaci, koji u svemu vide nesreću svoje braće. Mi se borimo za poštovanje sirotinje
u ime pravde; drugi to traže u ime milosrđa. Jedino se u tome razlikujemo. Ipak, i jedni i
drugi tražimo da se ljudi zajednički bore za bolji život; da se jaki žrtvuju za slabe, moćni
za ponižene i da se svi vatreno zalažemo za bratstvo, boreći se za najveću
ravnopravnost među ljudima.
Sloven predstavlja sažetu istoriju težnji. Grčki mislioci su uspostavili blagostanje
na Zemlji, ali samo za nekolicinu, za građane svojih malih demokratija, za slobodne
ljude, ostavljajući napuštene u svojoj bedi robove i varvare koji su sačinjavali najveći
deo naroda. Hrišćanstvo, religija siromašnih, priznavala je svim ljudima pravo na sreću,
ali tu sreću je obećavala u carsku nebeskom, daleko od ovog sveta „doline suza”.
Revolucije i naslednici socijalizma traže sreću u životu na Zemlji, kao u stara vremena,
smatrajući, kao i hrišćani, sve ljude dostojne sreće.
‒ Gde je hrišćanstvo današnje Nemačke? Hrišćanskog duha više ima u
socijalizmu laičke francuske Republike, zaštitnice bespomoćnih nego u religioznosti
konzervativnih junkera. Nemačka je fabrikovala boga prema svom obličju i kad misli da
ga obožava, ona obožava sopstveni lik. Nemački bog je odraz nemačke države, koja rat
smatra prvom dužnošću naroda i jednim od najplemenitijih zaduženja. Drugi hrišćanski

78
 Knjigoteka

narodi, kada moraju da ratuju, osećaju protivrečnost između svog delanja i Jevanđelja,
pravdajući svoju brutalnost potrebom da se odbrane. Nemačka izjavljuje da Bog smatra
rat korisnim. Upoznao sam neke nemačke propovednike koji tvrde da je Hristos bio
pobornik militarizma.
Germanska gordost, ubeđenost da je njihova rasa sudbinski predodređena da
dominira svetom, primoravala je protestante, katolike i Jevreje na takvo mišljenje.
‒ Iznad njihovih različitih dogmi nalazi se državni bog, koji je Nemac. Bog rata,
onaj kojeg u ovom trenutku Vilhelm možda naziva „moj uvaženi saveznik”. Religije su
uvek težile univerzalnosti. Njihov cilj je uspostavljanje vezu između ljudi i Boga i
održavanje veza među svim ljudima. Pruska se okrenula unazad prema varvarizmu
stvarajući za sopstvenu upotrebu drugog Jahvea, neprijateljsko božanstvo za najveći deo
ljudskog roda, koji usvaja mržnju i slavoljublje nemačkog naroda.
Zatim je Černov na svoj način objašnjavao kreativnost tog germanskog boga,
ambicioznog, brutalnog i osvetoljubivog. Šačica Nemaca tek odnedavno su hrišćani.
Njihovo hrišćanstvo datira od pre šest vekova, ne više, dok kod drugih evropskih naroda
ono datira od pre deset, petnaest i osamnaest vekova. Kad su se krstaški ratovi završili,
Prusi su još uvek živeli kao pagani. Kad bi bili gurnuti u rat, oholost njihove rase
doprinosila bi oživljavanju njihovih mrtvih bogova. Zbog sličnosti sa starim germanskim
bogom, koji je bio militaristički poglavar, hrišćanski Bog sa kopljem i štitom postao je
omiljen među Nemcima.
‒ Hrišćanstvo u Berlinu nosi šlem i jahaće čizme. Bog je mobilisan u istom
trenutku kad i Oto, Fric i Franc, da bi kažnjavao neprijatelje odabranog naroda. Nije
važno što je naložio „Ne ubij” i što je njegov sin na zemlji rekao: „Blagosloveni
mirotvorci”. Hrišćanstvo, prema nemačkim sveštenicima svih veroispovesti, može da
utiče samo na poboljšanja jedinki i ne treba da se upliće u poslove države. Bog pruske
države je „stari nemački bog”, naslednik surove germanske mitologije, mešavina raznih
božanstava, željnih ratovanja.
U tišini avenije, Rus se prisećao crvenih figura neumoljivih bogova. Budili bi se te
noći, čuli omiljeno zveckanje oružja a u nosu osetili opor miris krvi. Tor, surovi bog sa
malom glavom, napeo bi mišice i zgrabio malj da gradove sravni sa zemljom. Votan bi
oštrio svoje koplje s munjom i grmljavinom u oštrom vrhu. Odin, onaj jednooki, zevao bi
od pohlepe na vrhu svoje planine, čekajući mrtve ratnike koji su se gomilali oko
njegovog trona. Razbarušene valkire, znojave device, koje su mirisale na ždrepce,
pojurile bi od oblaka do oblaka, huškajući ljude urlanjem, kako bi odnele leševe,
presamićene kao bisage preko sapi njihovih letećih raga.
‒ Germanska religioznost ‒ nastavio je Rus ‒ suprotnost je hrišćanstvu. Za nju
ljudi nisu jednaki pred Bogom. Ona ceni samo jake i pomaže im svojim uticajem da budu
odvažni u svemu. Oni, koji su se rodili slabi treba da se pokore ili da nestanu. Ni narodi
nisu isti: podeljeni su na narode predvodnike i inferiorne narode, kojima je suđeno da ih
Nemci zdrobe i asimiluju.
Tako želi Bog. I zato je izlišno govoriti da je veliki vodeći narod Nemačka.
Arhensola ga je prekinuo. Nemačka oholost se nije oslanjala samo na pomoć svog
boga; tražila je pomoć i u nauci.
‒ Znam ‒ odgovorio je Rus, ne puštajući ga da završi ‒ determinizam,
nejednakost, selekcija, borba za život... Nemci, toliko ponosni na svoju sposobnost,
grade na tuđim terenima svoje intelektualne spomenike, traže od stranaca na zajam
materijal za temelje kad stvaraju novo delo. Jedan Francuz i jedan Englez, Gobino i

79
 Knjigoteka

Čemberlen, dali su im argument u odbranu superiornosti svoje rase. Sa preobilnim

ostacima od Darvina i Spensera, njihov starac Hekel izmislio je „monizam”, doktrinu
koja, primenjena u politici, naučno određuje nemački ponos i ustanovljuje njihovo pravo
da dominiraju svetom zato što su najjači.
‒ Ne i hiljadu puta ne ‒ nastavio je energično nakon kratke pauze. ‒ Sve to u vezi
s borbom za život praćenom njihovom surovošću, može biti istina za niže vrste ali ne
može biti istina za ljude. Mi smo razumna stvorenja, stvorenja progresa i moramo se
oslobađati nesrećne sudbine osrednjosti preinačujući je u našu korist. Životinja ne zna
za prava, pravdu, samilost; živi zarobljena u mraku svojih nagona. Mi razmišljamo, a
razmišljanje predstavlja slobodu. Snažan čovek ne mora da bude okrutan; što je
miroljubiviji, to je njegova snaga veća. Svi stiču pravo na život svojim rođenjem; i kako
opstaju ljudska bića, ponosna i smerna, lepa ili slaba, tako treba da žive nacije, velike i
male, stare i mlade. Svrha našeg postojanja nije borba, nije ubijanje, da bi kasnije ubijali
nas i da s druge strane padne mrtav naš ubica. Prepustimo to slepoj Prirodi. Logično bi
bilo da civilizovani narodi preobrate one iz sredozemne Evrope uspostavljajući
mirnodopsku i što je moguće podnošljiviju koncepciju života .
Rusu zatitra brada od opakog osmeha.
‒ Ali postoji Kultur koju Germani žele da nam nametnu, a to je u suprotnosti sa
civilizovanošću. Civilizovanost je istančanost duha, poštovanje sličnosti, tolerancija
prema tuđem mišljenju, lepota običaja. Kultur je delovanje države, koja organizuje i
potčinjava pojedinca i kolektive kako bi služili njenoj misiji. A ova misija se u načelu
svodi na postavljanje Nemačke iznad drugih država, koje pritiska svojom veličinom ili,
što je isto, svojom gordošću, okrutnošću, nasiljem.
Stigli su na Zvezdani trg. Veličanstvena Trijumfalna kapija isticala se mračna pod
zvezdanim svodom. Nizovi svetiljki duž avenija bacali su odsjaj na sve strane. Svetiljke
postavljene oko spomenika obasjavale su njegova gigantske podožja i postolja
kompozicija skulptura. A iznad njih preplitale su se senke, te su osvetljeni spomenici
odavali utisak čvrstine tamnog abonosa.
Prolazili su preko trga i ispod Kapije. Kad su se našli ispod njenog svoda, gde su
sve jače odjekivali njihovi koraci, odjednom su se zaustavili. Noćni povetarac je donosio
zimsku hladnoću, klizeći niz unutrašnje delove konstrukcije. Kamene ivice svoda
ocrtavale su se na rasplinutom plavetnilu. Sva trojica su se instinktivno osvrnuli ka
Jelisejskim poljima, koja su ostala iza njih. Videli su samo senke reke po kojoj plutaju
brojanice crvenkastih zvezda između dva dugačka i crna iskošena zida zgrada. Ali ta
panorama im je bila poznata, te su i u tami, bez ikakvog napora, videli veličanstvenu
kosinu avenije, dvostruki red palata, Trg Konkord sa egipatskim obeliskom u dnu i
drvorede Tiljerija.
‒ Ovo je veličanstveno ‒ reče Černov, koji je video nešto više od senki ‒ Čitava
jedna civilizacija, koja voli mir i lepotu, prošla je ovuda. Često sam, popodne, posle
ručka, na ovom istom mestu, nailazio na jednog robusnog čoveka, četvrtastog, svetle
brade i dobroćudnog pogleda. Ličio je na diva, zaustavljenog na polovini svog rasta.
Pratio ga je jedan pas. – Bio je to Žores, njegov prijatelj Žores, koji bi se pre odlaska u
Komoru, prošetao od svoje kuće u Pasiju do Trijumfalne kapije.
‒ Voleo je da provodi vreme ovde, gde se mi sada nalazimo. Posmatrao bi avenije,
udaljene parkove, čitav Pariz, kome se divio sa ove uzvišice. I sav uzbuđen, rekao bi:
„Ovo je božanstveno. Jedan od najlepših vidika na svetu...” Siroti Žores!
Rus, obuzet rojevima misli, setio se svog zemljaka Mihaila Bakunjina, još jednog

80
 Knjigoteka

revolucionara, oca anarhizma, kada je savladan osećanjima zaplakao na jednom

koncertu, slušajući Betovenovu simfoniju sa horom, kojim je dirigovao njegov mladi
prijatelj Rihard Vagner. „Kad dođe naša revolucija”, stezao je ruku maestru, „i nestane
postojeće, ovo će morati da se spase po svaku cenu.”
Černov se trgnuo iz sećanja da bi pogledao unaokolo i rekao:
‒ Oni su prošli ovuda.
Kad god bi prošao kroz Kapiju, pojavila bi mu se ista slika u sećanju. „Oni”, hiljade
šlemova bleštalo je na suncu; hiljade teških čizama kruto su se podizale kao jedna;
kratke trube, frule, mali bubnjevi, potresali bi veličanstvenu tišinu kamena; Loengrinov
borbeni marš odzvanjao bi pustim avenijama pored zatvorenih kuća.
On, stranac, osećao je privlačnost ovog spomenika i zgrada od istorijskog značaja,
koje su čuvale slavu predaka. Nije želeo da zna ko ga je izgradio. Ljudi grade, verujući da
će tako okameniti ideju koja će zadovoljiti njihov ponos. Zatim nestaje humanost
najširih vizija, koja menja značaj dela i prenosi slavu, lišavajući je prvobitnog egoizma.
Grčke skulpture, uzori najuzvišenije lepote, isprva su bile samo skulpture u svetilištima,
iz strahopoštovanja darivane bogovima onih vremena. Kad se setimo rimske moći, u
mislima nam se ukaže slika ogromnog Koloseuma, arene za ubijanje, ili slavoluka
podignutih u slavu nepodobnih careva. Reprezentativna dela naroda imala su dva
značenja: Unutrašnje i neposredno koje su im davali njihovi stvaraoci i spoljašnje,
univerzalno, koje se prenosilo vekovima, stvarajući od njih simbole.
‒ Kapija ‒ nastavio je Černov ‒ je francuska po unutrašnjosti, sa nazivima bitaka i
imenima generala, koji podležu kritici. Po spoljašnjosti to je spomenik naroda koji je
izveo jednu od najvećih revolucija i svih naroda koji veruju u slobodu. Glorifikacija
čoveka prikazana je sasvim dole, na stubu Vandom. Tu nema ničeg individualnog. Njeni
graditelji su je podigli u znak sećanja na Veliku vojsku a ta Velika vojska je bila naoružan
narod, koji je prenosio revoluciju po čitavoj Evropi. Umetnici su veoma intuitivni i
naslutili su veliki značaj ovog dela. Rudovi dobrovoljci s kompozicije Marseljeza s leve
strane nisu redovni vojnici, već naoružani građani koji preuzimaju vođstvo u širenju
svoje plemenite i snažne ideje. Njihova nagost me podseća na sankilote sa grčkim
šlemovima... Ovde se može videti nešto više od puke i sebične slave jednog naroda. U
Evropi smo se svi probudili u novom životu, zahvaljujući tim krstašima za slobodu...
ljudi mi bude sećanja. Kad se setim Grčke, vidim stubove Partenona; kad pomislim na
Rim, gospodara sveta, vidim Koloseum i Trajanov slavoluk; revolucionarna Francuska
podseća me na Trijumfalnu kapiju.
Po Černovljevom mišljenju, bilo je tu još nečega. Kapija je predstavljala istorijsku
osvetu naroda s Juga, nazvanog latinskom rasom, odgovarajući nakon mnogo vekova na
invaziju koja je srušila rimsku moć; mediteranske narode, proglašavane pobednicima u
zemljama drevnih varvara. Počistili su prošlost kao razoran talas, koji se odmah zatim
povukao. Velika plima je ostavila za sobom sve što se našlo u njenoj utrobi, kao vode
nekih reka koje poplavama oplode teren. Kad se voda povuče, ostane zemlja obogaćena
novim plemenitim idejama.
‒ Kad bi se oni vratili! ‒ dodao je Černov nespokojno. ‒ Ako opet pregaze ove
grobove ! Nekada su to bili neki jadni ljudi, preplašeni od brze nesreće, koji su ovuda
prošli kao seljak kroz salon. Zadovoljili su se s nešto sitnine i dvema provincijama koje
ovekovečuju trajno sećanje na njihovu pobedu... Ali sada to neće biti samo vojnici koji
kreću na Pariz. U redovima vojske naćiće se, kao gnevna krčmarica, Her Profesor,
gospoda profesori s bačvicama vina i praška olačenim o pojas, koji sluđuju varvarina,

81
 Knjigoteka

Kultur vino. A u furgonima će stići ogroman prtljag naučnog spasenja, nova filozofija
koja glorifikuje silu kao osnovni i presvetli princip za sve, koja negira slobodu, odbacuje
nemoćne i slabe i čitav svet stavlja pod nadležnost jedne manjine, najdraže Bogu, samo
zato što raspolaže najbržim i najpreciznijim postupcima za sejanje smrti. Čovečanstvo
treba da strepi za svoju budućnost ako ispod ovog svoda ponovo odjeknu germanske
čizme, sledeći Vagnerovmarš marš ili bilo kog pukovskog kapelmajstora.
Od Trijumfalne kapije krenuli su Ulicom Viktora Igoa. Černov je išao ćutke kao da
ga je rastužio prizor te hipotetičke povorke. Odjednom je nastavio da iznosi svoja
razmišljanja.
‒ I ako uđu, šta ima veze? Neće zbog toga nestati Pravda; nestala bi, ali bi se
nanovo rodila, može da bude zaboravljena i ponižena, ali ne bi zauvek nestala; sve dobre
duše priznaju da je ona osnovni životni zakon. Narod ludaka želi da postavi nasilje na
pijedestal, koji su ostali narodi namenili Pravdi. Uzaludno zalaganje. Ljudi treba uvek da
teže da se svaki put izbore za više slobode, više bratstva, više pravde.
Posle tog zaključka Rus se smirio.
On i njegovi pratioci su pričali o prizoru koji je pružao Pariz, pripremajući se za
rat. Černov se prepustio velikom bolu pred katastrofu, bolu nad hiljadama porodičnih
tragedija koje su se u tom trenutku širile na sve strane. Prividno se ništa nije promenilo.
U centru grada i oko stanica bilo je neobično živo, ali ostatak velegrada nije odavao
veliku pometnju. Puste ulice pružale su isti prizor kao svake noći. Povetarac je blago
njihao lišće na drveću. Ulice su odisale dostojanstvenim mirom. Kuće su spavale; ali iza
zatvorenih prozora naslućivala se nesanica zacrvenelih očiju, teško disanje u grudima
ljudi utučenih usled nastupajuće pretnje, neprekidno podrhtavanje ruku koje pakuju
vojni prtljag, možda i poslednji izlivi ljubavi, izraženi ne iz zadovoljstva, uz uplakane
oproštajne poljupce.
Černov se setio svojih suseda, onog para iz stana iza ateljea, koji nije gledao na
ulicu. Njen klavir više se nije čuo. Do Rusa su dopirale glasne prepirke, treskanje vrata i
koraci čoveka, koji usred noći odlazi bežeći od ženinog plača. Odvijala se drama s druge
strane tankog zida: svakidašnja drama, kopija mnogih koje su se dešavale u isto vreme.
‒ Ona je Nemica ‒ dodao je Rus. ‒ Naša kućepaziteljka je dobro nanjušila njenu
nacionalnost. On se po svoj prilici pridružio svom puku. Te noći skoro da nisam spavao.
Čuo sam njeno jecanje kroz zid; tihi plač, očajnički, plač napuštene osobe i glas
muškarca, koji je uzalud pokušavao da je smiri... Kakva kiša tuge i bola pada na ovaj
svet!
Tog istog popodneva, kad je izlazio iz kuće, sreo ju je ispred njenih vrata. Kao da
se radilo o drugoj ženi, delovala je ostarelo, kao da je za tih nekoliko sati proživela
petnaest godina. – Uzalud sam pokušavao da je utešim, savetujući joj da mirno prihvati
odlazak svog čoveka, da ne bi naškodila onom koje nosi u svom stomaku.
‒ Zašto ta nesrećnica treba da postane majka? Skriva svoje stanje sa izvesnim
stidom, ali sam je ja iznenadio kad sam s prozora video kako slaže dečju odeću.
Žena ga je slušala kao da ga ne razume. Reči su bile nemoćne za njeno očajanje.
Samo je promucala kao da priča sama sa sobom: „Ja Nemica... On je otišao; mora da ide...
Sama... Sama zauvek...”
‒ Razmišlja o svojoj nacionalnosti, koja je deli od drugih; razmišlja o
koncentracionom logoru u koji će je odvesti zajedno s njenim zemljacima. Plaši se
napuštenosti u neprijateljskoj zemlji koja će morati da se brani od agresije njenih... I to
sve sad kad treba da postane majka. Kakva mizerija! Kakva tuga!

82
 Knjigoteka

Stigli su u Ulicu Pomp i kada su ušli u kuću Černov se pozdravio sa saputnicima

da bi se popeo uz pomoćno stepenište. Denoajer je želeo da nastavi razgovor. Plašio se
da ostane nasamo sa svojim prijateljem i da ga opet uhvati neraspoloženje zbog
nedavnih neprijatnosti. Zanimao ga je razgovor sa Rusom. Sva trojica su se popeli liftom.
Arhensola je napomenuo kako bi mogli da otvore jednu flašu koju je čuvao u kuhinji.
Černov je mogao da se vrati u svoj stan kroz vrata ateljea koja vode ka pomoćnom
stepeništu.
Široka prozorska okna su bila širom otvorena; i prozori ka unutrašnjem dvorištu
bili su otvoreni: uporni povetarac neprekidno je odizao zavese, ljuljao starinske lampe,
nadimao moljcima izgrizene zastave i druge ukrase u romantičnom ateljeu. Seli su za
stočić pored prozora, udaljeni od svetiljki koje su obasjavale ivice velikog trga. Sedeli su
u polutami, leđima okrenuti prema unutrašnjosti sobe. Ispred njih su se prostirali
krovovi i ogromna pravougaona plava senka izrešetana hladnom oštrinom zvezda.
Gradske svetiljke bojile su senovit prostor odblescima boje krvi.
Černov je popio dve čaše i oblizujući se hvalio ukusno piće. Sva trojica su ćutali u
zadivljujućoj i zastrašujućoj tišini koja je im je prijala u toj veličanstvenoj noći.
Pogledima su prelazili od zvezde do zvezde povezujući ih zamišljenim linijama i
stvarajući maštovite nepravilne trouglove i četvorougle. Povremeno bi se učinilo da je
treperavi blesak neke zvezde usput zakačio trag njihovih pogleda držeći ih u hipnotičkoj
obamrlosti.
Rus je, obuzet mislima, sipao drugu čašu. Zatim se ironično nasmejao. Njegovo
bradato lice ličilo je na tragičnu masku koja se pomaljala između zavese noći.
‒ Šta li ona gore misli o ljudima? ‒ promrmljao je. ‒ Da li neka zvezda zna da je
postojao Bizmark? Znaju li zvezde za božansku misiju germanskog naroda?
I nastavio je da se smeje.
Nešto daleko i nejasno prekinulo je noćnu tišinu, skliznuvši na dno jedne
pukotine koja je presecala ogromnu površinu krovova. Sva trojica su podigli glave da bi
bolje čuli... Glasovi. Muški hor pevao je himnu jednostavno, jednolično, dostojanstveno.
Još bolje su ih razumeli kad su sluhom počeli da prate melodiju. Na osnovu nekoliko
visokih tonova koji su stizali do njih snažniji, nošeni vetrom, Arhensola je prepoznao
kratku pesmu, pravu ratnu pesmu, koja se završavala melodičnim zavijanjem:

C´est l´Alsace et la Lorraine,

C´est l´Alsace qu´il nous fait.

Oh, oh, oh, oh.

Druga grupa ljudi udaljavala se prema kraju ulice, tražeći železničku stanicu,
kapiju rata. Mora da su dolazili iz predgrađa, možda iz sela, i stigavši do Pariza, utonulog
u tišinu, poželeli da pevanjem izraze patriotizam, da bi oni koji su bdeli iza mračnih
fasada prestali da se plaše i znali da nisu sami.
‒ Kao u operama ‒ rekao je Hulio, prateći poslednje akorde nevidljivog hora, koji
su se gubili... gubili, nestajući u daljini i noćnom vazduhu.
Černov je nastavio da pije, uznemiren i zagledan u ružičastu maglu koja je

83
 Knjigoteka

lebdela iznad krovova.

U mrštenju čela i potmulom mrmljanju koje se kao odjek otkidalo od njega,
dvojica prijatelja su prepoznala njegov misaoni grč. Odjednom je progovorio, bez ikakve
pripreme, naglas prateći tok svojih misli.
‒ ... I kad kroz nekoliko sati grane sunce, svet će videti da poljima jure četiri
jahača, neprijatelji ljudi... Njihovi zloćudni konji već kopitama udaraju o zemlju,
nestrpljivi; njihovi zlosrećni konjanici usredsredili su se i na kraju sporečkali, pre nego
što su uskočili u sedla.
‒ Ko su ti jahači? ‒ upitao je Arhensola.
‒ Oni koji stižu pre Zveri.
Taj odgovor je dvojici prijatelja bio nejasan kao njegove prethodne reči. Denoajer
je ponovo pomislio: „Pijan je.” Ali radoznalost mu nije dozvolila da odustane. I ko je ta
Zver?
Rus ga je pogledao kao da ga je začudilo to pitanje. Mislio je da je naglas izrekaoo
svoje razmišljanje.
‒ Ona apokaliptična.
Nastupila je tišina; ali Rusov lakonizam nije dugo trajao. Osetio je potrebu da
izrazi svoje oduševljenje prema sanjaru sa stena Patmosa. Pesnik veličanstvenih i
mračnih vizija imao je uticaja, uprkos jayu dugom dve hiljade godina, na ovog mističnog
revolucionara, zatvorenog na poslednjem spratu jedne kuće u Parizu. Sve je to Jovan
predvideo. Njegova bunila, neshvatljiva za običan narod, sadržavala su misteriju velikih
događanja za čovečanstvo.
Černov je opisao apokaliptičnu Zver kako izranja iz dubine mora. Ličila je na
leoparda, šape su joj bile kao u medveda, a čeljusti kao lavlja njuška. Imala je sedam
glava i deset rogova. Na rogovima je visilo deset dijadema, a na svakoj od sedam glava
bila je napisana jedna kletva. Te kletve nisu izgovorili jevanđelisti, jer su se razlikovali u
zavisnosti od epohe, menjajući se svakih hiljadu godina, kad bi se Zver ponovo pojavila.
Rus je čitao one koje su sada buktale na glavama čudoviššta: kletve protiv čovečnosti,
protiv pravde, protiv svega što je ljudski život činilo podnošljivim i lepim. „Sila je
moćnija od pravde...” „Slab ne treba da postoji...” „Budite surovi da biste bili veliki...”
Zver je svom svojom surovošću želela da zavlada svetom i da joj se ljudi klanjaju.
‒ A ko su ta četiri jahača? ‒ upitao je Denoajer.
Četiri jahača su prethodila pojavi Zveri u Jovanovim snovima.
Sedam pečata misteriozne knjige otvorilo je Jagnje ispred velikog prestola na
kojem je sedeo neko ko je izgledao kao da je od jaspisa. Dugin luk oko njegove glave ličio
je na smaragdni oreol. Dvadeset četiri prestola su se pružala u polukrugu, a na njima
dvadeset četiri starca u belim odorama i sa zlatnim krunama. Četiri ogromne životinje s
opreznim očima i tri para krila kao da su čuvale glavni presto. Trube su zatrubile,
pozdravljajući lomljenje prvog pečata.
„Gledaj!”, pesniku vizionaru, uzviknula bi gromko jedna od životinja... I pojavio se
prvi jahač na belom konju. U ruci je nosio luk a na glavi krunu: bio je to Osvajač, po
nekima: kuga, po drugima i jednoi drugo. Razmetao se krunom, što je za Černova bilo
dovoljno.
„Evo pojavljuje se!”, uzviknula bi druga životinja, prevrćući svojih hiljadu očiju. I
iz razbijenog pečata iskočio je riđan. Njegov jahač je mahao ogromnim mačem iznad
glave. Bio je to Rat. Spokojstvo sveta je nestajalo ispred njegovog mahnitog napada: ljudi

84
 Knjigoteka

će biti istrebljeni.
Kad je otvoren treći pečat, jedna od krilatih životinja zakrkljala je kao grmljavina:
„Nastupa!”. I Jovan je ugledao vranog konja. Njegov jahač je u ruci držao vagu za
merenje izdržljivosti ljudi. To je bila Glad.
Četvrta životinja je rikom pozdravila pucanje četvrtog pečata: „Skači!” I pojavio
se konj sivac. „Njega je jahala Smrt i njoj je dodeljena moć da uništava ljude mačem,
glađu, kugom i divljim zverima.”
Četiri jahača su krenula u mahnitu jurnjavu, poražavajući ljudski rod, gazeći
preko njegovih glava.
Černov je opisao četiri zla na Zemlji kao da ih je svojim očima video. Jahač na
belom konju imao je na sebi raskošno varvarsko odelo. Njegovo istočnjačko lice s
gnušanjem se grčilo kao da je nanjušilo žrtve. Dok je njegov konj galopirao, on je
naoružan lukom sejao kugu. Na leđima mu je poskakivao bronzani tobolac, pun otrovnih
strela s klicama svakojakih boleština, istih onih koje snađu miroljupce, zaražene od rana
vojnika što se vraćaju s bojnog polja.
Drugi jahač, onaj na riđem konju mahao je ogromnom sabljom iznad glave, dok
mu se kosa vijorila u žestokom trku. Bio je mlad, ali zverski pogled i stisnuta usta davali
su mu neumoljivo okrutan izraz. Ispod odeća što se otvarala ispred vetra ukazivalo se
snažno telo.Star, ćelav i mršav, treći jahač odjurio je na leđima usukanog vranca.
Podbadao je sapi slabe životinje. Mršavom rukom pokazivao je vagu, simbol oskudice u
hrani, koja je mogla da dostigne i vrednost zlata.
Pete četvrtog jahača, živahne kao mamuze, podbadale su sivca. Udubljenja i
ispupčenja skeleta nazirala su mu se ispod osušene kože. Lice mu se krivilo od cerekanja
u pustošnom trku. Ruke poput trske vitlale su ogromnim srpom. Na koščatim ramenima
visile su rite natopljene znojem.
Goropadni upad četvorice jahača ličio je na uragan koji tutnji preko beskrajnog
mnoštva ljudi. Nebo iznad njih ličilo je na olovnu senku smrti. Užasna i nakazna
čudovišta mahala su krilima iznad konjanika kao neka gnusna svita. Siroti ljudi,
izbezumljeni od straha, bežali su na sve strane pred galopom Kuge, Rata, Gladi i Smrti.
Muškarci i žene, mladi i stari, tiskali su se i padali tela neprirodno iskrivljenih, a lica
izobličenih od užasa, straha i beznađa. Beli konj, riđan, vranac i sivac ravnodušno su ih
gazili teškim potkovicama: krckale su kosti grudnog koša, dete je izdisalo priljubljeno na
majčine grudi, starac je zauvek spustio kapke, jecajući kao dete.
‒ Bog je zaspao, zaboravljajući na svet ‒ nastavio je Rus. ‒ Probudiće se
prekasno, a dok on spava, četiri jahača, vazala Zveri, tutnjaće Zemljom kao jedini
gospodari.
Zaneo se u priču. Ustao je i krupnim koracima prelazio s kraja na kraj sobe.
Njegov opis četiri pošasti izgledao mu je neuverljivo u odnosu na viđenje turobnog
pesnika. Jedan čuveni slikar na platnu je ovekovečio ta užasna snoviđenja.
‒ Imam jednu knjigu ‒ promrmljao je ‒ dragocenu knjigu.
Najednom pohita iz ateljea uputivši se prema pomoćnom stepeništu da bi ušao u
svoj stan. Želeo je da donese knjigu i da je pokaže prijateljima. Arhensola je pošao za
njim. Malo zatim, vratili su se s knjigom. Za sobom su ostavili otvorena vrata. Promaja je
brisala.
Černov je spustio svoju divnu knjigu ispod lampe. Knjiga je štampana 1511.
godine, sa tekstom na latinskom i gravirama. Denoajer je pročitao naslov: Apocalipsis

85
 Knjigoteka

um figuris. Gravire su bile delo Albrehta Direra: delo iz mladosti, kada je majstor imao
samo dvadeset sedam godina. Sva trojica su se oduševili ilustracijom koja je
predstavljala mahnitu trku jahača Apokalipse. Četvorostruko zlo se na fantastičnim
konjima strmoglavilo razbijačkom silinom, sravnjujući sa zemljom ljudski rod
obezumljen od straha.
Nešto odjednom prenu trojicu prijatelja iz zadivljenog razgledanja; nešto čudno,
neobjašnjivo: strašna buka, koja kao da im je prodrla pravo u mozak ne prošavši kroz
uši; udarac direktno u srce. Instinkt ih je upozorio da se dogodilo nešto strašno.
Ćutke su se zgledali; sekunde su u tišini bile beskonačne.
Kroz otvorena vrata prodirala je uznemirujuća buka iz dvorišta: čulo se
podizanje roletni, užurbani koraci na spratovima, preneraženi i užasnuti povici.
Sva trojica nagonski potrčaše ka prozorima okrenutim prema dvorištu. Pre nego
što su stigli do njih, Rus je predosetio šta se dogodilo.
‒ Moja susetka... Mora da je moja susetka. Verovatno se ubila.
Kad su provirili kroz prozore videli su svetla u prizemlju; ljudi su se uskomešali
oko obrisa na ppopločanom tlu. Buka je izmamila radoznale na prozore. Bila je to noć
bez sna, uznemirujuća noć, koja je sve držala u bolnoj nesanici.
‒ Ubila se ‒ začu se glas koji kao da je izronio iz dubine. ‒ Ta žena što se ubila
bila je Nemica.
Kućepaziteljkino objašnjenje prenosilo se od prozora do prozora sve do
poslednjeg sprata.
Rus je odmahivao glavom, zlokobnog izraza. Očajanje nije bilo jedini uzrok smrti.
Neko je shvatio njenu beznadežnost, neko ju je gurnuo... Jahači! Četiri jahača
Apokalipse...! Već su u sedlima; već su krenuli u nemilosrdan razoran juriš.
Slepa snaga zla slobodno će vitlati svetom.
Počelo je stradanje ljudskog roda,njihova četiri neprijatelja krenula su u
divljačku pljačku.

86
 Knjigoteka

DRUGI DEO

87
 Knjigoteka

1.

Don Marselova zavist

Prva reakcija starog Denoajera bio je strah od prihvatanja neizbežnosti rata.

Ljudi su pomahnitali. Zar je moguć rat sa toliko vozova, toliko trgovačkih brodova, toliko
mašina, toliko razvijenih aktivnosti na površini Zemlje i u njenoj utrobi...? Narodi će
zauvek biti uništeni Već su se stekle navike u pogledu potreba i trošenja za kakve ljudi
nisu znali samo pre jednog veka. Kapital je zagospodario svetom, a rat će ga uništiti;
nekada, rat bi se zbog besparice okončao nakon samo nekoliko. Denoajerov poslovni
duh zgražavao se zbog stotina hiljada miliona koja će mahnita avantura potrošiti na dim
i krvoproliće.
Pošto je svoje ogorčenje morao odmah da usmeri na nešto, smatrao je da su za tu
veliku budalaštinu odgovorni upravo njegovi sunarodnici. Toliko priča o „revanšu!” Biti
zaokupljen četrdeset četiri godine dvema izgubljenim provincijama i pored toga što je
država posedovala ogromne i beskorisne posede na drugim kontinentima...! A sve će se
završiti užasnim i neviđenim neuspehom.
Rat je za njega, jednom rečju, predstavljao katastrofu. Nije imao poverenja u
svoju zemlju: vreme Francuske je prošlo. Sada su pobednici narodi sa severa, a pre
svega ona Nemačka, koju je on video izbliza, diveći se, sa izvesnim strahopoštovanjem,
njenoj disciplinovanosti, strogoj organizovanosti. Stari radnik je osećao konzervativan i
sebičan nagon prema svima koji dođu da zgrnu milione. Prezirao je političke ideale, ali
iz klasne solidarnosti, poslednjih godina prihvatao je sve optužbe protiv režimskih
skandala. Šta može da učini jedna Republika, korumpirana i neorganizvoana naspram
najsolidnije i najjače Imperije na Zemlji?
„Idemo u smrt”, govorio bi samom sebi. „Ovo je gore nego sedamdesetih...!
Doživećemo svakojake užase!”
Polet s kojim su se Francuzi odazivali na poziv države, pretvarajući se u vojnike,
izazivali su njegovo divljenje. Podstaknut tom moralnom odlučnošću, počeo je da veruje
u nešto. Ogromna većina ljudi u njegovoj zemlji je dobra; narod podjednako vredan kao
u ranijim vremenima. Četrdeset četiri godine uzbune i nevolja doprineli su oživljavanju
starih vrednosti. Ali gde su te vođe da povedu u pobedu?
To pitanje mnogi su postavljali. Anonimnost demokratskog režima i njegova
smirenost, držali su zemlju u potpunom neznanju o budućim vođama. Svi su gledali
kako se iz časa u čas stvara vojska; malo njih je poznavalo generala. Jedno ime počelo je
da se prenosi od usta do usta: Žofr... Žofr...” Njegove prve slike pristizale su među
radoznale mase. Denoajer ih je pažljivo razgledao: „Deluje mi kao dobar čovek”. Kao
čovek od reda, instinktivno je osećao zadovoljstvo zbog ozbiljnog i smirenog držanja
generala Republike. Odjednom je osetio veliko poverenje, slično onome kakvo bi mu
ulivala učtivost nekog direktora banke. Tom gospodinu se može poveriti imetak bez
straha da će praviti gluposti.
Lavina entuzijazma i emocija na kraju su obuzeli Denoajera. Kao svima iz

88
 Knjigoteka

njegovog okruženja, minuti su mu izgledali kao sati a sati kao godine. Događaji su se
ubrzano nizali; izgledalo je da će svet u roku od nedelju dana ostati bez dugog
spokojnog mira.
Stari je vreme provodio na ulici, privučen spektaklom mase civila, dok su
pozdravljali druge mase u uniformama, koje su odlazile u rat.
Noću je prisustvovao procesijama na bulevarima. Trobojna zastava se vijorila sa
ispod električnih svetiljki. Iz kafea prepunih naroda, iz ushićenih usta, kroz vrata i
prozore probijala se glasna muzika patriotskih pesama. Odjednom se nasred ulice
stvorilo mnoštvo sveta, aplaudirajući i kličući. Tuda je prolazila čitava Evropa; cela
Evropa ‒ osim dve neprijateljske imperije ‒ pozdravljala je spontanim klicanjem
Francusku u opasnosti. Defilovale su zastave raznih zemalja u svim duginim bojama, a
za njima Rusi, svetlih i mističnih očiju; Englezi, gologlavi, pevajući svečane religiozne
pesme; Grci i Rumuni sa orlovskim profilima; Skandinavci, beli i riđi; Amerikanci sa
severa, galameći sa izvesnim detinjim entuzijazmom; Jevreji bez otadžbine, prijatelji
zemlje revolucionara u borbi za ravnopravnost; Italijani, arogantni kao hor herojskih
tenora; Španci i Južnoamerikanci, neumorni u klicanju. Bilo je studenata i radnika koji
su usavršavali svoja znanja u školama i radionicama; zatočenika, koji su našli utočište na
gostoljubivoj plaži Pariza kao stradalnici ratova i revolucije. Njihovi usklici nisu imali
zvaničan značaj. Svi ti ljudi kretali su se spontano, želeći da izraze ljubav prema
Republici. Denoajer, dirnut prizorom, pomisli kako Francuska još uvek predstavlja nešto
u svetu, da čak ljudima uliva moralnu snagu i da njena sreća i nesreća zanimaju ljudski
rod.
„U Berlinu i u Beču”, pomisli, „uzvikuju takođe u ovom trenutku, ushićeni... Ali
samo Nemci i Austrijanci, niko više.” Bio je ubeđen da se nijedan stranac neće pridružiti
njihovim manifestacijama.
Narod revolucije, zakonodavac ljudskih prava, doživljavao je zahvalnost mnoštva
ljudi. Obuze ga griža savesti pred poletom stranaca spremnih da proliju krv za
Francusku. Mnogi su se žalili što je vlada dvadeset dana kasnila s primanjem
dobrovoljaca, završavajući poslove oko mobilizacije. A on, koji je rođeni Francuz, satima
se kolebao za svoju zemlju.
Jednog dana, bujica naroda odvukla ga je ka Istočnoj stanici. Svetina se okupljala
oko gvozdene ograde, nadirući svom silinom iz obližnjih ulica. Stanica, koja je dobila
značaj istorijskog mesta, ličila je na uzan tunel za onoga ko je naumio da se prepusti
bujici, sudarajući se i udarajući o zidove. Jedan deo naoružane Francuske probijao se
kroz taj izlaz iz Pariza u pravcu bojnih polja na granici.
Denoajer je samo dva puta bio tu, na odlasku u Nemačku i na povratku iz te
zemlje. Sada su drugi kretali tim putem. Mnoštvo naroda pristizalo je sa oboda grada da
vidi kako mase ljudi nestaju u unutrašnjosti stanice, istovetno odeveni, sa blistavim
oružjem i ujednačenim zveckanjem metala. Staklena vrata koja su na suncu sijala kao
vatrena usta, gutala su i gutala ljude. Tokom noći povorke su se kretale pod sjajem
električnih svetiljki. Preko ograda su prelazile hiljade i hiljade trkačkih konja; ljudi sa
gvozdenim oklopima na grudima i dugim kosama koje su izvirivale ispod šlemova kao u
vitezova iz davno prohujalih vekova; ogromni sanduci koji su služili kao kavezi za
projektile; nizovi uzanih i dugačkih sivih puščanih cevi, zaštićenih čeličnim štitnicima,
više su ličili na astronomske instrumente nego na usta smrti; mase crvenih kapa
pokretale su se u ritmu marša i nizovi pušaka, jednih crnih i slobodnih, formirajući
tužne trstike, drugih sa bajonetima na vrhu, koje su podsećale na svetlo klasje. A iznad

89
 Knjigoteka

tih uzburkanih čeličnih žitišta zastave pukova podrhtavale su u vazduhu poput

raznobojnih ptica: telo belo, jedno krilo plavo, drugo crveno, zlatna vrpca oko vrata i
bronzani vrh, gvozdeno koplje upereno u oblake.
Sa tih rastanaka, don Marselo bi se vraćao kući drhteći i na ivici živaca, kao da je
upravo prisustvovao potresnom prizoru. Uprkos tvrdoglavost čoveka koji je uvek
odbijao da prizna svoju grešku, staraca je obuzeo stid zbog svojih nedavnih sumnji.
Država je živela, Francuzi su veliki narod; spoljni izgled ga je prevario kao mnoge druge.
Možda većina njegovih sunarodnika ima kratko pamćenje, preterano posvećeni
hedonizmu; ali kada je nastupila opasnost, svoju dužnost ispunili su jednostavno, bez
potrebe da im se strogo nameću obaveze, kao ljudima u gvozdenim sistemima.
Četvrtog dana mobilizacije, kada je ujutru izašao iz kuće, umesto da krene u
centar grada pošao je na suprotnu stranu, ka Ulici Pomp. Nekoliko neopreznih reči koje
je izgovorila Ćići i zabrinuti pogledi njegove supruge i svastike naveli su ga da pomisli da
se Hulio možda vratio s puta. Osetio je potrebu da izdaleka pogleda na prozore ateljea,
kao da bi na osnovu toga mogao da sazna nešto. I da se opravdao pred sopstvenom
savešću koja se borila sa problemom zaboravnosti, setio se da je njegov stolar živeo
upravo u toj ulici.
„Hajde da vidimo Robera. Pre nedelju dana mi je obećao da će doći.”
Taj Rober je bio momčina koja se „emancipovala na očevoj tiraniji”, kako je sam
rekao. Jedna prostorija, skoro podrumska, služila mu je za stanovanje i kao radionica.
Jedna drugarica, koju je on nazivao „družbenica” vodila je brigu o njemu i domu, dok je
jedno dete raslo držeći se za njen skut. Denoajer je trpeo Roberove optužbe na račun
buržoazije i podnosio njegove hirove jer mu je Rober stalno popravljao nameštaj. U
luksuznom stanu u Ulici Viktora Igoa, stolar bi pevao Internacionalu dok je majstorisao
sa pilom i čekićem. To i njegovu verbalnu drskost, gospodin je opraštao imajući u vidu
njegov bagatelno jeftin rad.
Stigavši do male radionice, video ga je sa kapom navučenom preko jednog uha u
širokom radničkom kombinezonu od baršunaste tkanine, u dubokim cipelama sa
drvenim ekserima i sa nekoliko zastavica i trobojnih znački na reverima žaketa.
‒ Zakasnili ste, gazda ‒ reče radosno. ‒ Radionica se zatvara. Vlasnik je mobilisan
i kroz nekoliko sati će se pridružiti svom puku.
Pokazao mu je papir ispisan rukom na vratima bednog stana, nalik štampanim
natpisima koji su visili na svim zgradama Pariza, ukazujući na to da su gazde i njihovi
pomoćnici dužni da se odazovu mobilizaciji.
Denoajer ne bi nikada mogao ni da pretpostavi da bi njegov stolar mogao da se
pretvori u vojnika. Uvek se bunio protiv svih nametanja obaveza od strane autoriteta.
Mrzeo je upade pariske policije sa kojima je razmenjivao šamare i palice prilikom svih
tuča. Militarizam je bio njegova preokupacija. Na mitinzima protiv tiranije isticao se kao
jedan od najbučnijih demonstranata u svojoj četvrti. I zar taj revolucionar odlazi u rat
dobrovoljno, bez ikakve prisile...?
Rober je sa oduševljenjem pričao o puku, o životu među drugovima, na četiri
koraka od smrti.
‒ Verujem u svoje ideje kao ranije, gazda ‒ nastavio je kao da je naslućivao ono
što je ovaj drugi mislio ‒ ali rat je rat i čovek se nauči mnogim stvarima; između ostalog,
da sloboda treba da bude propraćena radom i upravljanjem. Neophodno je da neko
predvodi i da ga ostali slede dobrovoljno... ali da ga slede. Kad dođe do rata čovek gleda
na stvari drugačije nego kad je u svojoj kući i radi šta hoće.

90
 Knjigoteka

U noći kada je ubijen Žores, urlao je od besa, govoreći da će ga sutradan osvetiti.

Tražio je drugove iz svog voda da bi saznao šta planiraju protiv buržoazije. Ali rat samo
što nije izbio. U vazduhu se osećalo nešto što je bilo u suprotnosti sa civilnom borbom,
kad se za trenutak zaboravljalo na lične nepravde i sva hrabrost usmeravala ka
zajedničkom cilju.
‒ Pre nedelju dana ‒ nastavio je ‒ bio sam antimilitarista. Kako mi to izgleda
davno! Kao da je protekla godina... I dalje mislim što i ranije: volim mir, mrzim rat; kao i
svi moji drugovi. Mi Francuzi nismo nikoga provocirali a prete nam, žele da nas porobe...
bićemo zveri kad nas već na to teraju, a da bismo se dobro odbranili neka niko ne izlazi
iz stroja, treba svi da budemo poslušni. Disciplina nije u suprotnosti sa revolucijom.
Setite se vojske iz Prve Republike: svi građani, generali isto kao vojnici; ali Hohhe,
Kleber i drugi bili su surovi druškani koji su znali da narede i nametnu poslušnost.
Ovaj stolar je imao svoju filozofiju. Osim novina i brošura o „ideji” čitao je u
kratkim beleškama o Mikeletu i drugim kondotijerima.
‒ Hajde da ratujemo protiv rata ‒ dodao je. ‒ Da se borimo tako da ovo bude
poslednji rat.
Kao da je želeo da obrazloži svoju trvdnju, nastavio je:
‒ Borićemo se za budućnost; ginućemo da naši unuci ne bi doživeli ovakve
strahote. Ako pobede neprijatelji, pobediće nastavljanje ratovanja i osvajanja, kao jedini
način za proširivanje. Prvo će prisvojiti Evropu; zatim ostatak sveta. Porobljeni će se
kasnije dizati na oružje: na nove ratove! Mi ne želimo da osvajamo. Želimo da povratimo
Alzas i Lorenu, jer su bile naše provincije i njihovi stanovnici žele da nam se vrate... I
ništa više. Nećemo da oponašamo neprijatelje, prisvajajući teritorije i dovodeći u
opasnost mir u svetu. Dosta nam je bilo sa Napoleonom; ne sme se ponoviti ta avantura.
Borićemo se za svoju bezbednost a ujedno i za bezbednost sveta, za život i opstanak
slabih naroda. Kad bi to bio rat zbog agresije, taštine, osvajanja, onda bismo zaboravili
na svoj antimilitarizam. Ali ovo je odbrambeni i vlada nije kriva za to. Vidimo da smo
napadnuti i moramo da nastupamo svi zajedno.
Stolar, koji je bio antiklerikalac, pokazivao je širokogrudu toleranciju, širinu ideja
koje su obuhvatale sve ljude. Prethodnog dana je u načelništvu svog kraja sreo jednog
rezervistu, koji je trebalo da ide s njim, u isti puk. Bio mu je dovoljan letimičan pogled da
u njemu prepozna sveštenika.
‒ Ja sam stolar ‒ rekao mu je, predstavljajući mu se. ‒ A vi, kolega... radite u
crkvama?
Obratio mu se ponizno da sveštenik ne bi pomislio kako Rober ima nasilne
namere. Rukovali su se.
‒ Ja nisam za biskupske kape ‒ nastavio je, obraćajući se Denoajeru. Od pre
izvesnog vremena u lošim sam odnosima sa Bogom. Ali na svim stranama ima dobrih
ljudi i dobri ljudi bi u ovom trenutku trebalo da se slažu. Zar nije tako, gazda?
Rat je udovoljavao njegovoj sklonosti prema ravnopravnosti. Pre rata, kad bi se
pričalo o budućoj revoluciji bio je zlurad, pretpostavljajući da bi svi bogataši, vlasnici
imanja, morali da rade da bi opstali. Sada je bio oduševljen što svi Francuzi dele istu
sudbinu, bez obzira na klasnu pripadnost.
‒ Svi sa rancem na leđima i hraneći se iz istog kazana.
I hvalio je vojničku uzdržanost u jelu i piću u odnosu na one koji su ostali u
pozadini. Rat će doneti velike nestašice: svi će osetiti šta znači običan narodni hleb.

91
 Knjigoteka

‒ A vi, gazda, pošto ste stari za odlazak u rat, treba da jedete kao ja, bez obzira na
svoje milione... Videćete da je to lepo.
Denoajera nije uvredila zajedljiva opaska stolara na koju ga je inspirisala njegova
buduća neimaština. Razmišljao je. Čovek, kao što je ovaj, protivnik svega postojećeg, koji
nije imao ništa materijalno da brani, krenuo je u rat, u smrt, zbog plemenite i
dalekosežne ideje da se spreči da buduće generacije dožive užase današnjice. Da bi to
učinio nije se kolebao oko žrtvovanja svog nekadašnjeg verovanja, svih dojučerašnjih
nadanja... A Denoajer, jedan od privilegovanih bogataša koji su imali mnogo toga, kojima
je bila potrebna zaštita, prepustio se sumnji i kritici!
Nakon nekoliko sati vratio se da potraži stolara u blizini Trijumfalne kapije.
Nalazio se u grupi sa mnogim radnicima, sličnih njemu, a ta grupa se udruživala sa
drugim, koje su predstavljale sve društvene slojeve: lepo obučene momke iz građanske
klase, gospodičiće, uglađene i anemične, učenjake sa izlizanim sakoima, blede i sa
debelim naočarima, mlade sveštenike koji su se osmehivali pomalo podozrivo kao da su
deo nekakve budalaštine. Predvodio ih je jedan narednik, a na kraju je išlo nekoliko
vojnika s puškom o ramenu. Napred marš, rezervisti!
Melodični pokliči, niz nadahnutih refrena, pretećih i jednoličnih, izbijali su iz te
mase otvorenih usta, koja je marširala u ritmu s pesmom.
Rober je ponavljao refren sa borbenim pregnućem... Podrhtavao mu je pogled i
spušteni galski brci. I pored svog radničkog odela i prepune platnene vreće, izgledao je
kao veličanstvene i herojske figure na Rudovom reljefu na Trijumfalnoj kapiji.
„Družbenica” i dete kaskali su pored njega susednim pločnikom da ga isprate do stanice.
Skrenuo je pogled s njih da bi razgovarao sa drugarom u redu, obrijanim i ozbiljnim
momkom; to je nesumnjivo bio sveštenik koga je upoznao prethodnog dana. Verovatno
su već bili na ti, kao i svi ljudi kada se nađu pred smrtnom opasošću.
Milioner je s poštovanjem posmatrao svog stolara, preterano uzdižući njegov
značaj u formiranju ove ljudske lavine. A u njegovom poštovanju bilo je izvesne zavisti:
zavisti koja izbija iz griže savesti.
Kad bi don Marselo imao tešku noć, mučen košmarom, uzrok njegovog straha,
uvek isti, uzburkao bi mu savest. Retko je sanjao da se on ili njegovi nalaze u smrtnoj
opasnosti. U užasavajućoj slici stizali su računi za naplatu kredita od njegove firme, a on,
Marselo Denoajer, revnostan u ispunjavanju obaveza, sa neokaljanom čašću u čitavoj
svojoj prošlosti, nije mogao da ih plati. Zbog eventualne mogućnosti za tako nešto
uzdrhtao bi, a kad bi se probudio, još uvek bi osećao pritisak u grudima od straha. Po
njegovom mišljenju, to bi bila najveća sramota koja bi mogla da snađe čoveka.
Pošto mu se život izvrnuo naopako zbog ratničkih pokliča, ponovo bi ga obuzeo
isti nemir. Potpuno budan, pri čistoj svesti, osetio bi iste telesne tegobe koje je
doživljavao u snovima, kad bi video svoje osramoćeno ime u dnu nenaplaćenog
dokumenta.
Čitava prošlost bi mu izbila pred oči sasvim jasna, kao da je do tada bila
zamagljena zbrkanim senkama pomrčine. Njegova zemlja, Francuska, u opasnosti je.
Petnaest vekova istorije radilo je za njega da bi, kad otvori oči, video napredak i
udobnost za kakve njegovi preci nisu znali. Mnoge generacije Denoajerovih pripremale
su njegov dolazak na svet, boreći se sa zemljom, braneći je od neprijatelja,
omogućavajući mu da slobodno osnuje svoju porodicu i dom... A kada je on trebalo da
nastavi, kad je na njega došao red u nizu generacija, pobegao je kao dužnik koji izbegava
svoje obaveze! Stigao je na svet sa dužnostima prema zemlji svojih očeva, prema

92
 Knjigoteka

ljudskoj zajednici kojoj duguje svoj život. Tu obavezu je trebalo da ispuni svojim
rukama, svojim žrtvovanje za suzbijanje opasnosti... A on je izbegao da stavi svoj potpis,
bežeći i izdajući svoje pretke. Ah, bedniče! Nije važan tvoj materijalni uspeh u životu,
bogatstvo stečeno u dalekoj zemlji. Postoje potrebe koje se ne nadoknađuju milionima.
Dokaz za to je tvoja nemirna savest, kao i zavist i poštovanje koje je podstakao onaj
siroti radnik što maršira u susret smrti sa ostalim ljudima, jednako skromnim,
ostrašćenim i zadovoljnim što ispunjavaju svoju dužnost i prihvataju žrtve.
Odjednom mu je na pamet pao Madarijaga.
„Tamo gde se obogatimo i osnujemo svoju porodicu, tamo je naša otadžbina.”
Ne, nije tačna kentaurova tvrdnja. Možda u mirnim vremenima. Daleko od rodne
grude kojoj ne preti nikakva opasnost, može se na nju zaboraviti nekoliko godina. Ali
sada živi u Francuskoj a Francuska mora da se odbrani od neprijatelja koji želi da je
pokori. Prizor građana koji su se masovno digli, izazivao je u Denoajeru bolni stid. Za sve
to vreme, razmišljao je šta je trebalo da uradi u mladosti a nije to uradio.
Veterani iz sedamdesetih išli su ulicama sa istaknutim zelenim i crnim rojtama
na reverima, podsećajući na siromašna mesta Pariza i na herojske i zlosrećne vojne
pohode. Od prizora tih ljudi, zadovoljnih svojom prošlošću, prebledeo je. Niko se nije
sećao njegove: ali on ju je znao i to je dovoljno. Uzalud je pokušavao razumom da ublaži
svoj nemir. Bila su drugačija vremena; nije bilo sloge kao u današnje vreme; Imperija
nije bila popularna; sve je bilo izgubljeno... Ali uspomena na jednu čuvenu rečenicu
ostala mu je urezana u pamćenje poput opsesije: „Ostala je Francuska!” Mnogi su
razmišljali kao on u mladosti, međutim, nisu pobegli da bi izbegli služenje vojske; ostali
su, pokušavajući da pruže poslednji beznadežni otpor.
Uzaludna su bila njegova razmišljanja u potrazi za opravdanjima. Snažna
osećanja uzalud su potiskivala razum. Da bi se razumeli politički i religiozni ideali,
neophodna su objašnjenja i dokazi: za ljubav prema otadžbini nije potrebno ništa od
toga. Otadžbina je... otadžbina. A skeptični i podrugljivi gradski radnik, sebičan
zemljoradnik, usamljeni sveštenik, svi su otišli zaklinjući se toj reči, shvativši je u trenu,
bez prethodne obuke.
„Mora se platiti”, ponavljao je u mislima don Marselo. „Treba da platim svoj dug.”
I kao u snovima, osećao je tugu poštenog i očajnog čoveka koji želi da ispuni
svoju dužnost.
Platiti...! A kako? Već je bilo kasno. U jednom trenutku pala mu je na pamet
herojska odluka da se prijavi kao dobrovoljac, da maršira sa torbom na boku u jednoj od
onih grupa budućih boraca, kao njegov stolar. Ali odjednom je pomislio na beskorisnost
svoje žrtve. Kakva bi korist bila od nje? Delovao je snažno, bio je jak za svoje godine, ali
već je bio prevalio šezdesetu, a samo mladi mogu biti dobri vojnici. Svako može da se
bori. On je imao ogromnu želju da uzme pušku u ruke. Ali, borba nije ništa drugo nego
ratna nesreća. Teškoće i poniženja žrtve su koje prethode ratu: beskrajna marširanja,
žarka klima, noći pod vedrim nebom, premetanje zemlje, kopanje rovova, tovarenje
bornih kola, izgladnjivanje... Ne: sad je suviše kasno. Nije mogao da se seti nijednog
poznatog čoveka čija žrtva bi mu poslužila za primer.
Instinktivno se zagledao u prošlost. Nije bio sam na svetu: imao je sina, koji bi
mogao da se oduži u ime oca... Ali ta nada ga je držala samo jedan trenutak. Njegov sin
nije Francuz: pripadao je drugom narodu; polovina njegove krvi imala je drugačije
poreklo. Osim toga, kako bi mogao da oseća istu pristradnost kao on? Mogao bi da je
razume kad bi je i njegov otac pokazao? Uzalud bi bilo da očekuje bilo šta od toga

93
 Knjigoteka

smešnog vetropira koji juri za ženama; od tog junaka neobuzdanog u ludiranju koji život
provodi u borbi za zadovoljenje detinjaste časti.
Kako pristojan postade grubi gospodin Denoajer nakon ovih razmišljanja!
Njegova porodica se začudila kad ga je videla kako se ponizno i uviđavno kreće po kući.
Za dvojicu slugu, sjajnog držanja, koji su se spremali da se pridruže svojm puku, najveće
iznenađenje osim objave rata bila je neočekivana blagost njihovog gazde, izobilje
poklona na ispraćaju, očinska pažnja s kojom je bdeo nad njihovom pripremom za put.
Grozni don Marselo ih je zagrlio suznih očiju. Njih dvojica su ga jedva sprečili da ih ne
prati do stanice.
Izvan kuće se kretao ponizno i smerno kao da je ćutke molio za oproštaj ljude
koji su ga okruživali. Svi su mu izgledali bolji od njega. Bilo je vreme ekonomske krize:
bogati su odmah osetili siromaštvo i uznemirenost; banke su obustavile poslovanje i
isplaćivale su samo neznatne svote njihovih depozita. Milioner je zamislio sebe lišenog
bogatstva u roku od nekoliko nedelja. Pored toga, uznemiravala ga je procena neizvesne
budućnosti. Koliko će proći dok mu ne pošalju novac iz Amerike? Zar rat ne može da se
zaustavi bogatstvom isto kao ljudskim žrtvama? Osim toga, Denoajer nikad nije cenio
novac manje nego sada niti ga je delio sa većom velikodušnošću.
Mnogobrojni obični mobilizovani ljudi, koji su žurno marširali prema stanici,
susretali su se sa gospodinom koji ih je stidljivo zaustavljao, jednu ruku bi držao u
džepu a desnom bi pružao novčanicu od dvadeset franaka, koja bi odmah nestajala
ispred njegovih začuđenih očiju. Uplakane radnice koje su se vraćale sa ispraćaja svojih
muškaraca, videle bi istog gospodina kako se smeška deci koja su išla pored njih,
milujući ih po obrazima i kako se udaljava ostavljajući u njihovim šakama po pet
franaka.
Don Marselo, koji nikada nije pušio, često je posećivao prodavnice duvana.
Izlazio bi iz njih sa dupke punim rukama i kesama da bi natovario mnoštvo paketa na
prvog vojnika na koga bi naišao. Ponekad bi se povlašćeni ljubazno osmehnuo,
zahvaljujući rečima primerenim momku iz višeg sloja pa bi dodao poklon drugarima
odevenim u šinjele, nezgrapne i loše skrojene kao i njegov. Zbog osećaja obaveze često
je upadao u okvakve greške.
Grube šake koje su stiskale njegove iz zahvalnosti ostavljale bi ga na nekoliko
trenutaka zadovoljnim. Ah, zar nije mogao da učini ništa više...! Vlada mu je, prilikom
mobilisanja, uzela tri velika automobila. Denoajeru je bio žao što mu nisu uzeli i četvrtog
mastodonta. Šta će mu! Pastiri ogromne pastve, šofer i njegovi pomoćnici, takođe su
otišli da se priključe vojsci. Svi su otišli. Na kraju će ostati samo on i njegov sin: dvojica
beskorisnih.
Razbesneo se kad je saznao za ulazak neprijatelja u Belgiju, smatrajući taj
događaj za najnečuveniju izdaju u istoriji. Postideo se kad se setio da je u prvom
trenutku smatrao da su za rat odgovorne ushićene patriote njegove zemlje... Kakva
podlost, dugo pripremana, unapred i metodično! Od priča o pljačkanju, požarima i
ubijanjima prebledeo bi, škrgućući zubima. Njemu, Marselu Denoajeru, moglo bi da se
desi isto što i nesrećnim Belgijancima ako varvari upadnu u njegovu zemlju. Imao je
kuću u gradu, zamak u selu, porodicu. Zbog nagomilanih utisaka, i žrtvovanje vojničkih
žena nagnale su ga da pomisli na svoju Ćići i na dobru donju Luisu. Zgrade u plamenu
podstakle su ga da se seti svog skupocenog nameštaja natrpanog u dvema kućama, koji
je bio znamenje njegovog društvenog statusa. Streljani starci, majke sa rasporenom
utrobom, deca sa odsečenim rukama, opšti sadizam ratnog užasa probudili su njegovu

94
 Knjigoteka

divlju narav.
‒ I zar to može nekažnjeno da se događa u naše vreme! Kad je shvatio da sledi
kažnjavanje, da je osveta usmerena ka krivcima, osetio je potrebu da se svakodnevno
priključuje okupljenima oko Istočne stanice.
Veliki deo trupa dejstvovao je na granicama, ali to nije ni na koji način nije
umanjivalo njihovo angažovanje na ovom mestu. Više se nisu ukrcavali čitavi bataljoni,
borci su danonoćno ulazili u stanicu pojedinačno ili u grupama. Bili su to rezervisti bez
uniforme, koji su stizali da bi se priključili svojim pukovima, oficiri koji su do tada radili
na poslovima mobilizacije, mnoštvo ljudi sa raznim oružjem, spremni za popunjavanje
ogromnih mrtvačkih jama.
Svetina je, tiskajući se uz gvozdenu ogradu, pozdravljala one koji su odlazili,
prateći ih pogledima dok su prolazili kroz veliku stanicu. Naslovi poslednjih novinskih
izdanja izvikivani su na sav glas. Sumorna masa je odmicala u intervalima, žudno čitajući
novine. Jedna dobra vest: „Živela Francuska!” Jedna nejasna depeša koja je najavljivala
propast: „Nije važno. Mora se braniti na svaki način. Rusi im nadiru s leđa.” I dok se
odvijao dijalog podstaknut ovim novostima, a mnoge devojke, pretvorene u
prodavačice, provlačile se između grupe, nudeći trobojke i kokarde, reka ljudi prolazila
je kroz praznu stanicu, da bi se izgubila iza staklenih vrata, odlazeći u rat.
Jedan potpukovnik, rezervista, sa jaknom preko ramena, stigao je u pratnji svog
oca do policijskih redara koji su onemogućavali prolaz. Denoajer je otkrio izvesnu
sličnost oficira sa sinom. Stari je na reveru nosio zelenu i crnu rojtu iz 1870. godine:
odlikovanje koje ga je podsećalo na grižu savesti. Bio je visok, mršav i čak je pokušao da
još više da se uzdigne namrgođenim pogledom. Želeo je da se predstavi kao ohol i grub
da bi prikrio emocije.
‒ Zbogom, mladiću! Budi dobar.
‒ Zbogom oče.
Nisu se rukovali: izbegavali su da im se pogledi susretnu. Oficir se osmehnuo kao
neki automat. Otac je brzo okrenuo leđa i prolazeći kroz masu ušao u kafanu. Tražio je
najmračniji ugao, najskrovitiju klupicu da bi na nekoliko trenutaka prikrio osećanja.
A gospodin Denoajer mu je zavideo na tom bolu.
Nekoliko rezervista je napredovalo pevajući, predvođeni zastavom. Podgurkivali
su se i zbijali šale, prisećajući se, onako uzbuđeni, nekadašnjih dugih zadržavanja po
kafanama na koje bi nailazili usput. Jedan od njih, ne prekidajući pevanje, stezao je
desnu ruku jedne starice, koja je išla pored njega, mirna i bez suza. Majka je skupila svu
snagu da isprati svoju momčinu, prividno radosna, sve do poslednjeg trenutka.
Drugi su stizali žureći, odvojeno od svojih drugova, ali nisu bili sami. Puška im je
visila o ramenu, leđa pogrbljena pod prepunim rancem, crvene noge izviruju i nestaju
između lepršavih rubova plavog šinjela, iz lule se diže dim pod obod kape. Ispred jednog
od njih išlo je četvoro dece, poređanih po visini. Osvrtali su se, diveći se ocu, koji je
zahvaljujući vojničkoj opremi neočekivano porastao u njihovim očima. Pored njega je
išla njegova životna saputnica, prijatna i pokorna, kakva je bila i prvih nedelja njihove
veze, osećajući u svojoj bezazlenoj duši ponovo cvetanje ljubavi, neblagovremeno
proleće, rođeno u dodiru sa opasnošću. Čovek, pariski radnik, koji je verovatno pre
mesec dana pevao Internacionalu, zahtevajući ukidanje vojske i bratstvo između među
ljudima, išao je sada u susret smrti. Njegova žena obuzdavala je suze diveći mu se.
Ljubav i sažaljenje su je upravo podsećali na dato obećanje. U ranac mu je stavila
najbolje peškire, nešto hrane koju je imala u kući, sav novac. Njen čovek ne treba da

95
 Knjigoteka

brine za nju i decu. Podnosiće nevolje kako budu znali i umeli. Vlada i dobre duše
pobrinuće se za njihovu sudbinu.
Vojnik se šalio na račun malo ispupčenog stomaka svoje žene, pozdravljajući
dolazak budućeg građanina, objavljujući njegovo rođenje u potpunoj slobodi. Poljubio je
saputnicu, nežno joj razbašurio kosu, a onda se pridružio drugarima... bez suza. Samo
hrabro! Živela Francuska!
Preporuke onih koji su odlazili, poslušane su. Niko nije plakao. Ali kad su se
poslednje crvene pantalone izgubile iz vida, mnoge šake su se grčevito hvatale za
gvozdenu ogradu, mnoge maramice izgrizene škrgutanjem zuba, mnoge glave se
skrivale ispod ruku uz tužne jecaje.
A gospodin Denoajer im je zavideo na ovim suzama.
Starica, čija je naborana ruka izgubila sinovljevu desnicu, okrenula se u pravcu
gde je mislila da se nalazi neprijateljska zemlja, zamahujući besno rukama:
‒ Ah, razbojnici...! Razbojnici!
Ponovo je u mislima video lice mnogo puta posmatrano na ilustrovanim
stranama novina: brkovi drskog buntovnika; usta sa vučjim čeljustima... smejao se kao
što bi se smejali pećinski ljudi.
A gospodin Denoajer je zavideo i na tom besu.

96
 Knjigoteka

2.

Novi život

Kada se Margarita konačno vratila u atelje u Ulici Pomp, Huliju, koji je do tada
stalno bio zlovoljan i sve video u mračnim tonovima, odjednom se vratio optimizam.
Rat nije bio tako surov kako su ga u početku zamišljali. Sa smanjenim brojem
muškaraca na ulicama izgledalo je kao da se ženska populacija uvećala. Ljudi su se žalili
na nestašicu novca; banke i dalje nosu vršile isplate. Nasuprot tome, mnogi su imali
potrebu za vanrednim kupovinama da bi se snabdeli životnim namirnicama. Sećanje na
sedamdesete, sa surovim zatvaranjem prodajnih mesta, budilo je mučna očekivanja.
Izbio je rat sa istim neprijateljem i svima su očekivali da će se ponoviti iste neprilike.
Žene su opsedale radnje sa hranom, gomilajući zalihe ustajalih namirnica kupljenim po
previsokim cenama, da bi ih čuvale u svojim kućama. Više su strahovale od gladi nego
od trenutnih opasnosti.
Za Denoajera sve su to bile promene koje je rat doneo njegovom okruženju. Ljudi
su se navikavali na nove uslove života. Čovek ima moć adaptacije koja mu omogućava da
se prilagodi svemu samo da bi opstao. On je očekivao da će živeti kao da se ništa nije
dogodilo. Za to bi bilo dovoljno da Margarita ostane verna njihovoj prošlosti. Zajedno bi
gledali kako se nižu događaji sa okrutnom putenom strašću kao neko ko posmatra
bujicu, bez ikakvog rizika sa nedokučive visine.
Ta sebična smirenost svedoka događaja inspirisala je Arhensolu.
‒ Budimo neutralni ‒ predložio je boem. ‒ Neutralnost ne znači ravnodušnost.
Uživajmo u velikom spektaklu, jer će nas ionako zaživota zadesiti i drugi slični njemu.
Šteta što ih rat pljačka za tako malo novca... Arhensola je mrzeo banke čak više
nego centralnu vlast, ispoljavajući antipatije posebno prema kreditnoj službi, koja je
kasnila sa isplatom Huliovog čeka. Kako bi divno bilo kad bi prisustvovali događajima
potpuno opušteno, zahvaljujući toj ogromnoj količini! Da bi našao leka za oskudicu
kućnih potrepština ponovo je morao da moljaka za pomoć donja Luisu. Zahvaljujući
ratu, don Marselova predostrožnost je oslabila i porodica je sada uživala u njegovoj
velikodušnosti. Majka je, poput drugih gazdarica, nabavljala životne namirnice za više
meseci, kupujući sve što je mogla da nađe od hrane. On je to iskorišćavao posećujući
često kuću u Ulici Viktora Igoa da bi niz pomoćno stepenište spuštao pakete za
upotpunjavanje zaliha u ateljeu.
Svoju radost brižne domaćice shvatio je posmatrajući obilje hrane koju je donja
Luisa čuvala u svojoj kuhinji: velike konzerve mesa, piramide teglica, vreće suvih
mahunarki. Bilo je i živinske hrane za jednu veliku porodicu. Osim toga, rat mu je
poslužio kao izgovor za nove posete don Marselovom vinskom podrumu.
‒ Mogu da dođu ‒ rekao je samouvereno prelistavajući pažljivo novine u svom
skladištu ‒ mogu da dođu kad god hoće. Spremni smo da im se suprotstavimo.
Čuvanje i nagomilavanje životnih namirnica i praćenje novosti bila su dva

97
 Knjigoteka

zanimanja koja su mu ispunjavala život. Morao je da kupuje deset, dvanaest, petnaest

novina svakog dana: jedne zato što su bile reakcionarne, a on bi se oduševio kad bi video
sve Francuze ujedinjene; druge, zato što su bile radikalne i zato što je trebalo bolje da
raspolažu vestima dobijenih od vlade. Izlazile su u podne, u tri, četiri i pet popodne. Pola
sata zakašnjenja u izlaženju lista, probudilo bi veliku nadu kod naroda koji je čekao da
čuje dobre vesti. Svi su se grabili za poslednje novinske dodatke; svi su nosili prepune
kese listova, iščekujući sa strepnjom nova izdanja. A sve novine pisale su uglavnom isto.
Arhensola je primetio kako se u njemu rađa jedna bezazlena, zanesenjačka i
lakoverna duša, koja je u stanju da prihvati najneverovatnije stvari. Ta duša je
predosećala isto što i drugi u njegovoj okolini. Ponekad bi izgledalo da se njegov kritički
duh na trenutak probija; ali sumnju bi odbacio kao nešto nečasno. Živeo je u novom
svetu i bilo je prirodno da se događaju neobične stvari, koje nisu mogle da se mere i
objašnjavaju na stari racionalan način. I sa detinjastim uzbuđenjem prepričavao bi
neverovatne priče iz novina: borbe neke francuske ili belgijske čete sa čitavim
neprijateljskim pukovima, koje primoravaju da pobegnu glavom bez obzira;
preplašenost Nemaca od bajoneta od kojih bi se razbežali kao zečevi na prvi znak
napada; nedelotvornost nemačke artiljerije čiji projektili umeju i da ne eksplodiraju.
Za njega je bilo normalno i logično da jedna mala Belgija pobedi gorostasnu
Nemačku: ponovljena borba Davida i Golijata, sa svim metaforama i prividima, koja je
bila inspiracija za neravnopravne sukobe kroz vekove. Kao veći deo naroda, imao je duh
čitaoca viteških romana, koji se oseti prevarenim ako heroj, samo jedan čovek, ne
okrene hiljade neprijatelja naglavačke. Posebno se potrudio da pronađe novine koje su
preuveličavale, objavljivale razne priče o herojskim borbama, individualnim akcijama,
za koje niko pouzdano nije znao gde su se desile.
Povodom intervencije Engleske na moru, zamislio je užasnu, žestoku, kobnu glad
koja je mučila neprijatelja. Tokom deset dana pomorske blokade verovao je da će u
Nemačkoj narod živeti kao grupa brodolomnika na splavu od dasaka. Tada je sve češće
ulazio u kuhinju, radujući se paketima sa životnim namirnicama.
‒ Šta bi u Berlinu dali za moje blago...!
Arhensola se nikada nije bolje hranio. Pomisao na velike nestašice koje su mučile
protivnika podsticala je njegov apetit. Od belog hleba sa rumenom i hrskavom korom
padao je u religiozni zanos.
‒ Kad bi se prijatelj Vilhelm domogao ovoga! ‒ rekao je svom drugu.
Žvakao je i gutao halapljivo; hrana i piće, prolazeći kroz njegova usta, dobijali su
božanstven ukus. Za njega je tuđa glad predstavljala uzbuđenje i neprekidno
zadovoljstvo.
Francuska ga je oduševljavala, ali je u Rusiju imao više poverenja. Ah, kozaci...! O
njima je pričao kao o bliskim prijateljima. Opisivao je vrtoglave galope konja s
neustrašivim konjanicima, neopipljivim kao priviđenje i tako razjarenih da protivnici
nisu smeli da ih pogledaju u oči. U portirnici svoje kuće i u nekim zgradama u ulici,
slušali su ga kao gospodina koji zaslužuje dužno poštovanje, s obzirom na to da je
stranac i da je upućeniji u ono što se u inistranstvu događa.
‒ Kozaci će poravnati račune sa tim razbojnicima ‒ zaključio je potpuno ubeđen
u to. ‒ Pre mesec dana trebalo je da uđu u Berlin.
A njegova publika, sastavljena najvećim delom od žena, supruga i majki onih koji
su otišli u rat, stidljivo mu je odobravala sa neodoljivom željom koju smo svi osećali,
nadajući se nečemu dalekom i misterioznom. Francuzi će braniti zemlju, čak će povratiti

98
 Knjigoteka

izgubljeno teritorije; ali Kozaci će zadati konačan udarac, oni Kozaci o kojima su svi
pričali, a samo malobrojni ih videli.
Jedini koji ih je bliže poznavao bio je Černov i zgranuti Arhensola slušao je
njegove reči ne pokazujući oduševljenje. Kozaci su za njega bili obična ruska vojna
formacija. Dobri vojnici, ali nesposobni za čuda koja su im svi pripisivali.
‒ Taj Černov! ‒ uzviknuo je Arhensola. ‒ Koliko samo mrzi cara i nalazi da je u
njegovoj zemlji sve loše. On je jedan fanatičan revolucionar... a ja sam protivnik svih
fanatizama.
Hulio je zainteresovano slušao svog druga, zvučne članke recitovane
besedničkim tonom, planove vojnih pohoda, koji su predstavljeni na ogromnoj mapi,
pričvršćenoj na zidu ateljea i izbušenoj zastavicama, koje su obeležavale položaje
zaraćenih strana. Iz svakih novina Španac je morao da prikaže novu igru sa
pribadačama na mapi, propraćenu komentarima sa bombastičnim optimizmom.
‒ Ušli smo u Alzas; vrlo dobro! Izgleda da smo sada napustili Alzas: Odlično!
Pogodio je razlog. To je da bismo se vratili i opustošili neprijatelja s leđa... Kažu da je
Lijež pao. Lažu! I ako padne, nije važno. Jedan incident i ništa više. Ostaju drugi... drugi,
koji napreduju sa istoka i koji će ući u Berlin.
Vesti sa ruskog fronta su mu bile draže; ali zbunio bi se kad god bi na karti
pronašao komplikovana imena mesta gde su junačke podvige izvodili obožavani Kozaci.
Za to vreme Hulio je pratio tok svojih misli. Margarita...! Konačno se vratila,
međutim, imao je utisak da se svaki put sve više udaljava od njega...
Prvih dana mobilizacije kružila je oko njegove kuće, nadajući se da će tim
iluzornim približavanjem obmanuti svoju želju. Pisala mu je, savetujući mu da bude
spokojan. Imao je sreću što kao stranac neće morati da snosi posledice rata! Njen brat,
artiljerijski rezervni oficir, svakog trenutka može da ode. Majka, koja je živela sa tim
sinom, neženjom, u poslednjem času je pokalaza iznenađujuću smirenost, pošto se sita
isplakala prethodnih dana, dok rat još uvek nije bio sasvim izvestan. Samo je pripremila
prtljag za vojnika, te mu u mali kofer spakovala sve što će mu biti neophodno za vreme
ratnih dejstava. Ali Margarita je primećivala unutrašnji bol sirote gospođe i njenu borbu
da je ne odaju vlažne oči i nervozne ruke. Nije mogla ni za trenutak da ostavi majku... A
onda je došao rastanak. „Zbogom, sine moj! Ispuni svoju dužnost, ali se čuvaj.” Bez
ijedne suze, bez gubljenja snage. Čitava porodica se usprotivila da ga i ona prati do
železničke stanice. Sestra će ići s njim. A kada se Margarita vratila kući, zatekla ju je na
stolici ukočenu, daleku, kako izbegava da spomene svog sina i priča o prijateljicama koje
su takođe poslale sinove u rat, kao da samo one proživljavaju taj užas. „Sirota mama!
Moram da budem uz nju, sada više nego ikad... Sutra, ako budem mogla, doći ću da te
vidim.”
Na kraju se vratila u Ulicu Pomp. Prva briga joj je bila da objasni Huliju zašto je u
skromnom kostimur i bez nakita. „Rat je, prijatelju moj. Sada šik mora da se prilagodi
situaciji i da bude umeren i skroman kao što su vojnici. Ko zna šta nas još čeka!”
Zaokupljenost oblačenjem pratila ju je kroz ceo život.
Hulio je primetio da je stalno rastrojena. Činilo se da je njen duh napustio telo, da
tumara po ogromnim prostranstvima. Njene oči su ga gledale, ali kao da ga nisu videle.
Pričala je sporo kao da je svaku reč prethodno odmeravala, plašeći se da ne oda neku
tajnu. Međutim, to duhovno udaljavanje nije onemogućavalo njihovu fizičku bliskost.
Bili su povezani neodoljivom fizičkom privlačnošću. Podavala mu se drage volje,
uobičajeno nežna; ali kad bi povratila duševni mir, obuzela bi je griža savesti. „Da li je

99
 Knjigoteka

dobro to što radimo? Zar nije neumesno nastaviti kao ranije kad će se tolike nesreće
sručiti na svet?” Hulio je odbijao takve dileme.
‒ Pa šta mari kad ćemo se venčati što pre... Kad smo isto kao muž i žena!
Odgovorila je začuđujuće i obeshrabrujuće. Venčati se...! Pre deset dana nije
želela ništa drugo. Sada bi joj samo ponekad pala na pamet ta mogućnost. Zašto bi
razmišljali o dalekim i neizvesnim događajima. Drugi, skoriji, zaokupljali su njene misli.
Rastanak od brata na stanici urezao joj se u pamćenje. Dok je išla prema ateljeu,
trudila se da ne misli na njega, sluteći da bi tom pričom mogla da povredi svog
ljubavnika. I dovoljno je bilo da se zakune na ćutanje da ne bi osetila neodoljivu potrebu
da mu sve ispriča.
Nije mogla ni da pretpostavi da toliko voli brata. Njena sestrinska ljubav je bila
pomešana sa izvesnim osećanjem ljubomore, jer je mama više volela sina. Osim toga, on
je doveo Lorijea u njihovu kuću: obojica su diplomirali za industrijskog inženjera i
zajedno su prošli kroz celo školovanje... Ali, kada je shvatila da će uskoro otići, Margarita
je odjednom osetila da taj brat, koga je uvek stavljala na drugo mesto, sada zauzima
povlašćeno mesto u njenom srcu.
‒ Bio je tako zgodan, tako naočit u poručničkoj uniformi...! Kao da je bio neko
drugi. Kunem ti se da sam s ponosom išla pored njega držeći ga za ruku. Mislili su da
smo bračni par. Kada su me videle da plačem, neke sirote žene su pokušale da me uteše.
„Budite hrabri, madam! Muž će vam se vratiti!” A on se smeškao ovoj zabuni. Tugu je
pokazivao samo kad bi se setio naše majke.
Rastali su se na kapiji stanice. Stražari nisu dozvoljavali da se ide dalje. Ona mu je
pružila sablju, koju je želela da nosi do poslednjeg trenutka.
‒ Baš je lepo biti muškarac ‒ rekla je poletno. ‒ Volela bih da obučem uniformu,
da idem u rat, da budem korisna.
A ulazu u stanicu, dok je poslednji put ljubila brata, doživela je jedan susret,
jedno iznenađenje. On je stigao, obučen kao artiljerijski oficiri, ali potpuno sam,
prinuđen da svoj kofer poveri jednom dobrodušnom čoveku iz gomile.
Hulio se začudio. Ko li je taj? Pretpostavljao je, ali se pravio da ne zna kao da se
plašio da sazna istinu.
‒ Lorije ‒ odgovorila je ona kratko. ‒ Moj bivši muž.
Ljubavnik podrugljivo iskrivi lice. Bilo bi kukavički da se pogrdno izrazi o tom
čoveku koji je otišao da ispuni svoju dužnost. Prepoznao je svoju podlost, ali zao i
nezadrživ instinkt nagnao ga je da ga podrugljivo unižava pred Margaritom. Zar Lorije
vojnik...! Mora da izgleda smešno u uniformi.
‒ Lorije, borac! ‒ nastavio je sarkastično, zapanjen kao da se radi o nekom
drugom. Siroti čovek!
Ona je oklevala sa odgovorom da ne bi protivrečila Denoajeru. Ali istina joj je
ulila snage, pa je jednostavno rekla:
‒ Ne... Nije loše izgledao. Kao da je bio neko drugi. Možda zbog uniforme; možda
zbog tuge što je sam, potpuno sam, bez nečije ruke koja bi stezala njegovu. Kasno sam ga
prepoznala. Kad je video mog brata, prišao je; ali, kad je ugledao mene, produžio je...
Jadnik! Žao mi ga je!
Mora da ju je ženski instinkt upozorio da se zaustavi, te je ubrzo prekinula da
blebeće. Isti taj instinkt joj je ukazao i na razlog zbog kojeg se Huliovo lice rastužilo a

100
 Knjigoteka

usta dobila izraz kiselog osmeha. Poželela je da ga uteši, pa je dodala:

‒ Sva sreća što si stranac, pa ne moraš da ideš u rat. Užasno bi bilo da te
izgubim...!
To je rekla iskreno... Nekoliko trenutaka ranije zavidela je muškarcima, diveći se
viteštvu kome su posvećivali život, a sada je strepela pri pomisli da bi njen ljubavnik
mogao da bude jedan od njih.
Ovoga je pogodila njena sebična ljubav, koja ga je izdvojila kao nežno i krhko
biće, kome su se mogle diviti samo žene. Više bi voleo da je izazvao ljubomoru, kakvu je
osetila kad je videla svog brata u ratnoj opremi. Imao je utisak da se između njega i
Margarite uvuklo nešto što se nikad neće promeniti, što će se širiti i odvlačiti u
suprotnom pravcu... daleko... veoma daleko, sve dok više neće moći da se prepoznaju
pogledima.
Tako se osećao i prilikom sledećih susreta. Margarita je preterivala u izražavanju
ljubavi, gledajući ga suznim očima. Njene ruke pune nežnosti više su ličile na majčinske
nego na ljubavničke; njena ljubav je bila propraćena nezainteresovanošću i neobičnom
uzdržanošću. Ostajala bi u ateljeu i uporno izbegavala da pređe u drugu sobu.
‒ Ovde nam je baš lepo... Ne želim: ne vredi. Mučiće me savest... Zar se misli na
takve stvari u ovakvim trenucima...!
Okruženje je za nju biko zasićeno ljubavlju, ali novom ljubavlju, ljubavlju čoveka
koji pati, ispunjen željom za samoodricanjem, žrtvovanjem. Takva ljubav je budila osećaj
praznih dodira, drhtavih ruku koje leče ranjeno telo što krvari.
Svaki pokušaj opsesivne ljubavi kod Margarite je izazivao žustar protest i stid
kao da su tek upoznali.
‒ Nemoguće ‒ rekla bi. ‒ Mislim na brata; mislim na mnoge koje poznajem, a
možda su već mrtvi.
Stizale su vesti o bitkama; potekle su reke krvi.
‒ Ne, ne mogu ‒ ponavljala je ona.
A kad bi Hulio i uspeo da ispuni svoje želje, moljakajući sa žestokom strašću,
stiskao bi bezvoljno stvorenje, koje je dušu lišavalo osećaja, dok bi mu glava potpuno
nezavisno razmišljala.
Jednog popodneva, Margarita mu je saopštila da će se ubuduće viđati ređe.
Morala je da ide na predavanja: imaće samo dva dana slobodna.
Denoajer ju je slušao zapanjen. Njena predavanja...? Kakve su to uopšte studije...?
Ljutile su je njegove podrugljive šale... Da, studirala je; već je prošlo nedelju dana
otkako ide na predavanja. Sada će časovi biti sve redovniji; organizovana je nastava; bilo
je sve više profesora.
‒ Želim da budem bolničarka. Užasno se osećam kad pomislim kako sam
beskorisna... Kakva je bila korist od mene do sada?
Za trenutak je zaćutala kao da je u mislima obuhvatila celu svoju prošlost.
‒ Ponekad mislim ‒ nastavila je ‒ da u ratu prožetom beskrajnim užasima ima i
nečeg dobrog. Uči nas da budemo korisni svojim bližnjima. Mnogo više cenimo život;
nesreća nas uči da shvatimo da smo na ovaj svet došli zbog nečega... Ja mislim da život
treba voleti ne samo zbog uživanja koje nam pruža. Treba osetiti vbeliko zadovoljstvo u
žrtvovanju, u posvećivanju drugima; a to zadovoljstvo mi se, ne znam zašto, možda zato
što je novo, čini većim od drugih.

101
 Knjigoteka

Hulio ju je posmatrao zaprepašćen, pitajući se šta li se vrzma u toj divnoj i

lakomislenoj glavici. Šta li se dešava iza tog čela, namrštenog od razmišljanja, koje je do
tada pokazivalo samo blagu senku brzih misli lakih kao ptice?
Ali ta Margarita od ranije još uvek je živela. Video ju je kako se ponovo pojavljuje
sa gracioznim pokretima, sa brigama kojima je rat preplavio ljudske duše kao tamnim
lišćem.
‒ Mora se mnogo učiti da bi se stekla diploma bolničarke. Šta kažeš na uniformu?
Jedna je od najotmenijih: bela boja pristaje kako plavušama tako i brinetama. Onda toka
koja omogućava da kovrdžma pokriješ uši, što je moderna frizura; a plavi ogrtač preko
uniforme čini lep kontrast... Elegantna žena sve to može da postigne sa diskretnim
nakitom i šik cipelama. Neka mešavina kaluđerice i velike dame, što ne izgleda loše.
Rešila je da uči kao furija da bi bila od koristi bližnjima... i da ubrzo obuče divnu
uniformu. Potreba da je viđa i bez obaveza u beskrajno dugim popodnevima, u kojima
su do tada provodili najprijatnije vreme, naterala ga je da kruži u blizini jedne potpuno
prazne palate, gde je vlada upravo smeštala školu za bolničarke. Dok je stražario na
uglu, iščekujući lepršanje jedne suknje i ubrzane korake ženskih nogu po pločniku,
zamišljao je kako se vreme vratilo, kako ima osamnaest godina, kada je isto tako čekao u
blizini čuvene krojačke radionice. Grupe žena, koje su u određeno vreme izlazile iz te
palate bile su čak uverljivije u tom oponašanju. Bile su obučene neprirodno skromno:
mnoge od njih su izgledale skromnije od modernih radnica. Ali su bile velike dame. Neke
su ulazile u automobile sa šoferima u vojničkoj uniformi jer su vozila bila ministarska.
Ova duga čekanja omogućavala su mu neočekivane susrete sa elegantnim
učenicama, koje su ulazile i izlazile.
‒ Denoajer! ‒ uzviknuo bi neki od ženskih glasova iza njegovih leđa. ‒ Jel’ to
Denoajer...?
I osećao se dužnim da prekrati sumnju, pozdravljajući neke gospođe, koje su ga
gledale kao da je utvara. Bila su to prijateljstva iz ranijih vremena, od pre šest meseci:
dame koje su ga obožavale i proganjale, uzdajući se u njegovo maestralno znanje da bi
izvele sedam okreta naučenog tanga. Posmatrale su ga kao da se od poslednjeg susreta i
sadašnjeg trenutka dogodila katastrofalna promena svih zakona opstanka, kao da je
jedini i čudom preživeli od čitavog izgubljenog čovečanstva.
Na kraju bi mu postavljale ista pitanja:
‒ Zar vi ne idete u rat...? Kako to da ne nosite uniformu?
Pokušao bi da im objasni ali bi ga one kod prve reči prekidale:
‒ Doduše... Vi ste stranac.
To bi izgovarale sa izvesnom zavišću. Setile bi se tada, bez sumnje, voljene osobe,
koja se u tom trenutku suočava sa ratnim nedaćama i rizicima. Ali istog trenutka
njegovo strano poreklo bi stvorilo izvesnu duhovnu udaljenost, razdvajanje koje Hulio
nije spoznao u onim dobrim vremenima kada su se ljudi družili bez obzira na poreklo,
ne doživljavajući to kao opasnost koja razdvaja i zbližava različite grupe ljudi.
Dame su se pozdravljale sa zluradom sumnjom. Šta li tu čeka? Neku novu
avanturu koja bi mu donela sreću...? I osmeh svih njih imao je nešto mučno: osmeh
starijih koji su spoznali istinski smisao života i osećaju žal za iluzijama kojima se još
uvek lakomisleno uljuljkuju.
A Hulija je to pogađalo kao izraz sažaljenja. Mislile su da je to jedino zanimanje za
koje je sposoban; da nije ni za šta drugo. S druge strane, te vetropiraste žene, koje su

102
 Knjigoteka

sačuvale nešto od svog starog spoljašnjeg izgleda, kao da su bile obuzete snažnim
majčinskim nagonom: apstraktnim nagonom koji je obuhvatao sve muškarce njihove
nacije: sa jakom željom da se žrtvuju, da izbliza upoznaju nevolje siromašnih, da kroz
dodir osete sve patnje bolesnog tela.
Sa takvom istom željom izlazila je i Margarita sa časova. Napredovala je sa
lekcijama oduševljavajući se i pozdravljajući kao veliko čudo nauke prve začetke
hirurgije. Samoj sebi se divila zbog pomame sa kojom je prihvatala ova čuda koja do
tada nije ni naslućivala. U izvesnim trenucima verovala je sa ljupkom neskromnošću da
je konačno pronašla pravi smisao svog života.
‒ Ko bi ga znao, možda sam rođena da budem velika doktorka ‒ govorila bi.
Plašila se da joj ne zafali smelosti u trenutku praktične primene novog znanja.
Suočavanje sa smradom i krvarenjem žive rane za nju je bilo užasno, jer je uvek osećala
nepodnošljivi otpor prema osnovnim potrebama običnog života. Ali su njena kolebanja
trajala kratko: odjednom bi je obuzela muška energija. Bilo je vreme za žrtvovanje. Zar
se muškarci nisu odrekli svih čulnih zadovoljstava da bi krenuli u surovi vojni pohod?
Ona će biti vojnik u haljini, suočiće se neposredno sa patnjom, boriće se s njom,
zavlačiće ruke u trulež raspadajuće materije, probijaće se kao osmeh svetlosti do mesta
gde su vojnici ječali čekajući smrt.
Sva ponosna ponavljala bi Denoajeru sve što je naučila u školi, o komplikovanim
zavojima kojima je uspevala da previje kako treba lutkin udov, ali i nekog od zaposlenih
koji bi pristali da simuliraju držanje ranjenika. I ona, tako nežna, nesposobna da u kući
učini i najmanji napor, primenjivala je najspretnije postupke da bi sa poda podigla
ljudsko telo i natovarila ga preko leđa. Možda će jednog dana pružati pomoć na bojnom
polju! Bila je spremna na najveću hrabrost sa neustrašivošću neukih žena kada ih
zahvati napad herojstva. Oduševljavale su je bolničarke engleske vojske, mršave dame
jakih nerava, čije su fotografije, u pantalonama, jahaćim čizmama i belim šlemovima
objavljivane u novinama,.
Hulio ju je slušao zapanjen. No da li je ta žena stvarno bila Margarita? Rat je
uništio njenu dražesnu lakomislenost. Nije više hodala kao ptica. Stupala je na tlo sa
muškom čvrstinom, smirena i sigurna u novu snagu koja je narastala u njoj. Kada bi je
njegovo milovanje podsetilo da je žensko, uvek bi govorila jedno isto:
‒ Sva sreća da si stranac! Sva sreća da si oslobođen rata!
U želji da se žrtvuje, želela je da ide na bojno polje, a u isto vreme bila je srećna
što je njen voljeni oslobođen vojne obaveze. Hulio nije rado prihvatao tu nelogičnost,
naprotiv, smatrao ju je za neodgovornu uvredu.
„Svako bi rekao da me ona štiti”, pomislio bi. „Ona je muškarac i raduje se što mu
je nejaka saputnica, a to sam ja, zaštićena od opasnosti... Kakva apsurdna situacija!”
Srećom, nekih popodneva, kad bi Margarita stigla u atelje, ponovo bi bila ona ista,
zaboravila bi na trenutne obaveze. Stigla bi radujući se slobodnom danu kao đak ili
službenik o praznicima. Zahvaljujući svojim obavezama, naučila je da ceni vreme.
‒ Danas nema predavanja ‒ uzviknula bi sa ulaza.
I bacivši šešir na kauč, zaplesala bi, izvlačeći se s detinjastom poniznošću iz ruku
svog ljubavnika.
Nakon nekoliko minuta oraspoložila bi se, promenivši ozbiljan izraz lica kakav je
imala često od početka rata. Pričala je o svojoj majci, uvek tužnoj, koja se trudila da
skriva bol, živeći u nadi da će dobiti pismo od sina; pričala je o ratu, komentarišući

103
 Knjigoteka

poslednje događaje u skladu s optimističkim izjavama nekih zvaničnika. Detaljno je

opisivala predvodeću zastavu, oduzetu neprijatelju, kao da se radi o haljini neopisive
enegancije. Ona ju je videla na prozoru Ministarstva odbrane. Rastužila bi se
ponavljajući priče o belgijskim izbeglicama koji su stigli u njenu bolnicu. To su bili jedini
bolesnici koje je do tada negovala. Pariz još uvek nije primao ratne ranjenike; po
naređenju vlade, slali su ih sa fronta u bolnice na jugu zemlje.
Više se nije opirala kao prvih dana Huliovoj neprekidnoj žudnji. Kroz obuku za
bolničarku stekla je izvesno strpljenje, pasivnost. Kao da je prezirala fizičku privlačnost,
smatrajući je lišenom duhovnosti, koju joj je do tada pripisivala. Podavala se bez otpora,
bez volje, sa trpeljivim osmehom, zadovoljna što može da pruži malo sreće, one u kojoj
ona nije učestvovala. Njena pažnja je bila usredsređena na druge stvari.
Jednog popodneva, u sobi kraj ateljea, osetila je potrebu da saopšti neke novosti
koje je do prethodnog dana čuvala za sebe. Skočila je s kreveta da uneredu potraži ručnu
tašnicu u kojoj se nalazilo jedno pismo. Želela je da ga još jednom pročita, da saopšti
nekome njegov sadržaj, obuzeta neodoljivom potrebom za ispovedanjem.
Bilo je to bratovljevo iz Voža. U njemu je više pisao o Lorijeu nego o samom sebi.
Nalazili su se u različitim baterijama, ali su pripadali istoj diviziji i učestvovali u istim
bitkama. Oficir se divio svom bivšem zetu. Niko nije mogao ni da pretpostavi da će taj
mirni i ćutljivi inženjer postati heroj! Međutim, bio je pravi heroj. Herojem ga je
proglasio Margaritin brat a sa njim i svi oficiri koji su ga videli kako mirno ispunjava
svoje dužnosti, suočavajući se sa smrću hladnokrvno kao da se nalazi u fabrici blizu
Pariza.
Tražio je opasno mesto izviđača, spuštajući se najbliže što je mogao do
neprijateljskog položaja da bi nadgledao tačan domet vatrenog oružja artiljerije,
proveravajući dužinu krivulje svojim telefonskim indikatorima. Jedna nemačka haubica
porušila je kuću na čijem se krovu skrivao. Izvukavši se nepovređen iz ruševina, Lorije
je popravio svoj telefon i bio spreman da nastavi posao kroz granje obližnjeg šumarka.
Na njegovu bateriju, koju su, u jednoj nepovoljnoj bici, otkrili neprijateljski avioni,
ispaljena je artiljerijska vatra. Nekoliko minuta kasnije na zemlji su ležali svi vojnici:
mrtav kapetan i nekoliko vojnika, ranjeni oficiri i skoro svi pomoćnici topovske
artiljerije. Ostao je samo Lorije, kao „ravnodušni” šef ‒ takav su mu nadimak dali njegovi
drugovi ‒ i uz pomoć nekolicine artiljeraca koji su se održali na nogama, nastavio da
puca pod gvozdenom i vatrenom kišom, da bi pokrivao povlačenje jednog bataljona.
– „Dva puta su ga postavili na dnevnu dužnost” ‒ nastavila je da čita Margarita. –
Mislim da mu ne gine krst kao odlikovanje. Pravi je junak. Ko bi u to poverovao samo
pre nekoliko nedelja...”
Ona se tome nije iznenadila. Dok je živela s Lorijeom, mnogo puta se uverila u
čvrstinu njegovog karaktera, u njegovu odvažnost, prikrivenu prividnom smirenošću.
Opravdano ju je upozoravao instinkt, kad je strahovala od muževljevog gneva u prvim
danima neverstva. Sećala se izraza lica tog čoveka kad ju je iznenadio dok je jedne noći
izlazila iz Huliove kuće. Bio je kao razjareni ubica. Međutim, nije bio nimalo nasilan...
Sećanje na takvo uvažavanje u Margariti je probudilo osećaj zahvalnosti. Možda ju je on
voleo više nego ijedan drugi čovek.
Pogled svojih očiju, ispunjenih neodoljivom željom za poređenjem, uperila je u
Denoajera, diveći se njegovoj mladalačkoj otmenosti. Lorijeov lik, grub i neuglađen,
pojavljivao joj se u mislima kao olakšanje. Istina je da oficir, koga je srela na stanici kada
je pratila svoga brata, nije ličio na njenog bivšeg muža. Ali Margarita je želela da

104
 Knjigoteka

zaboravi bledog i tužnog poručnika, koji je promakao ispred njenih očiju, da bi se sećala
samo industrijalca zaokupljenog profitom i nesposobnog da razume ono što je ona
nazivala „delikatnost jedne šik žene”. Hulio je nesumnjivo bio veći zavodnik. Nije se
kajao zbog svoje prošlosti, nije želeo da se kaje.
I zbog svoje emotivne sebičnosti još jednom je izjavila:
‒ Sva sreća što si stranac! Kakva radost videti te izvan ratnih opasnosti!
Hulio bi svaki put pobesneo kad bi to čuo. Umalo da začepi usta voljenoj. Da li mu
se ona to ruga? Vređalo ga je što ga je odvajala od drugih muškaraca.
Za to vreme, ona je sa svojom nelogičnom zadivljenošću uporno pričala o
Lorijeovim podvizima.
‒ Ne volim ga, nikad ga nisam volela. Ne budi tužan, kako bi jadnik mogao da se
poredi s tobom? Ali mora se priznati da je pokazao izvesno interesovanje u svom novom
životu. Njegovom junaštvu radujem se kao da se radi o starom prijatelju, o poseti
nekoga iz moje porodice, koga odavno nisam videla... Veruj mi da mi ga je žao.
A to žaljenje bilo je toliko jako da bi joj se oči ovlažile, izazivajući užasnu
ljubomoru njenog ljubavnika.
Sa tih sastanaka Denoajer je izlazio neraspoložen i turoban.
‒ Mislim da se nalazimo u neiskrenoj situaciji ‒ rekao je jednog jutra Arhensoli. ‒
Život će nam svakim danom biti sve teži. Teško je ostati miran i nastaviti kao ranije,
među narodom koji vodi borbu.
I njegov drug je to mislio. Smatrao je da je život za mladog stranca nepodnošljiv u
Parizu uskomešanom usled ratnog stanja.
‒ Čovek mora svakog trenutka da pokazuje dokumenta policiji kako bi se uverili
da nije dezerter. Jednog popodneva morao sam u vagonu metroa da objašnjavam nekim
devojkama da sam stranac jer su se začudile što nisam na frontu... Jedna od njih, kad je
saznala za moju nacionalnost upitala me je bezazleno zašto se nisam prijavio kao
dobrovoljac.
– Smislili su izraz „vojnik u busiji”. Sit sam ironičnih pogleda, kojima zagledaju
moju mladost sa svih strana; pobesnim kad me smatraju Francuzom „u busiji”.
Nalet herojskog osećanja zahvatio je potrošenog boema. Pošto su svi išli u rat,
poželeo je da i on to učini. Nije se plašio smrti, jedino se užasavao vojničke uslužnosti,
uniforme, automatske pokornosti na zvuk trube, slepe poslušnosti prema šefovima. Za
njega borba nije predstavljala nikakvu teškoću, ali slobodna ili namenjena drugima, jer
se njegov karakter opirao svemu što je zahtevalo disciplinu. Svaka grupacija stranaca u
Parizu nastojala je da organizuje legiju dobrovoljaca, tako da je i on stvorio svoju:
bataljon Španaca i Hispanoamerikanaca, proglasivši, naravno sebe predsednikom
organizacionog komiteta i komandantom korpusa.
Objavio je oglase u novinama: zborno mesto u ateljeu u Ulici Pomp. Za deset dana
su se prijavili dobrovoljci: jedan činovnik, prehlađen usred leta, koji je tražio da bude
službenik jer je nosio sako i jedan Španac, gostioničar, koji je prilikom prvog obraćanja
želeo da Arhensolu liši komande pod izgovorom da je u mladosti bio vojnik, dok je drugi
bio samo slikar. Dvadeset španskih bataljona se uspešno razmestilo po raznim delovima
Pariza. Svaki entuzijasta želeo je da bude vođa, s nadmenošću individualiste i
odbojnošću prema disciplini svojstvenoj svom narodu. Na kraju, buduće vođe su, usled
pomanjkanja vojnika, tražile da se upišu kao obični dobrovoljci... ali u isti francuski puk.
‒ Čekam da vidim šta rade Garibaldijevci ‒ reče Arhensola stidljivo. ‒ Možda ću

105
 Knjigoteka

otići s njima.
To slavno ime nateralo ga je da postane trpeljiv prema vojničkoj servilnosti. Ali
se zatim pokolebao: u svakom slučaju morao je da sluša nekoga u tom korpusu
dobrovoljaca, a on se suprotstavljao poslušnosti ako joj ne prethode duže diskusije... Šta
da radi?
Promenio je način života usred meseca. – Kao da smo pali na drugu planetu; naše
ranije sposobnosti nemaju svrhe. Drugi dospevaju u prve redove, najponizniji i
najtamnoputiji, oni koji su ranije zauzimali poslednje mesto. Istaknuti ljudi i oni
oštroumni nestali su i ko zna kad će se pnovo pojaviti Sada na površinu izbija kao
pobednik jednostavan čovek, ograničenog ali snažnog duha, koji zna da sluša. Mi više
nismo u modi.
Denoajer se složio. Tačno: više nisu bili u modi. Mogao je to da potvrdi, jer se
suočio sa opštepoznatom činjenicom. Sada je živeo kao nepoznat među ljudima koji su
mu se do pre nekoliko meseci divili.
‒ Tvoje carstvo je propalo ‒ rekao mu je Arhensola, smejući se. ‒ Ništa ti ne vredi
što si zgodan mladić. Ja, sa uniformom i krstom na grudima, sada mogu da te pobedim u
zavodničkom rivalstvu. U mirnodopskim vremenima, oficir može da sanja samo o
devojkama iz provincije. Ali sada smo u ratu i u svakoj ženi probudili smo oduševljenje,
koje su osećale njihove pradavnašnje bake prema agresivnim i snažnim životinjama...
Velike dame, koje su pre nekoliko meseci bile opterećene tananim i produhovljenim
željama, sada obožavaju vojnike naivno kao služavke koje traže vojnika iz prvih
borbenih redova. Prema uniformi pokazuju smernu i servilnu ushićenost poput ženki sa
životinjskim nagonom prema kovrdžama, dugoj kosi i perjanicama svojih mačo boraca.
Otvori oči, maestro! Treba ići u korak s vremenom ili se prepustiti mračnoj propasti:
tango je mrtav.
I Denoajer pomisli da su u stvari postojala dva bića na margini života. Napravio je
iskorak, menjajući životni pravac. U novom životu nije bilo mesta za onog sirotog,
produhovljenog slikara, za onog heroja lakomislenog života, koji je od pet do šest časova
popodne nizao uspehe na kojima su mu zavideli svi muškarci.

106
 Knjigoteka

3.

Povlačenje

Jedna od retkih napasti doprla je do Ulice Viktora Igoa. Bio je to nečujan rat u
kome je izgledalo da se neprijatelj, krotak, bezobličan, mlitav, provukao kroz ruke da bi
malo dalje nastavio sa neprijateljskim delovanjem.
‒ Nemačka mi se uselila u kuću ‒ govorio je Marselo Denoajer.
Nemačka je bila donja Elena, supruga Fon Hartrota. Zašto je nije odveo njen sin,
onaj potpuno nepodnošljiv profesor, koga je on sada smatrao nekakvim špijunom? Zašto
je sentimentalna inadžijka želela da ostane pored svoje sestre, propustivši priliku da se
vrati u Berlin pre nego što se granice zatvore?
Prisustvo te žene kod njega je izazvalo grižu savesti i uznemirenost. Srećom,
sluge, šofer, sva muška posluga bila je u vojsci. A dve argentinske služavke dobile su
stroga uputstva. Da strogo vode računa kad razgovaraju sa francuskim služavkama; bez
ikakvih aluzija na nacionalnost Eleninog muža i prebivalište njene porodice. Donja Elena
je bila Argentinka... Ali uprkos ćutanju služavki, don Marselo se plašio da će ga neko
denuncirati iz preteranog patriotizma te je sestru svoje žene držao zatočenu kao u
logoru kao sumnjivu zbog veza s neprijateljem.
Gospođa Hartrot je loše odgovarala na ovu opasnost. Umesto da se pridržava
diskretnog ćutanja, ona je svojim stavovima izazivala razdor u kući.
Tokom prvih dana rata ostajala je zatvorena u svojoj sobi, pridružujući se
porodici samo kada bi je pozvali u trpezariju. Stisnutih usana i odsutnog pogleda sedela
bi za stolom, praveći se da ne čuje neobuzdanu rečitost oduševljenog don Marsela. Ovaj
je opisivao odlazak trupa, potresne scene na ulicama i stanicama, prenoseći sa
nesumnjivim optimizmom prve ratne vesti. Dve stvari je smatrao neospornim. Bajonet
je francuska tajna, a Nemci su se tresli od straha pred njegovim bleskom, bežeći glavom
bez obzira. Cev od sedamdeset pet milimetara bila je jedinstveni dragulj. Samo je njen
pucanj bio siguran. Bilo mu je žao neprijateljske artiljerije, jer kad bi nekad slučajno
ispalila uprazno, projektili ne bi eksplodirali... Štaviše, francuske trupe su pobedonosno
ušle u Alzas: neke varoši su već osvojili.
‒ Sada nije kao sedamdesetih ‒ rekao bi zamahujući viljuškom ili salvetom. ‒
Išutiraćemo vas na drugu stranu Rajne. Nogama u zadnjicu... Tako je!
Ćići ga je oduševljeno podržavala, dok je donja Elena podizala pogled kao da
ćutke negoduje pred nekim ko je bio skriven na tavanu, smatrajući ga svedokom mnogih
grešaka i kleveta.
Donja Luisa je otišla da je potraži kad se Elena povukla u svoju sobu, verujući da
joj je potrebna uteha jer se nalazi daleko od svojih. Romantičarka nije zadržala
dostojanstveno ćutanje pred sestrom koja je uvek uvažavala njeno obrazovanje. I sirota
gospođa bi se ošamutila od sestrinih priča o ogromnim vojnim snagama Nemačke, koje
je ova iznosila kao autoritativna supruga velikog germanskog patriote i majka skoro

107
 Knjigoteka

slavnog profesora. Milioni ljudi su izbijali kao bujica iz njenih usta; zatim su defilovale
hiljade topova, čudovišnih merzeta, ogromnih kao tornjevi. A iznad te neizmerne
rušilačke snage pojavio bi se čovek, koji je sam vredeo koliko i oružane snage, koji je
znao sve i mogao sve, lep, inteligentan i nepogrešiv, poput Boga: imperator.
‒ Francuzi ne znaju koga imaju protiv sebe ‒ nastavila bi donja Elena. ‒ Uništiće
vas. Posao od nekoliko nedelja. Pred kraj avgusta imperator će ući u Pariz.
Potresena tim proročanstvom, gospođa Denoajer nije mogla da ga sakrije od
svoje porodice. Ćići bi se razbesnela na majčinu lakovernost i tetkin germanizam.
Strastvena borbenost se pomamila u starom „nadničarčiću”. Ah, kad bi žene mogle da
idu u rat...! Zamislila je sebe kao jahačicu u dragonskom puku, kako juriša na neprijatelja
sa ostalim amazonkama, hrabrim i lepim kao što je ona. Kasnije, ljubav prema klizanju
prevladala je nad jahanjem i poželela je da bude planinski lovac, „plavi đavo”, jedan od
onih koji se spuštaju na klizaljkama, sa karabinom na leđima i skijaškim štapom u
desnoj ruci, kroz snežne smetove Voža.
Međutim, vlada je omalovažavala žene i ona nije mogla da ima drugi udeo u ratu
osim da se divi uniformi svoga verenika, Renea Lakura, koji je postao vojnik. Senatorov
sin je lepo izgledao. Visok, plavokos, prefinjen, pomalo ženstven, podsećao je na pokojnu
majku. Rene je, po mišljenju svoje verenice, bio „medeni vojničić”. Ćići je bila ponosna
kad bi se prošetzala ulicom pored tog vojnika, primećujući da mu uniforma podiže
ugled. Ali, malo-pomalo neka nelagoda počela je da joj nagriza radost. Senatorov
nasednik nije bio ništa drugo nego običan redov. Njegov plemeniti otac, iz bojazni da se
u ratu ne zatre zauvek dinastija Lakur, dragocena za državu, uspeo je da ga ubaci u
pomoćnu službu vojske. Na taj način, Lakur (sin) neće izlaziti iz Pariza. Ali, u tom slučaju
biće vojnik poput onih koji mese hleb ili krpe šinjele. Jedino neposrednim učešćem u
ratu, njegova veština stečena u Centralnoj školi mogla bi da mu donese zvanje
potporučnika u rezervnoj artiljeriji.
‒ Sva sreća da ostaješ u Parizu! Baš volim što si običan vojnik!
I dok bi Ćići to izgovarala, u sebi bi, istovremeno, zavidela svojim prijateljicama
čiji su verenici ili braća bili oficiri. One su mogle da izlaze na ulicu u pratnji kape
ukrašene širitom, koja je privlačila poglede prolaznika i salutiranje podređenih.
Kad god bi donja Luisa, užasnuta sestrinim proročanstvom, pokušala da saopšti
svoj strah ćerki, ova bi pobesnela:
‒ Tetkine laži! Pošto joj je muž Nemac, sve vidi onako kako on želi. Tata zna bolje;
Reneov otac je bolje upućen u stvari. Motkom ćemo ih po zadnjici. Kako bih volela da
prebiju mog teču u Berlinu i sve moje rođake, tako nadobudne!
‒ Ćuti ‒ uzdisala bi majka. ‒ Ne govori gluposti. Od rata si poludela, kao tvoj otac.
Dobra gospođa bi se sablažnjavala dok je slušala eksploziju njenih divljačkih želja
svaki put kad se pomene imperator. U vreme mira, Ćići je bila zadivljena nečim u u
njemu. „Zgodan je”, govorila je, „ali mu je osmeh prostački.” Sada je svu svoju mržnju
usmeravala na njega. Žene koje plaču njegovom krivicom! Majke bez sinova, žene bez
muževa, sirota deca napuštena ispred varoši u požaru! Ah, zli čoveče...! Iz njene desnice
pomaljao bi se starinski nož „nadničarčića”, bodež sa srebrnom drškom i izrezbarenom
futrolom, poklon od dede, koga je otrgla od zaborava među uspomenama svog
detinjstva u jednom kovčegu. Prvi Nemac koji bi joj se približio bio bi osuđen na smrt.
Donja Luisa se užasavala gledajući je kako zamahuje oružjem ispred ogledala svog
toaletnog stočića. Više nije želela da bude u konjici ili „plavi đavo”. Zadovoljila bi se i da
je ostave u zatvorenom prostoru licem u lice sa omraženim čudovištem. Za pet minuta

108
 Knjigoteka

ona rešila bi svetski konflikt.

‒ Brani se, Švabo! ‒ uzvikivala bi, zauzimajući odbramben stav, kao što je u
detinjstvu naučila gledajući nadničare na imanju.
I zamahujući naviše izvodila je veličanstvene ubode u stomak. Sledeći potez
odzvanjao bi u njenoj glavi kao klicanje, divovski uzdah miliona žena oslobođenih
najkrvavijih noćnih mora, zahvaljujući njoj, koja je bila Judita, Šarlota, Kordelija suština
svih ženskih heroina koje su ubijale za opšte dobro. Njen spasilački bes nagonio ju je da
sa bodežom u ruci nastavi zamišljeno krvoproliće. Još jedan udarac: prestolonaslednik,
kotrljajući se na jednu stranu, a njegova glava na drugu. Zamasi nožem pljušte kao kiša!
Svi nepobedivi generali o kojima je pričala njena tetka, beže pridržavajući utrobu,a
njihova perjanica, ulizica, koja je takođe dobio svoj deo, teča iz Berlina... Ah, kad bi joj se
ukazala prilika da ostvari svoje želje!
‒ Ti si luda ‒ negodovala bi majka ‒ potpuno luda. Kako tako nešto može da
govori jedna senjorita...?
Donja Elena, čudeći se delimično tim bulažnjenjima svoje sestričine, podizala bi
pogled ka nebu, uzdržavajući se da i dalje pred njom iznosi mišljenje, čuvajući ga za
njenu majku.
Don Marselovo zgražavanje dobijalo drugačije bi se ispoljilo kad bi njegova žena
prenosila sestrine novosti. Gnusna laž...! Rat se odvija savršeno. Na Istočnom frontu,
francuska vojska je prodrla u unutrašnjost Alzasa i pripojila Lorenu.
‒ Ali šta je sa napadnutom Belgijom? ‒ upitala bi donja Luisa. ‒ I sa jadnim
Belgijancima?
Denoajer bi ljutito odgovorio:
‒ To sa Belgijom je izdaja... A izdaja nema značaja za čestite ljude.
To je rekao u dobroj nameri, kao da je rat borba u kojoj izdajnik ostaje
onesposobljen kako ne bi mogao da nastavi svoje izdajstvo. Osim toga, herojski otpor
Belgije ulivao mu je besmislene iluzije. Belgijanci su mu ličili na nadprirodne ljude
određene za najčudesnije podvige... I on, koji do tada nije pridavao nikakav značaj tom
narodu! Nakon nekoliko Lijež je gledao kao sveti grad pred čijim će se zidinama
smrskati sva germanska sila. Kada je pao Lijež, njegova nepokolebljiva vera pronašla je
nov izlaz. Ostalo je još mnogo Liježa u unutrašnjosti. Nemci su mogli da prodru još
dublje: kasnije će se videti koliko će njih uspeti da izađe. Predaja Brisela ga nije
zabrinjavala. Otvoren grad...! Ta predaja je bila predvidiva: tako će se Belgijanci braniti
bolje u Antverpenu. Ni napredovanje Nemaca prema francuskoj granici nije ga
uznemiravalo. Uzalud je njegova svastika, sa zluradošću spomenula napredovanje
invazije, konfuzno objavljeno u novinama. Nemci su već bili na granici.
‒ Pa šta?! ‒ uzviknuo je don Marselo. ‒ Ubrzo će sresti onoga koga treba da
sretnu. Žofr im je za petama. Naše oružane snage su bile na istoku, tamo gde i priliči, na
pravoj granici, na vratima kuće. Ali ovo je neprijatelj, izdajnik i kukavica, koji, umesto da
pokaže lice, dolazi s leđa, preskačući zidove dvorišta, kao lopovi... Ništa mu to ne vredi.
Francuzi su već u Belgiji i razračunaće se sa Nemcima. Sredićemo ih da ne bi ponovo
narušili mir u svetu. A tog gnusnog čoveka sa gustim brkovima izložićemo u kavezu na
Trgu Konkord.
Ćići, ohrabrena očevim govorom, odjednom je zamislila seriju mučenja i
osvetoljubivih poniženja kao podršku tom izlaganju.
Ono što je gospođu Fon Hartrot najviše nerviralo bile su aluzije na račun

109
 Knjigoteka

imperatora. Prvih dana rata njena sestra se čudila što je plakala zbog karikature u
novinama i nekim časopisima koji su se prodavali na ulicama.
‒ Tako divan čovek... takav gospodin... tako dobar otac porodice! On nije kriv ni
za šta. Neprijatelji su ga isprovocirali.
A zbog svog dubokog poštovanja prema moćniku, na uvrede obožavane ličnosti
reagovala je sa više gneva nego da su upućene njenoj sopstvenoj porodici.
Jedne večeri, dok je bila u trpezariji, prekinula je svoje tragično ćutanje. Nekoliko
sarkastičnih Denoajerovih primedbi na račun heroja izazvale su suze u njenim očima. Ta
razneženost ju je podstakla da se seti svoje dece, koja su, bez sumnje, učestvovala u
vojnoj invaziji.
Njen zet je želeo uništenje svih neprijatelja. Da ne ostane ni jedan jedini od tih
varvara sa šlemovima sa šiljcima, koji su upravo zapalili Leven i druge varoši, streljajući
nezaštićene seljake, žene, stare i decu...!
‒ Ti zaboravljaš da sam ja majka ‒ zakukala je gospođa Hartrot.– Zaboravljaš da
se u tim istrebljenjima koja tražiš nalaze moja deca.
Briznula je u plač. Denoajer je odjednom ugledao ambis između njega i te žene
koja se gostila u njegovoj kući. Njegov gnev je nadmašio poštovanje prema porodici...
Mogla je da plače zbog svoje dece koliko želi: to je njeno pravo. Ali ta deca su agresori i
dobrovoljno čine zla. Sažaljevao je samo druge majke, koje su živele mirno u lepim
belgijskim varošima i odjednom videle svoje sinove kako ih streljaju, ćerke koje
zlostavljaju i svoje kuće u plamenu.
Donja Elena je još jače plakala kao da je opis tog užasa predstavljao novu uvredu
za nju. Sve same laži! Kajzer je izuzetan čovek, njegovi vojnici su pravi vitezovi, nemačka
vojska je primer civilizovanosti i miroljubivosti. Njen muž pripada toj vojsci; njeni sinovi
marširaju u njenim redovima. A ona poznaje svoju decu: mladići lepo vaspitani,
nesposobni za bilo kakvo zlodelo. Klevete Belgijanaca nije mogla da sluša mirno... I
dramatično se srušila, prepuštajući se zagrljaju svoje sestre.
Gospodin Denoajer je bio besan na sudbinu jer je morao da živi sa tom ženom.
Kakva robija za porodicu! A granice su i dalje bile zatvorene, tako da je bilo nemoguće
otarasiti je se.
‒ U redu ‒ reče ‒ da ne pričamo više o tome; ne možemo se složiti. Pripadamo
različitim svetovima. Šteta što ne možeš da budeš sa svojima!
Kasnije se uzdržavao da govori o ratu u prisustvu svoje svastike. Jedino je Ćići
zadržala agresivno i galamdžijsko ponašanje. Kada bi u novinama pročitala vesti o
streljanjima, pljačkama, paljenju gradova, bolnim egzodusima ljudi koji su gledali kako
se u ništavilo pretvara sve ono što ih je u životu radovalo, ponovo bi osetila potrebu da
izvodi svoje zamišljene ubode noževima. Ah, kada bi joj samo neki od tih razbojnika
dopao šaka! Šta uopšte rade ti muškarci kad ih nisu sve potamanili?
A kad bi kasnije videla Renea u njegovoj blistavoj uniformi, ljupkog, nasmejanog,
kao da je sve što se događalo za njega predstavljalo samo promenu odela, uzviknula bi
sa zagonetnim prizvukom:
‒ Kakva sreća što ne ideš na front! Kakva radost što nisi izložen opasnosti!
Verenik je te reči prihvatao kao dokaz njene zaljubljenosti.
Jednog dana, don Marselo je, i ne izlazeći iz Pariza, shvatio sav užas rata. Tri
hiljade belgijskih izbeglica privremeno je smešteno u jednom cirkusu, pre nego što će ih
rasporediti po provincijama. Denoajer je ušao u taj lokal, koji je nekoliko meseci ranije

110
 Knjigoteka

bio posetio sa svojom porodicom. Na ulazu su se još nalazili oglasi za vesele priredbe
kojima su prisustvovali.
Unutra je osetio neprijatan miris bolesnika, jadnih i stisnutih, kao u
robijašnicama i sirotinjskim bolnicama. Video je ljude koji su ličili na bezumnike, ili
pomahnitale od bolova. Nisu tačno znali gde se nalaze; stigli su tu a da nisu znali kako.
Užasan prizor invazije ostao im je u sećanju, zaokupljajući ih i ne ostavljajući prostora za
druge utiske. Još uvek im je pred očima bila slika lavine ljudi sa šlemovima kako prodire
u njihova mirna sela: kuće su odjednom bile prekrivene plamenovima, vojnička rulja je
pucala u one koji su bežali, žene su umirale izmučene od neprekidnih ponižavajućih
zlostavljanja, starci su živi spaljivani, deca su sabljama posečena na komade u svojim
kolevkama, svakovrsni zločini čovekolike zveri, ostrašćene alkoholom i
nekažnjavanjem... Neki osamdesetogodišnjaci su plačući pričali kako su vojnici jednog
civilizovanog naroda sekli ženama grudi da bi ih prikovali na vrata, kako su prolazili
noseći kao neke trofeje tek rođenu decu nanizanu na bajonet, kako su streljali starce u
istim naslonjačama za koje ih je prikovala njihova bolna starost, prethodno ih uz porugu
izlažući mukama.
Bežali su ne znajući kuda idu, progonjeni požarima i šrapnelima, sluđeni od
straha, kao što su se u srednjem veku mnogi spasavali od hordi Huna i Mongola. A ovo
bežanje odvijalo se u velelepnoj prirodi, u jednom od najbogatijih meseci, kada je zemlja
bila prekrivena nabubrelim klasjem, kada je avgustovsko sunce bilo najblistavije a ptice
svojim veselim cvrkutom pozdravljale obilnu setvu.
Povampirila se vizija neizmernog zločina u tom cirkusu, dupke pune pogrešne
mase ljudi. Dečji jecaji ličili su na blejanje jaganjaca; muškarci su uplašeno gledali
unaokolo; neke žene su urlikale kao lude. Porodice su se razdvajale bežeći iz straha.
Jedna majka sa petoro dece sačuvala je samo jedno. Očevi, našavši se sami, razmišljali su
brižno o svojim izgubljenim porodicama. Da li će ih ikada pronaći...? Da li su već mrtvi...?
Don Marselo se vratio kući škrgućući zubima i preteće zamahujući štapom. Ah,
razbojnici! Poželeo je da njegova svastika smesta promeni pol; zašto nije muškarac?
Činilo mu se još bolje kad bi se odmah pretvorila u svog muža Fon Hartrota. Kako bi bio
zanimljiv susret sa to dvoje, svastikom i zetom!
Rat je kod muškaraca probudio religiozno osećanje a kod žena pojačao versku
revnost. Hramovi su bili puni. Donja Luisa se više nije odlazila samo u crkve u njihovoj
četvrti. Sa odvažnošću koju nameću posebne okolnosti, otisnula bi se pešice kroz Pariz i
stizala do Sv. Magdalene, do Bogorodičine crkve ili do udaljenog Svetog srca, na vrhu
Monmartra. Verske svečanosti su oživljavane sa ushićenjem opštenarodnih okupljanja.
Propovednici su bili narodni tribuni. Patriotski zanos ponekad bi prekidao govornike.
Svakog jutra, gospođa Denoajer bi, kad otvori novine, pre nego što potraži telegrafske
vesti o ratu, jurila druge. „Kuda li će danas ići monsinjor Amet?” Kasnije bi, pod
svodovima hrama, spajala svoj glas sa bogougodnim horom, koji se pokorno molio za
božju pomoć. „Gospode, spasi Francusku!” Patriotsku religioznost postavila je sveta
Genoveva na glave blaženih. I kroz sve te svetkovine vraćao se vihor vere, iščekujući
čudo slično onom koje je izvela Svetica Pariza pred osvajačkim hordama Atilinim.
Donja Elena je takođe posećivala crkve, ali one najbliže kući. Zet ju je video kako
jednog popodneva ulazi u Sent-Onore d’Ejlo. Hram je bio prepun vernika; iznad oltara
isticale su se zastave Francuske i savezničkih zemalja. Pokornu masu nisu sačinjavale
samo žene. Denoajer je video muškarce svojih godina, uspravljene, dostojanstvene, kako
pomeraju usne, upirući u oltar staklasti pogled koji je reflektovao plamen voštanica

111
 Knjigoteka

nalik izgubljenim zvezdama... I ponovo je osetio zavist... Bili su to očevi koji su se sećali
molitvi iz svog detinjstva, misleći na bitke i na svoju decu. Don Marselo, koji se prema
religiji uvek odnosio ravnodušno, odjednom je osetio potrebu za verom. Želeo je da se
moli kao drugi, uprazno, neodređeno, osećajući u sebi sve ljude koji su se borili i koji bi
poginuli za zemlju koju on nije znao da brani.
Zaprepastio se kad je ugledao Hartrotovu suprugu kako kleči među tim ljudima a
zatim podiže tužan i molećiv pogled prema krstu. Molila se za svog muža, Nemca, koji je
možda u tom času upotrebio sve svoje besomučne i besprekorno organizovane snage za
uništavanje slabih; molila se za svoju decu, oficire pruskog kralja, koji su, sa revolverom
u ruci, upadali u sela i na imanja goneći pred sobom izbezumljenu svetinu i ostavljajući
za sobom požar i smrt. I te molitve će se izmešati sa molitvama onih majki koje su se
molile za mladiće zadužene da obuzdaju varvare, sa molitvama muškaraca klonulih pod
teretom tragičnog bola, ali nesalomivih!
Morao je da se uzdrži da ne krikne i izašao je iz hrama. Njegova svastika nije
imala pravo da kleči među tim ljudima.
„ Trebalo je da je izbace”, promrmljao je ljutito. „Nameće Bogu obavezu svojim
apsurdnim molitvama.”
Ali uprkos besu, morao je da je trpi, trudeći se istovremeno da se ne odrekne
svoje druge nacionalnosti, one koju je stekao brakom.
Don Marselo je imao velikih muka da ne kaže nešto kad sedne za trpezarijski sto
sa svojom porodicom. Želeo je da izbegne nerviranje svoje svastike, koja bi briznula u
plač i uzdisala pri najmanjoj aluziji na njenog heroja; plašio se isto toliko ljutnje svoje
supruge, uvek spremne da zaštiti sestru kao da je ona neka žrtva... Kako čovek njegovog
karaktera da se obaveže da u sopstvenoj kući skrati jezik i upotrebljava samo blage
izraze! Jedino zadovoljstvo sastojalo se u iznošenju vesti o vojnim operacijama. Francuzi
su bili ušli u Belgiju. – Izgleda da su Švabe , ti krvnici, pretrpeli snažan udarac. – I
najmanji sukob konjica, sasvim običan susret isturenih trupa veličao je kao da je
presudan. – I u Loreni, takođe napredujemo... – Ali odjednom, kao da je izvor njegovog
optimizma presušio. U svetu se nije dešavalo ništa značajno, sudeći po štampi. Nastavili
su da objavljuju anegdote o ratu da bi održali entuzijazam, ali nije bilo nijedne pouzdane
vesti. Vlada je izbacivala isprazna retorička saopštenja . Denoajer se uznemirio: Instinkt
ga je upozoravao na opasnost. „Tu nešto ne štima”, pomislio je, „mora da je ukinut neki
resor.”
Ovaj nedostatak novosti poklopio se sa iznenadnom primenom donja Eleninog
raspoloženja. S kim li razgovara ta žena? S kim li se sastaje kad izađe na ulicu? Ne gubeći
izgled ponizne žrtve, bolećivog pogleda i blago iskrivljenih usta pričala je i pričala iza
leđa, izdajnički. Kakva robija za don Marsela što mora da sluša neprijatelja ugošćenog u
svojoj kući! Francuzi su istovremeno pretrpeli poraz u Loreni i u Belgiji. Jedan korpus
vojske je dezertirao, mnogo je bilo zarobljenih, mnogo izgubljenih pušaka. – Kakve laži,
kakva nemačka preuveličavanja! ‒ vikao je Denoajer. Ćići bi se srušila zacenjena od
bezobraznog kikotanja na tetkine vesti iz Berlina. – Ja ne znam ‒ nastavila bi ona sa
zluradom skrušenošću ‒ možda to nije tačno. Čula sam da tako kažu. – Njen zet se
nervirao. Gde li je čula šta govore? Ko li joj je prenosio takve novosti?
I da bi suzbio zlovolju ispaljivao je kletve protiv neprijateljskog špijuniranja,
protiv nemarna policije, koja je tolerisala boravak tolikih Nemaca, koji su se skrivali u
Parizu. Ali je morao odmah da zaćuti kad se setio sopstvenog ponašanja. I on je, mada
nenamerno, sudelovao u držanju i skrivanju neprijatelja.

112
 Knjigoteka

Ukidanje ministarstva i osnivanje vlade za nacionalnu odbranu, navelo ga je da

posumnja da se nešto ozbiljno dešava. Uznemirenost i plač donje Luise još više su
povećali njegovu nervozu. Dobra gospođa se više nije vraćala oduševljena i ohrabrena iz
poseta crkvama. Razgovori u četiri oka sa sestrom ispunili su je strahom koji je potom
pokušavala da prenese suprugu. – Sve je izgubljeno... Elena jedina zna istinu.
Denoajer je otišao da potraži senatora Lakura. Poznavao je sve ministre: niko nije
bio bolje upoznat sa prilikama od njega. – Da, prijatelju moj ‒ rekao je senator tužno ‒
dva velika gubitka u Moranžu i Šarlroau, na istoku i na severu. Neprijatelji će upasti na
tlo Francuske... ali naša vojska je ostala netaknuta i povlači se u zbijenim redovima.
Počele su pripreme za odbranu Pariza... nešto kasnije. Tvrđave su naoružavane
novim topovima; pod pijucima zvaničnog rušenja nestajali su kućerci podignuti u zoni
za streljaštvo u godinama mira; drveće na obodima avenije padalo je posečeno da bi se
proširio horizont: barikade od vreća sa zemljom i drveni trupci zatrpavali su ulaze na
starim zidinama. Radoznali ljudi su trčkarali unaokolo diveći se tek prokopanim
rovovima i preprekama sa bodljikavom žicom. Bulonjska šuma se punila stadima. Podno
brda sa suvom lucerkom, bikovi i ovce su se skupljali na livadama sa niskom travom.
Neki koji su se još živo sećali velike bede iz 1870. bili su zabrinuti za ishranu. Rasveta na
ulicama svake noći bila je sve slabija. S druge strane, nebo su neprekidno osvetljavali
mlazevi reflektora. Strah od vazdušnih napada još više je povećavao zabrinutost naroda.
Plašljivci su pričali o cepelinima, pripisujući im neverovatnu moć uz preuveličavanje
koje prati misteriozne opasnosti.
Donja Luisa je ošamućivala muža svojom panikom. On je pak provodio dane u
neprekidnoj uzbuni, trudeći se da ohrabri svoju ženu, uplašenu i uplakanu. – Oni će doći,
Marselo, srce mi to govori. Ja ne mogu da živim ovako. Devojčica... devojčica! – Slepo je
prihvatala sve što je tvrdila njena sestra. Jedino u šta je sumnjala bili su viteštvo i
disciplina onih trupa u kojima su se nalazili njeni sestrići. Vestima o grozotama
počinjenim u Belgiji nad ženama može se verovati isto kao o napredovanjima
neprijatelja za koje je čula od Elene. – Devojčica, Marselo... devojčica! – Ali stvar je u
tome što se ta devojčica, koja je bila predmet takvih strahovanja, smejala sa obesnošću
bujne mladosti, dok je slušala svoju majku. – Neka dođu, ti bestidnici. Volela bih da im
vidim lica. – I stisla bi desnu šaku kao da je već zgrabila dršku osvetničkog noža.
Otac je bio umoran od takve situacije. Ostao mu je jedan od velikih automobila,
koji je mogao da vozi šofer stranac. Senator Lakur mu je pribavio potrebne papire za
putovanje porodice i Denoajer je izdavao naredbe svojoj supruzi tonom koji nije
dopuštao prigovore. Trebalo je da idu u Bijaric ili u letovališta severne Španije. Skoro
sve južnoameričke porodice su otputovale u istom pravcu. Donja Luisa je pokušala da se
usprotivi: bilo joj je nezamislivo da ide bez supruga. Za toliko godina braka ni jedan
jedini put se nisu razdvojili. Ali don Marselovo bespogovorno ophođenje prekratilo je
njeno protivljenje. On će ostati. A onda je sirota gospođa otrčala u Ulicu Pomp. Njen
sin...! Hulio je jedva saslušao majku. Ah, i ovaj će ostati! I konačno, veličanstven
automobil krenuo je ka jugu, vozeći donju Luisu, njenu sestru, koja je rado prihvatila to
udaljavanje od trupa obožavanog imperatora i Ćići, zadovoljna što joj je rat ipak
omogućio odlazak na mondenske plaže, koje su njene prijateljice često posećivale.
Don Marselo je ostao sam. Tamnopute kućne pomoćnice su otputovale vozom
kao pratnja gospođa. U početku se nije snalazio u toj samoći, bilo mu je neobično da se
hrani u restoranu, da provodi noći u nekoliko ogromnih i pustih soba u kojima su se još
uvek osećali tragovi njegove porodice. I drugi spratovi u zgradi su, takođe, bili prazni.
Stanari su bili stranci, koji su neprimetno pobegli, ili Francuzi, koji su zbog iznenadnog

113
 Knjigoteka

rata letovali na svojim posedima na selu.

Instinktivno je krenuo u šetnju do Ulice Pomp, posmatrajući izdaleka veliki
prozor ateljea. Šta li radi njegov sin...? Bio je ubeđen da je nastavio da živi veselo i
beskorisno. Za ljude kao što je on ništa drugo nije postojalo osim njegovog lakomislenog
egoizma.
Denoajer je bio zadovoljan svojom odlukom. Odlazak sa porodicom izgledao mu
je kao zločin. Dosta što ga je mučilo sećanje na njegovo bekstvo u Ameriku. „Ne, neće
doći”, ponavljao je mnogo puta, optimistički. „Predosećam da neće doći u Pariz. Pa šta i
ako dođu...!” Odsustvo porodice nadoknadila mu je srazmerno delotvorna hrabrost i
polet mladosti. Zbog godina i bolešljivosti nije bio sposoban za ratovanje na frontu, ali
mogao bi da puca iz puške, nepokretan, iz rova, bez straha od smrti. Samo neka dođu...!
Želeo je to sa žarom dobrog platiše, spremnog da što pre namiri stari dug.
Na ulicama Pariza nailazio je na mnoge grupe izbegčica. Dolazili su sa severa i
istoka Francuske, odakle su pobegli pre upada Nemaca. Od svih priča te napaćene
gomile, koja nije znala kuda će i nije računala na drugu pomoć osim na ljudsku samilost,
na njega su najjači utisak ostavili nasrtaji na imovinu. Streljanja i ubistva su ga navodila
da udara pesnicama sa žarkom željom za osvetom. Ali pljačke koje su odobrile vođe,
masovne otimačine po naređenju odozgo, praćene požarima, delovali su mu tako
bezočno da bi pred tim zanmeo kao da mu se mozak paralisao od zaprepašćenja. Kako
jedan narod od zakona može da ratuje na takav način, kao neko pleme Indiosa koje u
borbu kreće zbog pljačke! Njegovo divljenje prema pravu na imovinu pretvorilo se u bes
protiv tih svetogrdnika.
Počeo je da brine za svoj zamak u Vilblanšu. Sve što je posedovao u Parizu
odjednom mu je izgledalo manje važno u poređenju sa onim što je čuvao u „istorijskom
zamku”. Njegove najbolje umetničke slike nalazile su se tamo, ukrašavale su senovite
salone; komadi nameštaja kupljeni kod antikvara putem nadmetanja na licitacijama i
prepune vitrine, tapiserije, srebrno stono posuđe.
Prisećao se svih predmeta i nijedan nije izostavio u tom popisu. Stvari koje je
zaboravio ponovo su mu se vratile u sećanje, a od straha da ih ne izgubi učiniše mu se
još sjajnije, veće i vrednije. Čitavo bogatstvo u Vilblanšu koncentrisalo se u jednu
tekovinu kojoj se Denoajer najviše divio, videvši u njoj sjaj svog ogromnog bogatstva,
najveću smotru raskoši i luksuza, koju jedan milioner može sebi da priušti.
„Kupatilo od zlata”, pomislio je. „Tamo imam kadu od zlata.”
Tu kadu od plemenitog metala kupio je na jednoj licitaciji, smatrajući je
vrhuncem svog bogatstva. Nije tačno znao njeno poreklo: možda je pripadala kakvom
kraljeviću, a mogla je da bude i stvar kaprica neke kokete sklone razmetanju. On i
njegovi ukućani smislili su legendu oko te zlatne šupljine ukrašene lavovskim grivama,
delfinima i poprsjima nimfi. Najverovatnije je poticala od kraljeva. Ćići je čak
najozbiljnije tvrdila da je to bila kada Marije Antoanete. I pošto je čitava porodica
smatrala da je stan u Ulici Viktora Igoa preskroman i previše moderan za čuvanje takvog
dragulja, dogovorili su se da ga smeste u zamak, vredan neupotrebljiv i značajan jedino
kao eksponat za neki od muzeja... a sad bi mogli da ga odnesu neprijatelji ako u svom
nadiranju stignu do Marne, kao i ostale dragocenosti sakupljane sa toliko strpljenja...?
Ah, ne! Njegova kolekcionarska strast je spremna na najveće herojstvo da bi se to
izbeglo.
Svakog dana stizao je nov talas loših vesti. Novine su malo šta govorile; a vlada je
koristila nemušti jezik koji se svodio na pretpostavke. Međutim, istini se otvarao

114
 Knjigoteka

tajnovit put, podstican pesimističkim očekivanjima uznemirenih ljudi i intrigama

neprijateljskih špijuna koji su se skrivali u Parizu. Ljudi su se međusobno šapatom
obaveštavali o novim porazima: „Već su prešli preko granice...” Evo ih u Lilu...”
Napredovali su tačno po pedeset kilometara dnevno. Ime Fon Kluk postojalo je sve
prisnije. Englezi i Francuzi su se povlačili pred opkoljavajućim pokretima osvajača. Neki
su očekivali novu Bitku kod Sedana. Denoajer je pratio napredovanje neprijatelja
odlazeći svakodnevno do Severne stanice. Svaka dvadeset četiri sata smanjivao se
promet putnika. Objavljivanje upozorenja da se ne prodaju karte za određene gradove
na severu ukazivalo je na to da su oni jedan za drugim padali u ruke osvajača.
Smanjivanje nacionalne teritorije se odvijalo tačno po planu, po pedeset kilometara
dnevno. Pogledom na sat moglo se ustanoviti u kom času će prvi konjanici svojim
kopljima pozdraviti Ajfelovu kulu na vidiku. Vozovi su stizali prepuni, iskrcavajući iz
vagona čitave reke ljudi.
I baš u trenucima opšte pometnje don Marselo je posetio svog prijatelja, senatora
Lakura, zaprepastivši ga krajnje neshvatljivom molbom. Želeo je da istog časa ide u svoj
zamak. Kada su svi bežali u Pariz, on je morao da ide u suprotnom smeru. Senator nije
mogao da veruje svojim ušima.
‒ Jeste li vi ludi! ‒ uzviknuo je.– Treba izaći iz Pariza ali ka jugu. To samo vama
kažem i ćutite jer je tajna. Mi ćemo krenuti za minut-dva; svi idemo: predsednik, vlada,
komore. Smestićemo se u Bordou kao 1870. Neprijatelj stiže, pitanje je dana... časa.
Skoro ništa ne znamo o onome šte se dešava, ali sve vesti su loše. Vojska se drži čvrsto,
iako je netaknuta, povlači se, prepuštajući teritorije... Verujte mi, najbolje je otići iz
Pariza. Galijeni će ga braniti, ali odbrana će biti teška i bolna... Čak i ako padne Pariz,
neće pasti Francuska. Nastavićemo da se borimo ako je potrebno sve do granice sa
Španijom... Ali to je tužno, veoma tužno!
I ponudio je svom prijatelju da ga povede sa sobom kad se budu povlačili u
Bordo, o čemu je u tom trenutku veoma malo znao. Denoajer je odmahnuo glavom. Ne;
želeo je da ide u zamak, u Vilblanš. Njegov nameštaj... njegove dragocenosti... njegov vrt.
‒ Ali vas će zarobiti! ‒ pobunio se senator. – Možda i ubiti!
Ravnodušan pogled bio je njegov odgovor. Osećao se punim energije za borbu sa
nemačkom vojskom u odbrani svoje imovine. Važno mu je bilo da se smesti tamo pa
neka se neko samo usudi da pipne nešto njegovo! Senator je zaprepašćen pogledao ovog
gnevnog buržuja. Setio se arapskih trgovaca, obično skromnih i mirnih, kako se bore i
umiru kao divljaci kad beduinski lopovi pokušaju da im otmu robu. U tim trenucima nije
mu bilo do rasprave: neka se svako pobrine za svoju sudbinu. Senator je prestao da se
meša u želje svog prijatelja. Ako tako želi neka tako i radi. I uspeo je svojim uticajem da
mu pomogne da iste večeri otputuje vojnim vozom, koji je krenuo da se pridruži
oružanim snagama.
Ovo putovanje je don Marsela uključilo u kretanja koja su se odvijala po
železničkim prugama. Njegov voz je kasnio četrnaest sati u savladavanju razdaljine koja
se obično prelazi za dva sata. Sastojao se od teretnih vagona punih namirnica i pušaka,
sa zatvorenim i zapečaćenim vratima. Jedan vagon treće klase zauzimala je oružana
pratnja voza: četa teritorijalaca. Denoajer se smestio u vagon druge klase sa poručnikom
koji je upravljao ovom grupom i sa nekoliko oficira koji su išli da se pridruže svojim
pukovima, pošto su završili mobilizaciju u gradovima u kojima su pre rata predstavljali
teritorijalnu odbranu. U zadnjim vagonima nalazili su se njihovi konji.
Voz se često zaustavljao da propusti druge kompozicije koji su promicali prepuni

115
 Knjigoteka

vojnika ili su se vraćali u Pariz sa mnoštvom izbeglica. Ove kompozicije su bile

sastavljene od otvorenih teretnih vagona u kojima su se nalazile zgrčene žene, deca,
starci, izmešani sa zavežljajima odeće, koferima i kolicima koja su im služila da do
stanice prenesu sve što im je ostalo od kućnih potrepština. To su na neki način bili
pokretni logori, koji bi stajali satima pa čak i danima na sporednom koloseku
omogućavajući slobodan prolaz konvojima prisiljenim na žurbu iz ratnih potreba. Mase
ljudi, priviknute na beskrajna zadržavanja izvlačili bi se iz voza smeštajući se ispred
zaustavljene lokomotive ili bi se razmileli po obližnjim poljima.
Na važnijim stanicama svi koloseci su bili zauzeti kompozicijama. Lokomotive su
pred polazak nestrpljivo izbacivale paru pod velikim pritiskom. Grupe vojnika kolebale
su se između vozova, ulazili u pogrešne, pa silazili iz jednog da bi se smestili u drugi.
Stanični radnici, mirni i umorni, prelazili su sa jedne na drugu stranu, usmeravajući
ljude, dajući objašnjenja, raspoređujući čitava brda robe. Konvoj u kome se nalazio
Denoajer prevozio je teritorijalce koji su spavali naviknuti na jednolične operacije
oružane vojne pratnje. Konjušari su otvorili klizna vrata vagona i sedeli na ivici dok su
im noge visile. Voz se lagano kretao u noći, prolazeći kroz mračna sela i polja,
zaustavljajući se pred crvenim signalima i upozoravajući na svoje prisustvo dugim
piskom. Na nekim stanicama pojavile bi se devojke u belom sa kokardama i zastavicama
na grudima. Tu su bile i danju i noću, smenjujući se kako ne bi prošao nijedan voz bez
njihovog obilaska. Iz korpi i sa poslužavnika nudile su vojnicima namirnice: hleb,
čokolade, voće. Mnogi su, pošto su bili siti, pokušavali da odole, ali na kraju su morali da
popuste pred molećivim pogledima devojaka. Čak se i Denoajer iznenadio ovim
ponudama poletnih patriotkinja.
Dobar deo noći proveo je u razgovoru sa saputnicima. Oficiri su jedva naslućivali
gde bi mogli da nađu svoje pukove. Ratne operacije su svakodnevno izmeštale. Ali
svesni svojih dužnosti, vojnici su nastavljali dalje u nadi da će stići na vreme za
odlučujuću bitku. Komandant oružane pratnje već je bio na nekim ratnim položajima i
samo je on bio potpuno svestan povlačenja. Voz je svaki put prelazio sve manje
razdaljine. Svi su delovali pometeno. Zašto povlačenje? Vojska je nesumnjivo trpela
napade, ali nije pretrpela gubitke i po njegovom mišljenju trebalo je da nađe način da
uzvrati. Povlačenje je omogućavalo neprijatelju da slobodno napreduje. Dokle će se
povlačiti? Dve nedelje pre toga raspravljali su o mestu u Belgiji gde će neprijatelj
zadobiti smrtonosni udarac i zašto bi onda pobedonosne trupe prepustilw položaje
Nemačkoj!
Iako razočaran, Denoajer nije klonuo duhom. Beskrajna čvrsta nada
nadvladavala je kolebanje: vrhovni zapovednik jedini je znao šta se događa. A Denoajer
je iskreno priznao da su ga inspirisali ljudi koji mu ulivaju poverenje. Žofr!
Pouzdan i smiren vođa sve će na kraju dovesti u red. Niko ne treba da sumnja u
njegov uspeh: on je od onih ljudi koji uvek kažu poslednju reč.
U zoru je sišao s voza. „Neka je sa srećom.” I stisnuo je šake tim hrabrim
mladićima koji će možda uskoro poginuti. Voz je odmah produžio tako da se don
Marselo zatekao sam na stanici. U mirna vremena odatle bi uhvatio drugi voz koji je
prolazio kroz Vilblanš, ali stanične usluge su bile obustavljene zbog nedostatka
personala. Zaposleni su prešli na glavne koloseke gde su ubacivali tovar za ratni
transport.
Uzalud je, nudeći dobru napojnicu, tražio bar jednog konja ili običnu dvokolicu
upregnutu bilo kakvom životinjom da bi nastavio putovanje. Vojska je prigrabila

116
 Knjigoteka

najbolja prevozna sredstva, a ostala su nestala sa zbegom uplašenih ljudi. Morao je

peške da prevali petnaest kilometara. Starac se nije dvoumio: Napred! I krenuo je
beličastim putem, ravnim, prašnjavim, kroz ravnice, kao da je pošao u beskonačnost.
Jednoličan krajolik mestimično je bio ispresecan drvećem, živim ogradama i krovovima
farmi. Polja su bila prekrivena strnjikom posle nedavne žetve, a plastovi žučkastog sena
počeli da tamne dobijajući boju oksidisanog zlata. Na ogradama su se vrpoljile ptice
otresajući sa sebe jutarnju rosu.
Prvi zraci sunca najavljivali su vreo dan. Oko plastova sena Denoajer je ugledao
uskokomešane ljudi kako ustaju, otresaju odeću i buduće druge koji su još spavali. Bile
su to izbeglice ulogorene nedaleko od stanice, čekali su voz koji će ih odvesti nekud
daleko, a da ni samo nisu znali kuda tačno žele da odu. Jedni su pristizali iz dalekih
krajeva: čuli su top, videli su da se približava rat i nekoliko dana su pešačili prepušteni
sudbini. Drugi su, prepuštajući se panici, takođe bežali, plašeći se da ne dožive iste
strahote... Video je majke sa bebama u naručju; bolesne starce koji su mogli da hodaju
samo pomoću štapa u ruci, držeći drugom podruku nekoga iz svoje porodice; izborane i
nepokretne starice poput mumija, putovale su ispružene na taljigama. Dok se sunce
lagano budilo, u toj tužnoj užurbanoj gomili tražili su jedni druge nesigurnim koracima,
još uvek utrnuli od noćne svežine, grupišući se kao prethodnog dana. Mnogi su kretali
ka stanici, nadajući se nekom vozu koji nikad neće stići, verujući da će imati više sreće u
danu koji se upravo rađao. Neki su nastavili put pešačeći uz prugu, misleći da će imati
sreće u nekom drugom mestu.
Don Marselo je pešačio celo jutro. Beličasta i pravolinijska traka puta bila je
išarana grupama ljudi koji su mu dolazili u susret, nalik dugoj koloni mrava. Niko nije
išao u njegovom smeru. Svi su bežali ka jugu i kad su videli tog gospodina iz grada, koji
je hodao u dobroj obući, sa štapom za šetnju i slamnim šeširom, iznenadili su se.
Pretpostavili su da je možda neki funkcioner, ugledna ličnost, neko iz vlade, doku su ga
gledali kako sam pešači ka krajevima koje su oni u strahu napustili.
U podne je uspeo dobio parče hleba, malo sira i flašu belog vina u gostionici
pored puta. Gazda je bio u ratu, žena je kukala u krevetu. Majka, nagluva starica, s vrata
je, opkoljena unucima, pratila pogledom zbeg koji je prolazio već tri dana. – Zašto beže,
gospodine? ‒ obratila se jednom namerniku? – Za rat su zainteresovani samo vojnici. Mi,
ljudi sa sela, nismo nikome nikakvo zlo učinili i ne treba ničega da se plašimo.
Nakon četiri sata, spuštajući se niz jednu od padina u dolinu Marne, u daljini je
ugledao krovove Vilblanša oko crkve i gaj iz kojeg su izranjale kapice od škriljaca na
vrhovima kula.
Varoš je bila pusta. Oko trga je video samo neke žene kako sede kao nekada u
prijatna letnja popodneva. Polovina stanovništva je pobegla; druga polovina je ostala u
svojim domovima, po običaju, zavaravajući se slepim optimizmom. Pa i ako dođu Prusi,
šta da im rade? Slušaće njihova naređenja bez ikakvog pogovora, a narod koji sluša ne
može se kažnjavati. Sve je bolje nego izgubiti domove koje su podigli njihovi pradedovi i
koja nikada nisu napuštali.
Na trgu je video kako se oko gradonačelnika okuplja nekoliko viđenijih meštana.
Svi su oni, kao i žene, začuđeno gledali u vlasnika zamka. Njega su najmanje očekivali.
Dok su toliki bežali u Pariz, ovaj Parižanin je došao da im se pridruži i da sa njima podeli
sudbinu. Kao da su blagonaklonim osmehom i prijateljskim pogledom prevazišli
netaktično ponašanje nepoverljivih seljaka. Prošlo je dosta vremena od onda kada je
Denoajer živeo u lošim odnosima sa čitavom varoši. Čvrsto se držao svojih prava,

117
 Knjigoteka

netolerantan kad je u pitanju njegov posed. Često je govorio da će tužiti gradonačelnika i

da će polovinu suseda poslati u zatvor, a njegovi neprijatelji bi mu odgovarali podmuklo
mu upadajući na imanje, uništavajući mu ulov, podsmevajući mu se zbog sudskih tužbi i
nesuvislih parnica... Njegova mržnja prema opštinskoj upravi približila ga je svešteniku,
koga je huškao protiv gradonačelnika. Ali njegov odnos prema Crkvi bio je jednako
bezuspešan kao borba sa državom. Sveštenik je bio dobričina u kojoj je video izvesnu
fizičku sličnost sa Renanom i kome je jedino važno bilo da mu iskamči milostinju za
sirotinju, podnoseći njihovu dobrodušnu drskost do te mere da je čak opraštao
pljačkašima svoje imovine.
Kako mu se sada čine dalekim bitke koje je vodio do pre mesec dana! Milioner se
zaprepastio kada je video kako je sveštenik izlazeći iz svoje kuće da bi ušao u crkvu, u
prolazu pozdravio gradonačelnika prijateljskim osmehom.
Posle dugogodišnjeg neprijateljskog ćutanja sastali su se prvog avgusta popodne,
u podnožju zvonika. Zvono se oglaislo neočekivano, pozivajući na mobilizaciju ljude koji
su se nalazili na njivama. A dvojica neprijatelja spontano su stisli jedan drugom ruku. Svi
su oni Francuzi! Ova srdačna jednodušnost ispoljila se i prilikom susreta sa omraženim
gospodarom zamka. Morao je da pozdravi ljude s obe strane, stežući im snažne šake.
Ljudi su mu se iza leđa došaptavali, iskreno se vajkajući. „Dobar je on čovek, samo ima
prgavu narav...” Denoajer je vrlo brzo osetio prijatnu popularnost.
Kad je stigao u zamak bio je toliko umoran od pešačenja da su mu noge klecale.
Vrt mu nikada nije izgledao tako velik i veličanstven kao tog letnjeg predvečerja;
labudovi koji su se ogledali u mirnoj vodi nikad mu nisu bili tako beli; zdanje čija se
izvrnuta slika odražavala u ogledalu zelenih dubina nikad mu nije delovalo tako
gospodstveno. Istog trenutka osetio je potrebu da obiđe štalu sa govedima; pogled mu je
pao na prazne štale. Vojska mu je odvela najbolje tegleće konje. Nestalo je i njegovo
osoblje. Oni koje je unajmio razne poslove, kao i sluge, svi su otišli u vojsku. U čitavom
zamku ostao je samo upravitelj, čovek od preko pedeset godina, plućni bolesnik, sa
ženom i ćerkom. Njih troje su vodili računa da se jasle redovno pune stočnom hranom, i
povremeno su muzli krave nabreklih vimena.
Kada je ušao u kuću ponovo je osetio zadovoljstvo što je odlučio da dođe ovamo.
Kako da napusti toliko bogatstvo! Posmatrao je umetničke slike, vitrine, nameštaj,
zavese, sve okupano u zlatnom smiraju dana i obuzeo ga je ponos. Taj ponos mu je ulio
apsurdnu hrabrost, neverovatnu, kao da je bio div s druge planete a čitav ljudski rod
koji ga je okruživao mravinjak koji je mogao da zgazi. Neka dođu neprijatelji! Osećao se
jakim da se odbrani od svih njih... A kad je kasnije shvatio uzrok svog herojskog zanosa
pokušao je da se smiri jednako nepouzdanim optimizmom. Neće doći. Ko zna zašto, srce
mu je govorilo da neprijatelji neće doći ovamo.
Ujutru je pregledao je pašnjake iza vrta žaleći što su zapušteni zbog odlaska
njegovih ljudi u vojsku pa je pokušao da otvori brane i pusti vodu za navodnjavanje;
trava je već bila počela da se suši. Čokoti vinove loze svrstani u redove izvijali su se uz
uz potporne žičane mreže. Obilje grozdova, skoro zrelih, probijalo se kroz lišće. Ah, ko
će brati ovo bogatstvo!
Tog popodneva primetio je da su se meštani uskomešali. Žoržeta, upravnikova
ćerka, došla je s vešću da glavnom ulicom prolaze ogromni automobili, mnogo
automobila, i francuski vojnici, mnogo vojnika. Malo kasnije, pojavila se povorka na putu
pored zamka, koja se ketala ka mostu na Marni. Bili su to kamioni, zatvoreni i otvoreni,
na kojima su još uvek stajale stare trgovačke reklame ispod sloja skorele prašine i blata.

118
 Knjigoteka

Mnoge od njih su označavale nazive pariskih firmi; a druge nazive fabrika iz provincija.
Zajedno s tim fabričkim vozilima, zaplenjenim za potrebe vojske, prolazila su i ona koja
su pripadala javnim službama i koja su na Denoajera ostavljala utisak prijateljskih lica u
nepoznatom okruženju. Bili su to veliki autobusi iz Pariza, sa nazicima nekadašnjih
linija: Madlen–Bastilja, Pasi–Burs, itd. Mora da se mnogo puta vozio tim istim
autobusima, izbledelim i istrošenim tokom dvadesetodnevnih intenzivnih vožnji, sa
ulubljenim limom, iskrivljenim gvozdenim okovima; tandrkali su rasklimatani i
izrešetani kao sito.
Neka vozila su bila obeležena belim krugovima sa ucrtanim crvenim krstom;
druga su bila označena slovima i brojkama koje su mogli da prepoznaju samo oni koji su
upućeni u tajne vojne administracije. A u svim tim vozilima, koja su sačuvala jedini nove
i jake motore, video je vojnike, mnogo vojnika, ali svi su bili ranjeni, sa previjenim
glavama i nogama, bledih lica koja su izgledala još tragičnije onako zarasla u bradu,
užarenih očiju što su zurile uprazno, razvučenim usnama kao da se na njima okamenio
jecaj bola. U konvoju je bilo i leara i bolničara. Pratilo oh je nekoliko konjaničkih
jedinica. A između laganog kretanja konjanika i vozila prolazile su grupe vojnika u
šinjelima, otkopčanim ili prebačenim preko ramena poput kabanice; ranjenici koji su
mogli da hodaju, zbijali su šale i pevali, mišica fiksiranih uz grudi ili sa zavojem na glavi,
kroz koje su se probijale kapi krvi.
Milioner je poželeo da učini nešto za njih; ali samo što je pokušao da razdeli
nekoliko flaša vina i nešto hleba, ono što mu je prvo palo pod ruku, umešao se jedan da
budu fatalni. Tako da je ostao pored puta, bespomoćan i tužan, prateći setnim pogledom
konvoj bolesnika... Sa zalaskom sunca prestali su da prolaze i konvoji ranjenika. Video je
stotine kamiona, hermetički zatvorene iz predostrožnosti koju zahteva eksplozivni
materijal ili one s paketima i kutijama iz kojih se širio miris plesnjivih namirnica. Za
njima su se vukla velika stada goveda, koja su se gurala i vrpoljila po suženjima, terana
udarcima štapa i uzvicima čobana sa kapama.
Noć je probdeo u razmišljanju. Ljudi u Parizu pričali su o povlačenju vojske, ali
mnogi u to nisu verovali; povlačenje se nastavilo i niko nije znao kada će prestati.
Optimizam mu je ulivao neverovatnu nadu. Povlačenjem su verovatno bile obuhvaćene
samo poljske bolnice i jedinice za snabdevanje hranom, svi u pozadini vojske. Trupe su
morale da se rasterete kako bi se lakše kretale i transportovale daleko železnicom i
glavnim putevima. Tako i treba da bude. I u buci koja je trajala celu noć trudio se da
nasluti kretanje vozila punih ranjenika, municije, namirnica, istih onakvih kakvi su
prolazila tokom popodneva.
Iscrpljen, zaspao je pred svitanje i probudio se kad je jutro dobrano odmaklo.
Prvo je pogledao na put. Bio je pun ljudi i konja koji su pucali u pokretu. Ljudi su nosili
puške i formirali bataljone, pukove. Konji su vukli artiljerijske topove. Bila je to vojska...
Bilo je to povlačenje.
Denoajer je otrčao do samog druma da se uveri.
Ah! Bili su to pukovi kao oni koje je on gledao kako napuštaju železničku stanicu
u Parizu... ali ovi su sasvim drugačije izgledali. Plavi šinjeli su se pretvorili u dronjave i
požutele rite; crvene pantalone su dobile boju nedopečene cigle; cipele su podsećale na
glinene vrčeve. Surova lica behu im prekrivena prašinom i znojem, obrasla oštrom
bradom nalik ježevim bodljama; umoran pogleda odavao je želju da se zaustave, da tu
ostanu zauvek, ubijeni ili umrli, ali da se više ni za korak ne pomere. Koračali su...
koračali su... koračali su. Neki su marširali i trideset sati. Neprijatelj je pratio njihove

119
 Knjigoteka

tragove, a naređenje je bilo da nastave i da se ne bore već da izbegnu opkoljavanje.

Zapovednici su prozreli raspoloženje ljudi. Mogli su da traže od njih da daju svoj život,
ali naređenje da posle tridesetočasovnog marša uporno beže od neprijatelja iako nisu
poraženi, izazivalo je u njima navale žestokog besa, majke heroizma! Očajnički pogledi
tražili su najbližeg oficira! Više se nije moglo! Čemu taj razoran višednevni marš?
Starešine, koje ni same nisu znale odgovor na to pitanje, odgovarale su pogledima, kao
da su slutili neku tajnu: „Napred, hrabro! Još malo... ovo će se brzo završiti.”
Snažne životinje, koje nisu mogle da se nadaju, bile su u lošijem stanju od ljudi.
Izgledale su jadno. Zar je moguće da su to oni isti konji, snažni i sjajne dlake, koje je on
video u pariskoj povorci početkom prošlog meseca? Jedan vojni pohod od dvadeset
dana učinio ih je starim i iscrpljenim. Njihovi tužni pogledi kao da su molili za samilost.
Kosti su im štrčale ispod kože, oči su im bile krmeljive. Dok su se kretale, povremeno bi
se ispod tovara ukazala odrana okrvavljena koža. Vukle su se pod žestokim udarcima,
prikupljajući poslednju snagu, kao da su ljudi naumili da izazovu ono zversko u njima.
Neke bi se odjednom samo srušile. Denoajer je gledao kako ih artiljerci brzo oslobađaju
tereta, sklanjaju ih s puta da ne bi ometali kretanje kolone. Tu su ostajali, skeleta
oslobođenog remenja, ukrućenih nogu i staklastih očiju koje kao da su zurile u muve
privučene njihovim tužnim trulenjem.
Sivi topovi, lafeti, prednji delovi topovskih kola, sve je to don Marselo video čisto
i blistavo, izglancano s ljubavlju koju su muškarci posvećivali oružju od pamtiveka
nežnijom od ljubavi koju žena posvećuje svojoj kući. Sada je sve bilo prljavo, patinirano
od prekomerne upotrebe, neizbežno propadalo usled zapuštenosti: točkovi su se
iskrivili od naslaga blata, metal je oksidisao od eksplozivnih isparenja, siva boja je bila
zamrljana vlažnom mahovinom.
Pukotine povorke, koje su se stvarale između baterija i pukova, popunjavale su
bujice seljaka: ojađene izbeglice koje je invazija oterala s ognjišta; čitava sela razdvajala
su vojsku u povlačenju, prateći je i mešajući se s njom. Pridošlice su ih potiskivale s puta,
te su nastavljali poljem, a zatim se vraćali, popunjavajući svaku pukotinu u koloni. Bilo
je i majki koje su gurale dečja kolica natovarena gomilom nameštaja i mališana;
bolesnika koji su se jedva vukli; osamdesetogodišnjaka koje su nosili unuci; staraca koji
su vodili decu za ruke; staricea sa mališanima u naručju kao u bezbednom gnezdu.
Više se niko nije protivio darežljivosti vlasnika zamka. Izgledalo je kao da se čitav
njegov podrum vina prelilo na put. Kotrljala su se burad od poslednje berbe a vojnici su
punili crvenim mlazom limene čuture obešene o pojaseve. Iznosio im je i flaširano vino
po redosledu proizvodnje, a flaše su brzo nestajale u toj reci ljudi koji su prolazili i
prolazili. Denoajer je s ponosom posmatrao plod svoje širokogrudosti. Na okrutnim
licima ponovo se pojavljivao osmeh; francuski vicevi prenosili su se iz reda u red; i kako
su se udaljavale, grupe bi zapevale.
Kasnije se našao na opštinskom trgu među nekoliko oficira koji su zastali da
odmore konje pre nego što bi se ponovo priključe koloni. Namrštenog čela i setnog
pogleda pričali su o tom, za njih, neobjašnjivom povlačenju. Nekoliko dana ranije u Gizu
porazili su svoje progonitelje. Međutim, nastavili su da se povlaće, postupajući po
strogoj i neopozivoj naredbi. „Ne razumemo...”, govorili su. „Ne razumemo.” Plima i
oseka, koordinirana i planirana, razvlačila je ove ljude koji su želeli da se bore a morali
su da se povlače. Sve je mučila ista sumnja: „Ne razumemo.” A ta sumnja je bila još
bolnija zbog neprekidnog marširanja koje je trajalo danima i noćima sa kratkim
predasima, jer su uznemireni komandanti korpusa strahovali da bi u svakom trenutku
mogli biti odsečeni i odvojeni od ostatka oružanih snaga. „Strpite se još malo, deco moja.

120
 Knjigoteka

Hrabro napred! Ubrzo ćemo se odmoriti.” Kolone u povlačenju protezale su se na stotine

kilometara. Denoajer je video samo jednu od njih. Druge su se povlačile istovremeno na
polovini francuske teritorije. Sve su se kretale nazad, sa istovetnom obeshrabrujućom
poslušnošću, a vojnici su stalno pojavljali isto što i oficiri: „Ne razumemo... Ne
razumemo.”
Don Marsela je zarazila potištenost i dezorijentisanost tih vojnika. Ni on nije
razumeo. Odmah je uočio ono što su svi mogli da vide: teritorije su izgubljene, a da
Nemci nisu naišli na jak otpor; čitava područja, gradovi, sela, mase naroda, ostajali su
pod vlašću neprijatelja iza vojske koja se neprekidno povlačila. Njegov optimizam je
odjednom splasnuo kao balon. Ponovo ga je obuzeo stari pesimizam. Trupe su
pokazivale hrabrost i disciplinu; ali šta to vredi kad su se povlačile takoreći bez borbe,
strogom naredbom onemogućene da brane svoju zemlju? „Isto kao sedamdesetih,”
pomislio je. Spolja gledano, bilo je više reda, ali će rezultat biti isti.
Poput odjeka koji uzvraća na njegovu potištenost, čuo je glas nekog vojnika koji
je razgovarao s jednim seljakom:
‒ Povlačimo se, ali samo zato da bismo se još energičnije bacili na Švabe. Deda
Žofr će ih samleti tamo gde on bude hteo i kad on bude hteo.
Denoajer se oraspoložio kad je čuo generalovo ime. Možda će taj vojnik, koji je
sačuvao nenačetu veru, uprkos neprekidnog demorališućeg marširanja, predstaviti
istinu bolje nego razumni i učeni oficiri.
Ostatak dana proveo je deleći hranu poslednjim grupama u koloni. Njegov
podrum se praznio. Izneo je na hiljade flaša, uskladištenih u podrumu zamka. Na kraju je
one najstarije, prekrivene dugogodišnjom prašinom, podelio ljudima koji su mu delovali
potpuno iznemogli. Takvi su se kretali na začelju, još tužniji od iznurenosti i slabosti.
Vukli su premorene noge sa živim ranama na stopalima. Neki su se oslobodili tih
paklenih okova i nastavljali bosi, sa prebačenim teškim cokulama preko ramena,
ostavljajući na zemlji krvave tragove. Ali svi su, smrtno umorni, čuvali svoje oružje i
opremu, misleći na neprijatelja koji im je bio blizu.
Denoajerova darežljivost je izazivala zapanjenost kod mnogih među njima. Bili su
navikli da prelaze preko rodne grude i da se bore sa sebičnošću onih koji je obrađuju.
Niko im ništa nije nudio. Zbog straha od ratne oskudice, seljani su skrivali hranu,
odbijajući da pruže i najmanju pomoć sunarodnicima koji su se za njih borili.
Te druge noći, milioner je loše spavao u krevetu ukrašenom baldahinom i
perinama koji su pripadali Henriju IV, prema tvrđenju prodavca. Prestao je tranzit
trupa. S vremena na vreme prošao bi neki razvučen bataljon, baterija, konjanički
eskadron, zaostale snage odstupnice koje bi zauzele položaj u blizini sela da bi štitili
kolone u povlačenju. Duboka tišina koja je nastala nakon tog bučnog kretanja u njegovoj
duši probudila je sumnju i nemir. Šta on radi tu dok se mase naoružanih ljudi povlače?
Zar ne bi bila prava ludost ostati? Ali onda se seti svih dragocenosti u zamku. Kad bi
samo mogao da ih ponese sa sobom! Ali nije imao ni vremena ni prevoz. Osim toga,
smatrao je da bi bežanje bilo sramno. „Treba završiti ono što se započne”, tvrdoglavo je
ponovio u sebi. Krenuo je na put da bi sačuvao blago i ne treba da beži pred opasnošću.
Kad je ujutro sišao u selo, jedva da je video nekog vojnika. Samo je jedan
eskadron konjanika ostao na boku da bi štitio poslednje ostatke odstupnice. Konjanici
su jurili kroz šume, podstičući zaostale i stvarajući odbrambenu liniju prema
neprijatelju. Denoajer je otišao do kraja varoši. Konjanici su bili preprečili put
barikadama napravljenim od kola i nameštaja. S puškom u ruci motrili su iza barikada

121
 Knjigoteka

beličastu površinu puta, koji se uspinjao usamljen između dva proplanka obrasla
drvećem. Povremeno bi odjeknuli kratki pucnji poput udarca biča. „To su naši”, govorili
su konjanici. Bili su to poslednji vojni odredi koji su sporadično otvarali vatru na one
hulje. Konjica je imala zadatak da spreči kontakt odstupnice sa neprijateljem i da pruža
neprekidan otpor, onemogućavajući nemačke odrede koji su pokušavali da se ubace duž
kolone.
Video je kako putem pristižu poslednji ostaci pešadije. Nisu marširali; više su se
vukli čvrstom rešeni da ne zaostaju uprkos bolovima u ukočenim nogama i krvavim
stopalima. Načas bi seli na ivicu puta, mrtvi umorni, da predahnu od teškog ranca, da
izvuku noge iz teških cipela, da obrišu znoj, a kad bi ponovo pokušali da se pokrenu nisu
mogli da ustanu. Kao da im je telo bilo od kamena. Umor ih je doveo u stanje slično
katalepsiji, odnosno obamrlosti mišića. Gledali su kako ostatak vojske prolazi kao neka
povorka utvara: bataljoni i još bataljona, baterije, mase konja. Zatim tišina, noć, spavanje
u prašini i na kamenju, isprekidano užasnim košmarima. U zoru su ih probudili
konjanici koji su izviđali teren, skupljajući ostatke odstupnice. Uh, nemoguće je
pokrenuti se! Konjanici s pištoljem u ruci morali su da im prete kako bi ih prenuli. Samo
pretnja da je neprijatelj blizu i da mogu biti zarobljeni, mogla je istog trenutka da im
povrati snagu. Ustali bi teturajući se, vukući noge, oslanjajući se na pušku kao na štap.
Mnogi među njima bili su mladići koji su za sat vremena ostarili i hodali kao
starci. Nesrećnici! Neće stići daleko. Želeli su da nastave, da se priključe koloni; ali kad
su ušli u selo čežnjivo su se se zagledali u kuće, žudeći za odmorom i zaboravljajući na
trenutak da je neprijatelj blizu.
Vilblanš je sada bio usamljeniji nego što je bio pre dolaska trupa. Prethodne noći,
jedan deo meštana je pobegao, zastrašen masom ljudi koja se povlačila za vojskom.
Gradonačelnik i sveštenik su ostali. Zadivljen darežljivošću vlasnika zamka s kojim se u
međuvremenu pomirio, gradonačelnik mu je prišao da mu poveri jednu novost.
Inžinjerci su se spremali da miniraju most na Marni. Čekali su da se povuče konjica da bi
ga digli u vazduh. Ako želi da ide, još uvek ima vremena.
Denoajer se ponovo dvoumio. Bila bi ludost da ostane tu. Ali samo jedan
letimičan pogled na drvored iznad čijeg granja su se pomaljale kule zamka, razrešio mu
je nedoumicu. „Ne... ne... Treba završiti ono što se započne.”
Pojavile su se poslednje jedinice konjanika, izbijajući na put iz raznih delova
šume. Vodili su konje za uzde kao da im je ovo povlačenje padalo teško. Osvrnuli bi se s
karabinom u ruci, spremni da ga podignu i zapucaju. Oni ostali oko barikada, bili su još
uvek u sedlu. Pokrenuo se eskadron, čuli su se glasovi oficira i žustro kaskanje, praćeno
zveckanjem metala dok su se udaljavali iza leđa don Marsela.
Ostao je pored barikada, u samoći duboke tišine, kao da je čitav svet odjednom
opusteo. Dva psa koja su izbegli gospodari napustili tumarali su i njuškali ga, kao da ga
mole za zaštitu. Nisu mogli da nađu željeni trag na toj izgaženoj i izrovanoj zemlji kojom
su prošle hiljade ljudi. Jedna izgladnela mačka uhodila je ptice. Sletale su, uplašene,
kljucale ostatke hrane u konjskoj balegi. Jedna kokoška bez vlasnika koja se do tada
skrivala na drvetu ispod strehe, takođe je pokušala da se izbori za svoj deo gozbe od
opnastog zrnevlja. U tišini, ponovo su se čuli šum lišća, zujanje insekata, letnje disanje
užarene zemlje obasjane suncem, sva živahnost prirode koja kao da je iz straha utihnula
pod koracima naoružanih ljudi.
Denoajer nije tačno znao koliko je vremena prošlo. Činilo mu se da je sve ovo bio
samo ružan san. Mir kojim je bio okružen delovao mu je nestvarno.

122
 Knjigoteka

Odjednom je ugledao da se nešto pomera na samom kraju puta, na najvišem

obronku, tamo gde je bela traka druma dodirivala plavetnilo obzorja. Bila su to dvojica
konjanika, dvojica olovnih vojničića, koji kao da su izašli iz neke kutije igračaka. Sa
sobom je poneo dvogled koji će mu poslužiti da otkrije provalnike na svom imanju, te ga
je sad prineo licu i pogledao. Konjanici u zelenosivoj uniformi s kopljima! Oni! Nije bilo
sumnje: pred očima mu se ukazaše prave hulje.
Izvesno vreme ostali su nepomični kao da istražuju horizont. Nakon toga, iz
mračne mase zelenila s obe srane puta izlazili su i drugi, formirajući četu. Olovni
vojničići nisu više ostavljali odraz svojih obrisa na plavom obzorju. Belina puta im je
sada služila kao pozadina, koja se uzdizala iznad njihovih glava. Išli su polako, kao trupa
koja se plaši zaseda i pretražuje sve oko sebe.
Smatrajući da bi bilo pametno da se što pre povuče, don Marselo je prestao da
posmatra. Bilo bi opasno da ga zateknu tu. Ali kada je spustio dvogled nešto neobično se
pojavilo u vidokrugu. Sasvim blizu, takoreći nadohvat ruke, ugledao je mnoštvo ljudi
koji su se kretali zaklonjeni drvećem s obe strane puta. Još više se iznenadio kad je video
da su to Francuzi; svi su nosili kape. Odakle dolaze? Ponovo ih je osmotrio, bez
dvogleda, pored samih barikada. Bili su to zaostali vojnici, u jadnom stanju, u živopisno
raznolikim uniformama: vojnici sa prve borbene linije, zuavi ‒ francuski vojnici iz Afrike
‒ konjanici bez konja. A izmešani s njima šumski čuvari i žandari, meštani, koji su sa
zakašnjenjem dobili vest o povlačenju. Bilo ih je sve ukupno pedesetak. Neki su bili
zdravi i krepki; drugi su pešačili uz nadljudske napore. Svi su čuvali svoje oružje.
Stigli su do barikada jednako se osvrćući i budno nadzirući, zaklonjeni drvećem,
lagano nadiranje hulja. Na čelu te šarolike grupe nalazio se oficir žandarmerije, star i
gojazan, sa revolverom u desnoj ruci, brkova nakostrešenih od uzrujanosti i sa ubojitim
sjajem u plavim očima ispod teških kapaka. Preskočili su barikade od bornih kola, ne
obrativši pažnju na neobičnog zemljaka. Spremali su se da produže preko sela, kad se
odjednom začu užasna detonacija, uzdrmavši obzorje i zatresavši kuće.
‒ Šta ovo bi? ‒ upitao je oficir pogledavši Denoajera pvi put.
Ovaj mu je objasnio: to je most koji je upravo srušen. Oficir je uz psovku
prihvatio obaveštenje. Ali su njegovi ljudi, grupišući se, ostali ravnodušni kao da su
izgubili svaku vezu sa stvarnošću.
‒ Svejedno je da li ćeš poginuti ovde ili negde drugde ‒ nastavio je oficir.
Mnogi od begunaca su sa zahvalnošću odmah prihvatili izvršenje ove odluke,
koja ih je oslobodila mučnog hodanja. Skoro da su se obradovali uzleteloj ruševini koja
im je preprečila put. Instinktivno su se smeštali na mestima koja su bila najzaklonjenija
barikadama. Neki su se uvukli u napuštene kuće, u koje su provalili konjanici. Svi su bili
zadovoljni što mogu da se odmore iako su bili u ratu. Oficir je išao od jedne do druge
grupe izdajući naređenje. Ne smeju da pucaju dok ne čuju njegovo naređenje.
Don Marselo je prisustvovao tim pripremama, ukočen od iznenađenja. Tako su se
neshvatljivo brzo pojavili zaostali vojnici da je još uvek mislio da sanja. Nije moglo da
bude opasnosti u tako irealnoj situaciji. Sve je to privid. I dalje je ostao na svom mestu,
ne shvatajući poručnika, koji mu je grubim rečima naredio da beži. – Bandoglavi seljaku!
Odjek eksplozije preplavio je glavni put konjanicima. Izlazili su sa svih strana,
grupišući se. Hulje su galopirale ubeđene da je selo napušteno.
‒ Pali!
Denoajer se zatekao u oblaku pucnjave, kao da su se skršila sva stabla ispred

123
 Knjigoteka

njega.
Konjički eskadron se odjednom raspao. Nekoliko ljudi se otkotrljalo na zemlju.
Neki su ustajali da bi se sklonili sa puta, saginjući se da bi se što manje primećivali. Neki
su ostali da leže na leđima ili ničice, sa rukama ispruženim ispred sebe. Konji bez jahača
su pojurili galopirajući preko sela sa uzdama koje su visile i olabavljenim dizginama.
I nakon mučne kolebljivosti zbog koje je doživeo iznenađenje i smrt, eskadron se
raspršio, nestajući takoreći za tili čas u šumi.

124
 Knjigoteka

4.

U blizini svete pećine

Arhensola je imao novo zaduženje, uzbudljivije nego da pokazuje na mapi položaj

vojnih snaga.
‒ Sada sam posvećen praćenju taube ‒ rekao je svojim prijateljima. Pojavljuje se
od četiri do pet sat, uvek u određeno vreme kao tačna osoba koja dolazi na šolju čaja.
Svako popodne, u pomenuto vreme, jedan nemački avion je nadletao iznad
Pariza i bacao bombe. To zastrašivanje nije izazvalo pometnju: ljudi su prihvatali tu
posetu kao neobičan i zanimljiv spektakl. Uzalud su avijatičari iz aviona spuštali na grad
nemačke zastavice sa podrugljivim porukama o brojnim gubicima vojske pri povlačenju
i neuspesima ruske ofanzive. Laži, sve same laži! Uzalud su bacali bombe, razarajući
krovove i ubijajući ili ranjavajući starce, žene i decu. Ah, razbojnici! Mnogi su pesnicama
pretili demonskom komarcu, jedva vidljivom na dve hiljade metara visine, a nakon tog
zadovoljstva nastavljali su da ga prate od ulice do ulice ili bi se zaustavljali na trgu da
raspravljaju o njegovom manevrisanju.
Jedan od najrevnosnijih posmatrača bio je Arhensola. U četiri sata bio bi na Trgu
Konkord, gledajući uvis širom otvorenih očiju, pored drugih ljudi zbliženih srdačnim
prijateljskim odnosom. Ličili su na abonente za isto pozorište, koji su zbog prinuđenosti
da se stalno viđaju postali prijatelji. „Da l’ će doći?” „Možda danas neće doći?” Žene su
bile vatrenije. Neke su stizale zajapurene i zadihane, plašeći se da ne zakasne na
predstavu. Jedan gromoglasni uzvik „Evo, dolazi...! Evo ga!” Hiljade ruku su pokazivale
na nevidljivu tačku na horizontu. Nizao bi se sve veći red lica sa dvogledima i durbinima,
ulični prodavci nudili su sve vrste optičkih naprava. I narednih sat vremena odvijala bi
se uzbudljiva predstava družine aviona lovaca, bučna i uzaludna.
Insekt je pokušavao da se približi Ajfelovoj kuli, a u njenom podnožju tutnjao je
stampedo, dok su se istovremeno s njenih platformi razlegali mitraljeski rafali. I dok bi
on pravio zaokret iznad grada odjekivali bi plotuni odreda strelaca sa krovova ili s ulice.
Svi su pucali: susedi koji su imali oružje u kući, stražari, engleski i belgijski vojnici koji
su bili u prolazu u Parizu. Znali su da je njihovo pucanje uzaludno, ali su pucali iz
zadovoljstva da ne dozvole neprijatelju ni najmanji predah, mada su se, iako je to bio
samo pokušaj, nadali da se iz jednog od tih kaprica može slučajno desiti čudo. Ali čudo bi
bilo i da se strelci međusobno ne poubijaju u toj nepromišljenoj i bezuspešnoj pucnjavi.
Neki prolaznici su ipak ranjeni zalutalim mecima.
Arhensola je išao od ulice do ulice, prateći let neprijateljske ptice, želeći da
otkrije gde su pali njeni projektili, jer je želeo među prvima da stigne do bombardovane
kuće, besneći na salve ispaljivane odozdo. Zar da on nema nijedan karabin kao Englezi u
vojničkim uniformama kaki boje ili oni Belgijanci sa vojničkom kapom i rojtama preko
čela! Na kraju, umoran od manevrisanja, taube bi se izgubio. „Do sutra”, pomislio bi
Španac. „Sutra će možda biti zanimljivije.”
Slobodno vreme između geografskih premeravanja i vazdušnih posmatranja,

125
 Knjigoteka

provodio bi obilazeći železničke stanice ‒ posebno one kod Keja Orsej ‒ posmatrajući
masu putnika koji su bežali iz Pariza. Neočekivano sagledavanje istine ‒ nakon obmana
koje je kreirala vlada sa svojim optimističkim pristalicama ‒ pouzdane istine da su
Nemci već tu blizu, kad su nedelju dana ranije mnogi mislili da su potpuno poraženi, i
dok su avioni taube leteli iznad, neki građani su se zaluđivali pretećim misterijama o
cepelinima. Na stanicama koje su čuvali vojnici, propuštani su samo oni koji su unapred
kupili karte. Neki su danima čekali da na njih dođe red da odu. Oni najnestrpljiviji kretali
su na put pešice, želeći da što pre izađu iz grada. Putevi su se zacrneli od mase ljudi koja
se kretala, svi u istom pravcu. Išli su ka jugu, automobilima, konjskim zapregama,
kolima za povrće, pešice.
Arhensola je to bežanje posmatrao mirno. On je bio jedan od onih koji su ostali.
Divio se mnogima koji su prisustvovali opsadi Pariza 1870. A sada se sudbina pobrinula
da ponovo budu svedoci možda još zanimljivije istorijske drame. One o kojoj bi mogli da
pričaju ubudućnosti! Ali smetala mu je zbunjenost i ravnodušnost publike. Vratio se u
atelje zadovoljan vestima koje je čuo, nestrpljiv da ih što pre saopšti Denoajeru, koji ga
je slušao kao da ne čuje. Kad mu je te večeri stavio do znanja da vlada, trgovačka
komora, diplomatski kor, pa čak i glumci Francuske komedije u tom času već odlaze
specijalnim vozovima za Bordo, drugar mu je nezainteresovano odmahnuo.
On je imao drugih briga. Tog jutra je dobio pismo od Margarite: samo dva reda
ispisana u žurbi. Odlazi: kreće odmah sa majkom. Adio! I ništa više. U panici je
zaboravila na mnoge ljubavi, prekinula je duga poznanstva; ali ona je bila previše hrabra
da bi se uplašila pred nesuvislom pretnjom i pobegla. Hulio je osetio nešto
uznemiravajuće u njenom kratkom pismu. Zašto nije navela kuda ide?
Tog popodneva se usudio na nešto što mu je ona uvek branila. Ušao je u kuću u
kojoj je živela Margarita, poduže pričajući sa kućepaziteljkom da bi saznao novosti. To je
dobroj ženi omogućilo da da oduška svojoj brbljivosti, odjednom ugrožene zbog bežanja
stanara i njihove posluge. Gospođa sa prvog sprata ‒ Margaritina majka ‒ poslednja je
napustila kuću, iako je bolesna još od odlaska njenog sina. Otišli su juče, ne rekavši kuda
će. Jedino je znala da su otputovale vozom sa stanice Orsej. Pobegle su na jug, kao svi
bogataši.
A svoju priču je proširila nepotpunom iformacijom da je kćerka bila veoma
uznemirena vestima koje je dobila sa fronta. Neko iz porodice je bio ranjen. Možda brat,
ali kućepaziteljka nije znala. Sa toliko novosti, iznenađenja i utisaka bilo je teško biti
upućen u sve. Njen muž je takođe bio u vojsci i imala je sopstvenih briga.
„Gde li je?”, Hulio se pitao čitavog dana. „Zašto nije želela da mu da svoju
adresu?”
Kad je te večeri od svog druga saznao za odlazak čitave vlade na tako misteriozan
način da javnost još uvek za tu vest nije čula, nakon kratkog razmišljanja zapitao se
zašto bi ostao u Parizu? Njegova porodica je otišla. Njegov otac ‒ sudeći po
Arhensolovom saznanju ‒ takođe je otišao, ne rekavši kuda će. Posle Margaritinog
misterioznog bekstva ostao je sam, tako da je osećao grižu savesti.
Toga popodneva, šetajući se bulevarom, nabasao je na jednog prijatelja, već
zašlog u godine, člana mačevalačkog kluba u koji je često odlazio. On je bio prvi koga je
sreo od početka rata, pa su zajedno napravili spisak svih zajedničkih drugova koji su
otišli u vojsku. Na Denoajerovo pitanje stari je odgovarao: – Taj? Rje u Loreni i nalazi se
u bolnici na jugu. Drugi prijatelj? Poginuo je u Vožu. A on? Nestao je u Šarlroau. I tako se
nastavila herojska i pogrebna povorka. Većina je još uvek bila živa, pravila je junačka

126
 Knjigoteka

dela. Ostali članovi kluba, stranci, mladi Poljaci, Englezi u Parizu, Amerikanci s juga, na
kraju su se prijavili kao dobrovoljci. Klub treba da se ponosi tim mladićima koji su se
obučavali za rukovanje oružjem u vreme mira: svi su bili na frontu izlažući svoje živote...
Denoajer je skrenuo pogled kao da se plašio da će u očima svog prijatelja videti ironičan
ili upitan izraz. Zašto on nije otišao da brani zemlju u kojoj živi kao ostali?
‒ Sutra odlazim ‒ reče Hulio, rastuživši se na tu pomisao.
Međutim, otišao je na jug, kao svi koji su pobegli od rata. Ujutru je Arhensola
otišao da nabavi jednu voznu kartu do Bordoa. Karte je bila daleko skuplja nego ranije.
Za pedeset franaka dobio je komadić numerisanog kartona, koji su mnogi danima čekali.
‒ Ovo je za danas ‒ rekao je svom drugu. – Noćas moraš na put.
Pakovanje nije iziskivalo velike pripreme. U voz nisu primali nikakav prtljage
osim ručnog. Arhensola nije želeo da pristane na darežljivost svog koji je nameravao da
mu ostavi sav svoj novac. Herojima je potrebno vrlo malo i plemeniti slikar je bio ganut
ovako hrabrom odlukom. Galijenijev kratak pozdravni govor kojim se obavezuje da na
sebe preuzme odbranu Pariza on je prihvatio kao svoj. Rešio je da ga brani do poslednje
trunke snage, kao nesalomivi general.
‒ Neka dođu! ‒ rekao je dramatično. ‒ Naći će me na mom mestu...!
Njegovo mesto je bio atelje. Želeo je da stvari vidi izbliza da bi pričao budućim
generacijama. Živeće solidno sa hranom i vinom. Osim toga, nešto je smislio ‒ pošto je
njegov drug otišao ‒ da pozove neke prijateljice koje su se potucale u potrazi za bilo
kakvom hranom i koje su se plašile da žive same u svom stanu. Opasnost zbližava dobre
ljude i rađa prisnost. Dok su zarobljenici straha iz minuta u minut očekivali da budu
odvedeni na giljotinu, ponovo su u sećanjima preživljavali eksploziju ljubavnih osećanja.
Udahnimo još malo života kad ćemo već umreti! Atelje u Ulici Pomp priređivaće ludačka
i očajnička slavlja kao na nekom nasukanom brodu prepunom hrane.
Denoajer je napustio stanicu Orsej u kupeu prve klase. U sebi je hvalio dobru
organizaciju kojom je sve služba regulisala. Svaki putnik je imao svoje sedište. Ali na
stanici Austerlic, bujica ljudi sjurila se na voz. Vrata su se otvorila kao da su se otkačila;
paketi i deca ubacivani su kroz prozor kao projektili. Ljudi su se bezobzirno gurali kao
da beže od požara. U prostoru predviđenom za osam osoba smestilo se njih
četrnaestoro, hodnici su bili zakrčeni hrpama kofera, koji su služili kao sedišta za nove
putnike. Nestalo je klasnih razlika. Ljudi iz sela upadali su birajući radije luksuzne
vagone, nadajući se da će u njima naći bolje mesto. Oni koji su imali karte za prvu klasu
išli su da potraže one lošije vagone očekujući da će putovati opuštenije. Na bočnim
kolosecima ljudi su još od prethodnog dana čekali da krenu u dugačkoj kompoziciji
stočnih vagona. Pokretne štale bile su dupke pune ljudi koji su sedeli na drvenom podu
ili na stolicama koje su poneli iz svojih kuća. Svaki voz je bio logor koji je želeo da što
pre krene i dok je stajao nepomičan, sloj masnih papira i kora od voća formirao bi se
pored njega svom dužinom. Jurišnici su se u guranju međusobno trpeli i bratski
izvinjavali. „Rat kao rat”, govorili bi kao izvinjenje za sve. I svako je nasrtao na suseda da
mu otme delić mesta kako bi ubacio svoj skroman prtljag među ogromne torbe koje su
se nesigurno dodavale preko glava. Denoajer je malo-pomalo gubio prednost koju je
stekao zauzevši mesto među prvima. Ražalostili su ga ti jadni ljudi koji su od četiri sata
ujutro do osam uveče čekali voz. Žene su stenjale od umora, stojeći u hodniku i sa
užasnom zavišću gledale na one koji su sedeli. Deca su plakala mekećući poput
izgladnelih koza. Hulio je na kraju ustupio svoje mesto, deleći sirotinji svu hranu koju
mu je Arhensola spremio. Stanični restorani izgledali su kao da su opljačkani. Za vreme

127
 Knjigoteka

dugog iščekivanja voza na peronu su se videli samo vojnici: vojnici koji su trčali da čuju
zvuk trube kako bi se vratili na svoja mesta, ukrcavajući se i ukrcavajući se u niz
poređanih vagona u pravcu Pariza. Na sporednim kolosecima ratni vozovi su čekali da
se oslobodi pruga i da nastave putovanje. Konjanici sa žutim prslucima preko grudi,
sedeli su nogu spuštenih preko ivica na vratima stočnih vagona iz kojih se čulo rzanje
konja. Na gomili dasaka duž pruge bili su poređani prednji delovi sivih topovskih kola.
Vitke cevi od 75 milimetara ličile su na teleskope okrenute ka nebu.
Noć je proveo u hodniku sedeći na ivici jednog kofera i posmatrajući druge kako
dremaju savladani umorom i uzbuđenjima. Bila je to grozna noć, puna neljubaznosti i
bahatosti isprekidanih hrkanjem. Na svakoj stanici trube bi se odjednom oglasile kao da
je neprijatelj blizu. Vojnici koji su dolazuili sa juga trčali su na svoja mesta a nova lavina
ljudi protezala se duž pruge u pravcu Pariza. Bili su veseli i spremni da što pre stignu na
mesto krvoprolića. Mnogi su bili tužni misleći da su okasnli. Svi su pokazivali
nepokolebljivu veru. „Švabe...! Mnogo ih je, sa dugačkim puškama i mitraljezima... ali
dovoljno je bilo jurnuti s bajonetima i razbežali bi se kao zečevi.”
Vera onih koji su išli u susret smrti razlikovala se od straha onih koji su u panici i
puni sumnje bežali iz Pariza. Jedan stariji gospodin, pun odlikovanja, nalik nekom
državnom funkcioneru u penziji, postavljao je Denoajeru pitanja kad bi voz nastavio put.
„Mislite li da će stići do Tura?” Pre nego što bi dobio odgovor zaspao bi. Omamljujući san
pružao se tesnim prolazom do njegovih olovnih nogu. Zatim bi se starac odjednom
probudio. „Verujete li da će stići do Bordoa...? Gonjem željom da se ne zaustavi dok se sa
svojom porodicom ne domogne potpuno sigurnog utočišta, neodređen odgovore
prihvatao je kao proročanstvo.
U zoru su ugledali teritorijalce koji su čuvali puteve. Bili su naoružani starim
puškama; imali su crvene kape kao jedino vojno obeležje. Išli su u suprotnom smeru.
Na stanici u Bordou, mase civila, boreći se da izađu iz voza ili da na silu uskoče u
nove vagone, mešali su se sa trupama. Trube su neprekidno trubile da bi ponovo okupile
vojnike. Mnogi među njima bili su afrički strelci sa širokim sivim pantalonama i
okruglim crvenim kapama na tamnoputim licima. Ka severu se nastavljalo
nepokolebljivo kretanje naoružane mase ljudi.
Denoajer je primetio jedan voz sa ranjenicima koji su pristizali iz borbi u
Flandriji i Loreni. Uniforme skorele od prljavštine bile su osvežene belinom zavoja koji
su pridržavali ranjene udove i štitili razbijene glave. Svi su izgledali kao da se osmehuju
mrtvački bledim usnama i užarenim očima na prve predele juga koji su se pomaljali kroz
jutarnju maglu, ovenčani suncem, prekriveni veličanstvenim ruhom olistalih vinovih
loza. Ljudi sa severa pružali su ruke prema voću koje su im prinosile žene otkidajući sa
uživanjem slatke bobičaste plodove zemlje.
Proveo je četiri dana u Bordou, ošamućen i zbunjen usled uzbuđenja kojw jw
zahvatilo taj provincijski gradić što se odjednom pretvorio u prestonicu. Hoteli su bili
puni; mnogi su se zadovoljavali smeštajem po kućama. U kafeima se nije mogla naći
slobodna stolica. Šef države se smestio u prefekturi; ministri su se smestili u škole i
muzeje; dva pozorišta su osposobljena za buduće sastanke senata i narodnog veća.
Hulio je pronašao prljav i sumnjiv hotel u dnu jedne velike ulice, uvek vlažne od
prolaznika. Figura malog Amora ukrašavala je staklo na vratima. U njegovoj sobi na
ogledalu bila su urezana imena žena, nerazumljive rečenice, kao uspomene na
jednočasovni boravak. Čak su mu i neke dame iz Pariza, zauzete traženjem smeštaja,
zavidele na takvoj sreći.

128
 Knjigoteka

Njegova istraživanja su se završila bezuspešno. Prijatelji koje je sretao među

izbeglicama bili su zaokupljeni sopstvenom sudbinom. Znali su da pričaju samo o
nevoljama oko svog smeštaja; ponavljali su vesti koje su čuli od ministara sa kojima su
bili u prijateljskim odnosima; tajnovito su pričali o velikim borbama koje se već vode u
okolini Pariza i šire se do Verdena. Jedna učenica iz njegovih slavnih vremena, koja je i u
uniformi bolničarke sačuvala svoju nekadašnju eleganciju dala mu je šture informacije.
„Mala madame Lorije...?” Seća se da je od nekog čula da se nastanila negde blizu...
„Možda u Bijaricu.” Huliju je to bilo dovoljno da ponovo krene na put. U Bijaric!
Prva osoba koju je sreo kad je stigao tamo bila je Ćići. Ukazala mu je da je u gradu
nepodnošljivo stanovati zbog bogatih španskih porodica koje su tu letovale: „Većina je
za Švabe. Borim se. Završiću život sama.” Kasnije se sastao sa majkom: zagrljaji i suze.
Zatim je video tetku Elenu u jednom hotelskom salonu, oduševljenu zemljom i onima
koji tu letuju. S mnogima od njih mogla je naširoko da priča o dekadenciji Francuske. Svi
su očekivali da čuju vest o Kajzerovom ulasku u prestonicu. Ozbiljni ljudi koji u čitavom
svom životu nisu ništa uradili kritikovali su greške i propuste Republike. Mladi, čije je
nezadovoljstvo oduševljavalo donju Elenu, žestoko su napadali korupciju u Parizu,
korupciju koju su temeljno proučavali, ne sklapajući oka do izlaska sunca, u znamenitim
školama na Monmartru. Svi su obožavali Nemačku, u kojoj nikada nisu bili ili su saznali
nešto o njoj zahvaljujući filmovima. Procenjujući uspeh, primenili su merila slična onim
u areni za borbu bikova. Nemci udaraju jače. „S njima nema šale: veoma su grubi.”
Izgleda da su se divili brutalnosti kao jednoj od najznačajnijih vrednosti. „Zašto to ne
kažu u svojoj kući, tamo preko granice?”, bunila se Ćići. „Zašto dolaze kod suseda da se
podsmevaju njihovim mukama? A možda misle da su lepo vaspitani.”
Hulio nije krenuo u Bijaric da bi živeo sa svojima. Kad je stigao, tog istog dana,
izdaleka je ugledao Margaritinu majku. BIla je sama. Nakon raspitivanja saznao je da
kćerka živi u Pou Bila je bolničarka i negovala je jednog ranjenika iz svoje porodice.
„Brata... mora da je brat”, pomislio je Hulio. I krenuo je dalje ka Pou.
Njegovi obilasci bolnica bili su bezuspešni. Niko nije poznavao Margaritu. Svakog
dana stizao bi voz sa novim tovarom raskomadanih tela, ali se brat nije nalazio među
ranjenicima. Jedna vernica, misleći da on traži nekoga iz svoje porodice, smilovala se i
pomogla mu je savetima. Treba da ode u Lurd: tamo se nalazi mnogo ranjenika i civilnih
bolničarki. Denoajer je odmah prevalio to kratko putovanje, od Poa do Lurda.
Nikada nije bio u tom svetom gradu čije je ime njegova majka često pominjala. Za
donja Luisu, Francusku je predstavljao Lurd. U raspravama sa svojom sestrom i drugim
damama, strankinjama, koje su bezbožnički priželjkivale propast Francuske, dobra
gospođa bi svoje mišljenje uvek završavala istim rečima: „Kada je Bogorodica rešila da
se pojavi u naše vreme, izabrala je Francusku. Neće biti da je ova zemlja tako loša kao
što govore... Kad se bude pojavila u Berlinu, ponovo ćemo popričati.”
Ali Denoajer nije mogao da se seti prostodušnih mišljenja svoje majke. Čim se
smestio u hotelu pored reke, otrčao je u veliko prihvatilište za putnike, pretvoreno u
bolnicu. Čuvari su mu rekli da će tek popodne moći da razgovara sa direktorom. Da bi
zavarao nestrpljenje krenuo je ulicom koja ga je odvela do bazilike, okružene barakama
i dućanima sa pobožnim slikama i brošurama, koji su od nje napravile pravi vašar. Tu i u
baštama oko crkve video je samo ranjenike sa tragovima borbe na uniformama. Šinjeli
su im, uprkos čestim čišćenjima, bili prljavi i kruti poput kartona. Blato, krv i kiša na
njima su ostavili neizbrisive mrlje. Nekim ranjenicima su pocepali rukave da im grubo
sukno ne bi povređivalo izranavljene ruke. Drugi su još uvek ispod pantalona imali
poderotine od metalnih delova haubica.

129
 Knjigoteka

Tu je bilo boraca svih rodova vojske i različitih rasa: pešadijci, konjanici; vojnici
iz metropola kolonija; francuski seljaci i afrički strelci, plavokose glave, bleda
muhamedanska lica i crnoputi Senegalci vatrenih očiju i punih modrikastim usana; jedni
su ostavljali utisak dobričina i tromih gojaznih buržuja, iznenada pretvorenih u ratnike;
drugi su, mršavi, nervozni, nasilnog pogleda izgledali kao ljudi rođeni za ratovanje i
uvežbani za neobične vojne pohode.
Grad koji su posećivali bolesni katolici puni nade u isceljenje, sada se našao na
udaru mase ljudi ne manje ucveljenih, ali obučenih u karnevalske boje. Svi su, uprkos
svoje fizičke klonulosti, odavali utisak vedrine i zadovoljstva. Videli su smrt izbliza,
iščupali su se iz njenih koščatih kandži i našli nov podsticaj za životne radosti. Svojim
šinjelima ukrašenim ordenjem, sa živopisnim mavarskim ogrtačima, beretkama i
afričkim tokama, ta herojska masa ljudi ipak je pružala sumornu sliku. Samo malo njih je
sačuvalo uzvišenu plemenitost i ljudski ponos. Drugi su puštali da ih voze položene na
kolica koja su mnogo puta korišćena za prevoz bolesnih vernika od stanice do
Bogorodičine pećine. Neki su hodali nasumice sa zavojima preko očiju, prolazeći pored
nekog deteta ili bolničarke. Prvi okršaji, u nešto više od pet borbi, bili su dovoljni da se
ljudi svedu na ruine. Ti organizmi, koji su uporno nastojali da prežive preporođeni
sunčanom energijom, predstavljali su samo delić velike žetve smrti. Iza njih je ostalo na
hiljade i hiljade njihovih drugova, koji su ječali u bolničkim krevetima i možda nikad
više neće ustati. Hiljade i hiljade njih zauvek je ostalo u utrobi vlažne zemlje natopljene
samrtničkom penom, kobne zemlje koja je nakon kiše granata, kao žetvu uzvraćala
šipražje od krstača.
Rat se pred Denoajerovim očima pokazao u svoj svojoj gnusobi. Do tada je o
njemu pričao kao što o smrti pričamo dok smo potpuno zdravi, znajući da postoji i da je
strašna, ali sagledavajući je iz daljine... iz velike daljine! Eksplozije haubica pratile su
njegov rušilački pohod, surovu brutalnost sa zverskim izrugivanjem, unakazujući
užasno ljudska tela. Video je ranjenike koji su pokušavali da obnove svoju životnu snagu
a koju su predstavljali samo konture ljudi, užasne karikature, ljudske odrpine koje su
spašene groba zahvaljujući odvažnosti nauke; trupovi sa glavom koji su se vukli po
zemlji na postolju sa točkovima; oštećene lobanje čiji su mozgovi pulsirali ispod
veštačkog omota; ljudska bića bez ruku i bez nogu, koja su se odmarala na podlozi malih
kolica, poput skulptorske skice ili delova kod seciranja; lica bez nosa na kojima su se
videle, isto kao kod lobanja, crne šupljine nosnih jama. Ali, ovi upolovačeni ljudi su
pričali, pušili, smejali se, radosni što vide nebo, što osećaju milinu sunca, što su se
povratili u život potstaknuti nenadmašnom željom za životom i zaboravljajući na
sadašnje muke u nadi za bolje sutra.
Taj njegov doživljaj je bio tako snažan da je za izvesno vreme zaboravio zašto je
došao čak ovamo... Kad bi oni koji provociraju rat iz diplomatskih kabineta ili za
stolovima nekog generalštaba, mogli da ga zamisle, ali ne na bojnom polju sa
entuzijazmom koji pomuti razum, već hladne glave, onako kako se procenjuje u
bolnicama i na grobljima na osnovu posmrtnih ostataka koje ostavlja za sobom! Mladić
je zamislio zemaljsku kuglu kao jedan ogroman brod koji plovi beskrajnim
prostranstvom. Njegovi članovi posade, siroti ljudi, proveli su vekove i vekove
uništavajući se međusobno na palubi, ne znajući čak ni šta se nalazi ispod njihovih nogu
u potpalublju. Zauzeti što veći deo prostora pod suncem bila je želja svake grupe.
Najmoćniji ljudi gurali su te mase na istrebljenje da bi se popeli na poslednji komandni
most broda i ščepali kormilo usmeravajući brod u određenom pravcu. I svi oni koji su
imali ambicije da se domognu apsolutne vlasti znali su isto... ništa! Niko od njih nije

130
 Knjigoteka

mogao sa sigurnošću da kaže šta se nalazi tamo dalje iza horizonta, niti kuda ide taj
brod. Svi su bili okruženi tihim tajanstvenim neprijateljstvom; njihov život je bio
neizvestan, morali su stalno da budu na oprezu da bi opstali; i uprkos tome, članovi
posade, vekovima nisu doživeli ni trenutak sloge, zajedništva, buđenja savesti. S
vremena na vreme jedna polovina bi se sukobila sa onom drugom; ubijali su se
međusobno da bi pokorili one druge na nestabilnoj palubi koja je plovila nad ambisom,
tukli su se da bi jedni druge izbacili sa broda; brazda koja je ostajala iza lađe bila je
prekrivena leševima. A iz te gomile ljudi potpuno pomahnitale još uvek bi se pojavljivali
mračni nadrifilozofi da bi protumačili kako je to stanje savršeno, da bi zauvek trebalo da
nastave tako i da je uzalud nadati se da kako članovi posade mogli da poštuju jedni
druge kao braća koja slede zajedničku sudbinu i da oko sebe vide podvalu neke
misteriozne agresije... Ah, ljudska mizerija!
Hulio je shvatio da se u mislima udaljio podstaknut detinjastom radošću koju su
ispoljavali rekovalescenti. Bili su to muslimani, strelci iz Alžira i Maroka. Našli su se u
Lurdu kao što su mogli da budu i bilo gde drugde, reagujući jedino na darežljivost
građana propraćenu patrotskom ljubavlju. Svi su oni gledali baziliku ravnodušno,
nastanjenu „belkinjama”. Zanimale su ih jedino cigarete i slatkiši.
Kad su osetili gostoprimstvo rase što je vladala u njihovim zemljama uobrazili su
se i ponašali se nabusito kao uvređena deca. Najdraže im je bilo kad im dame pruže
ruke. Neka je blagosloven rat koji im je omogućio da se približe i dodirnu ove bele žene,
namirisane i nasmejane, kao što bi im se u snovima pojavljivale rajske žene namenjene
samo malobrojnim srećnicima! „Madama... Madama”, uzdisali su dok bi im crne zenice
gorele plamenim žarom. I ne zadovoljavajući se šakom, njihove tamnopute ruke bi se
smelo pružale svom dužinom ženske ruke dok bi se gospođe smejale tom ushićenom
divljenju. Drugi bi se probijali kroz gomilu pružajući desnu ruku ženama. „Rukujmo se.”
I udaljili bi se zadovoljni što su dobili stisak.
Denoajer je dugo šetao oko bazilike. Ispod drveća formirale su se kolone kola
pune ranjenika. Oficiri i vojnici provodili su mnogo vremena u plavoj senci gledajući
kako prolaze neki njihovi drugovi koji su mogli da se služe svojim nogama. Sveta pećina
bila je obasjana plamenovima stotine sveća. Mnoštvo pobožnih ljudi klečalo je na
otvorenom, usmeravajući molidbene poglede prema svetim stenama, dok bi im misli
odlutale daleko na ratna polja, s verom u božanstvo koje prati njihove nevolje. Među
onima što su klečali ustajali su vojnici sa zavojima na glavi, s kapom u ruci i suznih očiju.
Uz dvostruko stepenište bazilike pele su se i silazile žene obučene u belo, s
titravim kapama, koje su izdaleka ličile na golubice što bespomoćnu mašu krilima. Bile
su to bolničarke koje su pridržavale bolesnike u hodu. Od svake od njih Denoajeru bi se
učinilo da je Margarita. Ali razočaranja koje je zatim doživljavao naterala su ga da
posumnja u ishod svog putovanja. Tako je bilo i u Pou. Nikada je neće naći u takvoj
Francuskoj, preterano uvećanoj zbog rata, koji je svaki grad pretvarao u bolnicu.
Njegova popodnevna traganja bila su jednako uzaludna. Zaposleni bi ga slušali
odsutno: može da dođe kasnije. Bili su zauzeti zbog najavljenog dolaska novog
sanitetskog voza. Borbe su se nastavljale u okolini Pariza. Morali su da improvizuju
smeštaj za novu pošiljku raskomadanih tela.
Denoajer se vratio u vrt nadomak pećine. Šetao se da bi ubio vreme. Nameravao
je da se te večeri vrati u Po: nije više imao razloga da ostane u Lurdu. „Gde sad da je
tražim...?”
Odjednom je osetio žmarce duž kičme: onaj isti osećaj koji bi ga obuzeo u njenom

131
 Knjigoteka

prisustvu u nekom pariskom parku. Margarita bi se odjednom pojavila, po običaju, a da

on ne bi znao odakle je izbila, kao da je izlazila iz zemlje ili se spuštala iz oblaka.
Setivši se toga, gorko se nasmejao. Neostvarive želje! Iluzije...! Kad je okrenuo
glavu prepoznao je neostvarivu želju. Niko ga nije pratio: on je bio jedini koji je išao
sredinom avenije. Na obližnjoj klupi odmarao se oficir sa povezom preko očiju. Pored
njega, u prozračnoj belini anđela čuvara, sedela je bolničarka. Siroti slepac...! Denoajer je
nastavio, ali su mu nagli pokret žene u belom, njena smešna želja da prođe neopažena,
da sakrije lice okrećuči pogled ka biljkama, privukli pažnju. Nije je odmah prepoznao.
Dva uvojka koja su virila sa strane ispod kape navela su ga da prepozna skrivenu dugu
kosu; noge u belim cipelama bile su povod da zamisli telo, pomalo naruženo uniformom
lišenom ženske koketerije. Lice joj je bilo bledo, ozbiljno. Na njemu nije ostalo ništa od
nekadašnje ulickanosti i lutkaste lepotu. Ispod njenih novih očiju zjapili su duboki
podočnjaci, modri od umora... Margarita!
Dugo su se gledali kao da ih je iznenađenje omađijalo. Uznemirila se kad je videla
da je Denoajer krenuo zakoračio ka njoj. Ne... ne... Njene oči, njene ruke, celo njeno telo,
kao da su se pobunili, da bi ga sprečili da nastavi, želeći da ostane nepomičan. Bojeći se
da se ne udalji, krenula je prema njemu. Nekoliko reči je uputila vojniku koji je ostao na
klupi, dok je zrak sunca padao preko poveza na licu, koji on izgleda nije osećao. Zatim je
ustala i krenula u susret Huliju; pokretom ruke pokazala mu je da se odmakne dalje,
kako njen ranjenik ne bi mogao da jih čuje.
Zastao je na stazi sa strane. Odatle je mogao da vidi slabovidog čoveka odanog
svom čuvaru. Stajali su nepomični jedan naspram drugog. Denoajer je poželeo da kaže
mnogo toga, mnogo, ali se dvoumio ne znajući kako rečima da zaodene svoje žalbe, svoje
molbe, svoje ushićenje. Iz te lavine razmišljanja izbila je jedna kobna, nametljiva i
žestoka misao:
‒ Ko je onaj čovek...?
Besan i grub glas kojim je izgovorio te reči iznenadili su ga kao da su potekli iz
tuđih usta.
Bolničarka ga je pogledala blistavim očima, širom otvorenim, mirnim, očima kao
da su bile zauvek oslobođene grča usled iznenađenja ili straha. Odgovor je bio jasan kao
i njen pogled.
‒ To je Lorije... moj muž.
Lorije... Hulio je dugo sumnjičavo zagledao vojnika pre nego što se uverio. Lorije
je, dakle, onaj slepi oficir koji je ostao nepomičan na klupi kao simbol herojskog bola...!
Izgledao je ostarelo, preplanuo,izbrazdan ogrebotinama koje su se skupljale kao zraci
oko svih otvora na njegovom licu. Kosa je počela da mu sedi na zulufima i bradi koja mu
je sada prekrivala obraze. Kao da je proživeo dvadeset godina za mesec dana... U isto
vreme delovao je mlađe, od mladosti koja je snažno zračila iznutra, sa jakim srcem koje
je osetilo najžešća uzbuđenja i više ne zna za strah, sa dubokim osećajem zadovoljstva
što je ispunio svoju dužnost.
Dok ga je posmatrao, istovremeno je osećao i divljenje i zavist. Bilo ga je sramota
kad je shvatio koliku je netrpeljivost osećao prema tom potpuno unesrećenom čoveku
koji nije mogao da vidi šta ga okružuje. Njegova mržnja je zapravo bila kukavičluk. Ali
on je insistirao na njoj kao da se u njemu probudilo drugo biće, drugi čovek kojeg se
uplašio. Uvek će se sećati Margaritinog pogleda dok se načas udaljavala od ranjenika...!
Njega nikada nije tako pogledala. Poznavao je sve gradacije zaljubljenosti na njenim
kapcimam, ali njen pogled upućen ranjeniku bio je sasvim drugačiji, kakav do tada nije

132
 Knjigoteka

video.
Razgovarao je s gnevom zaljubljenog čoveka koji je otkrio preljubu.
‒ I zašto si otišla bez ijedne reči...! Mene si ostavila da bi došla ovamo njega da
potražiš... Reci, zašto si došla...?
Ona se nije uznemirila zbog njegovog naglašenog besa i neprijateljskog pogleda.
‒ Došla sam jer mi je to bila dužnost.
Zatim je pričala kao majka koja koristi svaku priliku da besnom detetu da mudar
savet. Objašnjavala je svoje postupke. Primila je vest o Lorijeovom ranjavanju kad su se
ona i njena majka pripremale da napuste Pariz. Nije se ni trenutka kolebala: njena
dužnost je bila da dojuri ovamo i da bude uz njega. Mnogo je razmišljala poslednje dve
nedelje. Rat ju je naterao da razmišlja o životnim vrednostima. Otkrila je nove vidike;
svrha našeg života nije uživanje niti sebična zadovoljstva: predodređeni smo za patnju i
žrtvovanje.
Želela je da radi za svoju otadžbinu, da podnese deo opšteg bola, da služi kao
ostale žene; i pošto je bila spremna da posveti svu svoju pažnju nepoznatima, zar nije
bilo prirodno da izabere ovog čoveka kome je nanela mnogo bola...? Još uvek se živo
sećala trenutka kada ga je videla kako stiže na stanicu potpuno sam među tolikim
ljudima koji su nalazili utehe i olakšanje u rukama voljenih pre odlaska u smrt. Još više
se sažalila kada ga je videla tako unesrećenog. Jedna haubica je eksplodirala baš pored
njega, usmrtivši sve unaokolo. Od nekoliko zadobijenih rana, ozbiljna je bila samo ona
na licu. Jedno oko je potpuno izgubio; drugo su lekari sačuvali, ni na njega više nije
video, mada su se nadali da će mu se vid povratiti. Ali ona sumnja u to; skoro je sigurna
da će Lorije ostati slep.
Margaritin glas je podrhtavao dok je to govorila, kao da će zaplakati, ali su joj oči
ostale suve. Nije osećala neizdržljivu potrebu da plače. Plač je sada bio izlišan kao
mnoge druge stvari iz vremena mira. Za nekoliko dana njene oči su videle mnogo toga...
‒ Ti ga voliš! ‒ uzviknuo je Hulio.
Ona je do tog trenutka sa njim bila na vi iz straha da je muž ne čuje i da ga zadrži
na distanci kao da razgovara sa prijateljem. Ali kad je videla svog ljubavnika tužnog, više
nije bila hladna.
‒ Ne; ja volim tebe... uvek ću te voleti.
Osećajnost sa kojom je to izgovorila i njen nagli prelazak na ti Denoajeru su
povratili nadu.
Slušajući njen odgovor pomislio je da je nešto u tom trenutku prešlo preko sunca,
pomračivši mu svetlost. Kao da se oblak spustio na Zemlju donoseći njegovim mislima
osećaj hladnoće.
‒ I njega volim – rekla je to kao da ga moli za oproštaj, sa bolnom iskrenošću
žene koja se izborila sa lažima te zaplakala kad je otkrila koliko je zla prouzrokovala.
Osetio je kako je njegov užasan bes odjednom nestao kao planina koja se
raspadne. – Ah, Margarita! – Glas mu je dobio prizvuk treme i poniznosti. Zar je moguće
da se između dvoje ljudi sve završi tako jednostavno? Da nisu možda stara zaklinjanja
bila lažna...? Tražili su se sa nepojmljivom privlačnošću da bi se proželi, da bi postali
jedno... a sada neočekivano, otvrdli ravnodušnošću, sukobili su se kao dva neprijatelja
koja se čupaju za kosu...? Kakva je to besmislica da i dalje voli njega a u isto vreme i svog
bivšeg supruga?

133
 Knjigoteka

Margarita je pognula glavu i sva očajna promrmljala:

‒ Ti si muškarac a ja sam žena. Bilo šta da ti kažem nećeš me razumeti. Muškarci
ne mogu da dopru do nekih naših misterija... Neka žena bi me bolje razumela.
Denoajer je želeo da sazna svoju nesreću u svoj njenoj okrutnosti. Može da priča
bez straha. Osećao se jakim da podnese sve udarce... Šta bi rekao Lorije kad bi video da
ga čuva i miluje Margarita...?
‒ On ne zna ko sam... Misli da sam bolničarka kao bilo koja druga, koja se
smilovala na njega kad ga je videla samog i slabovidog, bez rodbine, koja mu je pisala i
obilazila ga... U izvesnim trenucima posumnjam da možda zna istinu. Na moj glas, dodir
mojih ruku, u početku je reagovao neobično. Rekla sam mu da sam Belgijanka, koja je
izgubila sve svoje i da sam sama na svetu. On mi je ukratko ispričao svoj raniji život kao
neko ko želi da zaboravi svoju mrsku prošlost... Bez ijedne uvredljive reči na račun svoje
bivše žene. Ima noći kada posumnjam da me prepoznaje i da koristi slepilo da bi
produžio ovo lažno stanje, a to me muči... Želim da povrati vid, da mu lekari spasu
makar jedno oko, a u isto vreme se plašim. Šta bi rekao kada bi me prepoznao...?Ali ne;
bolje je da progleda; pa neka bude šta bude. Ti ne možeš da shvatiš moje muke, ne znaš
šta sve trpim.
Za trenutak je ućutala da bi se pribrala, pokazujući još jednom svoj duševni
nemir.
‒ Ah, taj rat! ‒ nastavila je. – Kakva promena u našim životima! Pre dva meseca,
moj položaj mi je delovao tako neobično, neverovatno... Ja brinem o svom mužu, plašeći
se da me ne otkrije i udalji od sebe, a u isto vreme želeći da me prepozna i da mi
oprosti... Tek je prošlo nedelju dana otkako živim s njim. Izmenim glas kad mogu,
izbegavam rečenice koje bi me odale... Ali to ne može dugo da traje. Samo se u romanima
može poverovati u takve stvari.
Sumnja je odjednom zasenila njenu rešenost.
‒ Verujem da me je prvog trenutka prepoznao... Ćuti i pravi se da me ne poznaje
zato što me prezire... jer mi nikada neće oprostiti. Bila sam tako zla...! Nanela sam mu
mnogo bola...!
Setila se dugih i zagonetnih ćutanja nakon nekoliko nepromišljenih reči. Dva
dana pošto je dobio negovateljicu, ispoljio je negodovanje odbijajući da s njom izađe u
šetnju. Ali pošto ne vidi, a svestan je beskorisnosti svog odupiranja, na kraju se
prepustio, pokazujući tihu bezvoljnost.
‒ Neka misli šta hoće ‒ zaključila je Margarita odvažno ‒ neka me prezre. Ja sam
ovde gde treba da budem. Potreban mi je njegov oproštaj; a ako mi ne oprosti, ja ću opet
ostati uz njega... U izvesnim trenucima poželim da mu se vid ne povrati. Tako bih mu
zauvek bila potrebna, mogla bih da provedem čitav svoj život pored njega, žrtvujući se...
‒ A ja? ‒ upita Denoajer.
Margarita ga je pogledala začuđeno kao da se probudila. Istina; a ovaj drugi?
Poneta svojom požrtvovanošću rođenom iz pokajanja, bila je zaboravila na čoveka
ispred sebe.
‒ Ti! ‒ reče nakon duže pauze ‒ ti moraš da me ostaviš... život nije onakav kakvo
smo ga zamišljali. Da nije rata, možda bismo ostvarili svoje snove; ali sada...! Dobro
razmisli. Do kraja života nosiću težak teret a u isto vreme i drag, jer što me više
opterećuje to mi je draži. Nikada se neću rastati od tog čoveka koga sam užasno
povredila, koji je ostao sam na svetu i kome je potrebna zaštita kao detetu. Zašto bi ti

134
 Knjigoteka

delio moju sudbinu? Kako živeti u ljubavi sa bolničarkom, koja je stalno pored dobrog i
slepog čoveka i koga bi neprekidno povređivali našom strašću...? Ne; bolje je da odeš.
Nastavi svoj put sam i slobodan. Pusti mene: sretaćeš druge žene koje će te usrećiti više
nego ja. Ti si jedan od onih predodređenih, koji nalaze sreću na svakom koraku.
Uporno ga je hvalila. Glas joj je bio smiren, ali duboko u sebi osećala je nemir jer
se zauvek oprašta od radosti. Voljeni čovek pripašće drugim ženama; sama ga je gurnula
njima...! Ali plemenito žrtvovanje nadahnulo ju je duševnim mirom. To je bilo još jedno
odricanje zarad okajanja greha.
Hulio je spustio pogled, zbunjen i skrhan. Užasavao se slike budućnosti kakvu je
opisala Margarita. Zar da živi pored bolničarke, iskorišćavajući neznanje slepog čoveka
da bi mu svakog dana vođenjem ljubavi nanosio novu uvredu, ah, ne! To bi bilo podlo.
Sada se postideo zluradosti sa kojom je nedavno gledao tog nesrećnog i dobrog čoveka.
Naravno da bi se bez po muke izborio sa njim. Slab i nemoćan na onoj klupi u parku bio
je mnogo veći i dostojanstveniji od Hulija Denoajera sa svom njegovom mladošću i
naočitošću. Uradio je nešto korisno u životu; uradio je ono što se on ne bi usudio da
uradi.
Svest o svojoj inferiornosti naterala ga je da zacvili kao napušteno dete.
‒ Šta će biti sa mnom!
Margarita, svesna da ljubav zauvek odlazi, da su nade izneverene, da će svetla
budućnost biti ispunjena njenim dužnostima, ali dosadnim i bolnim, promrmlja:
‒ A sa mnom...? Šta će biti sa mnom...!
Denoajer je izgledao kao da se odjednom osvestio, kao da je pronašao rešenje.
‒ Slušaj, Margarita: ja ti čitam misli. Voliš tog čoveka i to je dobro. On je bolji od
mene, a žene privlači sve ono što je najbolje... Ja sam kukavica. Da, ne poriči; ja sam
kukavica uprkos svojoj mladosti i snazi. Kako da ne budeš zadivljena držanjem tog
čoveka...? Ali ja ću povratiti ono što sam izgubio... Ova zemlja je tvoja, Margarita: boriću
se za nju. Nemoj misliti da neću...
I ponet iznenadnim entuzijazmom, smislio je plan za herojska dela. Postaće
vojnik. Ubrzo će se pričati o njemu. – Nameravam da odem na bojno polje, u prve
borbene redove ili da zadivim svet svojim junačkim delima. – U svakom slučaju,
razrešiće svoj sramni položaj, u smrti ili u slavi.
‒ Ne! ‒ uzviknula je, preklinjući ga, uznemirena. – Ti, ne. Dosta mi je što je onaj
drugi... Kakav užas! Da i ti budeš ranjen, osakaćen zauvek, možda i mrtav... Ne; ti moraš
da živiš. Više volim da si živ, makar bio s drugom. Da znam da postojiš, da te ponekad
vidim, čak i ako me zaboraviš, i prođeš pored mene ravnodušno kao da me ne poznaješ.
Iz njenog negodovanja izbijala je strasna ljubav, nerazumna i neustrašiva ljubav,
koja pristaje na sve patnje samo da njen voljeni i dalje živi.
Ali potom, da Hulio ne bi pomislio da mu uliva lažnu nadu, dodala je:
‒ Moraš da živiš; ti ne treba da umreš; to bi za mene bio novi šok... Ali živi bez
mene. Zaboravi me. Nema svrhe da više pričamo: moja sudbina je za svagda vezana za
drugog.
Denoajer je ponovo klonuo duhom, obeshrabrivši se uzaludnim molbama i
prigovorima.
‒ Ah, kako ga voliš...! Kako si me prevarila!
Kao konačno objašnjenje još jednom je ponovila ono što mu je rekla na početku

135
 Knjigoteka

susreta. Voli ga... a voli i svog muža. To su različite ljubavi. Nije želela da kaže koja je
vatrenija, ali nevolja ju je naterala da izabere jednog između njih dvojice i opredelila se
za onog ugroženijeg, za onog koji zahteva žrtvovanje.
‒ Ti si muškarac i nikada ne bi mogao da me razumeš... žena bi me razumela. –
Kad je pogledao oko sebe, park je i dalje bio obasjan suncem, ali zeleno drveće, žućkasta
zemlja, plavetnilo vazduha, beličasta pena reke, sve mu je izgledalo tamno i razliveno
kao da je padala kiša od pepela.
‒ I šta onda... zar je između nas sve gotovo?
Njegov drhtav glas, molećiv, natopljen suzama, naterao ju je da okrene glavu i
sakrije emocije.
Dvoje očajnika nemo postaviše isto pitanje, kao da su se obratili maglovitoj
budućnosti. – Šta će biti sa mnom? – promrmljao je muškarac. A kao odjek, njene usne
ponoviše: – Šta će biti sa mnom?
Sve je već bilo rečeno. Nepopravljive reči podigle su se između njih dvoje kao
prepreka koja ih gura na suprotne strane. Zašto produžavati bolan susret...? Margarita je
brzo i odvažno pokazala rešenost kao prava žena koja želi da prekine scenu: – Zbogom.
–Bledo lice joj je požutelo, zenice joj behu na umoru, kao staklo na fenjeru koje se gasi. –
Zbogom. – Trebalo je da se vrati svom ranjeniku.
Otišla je ne pogledavši ga, a Denoajer instinktivno krenu na drugu stranu. Kad se
primirio, poželeo je da se vrati i krene za njom, ali ju je video kako se udaljava pružajući
ruku slabovidom, ne okrenuvši više nijednom glavu.
Bio je ubeđen da je više nikad neće videti a neprijatan pritisak stezao mu je grlo. I
zar su tako lako mogla zauvek da se rastanu dva bića koja su do pre neki dan mislila da
je čitav svet njihov...
Iz očajanja što će ostati sam osuđivao je sebe za glupost. Mnoštvo misli ga je sada
saletalo i svaka od njih mu je izgledala dovoljna da ubedi Margaritu. Nesumnjivo nije
znao kako da se izrazi: moraće da razgovara s njom još jednom... i zato je rešio da ostane
u Lurdu.
Noć u hotelu proveo je potišten, slušajući reku koja je žuborila među kamenjem.
Tako budan stezao je vilice, crveneći od napora. Nekoliko puta je palio svetlo, ali nije
mogao da čita. Tupim pogledom razgledao je ilustrovani omot knjige i pobožne slike u
sobi koja je služila kao konak za bogate hodočasnike. Ostao je nepokretan i udubljen u
misli kao istočnjaci koji meditiraju bez ikakve misli. Njemu se jedna jedina vrzmala u
praznom umu: „Zar je više nikada neću videti... da li je moguće?”
Odspavao je nekoliko minuta i probudio se pod utiskom da je spolja dopro neki
snažan prasak. I dalje je bio budan, znojeći se od muke, dok se u hladovini sobe
iscrtavao mlečnobeli kvadrat. Svitanje je titralo na zavesama.
Milina baršunastog dana naposletku mu je sklopila oči. Kad se probudio u
poodmaklo jutre odjurio je u park, do svete pećine... Toliko sati ustreptale i uzaludne
nade, verujući da će prepoznati Margaritu među damama u belom koje su prolazile
vodeći po jednog ranjenika!
Tog popodneva, posle ručka na kome ništa nije okusio, ponovo je otišao do parka
da je potraži. Ugledavši je kako drži za ruku slabovidog, osetio je da gubi dah. Izgledala
mu je viša, mršavija, oštrih crta lica, sa dve udubljene senke na obrazima, dva
grozničavo blistava oka, sa kapcima stisnutim od umora. U tome je prepoznao noć punu
telesnog mučenja, šturih i upornih razmišljanja, bolne preneraženosti, kakvu je on

136
 Knjigoteka

proveo u svojoj hotelskoj sobi. Osetio je odjednom svu tegobu od nesanice i izgubljenog
apetita, poraznu gorčinu izazvanu nedavnim uzbuđenjima. Kakva dva nesrećnika...!
Ona se kretala veoma oprezno, pogledajući na jednu i na drugu stranu, kao neko
ko predoseća opasnost. Kada ga je primetila, priljubila se uz slepog čoveka, uputivši
bivšem ljubavniku tužan i očajnički pogled, preklinjući ga za milost... Ah, taj pogled!
Postideo se sebe; njegova ličnost kao da se podvojila: posmatrao je sebe očima
sudije. Šta traži tu takozvani Hulio Denoajer, zavodnik i zaludnik, uznemiravajući sirotu
ženu svojim prisustvom, želeći da je omete u njenom plemenitom pokajanju,
insistirajući na svojim beznačajnim sebičnim željama dok je čitavo čovečanstvo
okrenuto drugim stvarima...? Nervirao ga je njegov kukavičluk. Kao lopov koji koristi
žrtvu dok spava, tako je on obilazio oko dobrog i vrednog čoveka koji nije mogao da ga
vidi, koji nije mogao da se zaštiti od krađe jedine ljuibavi koju je imao na svetu i koja se
nekim čudom vratila njemu. Vrlo dobro, gospodine Denoajer...! Ah, nitkove!
Te ispoljene slabosti su ga nagnale da se uspravi, da bude ponosan, okrutan i
nepopustljiv prema onom drugom ja, dostojnom njegovog prezira.
Okrenuo je glavu: nije želeo da se susretne sa Margaritinim sažaljivim pogledom:
plašio se nemog prekora. Nije se usudio da pogleda ni slabovidog u njegovoj jednoličnoj
herojskoj uniformi, sa njegovim ostarelim licem. Plašio se griže savesti.
Okrenuo je leđa grupi; udaljio se. Zbogom, ljubavi! Zbogom, srećo...! Hodao je
sada odlučnim korakom; neko čudo se desilo u njemu: pronašao je svoj put.
Za Pariz...! Nova iluzija će ispuniti ogromnu prazninu u njegovom besciljnom
životu.

137
 Knjigoteka

5.

Invazija

Bežeći u svoj zamak da se sakrije, don Marselo je nabasao na gradonačelnika

Vilblanša. Grmljavina plotuna ga je naterala da trči ka barikadama. Našavši se pred
četom zaostalih vojnika bespomoćno je podigao ruke. Sišli su s uma. Njihov otpor će biti
koban za selo. Nastavio je da trči i da ih moli da odustanu.
Više i ne pamti kako izgleda jutarnja tišina. Denoajer se popeo na jednu od
najviših kula zamka i kroz durbin gledao selo. Nije mogao da raspozna put; video je
samo neke drveće u neposrednoj blizini. Učinilo mu se da se ispod drveća odvija nešto
tajanstveno: mnoštvo ljudi se diglo na noge, trupe se pripremaju za napad. Neočekivana
odbrana begunaca poremetila je nadiranje invazije. Denoajer je razmnišljao o toj šačici
ludaka i o njihovom trvrdoglavom komandantu: kakva li će biti njihova sudbina?
Usmerivši dvogled na obližnje selo video je crvene mrlje od kapa kako se njišu
kao bulke na zelenim proplancima. To su oni koji se povlače, ubeđeni u uzaludnost
svoga otpora. Verovatno su im pokazali prelaz preko reke ili zaboravljenu barku
ostavljenu da bi prešli Marnu i nastavili povlačenje. Nemci samo što nisu bili ušli u
Vilblanš.
Pola sata je prošlo u potpunoj tišini. U podnožju seoskih brežuljaka videli su se
obrisi mnogobrojnih krovova i crkveni toranj koji s krstom i limenim petlom na samom
vrhu. Sve je delovalo mirno kao u najboljim mirnodopskim danima. Odjednom je iznad
šume primetio mehuriće pare praćene potmulom eksplozijom. Još nešto je u luku
proletelo, zagluhnuvši ga. Nakon toga, jedan krov u selu se otvorio kao krater, daske i
grede letele su na sve strane, hartija, izlomljeni delovi nameštaja. Iz unutrašnjosti kuće
izbijao je mlaz gustog dima, prašina i iverje.
Osvajači su Vilblanš bombardovali pre nego što će upasti u varoš, kao da su se
plašili da će na ulicama naići na žestok otpor. Pljuštali su projektili. Neki su preletali
preko sela i padali između sela i zamka. Artiljerija je gađala kule Denoajerovog zamka. U
trenutku kad je odlučio da napusti opasnu osmatračnicu ugledao je nešto belo, slično
stolnjaku ili čaršavu, što je lebdelo iznad crkvenog tornja. Meštani su upućivali ovaj
signal kao znak za predaju kako bi izbegli bombardovanje. Palo je još nekoliko granata;
onda je zavladala tišina.
Don Marselo je sada bio u parku i video kako upravitelj zamka ispod drveta
zakopava lovačke puške iz kuće. Onda se uputio prema ogradi. Neprijatelj samo što nije
stigao i trebalo ih je dočekati. U tom nespokojnom iščekivanju ponovo ga je obuzelo
kajanje. Šta radi ovde? Zašto je ostao...? Ali njegova svojeglavost odjednom je odagnala
sumnjičavi strah. Došao je ovamo zato što mu je dužnost da sačuva svoju imovinu.
Uostalom, sad je kasno da razmišlja o tome.
Odjednom mu se učini da je u jutarnjoj tišini čuo neki tup zvuk poput paranja
čvrste tkanine.
‒ Pucnji, gospodine ‒ reče upravitelj – Plotun. Mora da su na trgu.

138
 Knjigoteka

Nekoliko minuta kasnije videli su ženu iz sela, mršavu i tamnoputu staricu koja je
dotrčala s dušom u nosu, mahnito se osvrćući. Bežala je ne znajući kud ide, da bi izbegla
opasnost, da bi se spasla užasa. Denoajer i upravnik slušali su njenu priču isprekidanu
jecajima od straha.
Nemci su stigli u Vilblanš. Prvo je ušao jedan automobil u punoj brzini, prolazeći
s kraja na kraj sela. Iz njega su iz čistog hira mitraljezima pucali u zatvorene kuće i na
otvorena vrata, obarajući one koji su provirivali iza njih. Starica je širila ruke, ušasnuta...
Mrtvi... mnogo mrtvih... ranjenih... krv. Zatim su se druga vozila zaustavljala na trgu a za
njima čete konjaničke jedinice, pešadija, mnogi bataljoni, koji su nadirali sa svih strana.
Ljudi sa šlemovima bili su razjareni: optuživali su meštane da su pucali na njih. Na trgu
su pretukli gradonačelnika i neke susede koji su im izašli u susret. Izgazili su sveštenika
nagnutog nad onima koji su umirali.. Svi su bili uhvaćeni. Nemci su se dogovarali da ih
streljaju.
Staričine reči zaglušili su automobili koji su prilazili.
‒ Otvori gvozdenu kapiju ‒ naredi vlasnik upravitelju.
Kapija je tada otvorena i više se nije zatvarala. Vlasnik imanja izgubio je svoja
prava.
Ispred ulaza se zaustavio ogroman automobil, prekriven prašinom i pun ljudi. Iza
njega trubljenjem su se oglašavala druga vozila, kočeći i naglo se zaustavljajući.
Denoajer je posmatrao vojnike koji su iskakali, obučeni u sivozelene uniforme sa
kapuljačama prebačenim preko šlemova sa šiljcima, u istoj boji. Jedan od njih uperio mu
je pištolj u čelo.
‒ Gde su francuski strelci? ‒ upitao je.
Bio je bled, prebledeo od besa, osvete i straha. Obrazi su mu podrhtavali. Don
Marselo je odgovarao staloženo, gledajući izbliza u crni krug preteće cevi. Nije video
nikakve francuske strelce. Jedini stanari u zamku su upravnik kuće sa porodicom i on,
vlasnik.
Oficir je pogledao u zdanje, a zatim se zagledao u Denoajera vidno začuđen, jer
mu se učinilo da je suviše skroman za vlasnika. Isprva je mislio da je Denoajer neko od
zaposlenih te je sada iz poštovanja prema njegovoj klasnoj pripadnosti spustio revolver.
Ali nije odustao od zapovedničkog stava. Gurnuo je don Marsela da mu bude
vodič: gurao ga je ispred sebe, dok se iza njegovih leđa okupilo četrdesetak vojnika. Išli
su zaklanjajući se iza dva reda drveća koje je oivičavalo glavnu stazu, sa puškama na
gotovs, pogledajući u prozore zamka kao da su očekivali da odande izbije unakrsna
vatra. Denoajer je išao mirno sredinom a oficir, koji je navodno bio predvodilac prišao
mu je sasvim blizu kada se ovaj spremao da pređe preko pokretnog mosta.
Naoružani ljudi su se razmileli po sobama u potrazi za neprijateljem. Gurali su
bajonete ispod kreveta i sofa. Drugi su plameniko prelazili preko zavesa i skupocenih
krevetskih pokrivača. Gazda se bunio: čemu to besmisleno uništavanje...? Osećao se
užasno poniženim kada je čuo udarce drške revolvera i kundaka puški po delikatnom
nameštaju sa koga su padali skupoceni predmeti. Jadna istorijska palata...!
Oficir ga je pogledao začuđeno, zapanjen što negoduje zbog nečeg tako
beznačajnog. Ali izdao je naređenje na nemačkom i njegovi ljudi su prestali sa
bespotrebnim preterivanjima. Zatim je u znak izuzetnog poštovanja, dodao na
francuskom:
‒ Mislim da ćete imati čast da primite ceo korpus u svojoj kući.

139
 Knjigoteka

Uverivši se da u zamku nema skrivenih neprijatelja, postao je ljubazniji.

Međutim, i dalje je bi besan na francuske strelce. Jedna grupa stanovnika otvorila je
vatru na razbojnike dok su oni nesmotreno nadirali nakon povlačenja Francuza.
Denoajer je bio ubeđen da treba da se pobuni. Nisu bili ni meštani ni francuski
strelci: bili su francuski vojnici. Vešto je prećutao svoje prisustvo na barikadama, ali je
priznao da je uočio razliku među uniformama sa jedne kule na svom zamku.
Oficir je gnevno rekao:
‒ Zar i vi...? Vi, koji delujete kao razuman čovek, ponavljate takve izmišljotine?
I da bi prekinuo razgovor nadmeno dodade:
‒ Bili su u uniformama, to je tačno, ali su bili francuski strelci. Francuska vlada je
razdelila oružje i uniforme seljacima da bi nas prevarili. To su uradili i u Belgiji... Ali
nama je poznato njihovo lukavstvo i znamo kako da ga kaznimo.
Selo je moralo biti spaljeno. Trebalo je osvetiti četiri nemačka leša, koja su ostala
da leže izvan Vilblanša, u blizini barikada. Gradonačelnik, sveštenik, ugledni meštani, svi
su streljani.
U tom trenutku nalazili su se na poslednjem spratu zamka. Denoajer je video da
iznad gvozdene ograde njegovog vrta lebdi crna magluština čije su se konture crvenele
od sunca. Odatle se razaznavao samo zvonik u varoši. Oko gvozdenog petla lelujali su se
dronjci, nalik na crnu paukovu mrežu koju je pokretao vetar. Miris izgorelog starog
drveta dopirao je čak do zamka.
Na taj prizor Nemac se nadmeno osmehnuo. Zatim je sišao u vrt naredio je
Denoajeru da ga prati. Sa njegovom slobodom i dostojanstvom je bilo gotovo. Ubuduće
će se pokoravati ovim ljudima koji prema njemu mogu da se ponašaju kako im je volja.
Ah, zašto li je ostao...! Poslušao je, ušao u automobil i seo pored oficira koji je još uvek
držao revolver u desnoj ruci. Njegovi ljudi su se razmileli po zamku da bi sprečili
bekstvo izmišljenog neprijatelja. Upravitelj zamka i njegova porodica kao da su mu
pogledima rekli zbogom! Možda ga vode u smrt...
Kada su prošli kroz šumu oko zamka ukazao se novi svet. Kratak put do Vilblanša
za njega je bio skok od milion milja, pad na crvenu planetu, gde su ljudi i stvari
potamneli od dima i buktinje. Video je selo ispod mračnog baldahina, izjedenog živim
žeravicama i blistavim varnicama. Zvonik je goreo kao ogroman svećnjak sa tankim
voštanim svećama. Krov crkve je pucketao, rasipajući beskrajne mlazeve plamičaka.
Smrad paljevine se širio okolinom. Plamen požara kao da se skupljao i bledeo naspram
svetlosti nemilosrdnog sunca.
Trčali su preko polja što su brže mogli, očajni, žene i deca urlajući i kukajući.
Životinje su izletale iz štala najurene plamtećom vatrom, dajući se u ludačku trku.
Uzengije goveda i tegleće marve visili su iskidani usled trzanja od straha. Slabine su im
se pušile, iz njih se širio vonj nagorele dlake. Svinje, ovce, živina, trčali su zajedno sa
mačkama i psima. Domaće životinje vraćale su se u divljinu, bežeći od civilizovanog
čoveka. Čula se pucnjava i divljački grohot.Vojnici su bili ushićeni ovim lovom na
begunce. Puške su ciljale životinje i ranjavale ljude.
Denoajer je video ljude, mnogo ljudi, ljude na sve strane. Bili su nalik sivom
mravinjaku koji se razliva dok mravi mile ka jugu nadirući iz šuma, puneći kamione,
prelazeći preko polja. Zeleno rastinje savijalo se pod njihovim nogama; žičane ograde su
padale razvaljene, prašina se dizala u spiralama iza tihog kretanja topova i ujednačenog
kaskanja na hiljade konja. Sa obe strane puta zaustavilo se nekoliko bataljona u pratnji

140
 Knjigoteka

vozila i konja. Odmarali su se da bi mogli da nastave put. Prepoznao je tu vojsku. Video

ju je ranije, na paradama u Berlinu, ali mu je sada izgledala drugačije, kao ona od
prethodnog dana. Ostalo je vrlo malo od njenog hladnog i veličanstvenog sjaja, tihe i
nadmene ukočenosti, koji su njegovim rođacima naterali suze na oči. Ratna realnost
izbrisala je sve ono teatralno i živopisno u mehanizmu smrti. Vojnici su bili prljavi i
umorni. Zadah belih telesa, gojaznih i znojavih, obavijenih smradom kože, lebdeo je
iznad pukova. Svi su delovali izgladnelo. Danima su sledili tragove neprijatelja koji je
uvek uspevao da se spase. U tom isforsiranom napredovanju namirnice iz intendanture
stizale su kasno u vojne logore i na položaje. Mogli su da računaju samo na ono što su
sačuvali u svojim rancima. Denoajer ih je video postrojene pored puta kako halapljivo
gutaju parčiće crnog hleba i buđave salame. Neki su se razmileli po njivama da bi iz
zemlje čupali korenje repe, žvaćući tvrda jezgra plodova i grickajući semenke i zrne žita
sa zemlje. Jedan potporučnik tresao je drveće sa plodovima, koristeći umesto motke
zastavu svog puka. Ponosit steg ulepšan sećanjima na 1870, pomogao mu je da dohvati
još zelene šljive. Ostali su posedači na zemlji koristeći ovaj predah da oslobode otekle i
znojave noge iz visokih čizama iz kojih se širio nepodnošljiv smrad.
Pešadijski pukovi koje je ranije video u Berlinu sa blistavim oružjem i opremom,
gizdave i zastrašujuće husare, konjanike u oklopima i belim uniformama nalik
vitezovima Svetog grala, artiljerce sa belim lentama preko grudi, sve vojnike u
paradnom maršu koji su mamili uzdahe oduševljenja kod Hartrotovih, sada su svi
nastupali izmešani, u boji zelene slačice kao zaprljani gušteri koji gmižu pokušavajući da
se stope sa bojom zemlje.
Prepoznavala se strogost gvozdene discipline. Jedna oštra reč komandanta,
iznenadni zvuk pištaljke i svi bi se grupisali, a pojedinac bi se gubio i nestajao u
zgusnotoj masi poslušnika. Ali opasnost, umor, izvesnost pobede, zbližavali bi vojnike i
oficire, brišući razlike u činu. Komandanti su malo-pomalo izlazili iz izolacije u kojoj su
štitili svoj ponos, udostojili su razgovora svoje ljude i ulili im hrabrost. Samo još jedan
napor i zapodenuće bitku sa Francuzima i Englezima, ponavljajući podvige iz Sedana
gde se tih dana proslavljala godišnjica. Ući će u Pariz: posao od nedelju dana. Pariz!
Velike radnje pune raskošne robe, čuveni restorani, žene, šampanjac, novac... A ljudi,
ponosni što su im nadređeni ukazali čast da razgovaraju s njima, zaboravljali bi na glad i
umor, okrepljujući se kao mase krstaša pred slikom Jerusalima. „Nah Paris!” Radosni
uzvik prenosio se od početka do kraja kolone u pokretu. „U Pariz! U Pariz...!”
Oskudicu u hrani nadoknađivali su plodovima zemlje bogate vinom. Pljačkajući
kuće, retko kad bi našli hranu, ali svaka je imala podrum sa vinom. Siromašan Nemac,
koji se naliva pivom a vino smatra privilegijom bogatih, sada je mogao udarcem
revolvera da obije bure, da pere noge u talasima skupocenog napitka. Svaki bataljon je
za sobom ostavljao trag, brazdu ispražnjenih boca. Furgoni sa pukovima, ne mogavši da
dođu do zaliha hrane, dobijali su tovare vina u svim selima. U nedostatku hleba vojnici
su prihvatali alkohol... A taj poklon bio bi propraćen dobrim savetima oficira. Rat je rat:
nema sažaljenja prema neprijateljima jer ga ne zaslužuju. Francuzi su streljali
zarobljenike a njihove žene su vadile oči ranjenicima. Svako prebivalište predstavljalo je
klopku. Kreveti bi propadali u prašnjave podrume, ormani su predstavljali skrivena
vrata, svaki ugao je skrivao ubicu. Naivan i nevin Nemac koji bi prodirao sam išao bi u
sigurnu smrt. Morala je da bude kažnjena ta izdajnička nacija koja je pripremala svoj
teren kao scenografiju za tragediju. Gradski funkcioneri, sveštenici, nastavnici u
školama, predvodili su i štitili francuske strelce.
Denoajer se užasavao gledajući s kakvom su ravnodušnošću ti ljudi marširali oko

141
 Knjigoteka

zapaljenog sela. Nisu videli ni vatru niti razaranje; za njihove oči ništa nije bilo vredno:
to je bio samo prizor. Otkako su prešli granice njegove zemlje, sela u ruševinama, koja
su spalile prethodnice i sela odnedavno u plamenu, predstavljali su etape njihovog
napredovanja kroz belgijsku i francusku zemlju.
Ušavši u Vilblanš, automobil je morao da obuzda brzinu. Izgoreli zidovi srušili su
se posredi ulice, grede, napola ugljenisane zakrčile su prolaz, prisiljavajući vozilo da se
provlači između krhotina iz kojih se izvijao dim. Građevinski materijal je goreo kao
lomača među kućama koje su se još uvek održale na temeljima, opljačkane, sa
razvaljenim vratima ali pošteđene vatre. Denoajer je u tim pravougaonicima punim
nagorelog drveta, stolica, kreveta, šivaćih mašina, gvozdenih šporeta, video sve
pokućstvo dobrostojećih seljaka koji su goreli ili se grčili od bola. Učinilo mu se, takođe,
da je video kako ruka izranja iz krhotina i gori kao sveća. Ne, nemoguće... Smrad vrele
masnoće sjedinio se sa vazduhom punim čađi od drveta i krša.
Zažmurio je: nije mogao da gleda. U jednom trenutku pomislio je da sanja. Nije
mogao da veruje da su se takve strahote mogle desiti za malo više od sat vremena.
Mislio je da su ljudska pakost i izopačenost preslabe da bi za tako kratko vreme izobličili
izgled sela.
Kad se vozilo naglo zaustavilo pogledao je. Ovog puta na sredini ulice nalazili su
se leševi: dva muškarca i jedna žena. Verovatno su pogođeni mecima iz bornih kola s
mitraljeskim gnezdom, koja su prošla kroz selo pre glavnog napada. Malo dalje, okrenuti
leđima prema mrtvima, kao da ignorišu njegovo prisustvo, nekoliko vojnika je sedelo na
zemlji i jelo. Šofer im je doviknuo da uklone prepreke sa puta. Odgurnuli su leševe
puškama i nogama, leševe još tople, koji su pri svakom okretanju ostavljali tragove krvi.
Jedva da je ostalo nešto malo prostora između njih i zida, ali je vozilo uspelo da prođe...
Škripanje, truckanje. Zadnji točkovi su smrskali neku krhku prepreku.
Denoajer je i dalje sedeo na svom mestu, malodušan, zaprepašćen, zatvarajući
oči. Strahote su ga naterale da razmišlja o sopstvenoj sudbini. Kud li ga vodi ovaj
poručnik...?
Na trgu je video varošku kuću kako gori; crkva nije bila ništa više nego velika
ljuska od kamena, obuhvaćena plamenim jezicima. Na kućama dobrostojećih suseda
vrata i prozori bili su razbijeni udarcima. U njima su vojnici bahato i mestodično
sprovodili svoj plan. Ulazili su praznih ruku a izlazili natovareni nameštajem i odećom.
Drugi, sa viših spratova, izbacivali su stvari, propraćajući svoje pošiljke šalama i
kikotanjem. Odjednom su morali da se razbeže. Požar je u tom trenutku buknuo kao
eksplozija. Pogledom je pratio grupu ljudi koji su nosili metalne kutije i plinske boce.
Neko s pročelja namerio se na zgrade i ubacio kroz razbijene prozore tablete i mlazeve
tečnosti prouzrokovao je katastrofu na munjevit način.
Nekoliko Nemaca je iz jedne zgrade u plamenu izvlačilo dvojicu muškaraca koji
su ličili na dve hrpe dronjaka. Iznad plave mrlje njihovih šinjela nazreo je bleda lica i oči
razrogačene od samrtnog straha. Noge su im se vukle po zemlji dok su im se kroz
poderane pantalone nazirale crvene opekotine. Jedan od njih još uvek je imao crvenu
beretku na glavi. Krv im je šikljala iz raznih delova tela: iza njih su se protezali beli
zmijoliki zavoji. BIli su to ranjeni Francuzi; poslednji koji su ostali u selu bez snage da
nastave povlačenje. Verovatno su pripadali grupi koja je, kad se našla odsečena,
pokušala da pruži bezuman otpor.
Želeći da otkrije istinu, pogledao je oficira koji je sedeo pored njega, spremajući
se da progovori. Ali ga je ovaj preduhitrio: – Prerušeni francuski strelci, koji će biti

142
 Knjigoteka

kažnjeni. – Nemački bajoneti zarili su se u njihova tela. Kundakom nasrnuše na glavu

jednog od njih... Tupi udarci lomili su koščate zglobove.
Starac je ponovo pomislio na sopstvenu sudbinu. Kuda li ga vodi ovaj poručnik
posle ovolikih strahota?
Odvezli su se izvan varoši gde su konjanici bili postavili barikadu. Borna kola su
još uvek bila tu, gurnuta pored puta. Izašli su iz automobila. Video je grupu oficira u
sivom, sa nabijenim šlemovima. Ovaj koji ga je doveo stajao je nepomičan, ukočen, sa
jednom rukom na obodu šlema, obraćajući se vojniku koji je istupio nekoliko koraka
ispred grupe. Oficir je pogledom prodirao kroz njegovo suvonjavo lice izbrazdano
borama. Mora da je general. Nadmeno i ispitivački odmerio ga je od glave do pete. Don
Marselo je predosetio da mu život zavisi od njegove odluke. Samo jedna pogrešna misao
koja bi mu prošla kroz glalvu, surova hirovitost u njegovoj fantaziji i bio bi izgubljen.
General je slegao ramenima i prezrivo rekao nešto. Zatim je seo u automobil sa dvojicom
ađutanata i grupa se razišla.
Za starca je ta nepodnošljiva neizvesnost trajala beskrajno dugo dok se oficir
konačno nije vratio na svoje mesto.
‒ Njegova ekselencija je veoma dobar čovek ‒ rekao je. Mogao je da vas strelja, ali
vam je oprostio. A vi još pričate da smo divljaci!
Nesvestan svoje bezobzirnosti rekao mu je da ga je doveo ovamo ubeđen da će ga
streljati. General je želeo da kazni ugledne stanovnike Vilblanša, a oficir je smatrao da bi
vlasnik zamka trebalo da bude među kažnjenima.
‒ Vojnička dužnost, gospodine... To nalaže rat.
Nakon takvog pravdanja nastavio je da hvali njegovu ekselenciju. Nastaniće se na
don Marselovom imanju i zbog toga mu je oprostio život. Treba da mu bude zahvalan... A
tada su mu od besa ponovo zadrhtali obrazi. Pokazao je na tela koja su ležala pored
puta. Bili su to leševi četvorice razbojnika, prekriveni s nekoliko šinjela ispod kojih su
izvirivali ogromni đonovi njihovih čizama.
‒ Ubistvo! ‒ uzviknuo je. – Zločin za koji će krivci skupo platiti. U svom gnevu
smatrao je da je smrt četiri vojnika gnusan i čudovišan čin, kao da u ratu treba da
stradaju samo neprijatelji a da život njegovih sunarodnika moraju biti pošteđeni.
Stigla je četa pešadinaca predvođena oficirom. Kad su se njihovi redovi razmakli,
Denoajer je među sivim uniformama ugledao nekoliko seljaka koje su grubo gurali. Išli
su u iscepanoj odeći. Neki su imale okrvavljene ruke i lica. Prepoznavao je jednog po
jednog dok su ih postrojavali uz ogradu na dvadeset koraka udaljenosti od odreda
vojnika: gradonačelnik, sveštenik, šumski čuvar, nekoliko bogatih varošana, čije je kuće
video u plamenu.
Streljaće ih... Da ne bi u to posumnjao, poručnik je nastavio da objašnjava.
‒ Hteo sam da ovo vidite. Treba da znate da je je najbolji izraz zahvalnosti prema
njegovoj samilosnoj ekselenciji.
Zarobljenici su ćutali. Izgubili su glas u uzaludnim protestima. Kao da je ceo
njihov život stao u oči, što su zaprepašćeno zurile unaokolo... Zar je moguće da će ih
hladnokrvno ubiti, ne saslušavši njihove izjave, ne dopustivši da dokažu svoj nevinost!
Sigurna smrt im je skoro svima donela duševni mir. Bilo je uzaludno šaliti se.
Samo je jedan bogati seljak, poznat po svojoj škrtosti, očajnički jecao, ponavljajući: – Ne
želim da umrem... ne želim da umrem.
Drhteći i očiju punih suza, Denoajer se sakrio iza svog neumoljivog pratioca. Sve

143
 Knjigoteka

ih je poznavao, sa svima se svađao, kajući se sada zbog nekadašnjih kavgi.

Gradonačelnik je na čelu imao veliku crvenu ogrebotinu. Na grudima mu je podrhtavala
poderana trobojka: gradska lenta koju je stavio da bi primio napadače, a oni su mu je
iskidali. Sveštenik je uspravio sitno i okruglasto telo, želeći da jednim prezrivim
pogledom obuhvati žrtve, krvnike, čitavu zemlju, nebo. Izgledao je deblji. Bez crnog
pojasa koji su mu iscepali nasilnici video mu se stomak i razdrljena mantija ćiji su se
rubovi lepršali Niz dugu kosu curila muje krv crvene kapi padale su mu na beli
okovratnik.
Dok su ga gledali kako ide ka mestu pogubljenja teturajući se usled gojaznosti,
Nemci divljačkim grohotom prekinuše mrtvu tišinu. Četa vojnika bez oružja, koji su
požurili da prisustvuju izvršenju kazne, pozdravljali su starca smehom. – Ubijte
sveštenika! – Fanatizam verskih ratova izbijao je iz njihovog podsmeha. Skoro svi su bili
vatreni katolici ili protestanti, ali verovali su samo sveštenicima svoje zemlje. Izvan
Nemačke sve je bilo za preziranje, čak i sopstvena vera.
Gradonačelnik i sveštenik pokušavali su da zamene mesta u nizu. Ljubazno su
nutkali jadan drugom da stanu u sredinu.
‒ Ovde, gospodine gradonačelniče; ovo je vaše mesto: na čelu.
‒ Ne; posle vas, gospodine svešteniče.
Razgovarali su poslednji put, ali u tom trenutku najvažnije je bilo ponizno
ustupiti „najbolje” mesto onom drugom.
Uhvatili su se za ruke instinktivno, gledajući pravo u streljački vod, koji je spustio
puške. Iza njihovih leđa čulo se jadikovanje: „Zbogom, deco moja... Zbogom, živote... Ja
ne želim da umrem... ne želim da umrem!”
Dvojica osetiše potrebu da kažu nešto, da zatvore poslednju stranicu svog života
porukom.
‒ Živela Republika! ‒ uzviknuo je gradonačelnik.
‒ Živela Francuska ! ‒ dodao je sveštenik.
Denoajeru se učinilo da su obojica uzviknuli isto.
Dve vertikale uzdigoše se iznad glava: sveštenikova ruka je u vazduhu crtala
znak, a u istom trenutku sevnula je sablja komandanta streljačkog voda... snažan prasak,
zvonak, propraćen s nekoliko zakasnelih eksplozija.
Don Marselo se sažalio na siroti ljudski rod kad je video kakvu grotesknu formu
poprima u trenutku smrti. Jedni su se srušili kao poluprazne vreće; drugi su odskakali
od zemlje poput lopte; neki su napravili gimnastički skok s podignutim rukama,
padajući nauznak ili ničice, kao plivač u vodi. Video je kako se iz ljudske gomile
pomaljaju noge, grčeći se u samrtnoj agoniji... Nekoliko vojnika je prišlo kao lovci koji
žele da vide svoj plen. Iz drhtave mase izmešanih udova izdvajala se seda kosa i
onemoćala ruka koja se napinjala da ponovo nacrta znak. Nekoliko pucnjeva i trzanje
vatrenog oružja u mrtvački belu gomilu, oblivenu krvlju... I poslednji dah života ostade
izbrisan za svagda.
Oficir je pripalio cigaretu.
‒ Kad god želite ‒ obrati se Denoajeru zajedljivo ljubazno.
Ušli su u automobil da bi prošli kroz Vilblanš na povratku u zamak. Svaki put sve
brojniji požari i leševi po ulicama više nisu potresali starca. Toliko toga je već video! Šta
bi još moglo da uzbudi njegova čula...? Želeo je da izađe iz varoši što pre, da potraži mir

144
 Knjigoteka

u poljima. Ali polja su nestala pod najezdom: na sve strane vojnici, konji, topovi. Grupe
koje su se odmarale uništavale su sve oko sebe. Bataljoni u pokretu zauzeli su sve
puteve, predvođeni frulama i dobošima, bodreći se s vremena na vreme radosnim
povicima: „Nah Paris!”
Zamak je takođe bio uništen usled invazije. U odsustvu vlasnika broj čuvara se u
velikoj meri povećao. Čitav pešadijski puk ulogorio se u vrtu. Na hiljade ljudi se vrzmalo
ispod drveća pripremajući hranu u poljskim kuhinjama. Vrtne gredice i držači za biljke,
egzotično rastinje, leje pažljivo nasvođene arkadama i očišćene od đubreta, sve je to bilo
razrušeno i izlomljeno pred lavinom ljudi, životinja i vozila.
Jedan komandant koji se razmetao trakom na rukavu, drugačijom od onih
uobičajenih vojnih, izdavao je naređenja kao da je vlasnik zamka. Nijednim pogledom
nije udostojio civila koji je koračao pored poručnika sa pogledom malodušnog
zarobljenika. Štale su bile prazne. Denoajer je video svoje krave kako izlaze poslednje,
kako ih čobani sa šlemovima gone motkama. Skupa rasplodna goveda bila su zaklana u
parku kao obična stoka za klanje. U kokošinjcima i golubarnicima nije ostala nijedna
ptica. Štale su bile pune mršavih konja koji su se prejedali ispred punih jasala.
Uskladištena stočna hrana rasipala se po lejama, propadajući. Krda konja raznih
eskadrona pušteni su po pašnjacima gde su kopitima uništavali kanale, ivice padine,
razrovali poravnatu zemlji, uništili tromesečni trud. Suvo ogrevno drvo gorelo je u vrtu
beskorisnim plamenom. Iz nehata ili obesti neko je ubacio žar u gomilu drveta. Stabla sa
korom isušenom od letnje žege, pucketala su nestajući u plamenu.
Zgradu su, takođe, okupirali mnogobrojni ljudi koji su slušali naređenja svog
komandanta. Kroz otvorene prozore videlo se neprekidno promet po sobama. Denoajer
je čuo lupnjavu koja mu je odzvanjala u grudima. Ah, njegova istorijska kuća...! General
je nameravao da se useli u nju, pošto je na obalama Marne obišao radove inžinjeraca,
koji su osposobljavali razne prelaze za trupe.
Strahujući za svoju imovinu, morao je da razgovara. Plašio se da će mu
porazbijati vrata na zaključanim sobama; hteo je da potraži ključeve da bi im ih predao.
Komandant ga nije čuo: i dalje ga je ignorisao. Poručnik mu se obrati kratko i ljubazno:
– Nema potrebe; ne uznemiravajte se.
I ode da se pridruži svom puku. Ali pre nego što ga je Denoajer izgubio iz
vidokruga, oficir je želeo da mu da jedan savet. Da miruje u svom zamku; izvan njega
mogu ga smatrati špijunom, a poznato mu je da imperatorovi vojnici veoma brzo
ispunjavaju svoje zadatke.
Nije mogao da ostane u vrtu i da izdaleka posmatra svoju kuću. Nemci koji su se
vrzmali tamo-amo podsmevali su mu se. Neki bi mu krenuli pravo na njega, kao da ga ne
vide, a on bi morao da se sklanja da ga usput ne bi grubo zavrteli.
Na kraju se sklonio u upraviteljevu kućicu. Žena se uplašila kad je videla kako se
srušio na stolicu u njenoj kuhinji, bez trunke daha, pogleda uperenog u pod, naglo
ostareo, bez energije koja je krasila njegovu krepku starost.
‒ Ah, gospodine! Siroti gospodine!
Od svih zlodela osvajača, najstrašnije je za ovu jadnu ženu bilo da vidi gazdu
zarobljenog u sopstvenom zamku.
‒ Šta će biti s nama! ‒ jadikovala je.
Njenog muža su često zvali osvajači. Pomoćnici njegove ekselencije smešteni u
podrumu zamka, zvali su ga da im pokaže ostavu s retkostima koje nisu mogli da

145
 Knjigoteka

pronađu. Odatle se vraćao ponižen sa očima punih suza. Na čelu je imao crnu masnicu
od udaraca; jakna mu je bila iscepana. Bili su to tragovi neuspelih pokušaja da u
odsustvu vlasnika spreči pljačku u salonima i štalama.
Milioner je zbog tih neprilika osetio bliskost sa ljudima prema kojima je do tada
bio ravnodušan. Bio je veoma zahvalan tom bolešljivom i skromnom čoveku na
odanosti. Bio je ganut zabrinutošću sirote žene koja je vodila računa o zamku kao da je
njen. Prisustvo njihove ćerke possetilo ga je na njegovu Ćići. Živeo je pored nje ne
primećujući njeno odrastanje, posmatrajući je kao nekad kad je kao kučence jurila za
gospođicom Denoajer na njenim izletima po vrtu i okolini. Sada se zadevojčila, izdužilo
se njeno vitko i ljupko telo četrnaestogodišnjakinje. Majka joj nije dozvoljavala da izađe
iz kuće, plašeći se vojske, koja je provaljivala nezaustavljivim jurišom, upadajući u
domove i rušeći prepreke koje bi joj se našle na putu.
Denoajer je prekinuo beznadežno ćutanje pa priznao da je gladan. Stideo se te
telesne potrebe, ali uzbudljivi događaji, smrt koju je video izbliza, opasnost koja je još
uvek pretila, u njemu su izazvali gladi na nervnoj bazi. Suočavajući se sa činjenicom da
je bednik usred svog bogatstva i da ne može ničim da upravlja, još više je ogladneo.
‒ Siroti gospodin! ‒ ponovo reče žena.
Posmatrala je milionera kako tamani parče hleba i trouglastu krišku sira, jedino
što je mogla da nađe u svom domu. Svestan da je to sve što može da pojede, don Marselo
je i dalje bio na mukama zbog svog apetita. Stekao je toliko bogatstvo da bi na kraju
trpeo glad! Moglo se naslutiti o čemu je žena razmišljala kad je naposletku uzdahnula i
podigla pogled. Od prvih jutarnjih trenutaka svet je promenio pravac: sve je delovalo
naopako. Ah, taj rat...!
Do predvečeri vlasnik zamka saznavao je novosti koje mu je donosio upravnik po
povratku iz odaja glavne zgrade. General i brojni oficiri zauzimali su sobe. Ni jedna
jedina vrata nisu bila zatvorena: sva su bila širom otvorena udarcima kundaka i sekira.
Mnoge stvari su nestale; upravnik nije znako šta tačno, ali nestale su, možda razbijene,
možda su ih uzeli. Komandant sa drugačijom trakom oko leve ruke išao je od sobe do
sobe, pregledajući sve, diktirajući nešto vojniku, koji je zapisivao. Za to vreme general i
njegovi su bili u trpezariji. Pili su mnogo i proučavali položaje vojnih snaga na mapama
raširenim po podu. Siroti čovek morao je da silazi u podrum da bi donosio najbolja vina.
Kada se smrklo, primećeno je talasanje u tom moru ljudi koje je prekrivalo polja
dokle god pogled dopire. Završeno je postavljanje nekoliko pontona na Marni i invazija
je i dalje napredovala. Pukovi su marširali oduševljeno uzvikujući: „Nah Paris!” Oni koji
su ostali da bi nastavili put sledećeg dana bili su smešteni u razrušenim kućama ili pod
vedrim nebom. Denoajer je čuo himnu i svečane pesme. Pod sjajem prvih zvezda vojnici
su se grupisali kao članovi pevačkog društva, formirajući, prema svojim glasovima,
četvoročlane svečane i ljupke horove koji su pevali sa pobožnom ozbiljnošću. Iznad
drveća lebdeo je crven oblak, u smiraj dana još jarkiji. Bio je to odblesak sela u plamenu.
A u daljini, požari na farmama i u varošima uznemiravali su noć zakrvavljenim
treperenjem.
Starac je na kraju zaspao na upraviteljevom krevetu; umoran, sanjao je teške i
zbrkane snovima od umora. Tonuo je i tonuo u crnu rupu bez dna. Kada se probudio
učinilo mu se da je spavao samo nekoliko minuta. Sunce je svojom rumeni bojilo zavese
na prozorima. Kroz njihovo tkanje video je nekoliko grana na drvetu i ptice koje su
skakutale i cvrkutale u krošnjama. Osetio je istu radost kao u sveža letnja jutra. Lepo
jutro! Ali čija li je ovo soba...? Začuđeno je gledao krevet i ono što ga je okruživalo.

146
 Knjigoteka

Realnost je odjednom zaokupila njegovu svest blago paralisanu prvom svetlošću dana.
Iz te misaone magle pojavljivale su se dugačke stepenice njegovog sećanja, sa
poslednjim crvenim i crnim stepenikom: skup emocija koji je predstavljao prethodni
dan. A on je mirno spavao okružen neprijateljima, potčinjen samovoljnoj sili koja može
da ga uništi iz čistog hira!
Kad je ušao u kuhinju upravitelj njegovog poseda saopštio mu je novosti. Nemci
su se spremali da idu. Puk koji se ulogorio u vrtu izašao je u ranu zoru a za njim su izašli
i ostali. U selu je ostao jedan bataljon, smešten u nekoliko čitavih kuća i na zgarištima
zapaljenih. General je takođe otišao sa svojim mnogoljudnim generalštabom. U zamku je
ostao samo komandant jedne brigade, koga su podređeni zvali „grof”, i još nekoliko
oficira.
Nakon tih novosti, Denoajer se usudio da izađe iz kuće. Video je vrt, uništen ali
lep. Drveće je pretrpelo užasna oštećenja. Ptice su lepršale krilima iznenađene i
oduševljene što su ponovo zavladale onim što je ostalo posle ljudske stihije.
Denoajer se odjednom pokajao što je izašao. Pet kamiona je bilo postavljeno uz
odbrambeni jarak ispred mosta zamka. Grupe ljudi su izlazile noseći na ramenima
ogroman nameštaj kao nosači prilikom selidbe. Jedan glomazan predmet uvijen u
svilene zavese umesto u šatorsko platno, četvorica su gurala do automobila. Gazda je
pogodio. Bilo je to njegovo kupatilo: čuvena zlatna kada! A onda se naglo predomislio;,
odjednom mu više nije bilo žao tog gubitka. Sada je mrzeo taj blistav komad, koji je
smatrao ukletim. Zbog njega je in došao tu. Ali avaj!, ostali nameštaj natovaren na
kamione! U tom trenutku shvatio je razmere svoje bede i nemoći. Nije mogao da odbrani
svoju imovinu; nije mogao da razgovara sa tim komandantom koji je polako pljačkao
zamak ne mareći za njegovog vlasnika. „Lopovi! Lopovi!” I okrenuo se pa ušao u
upravitelejvu kuću.
Čitavo jutro je proveo nalakćen na sto, brade naslonjene na šaku. Kao
prethodnog dana, lagano je trošio sate, ne želeći da sluša potmulo brujanje vozila sa
njegovim dragocenostima.
Oko podneva, upravitelj mu je saopštio da je jedan oficir stigao u automobilu pre
sat vremena, i želi da ga vidi.
Kad je izašao iz kuće naišao je na kapetana, nalik svima ostalima, sa šlemom sa
šiljkom, u uniformi boje senfa, crvenim kožnim čizmama, sabljom, revolverom,
dvogledom i geografskom kartom u kutiji koja je visila na uzici. Bio je mlad. Na levoj ruci
imao je traku sa oznakom generalštaba.
‒ Zar me ne prepoznajete...? Nisam želeo da prođem ovuda, a da vas ne vidim.
Rekao je to na španskom i Denoajer je doživeo najveće iznenađenje otkako je
došao na imanje.
‒ Zar je moguće da me ne prepoznajete? ‒ nastavio je Nemac, opet na španskom.
– Ja sam Oto... Kapetan Oto fon Hartrot.
Starac se spustio ili bolje reći skotrljao niz lestvicu sećanja da bi se zaustavio na
najnižoj prečki. Ugledao je svoje imanje, svoje rođake, svastiku i pašenoga, koji su dobili
drugog sina. „Daću mu ime Bizmark”, govorio je Karlo. A onda, prešavši mnogo
stepenika, video je sebe u Berlinu, za vreme posete Hartrotovima. Govorili su tada s
ponosom o Otu, pametnom skoro kao stariji brat, koji je svoj talenat posvetio ratovanju.
Bio je pukovnik, ali je nastavio da se školuje kako bi se priključio generalštabu. „Možda
će postati drugi Moltke”, govorio je njegov otac. A buntovna Ćići ga je krstila nadimkom,
koji je i porodica prihvatila. Tako da je Oto nadalje bio Mali Moltke za svoje rođake u

147
 Knjigoteka

Parizu.
Denoajer se iznenadio promenama koje su nastale tokom prethodnih godina. Taj
snažan kapetan nadobudnog stava, koji je mogao da ga strelja, bio je onaj isti patuljak
koga je gledao kako trčkara po imanju, ćosavi Mali Moltke, kome se njegova kćerka
smejala...
Za to vreme, vojnik je objašnjavao zašto je tu. Pripadao je drugoj diviziji. Bilo ih je
mnogo... mnogo! koje su napredovale formirajući širok zid duboko unutar francuskog
tla, od Verdena do Pariza. Njegov general ga je poslao da uspostavi vezu sa obližnjom
divizijom, ali kad se našao u blizini zamka poželeo je da ga poseti. Familija nije mačji
kašalj. Setio se dana kada je bio u Vilblanšu, gde je porodica Hartrot došla da provede
izvesno vreme sa svojim rođacima iz Francuske. Oficiri koji su boravili u zdanju zadržali
su ga da ruča s njima. Jedan od njih slučajno je pomenuo vlasnika poseda, rekavši mu da
je on tu negde, mada niko od njih nije obraćao pažnju na njega. Neverovatno
iznenađenje za kapetana Hartrota. Tražio ga je dok ga nije pronašao i potresao se kad ga
je video zatvorenog u kućici svoje posluge.
‒ Morate da izađete odatle: vi ste moj teča ‒ rekao je ponosno. – Vratite se u
svoju kuću, gde i treba da budete. Mojim kolegama će biti drago da vas upoznaju; oni su
veoma fini ljudi.
Osim toga, bilo mu je žao što je starac verovatno mnogo toga pretrpeo. Nije znao
tačno u čemu su se sastojale njegove nevolje, ali je pretpostavljao da mu je bilo teško od
samog početka invazije.
‒ Šta ćete! ‒ ponovio je nekoliko puta. – To je rat.
Osim toga, imao je sreće što je ostao u svojoj kući. Dobili su naređenje da strogo
kažnjavaju bogate izbeglice. Nemačka je želela da stanovništvo ostane u svojim kućama
kao da se ne dešava ništa neobično. Denoajer se pobuni... Ali osvajači su ubijali i streljali
nevine i palili njihove kuće...! Nećak ga je prekinuo. Prebledeo je, kao da mu se ispod
kože razlio talas pepela; oči su mu zasijale, obrazi zadrhtali, kao kod poručnika, koji se
ponašao kao da je zamak njegov.
‒ Vi mislite na streljanje gradonačelnika i ostalih... Baš su mi to ispričali drugari.
Toj je blaga kazna; trebalo je čitavu varoš da srevne sa zemljom; trebalo je da pobiju sve
žene i decu. Mora se stati na kraj francuskim strelcima.
Starac ga je gledao zapanjen. Njegov Mali Moltke je bio opasan i surov kao i
ostali... Ali kapetan prekinu razgovor, ponovivši još jednom nepobitan i čudovišan
izgovor:
‒ Užasno, ali, šta ćete! Rat je.
Nakon toga zanimao se za majku i obradovao se kada je saznao da se nalazi na
jugu. Brinuo se, misleći da je u Parizu. Zbog pobuna koje su izbijale poslednjih dana!
Denoajer se zbunio kao da nije dobro čuo. O kakvim pobunama je reč? Ali oficir je
prešao preko toga, ne pričajući više o njegovima, ubeđen da Denoajer jedva čeka da čuje
za sudbinu nemačke rodbine.
Svi su se sjajno snašli. Njegov cenjeni otac je bio predsednik nekoliko patriotskih
organizacija ‒ zbog svojih godina nije mogao da učestvuje u ratu ‒ a osim toga,
pokrenuo je osnivanje budućih industrijskih preduzeća u osvojenim zemljama. Njegov
brat, „mudrac” držao je konferencije u okolnim varošima, koje je trebalo pripojiti
pobedničkom carstvu, dižući glas protiv sunarodnika koji su se pokazali slabi u svojim
pokušajima. Ostala trojica braće bili su u vojsci: jednog su odlikovali u Loreni. Dve

148
 Knjigoteka

sestre, pomalo tužne zbog odsustva verenika, husarskih poručnika, posvetile su se

posećivanju bolnica i moleći boga da kazni izdajničku Englesku.
Kapetan Hartrot je polako vodio teču prema zamku. Tmurni i strogi vojnici, koji
nisu ni znali da don Marselo postoji, pratili su ga zainteresovano kad su ga videli u
prijateljskom razgovoru sa oficirom generalštaba. Pretpostavio je da će ovi ljudi sad biti
humaniji prema njemu, da će se uzdržati svog nemilosrdnog i nasilnog stava.
Kad je ušao u zgradu od tuge mu se steglo u grudima. Na sve strane je video
praznine koje su ga podsećale na predmete iščupane sa svojih mesta. Pravougaone
tamnije mrlje namseto nameštaja i slika, upakovanih u papir. Sa kakvom je preciznošću i
metodičnošću radio onaj gospodin s trakom na levom rukavu! Na njegovu tugu zbog
hladnokrvne i sistematske pljačke nakalemila se i ozlojeđenost pedantnog čoveka kad je
ugledao poderane zavese, isflekane tepihe, razbijen porcelan i kristal i još svakojake
tragove osvajanja prostora na surov način i bez imalo skrupula.
Nećak je, pretpostavljajući šta njegov teča misli, ponovio oveštali izgovor: – Šta
da se radi...! Rat je.
Ali sa ,alim Moltkeom nije morao da bude oprezan.
‒ Ovo nije rat ‒ reče prilično kivan. – To je najezda razbojnika... Tvoji drugari su
lopovi.
Kapetan Hartrot se odjednom uspravi, trgnuvši se naglo. Udalji se od teče, zureći
u njega, pa tiho reče, pomalo piskutavo, drhteći od besa: – Polako, tečo! – Sva sreća, to je
izgovorio na španskom, pa nisu mogli da ga razumeju oni naokoloi. Ako dozvoli sebi da
insistira na takvim tvrdnjama izložiće se opasnosti da kao odgovor dobije metak u čelo.
Imperatorovi oficiri ne dozvoljavaju uvrede. Celim svojim bićem otkrivao je lakoću s
kojom bi zaboravio na rodbinske veze ukoliko bi dobio naređenje da kazni don Marsela.
Ovaj ućuta, spustivši glavu. – Šta da radi!...! – Kapetan ponovo postade ljubazan kao da je
zaboravio šta je maločas rekao. Želeo je da ga predstavi svojim drugovima. Njegova
ekselencija grof Majnburg, generalmajor, kad je saznao da je rođak Hartrotovih, ukazao
mu je čast, pozvavši ga za sto.
Pozvani je, u svojoj sopstvenoj kući, ušao u trpezariju, gde je bilo puno ljudi u
uniformama boje senfa i dubokim čizmama. Instinktivno je letimičnim pogledom
procenio situaciju. Sve je bilo u redu, ništa razbijeno: zidovi, zavese i nameštaj su bili
netaknuti. Ali, kada je pogledao u ogromne kuhinjske kredence ponovo ga je obuzela
tuga. Ostala je samo tamna hrastovina. Nestala su dva kompleta stonog srebrnog posuđa
i jedan od starinskog porcelana. Morao je dostojanstvenom da odgovara na pozdrave i
stisnuo je ruku koju mu je grof pružio sa aristokratskom nemarnošću. Neprijatelji su ga
gledali sa blagonaklonošću i izvesnim divljenjem, kad su saznali da milioner potiče iz
daleke zemlje gde se ljudi brzo obogate.
Ubrzo je sedeo kao stranac za sopstvenim stolom, jeo iz tanjira koje je koristila
njegova porodica, služili su ga ljudi obrijanih glava, s prugastim keceljama preko
uniformi. Ono što je jeo bilo je njegovo, pio je vino iz svog podruma, sve ukrase u
prostoriji on je kupio i drveće sa krošnjama tamo dalje od prozora bilo je takođe
njegovo... a u stvari, imao je utisak da se prvi put obreo tu, obuzet nelagodom i
nepoverenjem. Jeo je jer je osećao glad, ali su mu hrana i piće imali čudan ukus.
Sa strahom je posmatrao te neprijatelje koji su zauzimali mesta njegove žene,
dece, Lakurovih... Između sebe su govorili nemački, ali oni koji su znali francuski
povremeno bi se koristili njime da bi ih gost razumeo. Oni koji su sricali tek poneku reč,
ponavljali bi je osmehujući mu se ljubazno. Kod svih njih se primećivala želja da ugode

149
 Knjigoteka

vlasniku zamka.
‒ Hoćete li da ručate sa divljacima ‒ upita grof, nudeći mu mesto pored sebe. –
Zar se ne plašite da će vas živog pojesti...?
Nemci su se glasno smejali duhovitosti njegove ekselencije. Svi su se trudili da
svojim rečima i ponašanjem dokažu da ih neprijatelji neopravdano smatraju varvarima.
Don Marselo je posmatrao jednog po jednog. Umor od rata a posebno posledice
brzog marširanja i napredovanja poslednjih dana bili su očigledni. Jedni su bili visoki,
mršavi i štrkljasti, drugi četvrtasti i koščati, kratkih vratova. Ovi poslednji smršali su za
mesec dana vojnog pohoda pa im je mlohava i naborana koža visila na licu. Svi su bili
obrijani po vojnički. Oko stola su se belasala dva reda okruglih lobanja, ružičastih lica.
Uši su im smešno štrčale; onako usukanima, vilice su im bile isturene. Neki su zadržali
uvrnute brkove po imperatorovoj modi; većina je bila uredno izbrijana, s kratkim
brčićima nalik četkici za zube.
Zlatna narukvica blistala je na grofoj ruci, spuštenoj na sto. Bio je stariji od
ostalih i jedino je on imao kosu, tamnoplavu prošaranu sedima, brižljivo začešljanu i
sjajnu od pomade. Imao je blizu pedeset godina. Održavao je ženstvenu krepost,
upražnjavajući teške vežbe. Mršav, koščat i snažan, pokušavao je da prikrije grubu
mušku borbenost blagom i lenjom nehajnošću. Oficiri su se prema njemu ponašali sa
velikim uvažavanjem. Hartrot je o njemu pričao kao o velikom umetniku, muzičaru i
pesniku. Bio je imperatorov prijatelj: poznavali su se još iz mladosti. Pre rata, zbog nekih
skandala iz privatnog života bio je udaljen sa dvora: galama piskarala i socijalista. Ali
suveren je u tajnosti i dalje gajio naklonost prema starom školskom drugu. Svi su
zapamtili njegov ples Los kapričos de Šerezada, prikazan u punom sjaju u Berlinu, po
preporuci moćnog prijatelja. Živeo je nekoliko godina na istoku. Sve u svemu, veliki
gospodin i umetnik izuzetnog senzibiliteta, kao što je i veliki vojnik.
Grof nije mogao da podnese Denoajerovo ćutanje. Bio mu je gost za stolom i
smatrao je svojom dužnošću da ga uključi u razgovor. Kada je don Marselo rekao da je
tek pre tri dana napustio Pariz svi su se iznenadili i želeli su da čuju novosti.
„Da li ste videli pobune?” „Zar je vojska morala da poubija toliko ljudi?” „Kako je
ubijen Poenkare?”
Odjednom su ga zasuli pitanjima i don Marselo, zbunjen tom neverovatnom
vešću, nije znao šta da odgovori. Mislio je da je upao među ludake. Onda je pomislio da
se šegače s njim. Pobune? Ubistvo predsednika? Jedni su ga sažaljivo gledali zbog
njegove neobaveštenosti; drugi su sumnjali da se pravi da ne zna za neke događaje koji
su se odigrali njemu ispred nosa. Njegov nećak je bio uporan.
‒ Nemačke novine su objavile mnogo toga. Parižani su pre petnaest dana
organizovali proteste protiv vlade, jurišajući na Jelisejsku palatu i usmrtivši
predsednika. Vojska je morala da upotrebi mitraljeze da bi zavela red... Čitav svet to zna.
Ali Denoajer je uporno tvrdio da ne zna za to: ništa nije video. I pošto su njegove
izjave prihvaćene sa ironičnom sumnjom, radije je ćutao. Njegova ekselencija, odvažno
se, ne podležući opštoj lakovernosti, vratio na prvobitne činjenice. Ono o ubistvu možda
nije tačno; nemačke novine mogu da preteraju u najboljoj nameri. Upravo je pre
nekoliko sati generalštab došao do saznanja da se francuska vlada povukla u Bordo. Ali
ono u vezi s pobunom Parižana i njihovim sukobom s trupama je neosporno. – Gospodin
je to nesumnjivo video ali ne želi da kaže. – Denoajer je morao da se usprotivi uglednoj
ličnosti, ali njegovo poricanje nije saslušano. Pariz! Na tu reč zablistaše im oči,
podstičući rečitost kod svih. Želeli su što pre vide da Ajfelovu kulu, da pobedonosno uđu

150
 Knjigoteka

u grad, da utole glad i odmore se od jednomesečnog ratnog pohoda. Uživali su u

vojničkoj slavi, smatrali su da je rat neophodan, ali im je žao zbog nevolja koje on
donosi. Grof ispusti jedan umetnički uzdah.
‒ Ah, kako me je omeo rat! – reče malodušno. – Ove zime u Parizu će se prvi put
izvesti moj balet.
Svi su reagovali na njegovu potištenost: njegovo delo će se izvesti posle rata i
Francuzi će mu aplaudirati.
‒ To nije dovoljno ‒ nastavio je grof.– Priznajem da volim Pariz... Šteta što taj
narod nikad nije želeo da se sporazume s nama...!
A onda je utonuo u melanholiju čoveka koga ne shvataju.
Jednog od oficira koji je pričao o bogatstvu i raskoši Pariza sa pohlepnim očima,
Denoajer je brzo prepoznao po oznaci koju je nosio na ruci. Bio je to onaj koji je
opljačkao zamak. Kao da je naslutio njegove misli, komesar se izvinjavao.
‒ To vam je rat, gospodine...
Isti je kao ostali...! Rat mora da se plati imovinom poraženih. To je nov sistem
Nemačke: lekovita odšteta za davnašnje ratove, naplata gradskih dažbina, pljačka kuća.
Na taj način se savlađuje otpor neprijatelja i rat se brže završava. Ne bi trebalo da se
žalite na pljačku. Vaš nameštaj i dragocenosti biće prodati u Nemačkoj. Možete uložiti
prigovor francuskoj vladi da vam nadoknadi štetu nakon poraza: vaši rođaci iz Berlina
će podupreti vaš zahtev.
Denoajer je zapanjeno slušao te savete. Kako razmišljaju ovi ljudi! Da li su ludi ili
mu se rugaju...?
Kad se ručak završio, neki oficiri su ustali i potražili mačeve kako bi izvršili
službene zadatke. Kapetan Fon Hartrot je takođe ustao: morao je da se vrati svom
generalu; dovoljno vremena je posvetio rođaku. Mali Moltke se još jednom izvinio zbog
uznemiravanja i pljački zamka.
‒ Rat je... Moramo da budemo grubi da bi što kraće trajao. Prava dobrodušnost se
sastoji u okrutnosti, jer se tako prestrašeni neprijatelj brže predaje i svet manje strada.
Don Marselo je slegnuo ramenima na tako pogrešan zaključak. Bili su na vratima
zdanja. Kapetan naredi nešto jednom vojniku, a ovaj se malo zatim vrati sa parčetom
krede kojom je obeležio teren vojnog logora. Fon Hartrot je želeo da zaštiti teču.
Pročitao je natpis na zidu pored vrata: – Bitte, nicht plündern. Es sing freundlichte Leute...
Zatim ga je na licu mesta preveo nakon ponavljanih pitanja starca.
‒ To znači: „Molim vas, ne pljačkajte. Stanari ove kuće su prijateljski nastrojeni.”
‒ Ah, ne...! Denoajer se žestoko usprotivi takvoj zaštiti. On nije želeo da bude
njihov prijatelj. Ćutao je jer nije mogao ništa drugo da učini... a pogotovo da bude
prijatelj osvajača svoje zemlje...!
Nećak obrisa jedan deo natpisa i ostavi samo prvi deo: Bitte, nicht plündern.
Molim vas, ne pljačkajte. Zatim je na ulazu u vrt ponovo napisao isti tekst. Smatrao je
neophodnim ovakvo upozorenje; njegova ekselencija može da ode, mogu da se usele
drugi oficiri. Fon Hartrot je video svašta i po njegovom osmehu moglo se shvatiti da ga
ništa ne bi iznenadilo ma koliko bilo strašno. Ali starac je nastavio da omalovažava
njegovu zaštitu i žalosno se smejao natpisu. – Šta još mogu da ukradu...? Odneli su već
sve što je vredelo.
‒ Zbogom, tečo. Vidimo se uskoro u Parizu.

151
 Knjigoteka

Kapetan uđe u automobil nakon što je stisnuo hladnu i mlitavu ruku, koja kao da
ga je odbijala svojom nepomičnošću.
Na povratku kući, ugledao je sto i stolice u hadovini ispod nekoliko stabala.
Njegova ekselelncija je pila kafu pod vedrim nebom i pozvao ga je da mu se pridruži.
Samo su mu tri oficira pravila društvo... i velika količina pića iz njegovog podruma.
Razgovarali su na nemačkom tako da je don Marselo sedeo nepomično skoro sat
vremena, želeći da ode ali ne dočekavši nijedan zgodan trenutak da ustane.
Izvan parka se nazirao veliki pokret trupa. Prolazio je drugi vojni korpus uz
potmulo zavijanje morskog povetarca. Zelene zavese drveća zaklanjale su nepregledni
marš ka jugu. Nešto neobjašnjivo poremetilo je blistavu popodnevnu tišinu. U daljini se
čula neprekidna grmljavina kao da se na plavom horizontu kotrljala nevidljiva oluja.
Grof je prekinuo razgovor na nemačkom da bi se obratio Denoajeru koji se
zainteresovao za buku.
‒ To je top. Borba je počela. Ubrzo ćemo joj se i mi pridružiti.
Mogućnost da uskoro napusti svoj logor, najudobniji koji je imao tokom čitavog
vojevanja, oneraspoložila ga je.
‒ Rat! ‒ nastavio je. – Sjajan život, ali prljav i zaglupljujuć. Posle čitavih mesec
dana, danas sam se prvi put osećao kao čovek.
I kao da ga je privukla udobnost koje će uskoro morati da se odrekne, ustao je i
krenuo ka zamku. Dva Nemca se uputiše ka selu, a Denoajer ostade sa trećim oficirom
koji se zadovoljno oblizivao i pijuckao mljackajući. On je bio komandant bataljona
ulogorovanog u Vilblanšu.
‒ Rat je tužan, gospodine! ‒ reče na francuskom.
Među svim tim neprijateljima, jedino je on kod don Marsela izazivao neobičan
osećaj za pravičnost. „Iako je Nemac, reklo bi se da je dobar čovek”, pomislio je,
gledajući ga. Mora da je bio gojazan u vreme mira, ali sada je delovao mlohavo i uvelo
kao da je naglo oslabio. U njemu se nazirao nekadašnji život mirnog i jednostavnog
imućnog buržuja, koji je rat sasekao u korenu.
‒ Kakav je ovo život, gospodine! ‒ nastavio je. – Neka Bog kazni one koji su
izazvali ovu katastrofu.
Denoajer se skoro potresao. Ukazala mu se Nemačka kakvu je zamišljao mnogo
puta: mirnu, ljupku, sa pomalo pohotnom i tromom buržoazijom, koja je svoju oporost
kompenzovala poetskom i bezazlenom sentimentalnošču. Ovaj Blumhart, koga su
drugovi zvali Bataljon Komnader, bio je valjan otac porodice. Zamislio ga je u šetnji sa
ženom i decom pod lipama na nekom palanačkom trgu, dok ganuto sluša vojnu muziku.
Kasnije ga je zamislio u pivnici sa prijateljima kako između dva poslovna razgovora
priča o metafizičkim problemima. Bio je to čovek stare Nemačke, lik iz Geteovih romana.
Možda je slava Imperije izmenila njegov život i umesto da ide u pivnicu, često je
posećivao oficirski klub, dok mu se porodica držala po strani, odvojeno od građana,
zbog oholosti vojnog staleža; ali u suštini, bio je dobar Nemac, s patrijarhalnim
navikama, gotov da prolije suze pred nekom porodičnom scenom ili dirljivom muzikom.
Komandant se setio svojih, koji su živeli u Kaselu.
‒ Osmoro dece, gospodine ‒ reče, trudeći se očigledno da potisne emocije.–
Dvojica, najstarija, pripremaju se za oficire. Najmlađi ove godine kreće u školu... Tako je
to. – I jednom rukom pokaza do visine svojih čizama. Drhtao je od besa i tuge, setivši se
svog mališana. Zatim je kovao u zvezde svoju suprugu. Ah, slatka Augusta...! Dvadeset

152
 Knjigoteka

godina su proveli u braku, ali on ju je obožavao kao onog dana kada su se prvi put videli.
U jednom džepu uniforme čuvao je sva pisma koja mu je pisala od početka rata.
‒ Pogledajte, gospodine... Ovo su moja deca.
Iz nedara je izvadio srebrni medaljon sa gravirom Minhena i kada je povukao
oprugu otvorile su se dve ovalne strane, poput listova u knjizi, otkrivši lica čitave
porodice: Frau Kommander, ozbiljna lepotica, koja je oponašala caričino držanje i
frizuru; Frojlajn Komander, u belo, pogleda uprtog uvis kao da peva neku romansu; i na
kraju dečaci u uniformama vojnih škola ili privatnih instituta. – Kad samo pomislim da
mogu da izgubim ta voljena stvorenja samo jednim pokretom prsta! I da moram da
živim daleko od njih! Rat je tužan! ‒ opet je ponovio. – Neka Bog kazni Engleze.
Sa istom brižnošću je uzvratio Don Marselu pitanje o njegovoj porodici. Bilo mu
je milo kad je dobio oskudan odgovor o njegovom potomstvu; blago se osmehnuo na
ushićenje s kojim je starac pričao o svojoj ćerki, o frojlajn Ćići kao o nekom ljupkom
đavolčiću; ražalostio se kad je čuo da je sa sinom imao velike neprilike zbog njegovog
ponašanja.
Simpatičan komandant! Bio je to prvi prijatan i human čovek koga je sreo za
vreme paklene invazije. „Svuda ima dobrih ljudi”, pomislio je. Voleo bi da se ne iseli iz
zamka. Ako Nemci treba da ostanu tu, bolje da imam njega nego one druge.
Jedan narednik je došao da prenese don Marselu poziv od njegove ekselencije.
Zatekao je grofa u svojoj spavaćoj sobi, prošavši prethodno kroz salone zatvorenih očiju,
da bi izbegao napad beskorisnog besa. Sva vrata su bila provaljena, podovi bez tepiha,
prozori bez zavesa. Samo je već oštećen nameštaj ostao na mestu. Spavaće sobe su bile
potpuno poharane, tako da je ostalo samo ono što je bilo za trenutnu upotrebu. Iz njih bi
sve bilo odneto da se dan ranije nije pojavio general sa čitavom svojom pratnjom i
obustavio bezobzirno uništavanje.
Grof ga je ljubazno primio kao pravi gospodin koji želi da udovolji svojim
gostima. Nije mogao da dozvoli da her Denoajer, rođak jednog Fon Hartrota ‒ sećajući se
maglovito da ga je video na dvoru ‒ živi u stanu svoje posluge. Treba da se smesti u
svoju spavaću sobu, na taj veličanstven odar sa perinama i baldahinom, gde je čuveni
general imperije imao čast da boravi nekoliko sati.
‒ Ja više volim da spavam ovde. Ova druga soba više odgovara mome ukusu.
Ušao je u sobu gospođe Denoajer, diveći se nameštaju u stilu Luja XV,
autentičnim dragocenostima, potamnelom zlatu i pejzažima na tapiserijama
prekrivenim patinom. To je bila jedna od najboljih don Marselovih kupovina. Grof se
prezrivo osmehnu, setivši se šefa intendanture, odgovornog za oficirsku pljačku.
– Kakav glupak...! Ostavio je ovo, misleći da je staro i ružno...
Zatim pogleda vlasnika u oči.
‒ Gospodine Denoajer: mislim da neću biti nimalo nekorektan, rekao bih čak da
pogađam vaše misli, ako vam kažem da ću ovaj nameštaj ja poneti. To će biti uspomena
na naše poznanstvo, dokaz našeg prijateljstva koje upravo počinje... Ako ovo ostane
ovde, preti opasnost da bude uništeno. Vojnici nisu obavezni da se razumeju u
umetnost. Ja ću čuvati ove dragocenosti u Nemačkoj i vi ćete moći da ih vidite kad kod
poželite. Tada ćemo svi biti jedno... Moj prijatelj imperator biće proglašen za vladara
Francuza.
Denoajer je ćutao. Šta da odgovori na tu užasnu ironiju, na pogled kojim je veliki
gospodin naglašavao svoje reči...?

153
 Knjigoteka

‒ Kad se rat završi ja ću vam poslati poklon iz Berlina ‒ dodao je utešno.

Starac ni na to nije ništa odgovorio. Posmatrao je zidove, praznine koje su ostale
iza raznih manjih slika, dela francuskih majstora iz XVIII veka. Mora da ih je komandant
prezreo kao beznačajne. Grofov blag osmeh otkrio mu je gde se one sada nalaze.
Detaljno je pretražio čitavu prostoriju, obližnju spavaću sobu koja je pripadala
Ćići, kupatilo, čak i orman sa ženskom odećom, gde su čuvane haljine gospođice
Denoajer. Ruke vojnika su se gubile od uživanja u tankim naborima tkanina, opipavajući
njihovu svežu mekoću.
Taj dodir ga je podsećao na Pariz, na modu, na kuće velikih modiskinja. Najviše je
voleo da posećuje Ulicu Peks u neprijateljskom gradu.
Don Marsela je zapahnula mešavina jakih parfema koji su isparavali s njegove
glave, brkova, čitavog njegovog tela. Razne bočice sa gospođinog toaletnog stočića
stajale su poređane na kaminu.
‒ Prljavi rat! ‒ reče Nemac. – Jutros sam konačno mogao da se okupam nakon
nedelju dana; po podne ću se još jednom okupati... Kad smo kod toga, dragi gospodine:
ovi parfemi su dobri, ali nisu otmeni. Kad poželite da me predstavite gospođama daću
im adresu svojih dobavljača... Ja u svojoj kući koristim mirišljava ulja iz Turske: tamo
imam mnogo prijatelja... Kad se završi rat, poslaću vašoj porodici paket.
Usmerio je pogled na nekoliko portreta, okačenih iznad jednog stola. Grof je
prepoznao madam Denoajer videvši fotografiju donja Luise. A onda se nasmeja pri
pogledu na Ćićin portrt. – Veoma je ljupka. – Ono što mu se najviše dopalo kod nje bio je
izgled hrabrog dečaka. Širokim i prodornim pogledom posmatrao je Huliovu fotografiju.
‒ Izvanredan mladić ‒ reče. Zanimljivo lice... umetničko. U nekom kostimiranom
baletu postigao bi uspeh. Pravi persijski princ...! Jedna bela peruška na glavi
pričvršćenim draguljem, obnažena prsa, crna tunika sa zlatnim paunovim perima...
I nastavio je u mašti da oblači Denoajerovog prvenca u raskoš jednog
istočnjačkog kralja. Starac je počeo da oseća simpatije prema tom čoveku
zainteresovanom za njegovog sina. Šteta što je tako spretno izabrao dragocenosti iz
njegove kuće i prisvojio ih!
Pored uzglavlja kreveta, na molitveniku njegove žene, video je medaljon sa
drugom fotografijom. Ona nije pripadala kući. Prateći njegov pogled, grof je poželeo da
mu je pokaže. Ruke vojnika su podrhtavale: Njegov ohol i ironičan ponos odjednom je
iščezao. Jedan oficir Husara Smrti smejao se na portretu, mršav i kukastog nosa ptice
grabljivice ispod kape ukrašene s lobanjom i dve bedrene kosti.
‒ Moj najbolji prijatelj ‒ reče malo uzdrhtalim glasom.– Biće koje volim najviše
na svetu... i kad pomislim da se možda u ovom trenutku bori i da mogu da ga ubiju...!
Kad pomislim da i ja mogu da poginem...!
Don Marselu se učini da je odgonetnuo priču iz grofove prošlosti. Taj husar je
nesumnjivo njegov sin. Tako prostodušan nije mogao da zamisli ništa drugo. Tako nežno
mogao je samo otac da govori. I zamalo da se zarazi tom nežnošću.
Tu je bio kraj susreta. Vojnik mu okrete leđa izlazeći iz spavaće sobe kao da je
želeo da sakrije emocije. Posle nekoliko minuta, u prizemlju je zasvirao prekrasan
koncertni klavir, koji komandant nije mogao da odnese jer se general usprotivio tome.
Grofov glas se uzdiže iznad klavirskih dirki. Imao je bariton, pomalo setan, koji je
zavibrirao ponesen melodijom romanse. Starac se uzbudio, nije razumeo reči, ali su mu
suze navrle na oči. Setio se svoje porodice, nesreće i opasnosti koje su ih okruživale,

154
 Knjigoteka

teškoće da se vrati i pronađe svoje... Kao da ga je muzika ponela, silazio je korak po

korak do prizemlja. Kakav umetnik a tako nadmeno podrugljiv! Kakva duša...! Nemci se
uče da na prvi pogled deluju grubo i disciplinovano, da bi bez skrupula mogli da izvode
najveće grozote. Sa njima čovek treba da bude prisan da bi upoznao njihovu istinsku
prirodu.
Kada je prestao da svira, grof je izašao ispred zamka. Jedan podoficir je
posmatrao labudove u jarku oko zidina. Bio je doktor prava i sekretar Njegove
ekselencije; čovek s fakultetskom diplomom, mobilisan.
U razgovoru sa don Marselom, odmah mu je otkrio svoje poreklo. Iznenadio ga je
poziv u rat, budući da je bio profesor u jednoj privatnoj školi i pred venčanjem. Svi
njegovi planovi su se izjalovili.
‒ Kakva nesreća, gospodine...! Kakav sunovrat sveta...! Međutim, mnogi od nas su
videli da će se desiti katastrofa. Morao je da izbije kad-tad. Kapitalizam: prokleti
kapitalizam je kriv.
Podoficir je bio socijalista. Nije krio svoje učešće u partijskim akcijama zbog
kojoh je doživljavao neprijatnosti i zaostajao u karijeri. Ali socijaldemokratija je sada
postala prihvatljiva za imperatora i privlačna za najreakcionarnije junkere. Svi su
jedinstveni. Partijski predstavnici su u Rajhstagu formirali najposlušniju grupu u vladi...
On je iz svoje prošlosti sačuvao samo strast za ukidanje kapitalizma, krivca za rat.
Denoajer se osmelio da razgovara sa ovim neprijateljem, koji mu je delovao kao
blag čovek bez predrasuda. – Nije li za to odgovoran jedino nemački militarizam? Nisu li
tražili i pripremali sukob, onemogućavajući bilo kakav sporazum svojom arogancijom...?
Socijalista je to kategorično poricao. Predstavnici njegove partije podržavaju rat,
a za to imaju svoje motive. Kod njega se primećivala potčinjenost disciplini, večitoj
germanskoj disciplini, slepoj i poslušnoj, koja vlada čak i u naprednim i istaknutim
partijama. Uzalud je Francuz ponavljao argumente i činjenice, sve što je pročitao od
početka rata. Njegove reči su se odbijale o tvrdokornost ovog revolucionara, naviknutog
da razmišlja pragmatično.
‒ Ko zna ‒ zaključi. – Možda smo se prevarili. Ali u ovom trenutku sve je zbrkano:
nedostaju elementi za procenu da bi se ustanovilo šta je ispravno. Kad se rat okonča,
znaćemo ko su krivci; a ako to budu naši, zahtevaćemo njihovu odgovornost.
Denoajer se zamalo nasmejao njegovoj naivnosti. Sačekati da se rat završi da bi
se saznalo ko je kriv! A ako Imperija pobedi ko će je pozvati na odgovornost, zadojenu
pobedničkim ponosom? Oni koji su se uvek ograničavali na borbu na izborima, bez
najmanjeg pokušaja buntovništva?
‒ Ko god da je vinovnik ‒ nastavio je podoficir ‒ ovaj rat je tužan. Toliko
nastradalih...! Ja sam bio u Šarlroau. Moderan rat treba videti izbliza. Pobedićemo, ući
ćemo u Pariz, kako kažu, ali će stradati mnogo naših pre nego što ostvarimo konačnu
pobedu...
I da bi odagnao viziju smrti urezane u mislima, nastavio je pogledom da prati
labudove, bacajući im komadiće hleba zbog kojeg su se te veličanstvene ptice okretale u
vodi.
Upravitelj i njegova porodica prelazili su most, često izlazeći iz zamka. Kada su
videli gazdu u dobrim odnosima sa osvajačima, oslobodili su se straha zbog kojeg su bili
zatvoreni u svom domu. Za ženu je bilo prirodno da ti ljudi poštuju don Marselov
autoritet: gospodar je uvek gospodar. I kao da se delić tog autoriteta preneo na nju,

155
 Knjigoteka

ulazila je bez straha u zamak, u pratnji svoje ćerke, da bi dovele u red gazdinu spavaću
sobu. A želele su i da provedu noć u njegovoj blizini da se ne bi osećao usamljenim među
Nemcima.
Dve žene su prenele posteljinu i dušek iz svoje kućice na poslednji sprat zamka.
Upravitelj je bio zauzet zagrevanjem vode za drugo kupanje njegove ekselencije.
Njegova supruga je jadikovala zgrožena pljačkom zamka. Kakve skupocene stvari
nestadoše...! U želji da spase poslednje ostatke, tražila je od vlasnika da je ovlasti da ih
prijavljuje kao da je to moglo da spreči individualne i potajne krađe. Grofovi ordonansi i
pisari trpali su u džepove i kese sve što se moglo lako sakriti. Govorili su, smejući se, da
je to za uspomenu. A onda je ona diskretno prišla da mu prijavi novo otkriće. Videla je
jednog oficira kako na silu otvara kutije u kojima je gospođa držala donje rublje i kako
pravi paket sa najfinijom odećom i svilenom čipkom.
‒ To je on, gospodine ‒ reče naglo, pokazujući na jednog Nemca koji je pisao u
bašti, dok mu je iskosa padao zrak sunca, probijajući se između grana drveća.
Don Marselo ga je prepoznao, iznenađen. Zar i komandant Blumhart! Ali onda je
opravdao njegov čin. Smatrao je prirodnim da odnese nešto iz kuće, pošto mu je
komandant poslužio kao primer. Osim toga, imao je u vidu prirodu predmeta koje je
ovaj prisvojio. Nije to bilo za njega, već za suprugu, za devojčice... Dobar otac porodice.
Više od jednog sata je proveo za stolom pišući bez prestanka, razgovarajući preko pera
sa svojom Augustom, sa čitavom porodicom koja je živela u Kaselu. Bolje da odnese taj
dobar čovek nego neki drugi, viši oficiri, odsečnog glasa i bezobraznog, nadmenog
držanja.
Primetio je kako bi podigao glavu kad god bi prošla Žoržeta, upravitelejva kći,
prateći je pogledom. Sirot otac...! Nesumnjivo se setio dve senjorite koje žive u
Nemačkoj, razmišljajući o ratnim opasnostima. I on se setio svoje Ćići, plašeći se da je
više nikada neće videti. Jednom prilikom, dok je devojka išla od zamka ka svojoj kućici,
Nemac ju je pozvao. Stala je pravo pored stola, uplašena, kao da je predosećala neku
opasnost, ali prisilila se da se osmehne. Za to vreme Blumhart joj je nešto pričao,
milujući je po obrazima ručerdama čoveka borca. Denoajera je ganuo taj prizor.
Uspomene na spokojan i delotvoran život ponovo su uskrsle uprkos ratnim strahotama.
Nema sumnje da je ovaj neprijatelj dobar čovek.
Zato se ljubazno osmehivao dok mu je komandant prilazio, pošto je ustao od
stola. Predao je pismo i veliki paket jednom vojniku da ih odnese u selo, gde se nalazila
bataljonska pošta.
‒ To je za moju porodicu ‒ reče. ‒ Ne prođe nijedan dan a da ne pošaljem pismo.
Njihova su prava dragocenost za mene! Šaljem im i neke male uspomene.
Denoajer zamalo da se pobuni. Male, a ne...! Ali, uz izvesnu ravnodušnost pokazao
je kako mu ne smeta što su ti pokloni napravljeni o njegovom trošku. Komandant je
nastavio da priča o dragoj Augusti i njihovoj deci, dok je nevidljiva oluja tutnjala na
vedrom horizontu predvečerja. Svaki put se čula sve jača topovska grmljavina.
‒ Borba ‒ nastavio je Blumhart. ‒ Stalne borbe...! To je verovatno poslednja i
pobedonosna. Za nedelju dana ući ćemo u Pariz... Ali, koliko njih ga neće videti! Koliko
mrtvih...! Verujem da već sutra više nećemo biti ovde. Sve rezervne snage će morati da
napadnu da bismo savladali otpor, poslednji otpor... Ako tada ne padnem i ja...!
Zbog mogućnosti da sledećeg dana pogine, njegovo lice se zgrči od mržnje. Jedna
duboka bora izduži mu se između obrva. Pogledao je u Denoajera krvoločno kao da će
on biti kriv za njegovu smrt i nesreću njegove porodice. Nakon nekoliko minuta

156
 Knjigoteka

Denoajer više nije mogao da prepozna onog prijatnog i prijateljski raspoloženog

Blumharta; shvatio je kakvu promenu rat može da izazove u čoveku.
Sunce je već zalazilo kada je jedan podoficir ‒ onaj isti iz socijaldemokratske
partije ‒ dotrčao u potrazi za komandantom. Denoajer ga nije razumeo jer je govorio na
nemačkom, ali prateći pokrete njegovih ruku, na ulazu u zamak, malo dalje od ograde,
video je grupu seljaka i nekoliko vojnika sa puškama. Blumhart je nakon kraćeg
razmišljanja krenuo ka grupi, a don Marselo za njim.
Ugledao je jednog mladića iz sela između dvojice Nemaca koji su mu vrhovima
bajoneta dodirivali grudi. Bio je bled kao sveća. Košulja mu je bila prljava od čađi i
iscepana kao da se tukao. Iz posekotine na slepoočnici curila mu je krv. Malo dalje od
njega, raščupana žena, vodila je četiri devojčice i jednog mališana i svi šestoto su bili
crni kao da su izašli iz nekog stovarišta uglja.
Žena je vikala, podižući ruke, jaucima prekidajući svoju priču, obraćajući se
uzalud vojnicima, koji je nisu razumeli. Dok je podoficir, koji je komandovao vojnom
pratnjom, razgovarao s komandantom na nemačkom, žena se uputila prema Denoajeru.
Odjednom se obradovala kad je prepoznala vlasnika zamnka kao da je on može spasiti.
Ona momčina je bio njen sin. Još od prethodnog dana skrivali su se u podrumu
svoje zapaljene kuće. Glad ih je naterala da izađu, izbegavši smrt gušenjem. Ugledavši
njenog sina, Nemci su počeli da ga tuku i hteli s da ga streljaju kao sve ostale mladiće.
Mislili su da momak ima dvadeset godina; smatrali su da su to godine za vojnika, a pošto
se već nije uključio u francusku vojsku, nameravali su da ga ubiju.
‒ Nije istina! ‒ uzviknula je žena.– Nema više od osamnaest... čak manje: ima
samo sedamnaest.
Okrenula se prema drugim ženama iza sebe, pozivajući ih da posvedoče: tužne
žene, isto tako prljave, izgaravljenih lica i pocepane odeće, vonjale su na paljevinu, bedu,
lešinu. Sve su se pridružile majčinom zapomaganju. Neke su preterivale, tvrdeći da je
mladiću šesnaest godina... petnaest. A tom horu ženske kuknjave pridružili su se jecaji
dece, koja su razrogačenim očima posmatrala svog brata.
Komandant je gledao u zarobljenika dok je slušao podoficira. Jedan opštinski
službenik nesvesno se izrekao da je momku dvadeset godina, ne pomišljajući da bi to
moglo da prouzrokuje njegovo stradanje.
‒ Nije istina ‒ ponavljala je majka, naslutivši o čemu su razgovarali. – Ovaj čovek
greši... Moj sin je snažan, izgleda starije, ali nema dvadeset godina... Ovaj gospodin ga
poznaje, on vam može reći. Zar nije tako, gospodine Denoajer?
Videvši da mu se očajna majka obraća za pomoć, don Marselo je shvatio da treba
da se umeša i obrati se komandantu. Vrlo dobro poznaje tog mladića ‒ ne seća se da ga
je ikad video ‒ i uverava ga da on ima manje od dvadeset.
‒ Pa, čak i da ima ‒ dodao je ‒ zar je to zločin zbog kojeg treba streljati čoveka?
Blumhart ne odgovori. Otkako je postao komandant kao da je ignorisao don
Marsela. Hteo je da kaže nešto, da naredi nešto, ali se dvoumio. Bolje da se posavetuje s
njegovom ekselencijom. Videvši da je krenuo prema zamku, Denoajer pođe za njim.
‒ Komandante, to ne može biti ‒ govorio je... To nema nikakvog smisla. Streljati
čoveka zbog pretpostavke da ima dvadeset godina...!
Ali, komandant je ćutao, ne zaustavljajući se. Kad su prešli most čuli su zvuke
klavira. Za Denoajera je to bio dobar znak. Taj umetnik, koji ga je uzdrmao strastvenim
glasom reći će neku spasonosnu reč.

157
 Knjigoteka

Kad je ušao u salon nije mogao da prepozna njegovu ekselenciju. Video je čoveka
za klavirom, koji je na sebi imao samo jednu japansku kućnu haljinu, ženski ružičasti
kimono sa zlatastim pticama, koji je pripadao Denoajerovoj ćerki Ćići. U nekoj drugoj
prilici prasnuo bi u grohotan smeh kad bi video tog mršavog vojnika, koščatog, sa
prodornim očima, sa bleštavom zlatnom narukvicom na zglobu jedne ruke. Kada se
okupao i kada je trebalo ponovo da obuče uniformu, odjednom je zastao, zanesen
dodirom ženske svilene tunike, sličnoj njegovoj orijentalnoj odeći u Berlinu. Blumhart
ničim nije pokazao da je začuđen izgledom svog generala. Vojnički, u stavu mirno,
govorio je na svom jeziku, dok ga je grof slušao preko volje, prelazeći prstima preko
dirki.
Kroz obližnji prozor video se suton, koji je zlatastom sumaglicom obuhvatao
klavir i izvođača. Kroz prozor je ulazila poezija zalaska sunca: šuštanje granja, smirujući
cvrkut ptica, zujanje insekata koji su svetlucali kao iskra pod poslednjim zracima.
Njegova ekselencija, iznerviran što je njegovo melanholično sanjarenje prekinuto
neprikladnom posetom, zaustavio je komandanta zapovedničkim pokretom i samo
jednom rečju... izgovorenom samo jednom. Više ništa nije rekao. Povukao je dva dima
turske cigarete, koja je lagano sagorevala, a njegove ruke se ponovo spustiše na
slonovaču, nastavljajući sa sporom i dirljivom improvizacijom, inspirisane sutonom.
‒ Hvala, ekselencijo ‒ reče starac, pogađajući njegov velikodušni odgovor.
Komandant je u međuvremenu nestao. Nije ga našao ni izvan kuće. Jedan vojnik
je odjahao da odnese naređenje. Video je kako je oružana pratnja kundacima i vikom
terala grupu žena i dece. Ulaz je raščišćen. Svi su se udaljavali u pravcu sela posle
generalovog oproštaja... Bio je na polovini puta kada je čuo jedan horski krik,
zastrašujući krik od kojeg se dizala kosa na glavi, krik koji može da iznedri samo žensko
očajanje. U isto vreme u vazduhu su pljuštali udarci biča, oštro pucketanje kakvo je čuo
prethodnog dana. Pucnji... S druge strane ograde primetio je komešanje, prilike koje su
izmicale snažnim rukama, druge koje su bežale u paničnom strahu. Ugledao je
izbezumljenu ženu kako trči prema njemu držeći se z aglavu i jecajući. Bila je to
upraviteljeva žena koja se od ranije pridružila ostalim.
‒ Ne idite, gospodine! ‒ uzviknula je preprečivši mu put. – Ubili su ga... upravo su
ga streljali.
Don Marselo se ukopa u mestu od zaprepašćenja. Streljan...! A generalova reč...?
Potrčao je prema zamku, ne znajući šta radi i ubrzo se našao u salonu. Njegova
ekselencija je još uvek bio za klavirom. Sada je pevao u po glasa, sa suzama u očima,
raznežen poetičnim uspomenama. Ali starac nije mogao da ga sluša.
‒ Ekselencijo, streljali su ga... Upravo su ga ubili, uprkos vašem naređenju.
Komandantov osmeh ga je ubrzo uverio da se prevario.
‒ To je rat, dragi gospodine ‒ reče, prekidajući sviranje. Rat sa neizbežnom
surovošću... Uvek je mudro osloboditi se sutrašnjeg neprijatelja.
I cepidlački, kao da drži lekcije, pričao je o istočnjacima, velikim poznavaocima
umeća življenja. Jedan od njegovih uzora bio je izvesni sultan, turski osvajač, koji je
sopstvenim rukama davio decu svojih neprijatelja. – „Naši neprijatelji ne dolaze na svet
na konju i sa isukanim mačem”, govorio je taj junak. „Rađaju se kao deca, kao i svi ostali i
mudri je rešiti ih se pre nego što porastu”.
Denoajer ga je slušao ne shvatajući. Jedna jedina misao mu se vrzmala po glavi.
Pa taj čovek za koga je on verovao da je dobar, taj osećajni čovek koji se topio od miline
dok je pevao, hladnokrvno je, između dva arpeđa, izdao smrtnu presudu...!

158
 Knjigoteka

Grof je pokazao nestrpljenje. Može da se povuče, ali mu savetuje da ubuduće

bude diskretan i izbegava da se upliće u službene stvari. Zatim mu je okrenuo leđa,
prelazeći brzo rukama po dirkama i prepuštajući se melodičnoj seti.
Za don Marsela je tada počeo apsurdan život koji je trajao četiri dana, a za to
vreme odigrali su se nezamislivi događaji. Taj period je u njegovom životu predstavljao
dug interval preneraženosti, ispresecan užasnim vizijama.
Nije želeo više da se susreće sa tim ljudima i pobegao je iz svoje spavaće sobe,
sklonivši se na poslednjem spratu kuće, u sobi za poslugu, blizu one koju je izabrala
upraviteljeva porodica. Uzalud mu je dobra žena donosila hranu kad padne noć: nije
mogao da jede. Razvlačio se po krevetu. Više je voleo mrak i osamu, okružen samo
svojim mislima. Kad će se okončati ove nevolje...!
Setio se jednog putovanja u London, odavno. Kao kroz maglu sećao se Britanskog
muzeja i izvesnih asirskih reljefa koji su ga užasavali kao dokaz ljudskog divljaštva.
Vojnici su palili varoši, zarobljenici su masovno ubijani, mnoštvo miroljibivih seljaka
vuklo se okovano lancima oko vrata, formirajući kolone robova. Nikad ranije, kao tog
trenutka, nije bio svestan veličine savremene civilizacije. Još uvek bi s vremena na
vreme izbijali sukobi, ali ti ratovi su vođeni u cilju progresa. Život zarobljenika je cenjen,
narodi su morali biti poštovani, postojao je niz međunarodnih zakona koji su regulisali
smrtne kazne i ratovanje, kako bi se činilo što manje zla... Ali sada je video kakav je
stvarni rat. Isti je kao što je bio hiljadama godina ranije! Ljudi sa šlemovima postupali su
isto kao satrapi, staropersijski namesnici, namirisani i svirepi, sa plavim mitrama i
prstenastim bradama. Razoružane neprijatelje su streljali; zarobljenici su umirali pod
udarcima kundaka; bujice civila su krenule put Nemačke, kao sužnji iz ranijih vekova.
Čemu služi takozvani progres? Gde je ta civilizacija...?
Probudio se kad mu je svetlost sveće pala na oči. Upraviteljeva žena se ponovo
popela da ga pita da li mu nešto treba.
‒ Kakva noć...! Čujete li ih kako viču i pevaju? Nose boce sa pićem! U trpezariji su.
Bolje da ih ne vidite... Sada se zabavljaju lomeći nameštaj. Čak je i grof pijan; pijan je i
onaj komandant koji je sa vama razgovarao, i svi ostali. Neki od njih plešu nagi.
Želela je da prećuti neke detalje, ali ženska glagoljivost nije mogla da pređe preko
tih indiskretnih detalja. Neki mladi oficiri su se prerušili,stavili ženske šešire, obukli
žensku odeću i igrali podvriskujući i oponašajući žensko vrckanje. Jednog od njih su
pozdravili oduševljenim povicima kada se pojavio samo u kombinezonu senjorite Ćići...
Mnogi su se iživljavali nalazeći zadovoljstvo u povraćanju ostataka nesvarene hrane po
tepisima ili po fiokama, brišući se finim maramicama koje su im bile nadohvat ruke.
Gazda ju je zaustavio. Zašto mu priča sve to?
‒ I mi smo dužni takve da služimo! ‒ vajkala se žena. – Bezumnici; kao da to nisu
oni isti ljudi. Vojnici kažu da kreću zorom. Predstoji velika borba, dobiće je, ali svi
moraju da se bore... Moj siroti muž ne može više da izdrži. Toje tako ponižavajuće... I
moja kći... moja kći...!
Ona je bila njena najveća briga. Sakrila ju je, ali je i dalje strepela od tih ljudi,
razularenih od alkohola. Najgnusniji među njima bio je onaj komandant, koji je očinski
milovao Žoržetu.
Strahujući za ćerkinu bezbednost otišla je pošto mu se izjadala.
‒ Bog je zaboravio na svet... Ah, šta će biti s nama!
Don Marselo se sasvim razbudio. Kroz otvoren prozor ulazila je tanana svetlost

159
 Knjigoteka

vedre noći. I dalje se čula tutnjava topova. U podnožju zamka vojnici su zapevali
melodičnu pesmu. Iz unutrašnjosti zdrade do njega je dopirala buka obesnog kikotanja,
razvaljivanja nameštaja, razularene jurnjave. Kad li će moći da izađe iz ovog pakla...?
Prošlo je dosta vremena; nije mogao da zaspi, ali je postepeno gubio predstavu o svom
okruženju. Odjednom se prenuo. U njegovoj blizini, na istom spratu, jedna vrata su
muklo zaškripala, ne mogavši da izdrže snažno guranje. Odjeknuše krici žene, plač,
očajničke molbe, tuča, posrtanje, gruvanje tela o vrata. Imao je osećaj da je to povezano
sa Žoržetom, koja je vikala i branila se. Pre nego što je spustio noge na pod, čuo je glas
muškarca, glas njegovog upravitelja, u to je bio uveren:
‒ Ah, razbojniče...!
Zatim ponovni okršaj...pucanj... tišina.
Kad je izašao u široki hodnik, koji se završavao stepeništem, ugledao je svetlost i
ljude koji su se užurbano peli preskačući stepenike. Skoro je pao spotakavši se o nečije
telo u samrtnom ropcu. Upravitelj je bio ispred njegovih nogu, pritiskao je grudi
naborima odeće. Oči su mu bile staklaste i jezivo razrogačene; usta su mu bila
prekrivena krvlju... Pored njega svetlucao je kuhinjski nož. Zatim je video čoveka sa
revolverom u desnoj ruci; drugom rukom je pridržavao razvaljena vrata koja je neko
iznutra pokušavao da otvori. Prepoznao ga je uprkos njegovom izgubljenom pogledu.
Bio je to Blumhart, neki novi Blumhart, sa bestijalnim izrazom oholosti i drskosti koji je
uterivao strah.
Zamislio ga je kako trči kroz zamak za plenom, uznemirenog oca koji ga prati u
stopu, urlike devojčice, neravnopravnu borbu golorukog bolešljivog upravitelja i tog
ratobornog čoveka spremnog na pobedu. Razjarenost mladalačkih godina probudila je u
njemu neustrašivost i okrutnost. Šta i ako umre...?
‒ Ah, razojniče! ‒ urliknuo je kao onaj drugi.
I sa stegnutim pesnicama nasrnuo je na Nemca. Ovaj mu uperi revolver između
očiju, smejući se hladnokrvno. Spremao se da puca... Ali u istom trenutku Denoajer je
pao na pod pred onima koji su se upravo popeli. Zadobio je nekoliko udaraca; napadači
su ga udarali petama teških čizama. Na licu je osetio topao mlaz krvi. Nije znao da li je
njegova ili od onog tela u kojem se gasio samrtan ropac. Zatim je osetio da ga nečije ruke
vuku po podu, gurnuvši ga konačno ispred jednog čoveka. Bila je to njegova ekselencija,
u raskopčanoj uniformi. Zaudarao je na vino. Oči su mu treperile kao i glas.
‒ Dragi moj gospodine ‒ reče pokušavajući da povrati nadmenu zajedljivost –
savetovao sam vam da se ne mešate u naše stvari i niste me poslušali. Sada ćete snositi
posledice svoje indiskrecije.
Izdao je naređenje i starac je osetio da ga guraju niz stepenice do podruma.
Sprovodili su ga vojnički pod komandom podoficira. Prepoznao je socijalistu. Mladi
profesor je bio jedini trezan, ali se držao kruto, nepristupačno, disciplinovano.
Uveli su ga u zasvođenu odaju s nisko postavljenim prozorčićem. Mnogo
razbijenih flaša i dva sanduka puna slame bilo je sve što se nalazilo u podrumu.
‒ Vi ste uvredili komandanta ‒ reče podoficir osorno ‒ i nema sumnje da će vas u
osvit zore streljati... Vaš jedini spas bi bio da zaborave na vas ako nastave da se
zabavljaju.
Pošto su vrata bila razvaljena, kao i sva ostala u zamku, nagurao je na njih gomilu
nameštaja i sanduka.
Don Marselo je proveo ostatak noći smrzavajući se. U tom trenutku jedino ga je

160
 Knjigoteka

to brinulo. Digao je ruke od života; čak i slika njegovih bila mu je izbrisana iz misli.
Pokušao je da se smesti u jedan sanduk sa slamom, ne bi li se ugrejao. Kad je kroz
prozorčić počeo da pirka jutarnji povetarac, lagano je utonuo u dubok san, kao
osuđenici na smrtnu kaznu ili kao da mu predstoji jutarnji dvoboj. Učinilo mu se da čuje
viku na nemačkom, kaskanje konja, udaljene doboše i fijuke slične ohrabrujućem
muziciranju vojske... A onda je potpuno izgubio osećaj o onome što se oko njega događa.
Kad je ponovo otvorio oči, jedan zrak svetlosti, koji se provukao kroz prozorčić
iscrtao je zlatasti kvadrat na zidu, veličanstveno obasjavajući paukovu mrežu. Neko je
sklanjao barikadu s vrata. Ženski glas, bojažljiv i tužan, pozvao ga je nekoliko puta.
‒ Gospodine, jeste li tu?
Skočio je naglo, želeći da pomogne ženi s druge strane i snažno je gurnuo vrata.
Pretpostavio je da su nasilnici otišli. Nije mu ništa drugo palo na pamet nego da je
upraviteljeva žena došla da ga izvuče iz zatočeništva.
‒ Da, otišli su ‒ reče ona. – Niko nije ostao u zamku.
Kad su oslobodili izlaz, don Marselo je ugledao ženu zacrvenelih očiju, koščatog
lica, raščupanu. Noć je pritisla njenu dušu težinom mnogih godina. Odjednom je izgubila
svu snagu kad je videla gazdu. – Gospodine... gospodine! – zavapila je grcajući. I bacila
mu se u naručje prolivajući suze.
Don Marselo nije želeo ništa da zna: plašio se istine. Međutim, upitao je za
upravitelja. Sada, kada je bio budan i slobodan ponadao se da je sve ono što je
prethodne noći video bio košmar. Možda je siroti čovek još uvek živ...
‒ Ubili su ga, gospodine... Ubio ga je onaj vojnik koji je izgledao kao dobar čovek...
I ne znam gde je njegovo telo: niko nije hteo da mi kaže.
Podozrevala je da su leš bacili u jarak. Zelena i mirna voda tajanstveno se razlila
preko te noćne žrtve... Denoajer je pretpostavljao da je druga nesreća još više
zabrinjavala majku, ali je ona stidljivo ćutala. Njene krike je čuo imeđu bolnih vapaja...
Žoržeta je bila u njihovoj kući; pobegla je, prestrašena, iz zamka da bi se spasla.
‒ Gospodine, samo da je vidite... Drhti i plače misleći da vi možete da joj kažete
šta se desilo. Poludela je; hoće da umre. Ah, moja kći...! Zar nema nikoga ko može da
kazni te zveri...?
Izašli su iz podruma i prešli most. Žena se zagledala u zelenu i mirnu vodu. Leš
jednog labuda plutao je ispod njih. Pre odlaska, dok su sedlali svoje konje, dvojica oficira
su se zabavljali pucajući iz revolvera u labude. Na vodenim biljkama bilo je krvi; između
lišća plutale su bele mlohave tkanine kao maramice koje su ispustile ruke neke pralje.
Don Marselo i žena se tužno pogledaše. Uzajamno su se sažaljevali, videvši na
svetlosti sunca svoju bedu i ostarelost.
Ona oseti da joj se vraća snaga pri pomisli na kćer. Ti ljudi sve su uništili; u
zamku nije ostalo ništa od hrane osim malo tvrdog hleba u kuhinji. – A živeti se mora,
gospodine... Mora se preživeti makar samo da bismo videli kako će ih Bog kazniti... –
Starac slegnu ramenima obeshrabreno: – Bog...? – Ali žena je bila u pravu: moralo se
živeti.
Neustrašivo, kao u prvoj mladosti, kada je plovio beskrajnim morima Novog
sveta i terao stada stoke, otisnu se iz parka. Video je dolinu, zlatastu i zelenu, nasmejanu
pod suncem; drveće; kvadrate žučkaste zemlje sa oštrim bradama strnjike; plotove na
kojima su ptice pevale; svu letnju veličanstvenost ravnice koju su pokolenja seljana
obrađivala petnaest vekova. Međutim, bio je sam, zahvaljujući sudbini, osuđen na glad;

161
 Knjigoteka

usamljeniji nego kad je prelazio preko užasnih visina Anda, vrletnih stena i snežnih
vrhova obavijenih mrtvačkom tišinom, koju je prekidao samo kondorov let. Nigde
nikoga... Nije mogao da vidi makar jednu tačku da se pomera: sve nepomično, sve
zaleđeno kao da se skupilo od straha između praštanja gromova koje se prolamalo na
horizontu.
Uputio se prema selu, masi crnih zidina, iza kojih je izvirivao poneki sačuvan
kućerak i zvonik bez crepa, s krstom iskrivljenim od vatre. Nikoga nije bilo ni na ulicama
posejanim bocama, nagorelim gredama, krhotinama zgrada prekrivenih čađom. Leševi
su nestali, ali mu se neki gadan smrad užegle masnoće i izgorelog mesa uvukao u
nozdrve. Podnosio je sve to dok nije stigao do barikada konjanika. Tu su čak bila i borna
kola pored puta, video je jednu humku na istom mestu gde su izvršili streljanje. Dve
noge i jedna ruka pomaljali su se gotovo izravnati s tlom. Kada je prišao u jami je video
otkrivene leševe. Krila zalepetaše udaljavajući se i gnevno grakćući.
Vratio se tragom svojih koraka. Vikao je ispred manje razorenih kuća, provirivao
kroz dovratke i prozore bez okana ili sa daskama postavljenim dopola. Zar niko nije
ostao u Vilblanšu? U ruševinama je primetio nešto što se kretalo četvoronoške,
nekakvog glodara, koji je zastajkivao, kolebajući se od straha, spreman da sklizne u
svoju jazbinu. Životinja se odjednom neočekivano umirila i pobegla. To je zapravo bio
čovek, nekakav starac. Druge ljudske larve su se pomaljale dozvane njegovim
preklinjućim uzvicima, sirota bića koja su se odrekla svog usoravnog hoda, kao da su
zavidela nižim oblicima života koji gmižu po prašini, što mogu vešto da umaknu u
utrobu zemlje. Žene i deca su bili musavi, garavi, raščupani zažarenih pogleda gladnih
zveri, klonule životinje sa vilicama opuštenim od slabosti. Živeli su skriveni u
ruševinama svojih kuća. Od straha su zaboravili na glad; ali videvši da su se oslobodili
neprijatelja odjednom ihponovo obuzeše sve one potrebe koje su potisnuli tokom
oskudice.
Denoajeru se učinilo da je okružen indijanskim plemenom, izgladnelim i
podivljalim, poput onih koje je viđao na svojim avanturističkim putovanjima. Sa sobom
je iz Pariza poneo nekoliko zlatnika i kad je jedan od njih izvadio, on blesnu na suncu.
Trebao mu je hleb i sva ostala hrana: platio bi bez cenkanja.
Zlato je izmamilo gramzive poglede; ali ni to nije potrajalo. Na kraju su
unesrećeni ravnodušno posmatrali okrugli zlatnik. Don Marslo shvati da je čudesni fetiš
izgubio svoju moć. Svi uglas tiho zakukaše od nesreće i užasa, kao da plaču nad
mrtvačkim sandukom: – Gospodine, muž mi je mrtav... Gospodine, moji sinovi; izgubila
sam dva sina. Gospodine, odveli su sve ljude u zarobljeništvo, kažu da bi im obrađivali
zemlju u Nemačkoj... Gospodine, hleba; moji mališani će umreti od gladi.
Jedna žena je kukala još gore nego da joj je neko umro: – Moja kći...! Moja sirota
kći! – Njen pogled pun mržnje i bezumlja izražavao je skrivenu tragediju; njeni vapaji i
suze su ga podsetili na drugu majku, koja je isto tako jecala u zamku. U dnu nekog
podruma nalazila se žrtva, slomljena od iscrpljenosti, pomahnitala od bunila, još uvek
pred sobom gledajući brutalne napasnike, kako se cerekaju poput ushićenih majmuna.
Kukavna grupa pružala je sa svih strana ruke ka tom čoveku za čije su bogatstvo
svi znali. Žene su mu pokazivale svoju požutelu decu sa očima zamagljenim od gladi i
kratkim dahom. – Hleba... hleba – preklinjale su ga kao da on može da čini čuda. Jednoj
ženi je predao zlatnik koji je držao među prstima. Zatim je podelio i preostale. Uzimali
su ih ne gledajući ih, i nastavljali da kukaju: – Hleba... Hleba. – A onda je pobegao
shvativši da je beskoristan.

162
 Knjigoteka

Kada se očajan vratio na svoj posed, zatekao je velike automobile i ljude na

konjima koji su zakrčili put formirajući dugačak konvoj. Išli su u istom pravcu kao on.
Kada je ušao u svoj vrt, jedna grupa Nemaca razvlačila je žice za postavljanje telegrafske
linije. Na kraju su ih provlačili kroz sobe u haosu i grohotom se smejali pred Fon
Hartrotovim natpisom: Molimo vas, ne pljačkajte. Smatrali su to veoma duhovitom
germanskom dosetkom.
Konvoj je prodro u park. Automobili i teretna kola pripadali su Crvenom krstu.
Prva pomoć će se smestiti u zamku. Lekari, obučeni u zeleno i naoružani kao oficiri, bili
su jednako oholi i odbojno kruti kao vojnici. Iz teretnih kola iznosili su na stotine
kreveta na rasklapanje, raspoređujući ih po sobama; nameštaj koji je još ostao izbacivali
su na gomile ispod drveća. Čete vojnika prihvatale su sa mehaničkom poslušnošću
kratke naredbe. Miris bolnice i jakih lekova raširio se po sobama, mešajući se sa oštrim
mirisom dezinfekcionih sredstava, kojima su prskani zidovi da bi se očistili ostaci noćne
orgije. Kasnije je video žene u belom, muškarače s plavim očima i konopljastom kosom.
Imale su ozbiljan izraz lica, strog, neumoljiv. Odgurnule su Denoajera više puta kao da
ga ne primećuju. Ličile su na monahinje, ali su ispod odeće nosile revolvere.
U podne su počeli da pristižu drugi automobili, predvođeni ogromnom belom
zastavom sa crvenim krstom, koja se ubrzo zavijorila na vrhu zamka. Dolazili su sa
Marne, izrešetani projektilima; prozori su im bili polupani. Iz tih kola su izlazili ljudi,
mnogo ljudi, jedni na nogama, drugi na bolničkim nosilima od šatorskog krila: lica bleda
i ružičasta, orlovskih i pljosnatih noseva, plavokose glave i lobanje previjene u bele
turbane sa crvenim mrljama; usta koja su se prkosno osmehivala i usta koja su jaukala,
pomodrelih usana; vilice pričvršćene zavojima kao u mumija; gorostasi koji su se
prividno dobro držali, a zapravo su bili u agoniji; bezoblična tela sa glavama koje su
govorile i pušile; mršave noge sa smežuranom kožom iz koje se cedila crvena tečnost,
natapajući zavoje; ruke koje su visile kao suve grane; iscepane uniforme u kojima su se
videle tragične praznine odsečenih udova.
Lavina patnji se raširila po zamku. Za nekoliko sati sve je bilo zauzeto; nije bilo
nijednog slobodnog kreveta; poslednja nosila su ostala u hladovini ispod drveća.
Telefoni su neprekidno zvonili; hirurzi u keceljama išli su s jednog na drugi kraj, radeći
užurbano; ljudski životi su bili podvrgnuti grubim i hitnim spasilačkim intervencijama.
Oni koji su umirali ostavljali su slobodne krevete drugima koji su pristizali. Denoajer je
video korpe koje su curile, pune raspadnutog mesa: mršavog mesa sa smežuranom
kožom, slomljenim kostima, rukama i nogama. Te ostatke bacali su na malu zaravan na
kraju parka, nekada omiljeno Ćičino mesto za čitanje.
Vojnici su u parovima nosili mrtve u Denoajerovim čaršavima. Park se pretvarao
u groblje. Nije bilo dovoljno zaravni gde bi smestili mrtve, žrtve neuspelog lečenja:
kopali su nove rake u neposrednoj blizini.Opremljeni lopatama, Nemci su tražili
pomoćnike za svoj grobarski posao. Dvanaestorica zarobljenih seljaka kopali su i
pomagali pri istovaru mrtvaca. Sada su ih prevozili zaprežnim kolima do ivice jame,
ubacivali ih u nju kao što bi istovarili šut donet s neke ruševine. Don Marselo je osećao
čudovišno zadovoljstvo dok je gledao kako broj stradalih neprijatelja raste, ali je
odjednom zažalio zbog lavine uljeza koji će zauvek nastaniti njegovo imanje.
Kada je pao mrak, skrhan uzbuđenjima, počeo je da drhti od gladi. Pojeo je samo
nekoliko parčića hleba koje je našao u kuhinji upraviteljeve udovice. Ostatak je ostavio
njoj i njenoj kćerki. Drhtao je i zbog očajne Žoržete. Kada ga je videla od stida je umalo
pobegla.

163
 Knjigoteka

‒ Nemojte me gledati, gospodine! ‒ jecala je, skrivajući lice.

A gospodin, kad god bi ulazio u njihovu kuću, izbegavao je da joj se približi,
misleći da je njegovo prisustvo još više podseća na doživljeno poniženje.
Uzalud se obraćao nekim lekarima koji su govorili francuski. Nisu ga slušali; a
zbog njegovih upornih molbi gurali su ga... Neće on da trpi glad usred svog poseda! Ti
ljudi su jeli: neotesane bolničarke su zauzele njegovu kuhinju... Ali vreme je prolazilo a
nije se našao niko ko bi mu se smilovao; gurali su starca ostarelog od bede, protresanog
grčevima koji su ga mučili od prethodne noći. Imao je drhtavicu od gladi kakvu nikada
nije doživeo na svojim putovanjima po pustim dolinama, glad među ljudima, u jednoj
civilizovanoj zemlji, sa pojasom od punog zlata na telu, okružen svojom zemljom i
zdanjima, kojima su raspolagali drugi; a ti drugi nisu želeli da ga razumeju.
I zar da pred kraj života upadne u takvu nepriliku, nakon što je zgrnuo tolike
milione i vratio se u Evropu! Ah, kakva ironija sudbine...!
Ugledao je jednog sanitarca, leđima naslonenog na stablo, kako se sprema da
pojede parče hleba sa kobasicom. Žudno je posmatrao tog čoveka, krupnog, četvrtastog,
isturene vilice, s rićkastom bradom. Prišao je tiho i diskretno isturio jedan zlatnik
između prstiju. Zablistaše oči Nemca kad je ugledao zlato; blažen osmeh razvuče mu se
od uha do uha.
‒ Ja ‒ reče Nemac, shvativši gest.
I pruži svoju hranu, uzimajući zlatni novčić.
Don Marselo je jeo halapljivo. Nikada se nije tako naslađivao ukusom hrane kao
tog trenutka, usred svoje bašte pretvorene u groblje, ispred svog opljačkanog zamka u
kojem je ječalo i umiralo na stotine ljudi. Jedna siva ruka pređe preko njegovih očiju. Bio
je to Nemac, koji se vratio s dva hleba i parčetom mesa iz kuhinje. Osmehnuo se: –Ja...? –
I pošto mu je starac dao još jedan zlatnik, mogao je tu hranu da ponese dvema ženama,
zatvorenim u svojoj kući.
Tokom noći ‒ noći teške nesanice propraćene užasnim priviđenjima ‒ učinilo mu
se da se buka artiljerije približava. Razlika je bila jedva primetna; možda zbog noćne
tišine, koja je pojačavala zvuk. Automobili su uredno stizali, oslobađali se tovara
raskomadanog mesa i ponovo odlazili. Denoajer je mislio da je njegov zamak samo još
jedna od mnogih bolnica smeštenih u pravoj liniji od sto kilometara i da su na drugoj
strani, kod Francuza, postojali slični centri i da je svugde isto, da svima svaki čas pristižu
jezivi tovari ljudi na samrti. Mnogi nisu doživeli ni da ih prenesu u bolnicu: jaukali su
nasred bojnog polja, uranjali u prašinu ili blato svoje krvave udove, izdisali valjajući se u
sopstvenoj utrobi... I don Marselo, koji je nekoliko sati pre toga smatrao da je
najnesrećniji čovek na svetu, osetio je okrutnu radost razmišljajući o tolikim hiljadama
snažnih ljudi koji su podlegli smrti i koji bi mogli da mu pozavide na zdravoj i krepkoj
starosti, na spokojstvu s kojim je legao u svoj krevet.
Sledećeg jutra, sanitarac ga je čekao na istom mestu sa punom salvetom.
Ljubazan i dobar bradonja! Denoajer mu je ponudio jedan zlatnik.
‒ Najn ‒ odgovori Nemac, razvlačeći usta u podrugljiv osmeh.
Dva blistava zlatnika se pojaviše između don Marselovih prstiju. Nemac se
ponovo osmehnu: – Najn – i odmahnu glavom. Ah, lopužo! Kako zloupotrebljava njegovu
oskudicu! I tek kada mu je ponudio pet zlatnika dobio je zavežljaj hrane.
Odjednom je naslutio podmuklu i lukavu urotu za otimanje zlata. Jedan gorostas
s trakom narednika gurnuo mu je lopatu u ruku, gurajući ga grubo. Našao se u ćošku

164
 Knjigoteka

svog vrta pretvorenog u groblje, pored kola sa leševima; morao je da prekopava

sopstvenu zemlju, zajedno sa zarobljenicima, ozlojeđenim zbog zlehude sudbe.
Okrenuo je glavu da ne gleda ukrućene i čudne leševe iznad glave, na ivici jame.
Iz zemlje je isparavao nepodnošljiv smrad. Tela su se raspadala u obližnjim jamama. Po
upornosti s kojom su ga progonili čuvari prozreo je ucenu. Sanitarac sa bradom mora da
je imao udela u svemu tome. Podigao je lopatu, spuštajući drugu ruku u džep sa
izazovnim izrazom lica. – Ja ‒ reče narednik .– I pošto mu je pružio nekoliko zlatnika
mogao je da se udalji i da slobodno provodi vreme. Znao je šta ga čeka; ti ljudi će ga
podvrgnuti neumoljivoj eksploataciji.
Protekao je još jedan dan, isti kao prethodni. U onom koji je usledio, njegova
osećanja, izoštrena strepnjama, pomogla su mu da nasluti nešto čudno. Automobili su
dolazili i odlazili mnogo pčešće; primećivao se haos i pospanost bolničara i lekara.
Telefoni su zvonili kao ludi; ranjenici su izgledali još iscrpljeniji. Prethodnog dana bilo je
onih koji su pevali izlazeći iz automobila, zavaravajući svoj bol smehom i prkosom.
Pričali su o budućoj pobedi, žaleći što neće prisustvovati ulasku u Pariz. Sada su svi
ćutali, ljutiti, razmišljajući o sopstvenoj sudbini, ne obraćajući pažnju na ono što
ostavljaju za sobom.
Izvan vrta čula se galama. Putevi su se zacrneli. Ponovo invazija, ali ovoga puta se
kretala kao oseka. Satima su prolazile kolone sivih kamiona uz brektanje umornih
motora. Zatim pešadijski pukovi, eskadroni, baterije. Marširali su lagano, tako lagano da
se Denoajer zbunio, ne znajući da li je to odstupanje zapravo bežanje ili promena
položaja. Jedino što ga je zadovoljavalo bilo je otupelo i tužno držanje vojnika i turobno
ćutanje oficira. Niko nije vikao; izgleda da su svi zaboravili na ono Nah Paris! Zeleni
monstrum još uvek je držao prve linije na drugoj strani Marne, ali u pozadini obruč se
stezao uznemirujućim talasanjem.
Kada je pala noć nastavljeno je povlačenje prethodnice trupa. Izgledalo je kao da
se tutnjava topova približava. Neki pucnji su bili tako blizu da su se stakla na prozorima
tresla. Jedan odbegli seljak, koji se skrivao u vrtu obaveštavao je don Marsela o
novostima. Nemci su se povlačili. Neke njihove baterije su se utvrdile na obali Marne da
bi pružile otpor. A ovaj, što je tek stigao, ostao je, ne privlačeći pažnju osvajača, koji bi,
nekoliko dana ranije, streljali za najmanju grešku.
Došlo je do narušavanja mehaničkog funkcionisanja njihove discipline. Lekari i
bolničari su trčali s jednog kraja na drugi, vičući i psujući kad god bi stigao novi
automobil. Vozaču bi naredili da nastavi do druge bolnice koja se nalazila na kraju
odstupnice. Dobili su naređenje da se evakuišu iz zamka te iste noći.
Uprkos tom naređenju, jedno vozilo je istovarilo ranjenike. Lekari su ih prihvatili
jer u takvom stanju nije bilo svrhe da nastave put. Ostali su u parku, ležeći u istim
bolničkim nosilima od šatorskog platna u kojima su ih dovezli. Pod svetlošću fenjera
Denoajer je prepoznao jednog na samrti. Bio je to sekretar njegove ekselencije, profesor,
socijalista, koji ga je zatvorio u podrum.
Videvši vlasnika zamka, nasmejao mu se kao da je sreo druga. Bio je jedino
poznato lice među svim tim ljudima, jedini koji je govorio njegov jezik. Bio je bled,
usukan i sa povezom preko oka. Rane mu se nisu videle, ali ispod šinjela, prebačenog
preko stomaka, utroba, razdrobljena u užasnoj klanici, zaudarala je na groblje. Na
osnovu Denoajerovog prisustva mogao je da pogodi gde su ga doveli i malo-pomalo
obnovilo mu se pamćenje. Kao da je starca moglo da zanima šta se desilo s njegovim
drugovima, pričao je tiho i s naporom. Zla kobpogodila je njegovu brigadu! Stigli su na

165
 Knjigoteka

front u odlučujućem trenutku kao pojačanje. Komandant Blumhart je poginuo na

samom početku: jedan projektil od 75 milimetara razneo mu je glavu. Poginuli su skoro
svi oficiri koji su bili u zamku. Njegovoj ekselenciji donju vilicu izbilo je parče haubice.
Video ga je na zemlji kako ječi od bolova i iz poprsja vadi portret koji je pokušavao da
poljubi razvaljenim ustima. Njemu je ista haubica raznela utrobu. Proveo je četrdeset
dva sata na bojnom polju.
I sa ambicijom profesora koji želi sve da vidi sve i sve da objasni, u tom
poslednjem trenutku, sa naporom čoveka na samrti, dodao je:
‒ Tužan je rat, gospodine... Nemamo dovoljno elemenata da bismo ustanovili ko
je kriv... Kada se rat završi moći će... moći će...
Zatvorio je oči savladan umorom. Denoajer se udaljio. Nesrećnik! Kao uslov
postavio je vreme, odnosno kraj rata, da bi se ocenilo ko je kriv, a u međuvremenu, on
skončao je tu, nestajući sa svim svojim skrupulama strpljivog i disciplinovanog mislioca.
Te noći nije spavao. Zidovi su podrhtavali, zveckala su stakla na prozorima, dve
uznemirene žene uzdisale su u susednoj sobi. Sa bukom nemačke pucnjave udružile su
se još bliže eksplozije. Prepoznao je eksplozije francuskih projektila koji su se
približavali u potrazi za nemačkom artiljerijom preko Marne.
Njegov entuzijazam je počeo da oživljava, mogućnost pobede mu je ispunjavala
misli. Ali toliko je bio utučen zbog svoje neprilike da je odmah izgubio svaku nadu.
Njegovi su napredovali, ali možda njihovo napredovanje nije ništa više nego lokalna
nadmoć... Borbena linija je bila veoma razvučena! Desiće se isto kao 1870: francuska
hrabrost je postizala parcijalne pobede, koje su u poslednjem trenutku preinačene i
zahvaljujući neprijateljskoj strategiji pretvorene u poraz.
Posle ponoći prestala je tutnjava topova, ali nije nastupila tišina. Automobili su
tandrkali ispred kuće uz viku naredbodavaca. Mora da je to bio sanitarni konvoj koji je
evakuisan iz zamka. Kasnije, pred zoru, topot konja i brujanje vozila koji prolaze kroz
kapiju protresali su tle. Nakon pola sata čuo se topot žustrih koraka koji je zatim zamro
u dubinama parka.
Već je bilo svanulo kad je skočio iz kreveta. Prvo što je video kad je izašao iz kuće
bila je zastava Crvenog krsta koja se vijorila na vrhu zamka. Ispod drveća više nije bilo
nosila. Nekoliko sanitaraca i jednog lekara sreo je na mostu. Bolnica je otišla sa svim
ranjenicima koji su bili sposobni za transport. U zgradi su ostali, pod nadzorom jednog
odeljenja, najteži ranjenici, oni koji nisu mogli da se pomeraju. I sanitet je otišao.
Bradonja je bio jedan od onih koji su ostali i ugledavši izdaleka don Marsela,
nasmejao se i nestao istog trenutka. Posle nekoliko minuta opet se pojavio sa punim
rukama. Njegov poklon nikad nije bio tako izdašan. Starac je pomislio kako će to morati
papreno da mu plati, ali kada je spustio ruku u džep, sanitarac ga je zaustavio:
‒ Najn... Najn.
Odkud sad tolika velikodušnost...? Nemac je bio dosledan u svom odbijanju.
Ogromna usta su se razvukla u ljubazan osmeh; njegove ručerde su se spustile na don
Marselova ramena. Podsećao je na dobrog psa, poniznog psa koji se umiljava prolazniku
da bi ga ovaj poveo sa sobom. – Francozen... Francozen. – Nije znao da kaže ništa više, ali
se po njegovim rečima moglo naslutiti kako je oduvek gajio velike simpatije prema
Francuzima. Nešto važno se dešavalo; zlovoljae onih koji su se zadržali na vratima
zamka, neočekivana smernost tog prostaka u uniformi, otvorili su mu oči.
Malo dalje od zgrade video je vojnike, mnogo vojnika. Pešadijski bataljon se

166
 Knjigoteka

razvlačio duž ograde sa teretnim kolima i konjima za vuču i jahanje. Vojnici su radili sa
pijucima, otvarajući puškarnice na ogradi, obrezujući ivice u obliku nazubljenog
kruništa. Drugi su klečali ili sedeli uz otvore oslobađajući se ranbaca koji su ih sputavali.
U daljini se čuo top a onda i ritmične detonacije, pucketanje bića, prštanje prženog ulja,
škripanje mlina za kafu, neprekidno praskanje pušaka i štektanje mitraljeza. Svežina
jutra je prekrivala ljude i stvari blistavom rosom. Iznad polja lebdeli su pramenovi
magle u kojoj je sve delovalo gotovo nadrealno. Sunce je bilo tanana mrlja koja se uzdiže
između zavesa magluštine. Drveće je plakalo oguljene kore.
Detonacija se prolamala kroz vazduh kao da je nešto eksplodiralo pored samog
zamka. Denoajer se zateturao, pomislivši da je dobio udarac pesnicom u grudi. Ostali
ljudi su nbili mirni i ravnodušni po navici. Jedan top je upravo opalio nekoliko koraka od
njega... Tek je tada shvatio da su u parku postavljene dve baterije. Topovi su bili skriveni
ispod kupola od granja; artiljerci su obarali drveće da bi maskirali svoje topove i
savršeno ih prikrili. Gledao ih je dok nisu sredili poslednje. Lopatama su oko topova
pravili zemljane nasipe visine trideset santimetara. Ti nasipi su štitili noge pomoćnika,
čija su tela bila zaštićena pokretnim pregradama postavljenim sa obe strane topa. Zatim
su podizali kućišta od ponjava i granja, ostavljajući vidljivim samo otvor za smrtonosnu
cev.
Don Marselo se malo-pomalo navikavao na pucnjavu, koja kao da je napravila
prazninu u njegovoj glavi. Škrgutao je zubima i stezao pesnice pri svakoj detonaciji, ali je
i dalje stajao neopmičan, bez želje da se skloni pred eksplozijama, diveći se strogosti tih
ljudi koji su izdavali naređenja uspravni i hladnokrvni ili bi se uzvrpoljili kao ponizne
sluge oko gromoglasne zveri.
Sve njegove misli rasprsle su se pri prvim topovskim eksplozijama. Onda je
podigao pogled i uporno posmatrao belu i crvenu zastavu koja se vijorila na vrhu zamka.
„To je prevara”, pomislio je.
Daleko, na drugoj strani Marne, francuski topovi su isto tako pucali. Njihova
akcija se nazirala kroz male žućkaste oblake koji su lebdeli u vazduhu, kroz stubove
dima koji su izbijali u krajoliku, tamo gde su se skrivale nemačke trupe, formirajući
liniju koja se gubila u beskraju. Izgledalo je kao da je atmosfera zaštićenosti i poštovanja
obavila zamak.
Gusta jutarnja magla se razišla; sunce se konačno pokazalo jasno i blistavo,
izdužujući po zemlji senke ljudi i drveća. Iza oblaka su izranjali brežuljci i šume, sveži i
orošeni posle jutarnjeg umivanja. Dolina je u potpunosti razotkrivena. Denoajer se
začudio kad je ugledao rekuo. Topovske cevi su tokom noći otvorile velike prozore u
šumarcima koji su ih skrivali. Ono što ga je najviše začudilo dok je posmatrao taj
jutarnji, nasmešen i nevin pejzaž bilo je to što nije video nikoga, nije bilo žive duše.
Tresli su se vrhovi brda i šumarci, a da se niko nije pojavio. Više od sto hiljada ljudi
zavuklo se u prostor koji je obuhvatao pogledom a da on nijednog čoveka nije video.
Nije bilo drugog dima osim onog od eksplozija, crne spirale iza velikih projektila koji su
se rasipali po zemlji. Ti stubovi su izvirali sa svih strana. Opkoljavali su zamak kao
patrole ogromnih i crnih stražara, ali nijedan nije izlazio iz utvrđenog kruga, ne
usuđujući se da priđe, pa čak ni da dodirne zdanje. Don Marselo je nastavio da posmatra
zastavu. „To je prevara”, ponovo je pomislio. Ali u isto vreme ju je prihvatio iz čistog
egoizma, videvši u njoj priliku da sačuva svoju imovinu.
Bataljon se konačno rasporedio duž zidina, naspram reke. Vojnici, u klečećem
položaju, nišanili su kroz puškarnice i nazubljena kruništa. Bili su zadovoljni, odmarali

167
 Knjigoteka

su se nakon noćne borbe prilikom povlačenja. Izgledalo je kao da svi spavaju otvorenih
očiju. Spavali su u kratkim pauzama kad bi utihnula artiljerija. Oficiri, na nogama iza
njih, osmatrali su pejzaž ili su razgovarali u grupicama. Jedni su izgledali umorni, drugi
besni zbog odstupanja koje je počelo prethodnog dana. Većina se ponašala smireno,
spremna na poslušnost. Prva borbena linija bila je ogromna: niko nije mogao da
predvidi kako će se završiti. Povlačili su se tamo da bi na drugim položajima njihovi
drugovi napredovali do odlučujućeg ishoda. Nijedan vojnik do poslednjeg trenutka nije
znao kakva je sudbina bitke. Ono što ih je sve tištalo bilo je što su se povlačili svaki put
sve dalje od Pariza.
Don Marselo je ugledao blistav stakleni krug. Bio je to monokl koji je bio uperen
u njega sa napadnom upornošću. Jedan mršav poručnik, utegnutog struka, koji je ličio na
oficire kakve je video u Berlinu, pravi junker, nalazio se nekoliko koraka od njega, sa
sabljom u ruci, iza svojih ljudi, poput natmurenog i ljutitog pastora.
‒ Šta radite vi ovde? ‒ upitao ga je osornim glasom.
Objasnio mu je da je on vlasnik zamka. – Francuz? – nastavio je poručnik. – Da,
Francuz. –. Oficir zastade, razmišljajući, osećajući potrebu da učini nešto protiv ovog
neprijatelja. Ponašanje i vika drugih oficira trgli su ga iz razmišljanja. Svi su gledali uvis i
starac učini to isto.
Od pre sat vremena kroz vazduh se prolamala užasna buka, obavijena žućkastom
izmaglicom, a otrgnuti delovi oblaka, kao da su nosili točak koji je škripao mahnito se
okrećući. Bili su to projektili glavnog dela nemačke artiljerije, koja je gađala na razne
razdaljine, pucajući preko zamka. Nije moguće da je to interesovalo oficire. Začkiljio je
da bi bolje video i konačno, uz samu ivicu oblaka ugledao je nešto nalik komarcu,
blistavo, ranjeno jarkom svetlošću sunca. U kratkim intervalima tišine čulo se brujanje,
slabo i udaljeno, najava njegovog prisustva. Oficiri podigoše glave: – Francozen. –
Denoajer pomisli isto. Nije mogao da zamisli dva crna krsta na donjoj strani njegovih
krila. U mislima je video dva trobojna prstena, ista kao obojeni krugovi na letećim
ogrtačima leptira.
Razumljiva je bila uznemirenost Nemaca. Francuski avion nekoliko trenutaka
kao da je ostao nepomičan iznad zamka, ne obraćajući pažnju na bele vazdušne
mehuriće koji su se rasipali ispod i oko njega. Uzalud su topovi sa obližnjih pozicija slali
pucali na njega. Ubrzo se okrenuo, udaljavajući se u pravcu iz kojeg je došao.
„Mora da je sve video“, pomislio je Denoajer. „Zapazio nas je: zna šta se ovde
nalazi.”
Naslutio je da će se pravac događaja ubrzo promeniti. Sve što se do tada desilo, u
prvim jutarnjim časovima, nije imalo značaja u poređenju sa onim što će se dogoditi
kasnije. Osetio je strah, nepodnošljiv strah od neizvesnosti, a u isto vreme znatiželju,
nemir, nestrpljenje pred opasnost koja preti a nikako da stigne.
Začula se snažna eksplozija izvan parka, ali na maloj udaljenosti od zemljane
ograde: nešto nalik silnom udarcu ogromne sekire: unaokolo su letele čitave krošnje
drveća, mnoga stabla presečena su nadvoje, izbijalo je crno grumenje sa dugim vlatima
biljaka, oblak prašine zamračio je nebo. Kamenje se kotrljalo sa zida. Nemci su se
okupljali u grupe, ali bez primetne panike. Znali su: čekali su povratak aeroplana kao
nešto neizbežno. Zastava sa crvenim krstom više nije mogla da zavara neprijateljsku
artiljeriju.
Don Marselo nije imao vremena da se povrati od iznenađenja kad je odjeknula i
druga eksplozija, bliža zemljanom zidu... treća u unutrašnjosti parka. Imao je utisak da

168
 Knjigoteka

se odjednom našao u drugom svetu. Video je ljude i stvari usled praska koji se brisao sve
pred sobom silinom žestokog talasa. Ukopao se od straha, ali se nije plašio. Do tada je
strah zamišljao drugačije. U stomaku je osećao mučnu prazninu. Sapleo se nekoliko puta
o sopstvene noge kao da ga je neko gurnuo, udarao ga u grudi, a zatim, da bi ga ispravio,
zadao mu udarac u leđa. Nekakav kiselkasti miris se raspršio po vazduhu, otežavajući
disanje i nadražujući oči do suza. Nasuprot tome buka je prestala da mu smeta: nije
postojala za njega. Naslućivao ju je po talasanju vazduha, podrhtavanju tla, grču ljudi, ali
njemu nije smetala. Zaglušen, usredsredio se na posmatranje. Njegove oči kao da su
dobile moć mnogostrukog vida poput izvesnih insekata. Video je šta se dešava ispred
njega, pored njega, iza njega. I lično je prisustvovao neverovatnim pojavama,
kratkotrajnim, kao da su se sva životna pravila na kraju svela na bezumne hirove.
Jedan oficir na nekoliko koraka od njega neobjašnjivo je poleteo. Uzdizao se,
vojnički krut, sa šlemom na glavi, stisnutih obrva, svetlih i kratkih brkova, grudi boje
senfa, držeći u rukama s rukavicama dvogled i jedan papir. Onda se raspolutio. Noge u
sivim čizmama ostale su na tlu, beživotne, kao prazne futrole, razorenog crvenog i
oteklog tkiva. Trup, u prisilnom uzdizanju, razbio se kao ćup, rasipajući sadržaj utrobe.
Malo dalje, nekoliko artiljeraca, dešnjaka, uzletelo je obliveno purpurom.
Stroj pešadije ležao je na zemlji. Ljudi su se stiskali uz same puškarnice iz kojih
su pomaljali puške. Mnogi su stavljali rance na glavu ili na leđa da bi se zaštitili od
krhotina haubica. Ako bi se i pokretali to je bilo da bi se bolje stopili s tlom, pokušavajući
da ga izdube stomacima. Nekoliko njih je promenilo položaj nesvatljivo brzo. Sada su
ležali na leđima i izgledalo je kao da spavaju. Jedan je imao razdrljenu uniformu na
stomaku, a kroz poderanu tkninu pomaljalo se razdrobljeno meso, modrocrveno, iz
kojeg du nadirali penušavi mehurići. Drugi je ostao bez nogu. Denoajer je video oči
razrogačene od zgranutosti i bola, okrugla i crna usta, usne koje su podrhtavale od
jauka. Ali nisu vikali: bar on nije čuo njihove krike.
Izgubio je pojam o vremenu. Nije znao da li je u toj nepomičnosti proveo sate ili
minute. Jedino mu je smetalo što su mu noge podrhtavale i pokušavao je da ih smiri...
Nešto je palo iza njihovih leđa. Sručila se kiša krhotina. Kad je okrenuo glavu video je
svoj zamak izmenjen. Na kraju su mu ukrali pola velike kule. Crep od škriljaca raspršio
se u paramparčad; klesani kamen se krunio, kameni okvir malog prozora ostao je da visi
kao kulisa. Stare grede svoda planule su kao buktinje.
Izobličenje njegovog vlasništva iznenadilo ga je više nego pustošenje koje je
donelo smrt. Shvatio je užas slepe i neumoljive sile koja je grmela oko njega. Život u
njegovim očima raspadao se padajući mu pred noge... I počeo je da beži ne znajući kuda
će, osećajući istu potrebu za skrivanjem kao ovi ljudi okovani disciplinom, koji su morali
da polegnu po zemlji, da oponašaju slabovide i reptile.
Instinktivno je krenuo ka upraviteljevoj kući, ali na pola puta ispreči mu se
zapanjujuća prepreka. Jedna nevidljiva ruka upravo je iščupala polovinu krova. Čitavo
pročelje zida se prelomilo stvarajući slap od cigala i prašine. Ostadoše otvorene sobe,
nalik pozorišnoj dekoraciji: kuhinja gde je on jeo, sprat sa spavaćom sobom, gde je još
uvek stajao njegov neraspremljen krevet. Sirote žene...!
Ustuknuo je i otrčao ka zamku. Setio se podruma gde je proveo jednu noć
zatvoren. I kada se našao ispod mračnog svoda, nije mogao da se ne divi mudrosti
graditelja.
U podzemnoj tišini povratilo mu se čulo sluha. Kao oslabljenu oluju čuo je
gruvanje nemačkih topova i eksplozije francuskih projektila. Vratila su mu se sećanja na

169
 Knjigoteka

pohvalne govore u čast topa kalibra 75 milimetara. Već se lično uverio u njegova
svojstva. „Puca suviše dobro”, prošaputao je. Ubrzo će srušiti njegov zamak; našao je
toliko preteranog... Ali, odmah zatim pokaja se što jadikuje iz sebičnih razloga. Jedna
uporna misao kao griža savesti usadila mu se u mozak. Činilo mu se da je sve što je
pretrpeo bilo ispaštanje grehova koje je napravio u mladosti. Izbegao je da služi svojoj
otadžbini, a sada se našao pritisnut strahotama rata, pokoran kao pasivno i bespomoćno
stvorenje, bez vojničkog pouzdanja s kojim se uzvraća udarac. Umreće, u to je bio
uveren, sramno će skončati bez ikakve slave, anoniman. Ostaci njegove imovine postaće
njegov grob. A zbog izvesnosti smrti u tmini, kao glodar koji vidi začepljene rupe u
svojoj jazbini, ovo sklonište mu je postalo nepodnošljivo.
Gore je besnela oluja. Činilo mu se da je prasnulo tik iznad njegove glave, buka je
bila nepodnošljiva. Još jedan projektil pogodio je zgradu... Čuo je jauke u agoniji, krike,
strmoglavo trčanje na krov. Možda je nevidljiva haubica raskomadala mnoge od onih na
samrti koji su ostali u salonima.
Plašio se da ostane u skloništu i preskačući stepenike izašao iz podruma.
Prolazeći prizemljem ugledao je nebo kroz urušen krov. Sa ivica su visili delovi drvene
građe, poda od bambusa, nameštaj zaustavljen usred pada. Gazio je po malteru,
prolazeći kroz predvorje, gde se ranije nalalazio tepih; spotakao se o razvaljeno i
izvitopereno gvožđe, o delove kreveta koji su pali odozgo; učinilo mu se da prepoznaje
zgrčene udove među gomilama krhotina; čuo je očajničke glasove koje nije mogao da
razume.
Izašao je trčeći sa istom žudnjom za svetlošću i vedrim nebom, koje tera
brodolomnika da iz utrobe broda izađe na palubu... Prošlo je više vremena nego što mu
se činilo otkako je sišao u podrum. Sunce je odskočilo veoma visoko. U vrtu je video
izobličene leševe. Ranjenici su presamićeni zapomagali ili su ostali na zemlji oslonjeni
leđima o neko drvo, zanemeli od bola. Neki su otvorili rance da bi izvadili kutiju za prvu
pomoć i pokušavali da previju razderotine na svom telu. Pešadijci su sada neprekidno
pucali iz pušaka. Broj strelaca se povećao. Nove čete vojnika su ulazile u park: jedni sa
svojim narednikom na čelu, drugi u pratnji oficira koji je držao revolver na grudima kao
da je pomoću njega predvodio svoje ljude. Bila je to pešadija koja je povučena sa svojih
položaja na reci i stigla kao pojačanje na drugoj odbrambenoj liniji. Mitraljezi su složno
štektali podstičući strelce da zapucaju.
Široko prostranstvo neprekidno je brujalo ispresecano zujanjem nevidljivog roja
pčela. Na hiljade otrovnih muva zunzara obletalo je oko Denoajera koji nije mogao da ih
vidi. Kora drveća je pucala od nasrtaja nevidljivih kandži; lišće je opadalo, grane su
podrhtavale izvijajući se; kamenje se odvajalo od tla izvaljivano nevidljivim nogama. Sve
neživo oko njega kao da se domoglo fantastičnog života. Vojničke posude, metalni delovi
opreme, artiljerijski cilindri zveckali su sami od sebe kao da su dobili osvežavajuće piće
sa ledom; video je jedan top sa razvaljenim točkovima okrenutim uvis među mnoštvom
ljudi koji su delovali kao da spavaju; video je vojnike koji su ležali pognutih glava, ne
ispuštajući krike, kao da su u trenu pali u san. Drugi su ječali vukući se po zemlji ili su
bauljali pridržavajući utrobu, zadnjicom se vukući po zemlji.
Starac je osećao nepodnošljivu vrelinu. Zapahnut oštrim mirisom lekova oči su
mu zasuzile a grlo ga je grebalo. U isto vreme, oblivao ga je ledeni znoj.
Morao je da se skloni s mosta. Mnogi vojnici su prolazili sa ranjenicima da bi ih
uneli u zamak i pored toga što se rušio. Odjednom ga nešto poprska od glave do pete,
kao da se otvorila zemlja praveći prolaz za bujicu. To je haubica upala u kanal, podižući

170
 Knjigoteka

ogroman mlaz vode, a s njim i raspolućene šarane koji su spavali u blatu, razvaljujući
deo bedema i pretvarajući u prah belu balustradu sa cvetnim žardinjerama.
Potrčao je zaslepljen užasom i ubrzo se našao pred staklenim krugom koji ga je
hladno posmatrao. Bio je to junker, oficir sa monoklom. Pao mu je pravo u šake... Vrhom
revolvera mu je pokazao dva kanistera koja su stajala malo dalje. Trebalo je da ih napuni
u jarku i da napoji njegove ljude, obnevidele na suncu. Don Marselo pokuša da se
usprotivi. Zar da on bude sluga Nemcima? Njegovu ozlojeđenost prekide udarac drškom
revolvera posred grudi a gotovo istovremeno oseti pesnicu na licu. Starac se presamiti:
želeo je da zaplače, želeo je da umre. Ali ni suzu nije pustio niti je umro pred ovom
uvredom, kako je poželeo... Našao se s dva kanistera u rukama, naounio ih je u jarku pa
se zaputio duž dugog niza ljudi, koji su spuštali svoje puške da bi se napojili poput
žednih zveri.
Više se nije plašio vriske nevidljivih tela. Želeo je da umre; znao je da će nasilno
umreti. Njegove patnje su bile prevelike: na svetu nije bilo mesta za njega. Morao je da
prođe ispred rupa u zidu probijenih eksplozijom haubica. Nikakva prepreka ga nije
ometala da vidi taj krš. Ograde i drvoredi su se izobličili ili su zbrisani artiljerijskom
vatrom. S podnožja obronka video je da ka njegovom zamku napreduju mnoge kolone
vojske koje su prešle Marnu. Napadači su zaustavljeni jakom pucnjavom Nemaca.
Napredovali su u grupama, šireći se pod zaštitom prethodnice, čekajući da utihne rafal
smrtonosnih metaka.
Starac se obradova jalovom rešenju: kad već mora da umre nek bar pogine od
francuskog metka... I produžio je uzdignute glave sa svoja dva kanistera između tih ljudi
koji su ležali i pucali. Onda je od iznenadnog straha zastao, glave uvučene između
ramena, razmišljajući da će metak koji ga stigne biti jedna opasnost manje za
neprijatelja. Bolje je da ga ubiju Nemci... I stade da se zanosu pomišlju da zgrabi oružje s
nekog leša i nasrne na junkera koji ga je ošamario.
Treći put je punio kanistere i posmatrao poručnika s leđa kad se dogodilo nešto
neverovatno, apsurdno, nešto što ga je podsetilo na fantastične promene filmskih scena.
Oficirova glava je odjednom nestala: dva mlaza krvi izbiše iz njegovog vrata a telo se
nakrivi kao prazna vreća. U isto vreme nešto poput ciklona prolete duž zida, između
njega i zgrade, obarajući drveće, prevrćući topove, podižući ljude u vrtoglavom kovitlacu
kao da su suvo lišće. Shvatio je da je smrt dunula u drugom smeru. Do tada je stizala sa
fronta, jednim delom pored reke, tukući po prvoj neprijateljskoj liniji, zaklonjenoj
zidom. Sada je kao sa nekom atmosferskom promenom, dolazila iz dna parka. Jedan
spretan pokret napadača, korišćenje sporednog puta a možda i povlačenje nemačke
prethodnice sa linije omogućili su Francuzima da postave svoje topove na novu poziciju,
tukući s boka osvajače zamka.
Sva sreća da se don Marselo zadržao nekoliko minuta na ivici jarka, zaštićen
masivnim zidom. Kiša metaka skrivene baterije počistila je sve živo, padajući po
mrtvima, ubijajući konje, razvaljujući točkove na topovima, dižući u vazduh prednji deo
topovskih kola silinom vulkana u čije su crveno i plavičasto dno upadala crna
ugljenisana tela. Video je na stotine palih; video je konje koji su jurili gazeći po
utrobama. Smrt je kosila, ne vezujući svoje žrtve u snopove: čitavo bojno polje bilo je
sravnjeno samo jednim zamahom srpa. I pošto su baterije preko puta predvidele
katastrofu, udvostručile su paljbu. Malo dalje od zamka, u dnu parka, otvorili su se
krateri po šumarcima koji su bljuvali čitava stabla. Projektili su izvlačili iz njihovih jama
leševe sahranjene prethodnog dana.

171
 Knjigoteka

Preživeli su nastavili da pucaju kroz otvore na zidinama. Zatim su ustajali,

srljajući u propast. Neki su se naoružavali bajonetima, bledi, sa stisnutim usnama i
ludačkim sjajem u očima; drugi su okretali leđa jureći ka izlazu iz parka, ne obraćajući
pažnju na viku oficira i pucnje revolvera uperene u dezertere.
Sve se dešavalo vrtoglavom brzinom, kao scene noćne more. S druge strane
zidina čulo se sve jače brujanje, koje je nastajalo kao vrtoglavica. Čuo je uzvike, učinilo
mu se da su neki promukli i neusklađeni glasovi pevali Marseljezu.Mitraljezi su štektali
kao šivaće mašine. Napad će biti ponovo zaustavljen tim mahnitim otporom. Nemci,
izbezumljeni od besa, pucali su bez prestanka. Kroz jedan otvor na zidu pojaviće se
crvene kape, noge u istoj boji koje pokušavaju da pređu preko krhotina. Ali ta prilika
nestade u trenu pod kišom mitraljeske paljbe.
Denoajer nije tačno znao kako je došlo do ove promene. Odjednom je video
crvene pantalone usred parka. Jednim skokom su preskakali zid, provlačili se kroz
otvore, stizali s drugog kraja šumarka kroz nevidljive prolaze. Bili su to sitni vojnici,
četvrtasti, oznojeni, sa raskopčanim šinjelima. Izmešani s njima, u haotičnom napadu,
afrički strelci sa đavoljim očima i penom na ustima, zuavi u širokim pantalonama do
kolena, laka pešadija u plavim uniformama.
Nemački oficiri su želeli da poginu. Sa podignutim sabljama nakon što su ispucali
sve metke iz svojih revolvera, navirali su na napadače, u pratnji vojnika koji su ih još
uvek slušali. Nastao je sudar, pravi darmar. Starcu se učinilo da je svet pao u duboku
tišinu. Uzvici boraca, sudaranje tela, zveckanje oružja nisu predstavljali ništa pošto su
topovi zanemeli. Video je ljude nataknute na bajonete dok bi im se crveni šiljak
pomaljao iz bubrega; kundake pušaka koji su se obrušavali poput čekića; protivnike koji
su se zagrljeni kotrljali po zemlji, nastojeći da savladaju neprijatelja, šutirajući ga,
grizući ga. Nestale su grudi boje senfa; video je samo leđa u toj boji, kako beže prema
izlazu iz parka, provlačeći se između drveća, padajući nasred puta, pogođeni mecima.
Mnogi napadači su pojurili za beguncima iako nisu morali, pokušavajući da grubim
potezima oslobode svoje bajonete od tela koja su ih grčevito stiskala u agoniji.
Don Marselo se odjednom našao usred tog smrtonosnih sukoba, poskakujući kao
dete, mašući rukama, vrišteći. Zatim se ponovo probudio držeći u rukama prašnjavu
glavu jednog mladog oficira, koja ga je prestravljeno gledala. Verovatno je mislio da je
lud dok ga je ljubio, dok je slušao njegove nesuvisle reči, dok ga je oblivao kišom suza po
obrazima. Nastavio je da plače kad se oficir odvojio od njega odgurnuvši ga grubo...
morao je nekom da se izjada posle toliko dana neme tuge: Živela Francuska!
Njegovi su već bili na ulazu u park. Jurili su s bajonetima prednjačeći u progonu
poslednjih ostataka nemačkog bataljona koji je bežao prema selu. Jedna četa konjanika
je prošla putem. To su bili konjanici koji su došli da dokrajče Nemce, ali njihovi konji su
bili umorni; samo ih je pobednička groznica, koja se izgleda sa ljudi prenela na životinje,
držala u forsiranim i bolnom kasu. Jedan od konjanika zaustavio se na samom ulazu u
park. Konj je halapljivo proždirao travuljinu dok je čovek ostao presamićen u sedlu kao
da spava. Denoajer ga je dodirnuo, želeći da ga probudi, a on se istog trenutka skotrljao
na suprotnu stranu. Bio je mrtav; utroba mu je izvirala iz stomaka. Tako je napredovao
sa trupom na svom atu, kaskajući, zajedno sa ostalima. U neposrednoj blizini padale su
ogromne čigre od gvožđa i dima. Nemačka artiljerija je ispaljivala vatru na izgubljene
položaje. Prolazili su bataljoni, eskadroni, baterije prema severu, iscrpljeni, prljavi,
prekriveni prašinom i blatom, ali sa izvesnom strašću koja je podsticala njihovu snagu
skoro potpuno istrošenu. Francuski topovi su gruvali po jednom delu varoši.

172
 Knjigoteka

Grupe vojnika su pretraživale zamak i obližnje šumarke. Iz razrušenih odaja, iz

dubine podruma, iz šipražja parka, iz zapaljenih štala i garaža, izbijali su zelenkasti ljudi
sa šlemovima sa šiljcima. Svi su podizali ruke, pokazujući širom otvorene šake:
„Kamarades... kamarades, non kaput.” Prestravljeni, mučeni grižom savesti, strahovali su
da će ih odmah ubiti. Naprasno su izgubili svu svoju snagu kad su se našli daleko od
oficira i oslobođeni stega. Oni koji su natucali francuski pričali su o svojim ženama i deci,
da bi ganuli neprijatelja koji im je pretio bajonetima. Jedan Nemac je išao pored
Denoajera, prilepio se za njega. Bio je to bradati sanitarac. Udarao se u grudi.
„Francozen... veliki prijatelj Francozen.” I smejao se svome zaštitniku.
Ostao je u zamku do sledećeg jutra. Iznenadio se kad je video Žoržetu i njenu
majku da izlaze iz podruma srušene kuće. Plakale su kad su ugledale francuske
uniforme.
‒ Ovako se ne može dalje ‒ vikala je udovica.– Bog ne umire! Obe su se s
nevericom prisećale prethodnih dana.
Nakon teške noći u ruševinama, don Marselo je rešio da ode. Šta bi inače mogao
da radi u tom razrušenom zamku? Smetalo mu je i prisustvo toliko mrtvih. Bilo ih je na
stotine, na hiljade. Vojnici i seljaci su zakopavali leševe sve zajedno na gomile tamo gde
su ih nalazili. U kanale pored zamka, po lejama parka, po popločanim stazama, zavisno
od potreba i prilika. Čak je i na dnu vodenog jarka bilo leševa. Kako da živi u tom
tragičnom okruženju u kojem preovladavaju neprijatelji? Zbogom, zamku iz Vilblanša!
Krenuo je za Pariz; rešio je da stigne kako god zna. Usput je nailazio na leševe, ali
ovi nisu bili u zelenkastim uniformama. Mnogi njegovi su pali u odbrambenim borbama.
I mnogi će još pasti u grčevitim borbama koje su se nastavljale iza njegovih leđa,
protresajući neprekidnom pucnjavom liniju horizonta... Video je grimizne pantalone
koje su izbijale iz strništa, izvrnute đonove ukrašene zlatnim ekserima, koji su blistali
pored puta, mrtvački bele glave, unakažena tela, otvorene stomake iz kojih su ispadale
ogromne i modre džigerice, odsečene trupove, iščašene noge. I odvajajući se od tog
mrtvačkog amalgama video je crvene i crne beretke, istočnjačke okrugle kape, glave sa
dugom razbarušenom kosom, savijene sablje, slomljene bajonete, puške, gomile
topovskih čaura. Mrtvi konji su prekrivali ravnice svojim oteklim sapima. Uništena
artiljerijska vozila otkrivala su tragičan trenutak leta u vazduh. Utabana zemlja
ukazivala je na mesto gde su bile smeštene neprijateljske baterije pre nego što su se
povukle. Video je prevrnute topove sa razvaljenim točkovima, prednje delove topovskih
kola sa projektilima pretvorenim u svitke od beličastih šipki; konuse od ugljenisanih
ostataka ljudskih i konjskih tela, koja su Nemci spalili pre povlačenja.
I pored tih varvarstava, leševi s obe strane nizali su se u beskonačnost
unedogled. Kao da je zemlja izbacila sva tela koja je progutala još od postanka ljudskog
roda. Sunce, bezosećajno, obasjavalo je žućkastim sjajem polja smrti. Delovi bajoneta,
metalne pločice, puščane čaure, svetlucali su kao komadići ogledala. Vlažna noć, kiša,
oksidirajuće kiseline, ništa nije promenilo te tragove borbi, ništa im nije pomračilo sjaj.
Tela su počela da trule. Užasan smrad pratio je putnika sve intenzivnije što se više
približavao Parizu. Svakih pola sata morao je da prođe novo područje truleži, da siđe za
stepenik niže u raspadajuća tela konja. U početku su to leševi bili od prethodnog dana:
bili su sveži. Oni na koja je nailazio s druge strane reke dva dana su ležali na tlu; potom
tri, zatim četiri dana. Jata gavranova uzletala bi sporo mašući krilima kad bi čuli njegove
korake; ali su se vraćali i spuštali na zemlju, siti ali ne presiti, nimalo ne strahujući od
čoveka.

173
 Knjigoteka

S vremena na vreme nailazio je na grupice ljudi. Bile su to čete konjanika,

žandarmerije, zuavija, lovaca. Logorovali su oko porušenih farmi, pretražujući teren da
bi uhvatili nemačke begunce. Denoajer je morao da im objasni svoj slučaj, pokazujući im
pasoš koji mu je dao Lakur da bi mogao da otputuje vojnim vozom. Samo je tako mogao
da nastavi putovanje. Ti vojnici ‒ mnogi od njih lakše ranjeni ‒ još uvek su bili pod
utiskom pobede. Smejali su se, pričali o svojim podvizima, o velikim opasnostima sa
kojima su se suočavali prethodnih dana. „Išutiraćemo ih do granice” Ponovo ga je
obuzelo očajanje dok je posmatrao okolinu. Sela, farme, udaljene kuće, sve je bilo
spaljeno. Poput skeleta praistorijskih životinja iznad ravnica isticale su se čelične
konstrukcije, iskrivljene u plamenu. Dimnjaci od opeke na fabrikama bili su skoro
sravnjeni sa zemljom, a na njihovim metalnim cilindrima videle su se jasne i okrugle
rupe od haubica. Ličili su na pastirske frule pobodene u zemlju.
Nadomak sela, žene su prekopavale zemlju i otvarale jame. Uzaludan trud. Bila je
potrebna ogromna snaga da bi se uklonili toliki mrtvi. „Posle pobede, svi ćemo
poumirati”, pomislio je don Marselo. „Zarazićemo se.”
Voda u useklinama i jarugama bila je i dalje zagađena. Žedan, morao je da pije
vodu iz jedne jaruge, a kad je podigao glavu ugledao je nekoliko zelenih nogu kako štrče
iznad površine, sa čizmama zaglavljenim u blatnjavu ivicu. Glava jednog Nemca počivala
je na dnu kaljuge.
Već je nekoliko sati hodao i kad mu se jedna kuća u ruševinama učinila poznata,
zaustavio se. Bila je to gostionica u kojoj je nekoliko dana ranije ručao na putu za zamak.
Dok se provlačio između čađavih zidova, roj muva kloconoša poče da zuji oko njegovog
lica. Smrad užegle masnoće nadražio mu je čulo mirisa. Jedna noga nalik nagorelom
kartonu izvirivala je iz krhotina. Učinilo mu se da ponovo vidi staricu sa unucima koji su
se čvrsto držali za njene skute. „Gospodine, zašto ljudi beže? Rat je vojnički posao. Mi
nikome nismo naneli zlo i ne treba da se plašimo.”
Pola sata kasnije, kad je sišao s puta doživeo je neočekivan susret. Ugledao je
automobil za iznajmljivanje, automobil iz Pariza, sa taksimetrom uz šoferovo sedište.
Šofer se mirno šetao pored vozila kao da se nalazi na svom stajalištu.
Bez oklevanja, zapodenuo je razgovor sa gospodinom koji je bio sav iscepan i
prljav kao skitnica, obraza modrog od odaraca. Dovezao je nekoliko Parižana da obiđu
bojno polje. Neki su pisali za novine; čekao ih je tu da bi ih uveče vratio u grad.
Don Marselo zavuče desnu ruku u džep. Dvesta franaka ako ga odveze do Pariza.
Šofer se usprotivi kao odgovoran čovek koji se drži svojih obećanja... – Pet stotina. –
Pokaza mu šaku zlatnika. Ovaj, u duhu konačnog dogovora, okrenu ručku za paljenje
motora koji zabrekta. Proteklih dana nije bilo borbi u blizini Pariza. Mušterija mogu da
ga pričekaju.
Denoajer je iz vozila, kroz prozor, gledao to polje užasa, bežeći vrtoglavo da bi što
pre rasteretio pleća. Kotrljao se prema životu dostojnom čoveka... vraćao se u
civilizaciju.
Kad je ušao u Pariz, prazne ulice su mu izgledale pune sveta. Grad mu se nikad
nije učinio lepšim. Video je Operu, video je Trg Konkord, mislio je da sanja, kad je
shvatio da je prešao ogromnu razdaljinu za jedan sat. Uporedio je to okruženje s
nedavnim slikama, sa onim poljem smrti koje se protezalo kilometrima. Ne, to je
nemoguće! Jedna od te dve krajnosti mora da je potpuno lažna.
Automobil se zaustavio: stigao je u Ulicu Viktora Igoa... Mislio je da i dalje sanja.
Zar je stvarno stigao svojoj kući?

174
 Knjigoteka

Pristojno odeven, portir ga je pozdravio, zapanjen njegovom bednom pojavom.

Ah, gospodine...! Odakle dolazi gospodin?
‒ Iz pakla ‒ promrmlja don Marselo.
Nastavio je da se divi svom domu, prolazeći kroz sve odaje. Ponovo je bio čovek.
Posmatranje svog bogatstva, uživanje u udobnostima, povratili su mu osećaj
dostojanstva. Istovremeno, u mislima je oživljavao sećanje na sva poniženja i uvrede
koje je preživeo. Ah, nitkovi, hulje...!
Dva dana kasnije, ujutro, oglasilo se zvono na vratima. Poseta!
U susret mu je dolazio jedan vojnik, maleni vojnik lake pešadije, stidljiv, s kapom
u desnoj ruci, izvinjavao se, mucajući, na španskom.
‒ Znao sam da ste tu... Došao sam da...
‒ Taj glas...? Don Marselo se ustremi na njega u mračnom predvorju, povukavši
ga na balkon... Kako mu je bio lep...! Kapa mu je zbog prljavštine bila malo tamnije
crvena; šinjel suviše širok, izlizan i iskrpljen; iz teških cipela se širio smrad. Nikad ne bi
mogao da zamisli svog sina tako otmenog i zgodnog kao što je bio sada u tim ritama iz
vojnog skladišta.
‒ Ti... ti...
Otac ga grčevito zagrli, cvileći kao dete, jedva se držeći na nogama.
Uvek se nadao da će se jednog dana, na kraju, njih dvojica razumeti. To je njegova
krv; dobar je, nema mu mane, samo je malo bandoglav. Sada mu oprašta sve iz prošlosti,
preuzimajući na sebe veliki deo krivice... Bio je previše grub.
‒ Ti si vojnik! ‒ ponovio je. – Ti si branio moju zemlju, zemlju koja nije tvoja
otadžbina!
I okrete se da ga poljubi, uzmičući nekoliko koraka da bi ga bolje osmotrio. Nema
sumnje da mu je bio lepši sada u toj smešnoj uniformi nego kada je bio čuven po svojoj
eleganciji plesača, koga su žene obožavale.
Na kraju se uzdržao od ispoljavanja emocija. Njegove oči, pune suza, zablistale su
zlobnim sjajem. Mržnja mu je iskrivila lice.
‒ Slušaj ‒ reče jednostavno. Ti ne znaš šta je ovaj rat; ja dolazim odande, video
sam ga izbliza. Ovo nije rat kao drugi, rat sa časnim i pristojnim neprijateljem: ovo je
horda divljih životinja, zveri... Pucaju beskrupulozno u mase ljudi. Za svakog koga
oboriš, oslobodićeš čovečanstvo jedne opasnosti.
Zastao je načas kao da se dvoumi i na kraju potpuno mirno dodao:
‒ Možda ćeš se naći licem u lice sa nekim poznatim. Rođake ne možeš da biraš.
Ljudi tvoje krvi su na drugoj strani. Ako vidiš nekoga od njih... ne oklevaj, pucaj! To je
tvoj neprijatelj. Ubij ga... ubij ga!

175
 Knjigoteka

TREĆI DEO

176
 Knjigoteka

1.

Posle Marne

Krajem oktobra porodica Denoajer se vratila u Pariz. Donja Luisa nije mogla da
živi u Bijaricu, daleko od svog muža. Uzalud joj je Romantičarka govorila o opasnostima
povratka. Vlada je još uvek bila u Bordou, predsednik Republike i ministri su se samo
nakratko pojavljivali u prestonici. Rat je u svakom trenutku mogao da promeni kurs;
onaj na Marni predstavljao je samo trenutno olakšanje... Ali dobra gospođa nije obraćala
pažnju na te savete nakon što je pročitala don Marselovo pismo. Osim toga, mislila je na
svog sina, svog Hulija, koji je bio vojnik... Verovala je da će iz Pariza biti više u kontaktu s
njim nego sa plaže u blizini španske granice.
Ćići je, takođe, želela da se vrati. Mnogo je mislila na Renea. Tek kad je otišao,
shvatila je da je zaljubljena. Toliko dugo nije videla svog „šećernog vojničića”!” I tako je
porodica napustila hotelski život da bi se vratila u Ulicu Viktora Igoa.
Pariz se izmenio nakon potresnih događaja početkom septembra. Grad je imao
dva miliona stanovnika manje, a oni koji su ostali mirni u svojim kućama, ne podležući
panici, s velikim olakšanjem su prihvatili pobedu. Niko nije znao da tačno objasni tok
bitke: došli su da saznaju kad se već završila.
Jedne nedelje, u septembru, dok su se Parižani šetali, uživajući u prijatnom
popodnevu, iz novina su saznali za veliki uspeh saveznika i opasnost koju su izbegli.
Ljudi su se radovali, ali su se i dalje ponašali uzdržano. Buntovnički i uzbudljiv Pariz se
posle šest nedelja rata promenio.
S pobedom, prestonici se postepeno vraćao njen stari izgled. Jedna ulica,
nekoliko nedelja pre toga, pusta, punila se prolaznicima. Otvarale su se radnje. Susedi,
naviknuti na uobičajenu tišinu u svojim kućama, ponovo su slušali buku s krovova i
ispod svojih nogu.
Don Marselov radosni povratak svojima pokvarilo je prisustvo donja Elene.
Ponovo se susreo sa Nemačkom, neprijatelj mu je drugi put bio u kući. Kad će se već
osloboditi tog ropstva...? Ona je ćutala u prisustvu svog zeta. Kao da su je nedavni
događaji dezorijentisali. Imala je čudan izraz lica, kao da je bila potpuno svesna
promene najelementarnijih fizičkih zakona. U svojim nemim razmišljanjima nikako nije
mogla da razume zašto nisu osvojili ovo tle po kome je hodala; i da bi shvatila taj
neuspeh, pribegavala je najapsurdnijim pretpostavkama.
Jedna briga ju je naročito žalostila. Njena deca... Šta će biti sa njenom decom? Don
Marselo joj nikada nije ispričao za susret sa kapetanom Fon Hartrotom. Prećutao je i da
je putovao u Vilblanš; nije želeo da priča o svojim doživljajima za vreme Bitke na Marni.
Zašto da još više rastužuje svoje takvim strahotama? Rešio je da ispriča samo donja
Luisi, zabrinutoj za sudbinu zamka, u koji još mnogo godina neće moći da idu jer je
opustošen i onesposobljen za život. Stari krov je zamenjen cinkanim pločama da kiša ne
bi dokrajčila unutrašnjost ruševine. Kasnije, kad nastupi mir, razmišljaće o njegovoj
rekonstrukciji. Zasad je imao suviše stanovnika... I sve gospođe, uključujući i donju

177
 Knjigoteka

Elenu, potresle su se pri pomisli na hiljade leševa koji okružuju zdanje, skriveni u zemlji.
Ta slika je ponovo rastužila gospođu Fon Hartrot: „Ah, moja deca!”
Zet ju je, saosećajno, umirio kad se potresla zbog pogibije jednog od njih,
kapetana Ota. Bio je odličnog zdravlja kad se uključio u borbu. Saznao je to od jednog
prijatelja. I nije želeo više ništa da kaže.
Donja Luisa je deo dana provodila u crkvama tražeći mir u molitvama. Te molitve
više nisu bile neodređene i posvećene sudbinama na hiljade nepoznatih ljudi, pobedi
čitavog naroda. Sada ih je namenila, iz čistog sebičluka, samo na jednu osobu, na svoga
sina, koji je bio vojnik kao mnogi drugi i kome možda baš u tom trenutku preti opasnost.
Koliko je samo suza prolila...! Svim srcem se molila da se on i njegov otac razumeju i kad
joj Bog na kraju bude uslišio molitvu, Hulio će izbeći susret sa smrću.
U tom usrdnom moljenju nikad nije bila usamljena. Neko se molio pored nje u
crkvi, upućujući istovetne molitve. Plačnih očiju, sestra je upravljala pogled u isto vreme
kad i ona u pravcu raspeća. „Gospode, spasi mog sina!” Dok bi donja Luisa to izgovarala,
zamišljala bi Hulija kao supruga na jednoj izbledeloj fotografiji, snimljenoj u rovovima,
sa beretkom i šinjelom, sa nogama uvijenim pamučnim zavojima, s puškom u desnoj
ruci i potamnelim licem zaraslim u bradu. „Gospode, zaštiti nas!” I donja Elena je
razmišljala o jednoj grupi oficira sa šlemovima i rezedo uniformama, umrljanim od
kožne futrole revolvera, sa dvogledom, remenjem i opasačem o kojem je visila sablja.
Kad bi ih video da zajedno idu u Crkvu Sent-Onore d’Ejlo, don Marselo bi se
ponekad razbesneo.
‒ Poigravaju se Bogom... To je neozbiljno. Kako može da se odazove tako
oprečnim molitvama...? Ah, žene!
I iz sujeverja, koje donosi opasnost, verovao je da njegova svastika predstavlja
veliko zlo za njegovog sina. Boga će umoriti tako protivrečne molitve, te će okrenuti leđa
da ne bi čuo ni jedne ni druge. Zašto već jednom ne ode ta zlokobna žena?
Kao što je isprva osećao neprijateljstvo, tako mu je sada bilo muka od njenog
prisustva. Donja Luisa je nesvesno ponavljala tvrdnje svoje sestre, podvrgavajući ih
višim kriterijumima svoga muža. Tako je don Marselo mogao da sazna da pobeda na
Marni nije stvarno izvojevana: bila je to izmišljotina saveznika. Nemački generali su
smatrali mudrim da se povuku zbog svojih viših strateških ciljeva, ostavljajući za kasnije
osvajanje Pariza, a Francuzi nisu ništa drugo radili osim što su išli za njima kad bi im
raščistili teren. To je sve. Ona je čula mišljenje nekih vojnika neutralnih zemalja:
razgovarala je u Bijaricu sa veoma stručnim ljudima; znala je šta je pisalo u nemačkim
novinama. Tamo niko nije verovao u ono što pričaju za Marnu. Narod nije čak ni čuo za
tu bitku.
‒ To kaže tvoja sestra?! ‒ prekinu je Denoajer, prebledeo od zgranutosti i besa.
Samo je mogao da poželi da taj neprijatelj koji mu se gostio u kući doživi potpunu
transformaciju. Ah! Zašto se ne pretvori u muškarca? Zašto ne bi zauzela njegovo mesto,
makar to bilo na pola sata, utvara svoga muža?
‒ Ali rat se nastavlja ‒ navaljivala je bezazleno donja Luisa. ‒ Neprijatelji su još
uvek u Francuskoj... Kakve koristi od onog na Marni?
Prihvatala je objašnjenja, klimajući glavom u znak razumevanja; u jednom trenu
sve bi shvatila, da bi već sledećeg sve zaboravila i mučila sebe pređašnjim sumnjama.
Međutim, počela je da pokazuje nemo neprijateljstvo prema svojoj sestri. Do tada
je prelazila preko njenog oduševljenja prema muževljevoj otadžbini, jer je smatrala da

178
 Knjigoteka

su porodične veze važnije nego netrpeljivost među narodima. Nije želela da se svađa sa
Elenom zbog toga što je Denoajer Francuz a Karlo Nemac. Ali ubrzo je izgubila
strpljenje. Njen sin je bio u opasnosti. Neka umru svi Hartroti pre nego što njen Hulio
dobije i ogrebotinu! Osećala je borbenost kao i njena kćerka, uvidevši njenu umešnost za
procenjivanje događaja. Poželela je da Ćićini udarci nožem postanu stvarnost.
Srećom, Romantična bi otišla pre nego što bi primetila tu netrpeljivost.
Popodneva je provodila van kuće. A kada bi se vratila, prenosila bi mišljenja i novosti
svojih prijatelja, nepoznatih porodici.
Don Marselo se nervirao zbog špijuna koji su se još uvek skrivali u Parizu. S
kakvim li se to tajanstvenim svetom tako često viđala njegova svastika...?
Odjednom je saopštila da sutra ujutru odlazi; imala je pasoš Švajcarske, a odatle
će otputovati za Nemačku. Već je bilo krajnje vreme da se vrati svojima; najljubaznije im
je zahvalila na gostoprimstvu. I Denoajer ju je ispratio, napadno ironičan. Pozdravio je
Fon Hartrota i izrazio želju da ga što pre poseti u Berlinu.
Jednog jutra, donja Luisa, umesto da uđe u crkvu na Trgu Viktora Igoa, produžila
je do Ulice Pomp, oduševljena zamišlju da poseti atelje. Činilo joj se da će tako stupiti u
kontakt sa svojim sinom. To će biti nov doživljaj i moćniji od razgledanja njegovih
fotografija ili čitanja njegovog poslednjeg pisma.
Nadala se da će zateći Arhensolu, prijatelja sa dobrim savetima. Znala je da je
ostao da živi u ateljeu. Dva puta je išla da ga vidi stepenicama za poslugu, kao nekada, ali
nije ga zetekla.
Dok se pela liftom, srce joj je ubrzano lupalo od sreće i tuge. Dobra gospođa je
pomislila, pocrvenevši od stida, da bi nešto slično osećale „pomahnitale žene” kad prvi
put ne bi ispunile svoje dužnosti.
Suze su joj neobuzdano potekle kad se našla u sobi gde su je nameštaj i slike
podsetili na odsutnog sina.
Arhensola je potrčao sa vrata u sobu, uzvrpoljen, zbunjen, pozdravljajući je
rečima dobrodošlice i istovremeno rasklanjajući stvari. Jedan ženski ogrtač, prebačen
preko kauča, ostade prekriven nekom istočnjačkom tkaninom; šešir sa cvećem odlete iz
njegove ruke u skrovište jednog ugla. Luisi se učini da je kroz jednu razmaknutu zavesu
videla ženski kombinezon kako migolji, otkrivajući ružičastu nagost. Na peći su dve
velike šolje bez drški i ostaci pečenog hleba odavali doručak serviran za dvoje. Ah, ti
slikari! Isti su kao njen sin! I sažali se kad je pomislila na težak život Huliovog savetnika.
‒ Moja cenjena donja Luisa... Draga madam Denoajer...
Vikao je na francuskom, pogledajući na vrata kroz koja je nestajao beli i ružičasti
vihor. Uzdrhtao je pri pomisli da bi tajnovita drugarica mogla da se usplahiri i napravi
ljubomornu scenu te da ga obruka pojavljujući se u nezgodnom trenutku.
A onda su pričali o vojniku, razmenjujući novosti. Donja Luisa je skoro od reči do
reči ponovljala delove pisama, iščitanih nebrojeno puta. Arhensola se uzdržavao da
otkrije sadržaj svojih pisama. Dva prijatelja su upražnjavala pretenciozan stil, zbog koga
bi se postideli pred dobrom gospođom.
‒ Junačina ‒ potvrdio je s ponosom, ponoseći se podvizima svog drugara ‒ pravi
heroj: a ja se, madam Denoajer, prilično razumem u to... njegovi nadređeni znaju to da
cene...
Hulio je unapređen u narednika samo dva meseca nakon učešća u vojnom
pohodu. Njegovog kapetan i drugi oficiri puka pripadali su Klubu mačevalaca, gde je on

179
 Knjigoteka

nizao uspehe.
‒ Kakv uspeh! ‒ nastavio je. ‒ On je od onih koji mladi dostignu vrhunac, kao
generali u Revoluciji... i to za kakva junačka dela.
Vojnik je samo površno u svojim pismima pomenuo neke od svojih akcija,
ravnodušno, kao neko ko je navikao na opasnosti i ko kod svojih drugova ceni istu takvu
neustrašivost. Međutim, boem ih je preuveličavao, uzdižući ih kao da su one najvažniji
događaji u ratu. Izvršavao je naredbu uprkos paklenoj borbi u kojoj su pala trojica
glasonoša ne ispunivši zadatak. Prvi bi skočio u napad na rovove spasavajući drugove i
boreći se bajonetom prsa u prsa. Kada bi nadređenim bio potreban čovek od poverenja,
bez razmišljanja bi rekli: „Uzmite načelnika Denoajera.”
Pričao je uverljivo kao da je bio tamo; kao da se upravo vratio iz rata; a dona
Luisa se tresla, prolivajući suze od radosti i straha, misleći na slavna i velika dela svoga
sina. Taj Arhensola je imao dara da je gane svojim vatrenim pričama.
Pomislila je da bi trebalo da zahvali na tolikim hvalospevima i pokaže
interesovanje za tvorce slavospeva, odnosno za ovog panegiristu. Šta li je on radio ovih
dana?
‒ Ja sam, gospođo, bio tamo gde je trebalo. Nisam mrdnuo odavde. Prisustvovao
sam „opsadi” Pariza.
Uzalud se njegova logika suprotstavljala netačnosti ove izjave. Pod uticajem
pročitanih štiva o ratu iz 1870. godine, „opsadom” je nazvao operacije koje su se izvodile
pored Pariza za vreme Bitke na Marni.
Stidljivo je pokazao diplomu sa zlatastim okvirom koja se nalazila na klaviru, sa
pozadinom trobojke. Takav papir se prodavao na ulicama; dozvola za stalni boravak u
prestonici.
Prazne delove je popunio imenima i karakteristikama a pri dnu su se nalazili
potpisi dva suseda iz Ulice Pomp: gostioničar i prijatelj kućepaziteljke. Komesar policije
te četvrti crvenim potpisom jemčio je za ove poštene svedoke. Na osnovu takve potvrde
niko neće moći da dovede u pitanje njegovo učešće u „opsadi” Pariza. Imao je veoma
sumnjičave prijatelje.
Da bi ganuo dobru gospođu, pričao joj je o svojim utiscima. Na bulevaru je usred
bela dana video stado ovaca uz samu ogradu Magdalene. Njihovi zvonki odjeci probudili
su mnoge ulice zamrlog grada. On je bio jedini prolaznik; a pločnicima su tumarali
napušteni psi i mačke.
Njegove vojničke priče su se raspaljivale kao vihor slave.
‒ Video sam kad su prolazili Marokanci... Video sam zuave u automobilu.
Iste noći kad je Hulio otišao za Bordo, on je do zore lutao avenijom kroz pola
Pariza, počev od Belfortskog lava do Istočne stanice. Dvadeset sedam hiljada ljudi, sa
kompletnom vojničkom opremom iz Maroka, iskrcali su se u Marselju i došli u Pariz, i to
prelazeći jedan deo puta železnicom a drugi deo peške. Žurili su da se uključe u veliku
bitku na pomolu. Te trupe su bile sastavljene od Evropljana i Afrikanaca. Kad je
predvodnički odred ušao na vrata Orleana, zaputio se strojevim korakom preko pola
Pariza ka Istočnoj stanici, gde su ih čekali vozovi.
Stanovnici su gledali eskadrone spaha, teatralne uniforme jahača na nemirnim i
okretnim konjima; marokanske strelce sa žućkastim turbanima; senegalske strelce,
tamnopute sa crvenim okruglim kapama; kolonijalne artiljerce; afričke lovce. Bili su to
profesionalni borci, vojnici koji su se u mirnodopsko vreme borili u kolonijama,

180
 Knjigoteka

izraženih crta lica, bronzane puti, prodornog pogleda. Dugačka kolona stajala bi satima
na ulicama čekajući da se u vozove smesti prethodnica. Arhensola je pratio ovu
naoružanu i nepokretnu masu od bulevara do ulaza u Orlean, razgovarajući sa oficirima,
slušajući bezazlene urlike afričkih vojnika koji nikad nisu videli Pariz dok su
nezainteresovano prolazili pitajući se gde je neprijatelj.
Stigli su na vreme da bi napali Fon Kluka na obalama Ureka, prisilivši ga na
povlačenje pod pretnjom smrću ako nastavi borbu.
No Arhensola nije ispričao da je taj svoj noćni izlet proveo uz vojni korpus u
društvu jedne ljupke ženea i još dve prijateljice, darežljivih entuzijasta, koje su delile
cveće i poljupce tamnoputim vojnicima, smejujći se zadivljeno i pokazujući svoje bele
zube.
Sutradan je video jedan od najneobičnijih ratnih prizora. Svi automobili za
iznajmljivanje, oko dve hiljade vozila, natovarenih bataljonima zuava, po osmorica u
svakom, izlazili su punom brzinom, s puškama i crvenim kapama. Na bulevarima su
napravili živopisnu povorku: nalik na jednu od onih beskrajnih svadbenih. Vojnici su
iskakali iz automobila uz samu borbenu liniju, otvarajući vatru još držeći nogu na
papučici automobila. Sve koji su znali da rukuju puškom Galijeni je u poslednjem
trenutku poslao protiv krajnjeg desnog krila neprijatelja kad pobeda još nije bila izvesna
i kad je i najmanji potez mogao biti odlučujući. Činovnici vojnih ustanova, ordonansi,
ljudi iz policije, žandarmi, svi su marširali da izvrše poslednji napad slivajući se u masu
ljudi različite puti.
A u nedelju po podne, dok se sa svoje tri družbenice iz „opsade” sunčao u
Bulonjskoj šumi sa hiljadama Parižana, saznao je iz vanrednih novinskih izdanja da je
borba nadomak samog grada, koja se sada već udaljavala, predstavljala jednu veliku
bitku, jednu pobedu.
‒ Mnogo toga sam video, madam Denoajer... mogao bih mnogo toga da ispričam.
Ona je potvrđivala; naravno da je Arhensola sve video. Kad je krenula, ponudila
mu je pomoć. On je prijatelj njenog sina i navikla je na njegove molbe. Vremena su se
promenila; don Marselo je sada beskrajno darežljiv. No boem ju je prekinuo
gospodstvenim gestom: živi u izobilju. Hulio ga je imenovao za svog administratora.
Poslovanje u Americi se pratilo preko banke na osnovu stanja depozita i moglo se
računati na izvesnu sumu u skladu sa propisima o moratorijumu. Prijatelj mu je uvek
slao ček kad mu je trebao novac za održavanje stana. Nikad se nije našao u nekoj
bezizlaznoj situaciji. Rat ima i dobrih strana... Ali zarad starih dobrih običaja, najavio je
da će se još jednom popeti pomoćnim stepenicama da bi doneo jedan zembilj boca.
Nakon što joj je sestra otišla, donja Luisa je sama odlazila u crkvu dok se jednog
dana nije zatekla u neočekivanom društvu.
‒ Mama, idem s vama...
Više nije ispunjavala kuću bučnim i muškim veseljem, niti je pretila neprijatelju
imaginarnim udarcima. Bila je bleda, tužna, s modrim podočnjacima. Naginjala bi glavu
kao da ju je s druge strane čela pritiskao kamen mučnih misli, potpuno novih.
Donja Luisa ju je posmatrala zabrinuto. Oči su joj bile plačne, kao i njene; usrdno
se molila, kao i ona... ali sigurno ne za svog brata. Hulio joj je na drugom mestu. Drugi
čovek koji je bio u opasnosti ispunjavao je njene misli.
Najmlađi Lakur nije više bio običan vojnik niti je bio u Parizu.
Kad se vratila iz Bijarica, Ćići je sa zebnjom slušala o junačkim podvizima svog

181
 Knjigoteka

„šećernog vojničića”. Želela je da sazna, drhteći od uzbuđenja, za sve opasnosti kroz koje
je prošao, a mladi vojnik „pomoćne službe” pričao joj je o svojim strepnjama tokom
beskrajnih dana dok se vodila borba nadomak Pariza praćena tutnjanjem artiljerijske
paljbe. Otac je želeo da ga povede u Bordo, ali zbog birokratskih začkoljica ostao je u
prestonici.
No on je učinio još nešto. Na dan opšte mobilizacije, kada je gradonačelnik ubacio
u automobile sve sposobne ljude, uzeo je pušku, iako ga niko nije pozvao, i ušao u vozilo
sa ostalima iz svoje kancelarije. Nije ništa video osim dima, zapaljenih kuća, mrtvih i
ranjenih. Nijedan Nemac mu nije izašao pred oči izuzev grupe zarobljenih hulja.
Nekoliko sati je stajao na ivici puta i pucao. I to je bilo sve.
U jednom trenutku za Ćići je to bilo dovoljno. Bila je ponosna što je verenica
heroja sa Marne, iako je učestvovao u borbi samo nekoliko sati. Ali kako su dani
prolazili, ona se sve više žalostila.
Stidela se da izađe na ulicu sa Reneom, običnim vojnikom, i to iz pomoćne službe.
Žene iz vaoši, one ponosne što su se njihovi muškarci borili na frontu ili one u crnini jer
im neko poginuo, nije mogla da smisli. Kao da su ih pristojnost i elegancija
republikanskog princa živcirale. Nekoliko puta ih je u prolazu čula kako izgovaraju
pogrdne reči „vojnik iz busije”. Kako su joj se tek rugale njene prijateljice!
Senatorov sin je nesumnjivo prozreo njene misli i zato je prestao spokojno da se
smeši. Tri dana se nije pojavljivao u kući Denoajerovih. Svi su mislili da je zaokupljen
kancelarijskim poslovima.
Jednog jutra, kad se Ćići uputila ka Aveniji Bulonjske šume u pratnji tamnopute
služavke, ugledala je vojnika kako im ide u susret.
Nosio je novu blistavu uniformu, sivoplavu, boje „horizonta”, prilagođenu za
francusku armiju. Uzica vojničke kape ispod brade bila je zlatasta a na rukavima je imao
male zlataste širite. Prepoznala ga je po osmehu, mišićavim rukama i samouverenosti s
kojom joj se približavao. Rene oficir! Njen verenik potporučnik!
‒ Da. Ne treba mi više... Već samo dovoljno čula.
Uz pomoć oca i zahvaljujući njegovim prijateljima za nekoliko dana se
preobratio. Kao đak Centralne škole mogao je da postane artiljerijski potporučnik u
rezervi i tražio je da ga pošalju na front. Gotovo je sa pomoćnom službom! Za dva dana
će krenuti u rat.
‒ Vidi šta si postigao! ‒ uzviknula je Ćići. – Uradio si to!
Gledala ga je, bleda, razrogačenih očiju, bezmalo ga gutajući pogledom od
oduševljenja.
‒ Dođi, mili moj... Dođi, slatki vojničiću... Dugujem ti nešto.
I okrenuvši leđa služavki, povukla ga je tu odmah iza ugla. No nije bilo razlike jer
je i poprečna ulica bila prometna kao glavna. Ali, svejedno, morala je da se čuva
radoznalaca! Strasno ga je grlila oko vrata, ne mareći ni za šta osim za njega.
‒ Uzmi me... uzmi me.
Priljubila mu je na lice dva vatrena sočna poljupca.
Zatim je, uvijajući mu se oko nogu, iznenada klonula i prinela maramicu očima,
briznuvši u plač.

182
 Knjigoteka

2.

U ateljeu

Kad je jedno popodne otvorio vrata, Arhensola se ukopao kao kip.

Starac ga pozdravi ljubaznim osmehom.
‒ Ja sam Huliov otac.
I ušao je, samouvereno, kao čovek koji odlično poznaje prostor u kom se zatekao.
Srećom, slikar je bio sam te nije morao da pretrčava s jednog kraja sobe na drugi
skrivajući tragove prijatnog društva.
Prošlo je neko vreme dok nije došao k sebi. Toliko je slušao o don Marselu i
njegovoj teškoj naravi da se zaprepastio kad mu se nenajavljen pojavio u ateljeu. Šta li
hoće taj ćudljivi gospodin?
Polako se smirivao dok ga je krišom ispitivački posmatrao. Mnogo je ostario
otkako je počeo rat. Nema više one tvrdoglavosti i zlovoljnosti, zbog kojih je odbijao
ljude. Oči su mu blistale detinjastom radošću, a ruke su mu drhturile dok je stajao blago
pogrbljen. Arhensola, koji je izbegavao da ga sretne na ulici i umirao od straha penjući
se pomoćnim stepenicama u njegovoj kući, sada je odjednom osetio izvesnu prisnost sa
njim. Smeškao mu se kao starom drugu; izvinjavao se, pravdajući svoj dolazak.
Poželeo je da vidi sinovljev stan. Siroti starac! Vukla ga je ista želja kao
zaljubljenog čoveka koji, kako bi pobedio samoću, obilazi mesta koja voljena osoba često
posećuje. Nisu mu bila dovoljna Huliova pisma: želeo je da vidi njegov stan, da dodirne
svaki predmet iz njegovog okruženja, da udiše isti vazduh, da priča sa ovim mladićem,
sinovljevim prisnim prijateljem.
Posmatrao je slikara očinskim pogledom. „Taj Arhensola je zanimljiv mladić.”
Ponesen tom mišlju, zaboravio je kako ga je mnogo puta nazivao „bestidnikom”, ne
upoznavši ga bolje samo zato što je družbovao s njegovom sinom i vodio razuzdan život.
Denoajer se sa uživanjem prošetao po ateljeu. Bili su mu poznati tapiserije,
nameštaj, svi ukrasni predmeti koji su pripadali starom vlasniku. S lakoćom se prisetio
stvari koje je kupovao, iako ih je bilo mnogo. Sada je pogledom tražio ono što je bezlično,
ono što je moglo da ga podseti na sliku i priliku odsutne osobe. Zagledao se u platna u
uglovima, s tek započetim skicama i nedovršena.
‒ Jesu li to sve Huliova platna? – Mnoga su bila Arhensolina; ali, on, ganut
starčevim osećanjima, pokaza ogromnu velikodušnost. – Da, sva su Huliova. – I otac je
prebirao sliku po sliku, zaustavljajujći se zadivljeno kod najpotpunijih skica, kao da su
nejasnoćom prikazivale nesređene vizije genija.
‒ Ima dara, zar ne? ‒ upita, birajući reči. Uvek ga je smatrao inteligentnim i
pomalo vragolastim, ali karakter se s godinama menja... Sada je drugi čovek.
Skoro mu je došlo da zaplače dok je slušao Španca kako sa žarom hvali odsutnog,
opisujući ga kao velikog umetnika koji će jednog dana, kada kucne čas, zadiviti čitav
svet.

183
 Knjigoteka

Dobrodušni slikar se na kraju potresao kao otac. Divio se starcu uz grižu savesti.
Nije želeo da se seća šta je sve govorio protiv njega ranije. Kakva nepravda!
Don Marselo mu je stiskao ruke kao da mu je drug. Prijatelji njegovog sina su i
njegovi prijatelji. On je znao kako žive mladi. Ako nekad zapadne u nevolju, ako mu
zatreba finansijska pomoć da bi nastavio da slika, on je tu, spreman da mu pomogne.
Najpre ga očekuje danas na večeri u svojoj kući, a ako želi da dolazi svako veče, utoliko
bolje. Ješće s porodicom, skromno; sa ratom se mnogo toga promenilo, ali osetiće
toplinu doma, kao u kući svojih roditelja. Čak je pričao o Španiji da bi bio što ljubazniji
prema slikaru. U Španiji je bio samo jednom, kratko; ali namerava da je obiđe celu posle
rata. Njegov tast je Španac, žena ima španske krvi, u kući su govorili španski kao
maternji jezik. Ah, Španija, zemlja slavne prošlosti i ponosnih ljudi!
Arhensol je verovao da bi ga starac isto tako veličao da potiče i iz neke druge
zemlje. Ta naklonost nije bila ništa drugo nego odraz ljubavi prema odsutnom sinu, ali
on mu je i na tome bio zahvalan. I zamalo je zagrlio don Marsela kad mu je rekao
zbogom.
Posle toga, popodnevne posete su se zaređale. Slikar je morao da preporuči
svojim prijateljicama da se posle ručka prošetaju i da se ne vraćaju u Ulicu Pomp pre
nego što padne mrak. Ali don Marselo bi ga ponekad iznenadio ujutru i on je morao da
pretrčava s jednog kraja sobe na drugi, prekrivajući nešto ovde, skrivajući nešto tamo
dalje, da bi atelje delovao kao radni ambijent.
‒ Mladost... mladost! ‒ mrmljao bi starac, osmehujući se s razumevanjem.
Morao je da se seti svojih godina da ne bi od Arhensole tražio da mu predstavi
begunce, skrivene, kako je pretpostavljao, u drugim sobama. Možda su to bile prijateljice
njegovog sina, deo njegove prošlosti, a to je bilo dovoljno da ih prihvati kao valjane i
vredne pažnje.
Zbog tih iznenađenja, praćenih uznemiravanjem, slikar se na kraju donekle
pokajao zbog svog novog prijateljstva. Štaviše, nervirali su ga stračevi neprekidni pozivi
na večeru. Nije imao ništa protiv, ali je umirao od dosade sedeći za stolom sa
Denoajerima. Otac i majka su pričali samo o odsutnom sinu, a Ćići jedva da je obraćala
pažnju na bratovljevog prijatelja. Misli su joj bile usmerene na rat; brinulo ju kako će
raditi pošta i protestovala je protiv vlade kad nekoliko dana ne bi dobila pismo od
potporučnika Lakura.
Arhensola se izvinio i izgovarao na razne načine da ubuduće neće moći da dolazi
na večeru u Ulicu Viktora Igoa. Veće zadovoljstvo mu je pričinjavao odlazak u jeftine
restorane u ženskom društvu. Starac je odbijanje doživeo kao razočarani ljubavnik.
‒ Zar ni danas?
I kako bi nadoknadio Arhensoline izostanke na večeri, sutradan bi nenadano
dolazio u atelje.
Uživao je da provodi vreme naslonjen na divanu, koji kao da je sačuvao tragove
Huliovog tela, i posmatra platna ispunjena bojama sinovljeve četkice, obavijen toplotom
peći koja je tiho pucketala u dubokoj, kamenoj tišini. Bilo je to prijatno utočište, mnogo
uspomena, usred zamrlog i čemernog Pariza, u kome nije sretao prijatelje, jer su svi bili
zaokupljeni sopstvenim brigama.
Zadovoljstva iz njegove prošlosti izgubila su svaku čar. Hotel Druo ga više nije
privlačio. Imovina Nemaca u Francuskoj koju je konfiskovala vlada prodavala se na
licitaciji. To mu je ličilo kao odgovor na prisilno otpremanje njegovog nameštaja iz

184
 Knjigoteka

zamka u Vilblanšu u Berlin.

Uzalud su mu trgovački putnici pričali o slaboj posećenosti javnih rasprodaja.
Nisu ga zanimale te izuzetne prilike. Zašto više da kupuje? Šta će mu toliki beskorisni
predmeti? Razmišljajući o teškom životu miliona ljudi koji su živeli pod vedrim nebom,
spopadala ga je želja da vodi asketski život. Počeo je da mrzi bleštavu raskoš u svojoj
kući u Ulici Viktora Igoa. Setio se, bez osude, rušenja zamka. Osećao je neodoljivu lenjost
kad bi ga nekadašnja pomama povukla u neprekidne kupovine. Ne; bolje da bude tu... A
tu, tu je uvek bio Huliov atelje.
Arhensola je slikao u prisustvu don Marsela. Znao je da starac ne podnosi
dokoličare i započeo nekoliko platna, ponesen tom odlukom da nešto radi. Denoajer je
zainteresovano pratio poteze četkice i prihvatao svako rešenje osećajnog portretiste. On
je bio pobornik starina; kupovao je samo dela starih slikara; ali bilo mu je dovoljno što
zna da je Hulio mislio kao njegov prijatelj i zato se smerno povinovao njegovim
predlozima.
Umetnik bi se kratko zadržao kod platna. Nakon nekoliko minuta poželeo bi da
priča sa starcem sedeći na divanu pored njega.
Najpre bi razgovarali o odsutnm sinu. Iščitavali bi delove njegovih pisama; pričali
bi o prošlosti sa diskretnim aluzijama. Slikar je opisivao Hulija kao potpuno posvećenog
umetničkim preokupacijama. Otac je znao da to nije tačno, ali je prihvatao laži kao dokaz
velikog prijateljstva. Arhensola je bio dobar i veran drug; nikad, ni kada je u razgovoru
bio najopušteniji, nije napravio nijednu aluziju na madam Lorije. Tih dana su starca
zaokupljala sećanja na nju. Sreo ju je na ulici kada je grlila svog supruga, koji se bio
oporavio od ranjavanja. Uvaženi Lakur je zadovoljno pričao o pomirenju bračnog para.
Inženjer je izgubio samo jedno oko. Sada je vodio svoju fabriku koju je vlada zaplenila
radi proizvodnje haubica. Postao je kapetan i bio je ponosan na dva dobijena
odlikovanja. Senator nije tačno znao kako je došlo do tog iznenadnog pomirenja. Samo
ih je jednog dana video kada su došli u njegovu kuću, gledajući se nežno, zaboravljajući
potpuno na nedavnu prošlost.
‒ Ko se seća događaja od pre rata? ‒ reče senator. ‒ Ni on niti njihovi prijatelji
više se ne sećaju razvoda. Svi živimo novim životom... Ja mislim da su oni sada srećniji
nego ranije.
Denoajer je primetio tu sreću kada ih je video. I čovek strogih načela koji je
prošle godine osudio ponašanje svoga sina zbog madam Lorije, smatrajući je za najgoru
razvratnicu, osetio je izvesnu ogorčenost kad je video Margaritu priljubljenu uz muža
kako mu šapuće u ljubavnom zanosu. Ta bračna sreća mu se učinila neprikladna. Žena
koja je mnogo uticala na Huliov život! Zar se tako brzo zaboravlja ljubav?
Njih dvoje su prošli pored njega kao da se ne poznaju. Možda ga kapetan Lorije
nije dobro video, ali ga je ona pogledala širom otvorenih očiju i naglo skrenula pogled da
bi izbegla pozdrav. Starac se rastužio na tu ravnodušnost, ne zbog sebe, nego zbog onog
drugog. Siroti Hulio! Nesalomiv gospodin, potpuno priseban, ocenio je taj postupak kao
monstruozan čin.
Druga tema razgovora u popodnevnim časovima u ateljeu bio je rat. U svojim
džepovima Arhensola nije više nosio gomilu novina, kao što je to činio na početku rata.
Neka rezignirana i trezvena smirenost se osećala u prvom naletu ushićenosti, kada su
ljudi očekivali izvanredne i sjajne operacije. Sve novine su pisale isto. Bilo mu je
dovoljno da pročita samo zvanično saopštenje i taj dokument je znao da čeka strpljivo,
predosećajući da će više-manje reći isto kao onaj prethodni.

185
 Knjigoteka

Groznica prvih meseci sa iluzijama i optimizmom sada mu je izgledala pomalo

nestvarno. Oni koji nisu otišli u rat malo-pomalo su se vraćali svojim uobičajenim
poslovima. „Mora se živeti”, govorili su ljudi. Neophodnost da se život nastavi shvatana
je kao preka potreba. Ljudi nisu zaboravljali one koji su otišli u rat, ali su zaokupljeni
poslovima lakše podnosili sećanja na njih, prisiljeni da prihvate njihovo odsustvo kao
nešto sasvim obično. U početku, rat je oduziumao san, ubijao apetit, zagorčavao
zadovoljstva, pretvarajući sve u mrtvačko sivilo. Svi su govorili isto. Polako su se
otvarala pozorišta, počeo je da cirkuliše novac, ljudi su se smejali, pričali o velikim
stradanjima, ali samo na neko vreme, kao o nečemu što će trajati veoma dugo, i utapa se
sa svojim neizbežnim fatalizmom u opšte razočaranje.
‒ Čovek se lako navikne na nesreću ‒ govorio je Arhensola ‒ kada ona dugo traje.
Ona je naša snaga: zato smo živi.
Don Marselo se nije slagao sa tom rezigniranom izjavom. Rat će trajati mnogo
kraće nego što ljudi misle. Njegov entuzijazam mu je odredio kratak rok: trajaće tri
meseca, do sledećeg proleća. A ako u proleće ne nastupi mir, nastupiće u leto.
Jedan nov učesnik pridružio se njihovim razgovorima. Denoajeru je Rus bio
poznat iz Arhensolovih priča. Taj neobičan čovek poznavao je i njegovog sina, a to je bilo
dovoljno da Černov privuče njegovu pažnju.
Da su okolnosti drugačije, držao bi ga na distanci. Milioner je voleo red. Nije
podnosio revolucionare, plašeći se kao svi bogataši koji su stekli bogatstvo a nisu
zaboravili na svoje skromno poreklo. Černovljev socijalizam i njegova nacionalnost
odjednom su ga podsetili na seriju prizora od kojih se čoveku dože kosa na glavi: bombe,
obračune noževima, osude na vešala, slanje u Sibir. Ne, on nije bio prikladan prijatelj, ali
don Marselo je sada sasvim drugačije gledao na tuđe ideje. Nagledao se svega i svačega!
Strahote invazije, beskrupuloznost nemačkih vođa, smirenost s kojom su njihove
podmornice potapale mirnodopske brodove sa nezaštićenim putnicima, podvizi
avijatičara koji su sa visine od dve hiljade metara bacali bombe na slobodne gradove,
ubijajući žene i decu – sve ga je to podsetilo na atentate revolucionara koji su
prethodnih godina kod njega izazivali ogorčenje.
‒ I misle ‒ rekao je ‒ da ćemo se razbesneti tobože jer će svet propasti samo ako
neko baci bombu!
Ti zanesenjaci su za njega predstavljali vrednost koja umanjuje njihove zločine.
Stradaju kao žrtve sopstvenih dela ili se predaju znajući kakva će im biti kazna. Žrtvuju
se ne tražeći izgovor: retko bi se spasavali preduzimajući mere opreza da ne bi bili
kažnjeni. Ali ratna zverstva!
Sa oštrinom svog žestokog karaktera starac je pokazao potpuni preokret u
proceni vrednosti.
‒ Sada su na vrhu pravi anarhisti ‒ govorio je osmehujući se ironično. ‒ Svi oni
kojih smo se ranije plašili bili su nesrećnici. U naše vreme bi očas posla ubili više nevinih
nego drugi za trideset godina.
Černovljeva dobroćudnost, njegove originalne ideje, nedoslednost mislioca koji
je navikao da s lakoćom pretoči svoje misli u reči na kraju su očarali don Marsela. S njim
je diskutovao o svojim dilemama. Oduševljen njime, lako je prelazio preko
mnogobrojnih boca koje je Arhensola ponekad poklanjao svom susedu. Nije mu smetalo
da ih Černov konzumira zbog sećanja na vreme kada je živeo i prepirao se s njegovim
sinom.
Dok se naslađivao vinom iz Ulice Viktora Igoa, Rus je osetio napad vizionarske

186
 Knjigoteka

rečitosti kao one noći kad se setio fantastičnog juriša četiri jahača apokalipse.
Denoajera je najviše oduševljavala njegova rečitost i živopisan način
pripovedanja. Bitka na Marni sa nizom pratećih borbi i usmerenost obe vojske ka
morskim obalama za njega su bile činjenice koje su se lako mogle objasniti. Samo da
Francuzi nisu bili umorni nakon svog trijumfa na Marni!
‒ No ljudska snaga ‒ nastavio je Černov ‒ ima granice, a Francuz je pored sveg
svog entuzijazma, čovek kao svi ostali. Najpre, brzo marširanje sa Istoka na Sever da bi
stvorili liniju fronta prema Belgiji; zatim borbe; u nastavku jedno hitro povlačenje da bi
sprečili odstupanje; na kraju bitka koja je trajala sedam dana; i sve to za tri nedelje, ne
više. U trenutku trijumfa pobednicima je nedostajala snaga da bi dalje napredovali, kao i
konjica da bi progonili begunce. Konji su bili čak iscrpljeniji od ljudi. Videvši da ih u
stopu progone, oni koji su se povlačili padajući od umora vukli su se i kopali zemlju,
praveći sebi sklonište. Francuzi su takođe klonuli, grebući tle da ne bi izgubili ono što su
povratili. I tako je započeo rovovski rat.
Kasnije, svaka borbena linija u pokušaju da probije neprijateljsku liniju išla je
napadajući prema severoistoku i nakon uzastopnog razvlačenja i jedni i drugi su stigli
do puta prema moru uobličivši front za najveću bitku u istoriji.
Kada bi don Marselo optimistično predvideo kraj rata za proleće... za leto, svaki
put pomerajući rok za četiri meseca, Rus bi zavrteo glavom.
‒ Ovaj rat če trajati dugo... veoma dugo. To je nov rat, pravi moderan rat. Nemci
su ga započeli na stari način, kao da nisu naučili ništa posle 1870: rat sa opkoljavanjem,
borbe pod vedrim nebom, isto kao što bi ga Moltke vodio po ugledu na Napoleona. Želeli
su da ga završe brzo i bili su sigurni u pobedu. Zašto bi koristili nove taktike? Međutim,
bitka na Marni im je pokvarila planove: kao agresori morali su da pređu u defanzivu a
onda su primenili sve ono što je njihov Generalštab naučio od vojnih znalaca Japanaca i
Rusa, započinjući rovovski rat, podzemni rat, što je logično s obzirom na domet i
količinu hitaca modernog naoružanja. Osvajanje jednog kilometra sada je predstavljalo
više nego što se za čitav vek moglo podići jedno kameno utvrđenje... Ni jedni ni drugi
neće napredovati dugo. Možda nikad neće napredovati. Biće dugo i dosadno poput
nadmetanja sportista ujednačenih snaga.
‒ Ali jednom će se okončati ‒ reče Denoajer.
‒ Nesumnjivo; samo se ne zna kada? I šta će biti i s jednima i drugima kad se sve
završi?
On je verovao u brzi kraj, kad su to ljudi manje očekivali zbog iscrpljenosti jedne
od dve borbene strane, koja se pažljivo prikrivala do poslednjeg trenutka.
‒ Nemačka će biti poražena ‒ dodao je čvrsto uveren. ‒ Ne znam kada i kako, ali
logično bi bilo da padne. Njen glavni napad propao je u septembru, kad nije ušla u Pariz,
razbijena od neprijateljske vojske. Sve uspehe je uložila i otvorila sve karate. Nije
pobedila, ali je nastavila igru jer je imala mnogo karata i produžavaće je još dugo... Ali
ono što ne može u prvom naletu neće učiniti nikad.
Za Černova konačan poraz ne bi značio propast Nemačke, niti istrebljenje
nemačkog naroda.
‒ Mene zgražava ‒ nastavio je ‒ preterani patriotizam. Kada slušam neke koji
iznose planove za konačno uništenje Nemačke, učini mi se kao da slušam pangermaniste
iz Berlina kada vrše deobu kontinenata.
Zatim je pojasnio.

187
 Knjigoteka

‒ Imperiju treba poraziti radi svetskog mira: uništiti veliku ratnu mašineriju koja
narušava mir među narodima... Od 1870. godine svi živimo da gore ne može biti. Tokom
četrdeset četiri godine nadvijala se opasnost; a za sve to vreme koliko bede!
Černova je najviše ljutilo to što se iz svega izrodio nemoral i na kraju ovladao
svetom: veličanje sile, posvećenost uspehu, trijumf materijalizma, sprdnja sa
najplemenitijim osećanjima, kao da su one obične fraze, zvučne i glupe, srozavanje
moralih vrednosti, jedna filozofija razbojnika, koja pretenduje da bude poslednja reč
progresa, što nije bilo ništa više nego vraćanje na despotizam, nasilje, varvarstvo iz
najprimitivnije epohe.
Želeo je ukidanje predstavnika takve tendencije, ali zbog toga nije tražio
uništenje nemačkog naroda.
‒ Taj narod ima velike zasluge pomešane sa lošim društvenim uslovima, koje
potiču iz varvarske prošlosti, suviše bliske. Taj narod ima dara za organizaciju i radnu
disciplinu i mnogo može da pruži čovečanstvu. Ali pre toga je neophodno da obavi
kupanje: da spere neuspeh. Nemci ludački ponosni i njihovo ludilo je opasno za
čovečanstvo. Kada budu nestali oni koji su ih zarazili iluzijama o hegemoniji sveta, kada
nesreća bude osvežila njihovu maštu, kad se budu zadovoljili time što će biti jedna
grupa koja nije ni superiornija niti inferiornija u odnosu na druge, postaće tolerantan
narod, koristan... i ko zna, možda i simpatičan.
U tom trenutku, za Černova nije postojao opasniji narod od njih. Njihova politička
organizacija pretvorila ih je u hordu vojnika, naviknutih na šutiranje i poniženja kako bi
im ubili volju, koja se uvek opire disciplini.
‒ To je nacija u kojoj svi dobijaju udarce i žele da ih zadaju i onima ispod njih.
Udarac koji raspali car prenosi se lančano s kičme na kičmu sve do poslednjeg
društvenog sloja. Udarci počinju u školi i nastavljaju se do kasarne, kao deo
obrazovanja. Obrazovanje prinčeva, naslednika pruske države, nije moglo da prođe bez
šamara i batina od pretka, kralja. Kajzer udara naslednike, oficir vojnike, otac decu i
ženu, učitelj učenike; a kada vrhovni starešina ne može više da zadaje udarce, onda one
ispod sebe podvrgava torturi i ponižavanju.
Zato kada napuštaju miran život, hvatajući se za oružje da bi ga upotrebili protiv
neke druge zajednice, postaju surove zveri.
‒ Svaki od njih ‒ nastavio je Rus ‒ nosi na leđima ožiljke udaraca i želi da se
okrepi prenoseći ih na nesrećnike koje rat stavlja pod njihovu dominaciju. Taj narod
„gospode”, kako sami sebe nazivaju, želi da ratuje, ali ne kod svoje kuće. Unutar nje je
onaj koji manje poznaje ljudsko dostojanstvo. Zato sa toliko strasti želi da se proširi po
celom svetu, pretvarajući se od lakeja u gospodara.
Don Marselo je najednom proredio posete ateljeu. Sada je potražio svog
prijatelja, senatora. Jedno obećanje ovoga sludelo je njegovu pomirenost sa sudbinom.
Uvažena ličnost bila je tužna otkako je naslednik njegove slavne porodice otišao
u rat, raskidjući zaštitničku mrežu kojom ga je bio obavio.
Jednog dana, za vreme večere u Denoajerovoj kući, natuknuo mu je jednu ideju,
zbog koje se ovaj uzrujao: „Zar ne bi voleo da vidiš svoga sina? Senator je već pokušavao
da izdejstvuje dozvolu od Generalštaba za odlazak na front. Morao je da vidi Renea.
Pripadao je istom rodu vojske kao Hulio; možda i nisu bili mnogo udaljeni, ali
automobilom se može dugo kružiti pre nego što se stigne do željenog cilja.
Nije trebalo ništa više da kaže. Denoajer je odjednom žarko poželeo da vidi svoga

188
 Knjigoteka

sina. Već se mesecima zadovoljavao samo čitajući njegova pisma i gledajući jednu
fotografiju koju je napravio neki od njegovih drugova.
Od tada je opsedao Lakura kao da je jedan od njegovih birača koji traži
zaposlenje. Posećivao ga je svakog jutra u njegovoj kući, pozivao ga svaki dan na večeru,
odlazio svako popodne da ga potraži u salonima Luksemburškog parka. Pre nego što bi
ga pozdravio, pogledom mu je svaki put postavljao isto pitanje – kada će dobiti dozvolu?
Senatoru je bilo krivo zbog ravnodušnosti vojske prema civilima. Uvek su bili
neprijatelji parlamentarizma.
‒ Osim toga, Žofr je bio nepristupačan. Ne voli znatiželjne... Sutra će videti
predsednika.
Nekoliko dana kasnije došao je u kuću u Ulici Viktora Igoa, zadovoljan, što je don
Marsela ispunilo radošću.
‒ Jesi li je dobio?
‒ Jesam. Prekosutra krećemo.
Denoajer je sutradan otišao u atelje u Ulici Pomp.
‒ Sutra odlazim.
Slikar je želeo da pođe s njim. Zar ne bi mogao i on da pođe kao senatorov
sekretar? Don Marselo se nasmejao. Dozvola važi samo za Lakura i jednog njegovog
pratioca. On će igrati ulogu sekretara, sobara ili onog što mu predstoji – tasta.
Već je bilo palo veče kad je krenuo iz ateljea, a ožalošćeni Arhensola ga je pratio
do lifta. Zar nije mogao da se priključi ekspediciji? Verovao je da je tako izgubio priliku
da naslika maestralno delo.
U blizini svoje kuće sreo je Černova. Don Marselo je bio dobro raspoložen. Zbog
toga što će uskoro videti sina, pokazao je detinjastu radost. Zamalo da zagrli Rusa,
uprkos tome što je izgledao jadno, s neurednom bradom i ogromnim šeširu i privlačio
pažnju prolaznika.
Na kraju avenije Trijumfalna kapija je dominirala masivnošću naspram neba
crvenkastog od zalazećeg sunca. Jedan purpurni oblak lebdeo je oko spomenika,
ogledajući se u njegovoj belini.
Denoajer se setio četiri jahača i svega ostalog što mu je Arhensola ispričao pre
nego što ga je upoznao s Rusom.
‒ Krv ‒ rekao je radosno ‒ čitavo nebo liči na krv... To je apokaliptična zver koja
je dobila zasluženi udarac. Uskoro ćemo je videti na umoru.
Černov se takođe nasmeja, ali mu je osmeh bio tužan.
‒ Ne. Zver ne umire. Ona je večiti pratilac ljudi. Ona se sakrije i krvari četrdeset
godina... šezdeset... čitav vek, ali se opet pojavi. Ostaje nam samo da se nadamo da će
njena rana još dugo krvariti, te da će se zver skrivati na duže vreme i da je nikada ne
vide generacije koje će čuvati naše sećanje.

189
 Knjigoteka

3.

Rat

Don Marselo se peo uz jednu planinu obraslu šumom. Šuma je izgledala tužno
opustošeno. U njega se uvukao tihi bes dok je posmatrao sve to nasilje i izopačenost. Ni
jedno jedino drvo nije zadržalo pravolinijsku formu raskošnog granja iz vremena mira.
Grupe borova podsećale su na kolonadu razrušenih hramova. Neki su ostali uspravni u
svoj svojoj dužini, ali bez kapitela, kao stabla koja su izgubila svoje krošnje; drugi su bili
rascepljeni po dužini poput piska na flauti, kao pilastri presečeni snagom munje. Na
nekima su oko rascepljenog stabla visile vlaknaste iverice mrtvog drveta, nalik
slomljenim čačkalicama.
Razarajuća sila je iskalila bes na stogodišnja stabla: bukve, cera i hrasta. Velike
gomile isečenih grana prekrivale su tlo, kao da je preko njega nedavno prošla grupa
gorostasnih drvoseča. Panjevi su virili malo iznad zemlje, čisti i glatki, kao da su
presečeni jednim udarcem sekire. Oko iskopanog korenja bile su gomile kamenja
izmešanog sa grumenjem zemlje; kamenje koje je u utrobi Zemlje spavalo dok ga
eksplozija nije iskopala i razbacala po površini.
Tu i tamo, svetlucajući između drveća ili prekidajući put, zbog čega se moralo s
teškom mukom obilaziti, širile su se ogromne bare, sve jednake, s geometrijskom
pravilnošću, okrugle, savršeno okrugle. Denoajer ih je uporedio sa lavorima ukopanim u
zemlju, da bi ih koristili nevidljivi divovi koji su posekli šumu. Njihova ogromna dubina
počinjala je na tim istim rubovima. Neki plivač mogao bi da skoči u te lokve a da ne
dodirne dno. Voda je bila zelenkasta sa žabokrečinom punom mehurića, iz kojih su
udisali vazduh sićušni organizmi i počinjali da žive u njenoj utrobi.
Na sredini obronka je ugledao okružene borovima grobove sa drvenim
krstovima; grobovi francuskih vojnika sa pobodenim trobojnim zastavicama. Na tim
humkama prekrivenim mahovinom ležale su stare kape artiljeraca. Surovi drvoseča,
uništavajući šumu, slepo je stigao i do mrava koji su mileli između trupaca.
Don Marselo je nosio duboke čizme, široki šešir i otmen pončo prebačen preko
ramena kao ogrtač. Izneo je na svetlost dana tu odeću koja ga je podsećala na daleke
dane provedene na imanju. Za njim je išao Lakur, nastojeći da sačuva senatorsko
dostojanstvo, dahćući i brekćući od umora. On je takođe nosio duboke čizme i mekan
šešir, ali je zadržao svečane suknju-pantalone da se ne bi potpuno odrekao svoje
poslaničke uniforme. Ispred njih su išla dva kapetana kao vođe puta.
Nalazili su se na jednoj planini koju je zaposela francuska artiljerija. Peli su se
prema vrhu, gde je bilo sakriveno mnogo topova, postavljenih u liniju od nekoliko
kilometara. Nemačka artiljerija je prouzrokovala sva ova razaranja, odgovarajući na
pucnjavu Francuza. Šuma je bila iskidana haubicama. Kružne lagune bile su otvorene
jame izbušene nemačkim cevima, s krečnjačkim i nepromočivim dnom koji su upijali
kišnicu.
Automobil su ostavili u podnožju planine. Jedan od oficira, stari artiljerac,

190
 Knjigoteka

objasnio im je da su postupili tako iz predostrožnosti. Morali su da se penju uz obronak

s velikim naporom i obazrivo. Nalazili su se neprijatelju nadohvat ruke, i automobil bi
mogao da im privuče pažnju pa da otvore topovsku paljbu.
‒ Penjanje je malo zamorno ‒ nastavio je. ‒ Držite se, gospodine senatore! Još
malo pa ćemo stići. – Sad su već susretali artiljerce. Mnogima od njih su od vojne
uniforme ostale samo kape. Ličili su na metalske radnike, topioničare i ugrađivače
metalnih pločica, u pantalonama i prslucima od baršunaste tkanine. Ruke su im bile gole
a neki od njih, da bi što bezbednije prešli preko barskog gliba, nosili su drvene cipele.
Bili su to iskusni livci koji su mobilisani i priključeni rezervnoj artiljeriji. Njihovi
narednici su bili fabričke poslovođe i nadzornici; mnogi od njihovih oficira bili su
inženjeri i vlasnici radionica.
Odjednom, oni što su se peli nabasali su na čelične stanovnike šume. Kad bi oni
pričali, zemlja bi se tresla, vazduh bi podrhtavao a stanovnici šuma, gavrani, zečevi,
leptiri i mravi, razbežali bi se preplašeni, skrivajući se kao da će svet propasti u
razarajućem zemljotresu. U tom trenutku, opasni bukači su mirovali. Bili su im blizu, ali
ih nisu videli. Iz zelenog granja pomaljao se kraj nečega nalik sivoj gredi: drugi put bi se
pojavljivalo izvirujući iz gomile suvih stabala i granja. Kad su izbegli te prepreke,
ugledali su jednu malu čistinu na kojoj su ljudi živeli, spavali i bavili se nekom
ogromnom mašinom, podignutom na točkove.
Senator, koji je u mladosti pisao stihove i čitao poeziju kad bi inaugurisao neku
statuu u svom kraju, u ovim usamljenicima pocrnelim od sunca i dima, razgolićenim i
zavrnutih rukava, video je sveštenike u službi fatalnog božanstva, koje im je davalo
ogromne eksplozivne kapsule, izbačene u obliku detonacija.
Skriveni ispod granja, da ih ne bi primetili neprijateljski piloti, francuski topovi
su bili razasuti po vrhovima i visoravnima u planinskom lancu. U ovom stadu od čelika
bilo je ogromnih komada, sa točkovima ojačanim koturaljkama, sličnih poljoprivrednim
parnim mašinama, lokomobilima, kakve je Denoajer imao na imanju za oranje zemlje.
Dvojica kapetana su od generala svoje vojne komande dobili naređenje da
senatoru detaljno objasne funkcionisanje artiljerije. Lakur je pomno slušao njihovo
izlaganje dok bi pogledom šetao s jedne na drugu stranu nadajući se da će ugledati
svoga sina. On je želeo da vidi Renea. No setivši se svog zvaničnog izgovora za
putovanje, išao je od topa do topa slušajući objašnjenja.
Minobacači su pokazivali projektile: velike šiljate cilindre, izvučene iz podzemnih
skloništa. Ova skladišta, nazivana „kabanicama” bila su duboke rupe, kosi rovovi, ojačani
džakovima zemlje i drvima. Služili su kao sklonište za slobodno osoblje i čuvanje
municije, zaštićene od eksplozije.
Jedan artiljerac im je pokazao dve spojene vreće od belog platna, dobro
napunjena. Ličile su na dve viršle i služile kao naboj za jednog od velikih topova. Vreća je
ostala otvorena, izbacujući na svetlost dana nekoliko ružičastih listova. Senatora i
njegovog pratioca je začudila ta pasta nalik na zubnu pastu, a radilo se o jednom
opasnom eksplozivu u modernom ratu.
‒ Tvrdim da ‒ reče Lakur ‒ kad bih jednu od ovih vrećica našao na ulici, pomislio
bih da je ispala iz torbice neke dame ili nekom zaboravnom trgovcu parfema ‒ samo ne
bih pomislio da je reč o eksplozivu i da to, što je napravljeno za usta, može dići zgradu u
vazduh!
Nastavili su razgledanje. Na najvišem delu planine ugledali su jednu veliku
porušenu kulu. Bilo je to najopasnije mesto. Odatle je jedan oficir motrio na

191
 Knjigoteka

neprijateljski položaj da bi procenio tačan domet vatrenog napada. Dok su njegovi

drugovi bili ispod zemlje ili se skrivali ispod gomile granja, on je ispunjavao svoju
dužnost sa tog vidikovca.
Nedaleko od kule pred njima se otvorio podzemni prolaz. Sišli su kroz njegovu
mračnu utrobu do nekoliko ukopanih prozora u zemlji. Jedna strana planine presečena
na vrhu predstavljala je fasadu. Uzani otvori izbušeni u kamenu propuštali su svetlost i
vazduh do ovih prostora.
Jedan stariji komandant, zadužen za taj sektor, išao im je u susret. Denoajeru je
ličio na jednog od šefova odeljenja velike prodavnice u Parizu. Njegovo ponašanje je bilo
besprekorno, njegov prijatan glas je delovao kao da se pri svakoj izgovorenoj reči
izvinjava, kao da se obraća grupicama nudeći im robu po poslednjoj modi. Ali to je
potrajalo samo tren. Sedokos kratkovid vojnik s naočarima, koji se usred rata ponašao
kao direktor fabrike dok prima klijente, mašući rukama otkrivao je ispod rukava zavoj i
vatu. Bio je ranjen u oba zgloba od haubice, ali je i pored toga ostao na svom mestu.
„Dođavola sa medenim i slatkorečivim gospodinom!”, pomisli don Marsel. „Mora
da se pokaže.”
Ušli su u komandno mesto, veliku prostoriju, sa prozorom četiri metra širokim i
samo pedalj i po iznad zemlje. Ličio je na prostor otvoren između dve pločice roletni.
Ispod njega prostirao se sto od borovine sa hrpom papira i nekoliko hoklica. Sedeći na
jednoj od njih, pogledom se mogla obuhvatiti čitava ravnica. Na zidovima su se nalazili
električni aparati, sprave za provod struje od generatora do receptora, megafoni i
gomila telefona.
Komandant je odvajao i zgrtao na gomilu papire, nudeći ih da sednu na hoklice,
ljubazno kao da su se obreli u nekom salonu.
‒ Izvolite, gospodine senatore.
Denoajer, smerni pratilac, seo je pored njega. Komandant se ponašao kao
direktor pozorišta, koji se priprema da im pokaže nešto važno. Preko stola je raširio
ogroman papir s prikazom ravnice koja se prostirala ispred njih: putevi, uzvišice i
čistine. Na toj mapi se pojavila trogulasta grupa crvenih linija u obliku lepeze. Oni su se
nalazili na vrhu; širi deo trougla, horizontalna linija vojnog uporišta koje su obuhvatali
pogledom.
‒ Pucaćemo na tu šumu ‒ reče artiljerac, pokazujući na kraj karte. ‒ Eto tu ‒
nastavio je, povlačeći na horizontu malu tamnu liniju. ‒ Uzmite dvoglede.
Ali pre nego što su njih dvojica prislonili dvoglede, komandant je stavio na mapu
nov papir. Bila je to jedna ogromna pomalo mutna, preko čijih se obrisa pojavila lepeza
sa tamnocrvenim linijama, istovetna onoj drugoj.
‒ Naši piloti ‒ nastavio je ljubazni artiljerac ‒ jutros su nadgledali neprijateljske
položaje. Ovo je uvećano u našem fotografskom studiju...
Kako im je objasnio, u šumi su se ulogorila dva nemačka puka.
Don Marselo je na fotografiji video mrlju od šume a unutar nje bele linije koje su
označavale kamione i grupe kvadratića koji su predstavljali kuće u zaseocima. Učinilo
mu se da se nalazi u aeroplanu i posmatra Zemlju sa hiljadu metara visine. Zatim je
prineo dvogled, sledeći pravac jedne od crvenih linija, i video kako se na sočivu
povećava jedna crna šipka, nalik na debelu tamnu liniju: šumu, sklonište neprijatelja.
– Gospodine senatore, počećemo kad budete raspoloženi ‒ reče komandant
dostigavši vrhunac svoje ljubaznosti. ‒ Jeste li spremni?

192
 Knjigoteka

Denoajer se nasmešio. Za šta će njegov uvaženi prijatelj biti spreman? U čemu

može biti koristan, običan kibicer kao što je on, koji je nesumnjivo uzbuđen zbog
očekujućeg prizora?
Iza njihovih leđa zazvonilo je bezbroj zvona: vibracije koje su zvale, vibracije koje
su odgovarale. Akustične cevi kao da su se nadimale od tutnjave reči. Električni kabl je
ispunio prostoriju misterioznim treperenjem. Ljubazni šef više nije vodio računa o
njima. Čuli su ga iza leđa kako preko telefona razgovara sa oficirom udaljenim nekoliko
kilometara. Umiljati i slatkorečivi nije ni za trenutak prestao sa svojom uvrnutom
ljubaznošću.
‒ Hoćete biti tako ljubazni da počnete? – obratio se blagim glasom udaljenom
oficiru. ‒ S velikim zadovoljstvom vam dajem naređenje.
Don Marselo je osetio blago nervozno cupkanje pored noge. Bio je to Lakur,
uznemiren zbog novog događaja. Počeće paljba; desiće se nešto što nikad nije video.
Topovi su bili iznad njihovih glava: zatrešće se svod poput brodske palube kada pucaju
na nju. Prostorija sa akustičnim cevima i telefonskim vibracijama ličila je na brodski
most u trenutku razaranja. Nastupiće užasna tutnjava! Proteklo je samo nekoliko
sekundi, ali i to se odužilo. Odjednom, daleki tresak, kao da je dolazio iz oblaka.
Denoajer više nije osećao nervozno cupkanje pored noge. Senator se udaljio od straha;
kao da je tim pokretom upitao: „I to je sve?” Čitavi metri zemlje koji su pali preko njih
amortizovali su detonaciju. Pucanj velikog topa ličio je na udarac motke po madracu.
Mnogo potresnije je bilo zavijanje projektila koji je odjekivao visoko u vazduhu,
ispuštajući vazduh s takvom silinom da su njegovi talasi stigli do prozora.
Šištao je sve dalje, dok nije utihnuo. Prošlo je dosta vremena pre nego što se
video njegov učinak. Dvojica prijatelja su pomislila da su se izgubila u svemirskom
prostranstvu. „Neće stići... neće stići”, mislili su. Odjednom se na horizontu, tačno na
označenom mestu, preko skicirane šume, pojavio jedan ogroman stub dima, rotacioni
toranj crne izmaglice, propraćen vulkanskom erupcijom.
‒ Ne smem da zamislim kako je sada tamo ‒ reče senator.
On i Denoajer su osetili životinjsku radost, samoživu ushićenost, našavši se na
sigurnom mestu, ispod površine zemlje.
‒ Nemci će svakog trenutka da zapucaju ‒ reče don Marselo, tiho, svom prijatelju.
I senator je tako mislio. Nesumnjivo će odgovoriti, započinjući artiljerijsku borbu.
Sve francuske baterije su otvorile vatru. Planina je neprekidno tutnjala: projektili
su fijukali jedan za drugim; na horizontu su se jedan za drugim nizali crni stubovi. Njih
dvojica shvatiše da im je odlično u tom skloništu, malik pozorišnoj loži.
Neko je dodirnuo Lakura po ramenu. Bio je to jedan od oficira koji su ih doveli na
front.
‒ Hajdemo gore ‒ reče učtivo. ‒ Morate videti izbliza kako deluju naši topovi.
Vredi videti taj prizor.
– Gore...? – zvaničnik se zbuni, uplaši, kao da su mu predložili međuplanetarno
putovanje. Kako gore kad će neprijatelj svakog trenutka odgovoriti?!
Kapetan mu je objasnio da potporučnik Lakur možda očekuje oca. Telefonom su
javili njegovoj bateriji, smeštenoj na kilometar udaljenosti: trebalo bi da iskoristi to
vreme da ga vidi.
Ponovo su izašli napolje kroz otvor podzemne prostorije. Senator se uspravi,
doterujući se.

193
 Knjigoteka

„Pucaće”, govorio mu je unutrašnji glas, „neprijatelj će odgovoriti.”

Ali on popravi svoj kaput i krenu ozbiljan i dostojanstven. Ako su ti ljudi rata,
protivnici parlamentarizma, želeli da se potajno narugaju osećanjima jednog civila,
grdno će se razočarati.
Denoajer se zadivi odlučnošću s kojom je zvaničnik izleteo iz podzemlja kao da je
krenuo pravo na neprijatelja.
Nakon nekoliko koraka tišinu raspara talasasta grmljavina. Obojici noge
uzdrhtaše i u ušima im zazuja kao da ih je neko udario za vrat. Učini im se da su Nemci
već zapucali. Ali to su bili njihovi. Jedan pramen dima izbi iz šume, na dvanaestak
metara od njih, i rasprši se se istog trenutka. Posredi je bio pucanj topa velikog kalibra,
zakamufliranog granjem u neposrednoj blizini. Kapetani su im užurbano objašnjavali.
Da bi izbegli brisan prostor, gde se nalazila kula sa osmatračnicom, morali su da prođu
pored topova i istrpe silovitu buku detonacija. I oni su svakog trenutka očekivali
odgovor neprijatelja.
Onaj što je išao pored don Marsela čestitao mu je na neustrašivosti s kojom je
podnosio topovsku paljbu.
‒ Mom prijatelju je to poznato ‒ reče senator ponosno. ‒ Borio se na Marni.
Dvojica vojnika bila su zadivljena i čudila se uzevši u obzir Denoajerove godine.
Koliko mu je to godina? Kakvo telo bi trebalo da ima?
‒ Bio sam žrtva ‒ odgovori dotični, skromno.
Jedan oficir im je trčao u susret od kule preko čistine, bez drveća. Nekoliko puta
je mahnuo kapom da bi ga videli. Lakur je uzdrhtao zabrinuvši se za njega. Neprijatelji
su mogli da ga opaze; bio je laka meta dok je jurio neoprezno preko brisanog prostora.
Lakur još više zadrhta kad mu se vojnik približi. Bio je to Rene.
Sa čuđenjem mu je stezao snažne i čvrste ruke. Crte sinovljevog lica bile su
izraženije, a put potamnela nakon boravka na selu. Držao se odlučno i pucao od
samopouzdanja. Šest meseci teškog života ga je promenilo. Bio je isti, ali sa mnogo širim
grudima i jačim ručnim zglobovima. Nežne i blage crte lica koje je nasledio od majke
preobrazile su se u muški lik. Lakur je s ponosom ustanovio da sin liči na njega.
Nakon pozdrava i zagrljaja, Rene je više pažnje poklonio don Marselu nego svom
ocu. Kao da je na njemu osetio malo Ćićinog mirisa. Pitao je za nju: želeo je da sazna
kako živi, iako mu je često pisala.
U međuvremenu, ponesen osećanjima, senator se osmelio da se obrati sinu.
Improvizovao je jedan deo govora u čast tog vojnika Republike koji nosi slavno prezime
Lakur, jer je smatrao opravdanim da ti profesionalni vojnici oko njega saznaju iz kakve
porodice potiče.
‒ Ispuni svoju dužnost, sine moj. Lakurovi imaju vojničku prošlost. Seti se dede,
komesara francuskog Konventa, koji se proslavio u odbrani Majnca.
Dok je on pričao, svi su zašli u šumarak da bi se smestili iza topova.
Tu je buka bila podnošljivija. Veliki topovi su posle svakog ispaljivanja ispuštali
oblačić dima, poput onog iz lule. Narednici su diktirali šifrovane poruke tobdžiji koji je
na jednom uhu držao telefonsku slušalicu. Vojnici oko topa su ćutali i izvršavali naredbe.
Smenjivali su se za topom, a grdosija bi okretala svoju sivu čeljust, podižući je čas na
jednu čas na drugu stranu poput savitljive i umešne slonove surle. Pored najbližeg topa
stajao je pravo neki nestrpljivi artiljerac držeći potezač. Mora da je ogluveo. Njegove
zažarene oči odavale su odlučnost. Za njega u tom času nije postojalo ništa drugo do

194
 Knjigoteka

paljbe i detonacija. Bio je svestan svoje uloge. Bio je sluga oluja, čuvar munja.
‒ Pali! ‒ uzviknu komandant.
I glas mu se izgubi u pucnju. Sve se zatreslo, ali dvojici putnika, već naviknutih na
eksplozije topova, učini se da taj prasak potiče od druge naredbe.
Lakur htede da nastavi priču o dedi u doba Konventa kad ga nešto prekinu.
‒ Uzvraćaju paljbu ‒ reče artiljerac koji je držao telefon.
Dvojica oficira su prenela ovu vest senatoru, poslatu sa osmatračnice na kuli. Zar
on nije rekao da će neprijatelj odgovoriti? Sin ga odgurnu i on, slušajući instinkt za
samoodržanjem, uteče u „kabanicu” baterije. Nije želeo da se zavlači u tu skučenu rupu.
Ostao je na samom ulazu, više radoznao nego uznemiren.
Osetio je kako se nevidljivi projektil približava uprkos grmljavini obližnjih
topova. S posebnim senzibilitetom čuo je kako reže vazduh prigušen drugom još jačom i
bližom tutnjavom. Bilo je to stravično šištanje koje se približavalo sve više; akustičan
trougao sa temenom na vidiku koji se sa napredovanjem otvarao i probijao zahvatajući
čitavo prostranstvo. A onda je šištanje utihnulo, detonacija je grunula, usled sudara i
trenja, nalik survavanju tramvaja nizbrdo ili kretanju brzog voza koji juri pored stanice
ne zaustavljajući se.
Video ga je kako se podiže u vidu oblaka, uvećavajući se kao da će se naglo srušiti
na bateriju. Ne znajući kako, našao se na dnu „kabanice”, spotičući se o gomilu hladnih
gvozdenih cilindara, poređanih kao flaše. To su bili projektili.
„Ako nemački ekspres lonac”, pomislio je, „eksplodira u jami, kako će se to tek
raspršiti!”
No smirio se kad se setio čvrsto natkrivenog rova: grede i vreće sa zemljom
pokrivali su nekoliko kvadratnih metara. Odjednom se našao u mrklom mraku. U
„kabanicu” se sklonio još neko, telom zaklanjajući svetlost – verovatno njegov prijatelj
Denoajer.
Imao je utisak da je prošlo godinu dana, a ne sekunda, kako mu je sat pokazivao;
zatim čitav vek za isto toliko... i na kraju je grunuo minobacač, zatresavši „kabanicu”, ali
meko, sa elastičnošću kao da je od gume. No ipak, eksplozija je bila stravična. Za njom su
usledile nove, šišteći slabije, razigrane i piskave. Lakur je toj kataklizmi dao obličje.
Video je krilatu zmiju koja izbacuje munje i dim, nalik na vagnerijansko čudovište, kome
se utroba razbija o zemlju i otvara, rasipajući na hiljade ognjenih zmijica koje gamižu.
Mora da je projektil eksplodirao vrlo blizu, možda na onoj maloj čistini gde je bila
smeštena baterija.
Izašao je iz „kabanice” očekujući da vidi užasan prizor s raskomadanim leševima
a ugledao je svog sina kako se smeška paleći cigaretu i pričajući sa Denoajerom. Ništa!
Artiljerci su mirno završavali punjenje jednog velikog topa. Na trenutak su podigli glave
prateći pogledom jedan neprijateljski projektil.
‒ Mora da je pao na oko trista metara ‒ reče Rene mirno.
Senatora je odjednom uzdrmao junački duh. Nema nikakvog smisla da se brine o
svojoj bezbednosti kad drugi ljudi ‒ mada su bili obučeni drugačije ‒ ne vide nikakvu
opasnost.
I dok su šištali projektili, koji će se izgubiti u šumi i napraviti kratere, ostao je
pored sina ne pokazujući ništa do blagog podrhtavanja nogu. Sada mu se činilo da samo
francuske granate, odnosno „njegovi” pogađaju cilj i ubijaju. Oni drugi su bili prinuđeni
da lete visoko, gubeći se u daljini u uzaludnoj buci. „Zar se tako pokazuje hrabrost? I zar

195
 Knjigoteka

je to sve?”, kao da je pitao pogledom.

Pomalo sa stidom, setio se svog skrivanja u „kabanici” i uvideo da bi bio u stanju
da tamo živi, baš kao Rene.
Međutim, nemačke haubice su padale sve češće. Više se nisu gubile u šumi;
njihove eksplozije su odjekivale sve bliže. Dvojica oficira se pogledaše. Bili su zaduženi
da vode računa o bezbednosti važnog posetioca.
‒ Ovo se zahuktava ‒ reče jedan.
Rene, kao da im je pročitao misli, spremao se da krene. – Zbogom, tata! – Bio je
potreban svojoj bateriji. Senator je pokušao da ga zadrži, želeo je da produži njihov
susret, ali se suočio sa nečim čvrstim i nesalomivim, te je nemoćan ustuknuo. Jedan
senator je malo vredeo među ovim ljudima, naviknutim na disciplinu.
‒ Doviđenja, sine moj! Srećno... I ne zaboravi ko si.
Zagrlivši ga, otac zaplaka. Tugovao je što je susret bio kratak i žalostio se pri
pomisli na opasnosti koje čekaju njegovog jedinog sina nakon ovog rastanka.
Kada je Rene otišao, kapetani su najavili pokret. Već je bilo popodne a oni su
morali pre mraka da stignu do vojnog konačišta. Spuštali su se nizbrdo, zaklonjeni
obroncima, i posmatrali kako neprijateljski projektili lete visoko.
U jednoj udolini naišli su na nekoliko grupa topova 75. Bili su raspoređeni po
šumi, pokriveni gomilama granja, poput šćućurenih pasa koji reže pomaljajući svoje sive
njuške. Veliki topovi su gruvali u dužim razmacima. Ti čelični lovački psi neprekidno su
zavijali bez i najmanjeg prekida u tom goropadnom besu, kao kad se cepa tkanina bez
kraja. Topova je bilo mnogo, pucnjave su bile vrtoglave a detonacije su se stapale u
jednu jedinu, kao što se niz tačaka spaja u liniju.
Narednici, omamljeni bukom, izdavali su naređenja vičući, mašući i idući iza
topova. Topovi su klizili po lafetu, napred-nazad poput automatskih pištolja. Nakon
svake paljbe top bi izbaci praznu kapsulu, uvlačeći odmah nov projektil u zadimljeno
topovsko ležište.
Iza baterija vazduh se uskovitlao. Lakuru i njegovom pratiocu svaki hitac
zadavao je udarac u grudi, poput snažnog dodira nevidljive ruke koja ih odbacuje.
Morali su da usklade disanje sa ritmom pucnjave. U stotom delu sekunde, između
ustalasanog vazduha i novog talasa koji se približavao njihove grudi bi osećale
neprijatnu prazninu. Denoajer se divio lavežu tih sivih pasa. Vrlo dobro je poznavao
njihove ujede koji su dosezali mnogo kilometara u daljinu. Još uvek su bili sveži u
njegovom tužnom i jadnom zamku.
Lakuru se činilo da nanizani topovi pevaju jednoličnu i divlju melodiju, kakve su
verovatno bile borbene pesme ljudi iz praistorijskog doba. Ta muzika, odsečnih tonova,
zaglušujuća, razjarena, u njima je budila ono što spava u dnu svake duše: divljaštvo
davnih predaka. Vazduh se zagrevao oporim mirisima, prodornim, omamljujućim. Miris
eksploziva stizao je do mozga kroz usta, uši, oči.
Takvu razjarenost opazili su i kod glavnih tobdžija, koji su urlali i mahali usred
paljbe. Prazne kapsule gomilale su se iza topova. Pali! Ne prekidaj!
‒ Mora se dobro zaprašiti ‒ vikali su narednici. ‒ Mora se dobro zaprašiti šuma u
kojoj se skrivaju Švabe.
I punili su topovske njuške bez prestanka, prašeći projektilima daleku šumu.
Razjareni tom maratonskom akcijom, opijeni destruktivnom žustrinom,

196
 Knjigoteka

savladani vrtoglavicom grozničave žurbe, Lakur i Denoajer su iznenada uhvatili sebe

kako mašu šeširima, idući tamo-ovamo kao da igraju samrtni ples, i uzvikivali
promuklim glasom od oporog prašnjavog dima: – Živeo... Živeo!
Automobilom su se vozili čitavo popodne, zaustavljajući se povremeno na
drumovima zakrčenim dugim konvojima. Prolazili su pored neobrađenih njiva i
srušenih kuća. Jurili su kroz zapaljena sela s ruiniranim kućama s pocrnelom fasadom i
rupama na zidovima koje zjape.
‒ Sada ste vi na redu ‒ obratio se senator Denoajeru. ‒ Idemo da vidimo vašeg
sina.
Kad je već palo veče, susretali su se s mnogim pešadijskim jedinicama, vojnicima
s dugim bradama i plavim uniformama, izbledelim na suncu. Vraćali su se iz rovova s
rancima, noseći preko ramena lopate, pijuke i druge alatke za obradu zemlje, važan
dodatak vojnoj opremi. Bili su blatnjavi od glave do pete. U cvetu mladosti izgledali su
kao starci. Njihova radost što se vraćaju u vojne logore nakon nedelju dana u rovovima
ispunjavala je tišinu ravnice pesmama, praćenih batom skorelih čizama. U grimiznom
sutonu, muški hor je razvejavao krilate strofe Marseljeze i herojske pozdrave Oproštajne
pesme.
‒ Ovo su vojnici Revolucije ‒ reče ushićeno senator. ‒ Francuska se vratila u
1872. godinu.
Noć su proveli u jednom uništenom selu, gde je bila smeštena komanda jedne
divizije. Dvojica kapetana su se oprostila od njih. Sutra će ih zameniti drugi.
Smestili su se u hotelu Sirena, staroj zgradi fasadom izrešetanom haubicama.
Vlasnik im je s ponosom pokazao razbijen prozor. Više nije bilo natpisa ustanove za
smeštaj: gvozdena žena s ribljim repom. Pošto je Denoajer odabrao sobu pored te u koju
je udario projektil, vlasnik hotela je želeo da mu je pokaže pre nego što se smesti.
Sve je bilo oštećeno: zidovi, pod, tavanica. Raskomadan nameštaj stajao je po
ćoškovima; dronjci cvetnih tapeta visili su sa zida. Kroz jednu ogromnu rupu videle su
se zvezde i ulazio je hladan noćni vazduh. Vlasnik je saznao da ovo razaranje nije delo
Nemačke. Prouzrokovao ga je projektil od 75 mm koji su ispalili neprijatelji izvan sela. I
sa patriotskim ponosom smejao se pred tom razvalinom, ponavljajući:
‒ To je delo naših. Šta kažete, kako deluje 75? Šta kažete na to?
Uprkos umoru od putovanja, don Marselo je loše spavao, uzbuđen pri pomisli da
mu je sin veoma blizu.
Jedan sat posle svitanja automobilom su otišli iz sela, predvođeni drugim
oficirom. Sa obe strane puta nizali su se vojnički logori. Iza sebe su ostavili motorna
vozila s municijom, prešli treću borbenu liniju, zatim drugu. Na hiljade ljudi je bilo
smešteno po poljima, u improvizovanim skrovištima. Taj mravinjak muškaraca, u
šarolikim uniformama i različitih rasa, podsećao je na velike istorijske invazije. Meštani
nisu bili u pokretu jer, da bi se selo napustilo, trebalo je skloniti žene i decu. Zato su
svuda oko njih bili samo vojnici.
Ljudi su pronalazili sklonište gde su stigli, čak i u pećinama. Pećine i kamenolomi
služili su kao kasarne. Neke pastirske kolibe podsećale su na one na američkim
rančevima; druge u obliku izdužene kupe ličile su na afričke kolibe. Mnogi vojnici su
došli iz kolonija; neki su živeli kao trgovci u zemljama Novog sveta i kad su morali da
improvizuju kuću stabilniju od šatora, pokušavali su da se prisete arhitekture plemena
sa kojima su živeli. Pored toga u ovoj masi ratnika bilo je marokanskih strelaca, crnaca i

197
 Knjigoteka

Azijaca, koji su odrastali daleko od gradova, vešto se snalazeći pod vedrim nebom, što ih
je pretvorilo u učitelje civilizovanih ljudi.
Pored potoka lepršalo se belo rublje rašireno da se suši. Čitavi redovi
razgolićenih ljudi osvežavali su se tog jutra, naginjući se nad vodom da bi se oprali,
pljuskajući se bučno i trljajući se žustro. Na mostu, jedan vojnik je pisao na grudobranu
umesto na stolu. Kuvari su se vrzmali oko kipućih lonaca. Prijatan miris jutarnje masne
supe prožimao je miris smole i vlažne zemlje.
Dugačke barake od drveta i cinka služile su konjici i artiljeriji za čuvanje stoke i
zaliha. U slobodno vreme vojnici su timarili i potkivali konje, sjajne i debele. Rovovska
borba ih je držala u zadovoljavajućoj poslušnosti.
‒ Eh, da je tako bilo u Bici na Marni! – uzviknuo je Denoajer svom prijatelju.
Krdo konja je sada provodilo vreme u beskonačnom odmoru. Njihovi jahači su se
borili na nogama, pucajući iz rovova. A životinje su se gojile živeći mirno, zbog čega su
vojnici morali da ih izvode u šetnju da se ne bi razbolele od prepunih jasala.
Na ravnici, poslati u misiju, poput sivih vretenaca, stajali su aeroplani spremni za
poletanje. Mnogi vojnici su se okupljali oko njih. Seljaci, u službi vojnika, gledali su s
divljanjem saborce zadužene za upravljanje tim mašinama. Delovali su im moćno poput
veštica kojih su se plašili iz narodnih priča.
Don Marselo je posmatrao potpuno izmenjenu francusku uniformu. Svi u bili u
plavosivom od glave do pete. Pantalone boje divljeg kestena i crvene kape kakve je
video u vojnom pohodu na Marni više niko nije nosio. Putevi su vrveli od vojnika. Sva
vozila, čak i kočije, bila su predvođena bar jednim vojnikom.
Automobil se iznenada zaustavio pored gomile porušenih kuća pocrnelih od
požara.
‒ Evo, stigli smo ‒ reče oficir. ‒ Odavde ćete morati malo da pešačite.
Senator i njegov prijatelj krenuše putem.
‒ Ne ovuda ‒ ponovo im se obrati vodič. – Ovaj put je opasan. Treba izbeći
vazdušnu opasnost.
Objasnio im je da su Nemci postavili topove i iskopali rovove na kraju tog puta,
Sivkastoplavo jutro sa izmaglicom štitilo ih je od neprijatelja. Da su došli automobilom
po sunčanom danu, mogle su ih dočekati neprijateljske haubice. – Takav je ovaj rat –reče
na kraju – čovek se približi smrti a da to i ne primeti.
Njih dvojica se setiše saveta koji im je juče za stolom dao general. „Budite veoma
oprezni: rovovsko ratovanje je podmuklo.” Ispred sebe ugledaše prostrano polje, no
nigde nije bilo žive duše. Bila je nedelja, vreme kada radni ljudi borave u svojim kućama
i kada se stanovništvo povlači u tihu meditaciju. Nejasni predmeti na poljima ličili su na
poljoprivredne alatke ostavljene za vreme prazničnih dana. A možda su posredi bili
slupani automobili ili prednji delovi topovskih kola razneti sopstvenim eksplozivnim
tovarom.
‒ Ovuda ‒ reče oficir kada im se pridruži četiri vojnika noseći na ramenima torbe
i pakete koje je Denoajer poneo na krovu automobila.
Išli su jedan za drugim duž bedema od pocrnele opeke, putem koji je vodio
nizbrdo. Posle nekoliko koraka teret im je bio u visini kolena; malo kasnije do struka;
zatim do ramena; i tako su utonuli u zemlju, odakle su iznad glava mogli da vide samo
uzani prsten neba.

198
 Knjigoteka

Stigli su do sredine polja. Iza sebe su ostavili ruševine koje su skrivale prilaz
putu. Kretali su se čudno, kao da izbegavaju pravolinijsko kretanje, idući cikcak,
krivudajući, savijajući na krivinama. Ostali puteljci, ništa bolji od prethodnog, odvajali su
se od tog rova koji je bio glavna avenija ogromnog urbanog podzemlja. Hodali su
unedogled. Prošlo je četvrt sata, pola sata, čitav sat. Lakur i njegov prijatelj se s tugom
setiše puteva zaštićenih drvećem, hodanja po otvorenom prostoru, posmatrajući nebo i
polja. Nisu napravili ni dvadeset koraka u istom pravcu. Oficir koji je išao ispred njih
svakoga trenutka bi nestao iza krivine. Oni koji su išli za njim, van vidokruga, dahtali su i
pričali, prinuđeni da ubrzaju korak da se ne bi izgubili. S vremena na vreme bi se
zaustavili da dođu do daha i prebroje se iz straha da se neko nije izgubio u jednom od
poprečnih prolaza. Tlo je bilo klizavo. Na nekim mestima bilo je blata, žitkog, belog i
korozivnog, slično onom koje curi i kaplje sa skela na kući u izgradnji.
Dok su koračali ramenima su odronjavali grumenje zemlje i šljunak sa rovovskog
zida. Ponekad bi se dubok rov uzdizao te su pešaci išli uzbrdo. Uz malo truda mogli su
da izvire preko gomile zemlje. No videli su samo neobrađena polja s razbacanim
stubovima u obliku krsta. Oficir je iz iskustva znao koliko bi čoveka u ovakvim
slučajevima koštala radoznalost i zato im nije dozvolio da zaostaju: – Požurite, požurite!
Hodali su sat i po. Dvojica putnika su sećala umor i bila su ošamućena od hodanja
u cikcak. Nisu znali da li idu napred ili nazad. Od strmih nagiba i čestog vraćanja unazad
osećali su vrtoglavicu.
‒ Dokle idemo? ‒ upitao je senator.
‒ Eno ‒ reče oficir, pokazujući preko gomile zemlje.
Tamo, u daljini, video se toranj u ruševinama i nekoliko izgorelih kuća: ostaci sela
koje su osvajali i gubili nekoliko puta i jedni i drugi.
Istu razdaljinu prešli bi za pola sata da su išli zemljanim putem. Pored oštrih
uglova podzemnog puta, napravljenih da bi sprečili prodor neprijatelja, morali su da
postave i prepreke koje su podizali na otvorenom terenu: tunele ispresecane gvozdenim
rešetkama, žičane kaveze, kako bi, kada padnu, zakrčili duboki rov, omogućujući
braniocima da otvore vatru iz zaklona.
Nailazili su na vojnike s kofama i čabrima vode. Gubili su se u krivinama
poprečnih prolaza. Neki, koji su sedeli na gomili drva, smejali su se čitajući male novine
priređene u rovovima.
Dok su išli, primećivali su iste znake koji su na površini zemlje nagoveštavali
blizinu naselja. Vojnici su se sklanjali da bi ih propustili; bradata i radoznala lica su
provirivala iz skloništa. U daljini se čuo prigušen žamor, kao da se na kraju krivudavog
puta nalazio poligon za pucanje ili kao da je grupa lovaca vežbala obaranje golubova.
Jutro je i dalje bilo oblačno i ledeno. Iako je vazduh bio vlažan, roj zaraznih
zunzara zazujao je nekoliko puta oko dvojice posetilaca.
‒ Meci ‒ reče kratko oficir.
Denoajer je uvukao glavu između ramena. Bilo mu je dobro poznato zujanje tih
insekata. Senator je išao brže, više nije osećao umor.
Stigli su do jednog potpukovnika. On ih je primio kao inženjer koji drži
predavanja u školi, kao neki pomorski oficir koji pokazuje baterije i tornjeve na svom
bojnom brodu. Bio je zapovednik bataljona pod čijom su kontrolom bili ovi rovovi. Don
Marselo ga je pogledao ljubopitljivo, pomislivši da se njegov sin nalazi pod njegovom
komandom.

199
 Knjigoteka

‒ Ovo je kao brod ‒ reče pozdravljajući ih.

Dvojica prijatelja ustanoviše da podzemna utvrđenja imaju izvesne sličnosti sa
brodom. Išli su od rova do rova. Bili su na poslednjoj liniji, u mračnim proširenjima
rovova, u koje su prodirali tanki snopovi svetlosti kroz puškarnice i široke i niske otvore
za mitraljeze. Dugu liniju odbrane predstavljao je tunel ispresecan nenatkrivenim
delovima rova na kratkim razdaljinama. Prelazili su iz svetlosti u pomrčinu i iz
pomrčine izbijali na svetlost, što je ometalo vidljivost i zamaralo oči. Na otvorenim
mestima tlo je bilo više. Bilo je tu daščanih klupica, uglavljenih u zidove rova, kako bi
izviđači mogli da provire ili ispituju teren periskopom. Natkriveni delovi služili su za
baterije i spavaće sobe.
To su u početku bili otvoreni rovovi, isti kao oni na prvoj liniji. Suprotstavljajući
se neprijatelju i osvajajući teren, borci koji su u njima provodili čitavu zimu pokušavali
su da se udobnije smeste. Preko tih otvorenih rovova stavljali su grede iz porušenih
kuća, zatim daske, vrata, prozore, a onda preko sve te drvene građe nekoliko redova
džakova sa zemljom. Džakovi su bili prekriveni slojem humusa, iz kojeg su nicale biljke,
darujući pastoralnu lepotu rubovima rovova. Ti svodovi služili su kao zaštita od haubica
koje su se zarivale u njih, ne nanoseći veliku štetu. Kad bi ih neka eksplozija malo više
oštetila, trogloditi bi noću izlazili vrednih budnih mrava i spretno popravljali svoj
„krov”.
Sve je izgledalo čisto, s grubom i donekle nespretnom ljupkošću koju mogu da
postignu muškarci koji žive daleko od žena, prepušteni sami sebi. Ove galerije su imale
nešto slično s manastirskim klaustrima, odajama za posadu, međupalubama na ratnom
brodu. Njihov pod je bio pola metra niži od onih otvorenih delova koji su spajali rovove.
Da se oficiri ne bi svaki čas penjali i spuštali, postavljene su daščane skele od ulaza do
ulaza.
Kada bi naišao komandant, vojnici bi se postrojili u stavu mirno. Glave bi im bile
u nivou struka onih koji su išli po daskama. Denoajer je za zanimanjem posmatrao te
ljude. Gde li je Hulio?
Sa zanimanjem je posmatrao utvrđenja u polju. Po konstrukciji sva su bila ista, ali
su ih okupatori preuredili svojim ukrasima. Svako je bilo izbušeno puškarnicama s
cevima uperenim ka neprijatelju i otvorima za mitraljeze. Kroz te otvore vojnici su
osmatrali pusto polje, kao što marinci osmatraju more s brodskog mosta. U unutrašnjem
delu bilo je oružarnica i prostorija za spavanje: tri reda ležaljki napravljenih od dasaka,
kao ležaji za mornare u brodskoj kabini. Zbog potrebe običnih duša za ukrašavanjem
podzemni prostor je bio ulepšan. Svaki vojnik je imao mali muzej opremljen novinskim
isečcima i poštanskim razglednicama u boji. Portreti glumica i balerina, nasmejanih s
nakarminisanim usnama, na sjajnom kartonu, uveseljavali su ambijent, ne odajući utisak
poljskog utvrđenja.
Don Marselo je gubio strpljenje zureći u stotine ljudi ne pronalazeći sina. Senator
je, motreći na njega krajičkom oka, razgovarao s komandantom, koji se prema njemu
ophodio s poštovanjem. S mukom je pokušao da se seti ko beše Hulio Denoajer. Ali
premišljao je nakratko. Setio se junačkih podviga tog narednika.
‒ Odličan vojnik ‒ izjavi ‒ odmah ću ga pozvati, gospodine senatore. Trenutno je
na zadatku sa svojim vodom u rovovima na prvoj liniji.
Čekajući nestrpljivo da ga što pre vidi, otac je predložio da ih odvedu tamo; ali su
se komandant i drugi vojnici na tu njegovu molbu samo nasmejali. Ovi otvoreni rovovi
nisu bili predviđeni za posete građana, na pedeset do sto metara udaljenosti od

200
 Knjigoteka

neprijatelja, gde nije bilo druge zaštite osim žičanih mreža i džakova sa zemljom. U
njima je uvek bilo blata, vojnici su morali da puze da bi izbegli metak, da im se na leđa
ne sruči zemlja raspršena projektilom. Samo su vešti mogli da idu često u takve
izvidnice.
‒ Uvek vreba opasnost ‒ nastavio je komandant ‒ paljba ne prestaje. Čujete li
kako pucaju?
Denoajer je zapravo čuo pucketanje u daljini, kome do tada nije pridavao nikakvu
pažnju. Uznemirio se pri pomisli da je njegov sin na poprištu. Bio je svestan svih
opasnosti kojima je izložen. Šta ako baš sad umre, pre nego što ga otac nađe?
Don Marselu je vreme teklo beskrajno sporo. Činilo mu se da glasonoša koji je
otišao da odnese poruku izvidnici na prvoj liniji nikad neće stići. Jedva da je obraćao
pažnju na odaje koje im je komandant pokazivao: podzemne prostorije koje su vojnici
koristili kao nužnik i sobu za nečistoću; primitivno opremljeno kupatilo; jednu nišu s
natpisom Viktorijin kafić, drugu sa oznakom Pozorište. Lakur je radoznalo posmatrao,
diveći se francuskom duhu, koji se smeje i peva pred opasnošću. Njegov prijatelj je
nastavio da razmišlja o Huliju. Kada će ga već jednom videti?
Oprezno su stali pored jednog otvora za mitraljeze; po savetu vojnika, zaklonili
su tela, izvirujući oprezno i škiljeći na jedno oko. Videli su duboki prokop. Malo dalje,
nekoliko redova tankih dasaka spojenih bodljikavim žicama gradilo je gustu žičanu
ogradu. Vladala je mrtva tišina, tišina potpune pustoši, kao da je čitav svet zaspao.
‒ Tamo su, Švabe ‒ prošapta komandant.
‒ Gde? ‒ upitao je senator, propinjući se da vidi.
Komandant je pokazao na drugu žičanu ogradu, za koju su Lakur i njegov prijatelj
mislili da pripada Francuzima, a zapravo je bila iznad nemačkog rova.
‒ Nalazimo se na sto metara od njih ‒ nastavio je ‒ ali već izvesno vreme ne
napadaju sa te strane.
Obojica se uznemiriše pri pomisli da je neprijatelj tako blizu, skriven po zemljom,
nevidljiv, što ih je još više užasavalo. Šta ako iznenada grunu sa uperenim bajonetima, s
granatama u rukama, zapaljivim tečnostima, zagušljivim bombama i napadnu poljsko
utvrđenje!
Sa tog mesta intenzivnije su doživljavali puškaranje, jer su bili na prvoj liniji.
Činilo se da im se pucnji približavaju. Komandant ih je grubo udaljio sa osmatračnice;
plašeći se da sveopšta paljba ne dopre do njih. Vojnici, čak i bez naredbe, sa uvežbanom
tačnošću, zauzeli su svoje položaje ispred pušaka čije su cevi bile provučene kroz otvore.
I ovog puta posetioci su išli jedan za drugim. Sišli su u podzemne prostorije koje
su nekada bile vinarski podrumi srušenih kuća. Oficiri su se smestili u te podrume,
koristeći ono što su pronašli u ruševinama. Jedna ulazna vrata postavljena na dva panja
služila su kao sto. Svod i zidovi su bili obloženi kretonom iz pariskih radnji. Fotografije
žene i dece su ukrašavale zidove među bleštavim niklovanim telegrafskim i telefonskim
aparatima.
Denoajer je na jednim vratima ugledao statuu Hrista od slonovače, požutele od
godina, možda i vekova – predmet koji se prenosio s generacije na generaciju, koje su
sigurno preživele razne nedaće. U drugom skloništu naišao je na potkovicu sa sedam
rupa.
Kada je izašao iz jedne od tih jazbina, nasred otkrivenog dela rova, sreo je sina.
Po ponašanju vojnika, znao je da je to on. Vojnik se približavao osmehujući se i šireći

201
 Knjigoteka

ruke. Očinski instinkt, za koji je toliko puta tvrdio da je nepogrešiv, ovog puta je zatajio.
Kako je mogao da zna da je taj narednik, blatnjav do ramena, sa nogama oblepljenim
vlažnom zemljom, u izbledelom šinjelu sa iskrzanim ivicama, što zaudara na vlažnu
odeću i kožu – njegov sin? Nakon prvog zagrljaja odmakao se da ga bolje osmotri, ne
odvajajući se od njega. Njegovo modro ispijeno lice bilo je oprljeno suncem. Imao je
gustu bradu, crnu i kovrdžavu. Don Marselo se setio tasta. Kentaur Madarijaga bi se
nesumnjivo prepoznao u ovom prekaljenom ratniku, što živi pod vedrim nebom. Isprva
se rastužio videvši ga tako prljavog i ispijenog; a onda mu se odjednom učini lepši i
zanimljiviji no u vreme mondenskog života.
‒ Treba li ti nešto? Šta bi voleo?
Glas mu je podrhtavao od nežnosti. Obraćao se pocrnelom i ogrubelom ratniku
kao pre dvadeset godina kad bi se zaustavio pored nekog izloga u Buenos Ajresu, držeći
dečaka za ruku.
– Treba li ti novac?
Poneo je poveću svotu novca za svog sina. Ali je vojnik jednim pokretom pokazao
ravnodušnost kao da mu je ponudio igračku. Nikada nije bio tako bogat kao u tom
trenutku. Imao je mnogo novca u Parizu i nije znao šta da radi s njim: ni za šta mu nije
trebao.
‒ Pošalji mi cigare... Za mene i drugove.
Dobio je ogromne pakete od majke, pune odabranih stvari, duvana, odeće. Ali
ništa nije zadržao za sebe; čak ni time nije mogao da namiri svoje drugove iz siromašnih
porodica ili one koji nemaju nikoga na svetu. Njegova darežljivost se pročula od
njegovog voda do čete i čitavog bataljona. Don Marselo je primetio iskrenu naklonost u
pogledima i osmesima vojnika koji su prolazili pored njih. Velikodušan sin jednog
bogataša. Ta pažnja mu je prijala isto kao onda kad se pronela vest da je došao otac
narednika Denoajera, moćnika koji je posedovao basnoslovno bogatstvo na drugoj
strani okeana.
‒ Kao da je znala šta ti treba ‒ nastavio je starac pogledom pokazavši pakete koje
su donosili iz automobila, kroz krivudav podzemni prolaz.
Sva herojska dela njegovog sina koje je Arhensola veličao i preuveličavao sada su
mu prolazila kroz glavu. Pred njim se nalazio heroj.
‒ Jesi li zadovoljan? Da se nisi pokajao zbog svoje odluke?
‒ Da, zadovoljan sam, tata... veoma sam zadovoljan.
Hulio se nije hvalio, bio je skroman. Život mu je bio težak, ali tako je bilo i
milionima ljudi. U njegovom vodu, od dvanaestoro vojnika, bilo je inteligentnijih,
obrazovanijih, karakternijih od njega. I svi su hrabro podnosili teška iskušenja, nalazeći
zadovoljstvo u ispunjavanju dužnosti. Osim toga, zajednička opasnost im je
omogućavala da razvijaju najplemenitije ljudske osobine. U vreme mira, ne bi znali šta
znači pravo drugarstvo. Spoznao je šta znači prava požrtvovanost.
‒ Kad se ovo završi, ljudi će biti bolji... velikodušniji. Oni koji prežive moći će da
urade velika dela.
Da, bio je zadovoljan. Prvi put je želeo da bude koristan, da služi nečemu, da
njegov život ne bude uzaludan. Sa setom se sećao kako taj isti Denoajer nije znao kako
da ispuni vreme i kako je vodio potpuno besmislen život. Sada je imao obaveze koje su
crpile svu njegovu snagu; učestvovao je u stvaranju budućnosti, bio je čovek.
‒ Zadovoljan sam ‒ ponovio je.

202
 Knjigoteka

Otac mu je verovao. Ali krajičkom oka kao da je opazio nešto bolno, neko sećanje,
i osećanja su se uzburkala. Prisetio se zanosne gospođe Lorije. Pretpostavljao je da je
njegov sin još nije zaboravio, ali nju nije mogao da povede! Strogi otac, kakav je bio pre
godinu dna, zgranuo bi se pri samoj pomisli na to.
Proveli su četvrt sata, držeći se za ruke i gledajući se. Hulio je pitao za majku i
Ćići. Često je od njih dobijao pisma, ali to nije moglo da utaži njegovu znatiželju. Smejao
se kad je čuo za Arhensolov buran društveni život. Te radosne vesti dolazile su iz sveta
udaljenog samo sto kilometara od njega, a opet, tako dalekog!
Otac je primetio da ga sin najednom sluša s manje pažnje. Njihova čula,
preplavljena uzbuđenjima i lukavstvima, kao da su bila privučena pucnjima. To više nisu
bili povremeni pucnji. Stapali su se u neprestanu paljbu.
Prišao im je senator, koji se bio udaljio da bi otac i sin mogli na miru da
porazgovaraju.
‒ Teraju nas odavde, prijatelju moj. Nemamo sreće s posetama.
Vojnici više nisu prolazili rovovima. Svi su požurili da zauzmu mesta kao da su na
brodu koji se priprema za borbu. Hulio je uzeo svoju pušku koju je bio naslonio na zid
rova. Utom na očevu glavu glavu pade prašina i napravi se malo udubljenje na zemlji.
‒ Brzo, sklonite se odavde ‒ reče gurajući don Marsela.
U unutrašnjosti jednog pokrivenog rova oprostili su se brzo i uzrujano. –
Zbogom, tata. – Poljubio ga je i otišao. Želeo je da se što pre pridruži drugovima.
Duž čitave borbene linije odjekivali su pucnji. Vojnici su nišanili mirno kao da
obavljaju najobičniju dužnost. Bila je to bitka koja se nastavljala iz dana u dan. Niko ne
zna tačno ko ju je započeo; dve naoružane mase su se suočile gotovo po pozivu na
malom rastojanju. Komandant bataljona se oprostio od svojih posetilaca, zabrinut zbog
napada.
Oficir, koji im je bio vodič, krenu prvi i oni se zaputiše za njim idući nazad po
krivudavom i klizavom rovu.
Gospodin Denoajer je išao pognute glave, besan zbog tog neprijateljskog napada
koji je narušio njegovu sreću.
Pred očima mu je lepršao Hulio sa crnom i kovrdžavom bradom, što je za njega
bilo najveće iznenađenje na ovom putu.
Čuo je glas ozbiljnog čoveka, koji je pronašao nov smisao života.
‒ Zadovoljan sam, tata... Zadovoljan sam.
Pucnji, koji su postajali sve udaljeniji, do srži su ga potresali. Zatim je odjednom
osetio veru, instinktivnu, apsurdnu, čvrstu. Video je svog sina lepog i besmrtnog, poput
boga. Predosećao je da će ostati živ i izbeći sve opasnosti. Razumljivo mu je bilo da će
drugi ginuti, ali ne i Hulio!
Dok se udaljavao od njega, u srcu mu je zaiskrila nada. I kako bi to potvrdio,
stade u mislima da ponavlja: „Neće ga ubiti. To mi srce govori, a ono me nikad nije
prevarilo. Neće ga ubiti!”

203
 Knjigoteka

4.

Nema toga ko će njega ubiti

Ako su ti ljudi rata, protivnici parlamentarizma, želeli da se potajno narugaju

osećanjima jednog civila, grdno će se razočarati.
Denoajer se zadivi odlučnošću sa kojom je zvaničnik izleteo iz podzemlja kao da
je krenuo pravo na neprijatelja.
Nakon nekoliko pređenih koraka, atmosfera se raspara talasastom grmljavinom.
Obojici se noge zaljuljaše i dok im je u ušima hzulao imali su utisak da su dobili udarac
po vratu. U istom trenutku im se učinilo da su Nemci već počeli da pucaju. Ali, to su
pucali njihovi. Jedan pramen dima izbijao je iz šume, na dvanaestak metara udaljenosti,
rasprštavajući se istog trenutka. To je upravo bio pucanj topa ogromnog kalibra,
zakamufliran granjem u njihovoj neposrednoj blizini. Kapetani su im objašnjavali ne
zastajkujući. Morali su da nastave dalje pored topova, podnoseći silovitu buku
detonacija da se ne bi izložili opasnosti na otvorenom prostoru, gde se nalazila kula sa
osmatračnicom. Oni su, takođe, svakog trenutka očekivali odgovor neprijatelja.
Onaj, koji je išao pored don Marsela čestitao mu je na neustrašivosti sa kojom je
podnosio topovsku pucnjavu.
‒ Mom prijatelju je to poznato ‒ reče senator s ponosom ‒. Bio je u okršaju na
Marni.
Dvojica vojnika bili su zadivljeni čudeći se Denoajerovim godinama. U kojim je to
godinama on bio? Kakvo telo bi trebalo da ima...?
‒ Bio sam žrtva ‒ odgovori dotični, skromno.
Jedan oficir im je trčao u susret s jedne strane kule, gde je bio čist prostor, bez
drveća. Nekoliko puta je mahnuo kapom da bi ga bolje videli. Lakur je uzdrhtao plašeći
se za njega. Neprijatelji su mogli da ga opaze; postao je meta prelazeći neoprezno preko
otvorenog prostora zbog želje da što pre stigne. I još više je uzdrhtao kad mu se sin
približio... Bio je to Rene.
Rukama je sa izvesnim čuđenjem pritiskao snažne i čvrste ruke. Ugledao je sina
sa izraženijim crtama lica, potamnelom od patine koja se dobija boravkom na selu.
Odlučan stav, vera u sopstvenu snagu, karakterisali su njegovu ličnost. Šest meseci
intenzivnog života su ga promenili. Bio je isti, ali sa mnogo širim grudima, mnogo jačim
ručnim zglobovima. Nežne i blage crte lica na majku izgubile su se pod ovom muškom
obrazinom. Lakur je s ponosom ustanovio da je sada ličio na njega.
Nakon pozdravnih zagrljaja, Rene je više pažnje poklonio don Marselu nego svom
ocu. Kao da je preko njega osetio delić Ćićinog mirisa. Upitao je za nju: želeo je da sazna
detalje iz njenog života, uprkos pismima koja je često dobijao od nje.
U međuvremenu, potstaknut trenutnim emocijama, senator se osmelio da se
obrati sinu. Improvizovao je jedan deo govora u čast ovog vojnika Republike, koji je
nosio slavno prezime Lakur, smatrajući opravdanim da u tom trenutku profesionalni

204
 Knjigoteka

vojnici saznaju iz kakve porodice potiče.

‒ Ispuni svoju dužnost, sine moj. Lakurovi imaju vojničku prošlost. Seti se našeg
dede, komesara francuskog konventa, koji se proslavio u odbrani Maguncia.
Dok je on pričao svi su krenuli skrećući pored šumarka da bi se smestili iza
topova.
Ovde je buka bila slabija. Veliki topovi, posle svakog ispaljivanja za sobom su
ostavljali jedan oblačić dima, poput dima iz lule. Narednici su diktirali šifrovane poruke
prenoseći ih tihim glasom drugom tobdžiji, koji je na jednom uhu držao telefonsku
slušalicu. Vojnici oko topa su ćutali i izvršavali naredbe. Menjali su se po redosledu, a
grdosija bi okretala svoju sivu čeljust, podižući je čas na jednu čas na drugu stranu
poput inteligentne i umešne slonove surle. Pored najbližeg topa stajao je uspravno sa
potezačem u rukama jedan artiljerac nestrpljivog izraza lica. Mora da je bio gluv.
Njegovo divljačko lice odavalo je odlučnost. Za njega život nije predstavljao ništa drugo
nego niz pucanja i detonacija. Bio je svestan svoje važnosti. Bio je sluga oluja, čuvar
munja.
‒ Pali! ‒ uzviknu načelnik.
I pucanj razbi njegov glas. Kao da se sve zatreslo; ali, dvojica putnika, već
naviknuti da slušaju eksplozije topova delimično kroz usta, učinilo se da taj prasak
potiče od druge naredbe.
Lakur je hteo da nastavi priču o svom dedi za vreme konvencije kad je nešto
neobično prekinulo njegov govor.
‒ Pucaju ‒ reče artiljerac koji je bio na telefonu.
Dvojica oficira su preneli ovu vest senatoru, poslatu sa osmatračnice na kuli. Zar
on nije rekao da će oni odgovoriti...? Slušajući svoj instinkt za samoodržanjem i
istovremeno gurnut od strane sina, stvorio se u „kabanici” baterije. Nije želeo da se
zavuče u tesnu jamu. Ostao je na samom ulazu, više radoznao nego uznemiren.
Osetio je kako se nevidljivi projektil približava uprkos paljbe obližnjih topova. Sa
posebnim senzibilitetom čuo je njegov prolazak kroz atmosferu pored druge još
intenzivnije i bliže buke. Bilo je to takvo zavijanje da je širilo svoj intenzitet; akustičan
trougao sa vrhom na horizontu koj se sa napredovanjem otvarao i probijao zahvatajući
čitavo prostranstvo. A onda više nije bilo zavijanja, bila je to mukla detonacija, nastala
nakon mnogih sudara i trenja, nalik spuštanju nekog električnog tramvaja nizbrdo ili
kretanju brzog voza koji prolazi pored stanice bez zaustavljanja.
Video ga je kako se pojavljuje u obliku oblaka, uvećavajući se kao da će se naglo
srušiti na bateriju. Ne znajući kako, našao se na dnu „kabanice”, spotičući se rukama o
gomilu hladnih gvozdenih cilindara, poređanih kao flaše. To su bili projektili.
„Ako nemački „pretis lonac” ‒ pomislio je ‒ eksplodira preko jame... kakvo će tek
to biti letenje...!
Ali se smirio kad se setio temeljno zasvođene jame: grede i vreće sa zemljom
zauzimali su zapreminu od nekoliko metara. Odjednom se našao u potpunom mraku.
Drugi se sklonio u „kabanicu” zakrčujući svojim telom pristup svetlosti: verovatno
njegov prijatelj Denoajer.
Kao da je prošla godina dana dok je na njegovom satu prošla samo jedna
sekunda; zatim kao čitav vek u istom trajanju... i na kraju grunuo je minobacač,
zatresavši „kabanicu”, ali meko, sa nemom elastičnošću kao da se radi o gumi. Uprkos
tome, eksplozija je bila užasna. Druge eksplozije, manje zavijajuće, razigrane i piskave

205
 Knjigoteka

sledile su ovu prvu. Lakur je zamišljao ovu kataklizmu u određenoj formi. Video je
krilatu zmiju koja izbacuje munje i dim, jednu vrstu vagnerijanskog monstruma, kojoj se
sa razbijanjem o zemlju otvara utroba, rasipajući na hiljade ognjenih zmijica koje su
prekrile sve svojim smrtonosnim uvijanjem... Mora da je projektil eksplodirao vrlo blizu,
možda na onom istom malom trgu gde je bila smeštena baterija.
Izašao je iz „kabanice” očekujući da vidi užasan prizor sa raskomadanim
leševima a ugledao je svog sina koji se smeškao paleći cigaretu i pričajući sa
Denoajerom... Ništa! Artiljerci su mirno završavali punjenje jednog velikog topa. Na
trenutak su podigli poglede dok je jedan neprijateljski projektil prolazio, nastavljajući
svoj put.
‒ Mora da je pao na nekih trista metara ‒ reče Rene mirno.
Senator je odjednom osetio uticaj herojskog duha. Nema nikakvog smisla da se
brine o svojoj sopstvenoj bezbednosti kad drugi ljudi, kao što je on ‒ mada su bili
obučeni drugačije ‒ ne vide nikakvu opasnost.
I dok su prolazili drugi projektili, koji će se izgubiti u šumi praveći kratere, ostao
je pored sina ne pokazujući druge znake osećanja osim blagog podrhtavanja nogu. Sada
mu se činilo kao da samo francuske granate, odnosno „njegovi” pogađaju cilj i ubijaju.
Oni drugi su bili prinuđeni da lete visoko, gubeći se u daljini u uzaludnoj buci. Zar se
tako pokazuje hrabrost... „I zar je to sve?”, kao da su to govorile njegove oči.
Sa izvesnim stidom setio se svog skrivanja u „kabanici”; uvideo je da bi bio u
stanju da živi tamo, isto kao Rene.
Međutim, nemačke haubice svaki put su bile sve češće. Više se nisu gubile u šumi;
njihove eksplozije su odjekivale sve bliže. Dvojica oficira se pogledaše. Bili su zaduženi
da vode računa o bezbednosti važnog posetioca.
‒ Ovo se zagreva ‒ reče jedan od njih dvojice.
Rene, kao da je pogodio šta su mislili, spremao se da krene. „Zbogom, tata!” Bio je
potreban svojoj bateriji. Senator je pokušao da ga zadrži, želeo je da produži njihov
susret, ali se sudari sa nečim čvrstim i nesalomivim, što je eliminisalo sav njegov uticaj.
Jedan senator je malo vredeo među ovim ljudima, naviknutim na disciplinu.
‒ Zdravo, sine moj...! Sa srećom... Ne zaboravi ko si.
Obgrlivši ga rukama, otac zaplaka. Tugovao je ćuteći što je susret bio kratak i
pomislio na opasnosti koje čekaju njegovog jedinog sina posle njihovog rastanka.
Kada je Rene nestao, kapetani su najavili pokret. Bilo je već popodne; trebalo je
da pre mraka stignu do određenog vojnog konačišta. Spuštali su se nizbrdo, zaklonjeni
ivicom planine, gledajući kako neprijateljski projektili lete visoko.
U jednoj kotlini naišli su na nekoliko grupa topova 75. Bili su raspoređeni po
šumi, skriveni gomilama granja, poput šćućurenih pasa koji su režali pomaljajući svoje
sive njuške. Veliki topovi su gruvali u razmacima sa dužim pauzama. Ovi čelični lovački
psi, neprekidno su zavijali bez i najmanjeg prekida u svom goropadnom besu, kao kad se
cepa tkanina bez kraja. Topova je bilo mnogo, pucnjave su bile vrtoglave a detonacije su
se stapale u jednu jedinu kao što se niz tačaka spaja formirajući kompaktnu liniju.
Šefovi, omamljeni bukom, davali su naređenja urličući, mašući rukama, prolazeći
iza topova. Topovi su klizili po nepomičnom lafetu, krećući se unapred i unazad poput
automatskih pištolja. Svaki hitac izbacio bi praznu kapsulu, uvlačeći odmah novi
projektil u zadimljeno ležište topa.
Iza baterija vazduh se talasao u silovitim kovitlacima. Lakur i njegov pratilac od

206
 Knjigoteka

svakog hica dobijali su udarac u grudi, snažan dodir nevidljive ruke, koja ih je gurala
unazad. Morali su da usklade disanje sa ritmom pucnjave. U stotinski sekunde, između
lelujavog talasa vazduha i novog talasa koji je nailazio, njihove grudi bi osećale
neprijatnu prazninu. Denoajer se divio laveži ovih sivih pasa. Vrlo dobro je poznavao
njihove ujede koji su dosezali mnogo kilometara u daljinu. Još uvek su bili sveži u
njegovom tužnom i jadnom zamku.
Lakuru se činilo kao da nizovi topova pevaju nešto monotono i divlje, kao što bi
trebalo da budu borbene himne ljudskog roda iz praistorijskog doba. Ta muzika,
odsečnih tonova, zaglušujuća, razjarena, u njima dvojici je budila nešto što spava u dnu
svih duša: divljaštvo davnih predaka. Vazduh se zagrevao oporim mirisima, prodornim,
brutalno omamljujućim. Miris eksploziva stizao je do mozga kroz usta, uši, oči.
Doživeli su istu razjarenost glavnih tobdžija koji su vikali i mahali rukama usred
paljbe. Prazne kapsule gomilale su se u gustim slojevima u pozadini topova. Pali...!
Stalno pali!
‒ Mora se dobro naliti ‒ vikali su šefovi ‒. Moara se dobro zaliti šuma gde se
nalaze boches, Švabe.
I punili su topovske njuške bez prestanka, navodnjavajući projektilima daleku
šumu.
Razjareni ovom maratonskom akcijom, opijeni destruktivnom žustrinom,
savladani vrtoglavicom grozničave žurbe, Lakur i Denoajer su se odjednom našli kako
mašu šeširima, pomerajući se sa jedne na drugu stranu kao da su igrali samrtni ples,
uzvikujući promuklim glasom od oporog prašnjavog dima: Živeo... Živeo!
Automobilom su se vozili čitavo popodne, zaustavljajući se ponekad na putevim
azakrčenim dugim povorkama konvoja. Prolazili su pored neobrađenih njiva i skeleta
kuća. Jurili su duž zapaljenih sela od kojih nije ostalo ništa više nego pocrnele fasade i
otvorene rupe na praznim prostorijama.
‒ Sada ste vi na redu ‒ obratio se senator Denoajeru ‒. Idemo da vidimo vašeg
sina.
Kad je već palo veče susretali su se sa mnogim grupama pešadije, vojnicima sa
dugim bradama i plavim uniformama, izbledelim na otvorenom terenu. Vraćali su se iz
rovova sa rancima preko kojih su nosili lopate, pijuke i druge alatke za prekopavanje
zemlje, koje su predstavljale važan dodatak vojnoj opremi. Bili su blatnjavi od glave do
pete. U cvetu svoje mladosti izgledali su kao starci. Njihova radost što se vraćaju u vojne
logore nakon nedelju dna provedenih u rovovima, ispunjavala je tišinu ravnice
pesmama, propraćenih batom okovanih cokula. U sutonu ljubičaste boje, muški hor je
razvejavao krilate strofe Marseljeze ili herojske pozdrave Oproštajne pesme.
‒ Ovo su vojnici Revolucije ‒ reče ushićeni senator ‒; Francuska se vratila u
1872. godinu.
Noć su proveli u jednom polusrušenom selu, gde je bila smeštena komanda jedne
divizije. Dvojica kapetana su se oprostila od njih. Drugi će ih zameniti sledećeg dana.
Smestili su se u hotelu Sirena, staroj zgradi sa oštećenom fasadom od haubica.
Vlasnik im je sa ponosom pokazao jedan razbijen prozor u obliku kratera. Tako je
prozor izgubio stari model natpisa ustanove za smeštaj: gvozdenu ženu sa ribljim
repom. Pošto je Denoajer zauzeo sobu pored te u koju je udario projektil, vlasnik hotela
je želeo da mu je pokaže pre nego što se smesti.
Sve je bilo polomljeno: zidovi, pod, plafon. Raskomadan nameštaj stajao je po

207
 Knjigoteka

ćoškovima; dronjci cvetnog papira visili su na zidu. Kroz jednu ogromnu rupu videle su
se zvezde i ulazio je hladan noćni vazduh. Vlasnik je došao do saznanja da ovo razaranje
nije delo Nemačke. Prouzrokovao je projektil 75 koga su uzvratili invazori izvan sela. I
sa patriotskim ponosom smejao se pred tom razvalinom, ponavljajući:
‒ To je delo naših. Šta kažete kako deluje 75...? Šta kažete na to...?
Uprkos putničkog umora don Marselo je loše spavao, uzbuđen pri pomisli da mu
se sin nalazi veoma blizu.
Jedan sat posle svitanja izašli su iz sela u automobilu, predvođeni drugim
oficirom. Sa obe strane puta nalazili su se logor za logorom. Iza sebe su ostavili motorna
vozila sa municijom; prešli su treću borbenu liniju; zatim drugu. Na hiljade ljudi je bilo
smešteno po poljima, u improvizovanim skrovištima. Taj mravinjak muškaraca, sa
različitim uniformama i rasama, podsećao je na velike istorijske invazije. Stanovnici sela
nisu bili u pokretu: seoba sela sa sobom pokreće žene i decu. Ovde su se videli samo
muškarci, muškarci na sve strane.
Sve vrste smeštaja koje su ljidi pronalazili, počev od pećina, bile su korišćene za
ove vojne aglomeracije. Pećine i kamenolomi služili su za kasarne. Neke pastirske kolibe
podsećale su na američke rančeve; druge u obliku prolongirane kupe ličile su na gurbi iz
Afrike. Mnogi vojnici su poticali iz kolonija; neki su živeli kao trgovci u zemljama Novog
sveta i kad su morali da improvizuju kuću stabilniju od šatora nalazili su pomoć u
sećanjima, imitirajući arhitekturu plemena sa kojima su bili u vezi. Pored toga u ovoj
masi ratnika bilo je marokanskih strelaca, crnaca i azijata, koji su odrastali daleko od
gradova, snalazeći se pod vedrim nebom vešto, što ih je pretvorilo u učitelje
civilizovanih ljudi.
Pored potoka lepršalo se belo rublje rašireno da se suši. Čitavi redovi
razgolićenih ljudi osvežavali su se tog jutra, naginjući se preko vodenog mlaza da bi se
oprali, pljuskajući se bučno i trljajući se energično... Na jednom mostu jedan vojnik je
pisao na grudobranu umesto na stolu... Kuvari su se muvali oko kipućih lonaca. Prijatan
miris jutarnje masne supe širio se između mirisa smole na drveću i mirisa vlažne zemlje.
Dugačke barake od drveta i cinka služile su konjici i artiljeriji za čuvanje stoke i
materijala. U slobodno vreme vojnici su timarili i potkivali konje, bistre i debele.
Rovovska borba ih je držala u zadovoljavajućoj poslušnosti.
‒ Eh, da je tako bilo u bici na Marni...! rekao je Denoajer svom prijatelju.
Krdo konja je sada provodilo vreme u veskonačnom odmoru. Njihovi jahači su se
borili na nogama, pucajući iz rovova. A životinje su se gojile živeći manastirski mirno i
morali su da ih izvode u šetnju da se ne bi razboleli od prepunih jasala.
Na ravnici, poslati u misiju, poput sivih vretenaca, stajali su aeroplani spremni za
poletanje. Mnogi vojnici su se okupljali oko njih. Seljaci, pretvoreni u vojnike, gledali su s
divljanjem drugara zadužene za upravljanje ovim mašinama. U njima su videli istu moć
kao u veštica koje su obožavali i kojih su seplašili iz seoskih priča.
Don Marselo je posmatrao geleralno promenjenu francusku uniformu. Svi su bili
obučeni u plavosivkastu boju od glave do pete. Pantalone boje divljeg kestena, crvene
kape koje je video na vojnoj ekspediciji na Marni više nisu postojale. Ljudi koji su
prolazili putevima bili su vojnici. Sva vozila, čak i kočije, bili su predvođeni jednim
vojnikom.
Automobil se odjednom zaustavio pored nekoliko porušenih kuća i pocrnelih od
požara.

208
 Knjigoteka

‒ Evo, stigli smo ‒ reče oficir ‒. Sada ćete morati malo da pešačite.
Senator i njegov prijatelj krenuše putem.
‒ Ovuda, ne ‒ ponovo im se obrati vodič. Ovaj put je poguban za zdravlje. Treba
izbeći vazdušne struje.
Objasnio im je da su Nemci imali topove i ušančene rovove na kraju tog puta, da
se spuštaju zbog ulegnuća terena i da su na horizontu izdigli svoju belu traku između
dva reda drveća i spaljenih kuća. Sivkastoplavo jutro sa svojim maglovitim senkama
štitili su ih od neprijateljske vatre. Dolazak automobila po sunčanom danu mogao je biti
pozdravljen haubicama. „Ovaj rat je takav ‒ reče na kraju ‒; čovek se približi smrti a da
ni ne primeti.”
Njih dvojica se setiše preporuka koje im je dao general prethodnog dana za
stolom. „Budite veoma oprezni: rovovsko ratovanje je podmuklo.” Ispred sebe su
ugledali ogromno polje bez žive duše, ali sasvim običnog izgleda. Bila je nedelja, kada su
radni ljudi bili u svojim kućama i kada se zemlja povlači u tihu meditaciju. Videli su se
predmeti neodređenog oblika, ostavljeni na ravnici, poput poljoprivrednih alatki za
vreme prazničkih dana. A možda su bili slupljeni automibili ili prednji delovi topovskih
kola razneti svojim eksplozivnim tovarom.
‒ Ovamo ‒ reče oficir kada su im se pridružili četiri vojnika noseći na ramenima
torbe i pakete koje je Denoajer poneo na krovu automobila.
Išli su jedan za drugim duž bedema od pocrnele opeke, putem koji se spuštao
nizbrdo. Posle nekoliko koraka površina tereta im je bila u visini kolena; malo dalje do
struka; zatim do ramena; i tako su upali u zemlju, odakle su iznad glava mogli da vide
samo uzani prsten neba.
Nalazili su se u središtu polja. Iza sebe su ostavili niz ruševina koje su skrivale
prilaz putu. Kretali su se na veoma čudan način kao da su prezirali pravu liniju, idući
cik-cak, krivudajući, savijajući na okukama. Druge staze, ne manje komplikovane,
odvajale su se od ovog jarka koji je bio centralna avenija jednog ogromnog urbanih
podzemlja. Hodali su... i hodali. Prošlo je četvrt sata, pola sata, čitav sat. Lakur i njegov
prijatelj sa nostalgijom su se sećali puteva zaštićenih sa strane drvećem, hodanja po
otvorenom prostoru, posmatrajući nebo i polja. Nisu napravili ni dvadeset sledećih
koraka u istom pravcu. Oficir, koji je išao ispred, svakoga trenutka bi nestao u zaokretu.
Oni koji su išli za njim nevidljivi, dahtali su i pričali, prinuđeni da ubrzaju korak da se ne
bi izgubili. S vremena na vreme bi se zaustavili da dođu sebi i da se prebroje iz straha da
se neko nije izgubio u jednom od poprečnih prolaza. Tle je bilo klizavo. Na nekim
mestima bilo je blata, skoro žitkog, belog i korozivnog, slično onom koje curi i kaplje sa
visećih skela na kući u izgradnji.
Sa batom njihovih koraka i dodirivanje ramenim odronjavalo se grumenje zemlje
i šljunak sa obe strane nagiba. Ponekad bi se dubok jarak uzdizao a pešaci su uz njega
pali. Sa malo napora moglo se videti preko gomile zemlje. Ali ono što su videli bila su
neobrađena polja sa razbacanim stubovima u obliku krsta istog izgleda kao ravnica koja
se odmara u odsustvu ljudi. Oficir je iz iskustva znao koliko bi čoveka u ovakvim
slučajevima koštala radoznalost i zato im nije dozvolio da tako nastave: „Požurite,
požurite!”
Hodali su sat ipo. Dvojica putnika su počeli da osećaju umor i ošamućenost od
cik-cak hodanja. NIsu znali da li idu napred ili nazad. Strmi nagibi i neprekidna vraćanja
unazad izazvali su kod njih početak vrtoglavice.
‒ Koliko još ima do tamo?‒ upitao je senator.

209
 Knjigoteka

‒ Eno ‒ reče oficir, pokazujući preko gomile zemlje.

Tamo, u daljini, video se jedan toranj u ruševinama i nekoliko izgorelih kuća:
ostaci sela koga su osvajali i gubili nekoliko puta i jedni i drugi.
Istu razdaljinu prešli bi preko zemljine površine za pola sata da su išli pravom
linijom. Pored oštrih ćoškova podzemnog puta, izvedenih da bi onemogućili nadiranje
neprijatelja, morali su da dodaju prepreke koje su podizali na otvorenom terenu: tunele
ispresecane gvozdenim rešetkama, kavezima od žica koji su visili obešeni, kako bi se sa
njihovim padom zakrčio duboki jarak, omogućujući braniocima da otvore vatru preko
ograde i rešetki.
Počeli su da susreću vojnike sa kofama i čabrima vode. Gubili su se u krivinama
poprečnih prolaza. Neki, koji su sedeli na gomili drva, smejali su se, čitajući male novine
priređene u rovovima.
Na putu su se primećivale iste indicije koje su preko površine zemlje
nagoveštavale blizinu naselja. Vojnici su se sklanjali da bi omogućili prolaz pratnji;
pomaljala su se bradata i radoznala lica u prolazu izemđu kuća. U daljini se čula buka
mukle galame, kao da se na kraju krivudavog puta nalazio poligon za pucanje ili kao da
se grupa lovaca vežbala u obaranju golubova.
Jutro je i dalje bilo oblačno i ledeno. Uprkos vlažnom vazduhu, roj zaraznih
zunzara preletao je nekoliko puta preko dvojice posetilaca.
‒ Meci ‒ reče kratko oficir.
Denoajer je uvukao malo glavu među ramena. Savršeno je poznavao zujanje ovih
insekata. Senator je išao brže: više nije osećao umor.
Našli su se ispod jednog podpukovnika koji ih je primio kao neki inženjer koji
drži predavanja u školi, kao neki pomorski oficir koji pokazuje baterije i tornjeve na
svom bojnom brodu. Bio je zapovednik bataljona koji je držao ovaj sektor rovova. Don
Marselo ga je pogledao zainteresovano pomislivši da se njegov sin nalazi pod njegovom
komandom.
‒ Ovo je isto kao brod ‒ reče, pozdravljajući ih.
Dvojica prijatelja ustanoviše da su podzemna utvrđenja imala izvesne sličnosti sa
brodom. Išli su od rova do rova. Bili su na poslednjoj liniji: mračne galerije u koje su
prodirali tanki mlazevi svetlosti kroz puškarnice i široke i niske prozore za mitraljeze.
Dugu liniju odbrane predstavljao je jedan tunel ispresecan otvorenim prostorom na
kratkim razdaljinama. Prelazili su od svetlosti u pomrčinu i iz pomrčine na svetlost što
je ometalo vidljivost i zamaralo oči. Na otvorenim mestima tle je bilo više. Bilo je klupica
od dasaka uglavljenih na nagibima da bi izviđači mogli da izdignu glavu ili da ispituju
teren služeći se periskopom. Zatvoreni prostori su ponekad služili za baterije i spavaće
sobe.
Ovi vojni smeštaji su u početku bili otvoreni rovovi, isti kao oni na prvoj liniji.
Suprotstavljajući se neprijatelju i osvajajući teren, borci koji su u njima provodili čitavu
zimu, pokušavali su da se udobnije smeste. Preko tih otvorenih rovova stavljali su grede
iz porušenih kuća; preko greda stavljali su daske, vrata, prozore, a preko drvene građe
nekoliko redova džakova sa zemljom. Ovi džakovi su bili prekriveni slojem humusa iz
koga su nicale biljke stvarajući od rubova rovova zelenu i pastoralnu lepotu. Ti svodovi
služili su kao zaštita od haubica koje su se zakopavale u njih, ne praveći velike štete. Kad
bi ih neka eksplozija malo više oštetila, trogloditi bi noću izlazili poput budnih mrava,
slažući spretno ponovo svoj „krov” nad glavom.

210
 Knjigoteka

Sve je izgledalo čisto, sa grubom i donekle nespretnom ljupkošću koju mogu da

postignu muškarci koji žive daleko od žena i koji su prepušteni sami sebi. Ove galerije su
imale nešto slično sa manastirskim klaustrima, salama za posadu, međupalubama na
ratnom brodu. Njihov pod je bio pola metra niži od onih otvorenih prostora koji su
spajali jedne rovove sa onim drugim. Da bi se oficiri kretali bez penjanja i silaženja,
daske koje su formirale skele bile su razvučene od vrata do vrata.
Kada bi vojnici ugledali komandanta postrojili bi se u stavu mirno. Njihove glave
bi ostale na nivou struka onih koji su išli po daskama. Denoajer je sa žudnjom
posmatrao te ljude. Gde li je Hulio?
Posebno se zagledao u spoljni izgled raznih poljskih utvrđenja. Po svojoj
konstrukciji sva su bila ista, ali su ih okupatori modifikovali sa svojim ukrasima. Spoljni
izgled je uvek bio isti, izbušen puškarnicama kroz koje su bile nanišanjene puške u
pravcu neprijatelja i prozorima za mitraljeze. Stojeći uz ove otvore, vojnici su špijunirali
pusto polje, kao što mornari vojne službe izviđaju more sa brodskog mosta. U
unutrašnjem delu bilo je oružarnica i prostorija za spavanje: tri reda ležaljki
napravljenih od dasaka, isto kao ležište za mornare u brodskoj prostoriji. Želja za
umetničkim ukrašavanmjem koje osećaju obične duše, ulepšale su podzemne prostore.
Svaki vojnik je imao mali muzej opremljen sa novinskim ilustracijama i poštanskim
razglednicama u boji. Portreti glumica i balerina, nasmejanih sa nakarminisanim
usnama, na lakiranom kartonu, uveseljavali su atmosferu, lišenu poljskih utvrđenja.
Don Marselo je bio nestrpljiv gledajući na stotine ljudi a da među njima ne vidi
svog sina. Senator je, motreći na njega krajičkom oka, razgovarao sa komandantom, koji
mu je prišao s uvažavanjem. S mukom je pokušao da se seti ko beše Hulio Denoajer. Ali
je taj napor kratko trajao. Setio se herojskih podviga naprednika.
‒ Odličan vojnik ‒ izjavi ‒; odmah ću ga pozvati, gospodine senatore... Nalazi se
na zadatku sa svojim vodom u rovovima na prvoj liniji.
Čekajući nestrpljivo da ga što pre vidi, otac je predložio da ih odvedu na to
mesto; ali, na tu njegovu molbu, komandant i drugi vojnici su se nasmejali. Ovi otvoreni
rovovi nisu bili predviđeni za posete građana, na sto, na pedeset metara udaljenosti od
neprijatelja, gde nije bilo druge zaštite osim žičanih mreža i džakova sa zemljom. U
njima je uvek bilo blata: moralo se puziti zbog opasnosti da neko od njih ne bude
pogođen metkom, da mu na leđa ne padne zemlja izbijena projektilom. Samo su borci
mogli da obavljaju ove česte izviđačke radnje.
‒ Uvek postoji opasnost ‒ nastavio je komandant ‒ uvek ima pucnjave... Čujete li
kako pucaju?
Denoajer je zapravo čuo pucketanje u daljini kome do tada nije pridavao nikakvu
pažnju. Uznemirio se pri pomisli da se njegov sin nalazio tamo, odakle se čulo
puškaranje. Potpuno je bio svestan svih opasnosti kojima je bio direktno izložen. Šta ako
umre u ovim trenucima, pre nego što ga vidi...?
Za don Marsela vreme je prolazilo beznadežno dugo. Mislio je da kurir koji je
otišao da prenese poruku do izviđačkog rova, na prvoj liniji, nikad neće stići. Jedva da je
obraćao pažnju na odaje koje im je komandant pokazivao: podzemne prostorije koje su
vojnici koristili kao nužnik i sobu za nečistoću; kupatilo sa primitivnim instalacijama;
jednu špilju sa natpisom „Viktorijin kafić”; druga niša sa oznakom „Pozorište”... Lakur je
bio zainteresovan za sve to, diveći se francuskom duhu, koji se smeje i peva pred
opasnošću. Njegov prijatelj je nastavio da razmišlja o Huliju. Kada će ga već jednom
videti...?

211
 Knjigoteka

Zaustavili su se pored jednog prozora za mitraljeze, vodeći računa; po preporuci

vojnika, o obe strane sa horizontalnim otvorima, skrivajući tela, izdižuči oprezno glave
da bi gledali samo na jedno oko. Videli su duboki prokop i ivice na tlu. Na maloj
razdaljini, nekoliko redova tankih dasaka spojenih bodljikavim žicama formirali su
kompaktnu žičanu ogradu. Vladala je mrtva tišina, tišina potpune pustoši, kao da je čitav
svet spavao.
‒ Tamo su Švabe ‒ reče komandant tihim glasom.
‒ Gde? ‒ upitao je senator, propinjući se da vidi.
Komandant je pokazao na drugu žičanu ogradu za koju su Lakur i njegov prijatelj
mislili da pripada Francuzima. A bila je iznad nemačkog rova.
‒ Nalazimo se na sto metara od njih ‒ nastavio je ‒ ; ali već izvesno vreme ne
pucaju sa te strane.
Obojica osetiše izvesnu uznemirenost pri pomisli da je neprijatelj bio tako blizu,
skrivan u zemlji, misteriozno nevidljiv, a što ih je još više užasavalo. Šta ako odjednom
grunu sa uperenim bajonetima, sa granatama u rukama, sa zapaljivim tečnostima, sa
zagušljivim bombama i napadnu poljsko utvrđenje...!
Sa tog mesta intenzivnije su doživljavali puškaranje, jer su bili na prvoj liniji.
Izgledalo je kao da im se pucnji približavaju. Komandant ih je grubo udaljio sa
posmatračnice; plašio se da se ne otvori sveobuhvatna vatra, dosežući do njih. Vojnici,
čak i bez naredbe, sa uobičajenom tačnošću, pristupili su svojim puškama, koje su se
nalazile u horizontalnom položaju, provučene kroz puškarnice.
I ovog puta posetioci su išli jedan za drugim, Sišli su u podzemne prostorije koje
su nekada bile vinarski podrumi srušenih kuća. Oficiri su se smestili u te podrume,
koristeći sve ostatke ruševina. Jedna ulazna vrata sa ulice, postavljena na dva drvena
trupla služila su kao sto. Svog i zidovi su bili tapacirani kretonom iz pariskih radnji.
Fotografije žene i dece su ukrašavale zidove među blještavim poniklovanim
telegrafskim i telefonskim aparatima.
Denoajer je na jednim vratima video Hrista od slonovače, požutele od godina
starosti, možda i vekova: lik koga su nasleđivale generacije i generacije i koje su sigurno
prisustovale mnogobrojnim agonijama... U drugoj špilji naišao je na jednom vidnom
mestu na potkovicu sa sedam izbušenih rupa. Religiozno verovanje širile su krila svom
obimnošću u ovom opasnom i samrtnom ambijentu a u isto vreme sticale su novu
vrednost praznoverja, mnogo smešnija, a na koju se niko nije usuđivao da se ruga.
Kada je izašao iz jednog od tih jazbina, nasred otkrivenog prostora, sreo je svog
sina. Znao je da je to on po komandantovom načinu ponašanja, jer se vojnik približavao
osmehujući se, šireći ruke prema njemu. Očinski instinkt, o kome je toliko puta pričao
kao o nečemu nepogrešivom, zatajio je u ovoj prilici. „Kako bi mogao da prepozna Hulija
u ovom naredniku, čije su noge bile dve kugle vlažne zemlje, a izbledelom šinjelu i sa
iskrzanim ivicama, blatnjavog do ramena, od koga se širio miris mokre odeće i kože...?
Nakon prvog zagrljaja povukao je glavu unazad da ga bolje osmotri, ne odvajajući se od
njega. Njegovo tamnoputo bledilo dobilo je bronzanu boju. Imao je gustu bradu, crnu i
kovrdžavu. Don Marselo se setio svog tasta. Kentaur Madarijaga bi se nesumnjivo
prepoznao u ovom prekaljenom ratniku, živeći pod vedrim nebom. U prvom trenutku se
rastužio na njegovu prljavu i umoru pojavu; a onda mu se odjednom učinio lepši i
interesantniji nego što je bio u vreme mondenske slave.
‒ Šta ti treba...? Šta želiš...?

212
 Knjigoteka

Glas mu je podrhtavao od nežnosti. Obraćao se pocrnelom i ogrubelom ratniku sa

istom intonacijom koju je koristio dvadeset godina ranije, kad bi se zaustavio pored
nekog izloga u Buenos Ajresu, držeći dečaka za ruku.
Hoćeš pare...?
Poneo je jednu značajnu svotu novca za svog sina. Ali je vojnik jednim gestom
ispoljio ravnodušnost kao da mu je ponudio igračku. Nikada nije bio toliko bogat kao u
tom trenutku. Imao je mnogo novca u Parizu i nije znao šta da radi s njim: nije mu služio
ni zašta.
‒ Pošalji mi cigare... Za mene i za drugare.
Dobio je ogromne pakete od majke, pune odabranih stvari, duvana, odeće. Ali
ništa nije zadržao za sebe; sve to je bilo malo da namiri svoje drugare, sinove
siromašnih porodica ili one koji su bili sami na svetu. Njegova darežljivost se proširila
od njegovog voda na četu, na čitav bataljon. Don Marselo je primetio iskrene simpatije u
pogledima i osmesima vojnika koji su prolazili pored njih. Velikodušan sin jednog
milionera. I ta popularnost mu je bila draga isto kao što se pronela vest da je došao otac
narednika Denoajera, moćnika koji je posedovao basnoslovno bogatstvo na drugoj
strani okeana.
‒ Pogodila je tvoje želje ‒ nastavio je starac.
I pogledom je pratio vreće koje su donosili iz automobila, kroz krivudan
podzemni prolaz.
Sva herojska dela njegovog sina koje je Arhensola veličao i preuveličavao sada su
mu prolazila kroz glavu. Pred njim se nalazio heroj.
‒ Jesi li zadovoljan...? Jel’ se nisi pokajao zbog svoje odluke...?
‒ Da; zadovoljan sam, tata... veoma sam zadovoljan.
Hulio se nije hvalio, bio je skroman. Život mu je bio težak, ali isto kao milionima
ljudi. U njegovom vodu, koji se sastojao od dvanaestoro vojnika, bilo ih je superiornijih
od njega po inteligenciji, obrazovanju, karakteru. I svi su hrabro podnosili teška
iskušenja, nalazeći satisfakciju u ispunjavanju dužnosti. Osim toga, zajednička opasnost
im je omogućavala da razvijaju najplemenitije ljudske osobine. U vreme mira, nikad kao
sada, ne bi znali šta znači pravo drugarstvo. Bio je očevidac tako divne požrtvovanosti!
‒ Kad se ovo završi, ljudi će biti bolji... velikodušniji. Oni koji prežive moćiće da
urade velike stvari.
Da; bio je zadovoljan. Po prvi put je dobio volju da bude koristan, da služi
nečemu, da njegov život ne bude uzaludan. Sa setom se sećao kako taj Denoajer nije
znao kako da ispuni vreme i kako je život provodio u svim mogućim vrstama besmisla.
Tada je imao obaveze koje su crpile svu njegovu snagu; učestvovao je u stvaranju
budućnosti, bio je čovek.
‒ Zadovoljan sam ‒ ponovio je.
Otac mu je verovao. Ali, jednim krajičkom oka, kao da je video nešto bolno, neko
sećanje, možda na prošlost, koje se pomešalo sa trenutnim osećanjima. Kroz glavu mu je
prošla otmena figura gospođe Lorije. Pretpostavljao je da se njegov sin još uvek sećao
nje, a nije mogao da je povede...! Strogi otac od pre godinu dna, zgranuo bi se pri
mentalnoj formulaciji ove nemoralne želje.
Proveli su četvrt sata, držeći se još uvek za ruke i gledajući se. Hulio je pitao za
majku i Ćići. Često je od njih dobijao pisma, ali to nije bilo dovoljno za njegovu

213
 Knjigoteka

znatiželju. Smejao se kad je čuo za Arhensolov bogat društveni život. Ove novosti koje su
ga radovale dolazile su iz sveta koji se nalazio samo sto kilometara razdaljine u pravoj
liniji, ali tako dalekog... tako dalekog!
Otac je odjednom primetio da ga sluša sa manje pažnje. Njihova čula,
preplavljena u životu uzbuđenjima i lukavstvima, kao da su se udaljila odavde,
privučene pucnjima. To više nisu bili povremeni pucnji. Spajali su se, stvarjući
kontinuiranu paljbu.
Senator se pojavio, koji se bio udaljio da bi otac i sin mogli slobodnije da
razgovaraju.
‒ Teraju nas odavde, prijatelju moj. Nemamo sreće sa našim posetama.
Vojnici više nisu prolazili. Svi su požurili da zauzmu svoja mesta kao na nekom
brodu koji se priprema za borbu. Hulio je uzeo svoju pušku koju je bio naslonio sa
strane. U istom trenutku palo je malo prašine na očevu glavu; napravila se jedna mala
rupa na zemlji.
‒ Brzo, udaljite se odavde ‒ reče gurajući don Marsela.
U unutrašnjosti jednog pokrivenog rova, oprostili su se brzo, nervozno: „Zbogom,
tata”. Poljubio ga je i otišao. Želeo je da što pre stigne do svojih.
Nastala je sveopšta paljba, duž čitave linije. Vojnici su pucali mirno kao da
obavljaju običnu dužnost. Bila je to bitka, koja se danima nastavljala, ne znajući tačno ko
ju je započeo, poput doslednog postupanja po pozivu dve naoružane mase na malom
rastojanju, licem u lice. Komandant bataljona napustio je svoje posetioce. plašeći se
neuspelog pokušaja napada.
Oficir, zadužen kao njihov vodič, stavio se na čelo i počeli su da se kreću unazad
po krivudavom i klizavom putu.
Gospodin Denoajer je išao pognute glave, besan zbog ove neprijateljske
intervencije koja je presekla njegovu sreću.
Pred očima mu je lepršao Huliov pogled sa crnom i kovrdžastom bradom, što je
za njega bilo najveće iznenađenje na putu.
Čuo je glas ozbiljnog čoveka, koji je pronašao nov smisao života.
‒ Zadovoljan sam tata... Zadovoljan sam.
Puškaranje, svaki put sve udaljenije, unosilo mu je bolnu uznemirenost. Zatim je
odjednom osetio veru, instinktivnu, apsurdnu, čvrstu. Video je svog sina lepog i
besmrtnog, poput Boga. Imao je predosećaj da će ostati živ i izbeći sve opasnosti. To što
će drugi ginuti to mu je bilo prirodno: ali Hulio!
Dok je išao, udaljavajući se odnjega, činilo mu se da mu nada peva u ušima. I kao
potvrda njegovog ubeđenja, u mislima je ponavljao: Nema toga ko će ga ubiti. To mi srce
govori, koje me nikad nije prevarilo... Nema toga ko će ga ubiti!

Četiri meseca kasnije, don Marselova nada bila je teško poražena. Hulio je bio
ranjen. Ali, kada je sa zakašnjenjem saznao tužnu vest, Lakur ga je utešio saznanjima
koja je dobio iz Ministarstva vojske: da je narednik Denoajer postao potporučnik, da su
mu rane skoro izlečene i da će, zahvaljujući intervenciji senatora, doći da provede
petnaestak dana sa svojom porodicom.
‒ Heroj, prijatelju moj ‒ zaključio je senator . – Pročitao je ono što su njegovi
šefovi rekli za njega. Predvodeći svoj vod, napao je jednu nemačku formaciju; svojom

214
 Knjigoteka

rukom ubio je kapetana i izveo ne znam još koliko junačkih podviga... Dodelili su mu
vojnu medalju, unapredili su ga u čin oficira... Pravi heroj.
A otac, plačući od sreće, odmahivao je glavom, sve nemoćniji i uzbuđeniji.
Pokajao se zbog nedostatka vere u prvom trenu kad je čuo vest o ranjavanju. Čak je
poverovao da njegov sin može da umre. Glupost...! Hulija niko ne može da ubije; to mu je
srce govorilo.
Ugledao ga je jednog dana dok je ulazio u kuću, praćen vriskom i ushićenošću
žena. Sirota donja Luisa plakala je grleći ga, obešena o njegov vrat, grcajući od radosti.
Ćići ga je posmatrala ozbiljno, razmišljajući o pridošlici i u isto vreme mislima odlutavši
nekud daleko, ka onom drugom borcu. Tamnopute služavke su se nadmetale koja će pre
da razmakne zavese, prateći ih radoznalim pogledom.
Otac se divio maloj zlatastoj razderotini na zavrnutom kraju rukava sivog šinjela
čiji su peševi pričvršćenim pozadi, a onda je stao da razgleda tamnoplavu kacigu sa
ravnim obodom, prilagođenu Francuzima i rovovskoj borbi. Tradicionalna kapa je bila
nestala. Otmena kaciga, slična onoj koju je imala stara španska policija, pravila je senku
na Huliovom licu. Zagledao se, isto tako, u kratku i lepo negovanu bradu, različitu od one
koju je viđao u rovovima. Bio je čist i uglađen nakon nedavnog izlaska iz bolnice.
‒ Zar ne liči na mene? ‒ upita starac sav ponosan.
Donja Luisa potvrdi beskompromisno kao što čine majke kad je reč o sličnosti.
‒ Uvek je bio pljunut ti.
Videvši ga zdravog i veselog, čitava porodica je ipak bila uznemirena. Želeli su da
vide njegovu ranu kako bi se uverili da nije nimalo opasna.
‒ Ma nije to ništa! – usprotivio se potporučnik. – Rana od metka na jednom
ramenu. Lekari su se uplašili da ću izgubiti levo rame, ali sve je ispalo dobro... Treba na
to zaboraviti.
Ćići je odmerila Hulija od glave do pete i odmah otkrila detalje njegove vojničke
elegancije. Šinjel mu je bio iznošen i prljav, gležnjaci izgrebani, odeća mu se osećala na
znoj i jak duvan; na jednoj ruci je imao platinasti sat a na grudima orden sa zlatnim
lancem. Uvek se divila bratu zbog njegovog urođenog smisla za lepo i zadržala je u
sećanju te pojedinosti kako bi ih opisala u svojim pismima Reneu. Zatim je smišljala
zgodnu priliku da iznenadi mamu i zatraži joj pozajmicu kako bi novac poslala artiljercu.
Don Marselo je razmišljao o narednih petnaest dana zadovoljstva i ponosa.
Potporučnik Denoajer nije bio u stanju da sam izađe na ulicu. Otac se vrteo po
predsoblju oko šlema koji je visio na čiviluku u svom skromnom i ponosnom sjaju. Hulio
ga je jedva stavio na glavu, idući za svojim roditeljem sa šeširom i štapom, koji se,
takođe, spremao da izađe.
‒ Smem li da ti pravim društvo...? Da ti ne smetam? – Rekao je to tako ponizno i
sa tako silovitom željom da mu se usliši molba da sin nije imao srca da ga odbije. Kad je
odlazio u skitnju sa Arhensolom, morao bi da se iskrada kroz uzano pomoćno stepenište
i da izmišla razne druge stvari kao gimnazijalac.
Don Marselo nikada nije hodao tako zadovoljan ulicama Pariza kao sada pored te
momčine u šinjelu koji je bio svedok stare slave, momčine koja je na grudima imala dva
zaslužena odlikovanja: Ratni krst i Vojni orden. On je heroj – i njegov sin. U tramvajima i
podzemnoj železnici ljudi su ih gledali sa simpatijama, odajući počast obojici. Žene su
zainteresovano pogledale zgodnog momka, a ti njihovi pogledi su u njemu izazivali
nekakav osećaj taštine i uzbuđenja. Nijedan vojnik koga je sreo, ma koliko rojti i krstova

215
 Knjigoteka

imao na sebi, nije bio ništa u poređenju sa Hulijom. Ranjenici koji su izlazili iz kola
pomoću štapa i štaka izazivali su u njemu sažaljenje. Jadnici! Nisu imali sreće kao njegov
sin. Nije bilo onoga ko bi njega ubio, a kad je slučajno zadobio ranu, njeni tragovi su
nestali ubrzo, ne narušavajući njegov herojski lik.
Ponekad, posebno noću, pokazao bi neočekivanu velikodušnost, dozvoljavajući
da Hulio izađe sam. Setio se njegovih ljubavnih uspeha u mladosti, kojih je pre rata bilo
mnogo. A kako da ih ne bude sada kad je postao hrabar vojnik...! Idući gore-dole po
spavaćoj sobi pre nego što bi legao, zamišljao je heroja u prijatnom društvu velike dame.
Samo je neka poznata žena mogla biti dostojna njega; njegov očinski ponos ne bi
prihvatio ništa manje od toga. I nikada nije moglo da se dogodi da je Hulio sa
Arhensolom, u nekom kabareu ili bioskopu, da uživa u dosadnim i običnim zabavama
Pariza, ožalošćenog ratom, potput poručnika jednostavnog ukusa, i da sad, kad bi imao
najviše uspeha u ljubavi, ne potraži sreću u nečem više od obnavljanja starih
prijateljstava
Jednog popodneva, dok je šetao s njim Jelisejskim poljima, uzdrhtao je ugledavši
neku damu koja im je dolazila u susret. Bila je to gospođa Laurier... Da li ju je Hulio
prepoznao? Učinilo mu se da je ovaj prebledeo, te da je na silu okrenuo pogled na drugu
stranu . Ona je produžila dalje, uzdignute glave, ravnodušna. Starac je skoro pobesneo
na tu nezainteresovanost. Da prođe pored njegovog sina a da instinktivno ne oseti
njegovo prisustvo! Ah te žene! Okrenuo se ne bi li je ispratio pogledom, ali je odmah
morao da odustane od te namere. Iza njih je stajala Margarita, nepomična, bleda od
zaprepašćenosti i ne skidajući pogled sa vojnika koji je odmicao. Don Marselu se učini da
je u njenim očima prozreo divljenje, ljubav, svu prošlost koja je odjednom vaskrsla u
njenom sećanju. Sirota žena! Osetio je prema njoj očinsku nežnost, kao da je ona Huliova
supruga. Njegov prijatelj Lakur je svraćao i pričao mu o braku Laurierovih.
Znao je da će Margarita postati majka. Ne uzimajući u obzir pomirenje
supružnika, niti koliko je vremena prošlo od tada, starac se raznežio na njeno
materinstvo kao da je njegov sin imao veze sa tim.
Za to vreme Hulio je koračao dalje ne okrećući glavu, ni ne sluteći za taj upereni
pogled iza svojih leđa, bled i pevušeći da bi sakrio emocije. Nikad nije ni saznao za to.
Bio je uveren da je Margarita prošla pored njega ne prepoznavši ga, jer starac nije ni reč
rekao.
Ono što je don Marsela između ostalog zanimalo bilo je da mu sin ispriča o
ratnom okršaju u kome je ranjen. Nije došao nijedan gost u kuću da vidi potporučnika a
da starac nije imao istu molbu.
‒ Ispričaj nam kako si ranjen... Opiši kako si ubio nemačkog kapetana.
Hulio bi se izvinjavao i bilo je jasno da se stidi. Već mu je postala dosadna
sopstvena priča. Da bi udovoljio ocu, već ju je ispričao pred senatorom, pred
Arhensolom i Černovom u ateljeu, pred ostalim porodičnim prijateljima koji su dolazili
da ga vide... Više nije mogao.
Zato je otac bio taj koji bi navalio da je ispriča, dopunjujući je detaljima onako
kako ih je sam doživeo.
Trebalo je zauzeti ruševine jedne šećerane prekoputa nekog šanca. Nemci su bili
isterani francuskim topovima. Bilo je potrebno da proveru obavi neka pouzdana i
hrabra osoba.. I zato su komandandi, kao i obično, odredili narednika Denoajera.
Kada je svanulo, četa je krenula obazrivo, bez ikakvih prepreka. Vojnici su se
razmileli po ruševinama. Hulio je krenuo sam dok se oni ne rasporede i nameravao je da

216
 Knjigoteka

osmotri poziciju neprijatelja, kad je zavivši iza nekog zida doživeo iznenađenje. Nemački
kapetan se stvorio tik ispred njega; bezmalo su se sudarili na samoj okuci. U njihovom
pogledu bilo je više iznenađenosti nego mržnje, a ponajviše instiktivne želje da se što
pre ubije onaj drugi. Kapetan je u rukama držao raširenu mapu zemlje. Desnom rukom
se mašio za revolver, upinjući se iz sve snage da ga izvuče iz futrole, ne odvajajući ni za
tren pogled s neprijatelja. Onda je odustao, shvativši da je prekasno. Njegove oči,
razrogačene usled brze smrti, i dalje su netremice gledale u Francuza koji mu je bio
uperio pušku u lice. Jedan direktan pucanj i Nemac je pao.
Tada je tek primetio kapetanovog ordonansa koji je stajao nekoliko koraka iza
njega. Vojnik ispali metak u Denoajera i rani ga u jedno rame. Francuzi potrčaše u
pomoć i ubiše ordonansa. Zatim ukrstiše žestoku paljbu s neprijateljskom formacijom,
koja je bila u pripravnosti na priličnoj udaljenosti dok je njihov komandir istraživao
teren. Hulio je, iako ranjen, predvodio svoju četu i branio fabriku od nadmoćne vojne
sile, dok na kraju nije stiglo pojačanje i to mesto konačno dopalo u ruke Francuza.
‒ Zar nije bilo tako, sine moj? ‒ završio bi don Marselo.
Sin bi potvrdio, želeći da se što pre okonča ta priča koja je zbog tolikih
ponavljanja postala dosadna. Da, tako je bilo. Ali ono što otac nije znao, ono što on
nikada neće ispričati, to je otkriće do kog je došao nakon što je ubio kapetana.
Njih dvojica, gledajući se oči u oči samo jedan tren, koji im se činio kao večnost, u
svojim očima su krili nešto više od iznenađenosti zbog susreta i želje da dokrajče jedan
drugog. Denoajer je poznavao tog čoveka, kao što je i kapetan znao njega. Prepoznao ga
je po izrazu lica... Ali, ni jedan ni drugi, zaokupljen sopstvenim opstankom, nije mogao
da poveže svoje sećanje.
Denoajer je pucao ubeđen da ubija poznatu osobu. Kasnije, dok je predvodio
odbranu pozicije i očekivao da stigne pojačanje, posumnjao je da bi taj neprijatelj, čiji je
leš ležao malo dalje, mogao biti jedan član njegove familije, neko od Hartrotovih.
Međutim, izgledao je starije od njegovih rođaka a mnogo mlađi od njegovog teče Karla.
On, u tim godinama, jednostavno nije mogao da bude samo običan pešadijski kapetan.
Kad su ga tako malaksalog usled velikog gubitka krvi preneli u rovove, narednik
je želeo da vidi telo tog neprijatelja. Njegove sumnje su se nastavile dok je gledao to lice
bledo od smrti. Razrogačene oči, kao da su i dalje zadržale izraz iznenađenosti. Taj
čovek ga je nesumnjivo poznavao i on je, takođe, poznavao to lice. Ko li je to...?
Odjednom je, u svom sećanju, ugledao more, video je ogroman brod, jednu visoku i
plavokosu ženu koja ga je posmatrala poluotvorenih očiju, nekog koščatog i brkatog
čoveka koji je vodio raspravu, imitirajući svog imperatora. „Počivaj u miru, kapetane
Erkmane.” Eto, došao je da u nekom kutku Francuske okonča raspravu započetu nasred
okeana.
U mislima mu se izvinio, kao da je i dalje pored njega ljupka Berta. Morao je da ga
ubije, da on sam ne bi bio mrtav. Takav je rat. Pokušao je da uteši samog sebe, pomislivši
da je Erkman možda pao ne prepoznavši ga, ne znajući da je ubica bio njegov saputnik
na putovanju od pre nekoliko meseci... i dobro je zapamtio tu tajnu koju im je sudbina
predodredila. Uzdržao se da je ne ispriča svom prijatelju Arhensoli, koji je znao za
incindent na prelasku preko Atlantika.
Kad je najmanje očekivao, don Marselo se suočio s tim da je kraj tog radosnog i
ponosnog života koji je proveo u društvu svog sina. Petnaest dana je brzo prošlo.
Potporučnik je otišao i čitava porodica je nakog toga morala ponovo da se navikne na
život pun iluzija, nade ali i ljubavi, da iščekuje njegova pisma, da nagađa i traži

217
 Knjigoteka

opravdanje zašto od njega nema odgovora, da mu šalje paket za paketom sa svim onim
potrepštinama kupljenim u vojnim prodavnicama, sa korisnim i beskorisnim stvarima.
Majka je potpuno klonula duhom. Kad je Hulijo otišao, shvatila je koliko joj
nedostaje. Otkako ga je videla i čula sve one priče o smrti koje je otac voleo da ponavlja,
postala je svesnija opasnosti u kojima se nalazi. Kao da ju je zla sudbina zasipala kobnim
slutnjama.
‒ Ubiće ga ‒ govorila bi svom mužu. – Ta rana je opomena s neba.
Kad je izlazila na ulicu, uzdrhtala bi od tuge gledajući vojne invalide.
Rekonvalescenti, upečatljivog izgleda, spremni da se ubrzo vrate na front, još više su joj
budili tugu. Sećala se jednog putovanja u San Sebastijan, sa mužem, i borbe s bikovima.
Tad je vrištala od straha i sažaljenja, strepeći za sudbinu jadnih životinja. Gledala ih je
kako leže rasporenih utroba i kako su u torovima podvrgavane brzom oporavku, kako ih
ponovo vraćaju u arenu, još razdražljivije nego ranije. I sve se to pred njenim očima
odvijalo mnogo puta sve do poslednjeg, konačnog uboda rogom... Ti ljudi koji su se
nedavno oporavili podsećali su je na jadne životinje. Neki od njih su od početka rata bili
po tri puta ranjavani i vraćali bi se iscrpljeni i oporavljeni kao ulog u igri na sreću, uvek
spremni za konačan smrtni udarac... Ah, jadan njen sin!
Desnojes bi se razbesneo slušajući svoju suprugu.
‒ E nema tog ko će Hulija ubiti...! On je moj sin. Ja sam u mladosti prošao kroz
užasne opasnosti. Bio sam, takođe, ranjavan u ratovima drugog sveta, međutim, evo me
ovde sa gomilom godina.
Događaji su se postarali da ojačaju njegovu slepu veru. Kao kiša pljuštale su
nesreće oko njegove familije, ražalostivši njegove bližnje, a nijedna kap nije okrznula
potporučnika, koji je i dalje beležio junačka dela, neustaršivo hrabar.
Donja Luisa je dobila pismo iz Nemačke. Pisala joj je sestra iz Berlina, koristeći
veze u južnoameričkom konzulatu u Švajcarskoj. Ovoga puta, gospođa Denoajer je
plakala zbog nekog ko nije bio njen sin: plakala je zbog Elene i zbog neprijatelja. U
Nemačkoj je, takođe, bilo majki i materinska osećanja bila su iznad svih patriotskih
osećanja i razlika.
Sirota gospođa Hartrot! Njeno pismo, napisano pre mesec dana, bilo je prepuno
vesti o smrti i reči očajanja. Kapetan Oto je poginuo. Poginuo je, takođe, jedan njegov
mlađi brat. On je bar majci pružio utehu jer je pao na teritoriji koju su držali njegovi.
Majka je mogla da ga oplakuje na grobu. Drugi je sahranjen na francuskoj teritoriji, ne
zna se gde. Ona nikada nije pronašla njegove posmrtne ostatke, koji su bili izmešani sa
ostacima stotine drugih leševa; ona nikad nije saznala gde je nestalo to telo koje je izašlo
iz njene utrobe... Treći sin joj je ranjen u Poljskoj. Njene dve kćerke su izbugile svoje
zaručnike i zbog njih je tugovala. Fon Hartrot je i dalje upravljao patriotskim
organizacijama i pravio planove kako da se pronese glas o slavi nakon budućih pobeda,
ali je poslednjih meseci dosta ostario. Mudrac je bio jedini koji se čvrsto držao.
Porodične nesreće su pojačale okrutnost profesora Julijusa fon Hartrota. Računao je, u
jednoj knjizi koju je pisao, na stotine hiljada miliona koje bi Nemačka trebalo da dobije
nakon svog trijumfa i na delove Evrope koji bi trebalo da postanu njene...
Gospođa Denoajer je imala utisak da iz Ulice Viktor Igo čuje taj majčinski plač
sestre, dok je nemo tumarala po kući u Berlinu. „Možeš li da zamisliš koliko sam očajna,
Luisa... A kako smo bili srećni! Neka Bog kazni one koji su dozvolili da svet zadese tolike
nesreće! Car je nevin. Njegovi neprijatelji su za sve krivi...”
Don Marselo je ćutao u prisustvu svoje supruge. Bilo mu je žao Elene zbog

218
 Knjigoteka

nesreće koja ju je zadesila pa je u pismu prelazio preko njenih političkih uverenja. Osim
toga, bio je potresen gledajući kako je Luisa plakala za svojim sestrićem Otom. Ona mu
je bila kuma na krštenju, a Denoajer kum. Istina, don Marselo je to zaboravio. Setio se
mirnog života na velikom imanju, igranja plavokose dečurlije, koju je on lupkao po
leđima kao neki deda, pre nego što se rodio Hulio. Tokom nekoliko godina svu ljubav je
poklanjao svojim nećacima, izgubljen jer je kasno dobio sina. Iskreno rečeno, rastužio se
kad je pomislio koliko je Karlo očajan.
Ali malo kasnije, kad je ostao sam, egoistična nezaiteresovanost je potrla ova
osećanja. Rat je rat, a ovaj su tražili drugi. Francuska je morala da se brani i što više
njenih neprijatelja pogine, utoliko bolje... A ono što je njega jedino zanimalo bio je Hulio.
Njegova vera u sinovljevu sudbinu učinila je da oseti snažnu radost, satisfkaciju oca koji
je nežan do svireposti.
‒ Nema tog ko će njega ubiti... To mi kaže srce.
Već naredna nesreća uzdrmala je njegov spokoj. Jedne večeri, kad se vratio u
Ulicu Viktora Igoa, zatekao je donju Luisu strašnog izraza lica kako se drži rukama za
glavu.
‒ Devojčica, Marselo... devojčica!
Ćići se nalazila u salonu, ispružena na sofi, zelenobleda, pogleda usmerenog
napred, kao da gleda uprazno. Nije plakala; u njenim očima, zahvaćenim grčem, titrao je
bledi sedefasti sjaj.
‒ Želim da ga vidim ‒ reče promuklim glasom. – Moram da ga vidim!
Otac je pretpostavio da se nešto strašno desilo Lakurovom sinu. Samo zbog toga
je Ćići mogla da bude tako očajna. Supruga mu je ispričala tužnu vest. Rene je bio ranjen,
teško ranjen. Jedna granata je eksplodirala više njegove baterije, i stradalo je mnogo
njegovih drugova. Oficir je izvučen iz gomile leševa: bez jedne ruke, i sa ranama na
nogama, na trupu i na glavi.
‒ Želim da ga vidim! ‒ ponavljala je Ćići.
Don Marselo je morao da upotrebi mnogo snage da bi njegova kći odustala od
ove pogubne svojeglavosti zbog koje je tražila da, i pored brojnih prepreka, odmah
otputuje na front kako bi videla svog ranjenika. Senator je uspeo da je ubedi. Moralo se
čekati; on, koji je njegov otac, morao je da se pomiri sa sudbinom. Preduzeo je korake da
Rene bude prebačen u bolnicu u Parizu.
Važna ličnost kod Denoajera je izazvala veliko sažaljenje. Trudio se iz petnih žila
da zadrži stoičku hrabrost ljudi starog kova, podsećajući na svoje slavne pretke i heroje
latinske Republike. Ali te oratorske opsene odjednom su se srušile, i bio je iznenađen što
je njegov prijatelj zaplakao više puta. Sin jedinac, a mogao je da ga izgubi...! Ćićino
ćutanje mu je izazivalo još dublje sažaljenje. Nije plakala: tugovala je ni suzu ne pustivši,
ne gubeći svest. Zelenobledo lice, grozničava vatra iz njenih očiju, mehanički pokreti, bili
su jedini pokazatelji njenih osećanja. Bila je fizički tu, odsutna mislima i nesvesna svog
okruženja.
Kad je ranjenik stigao u Pariz, ona i senator su se preobrazili. Otišli su da ga vide i
to je bilo dovoljno da poveruje da se već oporavio.
Verenica je odjurila u bolnicu sa svojim budućim svekrom i Reneovom majkom.
Onda je ostala sama, želela je da budu tu, da boravi pored ranjenika, protiveći se svim
propisima, sudarajući se sa časnim sestrama i bolničarkama, koje su u njoj izazivale
suparničku mržnju. Ali uvidevši da njena naprasitost nikuda ne vodi, povukla se, postala

219
 Knjigoteka

je smerna i ponizna u nameri da svojom ljubaznošću pobedi jednu po jednu, sve žene.
Na kraju je uspela da veliki deo dana bude pored Renea.
Denoajer je morao da zadrži suze dok je posmatrao artiljerca u krevetu... Ah, tako
bi mogao da izgleda njegov sin...! Ličio mu je na egipatsku mumiju, jer je bio čvrsto
obmotan u zavoje. Delovi haubica su ga izrešetali. Mogao je da mu vidi samo nežne oči i
plave brčiće koji su se pomaljali između belih traka zavoja. Jadnik se osmehivao Ćići,
koja je bdela nad njim sa izvesnim autoritetom kao da se nalazila u svojoj kući.
Prošla su dva meseca. Reneu je bilo bolje; skoro se već oporavio. Njegova
verenica je bila sigurna da će se oporaviti otkako su joj dozvilili da ostane pored njega.
‒ Meni ne umire onaj koga volim ‒ govorila je uverena kao njen otac . – Nek se
samo usude Švabe, krvnici, da me ostave bez muža!
Čuvala je svog „medenog vojničića”, ali je bila tužna... Don Marselo nikad nije bio
svestan strahota rata kao tada dok je gledao kako u njegovu kuću ulazi taj
rekonvalescent koga je nekoliko meseci ranije upoznao kao vitkog i stasitog, nežne i
pomalo ženske lepote. Lice mu je bilo izbrazdano ožiljcima koji su ličili na ljubičaste
ornamente. I njegovo telo krilo je slične ožiljke. Leva ruka je nestala sa delom
podlaktice. Rukav je visio preko bolne praznine nepostojeće ruke. Druga ruka se
oslanjala na štap, neophodno pomoćno sredstvo da bi mogao da pokreće nogu, koja je
sada bila ponovo zdrava.
Ali Ćići je bila zadovoljna. Gledala je u svog vojničića sa više oduševljenja nego
ikad ranije: malo izmenjenog ali veoma interesantnog. Ona, u pratnji svoje majke,
pravila je društvo ranjeniku u šetnji po Bulonjskoj šumi. Sevala bi pogledima dok bi
prelazila ulicu kad se automobilisti i kočijaši ne bi zaustavljali da propuste invalida...
„Vojnici iz zasede bez stida!”... Bila je besna kao žene iz kraja koje su nekada vređale
Renea kad bi ga videle zdravog i srećnog. Drhtala bi od radosti i ponosa dok bi uzvraćala
pozdrave svojim prijateljicama. Očima bi govorila: „Da, ovo je moj verenik... Heroj.”
Vodila je računa o Ratnom krstu koji je visio na njegovim grudima. Njene ruke bi ga
poravnavale da bi bio što vidljiviji. Trudila se da produži život njegovoj uniformi; da
uvek bude ista, stara i iznošena, kakva je bila u trenutku njegovog ranjavanja. U novoj bi
ličio na birokratske vojnike, poput onih koji su ostali u Parizu.
Uzalud je Rene sve više želeo da se oslobodi te njene preterane pažnje. Uzalud je
pokušavao da hoda lako i samostalno.
‒ Pridrži se za mene.
I morao bi da se uhvati za ruku verenice. Svi njeni planovi za budućnost zasnivali
su se na tome da će snažno štiti svog muža, na brizi koju će posvećivati njegovoj nemoći.
‒ Moj siroti invalidi! ‒ izgovarala bi zaljubljenim šapatom . – Tako ružnog i
nemoćnog su mi ga ostavili oni nitkovi...! Ali sva sreća što ima mene, jer ja ga
obožavam... Ne mari što nemaš jednu ruku. Ja ću te paziti, bićeš moj sinčić. Videćeš kako
ćeš udobno živeti, kako ćeš biti otmen i doteran kad se budemo venčali... Ali čuvaj se
drugih! Pazi, jer kad me s prvom budeš prevario, invalidičiću, prepustiću te tvojoj
bespomoćnosti.
Denoajer i senator su se, takođe, pozabavili njihovom budućnošću, ali na mnogo
pozitivniji način. Trebalo bi da stupe u brak što je moguće pre. Šta čekaju...? Rat nije
prepreka. Brakovi se sklapaju više nego ikada, u najvećoj tajnosti. Nije vreme za slavlje.
I Rene Lakur je zauvek ostao u kući u Ulici Viktor Igo, nakon svadbene
ceremonije kojoj je prisustvovalo dvanaestak osoba.

220
 Knjigoteka

Don Marselo je zamišljao druge stvari za svoju kćerku: svadbu za pamćenje o

kojoj bi se u novinama pisalo nadugačko i naširoko; zeta pred kojim je blistava
budućnost... Ali, avaj, taj rat! Svi su zapazili da su se u tim trenucima neki njegovi snovi
srušili.
Utešio se kad je sagledao okolnosti. Šta mu fali? Ćići je bila srećna, toliko
okrenuta samoj sebi i preterano radosna da je zaboravljala sve drugo što se nije ticalo
njene lubavi. Njegovi poslovi nisu mogli biti bolji. Nakon krize u prvim trenucima, za
vođenje rata uzimani su proizvodi sa njegovih poseda. Nikad do tada nije postignuta
tako visoka cena mesu. Novac mu je pristizao brže nego ranije, a troškovi života su mu
se smanjili... Hulio je bio u smrtnoj opasnosti, ali on je bio uveren da mu se ništa loše ne
može dogoditi. Bio je okupiran time da ostane miran, da izbegava snažne emocije.
Osećao je izvesno nespokojstvo imajući u vidu koliko su se u Parizu često dešavali
smrtni slučajevi poznatih ličnosti: političara, umetnika, književnika. Svakoga dana bi
umro neko poznat. Rat nije ubijao samo na frontu. Njegova osećanja su letela kao strele.
„Oprez, Marselo ”, pomislio bi egoistično radostan. „Samo mirno. Moraju se izbeći
četiri jahača prijatelja Černova.”
Jedno popodne proveo je u ateljeu, razgovarajući sa njim i Arhensolom o
novostima objavljenim u štampi. Francuzi su započeli ofanzivu u Šampanji, dobro su
napredovali i imali su mnogo zarobljenika.
Denoajer je razmišljao koliko se ljudskih života mora položiti. Ali za Huliovu
sudbiju nije brinuo. Sin mu se nije nalazio na tom delu fronta. Prethodnog dana je dobio
pismo od njega, poslato pre nedelju dana, ali su bezmalo sva stizala sa istim
zakašnjenjem. Potporučnik Denoajer je delovao odvažno i raspoloženo. Očekivao je da
ga prebace u svakom trenutku; nalazio se među onima koji su predloženi za Legiju časti.
Don Marselo je sebe zamišljao kao oca mladog generala, poput onih iz Revolucije.
Razmišljao je o svom okruženju, čudeći se kako je rat na tako neobičan način
preokrenuo karijeru njegovog sina.
U povratku kući sreo je Margaritu Laurier, koja je bila u crnini. Senator mu je
pričao o njoj nekoliko dana ranije. Njen brat artiljerac je poginuo u Verdunu.
„Koliko izginulih”, pomislio je. „Kako li je njegovoj majci?”
Ali se odmah nasmešio kad je pomislio na one koji se rađaju. Nikad ranije ljudi
nisu toliko žurili sa rađanjem dece. I sama gospođa Laurier je s ponosom isticala svoju
trudničku zaobljenost, koja je bila veoma uočljiva. Očima je milovao taj trudnički stomak
koji se nazirao ispod crne haljine. Ponovo pomisli na Hulija, ne uzimajući u obzir
proteklo vreme. Osećao je to biće koje treba da se rodi, kao da je bio s njim u nekakvom
srodstvu; zarekao se sebi da će velikodušno pomagati dete Laurierovih, ako se nekad u
životu sretne sa njim.
Kada je ušao u kuću, donja Luisa mu je izašla u susret, obaveštavajući ga da ga
Lakur čeka.
‒ Hajde da vidimo šta ima da nam kaže naš cenjeni svekar ‒ reče veselo.
Dobra gospođa je bila uznemirena. Bila je uzbuđena, ne znajući zašto, zbog
ozbiljnog senatorovog držanja, i onim ženskim instinktom naslutila je da se nešto krije
iza njegove uzdržanosti. Osim toga, videla je da su Rene i njegov otac razgovarali tihim i
uzdržanim glasom.
Vrtela se ispred kabineta veoma zainteresovana da nešto čuje, i nije dugo čekala.
Odjednom, krik... vapaj... glas koji je moglo da ispusti samo telo koje je gubilo

221
 Knjigoteka

snagu.
Donja Luisa je ušla na vreme da pridrži muža da ne padne na pod.
Senator se izvinjavao, zbunjen, među nameštajem, među zidovima, okrenuvši,
sav ošamućen, leđa pokunjenom Reneu, jedinom koji je mogao da čuje.
‒ Nije me pustio da završim... Pretpostavio je čim sam izgovorio prvu reč...
Ćići se pojavila čim je čula krike. Videla je da se otac iščupao iz ruku supruge, da
se sručio na sofu te da je zatim počeo da se valja po podu, staklastih i iskolačenih očiju,
stisnutih usana iz kojih je pokuljala pena.
Tuga se raspostrla po luksuznim prostorijama, neprekidni jauci, uvek isti,
prolazili su ispod vrata i dosezali do visokog i pustog stepeništa.
‒ Ah, Hulio...! Joj, sine moj...!

222
 Knjigoteka

5.

Polja smrti

Jednog zimskog jutra, pod olovnim nebom, automobil se kretao polako.

Zemlja je podrhtavala nadaleko, sa belim titrajima nalik mahanju krila jata
leptirova koji su se spuštali na uzorane brazde. Na nekim poljima rojevi su bili zbijeni a
na drugim su se videla mala jata. Kako se vozilo sve više približavalo, to su leptirovi
dobijali nove boje. Jedno krilo bi postalo plavo, drugo crvenkasto... Bile su to male
zastave, na stotine, na hiljade njih, zastave koje su lelujale danju i noću od blagog
povetarca prožetog suncem, od vlažne oluje u bledim jutrima, od oštre hladnoće u
beskrajnim noćima. Kiša je spirala njihove boje, iznurujući ih. Uskovitlana tkanina sa
iskrzanim krajevima od vlage. Druga izgorela od sunca poput insekata koji skončaju u
dodiru sa svetlošću.
Više se nije primećivalo lelujanje zastava na crnim krstovima. Na njima su se
pojavljivale tamne kape, crvene beretke, šlemovi što su polako trulili na kiši.
‒ Koliko mrtvih! ‒ uzdahnuo je don Marselo u automobilu.
I Rene, koji je sedeo ispred njega, klimnuo je glavom, tužno potvrđujući.
Donja Luisa je posmatrala ravnicu smrti, dok su joj usne lagano podrhtavale,
izgovarajući beskrajnu molitvu. Ćići bi pogledala čas na jednu čas na drugu stranu,
razrogačenih očiju od zaprepašćenja. Izgledala je veća i snažnija uprkos zelenkastom
bledilu koje je promenilo boju njenog lica.
Obe gospođe su bile u crnini, prekrivene dugim velom. U crnini je bio i otac,
uronjen u svoje sedište, porušen, sa nogama pažljivo uvijenim u krzneni pokrivač. Rene
je zadržao svoju uniformu iz vojnog pohoda a preko nje je imao kišnu kabanicu kakvu su
nosili vozači automobila. Iako je bio ranjen, nije želeo da se povuče iz vojske. Priključio
se jednoj tehničkoj službi do okončanja rata.
Porodica Denoajer je bila spremna da ispuni njegovu želju.
Kad je došao sebi, posle porazne vesti, otac je sve svoje želje sažeo u jednoj
jedinoj molbi.
‒ Moram da ga vidim... Ah, sine moj...! Sine moj!
Uzalud ga je senator uveravao da je takvo putovanje nemoguće. I dalje su se
vodile borbe u oblasti gde je Hulio poginuo. Možda će kasnije to biti moguće. „Želim da
ga vidim”, bio je uporan starac. Hteo je da vidi sinovljev grob pre nego što i sam umre. I
Lakur je četiri meseca morao da bude uporan u formulisanju zahteva i savladavanju
prepreka da bi omogućio da se don Marselo ostvari ta želja.
Na kraju je čitava porodica Denoajer jednog jutra otputovala vojnim
automobilom. Senator nije mogao da krene sa njima. Govorkalo se o budućim
promenama ministarskog sastava pa je trebalo da se pojavi u Gornjem domu ukoliko
Republika bude imala zamerke na njegov rad.
Noć su proveli u nekom provincijskom gradu, gde se nalazio glavni štab nekog

223
 Knjigoteka

vojnog korpusa. Rene je dobio informacije od oficira koji su učestvovali u velikoj bici. Sa
mapom ispred sebe sledio je njihova uputstva dok nije stigao do položaja čete gde se
kretao Huliov puk.
Ujutru su nastavili put. Neki vojnik, koji je učestvovao u bici, ponudio se da im
bude vodič i smestio se na sedište pored vozača. Rene bi s vremena na vreme pogledao
u mapu prebačenu preko krila i postavljao pitanja vojniku. Njegov puk se borio zajedno
sa Denoajerovim, ali nije mogao tačno da se seti mesta kroz koja je prolazio pre nekoliko
meseci. Bojno polje je pretrpelo velike promene. Izgledalo je potpuno drugačije nego
kad ga je video prekrivenog ljudima koji su poginuli tokom borbenih okršaja. Nije se
snalazio u ovoj pustoši... Automobil se kretao polako nemajući drugih putokaza osim
raka pored glavnog puta, ravnog i belog, ispresecanog poprečnim stazama: vijugavim
jarkovima, dubokim jarugama od ilovače, po kojima su odskakali, dok su opruge na
kolima škripale. Nekad bi nastavljali posred polja, od jedne gomile krstova do druge,
ostavljajući tragove guma po sveže uzoranim brazdama.
Grobovi... na sve strane grobovi. Beli skakavci smrti prekrili su krajolik. Nijednog
slobodnog mesta gde se ne čuje to veličanstveno i pogrebno udaranje krilima. Siva
zemlja, tek uzorana plugom, žućkaste staze, mračni šumarci, sve je treperilo kao
neumorno talasanje. Činilo se da zemlja jauče; njene reči su bile treperenje uznemirenih
zastava. I na hiljade jauka oglašavalo se i danju i noću pevajući o monstruoznim
okršajima, kojima je prisustvovala ova zemlja i od kojih se još uvek dramatično tresla.
‒ Mrtvi... mrtvi ‒ mrmljala je Ćići, prateći pogledom krstove koji su neprekidno
dodirivali bokove automobila.
– Gospode, za njih... za njihove majke! ‒ cvilela je donja Luisa nastavljajući svoju
molitvu.
Ovde se odigrala najstrašnija bitka, orkšaj na starinski način, boj prsa u prsa,
izvan rovova, sa bajonetima, sa kundacima, sa pesnicama, sa zubima.
Vodič koji je počeo da se orijentiše, pokazivao je razna mesta opustošenog
horizonta. Tamo su bili afrički strelci, tamo dalje lovci. Velike skupine grobova pripadale
su vojnicima s fronta.
Automobil se zaustavio. Rene je sišao posle vojnika da protumači natpise na
nekim krstovima. Možda su ti pokojnici bili iz puka koji traže. I Ćići je instinktivno izašla,
sa neodoljivom željom da zaštiti muža.
U svakom grobu bilo je sahranjeno nekoliko mrtvih. Broj leševa se mogao
utvrditi na osnovu broja kapa ili kaciga koje su se raspadale i oksidisale viseći obešene o
krake krstova. Mravi su napravili svoje putanje preko delova vojničke odeće, sa rupama
od truljenja, na kojoj se i dalje video broj puka. Venci u znak njihove slave na nekim od
ovih grobova počeli su da tamne i propadaju. Na pojedinim krstovima imena pokojnika
su još bila čitljiva a na drugima su počela da se brišu i uskoro se neće videti.
„Herojska smrt!... Slava!”, pomisli Ćići s tugom.
Čak ni njihova imena neće opstati da svedoče o tim odvažnim ljudima koji su
poginuli u cvetu mladosti. Od njih će ostati samo sećanje koje će s vremena na vreme
obuzeti neku staru seljanku dok vodi kravu francuskim puteljkom i koja će promrmljati
uzdišući: „Moj maleni... Gde li je sahranjen moj mališa?” Živeće samo u sećanju žene sa
sela, obučene u crnini, koja neće znati kako da reši problem svoje egzistencije; dece, koja
će na putu u školu, u crnim keceljama, govoriti puni mržnje, i besa: „Kad porastem,
ubijaću Švabe da bih osvetio svog oca.”

224
 Knjigoteka

I donja Luisa, nepomična na svom sedištu, dok prati pogledom Ćićino kretanje
između grobova, ponavlja svoju molitvu:
‒ Gospode, smiluj se na majke bez sinova... na dečicu bez očeva... stišaj svoj bes
prema nama i osmehni nam se!
I muž, skrhan u sedištu, posmatra polje smrti. Ali njegove oči su uperene u neke
grobove bez venaca i zastava, obične krstove od drvenih pritki sa kratkim natpisima. To
su nemački grobovi, odvojeni kao da predstavljaju posebnu stranicu u knjizi mrtvih. Na
jednoj strani su nepregledni francuski grobovi sa brojem sahranjenih: jedan, dva, tri
mrtva. Na drugoj strani, izvojeni grobovi bez ukrasa, sa precizno ispisanim brojevima
sahranjenih.
Ograde od drvenih dasaka, dugačkih i uzanih, oivičavale su te jame pune tela.
Zemlja se belasala kao da je u njoj bilo snega ili šalitre, kreč prekopan sa grumenjem
zemlje. Na krstu se nalazila drvena tabla sa natpisom da se tu pokopani Nemci a u
nastavku brojevi: 200... 300... 400.
Ove cifre su navele Denoajera da se zamisli. One su bile precizne, ali nije bilo lako
zamisliti tri stotine mrtvih zajedno, tri stotine mrtvačkobelih i krvavih ljudskih tela
pobacanih kao snoplje, slomljeno remenje, udubljene šlemove, čizme koje su ležale u
blatu, smrad uštavljenih tkanina koje su počele da trule, tela sa staklastim i iskolačenim
očima, u grču i sa iscerenim ustima, nanizani i uvijeni u šinjele kao da su cigle, na dnu
dubokog jarka koji će biti zatrpan zauvek... I to pogrebno postrojavanje ponavljalo se u
rovovima, po nepreglednoj prostranoj ravnici.
Don Marselo oseti radost koja ne dolikuje čoveku. Njegov očinski bol doživeo je
jedno kratkotrajno i prolazno osvetničko olakšanje. Hulio je mrtav a i on će umreti, jer
neće moći da preživi nesreću; ali koliko je neprijatelja nestalo truleći u ovim rakama,
ostavljajući na svetu svoje voljene, koji će ih se sećati kao što se on seća svog sina...!
Zamišljao ih je onakvim kakvi su mogli biti pre trenutka smrti, onako kako ih je
video u trenucima invazije u okolini njegovog zamka.
Na licima onih najobrazovanijih i najstrašnijih očitovali su se upečatljivi tragovi
napornog akademskog rada. Bili su to vojnici koji su u svojim ruksazima nosili knjige i
koji su se nakon obavljenog streljanja seljaka ili pljačke nekog sela, posvećivali čitanju
pesnika i filozofa dok bukte požari. Nakljukani znanjem i naduveni poput žabe, ponosni
na svoju cepidlačku i prikladnu intelektualnost, nasledili su tešku i zamršenu dijalektiku
drevnih teologa. Sinovi sofista i unuci laži, sebe su smatrali sposobnim da dokažu
najveće nelogičnosti, pribegavajući uvežbanim misaonim akrobacijama. Koristeći
omiljeni metod teze, antiteze i sinteze pokušavali su da dokažu da bi Nemačka trebalo
da bude gospodarica sveta; da je Belgija kriva za svoju propast zato što se branila; da se
sreća sastoji u tome da svi ljudi žive u sastavu Pruske, bez upotrebe sile; da je najviši
ideal u životu čista konjušnica i pune jasle; da sloboda i pravda nisu ništa drugo nego
romantičarska iluzija francuskih revolucionara; svaki podvig postaje slavan u trenutku
pobede, a pravo je samo nusprodukt sile. Ti intelektualci sa puškama smatrali su sebe
pobornicima hrišćanske civilizacije. Želeli su da beli čovek konačno zavlada tamnoputim
ljudima; želeli su da porobe omalovažavanog čoveka sa Juga, nastojeći da svetom zauvek
zavladaju Germani, „so zemlje”, „aristokratija čovečanstva”. Sve što je u istoriji nešto
vredelo bilo je nemačko; stari Grci su poreklom Nemci; Nemci su, takođe, veliki majstori
italijanske renesanse. Mediteranski živalj sa svojim lošim poreklom falsifikovao je
istoriju.
Ali u najboljem delu ovih ambicioznih snova, krstaš pangermanizma dobio je

225
 Knjigoteka

metak od omalovažavanog „Latina” i pao u grob zajedno sa svim svojim oholostima.

Šteta što tamo nisu bili i svi her profesori koji su ostali na nemačkim
univerzitetima, stručnjaci neospornih veština u skidanju oznaka na intelektualnim
proizvodima, koji spretno menjajući terminologiju! Ti ljudi sa bujnom bradom i zlatnim
naočarima, miroljubivi agenti laboratorije i katedre, pripremili su sadašnji rat sa svojim
sofizmima i ohološću. Njihova krivica je bila veća od krivice onih her lojtnanta sa
steznicima i blistavim monoklima, koji kad su želeli da se bore i ubijaju nisu ništa drugo
radili nego sledili svoje profesionalne sklonosti.
Dok je nemački vojnik nižeg ranga pljačkao sve što je mogao i pijan ubijao ono
što mu se našlo na putu, student vojnik je u logoru čitao Hegela i Ničea. Bio je suviše
kulturan da svojim rukama izvršava takva dela „istorijske pravde”, ali on i jegovi
profesori podsticali su sve loše nagone germanske životinje, dajući im privid naučne
opravdanosti.
„Budi i dalje u svom grobu, opasni naučniče”, nastavio je da razmišlja Denoajer.
Divlji Marokanci, crnci infantilnog mentaliteta, melanholični indusi, kod njega su
zasluživali više poštovanja nego hermelinske toge koje su defilovale oholo i ratoborno
po klaustrima nemačkih univerziteta. Kako bi svet bio miran kad bi se oslobodio
njihovih usluga! Od rafiniranog varvarstva, hladnokrvnog i surovog, ambicioznih
učenjaka, više je voleo detinjasto varvarstvo i čednost divljaka: manje ga je
uznemiravalo, štaviše – nije bilo licemerno.
Zato jedini neprijatelji koji su mu izazivali sažaljenje bili su tamnoputi vojnici koji
su trulili u tim grobnicama sa malo natpisa. To su bili zemljoradnici sa sela, fabrički
radnici, trgovački pomoćnici, nemačke izelice ogromnih trbuha koji su u ratu videli
priliku da zadovolje svoj apetit, da naređuju i tuku, jer su život u svojoj zemlji proveli
slepo slušajući i dobijajući udarce nogom.
Istorija njegove otadžbine nije bila ništa drugo nego serija kratkih i brzih vojnih
napada u pravcu Juga, slično indijanskim upadima, da se pridobije nešto dobara od ljudi
koji žive na blagorodnim obalama Mediterana. Her profesori su demonstrirali da su ove
pljačkaške ekspedicije predstavljale delo visoke civilizacije. I Nemac je marširao napred,
sa oduševljenjem dobrog oca koji se žrtvuje da prigrabi hleb od svojih.
Stotine hiljada pisama od porodica ispisanih drhtavim rukama pratile su velike
germanske horde na njihovim napredovanjima preko napadnutih zemalja. Denoajer je
čuo tekst nekih od njih, u popodnevnim sutonima, ispred svog razrušenog zamka. Bili su
to papiri pronađeni u torbama poginulih i zarobljenih. „Nemaj milosti prema crvenim
pantalonama. Ubij žabare: ne izostavljaj ni decu... ” „Zahvaljujemo ti na cipelama, ali
devojčica neće moći da ih nosi. Ti Francuzi imaju smešno mala stopala...” „Pokušaj da
uzmeš klavir.” „Ja bih voleo jedan sat.” „Naš sused, kapetan, poslao je svojoj supruzi
jednu ogrlicu od bisera. A ti šalješ samo neke beznačajne stvari!”
Hrabro je napredovao virtuozni Nemac sa dvostrukom željom da uveća svoju
zemlju i uputi vredne pošiljke svojoj deci. „Nemačka iznad celog sveta!” Ali u najboljoj
od svojih iluzija pada u jamu zajedno sa ostalim drugovima koji su sanjali iste snove.
Denoajer je zamišljao koliko je na drugoj strani Rajne nestrpljenje ožalošćenih
majki koje su čekale i čekale. Spiskovi poginulih možda nisu ništa govorili o onima kojih
na tim spiskovima nije bilo. A pisma su i dalje odlazila na liniju nemačkog fronta: mnoga
pisma koja nikada nisu primili oni kojima su poslata. „Odgovori. Možda nam ne pišeš jer
nas pripremaš na neko lepo iznenađenje. Ne zaboravi na ogrlicu. Pošalji nam klavir.
Jedan orman za trpezariju mnogo bih volela. Francuzi imaju lepe stvari...”

226
 Knjigoteka

Jednostavan krst stajao je nepomičan na zemlji beloj od kreča. U njegovoj blizini

lepršale su se zastave. Okretale su se na jednu i na drugu stranu, kao glava koja
protestuje, smejući se ironično. Ne...! Ne!
Automobil je nastavio dalje. Vodič je sada pokazivao na udaljenu skupinu
grobova. Tamo se nesumnjivo tukao puk. Vozilo je sišlo s puta, prinuđeno da pravi
velika obilaženja da bi izbeglo grobove razbacane na sve strane u hirovitoj,
nepredviđenoj borbi, i točkovi su se zaglibili u izoranoj zemlji.
Skoro sva polja su bila uzorana. Ljudski rad se prostirao od groba do groba, još
vidljivijih što je jutro više savladavalo nagomilavanje oblaka.
Ispod poslednjih tragova zimskog sunca, počela je da se smeška priroda, slepa,
gluva, bezosećajna, koja ignoriše naš život, koja u svoju utrobu prihvata milion leševa
ravnodušno kao jednu jadnu ljudsku životinjicu.
Izvori su još uvek sačuvali svoje sleđene brade; tle se drobilo pod nogama,
škripeći od prskanja leda; lokve su imale nepokretne bore; drveće, crno i uspavano
sačuvalo je na stablima metalnozelene košulje koje im je obukla zima; utroba zemlje je
izdisala užasnu i oštru hladnoću poput ugašenih i mrtvih planeta... Ali proleće je već bilo
postavilo svoju cvetnu konstrukciju u tropskim dvorcima, osedlavši zelenog konja koji je
s nestrpljenjem rzao: uskoro će juriti kroz polja terajući galopom u haotični beg mračne
zimske duhove dok mu se niz leđa vijori zlatasta kosa kao mirišljavi vazdušni kovitlac.
Svoj dolazak na putevima su najavljivale biljke, prekrivene sitnim pupoljcima. Ptice su
se osmelile da izađu iz svojih skloništa i mahale krilima među gavranovima koji su
besno graktali pored zatvorenih grobova. Pejzaž je pod svetlošću sunca dobijao jedan
lažni detinjasti izgled, izraz deteta koje nevinim očima gleda dok su mu džepovi prepuni
ukradenih stvari.
Zemljoradnik je uzorao parcelu, a brazde su bile prepune semenja. Ljudi su mogli
da nastave da se ubijaju; zemlja nema nikakve veze sa njihovom mržnjom i zbog njih
neće prekinuti ritam svog života. Ralo je otvaralo svoje pravolinijske i nesavitljive
brazde, kao svake godine, zatrpavajući tragove ljudskih i životinjskih nogu i duboke
useke topova. Ništa nije moglo omesti njegov marljiv i uporan rad. Rupe koje su otvarale
bombe ono je zatrpavalo.
Ponekad bi trouglasto gvožđe nailazilo na podzemne prepreke... na neznanog
mrtvaca bez groba. Gvozdene grabulje bi nastavljale dalje bez milosti prema onom što
se ne vidi. S vremena na vreme bi se zaustavile pred tvrđom preprekom. To su bile
granate zaronjene u zemlju, one koje nisu eksplodirale. Seljak bi iskopao iz zemlje
smrtonosnu napravu koja bi ponekad eksplodirala u njegovim rukama... Ali
zemljoradnik ne zna za strah kad mora da se bori za goli život i zato nastavlja svoje
pravolinijsko kretanje skrećući s puta samo kad stigne do nekog vidljivog groba. Brazda
ga onda opkoljava svojim malim talasima kao da je ostrvo, čiji bi se delići završavali sa
zastavama i krstovima. Taj grumen zemlje uronjen u olovnosiva usta u svojoj duplji
čuvao je zametak budućeg hleba. Semenje, poput hobotnice, pripremalo se da pipke
svog korenja protegne do lobanja koje su do pre nekoliko meseci gajile veličanstvene
nade ili monstruozne ambicije. Život će se i ovog puta obnoviti.
Automobil se zaustavio. Vodič je trčao između krstova, saginjući se da dešifruje
nečitljive natpise.
‒ Evo ga!
Na jednom grobu je pronašao broj puka.
Iz vozila su brzo iskočili Ćići i njen muž. Zatim je izašla donja Luisa skamenjena

227
 Knjigoteka

od tuge, stiskajući lice da bi sakrila suze. Na kraju su njih troje odlučili da pomognu ocu
koji je odbacio krzneni pokrivač. Siroti gospodin Denoajer! Kada je stao na tle, zateturao
se, a onda je s mukom krenuo jedva pokrećući noge, ubadajući svoj štap u brazdu.
‒ Pridrži se, moj starče ‒ reče mu supruga, pružajući mu ruku.
Glava porodica sada nije mogla da se pomeri bez pomoći svojih.
Počeo je da se kreće između grobova, polako, tegobno. Vodič je po šipražju
pretraživao krstove, odgonetajući imena, zadržavajući se neodlučno pred nečitljivim
natpisima. Rene je to isto radio, na drugom kraju. Ćići je išla sama od groba do groba.
Vetar je pomerao tamo-amo njen crni veo, a uvojci kose bi se izvijali ispod šešira svaki
put kad bi spuštala glavu do nekog natpisa, pokušavajući da ga dešifruje. Njene kratke
noge su upadale u oranice. Podizala bi haljinu da bi mogla lakše da hoda, ostavljajući
tako otkrivenim jedan deo zanosnih nogu. Neka čulna atmosfera života, skrivene lepote,
pratila je njene korake na ovoj zemlji smrti i raspadanja.
U daljini se čuo glas njenog oca.
‒ Zar još uvek ništa...?
Dvoje staraca su izgubili strpljenje, želeći da što pre pronađu sinovljev grob.
Prošlo je pola sata uzaludne potrage. Sve vreme nepoznata imena, bezimeni
krstovi ili natpisi sa brojevima drugih pukova. Don Marselo nije više mogao da stoji na
nogama. Hodanje po mekoj zemlji, preko oranica, za njega je bilo pravo mučenje. Počeo
je da gubi nadu... Avaj! Nikad neće naći Huliov grob. I on i žena su ga tražili. Spuštali su
svoje jadne glave pored svakog krsta; mnogo puta su zaglavljivali noge u nekom
dugačkom i uzanom uzvišenju koje je podsećalo na humku. Čitali su imena... Ni tu nije
bio! I nastavljali su tako po mučnom putu nade i obeshrabrenja.
Ćići se odjednom oglasila krikom: „Evo ga... evo ovde!” Starci su potrčali, pazeći
na svaki korak da ne padnu. Čitava porodica se skupila oko hrpe zemlje, koja je imala
oblik mrtvačkog sanduka i koju je počela da prekriva trava. U pročelju se nalazio krst sa
slovima, duboko urezanim vrhom noža, što je bilo samilosno delo njegovih drugova po
oružju: „Denoajer...” Zatim, po kratkom vojničkom postupku, čin, puk i četa.
Zavladala je tišina. Donja Luisa je odmah kleknula, očiju prikovanih za krst:
ogromnih očiju sa crvenom rožnjačom, koje nisu mogle da plaču. Plač ju je pratio dovde.
Sada su se suze utapale, kao da ih je kočio ogroman bol, nemoćan da se povinuje
uobičajenom ponašanju.
Otac je ostao da sa čuđenjem posmatra grob u polju. Njegov sin je ležao tu,
zauvek... i neće ga nikad više videti! Zamišljao ga je kako spava u utrobi zemlje, bez
ikakvog pokrivača, obujmljen zemljom, onako kako ga je smrt zatekla, u bednoj i
herojskoj uniformi. Zamišljao je kako korenje biljaka dodiruje svojim kracima isto on
lice koje je on od milošte ljubio, kako kiša vijuga cureći duž njegovog tela, i to mu izazva
ogorčenost, jer je naličilo na skrnavljenje. Setio se onoga čemu je njegovi sin poklanjao
posebnu pažnju za života: dugom kupanju, masažama, hrabrosti u igrama sa oružjem i
boksovanju, ledenom tuširanju, otmenim i diskretnim parfemima... sve to da bi sada
trulio u pšeničnom polju kao gomila ljudskog i životinjskog izmeta, kao tegleća marva
koja umire premorena i koju zakopavaju tu gde se srušila.
Želeo je da odnese svog sina odatle odmah i bio je očajan što to ne može da učini.
Preneo bi ga čim bi mu dozvolili i podigao bi mu mauzolej kakav imaju kraljevi... I šta bi
time dobio? Promenio bi mesto gomili kostiju, ali njegovo telo, njegova spoljašnost, sve
ono što je činilo njegovu ličnost ostalo bi tu izmešano sa zemljom. Sin bogatog

228
 Knjigoteka

Denoajera bio je zauvek spojen sa jadnim poljem Šampanje. Kakav užas! I zar je toliko
radio, gomilao milione da bi dospeo ovde?
Nikad neće saznati kako je umro. Nema nikog da mu kaže njegove poslednje reči.
Nije znao ni da li je smrt nastupila u trenu, naglo, da li je otišao sa ovoga sveta sa
osmehom, nesvestan ili se satima i satima mučio, ostavljen sam na bojnom polju, grčeći
se od bola pre nego što je ispustio dušu. Nije znao ni šta se nalazilo u toj humci: čitavo
telo, usmrćeno nekom razboritom rukom, ili amalgam bezobličnih delova tela koje je
razorio gvozdeni uragan... I što je najstrašnije, neće ga nikad više videti! I taj Hulio, koji
je zaokupljao sve njegove misli, postaće samo sećanje, ime koje će živeti dok žive njegovi
roditelji i gasiće se malo-pomalo sa njima...!
Iznenadio se kad je čuo neki jauk, jecaj... Tek tad je shvatio da je to bol koji se
oteo iz njegovih grudi od svih tih misli.
Supruga se držala na nogama. Molila se bez suza, molila se skrhana očajanjem,
netremice gledajući u krst. Tu je ležao njen sin, tu tik pored njenih kolena, isto kao kad
je bio dete, u kolevci, kad je bdela nad njegovim snovima... Očev jecaj je isto tako snažno
odjeknuo njenim mislima, ali bez razdražljivog besa, već sa obeshrabrujućom tugom.
Nikad ga više neće videti...! O zar je to moguće!
Ćići je svojim dolaskom prekinula njihova bolna razmišljanja. Pre toga je otrčala
do automobila i vratila se noseći pregršt cveća. Jedan venac je okačila na krst, jedan
ogroman buket je spustila ispod njega. Zatim se, prosipajući kišu latica po površini cele
humke, dostojanstveno i uzdržano kao da obavlja verski obred, tim darovanjem
oprostila od njega: „Tebi, koji si znao kako da te zavole žene... ” Oplakivala je u mislima
svoja sećanja sa toliko bolnog obožavanja. Da mu nije bila sestra, volela bi da mu je bila
ljubavnica.
Kad je izručila tu kišu cveća, udaljila se da ne bi narušavala tugu roditelja.
Svativši da je plakanje uzaludno, negdašnji don Marselov karakter se ljutito
probudio, besno proklinjući svoju sudbinu.
Zagledao se u horizont, tamo gde je zamišljao neprijatelja, pesnice stiskajući od
mržnje, uveren da tamo vidi onog nečastivog od koga ljudi večito strahuju. Zar će zlo
ostati nekažnjeno, kao toliko puta do sada...?
Nema pravde, svet je proizvod slučajnosti; sve je laž, sve su drugo samo reči
utehe da bi ljudsko biće podnosilo nedaće života, da se ne prestraši kad shvati koliko je
bespomoćno.
Učinilo mu se da u daljini čuje bat galopa četiri jahača apokalipse, koji gaze
ljudska bića. Ugledao je snažno i odvažno biće sa isukanim mačem, strelca nakaznog
osmeha, sa strelama kuge, ćelavu škrticu sa vagom za glad, galopirajući kostur sa
smrtonosnim srpom. Prepoznao ih je kao jedina bliska i užasna božanska bića koja su ga
naterala da oseti njihovo prisustvo u čoveku. Sve ostalo je bilo samo san. Četiri jahača su
bila stvarnost...
Odjednom, na tajanstven način učini mu se da može pročitati misli toj uplakanoj
glavi koja je čučala kraj njegovih nogu, bezmalo se stapajući s njom.
Majka, podstaknuta svojom nesrećom, prisećala se nesreća drugih ljudi. I ona je
bila zagledana u horizont. Učinilo joj se da vidi nekud dalje od linije neprijatelja, da vidi
povorku onih koje je zadesila ista patnja kao i njenu porodicu. Zamišljala je Elenu i njene
kćerke kako hodaju između grobova, kako traže voljeno ime i padaju na kolena ispred
nekog krsta. Avaj! To bolno osećanje nije moglo da je obuzme u potpunosti. Bilo joj je

229
 Knjigoteka

nezamislivo da pređe na tu drugu stranu, da potraži druge grobove. I kad bi to učinila,

ne bi ga pronašla. Voljeno telo je zauvek nestalo u moru onih neznanih koji trunu, onih
čiji ju je izgled nedavno podsetio na sestrića Ota.
‒ Gospode, zašto smo došli u ovu zemlju? Zašto nismo nastavili da živimo tamo
gde smo se i rodili...?
Naslućujući o čemu razmišlja, Denoajer je u mislima video nepregledan i zelen
posed gde je upoznao svoju suprugu. Kao da je čuo kaskanje skoke. Zamislio je kentaura
Madarijagu u mirnim i tihim noćima, pod sjajem zvezda, kako klicajući proklamuje
radost mira, sveto bratstvo ljudi raznog porekla, ujedinjenih radom, prosperitetom i bez
političkih ambicija.
I on je, takođe, misleći na svog sina, zažalio kao njegova supruga: „Zašto smo
došli...? I on se, sažalio na one sa druge strane. Patili su isto kao njih dvoje: izgubili su
svoje sinove. Ljudska bol je ista na svim stranama sveta.
Ali se zatim ponovo usprotivio svom sažaljenju. Karl je bio zagovornik rata; bio je
od onih koji su ga smatrali savršeno prirodnim za čoveka i provocirao je na rat. Dobro je
što je rat uništio njegove sinove: ne bi trebalo da ih oplakuje. Ali on koji je imao samo
jednog sina, jedinca... izgubio ga je zauvek...!
Umreće, bio je siguran da će umreti... Ostalo mu je samo još nekoliko meseci
života. I njegova sirota saputnica koja se tu, klečeći pored njegovih nogu, moli, takođe će
ubrzo otići sa ovog sveta. Neće moći da preživi to što ih je zadesilo. Njihov život više
nema smisla.
Njihova kći je mislila samo na sebe, stvorila je sopstveni svet, sa snažnom željom
za nezavisnošću, koja odvaja decu od njihovih roditelja, da bi se čovečanstvo i dalje
obnavljalo.
Samo je Hulio mogao da produži porodičnu lozu, da nastvi prezime. Denoajerovi
su mrtvi; deca njihove kćerke će biti Lakurovi... Sve je završeno.
Don Marselo oseti izvesno zadovoljstvo, pomislivši na smrt. Želeo je da ode sa
ovoga sveta što pre. Nije ga zanimao kraj rata koji ga je ranije toliko zabrinjavao. Kakav
god bio njegov kraj, završiće se loše. Iako će bestijalna zver ostati osakaćena, ponovo će
uskrsnuti kao večita ljudska pratilja... Za njega je važno bilo jedino to što mu je rat
oduzeo sina. Sve je mutno, sve je crno... Svet će propasti... On će se odmoriti.
Ćići se popela na jednu uzvišicu ispod koje je možda bilo leševa. Smrknutog lica
je posmatrala ravnicu. Grobovi... i samo grobovi! Sećanje na Hulija joj prođe kroz glavu i
za sekundu nestade. Ne može ga oživeti ma koliko da plače.
Pogled na polje smrti samo ju je navelo da razmišlja o živima. Obazrela se na
jednu pa na drugu stranu, dok je rukama savladavala vetar koji joj je zadizao suknju.
Rene je stajao u podnožju uzvišice. Nekoliko puta je osmotrila odvojivši pogled
od grobova, kao da između njega i mrtvih traži neku vezu. I on je izložio svoj život
smrtnoj opasnosti u borbama kakva je bila ova...!
‒ A ti, jadniče moj ‒ nastavila je da govori glasno ‒ i ti si mogao sad da budeš dva
metra ispod zemlje sa drvenim krstom, kao toliki drugi nesrećnici...!
Potporučnik se osmehnu sa setom. U pravu je.
‒ Dođi, popenji se ‒ reče Ćići, zapovednički. – Želim da ti kažem nešto.
Kada joj se primakao, zagrlila ga je i privila mu glavu na magnolije skrivene na
svojim grudima, koje su mirisale na život i ljubav, strasno ga poljubila u usta, ne misleći

230
 Knjigoteka

više na brata, ne primećujući ni dvoje staraca koji su plakali ispod njih i sanjali o smrti ...
dok je njena plisirana suknja izložena vetru, oblikovala veličanstvenu oblinu nalik na
bokove amfore.

231