Vilijam Č.

Rempel

U CARSTVU

KARTELA
Za Bila i Doroti
 Prolog

Pogrešan broj

Grad Wašington
Ponedeljak, 12 jun 1995.

Kasna prolećna oluja učinila je prestonicu Sjedinjenih Američkih

Država mokrom i turobnom. Pod teškim oblacima, ulice su u
podne bile toliko mračne da su vozači uključili farove
automobila. Međutim, na Si stritu sunce je sijalo na jedan ugao
Stejt departmenta, na kancelariju pomoćnika državnog sekretara
za sprečavanje međunarodne trgovine narkotici snage reda - koju
su zaposleni u njoj od milošte nazivali kancelarijom sekretara za
drogu i bitange. Osoblje ambasadora Roberta S. Gelban slavilo je
vest da su američki i kolumbijski agenti iz odeljenja za borbi
protiv droge upravo uhapsili jedno od najvećih imena
kokainskog kartela iz Kalija. Posle meseci Gelbardovog
neprestanog podsticanja, mamljenja i pretnji, vlada u Bogoti
konačno je uhapsila istaknutog učesnika u prometu droge. Ipak,
teško da je to bio razoran udarac za najbogatije kriminalno
preduzeće na svetu. Gazda nad gazdama, vođa kartela, ostao je
na slobodi i pod zaštitom, kako je izgledalo, najmoćnijih
političkih snaga u Kolumbiji. Međutim, Gelbard i njegovo osoblje
usuđivali su se da se nadaju da će sindikat iz Kalija biti rasturen.
S druge strane reke Potomak u Lengliju u Virdžiniji,
telefonistkinja je primila poziv otprilike u jedan sat i trideset
minuta. „Centralna obaveštajna agencija”, rekla je prijatnim
glasom.
„Da, zdravo. Izvinite zbog mog lošeg engleskog”,
odgovorio je glas s Latino američkim akcentom na savršenom
engleskom. „Zovem iz Kolumbije. Imam neke važne informacije
o narko-kartelu iz Kalija - vođa kartela, znam gde se nalazi.“
„Da, gospodine. A gde da preusmerim vaš poziv?“
„Pa, vaša agencija ima ovde svoje ljude. Oni pokušavaju da
nađu tog čoveka. Ja im nudim pomoć.”
„Hvala vam gospodine. Gde da preusmerim vaš poziv?”
Posle duže pauze, čovek je rekao da ne poznaje nikoga u
CIA po imenu, ali bi rado razgovarao s bilo kim zainteresovanim
za hapšenje Migela Rodrigeza Orehuele, kuma kolumbijskog
kokainskog sindikata. Telefonistkinja nije delovala ni skeptično ni
impresionirano. Jednostavno je ostala prijatna i tražila da joj
čovek navede određenu kancelariju, službenika ili telefonski
lokal.
Čovek je navaljivao na nju: „Imate li broj faksa?”
„Ne, žao mi je.”
„Imate ti broj za dojave ili anonimne izvore informacija?”
„Ne, Žao mi je. Možda možete da pozovete kasnije.”

Oko tri i po hiljade kilometara južno, čovek koji je upravo zvao

CIA vratio je crnu telefonsku slušalicu u ležište. Bio je visok i
tamnokos i nosio uredno potkresanu bradu. Njegova ležerna ali
elegantna odeća, tipična za tropske krajeve, pomalo je
nagoveštavala njegovo poreklo. Neznancima u prometnoj zgradi
pošte u centru grada mogao je izgledati kao sredovečni
fakultetski profesor, sudija na odmoru ili potpredsednik
upravnog odbora neke banke.
Zadržao se nekoliko trenutaka u zvučno izolovanoj
privatnosti telefonske govornice. Ruke su mu još drhtale.
Rizikovao je život uputivši ovaj poziv. Udahnuo je polako i
duboko i premotao razgovor u glavi. Delovalo je apsurdno - sve
dok nije shvatio da telefonistkinja nije nesposobna... ona je
izdvajala nevažne pozive. Za nju je on bio još jedan dosadni
dojavljivač, čudak. A možda je, zapravo, i bio lud.
Ako Migel i druge gazde kartela iz Kalija ikada posumnjaju
da je on zvao CIA, mrtav je. Nema suđenja, nema odbrane samo
nekoliko metaka u glavu, ako bude imao sreće. Bilo je i gorih
načina da se umre. Video je izbliza neke od njih. Međutim, tog
popodneva sredinom juna, znao je šta radi. Bio je očajan - ali nije
bio lud.
Imao je četrdeset sedam godina i bio porodičan čovek - i
prethodnih šest i po godina bio je glavni pomoćnik jednog od
najnemilosrdnijih i najmoćnijih gazda kriminalnih organizacija na
svetu. Sada je želeo da izađe iz kartela... iz organizacije koja
penzionisanje ili povlačenje nije imala u rečniku.
Dok je izlazio iz telefonske govornice, motrio je na bilo
koga poznatog, sa spremnim izgovorom kojim bi objasnio svoje
prisustvo u zgradi pošte. Uostalom, u blizini su postojali i uslužni
telefoni kartela. Međutim, oni mu ne bi bili od koristi. Kartel je
prisluškivao sve linije. On je znao bolje od većine da nigde u
Kaliju nije bilo privatnog telefona koji je stvarno privatan.
 Izašao je na vlažnih popodnevnih trideset stepeni u Kaliju.
Na drugoj strani ulice bila je Crkva Svetog Franje od crvene cigle,
iz XVIII veka, turistička atrakcija s upadljivim tornjem u
mavarskom stilu. Uvukao se u prohladni polumrak crkve i prišao
oltaru. Morao je da razmisli o sledećem potezu. Nikome nije
poverio svoj očajnički plan da obori gazdu kartela, čak ni svojoj
supruzi, iako je i nju i decu dovodio u smrtnu opasnost. Govorio
je sebi da ona ne bi ni želela da zna, da bi bila prestravljena - i još
gore, da možda ne bi bila u stanju da skriva svoj strah. Morao je
da skriva istinu da bi je zaštitio - da bi zaštitio sve njih. Nikada se
nije osećao toliko usamljeno.
Osim Oca, Sina i Svete Majke kojima se molio, čovek koji je
pao na kolena pred oltarom Crkve Svetog Franje tog popodneva
nije verovao nikome osim CIA... a nije mogao da ode dalje čak ni
od telefonistkinje u Lengliju.
 DEO PRVI

GODINE RATA IZMEĐU KARTELA,

1989-1993.
 Šest i po godina ranije

Bogota, Kolumbija
Sredina januara 1989.

Horhe Salsedo nagurao je svoj ranac u pregradu iznad glave i

spustio se na sedište pored prozora u prilično starom boingu 727.
Bio je to rani jutarnji let iz Bogote u Kali, a on je bio nevoljan
putnik. Osim što je vreme bilo nezgodno, četrdeset jednogodišnji
biznismen zaista nije mogao da priušti da uzme slobodno vreme
od svog poslednjeg poduhvata, male rafinerije za preradu
motornog ulja, koju je upravo pokrenuo. Projekat je kasnio, a evo
njega kako kreće avionom na tajanstveno putovanje. Nije imao
pojma zašto ide u Kali. Zapravo, do dolaska na Međunarodni
aerodrom Eldorado u Bogoti sat ranije, nije znao čak ni kuda ide.
„Horhe, moraš da pođeš sa mnom. Neki ljudi žele da te
upoznaju” rekao je njegov prijatelj Mario preko telefona. Govorio
je jasno i odlučno. Rekao je Horheu da spakuje torbu za kratko
putovanje s noćenjem - i zatim prekinuo vezu. Sada su bili
zajedno u avionu.
„O čemu je reč, Mario?” Horhe nije mogao da sakrije
nagoveštaj nestrpljenja u glasu dok se okretao prema prijatelju i
sedao na mesto pored prolaza između sedišta u avionu. „Šta
radimo ovde?”
 Kao i Horhe, i Mario je bio u četrdesetim - u dobroj
kondiciji i doteran, i zračio je samopouzdanjem. Čak i u ležernoj
civilnoj odeći izgledao je kao vojno lice, ili bar kao glumac
specijalizovan za ratne filmove. Ali nedavno penzionisani major
Mario del Basto bio je pravi i visokoodlikovani vojnik.
„Razgovaraćemo posle uzletanja“, umirio je on Horhea.
Klimnuo je glavom prema nepoznatim ljudima, koji su još stajali
u prolazu između sedišta.
Njih dvojica postali su dobri prijatelji skoro odmah pošto je
Horhe stupio u Rezervne snage Vojske Kolumbije 1984. godine.
Mario, oficir iz redovne vojske, postao je komandir Horheove
Rezervne jedinice u Kaliju. Major se oslanjao na Horhea kao
obaveštajnog oficira s korisnim znanjima i veštinama u vezi s
naoružanjem, elektronskim nadzorom, radio-tehnologijom i
fotografijom.
Položaj u rezervnom sastavu vojske bio je volonterski i
neplaćen, ali je Horheu davao osećaj pripadnosti i bliskosti s
ocem, generalom Horheom Salsedom. Stariji Salsedo bio je i
kandidat za komandanta Oružanih snaga Kolumbije i istaknuta
javna ličnost skoro dvadeset pet godina posle odlaska u penziju
sredinom šezdesetih.
Horhe je video odraze svog oca i u majoru Del Bastu.
Obojica su bili oficiri od karijere. Obojica su nosili uniforme s
grudima punim odlikovanja za hrabrost. Obojica su imali veliko
iskustvo u borbi protiv anti-vladinih gerila.
Odrastajući kao generalski sin, Horhe je imao mnoge
prednosti, od finansijske sigurnosti i društvenog poštovanja, do
mogućnosti za putovanje - uključujući i produženi boravak u
Sjedinjenim Državama dok je njegov otac bio na dužnosti u
Kanzasu. To je takođe uticalo na njegov stav prema grupama kao
što je FARC (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia -
Revolucionarne oružane snage Kolumbije), protiv kojih je njegov
otac ratovao. Kod kuće, u privatnom životu, kao i u rezervnom
sastavu, Horhe je video gerilske grupe kao nepopravljive
teroriste, i počeo je da i sam oseća široko rasprostranjenu
frustraciju u vojsci i mišljenje da mirovni pregovori, koje je
odobrila vlada, jednostavno omogućavaju gerili da se
reorganizuje i ponovo snabde.
„Pokušavamo da ih ubijemo pričom”, žalio se Mario
Horheu.
Čak i za vojnog heroja kao što je major Del Basto, takva
kritika na račun civilnih vlasti bila je opasna. On je svoja mišljenja
delio samo s bliskim prijateljima, sve dok više ne bi mogao da
obuzdava bes. Pred kraj 1988. godine, Del Basto je odbio
unapređenje u čin pukovnika i napustio vojsku. Oštro je
kritikovao predsednika Virhilija Barka zbog popustljivosti prema
FARC-u. Zatim je nestao. Horhe se dugo nije čuo s Mariom - sve
do tajanstvenog telefonskog poziva, koji ga je doveo na let
Avijanka erlajnsa.

„Idemo da vidimo neke momke iz Kalija”, započeo je Mario pošto

su uzleteli. Nagnuo se preko praznog sedišta u srednjem redu
između njih. Buka motora štitila je privatnost njihovog
razgovora.
„Da li ih poznajem?“
„Moguće. To su važni lokalni biznismeni.“
Horhe je kao dečak živeo u Kaliju, kada je njegov otac tamo
bio komandant puka. Početkom osamdesetih ponovo je stanovao
tamo dok je radio kao partner i inženjer u fabrici za proizvodnju
akumulatora, nadomak trećeg po veličini u Kolumbiji.
„Mogu da ti kažem“, nastavio je Mario, „da ovi ljudi imaju
ozbiljan problem s Pablom Eskobarom. On uništava njihove
poslove, preti njihovim porodicama - to je užasna situacija.“
Horheov izraz lica odjednom je otvrdnuo i on se oštro
zagledao u svog sagovornika. „Nemoj mi reći da idemo da se
vidimo s nekim iz kartela u Kaliju?“
Do januara 1989, svi u Kolumbiji znali su za sukob koji je
besneo između Eskobarovog medeljinskog kartela i njegovih
rivala u Kaliju. Skoro godinu dana, na naslovnim stranama
novina bili su stravični izveštaji o postavljenim bombama,
sakaćenjima i pucnjavama. Broj pogibija nedužnih prolaznika je
rastao. Kao i većina njegovih prijatelja i drugova, Horhe se plašio
Pabla Eskobara i mrzeo ga. Narko-bos objavio je rat čak i Vladi
Kolumbije u kampanji da obori Sporazum o izručivanju
optuženih, koji je Bogota sklopila s Wašingtonom. Njegove
plaćene ubice uzimale su za mete državne zvaničnike, lokalnu
policiju, kriminalističke istražitelje i sudije. Medeljinska ekipa
plaćenih ubica pogodila je naročito bolno mesto kada je izrešetala
jednog od Horheovih prijatelja iz detinjstva, popularnog ministra
pravde Rodriga Laru Bonilju.
Horhe nije znao mnogo o Eskobarovim rivalima u Kaliju,
osim po glasinama. Oni su smatrani manje nasilnim - zato što
nisu ubijali javne ličnosti. Zapravo, gazde s juga bile su naširoko
poznate kao džentlmeni iz Kalija. Bez obzira na to, Horheu
nikada nije ni na pamet palo da bira stranu u tom sukobu. Rat
između kartela nije njegov problem.
„Trebalo je da mi kažeš“, rekao je Horhe. „Možda ja ne
želim da se sretnem s njima.“
 Mario je slegnuo ramenima. „Ali oni žele da se sretnu s
tobom.“
Horhe je začuđeno odmahnuo glavom. Velika ispostava
organizovanog kriminala želi da se nađe s njim. Zašto? Mario se
osvrnuo da se uveri da ih niko ne sluša, pa nastavio.
Nedugo po odlasku iz vojske, rekao je Mario pozvali su ga
u Kali i ponuđen mu je posao da upravlja obezbeđenjem porodice
Rodrigeza Orehuele. Horhe je prepoznao prezime. Oni su bili
vlasnici veleprodajnog lanca apoteka u celoj zemlji, jednog
profesionalnog fudbalskog tima, kao i mnogih drugih zakonitih
poslova. Međutim, svi su znali da su bili i krupni narko-trgovci.
Kao i Eskobar, i oni su poricali bilo kakvu povezanost s drogom.
Ali za razliku od Eskobara, držali su se povučeno.
„Ti ljudi se plaše za svoje živote i svoje porodice”, rekao je
Mario. „Pablo pokušava da ih ubije - sve, i žene, i decu, sve do
poslednjeg.“ Rekao je da je to naročito nepošteno prema klanu
Rodrigeza Orehuele, jer „oni nisu nasilni ljudi“. Mario je opisao
svoj novi posao kao čuvanje žena i dece na sigurnom od
Eskobarovih plaćenih ubica. „A oni misle da i ti možeš da
pomogneš.“
„Dakle, nije reč o poslovima s drogom”, rekao je Horhe s
vidljivim olakšanjem.
„Ne, naravno da ne.“ Mario je utišao glas tako da je čak i
Horhe jedva mogao da ga čuje: „Ali nemoj naglas da pričaš o
kartelu. Oni mrze tu reč. Kartel iz Kalija ne postoji, razumeš? Oni
su biznismeni.“
„Shvatam. U redu, ali... zašto ja?“
Horhe je smatrao sebe poslovnim čovekom koji reciklira
motorno ulje i inženjerom koji stvara proizvodne sisteme ili petlja
oko kamera i radio-aparata. U rezervnom sastavu vojske usavršio
se za nadzor i obaveštajne poslove, relativno novu oblast i
uglavnom iz ličnog interesovanja. Ipak, nije video očigledan
razlog da bude pozvan u Kali.
Ponovo je upitao: „Zašto?”
Mario se osmehnuo i zavalio u sedištu, ništa više ne
rekavši.

Horhe nije tražio posao tog januarskog jutra. Već je imao

poslovne sporazume koji su sazrevali na nekoliko strana -
uključujući i potencijalno unosne pregovore s kolumbijskom
vojskom. Horhe je nedavno počeo da zastupa neke evropske
firme zainteresovane za bezbednosne poslove u Kolumbiji i
drugim latinoameričkim zemljama, klijente koje je dobio tokom
prethodne godine, kada je učestvovao na Međunarodnom sajmu
vojnih snabdevača u Londonu. Vratio se s uzorcima opreme za
noćno osmatranje, šifrovanim radio-uređajima i opremom za
nadzor, za koju se nadao da će je prodati zvaničnicima
zaduženim za nabavku vojne opreme u Bogoti.
Međutim, jednog od generala iz Bogote najviše je
zaintrigirala posetnica Dejvida Tomkinsa, živopisnog trgovca
oružjem, sa sedištem u okolini Londona. Tomkins i grupa
penzionisanih vojnika iz britanskih specijalnih jedinica ponudili
su se da obučavaju kolumbijsku vojsku taktikama za borbu protiv
gerilskih jedinica. Horhe je preneo njihovu ponudu.
„Ti instruktori, da li su oni takođe plaćenici?“, pitao je
general. On je nekada služio kao pomoćnik Horheovog oca. Znao
je da može verovati sinu starog generala. „Da li bi tvoji kontakti
razmislili o tajnoj operaciji protiv FARC-a?“
 Posle nekoliko dana, Horhe je leteo nazad za Englesku.
Tamo je Tomkinsu izneo predloženi zadatak: napasti i uništiti
FARC-ov planinski štab, kojim su se gerilci ponosili, poznat kao
Zelena kuća. Kolumbijska vojska potajno bi podržavala napad -
obezbeđujući oružje, eksploziv i transport - ali to je moralo da se
uradi na takav način da vojska može da porekne svaku
umešanost.
Britanski plaćenici imali su fleksibilnu ideologiju, koja je
mogla da se prilagodi najrazličitijim mušterijama, ali su bili
skloni i tome da budu tvrdi antikomunisti. Kako bi postigao
dogovor, Horhe je ukazao na dugogodišnju podršku FARC-a
Fidelu Kastru. Britanci su rado potpisali ugovor. Njihov vođa na
terenu bio je Škot Piter Makalis, bivši narednik Specijalne službe
vazdušnih snaga (SAS) i padobranac koji je jednom preživeo skok
kad se padobran nije otvorio.
FARC je imao mnogo neprijatelja. Gerilske bande napadale
su zabačena sela, zauzimale farme, rudnike i otimale bogate
rančere za otkup, a usuđivale su se čak da kidnapuju i narko-
bosove. Kada su britanski komandosi stigli u Kolumbiju,
dobrodošlicu im je poželeo neobičan savez bogatih stočara,
vlasnika rudnika i vođa kokainskog kartela iz Medeljina. Prva
sredstva za misiju došla su od Hosea Rodrigez-Gače, velikog
zemljoposednika i partnera Pabla Eskobara u trgovini drogom.
Uz nezadovoljne vojne oficire, koji su obezbedili oružje i
municiju, Britance je podržavao i pravi faustovski ansambl - ono
što Kolumbijci zovu đavolovim stolom - La mesa del Diablo. A
Horhe je tu služio kao glavni konobar.
Tokom leta 1988. godine Horhe je - pod šifrovanim imenom
Ričard - bio tajna veza između komandosa i kolumbijske podrške.
Kad bi misija bila otkrivena, vojska bi tvrdila da ne zna ništa o
tome. Horhe je bio zadužen za to da Britanci imaju hranu i
smeštaj, da budu snabdeveni i podalje od očiju javnosti. Jedan od
retkih s kojima je delio detalje operacije bio je Mario del Đasto.
Horhe ga je odveo na mesta za obuku u džungli i upoznao
majora s Tomkinsom i Makalisom.
Pripreme za napad su se odužile i trajale mesecima. Britanci
su bili spremni, ali odmetnuti vojni oficiri su oklevali. Plašili su se
političkih posledica i bili krajnje nevoljni da rizikuju vojničku
karijeru. Na kraju je tajni plan opozvala ista klika oficira koja ga je
i pokrenula.
Bez obzira na to, komandosi su otišli zadovoljni i dobro
plaćeni, zahvaljujući bogatim medeljinskim rančerima i narko-
trgovcima, koji su isplatili naknadu Britancima za obuku
šarolikih i neorganizovanih elemenata svojih privatnih armija.
Jedan narko-bos je čak poslao i svog sina na borbenu obuku u
džunglu. U novembru 1988. godine, Tomkins i Makalis su
poslednji otputovali kući. Na oproštajnom sastanku s Horheom,
zagrlili su se s njim i rekli da jedva čekaju buduće zadatke. „Do
sledećeg puta”, rekao je Makalis.
Horhe se odmah vratio svojim zapuštenim poslovnim
interesima, ali sada - osam nedelja kasnije - leteo je za Kali,
pitajući se zašto.

Auto iz hotela Interkontinental čekao ih je na Međunarodnom

aerodromu Alfonso Bonilja Aragon u Kaliju. Čekali su ih i
luksuzni hotelski apartmani, puni svežeg voća i cveća - znak
pažnje porodice Rodrigeza Orehuele. U poruci je pisalo da je
njihov popodnevni sastanak s džentlmenima odložen. Auto će
doći po njih oko deset sati uveče.
 Vreme nije bilo slučajno odabrano. U ne naročito gustom
noćnom saobraćaju, svako ko bi pokušao da ih prati kola bilo je
lako otkriti. Horhe je dobro poznavao Kali i odmah je shvatio da
se vraćaju i kruže, posmatrajući da se uvere da ih niko ne prati.
Horhe je osetio prvi nalet strepnje. Još od detinjstva je bio sklon
blagim napadima klaustrofobije. Na zadnjem sedištu kartelskog
auta, grlo mu se steglo. Duboko je udahnuo i obrisao znojavi dlan
o pantalone. Nije želeo da Mario to primeti. Takođe, nije mogao
da se otme osećaju da ga prijatelj vodi u nebrano grožđe.
Krivudava vožnja najzad se završila ispred imanja
ograđenog zidovima. Njihova kola ušla su kroz veliku kapiju,
koja se zatvorila za njima. Horhe se osvrnuo oko sebe dok je
izlazio iz kola. Svuda je video propuste u obezbeđenju. Na
desetine telohranitelja vrzmalo se okolo, šepureći se s vatrenim
oružjem, ali izgledalo je da su najviše posvećeni mlaćenju
komaraca. Niko nije pregledao auto. Horheu je bilo neobično što
su svi čuvari bili unutar zidina, a nije video nijednog ispred.
Čak i u mraku, Horhe je mogao da vidi da je parking pun
automobila - uglavnom putničkih modela mazde i terenaca
srednje veličine - parkiranih u nasumičnim položajima i pod
nepravilnim uglovima. Nekoliko manjih automobila praktično je
blokiralo sve ostale. U nekom hitnom slučaju, mnogi bi ostali
zaglavljeni u klopci.
Šef obezbeđenja kartela pozdravio ih je ispred vrata glavne
kuće. Hose Estrada imao je četrdesetak godina i bio penzionisani
narednik. Proveo je Horhea i Marija kroz naizgled praznu kuću.
Podovi su bili od poliranog belog mermera. Beli zidovi i plafoni
bili su sveže okrečeni. Nameštaj je bio luksuzan, od bele kože.
Horhe nije video nikakve knjige, igračke, decu, nije čuo nikakav
žamor porodičnog života. Sve je izgledalo kao izložbeni salon za
dekoratere enterijera ili za prodaju nameštaja. Stil je dao Horheu
prvi nagoveštaj o navikama i ukusima gospodara droge:
praktičnost, efikasnost i poslovnost.
Posetioce su uveli u prostranu kancelariju, u kojoj su ih
čekala četvorica. Dakle, ovo su kumovi kartela iz Kalija, pomislio
je Horhe - ljudi koji mogu da se igraju boga s ljudskim životima,
određuju politiku vlade i utiču na nacionalnu ekonomiju. Nisu
bili naročito fizički impozantni. Sa svojih skoro 190 centimetara,
Horhe je bio viši od svih u prostoriji. Kada ih je Mario
međusobno predstavio, Horhe je s osmehom pozdravio svakog
od gazda i rukovao se s njima. Izgledalo je da je njima drago što
su ga upoznali - i delovali su sasvim bezopasno, gotovo
dobroćudno.
Pačo Erera je s trideset sedam godina bio najmlađi od
četvorice gazda. Ovo je bila jedna od njegovih kuća - s belim
enterijerom i sterilnim sobama. Izgledao je kao da je upravo
izašao sa stranica muškog modnog časopisa. Pačo je bio jedini
neoženjeni kum, a bio je homoseksualac. Horhe je pomislio kako
Pačo ima saosećajno i opušteno držanje mladog sveštenika. Nije
znao da gej gangster predvodi najsurovije krilo siledžija u
kartelu.
Čepe Santakruz, četrdesetpetogodišnjak, bio je u
farmerkama i pamučnoj majici i delimično je izgledao kao farmer
ili rančer koji je upravo došao iz Štale. Izgledao je veselo i
skromno, čak i pomalo vragolasto. Međutim, ponekad je umeo da
pretera u podbadanju drugih. Njegova gruba strana ispoljavala se
u njegovom grubom načinu govora. Čepe se ponosio svojom
neuglađenošću. On je bio i ulični borac, a u tučama, kao i u
šalama, preterivanje je bilo njegov lični pečat.
 Hilberto Rodrigez Orehuela imao je skoro pedeset godina i
bio je dobar govornik, pripovedač koji je izgledao kao dobro
podgojen profesor. On se odmah pobrinuo da se Horhe opusti i
bio je naizgled zvanični domaćin, predsedavajući tom sastanku.
Horhe je cele večeri uočavao Hilbertov prećutni autoritet, jer su
mu se ostali prisutni ćutke povinovali.
Hilbertov mladi brat Migel, star četrdeset pet godina, bio je
čovek strogog lica, koji je delovao beskrajno umorno. Govorio je
malo, ali ništa nije moglo da mu promakne. U znak poštovanja
prema njegovom položaju u kartelu, bio je poznat kao don Migel,
ili jednostavno El Senjor. Čepe je voleo da ga zove Limun, zbog
njegovog kiselog izraza lica i držanja. Niko drugi se nije usuđivao
da u lice nazove dona tim nadimkom. Migel je vodio
svakodnevne poslove kartela, što ga je činilo gazdom nad
gazdama. Međutim, on i Hilberto bili su bliski saradnici, i sva
pitanja važna za kartel dospevala su pred trust sastavljen od
četiri mozga, koji je dočekao i Horhea i Marija.
Dvojica posetilaca seli su u fotelje od bele kože. Služavka u
beloj uniformi ponudila im je hladne voćne sokove. Džentlmeni
iz Kalija odmah su prešli na večerašnji raspored. Kao prvo, želeli
su pomoć u ličnom obezbeđenju.
Pablo je „bandit... kriminalac... ludak“, izjavio je Čepe.
Rekao je Horheu da Eskobar preti da će ubiti svakoga povezanog
s gazdama iz Kalija - žene, decu, prijatelje. „Niko nije siguran”,
dodao je Čepe.
„Da, shvatam”, odgovorio je Horhe, misleći na svog
školskog druga, ubijenog ministra pravde. „Eskobar je ubio i mog
prijatelja Rodriga Laru Bonilju, veoma dobrog čoveka.”
Horhe je osetio navalu emocija. Retko je pričao o ubistvu
svog prijatelja, ali ovde, u društvu Eskobarovih neprijatelja,
ponovo je otkrio svoj duboko usađeni gnev. Nije osećao potrebu
da ga potiskuje. Bilo je jasno da svi dele jedno snažno osećanje -
mržnju prema Eskobaru.
Hilberto je izgledao i iznenađeno i kao da mu je laknulo
kada je čuo za Horheov lični gubitak, čiji je uzrok bio Eskobar.
„Bila je to užasna tragedija”, rekao je saosećajno. „Takođe, bila je i
glupost. Pablo ponekad ignoriše i sopstvene interese. On krene u
rat i očekuje da tako stekne prijatelje On je budala. Opasna
budala.”
Razgovor je prešao na trenutno stanje odbrambenih
sposobnosti kartela. Estrada, čovek kog su sreli na vratima, imao
je pune ruke posla štiteći gazde. Drugi šef obezbeđenja bio je
penzionisani oficir kolumbijske vojske koga su nestrpljivim
tonom pominjali kao majora Gomeza. Očigledno njegov rad nije
bio zadovoljavajući. Njegova obaveštajna mreža bila je žalosno
slaba. On nije bio agresivan. Jednoglasno mu je izglasano
nepoverenje, a njegovo odsustvo te noći mnogo je govorilo.
Horhe još nije bio sasvim siguran šta narko-bosovi iz Kalija žele
dok... „Mi želimo Pabla Eskobara mrtvog“, rekao je Migel.
„I želimo da ga ubijete vi i vaši britanski komandosi“,
dodao je Hilberto.
Horhe se osvrnuo po prostoriji. Svi su čekali njegov
odgovor. Mario im je očigledno ispričao za njegove tajne kontakte
s Britancima. Sada je Horhe razumeo poziv u Kali. Nije mu
zasmetalo što je njegovu tajnu otkrio ovim ljudima. Osećao se čak
više polaskano nego uznemireno.
Do tada Horhe ni za trenutak nije pomislio na osvetu za
ubistvo svog prijatelja. Sprovođenje zakona bilo je posao za
policiju i sudove. Nažalost, zvaničnici koji su pokušali da
podignu formalne optužnice protiv Eskobara na kraju su svi
ubijeni. Slučaj je ostao zvanično nerešen. Ako je Hilbertov poziv
iznenadio Horhea, takođe ga je i zainteresovao. Možda je pravda
ipak mogla biti zadovoljena.
Horhe je gotovo mogao da čuje uvodnu melodiju iz svog
omiljenog filma Sedam veličanstvenih. Pomisao da se u suton
doveze u grad s ekipom stranih ratnika i oslobodi Kolumbiju
velikog zlikovca Eskobara podstakla je fantazije o patriotskom
junaštvu. Takođe, prizivala je iste strasti koje su ga podstakle na
to da se prijavi u rezervne snage - čežnju za akcijom i
avanturom... a sve u službi Bogu i otadžbini. Hteo je da čuje više
o kumovom planu.
Oni su već izabrali metu - hacijendu Napoles, Eskobarovo
tropsko imanje na sedam hiljada i četiri stotine jutara zemlje duž
reke Magdalene. Bila je to zemlja iz bajke, s veštačkim jezerima za
vodene sportove, ogromnim bazenima, privatnim aerodromom i
zoološkim vrtom sa slonovima, lavovima, zebrama i
mnogobrojnim nilskim konjima. To mesto bilo je i Eskobarov prvi
izbor za sklapanje poslova, gozbe i zabave. Hilberto, koji je tamo
odlazio kao gost, rekao je da je Pablo u Napolesu uglavnom pijan
svakog dana.
Horhe je upitao za transport. Biće mu potrebni helikopteri.
„Dobićete ih“, odgovorio je Hilberto prosto. Horhe je zatim pitao
za pilote. „Imamo pilote koji poznaju to područje“, rekao je
Hilberto. Horhe je pomenuo važnost dobrih informacija i
komunikacione opreme vrhunskog kvaliteta - radija koji su
pouzdani i na zabačenim nepristupačnim terenima. „Šta god je
da potrebno, biće obezbeđeno - i možete računati na večnu
zahvalnost svih prisutnih u ovoj prostoriji.”
Bilo je očigledno da se o ceni ne razmišlja. Horheu je pažnju
privukao kontrast: kolumbijska vojska ponekad nije imala gorivo
za svoje helikoptere, ali kartel iz Kalija mogao je da finansira
omanju oružanu invaziju ne trepnuvši. Zapanjio ga je i još jedan
kontrast: i pored sveg svog novca, ta četvorica milijardera u
prostoriji bila su zaista prestravljena od Pabla Eskobara.
Bio je to zbunjujući trenutak za Horhea. Osećao se važno -
posebno odabran za veliki posao, ogromnu avanturu... i pritom
će učiniti uslugu narodu. Takođe je s dobrodošlicom dočekao
priliku da se ponovo sastane sa svojim britanskim prijateljima
komandosima. Kad je reč o mogućnosti da će ova četvorica, koja
su spadala u najbogatije ljude u državi, možda posle toga postati
i njegovi dužnici - to je već bilo neprocenjivo. Ali ipak je oklevao.
Još jedno poduže odlaganje moglo je da ugrozi njegov
posao s reciklažom motornog ulja, koji je tek bio u povoju. Nadao
se da će početi izgradnju male rafinerije početkom godine. A šta
je s Lenom Duke? Ona je bila Horheova ljubav, njegova
družbenica i njegova verenica. Misija protiv Eskobara mogla bi
da potraje i odloži i njihovo venčanje.
Kumovi su ga uveravali da priprema napada neće trajati
duže od dva meseca. Kada Eskobar bude mrtav, Horhe može da
se vrati u Bogotu „s više novca nego što će mu ikada biti
potrebno”, kako je to Hilberto izrazio.
Sastanak se produžio dugo iza ponoći. Horhe je znao da će
morati da se izjasni. Da li će opet raditi za krupne ličnosti iz sveta
kriminala - da li će se vratiti za đavolov sto? Međutim, razmišljao
je da će to biti kratko i da on neće imati ništa s trgovinom
drogom. Uzeo je u obzir i to da bi posao s rafinerijom mogao da
mu propadne - ali zauzvrat bi mogao da dobije nove i moćne
prijatelje i još bolje poslovne mogućnosti u budućnosti Zatim je
Horhe razmislio o svojoj porodici. Možda tako bliska saradnja
kumovima kartela nije vredna rizika za njegov ugled. Tada je
Horhe pomislio da odbije ponudu.
U raznim trenucima te večeri, gazde su pričale o svojim
porodicama, ženama, bivšim ženama i brojnim domaćinstvima, i
svojim strahovim za bezbednost svih njih. Lične informacije nisu
bile toliko detaljne da bi Horhe mogao da pronađe, recimo,
Migelovu treću ženu, ali to je stvorilo atmosferu poverenja, zbog
koje je Horheu prosto postalo nelagodno d se povuče i ostavi
tolike žene na cedilu.
Za trenutak je zamišljao kako se izvinjava, kako govori:
Hvala, ali ne hvala. šta onda? Da li bi ga posmatrali kao pretnju
po bezbednost? On u uostalom, tesno sarađivao s Eskobarovim
partnerima, finansijerima zavere s Britancima za napad na Zelenu
kuću. Nema sumnje da su kumovi iz Kalija znali i za taj deo
projekta s plaćenicima. Kad bi rekao ne, da li bi oni to shvatili kao
ličnu uvredu... ili možda još gore, kao znak lojalnosti prema
gazdama iz Medeljina? Da li bi Horhe završio u prtljažniku
jednog od parkiranih automobila? Potisnuo je drhtaj koji ga je
obuzeo.
Shvatio je konačno da se zapravo plaši da odbije. I bogu
hvala za to, jer, duboko u sebi, Horhe je znao da zaista i ne želi da
odbije ovu priliku. Osetio je olakšanje kada je objavio: „Dobro,
uradiću to.”

Užasna buka

To je najstarija demokratska država u Latinskoj Americi,

regionalni centar visokog obrazovanja i ekonomske moći.
Međutim, ispod glazure sofisticiranosti i naprednosti, Kolumbija
XX veka bila je jedno od najnasilnijih mesta na svetu.
Razdor među građanima, lične osvete i bande kriminalaca
širili su haos i uništenje. Kolumbija je bila zemlja s najviše
ubistava i otmica na zapadnoj hemisferi čak i pre nego što je
postala centar međunarodne trgovine drogom. Najveći,
najbogatiji i najopasniji kokainski karteli na svetu vodili su
poslove iz dva od nekoliko najvećih gradova u zemlji - Medeljina
na severu, i Kalija na jugu. Levičarske gerile i desničarski odredi
smrti terorisali su gradove i seoska područja. Tokom jedne
predsedničke kampanje ubijena su četvorica predsedničkih
kandidata.
Horhe Salsedo rođen je 1947. godine, kada je Kolumbija bila
poznatija po kafi nego po kokainu. Ali čak i tada je Kolumbija
bila daleko od tropskog raja. Najranije godine Horheovog života
podudarile su s jednim od najužasnijih perioda u kolumbijske
politike. Bilo je to kao kad bi u SAD republikanci i demokrate
uzeli oružje i započeli sveopšti rat do istrebljenja. Između 1946. i
1957. godine je čak 300.000 Kolumbijaca poginulo u političkim
sukobima, u dobu poznatom kao La violencia (doba nasilja).
Vojska je tad na neko vreme preuzela vlast. Demokratija je
nastavila da funkcioniše uz sporazum između Liberalne i
Konzervativne stranke da naizmenično daju svog čoveka za
mesto predsednika.
Za vreme najgoreg dela doba nasilja, jedan odred smrti
uzeo je Horheovog oca za metu i postavio mu zasedu u dvorištu.
Na pragu porodične kuće u Bogoti besneo je pravi mali rat.
Unutra je Horheova majka štitila uplakanu bebu, prestravljena
užasnom bukom. Njegove kolege iz vojske pojurile su da spasu
Horheovog oca i eliminisale napadače. Bio je to prvi susret
mladog Horhea s kolumbijskim nasiljem.
Krenuo je u školu u Neivi, rodnom gradu svoje majke, gde
je sedeo u klupi s Rodrigom, budućim ministrom pravde.
Prijateljstvo između dečak prekinuto je kada se porodica Salsedo
preselila u sigurniji kraj - u For Levenvort u Kanzasu. Na putu ka
unapređenju na viši položaj, Horheov otac provešće dve godine s
budućim generalima sa svih strana sveta, koji si pohađali Koledž
Komande i Generalštaba Vojske SAD. Dok je njegov otac učio
komandne veštine, Horhe je učio engleski. Išao je u malu
katolički školu od cigala, u blizini tvrđave, i veoma brzo prestao
da govori svojim maternjim španskim.
Imao je sedam godina kada mu je otac poklonio prvo
oružje, vinčesterku .22. Ulovio je svog prvog jelena kada je imao
dvanaest. Kada je maturirao u srednjoj školi, roditelji su mu
poklonili dragoceni hajstandan olimpik, takmičarski pištolj
američke proizvodnje. Njegova fasciniranost oružjem postala je
osnova za Horheovo poletno zanimanje za dizajn mehaniku
preciznih mašina. Studirao je mašinstvo na Andskom
univerzitetu i s visokim ocenama diplomirao industrijsku
ekonomiju. Jedan od njegovih prvih poslova bilo je dizajniranje
viljuškara. Preselio se u Kalid; preuzme partnerstvo u fabrici
akumulatora. Takođe, počeo je da se zanima za komunikacione
sisteme. Postao je strastveni limar i amaterski izumitelj.
Njegov brak s Marijom, draganom s fakulteta, naglo je
propadao i Horhe je posumnjao na drugog muškarca. Upotrebio
je svoje veštine da ozvuči ženin telefon. Bilo je to grozno kršenje
bračnog poverenja, ali potvrdilo je njegove najgore strahove.
Razveli su se i podelili starateljstvo nad njihovom
četvorogodišnjom ćerkom - sve dok se Marija iznenada nije
vratila u Bogotu i odvela devojčicu. Pravna borba na sudovima u
Kaliju dala je Horheu prvi uvid u jačinu povlašćenosti pred
sudom. Novi momak njegove bivše žene imao je jake političke
veze. Posle gubitka starateljstva nad svojom devojčicom, Horhe
nikada nije zaboravio kako izgleda biti žrtva korumpirane vlasti.
Kada su njegova žena i ćerka otišle, Kali je delovao hladno i
prazno, Horhe je tad razmišljao o stupanju u vojnu službu.
Ranije, dok je na fakultetu odmeravao mogućnosti koje mu se
pružaju, pomišljao je da krene očevim stopama i izgradi karijeru
kao oficir u vojsci. Međutim, general Salsedo ga je odlučno
savetovao da ne radi to. I njegova izvanredna vojna karijera
završena je preuranjeno 1966. godine, kada je njegov rival postao
vojni ministar i prosto ga zaobišao, unapređujući oficira s manje
iskustva u komandanta Oružanih snaga Kolumbije.
„Imam mnogo prijatelja koji će uraditi sve što mogu da ti
pomognu”, rekao je on Horheu. „Međutim, stekao sam i
neprijatelje, i oni će uraditi sve što mogu da ti naude... i da tako
naude i meni. Idi lepo u Školu. Nađi neki drugi posao. Posle
razmišljaj o tome.“
Pošto se nalazio na sredini karijere, Horhe je odlučio da se
pridruži rezervistima. Izašao je pred oficirsku komisiju Pičinčkog
bataljona sa štabom u Kaliju. Vikend pre zvaničnog ulaska u
rezervni sastav, Horhe je plovio čamcem po jezeru Kalima
severno od grada i usput pomogao nasukanom čamcu, na kome
se vozilo žensko društvo. Jedna od putnica bila je upečatljiva
dvadesetčetvorogodišnjakinja u crnom kupaćem kostimu.
Delovalo je kao da ga je jedva primetila, uprkos njegovom
junaštvu. Dva dana kasnije, Horhe je stajao u grupi od
četrdesetak dobrovoljaca kojima je general upravo poželeo
dobrodošlicu u rezervni sastav. Oficirovo obraćanje prekinuto je
kada su se vrata naglo otvorila i zakasneli regrut se pridružio
ostalima, stajući baš pored Horhea.
Bila je to Lena Duke, devojka u crnom kupaćem kostimu.
Horhe se upiljio u nju. Njen brzi osmeh gotovo ga je ostavio bez
daha. Generalovo obraćanje u znak dobrodošlice utihnulo je u
nerazumljivo brujanje. Sva Horheova čula bila su usredsređena
na ženu pored njega. Bila je mlada. Veoma lepa. I vojnik. Stajali
su tako, skoro se dodirujući, zajedno ušavši u rezervni sastav.
Udvaranje je počelo posle još jednog slučajnog susreta
nekoliko dana kasnije. Horhe je doneo desetine knjiga i tehničkih
priručnika u administrativnu zgradu Rezervnih vojnih snaga, na
zahtev očevog prijatelja iz vojske. Pokušao je da ponese previše
knjiga odjednom i ispala mu je čitava gomila - baš kada je Lena
prolazila.
„Izvini. Ne znam šta se dogodilo”, rekao je on, nespretno
pokušavajući da podigne knjige razbacane ispred njenih nogu.
„Ti si momak iz čamca“, rekla je ona osmehujući se.
Horhe je iskoristio priliku dok mu je pomagala da podigne
knjige. Dogovorili su se da večeraju zajedno. Lena je bila pravnik
i radila je u banci. Kao i Horhe, i ona je bila ranije udata i imala
dete, malog sina. Pušila je, ali on je pokušao da ne obraća pažnju
na to. Finansijski su oboje bili stabilni i nezavisni, mada ne i
bogati. A Lena je bila devojka iz Kalija, pa ga je upoznala sa
svojim roditeljima, braćom, sestrama i bliskim prijateljima.
Horheu je Kali ponovo počeo da liči na dom.

Nasilje u Kolumbiji dostiglo je grozničavi vrhunac osamdesetih

godina, kada su gerilske antivladine bande pojačale napade.
FARC je bio najveća grupa i delovao je iz Zelene kuće, svog
planinskog skrovišta južno od Bogote, još od šezdesetih. Njegovi
koreni u narodu nalazili su se u animozitetima zaostalim posle
doba nasilja. Tad je relativno nov bio Pokret 19. aprila, ili M-19,
nastao posle kontroverznih izbora 1970. godine, za koje su
kritičari govorili da su ih konzervativci pokrali. Međutim, M-19
se tokom sledeće decenije razvio u jaku nacionalističku grupu s
marksističkim naklonostima.
Obe te gerilske grupe izvodile su terorističke akcije i
sakupljale sredstva pomoću otmica. Međutim, medijski svesni
razbojnici iz M-19 počeli su često da zasenjuju stariji FARC.
Pažnju javnosti privukli su najpre sredinom sedamdesetih,
spektakularnom krađom mača i mamuza Simona Bolivara iz
muzeja, s namerom da to simbolizuje tvrdnju M-19 da je to
pokret narodnog ustanka protiv nepravednog režima.
Osamdesetih godina, uzeli su za taoce četrnaest diplomata iz
Ambasade Dominikanske Republike. Držali su ih nedeljama dok
Kuba kao posrednik nije isposlovala njihovo oslobađanje.
Horhe se i neposredno suočio s nasiljem kada je M-19
izvršio prepad na mali industrijski grad severno od Kalija.
Dohvatio je svoj automatski tompson i požurio da se pridruži
jedinici vojnih rezervista. Dok su se približavali Jumbu, naišli su
na ostatke renoa izbušenog mecima, koji su se još dimili. Unutra
su bila tela devojke i dva momka, svi mlađi od dvadeset. Horheu
je izgledalo da su naleteli na blokadu na putu. Osetio je kako u
njemu narasta bes. Mrzeo je svaku vrstu politike koja može da
opravda smrt troje dece.
A ubice su nestale i Horhe nije mogao ništa da uradi. Mrzeo
je i to.
 Kada je Rodrigo Lara Bonilja postavljen za kolumbijskog
ministra pravde u leto 1983. godine, bio je to trenutak ponosa za
Horhea. On je iz daljine održavao prijateljstvo s političkom
zvezdom u usponu još od kada su kao dečaci sedeli zajedno u
školskoj klupi. Iako su ih karijere odvele u različite svetove,
njihove porodice ostale su komšije u Neivi.
Novi ministar bio je reformator koji je se odmah uhvatio u
koštac s Pablom Eskobarom, tada članom Kolumbijskog
kongresa, kao i drugim narko-gazdama iz Medeljina. Zapretio im
je jedinim čega su se svi oni plašili: izručenjem Sjedinjenim
Državama, gde je većinu njih čekala optužba za trgovinu
drogom. Pravni sistem SAD nije bio ranjiv na mito ili pretnje, što
je nesumnjivo podstaklo Eskobarovu često ponavljanu izjavu:
„Bolje grob u Kolumbiji nego zatvorska ćelija u Americi.“
Lara Bonilja brzo je postao meta stalnih pretnji smrću, ali se
zakleo: „Nikada neću odbiti izručenje nekog od tih pasa!” Kada je
preuzeo funkciju, odobrio je i prosledio predsedniku američki
zahtev za ekstradiciju Karlosa Ledera, pionira kolumbijske
trgovine drogom. Takođe, ukinuo je dozvole za let za pedeset
sedam letelica povezanih s kartelima.
U ponedeljak 30. aprila 1984, u večernjim satima, ministar
pravde izašao je iz svoje kancelarije u Bogoti i, kao i obično,
odvezao se u belom mercedesu, koji mu je vlada dala na
raspolaganje. Gurnuo je pancirni prsluk na zadnjem sedištu u
stranu, da bi mogao udobnije da sedne. Uprkos molbama svoje
porodice, retko ga je nosio.
Vozač zaposlen u ministarstvu uključio se u saobraćaj, a
mercedes su spreda i otpozadi pratili lend kruzer i tojota s
naoružanim telohraniteljima. Upali su u saobraćajni zastoj i jedva
se pomerali, kada je prišao crveni motocikl, koji je krivudao iz
jedne trake u drugu. Na njemu su se vozila dvojica.
Dok je motocikl stajao naporedo s ministrovim autom,
čovek koji je sedeo pozadi na motoru izvukao je ingram MAK-10.
Pre nego što je iko iz vozila u pratnji mogao da reaguje, rafal iz
automatskog oružja smrskao je prozor sa suvozačeve strane
mercedesa. Više od deset metaka kalibra .45 ispaljeno je na
čoveka na zadnjem sedištu.
Tri stotine kilometara dalje u Kaliju, Horhe Salsedo vraćao
se kući s posla u fabrici akumulatora. Padala je kiša, ali Horhe je
spustio prozor s vozačeve strane da pozdravi čuvara parkinga.
Čovek nije podigao pogled, usredsređen na tranzistor i glas koji
je objavljivao: „Pucano je na ministra pravde. Nije poznato u
kakvom je stanju.”
Horhe je bio u svom stanu i pratio program na radiju i
televiziji kada je potvrđena vest od koje je strepeo - njegov
prijatelj je umro. Rodrigo Lara Bonilja pogođen je sa sedam
metaka, tri u glavu. Ni pancirni prsluk ga ne bi spasao. Horhe
nije otišao na veliku javnu sahranu. Tugovao je sam u svome
stanu. Napad na ministra u vladi bio je prvi za Eskobara. Bio je
novina i za Horhea - tek prvo ubistvo u Eskobarovom krvavom
pohodu, a koje je Horhe primio lično.
Ubistva su se nastavila tokom osamdesetih godina u sve
većem broju, a Eskobarovi plaćenici, ili sikarije (udarnici),
ponekad su se takmičili s gerilskim bandama za
najsenzacionalnije naslove. U Bogoti je sudija vrhovnog suda koji
je istraživao ubistvo Lare Bonilje i sam ubijen. Naredne godine,
jedan sudija iz Medeljina ubijen je pošto je potpisao ukaz koji
povezuje Eskobara s ubistvima dvojice kolumbijskih federalnih
agenata 1976. Sudija vrhovnog suda, koji se takođe zalagao za
ekstradiciju, ubijen je iz zasede na prometnoj ulici. Revolveraši su
na prometnoj seoskoj saobraćajnici presreli i ubili načelnika
Jedinice za borbu protiv narkotika Narodne policije Kolumbije,
dok se s porodicom vraćao kući s odmora.
U novembru 1985. godine, grupa pripadnika M-19 na
prepad je zauzela Palatu pravde u Bogoti i uzela tri stotine talaca.
Uništili su ogromne količine istražnih dosijea, uključujući i
dokumente u vezi s ekstradicijom, što je u Vašingtonu pobudilo
sumnje da je napad možda podržao i Eskobar. To nikada nije
potvrđeno. Više od stotinu talaca, među njima čak i sudije
vrhovnog suda, poginulo je kada su vladine trupe pokušale da
povrate zgradu.
Bes zbog širenja nasilja bio je podjarivan agresivnim
izveštavanjem u vestima, naročito na stranicama najstarijeg
dnevnog lista u zemlji Espektadora. Njegov urednik i izdavač
Giljermo Kano, sedokosa eminencija kolumbijskog novinarstva,
ranije te godine dobio je nacionalnu nagradu za kolumne i
uredničke članke u kojima je osuđivao narko-mafiju. On je
podržavao i ekstradiciju, kao način da se zemlja oslobodi od
najnasilnijih narko-bosova. Devet dana pre Božića 1986. godine,
Kano je dao intervju o opasnostima provociranja Pabla Eskobara i
njegovih kohorti. „Problem u našem poslu jeste to što čovek
nikada ne zna da li će se ove noći vratiti kući”, rekao je. Sutradan
je na Kana pucano i ubijen je na ulici ispred novinske redakcije.
U sračunato izazvanom haosu, vrhovni sud je pod
pretnjama presudio da je sporazum države sa SAD o izručenjima
neustavan. Sporazum je skoro odmah iznova odobren, po
kolumbijskom zakonu, pomoću predsedničkog dekreta -
Eskobarova kampanja nasilja protiv vlade očigledno je davala
rezultate.
 A zatim, krajem 1987. godine, kada su medeljinski narko-
bosovi već bili u ratu s vladom u Bogoti zbog ekstradicije, Pablo
Eskobar započeo je još jednu borbu - s rivalima iz Kalija.

Doktor i džentlmeni

Sve je počelo u Njujorku. Dvojica trgovaca srednjeg ranga

zavadili su se zbog žene i jedan je ubio drugog. U Kolumbiji se
zna šta sledi: krv traži krv. Prijatelji ubijenog bili su saradnici
Pabla Eskobara i obratili su se medeljinskom gazdi da osveti
njihov gubitak. Ubica je već mrtav čovek, zakleo se Eskobar.
Ovo je uplašenog ubicu poslalo rivalskom narko-bosu
Elmeru Pači Ereri, da kod njega traži utočište. Pačo i čovek
osuđen na smrt delili su neko vreme zatvorsku ćeliju u SAD i
ostali dobri prijatelji. S trideset šest godina, Pačo Erera bio je
veoma uspešan diler kokaina iz južne Kolumbije, s dugotrajnim
vezama sa Čepeom Santakruzom i drugim gazdama iz Kalija. On
je vodio poslove zamene valute, koji su bili veoma dobar paravan
za pranje novca. Sa svojim vezama s meksičkim krijumčarima i
distributivnim mrežama u Americi, Pačo je tad bio zvezda u
usponu - milijarder u nastajanju.
Dotad je saradnja Kalija i Medeljina bila uobičajena pojava.
Hilberto Rodrigez Orehuela, gazda iz Kalija, uhapšen je u Španiji
1984. godine s partnerom iz medeljinskog kartela Horheom
Luisom Očoom. Obojica su tad zajedno izviđali mogućnost za
uvoz kokaina u Evropu. Prethodno su bili i suvlasnici Panamske
banke, koju su svi karteli koristili za pranje novca. Međutim, duh
saradnje umro je kada je Pačo blokirao Eskobarovo naređenje o
egzekuciji u slučaju njujorškog smrtonosnog ljubavnog trougla.
Dva kartela već su počela da se agresivnije nadmeću oko
njujorškog tržišta kokaina, i za Eskobara je takva neposlušnost
bila izazov njegovoj moći i autoritetu. Doktor, kako je bio poznat
među seljacima iz okoline Medeljina, smatrao je sebe donom nad
donovima, to jest carem svih kolumbijskih narko-bosova. Pačovo
nepokorno ponašanje bilo je više od nepoštovanja - bila je to lična
uvreda. I zbog toga je morala da usledi osveta.
Eskobar je objavio da će onda Pačo Erera, ako nastavi da se
meša u to, takođe umreti. U tom trenutku umešale su se i ostale
gazde iz Kalija. Oni su primili Pača u svoje okrilje i podsticali
prijatelje u medeljinskom taboru da Eskoharu preporuče da se
ohladi. Jedna smrt u dalekom Kvinsu ne opravdava krvoproliće u
Kolumbiji, obrazlagao je Hilberto u telefonskom razgovoru s
Eskobarom. Međutim, nijedna strana nije popustila. Pablo je na
kraju prekinuo razgovor izjavivši: „Onda je ovo rat - i pobiću sve
vas sve do poslednjeg, kučkini sinovi.”
Međutim, gazde iz Kalija udarile su prve. U januaru 1988.
poslali su Andresa Pegavog Veleza s kolima punim dinamita u
Medeljin. Pegavi (El Pekoso) bio je jedan od najodanijih
revolveraša kartela iz Kalija. On je parkirao svoj auto ispred
osmospratnice Monako, gde je Eskobarova porodica spavala u
krovnom apartmanu. Eksplozija je za sobom ostavila krater širok
pet metara, razbila prozore u celom kvartu i ubila dvojicu noćnih
čuvara. Takođe, izazvala je trajni gubitak sluha kod Eskobarove
četvorogodišnje ćerke Manuele.
Eskobar je iz osvete pokrenuo niz bombaških napada na
Drogas la rebahay lanac prodavnica lekova u celoj zemlji u
vlasništvu porodice Rodrigeza Orehuele. Apoteke su bile laka
meta, a glavne žrtve Eskobarovih napada bile su mušterije,
komšije i slučajni prolaznici. Lanac apoteka nastavio je da služi
svojoj primarnoj svrsi - pranju novca za kartel - klonili ga se
uplašeni kupci ili ne. Ono što je zaista brinulo gazde iz Kalija bile
su pretnje nasiljem protiv njihovih porodica.
Rat se rasplamsao. Kali je poslao sedmočlani tim ubica u
lov na Eskobara. Otprilike nedelju dana kasnije, kutije s njihovim
delovima tela isporučene su u Kali - svih sedmorice ubica.
Krajem 1988. godine, eksplozija je razorila tri kuće u bogatom
kvartu Kalija. Migel Rodrigez Orehuela čuo je zaglušujući tresak.
Bio je udaljen osam stotina metara od kuće, ali znao je da je bio
namenjen njemu. Dvojica špijuna iz Medeljina pravili su auto-
bombu, koja je trebalo da eksplodira kada bi Migelova kola
prošla pored vozeći ga u kancelariju. Preuranjena eksplozija ubila
je špijune.
U noći kada se Horhe Salsedo uključio u borbu protiv Pabla
Eskobara, četvorica gazda iz Kalija, koji su ga vrbovali, vodili su
najbrže rastuću kriminalnu organizaciju na svetu - Volmart ili
Gugl u svetu trgovine narkoticima. Šef američke agencije za
borbu protiv droge proglasio je to „najbolje organizovanom i
najbolje finansiranom kriminalnom organizacijom u istoriji”.
Partnerstvo trgovaca iz Kalija i severne Kauke izraslo je iz
dugogodišnje kriminalne povezanosti starih prijatelja. Čepe
Santakruz i braća Rodrigez Orehuela počeli su kao kradljivci kola
i kidnaperi, a prešli na posao s kokainom sedamdesetih godina -
otprilike u isto vreme kao i Pablo Eskobar i njegovi saradnici iz
Medeljina. Čepe je proveo dosta vremena u SAD, uspostavljajući
distributivne mreže, dok su braća razvijala laboratorije za obradu
koke u Peruu, južnoj Kolumbiji i Amazonskoj prašumi. Krajem
osamdesetih godina prešli su i na krijumčarenje prerađenog
kokaina. Kali se specijalizovao za velike isporuke, krijumčareći
dotad nečuvene količine - i do deset ili dvanaest tona skrivenih u
raznim lažnim teretima, od izbušenih balvana i betonskih
stubova do smrznute ribe i brokole.
Organizacioni genije iza kartela iz Kalija bio je Hilberto,
najstariji od tri brata Rodrigez Orehuela. Prijatan, ambiciozan,
vizionar s jakim osećajem za biznis, Hilberto je bio poznat u svetu
trgovaca kao Šahista (El Ajedrecista). Njegov pristup suštinski se
razlikovao od Eskobarovog. Pablo je tražio pažnju i kandidovao
se, sa uspehom, za mesto u kongresu. Hilberto je više voleo da
kupuje političare i drži se povučeno kao poslovni čovek. Pablo je
javno raspisivao ucene za glave policajaca i sudija, Hilberto ih je
u tišini potplaćivao.
Retko su lukavost i uticaj kartela iz Kalija bili očigledniji
nego 1986. godine, kada su se Hilberto i Horhe Luis Očoa - i dalje
u madridskom zatvoru od hapšenja u Španiji 1984. pod
optužbom za promet droge - suočili s prebacivanjem na Floridu,
zbog američkog zahteva za izručenje. Kartel se obratio
kolumbijskom Ministarstvu pravde da interveniše. Budući da
Hilberto nije bio tražen u Kolumbiji, Ministarstvo nije imalo
osnove da legalno traži preuzimanje njegovog slučaja. Zato je
smišljen lažni krivični prekršaj: krijumčarenje plemenite stoke.
Zahtev Bogote za izručenje poništio je zahtev Vašingtona, i
Hilberta su poslali kući, a sudija u Kaliju pustio ga je na slobodu.
Zahvalni kartel platio je milion dolara prijateljima u Ministarstvu
pravde.
Za vreme Hilbertovog produženog pritvora u Španiji,
vođenje svakodnevnih poslova kartela dodeljeno je Migelu,
čoveku zavisnom od rada, koji je, izgleda, uživao u dugim i
napornim danima na poslu. Mlađi brat pokazao se kao mnogo
prikladniji za taj posao pun sitnih pojedinosti, i Hilberto mu ga je
rado trajno prepustio. Između braće nikada nije bilo borbe za
moć niti ikakvog ozbiljnog neslaganja. Retko su otvoreno ulazili u
raspravu. Štaviše, delili su zajednički san o osvajanju tržišta:
potpunoj kontroli nad trgovinom kokainom, od proizvodnje do
ulične prodaje, od Kolumbije do kraja sveta.
A Pablo Eskobar stajao je na putu ostvarenja tog sna. Rat
kartela, koji je Doktor pokrenuo, rešiće to pitanje na jedan ili na
drugi način.

Kartel iz Kalija bio je lavirint razdvojenih odgovornosti. Njegove

laboratorije u džungli radile su nezavisno, a njihovi upravnici
podnosili su izveštaje direktno Migeiu. Svaka distributivna ćelija
- a u jednom trenutku bilo ih je čak deset i u samom Njujorku -
podnosila je izveštaje direktno Migelu. U oblasti transporta,
odvojeni pojedinci bili su odgovorni za trasu za brokolu, trasu za
kafu i trasu za brazilske keramičke pločice. Svaki od odgovornih
pojedinaca podnosio je izveštaje direktno Migelu. Postojale su
regionalne gazde za razna područja, uključujući južnu Floridu,
Njujork, Panamu i Gvatemalu. Oni su koordinirali i odobravali
brodske isporuke, dostave i plaćanja. I, razume se, svaki od njih
podnosio je izveštaje direktno Migelu. Skladištenje u
magacinima, pranje novca, obezbeđenje kartela, skupljanje
informacija, dojave iznutra, izveštaji doušnika, sve je išlo preko
gazde nad gazdama - manijaka kontrole, koji je neprekidno
telefonirao i održavao sastanke i noću u sitne sate.

Više od desetine trgovaca u Kaliju i dolini reke Kauka činili su

ono što se pretvorilo u federaciju malih i velikih trgovaca
drogom. Upravni odbor bio je sastavljen od Migela, Hilberta,
Čepea Santakruza i Pača Erere, ali kartel je u svom sastavu imao
još najmanje trideset velikih igrača.
Partneri su se nosili s rizikom krijumčarske strane posla
slično kao i kartel iz Medeljina - objedinjavanjem isporuka
narkotika. Međutim, gazde su dopuštale prijateljima,
saradnicima i poslovnim ljudima, uključujući i neke iz društvene
elite Kalija, da investiraju u pojedinačne isporuke. Mači iznosi
mogli su da donesu hiljadu puta veći profit. Za meštane koji su se
petljali u takve investicije, to je moglo biti kao dobitak na lotou. I
kao ni učesnici u zajedničkom klađenju u kancelariji, ni oni se
nisu osećali kao kriminalci. Ta praksa učvrstila je stav „živi i pusti
druge da žive” u zajednici, i braća Rodrigez Orehuela bila su
opšteprihvaćena u društvu u Kaliju.
Novac od droge bio je blagodet za ekonomiju Kalija. Za
razliku od Eskobara, koji je bio poznat po tome što je skrivao
ogromne količine novca u bunkere, gde su trulež i glodari
doslovno izjedali deo njegovog profita, kartel iz Kalija
specijalizovao se za brza ulaganja. Oni su prali svoju zaradu od
droge što je brže moguće ulaganjem u legalne poslove - kupovali
su nekretnine, građevinsko zemljište, inventar i pretvarali
gotovinu u hartije od vrednosti. Gazde su imale široke i raznolike
finansijske interese – radio-stanice, nacionalni lanac apoteka s
povoljnim cenama, piljarnice, stambene i poslovne zgrade, kao i
profesionalni fudbalski tim.
Posedovali su toliko imovine u Kaliju da se više puta desilo
da Hilberto pošalje agente da kupe neku atraktivnu nekretninu,
samo da bi otkrio da je već poseduju ili on ili njegovi partneri.
Krajem osamdesetih, bili su zaslužni za skoro četrdeset odsto
poslovnog razvoja grada.
 Brzo reinvestiranje bilo je sračunato na to da legitimiše
posede porodice Rodrigez Orehuela. Kumovi su izgledali
odlučno u nameri da poštede svoju decu i širu porodicu opasnog
života koji su izabrali. I Migel i Hilberto poslali su svoju decu na
najbolje američke univerzitete, kao što su Stanford, Harvard i
Bostonski koledž.
Kada je Hilbertov najstariji sin Fernando Rodrigez
Mondragon, završio u zatvoru u Kaliju zbog lokalnih optužbi u
vezi s drogom, njegov otac otišao je da ga obiđe. Hilberto je
izvukao kaiš i nekoliko minuta ga šibao pred drugim
zatvorenicima. Stari narko-trgovci iz Kalija želeli su bolju
budućnost za svoju decu.

Gazde i njihove porodice živeli su kao predvodnici industrije.

Njihovi domovi bili su zidovima opasana imanja veličine manjeg
stambenog bloka, obično s privatnim fudbalskim i teniskim
terenima i bazenima. Neke od njihovih seoskih kuća, takozvane
finke, imale su i kuglane, diskoteke, štale, arene za borbe petlova
i privatne plaže.
Braća iz Kalija mogla su sebi da priušte da voze i maseratije.
Umesto toga, imali su vozni park mazda. Nekoliko svojih
luksuznih automobila, obično mercedesa, stalno su pozajmijivali
političarima i građanskim liderima. Nosili su malo nakita, po
pravilu čak ni satove. Migel se držao svakodnevne uniforme, koja
se uglavnom sastojala od plave košulje s dugim rukavima, crnih
pantalona i crnih mokasina, ponekad sa zlatnim kopčama.
Čepe Santakruz osećao se udobno u radničkim
kombinezonima i skoro nikada nije nosio čarape. Patio je od
oboljenja kože na rukama, koje je skrivao košuljama s dugim
rukavima. Inače mu je retko kad bilo stalo do izgleda - osim kada
mu je početkom osamdesetih odbijeno članstvo u Kolumbijskom
klubu. Santakruz, koji je jednom u Njujorku naredio ubistvo
novinara za špansku populaciju, zbog toga što je kritički pisao o
njemu, došao je u kantri klub u Kaliju s arhitektom umesto s
ubicom. Milijarder je uzeo precizne mere zgrade kluba i izgradio
istovetnu repliku, s bazenom i teniskim terenima, na sopstvenom
imanju.
To je želeo, to je i kupio. To je, takođe, bio način njegovog
kartela. U januaru 1989. godine kumovi su hteli da eliminišu
Pabla Eskobara. Zato su jednostavno rešili da plate Horhea
Salseda i njegovu ekipu britanskih komandosa.

Dobro došli u kartel

Horhe se posvetio novom zadatku, jedva čekajući da ispravi neke

od očiglednih propusta u obezbeđenju koje je video na sve strane.
Za tih nekoliko prvih dana u Kaliju, čak i dok se spremao za let u
London da regrutuje britanske komandose, on i Mario del Basto
preporučili su veći broj novih bezbednosnih mera, što je
gazdama, naizgled, bilo drago.
Jedini očigledni problem bio je čovek na čelu obezbeđenja
Herkul, major Gomez. On je vodio jednu od nekoliko legitimnih
firmi kartela, nadzirući otprilike stotinu legalno naoružanih
čuvara - od kojih je većina radila za lanac apoteka u vlasništvu
porodice. Međutim, Herkul je pružao i podršku timovima za
zaštitu kumova i njihovih porodica i postao je naročito važan u
godini kada je izbio rat između kartela.
 U tim ranim danima, Horhe je, takođe, sklopio deliće priče
o kutijama s delovima tela koje su se vratile iz Medeljina. Bilo je
to pitanje lične i profesionalne radoznalosti - kao i poriv da se uči
na greškama drugih.
Major Gomez je upravljao tom misijom, poslavši ekipu
bivših vojnih narednika na Eskobara. Pošto su ušli u trag
Eskobaru u medeljinskom predgrađu Envigado, paravan ekipe je
razotkriven. Ljudi su doputovali na sever u grupi, sedam
neznanaca koji su stigli kao odred. To je bila prva greška. Niko od
narednika nije bio iz medeljinske oblasti, pa ih je odao njihov
akcenat iz Kalija. I vozili su se po kraju Pabla Eskobara u kolima s
registarskim tablicama iz Kalija.
Neoprostivo glupo, pomislio je Horhe.
Pre zakazanog polaska za London, Horhe je na brzinu
morao da ode kući u Bogotu. Lena je išla na pregled kod lekara i
želela je da Horhe bude uz nju. Testovi su potvrdili da je Lena
trudna. Ona je primetila da su se Horheove oči napunile suzama.
„Nije toliko loše“ našalila se. On ju je zagrlio. „Nikada nisam bio
srećniji”, rekao je. Hteli su da izađu s klinike držeći se za ruke,
kada je Lena zastala i otvorila tašnu. Izvukavši napola popušenu
paklicu cigareta, dala ju je doktoru. „S tim je završeno”, rekla je.
„Zbog mene i zbog naše bebe.“ Horhe je znao da ona nikada više
neće pušiti.
Lenina čvrstina bila je izvor ponosa i snage za Horhea. Kao
i njeno poverenje u njegove procene. Ona mu je pružila podršku,
mada nije pokazivala entuzijazam kada je Horhe doveo britanske
komandose da napadnu FARC. Nadao se sličnoj reakciji i kada joj
je ispričao za misiju u Kaliju.
„Mariju i meni su ponovo potrebni Britanci, ovog puta da
zaštite neke ljude u Kaliju”, počeo je Horhe da objašnjava. Nije
imenovao te neke ljude. Nije ni morao. Lena je odmah znala
kome je u Kaliju potrebna zaštita i ko ima sredstava da unajmi
Horhea i Marija. On je pokušavao da je uveri u to da on sam neće
biti ni u kakvoj opasnosti, ali ona mu je pritisnula lice na grudi.
Oboje su zaćutali na jedan dugačak trenutak.
„Obećaj mi nešto”, rekla je ona.
„Naravno - šta god želiš.”
„Nikada nemoj da mi pričaš šta radiš. Molim te, učini to za
mene. Ne želim ništa da znam. Shvataš li? Ne želim da stalno
brinem.”
Horhe ju je zagrlio da je umiri i klimnuo glavom.
„Osim toga, valjda znaš šta radiš”, rekla je. Horhe nije
odgovorio.

Neupadljivo sedište obezbeđenja Herkul nalazilo se u južnom

delu Kalija, koji se naglo razvijao. Sama kompanija nije rasla. Ona
je pružala usluge samo jednom korisniku - porodici Rodrigez,
koja je i bila njen vlasnik. Major Gomez dolazio je u svoju
kancelariju svakog jutra oko sedam sati. Dovozio ga je vozač u
blindiranim kolima. jednog jutra, vozačč je naišao na kiper koji je
delimično blokirao ulaz u firmu. Gomez je morao da pređe
nekoliko koraka više iz zaštite svoje oklopljene limuzine do
ulaznih vrata. Bio je na pola puta između kola i ulaza u firmu
kada su petorica s puškama M-16 ustali u zadnjem delu kamiona
i otvorili vatru. Gomez se sručio na zemlju obliven krvlju.
Horhe i Mario bili su tad u Engleskoj, gde su regrutovali
plaćenike, i tamo su čuli za to. Horhe je odmahnuo glavom. „U
šta smo se to uvalili?” rekao je Mariju. U to vreme, to je bilo čisto
retoričko pitanje, ali Horhe je uhvatio sebe kako narednih nedelja
stalno razmišlja o tome. Palo mu je na pamet da se gazde uopšte
nisu previše potresle zbog ovog gubitka svog čoveka na visokom
položaju. Nije bilo izraza tuge. Opšti stav pre je ličio na prezir. A
gazde nisu gubile vreme da saopšte Horheu i Mariju da će oni
sad preuzeti i majorove dužnosti.
Horhe nikada nije bio sasvim siguran ko je ubio Gomeza,
ali što je više saznavao, bio je sve zabrinutiji. Napadači su nestali
bez traga, što je bio vešto izveden trik ako zaista nisu bili iz grada
i ako su koristili kiper kao vozilo za bekstvo. Napad je gotovo
sigurno zahtevao pomoć nekoga iz Kalija, ko je poznavao
majorove navike. Nije bilo sumnje da je Gomez postao zamenjiv,
pošto su Horhe i Mario veoma brzo preuzeli mnoge od njegovih
dužnosti.
Horhe i Mario šalili su se da je možda streljački vod s
puškama M-16 bio odgovor kartela iz Kalija na loše rezultate na
poslu. Smejali su se tome, ali u Horheovom slučaju, smeh je
prikrivao osećaj nelagode.

Dejvid Tomkins bio je Horheova veza sa svetom britanskih

plaćenika. On je pristao da se sastane s Horheom i Mariom u
Hotelu Šerlok Holms u Londonu i da razgovaraju o novoj
ponudi. Horhe je morao da bude neodređen pri ugovoranju
sastanka putem transatlantske telefonske linije.
Tomkins, trgovac oružjem, u kasnim četrdesetim godinama,
bio je jedna divovska kontradikcija - tip sličan Rambu, ali s
nagoveštajem stare engleske otmenosti. Njegovo vojničko
iskustvo bilo je potpuno nezvanično. On je bio najamnik koji
nikada nije prišao ni blizu redovnoj službi u vojsci, samo je
nakratko služio u Kraljevskoj trgovačkoj mornarici. Njegovo
gospodsko držanje skrivalo je grubu i tešku prošlost. Bio je
samouki stručnjak za eksplozive, koji je te svoje veštine prvo
koristio za obijanje sefova. Proveo je osam godina u mladosti po
zatvorima. Čak su i njegove tetovaže bile u međusobnom
konfliktu. Na svakom prstu desne ruke, odmah ispod zgloba, bila
su slova LJ-U-B-A-V, a na levoj mu je na istom mestu pisalo M-R-
Ž-NJ-A.
Dok se Tomkins bavio eksplozivima i poslovnom stranom
dogovora s plaćenicima, krupni Škot bio je taj koga je Horhe
morao da ubedi da prihvati zadatak. Makalis je bio terenski vođa,
pravi vojnik i izvanredan taktičar. Borci bi ga svuda pratili - čak i
u Kolumbiju, samo ako ih Horhe pridobije.
„Krenućemo na teroriste. On je jedan od najtraženijih
odmetnika na svetu – narko-trgovac, ubica, opšta pretnja za moju
zemlju - Pablo Eskobar”, rekao je Horhe.
Makalis je imao fizički izgled, tvrdoglav karakter i snagu
volje odbrambenog igrača u američkom fudbalu - i nešto za šta je
Horhe shvatio da je lična mržnja prema komunistima. On se
borio s raznim levičarskim grupama širom sveta. Međutim, u
hacijendi Napoles nije bilo komunista. Horhe je morao da sačeka
da se Tomkins i Makalis nasamo posavetuju.
Dvojica Britanaca bili su skloni tome da se uključe u bilo
koju misiju s Horheom Salsedom. Misija protiv FARC-a, iako
vojnički totalni promašaj, finansijski im se veoma isplatila. Oni su
verovali Horheu i uživali u njegovom društvu. Makalis je počeo
da ga zove „naš plemeniti pukovnik Rikardo” - iako je čin bio
izmišljen, kao i ime Rikardo, to jest Ričard, njegovo šifrovano ime
u kartelu. Horheova napetost kratko je potrajala. Makalis je brzo
objavio da je Pablo Eskobar „dovoljno veliki zlikovac” da
opravda njegove usluge.
 Krajem februara 1989. godine Tomkins i Makalis sleteli su u
Kali da pregovaraju o svom ugovoru s kumovima kartela. Njihov
prvi sastanak s gazdama bio je sličan onom Horheovom -
odgođen do deset sati uveče, i održan u potpuno beloj vili Pača
Erere. Ponovo su bila prisutna sva četvorica kumova, s Horheom,
Mariom i dvojicom Pačove braće, Vilijamom i Alvarom Ererom.
Hilberto je predsedavao sastankom i vodio razgovor koji je
trajao do posle ponoći. Horhe je prevodio za obe strane. Ubrzo je
postignut konsenzus o strateškim ciljevima i osnovnoj taktici. Baš
kao što je Hilberto prvobitno i zamislio, komandosi će predvoditi
dnevni napad na hacijendu Napoles, gde će doći u helikopterima
s obeležjima vojske i nacionalne policije. Makalis će razraditi
detaljan borbeni plan, ali osnovni plan je smišljen.
Došlo je vreme da se govori o pezosima. Finansijski
pregovori bili su Tomkinsova oblast. On je potražio cigaretu u
džepu. Ne videvši pepeljaru, ljubazno je upitao: „Da li bi vam
smetalo?” Sve oči okrenule su se prema Migelu, koji se namrštio i
odmahnuo glavom. Horhe je objasnio. „El Senjor je veoma
osetljiv na dim - alergija.” Zapravo, niko nije pušio u prisustvu
nijednog od gazda kartela - niti mnogo pio ili koristio drogu.
Kumovi su nametnuli nultu toleranciju prema bilo kakvim
zadovoljstvima u radno vreme.
Tomkins je nastavio da govori neometeno. Podvukao je
nekoliko teških mesta u planu, potrebno ljudstvo i procenjeno
vreme za obuku.
„Mi ovo možemo da uradimo, nema sumnje, ali...”, zastao
je zbog dramskog efekta i pogledao svakog od kumova u oči. „To
će vas, gospodo, koštati... milion... dolara.“
Ako je Tomkins očekivao da će gazde iz Kalija barem
trepnuti, ostao je razočaran. Hilberto je slegnuo ramenima i
rekao: „To nije problem. Platićemo i dva tri puta više - a povrh
svega, ako uspe i premiju.” Horheu se učinilo da je tad Tomkins
trepnuo. Ali tek kasnije, kada su bili nasamo s njim u autu,
Britanci su dopustili da se njihovo uzbuđenje ispolji.
„Ovo bi moglo da bude tri... a možda i pet miliona s
premijom“, ushićeno je govorio Tomkins. „To je neverovatno!
Ovo je istorijski!“ Makalis se sa zadnjeg sedišta pružio ka
Horheu, koji je vozio, i mesnatom rukom mu stegao rame.
„Rikardo”, rekao je. „Nećemo te izneveriti.“

Tomkins je otputovao iz Kolumbije da okupi ljude i opremu.

Horhe je organizovao da Makalis vidi hacijendu Napoles iz
vazduha. Leteli su zajedno u cesni 210M centurion, sa šest sedišta
i pokretnom kamerom nikon F-1 postavljenom u trup tog malog
aviona.
Britanski regruti počeli su da stižu u Kali po jedan-dvojica.
Neki su učestvovali i u neuspeloj misiji protiv FARC-a. Svi su bili
iskusni plaćenici, a većinu ih je prethodno obučavao Makalis u
Južnoafričkoj 44. padobranskoj brigadi. Među njima je bilo ljudi
koji su služili i u Legiji stranaca, Rodezijskoj lakoj pešadiji,
Škotskoj gardi i SAS-u, britanskim specijalnim snagama. Svaki
pridošlica dobio je mesto u jednom od dva luksuzna stana
izdvojena za Tomkinsa i Makalisa. Niko nije govorio španski.
Rečeno im je da se drže u blizini stanova, pokušaju da se
ponašaju kao turisti, ukratko, da paze kako se ponašaju. To se
pokazalo kao teško ostvarivo, naročito posle poseta Velikoj
američkoj katastrofi, baru koji je držao jedan američki iseljenik.
Ljudi bi uz škotski viski načeli i politiku, što je vodilo do živahnih
rasprava, koje su se često pretvarale u tuče.
 Zabrinut za bezbednost misije, Horhe je premestio ljude na
Migelovo imanje na planini zapadno od Kalija, na ranč
Pensilvanija. Nalazio se odmah pored krivudavog glavnog puta
do obale Tihog okeana i luke Buenaventura. Prostrano imanje
imalo je smeštaj kao u odmaralištu, na nadmorskoj visini na kojoj
je bilo prijatno sveže. Tamo su, takođe, postojali teretana i
gimnastička sala, kuglana s pet traka, sauna i parno kupatilo, kao
i dvojica kuvara koji su spremali obroke dvadeset četiri sata
dnevno.
Jednog dana Horhe i Mario dobili su mali kamion, u znak
pažnje od Pača Erere. Blistava aluminijumska karoserija vozila
bila je pokretna oružamica puna automatskih pušaka, pištolja,
ručnih bombi, protivtenkovskih raketa i detonatora. Makalis je to
nazvao Aladinovom pećinom najbolje vojne opreme - novo
oružje, municija i eksplozivi, a većina toga bolje je od svega što je
kolumbijska vojska obezbedila prethodne godine.
Makalisov plan napada predviđao je sudar čak sa stotinu
medeljinskih revolveraša, koji će braniti hacijendu Napoles. Da bi
se suočio s takvim potencijalnim izazovom, svaki Britanac biće
opremljen dvema automatskim puškama, pištoljem, ručnim
bombama i drugim eksplozivima. Komandosi će zajedno nositi
dovoljno vatrene moći da svako od njih ubije po tri stotine
Eskobarovih branilaca.
Još od misije protiv FARC-a, Horhe je bio impresioniran
režimom obuke komandosa. Oni su svakog dana trčali i trenirali,
istrajno se uvežbavali, i neprestano su ispitivani o detaljima
borbenog plana, tako da su većinu noći odlazili u krevet
iscrpljeni. Kada Horhe nije bio prisutan, ponekad bi provalili u
Migelovu kolekciju skupih vina. Gazdi se to nije dopadalo, ali je
Pablovo ubistvo El Senjoru bilo važnije od nekoliko flaša bordoa.
 Horheov duševni mir najviše je narušavala nedovršena
porodična situacija. Pošto je Lena nosila njihovo dete, on je
veoma želeo da se što pre venčaju. To je značilo putovanje van
Kolumbije, gde je, po zakonu, paru bilo dopušteno samo jedno
venčanje. Drugi brakovi obično su sklapani u Panami. Horhea
nije bilo briga za društvene konvencije, ali brak će garantovati da,
ako se njemu išta dogodi, Lena i njegovo nerođeno dete naslede
njegov skromni imetak.
Horhe se jedne noći prevrtao po krevetu, pokušavajući da
zaspi. U snovima ga je progonio čovek s pištoljem, stranac bez
lica, koji se stalno sve više približavao. Na kraju se pištolj našao
pred njegovim licem, a njegova ogromna cev bila je udaljena
samo nekoliko centimetara. Horhe se trgao iz sna natopljen
znojem.
Horhe to nikada ne bi ispričao Leni, ali košmar ga je nagnao
da iznese to pitanje pred gazde. Insistirao je na tome da mu je
potrebno malo slobodnog vremena. Rekao je da leti za Panamu
da tamo provede vikend s Lenom - da bi se venčali. Kumovi su
prasnuli u smeh i poželeli mu sve najbolje.
„Mislio sam da si pametniji“, šalio se Čepe Santakruz, koji
se takođe dvaput ženio. Pačo Erera se prvi rukovao s Horheom,
što je navelo Čepea da poviče kako je gangster homoseksualac
„jedini pametan u ovoj sobi jer nema ženu!” Migel, čovek sa četiri
žene, nije se pridružio pošalicama, ali je odobrio odsustvo -
insistirajući na tome da Horhe „požuri nazad”.

Meta: Pablo
Britanski komandosi uvežbavali su se oko deset nedelja i bili su
spremni i fizički i psihički. Bio je maj 1989. godine. Bilo im je
potrebno samo da Pablo Eskobar dođe na hacijendu Napoles.
Napeto čekanje prekinuto je jednog jutra kada su Horhea pozvali
iz logora. Zvučalo je kao da je hitno.
Došao je u Kali i zatekao Hilberta kako korača po sobi.
Migel je pričao telefonom - kao i obično. Horhea nisu često
pozivali u unutrašnju kancelariju dok je Migel završavao poslove
preko telefona, a to je Horheu sasvim odgovaralo. Nije bio
radoznao u vezi s trgovinom drogom, i mislio je da je bolje da se
drži što je dalje moguće od toga. Iako mu nije smetalo da štiti
narko-bosove od ubica - kao ni, kad smo već kod toga, da s njima
kuje zaveru i priprema smrt Pabla Eskobara - Horhe je postavio
granicu kad je reč o trgovini drogom. Nije želeo da učestvuje u
tom poslu. Bio je to njegov način da razdvoji ono što on radi za
kartel od onoga Čime su partneri iz kartela zarađivali novac.
Kako je Horhe gledao na to, on nije diler pa, prema tome, nijedan
od njih. On nije bio kriminalac.
Kada je Migel konačno prekinuo vezu, nestrpljivi Hilberto
gurnuo je parče papira Horheu u ruke. Braća su čekala dok je
Horhe pregledao brojeve ispisane na belom papiru. Očigledno je
to bio broj telefona, ali njemu nije bio poznat. Horhe je čekao
objašnjenje. Hilberto se iscerio.
„Pablov mobilni telefon” rekao je gotovo veselo. „Šta možeš
da uradiš s tim?”
Otkad se pridružio organizaciji iz Kalija pre skoro četiri
meseca, Horhe je nastavljao da radi na radio-sistemima kartela
čak i dok se brinuo za svakodnevne potrebe britanskog tima. S
Mariom je vršio pritisak da se svi telohranitelji porodice opreme
poboljšanom tehnologijom - objašnjavajući da je lakoća
komunikacije ključ bezbednosti.
Horhe je upoznao lokalnog stručnjaka za elektroniku
Karlosa Alfreda i u potpunosti imao poverenje u njegova
tehnička znanja, ali njegove poslovne veze mogle su da
predstavljaju izvor zabrinutosti za braću Rodrigez Orehuela. On
je obavljao popravke i održavao radio-veze i za Narodnu policiju
Kolumbije. „Ali on radi i za Boga i za đavola” uveravao je Horhe
Hilberta.
Karlos Alfredo počeo je da pravi elektronske naprave za
praćenje i lociranje radio-signala Eskobarovog mobilnog telefona.
Kartel je uskoro imao opremu da presreće pozive, snima
razgovore i locira telefon pomoću stanica za prenos kroz etar.
Horhe i Karlos Alfredo opremili su i kartelsku cesnu
elektronskom opremom, uključujući i četiri antene za praćenje
radio-signala. Avion je pretvoren u leteću platformu za nadzor.
Na zemlji su špijuni iz Kalija mogli da presreću signal
Eskobarovog mobilnog telefona iz skrovišta s pogledom na
Medeljin. Dok je gazda iz Medeljina izmicao policiji i čitavom
aparatu kolumbijske nacionalne bezbednosti, kartel iz Kalija
vrebao ga je na domašaj sluha od njegovog skrovišta. Horheu je i
dalje najveću brigu predstavljalo da očuva prisustvo stranih
komandosa u tajnosti. Desetak Britanaca, koliko god se žestoko
borili, neće nadvladati četiri do šest puta više naoružanih čuvara
bez konfuzije i haosa - uzgrednih efekata iznenađenja.
Posle popodnevne obuke u planinama, tim komandosa
zaustavio se u kafeu pored puta, na pauzi za turu koka-kole.
Svetloputi Britanci u belim majicama s kratkim rukavima i
vojničkim čizmama privukli su pažnju policajca na motoru, koji je
tuda prolazio, i on se zaustavio da ispita o čemu je reč. Kada se
ispostavilo da stranci ne govore španski, on je zahtevao da
pregleda njihova vozila - od kojih je jedno bilo Aladinova pećina
prepuna oružja. Mario del Basto pokazao je svoju legitimaciju
penzionisanog majora. To nije ostavilo utisak na policajca. Mario
mu je onda uskratio pristup ostalim vozilima. Horhe je primetio i
da se dvojica komandosa polako približavaju svom oružju. „Reci
im da se odmaknu”, žurno je šapnuo Horhe Makalisu. „Nemoj da
urade sad nešto glupo.”
Mario je obavio poziv preko svog radio-telefona i on i
Horhe stajali su između saobraćajnog policajca i komandosa
sledećih dvadeset minuta - sve dok nije došao kurir na motociklu
s malom torbom. Del Basto je odmah predao torbu policajcu, koji
je pogledao sadržaj i odmah odjurio niz put, kada mu je
radoznalost zadovoljena torbom novca. Teško da je to bio šok za
Horhea, koji je, kao i mnogi drugi Kolumbijci, često davao novac
saobraćajcima. Ali ulozi nikada pre nisu bili tako visoki.
Posle tog tesnog izvlačenja, obuka komandosa premeštena
je u kamp u džungli sa zapadne strane planina. Bila je to ravna i
donekle suva površina usred močvarnog terena. U zamenu za
toliku privatnost, komandosi su morali da koegzistiraju s
ogromnim paucima, otrovnim žabama i zmijama, od kojih su
neke takođe bile otrovne. Noću su slušali skičanje i pištanje
divovskih pacova - bojažljivih gvagvi koji su izgledali kao morski
prasići od petnaest kilograma, „Vrlo su ukusni”, uveravao je
Horhe komandose.
Međutim, oni su se držali tradicionalne hrane: govedina i
jaja, govedina i jaja... pa još govedine i jaja.
Britanci su nazvali svoj novi dom La Gvagva. Horhe ga je
zvao Kolumbijska bestragija. Ljudi su spavali u drvenoj baraci
kako bi izbegli zmije i insekte. Ona je takođe služila i kao
učionica, ambulanta i skupštinska sala za sastanke ekipe. Bila je
oblepljena fotografijama Pabla Eskobara.
Horhe je imao momente sumnje - ne u Britance, njihove
borbene sposobnosti ili plan borbe. Međutim, ponekad je brinuo
da se Eskobar nikada neće vratiti u hacijendu Napoles. Činjenica
da su je gazde iz Kaiija videle kao savršenu klopku značila je da
bi i Doktor mogao da ima sličan predosećaj.

Fudbal je pritekao u pomoć kartelu iz Kalija 31. maja 1989. Klub

Atletiko nasional iz Medeljina pobedio je tim iz Paragvaja i
postao prvi kolumbijski tim za proteklu četrdeset jednu godinu
koji je osvojio južnoamerički Kopa libertadores. Pablo Eskobar
bio je ushićeni vlasnik kluba. Špijuni kartela u Medeljinu dojavih
su da je zakazana proslava - u hacijendi Napoles.
„Krećemo!”, naredio je Hilberto.
Preostalo je nekoliko nesređenih pojedinosti, a najznačajnija
je bila nedostatak jednog helikoptera. Drugi bel 205 hjui je bio na
popravci i nadogradnji u Brazilu. Plan je podrazumevao dva
hjuija iz vijetnamskog rata, obojena u policijske helikoptere, koji
će doći po komandose i municiju i dovesti udarni tim u zonu
iskakanja. Mnogo manji hjuz 500, četvorosed s vojnim oznakama,
biće vazdušni komandni položaj za Makalisa. Međutim, bez
drugog hjuija, hjuz 500 moraće da leti pod maksimalnim ili čak
još većim opterećenjem.
Obojica pilota bili su nevoljni da rizikuju toliko opterećenje,
kao i sam Makalis. Međutim, Hilberto nije želeo da to sluša. Posle
dugog čekanja da se Pablo pojavi, kum nije bio sklon tome da
protraći prvu dobru priliku za udarac. Hilberto je navaljivao na
pilote: „Možete da se pobrinete za dodatni teret, zar ne?” Posle
rasprave o preraspoređivanju putnika i tereta, piloti su priznali
da je to izvodljivo. Hilberto je bio oduševljen. „Moramo da idemo
- odmah!”, insistirao je. „Ovo bi mogla da nam bude jedina
šansa.” I Makalis je popustio.
U tom trenutku Šahista je objavio promenu u poslednjem
minutu, neku vrstu sigurnosne polise. Kada komandosi budu na
terenu i napad počne, cesna 208 karavan, s desetak ili više
revolveraša iz kartela, spustiće se sa suprotne strane ranča. To su
bile ubice Pača Krere. Kum ili Kalija, za kog se Eskobar zakleo da
će ubiti, slao je sopstveni tim da lično izravna račun - i poveća
broj žrtava. Na ovo nije bilo prigovora.

Dan de došao je u subotu 3. juna 1989. godine. Makalis se obratio

svojim komandosima, okupljenim pored helikoptera u
kamuflažnim uniformama kolumbijske vojske, s borbenim
prslucima punim municije i ručnih granata.
„Da li ćemo se mi ikada ponovo videti, ja ne znam”, počeo
je Makalis, citirajući Bruta iz drame Julije Cezar Vilijama
Šekspira. „Zato se zauvek oprostimo sad. Zauvek, i zauvek
zbogom... Ako se opet vidimo, mi ćemo nasmešiti se, a ne bude Y
to, bar smo se lepo zanavek rastali.”1
Nekoliko trenutka kasnije, uz vrisak rotora koji su
ubrzavali, dva preopterećena helikoptera vinula su se u nebo bez
oblaka. Operacija Feniks, kako ju je Makalis nazvao, upravo je
počela - bilo im je potrebno dva i po sata leta do mesta za
spuštanje i dopunu goriva u blizini hacijende Napoles.
U Kaliju, na drugom mestu na Zapadnim Kordiljerima,
Horhe je sedeo na mestu kopilota u cesni 210M, sa šifrovanim

1
Julije Cezar, čin V, scena I; prev. Živojin Simić i Sima Pandurović.
(Prim. prev.)
nazivom Telstar, letećim komunikacionim centrom za vođenje
napada. Dao je znak Irmi, jedinom ženskom pilotu u kartelu, koja
je pokrenula avion u lagano uzletanje i podizanje, krećući se na
sever, u dolinu reke Magdalene. Ako je proračun brzine i
udaljenosti bio tačan, stići će u područje za sletanje malo pre
helikoptera, koji su leteli od obale.
Radio-tehničar sa slušalicama na glavi podešavao je niz
elektronskih prijemnika. Pomoću jednog od instrumenata mogao
je da sluša Eskobarov mobilni telefon. Drugim je mogao da s
preciznošću od nekoliko metara odredi gde se telefon koristi.
Oprema je već potvrdila da je Eskobarov mobilni telefon negde
na ranču. To je bilo dovoljno za slanje komandosa. Međutim, bila
je potrebna i poslednja precizna informacija pre napada, kojom bi
se dokazalo da je i Pablo tu.
Kumovi iz Kalija organizovali su da neko pozove Eskobara
na telefon tačno u jedanaest sati, kada Telstar bude dovoljno
blizu da presretne signal. Radiotehničar morao je da čuje Pablov
glas, inače će napad biti otkazan.
Irma je držala avion na pravom kursu. Horhe je pogledao
na časovnik. U jedanaest se okrenuo da pogleda radio-operatera.
Čovek je pritisnuo slušalice ne uši i najzad podigao pogled.
Iscerio se i podigao oba palca uvis. Horhe je uključio svoj radio i
objavio na španskom: „Va a haber fiesta.“2
U Kaliju se u kancelariji punoj narko bosova razleglo glasno
klicanje. Sva četvorica kumova kartela iz Kalija smestili su se da
prate izveštaj uživo s lica mesta. „Bueno! Bueno!“ odgovorio je
Hilberto preko radija.

2
Šp. Imamo žurku. (Prim. prev.)
 U cesni se Horhe prebacio na drugi radio i ponovio poruku
na engleskom: „Biće žurke! Ponavljam, biće žurke!” Sačekao je
odgovor. Dobio ga je od Makalisa: „Potvrđeno!“
U helikopteru hjuz 500, Makalis je trijumfalno podigao
pesnicu, dajući znak trojici ljudi naguranih pozadi. Četvorosed je
nosio petoricu krupnih ljudi, pri čemu su trojica pozadi sedeli na
sanducima municije. Dva standardna sedišta uklonjena su da bi
se oni smestili. Sigurnosni pojasevi takođe su uklonjeni, ali niko
od onih koji su sedeli na kutijama eksploziva i municije nije se
žalio zbog nedostatka mera bezbednosti.

Prva faza operacije bila je skoro tročasovno letenje preko

spektakularnih andskih planinskih venaca do mesta za sletanje i
dopunu goriva, šifrovano nazvanim Kiko.
Bila je to napuštena farma, koju je Hilberto u potaji kupio
da na njoj smesti pedeset pet bačvi avionskog goriva JP-4. Kiko se
nalazio na osam minuta leta od hacijende Napoles.
Druga faza, to jest juriš, počeće napadom na stražarske kule
na ivici imanja - jakom paljbom iz mitraljeza i bacanjem
eksploziva iz hjuza 500. Tomkins će rukovati moćnim
mitraljezom M-240 postavljenim na tronožac koji je Horhe
dizajnirao tako da može da se prikači na skije helikoptera.
Mitraljez im je uz velike bojazni pozajmio pukovnik Narodne
policije. Hilberto je stalno podsećao Horhea da se posebno brine
za to oružje.
Makalis je očekivao da će helikopteri u napadu paziti na
ljude na zemlji kao u napadu vladinih jurišnih snaga. Ako na
hacijendi bude bilo kakve nesigurnosti u vezi s načinom na koji
treba reagovati, komandosi će brzo zauzeti kuću, eliminisati
naoružane čuvare i zarobiti ili ubiti narko-bosa. Treća faza bila je
ponovno okupljanje, a četvrta povlačenje. Makalis i komandosi
nameravali su da udare i beže - da posle napuste Kolumbiju što je
brže moguće, zaustavljajući se prvo u Panami.
U komandnom helikopteru, Makalis se često osvrtao da
proveri kako su njegova trojica drugova, zgurani u prostoru za
dvojicu. Osetio je olakšanje kad je poletanje prošlo bez problema,
uprkos preteranoj težini. S Mariom del Bastom i Dejvidom
Tomkinsom, treći čovek pozadi bio je Omar Sančez, plaćenik. On
je bio jedan od Čepeovih sikarija. Omar je zavideo komandosima
i dolazio je na njihove treninge u svom poršeu 911 s kompletnom
dodatnom opremom. Omar je naučio engleski dilujući drogu u
Los Anđelesu i pošao je na ovaj let da pomogne u prevođenju - i
ubijanju.
Njihov pilot bio je Tigar, dvadesetdevetogodišnji policijski
poručnik iz Bogote. Makalis se divio njegovom drskom i
razmetljivom stilu upravljanja letelicom. Mario se žalio da je pilot
nepromišljen. Tigar je bio sin penzionisanog policijskog generala,
ali je imao veliki problem s autoritetima, i ta karakterna crta ga je
učinila omiljenim kod Britanaca. Na Mariov očaj, komandosi su
dodatno podsticali Tigra. Veče pre bitke, Makalis je prekrio
pilotsko sedište kožom ocelota, kolumbijskog malog tigra.
Leteli su ka severu, otprilike u pravcu reke Kauka. Bel 205
hjui s deset komandosa i pilotom veteranom, šifrovanog imena
Tojko, leteo je naporedo s drugim helikopterom - bel je bio obojen
u zeleno i belo, boje Narodne policije, a manji hjuz 500 u vojnu
zelenu. Da se ijedna zakonita organizacija raspitivala, oni bi rekli
da rade na tajnoj operaciji suzbijanja prometa droge.
Posle gotovo tri sata u vazduhu, helikopteri su prišli Kiku
sa zapada. Nagomilani oblaci zaklanjali su poslednji greben
između njih i mesta za sletanje. Letelice su naišle na jake
promenljive vetrove dok su proletale kroz rascepkane oblake.
Nijedan helikopter nije bio opremljen za letenje pomoću
instrumenata, tako da su piloti povećali visinu, tražeći vedrije
nebo.
Na svom sedištu u cesni 210M, Horhe je imao odličan vidik
pred sobom. Mogao je da vidi oba helikoptera. Proletali su
između oblaka, ponekad nakratko nestajući u belom pokrovu.
Kružeći visoko iznad, Horhe je video bolje od pilota helikoptera
gde se front oblaka završava. Skoro da su prošli kroz njega.
„Dobre vesti, Tigre. Otvoreno nebo je odmah ispred vas”,
javio je Horhe radiom.
Međutim, poziv nije primljen. Tigar je sam ušao na
radiofrekvenciju da prijavi uznemirujući razvoj događaja: hjuz
500 nema još mnogo goriva.
„Flaše sa mlekom su skoro prazne“ rekao je on. Uspinjanje
pod preopterećenjem tamo je dodatno potrošilo gorivo. Sada je
Tigar želeo da leti niže. Obojica pilota helikoptera spazili su otvor
između oblaka.
„Vidiš li rupu?”. pitao je Tojko preko radija „Uroniću u
nju”, rekao je Tigar,
Horhe je izgubio helikoptere iz vida. Sledeći radio poziv
došao je od Tojka u helikopteru bel 205. On se upravo spuštao na
Kiko. „Gde je Tigar?“
U kabini cesne pored Horhea, Irma je zastenjala od strepnje.
Horhe je odgovorio: „Ne vidimo ga. Vraćam se da pogledam.“
Irma je naglo nakrivila letelicu i okrenula se prema
grebenu. Nije bilo signala za alarm, ni prijave hitnog sletanja - a
nije bilo ni tragova vatre na planini. Međutim, hjuz 500 ipak nije
izašao iz oblaka.
 Zatočenik oblaka

Horhe Salsedo zurio je nadole iz cesne 210M, leteći nisko duž

ivice oblaka, pretražujući pogledom neravni teren ispod sebe.
Obronci planine bili su pokriveni beskrajnim slojevima zelenila,
koje je Makalis zvao šumom brokola. Horhe je zadržao dah,
nadajući se da će pronaći vođu Britanaca i njegove drugove na
čistini između tih divovskih zelenih slojeva rastinja. Nije video
ništa osim zelenila. Poznati glas iznenada je zagrmeo iz radio-
prijemnika.
„Horhe! Horhe! Vidiš li nas?“
„Mario, bogu hvala! Šta se desilo?”
„Pali smo. Možeš li da nas vidiš?”
„Gledam. Ima li žrtava?”
„Da, jedna”, rekao je Mario. „Možeš da pretpostaviš ko.”
„Tigar?“
„Da. A Piter je povređen. Možeš li da nas vidiš?”, vikao je
Mario.
Horhe nije mogao da vidi ništa osim zelene mrlje beskrajne
šume. Rekao je Mariju da pomogne u navođenju aviona do mesta
gde su pali. Do je Irma okretala cesnu, Mario je prenosio šta vidi i
čuje na tlu: „Mora da ste blizu. Da, sada vas vidim. Skrenite malo
udesno. Tako... sada pravo. Približavate se... bliže... skoro ste -
ovde! Vidite li nas?“
„Ne - žao mi je“, javio je Horhe preko radija.
 „Ne? A letite tačno iznad naših glava!” Mario je zvučao
ljutito.
„Smiri se, Mario. Smiri se ili se nećeš izvući odatle“, rekao
je Horhe.
Dok je cesna zaokretala za još jedan prelet, Horhe je
promenio radio da prenese loše vesti u Kali. Odlučio je da
jednostavno sve ispljune u jednom dahu: „Tigar je pao. Mrtav je.
Komandna letelica pala je na planine. Piter je povređen... moramo
da otkažemo misiju.” Horhe je čekao da vest bude shvaćena.
Konačno je Hilberto, zvučeći razočarano, potvrdio prijem
informacija. Saglasio se da nema druge mogućnosti osim opoziva
napada.
Cesna je izvela još jednu seriju preleta. Horhe je najzad
spazio mesto pada helikoptera. Nije bilo načina da se tu spuste -
bilo je previše drveća, a litica je bila nemoguće strma. Bel 205
dopunio se gorivom i pridružio spasilačkom zadatku. Tojko je
prijavio da se niže niz padinu nalazi ravan otvoren prostor. Do
tog mesta tekao je planinski potok.
„Možeš li da nađeš taj potok i spustiš se do čistine?“, pitao
je Horhe Marija. „Da, ali Piter ne može.”
Niz preleta omogućio je Irmi da dobije tačne navigacione
podatke. Tim koji je pao, nalazio se na 16,4 nautičke milje
jugozapadno od VHF radio-tornja za sve pravce u Abehoralu,
blizu sela Sonson, oko sto kilometara od Medeljina. Bilo je
sigurno da će sva ta aktivnost u vazduhu biti primećena. Horhe je
morao da vodi računa o tome da ne navede nepoželjne neznance
na mesto pada helikoptera. Spasavanje je moralo biti izvedeno u
tajnosti: bez timova za pretragu iz Sonsona... bez istražitelja na
mestu pada... bez medijskih izveštaja.
 Kad bi Horhe mogao da izvede tajno spasavanje, možda bi
još mogao da spase tajnu misiju. Možda će kasnije, za nekoliko
meseci, moći ponovo da pokušaju da ubiju Pabla.

Na zemlji je bila pustoš. Kada je Tigar porinuo helikopter u onu

rupu u oblacima, uleteo je pravo u šumu prekrivenu maglom.
Nije imao priliku da se izvuče pre nego što se ispupčeni
vetrobran rasprsnuo o stablo. Hjuz 500 silovito se izvio i preturio
zadnjom stranom niz šumoviti obronak - rastrgnut prastarim
stablima i strašnom snagom rotora.
Remenje na ramenima sprečilo je Makalisa da izleti napolje,
ali osetio je razoran bol u leđima. Vrisak umirućeg motora
nadjačao je mučnu škripu metala i drveta koji su se sudarali i
grebli. Najzad se slupani helikopter zaustavio, sa skijama
okrenutim uvis. Makalis je visio metar iznad zemlje, i dalje vezan
na svom sedištu. Podigao je pogled i video šumsko tlo.
Trojica ljudi uglavljenih pozadi prošli su samo s
ogrebotinama i modricama. Omar, Tomkins i Mario provukli su
se kroz rupe na trupu letelice. Tigar je ječao i jedva se pomerao.
Makalis je raskopčao pojas i sručio se na zemlju. Imao je nekoliko
slomljenih rebara i gadno istegnuće kičme. Bio je obliven krvlju,
ali ona je bila Tigrova. Mladi pilot bio je živ dok su ga Mario i
Tomkins spuštali na zemlju. Polomljeni rotor da mu je delimično
amputirao levu ruku i odsekao levu nogu u kuku.
Makalis je preturao po olupini dok nije pronašao kutiju za
prvu pomoć. Zario je iglu u Tigrovu zdravu ruku i dao mu dozu
morfijuma da mu ublaži bolove. Nije bilo načina da zaustavi
krvarenje. Niko nije znao kako da održi poslednje pomazanje.
Nekoliko minuta kasnije, Tigar je umro.
 Preživeli su se odmarali na grebenu isturenom iz inače
strme litice i pokušavali da shvate težinu situacije u kojoj su se
našli Moglo je biti i gore. Drveće je ublažilo prvi udar, a gusta
džungla sprečila je da se izlomljena letelica sruči desetak, ako ne i
stotinu metara niže. Zaglavili su se na visini od preko dve stotine
metara na obronku planinskog grebena prikladno nazvanog
Tigrov greben.
Bili su duboko u srcu Eskobarove zemlje. Za četvoricu ljudi
s lešom, zarobljene na obronku planine, jedina misao bilo je
spasavanje. Mogli su da čuju udaljeno zavijanje cesne 210M. Tada
je Mario dograbio radio iz olupine i pozvao Horhea.

Mario, Omar i Tomkins krenuli su niz planinu, s namerom da se

sretnu s drugim komandosima i povedu ekipu za spasavanje
nazad do mesta pada. Udaljenost u pravoj liniji nije bila velika, ali
predeo je bio nezgodan za kretanje. Spust niz planinu pretvorio
se u celonoćno mučenje. Nesvesno su poneli jedine radio-uređaje
koji su funkcionisali. Makalis je ostao bez mogućnosti da
komunicira, s Tigrovim telom i jezivim škripanjem hjuza 500, još
zaglavljenog u drveće.
Tojko i njegovi putnici komandosi sklonili su se na
improvizovanom mestu za preuzimanje preživelih ispod grebena
i čekali da se oni spuste. Horhe se vratio u Kali. Trojica preživelih
konačno su se doteturali u naručje Tojka i strepnjom ispunjenih
Britanaca nešto posle svitanja. Shvatili su da u svoj njihovoj
borbenoj opremi niko nije spakovao mačetu, osnovno sredstvo da
sebi proseku put kroz planinu. Ipak su pokušali. Bili su im
potrebni čitavi sati da pređu nekoliko stotina koraka. Zatim su
svi čuli povike na španskom. Sagnuvši se i sklonivši u zaklon,
Tojko je svima mahnuo da se vrate do delimično zaklonjenog
helikoptera.
„Ne dopada mi se ovo”, rekao je. „Idemo odavde.”
Horhe je predložio slanje male spasilačke ekipe, koja ne bi
rizikovala privlačenje pažnje. Neki od poručnika kartela, uz
pomoć lokalnih seljaka, mogao je da odnese Makalisa do
bezbednog mesta za evakuaciju. Horhea je ohrabrilo to što pad
helikoptera nije pomenut u vestima ni dva dana kasnije.
Gazde su pristale da obaveste Tigrovu porodicu o nesreći.
Oni će pokazati svoje žaljenje i saučešće znatnom finansijskom
donacijom Tigrovom ocu, penzionisanom policijskom generalu -
u iznosu dovoljnom da obezbede da okolnosti pilotove smrti
ostanu tajna. Međutim, kumovi su naizgled bili najnervozniji
zbog stanja pozajmljenog mitraljeza M-240. U uzbuđenju i
brigama zbog života i smrti, Horhe nije ni pomislio da pita da li je
veliki mitraljez oštećen ili uništen. Shvatao je koliko je važno da
on bude vraćen nervoznom zajmodavcu, ali bio je iznenađen
tolikom zabrinutošću.
Horhe je tek imao mnogo da nauči o prioritetima kartela.

Andski planinski obronak, na kome je Makalis sam proveo prvu

noć, imao je mikroklimu tipičnu za velike nadmorske visine u
tropskim i suptropskim krajevima. Takva mesta zvala su se
oblačne šume - poznate po iznenađujuće niskim temperaturama i
oblacima koji su visili iznad njih stvarajući uporne i stalne kišice.
Makalis je iskoristio zadnje ostatke dnevne svetlosti da se s
mukom vrati do olupine. Bilo mu je hladno, a drhtanje mu je
širilo jak bol kroz leđa i grudi. Primetio je da je Tigrovo telo
dobilo plavu nijansu. Škot je preturao po razbacanom teretu
hjuza 500 dok nije pronašao nekoliko pakovanja C-4 - jakog
plastičnog eksploziva, u Britaniji poznat kao demeks. Nameravali
su da njime unište Pablove stražarske kule. Eksploziv sličan glini
bio je omiljen kod sabotera i minera zbog udarne snage, ali
mogao je da se koristi i kao gorivo, bez rizika da će eksplodirati.
Kada se vratio na svoj greben, Makalis je zagrejao ruke nad
malom logorskom vatrom naloženom sa C-4.
Kada nikakva pomoć nije došla uz planinu ni tokom
drugog dana, Makalis se pobrinuo da smanji sledovanje
namirnica. Nije mogao da zna koliko će još morati da čeka na
obronku planine.
Na hladnom vetru, koji je duvao preko grebena druge noći,
on je tonuo u san i odmah se budio. Ujutro je na planini vladala
tišina. Magla se spustila nisko na drveće i Makalis je znao da će
loša vidljivost odgoditi svaki pokušaj spasavanja. S naporom i
bolom, vratio se do olupine po kese s infuzijom, sveće i napunjen
uzi. Ako ga prvi pronađu ljudi Pabla Eskobara, Makalis je
nameravao da se bori. Jutarnja magla pretvorila se u kišicu, a
zatim u pravu kišu. Makalis je bio natopljen do gole kože i
promrzao dok je skupljao snagu za još jedan mučan dan -
zatvorenik u oblacima.
Posle tri noći na planini, Makalis je počeo da razgovara sam
sa sobom. Ponestajalo mu je infuzije. Morao je da skuplja kišnicu
za piće. Razmišljao je da krene da se probija niz planinu.
Međutim, nije imao ni radio ni kompas. Onda je začuo zvuke -
mačetu koja je prosecala žbunje i grane, glasove koji su govorili
na španskom. Grupa ljudi uspinjala se uz strmi obronak. Makalis
je dohvatio automat. Gledajući preko ivice grebena, spazio je
nekoga i doviknuo upozorenje kome nije bio potreban prevod:
„Alto! Stani tu gde si, kučkin sine!”
 Jedan od spasilaca video je Makalisov uzi i užasnuto je
podigao ruke uvis. „Amigo! Amigot“ vrisnuo je čovek. „Capitan
Ricardo! Amigo Ricardor.“ Makalis je spustio oružje i poželeo
dobrodošlicu spasiocima. Ljudi su se zadržali tek toliko da izuju
Makalisu čizme i obuju mu lagane patike. Jedan od njih pronašao
je mitraljez M-240, i dalje pričvršćen za skije helikoptera. Više nije
izgledao kao nov, ali je bar mogao da se vrati u jednom komadu.
Ostavili su Tigrovo telo na planini.
Niko od pet spasilaca nije govorio engleski. Većim delom
spusta niz planinu pratili su potok koji je odveo Marija i
Tomkinsa na sigurno. Makalisu je, sa slomljenim rebrima i
istegnutom kičmom, bila potrebna pomoć dok su se spuštali
pored svakog vodopada - a bilo ih je nekoliko. Svaki put spuštali
sa ga užetom vezanim oko struka. I svaki put ostajao je bez daha i
zagrcnut od bolova. Počeo je da mrzi vodopade.
Pešačili su do kasno u noć, uz pomoć baterijskih lampi, i
prespavali pored reke. U zoru su nastavili da hodaju. Oko šest
sati kasnije, spasioci su doveli Makalisa na travnati brežuljak, gde
ih je čekao helikopter. Čvrsti Škot krenuo je da se ukrca - ali
vazdušni kovitlac elise ga je bacio na leđa. Na svu sreću,
Makalisa su nekoliko minuta kasnije odneli do obližnje piste, gde
je Horhe čekao u drugoj cesni da ga odvede lekaru. Makalis se
popeo u letelicu s velikim naporom. Sručio se na sedište iza
Horhea, koji nije mogao da se seti da je ikada osetio veće
olakšanje što nekoga vidi. Dvojica ljudi su se rukovali. Povređeni
Škot i dalje je imao stisak poput gvozdenih mengela.

Ostali su i neki nedovršeni poslovi. Tigrov otac želeo je telo svog

sina. Deset dana posle pada helikoptera, Horhe je poslao istu
ekipu spasilaca nazad na planinu, da donesu i pilotove posmrtne
ostatke. General je bio zahvalan zbog toga i nastavio je da ćuti o
celom slučaju. Mogućnost za slučajno pronalaženje mesta udesa
bila je otprilike kao pronalaženje Amelije Erhart. Pablo Eskobar
nije saznao ništa o onome što je zamalo moglo da ga zadesi.

Majčinstvo i vojna uprava

Kolumbijska oblast Antiokija bila je središte Eskobarove teritorije,

a Medeljin njena prestonica. A antiokijskom guverneru Antoniju
Roldanu Betankuru bilo je preko glave svih tih ubistava.
Podsticao je policiju da preduzme rigorozne mere. Popularni
zvaničnik je 4. jula 1989. spremio govor kojim će osuditi političko
nasilje, čije je efekte i predobro poznavao. Bio mu je potreban tim
naoružanih telohranitelja samo da bi stigao na ručak na kojem je
želeo da izrazi svoj bes i nezadovoljstvo.
Trojica ljudi iz obezbeđenja dočekali su Betankura na
ulaznim vratima tog jutra i otpratili ga do kola sa šoferom. Na
dva bloka od guvernerove vile, prošli su pored parkiranih kola
podešenih da eksplodiraju baš u tom trenutku. Preživeo je samo
teško povređeni šofer. Okrivljen je Pablo Eskobar, a političko
nasilje nastavilo se nesmanjenom žestinom.
Otprilike dve nedelje posle toga, trojica plaćenika na
motorima presreli su jednu od sudija dok se vozila kroz Medeljin.
Izrešetali su njen auto s dvesta metaka iz automatskog oružja.
Tridesetosmogodišnja Marija Elena Dijaz Perez nedavno je
potpisala nalog za Eskobarovo hapšenje. Nalog je poništen
zajedno s njenim životom.
 Za Horhea Salseda, ta ubistva samo su pojačavala duboki
osećaj kajanja zbog neuspelog napada komandosa na hacijendu
Napoles pre mesec dana. On i kumovi iz Kalija jedva su čekali da
ponovo pokušaju, ali timu su i dalje bili potrebni helikopteri.
Piter Makalis se skoro sasvim oporavio od preloma rebara i
istegnuća kičme. Dejvid Tomkins regrutovao je dvojicu britanskih
pilota helikoptera da zamene Tigra. Komandosi su nastavili da
žive dobro, čekajući u relativnom luksuzu u Panami, finansijski
izdržavani od narko-bosova. Međutim, do kraja jula je i većina
Britanaca postala nestrpljiva.
Horhe je takođe bio nestrpljiv. Radio je mnogo onoga što je
smatrao čuvanjem dece - brinuo se za hranu i smeštaj dokonih
komandosa, kao i za to da se klone nevolja. Premeštanje u
Panamu obavljeno je kako bi se oni lakše pritajili tokom
beskonačnog čekanja, ali to je ponekad i na čitave nedelje
sprečavalo Horhea da bude sa svojom trudnom ženom.
On je najzad poslao ljude po nju. Lena je izašla iz aviona u
Panama Sitiju, zračeći lepotom, s bisernom ogrlicom oko vrata i u
trudničkoj odeći. Bila je u sedmom mesecu trudnoće. Dvojica
britanskih komandosa, koji su pratili Horhea, dočekali su je kao
princezu iz Bakingamske palate.
Dok su se vozili u grad, Lena je sedela pored otvorenog
prozora i kosa joj je lepršala na svežem povetarcu. Horhe je
neprekidno potajno gledao ka njoj u retrovizoru. Kada su se
zaustavili na semaforu, ulični lopov dograbio je njenu ogrlicu i
strgnuo joj je s vrata. Trenutak kasnije, trčao je da spase živu
glavu, dok su mu za petama trčala dvojica ljutitih britanskih
komandosa. Nije daleko stigao. Komandosi su ga sa slašću
sistematski mlatili kad je pristigao i Horhe. Najvažnije je bilo ne
privlačiti pažnju lokalne policije, pa su na Horheov zahtev pustili
lopova, povukli se u svoj auto i odjurili - dok je Lena u rukama
stezala vraćene bisere.
Horhe je stalno brinuo za bezbednost misije. Panama Siti
bio je pun agenata odanih diktatoru Manuelu Norijegi. A veze
panamskog moćnika s Pablom Eskobarom i medeljinskim
kartelom naročito su brinule Horhea.
Pošto su tenzije između Paname i SAD narastale, Horhe je
takođe brinuo da bi njegovi komandosi, koji govore engleski,
mogli da budu greškom smatrani za američke špijune. Horhe je
odlučio da ih na neko vreme skloni iz grada. Organizovao je
grupi obuku u ronjenju nadomak Portobela, na severnoj karipskoj
obali Paname.
Tamo, među kamenim ruševinama španskih utvrđenja iz
XVI veka, koje su nekada pljačkali britanski gusari, komandosi su
naporno i prekovremeno radili na sticanju ronilačkih sertifikata.
Ovaj period značio je koristan povratak vojničkoj disciplini. Nije
bilo pića pre ronjenja, tako da nedeljama nije bilo ni tuča. Sve je
bilo tako dobro da je Horhe zaključio da može da se iskrade na
vikend kod kuće, što je za njega bila prava retkost.

Horhe je sleteo u Bogotu u petak 18. avgusta uveče, s namerom

da ostane jednu ili dve noći. Došao je kući nenajavljen, u
iznajmljenom autu, što je oduševilo njegovu trudnu suprugu.
Lena je na radiju našla živahnu salsu, i srećni par spremio se da
provede odavno priželjkivano vreme nasamo. Međutim, program
na radiju prekinut je zbog najnovijih vesti.
Upravo je pucano na predsedničkog kandidata Luisa
Karlosa Galana na predizbornom mitingu jugozapadno od
Bogote. Kandidat Liberalne partije bio je neosporni favorit na
izborima 1990. godine. On je odlučno podržavao ekstradiciju i
nastupao kao krstaš protiv Pabla Eskobara i narko-kartela.
Usledili su česti radijski izveštaji. Galan, star četrdeset pet godina,
hitno je prevezen u bolnicu. Galan je u kritičnom stanju. Galan se
bori za život. Još uvek ima nade za Galana. Galan je mrtav.
Predsednik Virhilio Barko pojavio se na nacionalnoj
televiziji. Proglasio je vanredno stanje i vojnu upravu i nametnuo
policijski čas na nacionalnom nivou, naređujući rezervnim
jedinicama vojske da se mobilišu. Horhe je neodlučno krenuo
prema vratima, s namerom da se javi na dužnost u rezervu.
Zastao je, poljubio Lenu na rastanku - a onda se ona zagrcnula.
Pukao joj je vodenjak. Trudovi su počeli.
U deset sati te večeri čitava Bogota bila je blokirana i sav
saobraćaj zaustavljen, ali Horhe je morao da stigne do bolnice.
Upotrebio je svoje vojne isprave da prođe kroz niz kontrolnih
punktova dok je vozio Lenu na kliniku. Na dužnosti je bila samo
jedna medicinska sestra. Horhe se poslužio telefonom na klinici
da pozove Leninog doktora. Zatim je čekao, lutajući po praznim
hodnicima. U tri sata ujutro rođen je njegov sin - mesec dana pre
termina, ali mali Horhe i njegova majka bili su zdravi. S tek
rođenim sinom u naručju, Horhe je jedva obratio pažnju na vest
da je Sesar Gavirija, ministar unutrašnjih poslova, zamenio
mučenički stradalog Galana na mestu predsedničkog kandidata.
Galanovo ubistvo pokrenulo je u celoj državi policijske i
vojne racije na sve poslove za koje se sumnjalo da imaju veze s
trgovinom narkoticima. Agenti Federalne službe za suzbijanje
narkotika preplavili su zemlju, privodeći i hapseći skoro deset
hiljada ljudi u svojoj poteri za Eskobarom i njegovim partnerima.
Predsednik Barko primio je prvo u nizu obećanja nove američke
administracije Džordža H. V. Buša da će obezbediti veliku
finansijsku, vojnu i obaveštajnu pomoć u borbi protiv kartela.
 Eskobar je smatrao reakciju države napadom na njega lično,
ali bes vlasti bio je toliki da je plan bio da se zatru svi narko-
trgovci. Na žalost i ljutnju kartela iz Kalija, vlasti su konfiskovale
i više od osamdeset aviona iz njihove flote, zatirući im sve
poslove na više nedelja. Horhe je ostao tri dodatna dana sa
suprugom i novorođenim sinom pre nego što se zaputio nazad u
Panamu.

U Panama Sitiju čekala ga je nevolja. Upravnik hotela bio je toliko

ljut da je jedva mogao da govori. Horhe ga je ćutke pratio od
recepcije do hodnika s liftovima, a zatim u penthaus. Najbolji
apartman u zgradi bio je potpuno rasturen, a pobesneli upravnik
hteo je da izbaci stanare. „Odmah svi napolje!”, naredio je.
Horhe je imao pun džep novca - uglavnom američke
dolare. Devet stotina dolara koštalo je nedelju dana u krovnom
apartmanu. Pedeset dolara dnevno dobijao je svaki od
komandosa. Za kartel je to bila sića, ali bilo je dovoljno da
zadovolji apetit Britanaca za hranom, pićem i kurvama. Zato je
Horhe, kada su se otvorila vrata penthausa, po kome je bio
razbacan razni krš, mirno pregledao nastalu štetu - ovde
slomljena lampa, tamo sto i stolica pretvoreni u iverje, gadne
mrlje na tepihu, razbijena klizna staklena vrata balkona, i razna
druga oštećenja i brljotine. „Pet stotina dolara trebalo bi da
nadoknadi štetu”, predložio je Horhe. Upravnik je odmah ublažio
stav. Horhe je izvukao još pedeset dolara zbog neprijatnosti koje
je upravnik pretrpeo i pokušao da bude iskren kada je rekao
„Ovo se neće ponoviti.”
Vreme je sporo proticalo. Eskobar se nije vraćao na
hacijendu Napole još od neuspelog napada pre skoro četiri
meseca. Policijska akcija pokrenuta Galanovim ubistvom učinila
je taj povratak veoma malo verovatnim. Neki od komandosa
odustali su i otišli kući. Drugi su provodili vreme pijući, tražeći
kurve i idući jedni drugima na živce.
Konačni udarac usledio je kada je Narodna policija
Kolumbije zauzela Eskobarov ranč. Pablo više nije mogao da ode
kući ni da je hteo. Sva obuka i pripreme za invaziju na imanje bili
su uzaludni. Horhe je morao da smisli novi plan. Međutim,
zadržavanje Britanaca u Panami dok s kuje novi plan postalo je
nemoguće.
Međutim, neki od ljudi koji su otišli, ispričali su svoje priče
CNN-u i drugim medijskim kućama. Njihovi živopisni izveštaji
obuhvatali su i fotografije kampova za obuku u Kolumbiji.
Makalis je pobesneo zbog tog kršenja poverenja, ali bilo je
prekasno.
Ipak, braća Rodrigez Orehuela izgledala su optimistično.
Publicitet je bar poslao poruku Eskobaru da je u toku lov na
njega. Možda će mu to izazvati čir na želucu, šalio se Hilberto.
Dok su poslednji put večerali u Panama Sitiju, Tomkins i Makalis
saglasili su se da je vreme da se svi povuku, malo se odmore i,
kao što je Horhe predložio, „sačekaju bolje vreme”.
Do oktobra 1989. postalo je jasno da će za projekat Pablo
Eskobar, za koji se nekada pretpostavljalo da će trajati samo
nekoliko meseci, biti potrebno više od godinu dana - a moguće i
mnogo više. Horhe je shvatio da nema povratka njegovim
zanemarenim poslovnim interesima u Bogoti. Međutim, bio je
krajnje uznemiren zbog medijskog izveštavanja o osujećenoj
zaveri.
Koliko će vremena proći, pitao se Horhe, pre nego što
Eskobar pronjuška i sazna za njegovu ulogu u tome? Koliko će
vremena proći pre nego što čovek koji je ubijao policajce, sudije i
predsedničke kandidate saznati da je Horhe Salsedo organizovao
njegovo ubistvo?
Zaključio je da je vreme da premesti Lenu i dete u Kali, gde
je znao da je sigurnije nego u Bogoti. Nije trebalo da se dogodi
ovako. Posao je trebalo da bude privremen. Nije trebalo da utiče
na njegovu porodicu. Međutim, sada je doveo one koje je najviše
voleo u takvu opasnost da im je bila neophodna zaštita kartela iz
Kalija.

Veštica najbolje zna

Pablo Eskobar bio je u bekstvu i skrivao se, što je činilo izuzetno

teškim zadatkom za Horhea i gazde iz Kalija da pokrenu još
jedan napad u vojničkom stilu. Ipak, kumovi su motrili da li će se
pojaviti neka nova mogućnost - a vođe britanskih komandosa
zaklele su se da će sve ostaviti i dojuriti nazad istog trenutka
kada se ta mogućnost ukaže. U međuvremenu, Horhe je usmerio
svoje svakodnevne aktivnosti na bezbednost, odlučan da spreči
Eskobarove sledbenike da naude njegovim zaposlenim. Ovo je
zbližilo Horhea s porodicom Rodrigez Orehuela, i lično i
profesionalno.
On i Lena preselili su se u isti soliter u Kaliju u kome je
živela i dona Rita, osamdesetogodišnja Hilbertova i Migelova
majka. Stara gospođa ushićeno je dočekivala Lenu i bebu svaki
put kada bi se srela s njima u hodniku ili u liftovima. I uvek je
pozdravljala Horhea kao člana porodice. Njega su počeli da
prepoznaju kao čuvara kartelskih žena i dece. On je takođe bio
čarobnjak i za radio-telefone, tehnološke prethodnike mobilnih
telefona, za kojima je žudela svaka supruga, bivša supruga i
potomak kumova.
Komunikaciona mreža koju je Horhe smislio omogućavala
je kartelu da prenosi poruke bez straha da će ih presresti vlasti ili
Eskobarovi špijuni. Pokazujući instinkte Špijuna - ili
profesionalnog kriminalca - Horhe je upadao u radio-signal
legitimnih firmi širom doline reke Kauke. To su bile hitna pomoć,
fabrike za preradu šećerne trske i proizvodnju papira... sve što je
radilo dvadeset četiri sata dnevno. Kartel je mogao da koristi
njihove frekvencije u svako doba dana i noći, ne pobuđujući
sumnju.
Radio-telefoni motorola bili su Horheovi omiljeni. Radili su
pomoću transmitera male snage - najbolje od samo jednog vata,
što ih je činilo skoro nemogućim za otkrivanje pomoću
elektronskih radio-lokatora. Horhe je postavio repetitore na
visoke zgrade u gradu, a ostale sakrio na planinske obronke i
vrhove brda, kako bi proširio domet mreže. Bilo je to čudo
domišljatosti i drskosti.
Njegov pažljivo razrađeni sistem šifara dodatno je prikrio
neodobreno prisustvo kartela na radio-kanalima legalnih firmi.
Kada su, na primer, krali signal hitne pomoći, sve poruke kartela
bile su izražene medicinskom terminologijom. Tim obezbeđenja
koji je čekao da Migel dođe u hotel Interkontinental mogao bi da
bude upozoren pozivom da on dolazi Trećom severnom
avenijom: „Pacijent na putu. Molimo, pošaljite specijalistu da nas
dočeka na severnom ulazu.” Kad bi koristili frekvenciju fabrike
za preradu šećerne trske, da prijave da je postavljen kontrolni
punkt na Devetoj ulici, mogli su da kažu: „Imamo problem na
kotlu broj devet.” Kad bi bile potrebne dodatne informacije,
problem u „probijenom crevu za paru” ukazivao bi na to da je
prepreka na putu vojni kontrolni punkt. „Probijeno crevo za
vodu” ukazivalo je na policijski punkt. „Imamo osam centimetara
vode na podu” značilo je da je na licu mesta osam policajaca.
Horhe se takođe pobrinuo da telefoni - i njihovi transmiteri
i antene - budu skriveni. Napravio je hendsfri radio-sisteme za
motocikle i pronašao način da sakrije žice antena u tapacirungu i
limariji automobila.
Za sredovečnog inženjera, koji se najveći deo života držao
pravila, Horhe je pokazivao izuzetnu inventivnost u kršenju
zakona. Imao je talenat za prikrivene operacije. Bio je veoma
dobar s tajnama.

Braća Rodrigez Orehuela i njihova šira porodica zahtevali su

obezbeđenje od oko 150 ljudi, koji su radili puno radno vreme.
Horheov sistem radio-telefona mogao je da raste samo onoliko
brzo koliko je on mogao da instalira nove repetitore i transmitere.
Postojao je stalni pritisak pripadnika kartela, koji su prigovarali
zbog ograničenog broja aparata. Migel, manijak za kontrolu, lično
je određivao ko će dobiti najnovije motorole.
Braća su morala da štite većinu svojih srodnika. Tri od
Migelove četiri žene živele su u Kaliju, a on je ukupno imao
osmoro dece. Najstariji je bio Vilijam Rodrigez Abadija, student
prava, tada na sredini treće decenije života. Najmlađa je bila
trogodišnja Andrea Rodrigez Ečeverija. Hilberto je takođe imao
osmoro dece, uglavnom starije, i tri žene. Braća su štitila i svoju
ostarelu majku, tri sestre i mlađeg brata Horhea Elijesera, zvanog
sa prividnom naklonošću Canengoy ili Dobar ni za šta.
Dve Migelove žene nadmetale su se za gazdinu pažnju i
vreme. Amparo Arbelijaz, koju je Horhe zvao Žena Broj Dva, bila
je majka troje Migelove dece. Ona je imala svoju privatnu kuću,
koju je trebalo obezbeđivati, ali je takođe provodila mnogo
vremena s Migelom u njegovoj glavnoj kući u južnom delu Kalija.
Marta Lusija, Žena Broj Četiri, bila je nekadašnja kolumbijska
mis, majka male Andree i, naizgled, Migelova miljenica. Njen
privatni stan trebalo je štititi dvadeset četiri sata dnevno, ali i ona
je boravila kod Migela kada Amparo ne bi delila krevet s njim.
Ostajalo je na Berti, stalno veseloj kuvarici porodice i
glavnoj domaćici, da reguliše promet u spavaćoj sobi i izbegava
neprijatne situacije. Ona je to obavljala pomoću polaroid
fotoaparata. Pre posete svake od žena, Berta je fotografisala svaki
ugao spavaće sobe i vraćala ga posle u potpuno isto stanje.
Jednom je previdela baršunaste ružičaste papuče Marte Lusije, i
Amparo se šokirala kada ih je našla ispod svog kreveta. To se više
nije ponovilo.
Horhe nikada nije sreo Vilijamovu majku, Migelovu prvu
ženu. Sin je, izgleda, bio bliži s maćehom Martom Lusijom, koja je
takođe bila omiljena i telohraniteljima. Ona je bila lepa i imala
elegantno držanje, a prema svojim vozačima i telohraniteljima
odnosila se s neobičnim poštovanjem.
Marta Lusija je jednom zamolila Horhea da dovede Lenu na
čaj. „Čujem da je tvoja žena divna osoba. Volela bih da je
upoznam“, rekla je. Njihov susret prošao je dobro, ali Lena je
imala svoje društvo i više je volela da se drži na distanci od
kartelskih porodica. Nije se trudila da se sprijatelji ni sa jednom
od žena u kartelu, i retko je išla s Horheom na druženja unutar
kartela. Horhe je voleo što je to tako. On je uvek bio veoma
oprezan na tim društvenim skupovima, uvek previše
usredsređen na bezbednost da bi se zabavljao.
Horheu je naročito zanimljiva bila Migelova Žena Broj Tri.
Fabiola Moreno bavila se ni manje ni više nego veštičarenjem.
Horhe je proučavao bezbednosne mere u njenoj kući i svuda
pronašao amajlije i čini. S vrata su visili strukovi aloje, a čaše s
vodom stajale su iza vrata i ispod stolova - i u svakoj je plutalo
sirovo jaje. Azijski tamjan jakog mošusnog mirisa tinjao je u
sobama ukrašenim crvenim vrpcama i crvenim staklenim
kuglama - i sve je to bilo za sreću, kako je objasnila Fabiola.
„Ako ti je potrebna neka specijalna energija, dođi kod
mene“, navaljivala je ona.
„Hvala ti”, odgovorio je Horhe. „Ja sam uvek bio
blagosloven dobrom srećom.”
„Nikad se ne zna”, rekla je Fabiola osmehujući se. „Sreća
može da se promeni u trenutku.”

U jutro 27. novembra 1989. godine, avion na letu 203 kompanije

Avijanka, poleteo je iz Bogote na redovnoj liniji za Kali. Posle pet
minuta, na visini od oko trinaest hiljada stopa, bomba u putničkoj
kabini raznela je boing 727. Prvobitne sumnje ukazivale su na
plaćenike u službi Pabla Eskobara, i ubrzo su skupljeni dokazi
protiv kartela iz Medeljina. Navodna meta napada, predsednički
kandidat Gavirija, čak nije ni bio u avionu. Među 110 poginulih
bio je i čovek na srednje visokom položaju u kartelu iz Kalija,
penzionisani kapetan vojske, odnedavno zaposlen da rukovodi
obezbeđenjem Herkul. Dve žrtve bili su američki građani, što je
Vašingtonu dalo osnovu da okarakteriše Eskobara i njegove
partnere iz Medeljina kao terorističku pretnju za SAD.
Nekoliko meseci posle bombaškog napada, Horhe je dobio
pomalo izgreban radio-telefon motorola. Pripadao je novom
čoveku u obezbeđenju Herkules i izvučen je iz olupine aviona.
Horhe ga je otvorio, ispunjen strepnjom. Nije mogao a da ne
zamišlja užas njegovog vlasnika u tim poslednjim trenucima u
vazduhu nad Bogotom. Takođe, nije mogao da ne misli kako bi -
da nije bilo Tigrovog nesmotrenog naleta na vrh planine -
Britanci možda ubili Pabla onog junskog dana i spasli 110 života
u novembru. Bila je to vrsta razmišljanja koja je smanjivala
Horheovu moralnu dilemu dok je pravio poznate proračune i
jednačine u glavi. On je pokušavao da spase živote time što će
ubiti Eskobara. A 110 žrtava Eskobarovog terorizma samo je
učvrstilo Horheov lični proračun da Pablova smrt opravdava sva
sredstva iskorišćena za to.
Krvavi pir Pabla Eskobara nastavljen je i nedeljama posle
bombaškog napada na Avijanku. Kamion s pola tone eksploziva
detoniran je u centru Bogote, ispred štaba DAS-a (Departamento
administrativo de seguridad - Departman za bezbednost
administracije) - koji je kombinacija CIA, FBI-ja i Tajne službe.
Eksplozija usred najvećeg prometa na ulici ubila je više od
pedeset ljudi, a ranila skoro hiljadu, razbivši prozore i deset
kilometara odatle, na Američkoj ambasadi.
„Kako čovek može da bude toliko lud?“, nervirao se Migel
tokom redovnog sedmičnog bezbednosnog sastanka. On je
neprestano brinuo za svoju porodicu. Njegova žena Amparo
navaljivala je na njega da je pusti da odvede decu na produženi
boravak u planinama na ranču Pensilvanija. Migel se plašio da bi
to mogla biti primamljiva meta za Eskobara. Niko osim
britanskih komandosa naoružanih do zuba nije boravio tamo još
od početka rata kartela. Rekao je Horheu da ispita sve komšije na
planini i uveri se da niko od njih nije Eskobarov špijun i da tu
nema ljudi povezanih s Medeljinom.
Organizovan je i zvanični lokalni popis da bi se utvrdilo ko
su vlasnici i stanovnici otprilike dve stotine kuća u brdima oko
planinskog poseda porodice. Kumovi iz Kalija platili su lokalnoj
policiji da im pomogne. Uniformisani policajci vozili su se s
kartelovim izviđačima, kako bi im dali autoritet.
Na ovom projektu Horhe se upoznao s Andresom Pegavim
Velezom, jednim od najboljih najamnika kartela iz Kalija. Pegavi
je ličio na američku filmsku zvezdu Nikolasa Kejdža i imao
glumačku sklonost ka dramatici. Horhe se jednog dana pridružio
ljudima iz kartela, da se lično uveri da prikupljene informacije
imaju stvarnu obaveštajnu vrednost.
Karavan sastavljen od dvoja policijska kola i kartelovog
terenca uspinjao se uz dugi vijugavi prilazni put od izolovane
kuće na obronku brda.
Niko nije izašao na vrata da dočeka posetioce. Pegavi je
izvukao svoj tmit i veson 357 magnum, otpustio kočnicu i prišao
kući. Upozorio je Horhea da bi svaka kuća mogla da predstavlja
klopku. Uniformisani policajci ostali su pozadi. Kao i Horhe.
Pegavi je držao svoj 357 u jednoj ruci, dok je drugom pritiskao
kvaku na vratima. Bila su otključana. Dao je ostalima znak da
sačekaju, a zatim pritisnuo vrata ramenom i uleteo unutra.
Pegavi se u hodniku spustio u čučanj, s obema rukama na
oružju, spreman da zapuca. „Ni makac!”, povikao je. „Ovo je
popis!“

Pred Novu godinu 1990, Horhe se približio svojoj prvoj godišnjici

u kartelu iz Kalija, i osećao se prilično dobro zbog toga. Uprkos
dotadašnjem ukupnom neuspehu pohoda protiv Eskobara, bilo je
i manjih uspeha. Uživao je u radu na obezbeđenju i ponosio se
činjenicom da niko pod njegovom i Mariovom zaštitom nije bio
povređen. Naročito je voleo rad s radio-komunikacijama.
Stvaranje tako sofisticirane tajne mreže s već postojećom običnom
opremom obezbedilo mu je pohvale i novi nadimak. Poštovaoci
iz kartela nazvali su ga Makgajver3.
Horheu su se, takođe, uglavnom dopadali ljudi s kojima je
sarađivao - Britanci, telohranitelji, porodice članova kartela i sami
kumovi. Osećao se prijatno unutar organizacije, a zašto i ne bi?
Nije lično video nikakvo nasilje niti nedopuštene aktivnostima. U
toku njegove prve godine u kartelu, to je bila kriminalna
organizacija koja je najbrže rasla na celom svetu, ali Horhe nije
video ni gram kokaina, nikakve gomile novca i nikakve očigledne
ilegalne aktivnosti.
Štaviše, kumovi iz Kalija - za razliku od Eskobara i drugih
gazda kriminalnih organizacija - nisu izbegavali policiju niti
ratovali s njom. Umesto toga, oni su finansirali izgradnju
policijskih stanica u okolini i odlazili na slave praznike s
policijskim zvaničnicima. Gradonačelnici, kongresmeni i važni
poslovni ljudi redovno su dolazili na takve događaje. Horhe
nikad nije bio kriminalac i nije ranije imao iskustva s kartelima,
ali njemu karte iz Kalija uopšte nije izgledao kao kriminalni
sindikat.

Koliko si ih ubio?

U Kolumbiji je oko 1990. godine fudbal bio sport kraljeva droge.

Baš kao što je Pablo Eskobar bio vlasnik tima iz Medeljina, braća
Rodrigez Orehuela bili su vlasnici rivalskog Amerika de Kali.
Kumovi iz Kalija nisu pušili, nisu preterano pili i nisu koristili
3
Lik iz istoimene američke serije, naučnik koji radi za tajnu američku
agenciju i rešava razne nemoguće probleme. (Prim. prev.)
drogu, ali fudbal je bio njihova strast i zavisnost. Pravili su svoje
vile pored fudbalskih terena. Kupovali su televizore s velikim
ekranom i najveće satelitske antene na svetu kako bi gledali
prenose i stranih fudbalskih utakmica.
Pačo Erera, najmlađi i fizički najspremniji od kumova, bio je
odličan fudbaler amater. Redovno je organizovao utakmice s
braćom i telohraniteljima. Horhe je, zapravo, sumnjao da je Pačo
unajmio neke od svojih telohranitelja samo zato što i oni vole da
igraju fudbal. Kum je takođe finansirao i nadzirao izgradnju
nekih od najboljih stadiona u Kolumbiji - od kojih su neki bili
strogo za njegovu privatnu upotrebu. Jedan od njih nalazio se na
ranču Kokosi istočno od Kalija. Teren je usečen usred polja
šećerne trske i opremljen profesionalnim reflektorima za noćne
utakmice. Bilo je to Pačovo lično polje snova.
Zabačenost Kokosa bila je njegova najveća bezbednosna
prednost. Inače, jaki stadionski reflektori činili su fudbalski teren
ostrvom veštačke dnevne svetlosti u crnilu kolumbijske noći na
selu. To je postalo mesto na kome su se svake nedelje održavale
utakmice - vidljive kilometrima uokolo, o kojima se pričalo u sve
širim društvenim krugovima, i koje su očekivane s redovnošću i
pouzdanošću zakazanog turnira. Teren se nalazio odmah pored
državnog puta i do njega se lako stizalo. Nije bilo ni kapija ni
zidova. Prijatelji i gledaoci - od kojih su mnogi bili naoružani
pripadnici kartela - opružili bi se po travi duž ivica terena.
Ni Horhe Salsedo ni Mario del Basto nisu bili odgovorni za
Pačovu sigurnost - kao ni za propuste u njegovom obezbeđenju.
Oni su sve vreme ispunjavali bezbednosne potrebe Migela,
Hilberta i šire porodice Rodrigez Orehuela, dok se Pačo sam
brinuo za svoju sigurnost, kao i Čepe Santakruz. Sva četvorica
kumova kartela imali su sopstvenu ekipu ličnih plaćenika - više
ubica nego telohranitelja. Niko od kartelskih sikarija nije radio za
Horhea i Marija niti primao naređenja od njih. Oni su odgovarali
neposredno gazdama.
Pačovo obezbeđenje bilo je sastavljeno u celosti od sikarija,
sve mladih siledžija, od kojih su mnogi bili iz istih onih
sirotinjskih naselja u Medeljini u kojima su stasale i Eskobanove
ubice. Oni su izgledali i ponašali se drugačije nego ostali
bezbednosni operativci kartela. Nosili su nakit, vozili velike i
brze motocikle i isticali se u bilo kojoj grupi ljudi. Oni su bili
hvalisave bitange i nisu se ni trudili da ublaže svoj gangsterski
imidž. Horhe i Mario čudili su se njihovom pretećem držanju.
„Drago mi je samo što su na našoj strani”, više puta je rekao
Horhe. Pačovi ljudi i njihovi moćni harlidejvidsoni izazivali su
zavist telohranitelja koji su radili za Migela i Hilberta.
Konzervativnije gazde davale su svojim ljudima skromne jamahe.
Jedan član Horheove ekipe, u retkom pominjanju
homoseksualnosti Pača Erere, rekao mu je: „Rado bih proveo noć
s Pačom kad bi mi dao jedan od onih harlija.“
Pačovo obezbeđenje uglavnom je bilo agresivno. Njegovi
ljudi, od kojih su mnogi bili iz okoline Medeljina, dvadeset četiri
sata dnevno motrili su na aerodrom u Kaliju i autobuske stanice,
pazeći na strance - naročito one s izrazitim medeljinskim
akcentom. Pačo Erera ostao je primarna meta Eskobarove lične
pizme, jer se usudio da zaštiti ubicu iz njujorškog ljubavnog
trougla. I tri godine posle toga, Pablo je i dalje tražio osvetu.

U septembru 1990. godine niko iz bezbednosnih timova kartela iz

Kalija nije primetio okupljanje stranaca koji su dolutali u njihovo
područje pojedinačno ili u parovima. Dolazili su autobusima, u
većim vremenskim razmacima, i prolazili kroz Kali na putu
prema kolonijalnom gradu Popajanu sto trideset kilometara
južnije. Tamo su prelazili u lokalne autobuse i vraćali se na sever
na nekoliko kilometara od Kalija. Na kraju ih se sakupilo
dvadeset - od kojih su neki imali tek šesnaest godina, a niko više
od dvadeset jedne. Sastali su se na maloj farmi nadomak sela
Santander, gde je mladi farmer iznajmio kuću neznancima. On je
uzeo kiriju i zatvorio oči. U sledeća dva dana na farmu je stigao
niz isporuka: policijske uniforme, dva kamiona: karoserijama
pokrivenim ceradom i dvadeset automatskih pušaka AR-15
U noći kada su se Pačo i njegovi gangsteri okupili na
Kokosima na redovnu nedeljnu fudbalsku utakmicu, dva
kamiona zatutnjala su na sever na dvadesetominutnu vožnju
prema ostrvu svetlosti u poljima. Skriveni ispod cerade bilo je
dvadeset naoružanih mladih razbojnika u rasparenin policijskim
uniformama.
Pačo i njegov brat Vilijam Erera bili su na terenu, zaneti
međusobnim vatrenim takmičenjem, kada je prvi kamion
skrenuo s puta. Niko nije obratio nikakvu pažnju na vozilo. Čak i
kada je stigao drugi kamion i iz njega izašli naoružani policajci,
ekipe su nastavile da igraju fudbal. Policajci u tom kraju bili su
dobro plaćeni saveznici Pača i njegove braće tako da su možda
pretpostavili da su to prijatelji koji su se zaustavili da gledaju
utakmicu. Tada je počela pucnjava. Ljudi u uniformama pohrlili
su iz dva kamiona, raširili se u strelce i zatim otvorili vatru na
gledaoce. Igrači - većina u šortsevima i majicama s kratkim
rukavima, mnogi i goli do pasa - zatečeni su na mestu gde su im
njihovi pištolji bili izvan domašaja. Svi koji su ostali na nogama
posle prvog praska puščane paljbe, pojurili su da nađu zaklon u
tami i poljima šećerne trske. Pačo i njegov brat nisu prestajali da
trče dok nisu zašli duboko između stabljika šećerne trske. Kada je
pucnjava utihnula, preživeli su se usudili da se vrate na teren. Na
njemu je ležalo devetnaest tela njihovih prijatelja, braće i kolega.
Ta noć počela je odmazdom Pablovog jurišnog odreda.

Policija Kalija došla je do prvog pomaka u slučaju. Dvojica

mladića na izdvojenom potezu puta u blizini Santandera
zaustavili su patrolu u prolazu i raspitivali se kod policajaca.
Imali su medeljinski akcenat. Došli su u posetu prijateljima u tom
kraju... čekali su autobus... krenuli su u Popajan... na putu su kući
u Medeljin. Policajac je bio zbunjen - putuju na jug kako bi
uhvatili autobus za sever? Autobus iz Kalija uštedeo bi im
nekoliko sati putovanja. Njihova priča počela je da se razotkriva.
U zatvoru u Kaliju ispričali su je celu. Mariovi prijatelji u policiji
dopustili su Del Bastu da i sam ispita zatvorenike. Oni su bili tek
klinci i sve su priznali bez ikakvih pretnji ili podsticaja.
Policija se obrušila na farmu na kojoj su se napadači
mobilisali za napad. Našli su ostavljene uniforme, oružje i
kamione - ali ne i najamnike. Vlasnik farme takođe je nestao.
Niko od njegove braće i sestara nije znao gde je. Izgledali su
iskreno iznenađeno i rekli da je otišao bez pozdrava.
U selu Santander, oko nedelju dana kasnije, policija je
pronašla tri tela - farmerovu sestru i dva brata. Ubijeni su u
svojim kućama, u klasičnoj gangsterskoj egzekuciji, svako sa po
jednim metkom u glavu. Bila je to lekcija kartelske pravde: cela
porodica plaća za greh izdajnika.
Sledeći su bili dvojica napadača na Kokosima, koji su
priznali napad i čekali suđenje u Kaliju. Ubili su ih drugi
zatvorenici, po Pačovom naređenju. Narko-bos takođe je poslao
ekipu ubica da traže nestalog farmera. On nije mogao da se
zauvek skriva.
 Cele prve godine u Kaliju za Horhea je bilo veoma važno da
veruje da su njegove gazde drugačije od Pabla Eskobara - da ne
sabotiraju putničke avione niti da za metu uzimaju nevine ljude.
Ta razlika činila ih je moralno nadmoćnim u odnosu na bande iz
Medeljina. Horhe je od početka nalazio utehu u rečima Marija del
Basta: „Oni nisu nasilni ljudi.” Međutim, takva percepcija
uzdrmana je posle incidenta na Kokosima.
Masakr je bio šokantan, ali te sračunate kaznene mere -
hladnokrvna ubistva farmerovih nedužnih krvnih srodnika - bile
su ono što Horheu nije dalo da spava sledećih nekoliko noći.
Ubistva jesu bila delo Pačovih ljudi, ali Horhe je znao da se važne
odluke ne donose bez konsenzusa sve četvorice gazda. Bilo je
očigledno da džentlmeni iz Kalija, kada ih dovoljno isprovociraju,
i te kako mogu da budu jednako nemilosrdni kao Pablo Eskobar.

Horhe je organizovao obuku da analizira lekcije s Kokosa.

Naglasio je neophodnost promene rutine i izmene ustaljenih
putnih pravaca. „Nikada nemojte biti predvidivi”, poučavao je
on. Redovne noćne fudbalske utakmice su grubo kršile to pravilo.
Sistem ranog upozorenja mogao je da promeni ishod, nešto tako
jednostavno kao što su stražari na putevima do terena. Takođe,
usredsređivao se na veštinu posmatranja. Postojalo je obilje
nagoveštaja da napadači nisu pravi policajci. Kao prvo, svi su
imali različite uniforme - slične košulje, ali rasparene pantalone,
pri čemu su neki nosili upasane košulje, a neki ne. A njihova
obuća - mnogi su nosili patike, a niko standardne policijske
čizme. Najzad, medeljinski revolveraši napali su jurišnim
puškama AR-15, Eskobarovim omiljenim, a ne lake
prepoznatljivim izraelskim uzijima, koje je koristila kolumbijska
policija Među onima koji su rado učili od Horhea bio je i Pegavi,
plaćenik s ambicijom da dobije viši položaj u organizaciji. On je
počeo da posmatra Horhea kao mentora. Jednom prilikom pitao
ga je o njegovoj vojničkoj prošlosti. „Don Ričarde”, pitao je,
„koliko si gerilaca ubio dok si bio u vojsci?” Horhe je slegnuo
ramenima. Mogao je da izmisli neki broj. U svetu plaćenika,
ubijanje je bilo dobro. Međutim, Horhe je odgovorio iskreno „Ne
znam. U borbi”, rekao je, „nikad nisi siguran da li si uopšte i
pogodio nekog.” Pegavi je u tišini razmislio o tom odgovoru pa
rekao: „Jednom sam morao da ubijem jednog od svoje braće.“
„Rođenog brata? Ali... zašto? Šta si, zapravo, hteo da
kažeš?” Horhe je mislio da ga je možda pogrešno razumeo.
„Izdao je don Migela”, rekao je Pegavi bez emocija.
„Naravno, nisam imao izbora.“
Horhe je klimnuo glavom, ali ništa nije rekao. Pomislio je
na Lenu i bebu... majku i oca... svoje uverenje da je porodica
svetinja. Bože moj, pomislio je. Ne želim da pripadam ovde.

U tajnoj službi kartela

Početkom 1990. godine, kumovi su napravili drastičnu promenu

u načinu života. Preselili su svoje porodice u strogo obezbeđene
luksuzne stambene zgrade, a za sebe izabrali odvojene stanove u
stambenim kompleksima koje je bilo lako štititi. Gazde kartela,
mete napada bombama i puškama Eskobarovih plaćeničkih
timova, nisu želeli da njihove žene i deca stradaju u unakrsnoj
vatri. Horhe je podržao tu strategiju. Međutim, iznenadio se kada
su ga prvi put pozvali na Migelovo novo imanje nazvano Kuća
iza zidova.
 Šofer kartela, koji je dobro poznavao Horhea, pozdravio ga
je s uobičajenom prisnošću - ali zatim mu je dao upakovane
naočari za sunce. Stakla su iznutra bila obojena crno. Kada ih je
stavio, bilo je kao da su mu vezane oči. Horhe ih je odmah
skinuo. „Šta je ovo?”
„Naređenje El Senjora”, odgovorio je vozač slegnuvši
ramenima. Sačekao je da ih Horhe ponovo stavi.
Horhe se osećao smešno s tim naočarima. Još gore, osećao
se kao da mu ne veruju. Instinktivno je osetio zabrinutost. U
svojoj dvostrukoj ulozi kartelovog savetnika za bezbednost i
lovca na Eskobara, trenutno na pauzi, on je imao neuobičajeno
lak pristup braći Rodrigez Orehuela. Počeo je da na privatnim
sastancima sedi između kumova i američkih advokata, prevodeći
za vreme diskusija o pravnoj strategiji, što je uključivalo i
činjenicu da su se trgovci iz kartela suočavali s optužnicama u
SAD. Na tim sastancima se otvoreno govorilo o mnoštvu tajni
kartela, što je bio znak poverenja u Horheovu odanost i
diskreciju. Međutim, u organizaciji s nasilnim pripadnicima
obezbeđenja, kao što je Pegavi, Horhe je morao biti svestan
opasnosti od gubljenja poverenja. Povez na očima ga je brinuo.
Zar Migel zaista nije imao dovoljno poverenja u Horhea da mu
dopusti da sazna gde živi?
U toku vožnje, Horhe je otkrio da lako može da viri pored
zatamnjenih stakala i u prolazu spazi okolne kvartove. Išli su na
sever prema brdima. Njegova zabrinutost zbog izgubljenog
poverenja ustupila je mesto čuđenju tako traljavoj bezbednosnoj
meri. Kada su stigli na odredište, Horhe je skinuo naočari tek
kada su se kola našla u zatvorenoj garaži. Krenuo je za vozačem
uz stepenice, u kuću sazidanu na jednom od najstrmijih brdskih
obronaka u celom gradu. Kroz prozore se pružao širok vidik na
centar Kalija. Dan je bio vedar, i pogled preko doline Kauke
nezaboravan.
„Znaš li gde se nalaziš?” Migel je prvi dočekao Horhea.
Hilberto i ostali okupili su se da čuju njegov odgovor.
Horhe je za trenutak pogledao kroz prozor. “Da, znam.
Nalazimo se u kvartu Versaljes.” Imenovao je i nekoliko okolnih
ulica.
Migel se namrštio. Ta traljava zamisao je, očigledno, bila
gazdina, a ovo je, jednostavno, bio test - a ne znak da sumnja u
Horhea. Ali onda se Hilberto nasmejao i Horhe se smesta
distancirao od ovog blagog bratskog podsmevanja. Branio je
učinak naočara. Rekao je da mogu da posluže u slučaju nekih
posetilaca, ali on je na vojničkoj obuci naučio da se orijentiše
koristeći se ključnim geografskim odrednicama. Pokazao je kroz
prozor prema poznatim mestima koja su mu pomogla da odredi
lokaciju.
Migel je izgledao zadovoljno. Hilberto je pljesnuo brata po
leđima i rekao: „Nismo unajmili Ričarda zato što je glup.” Otišli
su, a Horhe je duboko udahnuo.

U svojoj drugoj godini u kartelu, Horhe je sve bolje upoznavao

plaćene ubice. Jedan od onih o kojima se najviše pričalo bio je
Henri Delinkvent Gavirija - jedan od Čepeovih omiljenih. Postao
je poznat po incidentu kada je u svojoj kući zatekao mladog
provalnika. Delinkvent je pojurio uljeza kroz pošumljenu okolinu
kuće i oborio ga. Da bi onesposobio lopova u pokušaju, Henri mu
je iz pištolja pucao u oba kolena. Zatim se vratio do kuće, užinao,
uzeo automatsku pušku i bez žurbe se vratio u šumu. Lopov je
otpuzao jedno kratko rastojanje. Henri je okončao čoveku patnje
rafalom iz automatske puške.
 Najvažniji od sikarija iz Kalija bio je Giljermo Leon
Restrepo Gavirija, poznat u Kartelu jednostavno kao Memo Lara.
On je kumovima bio najvažniji ubica - pritajen, odan i pouzdano
smrtonosan. Ponekad bi nestao na duže vreme, koje se obično
podudaralo s nečijom smrću ili nestankom.
Memo je imao tamnu kosu, tamne oči i mračno
raspoloženje. Neki su objašnjavali njegovo sumorno držanje
izgubljenom ljubavlju, devojkom koja ga je ostavila zbog
kapetana policije i zatim pogoršala tu izdaju time što je pokušala
da mu namesti hapšenje. Memo je jedva umakao. Bivša devojka
imala je dovoljno razuma da pobegne iz zemlje. Godinama
kasnije, Memo je i dalje kipeo od gneva. Motrio je na kuću njene
porodice nadomak Kalija, vrebajući u njenom starom kraju u
sitne sate, jednostavno čekajući da se vrati kući.
Horhe i Memo jednom su stajali ispred Migelove
kancelarije i Horhe se divio Memovom novom valteru, zgodnom
pištolju i daleko manjem od većine onoga koje su nosili drugi
plaćenici. Horhe je bio najbolji strelac u rezervnom sastavu u
vojsci i zanimalo ga je oružje još od rane mladosti.
„Prelep je - ali u njega staje samo sedam metaka“, rekao je
Horhe. „Mora da ti gađaš veoma sigurno.”
Memo je slegnuo ramenima i klimnuo glavom.
„Gde vežbaš gađanje?”, upitao je Horhe.
„Ne vežbam”, rekao je Memo ravno. „Ne mogu da
promašim kad nekome zabijem cev u uvo.”

Horheove prevodilačke dužnosti započele su sporadično 1990.

godine, a zatim se naglo intenzivirale s nizom hapšenja
pripadnika kartela na jugu SAD. Migel je unajmio nekoliko
američkih advokata. Horhe je voleo da prevodi. Bio je
zainteresovan za rasprave o američkom pravnom sistemu i otkrio
je da mu unutrašnje znanje o tim slučajevima pomaže da razume
Migelove promene raspoloženja. Horhe je mnogo učio - mada
nikad o trgovini drogom.
Migel je držao isti govor svakom advokatu u svakom
pravnom slučaju: „Ovaj čovek je potpuno nedužan. Te optužbe
su uvreda. Mi smo pošteni poslovni ljudi, koji samo trpe zbog
grehova Pabla Eskobara.” I Horhe je primetio da su američki
advokati podjednako predvidivi. Klimali su glavom u znak
odobravanja i obećavali najagresivniju moguću odbranu.
Posle prevođenja na takvim sastancima s advokatom iz
Majamija Džoelom Rozentalom, Horhe je izabran za specijalni
zadatak - dobio je šansu da igra ulogu tajnog agenta kartela.
Čepeov polubrat, narko-trgovac Lučo Santakruz Kčeverija,
osuđen je na Floridi i suočavao se s kaznom od dvadeset tri
godine zatvora. Gazde su se nadale da će ubediti američko
Ministarstvo pravde da mu izađe u susret i bar mu skrati kaznu.
„Onda im dajte nešto“, predložio je Rozental. On je bio
bivši pomoćnik američkog tužioca iz Majamija i sada je zastupao
Luča.
Desilo se da je to bilo teško vreme u Ministarstvu pravde u
Vašingtonu. Prema izveštajima iz štampe, federalni tužioci imali
su problem da iznesu čvrst slučaj protiv panamskog diktatora
Manuela Norijege za trgovinu drogom. Ovo je bila potencijalna
sramota za administraciju Džordža H. V. Buša, pošto je ona uz
veliku pompu i pokazivanje sile poslala američke marince u
Panamu krajem 1989. da obore Norijegu s vlasti i izvedu ga na
suđenje.
 Šta ako kartel iz Kalija može da pomogne u dovršavanju
optužnice protiv Norijege? Po Stavu 35 iz Federalnog zakona o
kriminalističkoj proceduri, bilo je verovatno da bi Lučo Santakruz
kao nagradu mogao da dobije nekoliko godina manje u
američkim kaznionicama.
Posle privatnog sastanka s četvoricom kumova, Horhe je
poslat u Panama Siti da uspostavi kontakt s potencijalnim
svedokom protiv Norijege. Horhe je trebalo da proceni njegovu
moguću vrednost. Otputovao je praćen velikim nadama Luča i
kumova iz Kalija.

Glavni operativac kartela iz Kalija u Panama Sitiju bio je plejboj i

sin ubijenog diktatora Dominikanske Republike. Radames
Truhiljo vodio je s ortakom firmu za izvoz kafe, opet, samo
paravan za isporuke tona kokaina. Truhiljo je bio sredovečni
redovni posetilac kantri kluba, koji je imao dobre kontakte u
Panami. Pokucao je na vrata Horheove hotelske sobe oko šest sati
po podne. Opisao je potencijalnog svedoka kao bivšeg
panamskog diplomatu s vezama s medeljinskim kartelom. Većina
njegovog bogatstva bila je na zamrznutim bankovnim računima
ili zarobljen; u zatvorenoj kompaniji za vazdušni prevoz tereta.
Horhe je pratio Radamesa u otmeni kvart Paitilja, do vile u
španskon kolonijalnom stilu na obronku brda. Ambasador
Rikardo Bilonik bio je i srednjim četrdesetim godinama i prijatan
i kulturan čovek. Njegova žena Nilka, bivša stjuardesa, bila je
sitna ali puna energije. Dočekala je Horhea s preteranom
gostoljubivošću. Zatim je njen suprug počeo da opisuje kako bi
mogao da pomogne u podizanju optužnice protiv Norijege.
 „]a sam veoma vredan svedok. Poznajem pravo i znam da
će američka vlada biti veoma osramoćena bez moje pomoći”,
rekao je Bilonik Morheu.
Panamac je bio iskusni narko-trgovac. Njegova teretna avio-
kompanija pokrenuta je pomoću zajma uzetog od medeljinskog
kartela. Krijumčario je kokain i valutu kroz Panamu i plaćao
Norijegi milione dolara mita, što ga je činilo upravo onom vrstom
svedoka kakav je bio potreban Sjedinjenim Državama. Bilonikove
preporuke bile su izvanredne. Služio je kao savetnik Norijeginog
prethodnika, generala Omara Torihosa, za vreme pregovora sa
Sjedinjenim Državama u vezi s vraćanjem Panamskog kanala.
Kasnije je bio ambasador Paname koji je imao odrešene ruke u
popravljanju odnosa s Vašingtonom. Obrazovao se na Tulejnu i
Harvardu i besprekorno govorio engleski.
Ako mu kartel iz Kalija finansijski pomogne, uveravao je
Horhea, on će rado podeliti informacije koje ima o Norijegi u
korist Luča Santakruza. „I tako svi imaju koristi”, rekao je
Bilonik.

Migel je s entuzijazmom primio vest: „Smesta pozovi Rozentala.”

Horhe je postao prijatelj s advokatom s Floride. Nije samo
prevodio na Rozentalovim sastancima s gazdama, nego je i
redovno dočekivao Amerikanca kada je dolazio avionom iz
Majamija, vozio ga u hotel i večerao s njim pošto se on smesti.
Pričali su o porodici, ličnim interesovanjima i Horheovim
planovima da uskoro uđe u sopstveni posao. Rozental je bio
oštrouman i vešt pravnik i imao je drzak američki stil, koji se
Horheu dopadao. Takođe, imao je drskosti da se izruguje Migelu
- privatno, naravno.
 „On je prava noćna mora”, žalio se Rozental posle jednog
maratonskog zasedanja, tokom koga je Migel više puta nudio
svoje pravne analize.
Migel je mnogo čitao o pravu i čak se hvalisao pravničkom
diplomom. Dodeljena mu je na Santijagovom univerzitetu u
Kaliju nakon što je toj ustanovi donirao milione dolara - tako da
je, zapravo, to bila počasna diploma. Međutim, Migel se prema
tome odnosio kao da je zaista diplomirao.
„Čovek misli za sebe da je neka vrsta pravnog genija; pravi
je gnjavator!”, poverio se američki pravnik Horheu.
Rozental je s oprezom primio novosti o Biloniku. Njegove
informacije moraju da budu apsolutno konkretne, rekao je
pravnik. Sve lažno ili preterano moglo bi da bude i gore nego
ništa. I odlučno je izjavio: „Ne želim da učestvujem ni u kakvim
sporazumima koji sadrže mito.” Nikakve pare, nikakve usluge,
nikakve nagodbe, insistirao je Rozental.
„Da, naravno”, odgovorio je Horhe.

U sledećih nekoliko nedelja, Horhe je organizovao da se Bilonik

sastane s Rozentalom, i ti početni susreti brzo su se pretvorili u
pregovore panamskih i američkih tužilaca. Bilonikov oprezni
dogovor s američkom vladom obuhvatao je i njegov pristanak da
se preda američkim vlastima, prizna krivicu za promet narkotika
i dobije smanjenu kaznu u zamenu za svedočenje. Odvojeno od
toga, Čepeov brat Lučo takođe će dobiti zasluge što je pomagao u
dogovoru oko Bilonikove pomoći.
Međutim, Bilonikov uzgredni dogovor s kartelom iz Kalija
ostao je nejasan, sve dok jedne noći nije rekao Horheu: „Biće mi
potrebno dva miliona dolara - u gotovini.” Horhe nije imao način
da odredi Bilonikovu vrednost u dolarima, ali pretpostavljao je
da su dva miliona i te kako preterana. Čak i Britanci - s
desetoricom ljudi, koji su morali da stave glavu u torbu i upadnu
na dobro čuvano imanje Pabla Eskobara - tražili su samo jedan
milion. I Horhe je bio u pravu. Kumovi iz Kalija odbacili su
Bilonikovu cenu, uopšte je i ne razmotrivši ozbiljno. Čepe je
rekao da nema ni blizu tolike raspoložive sume u gotovini - i
uopšte nije bio sklon da se potrudi da je sakupi. Svakako ne pre
nego što sazna koliko će zahvalnosti Ministarstvo pravde
pokazati prema Luču.
A to je bila nedoumica. Bilonik je odmah želeo novac, pre
nego što se preda Amerikancima. Međutim, do njegovog
svedočenja trebalo je da prođu čitavi meseci. Proći će izvesno
vreme pre nego što iko bude znao koliki će oproštaj Lučo dobiti.
Nije da kumovi nisu verovali Biloniku, samo su se držali
konzervativne poslovne prakse - ne plaćaj nešto dok se ne uveriš
da je to ono što si naručio.
„Imam oko 250.000 dolara. Toliko može da dobije zasad”,
rekao je Čepe Horheu nekoliko dana pre Bilonikovog datuma za
predaju. „Ti ćeš mu isporučiti novac.”
„Bojim se da bi on mogao da bude razočaran”, s
oklevanjem je rekao Horhe.
„Sigurno, ali nema izbora.”
Horhe je imao drugačiju zamisao. Dok se brinuo o
Britancima u Panama Sitiju, imao je redovne kontakte s
tamošnjim bankarom kartela, koji je obezbeđivao novac
komandosima za džeparac i plaćanje oštećenja u njihovim
hotelskim sobama. Jednom je Horhe načuo razgovor o
potvrdama depozita na ime Čepea Santakruza. Ulog će biti
vredan milion dolara u vreme prispeća naplate 1991. godine.
Horhe je pitao da li bi Čepe prepisao ta sredstva na Bilonika.
 To je prihvaćeno kao izvrsno rešenje. Nisu bili potrebni
rizični transferi velikog iznosa novca. Potvrde, koje još nisu
prispele za naplatu, biće premeštene u sef za koji su potrebna dva
ključa - jedan će biti dat Nilki Bilonik, a drugi Horheu. To je
stavljalo finansijska sredstva, koja će uskoro vredeti milion
dolara, pod delimičnu kontrolu Bilonikovih, dok je istovremeno
davalo način kartelu da obustavi isplatu ako se ispostavi da je
bivši ambasador bezvredan kao svedok.
Tri dana pre nego što je Rikardo Bilonik otputovao
avionom da se preda vlastima u Majamiju, Horhe je paru iz
Paname dao kožnu aktentašnu napunjenu uglavnom
novčanicama od dvadeset dolara - prvu isplatu od Čepea, u
iznosu od 250.000 dolara u gotovini. Bilo je to ubedljivo najviše
novca koji je Horhe ikada video na jednom mestu - i njegov prvi
pogled na konkretnost profita od narkotika. Potvrde o depozitu
prebačene su iz banke kartela u Banko viskaju, koju je odabrao
Bilonik. A Horhe je otputovao kući u Kolumbiju kao junak
kumova - a pogotovo nekoliko meseci kasnije, kada je Lučova
kazna i zvanično skraćena za devet godina.

Susret s rivalom

Horhe Salsedo vozio je svoj svetloplavi truper s dvoja vrata kroz

centar Kalija, skrećući i vraćajući se po sopstvenom tragu, kako bi
utvrdio da li ga neko prati. Beli krov od fiberglasa na uvoznom
terencu skrivao je žice antena, neupadljivo povezane s četiri
različita radio-sistema unutar vozila. Horhe je dovršio drugu
godinu u službi kartela iz Kalija, prebacivši se s rukovođenja
zaverom za ubistvo Eskobara na dizajniranje komunikacionih
sistema za zaštitu od najamnika iz Medeljina. Horhe je smatrao
radio-mrežu svojim remek-delom. Skoro svuda gde se vozio, od
udaljenih delova doline Kauka do izolovanih planinskih
skloništa, Horhe je bio stalnoj u radio-vezi sa svojim ekipama
telohranitelja i ljudi iz obezbeđenja. To je bilo naročito važno baš
u ovoj vožnji Andima. Njegov saputnik bio je gazda.
Migel Rodrigez Orehuela imao je sopstvene stalne vozaće,
uglavnom Matea Zapatu i Ferča Kastilja koji su mu služili i kao
recepcioneri, sekretari i liči asistenti. Ta dvojica poverljivih
pomoćnika smenjivala su se radeći po nedelju dana, u toku kojih
su spavali u istoj kući kao i gazda, radili s njim i bili mu na
raspolaganju dvadeset četiri sata dnevno. Obično su vozili
putničke automobile iz kartelovog voznog parka mazda. Migel je
voleo te automobile, jer su bili pouzdani i izgledali obično. Imao
ih je na desetine parkiranih po celom gradu u bar deset različitih
kartelskih garaža. Ipak, za današnju vožnju, u kojoj se očekivao
prelazak neprohodnog terena, za koji je bilo prikladnije izdignuto
vozilo s pogonom na četiri točka, bio je pogodniji Horheov
truper. Migel je takođe poželeo da Horhe bude uz njega, iz
razloga koje mu još nije otkrio.
Vreme nasamo s gazdom nad gazdama bilo je retkost za
Horhea. Neki u kartelu borili bi se za takvu priliku, ali on je
previše brinuo zbog bezbednost da bi uživao u tom trenutku.
Horhe je napravio nekoliko dodatnih zaokreta, da se uveri da ih
niko ne prati. Zatim je ubrzao uz planinski put.
Posle petnaestak kilometara uspona, Migel ga je usmerio na
parking pored japanskog restorana kraj puta. Kada je Horhe
primetio čoveka koji je sedeo sam u zelenom renou 12,
instinktivno je pritisnuo kočnicu i pogledao u retrovizore. „Ne,
ne - ne brini”, rekao je Migel i dao Horheu znak da se zaustavi
pored parkiranog automobila. „Čovek u tim kolima je Giljermo
Palomar“, rekao je Migel. „Idi i reci mu da nas prati.“
Horhe nikada nije čuo za Palomarija. Čovek je nosio naočari
i zvanično je bio računovođa lanca apoteka Drogas la rebaha
braće Rodrigez Orehuela. Bio je glatko obrijan i imao neupadljivo
lice - običan čovek s velikim naočarima četvrtastog okvira.
„Don Migel želi da nas pratite”, rekao mu je Horhe.
Palomari je klimnuo glavom, ali nije ništa rekao, pa Horhe nije
odmah primetio njegov čileanski akcenat.
Posle još nekoliko kilometara uz glavni put, na stranu se
odvajao uski zemljani put, koji je krivudao kroz šumoviti predeo.
Došli su do male kuće skrivene među drvećem. Ostala trojica
kumova izašli su napolje da ih pozdrave. Palomari je nosio
pregršt listova iz kompjuterskog štampač; koji su veoma zanimali
gazde. Vazduh je na toj nadmorskoj visini bio sve: Horhe je osetio
olakšanje što su svi brzo ušli u toplu kuću.

***

Kartel iz Kalija nije izgubio nadu da će ubiti Eskobara, ali

početkom 1991. pritisak da se za tu misiju ponovo angažuju
britanski plaćenici znatno je smanjen. Posle Galanovog ubistva i
postavljanja bombi na Avijankinom letu, Bogota je pokrenula
sveopštu vojnu i policijsku poteru za gazdom iz Medeljina.
Bušova administracija obilato je slala dolare i ljudstvo za podršku
toj inicijativi. Zato su se, bar zasad, gazde iz Kalija fokusirale na
samozaštitu i čekale da neko drugi ubije neuhvatljivog Pabla.
 Međutim, Eskobarova kampanja terora naizgled je samo
postajala još drskija. Prešao je s ubistava i postavljanja bombi na
otmice - stari omiljeni metod kriminalnih i gerilskih bandi, ali s
novim i groznim zaokretom. Nije bilo otkupnina. Njegove mete
bili su novinari i društvena i politička elita iz Bogote, uglavnom
žene. Prva je oteta ćerka bivšeg predsednika Kolumbije. Kasnije je
na red došla sestra ambasadora Kolumbije u Kanadi. U roku od
nekoliko meseci, oteto je osam istaknutih žena, uključujući i
Galanovu snahu, koja je bila novinarka.
Umesto novca, Eskobar je tražio pomoć u ubeđivanju
novoizabranog predsednika Sesara Gavirije da zabrani
ekstradicije. Gavirija je pod pritiskom podržao osnivanje Ustavne
skupštine za promenu i modernizaciju ustava zemlje. S
milionima dolara od trgovine drogom, spremnim da utiču na
tekst novog zakona o ekstradiciji, Gavirijin potez bio je ravan
kapitulaciji.
Iako su rivalski karteli iz Kalija i Medeljina zajedno radili na
zajedničkom cilju zabrane izručenja, ostali su u međusobnom
ratu, a Eskobarova nova taktika usmerena na žene naročito je
zabrinula gazde iz Kalija, koje su opet počele da strahuju za svoje
porodice. Taj izjedajući strah i obećanje o moćnom novom
obaveštajnom sredstvu okupili su kumove tog jutra na planini.
Palomarijeve odštampane stranice bile su listinzi
telefonskih poziva dobijeni od čoveka zaposlenog u Telekomu,
kolumbijskoj nacionalnoj telefonskoj kompaniji. Oni su otkrivali
sve pozive upućene iz Kalija u Medeljin, i obrnuto - vreme,
datum i trajanje razgovora - na hiljade njih. Ako je u Kaliju bilo
špijuna koji su slali izveštaje u Medeljin, ovako su mogli da budu
otkriveni, a uz dovoljno veliki kompjuter, kartel je mogao da
prati smer doslovno svakog poziva iz Kalija - i zatim prisluškuje
svaku sumnjivu liniju.
„Biće mi potreban veoma jak kompjuter”, rekao je
računovođa gazdama. Cepe Santakruz obećao je da će ga nabaviti
i zakleo se da će investirati prvi milion dolara u projekat.
Horhe je bio zatečen ambicioznošću projekta. Bio je to
poduhvat koji je prevazilazio tehnološke mogućnosti mnogih
država. Scena ga je podsetila na njegov prvi susret s kumovima
pre dve godine. Ovog puta regrutovan je Palomari, baš kao
nekad Horhe, da pomogne u borbi protiv Eskobara. Razlika je
bila u tome što je računovođa iz lanca apoteka već radio za
organizaciju i došao je na sastanak pokušavajući da impresionira
narko-bosove, ciljajući na unapređenje. Palomari je čak izgledao
raspoložen da se uključi u deo posla s drogom i pranjem novca.
Nasuprot tome, Horhe je izgubio početni entuzijazam za
lov na Eskobara. To ga je izjedalo - nedovršen posao, koji mora da
okonča pre nego što bude mogao da krene dalje sa životom.
Međutim, bilo je malo toga što je mogao da uradi da bi to ubrzao.
Zato se usredsredio na zaštitu života i ponosio se svojim
komunikacionim remek-delom.
U sledećih nekoliko nedelja bilo je još nekoliko dolazaka u
kuću u šumi. Računovođa je donosio sve detaljnije podatke. Rano
je otkrivena neka sumnjiva telefonska aktivnost. Sastanci su
obično počinjali tako što su poletne gazde iz Kalija pregledale
nove svežnjeve telefonskih listinga, tražeći najnovije moguće
špijunske izveštaje. Na osnovu povremenih ljutitih reakcija,
Horhe je pretpostavio da će neko uskoro trpeti posledice zbog
sumnjive lojalnosti. Međutim, to nije bio njegov posao. Znao je
samo da ne želi da se njegov telefonski broj ikada pojavi na tim
spiskovima.
 Kad je reč o Palomariju, ambiciozni računovođa brzo je
prebačen na ključni položaj kao Migelov asistent. Počeo je da
osavremenjuje sistem finansijskog računovodstva kartela, unosi
podatke u kompjutere i uvodi tradicionalnu poslovnu podelu
unutar organizacije. Migel, koji se divio njegovoj efikasnosti, redu
i detaljnoj evidenciji o svim aktivnostima, podržavao je
Palomarijev trud. A Čepeov kompjuter od milion dolara postao je
osnova za izgradnju Palomarijeve imperije.
Na početku je dolazilo do trvenja kada je Horhe pokušao da
ukaže na to kako bi sirove informacije trebalo da analiziraju
iskusni stručnjaci za bezbednost. Brinuo se da bi neosnovane
sumnje mogle da dovedu pogrešne ljude u nevolju, dok bi
istinske pretnje mogle ostati neuočene. Ni Palomari ni gazde nisu
imali nikakvog iskustva u vojnom obaveštajnom radu.
Horhe se sukobio s Palomarijem i kada je računovođa
počeo da sakuplja i grupiše ogromne količine podataka o
kartelskim transakcijama na svom računaru. Palomari je preko
noći postao glavni savetnik kartela, kao i poslovni menadžer i
kontrolor finansija. Tražio je lične dosijee, počeo da nadzire
troškove i preuzeo računovodstvenu kontrolu nad bukvalno
svim poslovima kartela, uključujući i do tada tajne podatke o
Horheovoj mreži radio-telefona.
Horhe je mrzeo što ga ometaju u radu. Takođe, bio je
zbunjen i zatečen. Kao ilegalna organizacija, kartel bi trebalo da
uništava i najmanji papirić, a ne da sve podatke gomila. I samo
jedan računovodstveni poslovni izveštaj mogao bi da bude zlatni
rudnik dokaza za tužioca. Horhe je naročito oklevao da beleži
podatke o svom neovlašćenom sistemu radio-telefona. Upozorio
je Migela da Palomari stvara bezbednosni rizik - što je samo
iznerviralo računovođu. Migel nije obraćao pažnju na
upozorenja. On je voleo Palomarijeve nedeljne i kvartalne
izveštaje, voleo je da se udubljuje u podatke. Računovođini
uredno odštampani izveštaji bili su ostvarenje sna za manijaka
kontrole.

Rat s Medeljinom krenuo je dobro za Kali kada je udarna grupa

kolumbijskih vojnih i policijskih istražitelja zvana Istražni blok i
pokrenula svoje operacije u Medeljinu. Jedini zadatak grupe bio
je Pablovo hvatanje. Blok je takođe osnovao neku vrstu filijale i u
Kaliju, ali nije obraćao posebnu pažnju na braću Rodrigez
Orehuela.
Eskobar je optužio vladu i kartel iz Kalija da rade zajedno. I
bio je u pravu. Vlada je iz Kalija dobila neke od najboljih
informacija o Eskobaru. Ne samo što je ta saradnja Kalija naudila
Eskobaru već je time izgrađena i dobra volja s Blokom.
Gledano s poslovne strane, kartel iz Kalija iskorišćavao je
Eskobarov skupi i vremenski zahtevni rat na dva fronta.
Krijumčari kartela iz Kalija preuzeli su puteve za prenos droge u
SAD koje su nekada delili s Medeljinom, ili su pak bili pod
potpunom kontrolom rivala. Profit i tržišni udeo Kalija vrtoglavo
je rastao.
Velike isporuke kokaina u Ameriku i Evropu dostigle su
pojedinačnu vrednost od čak trideset miliona dolara, što je
napreglo njihove kanale za pranje novca zbog same količinom
valute koja se slivala nazad u Kolumbiju. Deset miliona dolara u
gotovini može da teži i više od jedne tone.
Kartel je morao da zaposli dvadeset računovođa s punim
radnim vremenom samo da osmisle nove načine za pranje
prljavog novca.
 Horhe je jednog popodneva bio s Migelom i Hilbertom
kada su primili posetioca iz severnog Kauka, opasnog kraja u
kome je vladalo potpuno bezakonje. Posetilac je bio grub,
neobrazovan, ponosan i samozadovljan. Ivan Urdinola takođe je
bio čovek čija je surovost postala legendarna, ozloglašen po
zverskim sakaćenjima i pogubljenjima motornom testerom.
Tog popodneva Urdinola je doneo vest koja je iznenadila
braću Rodrigez Orehuela. On je razmišljao da izađe iz posla s
drogom. Njegov ranč za uzgoj goveda donosio mu je pola
miliona dolara mesečno, a on je voleo da se bavi stočarstvom.
Ako ekstradicija bude uklonjena sa stola, mogao bi da pokuša da
pregovara s Gavirijinom vladom i da se preda - da odleži kraću
zatvorsku kaznu u blizini kuće i završi život kao mirni rančer.
Kada je Urdinola otišao, braća su izgledala čežnjivo.
Hilberto, koji je već prešao pedesetu godinu života, zvučao je
spremno da odustane od posla i uživa u životu. Migel je i dalje
uživao u poslu, ali je takođe čeznuo za životom bez brige za
bezbednost.
Njihov razgovor naveo je Horhea da razmisli i o sopstvenoj
budućnosti. Jednog dana Eskobar će biti mrtav ili izručen - a
zvučalo je kao da i braća žele da se povuku kada rat bude
završen. Ali šta onda? Horhe i Lena bili su srećni u Kaliju, gde je
ona imala porodicu, a Horhe se i dalje sa strane savetovao sa
svojim bivšim partnerima u fabrici akumulatora severno od
grada. Kada pogleda u budućnost, Horhe je iznenada shvatio da
bi mogao da upotrebi svoja znanja o komunikacionim i
bezbednosnim sistemima i pretvori ih u nove poslovne
mogućnosti - možda i da pokrene sopstvenu firmu za
obezbeđenje ovde u Kaliju, možda čak i uz podršku porodice
Rodrigez Orehuela.
Na nedeljnom izletu na selo, Horhe i Lena pronašli su
neiskorišćeno parče zemlje s pogledom na planine. Zajedno su
hodali kroz travu i poljsko cveće od kog je vazduh mirisao. Lena
je izabrala mesto za kuću. Zamišljala je šumarak limunovog
drveća i niz veličanstvenih palmi pored vijugavog prilaznog puta
do glavne kuće.
Ako će Kali biti njihov trajni dom, Horhe se saglasio da je
vreme da puste jače korenje u njemu. Par je zajedno imao
dovoljno novca da kupi tu zemlju. Nazvali su je Plac.
Lena je počela da ureduje baštu i zasadila prvo drveće.
Horhe je napravio plan kuće, a zatim ga odložio u stranu. I
porodična kuća moraće da sačeka dok Pablo Eskobar ne nestane,
a Horhe bude slobodan da nastavi život bez kartela.

Žaoka vilinog konjica

Razlike kartela iz Kalija i Medeljina bile su očigledne u kampanji

da se okončaju kolumbijski sporazumi o ekstradiciji sa SAD. Dok
je Pablo Eskobar oko sebe širio nasilje i strah, braća iz Kalija širila
su pezose. Međutim, oba kartela su dala doprinos ukupnom
uspehu. Međutim, način poslovanja ekipe iz Kalija imao je
dodatnu prednost sticanja dugotrajne zahvalnosti cele
kolumbijske vlade. To je, svejedno, bio uzrok privatne
ogorčenosti Horhea, koji je u srcu bio neka vrsta pristalice
egalitarizma. Njegov susret s nameštenim sudskim procesom pre
nekoliko godina, kada mu je uskraćeno zajedničko starateljstvo
nad njegovim prvim detetom, i dalje ga je izjedao.
 To je moglo da deluje kao čudan stav za čoveka koji se
starao za bezbednost porodice kriminalaca, ali Horhe je prezirao
korupciju - i nije video nikakvu ironiju u tome. Jedno je gurnuti u
ruku nekoliko dolara saobraćajcu da vam ne naplati kaznu; ali
plaćati sudijama da biste uticali na pravdu, ili podmićivati
vladine zvaničnike da zanemaruju javne interese - to su bili gresi
protiv demokratije.
U zemlji kao što je Kolumbija, s toliko raširenom
korupcijom, selektivna etika praktikovana je na sve strane. Horhe
je znao da je dovođenje britanskih plaćenika u zemlju da se bore
protiv FARC-a i napadnu hacijendu Napoles bilo nezakonito, ali
to je smatrao i patriotskim činom. Ponekad moraš da uradiš ono što
je ispravno, a ne ono što je zakonito, govorio je sebi. Međutim, sin
istaknutog generala naljutio bi se svaki put kada bi se sreo s
korumpiranim ljudima u uniformi - naročito s vojnim oficirima.
Ustavotvorna skupština je 1991. godine napravila nacrt
novog nacionalnog ustava. Agenti kartela iz Kalija, rešeni da
zauvek ukinu ekstradiciju, otvorili su lobistički centar u
apartmanima hotela Tekendama Interkontinental u Bogoti. Od
prvog dana, apartman koji su stavili na raspolaganje svojim
gostima bio je centrala za korupciju.
Kako bi lakše ostvario zabranu ekstradicije, kartel je poslao
čoveka zaduženog za odnose s javnošću da upravlja njihovim
donacijama. Hulijan Mursilio bio je porodični prijatelj gazda i
vlasnik Crnog bika, popularnog restorana u Kaliju. On se
izvanredno snalazio s ljudima i imao talenat da pokrene stvari.
Ključni političari mogli su da računaju na Mursilja da učini da im
se ostvari gotovo svaka želja - duge limuzine, odmori na
Karibima, prelepe devojke. Migel je pažljivo beležio ko je dobio
uslugu i po kojoj ceni, i nikada se nije ustezao da posle podseti
nekog kolebljivog političara koliko mu je dužan.
Migel je pretvorio svoju privatnu kancelariju u Kaliju u
nešto slično ratnom štabu, u kome je zabavljao goste, podsticao
im ego i ispisivao čekove. Horhe je posmatrao celu operaciju s
mešavinom strahopoštovanja i gneva dok su vođe njegove zemlje
stajale u redu ispred Migelovih vrata, prihvatajući spremno jednu
za drugom njegove usluge.
Pošto je prisustvovao još jednom danu takvih isplata, uveče
se požalio ženi: „Naš ustav - on se piše pomoću mita, pića i
kurvi.” I to je tako drsko očigledno, dodao je. „Zašto to niko ne
primećuje?” Ona ga je prekinula, podižući ruku da mu pokaže da
ćuti. Takva razmišljanja bila su previše opasna da se izgovaraju
naglas. Lena je brinula: Šta ako nas komšije čuju.
I u tom štabu kartela za mito i korupciju, Migel je takođe
nastavio da ističe svoju počasnu diplomu iz prava i lično
pregledao nacrte predloženih zakona. Konsultovao se s
pravnicima iz celog regiona i unajmljivao stručnjake za Ustav
SAD. Advokati kartela pomogli su u formulisanju ključnih
delova teksta, i to ne samo da bi ukinuli rizik od ekstradicije nego
i da popločaju pravni put za budući legalni oprost zločina svim
narko-trgovcima - a sve je to cinično bilo prikazano kao odbrana
suverenitete Kolumbije od upada i mešanja Vašingtona.
Eskobar i braća Rodrigez Orehuela najzad su dobili
zabranu ekstradicije, uprkos upornim primedbama zvaničnika
SAD. Ustav Kolumbije iz 1991. stupiće na snagu tek kasnije te
godine, ali predsednik Gavirij; smesta je ukinuo ekstradiciju.
Zauzvrat je medeljinski kartel odmah pustio ženske taoce, a 19.
juna Pablo Eskobar se predao vlastima Kolumbije.
 Narkobos bio je povezan s političkim atentatima, ubistvima
sudija i policajaca, terorističkim bombaškim napadima i
otmicama. Magazin Forbs ga je dve godine pre toga naveo kao
sedmog najbogatijeg čoveka na svetu - a sve to bogatstvo bilo je
stečeno trgovinom drogom. Međutim kada se Eskobar predao,
priznao je odgovornost samo za jednu skromni isporuku kokaina
u Evropu. I otišao je u zatvor u potpunosti pod svojim
sopstvenim uslovima.

***

Časopis Tajm požurio je da označi gude iz Kalija kao nove glavne

igraće u međunarodnoj trgovini kokainom, a takva formulacija
naročito je nervirala Migela. Međutim, nekoliko dana posle
Pablove predaje, Hilberto je pristao da se sastane s dvojicom
dopisnika tog časopisa iz Latinske Amerike. Nazvao je to svojim
prvim i jedinim intervjuom u svoje pedeset dve godine.
Horhe je povezao novinare iz hotela Interkontinental. Jedan
od njih nosio je aktentašnu. Horhe ju je bacio na suvozačevo
sedište, gde je imao mali elektronski uređaj, otprilike veličine
tranzistora. Bio je to čitač frekvencija, instrument za otkrivanje
radio-transmisija. Proverio je akten-tašnu pa ubacio auto u
brzinu, uverivši se da ne postoji radio-signal koji bi odavao
njihovu putanju kretanja.
Hilberto je poslužio ručak, citirao kolumbijsku poeziju i
poricao postojanje bilo kakvog kokainskog kartela. Prikazao je
sebe kao porodičnog čoveka prinuđenog da mnogo ulaže u mere
bezbednosti, kako bi zaštitio svoje voljene od tog „bolesnog...
psihopate... ludaka” Pabla Eskobara. Horhe je slikao društvo za
ručkom. Na fotografiji se kum iz Kalija opušteno smesio i
izgledao bezopasno.
Dok su se vozili nazad do hotela, Horhe je novinarima
rekao: „Hilberto je stvarno dobar tip, a ne ludak kao Eskobar.”

Zatvor Katedrala izdizao se sa šumovitog brdskog obronka, koji

je pre jednog veka obezbeđivao drvnu građu za izgradnju
medeljinske veličanstvene Metropolitenske bazilike. Sam zatvor
više je ličio na luksuzni hotel. Izgrađen je prema Eskobarovim
specifikacijama, na njegovoj zemlji, a radove su izvodile njegove
građevinske ekipe. I u njemu su postojali telefoni, faksovi, saune,
satelitska televizija i gurmanski obrok.
Vlada u Bogoti je toliko želela da da strpa Eskobara u
zatvor da je dopustila najtraženijem čoveku na svetu da diktira
bukvalno svaki uslov svog zatočeništva. On je sam izabrao i
čuvare i ostale zatvorenike. Niko nije imao pristup u Katedralu,
osim onih kojima bi ga Eskobar odobrio. I nikakvim letelicama -
čak ni policijskim helikopterima - nije bio dozvoljen prolazak
vazdušnim prostorom zatvora bez prethodnog odobrenja
Doktora.
Gazde iz Kalija počele su da brinu da bi Eskobar mogao u
tom zatvoru mogao postati opasniji nego dok je bio u bekstvu.
Katedrala je bila utočiste - utvrđeni bunker, koji je pritom štitila i
vlada. Gazde su gledale kako njihov stari rival nastoji da
preuzme svoj nekadašnji udeo na tržištu i napada ih bez straha
od odmazde. Ispostavilo se da je Pablovo zatočeništvo postalo
ozbiljna kriza za kartel iz Kalija.
Horhe je pozvan na sastanak s dvojicom gazda. Na
podsticaj Pača Erere, Migel je želeo da odmah vrati britanske
plaćenike na konsultacije. Kumovi su hteli da organizuju juriš na
Eskobarov blok ćelija.
„Da izvršimo juriš na vladin zatvor?”, upitao je Horhe u
neverici. Nema šanse da Britanci pristanu na oružanu borbu s
kolumbijskom vojskom i Narodnom policijom, rekao im je.
„Ne”, odgovorio je Pačo. „Bombardovaćemo Katedralu, a
gađaćemo samo Pablovu ćeliju.”
„Šta? Iz vazduha?”
Dvojica kumova bili su previše uzbuđeni da primete kako
Horhe ne deli njihov entuzijazam. On je, zapravo, bio zgranut.
Bila je to toliko loša ideja da nije tačno znao odakle da počne da
im objašnjava zašto. U nastaloj tišini, Migel mu je rekao da
pozove Dejvida Tomkinsa.
Narko-bosovi iz Kalija, kao i ostatak sveta, gledali su
Zalivski rat na televiziji i videli kako se zgrade u Iraku pretvaraju
u ruševine pod bombama koalicije predvođene Amerikancima.
Zašto to ne ponoviti i s Katedralom? - zaključio je Pačo. U vojnim
kompleksima širom ratom razorenog Salvadora postojale su
zalihe avionskih bombi od dve stotine kilograma. Njih je mogao
da nosi bilo koji od nekoliko lakih bombardera u vazdušnoj floti
Vojske Kolumbije. A Horhe je trebalo sve to da organizuje - da
pronađe avion, pilota i bombe.
„Ali to je grozna ideja”, rekao je Horhe ne uspevajući da se
uzdrži.
Vojni planeri, ukazao je on, retko kad uzimaju ljude kao
metu za bombardovanje iz vazduha, i to s dobrim razlogom. To je
prosto rečeno grubo i tupo oružje. Bombardovanje iz vazduha
koristi se za uništavanje čvrstih struktura - skladišta ili arsenala,
železničkih pruga, puteva i mostova - a ne za ubijanje pojedinaca.
Za razliku od pametnih bombi u Zalivskom ratu, klasične bombe,
vođene samo gravitacijom, koje je kartel hteo da nabavi, bile su
ozloglašene zbog svoje nepreciznosti. Bili bi ugroženi mnogi
nevini životi. To bi mogla da bude katastrofa.
U to vreme, gazde iz Kalija zauzimale su relativno
bezazleno mesto na listi državnih neprijatelja. Oni su, naprotiv, i
sasvim doslovno imali prijatelje na visokim položajima - u
nacionalnim i lokalnim vlastima, kao i u policijskim i vojnim
snagama. Naklonost koju su uživali stvorena je velikodušnim
podmićivanjem i uslugama, kao i izvesnom merom saosećanja
javnosti - i oni su bili žrtve terora Pabla Eskobara, baš kao i
ostatak zemlje. Sva četvorica kumova traženi su u SAD, ali nisu
se suočavali ni sa jednom optužbom u Kolumbiji. Horhe se
najviše plašio da bi bombardovanje zatvora u vazduh pre svega
diglo postojeću prihvatljivu sliku o kartelu i pretvorilo njegove
gazde u tražene teroriste i neprijatelje države, poput Eskobara.
Ovaj argument nije uticao na Pača i Migeia. Njihov rival
trenutno je bio nepokretna meta. Dok je tako, želeli su da prospu
kišu bombi na Eskobarovu glavu i želeli su da Horhe to
organizuje. Kada je Horhe ponovo pokušao da ih urazumi, Migel
ga je prekinuo.
„Dosta! Samo uradi to!”, zarežao je.
Horhea je uvredio Migelov odgovor i bio je duboko
frustriran što je njegovo stručno znanje tako olako odbačeno.
Razmišljao je da zapreti ostavkom, ali je brzo malo bolje razmislio
o tome. To bi bilo prenagljeno - možda i opasno - i verovatno ne
naročito korisno. Odlučio je da zasad nastavi ovako, ali da oteže i
traži načine da odgovori gazde od tako užasnog plana.
Prva Horheova stanica bila je Gvatemala, gde se upoznao s
Pedrom Isernom, ljubaznim i prijatnim Kubancem. Isern je
usmeravao isporuke kokaina u SAD, skrivene u paletama brokola
i dinja. Kubanac je imao dugogodišnje kontakte u salvadorskoj
vojsci. On je otpratio Horhea na sastanak s komandantom
salvadorske vazdušne baze Komalapa, pukovnikom Robertom
Leivom Hakobom.
Upoznavanje je obavljeno uz viski u pukovnikovoj kući.
Horhe je ćutke slušao dok su se stari prijatelji smejali pričajući o
dobrim vremenima, noćnom lovu na zečeve na pisti baze, i
seksualnoj snazi koja se dobija od supe od guštera garoba.
Pukovnik se najzad okrenuo Horheu.
„Hoću da pomognem svom prijatelju”, rekao je Leiva,
klimnuvši glavom prema Isernu.
Pukovnik je rekao da je razumeo da je plan da se nabave
četiri bombe MK-82 - od dve stotine kilograma - u svrhu
vazdušnog udara na Pabla Eskobara. Rekao je da može to da
sredi. Međutim, da li je Horhe spreman da plati 150.000
američkih dolara po bombi?
„Šest stotina hiljada izgleda malo preterano“, odgovorio je
Horhe sležući ramenima. „Ali ja sam samo kurir. Otići ću kod
Migela s vašom ponudom. A da vas pitam, da bismo skratili
vreme, da li biste pristali na 500.000 za sve četiri?” Uz Leivino
sleganje ramenima, to je postala konačna cena.

U Londonu se Tomkins ukrcao u avion. On je pozvao Horhea da

mu kaže da je pronašao A-37 dragonflaj4, mali lovacbombarder

4
Engl. vilin konjic. (Prim. prev.)
sposoban da nosi bombe od dve stotine kilograma. Privatni
kolekcionar aviona pilotirao bi avionom do Floride, gde bi
Kolumbijci mogli da ga pregledaju. Dragonflaj je bio letelica
proizvedena u firmi Cesnay za podršku s male visine vojnim
kopnenim operacijama u Vijetnamu. Bio je u dosta širokoj
upotrebi u vojnim flotama nekoliko latinoameričkih zemalja,
uključujući i Kolumbiju.
Horhe je otputovao u Majami, iznajmio auto i krenuo na
aerodrom Opaloka, gde je dragonflaj čekao u hangaru udaljenom
petnaestak kilometara od grada. Ako se Horheu dopadne ono što
vidi, kumovi će poslati kolumbijskog pilota da poveze avion na
probni let. Zatekao je Tomkinsa kako stoji pored
maslinastozelene letelice s još dvojicom. fedan, po imenu Fred,
rekao je da predstavlja anonimnog prodavca.
Tomkins se popeo u kokpit dok je Horhe obilazio oko
aviona. Sve identifikacione oznake bile su uklonjene. „Zašto
nema oznake?”, upitao je Horhe.
„Iz komercijalnih razloga”, odgovorio je Fred. „Ako
dogovor propadne, vlasnik ne želi da bude identifikovan.”
Horhe je bio zadovoljan, ali nastavio je da pregleda trup,
stajni trap, nosače za bombe i krila. Avion je bio u besprekornom
stanju i izgledao je veoma lepo. Međutim, kada se usredsredio na
nos dragonflaja, Horhe je odjednom osetio slabost u nogama. Oko
otvora za cev prednjeg mitraljeza bilo je ostataka baruta i dima.
„Ovo oružje je u upotrebljivom stanju?”, procedio je Horhe.
„Ne brinite. Vlasnik ima dozvolu za to”, umirio ga je Fred.
Horhe je pokušao da ne pokazuje zabrinutost. Znao je da
nijedno privatno lice - ni u Kolumbiji ni na Floridi - ne može
legalno da poseduje vojni mlaznjak s funkcionalnim oružjem.
Ovaj dogovor bio je ili prevara, ili - još gore - klopka koju je
postavila policija. Anonimni vlasnik je najverovatnije bio
pripadnik Vazdušne garde Moride, a Fred ili agent FBl-ja, ili
Carinske službe SAD. Horhe je shvatio da odsad mora da pazi i
na Tomkinsa, za slučaj da on sarađuje u nameštaljci kako bi
spasao sebe.
Ne obavezavši se na kupovinu, Horhe je rekao da želi da
sačeka izveštaj probnog pilota. Vratio se u hotel i sutradan ujutro
rekao Tomkinsu da ide na ronilački izlet na otvorenom moru i da
će biti napolju celog dana. Horhe je odmah otišao na aerodrom i
uhvatio let za San Salvador. Kada se našao van američke
jurisdikcije, poslao je poruku Tomkinsu preko zajedničkog
prijatelja u Majamiju. Otkazao je posao probnom pilotu, jer je
posumnjao da je dogovor nameštaljka. Tomkins je dao zalog od
25.000 dolara pre nego što je kupovina otkazana i požalio se da je
Horhe previše paranoičan.
Horhe je osećao da je jedva umakao iz zamke. Na osnovu
svog poznavanja američkih zakona o zaveri - uzgrednoj posledici
tolikih noći koje je proveo prevodeći pravne rasprave između
američkih advokata i gazda iz Kalija - znao je da bi čak i najmanji
prikriveni čin s njegove strane kojim bi pomogao kupovinu
ilegalnog oružja mogao da dovede do optužbe za teški kriminal.
Tesna situacija iz koje se izvukao bila je podsetnik na opasnosti
koje su vrebale u onome što je Horhe počeo da smatra planom iz
pakla.
Hteo je da izađe iz pohoda protiv Pabla kao nacionalni
junak - a ne zlikovac. Sada se suočio s čudnom opasnošću:
rizikovao je hapšenje zbog sprovođenja plana koji je i sam
očajnički želeo da spreči.
 Dajte mi viljušku

Između misija kartela u Panami i Salvadoru, Horhe se

usredsredio na načine da unapredi antieskobarovski obaveštajni
rad kod kuće. Uz Migelov blagoslov, nadzirao je dojave i
izveštaje kartelskih uhoda. Redovno je razgovarao sa članovima
porodice i njihovim telohraniteljima, tražeći potencijalne
probleme. Za vreme jednog od takvih rutinskih propitivanja
rođaka Marte Lusije, Migelove Žene Broj Četiri, otkrio je jednu
problematičnu informaciju.
Rođak je postao sumnjičav pošto mu je jedan član porodice,
koji je došao u posetu iz područja Medeljina, postavio mnoštvo
pitanja - o školi gde idu deca iz porodice Rodrigez Orehuela, o
kolima koja ih voze u školu, i o raznim mestima stanovanja Marte
Lusije.
Horhe je obavestio kumove, koji su brzo reagovali.
Policijski narednik, koji je bio u prijateljskim odnosima s
kartelom, poslat je da uhapsi tog čoveka. Policajac ga je izveo
pred skup gazda smrknutih lica na jednom od Pačovih zabačenih
seoskih imanja. Rođak iz Medeljina bio je poznat kao Kaliče.
Znojio se kada je došao.
Kumovi su ukočeno sedeli u prostranoj dnevnoj sobi, pijući
sokove od svežeg voća i s nelagodom ćaskajući o porodičnim
temama nekoliko minuta. Pačovi mladi grubijani stajali su na
vratima, izgledajući preteće. Horhe je osetio kako i njemu srce
ubrzano lupa. Osetio je Hilbertov potisnuti bes.
„Postavljao si mnogo pitanja - o našoj deci”, rekao je
Hilberto strogo, naglo prekidajući prijateljsko ćaskanje. „Zašto?”
 „Izvinite. Ne razumem. Kako to mislite?”
„Pitao si svog rođaka - u koju školu idu... naša deca.”
„O da - ali ja se samo interesujem za porodicu. Bila je to
samo prirodna radoznalost. Ništa više”, rekao je Kaliče.
„Prirodna radoznalost?” Hilberta je iznervirao taj izraz.
„Ali hteo si da znaš ko su im vozači i telohranitelji, kojim kolima
se voze u školu... Prirodna radoznalost?”
„Molim vas, don Hilberto, izvinite. Bilo je nepristojno tako
njuškati. Takav sam ja. Ja...”
„Ti radiš za Pabla Eskobara!”, optužio ga je Hilberto.
„Ne! Naravno da ne!”, usprotivio se Kaliče, sad vidno
uplašen. „Ja nikada ne bih izdao svoju porodicu - vašu porodicu!
Nikada!”
„Slušaj, Kaliče - razumem.” Hilberto je sada govorio blažim
tonom. „Ti živiš u okolini Medeljina. Pablo ti je pretio. Mi...
razumemo... nisi imao izbora... morao si da zaštitiš sopstvenu
porodicu... morao si...”
„Ne, ne - kažem vam, nisam mislio ništa loše. Bila je to
bezazlena radoznalost. Ja sam...”
Hilberto je skočio na noge, prekinuvši Kaličea u pola
rečenice. „Daj mi viljušku!”, povikao je narkobos. „Lično ću
izvaditi oči ovom prokletom lažovu!”
Nastao je ogroman metež kada je neko zgrabio Kaličea i
kada su svi zajedno prešli u drugu sobu za uglačani trpezarijski
sto. Hilberto je s jednog kraja stola dao znak da mu dovedu
prebledelog Kaličea. Dvojica Pačovih ljudi dovukli su ga i
dogurali do njega. Treći je dao mafijaškom kumu srebrnu
viljušku.
 Horhe je jedva mogao da diše. Imao je jasan pogled na
Hilberta s druge strane stola. Nije želeo da vidi ono što će
uslediti. Nije mogao da ne oseća sažaljenje prema špijunu. Pre
svega, nadao se da se neće osramotiti kada se onesvesti na prizor
krvi i sluzi. Stajao je pored ćutljivog i namrštenog Migela, koji se
nije ni mrdnuo niti pokušao da se umeša. Žamor oko stola se
skoro smesta utišao. Kaliče je jecao.
„Molim vas da shvatite - on bi ubio moju ženu i bebu.
Toliko mi je žao. Don Hilberto, radije bih umro nego naudio vašoj
porodici. Hteo sam samo da spasem svoje voljene.“
Posle jednog trenutka, Hilberto je spustio viljušku na sto i
poveo celu grupu nazad u dnevnu sobu. Posle njegovog
odlaganja kazne, Kaliče je žurno istresao sve svoje tajne. Pablo
mu je ponudio novac, ali je takođe pripretio njegovoj porodici
ako ga ne bude obaveštavao o porodicama iz Kalija. Medeljinski
gazda pozivao je Kaličea u Katedralu dva-tri puta, ispričao je on,
gde su ugovoreni uslovi njegove saradnje u zatvorskom dvorištu.
Rekao je da mu je žao i da ga je stid i da će uraditi bilo šta da se
iskupi.
Horhe se nagnuo bliže Migelu i šapnuo: „On je bio u
Katedrali. Potreban nam je njegov opis iz prve ruke. To bi moglo
da bude veoma važno.“
Migel se smesta umešao. Rekao je da hoće da Horhe ispita
Kaličea odmah ujutro i da očekuje da taj čovek podeli s njim sve
što zna o Eskobaru, planu zatvora i načinu njegovog
funkcionisanja. Kaliče je izgledao kao da mu je laknulo.

Zvanično je kolumbijska vlada upravljala planinskim zatvorom

Pabla Eskobara. Međutim, u praksi, Eskobar je kontrolisao sve,
od vazdušnog prostora iznad zatvora, do odluka o tome koji će
čuvari dobiti unapređenja. Vojna policija obezbeđivala je
zatvorski krug, i navodno je trebalo da pretresa sva vozila koja su
ulazila u kompleks i izlazila iz njega, ali Kaliče je izvestio da neki
dostavni kamioni imaju skrivene komore koje nikada ne
proveravaju, što omogućuje svakodnevne dolaske prostitutki i
drugih posetilaca. Ponekad su unutra krijumčareni i doušnici, da
budu prebijeni ili pogubljeni.
U međuvremenu, u Medeljinu su špijuni kartela iz Kalija
radili u iznenađujuće gostoljubivom okruženju. Eskobar je ucenio
glave maltene svih lokalnih policajaca, što je dovelo do desetina
ubistava službenika policije. Ogorčena policija bila je i te kako
raspoložena da pomogne njegovim rivalima, naročito uz dodatni
bonus u vidu pića, devojaka, žurki i stalnog dotoka gotovine u
špijunsku kuću kartela iz Kalija, odmah pored štaba Bloka.
Glavni operativac kartela iz Kalija na licu mesta bio je
Benito Eredija, poznat i kao Skakavac. Horhe se njemu obratio za
pomoć u organizovanju lične inspekcije zatvora. Nije trebalo
mnogo vremena za to. Policijski je helikopter je za nekoliko dana
trebalo da doveze sudiju i sudskog izveštača u zatvor. Eskobar je
odobrio let. Skakavac je podmitio komandanta baze i posadu
helikoptera da puste Horhea da glumi kopilota.
U predivno jutro u Medeljinu, bel 206 rendžer poleteo je iz
baze policijske operativne jedinice s glatko izbrijanim Horheom
na levom prednjem sedištu. Naočari za sunce i izuzetno veliki
šlem s ugrađenim radio--mikrofonom skrivali su mu lice. Nosio
je sivozeleni letački kombinezon s tri crte policijskog kapetana;
čizme su mu bile izglancane, a od glave do pete izgledao je kao
oficir policije.
Let do Katedrale nije trajao više od deset minuta. Horhe je
zamišljao da su zatvorenici mogli da čuju buku motora
helikoptera dok je još bio u Medeljinu - što je ozbiljan problem za
bilo kakav iznenadni napad. Horhe je zamolio pilota za nalet
preko helikopterske piste, zapravo, fudbalskog terena unutar
zatvorskog kompleksa. Putanja sletanja dala je Horheu
mogućnost da sagleda kompleks u celini.
Baš kao što mu je Kaliče rekao tokom ispitivanja, spoljašnja
ograda nije bila dovršena. Horhe je zapravo video da na potezu
dužine trideset metara iza zatvora uopšte i nema ograde. Svi
stanovnici Katedrale mogli su da prođu kroz taj otvor u bilo koje
vreme, a da ne moraju ni da stanu u red.
Helikopter se spustio na fudbalski teren samo toliko da
iskrca putnike. Sudija i njegov sekretar pognuli su se prolazeći
ispod propelera, i bel rendžer je ponovo uzleteo; Horhe je
naročito obratio pažnju na dečje igralište sagrađeno za
Eskobarovu ćerku. Tu je bila i velika kućica za igru, ponovo baš
onako kao što je Kaliče opisao. Kaliče je rekao da kućica skriva
ulaz u podzemni bunker.
Eskobarovo zatočeništvo bilo je velika šarada. On je mogao
da živi u visokom stilu u zatvoru, ili je mogao da ode - kad god
poželi. Međutim, Horhea je najviše zbunjivala Manuelina kućica
za igru. Skriveni bunker, ako je postojao, nagoveštavao je da
Eskobar očekuje upravo onu vrstu napada koji je Horhe dobio u
zadatak.

***

U Kaliju je Horhe nastavio da se zalaže protiv napada, mada je i

dalje radio na njegovom organizovanju. U svakoj prilici podsećao
je Migela da su bombe neprecizne, naročito na planinskom
obronku. „To će biti deset puta teže nego pogoditi metu na
ravnom terenu”, rekao je Horhe. Takođe, upozorio je na
verovatni politički uzvratni udarac. Javnost je smatrala Katedralu
vladinom ustanovom. Napad na nju bi bio okarakterisan kao
teroristički čin.
„Samo ti obavi svoj prokleti posao”, odgovorio je Migel,
ponovo prekidajući raspravu.
Gazde kartela iz Kalija iskoristile su Kaličea da pokrenu
javni napad na službenike zatvora. Oni su hteli da se Eskobarovo
utočište pretvori u pravi zatvor, a njegov specijalni tretman bude
razotkriven i ukinut. Podnosili su pisane izjave kancelariji
glavnog tužioca, opisujući zatvorski način života gospodara
droge. Odavali su pojedinosti štampi. Ništa se konkretno nije
promenilo za Eskobara, ali je zato upravnik zatvora izgubio
posao.
Novi izbor Gavirijine vlade za upravnika Katedrale bio je
Omero Rodrigez, Horheov bliski prijatelj. Oni su imali čak i
zajedničke rođake. Zajedno su se igrali kao dečaci, a očevi su im
bili prijatelji na vojnoj akademiji. Omero je bio penzionisani
pukovnik i služio je kao glavni savetnik šefa DAS-a, kolumbijske
nacionalne bezbednosne agencije.
Horhe se sastao s njim na podsticaj gazda kartela. Kumovi
su se nadali da će novi čovek okončati Eskobarovu nesputanu
vladavinu unutar zatvora. Omero i Horhe sastali su se u Bogoti, u
kući Horheovih roditelja. Horhe je iskoristio priliku da preporuči
prijatelju da napusti tu funkciju. „Ne želiš taj posao”, rekao mu je.
„Da ti kažem odmah, kuvar u Katedrali ima više moći nego što
ćeš je ti ikad tamo imati.”
Zatim je Horhe otišao i dalje od toga. On je godinama pre
toga otkrio Omeru svoju tajnu ulogu u dovođenju britanskih
komandosa kada su planirali napad na štab FARC-a. Ovog puta
poverio mu je plan kartela da bombarduje zatvor. To je moglo da
izgleda rizično, ali Horhe je imao poverenje u svog prijatelja i
želeo je da ga zaštiti. Takođe, verovao je da bi, u krajnjem slučaju,
mogao da upozori Omera i tako spreči napad - ne izlažući sebe
kao cinkaroša. Horhe je mogao samo da nagađa koliko brzo bi
plan mogao da bude skovan - do sada nije bilo ni aviona ni pilota,
a bombe im još nisu bile na raspolaganju. Međutim, gazde su bile
odlučne i Horhe se plašio da je napad neizbežan.
Omero je zahvalio Horheu i zamolio ga da nastavi da ga
informiše. Ako napad bude pokrenut, Horhe je trebalo da pozove
upravnikovu majku i kaže: „Marsela traži Omera.” To je bio
signal da potraži zaklon. Marseid je bila njegova bivša ljubavnica,
središnja figura u Omerovoj najnovijoj romantičnoj katastrofi.
Vrlo prikladno, pomislio je Horhe. Ako bombardovanje prođe
kao što je planirano, katastrofa je bila jedini ishod koji je mogao
da zamisli.

Na crnoj berzi

U Meksiko Sitiju je 16. januara 1992. potpisan Čapultepečki

mirovni sporazum, kojim je završen dvanaestogodišnji građanski
rat u Salvadoru. Mirovne snage Ujedinjenih nacija poslate su da
preuzmu vojne i policijske funkcije u celoj zemlji. Dobre vesti za
Salvador bile su loše vesti za kartel iz Kalija.
Isticalo je vreme za ponudu pukovnika Roberta Leive da
proda kartelu četiri bombe MK-82. Ugovor od pola miliona
dolara isteći će na dan kada pukovnik u februaru preda komandu
nad vazdušnom bazom Komalapa - a taj dan bio je već veoma
blizu. Posle nedelja malodušnih priprema, Horhe je morao da
dela brzo.
Kada je krenuo na avion za Salvador, Horhe je svratio kod
Migela. Gazda je sedeo za pisaćim stolom pretrpanim papirom za
pakovanje, zlatnim vrpcama, makazama i providnom lepljivom
trakom. Dovršavao je paket veličine kutije za cipele. Njegova
tehnika pakovanja poklona bila je besprekorna. Svaki ugao bio je
zategnut pod uglom od tačno devedeset stepeni. Svaki prevoj na
papiru ili linija isečena makazama bili su savršeni. Migel je bio
čovek posvećen detaljima.
„Za pukovnika”, rekao je Migel, gurajući plavocrveni paket
preko stola ka Horheu. „Petsto hiljada američkih dolara. Lično
sam ih izbrojao.”
„Teško je”, rekao je Horhe s izvesnim iznenađenjem,
pokušavajući da odmeri težinu u rukama. Podigao je pogled i
video kako se Migel mršti, pa brzo dodao: „Poneću ga sa sobom.
Nema problema.”
Horhe je stigao u San Salvador noćnim letom preko
Paname. Njegov šareni paket bio je u glomaznoj kesi za kupovinu
uguranoj pod sedište ispred njega. Kada su se vrata aviona
otvorila na terminalu, ušao je čovek u maskiranoj uniformi vojske
Salvadora. Tražio je Horhea. Narednik Hose Parada bio je
ađutant pukovnika Leive. Horhe je sačekao da većina putnika
izađe pa se susreo s Paradom na prednjoj galeriji aviona. Dao mu
je kesu i crvenoplavi paket u njoj.
„Stići ću vas napolju”, rekao je Horhe za slučaj da ih iko
sluša. Međutim, narednik je nestao i Horhe više nikada nije video
paket. Kasnije se Leiva žalio da je u njegovom lepom poklončiću
bilo samo 480.000 dolara ipak, razlika od 20.000 dolara nije
pokvarila ugovor.
Salvador je ostao zvanično u ratu i mere sigurnosti bile su
stroge. Horhe je rekao službenicima pasoške kontrole da je na
poslovnom putovanju i proučava mogućnosti za investiranje u
izvoz salvadorskog soka od pomorandže. Nosio je brošure koje
mu je tražilo salvadorsko Ministarstvo trgovine. Odlučio je da ne
koristi lažno ime kada se prijavio u Šeraton u centru San
Salvadora. Kao što se i bojao, recepcioner mu je odmah zatražio
pasoš i fotokopirao ga pre nego što mu je dao ključ od sobe. Da je
koristio izmišljeno ime, Horhe bi morao da glumi da je izgubio
lična dokumenta i to bi skoro sigurno dovelo do toga da ga
posete salvadorske vlasti. Iako su mnogi u kartelu nosili lažne
pasoše, Horhe to nije radio.
Plan za krijumčarenje bombi pokrenut je pre jutra. Horhe se
sastao s predvodnikom lokalne kartelske ekipe - visokim
Salvadorcem snažne građe, Nelsonom Komandarijem. On je bio
jedan od operativaca Pača Erere i pozvao je svog šuraka, nećaka i
nekoliko saradnika da mu pomognu.
Sledećeg dana u vazdušnoj bazi Komalapa, narednik
Parada iskoristio je pauzu za ručak da pređe u akciju. Seo je u
jedan od sveprisutnih žutih viljuškara i brzo utovario četiri
bombe MK-82 na karoseriju malog crvenog kamiona. Pokrio je
maslinastozelene cilindre slamom. Repna krilca i ono najvažnije,
detonatori, spakovani su posebno, i civilni kamion je krenuo
prema kapiji baze, s uniformisanim narednikom za volanom.
Niko ga nije zaustavio.

Oko tri kilometra dalje u Pato Kanalesu, popularnom restoranu

pored puta, gužva u vreme ručka bila je u punom jeku. Horhe je
sedeo sam za stolom, što mu je olakšavalo da posmatra ulaz u
salu za ručavanje. Na drugoj strani prostorije - takođe sam za
stolom - sedeo je Nelson Komandari, Horheov salvadorski
partner.
Crveni kamion uvezao se na parking pored restorana.
Narednik je izašao iz kabine i žurno krenuo preko parkinga. Ne
rekavši ni reč, prošao je pored Horhea i ostavio ključ od kamiona
na njegovom stolu. Horhe ga je uzeo, vešto kao mađioničar, i
premestio na suprotni kraj stola. Trenutak kasnije, Komandari je
platio ručak i krenuo ka vratima, prošavši sa suprotne strane
Horheovog stola, da uzme ključ od kamiona. Otišao je do
crvenog kamiona i odvezao se. Horhe se vratio u Šeraton, ali se
usput zaustavio kod javne telefonske govornice.
„Patrone, imamo robu”, rekao je Horhe preko telefona
Migelu. Bio je to znak da se avion kartela pošalje na unapred
ugovoreno mesto za sletanje pored granice Gvatemale i
Salvadora.
U međuvremenu, Nelson je vozio bombe na mesto
sastanka, osamdesetak kilometara na sever. Procenjeno je da će
tokom toliko duge vožnje naići na bar jedan nasumično
postavljeni vojni kontrolni punkt, pa su Nelson i njegovi
saučesnici pažljivo zamaskirali teret. Prvo su obojili sve četiri
bombe u poznatu jarkožutu nijansu kamiona, traktora i teške
građevinske opreme kompanije Katerpilar, koja je često korišćena
u tom području. Nelson je čak nabavio i zvanične nalepnice
Katerpilara i zalepio ih na sve bombe. Te promene možda ne bi
zavarale svakoga, ali bez repnih krilaca, bombe su mogle da
prođu kao bezopasni metalni kontejneri. Da bi umanjio šanse čak
i za uzgredni pregled, Nelson je prosuo još slame i sena po
karoseriji kamiona i dodao svoje konačno sredstvo odvraćanja -
četiri velike svinje. Kontrole na vojnim punktovima već su
postajale manje stroge pošto su neprijateljstva obustavljena. U
takvim vremenima, Nelson je predvideo „da se niko neće gnjaviti
preturanjem po gomili svinjskih govana“.

U severozapadnom uglu Salvadora, reka Zapote izvire s visija i

krivudavo teče do mora širokim, kristalno bistrim tokom,
premošćenim retkim mostovima i tek ponekom skelom. Težak
prelaz preko reke smanjivao je prisustvo vojnih patrola u tom
području. Horhe je stigao do reke po mraku i pokušao da dozove
čamdžiju u kanuu na drugoj strani, pritiskajući sirenu i vičući.
Baš kada je pomislio da će provesti noć u kolima s milion
komaraca u društvu, čovek u kanuu doklizao je do obale i
mahnuo mu da se ukrca. Kanu je odvezao Horhea do Nelsonove
kuće malo niže niz reku.
Dobra vest bila je da su bombe stigle dotle neotkrivene i da
su i dalje bile u kamionu, spremne za transport. Loša vest bila je
da je Nelson slomio nogu tog dana i da neće moći da pomogne u
napornom poslu pretovara.
Horhe se iznenadio kada je video se su njegovi ljudi
napravili drvene sanduke za svaku bombu. Tako ih je lakše
prevoziti, objasnio je Nelson.
Pre nego što je otišao iz grada ranije tog dana, Horhe je
telefonom razgovarao s pilotom kartela, koji će preuzeti bombe
sutra u zoru. Njihov kratki i šifrovani razgovor sadržao je i
razmenu radio frekvencija koje će koristiti za komunikaciju i
potvrdu da je bezbedno prizemljiti se. Posle toga, postupak
utovara mora biti brzo izveden, pre nego što salvadorvke vlasti
budu mogle da reaguju na neidentifikovani avion koji se pojavio
u njihovom vazdušnom prostoru. Horhe je očekivao da čitav
postupak ne traje duže od četiri ili pet minuta. Zakazano je da
bude izveden čim se pojave prvi zraci sunca u svitanje.
Horhe je čekao u Nelsonovoj kući kada je pilot pozvao da
javi da avion stiže za trideset minuta. Horhe je obavestio
Neisonovu grupu i krenuo na sletnu pistu na Nelsonovom kros-
motociklu marke Honda, obojenom u plavo, crveno i belo.
Nelsonovi ljudi pratili su ga u crvenom kamionu, s bombama
upakovanim u sanduke.
Još je bio mrak i na istočnom nebu pojavljivali su se tek prvi
nagoveštaji svetla kada je Horhe izašao na ravan potez zemljišta.
Retko korišćena zemljana pista bila je neosvetljena. Pogledao je u
nebo prekriveno zvezdama, koje su bledele, tražeći bljeskava
svetla aviona, i osluškivao udaljeno brujanje motora. Tišinu je
prekinulo krčanje Horheovog radija. Avion je bio udaljen
nekoliko minuta leta i imao je navigacione koordinate za sletanje
na zemljanu pistu. „Sve je čisto“, javio je Horhe.
Bleda svetlost, koja se prikradala preko polja, konačno je
dovoljno obasjala okolinu da Horhe vidi kako se nešto kreće po
pisti. Polako je krenuo napred na motoru dok nije video šta je to.
„O, moj bože!”, uzviknuo je. Pista je vrvela od kokošaka i svinja.
Avion koji se spuštao blesnuo je pozicionim svetlima.
Horhe je mogao da vidi da je preostalo samo nekoliko sekundi do
sletanja. Ubacio je hondu u brzinu i pojurio niz pistu. Bilo koja
životinja na putu aviona koji se spuštao mogla je da izazove
ozbiljnu štetu - možda i katastrofalnu.
Životinje su se razbežale kada je Horhe počeo da turira
motor, naglo zaokrećući i izbacujući ispod točkova mlazove
zemlje i šljunka u očajničkoj bučnoj jurnjavi niz pistu. Avion je
prohujao pored njega i bezbedno se zaustavio. Tada je doživeo
svoj drugi strah tog ranog jutra. Avion nije bio prostrana cesna
grand karavan, koju je očekivao. Bio je to mnogo manji king er
200, dvomotorni luksuzni avion s prostorom za teret u koji su
mogle da stanu samo torbe s opremom za golf.

Kada je Horhe sustigao king er na kraju piste, njegova putnička

vrata već su bila otvorena i kopilot je izbacivao uglavnom prazne
kanistere za gorivo od pedeset litara. Svaki od njih je bio pun pri
poletanju iz Kalija i služio je za pogon motora tokom leta od
hiljadu i po kilometara na sever do Zapotea. Bio je to stari trik
trgovaca - udvostručavanje dometa aviona od tri hiljade
kilometara čuvanjem svakog litra goriva u rezervoarima u
krilima za povratni let do kuće. Iz putničke kabine bila su
izvađena sva sedišta, kako bi se napravilo mesta za
improvizovane rezervoare s gorivom, tako da, kad je pilot prazne
kanistere izbacio, king er je imao dovoljno prostora da primi teret
- ali ne baš tako lako.
Avion je bio širok tek toliko da u putničkoj kabini sede
dvojica ljudi jedan pored drugog, u poređenju sa širinom
dovoljnom za tri sedišta u cesna karavanu. Uz to, putnička vrata
king era bila su znatno manja. Bombe u sanducima nisu mogle da
prođu kroz njih. Nelsonovi ljudi počeli su da lome sanduke i
vade žute cilindre duge metar i po.
Pilot, dobroćudni čovek s bradom, poznat među redovnim
članovima kartela kao Barbas, ostavio je propelere king era u
pokretu. Njegov kopilot nadzirao je utovar. Čak i kada su
sanduci polomljeni, ubacivanje dugih i teških cilindričnih bombi
u uski prostor kabine bilo je poput provlačenja kauča kroz tesan
prolaz u stanu. Kuhinja i bar obloženi skupim drvetom u dnu
aviona izlupani su i oštećeni. Operacija od četiri do pet minuta
odužila se na čitavih deset, pa petnaest, i konačno dvadeset.
Radoznali susedi okupili su se duž piste, posmatrajući ono što je
trebalo da bude tajna misija.
Kopilot je brinuo zbog rasporeda težine i centra ravnoteže
aviona. Treća bomba skliznula je sa svog mesta prema kuhinji,
pokrenuvši hor psovki, gunđanja i stenjanja. Ako neka bomba
tako sklizne tokom leta - naročito tokom spuštanja ili uzletanja -
iznenadna promena težišta mogla bi da obori avion. Iscrpljeni
kopilot dovoljno je video. On neće rizikovati ubacivanje još jedne
bombe.
„Dosta”, povikao je kroz otvorena vrata aviona. Zatim je
doviknuo Barbasu: „Idemo - odmah! Gubimo se odavde.”
Horhe je upravo nadgledao vađenje četvrte bombe iz
drvenog sanduka.
„Čekajte! Još jedna!”, doviknuo je posadi. Ali vrata kabine
su se zalupila.
„Sutra ćemo se vratiti“, doviknuo je Barbas kroz otvoren
pilotski prozor. Horhe mu je brzo dodao kutiju s delovima bombi
i opremom, uključujući i repna krilca - a zatim i kutiju s
detonatorima. „S ovim budite veoma oprezni”, rekao je Horhe.
Barbas je počeo da turira motore i okrenuo se da počne da
rula pred uzletanje, podižući prašinu za sobom. Horhe je gledao
kako se king er podiže u vazduh i zaokreće na jug. Iza je ostalo,
razbacano po uzletištu, deset ili više belih kanistera za gorivo. On
je pažljivije pogledao jedan od njih. Na njemu je bilo utisnuto:
Made in Columbia.
Stojeći između inkriminišućih belih kanistera, ostavljene
žute bombe i svih tih meštana koje je privukla neuobičajena
aktivnost u ranu zoru, Horhe se osećao potpuno izloženo.
Sumnjao je da sebi mogu priuštiti da čekaju još jedan dan da
ponesu preostalu bombu. Posavetovao je Nelsona da je sakrije u
reku.
„Jednostavno je potopi“, predložio mu je Horhe. I zatim se
uputio nazad u grad.

Istog tog jutra u Kolumbiji kontrolori leta spazili su neočekivanu

treperavu tačku na radaru, koja se približavala sa severa.
Izgledalo je da je avion krijumčara droge. Dva vojna lovačka
aviona poletela su da presretnu odmetnuti king er 200.
Bližeći se južnoj obali Kolumbije, gde je nameravao da
skrene na istok i uputi se prema Kaliju, Barbas je primetio da ima
društvo u vazduhu, a na jasnoj svetlosti dana imao je samo jedno
mesto za skrivanje - u oblacima obavijenim oko andskih vrhova
između obale i doline Kauke. Pilot je preko radija zatražio hitnu
pomoć od kartela. Za nekoliko minuta, drugi king er 200 uzleteo
je s aerodroma u Kaliju da posluži kao mamac. To je upalilo.
Mamac je presretnut i primoran da se spusti kako bi ga vojska
pregledala. Barbas i njegov tovar bombi izašli su iz oblaka
neprimećeni i krenuli prema kući.
Drama u vazduhu već se završila kada je kasnije tog dana
Horhe pozvao iz jedne od telefonskih kabina za međudržavne
pozive u centralnoj pošti u San Salvadoru. „Nema problema”,
rekao je saosećajni Migel kada mu je Horhe ispričao za ostavljenu
bombu. „To nije tvoja krivica. Trebalo je da pošaljemo veći avion.
Poslaću drugi da je pokupi.“ Saglasili su se da bi bilo najbolje
sačekati dan ili dva, da bi se uverili da je operacija ostala tajna.
„Ostani tamo do ponedeljka”, rekao je Migel.
Međutim, Horhe je zaključio da mu je potrebno bezbednije
mesto za čekanje. Uzeo je svoj prtljag iz Šeratona i zaustavio se na
recepciji. Provešće vikend u salvadorskom priobalnom
odmaralištu, rekao je, ali je zamolio recepcionera da mu sačuva
sobu jer će se vratiti za dva dana. Horhe je razmišljao da ponudi
recepcioneru tri stotine dolara da uništi fotokopije njegovog
pasoša - ali to bi moglo da mu se obije o glavu i izazove hitnu
prijavu bezbednosnim zvaničnicima. Horhe je jednostavno
poželeo recepcioneru prijatan vikend i otišao. Zaustavio je prvi
taksi i rekao: „Aeropuerto, por favor“
Horhe je otputovao u Panamu. Tog popodneva pokušao je
da telefonira Nelsonu. Bilo je skoro deset sati uveče kada je dobio
njegovu sestru u Salvadoru. Ona je bila uplašena. Vlasti su
pronašle četvrtu bombu.
„To je užasno. Svi su uhapšeni“, plakala je ona. „Izgleda da
su ih pratili.” Horhea kao da je neko šutnuo u glavu. Mučio se da
analizira kakve mu mogućnosti preostaju. Sestra je brbljala: „Šta
se desilo s tobom? Gde si ti?”
Horhe je odjednom i Nelsonovu sestru smatrao pretnjom
po sopstvenu bezbednost. Možda je baš ona sarađivala s
vlastima. Možda su joj prisluškivali telefon. Horhe je bio
predaleko od Kalija da bi imao zaštitu kartela. Nije smeo da
veruje nikome. „Ja sam u Kostariki”, slagao je.
Bila je nedelja. Horhe je sačekao do večeri da pozove jedinu
osobu u Panami na koju je mogao da računa će ga obodriti, uvek
raspoloženu Nilku Bilonik. Njen muž, sad u zatvoru u SAD, već
je obezbedio federalnim tužiocima dokaze protiv Norijege. Horhe
je kod sebe imao ključ sefa neophodan da se dođe do zaključanih
sertifikata o depozitu. On je dospeo na naplatu i vredeo je
obećanih milion dolara. S Horheovim ključem, Nilka je mogla da
preuzme to bogatstvo. Ona ga je zagrlila sa zahvalnošću i
blagonaklonošću. On se osetio osnaženo. Horhe je voleo da glumi
junaka.
 Istog tog dana, u celom svetu objavljena je vest, koja je
razotkrila Horheovu tajnu misiju u Salvadoru. U novinskim
člancima javljeno je o hapšenju pukovnika Leive i još nekoliko
njegovih saučesnika. Opisano je preuzimanje bombi američke
proizvodnje vrednih pola miliona dolara, povezanih sa zaverom
da se ubije Pablo Eskobar. U izveštajima objavljenim u Panami i
Kolumbiji pisalo je da je operativac kartela iz Kalija bio uključen
u ceo plan i da je identifikovan kao Horhe Salsedo, kapetan
Rezervnog sastava Vojske Kolumbije, poznat i pod kartelskim
imenom Ričard.
Vojne vlasti u Bogoti objavile su da pokreću istragu. Horhe
se vratio kući, gde su ga tražili radi ispitivanja. On i njegova
porodica morali su da se kriju.

Mračna strana

Iznenadna ozloglašenost Horhea Salseda bila je šok za njegove

prijatelje i rođake, koji su ga poznavali kao inženjera koji se bakće
radio-aparatima, i kao dobroćudnog, nežnog oca. U medijskim
izveštajima opisan je kao narko-diler i visokorangirani operativac
u kriminalnoj organizaciji. On je više od bilo čega drugog želeo
da sve objasni, da spere ljagu sa svog imena. Međutim, nije smeo
ništa da preduzme.
Osim Horheove žene i oca, malo ko je išta znao o njegovim
vezama s porodicom Rodrigez Orehuela. Zahvaljujući skromnom
konsultantskom poslu koji je obavljao za firmu Magna
akumulatori, većina poznanika van kartela mislila je da Horhe
radi u fabrici akumulatora.
 Budući da su vlasti tragale za njim, Horhe je morao da se
preseli u novi stan. Sad je već imao i petočlanu porodicu: Lena i
njen sin, njihov mali Horhe, i šestomesečna devojčica. Horhe je,
takođe, brinuo zbog odmazde medeljinskih bandi jer je bio
razotkriven kao planer atentata na Eskobara. Od sredine
osamdesetih godina, na stotine kolumbijskih zvaničnika ubijeno
je i za daleko manja dela od toga.
Gazde iz Kalija smestile su Horheovu porodicu u prostranu
sigurnu kuću iza čvrstih zidova i kapija. Dali su mu novo
zaduženje, da u susednoj zgradi pregleda snimke elektronskih
sigurnosnih uređaja. To mu je omogućilo da se mesecima svima
skloni s vidika dok je analizirao postojani dotok obaveštajnih
podataka o Eskobaru.
Sve u svemu, Horhe je bio zahvalan zbog vremena koje je
provodio s porodicom, ako se izuzme veliki pretrpljeni strah. Do
njega je došlo jednog popodneva kada su oba roditelja shvatila da
nisu videli svog malog sina već nekoliko minuta. Pošto su ga
dozivali i nisu dobili odgovor, izjurili su napolje i zatekli
dvogodišnjeg dečačića kako pluta licem nadole u bazenu. Brzo su
mu pružili prvu pomoć, ali otac i majka bili su veoma potreseni.
Horhe je sledećih nekoliko dana ostavio po strani sve drugo kako
bi napravio plutajući detektor talasa, još jedan od njegovih
makgajverovskih izuma. Uređaj je aktivirao glasan alarm ako bi
išta palo u bazen.
Pozivi vladi da istraži slučaj s bombama u Salvadoru najzad
su utihnuli. Prijatelji kartela u vojnim strukturama pobrinuli su se
da skandal nikada ne pokrene nikakvu zvaničnu istragu, ali
postojale su i druge negativne posledice po Horhea. Najgore vesti
prvo su prenete njegovom ocu. Penzionisanom generalu javio se
jedan stari prijatelj iz oficirskog korpusa i rekao mu, s dubokim
žaljenjem, da će Horheu pred vojnom komisijom biti oduzet čin
rezervnog kapetana. Lena je, takođe protiv svoje volje, nečasno
otpuštena iz sastava rezervnih jedinica. Stariji Salsedo razumeo je
političku realnost. Uz to je i podržavao svog sina. Rekao je
čoveku koji ga je pozvao: „Jednog dana saznaćeš celu istinu.”
Horhe je bio očajan. Zavera s bombama bila je apsurdna i
užasna ideja od samog početka. A on je sve vreme bio frustriran
što ne može da je spreči. Sada su njegove perspektive za buduću
saradnju s Vojskom Kolumbije bile veoma umanjene, ako ne i
sasvim uništene. Još gore, javna sramota koštala ga je nečega što
je cenio više i od novca i od visokog položaja - mogućnosti da
sledi vojnu karijeru očevim stopama.
Bar je prvobitni plan za bombardovanje zatvora propao.
Bombe MK-82, obojene u žuto, trajno su odložene u skladište.
Potraga za avionom i pilotom je opozvana. Čak je i Migel morao
da se saglasi s tim da je sav taj publicitet plan učinio
neizvodljivim.
Horheu je elektronski nadzor i njegov obaveštajni rad,
proširen u poslednje vreme, bio mnogo zanimljiviji nego osnovni
poslovi obezbeđenja. „Ja znam sve što se dešava - mnogo više
nego Mario”, poverio se Leni. Međutim, brinula ga je sve veća
otuđenost od njegovog prijatelja. Mario nijednom nije pozvao
Horhea na vrhuncu skandala s bombama u Salvadoru. Nije mu
pružio ni utehu ni podršku, i nijednom nije navratio u sigurnu
kuću.
Za vreme produžene Horheove izolacije, Mario je učvrstio
svoj autoritet u bezbednosnom aparatu kartela. Takođe, počeo je
da upravlja nekim doušnicima iz vojske i policije, koje je kartel
morao redovno da plaća, što je bio ulazak u nezakonitu stranu
posla koju je Horhe rado prepuštao drugima.
 Naravno, Horhe je podjednako učestvovao u toj
nezakonitoj strani posla, mada samo posredno. Njegov sistem
prisluškivanja pomagao je kartelu da nadzire odanost svojih
operativaca i traži informacije kojima može da kompromituje
svoje izvore informacija i vladine službenike. Na kraju je kartel
prisluškivao čak četiri stotine telefona u Kaliju u svako doba dana
i noći, naizmenično se usredsređujući na različite linije uz pomoć
doušnika na visokoj poziciji u telefonskoj kompaniji.
Istovremeno je Giljermo Palomari, ambiciozni računovođa,
nastavio da preuzima na sebe Horheove poslove s
komunikacijama. On je insistirao na tome da Horheov dispečerski
centar za radio-telefone bude konsolido van s kompjuterskim
centrom kartela, kojim je upravljao Palomari. Bilo je uzaludno da
Horhe protestuje. Migel je voleo efikasnost. Osim toga, Horhe
nije bio zainteresovan za borbu za očuvanje bilo koje od svojih
povlastica u kartelu, dok su i Palomari i Del Basto bili željni da
napreduju u kartelskoj hijerarhiji.
Te 1992. godine, posle više od tri godine u kartelu, Horhe je
i dalje sebe smatrao privremenim saradnikom.

Dok se bližilo leto, kontrola Pabla Eskobara nad medeljinskom

organizacijom za promet droge raspadala se zbog posledica
unutrašnjeg sukoba. Neki saveznici od poverenja optuženi su da
izvlače finansijsku korist od Eskobarovog zatočeništva. Neki od
njih su ubijeni. Drugi su se onda okrenuli protiv njega, dok je
Eskobar postajao sve paranoičniji, nasilniji i iracionalniji. Vesti o
zaveri kartela iz Kalija da bombama napadne Katedralu povećale
su tenzije i u Doktorovom unutrašnjem krugu. Bilo je glasina da
bi on mogao biti prebačen u stroži zatvor.
 Medeljinski gazda konačno je odlučio da iskoristi onaj
zgodni otvor u ogradi i pobegne. Omero Rodrigez, upravnik
zatvora, i sam će završiti u zatvoru, optužen za zanemarivanje
dužnosti i izazivanje opšte opasnosti, iako je Pablov boravak u
zatvoru uvek bio pitanje zatvorenikove lične odluke. Ipak,
Horheovo razočaranje bilo je lične prirode. Posle svih njegovih
napora da razotkrije Šaradu sa zatvorskim obezbeđenjem, ništa
nije učinjeno u vezi s tim. Omero je mogao da spreči Pablovo
bekstvo. On je sve znao - zato što mu je Horhe sve rekao. Mora da
su ga osujetile korumpirane više vlasti, zaključio je Horhe - a to je
bila pretpostavka s ciljem spasavanja njihovog starog ali
narušenog prijateljstva.
Eskobarovo bekstvo imalo je upadljiv uticaj na strahove za
bezbednost kartela iz Kalija - odjednom su umanjeni. Doktor je
kao begunac bio daleko manje efikasan nego dok je bio u zatvoru.
Nastavio je da postavlja bombe u automobile, ali uglavnom je sad
napadao predstavnike vlasti.
Osetivši njegovu ranjivost, kartel iz Kalija je još agresivnije
krenuo protiv Eskobara i osnovao grupu njegovih protivnika
koju je Hilberto nazvao Pepes - akronim za Perseguidos por Pablo
Escobar (ljudi koje progoni Pablo Eskobar). Kumovi iz Kalija
uložili su milione dolara u grupu, obezbedili stalnu dostavu kola
za bekstvo ukradenih u Venecueli i pripadnicima grupe predali
podatke dobijene elektronskom prismotrom i prisluškivanjem.
Uz takvu podršku, pripadnici Pepesa pokrenuli su veliku
terorističku kampanju protiv Pablovih poslovnih interesa,
njegove porodice i sve manjeg broja njegovih poslovnih
saveznika. Razneli su bombama njegovu kolekciju automobila,
kuću njegove majke na selu i druge porodične nekretnine. Zatim
su počeli da ubijaju Pablove ljude - rođake, advokate, poslovne
saradnike. Vlasti su nalazile i po šest leševa dnevno.
Kada je nasilje Pepesa bilo na vrhuncu, Eskobarova
porodica otišla je iz zemlje radi sopstvene sigurnosti. Neko vreme
putovali su po Evropi, ali praćeni su gde god bi otišli. Braća
Rodrigez Orehuela poslali su jednoš od svojih najpouzdanijih
plaćenika da ih ne ispušta iz vida. Ako bi se išta loše dogodilo
porodici Rodrigez kod kuće u Kaliju, Bruno Muriljo ubio bi
Pablovu porodicu gde god da se sakrije.
Horhe nije imao neposrednu ulogu u operacijama Pepesa
ali je sa strane imao uznemirujuće jasan pogled na njihovu
nemilosrdnost, naročito u slučaju Gvida Pare, jednog od
Eskobarovih advokata. Na početku Horheovog angažmana u
kartelu iz Kalija, on je dovezao Paru na sastanak s Migelom i
Hilbertom. Medeljinski advokat došao je da ispita uslove za
prekidanje neprijateljstava između Pabla i braće iz Kalija. Para je
otišao bez postignutog dogovora, ali s poštovanjem kumova iz
Kalija što je pokušao da ga postigne.
Sve je to zaboravljeno četiri godine kasnije. U proleće 1993.
godine Eskobar i Pepes bili su zarobljeni u razmeni činova nasilja
po sistemu oko za oko, u terorističkoj igri ko će pre da trepne.
Jednog aprilskog dana medeljinska auto-bomba ubila je
jedanaestoro ljudi u Bogoti. Sutradan je grupa razbojnika s
podrškom kartela iz Kalija otela Paru i njegovo
osamnaestogodišnjeg sina. Njihova tela pronađena su u
prtljažniku medeljinskog taksija, s ranama od metaka na glavi i
porukom: „Šta misliš uzvratnoj meri za bombe u Bogoti, Pablo?“
Vašington je osudio grupu Pepes i izneo bojazan da
kolumbijske vlasti dele američke obaveštajne podatke s njima.
Možda i jeste postojalo i prosleđivanje informacija, ali u
Kolumbiji je kartelu iz Kalija i njegovim prijateljima pripisivana
glavna zasluga za to - a u Kolumbiji su zasluge bile odgovarajući
opis za ono na šta se time mislilo. Pepes su bili veoma popularni
među običnim Kolumbijcima i u velikom delu establišmenta u
Bogoti - narod se odavno umorio od Eskobara. Do tog vremena je
romantični robinhudovski karakter Pabla Eskobara živeo još
samo među najsiromašnijim stanovnicima medeljinskih slamova i
u njegovom rodnom gradu Envigadu.
Kako bi maksimalno iskoristio dobru volju u zemlji prema
Kaliju, Migel je započeo tajne razgovore s glavnim kolumbijskim
tužiocem Gustavom de Greifom, koji je preuzeo tu dužnost
nedugo posle Pablovog bekstva iz zatvora. Bio je to naročito
čudan ples. Šezdesettrogodišnji De Greif došao je s akademije,
nosio naočari, pušio lulu i vozio folksvagen bubu iz 1953. godine.
Nije imao aktivne slučajeve protiv kumova iz Kalija, ali čak su i
oni sami znali da je to samo tehničko pitanje. Kartel je praktično
svakog dana kršio mnoge zakone Kolumbije i SAD, pa čak i
Rusije i najvećeg dela Evrope, krijumčareći drogu, perući novac i
ometajući pravdu. Gazde su tražile potpunu amnestiju od
optužbi kod kuće, u zamenu za potpuni prekid trgovine drogom.
Jedna od tačaka neslaganja bila je da li će gazde iz Kalija
morati da provedu neko vreme u zatvoru - i koliko. De Greif se
pokazao kao frustrirajući pregovarač, koji je tvrdoglavo insistirao
na strožim uslovima nego što su braća Rodrigez Orehuela bila
spremna da prihvate. Izgledalo je da je imun na ponuđene
usluge. Migel se jednom požalio Horheu: „Kako da podmitim
čoveka koji vozi stari folksvagen?”

Kada se prašina oko slučaja s bombama iz Salvadora slegla,

Horhe je počeo da provodi više vremena pored Migela. Njegove
dužnosti su se menjale i njegova nova uloga dobila je formu
ličnog gazdinog savetnika za lično obezbeđenje i obaveštajne
podatke. Kad god je Migel negde išao, Horhe je organizovao
motociklističku pratnju da raščisti puteve. Takođe, rukovodio je
pregledima mesta za ugovorene sastanke. Migel se oslanjao na
Horhea da mu javi da je bezbedno pre nego što bi se usudio da se
s nekim sastane van svoje kuće.
Horhe je sve više vremena provodio privatno s gazdom -
više nego i Mario del Basto i Giljermo Palomari. Usput je stekao
poverenje svih ostalih gazda i postao prisan i s njima. Među
njegovim kolegama tinjala je zavist. I Mario i Paloman žalili su se
da ih Horhe ne obaveštava o bitnim pitanjima.
A to nije bila slučajnost. Horhe je znao moć informacija i
počeo da uživa u njoj. Iako više nije lovio Eskobara s
komandosima, i dalje ga je pratio, skupljajući i analizirajući
obaveštajne podatke. To je bilo zanimljivo, čak uzbudljivo. I to je
bilo iskustvo koje je mogao u svakom trenutku da iskoristi da
pokrene sopstvenu firmu za obezbeđenje.
Naravno, malo je trčao pred rudu kada je razmišljao o
budućnosti posle kartela. Horhe je ignorisao mračnu stranu
svojih bliskih veza s porodicama iz kartela. Zaboravljao je da on
sad previše zna.

Progoni

Početkom 1993. godine, dok je najveći deo Kolumbije progonio

Pabla Eskobara, ekipa ljudi Pača Erere jurila je drugi plen:
odavno nestalog farmera iz Santandera, čoveka na čijoj su se
farmi skrivale ubice koje su na Kokosima masakrirale Pačove
drugove s fudbala.
Horhe Salsedo nije znao za najnoviji razvoj događaja u toj
potrazi kada je jednog popodneva primio hitan poziv od
Migelovog pomoćnika. Svi su krenuli na Pačov ranč, rekao je on.
Horhe je ostavio ono što je radio i otišao na ranč sa šifrovanim
nazivom Pustinja, da bi potvrdio da je bezbedan za Migelov
dolazak. Kada je Horhe stigao do glavne kuće, uputili su ga
prema napuštenoj mlekari oko kilometar i po dalje niz
makadamski put.
Mesto je vrvelo od ljudi iz kartela. Gazde Pačo Erera i Čepe
Santakruz bili su među tom gomilom ljudi. Horhe je prepoznao
njihove plaćenike čak i pre nego što je spazio kumove. Nešto ih je
sve uzbudilo.
Štala je poslužila kao sala za sastanke. Njen krov pružao je
preko potrebnu zaštitu od popodnevnog sunca. Nije bilo tragova
da je stoka lutala po tom području u skorije vreme. Vazduh je bio
sladak i mirisan, trava visoka i neugažena. Horhe je primetio da
je Pačo došao s braćom. Svi su zurili u nekoga ko je sedeo na ivici
stola na sredini štale i zamišljeno pušio cigaretu. Horhe nije
poznavao tog čoveka. Pripadnik njegovog tima obezbeđenja
objasnio mu je napola šapućući. Čovek je dovezen helikopterom
malo ranije. On je onaj farmer iz Santandera, kako je Horheov
sagovornik rekao, „siroti kučkin sin.”
Braća Rodrigez Orehuela došli su odvojeno. Migel je bio
poslednji od kumova koji je stigao, u svojoj mazdi 626, za čijim je
volanom sedeo Mateo. Dok je Migel krupnim korakom ulazio u
štalu ljudi iz kartela su se utišali. Međutim, Hilberto je preuzeo
stvar u svoje ruke.
 Farmer je bio mlađi nego što je Horhe očekivao. Izgledalo je
da je zdrav, osim modrica na oku i nekoliko ogrebotina na licu.
Nije imao lisice ili okove na rukama, ali očigledno je bio
zarobljenik - sam i bez izlaza.
Hilberto je progovorio: „Znaš, u ozbiljnoj si nevolji.”
Farmer je zurio u zemlju i slegnuo ramenima.
„Mislio si da ćeš izvući s tim, zar ne?” nastavio je Hilberto.
„Ti si tako pametan, a mi tako glupi.”
Zarobljenik je povukao još jedan dim iz cigarete, ali nije
ništa rekao.
„Zašto si to uradio?*', upitao je Hilberto.
Farmer je konačno podigao pogled i, sa smirenošću koja je
zaprepastila Horhea, obratio se direktno svom ispitivaču.
„Pogrešio sam”, rekao je. „Obećan mi je novac da primim neke
goste. Nisam imao pojma šta nameravaju da urade.”
Hilberto se samo namrštio. „Znaš li šta će ti se dogoditi?”
Farmer je ponovo spustio pogled i nije ništa rekao. Među
okupljenim ljudima zavladala je potpuna tišina. Horhe je jedva
disao. Dok, najzad...
„Idemo.” Bio je to Migel. Saslušanje farmera bilo je
završeno. Gazda je krenuo prema svojim kolima. Hilberto i Čepe
takođe su krenuli prema svojim kolima - ali ne i Pačo. On i drugi
preživeli s Kokosa ostaće da sprovodu pravdu.
Bespomoćnom farmeru skinuli su košulju i čizme. Noge su
mu vezane za kuku za šlepovanje na tojota land kruzeru.
Njegova smirenost konačno je nestala i očajnički se otimao dok su
mu ruke vezivali za truper s pogonom na četiri točka. Šutirali su
ga, psovali i pljuvali. Motori su zatutnjali. Rulja se izmakla i
počela da kliče kada su dva terenca počela da se međusobno
udaljavaju, polako zatežući, a zatim iščašivši sve zglobove na
čovekovim rukama i nogama.
Horhe nije bio tu kada je počelo vrištanje. Otišao je s
Migelom, jedva čekajući da se udalji odatle što je pre moguće.
Užasne pojedinosti saznao je nekoliko sati kasnije. Jedan od
njegovih motociklista ostao je do kraja. Trajalo je otprilike pola
sata, rekao je Horheu. Oni nisu žurili. Sve dok je farmer disao,
nastavili su da ga ponovo vezuju i razvlače ono što je ostalo od
njega.
Horhe je razumeo osvetu. U kolumbijskoj kulturi, krvna
zavada ima dugu istoriju. Međutim, ovaj nivo izopačenosti bio je
previše za njega. I Horhea su progonile te slike koje nije video, ali
kojim nije mogao pobeći.
Incident je podvukao jednu neizbežnu istinu: džentlmeni iz
Kalija bili su sposobni za podjednaku surovost kao i bilo ko od
Pablovih najgorih bitangi. Postajalo je sve teže međusobno ih
razlikovati.
Poricanje je postajalo sve teže za Horhea. Nešto ranije
upoznao je plaćenika kartela iz Kalija poznatog pod nadimkom
Navigator. Najamni revolveraš upravo je izašao iz Migelove
kancelarije i stajao naslonjen na svoja kola kada je Horhe stigao.
Očigledno je bio zabrinut, i olakšao je dušu Horheu - pošto mu je
prvo ispričao za svoju ulogu u spektakularnom ubistvu koje se
pojavilo na naslovnim stranama novina širom Kolumbije.
Bivši saveznik Pabla Eskobara, koji se zavadio s
medeljinskim gazdom, pronađen je mrtav pored puta blizu svoje
kuće u Puerto Bojaki. Poruka ostavljena pored tela ukazivala je na
Eskobarovu umešanost u ubistvo, jer je čovek u njoj nazvan
„izdajnikom koji je pomagao kartelu iz Kalija”. Ali to je bila
prevara.
 Pokojnik Arijel Otero došao je u Kali radi zaštite. Dato mu
je utočište i preselio je kod sebe svoju ženu i dvoje dece. Zatim je
kartel naredio Oterovo ubistvo - i ono je namešteno tako da
izgleda kao Eskobarovo delo. Navigator, plaćenik kartela iz
Kalija, rekao je Horheu da je on izvršio ubistvo... u skladu s
naređenjima.
Tog dana plaćenog ubicu mučio je njegov najnoviji zadatak.
Gazde iz Kalija želele su i da Oterova porodica nestane. „Ne
znam šta da radim”, poverio se Horheu. „Treba da ubijem
Oterove mališane i njihovu majku. Ne mogu to da uradim?”
Horhe nije imao odgovor na to. Još gore, nije mogao da
smisli način da spase Oterovu porodicu a da ne rizikuje život
sopstvenih „mališana i njihove majke” Očajnički je želeo da je
Navigator sačuvao tu svoju tajnu za sebe. Međutim, izbegavanje
da pogleda i pravo lice kartela postajalo je sve teže svakog novog
dana. Činjenice, od onih brutalnih do banalnih, pojavljivale su se
pred Horheom tražio ih on ili ne.
Horhe je to mogao da poveri samo Leni, ali želeo je da
izađe iz te situacije. Na izvesnom nivou, njemu je i dalje bilo stalo
do braće Rodrigez Orehuela i njihovih porodica; dopadao mu se
njegov posao. Međutim, bio je umoran od laganja samog sebe.
Da, i dalje je želeo Pabla Eskobara mrtvog, ali opet, želeo je i da
krene dalje - da započne sopstveni posao s obezbeđenjem i
izgradi kuću iz snova na Placu.
„To bi bilo divno“, složila se Lena. „ Ali kada?”

Pokušaj sa FBI-jem
Računovođa kartela Giljermo Palomari proslavio je četrdeset peti
rođendan 1993. godine žurkom koju je organizovala njegova žena
Patrisija. Horhe se iznenadio što su on i Lena pozvani. Njih
dvojica se od početka nisu mirisali. Pre nekoliko meseci, u vreme
Božića, računovođa je optužio Horhea da zahteva naplatu
nepotrebnih troškova. Horhe je pobesneo. Pomenuti iznos bio je
toliko beznačajan da je Migel rekao Horheu da se smiri i zaboravi
na to. Međutim, za Horhea nije postojalo nešto što se zove
beznačajnom optužbom za nepoštenje. Dokazivanje da je
Palomari pogrešio nije ublažilo međusobnu netrpeljivost.
Istovremeno, Horheu se dopadala Patrisija. Ona je vredno
radila, vodila firmu za kompjutersku obuku, bila je posvećena
majka dvojice sinova i izgledalo je da je odlučna da bude
mirotvorac. Horhe i Lena otišli su na Giljermovu rođendansku
žurku - ali uradili su to zbog Patrisije.
Palomari je nastavio konsolidaciju administrativnih poslova
kartela. Osnovao je još kompanija, koje su služile kao paravani,
kako bi distancirao kumove od njihovih poslova s drogom.
Uprava kartela bila je raspoređena na pet odeljenja u
korporativnom stilu, a svako od njih bilo je pod Migelovim
nadzorom. Postojali su promet droge, finansije, politika, pravo i
vojska. Komitet menadžera srednjeg ranga iz svakog odeljenja
redovno se sastajao s gazdom.
Promet droge očigledno je predstavljao srž posla, i
zahvaljujući efikasnosti u skladištenju i distribuciji, kartel je
postavio rekorde u broju tona isporučenih u SAD i Evropu. Hose
Estrada vodio je mrežu skladišta i snosio veći deo logističke
odgovornosti za izvoz kokaina iz zemlje i unos valute u nju.
Estrada je bio Migelov najbliži savetnik za bezbednost pre nego
što su Horhe i Mario došli, i on im je često zahvaljivao što su ga
toga oslobodili, kako bi mogao da se obogati.
Finansije su bile Palomarijev ekskluzivni teren.
Svakodnevno se sastajao s Migelom da pregledaju sve čekove
koje su gazde ispisale u prethodna dvadeset četiri sata.
Računovođa je takođe bio odgovoran za vođenje evidencije o
političkim uslugama - učinjenim pomoću gotovine ili na neki
drugi način. On je plaćao pravne troškove, brinuo da porodice
uhapšenih trgovaca budu izdržavane dok su njihovi voljeni u
zatvoru i obezbeđivao redovan dotok novca za žene i porodice
kumova. Fabiola, veštica i majka jednog od Migelovih sinova,
držala je u svojoj kući specijalnu amajliju posvećenu
Palomarijevom dobrom zdravlju.
Političko odeljenje zapošljavalo je bivše političare koji su
lobirali kod kongresmena, guvernera i gradonačelnika. Njihov
posao bio je da dovedu najvažnije lidere u Kali, gde su braća
Rodrigez Orehuda koristili svoj šarm i čekovne knjižice da steknu
nove podržavaoce. Horhe je ponekad dovodio važne goste na ove
privatne sastanke i odvodio ih s njih, i video je kako državni
službenici guraju u svoje džepove poklone u rasponu vrednosti
od nekoliko hiljada do pedeset hiljada dolara.
Prva linija pravne odbrane kartela bio je kadar kolumbijskih
advokata predvođenih Bernardoni Gonzalezom. Advokati iz
Kalija često su sarađivali s američkim kolegama koje su branile
trgovce uhapšene u Sjedinjenim Državama. Članovi pravnog
komiteta nisu naročito brinuli da li su optužbe ukinute. Oni su se
specijalizovali za čuvanje tajni kartela, koristeći svoj pristup
zatvorenicima da prenesu poruke od kumova: Nastavi da ćutiš i
tvoja porodica dobiće finansijsku podršku; sarađuj s tužiocima i tvoja
porodica biće ubijena.
 Na kraju, vojno odeljenje bavilo se i defanzivnim i
ofanzivnim potrebama kartela, uključujući unutrašnju
bezbednost, komunikacije, obaveštajne poslove i demonstraciju
sile. Horheova ključna uloga bila je u celosti posvećena odbrani.
Osim stvaranja komunikacione mreže, on se bavio i analizom
obaveštajnih podataka, podržavao jedinicu telohranitelja pod
vođstvom Marija del Basta i predvodio sopstveni tim
telohranitelja dodeljenih isključivo Migelu. Čuvari iz obezbeđenja
Herkul su s punim ovlašćenjem štitili imovinu kartela. Dodatne
operacije nadzora i skupljanja podataka vršilo je osoblje sve
četvorice kumova, što je značilo da se skoro svako bavio
prisluškivanjem - zapravo, do te mere da niko nije mogao da
bude siguran ko koga prisluškuje.
Vojno krilo kartela takođe je brinulo za plaćene doušnike,
naročito među vojnim i policijskim osobljem. Palomari je pisao
čekove za policajce u Kaliju u prosečnom iznosu od 20,000 dolara
mesečno, i za Narodnu policiju u prosečnom mesečnom iznosu
od oko 60.000 dočara. Do 1991. godine, trećina vojske i policije u
Kaliju, Medeljinu i Bogoti bila je na platnom spisku narko-kartela.
Sprovođenje sile bilo je posao sikarija, plaćenih
revolveraša/ubica. Svaki od kumova imao je sopstvene plaćenike,
ali neki su radili za sve gazde. Stariji kartelski ubica Memo Lara
bio je pod optužnicom u SAD za organizovanje dva ubistva.
Žrtve su bili glavni svedok optužbe, koji je ustreljen u Majamiju
dok je išao na večeru s porodicom, i kolumbijski novinar u
Njujorku, koji je pisao o organizaciji Čepea Santakruza za promet
droge u Kvinsu. Takva ubistva u inostranstvu imala su veću cenu
nego u domovini. Memova zarada u Sjedinjenim Državama bila
je 100.000 dolara po ubistvu.
 Za kartel su ubistva bila sporedni trošak. Godišnje zarade
su 1993. premašivale sedam milijardi dolara. U Vašingtonu je
DEA, vladina agencija za borbu protiv droge, označila
organizaciju iz Kalija za najveći kriminalni sindikat modernog
doba - mnogo veći od ijedne mafije u Americi. U novoj
Klintonovoj administraciji narastala je frustracija što je Bogota
naizgled bila usredsređena na Eskobara i potpuno ignorisala
porodicu Rodrigez Orehuela u Kaliju, štaviše, čak se i previše
zbližavala s njom.

Da bi kontrolisao narko-imperiju iz Kalija, Migel je u proseku

obavljao dve stotine telefonskih poziva dnevno. Njegovi lični
asistenti pokušavali su da mu ne zakazuju više od pedeset
sastanaka dnevno. Horhe je organizovao svoju dnevnu rutinu na
osnovu Migelove, koja je obično počinjala u podne i trajala do
dva ili tri po ponoći jer je tad svitao dan u područjima Migelovih
udaljenih operacija u Evropi.
Horheovo danonoćno prisustvo pored gazde dalo mu je
defakto autoritet među plaćenicima i osobljem. Drugi su počeli
da mu zavide, naročito ambiciozni Palomari.
„Gde si prošle noći išao s Migelom?“, pitao je računovođa.
„Ako ti kažem, morao bih da te ubijem“, voleo je Horhe da
odgovori, iako to njegovom kolegi nikada nije bilo zabavno.
Palomarijeva ljubomora je s vremenom rasla, iako su se
računovođina vlastita moć i uticaj povećavali. Gazda se odnosio
prema Horheu kao prema članu porodice, ali to nije trebalo da
predstavlja iznenađenje. Dok je Palomariju poverio svoje
bogatstvo, Horheu je Migel poverio svoj život.
 ***

Godine 1993, dok je nadmoć Kalija nad Pablom Eskobarom rasla,

razgovori u pravnom odeljenju kartela skrenuli su na pitanje da li
je potrebno razmišljati o pregovorima sa SAD. Kumovi su tražili
od Horhea da stupi u kontakt sa Džoelom Rozentalom,
advokatom iz Majamija, koji je pomogao da kartel interveniše u
slučaju Norijege. Da li bi Rozental sa svojim kontaktima u
američkim snagama reda i zakona, mogao da ugovori sastanak s
nekim u Ministarstvu pravde? Gazde su pretpostavljale da bi bilo
kakvo izlaganje udaru zakona u SAD moglo biti uklonjeno
pregovorima, slično onome što su pokušali da urade u Bogoti u
razgovorima s glavnim tužiocem De Greifom.
FBl je poslao agenta po imenu Brus Bač da proveri kakve
du namere kartela. Rozental je krenuo s njim da ih upozna i
prisustvuje razgovorima. Kartel je poslao šefa svog pravnog
komiteta Bernanda Gonzalesa. Horhe je prevodio. Grupa se
sastala u restoranu Kasa vijeha, preko puta hotela Tekendama
Interkontinental.
Horhe je bio ispunjen nadom. To što je agent FBl-ja bio
voljan da se sastane s predstavnicima kartela njemu je izgledalo
obećavajuće. Rozental nije baš predviđao uspeh, ali nije bio ni
sasvim negativno nastrojen. „Šta kog đavola? Hajde da vidimo
šta će se desiti”, rekao je advokat slegnuvši ramenima.
Ono što je moglo da se desi, bar u Horheovoj mašti, bio je
sporazum između vlada u Vašingtonu i Bogoti da se kumovi iz
Kalija nagrade za pomoć u zaustavljanju terorizma Pabla
Eskobara. Gazde su mogle da obećaju da će prestati da
krijumčare drogu, da prihvate da ih kolektivno udare po ruci, i
odu u penziju sa čistim dosijeom i milijardama dolara. To je bio
cilj razgovora i sa De Greifom. Horhe je to video i kao
potencijalnu prečicu za njegov povratak u privatni posao.
Agent FBI-ja došao je u besprekorno ispeglanom odelu i s
tamnim naočarima. Horhe je pomislio da izgleda kao agent tajne
službe, ali Amerikanac ih je toplo pozdravio. Četvorka
sastavljena od Bača, Rozentala, Horhea i Gonzaleza smestila se u
separe.
„Došao sam da saslušam”, rekao je Bač. „Dakle, šta želite.”
Gonzalez se upustio u vatrenu odbranu kumova iz Kalija.
Dok je Horhe prevodio, Gonzalez je tvrdio da oni nisu narko-
bosovi, već vlasnici lanca apoteka... da ih je njihov rat s
Eskobarom nepošteno obeležio kao konkurentske narko-
trgovce... da su oni poslovni ljudi, bivši bankari, porodični ljudi i
žrtve podmetačina i nerazumevanja. Bila je to više tirada nego
diplomatski govor. Bač je retko progovarao. Najzad se Gonzales
izvinio i otišao u toalet. Horhe je ostao sam sa svojim prijateljem
Rozenulom i agentom FBI-ja.
„Gospodine Bač“, žurno je rekao Horhe. „Voleo bih da
prenesem vama i vladi SAD da u bilo koje vreme kada bude
trebalo da razgovarate s nekim u Kaliju, možete da se obratite
meni. Gospodin Rozental me poznaje. On zna šta sam uradio da
pomognem u slučaju Norijege. Mogu da vas uverim da ja nemam
udela u prometu droge ili kidnapovanjima - i nikada neću uraditi
ništa na štetu SAD.“
Bio je to neuvežban ispad, i Horhe je skoro ostao bez daha
kada je za vršio. Na parčetu papira napisao je broj telefona svog
oca u Bogoti i dao ga Baču. „Možete da ostavite poverljivu
poruku na ovaj broj telefona” rekao je. Agent FBI-ja stavio je
papir u džep bez ijedne reči.
 Horhe je govorio impulsivno, verujući da je bezbedno da
bude otvoren pred Rozentalom - baš kao što je bio i na privatnim
sastancima i tokom večera u Kaliju, s advokatom koga je smatrao
prijateljem. U tim prilikama, on je uvek pokušavao da se izdvoji
od operativaca kartela. On je bio drugačiji, tvrdio je Horhe. On je
štitio ljude. Nije ih kidnapovao, mučio ili ubijao. Nije koristio
drogu niti njome trgovao. Bilo je i drugih američkih advokata u
službi kartela, ali Horhe je verovao jedino Rozentalu. Možda je to
bilo zbog toga što je taj čovek iz Majamija uvek bio direktan i
iskren prema Horheu.
„Bojim se da još imaš problem”, rekao mu je Rozental.
„Jednostavno, time što obavljaš bezbednosni posao za kriminalnu
organizaciju, ti si - bez uvijanja rečeno - usred zavere. To je u SAD
zločin.”
Dok se Gonzalez vraćao iz toaleta, Horheova osećanja bila
su pomešana. Da li je rekao previše? Da li su signali koje je poslao
Baču shvaćeni? U avionu na povratku u Kali, Gonzalez je
zadirkivao Horhea što je zadržao posetnicu agenta FBI-ja.
„Nikada ga više nećemo videti“, rekao je pravni savetnik kartela.
To je bilo tačno. FBI se nikada više nije javio gazdama iz
Kalija ili Horheu. Agent Bač nikada nije ostavio poruku
Horheovom ocu. Kada se osvrnuo na to, Horhe je osetio
olakšanje. Nije imao pojma šta bi mogao da uradi za FBI, a da ne
rizikuje da on i njegova porodica budu ubijeni.

***

Kad se vratio u Kali, Horhe je davao sve od sebe da izbegne rad s

Palomarijem. Suočen s tegobnim zadacima – kao što je navođenje
serijskih brojeva za spisak transmitera radio-telefonije – Horhe se
opirao reagujući sporo, ako bi uopšte i reagovao.
U pozno leto 1993. godine, Horhe je eksperimentisao s
novim nisko-naponskim transmiterom visokog kvaliteta. Hteo je
da jedan instalira u Toranj Kali, najvišu zgradu u centru grada.
Kartel je u njoj posedovao tri sprata kancelarijskog i stambenog
prostora, uključujući i prostorije na dvadesetom spratu,
namenjene za Palomarijeve računovodstvene poslove. Horhe je
došao jednog jutra i bio zauzet do podneva oko tehničkih izazova
instalacije transmitera. U jednom trenutku osvrnuo te oko sebe i
video da je ostao sam. Službenici i računovođe negde su nestali.
Bilo je vreme ručka i čitav sprat te ispraznio.
Lutao je okolo, gledajući nizove stolova i kompjutera. Tu je,
na gomilama papira ili na blistavim ekranima kompjutera, gledao
osetljive dokumente kartela jedan za drugim - izvode iz banaka,
poništene čekove namenjene političarima i policajcima, izveštaje
o proizvodnji, koji su se gotovo sigurno odnosili na kokain,
spiskove zaposlenih. Poverljive informacije kartela bile su
rasprostrte po stolovima s jednog kraja kancelarije na drugi.
Horhe je razmotrio svoje mogućnosti. Mogao je da se suoči
s arogantnim računovođom ili predoči narušavanje bezbednosti
Migela. Nije uradio ni jedno ni drugo. Ta tajna je mogla biti
vrednija na duge staze nego kratkotrajno zadovoljstvo opravdane
osvete. A posle ponude koju je izneo agentu FBI-ja u poseti,
Horhe je mnogo više razmišljao o tome šta bi moglo biti u
njegovom najboljem interesu.

Preduboko zaglibljen
Poziv Marija de Basta bio je hitan. On je okupljao ljudstvo i
zamolio je Horhea da mu izdvoji nekoliko svojih pripadnika
obezbeđenja na motociklima. „Nastala je velika gužva”, objasnio
je Maria „Neko je obio Palomarijev auto i ukrao njegov laptop
tošibu. Moramo da ga pronađemo.“
Hothe je počinjao da misli da je računovođa kartela
najnemarniji čove u celom Kaliju. Nestala tošiba je skoro sigurno
bila puna osetljivih podataka. Očekujući besnu reakciju kumova,
Horhe je gotovo osetio sažaljenje prema Palomariju. Međutim,
misterija je režena do jutra.
Službenik zalagaonice pozvao je da kaže da ima nešto što
pripada don Migelu. Mario je doneo tošibu i otkrio ko ju je ukrao
- sitni lopov koji nije imao pojma o njenom sadržaju.
„Palomari želi njegovu smrt”, rekao je Mario Horheu.
„Ali on je bezopasan, potpuno nebitan.“
Mario je slegnuo ramenima. „Ali napravio je veliku
grešku.“
„Da li Palomari misli da je on nekakav bog?“, besneo je
Horhe.
Nekoliko dana kasnije, plaćenik kartela iz Kalija pucao je
kradljivcu laptopa u glavu. Jedan metak, jedan mrtav čovek.
Nemilosrdna efikasnost ostavila je dubok utisak na Horhea. On
nije bio dovoljno blizu da čuje pucanj ili vidi sam krvavi čin, ali
osećao je kao da je bio blizu. Previše blizu. Dok se bližila peta
godišnjica njegove saradnje s kumovima, Horhe je postajao napet.
Pretnja od Eskobara samo što nije sasvim nestala, zahvaljujući
surovoj grupi Pepes koju je finansirao kartel iz Kalija. Međutim,
bilo je teško ne obraćati pažnju na sve to nasilje.
Krajem 1993. godine, Blok je polako zatvarao krug oko Eskobara.
Narko-bos bio je u stalnom bekstvu, a izbegavali su ga i prijatelji,
koji su se plašili da ne postanu meta Pepesa. Preostao mu je samo
jedan poslednji odani telohranitelj dok se skrivao negde u
Medeljinu.
U četvrtak 2. decembra, u tri sata po podne, Pablo Eskobar
pozvao je telefonom svoju porodicu. Razgovor je potrajao
nekoliko minuta, dovoljno dugo da vlasti otkriju odakle je poziv
upućen. Kada se veza prekinula, do zuba naoružana jedinica
pripadnika Specijalne policije dovezla se do zgrade u kojoj se
skrivao. Kovačkim čekićem provalili su zaključana vrata.
Bosonogi Eskobar i njegov telohranitelj pobegli su na krov iznad
drugog sprata zgrade. Ulice ispod njih vrvele su od još
naoružanih policajaca. Policajci koji su potrčali za njim otvorili su
vatru.
Posle pucnjave, koja je trajala nekoliko minuta, Eskobar i
njegov telohranitelj pali su mrtvi. Major Specijalne policije prišao
je jednom telu, okrenuo ga i odmah se javio u štab Istražnog
bloka.
„Viva Colombia“ rekao je. „Upravo smo ubili Pabla
Eskobara.”

***

Pre nego što je svet čuo senzacionalnu vest Migel Rodrigez

Orehuela već je znao za nju. Gazda kartela iz Kalija primio je
poziv od nekoga iz štaba Specijalne policije nekoliko minula
posle Pablove pogibije.
 Horhe je jeo kasni ručak sa svojom porodicom kada se
oglasio radio telefon. Svi su znali da je to poslovni poziv. Lica su
klonula od razočaranja. Horhe se javio, očekujući da Mateo ima
neki zadatak za njega od gazde. Međutim, glas je bio Migelov:
„Ričarde, imam sjajne vesti! Eskobar je mrtav!” Čovek koga su
zvali Limun zvučao je neskriveno veselo. Smejao se, možda čak i
kikotao. Prošlo je dosta vremena otkad je Eskobar predstavljao
ozbiljnu pretnju za porodice iz Kalija, ali Horhe je delio Migelovo
oduševljenje što je borba s Medeljinom konačno gotova.
„O, pa to je sjajna vest!”, rekao je Horhe. „Kada se to
desilo?”
„Upravo - pre nekoliko minuta. Hteo sam da ti to prvi
saznaš jer si toliko činio da zaštitiš nas i naše porodice od njega.
Hvala ti, prijatelju moj.”
Migel je zatekao Palomarija u kancelariji i zagrlio ga tako
čvrsto da je računovođa osetio nelagodu. Zatim je Migel pozvao
Hilberta. Dok su braća delila olakšanje, Migel se zagrcnuo.
Zatim je počelo slavlje. Hilbertovi telohranitelji izašli su na
ulice Kalija u svojim automobilima i na motociklima, pritiskajući
sirene, mašući oružjem i pucajući u vazduh. Horhe je na kraju
upozorio da takvo oduševljenje zbog smrti jednog čoveka može
biti smatrano lošim ukusom. Proslave su premeštene u zatvorene
prostore, privatne diskoteke i druge objekte, u kojim je grmela
salsa i alkohol tekao u potocima, dok je pet godina straha
ustupalo mesto radosti i igri.
Horhe je ostao uz Migela sledeća dvadeset četiri sata. Migel
mu je naredio da popije piće s njim, ali Horhe jedva da je i
dotakao čašu. On nikada nije pio na dužnosti - a kada je s
Migelom, uvek je bio na dužnosti. Nikada nije video Migela u
takvom stanju euforije. Gazda je govorio glasno i otvoreno, na
sve strane deleći pohvale i zahvaljujući. U vazduhu se osećalo
drugarstvo. Horhe je trezveno procenio situaciju i zaključio da je
vreme pravo - i da možda nikada neće biti bolje - da izvede svoj
potez.

Proslave u Kaliju završene su 4. decembra 1993. i mamurluk je

obuzeo pripadnike kartela poput epidemije. Istog tog dana u
Medeljinu, Eskobar je sahranjen posle bdenja kome je
prisustvovalo hiljade ožalošćenih. Oni su i dalje smatrali mrtvog
narko-bosa herojem.
Bilo je malo verovatno da je iko u Medeljinu ili Kaliju
nekim slučajem čitao izdanje Vašington posta od tog jutra.
Međutim, na 21. strani bio je članak dopisnika Daglasa Fara, u
kome je Stiven H. Grin, vršilac dužnosti direktora DEA, navodio
dva razloga zbog kojih je Eskobarova smrt važna. „Prvi je
simboličan, jer su za Eskobara... mnogi mislili da je iznad zakona,
nedodirljiv”, rekao je Grin. „Drugi razlog, dodao je on, bilo je
obećanje Kolumbije da će „uzeti sva sredstva upotrebljena za lov
na Eskobara... i preusmeriti ih na kartel iz Kalija.”
Pablovo telo jedva da se ohladilo, a SAD su preusmeravale
svoje nišanske sprave tri stotine kilometara južnije, u Migelovo i
Hilbertovo dvorište. Vašington je želeo da odmah krene na
trgovce iz Kalija, ako ništa drugo, da bi sprečio dogovor između
kartela i glavnog tužioca De Greifa, koji bi, praktično, mogao dati
apsolutni oproštaj narko-bosovima.
Šefovi kartela nisu obraćali pažnju na to. Oni su grubo
potcenili pretnju SAD. I pored svih svojih međunarodnih
poslovnih sporazuma, kumovi iz Kalija bili su neobrazovani i
provincijalni ljudi. Oni su u svom džepu držali ogroman broj
kolumbijskih zvaničnika, ali svet van Kolumbije se menjao.
 Hladni rat je bio završen. Sadam Husein isteran iz Kuvajta.
Norijega u zatvoru. Eskobar mrtav. Horheu nije bio potreban
naročito jasan uvid ili geopolitička obaveštenost da shvati radi za
sledeću metu američke moći. Nije da je Horheu bila potrebna
dodatna motivacija. Bio je i više nego spreman da krene dalje.

Nekoliko dana pošto je mamurluk prošao, ali se sjaj dobrog

raspoloženja zadržao, Horhe se obratio gazdi. On je upravo
izašao iz spavaće sobe i telefoni su još bili tihi.
„Don Migele”, počeo je Horhe. „Ovo je važno.“
„Da - šta je?“ Gazda je bio iznenađen i okrenuo se licem
prema njemu.
„Sahranili smo Pabla, bogu hvala... a naše porodice su
dobro i nepovređene. Međutim, pošto je Pablo mrtav.. “
Horhe je oklevao dok mu Migel nije dao znak da nastavi.
„Verujem da je vreme da se oprostim od vas.“
„Ne.“ Migelov ton odavao je nevericu.
„Pitao sam se s kime treba da se dogovorim o ostavci.“
„Ne! Ne! Ne!“ Migel je postao nepopustljiv. „Šta to govoriš?
Nemoj čak ni da pominješ to!”
„Naravno, možemo to da uradimo i postepeno, tako da…“
„Apsolutno ne“ Ne, ne možeš! Ti si sad jedan od nas! Ti si
deo porodice!“
Odbijanje je bilo tako oštro i nedvosmisleno da Horhe nije
bio spreman da dalje navaljuje. Video je kako se poznati stegnuti
izraz vraća na Migelovo lice. Kako je samo naivan bio. Horhe nije
čak ni razmišljao o mogućnosti da bi njegova ostavka mogla da
naljuti gazdu.
 „Kako možeš i da pomisliš na odlazak?”, nastavio je
Migwel. „Dobra vremena tek dolaze. Stvari će sad biti mnogo
bolje, videćeš. A ja imam planove za tebe. Ne, ne - ne sada. Ne
želiš da odeš sada. Još si mi potreban.“
Bio je potreban El Senjoru. To je bilo nešto pozitivno, za šta
je da se uhvati. Činilo je da se Horhe oseća važno. I dalje je želeo
da izađe iz kartela, ali osećao je da je vreme da se povuče - da
sačuva Migelovu blagonaklonost i izbegne mogućnost da ga
naljuti. Ovo nije bilo vreme da navaljuje s ovim pitanjem.
„Hvala, don Migele. Mnogo ti hvala”, rekao je Horhe.
„Tvoje poverenje mi mnogo znači.“
Migel je klimnuo glavom i mahnuo mu rukom da ide.
Telefoni su zvonili i Mateo je rekao da stranka čeka gazdu na
liniji. Počeo je još jedan dan u kartelu iz Kalija. Horhe je izašao iz
prostorije, nadajući se da nije izgledao nelojalno - da nije
napravio opasnu grešku.
Ali progonila ga je nova istina da nikada neće moći da
izađe iz ovoga.
 DRUGI DEO

KARTELSKI ČOVEK, 1993-1995.

 Doživotna kazna

S Pablom Eskobarom mrtvim i osmoricom momaka iz Istražnog

bloka, koji su pozirali za slikanje iznad tela narko-bosa, Horhe je
ponovo procenio svoj položaj. Na fotografiji s trofejom trebalo je
da budu Horhe i njegova ekipa britanskih komandosa. Međutim,
jedino što je Horhe dobio iz lova na Eskobara bilo je ono što je
sada izgledalo kao doživotna kazna u službi kartela iz Kalija.
Nije da se Horhe preterano kajao zbog svega, pa čak ni
zbog većeg dela skoro pet godina provedenih u Kaliju. Njegov
obaveštajni rad u praćenju Eskobara - odlazak helikopterom u
Katedralu, uspostavljanje tajnog sistema radio-telefona, čak i
zlosrećna operacija krijumčarenja bombi u Salvadoru - davali su
Horheu osećaj avanture i intrige. I osećao se kao deo istorije zbog
svoje tajne uloge u pomaganju SAD da osude Manuela Norijegu
za promet droge.
Međutim, bilo je i rana. Još ga je boleo gubitak čina
rezervnog oficira. Nije više mogao računati na to da će dobiti
bezbednosno odobrenje neophodno da bi sarađivao s
Ministarstvom odbrane. I još je bio zabrinut zbog tesne situacije u
Majamiju, gde su ga skoro namamili u zamku dok je pregledao
dragonflaj.
Horhe je imao malo toga drugog da pokaže kao svoju dobit
posle uloženih napora i ličnih žrtava u potrazi za Pablom
Eskobarom - a svakako ne značajne finansijske nagrade. Njegova
mesečna plata kretala se oko iznosa od hiljadu američkih dolara, i
uvek mu je isplaćivana u američkoj valuti. Bio je to skroman
prihod, iako je po tadašnjim kolumbijskim standardima bio ravan
bar pet puta većoj plati u SAD. Omogućavao mu je veoma
udoban život na nivou više srednje klase u Kaliju. Tako Horhe
nije bio finansijski zabrinut - ali nije se ni bogatio.
Izgledalo je da nikada ne može da sakupi dovoljno novca
da izgradi Leninu kuću iz snova. Pošto je uložio 15.000 dolara u
Plac - sakupivši po 7,500 od Leninih roditelja i iz sopstvene
ušteđevine – Horheu je ostalo premalo da počne da gradi kuću.
Stalno je tražio neke jeftine građevinske materijale. Horhe je
nacrtao plan jedne verzije kuće, zamišljajući noseće stubove
napravljene od korišćenih cevi s naftne bušotine.
Njegove nade u pokretanje privatne firme obezbeđenje
nudile su mu primamljivo obećanje o znatnijem prihodu. Po celoj
Kolumbiji masovno su vršene otmice. Mete su uglavnom bile
imućne porodice, upravo oni ljudi koji su sebi mogli da priušte
skupe bezbednosne usluge i zaštitne mere zasnovane na visokoj
tehnologiji. Jedna cela godina u poslu bila je sve što mu je
potrebno, mislio je on, da sakupi 200.000 na putu do svog prvog
miliona - i to sasvim zakonito.
Horhe je uvek računao na prijateljstvo i zahvalnost
džentlmena iz Kalija, koji bi podržali. ako ne i investirali u
njegovu firmu. Mogao je čak da pretvori svoje kontakte iz kartela
u poslovni uspeh, pošto je zaključio da bi mu činjenica da su
kumovi iz Kalija izabrali njega da im vodi obezbeđenje dala
veliku marketinšku prednost. Povrh toga, uz mali bonus pri
povlačenju iz posla - oko 30.000 dolara - lako je mogao da
pokrene novo preduzeće.
Međutim, Migdovo odlučno odbijanje njegove ostavke
poništilo je sve Horheove prethodne pretpostavke. Nikuda on ne
ide. Preneo je vest Leni, koja je razočaranje izrazila sumornim
ćutanjem.
„Moraćeš da nastaviš s njima”, najzad je rezignirano rekla.
„Šta drugo mogu?”

Horhe se jednog popodneva pridružio Mariju de Bastu na ručku.

Uputili su ih za sto gde je Hose Estrada davao instrukcije
konobarima koji su postavljali gozbu za njegove prijatelje. U
nekoliko godina, otkako je prepustio poslove obezbeđenja u
kartelu Horheu i Mariju, bivši vojni narednik nagomilao je lično
bogatstvo vredno milione dolara. Posedovao je skladišta za
čuvanje kokaina i flotu aviona i brodova korišćenih za
krijumčarenje droge, čak je i upravljao njima. Sadav je pokretao
dodatni posao - s nekoliko finansijskih partnera, uključujući i
braću Rodrigez Orehuela, gradio je najmoderniju kliniku, vrednu
nekoliko miliona.
Penzionisani vojni narednik imao je mnogo toga
zajedničkog s De Bastom. Njih dvojica bili su bliski prijatelji i
krstili decu jedan drugom. Estrada je podsticao Horhea i Marija
da misle na svoje porodice i potraže prilike da zarade pravi
novac. Bila je uobičajena praksa da prijatelji gazda ulože
srazmerno male iznose novca u isporuke droge i zatim podele
uvećani prihod kad roba bude isporučena. Bilo je to kao
zajedničko klađenje u kancelariji - samo što Horhe nikada nije
učestvovao u tome. Niti je bio zainteresovan da krene za
Estradom u carstvo narko-trgovaca. Sumnjao je da se Mario petlja
u taj posao, ali nije bio siguran - i nije želeo da zna.
„Hvala, Hose. Ali imam druge planove“, ponovio je Horhe
dok su ručali.
 Estrada ga je za trenutak proučavao pogledom pa se
ponovo okrenuo prema Del Bastu i odmahnuo glavom. „Ne
znam, Mario. Kako možemo da verujemo čoveku koji ne želi da
bude bogat?“

Novi dogovori

Smrt Pabla Eskobara okončala je rat kartela iz Medeljina i Kalija,

ali ne i međusobnu uvređenost i ljutnju. Čak i u potpunoj pobedi,
četvorica kumova iz Kalija žalili su zbog miliona koje su potrošili
braneći svoje porodice i podržavajući skupu ofanzivu Pepesa.
Njihovi prijatelji i operativci stradali su u nasilju. Nije bilo
dovoljno samo pobediti. Kartel iz Kalija želeo je odštetu - u krvi
ili dolarima.
Ožalošćena i uplašena Eskobarova porodica očajnički je
pokušavala da napusti zemlju. Huan Pablo, sin mrtvog narko-
bosa, sada u tinejdžerskim godinama, molio je Američku
ambasadu za dozvolu da sa sestrom i majkom potraži utočište na
Floridi. Međutim, šef DEA Džo Toft nije bio dirnut. „Čak i da
pomognete da ceo kartel iz Kalija bude strpan u zatvor, ne bismo
vam izdali vizu”, rekao mu je Toft, kako navodi Mark Bouden u
knjizi Ubiti Pabla. Pablova porodica praktično je bila zarobljena u
Kolumbiji kada su gazde iz Kalija pozvale Eskobarovu udovicu
da rasprave o njihovoj ceni za mir.
Marija Viktorija Enao Eskobar čekala je u holu hotela
Interkontinental Horhea da dođe po nju jedne večeri, nekoliko
minuta pre deset.
 „Dobro veče, senjora”, pozdravio ju je, a zatim otpratio do
mazde srebrne boje, parkirane tačno ispred glavnog ulaza u
hotel. Ona je doputovala sama, bez ikakvih telohranitelja. Na sebi
je imala jednostavnu plavu svilenu haljinu i nosila samo malu
tašnu. Horhe je takođe bio sam. I nenaoružan. Pošto je Eskobar
ubijen, Horhe je odložio svoj valter.
Horhe je pridržao vrata automobila dok je Marija Viktorija
sedala na zadnje sedište. Osmehnuo se, pokušavajući da je opusti,
i rekao: „Džentimeni čekaju. Stići ćemo tamo za petnaestak
minuta.” Seo je za volan i podesio retrovizor.
Ona je izgledala napeto i nervozno je opipavala svoju tašnu.
Horhe je osetio sažaljenje prema njoj. Bilo bi neprilično i
neiskreno izjaviti joj saučešće na uobičajeni način: Toliko mi je
žao zbog vašeg gubitka. Umesto toga, rekao je: „Molim vas,
udobno se namestite i opustite se.”
Nijedno od njih nije reklo ništa više dok je Horhe vozio
neuobičajeno direktnom putanjom kroz redak večernji saobraćaj
prema mestu sastanka. Obezbeđenje je bilo minimalno. On se nije
potrudio da je pretrese, čak ni ručnu tašnu. Uskoro su kola stigla
do Alferez reala, ulice nazvane po naslovu knjige čija je radnja
smeštena u Kali iz XVIII veka. Luksuzna vila u Alferez realu 151
imala je šifrovano ime Roman. Bio je to izolovani kompleks na
južnoj ivici grada, s bujnim vrtovima iza zidova od četiri metra i
masivne drvene kapije. Teška vrata otvorila su se kada im je
Horhe prišao.
Naoružano obezbeđenje bilo je vidljivije s ove strane kapije.
Horhe se zaustavio na poslednjem od deset parking mesta i
ponovo pogledao u retrovizor. Njegova putnica sada će se sresti s
neprijateljima svog pokojnog muža, ljudima koji su stajali iza
Pepesa, nemilosrdne sile koja je pobila sve njene prijatelje,
članove porodice i poslovne saradnike - a i dalje je pretila njenoj
deci. Zastala je kada je izašla iz mazde i sačekala da je Horhe
povede. Izgledala je krhko dok je krupni telohranitelj preturao po
bezopasnom sadržaju njene tašne.
Zatim ju je Horhe poveo pored čuvara u kuću, pored
blistavo osvetljenih soba do kancelarije duboko u kompleksu. Bila
je slabo osvetljena, neobično diskretna za Migela, koji je obično
voleo da njegove prostorije sijaju od svetlosti. Sva četvorica
kumova čekali su unutra u kožnim foteljama raspoređenim oko
jednog praznog sedišta. Nijedan od muškaraca nije ustao da je
dočeka. Nije bilo ni rukovanja ni ljubaznih pozdrava. Izraz lica
bili su im strogi. Posle kratkog formalnog upoznavanja, Hilberto
joj je pokazao na slobodnu fotelju.
„Sedi tu“, rekao je. Njegovo grubo ponašanje odgovaralo je
atmosferi u prostoriji.
Hilberto je nabrojao troškove u dolarima i izgubljene
mogućnost za sve zainteresovane strane zbog Pablovog
nepotrebnog i glupog rata. U prostoriji je postalo napetije i
neprijatno čak i Horheu. Niko mu nije zatražio da ode, ali on se
odlučio da se iskrade pre kraja sastanka. Međutim, iz susedne
prostorije i dalje je mogao da čuje delove razgovora. Nije bilo
izveštačenosti i svakako nije bilo smeha. Novi glavni igrači u
kolumbijskoj trgovini kokainom određivali su uslove predaje.
Sat kasnije, Marija Viktorija je izašla, izgledajući umorno, ali
kao da joj je laknulo. Udovici i njenoj porodici niko neće nauditi.
Kolika je bila cena za to, nikada nije otkriveno, a Horhe nije pitao.

Kraj rata značio je da trgovci iz Kalija mogu da krenu tvom

snagom u pregovore o amnestiji s vladom. Niko ne bi pristao na
zatvorsku kazno dok je Pablo bio živ, jer je mogao da unajmi
ubice i u zatvoru. Sada so bili bezbedni. Razgovori s De Greifom
bili su najstroža tajna, ali ono malo što je Horhe načuo povećalo je
njegove nade da će gazde uspeti da isposluju ono što su nazivale
mekim sletanjem. Kumovi će prekinuti posao s drogom, odslužiti
kratke zatvorske kazne i izaći s netaknutim bogatstvom,
oslobođeni svake krivične odgovornosti. Horhe je to video i kao
sopstveni izlaz iz kartela.
Braća Rodrigez Orehuela smatrali su taj dogovor dovoljno
bliskim da su sazvali sastanak partnera kartela, što je bila prava
retkost; sastanak je održan na jednom od seoskih imanja Pača
Erere - u modernoj mlekari u blizini Hamundija. Prisustvovali su
svi koji su imali ikakav važniji položaj u organizaciji, uključujući i
sve važnije krupne trgovce sa severa Kauke.
Skoro stotinu gazda i njihovih pomoćnika sastali su se u
praznoj farmerskoj kući na zabačenom imanju. Pred goste su
iznete šnicle, škampi i jastozi dostavljeni iz hotela
Interkontinental. Međutim, zbog improvizacije u planiranju, koja
je nesumnjivo bila dobra za bezbednost, u obzir nisu uzeti
smeštaj i posluženje za vreme ručka. Postojao je samo jedan sto sa
osam stolica pa su ljudi jeli stojeći okolo, koristeći prtljažnike i
haube automobila kao stolove, dok su uživali u gozbi iz
kartonskih kutija i stiropora.
Horhe je kružio oko farme proveravajući bezbednost, ali
ušao je u kuću baš kada se Hilberto popeo na jedini postojeći sto
da se obrati skupu. Horhe je pronašao upražnjeno mesto u
zadnjem delu sobe, među ljudima koji su stajali hladeći se i
ćekajući.
„Kao što mnogi od vas znaju“, počeo je Hilberto, „već neko
vreme razgovaramo s vladom o uslovima za rešavanje starih
pravnih problema. Bilo je napretka. Želimo da vam kažemo o
čemu se razgovaralo.”
Brzo je istakao najvažnije tačke: Bogota će im pomoći da
zadrže svoje bogatstvo, imanja i poslove nepovezane s prometom
narkotika, a vlada će im odrediti samo simbolične zatvorske
kazne. Zauzvrat će trgovci morati da pristanu da odmah zatvore
sve laboratorije za proizvodnju kokaina u Kolumbiji i u sledećih
šest meseci prekinu trgovinu drogom. „Ne možemo ovo da
uradimo sami ili pojedinačno”, rekao je Hilberto sa stola.
„Uradićemo to zajedno, ili nema dogovora.“
Pozvao je Migela, koji se u nekoliko prilika sastao direktno
s glavnim tužiocem. Međutim, dok su se dvojica braće smenjivali
na improvizovanoj govornici na stolu, u sobi su se razlegali
povici i mrmljanje.
„Šest meseci? Ja ne mogu to da uradim. Upravo sam kupio
novi avion”, vikao je jedan trgovac. Drugi su se pridružili sa
sličnim primedbama - imali su ulaganja koja su morali da pokriju,
velike isporuke na čekanju, nove poslovne saveze i finansijska
obećanja koja su morali da održe.
„Imam pet porodica koje rade za mene. Ko će se brinuti za
njih?”, zagrmeo je drugi glas kroz buku.
Migelu je bilo teško da ponovo uspostavi red i mir. U
zadnjem delu sobe Horhe je mogao da načuje deliće privatnih
razgovora.
„Lako je ovim matorim tipovima da izađu iz posla. Oni su
već bogati“, mrmljao je jedan.
„Da”, odgovorio je onaj pored njega. „Neka oni idu - ali ja
ne mogu da se penzionišem.”
 Ako su braća Rodrigez Orehuela očekivala sveopšti
entuzijazam, gadno su se razočarala. Migel je na kraju morao da
viče kako bi ga nezadovoljni ljudi u sobi čuli. „Ovo bi mogao biti
dogovor kakav se nudi jednom u životu - poslednja šansa!”,
rekao im je.
Međutim, hor kritika ponovo ga je nadglasao. „Treba mi
bar godinu dana”, vikao je neko, uz sveopšte slaganje. „Da, zašto
ne mogu da nam daju godinu - ili dve, ili tri?”, povikao je neko
drugi. Drugi glasovi podsticali su na čvršći stav u pregovorima.
Posao za mlade lavove u kartelu nikada nije išao bolje. Oni
su imali najviše koristi od raspuštanja medeljinskih bandi i nisu
bili voljni da se sad povuku. Štaviše, većina mlađih krijumčara
droge nije bila poznata kolumbijskim snagama zakona. Nikakve
optužnice nisu bile podignute protiv njih - ni u Bogoti ni u SAD.
Dobrovoljna predaja i davanje inkriminišućih izjava bili su im
neprihvatljivi.
Stojeći u zadnjem delu farmerske kuće, Horhe se najviše
iznenadio čistom grubošću okupljene rulje. Pre nego što je Migel
uspeo da siđe s govornice na stolu, mnogi od prisutnih već su
izlazili napolje. Bilo je to pokazivanje prezira, koji bi bio izuzetno
opasan da nije bilo toliko mnogo onih koji su to radili.
Istovremeno, Migel i Hilberto kao da su slegali ramenima
na to. Veliki plan kolektivnog povlačenja kartela u Kaliju iz posla
izazvaće veliki spektakl - što je i bila njegova prvenstvena
politička privlačnost. Međutim, gazde su imale i druge
mogućnosti, počev od finansijske moći da potplate vlasti i
otklone pravne probleme. Braća će, takođe, nastaviti da
pregovaraju o svom privatnom mekom sletanju, što je Migelu
najviše odgovaralo, pošto je on bio odlučan da ne provede ni dan
u zatvoru.
 Zato, kada je veliki plan oboren na pod farmerske kuće tog
popodneva, jedina osoba u prostoriji koja se zbog toga lecnula bio
je Horhe.

Daleko od herojstva

U danima i nedeljama posle neuspelog povlačenja iz posla, Horhe

se mučio da prihvati realnost koja ga je sve teže pritiskala. Iluzija
da je samo privremeni saradnik kartela umrla je sa Eskobarom, a
posle gotovo pet godina rada za Migela, nije više mogao da
govori sebi ni da je spoljni saradnik. Horhe je postao stalni kadar
kartela - i biće to onoliko daleko u budućnosti koliko se usuđivao
da pogleda.
Jedini način da umanji osećaj zarobljenost, bio je da se baci
na posao, starajući se da gazde nikada ne izgube poverenje u
njega i nadajući se da će mu vreme i strpljenje doneti neke nove
mogućnosti. Takođe, morao je da se pozabavi novim
komplikacijama. Eskobarova smrt ohrabrila je kolumbijske vlasti,
i neki njeni predstavnici jedva su čekali da se obruše na kartel iz
Kalija. Drugi, zahvalni džentlmenima iz Kalija za njihovu
širokogrudost u plaćanju i pomoć u borbi protiv Eskobara,
svejedno su bili pod rastućim pritiskom iz SAD da se žestoko
obruše na sve narko-trgovce. Horheova bezbednosna zaduženja
neizbežno su morala da se promene.
Ta pouka jasno je preneta jednim događajem još pre Nove
godine. Hilberto i oko sto pedeset njegovih prijatelja još su slavili
Pablovu sahranu uz muziku na žurki. Slavlje je privuklo vojnu
patrolu u prolazu kad je komandir primetio na desetine
parkiranih automobila, koje su čuvali banditi i telohranitelji.
Brzim telefonskim pozivom ustanovljeno je da proslava nije
imala ni propisanu dozvolu za tako veliko okupljanje u kasne
noćne sate.
Unutar kuće u kojoj je proslava održavana muzika je naglo
utihnula kada je vojna jedinica upala unutra. Vojnici su utrčali da
blokiraju sve izlaze, a komandir je naredio svima da se postroje.
Svako od prisutnih morao je da pokaže lična dokumenta i zatim
izađe na prednja vrata. Hilberto se plašio da će njegovo ime biti
prepoznato i da će noć provesti u pritvoru dovoljno dugo da
tužioci naprave optužnicu za promet droge, zahvaljujući kojoj bi
verovatno i ostao zatvoren - možda i godinama. On nije želeo da
preuzme taj rizik.
Kum se iskrao kroz kuhinju i krenuo prema zadnjim
vratima, samo da bi zatekao naoružanog vojnika, koji mu je
preprečio prolaz. Iz velikog lonca supe od povrća, koja se krčkala
na šporetu, Hilberto je brzo zahvatio kašiku rđavo-crvene
tečnosti i posuo je sebi po bradi i prednjoj strani bele košulje.
Komadići povrća zaglavili su mu se u bradi i padali mu na odeću.
Ponovo je prišao zadnjim vratima, ovog puta teturajući se i
podrigujući. Vojnik ga je posmatrao kao pijanca umazanog
povraćkom i pokušao da ga odgurne.
„Ali moram da idem - žena će me ubiti”, frfljao je
neprepoznatljiv narko-bos.
Kada je vojnik odmahnuo glavom pokušavajući da ga
ignoriše, Hilbertt je raskopčao pantalone i počeo da mu urinira
po čizmama.
„Dođavola“, prasnuo je vojnik. Grubo je dograbio Hilberta
i, ne proveravajući mu dokumenta, ljutito ga izgurao napolje u
noć.
 Za neke je Hilbertovo tesno izvlačenje povećalo njegovu
reputaciju kao lukavog i pametnog čoveka. Za Horhea je to bio
znak upozorenja na nova pravila. On više neće štititi gazde od
ubistva; odsad će ih štititi od hapšenja. Teško da je to bio herojski
poduhvat zbog koga je ušao u ovaj posao.
U medijskim izveštajima najavljeno je prebacivanje štaba
Istražni bloka iz Medeljina u Kali, što je bio još jedan znak da će
se pravni pritisak na kumove povećati. Horhe pred sobom nije
mogao da vidi ništa osim nevolja. Ali - na čisto sportskom nivou -
zadržavanje Migela izvan zatvora značilo je da Horhe nastupa
protiv udruženih snaga kolumbijske vlade i njenih američkih
obaveštajnih saveznika. Stručnjak za sigurnost dovoljno vešt da
osujeti takve divove, čak i na ograničeno vreme, mogao bi da se
veoma ponosi svojim radom - i možda jednog dana izgradi
unosnu karijeru iznoseći na tržište privatne usluge iz oblasti
zaštite. Bio je to jedini potencijalno pozitivni razvoj situacije koji
je mogao da vidi, a Horhe se uhvatio za njega.

Njegova uloga šefa ekipe za Migelovo lično obezbeđenje značila

je da Horheov radni dan nema kraja dok se Migel ne povuče na
noćni odmor. Za vreme jedne tipične duge večeri, Horhe he čekao
u mraku da Migel izađe sa sastanka u centru Kalija, kada mu je
pričao Memo Lara.
„Don Ričarde,kako je“, stariji plaćenik pozdravio je Horhea
s neobičnom srdačnošću. Izgledao je skoro veselo. Rekao je da je
došao da sačeka Migela. To je bilo veoma važno. Horhe je pozvao
Mema da sedne s njim u njegov parkirani auto.
Dok je sedeo s Horheom u slaboj svetlosti t komandne
table, Memo je ispričao priču koja je objasnila njegovo dobro
raspoloženje. Priča je počinjala njegovim otkrićem da mu se
odavno nestala devojka vratila kući - bivša devojka, koja ga je
izdala svom ljubavniku, policijskom kapetanu. bivša devojka na
čiju je porodičnu kuću Memo motrio gotovo osam godina.
„Krila se u Japanu”, rekao je Memo Horheu. „Ali ja sam
znao da će u na kraju vratiti kući.“
Tesan prostor u mazdi 626 počeo je da deluje
klaustrofobično dok je Memo nastavljao da govori. Rekao je da se
njegova bivša devojka odvažila da ode u jedan salon lepote u
centru Kalija ranije tog dana, na doterivanje kose i noktiju. To je
potrajalo dva sata. Otišla je taksijem, rekao je Memo, s frizurom
koju će imati na svojoj sahrani, Memo se zakikotao zbog ironije
situacije. Horhe je pokušao da ne reaguje.
„Don Migel treba da zna da je to završeno“, rekao je Memo.
„Hoću da mu zahvalim.”
Horhe je shvatio. Kumovi su odobrili pogubljenje bivše
devojke, nesumnjivo kao ličnu uslugu Lari. Ubistva koja je
odobrio kartel postala su skoro rutinski događaji za vreme rata s
Pablom Eskobarom. Međutim, Memova bivša devojka uopšte nije
bila iz te priče.
Kao što to nije bio nijedan od računovođa iz posla Hosea
Estrade sa skladištima. On je izrešetan dok se jednog popodneva
vozio iz svoje kancelarije. Horhe je ispitivao njegovog kolegu, koji
je bio svedok pucnjave - dok ga Estrada nije pozvao u svoju
kancelariju.
„Hajde da ne idemo dalje s ovim“, rekao je Estrada.
„Nažalost, ništa što ti uradiš ne može da ga vrati u život.“
„Ali mi ne znamo zašto.“
„Ne moramo ništa više da znamo. Ostavi se toga.“
 Horhe je tada razumeo. Računovođa je zapravo otpušten..
mecima iz neposredne blizine. Iz kakvog god razloga, bilo je to
odobreno pogubljenje, unutrašnja akcija sprovođenja sile u
kartelu, koja se nije ticala nikoga drugog. Horhe je sada bio
saučesnik u prikrivanju ubistva – ali mije samo to.
Popularni praznični koncert salse u centru Kalija, koji su
braća Rodrigez Orehuela sponzorisali posle Božića, prekinut je i
zamalo preuranjeno završen zbog ubistva u muškom toaletu.
Napadač, narko-trgovac srednjeg nivoa u jednoj od kartelskih
organizacija na severu Kauke, ustrelio je svog rivala u udvaranju
dok je stajao ispred pisoara. Migel i Hilberto su pobesneli. To
sasvim sigurno nije bilo odobreno ubistvo.
„Nije nas briga što si ga ubio!” prekorevao je Migel doveka.
„Zar ne razumeš da mi imamo ugled u ovom gradu? Ti si
pokazao nepoštovanje prema nama!“
Čovek je molio za oproštaj, zaklinjao se na odanost
kumovima, i pošteđen je kazne. Za Horhea je to, jednostavno, bila
lekcija iz barokne etikecije kartelskih ubistava. Na mestu zločina,
lokalni detektivi iz odeljenja za ubistva ubeđeni su da sačekaju
ispred koncertne dvorane, kako ne bi prekinuli muziku i
razočarali publiku ili gazde kartela. Tek šest sati kasnije, policija
je najzad pregledala mesto ubistva. Do tada su potencijalni
svedoci nestali, zajedno s ubicom, koga policija nikada nije
identifikovala. I prikrivanje tragova, kako se činilo, postala je
jedna od Horheovih bezbednosnih dužnosti.
Horhe je postajao sve svesniji svake krupne i sitne stvari
koja ga je uznemiravala - u vezi s njegovim poslom, ljudima iz
kartela u njegovom okruženju ili nepostojanjem izbora. Prvi put
je lično video zločine i iskvarenost kartela. Iskvarenost kartela
bila je i Horheova - ne zbog toga Što se on bavio ubistvima i
podmićivanjem, već zbog toga što je živeo sa znanjem ko to jeste
radio i ko je to tolerisao, a Horhe je prikrivao i štitio krivce. I zbog
toga se i sam osećao krivim.

Veoma kasno jedne noći krajem januara 1994. godine, četvorica

su, radeći u mraku, podigli poklopac šahu i u crnu rupu spustili
jedan kraj dugačkog creva. Prolaznici su ih mogli pogrešno
smatrati za gradske komunalce. Drugi kraj creva bio je povezan s
rezervoarom gasa hlorina na karoseriji neobeleženog kamiona.
Jedan od ljudi otvorio je ventil na rezervoaru, puštajući
kompromitovani gas, koji je šišteći potekao u crevo.
U Kolumbiji je vrlo otrovni hlorin korišćen u brojnim
industrijskim procesima. Cisterne napunjene gasom, poput one
na neobeleženom kamionu, redovno su uvožene iz SAD, a
ispražnjeni kanisteri i rezervoari za gas posle au vraćani u
Ameriku na dopunu. Pošto su rutinski i redovno putovali tamo-
amo, rezervoari su bili poznati i carinskim službenicima, a vodili
su ih kao legitimni uvoz-izvoz. Takođe, bilo je malo verovatno da
će biti otvarani, zbog svog štetnog sadržaja. A smatralo se da su
psi koji pronalaze drogu potpuno neefikasni s njima. Ne
iznenađuje što je kartel iz Kalija smatrao te rezervoare idealnim
za krijumčarenje kokaina.
Velika nepoznanica te januarske noći bila je kako se najbolje
otarasiti opasnog hlorina u gasovitom stanju. To je dovelo trojicu
ljudi i njihovog nadzornika do šahta u kanalizacionom sistemu
Kalija. To je bilo probno prosipanje gasa. I izgledalo je kao da je
uspelo.
Nadzornik je prošao čitavom dužinom creva, od kamiona
do otvora u asfaltu gde je ono nestajalo u kanalizacionom sistemu
grada. On i ostali radnici nisu otkrili nikakvo curenje. Ali
nekoliko sekundi kasnije, retka i prozračna izmaglica počela je da
se podiže nazad iz šahta. Čak i u tami, imala je blagu žutozelenu
nijansu i kiseo vonj koji je pekao grlo. Ljudi su se izmakli, ali
oblak magle je rastao.
„Odmaknite se!“, prodahtao je nadzornik. „Ovo će nas
ubiti!“
Sva četvorica ljudi pojurili su prema kamionu. Neko je
zatvorio ventil, zaustavljajući isticanje gasa. Ljudi su se ugurali u
kamion i odjurili, vukući za sobom crevo nekoliko blokova, sve
dok nije bilo bezbedno da se zaustave i namotaju ga. Pošto su
izbegli smrt, odvezli su se kući s velikim olakšanjem.
Ali dok je kamion jurio iz kvarta, gas koji je istočen u
kanalizacioni sistem tiho se širio kroz podzemne cevi. Odvratni
vonj počeo je da se uvlači u kuće u kojima su ljudi spavali,
dopirući kroz loše vodovodne instalacije. U tami pre svitanja,
porodice su se budile u strahu i panici.
Policija i spasilačke službe pojurili su u kvart. Provaljivali
su vrata u grozničavom naporu da odvuku žrtve trovanja na
sigurno. Troje dece umrlo je u svojim krevetima. Odrasli su se
gušili, povraćali i padali u nesvest. Dovedeni su taksiji da odvezu
ogroman broj bolesnih i povređenih u bolnice. Crveni krst
postavio je poljski centar za hitni prihvat ugroženih. Čitav jedan
deo grada proglašen je zonom katastrofe.
Više od četiri stotine ljudi zdravstveno je ugroženo te noći.
Dvadeset troje hospitalizovano je zbog teških oštećenja pluća, a
neki od njih umrli su u narednim nedeljama i mesecima. U
novinskim člancima to je nazvano industrijskom nesrećom. Nije
otkrivena nikakva odgovorna strana. Niko nije posumnjao na
kokainski kartel iz Kalija. Kao ni Horhe dok uznemireni
nadzornik iz ekipe za noćno izlivanje gasa nije došao kod njega
po utehu.
„Muka mi je zbog toga”, rekao je on Horheu. „Ali ne mogu
da razgovaram ni sa kim osim s tobom.”
Horhe nije očekivao da ijedan od gazda kartela prizna svoju
ulogu o katastrofi, ali pitao se da li bi mogli da naprave neki gest
izvinjenja građanstvu - finansijski poklon ili medicinsku negu za
žrtve ili nešto tome slično. Umesto toga, oni su navaljivali da se
završi otkazano testiranje. Konačno izlivanje ostatka hlorina iz
rezervoara zakazano je za drugu noć, ovog puta u seoskom
području, daleko van grada. A ovog puta kumovi su upozorili
ekipu da bude pažljivija - da zaštite jedni druge, da se oslobode
gasa na otvorenom, daleko od ljudi, i da ne ostavljaju nikakve
dokaze za sobom.
„Pobrinite se da ne pobijete ni krave”, rekao im je Čepe
Santakruz.

U posteskobarovskim godinama, početkom 1994, na petu

godišnjicu Horheovog pridruživanja kartelu iz Kalija, njegovi
bezbednosni zadaci brzo su se razvili u upravljanje onim što se
pretvorilo u Migelovu sopstvenu pretorijansku gardu. Tim od
petnaestak čuvara na motocikiima radio je u smenama od po
dvojice ili četvorice. Kad god je Migei izlazio iz svog
obezbeđenog stambenog kompleksa, ekipe motociklista unapred
su prolazile njegovom putanjom, proveravajući sumnjiva
parkirana kola, motreći na policijske ili vojne kontrolne punktove
i javljajući radiom da li je put siguran. Na Horheovo insistiranje,
oni su bili nenaoružani
 „Vi ste sistem ranog upozoravanja”, rekao je on svojim
ljudima. „Vi gledate, slušate i izveštavate. Nikada se ne mešate.“
Zapravo, poslednje što je Horhe želeo bilo je da pošalje
svoje stražare u vatreni okršaj s policijom ili vojskom. To bi bila
katastrofa i za njih i za kartel - ali naročito za Horhea, koji je bio
odlučan da izbegne da bude direktno uvučen u činove nasilja.
Sve dok se od njega tražilo samo da ćuti i prikriva tragove, i dalje
je mogao da govori sebi da nije prešao liniju koja ga čini
saučesnikom u ubistvu. Onda je Horhe dobio hitan zadatak.
Bio je to poziv od Migela da brzo dođe. Gazda je imao
motorolu koja je pripadala nekome koga je želeo tajno da nadzire.
Horhe je imao manje od sata da identifikuje frekvencije. Uređaj je
morao da bude vraćen pre što vlasnik otkrije da je nestao. Horhe i
Karlos Alfredo, njegov stručnjak za radio-telefoniju, završili su
posao pre roka. Nije im rečeno ko je vlasnik motorole ili zašto
gazde žele da ga prisluškuju. Niti su oni pitali. Međutim, Horhe
je nekoliko dana kasnije saznao šta se zatim dogodilo.
Vlasnik telefona bio je Klaudio Endo, poručnik u jednoj od
manjih trgovačkih grupa unutar kartela. On je bio nepopularni
siledžija, čiji su plaćenici ubili sitnog trgovca omiljenog
sikarijama Pača Erera i Ćepea. Požalili su se, i kumovi su odobrili
Endovo pogubljenje.
Jednog nedeljnog jutra u januaru, Endo je upotrebio
prisluškivanu motorolu da obavesti svoju braću da će provesti
dan s porodicom na ranču. Na drugoj lokaciji, Delinkvent je s
ekipom revolveraša čuo tu istu poruku. Smesta su pojurili do
svojih automobila.
Nekoliko trenutaka kasnije, Horhe je primio poziv od
Migela, koji mu je rekao da pazi na frekvenciju prisluškivane
motorole. „Možda se nešto dešava“ rekao je gazda.
 Endova rančerska kuća nalazila se u seoskom području.
Bila je izolovana, skrivena i veoma tiha dok je Delinkvent sa
svojom ekipom nije zasuo paljbom. Napolju su Endovi
telohranitelji popadali mrtvi, a napadači su provalili prednja
vrata. Unutra je nenaoružani trgovac ostavio svoju ženu i
četvorogodišnju ćerku i pobegao da potraži sklonište u zadnjem
delu kuće. Našli su ga, i dalje nenaoružanog, u kupatilu.
Delinkvent je sačekao da se njegova ekipa okupi oko sada
preplašenog siledžije, koji je ubio njihovog prijatelja. A onda je
cela grupa otvorila vatru. Bio je to način sikarija, da se svakome
omogući učešće u osveti. Istražitelji su prebrojali više od stotinu
rana od metaka u ubijenom čoveku.
Gotovo odmah posle pokolja, Horheov skener radio-
telefonije detektovao je očajni razgovor između troje Endove
braće. Pričali su jedni drugima ono što su znali o njegovoj smrti i
saglasili se o tome ko stoji iza nje. Jedan Endov brat, koji je, kao i
ubijeni, trgovao kokainom, izjavio je da će okupiti sve
revolveraše i oružje koje bude mogao da sakupi, „da nauči tu
braću Rodrigez pameti.“
Ali druga dvojica braće Endo - jedan lekar, a drugi advokat
- nisu bili toliko raspoloženi za to. „Šta? Jesi li ti lud?”, čuo je
Horhe jednog od njih kako viče u telefon. „Hoćeš li da nas sve
pobiju?”
Horhe je slušao razgovor sa sve većom strepnjom. Video je
porodicu Endo kao novu i ozbiljnu bezbednosnu pretnju, bilo da
odmah krenu u osvetu ili ne. Ali Horhea je više mučilo shvatanje
da je i on sam nesvesno odigrao direktnu ulogu u organizovanju
Endovog ubistva. Pomoću onih frekvencija motorole, on je
obezbedio ključne podatke, koje je ekipa ubica iskoristila. Horhe
je tako od posrednog prikrivanja zločina stigao do direktnog
pomaganja u njihovom izvršenju.

Pošteni čovek

Horhe Salsedo i dalje je imao mnogo prijatelja u kolumbijskoj

vojsci jedan od njih, major u Vazdušnoj bazi Marko Fidel Suarez,
na istočnoj strani Kalija, nazvao ga je da ga upozori da su u
vazduhu dva teretna aviona C-130 na putu iz Medeljina, puna
opreme Istražnog bloka. Možda bi Horhe želeo da vidi šta će biti
istovareno iz aviona. „Dođi da gledaš predstavu“, rekao je oficir
vazdušnih snaga.
Teretni avioni prevozili su kombije i jedinice za borbu
protiv kartela, u operaciji prebacivanja Štaba Bloka iz zemlje
Pabla Eskobara u zemlju džentlmena iz Kalija. Horhe je dograbio
svoj tridesetpetomilimetarski kanon i teleobjektiv i požurio na
drugu stranu grada. Dok je iz teretnih aviona iskrcavana razna
sofisticirana oprema, automobili, terenci i kombiji za nadzor
maskirani u ambulantna kola, Horhe je stajao na kraju niza
obližnjih hangara i užurbano fotografisao. Naročito je bio
zainteresovan za vozila. Ako Horhe i njegova bezbednosna ekipa
žele da ostanu korak ispred vlasti, moraće da znaju šta
operativna jedinica vozi. Tog dana Horhe je napravio fotografije
čitavog voznog parka Bloka.
S dolaskom Bloka u martu 1994. godine, povećao se broj
ljudi u jedinicama za borbu protiv narkotika, obim istraga, kao i
zastoj u izvozu droge iz Kalija. Kumovi su to mirno prihvatili,
očekujući da će samo morati da malo češće koriste svoje čekovne
knjižice.
Prvobitni vojni šef ispostave Bloka u Kaliju bio je pukovnik
koji je proveo čitav svoj mandat 1993. godine nijednom ne
predvodeći prepad na neku operaciju kartela, bilo veliku ili malu.
Međutim, komandir jedinice jeste povremeno lično posećivao
Migela, a jednom prilikom upoznao je i narko-bosa s narednikom
Umbertom Valensijom, pukovnikovim glavnim ađutantom.
Valensija je smesta uvršćen na tajni platni spisak kartela pod
šifrovanim imenom Ernesto. Kada je komandir prešao na novu
dužnost, narednik je ostao u Kaliju kao pomoćnik oficira koji je
zamenio pukovnika.
Jak pritisak SAD najzad je iznudio reorganizaciju Bloka,
kao i prebacivanje štaba u novo središte kolumbijskog
kokainskog carstva. U poduhvat je uložen dodatni novac, a veliki
njegov deo obezbedio je Vašington. Postavljen je novu pukovnik,
iz vojske, da predvodi podmlađenu operativnu jedinicu – a novi
pukovnik bio je potpuno drugačiji. Za razliku od svog
prethodnika, koji je bio u prijateljskim odnosima sa Migeliom,
novopostavljeni oficir jedva je čekao da obori kartel. Bio je
neskriveno ambiciozan, odlučan da stekne unapređenje i ponese
znak sunca kakav na uniformi nose generali kolumbijske vojske.
On nije jurio za novcem. Želelo je vojničku i političku slavu.
Pukovnik Karlos Alfonso Velaskez smatran je naročito opasnim
čovekom za kartel.
Horhe je pokušao da to i kaže gazdi. On je poznavao
pukovnika kao druga iz detinjstva. Njihovi očevi zajedno su
gradili karijeru u vojsci. Sinovi generala nisu ostali u kontaktu
kao odrasli ljudi, ali poznanici uz vojske rekli su Horheu da je
Velaskez pošten i uzoran vojnik. Takođe, bio je opsednut vojnim
procedurama, do te mere da su ga kolege ponekad smatrale
nesnosnim. Njegov stil vođstva izgledao je sitničavo, pompezno i
nadmeno, a to je bilo dodatno pogoršano i nedostatkom uličnog
iskustva. „Taj čovek nema zdravog razuma“, sažeto je zaključio
jedan njegov prijatelj iz vojske.
Bez obzira na to, takav čovek na položaju komandanta
Bloka predstavljao je ozbiljnu pretnju za kartel i porodicu
Rodrigez Orehuela. Horhea je zbunilo to što se Migel uopšte nije
zabrinuo. On u to vreme još nije znao za narednika Velensiju,
kartelsku krticu u pukovnikovom štabu. Čovek na Migelovom
tajnom spisku imao je radni sto odmah ispod nove kancelarije
pukovnika Valeskeza u štabu Bloka.
Nekoliko dana pošto je Horhe fotografisao istovarenu
opremu operativne jedinice u vazdušnoj bazi, primio je još jedan
poziv od svog prijatelja, majora vazdušnih snaga. CIA je sakrila
neki čudan avion u zaključanom hangaru. Da li Horhe želi da ga
vidi? Neovlašćeni obilazak moraće da bude kratak – a ovog puta
nema ni foto-aparata.
Horhe nikada nije video ništa slično: jednomotorna letelicu
čudnih proporcija, koja je ličila na jedrilicu. Njen raspon krila od
dvadeset dva metra bio je i više nego dvostruko veći od dužine
trupa. Površina je bila od blistavog aluminijuma, sa sveže
postavljenim znakom kolumbijskih vazdušnih snaga s obe strane.
Letelica je bila vitka i glatka, i Horhe nije mogao da se uzdrži a da
je ne dotakne i ne pređe rukom preko blistave površine. Zavirio je
u kabinu i pogledao mnoštvo elektronskih instrumenata. Bio je to
veličanstveni špijunski avion, pun opreme za praćenje, specijalno
opremljen za noćne letačke misije.
Kondor - zvanično Švajcer RG-8 kondor SA2-37B - bio je
opremljen senzorima za noćno osmatranje, sistemima za snimanje
fotografija i video-zapisa, radio-opremom za prisluškivanje,
infracrvenim uređajima za praćenje toplote i drugom opremom.
Mogao je dugo da se zadrži u vazduhu - do dvanaest sati - i bio je
doslovno nečujan čak i na malim visinama. Na visinama od
preko šest hiljada metara, mogao je da prati plen potpuno
neprimećen. Horhe je bio posebno impresioniran kupolom za
noćno osmatranje montiranom ispod trupa aviona.
Bila je to mašina iz snova svakog obaveštajnog oficira koji
voli avijaciju. Iako je kondor dovezen ovamo kako bi bio korišćen
protiv njegovih gazda, Horhe je više osećao zavist nego
uznemirenost. Poželeo je da može da se poveze u njemu na
noćnu misiju. Moraće da smisli neke operativne promene na tlu
kako bi se zaštitili od onoga što kondor može da vidi s neba. Ovo
je bio deo posla u kome je Horhe uživao, testiranje svojih
sposobnosti - i to protiv onoga što je smatrao najboljom
obaveštajnom službom na svetu.
Do dana kada je kondor stigao, rutinski poslovi
obezbeđenja u kartelu jednostavno su zahtevali neisticanje na
javnim mestima. Na sastancima ili većim okupljanjima - naročito
onim gde je prisutan bilo ko od gazda - telohranitelji su zauzimali
neupadljive položaje. Automobili su parkirani van domašaja
pogleda, iza kapija i zidova. Međutim, skrivanje kola i ljudi biće
mnogo komplikovanije ako vlast može da gleda i s neba - čak i po
mraku. Horhe je organizovao da ga neko iz vazdušne baze
pozove i upozori kad god špijunski avion poleti.
SAD su očigledno podizale ulog u kolumbijskom ratu
protiv droge. Kondor je u svom zaključanom hangaru sve
govorio: kartel iz Kalija je postao, kao što je Horhe i pretpostavio,
novi glavni zlikovac Vašingtona.
Pregovori u kojima je nakratko predviđana masovna predaja svih
narko-trgovaca iz Kalija već su prekinuti, a tajni kontakti između
Migela i glavnog tužioca nastavljeni su sporim ritmom - sve dok
braća Rodrigez Orehuela nisu usvojili drskiju taktiku. Oni će
iskoristiti izbore na državnom nivou 1994. da kupe predsedničko
mesto.
Ernesto Samper, ambasador Kolumbije u Španiji, bio je
izbor za predsedničkog kandidata kartela. Horhe nije imao pojma
kako i zašto su braća izabrala ambasadora, ali kartel je postao
najveći sponzor Samperove kampanje. Evidencija koju je vodio
računovođa kartela Palomari pratila je uplate iz svih delova
trgovačke organizacije iz Kalija - 50.000 dolara od svakog od
desetak manjih operativaca, dvaput toliko od gazda srednjeg
nivoa, po 200.000 od svakog od glavnih poručnika, i početni ulog
od po 800.000 dolara od svakog od kumova. Samperov tajni fond
za kampanju na kraju je narastao na milionske iznose, a Palomari
i njegove knjigovođe upisali su i ubeležili svaki dolar.
Dok se dan izbora bližio, ankete su pokazivale da će
rezultat biti neizvestan. Rezultat je zaista bio veoma tesan. Od
skoro šest miliona prebrojanih glasova, jedva dvadeset hiljada
delilo je Sampera od predizbornog favorita za predsednika
Andresa Pastrane. Drugi krug izbora produžio je neizvesnost - i
dotok priloga kartela - do sredine godine.
Zvaničnici Samperove kampanje postali su redovni
posetioci u Kaliju. Ponekad je Horhe bio vozač koji ih je dovodio
na sastanke s Migelom i Hilbertom. Ponekad je stajao ispred
Migelove kancelarije dok su zvaničnici ulazili. Ponekad su
posetioci odlazili s poklonima u kutijama od cipela, veselo
umotanih u jarke boje - Migelov karakteristični metod deljenja
stotina hiljada dolara u gotovini.
 Veliki deo američke valute koja je potrošena na Samperovu
kampanju stigao je u isporukama iz Meksika od Amada Karilja
Fuentesa, narkobosa iz Huareza. On je sebe proglasio
gospodarem neba i isticao se upotrebom velikih aviona za
krijumčarenje i prenos valute. Njegove isporuke novca u Kali
obično su vršene mlaznjacima za jednokratnu upotrebu.
Zastareli ali pouzdani boing 727 bio je lako dostupan na
tržištu polovnih aviona. Takvi avioni mogli su zakonito da se
kupe za manje od milion dolara - ponekad i znatno jeftinije. Za
kartel koji je pokušavao da prevozi tone gotovog novca, stari
putnički mlaznjaci pružali su mnogo veći teretni kapacitet nego
kola, kombiji ili mali avioni, pri čemu su delovali manje sumnjivo
prilikom prelaska granica. Kada bi isporuka valute bila
istovarena na aerodromu u Kaliju ili drugde, mlaznjak je,
jednostavno, tu i ostavljan. Pre nego što bi iko obratio pažnju na
njega, novac bi već odavno bio odnet. Ispostavilo bi se posle da je
vlasnik mlaznjaka neka izmišljena ličnost. Napuštanje takvih
aviona bilo je jeftinije nego plaćanje deset odsto ili više kopnenim
kuririma.

Pukovnik Velaskez, novi zapovednik operativne jedinice, koji se

strogo držao propisa, upravo se smeštao u svoj štab u Kaliju kada
je kartel odlučio da proveri Horheovu tvrdnju da je on
bespogovorno pošten čovek. Kumovi su poslali lokalnog
političara, čoveka s dobrim vezama u komandi kolumbijske
vojske, da ruča s novim komandirom u hotelu Interkontinental.
Provera je izvršena uz desert.
Izaslanik je govorio o porodici Rodrigez Orehuela. Oni nisu
loši ljudi, nisu kao Pablo Eskobar. Oni bi voleli da upoznaju
pukovnika, rekao je, pominjući obećanje o velikodušnim
budućim koristima - čak 300.000 američkih dolara, kako bi se
pokazalo prijateljstvo. Velaskez je skočio na noge, ćutke zureći u
čoveka sa suprotne strane stola, i zatim izmarširao iz restorana,
ne rekavši ni reč.
Kasnije tog istog dana, doušnici iz redova vojske javili su
narko-bosovima iz Kalija da se Velaskez vratio u svoju
kancelariju i, umesto da razmisli o tome, izvestio o njihovoj
ponudi svoje pretpostavljene i američke obaveštajne agente.
Horhe je bio u pravu u vezi s Velaskezom. Pukovnik je ostao
uštogljena i nedopadljiva ličnost, ali je, izgleda, bio i čovek koga
gazde neće moći da kupe. Horhe će morati da pronađe druge
načine za suprotstavljanje pukovnikovoj operativnoj jedinici.
Prva linija odbrane postavljena je odmah ispred garnizona
u kome je bilo sedište Bloka. Horhe je iznajmio kuće odmah
ispred kapije i postavio stražare u svaku od njih. Siromašni
rođaci telohranitelja od poverenja dobili su besplatan smeštaj u
zamenu za motrenje na sve koji ulaze u vojni kompleks i izlaze iz
njega. Svaki stražar je radiom podnosio izveštaj Horheu, a kad
god bi vozila Bloka izlazila iz baze, pratili su ih Horheovi
motociklisti opremljeni radio-uređajima.
Odmah iznad garnizona, na obronku brda s pogledom na
Velaskezovu kancelariju, Horhe je postavio stanicu za
dvadesetčetvoročasovno elektronsko osluškivanje. Iz stana s
pogledom na upravnu zgradu, Horhe je mogao da nadzire i
beleži veći deo onoga što se dešavalo bilo gde u blizini vojnog
zapovednika Bloka. Prisluškivao je telefon u pukovnikovoj
kancelariji. Postavio je niskonaponski transmiter u IBM-ov
kompjuteru u kancelariji On je prenosio svaki razgovor koji se
odvijao u prijemnoj kancelariji odmah ispred pukovnikove
privatne kancelarije.
 Snimane su i sve informacije dobijene preko pukovnikovog
telefona ili transmitera u spoljašnjoj kancelariji. Horhe je redovno
proveravao snimke Mnogo puta sedeo je sa slušalicama i uživo
pratio razgovor.
Pukovnik Velaskez naredio je periodične elektronske
provere kako bi otkrio prislušne uređaje, ali pretrage su obavljali
isti oni stručnjaci za elektroniku iz Kalija koji su i postavili
uređaje. Horhe nije ništa prepuštao slučaju.
Jednog popodneva Horhe je uživo slušao telefonski
razgovor kada je Velaskez dobio zanimljivu dojavu o sumnjivim
aktivnostima na aerodromu. Nekakav teret upravo istovaruju iz
belog mlaznjaka bez oznaka. Avion je bio parkiran u području
rezervisanom za privatne letelice.
„Ne puštajte ga da ode; dolazimo!”, naredio je Velaskez
čoveku na drugoj strani linije.
Horhe je skinuo slušalice i dohvatio radio-telefon. Pozvao je
Hosea Estradu, koji mu se veselo javio: „Ričarde, je?”
„Bueno, bueno“ rekao je Horhe. „Reci mi, Hose, imaš li ti
ikakve veze s izvesnim belim avionom na aerodromu?”
„Gospode bože! Otkud znaš?”
Horhe mu je sve brzo objasnio i Estrada je prekinuo vezu. U
tom trenutku stajao je u senci koju je bacao veliki beli boing 727.
Ekipa radnika stajala je naslonjena na kiper već natovaren
vrećama nabreklim od novca, koji su upravo preneli iz
mlaznjaka. Bilo je vreme za odmor i cigaretu.
„Izlazite! Krećite odmah!”, povikao je Estrada. „Blok
dolazi!”
Ljudi su se rastrčali na sve strane. Kamion je pojurio ka
izlaznom putu s aerodroma. Prošao je raskrsnicu baš kada je
kolona kamiona i džipova Bloka usporila da skrene na teren
aerodroma. A teret na kiperu: šest tona novčanica od pet, deset,
dvadeset i sto dolara upakovanih u vreće.

Dva terenska agenta CIA pridružila su se operativnoj jedinici i

uspostavila pokretni štab unutar garnizona Bloka. Horhe je
presreo njihovu naredbu za instalaciju kablovskog televizijskog
sistema. Tehničari kartela pretvarali su se da su momci iz
kablovske televizije i instalirali modifikovani transmster u
razvodnu kutiju s kablovima. Uređaj je radio na struju iz razvojne
kutije, tako da mu uopšte nije trebalo menjati baterije.
„Saznali smo samo da piju mnogo piva“, obavestio je
Horhe Migela neko vreme posle toga. Pomoću te akcije nikada
nisu došli ni do kakvih korisnih informacija, ali Horhe se uvek
ponosio time što je ozvučio CIA.
Međutim, američki obaveštajni operativci uskoro su mu
uzvratili istom merom i postavili prislušni uređaj u kancelariju
Migelove sestre Amparo. Gazda je obavešten o njegovom
postojanju i poslao je Horhea da ga pronađe i ukloni. Horhe je
upotrebio aparat za lociranje signala da potraži radio-talase u
kancelarijama. Dok se približavao polici s knjigama, aparat se
uključio i oglasio bučnim i brzim pištanjem. Trenutak kasnije je
utihnuo. Mora da su agenti isključili svoj odašiljač. Horhe je
pregledao celu policu za knjige, ali nije ništa našao. Prislušni
uređaj kao da je bio nevidljiv. Pozvao je Migela da ga obavesti o
neuspehu.
Dva dana kasnije, pošto se Migel posavetovao sa svojim
tajnim izvorom informacija, dobio je precizan opis uređaja.
Transmiter je vešto napravljen tako da izgleda kao komad drveta
i postavljen je ispod police. Izgledaće kao noseća letvica, rekao je
gazda. „Ne brini zbog izazvane štete; uništi šta god treba da
uništiš. Samo ga pronađi“, naredio mu je Migel.
Nije čudo što je uređaj promakao čak i Horheovom
uvežbanom oku. Držeći se Migelovih uputstava, Horhe je uzeo
čekić i dleto i prišao onome što je i dalje izgledalo samo kao parče
drveta. Kada je uklonio uređaj, proučio je to čudo dizajna i
domišljatosti. Na njemu nije bilo nikakvih oznaka, ali je isto tako
na njemu moglo i velikim crvenim slovima da piše CIA. Horhe je
poželeo da može da upozna inženjera koji je napravio spravicu.
Horhe se takođe divio gazdinim obaveštajnim podacima.
„Kako si saznao?“, nije mogao a da ga ne upita. Migel je to pitanje
shvatio kao kompliment.
„Zunjiga”, rekao je ponosno.
Zunjiga je bio general Kamilo Zunjiga, vojni zapovednik
koji je postavio pukovnika Velaskeza na čelo Istražnog bloka.
Zunjiga je bio i vrhovni komandant kolumbijskih oružanih snaga.
On je u Bogoti bio ono što je u Pentagonu bio šef Združenog
komandnog štaba. Mesto koje je Horheovom ocu uskraćeno pre
skoro trideset godina.
A sada je Horheu rečeno da je upravo Zunjiga lično prijatelj
kumova kartela iz Kalija.

Seks, špijuni i video-trake

Istražni blok preselio se u Kali s jednom uopštenom misijom – da

nađe i uhapsi kumove kartela i protiv njih podigne optužnice za
promet droge. Godine ljubaznog ili blagonaklonog previđanja
gazda iz Kalija bile su završene. I Horhe je odjednom imao pune
ruke posla.
Elektronski nadzor pukovnika Veleskeza i njegove
kancelarije stvarao je sate snimaka koje je Horhe metodično
beležio i čuvao. Često je nosio trake kući kako bi mogao da ih
sluša u bilo koje vreme dana ili noći. Njegova marljivost pomogla
je da se primeti pukovnikova početna upotreba doušnika iz
društvene elite Kalija - žene sa šifrovanim imenom Dijana.
Horhe je, takođe, otkrio munjevit razvoj njihovog odnosa. U
roku od nekoliko nedelja, kratki razgovori nactavili su da se
produžavaju. Pukovmk Veleskez često je zaobilazio službena
pitanja i više vremena trošio na raspitivanje o Dijaninom ličnom
životu. Organizovno je da sasluša neke od njenih izveštaja uz
večeru, a telefonska flertovanja oženjenog pukovnika često su
navodila Horhea da gunđa.
Jednog dana je uživo slušao kada je Dijana rekla da veći
broj naoružanih ljudi patrolira na trećem spratu jedne medicinske
ustanove u Kaliju. „Mora da je unutra neko veoma važan”, rekla
je Velaskezu. „Ne znam ko je to, ali ima mnogo plaćenih
revolveraša.”
Horhe je odmah znao da je to Pačo Erera. Najmlađi kum bio
je na lečenju neke kožne bolesti ili alergije u prestižnoj Zapadnoj
ktinici. Horhe je preneo upozorenje i Pačo je odmah otišao s
klinike. Nedugo zatim, žena je ispričala Veleskezu za društveni
događaj kome će prisustvovati Marta Lusija.
Horhe je javio Migehi da pukovnik ima špijunku koja je
opasno bliska porodici Rodrigez Orehuela. „Ko je ona?“, hteo je
da zna gazda.
 „Pukovnik je zove Dijana - verovatno izmišijeno ime“,
rekao je Horhe. „Možda grešim, ali mislim da ona i pukovnik
postaju bliski.”
Migei se, neuobičajeno za njega, iscerio „Stvarno?“ rekao je.
Bilo je to kao da mu je Horhe upravo rekao da je njegov omiljeni
fudbaiski klub Amerika de Kali pobedio u važnoj utakmici.
„Misliš li da bi ona sarađivala s nama“, upitao je gazda.
Horhe je mogao samo da slegne ramenima. Nije imao pojma ni
ko je ona ni kako da dođe do nje. Ali Migel je već kovao plan i
razmišljao kako bi „nekoliko neprijatnih fotografija moglo da ga
natera da ustukne.”
Možda se nepotkupljivi pukovnik mogao uceniti. Migel je
bio uveren da može da dođe do špijunkinog imena. Nije to rekao
Horheu, ali on će uskoro pozvati narednika Valensiju, koji je
sedeo tačno ispred pukovnikove privatne kancelarije.
Početkom 1994. godine u porodici Rodrigez Orehuela procvetala
je romansa. Hilbertova najstarija ćerka Klaudija obznanila je u
aprilu da se sredinom maja udaje za sina penzionisanog generala
iz Bogote. Poslali su obaveštenja prijateljima i porodici da
rezervišu vreme za taj datum - subota 14. maj. Na nesreću
mafijaševe ćerke, među onima koji su rezervisali vreme za taj
datum bila je i četa za vršenje racija iz Bloka. Pukovnik Velaskez
nameravao je da upadne na svečanost u društvu ljudi naoružanih
do zuba. Uhapšeni otac mlade biće za Blok senzacija za odnose s
javnošću, trenutak političke slave za potencijalnog budućeg
generala na čelu jedinice u Kaliju.
Hilberto se zapanjio saznavši da pukovnik Velaskez
namerava da upadne na svadbu koja će se održavati u njegovoj
porodici. „Kučkin sin” rekao je, „pokušava da uništi dan
venčanja moje ćerke.” Šahista je morao da zahvali naredniku
Valensiji što je upozorio porodicu na plan pukovnika Velaskeza
za upad na svadbu. Narednik je uz to identifikovao Dijanu -
pukovnikovu špijunku - kao Doli Buendiju de la Vegu.
Doli je bila u srednjim ili kasnim tridesetim, bivša žena
rančera iz Popajana, poznata po svojoj legendarnoj prekoj naravi.
Njen brak završen je ljutitom scenom o kojoj se još tračarilo po
celoj oblasti. Priča je glasila da se rano jednog popodneva vratila
na ranč i zatekla muža kako se zabavlja s dve-tri devojke u
porodičnom bazenu. Dolin poslednji bračni čin bio je da ponovo
uskoči za volan, zaškripi gumama i jurne autom u bazen dok su
muž i njegove nage gošće bežali u panici.
Horhe je znao tu priču - a slučajno je poznavao i Doli. Ona
mu je bila komšinica pre desetak godina, kada je Horhe živeo
sam u prestižnom stambenom bloku Versajski park u Kaliju.
Živeli su na različitim spratovima i povremeno bi naleteli jedno
na drugo u liftu ili pored bazena. Bili su poznanici, ali ne i
prijatelji.
Savršeno, zaključio je Migel. Horhe će preuzeti upravljanje
nad Doli u svojstvu dvostrukog agenta i organizovati plan
ucenjivanja Velaskeza. Doli je već pristala posle preliminarnog
tajnog sastanka sa Čepeom Santakruzom. Njih dvoje imali su
zajedničke prijatelje, koji su ih povezali, a on joj je ponudio
mnogo novca – mnogo više nego što joj je Veleskez plaćao. Kum
iz kartela u Kaliju rekao joj je da će je pozvati izvesni Ričard.
„O to si ti“, rekla je Doli osmehujući se kada joj se Horhe
sutradan predstavio kao Ričard. Sećala se njegovog lica, mada ne
i imena. Nije se iznenadila što je on zastupnik kartela iz Kalija.
Horhe joj je bio zahvalan zbog toga. Takođe je sa zadovoljstvom
obnovio staro poznanstvo. Doli je i dalje bila vesela, koketna,
izazovna lepotica s izražajnim očima.
 Našli su se na doručku u restoranu hotela Dan u centru
grada. Razgovor je počeo pričom o tome šta im se dešavalo u
proteklih deset godina. Ona je sada bila samohrana majka
tinejdžerke, nezavisna, i pokušavala je da uspe sama. Prihvatala
je izazove s brzopletom veselošću koje je Horheu bila naročito
privlačna. Razumeo je zašto je inače u svemu ispravni pukovnik
želeo da prekrši poneko pravilo sa njom. Što se tiče njenih usluga
bloku, rekla je Horheu da nema ništa protiv porodice Rodrigez
Orehuela, da je pomagala Velaskezu samo zato što joj je plaćao
250 dolara nedeljno i da joj je taj novac potreban. Bila je to
impresivno velikodušna stipendija, složili su se oboje. Zapravo,
zarađivala je podjednako kao i Horhe. A pukovnik je plaćao
državnim novcem, dok je sa njom gradio veoma ličan odnos. Obe
ove činjenice zasmetale su Horheu.
On je počeo da oseća odbojnost prema Velaskezu čak i pre
nego što je saznao za njegov privatni odnos s Doli. Dok je Horhe
slušao sve one presretnute telefonske razgovore, Velaskez mu je
delovao kao nadmeni birokrata. Pukovnikovi ađutanti stalno su
se žalili na njega jedan drugom i svojim ženama u telefonskim
razgovorima. Horhe je sve to čuo i sasvim objektivno zaključio da
je Velaskez jednako nepodnošljiv kao i bilo koji od korumpiranih
oficira koje je toliko prezirao – što je, naravno, olakšavalo Horheu
da se upusti u ucenjivačku zaveru kojom će uništiti tog čoveka.
„Da li si išta radila s Velaskezom, osim što si jela i pila s
njim?“, upitao je Horhe, pokušavajući da ne bude previše
direktan. Međutim, Doli je bilo jasno da je pita da li su imali seks.
„Da“, rekla je. „Ponekad popijemo nekoliko pića pa odemo
u motel – Kamp ljubavi.“ Dolin ton bio je praktičan i poslovan.
Horhe je samo klimnuo glavom. Ona je nastavila: „Moram i da
mu se opirem jer bi Alfonso išao u motel svake noći.“
 Za Horhea, u novoj uiozi ucenjivaća, to je zvučalo previše
dobro da bi bilo istinito, ali on je i dalje navaljivao. Pitao je Doli
da li bi mogla da organizuje još jedan odlazak u motel već sledeće
nedelje. „Verovatno”, odgovorila je ona, sležući ramenima. Horhe
je predložio ponedeljak. Ona je pristala.
„Biće i kamera”, rekao je Horhe.
„Kamera? Stvarno?“ Ona se prvi put malo pokolebala, ali
samo za trenutak. „Da, naravno”, rekla je.

Doli i Velaskez došli su u Tango i rančeri, pukovnikov omiljeni

bar, u nedelju uveče, posle deset sati. Njihov omiljeni separe bio
je slobodan. Sedeli su dovoljno blizu da se povremeno krišom
poljube. Doli se pobrinula da neki njihovi zagrljaji potraju
trenutak duže - zbog fotografa skrivenog u senkama na drugoj
strani prostorije. Bio je to Horhe, koji je sedeo za stolom s jednom
od kartelskih radio-dispečerki kao svojom lažnom devojkom.
Njegov kanon bio je sakriven u crnoj torbi s otvorom taman
dovoljnim za objektiv. Koristio je daljinski upravijač da napravi
fotografije s izuzetno dugom ekspozicijom, zbog lošeg osvetljenja
u baru. Muzika je te noći svirala jače nego inače, kako bi se
prikrila buka blende i dektromotora koji pokreće objektiv. Horhe
je platio šankeru za pojaćanu muziku - i savršena mesta za
stolovima.
Motel Kamp Ijubavi nalazio se na petnaest minuta vožnje
odatle. Na njegovoj crvenozelenoj reklami bili su biblijski simboli
iskušenja - zmija i jabuka iz rajskog vrta, a iskušenje strasti bilo je
suština poslovanja ovog motela. U Kolumbiji se moteli uvek više
povezuju s erotskim fantazijama nego s dobrim noćnim snom, a
Kamp ljubavi bio je jedna od prestižnijih firmi u tom poslu.
 Uprava je, po pravilu, obraćala posebnu pažnju na
privatnost mušterija. Visoki zidovi obezbeđivali su prvu liniju
odbrane. Unutar kompleksa, gosti su parkirali automobile u
privatnim garažama, gde ih je lični konsijerž dočekivao i pratio
do apartmana. Sobe su bile klimatizovane, s kompletno
snabdevenim minibarovima, i imale su privatni zatvoreni sistem
televizije, na kome su puštani besplatni porno-filmovi dvadeset
četiri sata dnevno.
Kamp ljubavi posedovali su i njime upravljali trgovci
srednjeg ranga, dobri i odani Migelovi prijatelji, koji su jedva
čekali da pomognu kartelu. Oni su odmah omogućili Horheu
pristup u susedne sobe.
Ranije tog dana Horhe i njegovi ljudi pripremili su sobe za
snimanje. Kamera je postavljena na cev klima-uređaja visoko na
zidu. Njen objektiv bio je usmeren kroz proreze s odličnim
pogledom na krevet. Horhe je preduzeo mere predostrožnosti da
pokrije lampicu indikatora snimanja, kako bi sprečio da
prepoznatljivo svetlucanje otkrije kameru. Takođe, lično je obišao
sobu kako bi proverio da li je skrivena kamera vidljiva iz bilo kog
dela apartmana - čak se opružio na krevetu i menjao položaje
kako bi se uverio da je pouzdano kamuflirana. Snop kablova
zalepljenih na alununijumsku cev klima-uredaja povezivao je
skrivenu kanteru s monitorom i sistemom za snimanje
postavljenim u susednoj sobi.
Horhe je dvaput proverio svu opremu. Zatim je njegov
radio zakrčao i primio kratko obaveštenje od Horheovog čoveka
Enrikea Sančeza: „Stigli su.“ Horhe je aktivirao videokameru u
susednoj sobi. Televizijski ekran ispred njega je zatreperio. I
Horhe je gledao prazan veliki krevet u pustoj i tihoj sobi.
 U privatnoj garaži ispod apartmana, drugi agent kartela,
obučen u motelsku uniformu - crne pantalone i belu košulju -
dočekao je par, ubeležio njihov dolazak i ispratio ih do sobe. Dok
je gledao u monitor u susednoj sobi, Horhe je čuo kako par otvara
vrata, i Doli i Velaskez pojaviii su se u kadru.
Pukovnik je bio pun poleta, i navalio je na Doli s
nesputanom živahnošću. Horhe se vrlo brzo javio kumovima,
opisavši taj susret kao seks na brzinu. Bilo je svega četrdeset pet
minuta snimka od dolaska potpuno obučenog para do njihovog
odlaska, kada su ponovo imali svu odeću na sebi. Međutim,
snimak je bio san svakog ucenjivača.

Sutradan, kao pubertetlije koje gledaju svoj prvi bezobrazni film,

kumovi kartela okupili su se da odgledaju snimak seksa. Dok su
ga puštali i ponovo premotavali, Čepe Santakruz i Hilberto
naročito su izražavali prezir, podrugujući se svakom
pukovnikovom pokretu i reči. „O, ovo je užasno!“, uzviknuo je
Čepe više puta. Hilberto se uključio: „Trebalo bi da nauči kako da
se ophodi prema dami“ Kada su završili pregledanje, Velaskez je
jednoglasno proglašen očajnim ljubavnikom, a Horhe junakom.
Originalna traka poslata je kartelskom montažeru, koji je
napravio kopije i namontirao jednu verziju od desetak minuta -
samo najvažnije trenutke i najsočnije scene, kako je Hilberto
naredio.
Tajni snimci ostali su tajni još desetak dana - do jutra
Klaudijinog venčanja 14. maja 1994. godine. Gazde kartela
ponovo su se okupile da napišu pismo pukovniku Velaskezu.
Hiiberto je kucao na pisaćoj mašini dok su ostali predlagali
delove teksta. U pismu je pukovntk optužen da je otišao
predaleko i zatraženo mu je da gleda svoja posla. Čepe je
insistirao na tome da ponize Velaskeza veoma ličnom uvredom,
„Kako bi ga obeshrabrili.“ Zato je Hilberto dodao još jednu
rečenicu, u kojoj je izrugivao pukovnikovom seksualnom umeću.
Pismo je poslato u kovertu s jednim od izrežiranih snimaka
i dvanaest totografija iz bara. U deset sati ujutro, prijateljski
raspoloženi penzionisan kapetan kolumbijske vojske dostavio je
pošiljku kartela u garnizon Bloka. Rekao je Velaskezu da su ga
dvojica ljudi na motociklima primorali, preteći mu nasiljem, da
smesta isporuči pošiljku. Skeptični pukovnik povukao se u svoju
kancelariju da pregleda sadržaj koverta - i ostao je sam u
kancelariji, pušeći cigaretu za cigaretom, više od dva sata.
Narednik Valensija prenosio je svaku njegovu reakciju direktno
Migelu.
Na kraju, nepotkupljivi pukovnik ipak nije mogao biti ni
ucenjen. Umesto toga, Velaskez je sve priznao. Mračnog
raspoloženja, obratio se pretpostavljenima da prijavi pokušaj
ucene. Takođe, priznao im je da je bio u nepriličnoj vezi - sa
ženom koja ne samo što nije njegova nego je bila i jedan od
njegovih plaćenih doušnika.
Velaskez je bio ponižen do krajnjih granica, ali je i dalje bio
vojni komandant Bloka - i još je očekivao da se 14. maj 1994.
završi kao dan njegove lične slave. Venčanje je zakazano za to
popodne, i očekivano na stotine gostiju na banketu u okolini
Hamundija, na ranču južno od Kalija. Pukovnik je želeo da se
poslednji smeje i uhapsi Hilberta na svadbenoj svečanosti.
„Dakle, zovu ga Šahista”, kipeo je Velaskez od besa u
jednom trenutku nasamo s Valensijom. „Pa, noćas će... dobiti
veliko iznenađenje od mene.“
Blokov odred za raciju - jedinica vojnika u borbenim
uniformama, s jurišnim puškama i pištoljima na boku - izvezla se
iz gamizona u koloni vojnih kamiona odmah po zalasku sunca.
Ekipe kartelskih pratilaca na motociklima pridružile su im se u
saobraćajnoj gužvi u centru Kalija, brzo se pribiižavajući vojnim
kamionima i odmičući se od njih, i redovno radiom izvrštavajući
o njihovom položaju, brzini i smeru kretanja i sve to u šiframa.
Ti izveštaji primani su na krčećem radiju u privatnom
dvoršitu, gde je Horhe mirno prevodio šifrovane poruke trojici
ljudi u smokinzima - braći Hilbertu, Migelu i Horheu Elijeseru,
najmlađem od njih, poznatom kao Kanjenga. Svaki od braće
sedeo je zavaljen i opušten, sa čašom ćivas re gala iz flaše u
plavom baršunastom omotaču. U dvorištu je vladala tišina, ako
se izuzme zveckanje čaša i povremene radio-dojave. Nije bilo
uznemirenosti. Horhe i braća u smokinzima znali su kuda se
kolona uputila.
U blistavo osvetljenoj i bućnoj rančerskoj kući, daleko od
braće Rodrigez Orehuela, četiri stotine ljudi u svečanoj odeći
provodili su se uz muziku uživo. Bilo je to mesto zvanične
Klaudijine svadbene proslave - ali tamo zapravo niko od članova
porodice nije bio prisutan.
Vojni transportni kamion protutnjao je pored kućice čuvara
na parkingu, praćen ostatkom kolone Bloka. Uniformisani ljudi sa
crnim kapuljačama iskočili su iz vozila s automatskim puškama
nagotovs, pokrenuvši hor uplašenih vrisaka među gostima na
zabavi. Nije ispaljen nijedan hitac. Vojnici su okružili imanje,
opkolili zvanice i upitali: „Gde je Hilberto Rodrigez Orehuela?”
Ispostavilo se da je pomoćna žurka u rančerskoj kući
pažljivo smišljena obmana. Na spisku gostiju nalazili su se
pripadnici društvene i političke elite, ali nije bilo ni mlade ni
mladoženje ni kumova - čak ni nećaka ni rođaka. Samo venčanje
preuređeno je u malu privatnu svečanost, obavljenu tog jutra u
jednom selu severno od Kalija. Porodice i bliski prijatelji zatim su
se okupili na prijemu na drugom tajnom mestu u gradu, dok se
lažna proslava odvijala po planu, ali bez njih. Braća Rodrigez
Orehuela izbegli su oba prijema kako bi održali privatnu
proslavu sa čivas regalom u sigurnoj kući kartela.
Hilberto se iscerio kada je Horhe preneo poslednji izveštaj s
mesta na koje su namamili Blok. „Možda imam vremena za ples
sa svojom ćerkom“, likovao je.
„Ne, ne. Idemo pravo kući”, usprotivio se Migel. A Hilberto
je klimnuo glavom. On se samo šalio. Pukovnik Velaskez je sad
dvostruko ponižen, i svi su se sagiasili s Migelovom konačnom
ocenom: „Imali smo uspešan dan.”

Lešinarov račun

Hilbertova omiljena izreka bila je: „Novac može sve da kupi.”

Dokazi za to bili su svuda. Kartel iz Kalija imao je svoje
policajce, generale i političare... mlaznjake, jahte, sigurne kuće i
vile... računovođe pilote i profesionalne ubice. Njegov novac
kupovao je ćutanje, odanost, ubistvo - čak i ustav prilagođen
njegovim potrebama. Međutim, svaka velika korupcija počinje
sitnicama.
U proleće 1994. godine, argentinski fudbalski agent
organizovao je raskošnu zabavu za braću Rodrigez Orehuela u
planinskom odmaralištu u okolini Kalija. Agentovim privatnim
avionom dovezeni su sanduci s argentinskom govedinom, kutije
vina, njegov lični kuvar i desetak egzotićnih igračica iz Buenos
Ajresa. Svaka igračica bila je obučena u dres kluba Amerika de
Kali.
Posle uzbudljivog šoua u stilu čirlidersica, igračice su se
umešale među goste i jasno im stavile do znanja da su im na
raspolaganju i za zabavu intimnije prirode. Međutim, gosti na
zabavi bili su više zainteresovani za društvo gazda Migela i
Hilberta nego za seks na brzaka u hodniku. Devojke su završile
dosađujući se i besposlene, po strani od glavnog toka zabave.
Njihova predvodnica - žena od tridesetak godina i najstarija
u grupi - povukla je Hilberta u stranu zbog jednog specijalnog
zahteva. „Želim tu devojku za sebe”, rekla je Hilbertu pokazujući
na drugu stranu sale, na devojku kartelskog šefa za odnose s
javnošću Hulijana Mursilja. Horhea su odmah poslali da je
pozove.
„Nema šanse!”, odgovorila je ona čim je čula predlog.
Hilberto je izvukao iz džepa svežanj američkih novčanica
veličine pesnice. Dok je kum izvlačio jednu po jednu novčanicu,
pitao je neodlučnu mladu ženu: „Koliko je ovakvih potrebno?”
Sve presavijene novčanice bile su od po sto dolara.
„Molim vas...”, usprotivila se ona. Međutim, Hilberto je
izvukao još novčanica. Ona je oklevala. „ A šta ćemo s
Hulijanom?” Njen momak stajao je na drugoj strani prostorije.
„Hulijan će biti daleko.” A onda je Hilberto nastavio da
broji novčanice: „Hoćeš jednu? Dve? Tri?”
Ona se lomila. Horhe je poznavao taj osećaj. S jedne strane,
voleo je svoj bezbednosni i obaveštajni rad, voleo je tehničke
naprave i uživao u zahtevnim zađacima. Međutim, odbijalo ga je
nasilje, brinuo domet kartelske korupcije. Ponekad se i sam
osećao toliko... u tuđem vlasniitvu.
Hilberto je i dalje brojao: „Osam? Devet? Deset?”
„To je dovoljno“, skoro je prošaptala ona.
Hilberto je poslao Hulijana negde lažnim poslom, da
dovede dvojicu nepostojećih gostiju, za koje je gazda rekao da će
čekati u hotelu Interkontinental. Izabrana grupa gledalaca
uvedena je u spavaću sobu. Migel, Hilberto, Hose Estrada,
argentinski agent i Horhe stajali su pored zida kada je zavođenje
počelo.
„Samo se ti opusti“, rekla je igračica, dodirujući devojku
blago, kružeći oko nje i preuzimajući kontrolu nad situacijom.
Starija žena bila je vrlo vešta dok je polako svlačila, milovala i
ljubila devojku. Za nekoliko minuta, izgledalo je da nijedna od
žena nije svesna muškaraca, niti da nastupaju pred publikom.
Horhe više nije brinuo zbog Hulijanove devojke. Ona se privijala
uz igračicu, drhtala na njene dodire, ječala i dahtala i izgledala
kao da samo želi još. Kada je završeno, Hilberto je prišao komodi
i spustio deset novčanica pored devojke. Ona ga je zaustavila.
„Pola je za nju“, rekla je klimnuvši glavom prema igračici.
Horhe je bio zatečen transformacijom. Novac je pretvorio
simpatičnu klinku u prostitutku, ponovo dokazujući Hilbertovu
izreku. Ali to nije bilo ništa u poređenju sa sledećim trikom gazde
kartela.

„Uspeli smo! Kupili smo predsednika”, objavio je Migel Rodrigez

Orehuela trijumfalno udarivši šakom po stolu.
To je koštalo kumove iz Kalija milione dolara, ali te junske
noći 1994. godine, Ernesto Samper - kartelski čovek u Liberalnoj
stranci - izvukao je jednu od najtešnjih pobeda u drugom krugu
izbora i postao novi izabrani predsednik Kolumbije.
Ukupan broj glasova dvojice kandidata bio je toliko
izjednačen da je svako ko je doprineo Samperovoj kampanji
mogao da preuzme deo zasluga za pobedu. Međutim, tajni
pokloni kartela iz Kalija, koji su prešli zbirni iznos od šest miliona
dolara, u ogromnoj meri prevazilazili su širokogrudost bilo koga
drugog. Horhe je to smatrao malo verovatnim razvojem događaja
za zemlju kao što je Kolumbija, koja se ponosi demokratijom, ali
sad se ponovo nadao se da će prijatelji na tako visokim
položajima sad ponovo otvoriti pregovore o predaji ili meko
sletanje kumova.
Vođe kartela bile su toliko uverene u nastupajuća dobra
vremena da su otišle na odmor na koji nisu bili još od početka
ratova karteta. Mario del Basto prvi je planirao da ide na
utakmice Svetskog fudbaiskog prvenstva u SAD. U njegovom
odsustvu, Horhe će sam preuzeti odgovornost za obezbeđenje
kartela - i druge stvari.
Pre nego što će otići, Mario je organizovao da se Horhe
sretne s jednim od kartelskih ključnih doušnika u policijskoj
elitnoj komandi za borbu protiv narkotika. Kapetan Efren
Buitrago bio je pripadnik policijskog dela operativne jedinice.
Izgledao je kao da mu je tridesetak godina i bio je vitak, u dobroj
formi, visok oko sto sedamdeset pet centimetara. Buitragov osećaj
sopstvene važnosti bio je ono što se Horheu od početka nije
dopadalo. Del Basto je osećao to isto. On je kapetana zvao
Lešinarem. Čovek je imao previsoko mišljenje o sebi, a naročito
za jednog pokvarenog pandura, zaključio je Horhe.
Doušnik je prenosio informacije usred bela dana, na
populamoj pijaci u centru grada. Mario je upozorio Horhea da se
pazi iritirajućih psiholoških igara koje je policijski kapetan igrao.
On je često varao agenta s kojim je u kontaktu, zadržavajući
informacije i čekajući da prenese njihove najbolje delove direktno
Migelu.
„Meni se on ne dopada”, poverio se Mario Horheu, „ali
Migdu je drag.”
Buitrago je imao jednog kaplara, koji se držao toliko blizu
njega i toliko revnosno izvršavao kapetanove naloge da ga je
Horhe nazvao Senka. Nikada nije mogao da zapamti kaplarovo
pravo ime.
Horhe je na pijaci dobio pejdžer koji će mu davati signal
kad god Buitrago ima neku važnu informariju. Dogovorili su se
da se po prijemu takvog signala Horhe vrati na tu istu pijacu.
Buitragova upozorenja redovno su bila korisna. On je dojavljivao
kartelu koji su bankovni računi pod istragom, koji su telefoni
ozvučeni, na kojim će adresama biti izvršene racije, i ko je od
operativaca kartela pod nadzorom.
Horhe se sa svoje strane brinuo o redovnom prijemu
informacija i isplatama za Buitraga. Rutinsko nedeljno
podmićivanje i povremeni novčani bonusi obično su obavljani
lično i, u njegovom slučaju, u gotovini. Čak i kada se Mario vratio
sa svog fudbalskog putovanja, Horhe je nastavio da održava
kontakt s Buitragom. To mu je davalo širok obaveštajni pregled
situacije. Horhe je imao oči, uši i opremu za prisluškivanje i u
policijskom i u vojnom krilu združene operativne jedinice - a ipak
je to bio samo deo kartelske sveopšte infiltracije u kolumbijske
institucije. U strogo izdeljenom obaveštajnom sistemu
organizacije, Migel i druge gazde imali su i sopstvene kontakte
na visokom nivou.
 Nije čudo što su američke vlasti bile impresionirane.
Obaveštajna služba kartela bila je moćnija od obaveštajne službe
kolumbijske vlade. Članak iz Vašington posta, objavljen u
četvrtak 16. juna 1994, citirao je neimenovani američki izvor, koji
je priznavao prednost kartela, govoreći novinaru Daglasu Fari:
„Svaka operacija protiv kartela dovedena je u pitanje. Čini se kao
nemoguće pokrenuti takvu operaciju u Kaliju... a da oni ne
saznaju za to.” Američki agenti za borbu protiv trgovine
narkoticima sa strahopoštovanjem su zvali bezbednosnu mrežu
kartela KGB-om iz Kalija.

Braća Rodrigez Orehuela su još krajem juna slavili svoju

investiciju od šest miliona dolara u predsednika Kolumbije, kada
je niz policijskih snimaka prisluškivanih telefona procurio u
štampu. To otkriće kasnije je povezano s odlazećim šefom DEA u
američkoj ambasadi u Bogoti.
Na jednoj od takozvanih narko-traka bio je zabeležen
razgovor u kome se moglo čuti kako Migel priča o kartelskoj
uplati od dva miliona dolara za Samperovu kampanju. Politički
trijumf se preko noći pretvorio katastrofalni u skandal.
Poraženi kandidat Andres Pastrana pozvao je Sampera da
ne prizna ishod izbora i pristane na novi izborni krug. SAD su
zapretile da će ukinuti finansijsku podršku vladi u Bogoti ako
Samper preuzme predsedničke dužnosti.
Horhe je sa strepnjom pratio najnovije vesti. Samperove
veze s narko-trgovcima iz Kalija ugrozile su njegovu
predsedničku funkciju pre nego što je i zakletvu položio. On je
porekao da je prihvatio novac kartela, ali njegovi pomoćnici u
kampanji konačno priznali su da su ga primali u Samperovo ime.
Na kraju je preuzeo dužnost, ali s toliko narušenim ugledom da
se od prvog trena grčevito borio za politički opstanak. Braća
Rodrigez Orehuela pokušali su da pomognu javnim pismom u
kome su odlučno poricali da su davali priloge Samperovoj
kampanji.
Međutim, opstanak na mestu predsednika Samper je
uglavnom mogao da zahvali kontroli Liberalne stranke nad
kongresnim saslušanjima o skandalu. Međutim, odmah je bilo
jasno da su sve nade kartela da će imati velike koristi od
prijateljski nastrojene administracije, u najboljem slučaju,
odgođene do daljeg. Zapravo, pritisak snaga zakona na kartel
narastao je dok je Samper očajnički pokušavao da dokaže
Vašingtonu da preduzima oštre mere protiv kartela. Nade za
meko sletanje su zgasle - ponovo.

Jedne julske večeri Horhe je bio na svom položaju za

prisluškivanje odmah ispred štaba Bloka i proveravao dnevnu
količinu novih snimaka s prisluškivanih telefona. Jedan razgovor
privukao mu je pažnju. Izgledalo je da je za sutra zakazana racija
na mestu označenom samo brojem. Horhe je shvatio da broj
odgovara adresi Palomarijeve računovodstvene kancelarije u
centru grada. Horhe ga je pozvao da ga upozori.
„Da, čuli smo da bi nešto moglo da se dogodi”, odgovorio
je Palomari, pošto ga je već upozorio jedan od kartelskih
unutrašnjih izvora iz Bloka. On je uveravao Horhea da to nije
razlog za veliku zabrinutost, da su sve knjige u redu i da je sve
zakonito. „Mi smo, jednostavno, poslovni ljudi. Nemamo šta da
krijemo.”
Sutradan je Horhe bio u Hamundiju, južno od Kalija, kada
je njegov radio zakrčao od izveštaja njegove bezbednosne ekipe
na motorima. „Alarm broj jedan... alarm broj jedan”, stigla je prva
šifrovana poruka, koja je značila da je vojna kolona u pokretu.
Horheovi ljudi pratili su kolonu kroz saobraćaj, prijavljujući svaki
njen pokret. Išli su na zapad... pa na sever... a zatim nastavili
prema centru Kalija. Konačno se kolona zaustavila ispred
Palomarijeve zgrade. Vojnici su poiskakali iz kola i kombija i
utrčali unutra. Horhe je naredio svojim ljudima da se povuku, da
napuste mesto zbivanja neprimećeni, i posle toga požurio nazad,
da se pridruži kumovima.
Palomari ne samo što je ignorisao Horheovo upozorenje da
se skloni već je ostavio i čitave kutije dokaza, koji su zaplenjeni.
Isprva su braća Rodrigez Orehuela izgledali iznenađujuće
optimistično. Horhe je saznao da je ključna ličnost u kancelariji na
platnom spisku kartela i, kao što su gazde i predvidele, Palomari
je pušten već sutradan, ali ne pre nego što je čileanski računovođa
odgovorio na nekoliko jednostavnih pitanja, kao što je: Ko je tvoj
poslodavac? Palomari je iskreno odgovorio da je on poslovni
menadžer porodice Rodrigez Orehuela. Bio je to vrlo pogrešan
odgovor.
Braća su od njega očekivala da poriče, poriče, poriče... i laže
- što god je potrebno da skrene svu pažnju s porodice i kartela.
Poslednje što je trebalo da uradi jeste da mrtav hladan kaže da
radi za porodicu. Palomari je pogoršao tu grešku time što nije
imao spreman odgovor kojim bi objasnio ogromne količine novca
koje su prolazile kroz njegove navodno legitimne poslovne
knjige. Kao lažljivac, računovođa je bio katastrofalno loš.
Saznavši za pojedinosti Palomarijevog žalosno lošeg
držanja, Hilberto je eksplodirao. Izrazio je osećanja najgrubljim
rečima, s kojima se Horhe u potpunosti slagao. Računovođa je
budala i opasan čovek, a naročito za svoje prijatelje, žalio se
Hilberto.
 „Znaš, kažu da su morali jednom da ga udare da počne da
priča”, rekao je kum. “A onda su morali da ga udare dvaput da bi
ga naterali da prestane.”
Hilberto se možda šalio, ali nije bio veseo. Proglasio je
Palomarija velikim problemom, što je u određenim okolnostima
moglo da kod njega privuče posetioca poput Mema Lare, ili
Pegavog, ili Delinkventa.
Međutim, ubistvo računovođe zahtevalo bi jednoglasno
odobrenje sve četvorice kumova, a Migel se tome oštro
usprotivio. On je još cenio Palomarijevo temeljno vođenje knjiga i
oslanjao se na računovođu u vođenju svakodnevnih poslova.
Hilberto je popustio, a Migel je uveravao brata: „Držaćemo ga
odsad van domašaja pogleda; biće on u redu.” Međutim, takođe
su se složili da će Palomari morati da promeni svoju izjavu datu
u Bloku, i potpiše pismo ili da izjavu pod zakletvom, kojom će
poreći da je radio za braću.
Palomari se povinovao, znajući da su u pitanju bezbednost
njegove žene i dva mala sina. Prema uslovima Palomarijevog
kontroverznog oslobađanja iz pritvora u štabu Bloka, on je
trebalo da se vrati i nastavi svoj prekinuti iskaz. Umesto toga,
počeo je da se krije. To je, takođe, učinio po izričitom naređenju
kartela.

Gomila dokumenata i evidencija kartela koju su operativci Bloka

prikupih zahvaljujući Palomariju konačno je donela jednu veliku
pobedu pukovniku Velaskezu, njegov prvi pravi razlog za
zadovoljstvo u onome što je bilo jednostrano takmičenje u
oštroumnosti. On je smesta iz tih dokumenata izvukao istražne
dokaze, kako bi obeležio i druga mesta u vlasništvu kartela, na
koja će izvršiti racije. Sledeći je bio Palomarijev kompjuterski
centar. Tu se nisu nalazili svi računovođini arhivi, ali dobijeni
dokazi bili su senzacionalni. Dokumentovane su isplate na
visokom nivou, s imenima, datumima i novčanim iznosima.
Nikada privatnost kartela iz Kalija nije bila tako duboko
narušena.
Fascikle kartela otkrivale su mesečne stipendije za
službenike policije u visini od 275 do 1.250 dolara. Nekoliko
stotina policajaca je preko noći otpušteno ili premešteno ubrzo
posle racija. Ipak, ključni doušnici iznutra, uključujući i one iz
redova Bloka, Valensija i Lešinar, ostali su neotkriveni. Beleške o
njihovom finansiranju vođene su u odvojenim knjigama. Oni još
nisu bili u opasnosti, ali na drugim mestima pojavili su se znaci
njihovog razotkrivanja.
Budući da su procureli računovodstveni podaci izazvali niz
novinarskih otkrića, Samper je bio prinuđen da se izjasni kao
oštar borac protiv kartela. Pukovnik Velaskez nastavio je da šalje
odrede u racije, progoneći osoblje kartela i tragajući za njegovim
sredstvima. Zlokoban razvoj događaja stalno je držao Migela na
ivici migrene i sve sklonijeg mračnim sumnjama. Držao je Horhea
bliže uz sebe nego ikada, zahtevajući dodatne mere sigurnosti, i
nervirao se razmišljajući ko sve koristi teškoće u koje je zapala
njegova porodica.
A nastali su i novi problemi u Panami. Zaplenjena je velika
isporuka droge. To se, naravno, i ranije dešavalo, ali ovog puta
Migel je posumnjao na izdaju. Horhe nije mogao da zaključi da li
je to preterivanje ili opravdana zabrinutost. Kako bilo,
predosećao je i sam veliku nevolju. Usred sve većeg straha i
paranoje, i puka sumnja mogla je biti smrtonosna.
 Zvala se Emilija

Migelov pedeset prvi rođendan bio je 15. avgusta 1994. godine.

Proveo ga je kod kuće, zabavljajući porodicu i nekoliko prijatelja
između neizbežnih telefonskih poziva, ali je ipak proredio
raspored poslovnih sastanaka. Bezbednosne mere bile su blaže
nego obično, i Horhe je pretpostavljao da će stići kući na večeru s
Lenom i decom - što je bila retka privilegija. U međuvremenu je
rešavao razne probleme u komunikacionoj mreži, proveravao
potrebe njegovog bezbednosnog tima na motociklima i navratio
do položaja za prisluškivanje Bloka, da proveri najnovije snimke
sa ozvučenih telefona.
Kasno tog popodneva stigao je poziv od koga je strepeo.
Bio je to Mateo, gazdin asistent. Migel je odlučio da ipak izađe iz
kuće i organizovao je izlet na Pustinji. To je bio ranč Pača Erere,
severoistočno od grada, s neobičnim imenom za raskošno
odmaralište s bujnim rastinjem. Bilo je to omiljeno mesto za
kartelske žurke, prostrana hacijenda okružena fudbalskim i
teniskim terenima, bazenima, štalama, arenom za borbe petlova,
pa čak i jezerom s peskom dovezenim s morske obale. Iako
razočaran, Horhe je smesta krenuo da obezbedi ranč za ono što je
smatrao Migelovom rođendanskom zabavom organizovanom u
poslednjem trenutku.
Godinu dana ranije, na pažljivo pripremljenoj proslavi
Migelovog pedesetog rođendana, domaćica je bila Marta Lusija,
Žena Broj Četiri. Ona je svuda postavila orhideje, šetališta su bila
osvetljena bakljama, a na srebrnim prstenovima oko salveta bilo
je urezano MRO-50. Takve ekstravagancije svakako nije bilo ove
godine - previše problema na svim frontovima... pravnom,
političkom i poslovnom.
Gubitak velike isporuke kokaina u Panami pritiskao je
kumove. Sumnjali su na dojavu iz same organizacije. Migel je
pozvao Radamesa Truhilja u Kali da u retrospektivi razmotre
skupi incident. Horhe je slučajno naleteo na njega u hotelu
Interkontinental. Njih dvojica nisu se videli otkad je Radames
upoznao Horhea s ambasadorom Bilonikom pre dve godine, u
vezi s Norijeginim slučajem.
Horheov radio-telefon ponovo se oglasio. On se i dalje
sporo provlačio kroz saobraćaj u Kaliju, pokušavajući da izađe iz
grada. Ovog puta zvao ga je Migel. I Radames će biti na ranču i
gazda je želeo da ga Horhe ispita.
„Ti ga poznaješ. Hoću da ga prijateljski propitaš ima li on
ikakve veze s tri slova”, rekao je Migel. Tri slova su bila kartelska
šifra za DEA.
„Naravno, senjor - ali ja ne znam ništa o...”
„Samo mu postavi to jedno pitanje kada ga vidiš. Ja ću doći
kasnije.” I Migel je prekinuo vezu.
Horhe je bio zabrinut. On nije znao ništa o nestaloj isporuci
droge i okolnostima njene zaplene od strane agenata američke
DEA, a Migel nije mogao stvarno da očekuje da Radames optuži
samog sebe. Odjednom je veče pred njim dobijalo uznemiravajući
smisao.

Horhe je stigao do glavne kapije ranča posle gotovo polučasovne

vožnje iz Kalija. Jedan od njegovih čuvara na motociklima već je
obezbeđivao ulaz. Hacijenda je bila na još pola kilometra od puta.
Horhe je ispred kuće zatekao veći broj Pačovih plaćenika, koji su
izlazili i ponovo ulazili. Zapravo je i video samo najamnike. Ovo
nije bila žurka. Horhe je pozvao Matea dok je pogledom tražio
nekoga ko je ovde glavni.
„Sve je čisto u Pustinji”, javio je Horhe gazdinom asistentu.
Mateo je potvrdio da je čuo i prekinuo vezu pre nego što je Horhe
mogao da upita kada će otprilike stići Migel. Prema ustaljenom
postupku, Mateo će pozvati i obavestiti Horhea kada Migel sa
svojom pratnjom bude na putu. Trebalo im je najmanje pola sata
do četrdeset minuta ako odmah krenu.
„Dobro veče, don Ričarde”, rekao je hladni, ravni i poznati
glas.
Memo Lara bešumno je stao pored Horhea i gledao niz
prilazni put prema farovima koji su prilazili od glavne kapije.
„Šta te dovodi ovamo?”, upitao je Memo.
To je delovalo kao čudno pitanje, ali Horhe je slegnuo
ramenima i odgovorio kao da iznosi ono što je očigledno, “El
Senjor. On dolazi.”
Memo nije odgovorio, jer su u tom trenutku dve limuzine
prohujale pored njih i zaustavile se uz naglo kočenje. Iz njih su
nahrupili naoružani ljudi, praćeni poznatom Radamesovom
figurom. On je očajnički žurio u toalet i pojurio je prema kući i ne
primetivši Horhea.
Sledeća dvojica, koja su izašla iz kola, bila su nepoznata
Horheu. Ljudi iz obezbeđenja kartela obraćali su se jednom od
njih kao majoru. On je imao prepoznatljivo držanje vojnog oficira.
Drugi je bio čovek prosečnog rasta i izgleda na koji je Horhe
jedva obratio pažnju, jer ga je zainteresovao poslednji posetilac.
To je bila privlačna žena srednjih ili kasnih tridesetih godina, čija
je tamna kosa bila doterana u modernu kratku frizuru. Horhe je
gledao kako neznanci nestaju u unutrašnjosti hacijende. Oba
vozila su ispražnjena, a četiri kofera s ostalim ličnim stvarima
odložena u stranu. Nekoliko trenutaka kasnije, dvoja kola su se
odvezla. Panamci, očigledno, ostaju da prenoće, pomislio je
Horhe.
Izgledalo je da nema potrebe da žuri da ispita Radamesa.
Horhe je odlučio da se brzo proveze uokolo i proveri svoje
stražare duž spoljašnjih ivica ranča. Prvo je upozorio Mema:
„Kada se vratim, Migel želi da ispitam Radamesa za DEA.”
Šef plaćenika slegnuo je ramenima i odgovorio: „Onda
nemoj predugo.”
Horhe je bio zbunjen. Mislio je da ima izobilje vremena.
Migel čak nije još ni krenuo. Horhe je otišao u obilazak i vratio se
za desetak minuta. Krenuo je u hacijendu.
Svaki trag gostoprimstva nestao je kada je Horhe ušao na
prednja vrata. Zatekao je Pačove ljude smrknutog lica, koji su
zauzeli celu kuću. Horhe je naišao na ženu u dnevnoj sobi, kako
sedi sama na kožnom kauču i puši cigaretu.
„Da li biste želeli piće? Vodu ili sok?”, upitao ju je Horhe.
Ona je odbila, ali se blago osmehnula na njegovu ljubaznost.
Onda je Horhe čuo buku - ljutite glasove, glasno lupanje,
lomljenje nameštaja. Požurio je prema hodniku, prateći zvukove
do vrata spavaće sobe - gde je video ono za šta je prvo mislio da
je tuča. Da li su Panamci pokušavali da preuzmu kontrolu nad
hacijendom? Da li bi Horhe trebalo da upozori Migela?
„Uhvati ga! Uhvati ga!”, vikao je neko. Horhe je prepoznao
majora kad su ga obarali na pod. Najmanje četvorica plaćenika
morali su da ulože svu svoju snagu da obuzdaju čvrsto građenog
vojnika. Borba se nastavila dok se uskovitlana gomila ljudi ritala,
rvala i razmenjivala udarce iz neposredne blizine. Horhe je
očajnički želeo da sazna šta se dešava. Ispostavilo se da je major
jedini Panamac u sobi. Iako je on izazvao tuču, svakako je
izvukao deblji kraj. Dok je Horhe gledao, majorov položaj
počinjao je da postaje očajan. Memo mu je namakao konopac oko
vrata, stvarajući improvizovanu garotu i stežući omču sve tešnje
komadom drške od metle. Bilo je to kao da se oko vrata krupnog
čoveka stežu mengele.
Memove sitne šake vešto su uvrtale garotu. Horhe je zurio
kao hipnotisan. Za trenutak je izgubio svest o onome što se
događa. Nikada nije video iz prve ruke kako nekoga ubijaju.
Kako treba da se ponaša u ovakvom trenutku? Da li to mora da
gleda? Ne, naravno da ne, zaključio je i brzo se okrenuo i povukao
iz sobe.
Dok je za trenutak stajao u hodniku, potresen i zbunjen,
Horhe je pozvao drugog plaćenika, koji je čuvao vrata na
suprotnoj strani hodnika. „Gde je Radames?”, pitao je. Čovek je
pokazao prema kupatilu dalje niz hodnik. Horhe je zatekao svog
poznanika uplašenog, na podu u toaletu pored klozetske šolje,
pod budnim pogledom dvojice naoružanih čuvara. Čovek iz
Paname ozario se videvši Horhea. „Gde je Migel?”, molećivo je
upitao.
„Radamese, ja ne znam uopšte šta se ovde dešava, ali imam
jedno veoma važno pitanje za tebe”, rekao je Horhe. „Migel želi
da zna imaš li ti neke veze s DEA?”
„Ne, naravno da ne!”, povikao je čovek. „Ovo je veliki
nesporazum!”
„Pa, on dolazi da te lično to pita. Budi sprema da mu to
objasniš“, rekao je Horhe. „Krenuo je ovamo.”
 Naravno, Horhe je do sada već znao da Migel neće doći.
Bila je to obična laž iz milosrđa jer Migel nikada nije ni prilazio
mestu egzekucije - a niže niz hodnik već je bio jedan leš. Horhe je
razmislio da li da odmah krene u Kali. To mu je bio prvi poriv -
da pobegne odatle. Međutim, procedura je zahtevala da najpre
dobije šifrovanu radio-poruku koja potvrđuje Migelovu promenu
plana. A radio se nije oglašavao.
Horhe je odlutao nazad prema kuhinji, tražeći mesto gde će
biti sam. Ali gde god da se okrenuo, bilo je vikanja i užurbanog
kretanja - glasni ljudi jurili su uokolo, uvek u žurbi i na ivici
histerije. Horhe to nikada nije video, ali prepoznao je šta se oko
njega dešava - bila je to ubilačka groznica. Jedan plaćenik s crnom
kosom ošišanom na tarzanku pojurio je prema njemu. Horhe se
izmakao, a čovek je protrčao pored njega napola vičući: „Treba
mi nož! Treba mi nož!” Horhe je shvatio da se znoji. Čuo je
sopstveno teško disanje. Odlučio je da još jednom obiđe svoje
stražare pored puta, samo da se skloni odatle.
Ta pauza dala mu je vremena da razmisli, ali je takođe
omogućila i paranoji da se razmaše. Postojali su razlozi zašto bi
Horhe mogao biti jedan od osuđenih na smrt. Možda je njegov
pokušaj da se povuče u decembru podstakao sumnje u njegovu
odanost? I šta je sa slučajem Norijega? Da li će Panamac biti
ubijen da se prikrije umešanost kartela? Ako je tako, Horheova
upućenost u slučaj činila je i njega podložnim napadu. Osim toga,
Horhe je osećao kao da je poslat na ranč na prevaru. On nije imao
drugu ulogu osim da štiti Migela, a sada je bilo jasno da gazda ne
dolazi. Da li je i Horhe poslat da bude pogubljen?
Vratio se na hacijendu, strepeći od toga na šta bi mogao da
naiđe. Izbegao je prednja vrata i obišao oko kuće, krećući se duž
kružne verande. Zastao je ispred osvetljenog prozora. Žena je bila
unutra i sedela na ivici kreveta, prekrštenih nogu i ponovo pušeći
cigaretu. Izgledala je izuzetno mirno, čak kao da se dosađuje, kao
u čekaonici kod lekara. Horhe se pitao zašto ne otvori prozor i
pokuša da pobegne.
„Zašto stalno nekuda ideš?”, upitao je neki glas iz mraka.
Horhe je poskočio kada je Memo Lara žurno prošao pored njega.
„Proveravam obezbeđenje. U čemu je problem?”, prasnuo je
Horhe, nadajući se da zvuči više iznervirano nego uplašeno. Dok
je stajao tu ispred kuće, shvatio je da je bolje da počne da se
ponaša kao šef obezbeđenja, što je i bio, ili će rizikovati da izgleda
uplašeno i neodlučno - što je takođe bio. Horhe je počeo da
obilazi hacijendu i okolni teren.
Skoro odmah je naišao na trojicu ljudi na parkingu, koji su
se mučili pod teretom tela uvijenog u krvave zavese. Zavežljaj su
ubacili u prtljažnik ševroleta sprinta, koji je zatim odjurio u mrak.
Na osnovu smera u kome je auto skrenuo na glavnom putu,
Horhe je znao da se uputio prema mostu preko Kauke, malo dalje
uz put.
Nekoliko minuta kasnije, Horhe se sreo sa čovekom s
tarzankom i kuhinjskim nožem. Bio je prekriven krvlju. Davljenje
je bilo samo deo ubistvenog rituala u hacijendi te noći. Uloga
čoveka s tarzankom bilo je vađenje utrobe leševima. Godine
iskustva u bacanju leševa u Kauku naučile su kolumbijske ubice
da rasporen stomak sprečava da se telo naduva i zatim ispliva na
površinu negde nizvodno.
Horhe je najzad ponovo ušao u hacijendu. Unutra je sada
vladala tišina. Na čitavo mesto spustio se čudan mir. Glasovi su
bili prigušeni. Ljudi su se kretali normalnom brzinom. Ubilačka
groznica je prošla. Horhe je instinktivno znao da je preživeo. Nije
bilo nikoga u kuhinji i nikoga u dnevnoj sobi. Horhe je odlutao
prema prvom hodniku - i zaustavio se.

Golo telo žene ležalo je na leđima na okrvavljenim pločicama od

terakote, na istom mestu gde su ostala tri tela pripremljena za
uklanjanje. Umrla je toliko skoro da se na njenim pomodrelim
usnama još zadržao tračak rumenila. Na telu nije imala nikakve
tragove osim blede modrice oko vrata. Nije znao čime joj oduzet
život - garotom ili plastičnom kesom stegnutom oko mekog vrata
snažnim rukama njenog ubice. Horhe nije video kako se to
dogodilo. Nije ništa video pošto je pobegao iz majorove sobe.
Ubistva su se dešavala svuda oko njega te noći, a Horhe je mogao
samo da pokušava da ne gleda. Nikada se nije osećao tako
bespomoćno i toliko uplašeno.
Tada se telo pomerilo. Ne celo telo, samo stopala - oba
stopala. Izvila su se i istegla, polako se ispravljajući naniže kao da
na nešto pokazuju. Taj nevoljni pokret mišića ga je prestravio.
Horhe je osetio kako mu se ježi koža na zadnjoj strani vrata. Žena
je izgledala kao lutka balerina, kao igračka koju bi Horheova
trogodišnja ćerkica odbacila kada joj dosadi.
Mrtva žena nije uradila ništa da ovo zasluži, Horhe je bio
siguran u to. Moguće je da niko od ubijenih nije bio kriv za
izdaju. U slučaju Radamesa, puka sumnja garantovala je
najstrožu kaznu. A prekršaj ove žene? Ona je bila slučajni svedok,
na pogrešnom mestu u pogrešno vreme - i previše je znala. Horhe
je mogao da se identifikuje s tim.
Tišinu i Horheovu zamišljenost prekinuo je povratak ekipe
za uklanjanje tela - čoveka s tarzankom i velikim kuhinjskim
nožem i drugog čoveka s novim zavesama. Horhe se okrenuo
prema vratima, pokušavajući da ne potrči.
Na parkingu je buktala lomača podstaknuta benzinom. Memo je
spaljivao lične stvari Panamaca - njihovu odeću, prtljag i toaletni
pribor. „Sve gori”, rekao je ljudima koji su mu pomagali, „osim
identifikacionih dokumenata... hoću lične karte, pasoše i avionske
karte.” Memo je podigao punu šaku dokumenata kada je Horhe
stao pored njega.
„Svi će odleteti kući ujutro”, rekao je Memo Horheu,
netipično zabavljen sopstvenim rečima. Četvoro kartelskih ljudi
zauzeće mesto mrtvaca i otputovati avionom u Panamu. Svaka
potraga za nestalom četvorkom moraće da počne u Panami, a ne
u Kaliju.
“Da li si razgovarao s Radamesom?” upitao je Memo.
„Rekao je da nema nikakve veze s DEA”, odgovorio je
Horhe.
Memo je slegnuo ramenima i zagledao se u Horhea u
treperavoj svetlosti lomače. „Izgledaš kao da si video duhove”,
rekao je.
Horhe više nije imao snage ni želje da se pretvara. Nije ga
bilo briga za svoj mačoimidž. Bio je umoran, veoma umoran, a
njegov osećaj ranjivosti je nestao. Nije obratio pažnju na Memovu
primedbu.
„Hoću da vidim njihove papire”, rekao je, umorno
klimnuvši glavom prema dokumentima koje je Memo držao. Nije
bilo oklevanja. Plaćenik mu je odmah sve predao. Horhe je
pregledao karte i pasoše dok nije došao do ženine vozačke
dozvole.
Ime joj je bilo Emilija. Bila je iz Kostarike, žena jednog od
ubijenih stranaca. Kosa joj je bila kraća na fotografiji na vozačkoj
dozvoli, ali njen izraz lica bio mu je poznat. Bio je to isti izraz koji
je primetio dok je sedela na ivici kreveta, pušeći cigaretu i
čekajući da umre. Izgled rezigniranosti, a ne dosade, a koji je
ostavio jak utisak na Horhea. Ona se nije ni osvrnula oko sebe da
potraži način da pobegne. Bila je to neshvatljiva pomirenost sa
sudbinom.
Horhe je bio odlučan da ne prihvati neprihvatljivo. I za
razliku od Emilije, on je još mogao da se odupre. Imao je vremena
i prilike da iznova ispiše svoj kraj. Nije imao pojma kako da
izvuče sebe i svoju porodicu iz ovog društva opasnih prijatelja i
bezobzirnih ubica, ali ta noć na ranču nije mu ostavila drugu
mogućnost osim da pokuša. Horhe je vratio punu šaku
dokumenata Memu i okrenuo se. „Idem kući”, rekao je.

***

Posle bliskog susreta s masovnim ubistvom, Horhe je osetio

prikrivenu promenu u svom poslovnom odnosu s Migelom - a i
Memom. Oni su izgledali opuštenije kada su razgovarali o
ubistvima u njegovom prisustvu. Bilo je to kao da je Horhe
primljen u tajni klub, u nekakvo bratstvo ubica.
U roku od nekoliko dana posle ubistava na ranču, još jedan
od panamskih partnera Radamesa Truhilja namamljen je u
Bogotu, gde je Memo Lara čekao da ga ubije. Kao što je bila
standardna praksa kartela u takvim slučajevima, telo nikada nije
pronađeno. Čovekov iznenadni nestanak doveo je do uspaničene
posete njegove žene, ili devojke, koja je tragala za njim po
bolnicama i mrtvačnicama u Bogoti, u nadi da će rešiti misteriju.
Žena je na kraju telefonirala Migelu da ga zamoli za pomoć.
Horhe je načuo kumove reči u tom razgovoru.
 „Mnogo mi je žao”, rekao je Migel ženi koja ga je pozvala.
„Verovatno je doživeo nesreću.” Gazda je obećao da će neki od
njegovih najboljih ljudi potražiti nestalog Panamca. Zatim je,
posle pauze tokom koje mu je ona valjda zahvaljivala i rekla da se
sada vraća kući u Panamu, Migel insistirao: „Ne, ne - sačekajte
ovde. Poslaću nekoga da vam pomogne. Moj saradnik Memo
Lara može da pomogne - šta god da vam je potrebno. I on će vas
sa zadovoljstvom otpratiti kući.”
Od ovog komentara Horhe se ceo naježio. Migelov cinizam
bio je neverovatan. Horhe se ćutke molio: Bože, nateraj je da se
uplaši i beži... nateraj je da beži i spasava živu glavu.

Novi klinci u gradu

Migel Rodrigez Orehuela po prirodi nije bio strpljiv čovek. U

gadno raspoloženje moglo je da ga dovede bilo šta, posle čega bi
se okrenuo i iskalio frustracije na prvog iznenađenog pomoćnika
koji bi mu se našao na putu. To je bio tako uobičajen obrazac
ponašanja da je Mateo, njegov asistent, često upozoravao kolege:
„Senjor je danas ljut.” Više puta je tako upozorio i Horhea da
izbegava njegovu kancelariju.
Sredinom 1994. godine Senjor je prečesto bivao bio ljut.
Kartel je za šest miliona dolara uloženih u novog predsednika
dobijao samo političke glavobolje. U međuvremenu, zaplena
droge na Floridi razotkrila je velike igrače u kartelskoj
distributivnoj mreži u SAD. Bar četvorica od poslednjih pet gazda
kartela u Majamiju su uhapšeni. Migelov meksički partner
Amado Kariljo Fuentes zvao ga je telefonom kad se napije.
Palomarijeve računovodstvene evidencije ugrozile su stotine
važnih doušnika. Oni koji su nekako sačuvali posao, zahtevali su
sad veći mito. Povrh svega toga, njegov fudbalski klub Amerika
de Kali imao je veoma lošu sezonu i pretrpeo niz poraza. Vlasnik
je zbog toga želeo da lično popriča s igračima. Sastanak je
zakazan zajedno popodne u sedištu kluba, velikoj kući sličnoj
studentskom domu, s mnogo spavaćih soba i dnevnom sobom
veličine školske učionice.
Horhe je stigao prvi, kao i obično, da unapred osmotri
bezbednosnu situaciju. Javio je Migelu da je sve čisto. Međutim,
prvi član porodice koji je došao bio je Migelov najstariji sin
Vilijam Rodrigez Abadija, pravnik koji je sada imao tridesetak
godina. On je bio obučen da vodi najveći deo porodičnih poslova
i Migel je želeo da on preuzme veću ulogu u vlasničkim
obavezama u klubu.
Za razliku od Hilberta, koji je najviše voleo da se njegova
deca klone porodičnog posla, Migel je smišljeno postepeno
povećavao prisustvo svog sina u kartelu, dodeljujući mu razne
nove dužnosti. Mladi pravnik već se trudio da pomogne ocu da
se izvuče iz pravnog haosa nastalog zaplenom Palomarijevih
evidencija. Vilijam je takođe počeo da vodi računovodstvene i
knjigovodstvene poslove, pa je iznajmio sopstveno osoblje i
postepeno počeo da preuzima razne projekte, uključujući i pranje
novca, koje je ranije bilo Palomarijeva dužnost. Istovremeno ga je
Migel držao zauzetog sastavljanjem pisanih izjava sumnjive
pravne vrednosti za desetine optuženih narko-trgovaca. Većina
ih je bila očigledno lažna. Za novog pravnika koji još uči posao,
teret zaštite ogromnog kriminalnog udruženja bio je naročito
stresan.
 Horhe je opazio umoran izraz na licu gazdinog sina i upitao
ga da li je dobro. „Ne, to je umor, zbog mog oca”, odgovorio je
Vilijam. „Ne znam kako da postignem sve što traži od mene.”
Iskreni odgovor pomalo je iznenadio Horhea. Shvatio ga je
kao znak poverenja i odvažio se da izgovori nekoliko saosećajnih
reči.
„Znam na šta misliš. Situacija postaje sve haotičnija - a ne
vidim da bi mogla da se smiri u skorije vreme”, rekao je. „Ti treba
da vodiš računa o sopstvenim interesima.”
„Tačno. Ali ti znaš moga oca. Ko njega može da odbije?”
Horhe je klimnuo glavom i potapšao mladića po ramenu.
„Šta god budeš radio, Vilijame”, rekao je, „gledaj da izbegneš da
naslediš njegov tron.”
Njihov razgovor naglo je prekinut kada je Migelov auto
ušao u kompleks. Više desetina fudbalera, trenera i pomoćnog
osoblja sjatilo se u dnevnu sobi, sedajući na stolice okrenute
prema stolu, za kojim će Migel održati savetovanje. Gazda je ušao
u sobu žestoko namršten i odmah se upustio u verbalni atak na
fizički i emocionalni nastup ekipe. „Vi ste uvreda za ovaj dres”,
prekorevao ih je. Zatim je otpustio glavnu zvezdu u ekipi. Migel
je insistirao na tome da Vilijam sve vreme sedi pored njega. Želeo
je da igrači vide njegovog sina kao produžetak njegovog
autoriteta.
Posmatrajući s vrata na drugom kraju sobe, Horhe je osetio
sažaljenje prema Vilijamu. Njih dvojica delili su istu dilemu. Kao
i on, ni sin narko-bosa nije video izlaz.

Migelova sklonost prema telefonskim savetovanjima sa svojim na

sve strane razasutim i udaljenim pomoćnicima u prometu droge
na kraju ga je dovela u pravne probleme i u SAD i kod kuće.
Federalci u Luizijani presreli su razgovor o isporuci tereta koji
sadrži tonu kokaina. SAD podnele su optužnicu protiv braće iz
Kalija i obavestile o tome kolumbijske vlasti - koje su pokrenule
domaći krivični postupak protiv Migela i Hilberta na osnovu istih
dokaza.
Gazde su smesta angažovale sve svoje američke i
kolumbijske advokate. Dva ključna svedoka u slučaju protiv
braće bili su narko-trgovci koji su već služili zatvorsku kaznu u
SAD. Poslati su avionom u Kolumbiju da svedoče. Međutim,
pošto je advokat kumova iz Kalija platio svedocima 50.000 dolara,
oni su usput potpuno zaboravili ko su braća Rodrigez Orehuela i
porekli da su ikada radili za njih. Kolumbijski sudija je odbacio
optužbe zbog nedostatka dokaza.
Sa zakašnjenjem, Migel je dao Horheu još jedan mobilni
telefon za koji se plašio da može biti povezan s njim. „Rastavi ga i
uništi delove”, rekao je. Horhe je proveo sledećih pola sata
rasturajući uređaj na deliće, lomeći čekićem memorijske čipove i
bacajući polomljene ostatke.
Nova saradnja između američkih i kolumbijskih tužilaca
oglasila je alarm za uzbunu unutar kartela. Postojao je veliki broj
starih kriminalnih optužnica protiv kumova - od kojih su neke
bile još iz ranih osamdesetih - sklonjenih u zaboravljene dosijee
od Kalifornije do Njujorka. Ako one budu ponovo izvađene i
podeljene s kolumbijskim zvaničnicima, slučaj iz Luizijane neće
biti poslednji.
A na putu su bile i gore vesti. Trust mozgova kartela to još
nije znao, ali četvorica od njihovih nekadašnjih glavnih
distributera za južnu Floridu tajno su sklopili dogovore s
državnim tužiocem u Majamiju i pristali da sarađuju s
operativnom jedinicom FBI istražitelja u SAD, odlučnom da
pomogne u rasturanju kartela u Kaliju.

Osoblje koje se uselilo u Američku ambasadu u Bogoti tog leta

prošlo je nezapaženo u Kaliju. Migel i ostale gazde nikada nisu
čuli za Krisa Fajstla ili Dejvida Mičela, par agresivnih američkih
agenata za borbu protiv narkotika, u ranim tridesetim, s obiljem
mladalačke energije. Ono što im je nedostajalo bilo je samo
kolumbijsko iskustvo. Oni su poslati iz Majamija da pojačaju tim
agenata posvećenih isključivo narko-organizaciji iz Kalija. Bili su
visoki i plavi, i toliko očigledno gringosi da su kolege brinule za
njihovu bezbednost gotovo bilo gde u Kolumbiji. Na njihovu
ozlojeđenost, isprva im je bilo zabranjeno da odlaze iz Bogote.
Američki Stejt department smatrao je Kali previše opasnim za
Amerikance.
Za agente poslate da sruše kartel iz Kalija, takva
ograničenja bilo je teško prihvatiti. Mičel, obučeni padobranac
američke vojske, konačno je primorao zvaničnike ambasade da
ublaže zabranu. Nisu mogli mnogo toga da urade u Bogoti i
morali su da se upoznaju s okruženjem u Kaliju pre nego što
budu mogli da se nadaju da će dobiti bilo kakve nove izvore
informacija. Mičelov zahtev odobren je uz upozorenje - on i Fajstl
mogu da otputuju avionom u Kali, ali moraju da se vrate u
Bogotu pre večeri. Ovo je trebalo da bude posao iz snova za
američke agente za suzbijanje prometa narkotika, ali novi klinci u
gradu počinjali su da se osećaju kao školarci sa strogim
ograničenjem izlaska. Bez obzira na to, dvojica agenata su dosta
brzo uspeli da izgrade dobre odnose s ljudima iz Narodne
policije u Blokovom garnizonu u Kaliju. Postepeno su njihova
ograničenja ublažena i agenti su počeli da provode noći u
garnizonu.
Uprkos prisnosti s policajcima, Fajstl i Mičel bili su
zabrinuti. Kolumbijska Narodna policija saterala je u ćošak i ubila
Pabla Eskobara, ali bilo je dobro poznato da kartel iz Kalija ima
mnogo prijatelja u redovima policije iz jedinica za borbu protiv
narkotika po celoj zemlji. Da bi zaštitili svoje istražne informacije,
američki agenti u Kaliju radili su nezavisno i delili samo one
podatke koji su bili neophodni za kooperativni rad. Međutim,
jedan visoki oficir isticao se kao neka vrsta gnjavatora i smetnje -
postavljao je previše pitanja, ponašao se previše prijateljski,
upuštao se u privatne razgovore. Posle jednog takvog tipičnog
neželjenog susreta, Mičel se naglas upitao kako da se postave
prema nametljivcu. Oni, naravno, nisu znali da je to njuškalo,
kapetan Efren Buitrago, zapravo Lešinar - jedan od Migelovih
najbolje plaćenih doušnika.

Novi agenti DEA u gradu nisu brinuli Horhea. On je gledao širu

sliku - i nije mu se dopadalo ono što je video. Vašington nije
verovao Ernestu Samperu. Klintonova administracija pretila je da
će povući stotine miliona dolara inostrane pomoći koju je njegova
vlada primala. Američki Stejt department nije izdavao vize čak ni
visokim kolumbijskim zvaničnicima. Direktor CIA odbio je da se
sastane s kolumbijskim kolegama. Horhe se pitao da li će
američki marinci opet pokušati još jednu invaziju, poput one u
Panami. Ali čak i ako se isključi mogućnost takvog radikalnog
poteza, pritisak SAD menjao je pravila igre na načine koje
kumovi, izgleda, ne mogu da shvate. Oni su i dalje mislili da
mogu da dogovore nekakvu nagodbu s kolumbijskim vlastima.
 Kartel je imao u igri dve strategije na ulasku u 1995. godinu.
Jedna kampanja bila je da se preko Samperove kancelarije
organizuje takozvana predaja pravosudnim organima. Ovo je bilo
najnovije ponavljanje mekog sletanja. Vođe kartela će se predati,
obećati da će prekinuti promet droge, i dobiti blagu kaznu u stilu
ukora. Gazde su želele tretman u najmanju ruku kao onaj dat
Pablu Eskobaru kada je dobrovoljno otišao u zatvor 1991. godine.
Pet godina kućnog pritvora, po mogućstvu i manje, verovatno bi
bilo prihvatljivo, saglasila su se četvorica kumova.
Druga strategija, promovisana preko njihovih prijatelja u
Kongresu, bila je da se postigne neka vrsta zakonske amnestije.
Oni su to zvali argentinskim modelom, ili oprosti i zaboravi -
varijacijom argentinskih vojnih zakona o amnestiji kojim je
bivšim pripadnicima bezbednosnih snaga oprošteno kršenje
ljudskih prava. Trebalo bi razmisliti o istoj vrsti pomilovanja
penzionisanim trgovcima, obrazlagali su oni. A podupirali su taj
argument agresivnim lobiranjem.
Jednog popodneva Migel je poslao Horhea u restoran u
Kaliju da tamo sačeka troje članova kolumbijskog Kongresa, od
kojih je dvoje bilo tek izabrano u Predstavnički dom - Ingrid
Betankur i Karlos Alonso Lusio, bivši gerilac iz M-19. Oni su
predstavljali potencijalne nove glasove za amnestiju i pristali su
da se privatno sastanu s kumovima u planinskom odmaralištu u
vlasništvu Pača Erere. Horhe je trebalo da ih odveze dvanaestak
kilometara uz strmi vijugavi put, na sastanak na visokom mestu.
Betankurova je bila privlačna tridesettrogodišnjakinja iz
stare kolumbijske porodice političara i bivša žena francuskog
diplomate. Horhe je jedva čekao da je vidi. Ona se kandidovala
kao antikorupcijski kandidat i delila je besplatne kondome u
kampanji. Obećala je da će biti “kao kondom protiv korupcije”.
Lusio je bio u Kongresu, jer je prethodna vlada u Bogoti sklopila
sporazum s M-19, pozivajući članove pokreta u politički sistem u
zamenu za prekid nasilja. Horhe je to smatrao lošim dogovorom
za Kolumbiju. On lično smatrao je bivšeg gerilca dostojnim
prezira - čak i pre nego što je Lusio seo u njegovu mazdu.
Na manje od pola puta uz planinski drum, Lusio je pokazao
na suncem obasjani greben severno od puta i rekao saputnicima
da se jednom borio protiv kolumbijske vojske na tom dalekom
grebenu, Opisao je sukob sa živopisnim detaljima, opisujući upad
M-19 u Jumbo, koji je Horheu delovao zastrašujuće poznato. „Bili
smo brojčano nadjačani, ali smo zauzeli grad”, hvalisao se Lusio.
Horhe je pogledao u retrovizor i video kako Lusio glumi
mačogerilca pred zadivljenom Ingrid Betankur, koja je sedela
pored njega na zadnjem sedištu. „Povukli smo se preko planine
pod jakom vatrom”, govorio joj je on. Horhe je osetio blagu
mučninu i pokušao da se koncentriše na vijugavu liniju po
sredini puta. Međutim, nije mogao da izbaci iz glave dugo
potiskivanu sliku - onaj zadimljeni, krvlju poprskani reno, s troje
mrtvih tinejdžera. Prvi put, Horhe je imao nekog konkretnog da
ga okrivi za to.
U Pačovom planinskom utočištu, troje političara provelo je
oko dva sata na privatnom sastanku s gazdama kartela. Horhea
su najzad ponovo pozvali, i stigao je da čuje kako im Migel
zahvaljuje što su došli, „Nadamo se da možemo računati na vašu
podršku”, rekao je.
Zatim se Čepe Santakruz ubacio s nečim što je već delovalo
kao srdačan pozdrav i još jednim prijateljskim gestom. „Čekajte”,
rekao je on. „Ne želimo da odete praznih ruku.” Otvorio je
čekovnu knjižicu i žurno napisao ime i broj s mnogo nula -
pedeset miliona pezosa, ili otprilike 50.000 dolara. Dao je parče
papira Lusiju s veselim prekorom.
„Ovo nije sve za tebe, Karlose Alonso”, rekao je Čepe. „Ovo
je za sve troje.” Kumovi su se nasmejali. Kada su ponovo seli u
kola, Horhe je, takođe, nastavio da se smeška dok je pridržavao
vrata svojim putnicima. To je bilo jedino što je mogao da uradi
kako bi prikrio prezir.
Betankurova će kasnije poricati da je uopšte znala za
Santakruzov ček. Rekla je da nije videla tu transakciju i nikada
nije primila nikakva sredstva. Njen glas u skupštini ostao je
odlučno protiv kartela, što je posle bio izvor stalne iritacije i
frustracije za gazde.

Predsednik Samper takođe je ostao razočaranje za narko-bosove,

ali oni su zadržali nadu da će se to u budućnosti promeniti.
Većina članova Kongresa dugovala im je usluge. Mnogi su bili na
njihovom platnom spisku. Gazde su računale da imaju dovoljno
uticaja da sačekaju da pritisak SAD oslabi. Horheu je povremeno
ipak izgledalo kao da Samper ima manje pravo glasa u vođenju
sopstvene administracije nego američki predsednik Bil Klinton.
Vašington je već primorao Sampera da otpusti čoveka kog je sam
izabrao za šefa Narodne policije i postavi onoga kog je izabrala
Klintonova administracija - generala Rosa Hosea Serana. A
Serano je odmah pokazao svoju nezavisnost, otpustivši oko dve
hiljade policajaca osumnjičenih za špijunažu, korupciju i
povezanost s kriminalom.
U tom periodu kartel je takođe gledao kako obimne
investicije u pregovore s glavnim tužiocem De Greifom
propadaju. Izložen razornim kritikama iz SAD, De Greif je bio
prinuđen da odstupi s dužnosti i zamenio ga je ambiciozni
tužilac, pritom rođak ubijenog predsedničkog kandidata Galana.
Novi glavni tužilac Alfonso Valdivijeso odmah je izjavio da, za
razliku od svog prethodnika, on nikada neće ulaziti u pregovore
s kartelom. Početkom 1995. godine izdao je desetine naloga za
pretres i hapšenje, koje su izvršavali timovi generala Serana za
borbu protiv narkotika.
Horhe je znao da ne može neograničeno dugo da štiti
Migela od hapšenja. Bilo je vreme za malo otvorenog razgovora o
sve goroj situaciji i budućoj gazdinoj sigurnosti. Zatražio je
privatni sastanak s njim.
Braća Rodrigez Orehuela koristili su kancelarijski prostor u
kvartu Santa Monika u Kaliju, manje od kilometar udaljen od
Migelovog kompleksa Kuća iza zidova i Hilbertove lične
rezidencije. Kancelarija je, u stvari, bila penthaus na sedmom
spratu, s velikim ekranom i projektorom. Ekran se pomoću
daljinskog upravljača spuštao s plafona. Kumovi su voleli to
mesto, a Horhe ga je mrzeo. Njegova podzemna garaža bila je
potencijalna klopka. Jedini uski izlaz s rampom mogao je biti
prava noćna mora u slučaju potrebe za hitnim povlačenjem.
Sastanak je održan nekoliko dana pošto ga je Horhe
zatražio. On će biti poslednji posetilac u njihovom rasporedu
sastanaka. Oko ponoći, kolumbijski senator izašao je iz privatne
kancelarije, a kumovi su dali znak Horheu da uđe. Seo je preko
puta Migela, odmah pored Hilberta. To je bilo prvi put da je
zatražio ovakav formalan sastanak.
„Mnogo sam razmišljao o onome što se dešava”, započeo je,
„i želim da znate da vam ovo govorim od srca.”
Horheova lična osećanja prema braći postajala su s
vremenom mnogo komplikovanija kako je iz prve ruke
prisustvovao nasilju i korupciji koje su njegove gazde odobravale.
Te noći usredsredio se na njihovu humanost, na ono čemu se
divio kod njih - njihovu posvećenost porodici, radnu etiku,
prijateljstvo. Horheova poruka imala je sebičnu svrhu - on je
želeo da izađe iz organizacije - ali je takođe želeo da zvuči iskreno
kada je rekao da misli samo na ono što je njima u interesu. Braća
su ga podstakla da nastavi.
„Kao što znate, došao sam ovamo da vam pomognem, da
zaštitim vas i vaše porodice od Pabla Eskobara. I nastavio sam da
radim za dobrobit vas i vaših porodica. Ali ja sam sad veoma
zabrinut. Vidim da pritisak raste i da nema napretka u
razgovorima s vlastima. I međunarodni pritisak se samo
pogoršava. To bi trebalo da bude razlog za ozbiljnu zabrinutost.”
Horhe je s njima podelio svoje mišljenje da su od pada Berlinskog
zida i raspada Sovjetskog Saveza, Sjedinjene Države ostale jedina
svetska sila, i da, otkad su uspešno oborile Norijegu i isterale
Sadama Huseina iz Kuvajta, imaju mnogo vojnih sredstava s
kojima nemaju šta da rade. Horhe je rekao da se plaši da bi
jednog dana američke snage mogle da se iskrcaju u Kali u
otvorenom ratu protiv kartela.
„Pitam se da li bi, umesto da čekate da bude prekasno, za
vas i vaše porodice bilo bolje da se sada predate pravosudnim
organima, dok još možete da ugovorite određene povoljne
uslove”, rekao je Horhe.
„Bože moj, nemoj čak ni da govoriš to!”, prekinuo ga je
Migel. „To donosi lošu sreću!”
„Ne, ne, ne - Ričard je u pravu”, suprotstavio mu se
Hilberto. „Možda nemamo još mnogo vremena. To jeste problem,
slažem se.”
Horhe se obraćao obojici braće dok je nastavljao: „Čvrsto
sam uveren da ste danas vi američki neprijatelji broj jedan, a
negde u Vašingtonu - gde god da oni drže svoje trofeje - čuvaju
prostor na zidu za vaše dve glave.”
Migel se namrštio. Međutim, Hilberto mu je zahvalio.
„Ti možda ne znaš sve što mi radimo iza scene”, rekao je
stariji brat, „ali trebalo bi da znaš da i dalje dobro napredujemo.
Molim te, ne brini. A ja veoma cenim tvoje interesovanje i
zabrinutost.”
Horhe je izašao iz kancelarije, osećajući da je izvršio svoju
dužnost prema poslodavcima. Upozorio ih je na ono što vidi na
horizontu. Preporučio je strategiju s namerom da ih sačuva od
onog najgoreg što bi moglo da sledi. Nadao se da bi ugovorena
predaja u bliskoj budućnosti ipak mogla da ga oslobodi pre nego
što bude prekasno - pre nego što Horhe upadne u ozbiljne pravne
probleme... i pre nego što iko primeti njegov gubitak entuzijazma
za posao. Horhe je strahovao i da bi njegova istinska osećanja
svakog časa mogla da postanu opasno očigledna.

Stvari su nepovratno krenule nizbrdo početkom 1995. godine.

Predsednik Klinton zapretio je da će ukinuti Kolumbiji status
pouzdanog partnera u ratu protiv droge - što je bio potez koji bi
Kolumbiju ostavio bez miliona dolara američke pomoći. To bi bio
i udarac političkom prestižu predsednika Sampera pa je bio
primoran da dokaže svoje namere da želi da se suprotstavi
prometu narkotika. Kartel iz Kalija pretrpeo je ozbiljnu
kolateralnu štetu zbog nove promene politike.
Bivši senator Eduardo Mestre, poštovana ličnost u
Liberalnoj stranci, došao je jedne noći u Kali kao Samperov
izaslanik. Doleteo je iz Bogote u jednom od poslovnih mlaznjaka
Pača Erere, bičkraftu 200. Horhe ga je sačekao na aerodromu i
provezao po Kaliju, čekajući da kumovi pozovu svog posetioca.
Mestre je iskreno govorio o Samperovim političkim problemima.
Horhe je postavio najvažnije pitanje koje mu je bilo na umu:
„Šta vi mislite, senatore, o perspektivama pregovora između
džentlmena i vlade?”
Mestre je tužno odmahnuo glavom. „Ovo su teška
vremena”, rekao je.
Horhe je pustio da tišina potraje nekoliko trenutaka, pa
klimnuo glavom i rekao: “Da, vrlo sam zabrinut za njihovu
bezbednost.”
„Svi smo zabrinuti. Zbog toga sam i došao noćas ovamo”,
odgovorio je Mestre, zureći kroz prozor. „Došao sam s
izvinjenjem i specijalnom porukom od predsednika Sampera. On
želi da kažem džentlmenima da su mu vezane ruke, da više ništa
ne može da uradi. Zasad, predsednikov jedini savet je... nemojte
da vas uhvate.”

Granica

Kartel iz Kalija ušao je u 1995. godinu pod ogromnim pritiskom,

ali još ne i pod opsadom. Priznajući SAD efikasnost u razbijanju
njihove krijumčarske mreže na Floridi, kumovi su sve više
prelazili na partnerstvo s meksičkim trgovcima, a kod kuće su se
usredsredili na raščišćavanje nesređenih detalja - i pravnih
prepreka. Nekolumbijski operativci smatrani su podložnim
ekstradiciji i stoga bezbednosnim rizikom za kartel.
Horhe je proveo šestu godišnjicu saradnje s kartelom
pretvarajući se da traga za Serhiom Agilarom, Kubancem iz
Majamija, koji je početkom devedesetih godina vodio firmu za
prodaju automobila na Floridi. Kartel je finansirao Karibijan
internešenel motors da bi ga snabdevao kolima i kombijima s
lažnim registracijama za prevoz gotovine i kokaina. Sada je
Agilar izbegavao optužnicu u SAD skrivajući se u Kolumbiji.
Početkom 1995. godine, Kali je postao usputna stanica za
begunce od američkih optužnica za reketiranje. Neki od
preseljenih operativaca prešli su na nova zaduženja u kartelu u
zemljama kao što su Bolivija, Ekvador i Venecuela, kapijama
distributivnih mreža u Rusiji i Evropi. Oni manje ambiciozni, ili
manje postojani, čamili su u Kolumbiji. Neki su se snalazili uz
finansijsku pomoć kumova, tzv. socijalnu pomoć od kartela, koja
je počela da nervira gazde.
Jedan od njih bio je i Agilar. On je uz to važio i za plejboja -
išao je na žurke, pio i jurio žene, a sve na račun kartela. Gazde su
konačno izgubile strpljenje kada su saznale da se Agilar hvališe
svojim vezama s porodicom Rodrigez Orehuela, što je bio tabu za
svakog ko nema DNK Rodrigezovih ili Orehuelinih. Migel je
zaključio da Agilar previše zna, previše priča i previše pije.
Horhe je instinktivno znao da ne treba da ulaže ozbiljan
napor u potragu za Kubancem. Najviše što je mogao da uradi,
kako je rekao Migelu, bilo je da potvrdi da se Agilar preselio u
Bogotu - na nepoznatu adresu. Krajem januara, Memo Lara došao
je da se vidi s Migelom.
„Dobar dan”, pozdravio ga je Horhe. „Nisam te video neko
vreme. Da li si bio na putu?”
„Bio sam u Bogoti”, odgovorio je Memo. „Morao sam da
ubijem Serhija Agilara.”
 Za Horhea je najšokantnije u Memovom izveštaju bilo to što
uopšte nije bio šokantan. Bio je to samo posao. Tek kasnije se
Horhe zamislio nad izostankom sopstvene reakcije i da li će
njegova savest ikada više biti kao pre. Međutim, Karlos Salvador
Ponsijano pomogao je Horheu da povrati veru - bar u samog
sebe.
Ponsijano je bio operativac niskog ranga iz Gvatemale;
vozač i momak za razne sitne poslove kod regionalnog
kartelovog gazde Voltera Sota u Gvatemala Sitiju. Kada je Soto
pobegao iz Centralne Amerike da izbegne hapšenje, odani
Ponsijano otišao je s njim. Soto je uskoro prešao u Boliviju, na
drugi položaj koji mu je dodelio kartel. Horhe je pronašao
Ponsijana gladnog i bez krova nad glavom na ulicama Kalija i
ubedio Migela da Gvatemalcu napiše ček za hranu i smeštaj.
Posle isplata od oko tri hiljade američkih dolara, Migel je
pozvao Sota da se vrati iz Bolivije. Jedna od tema razgovora bio je
i Ponsijano, koji je lako mogao da dođe pod udar zakona o
ekstradiciji.
„On bi mogao da bude problem”, rekao je Migel. „Jednog
dana će ga uhapsiti, i to će biti loše za sve nas. Vodi ga odavde.”
„Ali, don Migele”, usprotivio se Soto, „Karlos je dobar
čovek. On nije opasan.”
„Otarasi ga se!”, insistirao je Migel.
Nasamo s Horheom ispred Migelove kancelarije, Soto je
pokazao uznemirenost. „Kako može da traži ovo? Karlos je moj
prijatelj, moj radnik; on mi je toliko odan”, rekao je. „Ne moramo
stvarno da uradimo ovo - zar ne?”
“Ne, ne moramo”, umirio ga je Horhe, zvučeći sigurnije
nego što se osećao.
 Odbijanje Migelovih naređenja nikada nije bilo bezbedno, a
čuvanje tajni pred gazdom takođe je bilo opasno. Ipak, u slučaju
Ponsijana, Horhe se zarekao da će uraditi i jedno i drugo. Na
sreću za sve njih, kartel je imao mnogo većih problema. Migel
nikada više nije pitao za tog nepoželjnog Gvatemalca.

Niz uspeha američkih snaga zakona na Floridi mučio je Migela.

Već je patio od hipoglikemije i imao nagle padove nivoa šećera u
krvi, od kojih je osećao vrtoglavicu. Stres je to samo pogoršao.
Takođe, patio je i od napada migrene. Narav mu je bila gora nego
ikada kada se zatekao u situaciji da se nosi s krizama koje su se
smenjivale jedna za drugom. Jedan od problema bio je rastuća
zaliha neisporučenog kokaina. Kartel ga je proizvodio više nego
što je mogao da provuče kroz svoje ugrožene distributivne
kanale. Svaka izgubljena isporuka dovodila je Migela do besa i
stvarala još više optuženika čije se ćutanje moralo osigurati - i
više advokata, mada ne bilo kojih. Kartelu su bili potrebni
američki zastupnici odbrane, ali koji su mogli da žive prema
kolumbijskim pravilima igre. Prvo pravilo: niko ne priča... nikada.
Glavni zlikovac, s kartelske tačke gledišta, bila je Kamen
temeljac - operativna jedinica sa sedištem u Majamiju, koja je na
metu uzela narko-bosove iz Kalija i njihovu mrežu za distribuciju
kokaina na južnoj Floridi. Kamen temeljac obuhvatao je brojne
federalne i lokalne istražitelje, ali pitbul s Floride, koji je najviše
zagorčao život kumovima, bio je nepoznati federalni agent Edi.
Agent američke carinske službe Edvard Kačeroski bio je
opsesivni istražitelj koji je na zub uzeo krupne zverke iz Kalija i
čiji pejdžer za pojasom gotovo nikada nije ćutao. On je zaobišao
unapređenja, povišice i udobne kancelarijske poslove da bi radio
na slučaju svog života. Njegovi istražiteljski prodori pokrenuli su
niz federalnih akcija protiv slučajeva reketiranja i kovanja zavere,
u koje je bila umešana najveća organizacija u istoriji kriminala.
Njegovo obimno znanje o kartelu i njegovim metodama učinilo
ga je nečim najbližim stručnjaku za carstvo porodice Rodrigez
Orehuela u američkim snagama reda i zakona.
Kačeroski je za snage reda i zakona bio ono što je Migel bio
za operacije kartela - metodičan, organizovan i istrajan. Njegove
istrage dovele su do tragova koji su prosleđivani mlađim
agentima DEA na terenu u Kolumbiji. Niko od kumova nije imao
pojma o tome, ali Kačeroski je bio otprilike najgore što im se
ikada moglo dogoditi.
Veteran carinske službe je 1995. godine uzeo na metu
advokate kartela zbog podržavanja krivokletstva, pranja novca i
navođenja svedoka na lažne iskaze. Njegove informacije pomogle
su u dobijanju sudskog odobrenja za dotad neviđeno
prisluškivanje telefona nekoliko istaknutih američkih advokata.
Posledica je bila da su magnetofoni vlasti radili punom parom
dok su neki od tih advokata svojim klijentima prenosili pretnje
kumova iz Kalija.

U Kaliju je jedan od najvećih strahova kartela u vezi s

ekstradicijom obuhvatao i Giljerma Palomarija. Čileanski
računovođa bio je optužen u kolumbijskom pritvoru za brojne
slučajeve korupcije, na osnovu dokaza pronađenih u njegovim
zaplenjenim poslovnim knjigama. Kao nekolumbijac na najvišem
položaju u kartelu, Palomari je mogao da nanese više štete
organizaciji nego bilo ko drugi ako bude izručen i naveden na
saradnju s američkim istražiteljima.
Migelov sin Vilijam postepeno je počinjao da menja
Palomarija u najodgovornijim oblastima poslovanja,
preuzimajući, na primer, svakodnevno upravljanje imovinom
kartela, kao i nadzor nad računovođama. Horhe nije odmah
prepoznao značaj tog trenda i njegove implikacije na
Palomarijevu budućnost. Međutim, računovođa je u odsustvu
odgovornosti osetio da se nalazi u vrlo ranjivoj poziciji. U proleće
1995. godine, Palomari se skrivao ne samo od vlasti već i od
svojih dojučerašnjih kolega iz kartela.
Vilijam je ušao i u Horheove bezbednosne poslove -
postavivši jednog od svojih najbližih prijatelja kao Horheovog
zamenika. Huan Karlos Delgado, poznat kao Dario, bio je
poručnik u vojsci, ali je imao ograničeno iskustvo u bezbednosti.
On je najviše voleo da se provodi, koristio je kokain i spavao do
kasno. Dario je bio gotovo član porodice. Horheov novi zamenik
bio je veren nećakom El Senjora i Marte Lusije.
Međutim, ponekad je dolazilo i do trvenja između Horhea i
Marija del Basta. Horhe je redovno odbijao da dolazi na nedeljne
sastanke i deli obaveštajne podatke s Mariovim timom za
obezbeđenje. Dvojica ljudi bili su ravnopravni u hijerarhiji
kartela, ali Mariova sigurnosna zaduženja bila su mnogo šira.
Horhe je imao primarnu odgovornost za komunikacione sisteme,
nadzor vojnog krila Istražnog bloka i Migelovo lično
obezbeđenje. Njegova jedinica motociklista takođe je služila kao
oči i uši kartela po celom gradu. Mario je bio šef obezbeđenja
kartela za sve ostalo. Njih dvojica sukobili su se kada se Horhe
požalio da su ti sastanci gubljenje vremena i nepotreban rizik.
Povremeno, dvojica starih prijatelja jedva da su uopšte
razgovarala.
Konačno se umešao Migel. Ne svrstavajući se ni na čiju
stranu u njihovom sporu, kum je insistirao na tome da usklade
bezbednosni rad. „Potrebno mi je da vas dvojica radite zajedno”,
zatražio je u jednom telefonskom razgovoru s Horheom.

U tri po podne u petak 9. juna 1995. godine, Horhe je odgovorio

na hitnu poruku od Migela. Gazda je želeo da Horhe da policiji
dojavu da su gazde kartela baš u tom trenutku na sastanku na
adresi kilometar i po od skrovišta njegovog brata Hilberta. To je,
naravno, bila obmana. Blok je već bio na Hilbertovim vratima, a
Migel je očajnički pokušavao da ih odvuče odatle. Horhe je
požurio u javnu govornicu i uradio ono što mu je rečeno. Kada se
ponovo javio kumu, Migel je zvučao potišteno.
“Prekasno”, rekao je. „Bojim se da su uhvatili Hilberta.”
„O, ne! Tako mi je žao”, odgovorio je Horhe.
„Budi veoma oprezan”, rekao je Migel. „Drži oči otvorene.
Za petama su nam.”
Kada je Horhe uputio poziv, helikopter Narodne policije
Kolumbije kružio je iznad kumovog tajnog boravišta, a istražni
policijski tim s dvojicom američkih agenata već je bio unutra.
Timu za raciju bilo je potrebno skoro sat vremena za to, ali agenti
su konačno pronašli Hilberta u improvizovanom skrovištu, u
plakaru iza televizora s velikim ekranom. Šahista je bio u donjem
vešu, bos i mahao je s dva pištolja kada ga je pronašao
nenaoružani agent DEA Ruben Prijeto.
Članovi kolumbijskog istražnog tima su, reagujući na
metež, utrčali u sobu praćeni zlokobnim repetiranjem
automatskog oružja. Jedan napeti trenutak Prijeto je stajao
između naoružanih policajaca i njihovog naoružanog plena. Ali
Hilberto je prekinuo napetost.
 „Ne pucajte”, rekao je. “Ja sam miroljubiv čovek.” I spustio
oružje.
Agente je do Hilbertovog skupog skrovišta na obronku
brda dovelo tajno praćenje saradnika kartela poznatog kao Flako.
Vesti o Hilbertovom hapšenju munjevito su se pojavile na radio i
televizijskim kanalima u Kaliju, a onda i širom sveta. Horhe je
slušao izveštaje i pobrinuo se da njegovi ljudi ostanu dalje od
mesta istrage. U sledećih nekoliko sati saznao je da jedinica koje
je izvršila raciju nije bila deo Bloka. Bio je to tim pod komandom
pukovnika Karlosa Baragana, skromnog ali odlučnog i ispravnog
čoveka, koji je podnosio izveštaje direktno šefu Narodne policije,
generalu Seranu. Dok je Serano bio javno lice kolumbijske borbe
protiv narkotika, Baragan je bio šaka u rukavici.
Baraganovi ljudi takođe su bili omiljeni među agentima
DEA na terenu u Bogoti. Oni su bili jedinica okupljena specijalno
da sarađuje s američkim obaveštajnim agentima - i često su bili
podvrgavani testiranju na poligrafu. Koliko god je kartel bio
uspešan u prodoru u Blok, Narodnu policiju i Vojsku Kolumbije,
bio je potpuno osujećen u pokušajima da korumpira i
Baraganovu jedinicu. Migel je rekao Horheu da se „mnogo plaši
tog pukovnika”.
Hilbertovo prebacivanje u zatvor u Bogoti odloženo je dok
general Serano ne stigne da se fotografiše za štampu dok
sprovodi Šahistu u pritvor. Predsednik Samper izdao je
trijumfalno saopštenje o žestokom udaru svoje administracije na
narko-mafiju i nazdravio šampanjcem Hilbertovom hapšenju. Za
Migela to nije bio način da se pokaže zahvalnost za šest miliona
dolara priloga za kampanju koje su mu dali kumovi iz Kalija.
„Proklet bio taj kučkin sin!”, besneo je on.
Migel je poslao Vilijama da se sutradan vidi s Hilbertom u
zatvoru. Hilbertov stav je već nekoliko meseci bio da su svi
ozbiljniji problemi kartela povezani s racijom na kancelarije
Giljerma Palomarija - i računovođinim nespretnim i
inkriminišućim držanjem tokom ispitivanja. Samo je Migelova
podrška sprečila da Palomari bude otpušten... ili nešto još gore.
Vilijam se vratio iz posete stricu u njegovoj zatvorskoj ćeliji u
Bogoti s porukom da je Palomarijevo vreme isteklo.
Horhea su pozvali u Kuću iza zidova u nedelju posle podne,
dva dana posle Hilbertovog hapšenja. Migel je uverio Horhea da
je njegov brat sasvim dobro, i brzo prešao na svrhu sastanka.
„Ovo je veoma važno”, počeo je Migel. „Ti poznaješ
Giljerma Palomarija. On je dobar čovek. I znaš da nam je veoma
drag - ali napravio je mnogo grešaka i previše priča.”
Dragi bože, ne. Horhe je počeo da se moli u sebi.
„Sada je on opasnost za sve nas”, nastavio je Migel. „Veoma
ozbiljna opasnost. I žao mi je što moram to da kažem, ali -
moramo da ubijemo Palomarija.”
Bože, pomozi mi, ponovo se molio Horhe. Pokušao je da
namesti zbunjen izraz lica, kao da mu nije jasno šta Migel govori.
„Naravno, za to će se pobrinuti Sesar Justi, ali hoću da mu
ti pomogneš”, rekao je Migel. „Niko ne sme da zna za ovo, a ti
moraš da pronađeš Palomarija... pomogneš u organizaciji...
pobrineš se da posao bude obavljen čisto - i to odmah. Palomari
mora da nestane. Razumeš?”
Horhe nije odmah odgovorio. Činilo mu se da mu u glavi
tutnji strašna buka. Horhe je u svojoj glavi krenuo u potpunu
pobunu. Ne, ja to neću uraditi. Ne, ne, ne! - vikao je ćutke. A ipak je
istovremeno klimao glavom Migelu i govorio gazdi upravo ono
što je on očekivao da čuje: “Da, naravno. Da, razumem.” Njegov
prvi instinkt bio je da dobije na vremenu. Nije znao šta drugo da
radi.
Horhe je opisao pun krug. Od čoveka koji se pridružio
kartelu kako bi oslobodio Kolumbiju Pabla Eskobara, traženo je
sad da pomogne u ubistvu druge pretnje po kartel. Razlika je,
naravno, bila u tome što je Horhe ubistvo Pabla smatrao činom
najvišeg patriotizma i kao opštu korist za svoju namučenu
zemlju. Međutim, Palomarijevo ubistvo bilo je ubistvo u korist
hladnokrvnih poslovnih interesa kartela.
U tom trenutku, uprkos uveravanjima koja je izgovorio
kumu, Horhe je znao da je stigao do svoje granice - ovo je bila
linija koju ne može i neće da pređe.
Sada se suočio s užasnom dilemom: odbijanje Migelovog
smrtonosnog zadatka moglo bi biti smrtonosno za Horhea. A on
će morati da rizikuje svoj život zbog Palomarija, od svih drugih
ljudi. Horheu se čak nikad nije ni dopadala ta arogantna
cepidlaka.
 Treći deo

POSLEDNJI DANI, LETO 1995

 Još jedan pogrešan broj

Kali, Kolumbija
Ponedeljak, 12. jun 1995.

U satima pred zoru Horhe je ležao budan u mračnom i tihom

stanu, stalno iznova procenjujući svoje ograničene mogućnosti.
Nedaleko od njega, njegova žena i deca mirno su spavali,
nesvesni njegove borbe u tišini. Prošlo je samo nekoliko sati
otkad mu je Migel naredio da pomogne u ubistvu kartelovog
računovođe. Taj strašni zadatak već je razjasnio jednu stvar:
Horhe je morao da se izvuče iz ovoga - iz zavere za ubistvo, iz
kartela, možda čak i iz Kolumbije. Zora se izdizala nad istočnim
Andima kada se prevrnuo na stranu i sklopio oči. Imao je vrlo
malo vremena, ali Horhe je konačno imao plan... neke vrste.
Kao inženjer na početku karijere, Horhe je pravio fine i
precizne mehanizme. Kao kartelski savetnik za bezbednost,
napravio je efikasan sistem radio-komunikacija. Međutim, kao
očajan čovek koji traži izlaz iz kartela iz Kalija, Horhe je smislio
komplikovan rizičan plan nalik kuli od karata.
Ubistvo Palomarija bilo je toliko važno za kumove da je
Horhe znao da ne može na bezbedan način odbiti da pomogne u
njemu. Morao bi da se povuče iz kartela. Naravno, niko to nije
mogao da uradi bez ispraćaja na sahrani. Da bi izašao iz kartela,
shvatio je Horhe, jedina nada bila mu je da ga u svom odlasku
uništi. A uništenje kartela izgledalo je nemoguće. Horhe je mogao
da počne pomaganjem vlastima da uhvate gazdu nad gazdama.
Međutim, Pablo Eskobar je sasvim efikasno vodio medeljinski
kartel i iz zatvora, a Horhe je vrlo dobro znao da bi braća
Rodrigez Orehuela radili to isto. Ako je Migelovo hapšenje bilo
sve što je mogao da postigne, nije bilo mesta na svetu gde bi
mogao da se sakrije a da ne živi u stalnom strahu da će ga Memo
Lara ili Pegavi, ili neki drugi anonimni plaćenik, pronaći i pobiti
mu celu porodicu.
Horhe će morati da zada krajnje razoran udarac. Moraće da
pronađe način za razotkrivanje trgovačke mreže kartela i
milijardi dolara u skrivenim sredstvima. Oduzimanje bogatstva
kumovima oduzimalo im je i moć. Horhe je, takođe, smatrao da je
suštinski važno da otkrije ogromni kartelski sistem korumpiranih
državnih službenika - da ih imenuje, osramoti i strpa u zatvor -
kako bi okončao nečasni uticaj kartela na kolumbijske vlasti.
Tokom te duge noći premišljanja u tišini, Horhe je uvideo
da toliko opsežno obaranje kartela iz Kalija nije u njegovoj moći.
Samo je jedan čovek iz kartela to mogao da uradi - Giljermo
Palomari, računovođa čije su poslovne knjige i potencijalno
svedočenje već brinuli trust mozgova kartela. On je, takođe, bio
ključ i za Horheovo bekstvo.
Čovek u čijem je ubistvu trebalo da saučestvuje postao je
bio čovek u čijem će spasavanju Horhe morati da pomogne.

Horhe je izašao iz kuće da obavi rutinske bezbednosne obilaske

ponedeljkom ujutro, kao da je sve normalno. Leni nije šapnuo ni
reč o svojim namerama. To bi je prestravilo. Međutim, nije ćutao
samo da bi poštedeo svoju ženu brige. Horhe nije želeo da
rizikuje moguće otkrivanje njenog straha, koje bi ih odalo. Lena je
bila otvorenog i neposrednog karaktera. Nije bila dobar lažov, a u
ovim okolnostima to je bilo opasno. Horhe je odlučio da je bolje
da on laže za oboje.
Malo posle jedan po podne, Horhe je krenuo prema
prometnoj zgradi Telekoma u Kaliju, u centru grada. Tu su
postojale male izdvojene prostorije za telefonske pozive, ali ono
što se Horheu najviše dopadalo u vezi s njima bila je činjenica da
nije morao da brine da kartel prisluškuje linije.
Horhe je brzo ušao u jednu od prostorija, obrisao znojavo
čelo i podigao slušalicu. Na španskom je zatražio operatera za
inostranstvo. Trenutak kasnije, na engleskom je zatražio glavni
broj Centralne obaveštajne agencije u Lengliju u Virdžiniji. Bila je
to gorka istina za kolumbijskog patriotu kao što je Horhe, ali nije
mogao da veruje nijednom Kolumbijcu. Čak i pošteni Kolumbijci
prečesto su bili okruženi korumpiranim. Pošto je Horhe osećao
da se kocka sopstvenim životom, i životima članova svoje
porodice, verovao je samo u CIA.
Kada se elektronsko pištanje i zujanje začulo u Horheovom
uhu, on je duboko udahnuo i rekao sebi: Sada više nema povratka.
„Centralna obaveštajna agencija”, rekao je ženski glas.
Sledećih nekoliko minuta Horhe je davao sve od sebe da
ponudi insajderske usluge Vladi SAD u poteri za zloglasnim
međunarodnim narko-bosovima. Međutim, umesto željenog
odgovora, dobio je ignorisanje, tretiran je kao ludak i nije shvaćen
ozbiljno. Horhe je morao da pronađe nekoga drugog.

Užurbani radni dan ubice

Sesar Justi, plaćenik koga su kumovi odredili da ubije Palomarija,
bio je saradnik Hosea Estrade, star trideset i neku godinu, koji je
završavao sitne poslove u skladištima, javljao se na telefone i
obavljao dužnost telohranitelja. Takođe, bio je Estradin vozač i
radio druge svakodnevne poslove za njega. Ponekad bi nestao na
nekoliko nedelja. Međutim, Horhe nije znao ništa o njegovim
sposobnostima kao plaćenika. Njemu je Justi, zapravo, izgledao
kao nervozan i usplahiren tip - teško da je bio hladnokrvni ubica
poput Mema i drugih.
Istovremeno je imao razoružavajuće bezopasan izgled. Justi
je bio sitan, ne viši od sto šezdeset centimetara, s držanjem
službenika ili prodavca cipela. Izgledao je obično i bio proćelav,
pri čemu je loše začešljavao kosu preko ćele. U telefonskom
razgovoru, Horhe se dogovorio da se sastane sa svojim novim
partnerom u ubistvu.
Justi je smesta razjasnio šta je njihov zadatak: „Naređeno mi
je da s tobom organizujem ubistvo Giljerma Palomarija.”
Horhe je jedva mogao da poveruje da razgovaraju o ubistvu
takvim mirnim poslovnim tonom. Pokušao je da glumi sličnu
ravnodušnost. „Tako je. Očekujem da će to biti jednostavan
posao.”
Na svu sreću, Palomari je bio dobro sakriven sve vreme
otkad je Vilijam Rodrigez preuzeo kontrolu nad finansijskim i
knjigovodstvenim poslovima kartela. Povremeno rasejani
računovođa bio je dovoljno oštrouman da shvati da previše zna
za sopstveno dobro. Ipak, nije pokušao da pobegne iz Kalija, gde
je njegova žena Patrisija nastavila da vodi posao s kompjuterima.
Horhe je znao gde je Palomari na početku živeo. Znao je
gde Patrisija radi u centru Kalija. I znao je čak i gde se progonjeni
računovođa skriva - u stanu svog prijatelja. Horhe je jednom
dolazio u stan tog njegovog prijatelja da učini uslugu
Palomarijevom advokatu, kome je trebalo da dostavi neke
dokumente računovođi na potpis. Međutim, na prvom sastanku s
Justijem, Horhe se pretvarao da ništa ne zna.
„Pronaći ću ga što je pre moguće”, uveravao je Horhe
plaćenika.
Justi je pitao da li Horhe zna gde da nabavi pušku AR-15.
Iako je Horhe tačno znao gde može da dobije takvu pušku - iz
Horheovog zaključanog ormara u skladištu - rekao je da će
proveriti. Zahvaljujući tom zahtevu, dobio je malo na vremenu,
bar dan-dva. Međutim, na kraju je najviše vremena dobio zbog
Justijevog pretrpanog rasporeda. On je prosto nestao na nekoliko
nedelja.

Horhe je još razmišljao šta sledeće da uradi i kako da na

bezbedan način stupi u kontakt s Amerikancima, kada je njegov
pejdžer zapištao. Mario del Basto hteo je da se vidi s njim.
Zatekao je prijatelja kod kuće, opuštenog, bez košulje, i
raspoloženog za ćaskanje. Bilo je podne i Mario je ponudio
Horheu činiju domaće supe. Pričali su o tome koliko svi dodatno
rade posle Hilbertovog zlosrećnog hapšenja. Sve je ličilo na stara
vremena, kada su bili partneri i drugovi, pre nego što su ambicije
učinile Marija zavidljivim zbog Horheovog pristupa šefovima.
Tog dana, zbog razloga koje Horhe nije mogao da objasni,
napetost između njih kao da je nestala.
Mario je priznao da je umoran. Takođe, pokazao je naznake
ozlojeđenosti prema Migelu. „On traži da počistimo taj nered ili
rešimo onaj problem. Mi preuzimamo rizike - ali onda nas on ne
podrži”, žalio se Mario Horheu, možda jedinoj osobi u kartelu
pred kojom je smeo da na takav način kritikuje gazdu.
 Njegov najnoviji problem bila je spora isplata naknada.
Mario je pokrivao veći broj gotovinskih isplata doušnicima, a sad
je još čekao da dobije novac za to. Pošto je Palomari bio u ilegali,
administrativna efikasnost kartela bila je narušena.
Mario je obavestio Horhea o popodnevnom sastanku na
koji je trebalo da dođe desetak njegovih ljudi iz sektora
obezbeđenja. Nameravao je da s njima podeli nove sakupljene
informacije - spisak telefonskih brojeva koje Istražni blok
prisluškuje i brojeve registracija sumnjivih vozila kartela, koje
policija namerava da prati - a ovo poslednje dobijeno je od
kapetana Buitraga. Mario je ugovorio sastanak na terenu za
treninge fudbalskog kluba Amerika de Kali.
„I ti si dobrodošao, ali ne brini ako ne možeš da stigneš”,
rekao mu je Mario.
Samo mesec dana ranije, Mario bi zahtevao da Horhe dolazi
na te sastanke i čak tražio od Migela da interveniše. Kum je
prekorio Horhea i zatražio da dvojica ljudi sarađuju. Sada je
Mario zvučao pomirljivo, čak kao da se izvinjava. Horheu je bilo
drago zbog obnove njihovog opuštenog i prijateljskog odnosa, ali
i dalje nije želeo da učestvuje na tim sastancima. Ljubazno je
odbio i poželeo Mariju uspeh.
„Moglo bi da bude opasno sastati se tamo usred bela dana.
Budi oprezan”, rekao je Horhe.

Dva sata kasnije, Horheov pejdžer i radio-telefon počeli su da

zvone i usledila je bujica poruka. U toku je bila neka vrsta vojne
operacije na fudbalskim terenima. Horhe je odmah znao da se
sprema velika katastrofa za kartel.
 Nešto ga je zbunjivalo: vojna jedinica nije bila iz operativne
jedinice Bloka. Bila je to jedinica redovne vojske, na početku vrlo
mali odred iz Pičinčkog bataljona s bazom u Kaliju. Horhe je bio
raspoređen u tu grupu kao pripadnik rezervnog sastava vojske.
Mario je bio zamenik komandanta bataljona sredinom
osamdesetih godina. Bataljon obično nije direktno učestvovao u
operacijama protiv trgovine narkoticima.
Del Basto i njegovi ljudi stajali su okupljeni u hladovini
ispod tribina kada je vojska upala unutra - odred od oko osam
ljudi. Tvrdili su da su došli po dojavi građanina koji je primetio
okupljanje civila od kojih su neki, izgleda, bili naoružani. Mali
odred vojnika bio bi brojčano nadjačan - i vrlo verovatno
nadjačan - ali Mario i njegovi ljudi nisu pružali otpor. Umesto
toga, smesta su počeli da cepaju dokumente i guraju ih sebi u
usta, pokušavajući da pojedu što je moguće više dokaza - dok im
pod pretnjom oružjem nije naređeno da prestanu. Pozvano je
pojačanje i vojnici su zajedno uspeli da sačuvaju mnoštvo
netaknutih i poverljivih podataka Bloka.
Ljudi iz obezbeđenja kartela optuženi su za špijunažu i
odvedeni u pritvor. Televizijske kamere snimale su dok su ih
odvodili s lisicama na rukama - odnosno, sve njih, osim bivšeg
majora Marija del Basta. U znak posebne ljubaznosti prema
bivšem zameniku komandanta bataljona, on je uhapšen bez
ponižavajućih lisica na rukama.
Te večeri u Kući iza zidova, Migel je dočekao vesti o
hapšenju u napadu besa - ne zbog poražavajućeg gubitka
ključnih pripadnika obezbeđenja, nego zbog štete nanete ugledu
kluba. Bilo je opštepoznato da je klub u vlasništvu braće Rodrigez
Orehuela, ali hapšenje na fudbalskom terenu učinilo je
neizbežnim njegovo povezivanje s kriminalom.
 „Gluposti... gluposti... gluposti!”, grmeo je Migel iznova i
iznova. „Kako je taj kučkin sin mogao da bude tako glup?”
Horhe ga nikada nije video tako ljutog. Gazda je bio
zapanjen što je toliko takozvanih stručnjaka za bezbednost moglo
da bude tako lako uhvaćeno na prepad - i to usred belog dana.
„Da li oni imaju govna umesto mozgova?”, besneo je. Kada je
navalio na Horhea da mu kaže svoje mišljenje, on je priznao da je
upozorio Marija u vezi sa sastankom. Bila je to greška koje je
odmah postao svestan. „Znao si za to, a nisi sprečio?”, obrušio se
Migel na Horhea. „Trebalo je da budem obavešten! Sjebao si
stvar! Da li me razumeš?”
Horheu je ovo izgledalo kao zgodno vreme da se povuče.
Mariova greška je sasvim lako mogla da poništi sve njegove
uspehe tokom proteklih šest godina u zaštiti vođa kartela i
njihovih širih porodica. I drugi koji bi razočarali kumove loše su
završavali - počev od jadnog majora Gomeza, nesposobnog šefa
obezbeđenja Herkul, koji je izrešetan samo nekoliko dana pošto se
Horhe pridružio kartelu. A sada je tu, naravno, i Giljermo
Palomari.

Dvostruki udarac u vidu Mariovog hapšenja i Hilbertovog pada

izazvao je utešne pozive i ponude za pomoć Migelovih odanih
saveznika. Jedan od njih bio je Čupeta - koji se zvanično zvao
Huan Karlos Ramirez Abadija. Kao mlad čovek od trideset dve
godine, on je već nagomilao više od milijardu dolara i stekao
reputaciju nemilosrdnog nasilnika. Horhe ga je smatrao
nezvaničnim petim kumom.
Dva dana posle Mariovog hapšenja, Migel je pozvao
Horhea da organizuje „sastanak s Čupetinim ljudima”. Zakazan
je za šest sati ispred tržnog centra Unisentro. Horhe je seo na
suvozačevo mesto u automobilu koji je vozio Čupetin šef
obezbeđenja. Pozadi su bila dvojica ljudi u uniformama Narodne
policije Kolumbije. Obojica su bih majori.
„Došli smo da pomognemo na svaki mogući način”, rekao
je Čupetin pomoćnik. A dvojica majora obećali su svoje usluge.
Oficiri na zadnjem sedištu bili su dodatni dokaz, ako je on uopšte
i bio potreban, da Horhe nikada ne bi trebalo da rizikuje odlazak
kod kolumbijskih snaga zakona po pomoć i zaštitu.
Bilo je priče o tome da neki Mariovi ljudi krive Horhea za
hapšenje njihovog šefa. U Kolumbiji se slučajnost retko prihvata
kao odgovarajuće objašnjenje za bilo šta. Činjenica da je Horhe
pozvan, ali nije prisustvovao sastanku, učinila ga je posebno
sumnjivim nekim ljudima. A usred te problematične navale
nepoverenja, Horhe je na pejdžer primio poruku od Justija, koji je
tražio da se sastane s njim.
Horhe je osetio kako u njemu raste paranoja. Znao je
poznati obrazac. Meta napada ništa ne sumnja kada primi poziv
da se sastane s nekim koga poznaje. Pojavi se na ugovorenom
mestu i nikada više ne bude viđena. To se desilo Serhiju Agilaru i
njegovom starom prijatelju Radamesu. S druge strane, Justi je
možda, jednostavno, želeo da priča o poslu s Palomarijem. Horhe
je ipak gurnuo mali valter u džep... za svaki slučaj.
Njegov sastanak s Justijem biće održan na velikom
kružnom toku, sličnom parku, u Sijudad Hardinu. Ulična tezga
od bambusa obezbedila je Horheu zaklon, iza kog je mogao da
posmatra Justijev dolazak. Plaćenik je parkirao auto na ulici i
približio se sam. To je bio dobar znak - nije imao pomagača ili
izvidnika na motoru.
Horhe je ostao van njegovog vidokruga dok je Justi prilazio
mestu sastanka, popularnom štandu sa sladoledom, oko koga je
bilo mnogo porodica i potencijalnih svedoka. Konačno se
uverivši da je siguran, Horhe se pojavio da uz sladoled razgovara
o ubistvu Palomarija. Justi je upitao da li mu je Horhe našao
pušku AR-15.
„Da. U kući je kod mog prijatelja”, slagao je Horhe.
„E, dobro. Hajde da je odmah uzmemo.”
Horhe je odugovlačio. Rekao je da je njegov prijatelj
otputovao iz grada.
„Nema problema. Palomari je glineni golub. Uskoro ćemo
ga srediti.”

Dok je Horhe oklevao, u kartelu je narastala paranoja, koja je

izuzetno uznemirujuće stanje u zajednici naoružanih ljudi.
Mariovo hapšenje predstavljalo je toliko iznenađenje da je
posejalo mnoge iracionalne strahove. Da li je to bio deo neke
velike vojne operacije u saradnji sa SAD, koji je bio tajna čak i za
vladu Kolumbije? Da li je ona uključivala agencije u kojima kartel
nije imao doušnike? Nekoliko dana niko nije bio siguran koga ili
čega da se boji. Horhe je predložio da sva komunikacija, koja nije
hitna, bude svedena na telefonske govornice ili susrete licem u
lice u sigurnom okruženju.
Kolumbijska vlada je u međuvremenu počela da pušta
televizijske reklame u kojima je nudila milione dolara za
informacije koje bi dovele do hapšenja ostalih kumova iz Kalija.
Vašington je podržavao tu kampanju. Bilo je to dovoljno novca da
telefon policijske vruće linije stalno zvoni. Na nesreću za mnoge
dojavljivače, kartelski prisluškivači slušali su istu tu vruću liniju.
Neki od njih umrli su pre nego što su njihove dojave uopšte
proverene.
 Horhe je bio među nekoliko kartelskih menadžera od kojih
je traženo da saslušaju snimljeni poziv jednog dojavljivača. Čuo
se glas čoveka koji je rekao da je radio u jednoj klinici u izgradnji
u Kaliju. Ona je sagrađena novcem od droge, rekao je čovek.
Horhe nije znao ko je taj čovek, ali nije moglo biti sumnje da je
radio za Hosea Estradu na više miliona vrednoj najmodernijoj
klinici, koju su finansirali braća Rodrigez Orehuela.
Anonimni dojavljivač rekao je da mu se smučilo da gleda
kako organizovani kriminal uništava kolumbijsko društvo.
Progovorio je, kako je rekao, jer nije želeo da njegova deca
odrastaju u tako korumpiranom društvu.
„Ko je taj tip?”, upitao je Horhe Estradu.

Krajem juna 1995. godine, Horhe se jednog popodneva našao s

Justijem u kraju s pogledom na stambeni kompleks za koji je
Horhe nevoljno otkrio da je mesto na kome misli da se Palomari
skriva. Horhe nije mogao da glumi potpuno neznanje a da ne
izgleda da nešto krije. Ipak, pretvarao se da ne zna u kojoj se
tačno zgradi nalazi računovođa.
Tokom njihovog kratkog razgovora, Horhe je primetio da
Justi izgleda neobično rastrojeno i nestrpljivo. Plaćenik nije
postavljao pitanja, brzo je klimao glavom na sve što Horhe kaže, i
stalno gledao na sat. „Imaš li ugovoren još neki sastanak?”,
upitao je Horhe. Tada je već bilo skoro podne.
„Da, bojim se da imam”, rekao je Justi.
Morao je da ode u El Rančo de Honas, restoran koji se nalazio
prilično daleko odatle. Imao je rezervaciju za sto za ručak u 12.30
i morao je da bude tamo na vreme. Objasnio je da mora da ubije
još jednog čoveka, onog koji će tamo doći na ručak - arhitektu
Estradine multimilionske moderne klinike. Doušnik s vruće
policijske linije očigledno je bio identifikovan. Čovek koji nije
želeo da njegova deca odrastaju u tako korumpiranom društvu
uskoro će ih ostaviti bez oca.
O, moj bože, pomozi mu, ćutke se molio Horhe. Ali ono što je
izgovorio naglas zvučalo je kao kompliment Justiju. „Mora da si
veoma dobar strelac“, rekao je Horhe.
Justi se iscerio. Rekao je da koristi automatski pištolj s
laserskim nišanom. Nije mogao da promaši. A nije mogao ni da
dangubi. Imao je drugi sastanak odmah posle ručka - ubistvo na
autobuskoj stanici na drugoj strani grada u dva sata.
Orgija ubistava držala je Justija previše zauzetog da bi se
koncentrisao na Palomarija. A bar to je bilo dobro - pogotovo
zbog toga što Horhe još nije smislio kako da spase računovođu...
a ni samog sebe.

Eldorado u pisaćem stolu

Rezultat iznenadnog hapšenja Marija del Basta bilo je hitno

unapređenje Horhea Salseda u jedinog šefa obezbeđenja kartela.
Sve netačne glasine o Horheovoj navodnoj ulozi u Mariovom
hvatanju nikada nisu imale uticaj na gazde. Svakodnevna curenja
iz Istražnog bloka smesta su počela da pristižu do Horhea.
Jednog popodneva gledao je spisak zakazanih racija operativne
jedinice, kada je video jedno planirano u stambenom bloku gde
se Palomari krio u stanu svog prijatelja.
Pošto se Horhe posvetio spasavanju Palomarija, što je bio
noseći stub plana za njegovo sopstveno bekstvo od kartela, nije
mogao da dopusti da računovođa padne u ruke kolumbijskim
vlastima. Bio je siguran da Palomari nikada ne bi izašao živ pred
sudiju. Jedina nepoznanica bila je ko bi ga se prvi dočepao -
kumovi, pokvareni panduri ih kompromitovani političari.
Horhe je došao na Palomarijeva vrata oko tri po podne.
Čovek koji je bio vlasnik stana otvorio je vrata i porekao da iko
drugi tu živi. Međutim, Horhe je istrajao i njegov ton postajao je
sve užurbaniji.
„Stvar je hitna. Giljermov život je u opasnosti”, insistirao je
Horhe.
Palomari je nesigurno izašao iz jedne sobe. „Šta ti radiš
ovde?”, upitao je. Nije pokazao nikakav znak gostoprimstva.
Horhe je opisao raciju koja se sprema negde u okolini, a
pošto nije mogao da bude siguran u kojoj zgradi, predložio je da
se Palomari skloni negde bar na sledećih dvanaest sati. Horhe je
ponudio sigurnu kuću, u kojoj je mogao da provede noć, i sačeka
da racija prođe. Palomari je i dalje oklevao. Njegova dva sina, od
jedanaest i petnaest godina, izašli su iz sobe i stali pored oca. Bili
su uplašeni.
„I tvoji dečaci biće bezbedniji ako ne budeš ovde”, rekao
mu je Horhe.
Palomari se saglasio s tim. Spakovao je torbu za noć i
pridružio se Horheu u srebrnoj mazdi 626 u desetominutnoj
vožnji do sigurne kuće, jedne od kartelskih rezidencija sa
šifrovanim nazivom Blizanci. Horhe je pretvorio manju od dve
slične kuće u stanicu za prisluškivanje, gde su razgovori na
ozvučenim linijama snimani, kopirani i čuvani. Samo je Horhe
imao stalni pristup tom mestu, i pokušao je da ubedi Palomarija
da će tu biti siguran preko noći.
 „Vratiću se ujutro, posle racija, da te odvezem kući”, rekao
je Horhe pre nego što je Palomari zaključao vrata za njim.
Kako se ispostavilo, operativna jedinica nije upala u zgradu
Palomarijevog prijatelja, i Horhe se sledećeg jutra vratio po
Palomarija. Palomari se nije odazvao na njegovo kucanje. Već je
otišao. Horhe je to smatrao povoljnim znakom da Palomari
nikome ne veruje. Kao prvo, to je umanjivalo šanse da naivno
ušeta u zamku kartela.
Ali ni Horhe nije mnogo verovao Palomariju - bar ne kada
je posredi njegov vlastiti život. Nije se usuđivao da ispriča
računovođi da Justi treba da ga ubije niti o sopstvenim tajnim
pokušajima da to odgodi. Horhe se plašio da bi Palomari u očaju
mogao da ga izda u zamenu za obećanje da će ga kartel poštedeti.
Lako je mogao da zamisli rezultat: obojica bi bili mrtvi, sasvim
moguće kao dvostruka meta u još jednom danu Sesara Justija,
pretrpanog poslom.

Ritam Blokovih racija ubrzan je u junu 1995, što je bio

nusproizvod novih dokaza izvedenih iz Palomarijevih poslovnih
knjiga i još uvek tajne saradnje s vlastima pripadnika kartela na
Floridi. Jedna od neočekivanih posledica bilo je primoravanje
većeg broja kartelskih poručnika na dobrovoljnu predaju.
Nekima je bilo nepodnošljivo da se kriju i žive životom
progonjenih kriminalaca. Međutim, Migel kao da je uživao u
prinudnoj izolaciji. Ona mu je donosila manje skretanja pažnje s
posla. I dalje je primao posetioce, telefonirao i nervirao se zbog
krijumčarenja droge i valute. Uopšte nije imao nameru da se
preda.
Očekujući da bi mogao da bude primoran na preseljenje
zbog Blokovih racija, Migel je napravio duplikate najvažnijih
dokumenata, brojeva telefona kartela i spiska prijatelja. Na
disketama i odštampanim papirima čuvao je spisak svih koji su
dugovali kartelu zbog pređašnjih usluga, a mnoge od tih usluga
bile su numerisane na poseban način. Sakrio je dosijee u raznim
kućama po celom Kaliju, s rezervnim čekovnim knjižicama i
drugim finansijskim dokumentima. Gde god da se skrivao, Migel
je želeo lak pristup onome što je smatrao osnovom svog
političkog uticaja i kartelskih svakodnevnih poslova.
Migel je živeo bez uznemiravanja oko dve godine u Kući iza
zidova, do jednog jutra u junu 1995. Horhe je čuo razgovor preko
ozvučenog telefona, koji je ukazivao na planiranu raciju na toj
adresi. Pojurio je da obavesti Migela, koji se obratio kartelskom
čoveku unutar Bloka. Kapetan Buitrago je odgovorio: da,
zakazana je racija, ali ne pre tri po podne.
Operativnoj jedinici uvek se moglo verovati da će se držati
rasporeda. Migel je imao skoro četiri sata da se spakuje pre
bekstva iz svoje rezidencije. Bez žurbe se istuširao, obukao
tradicionalne crne pantalone i plavu košulju, a zatim seo za
obilan ručak.
Kada je jedinica za raciju stigla, našla je kuću praznu, ako se
izuzme čistač bazena, mladić po imenu Karlos, koji je rekao da su
vlasnici na dužem putovanju u Evropi. Rekao je da ih on nikada
nije upoznao. Posle temeljne pretrage, vladin tim otišao je
praznih ruku. Ipak, upad operativne jedinice ugrozio je Migelovo
utočište u Kući iza zidova - nikada više nije mogao da se vrati
tamo.
Kasnije tog dana, kartelski prislušni uređaji uhvatili su glas
muškarca koji je pozvao Blok. Čovek je bio ljut. Izgleda da je on
dao dojavu i prekorevao je policiju što je pustila Migela da se
izvuče. Optuživao ih je i da je jedinica koja je izvršila raciju
delovala sa smišljenim otezanjem. Optužio ih je i za kriminalnu
nekompetenciju. Nije bilo pravih nagoveštaja o čovekovom
identitetu.
Migelova nova baza bila je kuća u slepoj ulici u kvartu
Sijudad Hardin, u vlasništvu Salomona Prada, njegovog prijatelja
još iz školskih dana. Migel ga je zvao Čalo. Njegov prijatelj radio
je u Bogoti, a kuća u Kaliju je ponekad i mesecima bila prazna.
Bila je prostrana i udobna i opremljena velikim džakuzijem.
Narko-bos mogao je da nastavi tačno tamo gde je stao prethodne
večeri, vodeći poslove kartela bez ikakvog prekida. Međutim,
Migel je prvo želeo da zna šta se desilo s novim pisaćim stolom,
koji je ostavio u Kući iza zidova. Njegov pomoćnik Mateo Zapata
pozvao je Karlosa, čistača bazena, da mu podnese izveštaj posle
racije.
Šta je jedinica radila... šta je pregledala... koliko ih je bilo i
po kojim delovima kuće su njuškali? Pitanja su bila rutinska i
uzgredna, dok Migel nije navalio na Matea da sazna šta je bilo sa
stolom. On je hteo da zna da li je sto privukao posebnu pažnju ili
sumnju... Da li ga je iko pretresao? Da li je na neki način oštećen?
Čistač bazena rekao je da je sto prošao neprimećen i netaknut.
„Prošao je testiranje”, ushićeno je izjavio Migel. Ali Mateo
nije toliko žurio s oduševljenjem. Kasnije, nasamo s Horheom,
žalio se šefu obezbeđenja da je taj pisaći sto bio potencijalna
opasnost.
Sto je napravljen po meri, od crvenog drveta, možda
trešnjevog, i izrađen sa šupljom komorom u gornjoj ploči, debeloj
između deset i dvanaest centimetara. U tom tajnom prostoru
Migel je držao komplet svojih osetljivih kartelskih dosijea,
poništenih čekova, listova iz kompjuterskog štampača i disketa -
riznicu podataka kojima su dokumentovane isplate svima na
platnim spiskovima kartela. Mateo je to nazivao Migelovim
zahtevima za otkupninu. Političari bi mogli da zaborave da
duguju porodici Rodrigez Orehuela za stare usluge, ali Migel to
nikada nije zaboravljao. I držao je to obilje dokaza pri ruci. Sto je
dizajnirao i napravio Henaro Anhel, kartelski stolar, koji ga je
dostavio u Kuću iza zidova jedva nedelju dana pre racije. Retki su
bili oni koji su znali za njegovo postojanje. Migelov plan bio je da
nosi sto sa sobom gde god da ide.
„Bojim se da je El Senjor pomalo glup u vezi s tim”, rekao je
Mateo Horheu.
Imati sve te dokumente na jednom mestu, i držati ih tako
blizu sebe, predstavljalo je nepotreban rizik. Mateo je, izgleda,
želeo da mu Horhe pomogne da to objasni Migelu. A Horhe se
svakako slagao s Mateovom laičkom procenom. Klimnuo je
glavom, ali nije dalje pričao o tome. Migel je nameravao da čuva
sto u tajnosti od svih, uključujući i Horhea. A Horhe je želeo da to
tako i ostane. Migelova tajna biće i Horheova.
Horheu je bilo očigledno da Migelov crveni pisaći sto sadrži
zlatni rudnik informacija. Njegov sadržaj bio je san za tužioce i u
Bogoti i u Majamiju - dokazi ekvivalenta Eldorada, Sijera Madre i
Montezumine riznice zajedno. U pravim rukama, mogli bi da
zatru kartel iz Kalija.

Čalova vila u Sijudad Hardinu uvek je smatrana zgodnom ali

privremenom usputnom Migelovom stanicom, pošto on nikada
nije bio gost u toj kući. Izgledalo je veoma malo verovatno da su
ikakvi kolumbijski obaveštajni izveštaji mogli povezati Migela s
tom nasumičnom adresom. Kum kartela se, zapravo, osećao tako
sigurno da je pozvao jednu od svojih žena da mu se pridruži u
rezidenciji.
 U to vreme Migel je pokušavao da otvori kanal za tajne
pregovore s nepoznatim vladinim zvaničnicima, koristeći bivšeg
levičarski nastrojenog sveštenika kao posrednika. Bivši sveštenik
Bernardo Ojos nedavno je postao gradonačelnik u Barankilji na
severu zemlje i bio na svoj način kontroverzna figura, s vezama s
radikalnim elementima. Migel je želeo podršku Ojosovih
političkih saveznika. Međutim, kada je bivši sveštenik jednog
popodneva došao u Čalovu kuću, bio je praćen.
Američki agenti za borbu protiv narkotika sa sedištem u
Američkoj ambasadi došli su do informacije da je Ojos u kontaktu
s Migelom. Agenti DEA postupili su prema dojavi da motre na
levičarskog aktivistu kad god dođe u grad. To ih je odvelo u
slepu ulicu u Kaliju.
Horhe Salsedo jedva da se probudio sledećeg jutra kada su
mu se prozori zatresli od tutnjave elise helikoptera Narodne
policije Kolumbije u niskom naletu iznad kuće. On je živeo oko
pet minuta vožnje od Migelovog skrovišta i imao je jeziv osećaj
da je Čalova kuća odredište ekipe za racije.
Na brzinu se obukao i uputio prema sigurnoj kući.
Trenutak kasnije spazio je helikopter. Lebdeo je iznad Čalove
kuće, stvarajući veliku buku. Na praznom placu iza kuće, Horhe
je izbrojao najmanje deset uniformisanih policajaca raspoređenih
da spreče svaki pokušaj bekstva sa zadnje strane. Naredio je
svojoj ekipi telohranitelja da se odmah povuku iz tog područja.
Ako ih primete, to bi moglo dati vlastima nagoveštaj da je Migel
u blizini.
Sam Horhe uopšte nije prišao dovoljno blizu da vidi
policijski terenac s potpuno zatamnjenim prozorima, parkiran u
slepoj ulici. U vozilu su američki agenti za suzbijanje trgovine
narkoticima Kris Fajstl i Dejv Mičel posmatrali akciju i slušali
policijske radio-izveštaje iz kuće. Zbog napora da se umanji
vidljivost umešanosti SAD u raciju, samo je njihov kolega Džeri
Salameh bio u kući. On je bio Amerikanac palestinskog porekla,
tamnokos i maslinaste puti, i izgledao je kao Kolumbijac.
U kući je jedinica za racije zatekla samo Martu Lusiju,
kućnu pomoćnicu i rezervnog vozača Karlosa Milana, koji je
radio kao zamena kad bi Mateo i Ferčo imali slobodan dan.
Prisustvo Migelove četvrte žene i poznatog ađutanta vođe kartela
pokrenulo je velika očekivanja. Međutim, posle skoro dva sata
potrage, bez pronalaženja ikakvog traga od Migela, ekipa za
raciju pretpostavila je da je on na vreme upozoren kako bi
pobegao. Kada je kolumbijska jedinica završila pretres i izašla iz
kuće, lokalni mediji već su se ulogorili ispred nje. Nisu mogli da
se sakriju od njih. Na naslovnoj stranici El tijempa sutradan ujutro
bila je fotografija Salameha, agenta DEA, na ulaznim vratima
kuće.
Nešto pre podneva tog dana, Mateo je poslao Horheu
poruku na pejdžer. Gazdi je bilo potrebno spasavanje. Horhe se
odmah odvezao do kuće u slepoj ulici, gde će se pretvarati da je
prijatelj istraumirane Marte Lusije. Horhe se uvezao u garažu
kuće i zatvorio vrata za sobom.
Migel je bio u kiselom raspoloženju. Spremao se da se
premesti u kuću druge žene, što je ohladilo njegove odnose s
Martom Lusijom. Takođe, proveo je dva sata za vreme racije
skrivajući se u tesnom prostoru ispod vruće cevi, sakriven u
vodovodnim instalacijama i sistemu grejanja ispod džakuzija.
Migel je bio dovoljno klaustrofobičan da dvosatni boravak u tom
skrovištu bude pravo mučenje za njega. Horhe ga je otpratio u
garažu i otvorio prtljažnik svoje mazde 626. Migel je oklevao pre
nego što se uvukao u još jedan tesan prostor.
 „Samo pet minuta”, umirivao ga je Horhe.

Ljubav u vreme krize

Racije koje su naterale Migela Rodrigeza Orehuelu da se dvaput

seli u roku od nekoliko dana imale su jednu upadljivu korist za
njegovog šefa obezbeđenja: Horhe je mogao da odloži svoj
zadatak pronalaženja i ubistva Palomarija. Bilo je to dobrodošlo
rasterećenje, i Horhe je uživao u njemu koliko god je mogao.
Zatim se jednog jutra sreo s Dariom, svojim zamenikom.
„Hej, Ričarde”, rekao je mladi pomoćnik šefa obezbeđenja s
tajanstvenom veselošću. „Znaš li ko će biti ubijen?” Horhe je
slegnuo ramenima i sačekao. „Palomari - i ne samo on nego i
njegova žena!”
„Šta?” Horhe je glumio iznenađenje u vezi s Palomarijem,
ali njegov šok zbog Patrisije Palomari bio je autentičan. „Kako to
znaš?”
„Vilijam mi je rekao. On kaže da je Palomari opasan.
Previše priča.” Horhe nije rekao ništa čime bi obznanio svoju
ulogu u planiranom ubistvu Palomarija, a izgledalo mu je da
Dario ne zna za taj deo zavere.
Međutim, Horhe je navaljivao da sazna koliki je deo tajne
već podeljen s njim.
„Da, računovođa, mogu to da razumem. Znao sam da
postoji problem posle njegovog hapšenja prošle godine - ali zašto
žena?”, upitao je.
 „Pa”, počeo je Dario, kao da objašnjava nešto očigledno,
„zamisli koliko ona zna.”
Horhe je osetio nelagodu. Morao je da pretpostavi da ceo
uži krug Vilijamovih saradnika zna za to. Takođe, brinuo je da je
njegova taktika odlaganja možda previše dobro uspela. Možda
Dariju nije rečeno za Horheovu ulogu u zadatku, jer je logistički
posao prebačen nekom drugom - možda nekom od Vilijamovih
prijatelja. To bi bila katastrofa. Situacija je bila apsurdna, ali jedini
način na koji je Horhe mogao da zaštiti Palomarija bio je da sam
bude zadužen za organizovanje njegovog ubistva. Čim je ostao
sam, Horhe je poslao poruku Justiju na pejdžer da ugovore još
jedan sastanak.
Takođe, postajalo je hitno da Horhe uspostavi kontakt s
američkim vlastima. Poseta ambasadi u Bogoti izgledala je
neizbežna. Razmišljao je o raznim načinima prerušavanja -
šeširima, maramama i, najradikalnije, da obrije bradu. Čekanje
nije moglo neograničeno da održava Palomarija u životu.
Međutim, skoro odmah, prioriteti su se ponovo promenili. Justi je
nestao, jer je, kako je izgledalo, otišao je na neki duži zadatak
izvan grada. Horhe nije postavljao pitanja, ali je smatrao svoju
sreću nečijom tuđom tragedijom.
Migelovo novo skrovište bilo je u kući jedne lepe mlade
udovice u Kaliju. To je bila Klaudija Eskobar Endo, udovica
Klaudija Enda - nasilnog trgovca koga su Delinkvent i njegova
ekipa osvetoljubivih plaćenika saterali u kupatilo u njegovoj kući
na ranču i izbušili mecima. Njena ćerka napunila je pet godina, a
Migel je postao zamena za očinsku figuru. Međutim, samo su
Horhe i Migelova dva najbliža pomoćnika - Mateo i Kastiljo -
znali da se gazda krije u njenoj kući.
 Horhe je preuzeo novu ulogu nekoga ko je omogućio ovu
ljubavnu vezu. Na Migelov zahtev organizovao je da Klaudija
ode u lokalnu kliniku na liposukciju. Pošto Migel nije smeo da
rizikuje da je poseti u bolničkom krevetu, Horhe je isporučio
cveće i najlepše želje umesto gazde. Kada se Klaudija dovoljno
oporavila za vožnju kroz grad, Migel je naredio Horheu da ih
vodi u pohode traženja kuće za njih. Kum je planirao da kupi njoj
i njenoj ćerki novi ranč ili vikendicu.
Za vreme jednog obilaska nekretnina, Horhe je našao
Migela na zemlji, na kolenima i dlanovima, dok ga je
petogodišnja devojčica jahala kao konjića, cičeći od sreće. Za
gazdu ozbiljnog do bola, ovaj nedostojanstveni položaj u
trenutku njihovog susreta bio je krajnje neprijatan. Migelovo
mrštenje reklo je Horheu da nikada ne sme da zucne ni reč o
onome što je upravo video. Horhe se odmah povukao i ostavio
malu porodicu nasamo.
Romansa između Migela i Klaudije razvijala se još od
vremena neposredno posle ubistva njenog muža. Horhe je
shvatio da ona ublažujuće deluje na El Senjora, koji se odnosio
prema njoj s poštovanjem koje se skoro graničilo s obožavanjem.
Iako su Klaudija i svi drugi znali da je kartel odobrio Endovo
ubistvo, Horhe je sumnjao da je udovica bila svesna Migelove
direktne uloge u tom odobrenju.
Njihov prvi kontakt obavljen je preko posrednika. Endove
ubice otišle su s mesta zločina s rukama punim nakita koji su
našli u Klaudijinoj spavaćoj sobi - a nešto od tog nakita imalo je
posebnu sentimentalnu vrednost za tek obudovelu ženu. Posle
intervencije posrednika, Migel je sredio da joj taj nakit bude
vraćen. Kasnije su se sreli - i pedesetjednogodišnji kum kartela
pao je na njene draži, kako je Horhe to opisao, “kao zaljubljeni
tinejdžer”. Takođe, postao je njen vatreni zaštitnik. Kada su
Endova braća pokušala da preuzmu vlasništvo nad imovinom
ubijenog narko-trgovca, Migel se umešao da obezbedi Klaudijino
pravo da zadrži sva njegova sredstva. Zaplašena tom
intervencijom, porodica Endo se brzo saglasila s tim.
Migelov kratki boravak u Klaudijinoj kući potrajao je samo
dve nedelje, ali obezbedio je gazdi odmor od kartelskih poslova -
neku vrstu prinudnog odmora. U međuvremenu, ubrzane su
pripreme novog skrovišta u kvartu Santa Rita u Kaliju. Migel se
zaputio u stan pored onoga u kome je ranije živeo njegov glavni
plaćenik Memo Lara. Međutim, on je prvo morao biti valjano
opremljen da ispuni poslovne zahteve kartela. Kao prvo, bila mu
je potrebna tajna odaja za bekstvo, ili caleta - skriveni prostor ili
soba, koju su svi kumovi ugrađivali u zidove svih svojih
skrovišta. Tanga Velez, brat Pegavog, bio je jedan od graditelja.
„Radio sam na kaletama i danju i noću. Prelepe su”,
nedavno se hvalisao Tanga Horheu. Rekao je da je odaja za
bekstvo u nekadašnjem stanu Mema Lare posebno mudro
smišljena - sakrivena iza zida malog kupatila, s brzim pristupom
iz dnevne sobe.
Novo skrovište je takođe bilo opremljeno za veći kapacitet
telefonskog saobraćaja. Svakodnevni poslovi kartela zahtevali su
više telefonskih linija, s mogućnošću konferencijskih poziva,
muzičkim intermecom dok je poziv na čekanju i razne druge
dodatke koji nisu bili u širokoj upotrebi u Kolumbiji 1995. godine.
Migel je insistirao na Panasonikovoj opremi u svim svojim
boravištima. Ljudi koji su čekali na liniji mogli su da računaju na
to da će slušati regtajm melodiju Skota Džoplina iz filma Žaoka.
Instalacija telefona poverena je komunikacionoj kompaniji
sa sedištem u Kaliju, čiji je direktor bio Karlos Espinoza, poznat u
kartelu po nadimku Preparirani. Nosio je bele cipele i zlatni
roleks, uvozio mušku kozmetiku i bio jedan od kartelskih
saradnika od najvećeg poverenja. Horhe ga je smatrao jednim od
najodgovornijih za to što je Migel uvek bio korak ispred Blokovih
racija. Preparirani bi se uvek pobrinuo da Migelove telefonske
linije budu sprovedene kroz daljinsku centralu, koja je sprečavala
sve pokušaje elektronskog praćenja na tim linijama. Rezultat je
bio da su za kolumbijsku vladu i njene partnere iz CIA i DEA
Migelovi telefoni uvek izgledali kao da se nalaze u nekoj zgradi u
centru grada, kilometrima daleko od njegovog stvarnog položaja.
Bez kaleta i specijalnih telefonskih sistema, Klaudijina kuća
bila je sigurna samo dok niko ne bi primetio Migelove dolaske i
odlaske. Narko-bos bio je prinuđen da na nekoliko dana drugima
prepusti poslove kartela. Možda bi drugde postao nervozan i
frustriran, ali u Klaudijinom društvu Migel je bio opušten i srećan
- i to više nego u bilo koje vreme za šest i po godina koje je
proveo s kumovima iz Kalija, koliko je Horhe mogao da se seti.
Međutim, srećni i bezbrižni dani kratko su potrajali.
Kartel je pretrpeo težak obaveštajni udarac u proleće 1995,
kada je poručnik Valensija izbačen iz Istražnog bloka. Pao je na
poligrafskom testiranju organizovanom u sklopu međunarodne
istrage curenja informacija iz operativne jedinice. To je kartelu
ostavilo samo kapetana Buitraga, unutar policijskog dela
operativne jedinice.
Valensija se odmah pridružio bezbednosnom timu kartela.
Migel je rekao Horheu da ga upotrebi na koji god način koji
najbolje odgovara potrebama organizacije. Ali nije ih bilo mnogo.
Valensija je bio tako potpuno diskreditovan u vojsci da su ga
uniformisane kolege izbegavale i nije imao pristup upotrebljivim
informacijama. Međutim, on je odmah postao Horheov rival,
ciljajući na privlačenje Migelove pažnje kao savetnik za
obaveštajna pitanja.
U međuvremenu se još kartelskih poručnika predalo
vlastima. Sastanci kumova su prekinuti, jer su postali previše
rizični. Čepe Santakruz preselio se u Bogotu, u nadi da će imati
veću anonimnost u većem gradu. Međutim, njegova sklonost ka
dobroj hrani izvukla ga je iz izolacije 4. jula 1995, kad je hteo da
večera u Karbon de Palo, obližnjem restoranu koji je služio izvrsne
šnicle. Neko je spazio ozloglašenog gosta i obavestio vlasti.
Policijska ekipa stigla je pre nego što je platio račun i uhapsila ga.
Dok su u njihovoj domovini svetleli vatrometi u čast
praznika 4. jula, američki agenti DEA u ambasadi u Bogoti slavili
su činjenicu da je polovina trusta mozgova kartela iz Kalija već
iza rešetaka. Međutim, Migel, kum nad kumovima, ostao je
njihova najneuhvatljivija i najtraženija meta.

U julu 1995. godine, partneri iz DEA Kris Fajstl i Dejvid Mičel

obeležili su svoju prvu godišnjicu u Kolumbiji. Oni su stekli veći
broj poverljivih doušnika i dobro upoznali Kali, i geografski i
politički, ali tek je trebalo da zadaju ozbiljan udarac kartelu koji
su poslati da rasformiraju. Tražili su pomoć od Majamija i kolega
iz Kamena temeljca.
Specijalni agent carinske službe Edi Kačeroski imao je
brojne svedoke saradnike, uključujući i bivše operativce kartela
optužene u južnoj Floridi. Fajstl je radio na nekim od tih slučajeva
s Kačeroskim u Majamiju i međusobno su se poštovali. U
visokopolitizovanom svetu velikih kriminalističkih istraga,
nadmetanje između organizacija kao što su carinska služba i DEA
- ili FBI i CLA i imigraciona služba i tako dalje - predstavlja
hroničnu prepreku za saradnju obaveštajnih službi i službi za
sprovođenje zakona. Do izuzetaka često dolazi zahvaljujući
ličnim odnosima koji premošćavaju te birokratske procepe.
Agenti Fajstl i Kačeroski imali su tu vrstu međusobnog
poverenja.
Fajstl je ostvario početni kontakt. On je zamolio Kačeroskog
da se ponovo obrati svojim izvorima informacija i kaže im da
sastave spiskove ljudi u Kaliju za koje znaju da su najbliži s
Migelom Rodrigezom Orehuelom. Fajstl i Mičel lično će pratiti
one koji će ih najverovatnije odvesti do velikih gazda.
Rezultat je stigao nekoliko dana kasnije u vidu dvodelnog
lagano šifrovanog spiska Kačeroskog, označenog kao Najbolji
tragovi za pronalaženje Mikija i Miki u Diznilendu - važne lokacije.
Bilo je to sedam stranica rukom napisanih imena, adresa i karata
nažvrljanih na ceduljama, poređanih po srazmernoj istražnoj
vrednosti. Broj jedan po Edijevoj proceni bio je Mateo, „šofer
čijim se uslugama Miki najčešće koristi”. U njegovoj poruci
nalazila se i adresa privatne pilane u Mateovom vlasništvu, a
zatim je sledio detaljan opis Migelovog vozača: „Broj njegovog
pejdžera je 671771, pozivni 067. Mateo je visok oko 165
centimetara, težak 70 kilograma, crne kose i crnih brkova.
Tridesetih je godina i voli da nosi naočari za sunce. Skoro uvek
vozi putničke automobile sa zatamnjenim staklima, u Mikijevom
vlasništvu. Svetle je puti i ima ravnu kosu. Prema informacijama
iz šest izvora, Mateo se sreće s Mikijem tri do četiri puta dnevno.”
Fajstl i Mičel odmah su krenuli za Mateom, samo da bi se
njihovo poletno iščekivanje pretvorilo u teško razočaranje.
Nekoliko dana pratili su šofera do njegove firme i nazad, ali
nikada nisu prišli ni blizu Migelu. Agenti DEA nisu mogli da
znaju da je u sklopu redovne rotacije Mateo tad bio van dužnosti.
Tad je bio red na Horhea Ferča Kastilja da bude uz Migela.
 Agenti DEA i dalje su jurili šofera sa slobodnim danima i u
julsko jutro kada je Horhe Salsedo uzeo svoj primerak El tijempa i
pročitao kratak članak iz Majamija. U njemu je pisalo da se
određeni broj američkih advokata kartela iz Kalija suočava s
optužnicama za prinudu i kovanje zavere. U novinskom članku
kratko je pomenuto da je Džoel Rozental izbegao najozbiljnije
optužbe, ali se izjasnio krivim za krivično delo. Horhe je odmah
shvatio da je krivična optužnica naročito poražavajući razvoj
događaja za advokata s tako dugotrajnim vezama s vlastima.
Međutim, Horhe je jedva mogao da obuzda uzbuđenje.
Iznova je iščitavao kratke redove o Rozentalu, skoro ne verujući u
svoju sreću. Njegov prijatelj, američki advokat, bio je u tako
ozbiljnoj nevolji da je Horhe mogao samo da zahvali bogu. To je
bio odgovor na njegove molitve.

Ko je Palomari?

Horhe Salsedo mogao je da odbaci svoj plan da obrije bradu. Ipak

neće morati da čeka u redu ispred Američke ambasade, izložen
sumnjičavim pogledima i skrivajući se iza maske. Nije više morao
ni naslepo da zove CIA. Neće morati da trpi da se prema njemu
odnose kao prema nekom zabludelom ludaku. Nije mu čak bila
potrebna ni pomoć telefonskog operatera za pozive u
inostranstvo. Horhe je već imao broj Džoela Rozentala.
Bacio je El tijempo s člankom o Rozentalovim pravnim
problemima i krenuo pravo u obližnju filijalu Telekoma, pored
njegove kuće u južnom delu Kalija. U 10.00, Horhe je ušao u
javnu govornicu i pozvao broj u Majamiju.
 Nijedan ikada obavljen telefonski poziv nije bio toliko
opterećen posledicama po život i smrt. Horhe je to video kao prvi
korak ka spasavanju Giljerma Palomarija. Međutim, to je bio i
jedan veliki korak preko tačke bez povratka - koji mu je ostavljao
mogućnost dva veoma različita ishoda: metak u glavu, ili bekstvo
iz kartela. Ako je ovo bilo deljenje u pokeru, Horhe je sve uložio u
tu jednu ruku.
Telefon je zvonio dve i po hiljade kilometara severnije.
Horhe je očekivao da svaki čas čuje pouzdani i vedri glas
Rozentalove sekretarice. Umesto toga, njegov poziv preusmeren
je na automatsku sekretaricu. Rozentalova kancelarija bila je
zatvorena. Horhe je morao brzo da razmišlja. Nije unapred
pripremio glasovnu poruku za ovakav slučaj. Poruka je morala
biti dovoljno neodređena da bude bezbedna ko god da je primi,
ali i dovoljno direktna da je Rozental jasno razume. Elektronsko
pištanje dalo je Horheu znak da počne: „Zdravo, Džoele”, rekao
je na engleskom. „Ovde Horhe, zovem iz Kalija. Jako mi je žao
zbog onoga što čujem da se dogodilo. Samo sam hteo da znaš da
sam na tvojoj strani. I ako postoji išta što mogu da uradim, kao
što smo ranije već radili, molim te - računaj na mene.”
Horhe je ostavio broj svog pejdžera i prekinuo, očekujući da
bi moglo da potraje dan-dva da Rozental presluša poruke. Jedva
sat kasnije, njegov pejdžer počeo je uporno da pišti. Na njemu je
bleskao poznati telefonski broj iz Majamija.
U istoj telefonskoj govornici blizu tržnog centra Unisentro,
Horhe je pozvao broj u Majamiju i čuo kako se javlja Džoel
Rozental. Srdačno su pozdravili jedan drugog i zahvalili na
brzom javljanju. Horhe je rekao kako se nadao da bi mogao da
uradi nešto za Džoela u skladu s pravilom 35, propisom o
smanjenju kazne za koji je saznao kad je sarađivao s Rozentalom
na Norijeginom slučaju.
„Hvala ti, Horhe”, odgovorio je Rozental. „Možeš mnogo
da mi pomogneš. Ja sam sada ovde s agentom Kačeroskim, i on bi
želeo da razgovara s tobom.”

Vreme njihovog telefonskog razgovora bilo je izuzetno dobro

pogođeno, što je bila još jedna od onih slučajnosti koje navodno
nikada ne bi trebalo da se događaju u Kolumbiji.
Horhe Salsedo je u poslednje vreme privukao pažnju
američkih snaga zakona, uglavnom zahvaljujući Đžoelu
Rozentalu. Osuđeni advokat rekao je Kačeroskom da misli da je
Horhe kandidat za dezertiranje iz kartela ako mu se pravilno
pristupi. I ponudio je da lično obavi taj pristup - u zamenu za
ublažavanje kazne.
Kačeroski je na svom spisku od sedam stranica s ljudima na
koje je trebalo motriti u Kaliju, na treće mesto stavio Horhea
Salseda, Kaskahalska avenija 28. Adresa nije bila važeća, ali bio je
to isti Horhe Salsedo. Napomena Kačeroskog agentima DEA
upozoravala je: „Kada primite ovaj spisak tamo dole i krenete u
akciju, pozovite me u vezi sa Salsedom. Mislim da postoji šansa
da, u saradnji s njegovim ovdašnjim prijateljem, kog smo uhvatili
u poslednjoj raciji, možemo u telefonskom razgovoru ubediti
Salseda da vam pomogne u pronalaženju Mikija. Pozovite me u
vezi s ovim pre nego što bilo šta uradite. Očigledno je da će
Salsedov ortak vršiti pritisak da se ovo ostvari, u nadi da će
dobiti ublaženje kazne prema pravilu 35.”
Pominjući Salsedovog ortaka, Kačeroski je, naravno, mislio
na Rozentala. Delovalo je kao da Horhe i Džoel zajedno
doručkuju u hotelu Interkontinental, a ne da odvojeno kuju
planove na dva različita kontinenta. Svaki je video onog drugog
kao svoje spasenje. Međutim, dogovor je tek trebalo da bude
sklopljen - a Edi Kačeroski bio je ključ za to. On je pozdravio
Horhea na španskom, a zatim mu uputio verbalni šamar: „Dobro
je što ste pozvali gospodine Salsedo... vi ste u velikoj nevolji.”
Horhe je bio nakratko zatečen dok je Kačeroski nastavljao
napad: „Hteo sam da podignem optužnicu protiv vas... Imam
vaše izveštaje iz banke... Mogao bi da postoji način da pomognete
sebi... Hoću Migela Rodrigeza.”
Međutim, Kačeroski je otišao malo predaleko sa svojim
blefom. Horhe je sačekao da Amerikanac zastane da uhvati dah i
blago ga prekinuo. „Ja nemam račun u banci”, rekao je na
engleskom. „A mogu da nađem Migela kad god poželite.”
„Vi znate gde je on sada?”, upitao je Kačeroski, ponovo na
španskom.
„Da, znam gde je on”, odgovorio je Horhe, uporno se
služeći engleskim. „I znam gde će biti večeras i sutra uveče i
svake noći. Ali nemamo vremena za to. Prvo morate da izvučete
Palomarija. Hoće da ga ubiju.”
Nije bilo trenutne reakcije preko telefonske linije. Najzad,
Kačeroski je upitao: “Ko je Palomari?”

***

Horheu je bila potrebna sigurna telefonska linija kako bi primio

poziv od američkih agenata, za koje se Kačeroski zakleo da im se
može verovati. Horhe je pak sumnjao u to. Oni su bili agenti za
borbu protiv narkotika pridruženi ambasadi, a Horhe je u kartelu
čuo previše hvalisanja o špijunima među osobljem ambasade.
Horhe je sumnjao u mnogo toga, uključujući i američko
razumevanje hitnosti situacije. I dalje ga je mučilo to što mora da
objašnjava Kačeroskom važnost Palomarija. Dovoljno iritirajuće
bilo je to što ulazi u savez sa strancima opasan po život. Nadao se
da su agenti DEA sa sedištem u Bogoti bolje informisani. Ali ti
agenti su bar ispunjavali jedan od Horheovih zahteva - nisu bili
Kolumbijci.
Pre nego što je pristao na to da se s bilo kim sastane, Horhe
je rekao Kačeroskom da ne veruje nikome u Kolumbiji - ni
policiji, ni vojsci, ni predsedniku, ni generalu Seranu. Čak i oni
koji nisu bili korumpirani, prečesto su imali pomoćnike, prijatelje
ili rođake koji rade za kartel. Zbog toga niko nije smeo da zna
Horheov identitet, čak ni bilo koji drugi Amerikanci u ambasadi.
Horhe je insistirao na još jednom uslovu: nije želeo da se vidi ni
sa kim ko bi čak i izgledao kao Kolumbijac. Kačeroski je morao
da pošalje agente koji izgledaju kao Amerikanci. On je uverio
Horhea da ima upravo takve momke. Oni su već u Kaliju i mogu
da pozovu Horhea na bilo koji broj koji on smatra bezbednim,
kako bi ugovorili sastanak.
Horhe se obratio Leni za pomoć. Ne govoreći supruzi
pravu svrhu, rekao joj je da mu je potreban privatni telefon da
primi veoma poverljiv poziv. To nije mogao da bude telefon koji
pripada ikome iz porodice. Ona je predložila frizerski salon u koji
je išla, samo nekoliko minuta vožnje od njihove kuće. Vlasnica je
bila njena prijateljica. Bračni par izmislio je da njihov kućni
telefon ne radi. Lena nije postavljala Horheu nikakva pitanja.
Poziv za Horhea u frizerski salon usledio je nedugo posle
podneva.
 „Edi Kačeroski rekao mi je da vas pozovem”, rekao je mladi
muški glas. „Kada možemo da se nađemo?”
„Što pre to bolje”, odgovorio je Horhe. „Predlažem da se
nađemo van Kalija.”
Horhe je objasnio kako se dolazi do Međunarodnog centra
za tropsku agrikulturu (CIAT). Bila je to eksperimentalna farma,
čije su pokretanje podržale Ujedinjene nacije i nalazila se u blizini
aerodroma, pola sata vožnje iz centra Kalija. Osoblje CIAT-a,
sastavljeno od naučnika i stručnjaka, bilo je sa svih strana sveta,
tako da dvojica Severnoamerikanaca u tom području neće privući
posebnu pažnju. Dugi, pravi seoski putevi takođe su olakšavali
da se primeti ako ih neko bude pratio ili posmatrao. Ni Horhe ni
agenti još nisu imali poverenja jedni u druge. Horhe se brinuo da
će biti otkriven, makar i nehotice. Amerikanci su se brinuli
obmane od strane kartela.
Kada se Horhe dovezao na mesto sastanka, kilometar od
glavne kapije CIAT-a, američki agenti u malom belom ševroletu
sprintu već su se parkirah pored puta, blizu polja šećerne trske.
Oni su došli ranije, obišli okolinu i skovali plan za povlačenje i
kontranapad ako se ispostavi da je sastanak nameštaljka kartela.
Horhe se parkirao na nekoliko dužina automobila od agenata,
kako bi mogli dobro da ga vide. Bio je sam. Bio je nenaoružan.
Prišao je automobilu agenata, vodeći računa o tome da mu obe
ruke budu jasno vidljive. U jednoj je držao lična dokumenta.
U belim kolima je Kris Fajstl sedeo za volanom, a Dejvid
Mičel na zadnjem sedištu, nagnut napred da posmatra kako
Horhe polako dolazi ka njima.
„Znaš, taj tip me podseća na nekoga”, rekao je Fajstl.
 „Da, tačno. Na onog glumca. Mogao bi da bude dvojnik
Šona Konerija”, odgovorio je Mičel.
Horhe je otvorio prednja vrata, pognuo se i seo na
suvozačevo sedište, procenjujući nove partnere dok su se
predstavljali. Prvi utisak bio je da agenti DEA izgledaju pomalo
prenapeto. Isprva su više vremena trošili na gledanje u
retrovizore i motrenje na put nego na hvatanje beležaka.
Međutim, Kačeroski je bio u pravu u vezi s jednom činjenicom:
obojica su bili plavokosi i plavooki i ni najmanje nisu ličili na
Kolumbijce. Kao i Horhe, obojica su bili visoki preko 185
centimetara i imali široka ramena. Trojica muškaraca zauzeli su
skoro sav prostor u malom automobilu. Fajstl je ostavio klima-
uređaj da radi.
Mičel je sa zadnjeg sedišta postavio prvo pitanje: „Da li je
tačno da možete odmah da nas odvedete do Migela Rodrigeza?”
„Da, tačno je”, odgovorio je Horhe.
„Dakle, kako je to moguće?”, hteo je da zna Mičel.
„Jer sam ja zadužen za njegovo lično obezbeđenje”, rekao je
Horhe ravnim tonom. „Možete da dobijete Migela kad god
poželite, ali moramo prvo da spasemo Palomarija pre nego što ga
ubiju.”
“Ko je Palomari?”, upitao je jedan od agenata.

***

Osim činjenice da su Kačeroski i agenti DEA delovali Horheu

žalosno nesvesni Palomarijeve važnosti u strukturi poslovanja
kartela, bio je veoma impresioniran Amerikancima. Oni su bili
ljudi od akcije. To mu se dopadalo. I bili su van domašaja
korupcijskog uticaja kartela. To mu se pogotovo dopadalo.
Takođe, Fajstl i Mičel delovali su kao iskreni i dobronamerni ljudi
jake volje, a te odlike ublažile su Horheove strahove. „Stavljam
svoj život u vaše ruke”, rekao im je. „I ne samo moj, već i moje
porodice.”
Njihov sastanak pored puta potrajao je više od dva sata.
Pretresli su mnoge teme. Horhe je ispričao američkim agentima
za bezbednosne procedure kartela, skrivene odaje, izvidnice koje
su patrolirale po određenim krajevima grada, sistem radio-
upozoravanja - sve razloge zbog kojih će biti teško uhapsiti
Migela. Rekao im je da ne veruju nikome u Istražnom bloku.
Rekao im je šta da traže za vreme racije kako bi potvrdili da je
Migel živeo na tom mestu - telefonsku opremu marke Panasonik i
određene vrste hrane u frižideru, zbog njegovog problema s
hipoglikemijom, kao i mazdu 626 u garaži. I ispričao im je sve o
računovođi Palomariju.
Mlađi agenti za narkotike prekidali su Horhea više puta da
mu postave isto pitanje na više različitih načina. Na kraju se
svodilo na: „Zašto ovo radiš?” Horhe im je ispričao da je
prvobitno došao u kartel jer je želeo da zaustavi Pabla Eskobara,
ali da mu sada traže da radi ono što on ne može da svari. Rekao je
i da mu je dosta korupcije i nasilja koje viđa svuda oko sebe.
„Ja sam inženjer. Ne pripadam tom svetu”, rekao im je
Horhe. „Ali uhvaćen sam u zamku i ne mogu iz nje da se
izvučem.”

Fajstl i Mičel dali su sve od sebe da temeljno ispitaju Horhea.

Pokušali su da sačuvaju svoju istražnu sumnjičavost. Međutim,
posle dvadeset minuta njihovog maratonskog razgovora, znali su
da je Horhe Salsedo redak pronalazak. Posle godinu dana
skupljanja i pabirčenja svake pojedinačne male dojave o kretanju
gazde kartela iz Kalija, upravo im je doslovno dat ključ Migelovih
ulaznih vrata. Horhe je govorio blago, otvoreno i krajnje
uverljivo. Sve što im je rekao zvučalo je istinito. Veći deo toga bilo
je pravo obaveštajno zlato.
Agenti su hteli da deluju brzo - da odmah zgrabe Migela, a
zatim se kasnije pozabave računovođom. Horhe je pristao na
takav borbeni raspored. Prvi izazov bio je da ustanove gde se
tačno Migel nalazi. Horhe je znao da je u stambenoj zgradi
Kolinas de Santa Rita, prestižnoj osmospratnici blizu reke Kali.
Dobio je svoj prvi zadatak kao doušnik DEA: da identifikuje
Migelov stan.
Dogovorili su se da komuniciraju putem pejdžera,
ostavljajući šifrovane telefonske brojeve kada da razgovaraju ili
ugovore drugi sastanak. Šifra je bila jednostavna, ali efikasna:
oduzimanje jednog broja od svake cifre koja se pojavi na
pejdžeru. Ako bi Horhe, na primer, poslao agentima broj telefona
567-3456, oni bi ga dobili pozivajući 456-2345. Horheu se dopao
oprez agenata i očigledna zabrinutost za sigurnost. Sticao je sve
veće poverenje u njih dok se sastanak produžavao. Kada su se
rastajali, već ih je oslovljavao sa Kris i Dejv.
Naravno, agenti nisu mogli da zovu Horhea pravim
imenom ili nadimkom iz kartela Ričard. Da bi izbegli čak i
slučajnu omašku, dali su novo ime svom najnovijem poverljivom
doušniku. Njegovo šifrovano ime za DEA bilo je Šon... po
Koneriju.

Oni dolaze
Čak i u tri po ponoći, julska noć u Kaliju bila je topla i zagušljiva.
Horhe Salsedo osećao bi se neudobno čak i u normalnim
okolnostima, ali skrivanje u senkama i motrenje na najvećeg
kriminalnog gazdu na svetu bilo je sve osim normalnih okolnosti.
Do prethodne noći radio je za tog kriminalnog gazdu.
Zapravo, još je radio... na vrlo komplikovan i opasan način. Sa
svoje osmatračnice na brdu, Horhe je gledao kroz noćnu tamu
kako se gasi jedno po jedno svetlo u prozorima stambene zgrade
Kolinas de Santa Rita. Bar jedan od prozora na toj zgradi pripadao
je tajnom boravištu Migela Rodrigeza Orehuele.
Horhe je dobro znao da radne navike drže Migela budnim
na telefonskoj liniji i veći deo noći, obično do tri ili četiri sata u
zoru. Pre nego što je gazda bio primoran da se iseli iz komfora i
sigurnosti svoje omiljene rezidencije mesec dana ranije, Horhe je
obično ostajao uz njega do posle ponoći. Međutim, posetioci koje
je Horhe dovodio i odvodio - političari, prijatelji, poneki novinar -
nisu više bili dobrodošli.
Migel je sada bio begunac, progonjen tako agresivno da nije
mogao nikome da dopusti da tačno zna gde provodi noći. Čak je i
Horhe znao samo o kojoj zgradi je reč, a Horheovi ljudi, Migelov
sistem ranog upozoravanja sastavljen od stražara na ulici, znali
su samo koji je to širi kraj grada. Oni su bili zadržani u krugu od
najmanje šest blokova od same zgrade. Stanje paranoje u kartelu
iz Kalija sredinom jula 1995. bilo je takvo da je kum skrivao mesto
na kome spava čak i od šefa ličnog obezbeđenja.
U Kaliju su svi imali tajne. Činjenica da je Horhe prešao
liniju i postao doušnik snaga zakona bila je samo jedna od njih -
ali to je bila tajna i za kartel i za njegovu ženu i decu. Takvo
neznanje bilo je u interesu njegove porodice, zaključio je Horhe,
bar zasad. To je značilo da samo on mora da nosi teret i da se
ponaša normalno dok preuzima rizike opasne po život.
Bilo je skoro četiri sata ujutro kada su se poslednja svetla
konačno ugasila u prozorima stana na uglu zgrade. Prozori su
bili na četvrtom spratu i to je skoro sigurno bio Migelov stan.
Ipak, da bi bio potpuno siguran, Horhe je odmah pritisnuo
dugme za pozivanje na svom telefonu. Posle dva-tri zvona, jedno
svetlo na istom spratu ponovo se upalilo, i umorni Kastiljov glas
odgovorio je na poziv.
„Ferčo, oprema je postavljena. Laku noč”, rekao je Horhe
tiho, što je bio šifrovani način da izvesti da su stražari na svojim
mestima i da on ide kući. Horhe je prekinuo vezu i gledao kako
se poslednje svetlo ponovo gasi. Bilo je potvrđeno. Migel je bio u
krevetu na drugoj strani hodnika od Kastilja... na četvrtom
spratu. Još je trebalo utvrditi i tačan broj stana.
Horhe i njegovi novi partneri iz DEA sastali su se sledećeg dana
kasno po podne. Horhe je odabrao mesto. Mesto njihovog prvog
susreta u blizini eksperimentalne farme bilo je predaleko, skoro
trideset pet minuta vožnje. Horhe je, umesto toga, pozvao Fajstla
i Mičela u tržni centar u izgradnji na severnoj strani grada. Bio je
dovoljno blizu Migelu da je Horhe mogao da reaguje brzo i bez
odlaganja ako ga gazda pozove. Budući tržni centar Čipičape, tada
u izgradnji, nudio je izvrsnu privatnost iza bezbednosnih
barijera, teške građevinske opreme i gomila šuta. Na gradilištu je
bilo mnogo blata i nije bilo nikakvog obezbeđenja.
I Horhe i Amerikanci došli su s novim informacijama.
Agenti za narkotike istražili su vlasništvo nad stanovima u zgradi
Kolinas de Santa Rita. Našli su dva stana registrovana na imena
poznatih operativaca kartela. Fajstl je pozdravio Horhea,
pružajući zatvorene šake u kojima je nešto skrivao.
 „Izaberi ruku”, rekao je Horheu. „Leva ili desna?”
Horhe je oprezno potapšao Krisa po zglobovima leve šake.
Agent ju je otvorio i pokazao parče papira na kome je bio napisan
broj 402. Otvorio je i drugu ruku. Broj koji je skrivao u njoj bio je
801.
„To je četvrti sprat”, rekao je Horhe, otkrivajući rezultat
svog celonoćnog posmatranja.
„Četiri nula dva. Imamo dobitni broj”, odgovorio je Fajstl
široko se osmehujući.
Razgovor je prešao na planiranje racije. Fajstl i Mičel
nameravali su da odmah krenu u akciju na osnovu svoje nove
informacije. Horhe je prvi put shvatio koliko brzo će se sve
promeniti. Ritam razvoja događaja više nije bio isključivo pod
njegovom kontrolom. Razgovarali su o strategijama kako da na
najbolji način uvedu naoružane pripadnike vojske u zgradu.
Horhe im je nacrtao mapu, opisao bezbednosne mere i položaj
stražara i dao im neke savete u vezi s napadom. Amerikanci su
rekli da mogu da budu spremni za pokretanje racije u zgradi u
subotu ujutro.
Bio je već četvrtak uveče. Horhe još nije rekao svojoj ženi ni
bilo kome drugom u porodici da će vrlo verovatno morati da
napuste svoje domove i pobegnu u bezbednost u drugu zemlju. S
obzirom na brzinu kojom su se stvari dešavale, svi bi mogli da
budu u avionu za SAD u roku od nekoliko dana - možda čak i
sati. Ali to je bilo tako ako sve prođe kako treba. Pomislio je na
sve načine na koje bi stvari mogle da krenu po zlu - i odlučio da
preko pejdžera pozove Fajstla na ponoćni sastanak.
Američki agenti parkirali su se u malo prometnoj ulici
pored tržnog centra Unisentro kada je Horhe izašao iz senki
obučen sav u crno. Pomislili su da se ponaša nekako čudno. Kroz
njegovo inače stoičko držanje nisu mogli da vide da se Horhe
bori da obuzda živce. Smišljanje strategije za raciju pomagalo mu
je da rastereti misli. Ponudio je Fajstlu i Mičelu priliku da se
provezu kroz kraj i pogledaju Kolinas de Santa Rita. Horhe će
povući svoje bezbednosne ekipe iz područja na veoma kratko
vreme - otprilike trideset minuta - ali to je bilo dovoljno da se
dvojica agenata provezu i razgledaju teren iz prve ruke.
Oko podneva u petak 14. jula, partneri iz DEA uvezli su se
u kvart Santa Rita odmah pored obale sa severne strane reke Kali.
Ulica ispred Migelove zgrade nije bila prometna. Saobraćaj u njoj
nije bio gust, jer su samo vozači koji bi trebalo da stignu na neku
adresu u toj ulici imah razlog da prođu kroz nju. Tuda se nije
prolazilo nigde drugde. Bilo je to savršeno okruženje za
obezbeđenje kartela - jedan ulaz i jedan izlaz. Koliko su Fajstl i
Mičel mogli da vide, iznenadni napad bilo bi teško izvesti u bilo
koje vreme. Njihov zadatak dodatno je otežavalo pitanje kako
krišom dovesti ekipu za raciju sastavljenu od ne manje od
trideset ili četrdeset naoružanih policajaca.

Racija je bila najstrože čuvana tajna. Niko nije znao šta je njena
meta, osim Fajstla i Mičela, uveravali su agenti Horhea. Čak ni
general Serano, šef kolumbijske Narodne policije, nije bio
uključen u njeno planiranje. U nalogu za pretres, koji je izdala
kancelarija glavnog tužioca, pisalo je da je namera upad u
laboratoriju za koju se sumnja da proizvodi hemikalije koje služe
kao katalizator za proizvodnju kokaina. A da bi se izbeglo
uključivanje kompromitovanog Istražnog bloka, ekipa za raciju
doći će iz Bogote i putovaće kopnenim putem preko noći. U
Migelovu zgradu upašće u pet ujutro, kada će narko-bos
verovatno čvrsto spavati.
Horhe je obišao svoje stražare postavljene oko kvarta Santa
Rita. „Držite dobro otvorene oči”, upozorio je svakog od njih.
Pošto su agenti DEA znali sve o kartelskom sistemu obezbeđenja,
Horhe je računao da će se Amerikanci lako probiti kroz njegovu
odbranu. A što čvršća bude njegova bezbednosna zaštita, manje
je verovatno da će on ili njegovi ljudi biti okrivljeni za Migelovo
hapšenje. Takav kredibilitet mogao je da obezbedi Horheu malo
više vremena da spase Palomarija i izvede njegovu porodicu iz
opasnosti.
Konačno, Horheu više nije ostalo da radi ništa drugo osim
da čeka - i da se moli. Dok se vozio kući te noći, uputio je bezbroj
molbi nebesima. Njegova glavna molitva bila je: Bože, samo me
izvuci iz ovoga – vreme je da sve to prestane. Ponekad bi dodao: I
molim te, zaštiti Palomarija još malo. Spremao se da legne u krevet
kada mu je zapištao pejdžer. Bio je to Migel, koji je pokušavao da
se hitno čuje s njim. Horhe je izašao napolje da nasamo obavi
telefonski razgovor.
„Slušaj, Ričarde, izgleda da će sutra ujutro biti racija”, rekao
je kum tiho Horheu preko mobilnog telefona. Horhe je upitao
Migela može li da mu kaže nešto više o tome, na primer, kada i
gde ili bilo šta drugo.
„Pouzdan izvor iz Bogote kaže da Serano večeras avionom
dolazi u Kali, ali siguran sam da oni ne znaju gde sam. A
Buitrago će pozvati ako Blok krene na mene”, rekao je Migel. „Ali
drži i ti oči otvorene. Upozori svoje ljude da noćas budu naročito
oprezni.“
Horhe je prekinuo poziv i pokušao da ne paniči. Prva
pomisao bila mu je da zaustavi raciju. Ona je, očigledno,
kompromitovana. I u DEA su curile informacije i Horhe je
predosećao katastrofu. Međutim, morao je da igra i krajnje
uverljivu ulogu kao šef obezbeđenja kartela, šta god se desilo.
Odmah je pozvao dodatne čuvare i dao im zadatak da motre na
kapije Blokovog garnizona. Takođe, pozvao je Enrikea Sančeza,
svog najlojalnijeg pomoćnika, koji je već bio na dužnosti, i
usmerio ga na glavnu tačku za osmatranje - kružni tok na ulazu u
Migelovu malo prometnu uiicu. „Možda će biti racije”, rekao je
Enrikeu. „Nemoj dozvoliti da ti išta promakne.”
Zatim je Horhe pokušao da stupi u kontakt s Fajstlom i
Mičelom. Nadao se da nije prekasno da se misija otkaže. Pozvao
je centralu Skajpejdžera i preneo operateru poruku za Fajstla
sastavljenu na brzinu.
„Otkaži večeru”, diktirao je Horhe, govoreći previše brzo
čak i za operatera. „To neće biti žurka iznenađenja.”
Horhe se vratio kući i spremio za spavanje, ali je stalno
razmišljao o poslednjoj poruci. Ako racija sada bude opozvana -
odmah posle Migelovog poziva Horheu - to bi moglo da izgleda
veoma sumnjivo. Sada je Horhe brinuo da se možda odao
jednostavno time što je reagovao. Naravno, i razotkrivena racija
takođe je mogla loše da se završi. Nije bio siguran koji je ishod
bio gori. Bože, ostavljam to u tvojim rukama. Horhe je izgovorio
poslednju molitvu i isključio svetlo. Ostavio je svoju motorolu
uključenu, utišanog tona i s crvenom lampicom koja je sijala u
mraku.

U mraku pred zoru, na pustom autoputu izvan Kalija, Fajstl i

Mičel čekali su na parkingu zatvorene picerije. Trebalo je da se
sastanu s policijskom jedinicom za borbu protiv narkotika, koja je
bila na putu iz Bogote. Nisu videli Horheovu poruku upozorenja.
Nastavljali su po planu. Nabavili su dva izanđala dostavna vozila
- kamione srednje veličine sa zatvorenom karoserijom, kakvi se u
Kolumbiji koriste za prevoz pilića. Oni su bili uobičajen prizor na
gradskim ulicama u sitne sate i stoga je bilo mnogo manje
verovatno da će privući pažnju nego vojni kamioni ili transportna
vozila. Kris i Dejv platili su po milion pezosa (oko 2.000 dolara
ukupno) da iznajme ove živinarske kamione kao improvizovana
vozila za prevoz trupa. Nadali su se da će prići što je moguće
bliže Migelovoj zgradi pre nego što budu otkriveni.
Ekipa za raciju najzad je stigla, praćena federalnim
tužiocem, koji joj je obezbedio nalog za pretres, i trebalo je da se
pobrine da se sve vreme poštuju odgovarajuće procedure. Fajstl
se obratio grupi i obavestio ljude o misiji koja je pred njima.
Rekao je da će upasti u laboratoriju koja pravi hemikalije
potrebne za preradu kokaina. Rekao je da će se svi voziti u
živinarskim kamionima kako bi se sačuvao element iznenađenja.
Mičel je seo za volan jednog kamiona. Fajstl se popeo u kabinu s
vlasnikom drugog, koji je insistirao da ga on vozi.
Odmah se začulo neodobravajuće mrmljanje dok su se
uniformisani kolumbijski policajci u borbenim prslucima i pod
punim naoružanjem peli na karoserije kamiona, obično
rezervisane za sanduke s pilićima. Prazan skladišni prostor
neprijatno je zaudarao. Pre nego što je gunđanje moglo da se
pretvori u pobunu, kamioni su izjurili put Kalija.
Još je bio mrak, malo posle četiri ujutro. Karavan od dva
kamiona išao je zaobilaznom putanjom. Fajstl je skretao u
prednjem kamionu, a Mičel ga je pratio. Krivudali su kroz ceo
grad, da se uvere da ih niko ne prati, i birali puteve smišljene da
zbune kartelske stražare postavljene pored njih. Kada su najzad
prišli reci Kali pored zoološkog vrta, Fajstl je naredio vozaču da
uspori i pređe preko mosta sporo i neupadljivo.
Enrike, krupan čovek poznat u kartelu kao Masni, sedeo je
na svom motociklu kada je video prvi živinarski kamion kako
prolazi. Odmah je postao sumnjičav. Ali drugi takav kamion, koji
je naišao samo nekoliko sekundi posle prvog, definitivno ga je
uzbunio. Odmah je uključio svoj radio-telefon i, uopšte se ne
trudeći da šifruje poruku, povikao upozorenje: „Ferčo! Ferčo
Kastiljo! Budi se! Budi se! Ferčo, budi se!”
Kartelski stražar ubacio je motor u brzinu i pojurio niz ulicu
da bolje pogleda gde su se živinarski kamioni zaustavili. Oba su
stala ispred zgrade Kolinas de Santa Rita i na desetine policajaca
već su iskakali iz njih. Enrike je pozvao svog šefa: „Ričarde,
Ričarde, Ričarde! Oni dolaze! Oni dolaze!”
U zgradi Kolinas de Santa Rita, Enrikeov glas probudio je
Ferča Kastilja, koji je imao vremena da probudi Migela. Na
drugoj strani grada, Horhe je u tami pipao za motorolom.
„Šta je bilo?”
Enrike je izvestio o nečemu što je njemu izgledalo kao
jedinica za raciju, koja je iznenada okružila stambenu zgradu na
kraju ulice.
„Skloni se iz tog područja!” naredio je Horhe. „Neka se svi
izmaknu! Sklonite svoje radio-uređaje i izmaknite se! Niko ne
može ništa da uradi! Naći ćemo se kod zvezde!”
Zvezda je bila Teksakova benzinska pumpa u tom kvartu.
Ona će poslužiti kao privremeno komandno mesto, na kome će
razmeniti informacije bez opasnosti od presretanja radio-signala.
Horhe je pohvalio Enrikea zbog njegove brze reakcije, a zatim
naredio svim svojim ljudima, koji su u tom trenutku bili na
dužnosti, da se prebace na novi radio-kanal. Takođe, naredio je
tišinu na frekvenciji, osim za hitne slučajeve.
Horhe je pozvao Karlosa Alfreda, svog stručnjaka za radio-
veze, i isterao ga iz kreveta kako bi isključio radio-telefone u
Migelovom stanu. Njihove frekvencije mogle su biti blokirane na
daljinu. Njegovo brzo delovanje sprečiće policiju i agente DEA da
iskoriste zaplenjene radio-telefone kako bi provalili u tajnu
komunikacionu mrežu kartela.
Kao tajni doušnik DEA, Horhe je namerno preuranjeno
pokrenuo ovu hitnu meru. Kao šef obezbeđenja kartela,
pokušavao je da umanji štetu. Bio je previše uplašen da bi video
ironiju u tome.

Molim te, ne idi

U prvoj svetlosti dana u subotnje jutro 15. jula, izgledalo je da se

nebo ruši na kartel iz Kalija. Četrdeset pripadnika Narodne
policije Kolumbije i kontingent američkih agenata za borbu protiv
narkotika opkolilo je stambenu zgradu Kolinas de Santa Rita.
Jedinica Istražnog bloka stigla je sa zakašnjenjem, s
predstavnicima štampe i hordama posmatrača. Verovalo se da je
Migel Rodrigez Orehuela unutra uhvaćen u klopku. Čitava
organizacija zadržala je dah, nadajući se čudesnom bekstvu - i
mračno premišljala: ko je krtica?
Horhe Salsedo ušao je u taj dan znajući da će i on biti jedan
od osumnjičenih - i da mu život zavisi od toga koliko će uverljivo
odigrati ulogu kartelskog šefa obezbeđenja u ovim okolnostima.
 Lena Salsedo nije ništa pitala o navali jutarnjih poziva. Nije
ništa rekla o užurbanim tonovima i rečima koje su otkrivale
neviđenu krizu u svetu njenog muža. On nije hteo da doručkuje.
Očigledno je bio previše nervozan da jede. A ona je čekala da on
nešto kaže.
„Izgleda da su uhvatili Migela”, rekao je Horhe dok se
spremao da izađe.
Ona je to i sama pretpostavila. Takođe, znala je da to
predstavlja i priliku i opasnost za njenog muža. Iako nije znala za
njegovu ulogu doušnika, Lena je brinula za njegovu bezbednost.
Međutim, kao i Horhe, skrivala je svoja osećanja.
„Možda ću sada dobiti svog muža nazad”, rekla je šaljivo.
Jutro je sporo prolazilo, bez ikakvih vesti s lica mesta.
Horhe je pokušao da ne brine, ali očekivao je da čuje nešto u roku
od sat-dva. Da je Migel odmah uhvaćen, najverovatnije bi ga
odvezli na zvanični postupak hapšenja i proveli s generalom
Seranom ispred svake kamere u Kaliju. Produžena tišina
ukazivala je na to da je narko-bos možda umakao, najverovatnije
u skrivenu odaju, a moguće i van zgrade. Prvi put je Horhe
razmotrio mogućnost da racija nije uspela, što je otvaralo zaista
zastrašujuću perspektivu. Zamislio je unutrašnju istragu kartela,
koja je umela da bude veoma gadna.
Horhe je stalno gledao u svoj pejdžer, koji mu je dala DEA,
da se uveri da radi i da nije propustio neku poruku. Uređaj je bio
namešten na vibraciju i sakriven u džepu njegovih pantalona.
Konačno je odlučio da sam pogleda poprište racije. Oko devet
sati, Horhe se parkirao sa suprotne strane reke Kali u odnosu na
Santa Ritu. Drveće i zgrade ometali su mu pogled na Kolinas de
Santa Ritu, ali Horhe je spazio grupu svojih ljudi, koji su se
okupili na obližnjem pešačkom mostu. To ga je iznerviralo. Već
im je bio naredio da se sklone iz tog kraja, a posebno da se ne
okupljaju nigde u blizini mesta na kome je izvršena racija. Mogli
su da privuku pažnju i, kao na zlosrećnom skupu Marija del
Basta, navedu nekog oštrookog istražitelja da ispita ko su oni.
Jedan od ljudi na mostu bio je i Rolando Mantilja, bivši Del
Bastov pomoćnik dodeljen Horheu, nasuprot željama i jednog i
drugog. Bivši kaplar u vojsci bio je u srednjim tridesetim
godinama i imao je visoko mišljenje o sebi, prigovarao
Horheovom stilu rukovođenja, koji je u prvi plan isticao
ravnopravnost, i gajio duboko usađene sumnje da je Horhe
možda bio odgovoran za šokantno hapšenje Del Basta. Mantilja je
naizgled bio naročito lošeg raspoloženja tog jutra na pešačkom
mostu, i Horhe je odlučio da ne poteže pitanje zašto su njegova
naređenja prenebregnuta.
„Šta se dešava?”, upitao je Horhe ljubazno.
„Na pravom su mestu”, zarežao je Mantilja, pokazujući
glavom prema mestu na kome se odvijao pretres. „U njegovoj su
zgradi, a on je, takođe, unutra.”
„Siguran si u to? Zar se nije izvukao?” odvratio je Horhe.
„Ne, zaglavljen je unutra. Vilijam mi je rekao.”
Migelov sin nije imao nikakvog realnog iskustva u vođenju
kriminalnog udruženia ili upravljanju njegovim jedinicama u
kriznoj situaciji. Međutim, nije bilo sumnje da će se operativci
kartela, dok je Migel u opasnosti, okupiti oko Vilijama kao novog
vođe.
Vilijamov iznenadni autoritet izmešan sa strahom i gnevom
zbog teške situacije u kojoj se našao njegov otac učinio ga je
možda najopasnijim čovekom u celom Kaliju. Ako bi posumnjao
da Horhe stoji iza hapšenja njegovog oca, ne bi bilo suđenja niti
traženja neoborivih dokaza. Prirodni instinkti možda su ukazivah
na to da je najbolje kloniti se potencijalno neuravnoteženog
Rodrigezovog klinca, ali Horhe je razmišljao strateški. Ako je
Horhe zabrinut u vezi s očuvanjem Vilijamovog poverenja,
postojalo je samo jedno mesto na kome je mogao da bude: uz
njega.
„Gde je Vilijam sada?”, upitao je Horhe.
Mantilja je očigledno uživao govoreći Horheu nešto što on
nije znao. Rekao je da je Migelov sin u Benitovoj radnji, omiljenoj
kartelskoj pekari u centru grada. To je do daljeg bio Vilijamov
improvizovani komandni centar. Horhe je brinuo da je Mantilja
već stigao da poljulja Vilijamovo poverenje u njega.

Horhe je pronašao parking na pola bloka od pekare i prelazio

ulicu kada je Amparo Rodrigez Orehuela zaustavila svoj auto i
pozvala ga. Migelova sestra izgledala je umorno. Možda je i
plakala.
„Ričarde, reci mi - šta ti znaš?”, molila ga je ona.
Horhe je pokušao da zvuči umirujuće dok joj je govorio da
ih je racija sve iznenadila, ali da je jedan od njegovih ljudi uspeo
da pošalje upozorenje pre nego što su organi vlasti stigli do
zgrade. Možda se Migel izvukao. Možda je našao mesto da se
sakrije, rekao joj je Horhe.
„Ja se samo molim bogu da su ga uhvatili“, odgovorila je
ona. „To će najzad okončati košmar kroz koji svi prolazimo.
Samo se nadam da će ga poštedeti.”
Horhe je znao da je sestrina zabrinutost poticala iz straha za
bezbednost njenog brata, a ne zbog razdora u porodici. Krvavi
kraj Pabla Eskobara u pucnjavi 1993. godine i dalje je progonio
porodicu Rodrigez Orehuela.
„Shvatam”, rekao je Horhe. „Nadajmo se da, ako se izvuče
iz ovoga, može da ugovori predaju. Uradićemo sve što možemo
da ga zaštitimo.”
Amparo se odvezla, a Horhe je produžio prema pekari.
Zatekao je Vilijama kako sedi sam za stolom u bašti. Drugi
operativci vrzmali su se okolo, ali niko nije imao dovoljno visok
čin da sedi s gazdinim sinom. Horhe mu se pridružio.
„Kako se to dogodilo?”, odmah je upitao, nadajući se da
njegova odglumljena zbunjenost deluje uverljivo.
Vilijam je izgledao turobno dok je odmahivao glavom i
slegao ramenima. Pokušavao je da sačuva nadu. Rekao je Horheu
da ne donosi preuranjene zaključke. „Samo sačekaj da vidiš šta se
dešava”, rekao je. Mislio je da je njegov otac možda imao
vremena da pobegne u kaletu.
“Oh, dakle, postoji tajna odaja?” Horhe je glumio
iznenađenost i olakšanje.
Dok su sedeli za stolom, njihovi pejdžeri i mobilni telefoni
stalno su prekidali razgovor. Ipak, između tih prekida, Horhe je
ispričao Vilijamu za Migelov poziv prošle noći i upozorenje na
raciju... za organizovanje dodatnih mera bezbednosti... i za to da
je njegov sistem ranog upozorenja spasao situaciju i u poslednjem
trenutku uzbunio Kastilja. Mladi Rodrigez izgledao je
zainteresovano i postavljao je mnogo pitanja.
Horhe je upravo počeo da se oseća opušteno kada mu je
pejdžer dobijen od DEA zavibrirao u džepu i prenuo ga. Njegovo
tiho brujanje bilo je prigušeno saobraćajnom bukom, ali Horhe je
brzo ustao i izvinio se, rekavši da ide u toalet. Iza zaključanih
vrata pročitao je digitalnu poruku na osvetljenom ekranu.
„Pozovi Patrisiju”, pisalo je na njemu i bio je naveden broj
fiksnog telefona.
Horhe Salsedo je tog jutra bio čovek s mnogo imena. Za
svoje kolege iz kartela bio je Ričard. Za američke agente iz DEA
bio je Šon. Ali za ovu konkretnu operaciju u zgradi Kolinas de
Santa Rita, on će biti Patrisija - kao što su to bili i Fajstl i Mičel.
Patrisija je bilo njihovo naizmenično šifrovano ime. „Pozovi
Patrisiju”, jednostavno je značilo da Horhe treba da se javi
agentima DEA ili obrnuto.
Odmah ispred toaleta bio je telefon koji je bio na
raspolaganju mušterijama pekare. Horhe ga je mnogo puta
koristio za poslove kartela. Nalazio se u zaklonjenom uglu iz
koga je mogao da vidi ako mu se neko približava. Bio je sam.
Odlučio je da pozove navedeni broj, javni telefon u Pica hatu u
okolini Santa Rite. Nekoliko trenutaka kasnije, telefon je
zazvonio.

***
Birokratska zbrka i politika jurisdikcije usporili su pristup ekipe
za raciju Migelovom stanu. Kada su Kolumbijci shvatili da je
upad u hemijsku laboratoriju obmana i da pretražuju zgradu u
potrazi za gazdom kartela iz Kalija, sve su obustavili.
Kolumbijska pravila morala su biti poštovana, obavestili su
frustrirane američke agente.
Prvo je pukovnik, koji je komandovao jedinicom Narodne
policije, insistirao na tome da se pozove Blok i da mu se omogući
da pošalje pojačanje. Bio je to kolegijalni postupak. To je odložilo
operaciju na dvadesetak minuta. Kada je ekipa za podršku,
sastavljena od najmanje pedeset ljudi, najzad stigla, u njoj je bio i
kapetan Efren Buitrago, Migelov tajni doušnik.
Zatim je tužilac iz Bogote rekao da nema valjan nalog za
pretres na ovoj adresi, i insistirao na tome da bude pozvan
lokalni tužilac, s odgovarajućim pravnim dokumentima, koji će
nadzirati upad policije u zgradu. To je odgodilo akciju za još
četrdeset minuta i više. Prijatelj kartela u kancelariji tužioca za
oblast Kalija poslao je na lice mesta jednog od svojih pravnika od
poverenja. Element iznenađenja, ili ono što je ostalo od njega,
izgubljeno je u birokratiji. Fajstl i Mičel nisu mogli ništa da urade.
Prošlo je više od devedeset minuta pre nego što je ekipi za
pretres konačno dopušteno da uđe u stan broj 402. Istražitelji su
unutra našli telefonski sistem Panasonik s više linija. Našli su i
frižider pun Migelovog omiljenog voća i sokova od ceđenog
povrća. U garaži su već našli mazdu 626, parkiranu na mestu 402.
Njena registracija BBW-712 odgovarala je broju kola za koja je
Horhe rekao da ih Migel koristi.
U stanu su zatekli troje ljudi - dve spremačice i muškarca
koji je rekao da tu živi. Rekao je da se zove Ferčo.
„Ferčo?”, ponovio je Kris Fajstl. „Da li si ti Horhe Kastiljo?”
odgovorio je on.
Fajstl se okrenuo prema svom partneru i iscerio se. „Došli
smo na pravo mesto, Dejve - on je ovde.”
Ipak, pronalaženje Migela pokazalo se kao daleko veći i
daleko frustrirajući problem. Posle nekoliko sati uzaludne
pretrage stana i propitivanja Kastilja, ponestalo im je ideja. Fajstl i
Mičel prošli su kroz neke od prostorija i pokušali da nađu lažne
zidove koji su ukazivali na skrivenu prostoriju ili kaletu. Pronašli
su samo nešto što je Fajstl nazvao traljavim zanatskim radom. U
toaletu u koji se ulazilo iz dnevne sobe, ormarić je bio postavljen
tako blizu komode da vrata nisu mogla da se otvore a da ne
udare u porcelanski lavabo.
„Pogledaj kako je ovo sklepano”, rekao je on Mičelu.
Zaključili su da je vreme da pozovu Patrisiju, ne samo da
im pomogne u pronalaženju skrivene odaje, nego i da potvrdi da
li je Migel uspeo da pobegne iz stana za vreme njihovog dugo
odgađanog ulaska u zgradu.
Agenti su izašli iz stana i odvezli se do obližnjeg Pica hata,
gde su bili poznati gosti. U objektu su postojali javni telefoni. 1
agenti DEA i Horhe osećali su se manje izloženo prisluškivanju
kada su međusobno razgovarali iz nasumično izabranih javnih
govornica. Sačekali su da ih Horhe pozove. Dejv Mičel zgrabio je
slušalicu posle prvog zvona.
„On je tamo”, rekao im je Horhe tihim glasom. „Migel je u
tajnoj odaji.”
„Siguran si?”
„Apsolutno,”
Horhe je brzo objasnio da se nalazi u pekari s Vilijamom i
većim brojem njegovih operativaca, i da oni brinu za Migela, ali
su sigurni da je u tajnoj odaji. Dejv je upitao da li Horhe ima neku
ideju gde bi ta odaja mogla da se nalazi. Horhe se prisetio
Tanginog hvalisanja.
„Postoji li malo kupatilo pored dnevne sobe?”, upitao je.
„Usmerite se na njega.”
U stanu postoji ni manje ni više nego pet kupatila, rekao je
agent DEA, ali on će se koncentrisati na toalet pored dnevne sobe.
Tada je neko naišao. Horhe je prekinuo vezu.
Kada se vratio za Vilijamov sto, Horhe je osećao veliko olakšanje
što zna da su njegovi prijatelji iz DEA u stanu, i dalje u lovu na
Migela. Bilo je samo pitanje vremena, bio je siguran u to, kada će
pronaći tajnu odaju i El Senjora u njoj.
Horhe je shvatio da se gomila ljudi oko Vilijama uvećala za
vreme njegovog kratkog odsustva, Tu je bio Dario, s Oskarom,
bratom Marte Lusije, i još jednim prijateljem, plaćenikom
Nikolom Parom. To je bio Vilijamov čopor pacova. Horhe ih je
zvao četvoricom braće. Horhe je, takođe, osetio iznenadno
zahlađenje u vazduhu. Pitao se da li ih je zvao Mantilja. Vilijam je
dočekao njegov povratak s preteranom srdačnošću, što je smesta
nateralo Horhea na oprez.
„Imam dobre vesti, Ričarde”, doviknuo je. „Uspeo je da
pobegne. Kada je policija došla, on se izvukao.”
Vrlo čudno, mislio je Horhe, iako je glumio radost. „To je
sjajno”, rekao je i privukao još jednu stolicu da se pridruži
društvu za Vilijamovim stolom.
Horhe se brinuo u sebi. Zašto mu je Vilijam ispričao takvu
priču? Bila je to očigledna laž, možda sa svrhom da ubedi ekipu
za raciju da je zakasnila, da treba da obustavi potragu. Ako je
Vilijam zaista sumnjao da je Horhe doušnik i da će preneti tu
poruku, Horhe je bio u velikoj nevolji. I dalje je pokušavao da
razume implikacije kada je došao kurir od jedne od Migelovih
žena s ključevima Migelove sledeće sigurne kuće u kvartu
Normandije.
„Spremna je”, rekao je kurir. „I lako ju je pronaći. To je
najviša bela zgrada u Normandiji.” Ponudio je ključeve stana
Vilijamu, ali Migelov sin ga je zaustavio.
„Daj ih Ričardu”, rekao je.
 Horhe je refleksno odbio ključeve. Rekao je da ne poznaje
taj kraj grada. Nije želeo da iko zna da on ima ikakvu predstavu o
Migeiovom skrovištu.
„Ne možeš da je promašiš”, tvrdio je kurir. „Izdiže se kao
neko čudovište iznad...”
„Zaveži”, prekinuo ga je Horhe. Ugrabio je priliku da igra
ulogu šefa obezbeđenja koji uživa u svom poslu. Okrenuo se
prema zbunjenom kuriru i prekorio ga: „Previše pričaš! Na ovako
prometnom mestu moraš da budeš obazriviji! Ne teraj me da ti to
ponovim!”
Horhe je naredio čoveku da ključeve da Vilijamovom
prijatelju za susednim stolom i zatim mu rekao da sredi da kola
za Migeia budu parkirana u garaži nove sigurne zgrade.
Zapravo, Horhe je samo sipao naređenja. Vilijamovog prijatelja,
koji će proveriti da li je stan spreman, Horhe je upozorio: „Niko
ne treba da zna ovu adresu. Moraš da budeš veoma diskretan.”
Niko nije doveo u pitanje njegova naređenja.
Vilijamov početni predlog da Horhe uzme ključeve njemu
je izgledao kao isprazno pokazivanje poverenja, možda čak i
nameštaljka. Ili je... možda, on samo bio paranoičan. Horhe nije
mogao da bude siguran. Bio je nervozan i zbunjen, to je bilo
nesumnjivo. Pokušao je da to sakrije živahnim pokazivanjem
zdravog razuma i mudrih odbrambenih poteza. Njegov nastup u
ulozi šefa obezbeđenja morao je biti ništa manje nego dostojan
Oskara.
Pejdžer za kontakt s agentima DEA ponovo je zavibrirao u
njegovom džepu. On nije obratio pažnju na to. Nekoliko minuta
kasnije pogledao je u pejdžer kartela na svom pojasu. Bližilo se
vreme ručka, a Horhe je često išao kući u to vreme da obeduje sa
svojom porodicom. Ovog puta izmislio je poruku na pejdžeru.
 „Lena je spremila ručak. Biću kod kuće otprilike sledeći
sat”, rekao je Horhe Vilijamu dok je ustajao od stola.
Horhe je krenuo dužim putem do kuće, zaustavivši se prvo
u hotelu Interkontinental. Ispred niza javnih telefona u
izdvojenom delu hola nije bilo nikoga. Poslao je Fajstlu i Mičelu
broj jednog od tih telefona. Nekoliko minuta kasnije, on je
zazvonio.

„Šta tražimo?”, upitao je Mičel, pošto je otkrio da njihov trud da

otkriju skrivenu odaju još nije urodio plodom.
„Ne znam. Nikada nisam bio tamo. Nisam video
prostoriju”, rekao je Horhe.
Predložio je da agenti odu kod komšija u stanovima ispod i
iznad broja 402. „Pogledajte stanove 502 i 302”, rekao je. „Podne
ploče oko malog toaleta trebalo bi da budu identične. Ponesite
metar. Gde god bude postojala neka razlika, tu ćete pronaći
Migela”, uveravao ih je Horhe.
Kada je stigao kući malo posle toga, Lenina kuhinja mirisala
je na svež korijandar i beli i crni luk. U normalnim okolnostima,
Horhe bi jednom udahnuo i bacio se na omiljenu supu od
volovskog repa. Međutim, izgubio je apetit zbog nervne
napetosti. Pijuckao je sok s Lenom. Nije zaista primećivao da je
radio uključen dok tiha salsa nije prekinuta zbog najnovije vesti:
„Migel Rodrigez uhvaćen je u Kaliju!”
Horhe je odmah pojačao ton, ali komentator radija RCN nije
imao mnogo šta da doda svom kratkom izveštaju. Bračni par
stajao je pored radija, nadajući se još nekim vestima. Horhe se
trudio da ne pokaže oduševljenje. Ne još. Čak ni pred Lenom.
Oni su imali komšije koje su bile u kartelu. Horhe je mogao da
zamisli kako neko od njih javlja: Trebalo je da vidite kako je bio
srećan kad je Migel uhapšen!
Međutim, Horheovo olakšanje bilo je očigledno njegovoj
ženi. Dok je radio-stanica nastavljala redovni program sa salsom,
Horhe je kutlačom sipao veliku porciju Lenine supe u činiju i seo
da je s uživanjem pojede. Nekoliko trenutaka kasnije, muzika je
ponovo prestala.
„Imamo ispravku”, rekao je glas s radija. „Migel Rodrigez
nije uhapšen. Ponavljamo, Migel Rodrigez nije uhapšen!”
Komentator se izvinio i obećao da će se javiti s novim vestima
kada bude poznato još detalja. Horhe je odgurnuo u stranu
nepojedenu supu i rekao da mora da se vrati na posao.
Vilijam više nije bio u pekari. Horhe je shvatio da mu je
ionako previše neprijatno da bude u blizini mladog Rodrigeza.
Odlučio je da obiđe radnje kartela, kao što je prodavnica radio-
uređaja Karlosa Alfreda, kako bi mu on potvrdio da je
onesposobio radio-telefone u stanu 402. U svakom slučaju, glavni
cilj bio mu je da igra ulogu angažovanog šefa obezbeđenja, da
bude viđen i vidi što je moguće više operativaca kartela. Bila je to
taktika usmerena na izbegavanje svakog utiska da se možda
povukao negde u samoću i šapuće na uvo policajcima ili
američkim agentima za borbu protiv narkotika.
Pejdžer u njegovom džepu ponovo je zabrujao sredinom
popodneva. Vratio se u hotel Interkontinental.

Poruka Dejva Mičela potpuno ga je ohladila. Još nisu uspeli da

pronađu Migela, a pritisak da se pretres obustavi je rastao.
Problem je bio u tome što su, posle sedam sati, u kojima nije
pronađeno ništa što bi dokazalo da je Migel tu, policajci i pravni
savetnici postajali nervozni. Čak je i general Serano bio nestrpljiv.
On je došao na mesto pretresa, ali se nije dugo zadržao. Njegov
dolazak nesumnjivo je pokrenuo preuranjene medijske izveštaje o
hapšenju. Međutim, on je otišao kada je postalo jasno da
istražitelji nisu ni blizu pronalaženju narko-bosa.
Većina kolumbijskih policajaca povukla se u jednu spavaću
sobu, gde su na velikom televizijskom ekranu gledali fudbalsku
utakmicu. Komandiri su morali da zaposle svoje dokone ljude -
ili da ih pošalju kući. Tužioci su pričali o tome koliko mogu da
zauzimaju stan i zadržavaju Kastilja i kućne spremačice.
Izgledalo je da postoji i neka vrsta zakonskog ograničenja.
„Mi znamo da je on ovde”, rekao je Mičel, uveravajući
Horhea da su on i Fajstl čvrsto uvereni u pouzdanost njegovih
informacija. Ali, dodao je zatim, među ekipom za pretres narasta
sumnja. „Moram da ti kažem, Šone - ne znam koliko još vremena
imamo”, rekao je Amerikanac.
Horhe je primio komentar kao udarac u stomak. Morao je
da dokaže svoj kredibihtet Kolumbijcima koji čak i nisu znali ko
je on - da im da nešto što će pomoći agentima DEA da svakoga
uvere kako imaju izvrsnog doušnika koji zna o čemu priča.
Horhe se nadao da pominjanje pisaćeg stola punog kartelskih
dokumenata može da sačuva posle Migelovog hapšenja. Znao je
koliko bi ti dokumenti bili senzacionalni, pogotovo za
Kolumbijce. Nije želeo da riznica kartela bilo kome skreće pažnju
s Migela kao prvenstvene i glavne mete. Ali sada, plašeći se
preranog odlaska policije iz stana, Horhe je promenio raspored
svojih poteza.
„Sačekaj malo”, rekao je. „Da li su agenti primetili u stanu
pisaći sto od crvenkastog drveta s neobičnom gornjom pločom -
veoma debelom, možda desetak centimetara?
 „Da, zapravo, jesu“, odgovorio je Mičel.
„Onda idite i polomite ga da vidite šta je unutra“,
podstakao ga je Horhe. „U tajnoj pregradi u njemu trebalo bi da
budu aktentašne pune kartelskih dokumenata. To je Migelova
riznica”, dodao je.
Agenti su jedva čekali da se vrate i dočepaju se tog plena,
ali Horhe još nije hteo da spusti slušalicu. „Na pravom ste
mestu”, ponovio je Horhe. „On je u tom zidu. Imaš ga. Šta god da
radite, molim te, molim te, ne ispuštajte ga. Nemojte sada da se
zaustavite.”
Horhe je ponovo osetio nalet samopouzdanja. Otkrivanje
pisaćeg stola sa skrivenim senzacionalnim dokumentima svakako
će potvrditi dobre namere Patrisije, mislio je on. To bi, takođe,
trebalo da pomogne Fajstlu i Mičelu da zadrže ekipu za pretres
na licu mesta.
Horhe je nastavio svoj obilazak radi bezbednosnih provera,
nastavljajući dnevni pohod da vidi i bude viđen po celom gradu.
Bio je to savršen način da se nečim bavi, da se izbori s nervozom i
pokaže osećaj odgovornosti. Već se osećao kao da ga svi gledaju -
pa neka onda gledaju šefa obezbeđenja kako obavlja svoj posao.
Ali jedva je čekao, čak nestrpljivo, sledeći poziv od Amerikanaca.
Zamišljao je metež izazvan otkrićem dokumenata.
Zamišljao je kako u vestima javljaju o stvarnom hapšenju Migela
Rodrigeza. Bio je psihički spreman da prikrije olakšanje i glumi
zabrinutog i ljutitog operativca kartela, bacajući se u potragu za
onim ko je izdao kuma.
Konačno je njegov pejdžer od DEA ponovo zabrujao i
njegov ekran zasvetleo na suvozačevom sedištu u Horheovim
kolima. Horhe je okrenuo srebrnu mazdu nazad prema hotelu
Interkontinental i nizu javnih govornica. Ovo je morao da bude
poziv koji je čekao.

Ja sam mrtav čovek

Četiri američka agenta za borbu protiv narkotika stajala su oko

pisaćeg stola čudnog izgleda u dnevnoj sobi stana 402. Horhe
Salsedo - zvani Šon, ili Patrisija, ili doušnik - opisao ga je, iako ga
sam nikada nije video, kao po narudžbi izrađen komad nameštaja
od crvenkastog drveta i s neuobičajeno debelom gornjom
površinom, od najmanje deset centimetara. I ponovo je bio u
pravu. Naravno, to je bio i jedini pisaći sto u sobi.
Okupljeni agenti DEA razmišljali su o tome kako da dođu
do onoga što je Horhe nazvao riznicom dokumenata skrivenih u
nekom tajnom pregratku. Amerikanci su otvarali i zatvarali fioke,
prelazili rukama po ivicama tražeći ugrađenu dugmad ili poluge,
i puzali ispod stola tražeći naznake opruge koja otvara skriveni
prostor.
„Ne vidim bravu”, rekao je Kris Fajstl, ne skrivajući
frustraciju.
U tom trenutku, agent Džeri Salameh uhvatio je jednu ivicu
teškog stola, odigao je od poda i s velikim naporom prevrnuo sto.
Sto je pao postrance uz jak tresak i zvuk lomljenja drveta. Buka je
udaljila policajce od televizijskog prenosa fudbalske utakmice da
vide šta se dešava. Prevrnuti sto otvorio se kao razbijeno jaje.
Sada je Fajstl uz razvaljene fioke mogao da vidi nešto za šta se
ispostavilo da su tri kožne aktentašne. Bile su pune dokumenata.
 Kapetan Buitrago bio je posebno zainteresovan. „Šta to
radite?”, upitao je. „Ko vam je rekao za to?”
Ali njegova pitanja ostala su bez odgovora kada su
komandir Kolumbijaca, pukovnik Baragan, i američki agenti
pokupili aktentašne i hrpe nepovezanih dokumenata iz krhotina
polomljenog pisaćeg stola. Sve je preneto na trpezarijski sto, gde
su pukovnik i agenti prelistali svežnjeve papira, koji su očigledno
bili dokumenti kartela. Fajstl je našao fotokopiju poništenog čeka
na 40.000 dolara namenjenog zvaničniku izborne kampanje
predsednika Ernesta Sampera. Bilo je tu i mnoštvo drugih
poništenih čekova, telefonski imenik poručnika kartela, spisak
isplata političarima i ličnostima iz policije i medija, prepiska
kartela i još sličnih stvari - gomile dokaza i primera korupcije lcoji
će sigurno potresti političke temelje Kolumbije.
„Moram ovo da odnesem generalu Seranu”, rekao je
pukovnik. On i njegov ađutant brzo su sakupili sve sa stola i
izašli iz zgrade u Santa Riti. Tog popodneva više se neće vraćati
tamo.
Potraga za Migelom Rodrigezom Orehuelom nastavljena je
s novim poletom, bar među Amerikancima. Agenti Salameh i
Ruben Prijeto uništavali su jednu burgiju za drugom bušeći
betonske zidove u malom kupatilu i oko njega. Većina
kolumbijskih policajaca ostala je u blizini velikog televizora.
Pukovnikov nagli odlazak s dokumentima takođe je ostavio
određenu nesigurnost u vezi s hijerarhijom komande. Kapetan
Buitrago iz Istražnog bloka ostao je u blizini Amerikanaca.
Racija se praktično već pre nekoliko sati pretvorila iz
zajedničkog poduhvata u napor u kome su učestvovali isključivo
četvorica američkih agenata. Otpor njihovoj zamornoj i
neprekidnoj potrazi rastao je kako je dan prolazio. Isprva je bio
pasivan - uz mnogo pritužbi i ukazivanja na traćenje vremena.
Kada je u centar pažnje došao mali toalet, Amerikanci su otkrili
da je neko, ko ga je iskoristio, urinirao po celom podu. Sumnjali
su na Buitraga. Ko god da je bio odgovoran, to je izgledalo kao
smišljena taktika da se obeshrabre svi koji bi pokušali da se
spuste na pod i pregledaju podne daske, gipsane radove ili
prostor ispod lavaboa.
Kada se Kris Fajstl, uprkos zapišanom podu, odvažio da
pogleda izbliza, ispustio je prigušen uzvik gurnuvši glavu u
ormarić na podu: „Šta je, dođavola, ovo?” Ispostavilo se da je to
plastična cev za kiseonik koja je ulazila u zid iza lavaboa, dodatni
dokaz da se tu nešto nalazi. Džeri Salameh je bušenjem potvrdio
da između zidova postoji vazdušni džep. Dejv Mičel predložio je
da se donese macola. Prvo su još jednom potražili vrata koja vode
do šupljine u zidu.
Nije bilo žurbe. Kum kartela iz Kalija bio je na nekoliko
centimetara od njih i nije imao gde da beži.

Slomljeni pisaći sto ostao je u dnevnoj sobi, a neki od betonskih

zidova bili su izbušeni rupama od dva centimetra, kada je sitan
čovek s malim koferom za pisaću mašinu otvorio ulazna vrata
stana 402. Za trenutak je stajao na ulazu, procenjujući učinjenu
štetu. Niko ga nije primetio dok se nije nakašljao i izjavio s
autoritetom advokata: „Smesta ćete prestati.”
U zbunjenoj tišini koja je usledila, mali čovek, s kosom
crnom kao ugalj, obratio se direktno Amerikancima okupljenim
oko vrata malog toaleta. Rekao je da hoće da zna ko su, šta rade i
po čijem ovlašćenju. Fajstl i Mičel zgledali su se i slegli ramenima.
Mičel je promrmljao: „Ko je Napoleon Bonaparta?”
 Napoleon je bio šef regionalne kancelarije glavnog tužioca,
čovek čija su pravna ovlašćenja nadilazila ovlašćenja druge
dvojice tužilaca koji su nadgledali pretres. On je predstavljao
zakon u stanu broj 402, i protiv toga nije bilo prigovora. Pre nego
što je nastavio da govori, regionalni tužilac zaključao je ulazna
vrata, izvadio ključ iz brave i stavio ga u svoj džep. Tehnički
gledano, Napoleon je upravo učinio agente DEA svojim
zatvorenicima.
Fajstl se trudio da obuzda gnev. „Došli smo ovde”, rekao je
ravnim tonom, „s Narodnom policijom Kolumbije, reagujući na
informaciju da se u stanu krije Migel Rodrigez Orehuela. Mi
tragamo za njim.”
Mali čovek nije bio impresioniran. Postavio je svoju pisaću
mašinu na trpezarijski sto i izjavio da, kao strani agenti,
Amerikanci nemaju ovlašćenja da vrše racije u Kolumbiji ili
oštećuju privatno vlasništvo. Ubacio je u mašinu čist list papira
pa počeo da kuca formalnu pritužbu protiv Amerikanaca zbog
nezakonitog pretresa.
„Čekaj malo!”, skoro je povikao Fajstl, jedva se
obuzdavajući. Bili su toliko blizu - nekoliko centimetara i minuta
od najtraženijeg čoveka na svetu. „Migel Rodrigez je baš ovde!
Tačno iza ovog zida.”
To nije bilo važno. Umešali su se prijatelji braće Rodrigez
Orehuela. Regionalni tužilac nije obraćao pažnju na Mičelove
proteste. Okrenuo se prema ostalim Amerikancima, zatražio
njihove lične isprave pa nastavio da kuca. Fajstl je proverio
ulazna vrata. Stvarno su bila zaključana.
„Da li sam ja uhapšen?”, upitao je.
„Ne”, odgovorio je tužilac.
 „Onda odlazim”, rekao je Fajstl.
„Ne, ne možeš da odeš.”
„Onda sam uhapšen”, rekao je Fajstl. „Zahtevam svoje
pravo da pozovem ambasadu.”
Prepirka je postala još žešća. Tužilac je izgovorio zvanično
upozorenje, napominjući da su Amerikanci naoružani, što
predstavlja kršenje zakona Kolumbije. Mogao bi da ih pošalje u
pritvor pod ozbiljnim optužbama za nošenje oružja.
Obaveštena je Američka ambasada. Otvoreni su
diplomatski kanali i postignut je sporazum, da se niko ne
osramoti. Pritužba je otkucana i uručena Amerikancima - koji su
zatim odbili da je potpišu. Agenti su prijavljeni za kršenje zakona,
ali nikada nisu odvedeni u pritvor. I nisu razoružani. Međutim,
kada su ulazna vrata konačno otključana, naređeno im je da odu.
Potraga za Migelom bila je završena.
Fajstl i Mičel nisu znali šta da rade s Horheom. On je mogao
da im pomogne da još jednom krenu u poteru za Migelom... ali
samo ako ne bude ubijen kao osumnjičeni pokretač njihove
propale racije. Oni će prepustiti odluku Horheu, ali prvo su
morali da mu saopšte vest o neuspehu. Bio je to poziv koji nisu
želeli da mu upute.

Bilo je rano veče u Kaliju, doba dana kada planinski venac na

zapadu zaklanja zalazeće sunce i grad je zatamnjen senkama koje
se šire ka istoku preko doline Kauke. Zagušljiva vrelina dana
takođe je malo popustila, ali za agente u Pica hatu i Horhea u
hotelu Interkontinental zahlađenje je izgledalo kao dolazak
ledenog doba.
 „Odlazite?” Horhe je ponovio Fajstlovu poruku kao da ne
može da poveruje u nju. „Ali...” Zaustavio se pre nego što je
mogao da završi misao: ja sam mrtav čovek!
„Da, ne možemo ništa da uradimo. Već smo izašli iz
zgrade”, rekao je Fajstl.
„Ali kako? Kako možete da odete kad ste tako blizu?”,
ponovo je navalio Horhe. Fajstl nije ništa rekao. Horhe je isprobao
drugačiji pristup: „A šta je s vama? Ovo je mogao da bude
vrhunac vaših karijera.”
„Šone, šta da ti kažem? Žao mi je, ali oterali su nas. On je
tamo. Znamo da je tamo, ali moramo da odemo”, rekao je Fajstl
moleći ga za razumevanje. „Upravo su nas zamalo uhapsili, za
ime božje.”
Horhe je potrošio i poslednji delić snage. Zvučao je
izuzetno umorno kada je upitao da li Blok čuva
dvadesetčetvoročasovnu stražu ispred zgrade. Moraju to da rade,
insistirao je. Migel će na kraju izaći iz te tajne odaje. Fajstl je rekao
da je zatražio da preko noći u zgradi i oko zgrade u Santa Riti
bude postavljena straža. Agent DEA kazao je Horheu da bude
veoma oprezan. Ako želi da se izvuče, ako želi da odmah dobije
zaštitu, Kris i Dejv uradiće sve što mogu da odvedu njega i
njegovu porodicu na sigurno.
„Ne, ne još”, odgovorio je Horhe.
Izgledalo je da nema više šta da se kaže. Posle duge pauze,
Horhe je završio mučni razgovor. „Znam da ste dali sve od sebe”,
rekao je.

Fajstl i Mičel nisu spavali skoro dva dana. Počeli su akciju 15. jula
nabavljanjem živinarskih kamiona u tri sata ujutro. Sada su išli na
aerodrom da se vrate u Bogotu - iscrpljeni, poraženi i uplašeni za
bezbednost svog doušnika. Nije im bio potreban Horhe Salsedo
da im kaže koliko su blizu prišli najvećem trofeju u
međunarodnim snagama reda. I nije im bio potreban Horhe da ih
podseti koliko je velika opasnost s kojom se on suočava zbog toga
što oni nisu uspeh da završe posao. Dok su leteli nazad u Bogotu
preko crnog ponoćnog neba iznad Kolumbije, podelili su jedan s
drugim svoju frustraciju.
„Čoveče, izneverili smo ga, zar ne?”, rekao je Mičel. „On je
došao k nama - poverio nam je svoj život, a sada ovo. Šta ti misliš,
šta će se dogoditi?”
„Bojim se da će ga ubiti”, odgovorio je Fajstl. „Bože, užasno
se osećam. Ovo mi je najgori dan u životu.”

Veoma čudno

Horhe Salsedo nije se odvezao pravo kući kada je izašao iz hola

hotela Interkontinental. Njegov telefonski razgovor s agentima
DEA ga je uzdrmao. Trebalo mu je vremena da razmisli, da
ponovo prouči iscrpljujući dan koji je upravo proživeo. Bar je
zasad još bio živ. Vozio se dužim putem, koristeći samoću u
svojoj mazdi da razjasni šta treba sledeće da uradi da bi ostao živ
još jedan dan. Pokazatelj opasnosti u kojoj se našao bilo je to što je
Horhe odjednom računao svoju budućnost u satima.
Očekivao je da bude prvi osumnjičeni unutar kartela. Već je
osećao Vilijamovu sumnju. Svi prirodni porivi podsticali su
Horhea da se pritaji, da javi da je bolestan, da sledi primer
Giljerma Palomarija i sakrije se. Međutim, Horhe je ipak znao da
mora da radi suprotno od toga. Morao je da bude samouveren,
da ne pokazuje nikakav nagoveštaj krivice. Zapravo, kada se
parkirao ispred stambene zgrade, Horhe je shvatio da mora da
preuzme vođstvo u istrazi ko je izdao kuma. Morao je to lično da
istražuje.
Bio je mrak, oko devet sati ili malo kasnije, i Horhe je bio
mrtav umoran. Nije ništa jeo i bio je emocionalno ispražnjen. Dok
se s mukom izvlačio iz kola, pozvao ga je glas iz senki s druge
strane ulice: „Don Ričarde, moram da razgovaram s tobom.”
Horhe se prenuo, ali samo za trenutak. Bio je to poznati glas
Enrikea Sančeza, njegovog najodanijeg i najpoverljivijeg
pomoćnika. Zdepasti čovek stajao je naslonjen na svoj motocikl,
kao da ga je čekao već duže vreme. Horhe je prišao bliže.
„Da li znaš za sastanak?” upitao je Enrike.
„Kakav sastanak?”
Enrike je napola očekivao takav odgovor - ali ga je on i
uznemirio. Rekao je Horheu da je Vilijam sazvao hitan
bezbednosni sastanak. Bio je ugovoren između deset i jedanaest
sati u disko klubu Henara Anhela. Činjenica da Horhe nije bio
obavešten bila je znak za uzbunu - šef obezbeđenja nije pozvan
na hitni bezbednosni sastanak. Nije moglo biti jasnije da Migelov
sin i njegova ekipa ne veruju Horheu.
Henaro Anhel takođe je bio potencijalni problem. On je bio
blizak s Migelom i lako je mogao da podeli svoje sumnje u vezi s
Horheom sa svojim gazdom. On je bio stolar kartela koji je
smislio i napravio neke od tajnih odaja i, naravno, pisaći sto koji
je sada ležao u krhotinama u stanu 402. Anhel je, takođe, bio
narko-bos u usponu, koji je držao sopstvenu ekipu plaćenika.
Njegov disko bio je omiljeno mesto za noćnu zabavu razbojnika i
onih koji su želeli da to budu, ali te noći bio je rezervisan za
privatnu zabavu.
„Ovo je loše. Ti bi morao da budeš tamo”, rekao je Enrike
iznoseći očiglednu istinu.
Horhe je znao da ne može sebi da priušti da taj sastanak
prođe bez njega. Sve što Horhe kaže ili uradi - ili ne kaže i ne
uradi - biće raščlanjeno na deliće i analizirano unutar male
zatvorene grupe, u kojoj nije bilo nikoga ko bi ga branio. Dario
Delgado, njegov zamenik, bio je beskoristan. Na njega se moglo
računati da će glasati s većinom rulje za linčovanje. Jedina osoba
na koju je Horhe zapravo mogao da računa bio je Enrike.
„Sačekaj me”, rekao mu je Horhe pa krenuo prema
liftovima. Horhe je imao vremena da nešto na brzinu pojede i
presvuče se. Morao je da se malo osveži. Veći deo dana proveo je
u hladnom znoju - a dan se još ni izdaleka nije završio. Pomislio
je da bi, takođe, mogao da odrema desetak minuta. Morao je da
bude budan i bridak kada uđe u Anhelov disko.

Horheov pejdžer, koji je dobio od kartela, uključio se dok je

završavao preostalu supu. Bio je to Ferčo Kastiljo. Broj telefona za
uzvratni poziv bio je jedna od Panasonikovih linija u stanu 402.
Horhe je brzo doneo odluku da preskoči rutinske mere
bezbednosti. Uzeo je fiksni telefon i pozvao Kastiljov broj.
Trenutak kasnije čuo je tihi i promukli glas Migela Rodrigeza
Orehuele. On je izašao iz tajne odaje, ali bio je zarobljen u stanu.
„Senjore! Bogu hvala da si dobro”, rekao je Horhe.
„Gde si ti?”, zarežao je Migel.
„Kod kuće.”
 „Sada me slušaj, Ričarde - prokleta policija je svuda. Evo šta
želim da uradiš da me izvučeš odavde...”
Migelov plan bekstva bio je traljav. Hteo je da Horhe
donese skupe večere za pedeset ili šezdeset policajaca koji su
patrolirali u stambenoj zgradi, njenom dvorištu i ulicama oko nje.
Horhe je trebalo da glumi dobrog građanina koji im je doneo
hranu zato što je dobrog srca. Šta onda? - upitao je Horhe. Da li je
Migel stvarno mislio da malo pečene piletine ili šnicla s roštilja
mogu da kupe pedeset pari slepih očiju? Pa, izgleda da je Migel
mislio upravo tako. Horhe je to mogao da odbaci kao iracionalnu
ideju čoveka koji je predugo bio zatvoren u zidu, ali nije se
usudio da se tome ruga kao čistoj ludosti. Na kraju je samo rekao:
„Razumem, gospodine.”
Kumov telefonski poziv doveo je do toga da Horhe zakasni
na bezbednosni sastanak. Požurio je niz stepenice i vozio se deset
minuta do Anhelovog diska na Ruzveltovoj aveniji. Enrike ga je
pratio. Disko je bio na gornjem nivou dvospratne zgrade.
Rasprava je već bila u toku kada su dvojica zakasnelih pridošlica
ušli. Možda je to samo uobražavao, ali Horhe je imao osećaj da su
pričali o njemu. Ipak, niko nije pitao zašto je došao.
Disko, obično čarobno i zavodljivo mesto s prigušenim
svetlima, u kome tutnji muzika, izgledao je mali i prljav u
grubom sjaju svetala s plafona. Zidovi i plafon bili su okrečeni u
crno. Horheu je mesto izgledalo kao dobro osvetljena grobnica.
Osam ili devet poznatih operativaca kartela, uključujući i čopor
pacova - Vilijamove bliske prijatelje - sedeli su na stolicama oko
Migelovog sina, na sredini praznog podijuma za igru.
„Upravo sam primio poziv od El Senjora”, objavio je Horhe.
Svima je odmah privukao pažnju. I bila je to savršena pozivnica.
Nisu mu bili potrebni nikakvi drugi izgovori zašto je prekinuo
zabavu na koju nije bio pozvan. Horhe je zatim objasnio
Migelovu narudžbinu pedeset večera, nadajući se da će moći da
pridobije Vilijama da mu pomogne u odbijanju tog plana. Ne
samo što je bilo malo verovatno da će to upaliti, kao što se gazda
nadao, nego je Horhe mogao da uvidi i kako će mu se gadno obiti
o glavu - on ili ko god drugi da donese hranu, biće snimljen
kamerom ili fotoaparatom predstavnika medija. Taktika je
upalila. Vilijam je to nazvao užasnom idejom i rekao da će
razgovarati s ocem o drugačijem planu.
Oslobođen odgovornosti da posluži hranu policajcima,
Horhe se zavalio na svojoj stolici i pokušao da se ponaša
opušteno. Shvatio je da mu se ruke tresu. Nadao se da niko drugi
to ne primećuje. Pokušao je da to sakrije zabacivši ruke iza glave.
Pretpostavljao je da izgleda kao lenji tinejdžer u zadnjoj klupi
učionice. Horheu je smetalo što su mu živci tako očigledno
pokidani. Pitao se kakve još signale možda šalje. Na košulji su mu
se videli znaci da se ponovo znoji.
Razgovor je skrenuo na slanje timova za spasavanje u
ključna područja u koja bi Migel mogao da stigne posle izlaska iz
zgrade Kolinas de Santa Rita. Stambeni kompleks pružao se
unazad do strmog obronka brda. Kad bi Migel mogao da izađe iz
zgrade i popne se uz to brdo, izašao bi na vijugavi autoput do
obale i luke Buenaventura, gde bi prijatelji mogli da dođu po
njega i odvedu ga na sigurno. Međutim, glavno je bilo to ako.
Raspravljali su o preprekama za ostvarenje tog plana kada je
Vilijamov mobilni telefon zazvonio.
Slušajući samo jednu stranu razgovora, Horhe je brzo
shvatio da je to kapetan Buitrago iz Istražnog bloka, koji je
saopštio Vilijamu da je i on upravo primio poziv od Migela.
Narko-bos hteo je da policijski kapetan pronađe način da ga
izvede iz stambene zgrade, ali Buitrago je rekao Vilijamu da je to
nemoguće. Stražari iz Narodne policije okružih su celo mesto.
„Nemoj da mi pričaš ta sranja!”, usprotivio se Vilijam.
„Kažeš mi da ne možeš to da uradiš, ali uvek možeš da uzmeš
pare! To ti nije problem! To nikada nije nemoguće!”
Ljudi koji su sedeli u disku utihnuli su dok su slušali
Vilijama. On uopšte nije imao razumevanja za težak položaj svog
sagovornika - i postajao je sve nestrpljiviji. Lice mu je pocrvenelo
dok mu se Buitrago i dalje protivio, ali u ovome neće biti
kompromisa. Vilijam je povikao u telefon: „Zbog ovoga te
plaćamo! Zbog ovog trenutka, tako da je sve na tebi! Pronađi
način! Jednostavno, uradi to!”
Vilijam je opsovao i prekinuo vezu. Neko je upitao šta će
kapetan uraditi. Vilijam je ljutito zatresao glavom. Nisu mogli da
računaju na Buitraga da bilo šta uradi. „Mi ćemo to uraditi”,
rekao je.

Penjanje uz brdo odmah iza Kolinas de Santa Rita bilo bi izazov i

za mladog, okretnog i fizički spremnog čoveka. Udaljenost od
podnožja brda ispred ulaza u prizemlju zgrade do tačke gde je
obronak stizao do ivice puta ka obali iznosila je oko sto metara -
otprilike jednu dužinu fudbalskog terena. Međutim, u ovom
slučaju, to rastojanje bilo je pod oštrim nagibom od otprilike
šezdeset stepeni i obraslo gustim trnovitim žbunjem. Nije bilo
sigurno da bi Migel mogao da savlada tako težak uspon čak i ako
bi uspeo da neopaženo stigne do brda, ali to je bio jedini plan koji
je kartel imao te noći. Vilijam se telefonom posavetovao s ocem,
koji je pristao da pokuša tako.
 Bezbednosni sastanak se kasno posle ponoći premestio iz
diska na put ka obali. Horhe i Enrike parkirali su se pored puta s
dve trake i podigli haubu, praveći se da je auto pretrpeo neki
kvar. Ostali bi povremeno naišli, glumeći da im pomažu. Kada
Migel krene uz brdo, neko će se spustiti odozgo da mu pomogne
da završi uspon. To u svakom slučaju neće biti gojazni Enrike. On
je bio jak kao bik, ali sa 165 centimetara i stotinu kilograma bilo bi
verovatnije da će pokrenuti lavinu nego izvesti spasavanje. Horhe
je razmislio o ironiji što bi on mogao biti taj koji će rizikovati da
slomi vrat u pokušaju da spase Migela.
Ljudi iz kartela povremeno su menjali uloge, dolazili u
različitim pokvarenim kolima, ili se povlačili da izbegnu
skretanje pažnje na sebe. Međutim, na putu nije bilo mnogo
saobraćaja u sitne sate u nedelju ujutro i spasilački tim u
pokušaju naizgled uopšte nije bio u opasnosti. Na istočnom nebu
iza polja doline Kauke pokazivale su se naznake prvog svetla
kada je Vilijamov mobilni telefon ponovo zazvonio. Bio je to
Buitrago.
Dok su Horhe i Vilijam očekivali da se Migel uspentra uz
strmi obronak brda, kapetan Buitrago pronašao je drugi način da
izvuče kuma kartela. Migel se već odmarao u drugoj sigurnoj
kući. Po Vilijamovim rečima, Buitrago je nekako uspeo da raščisti
put do garaže u zgradi, gde je sakrio Migela u prtljažnik svojih
kola - i zatim ga je odvezao tačno ispred noseva najmanje pedeset
naoružanih stražara.
Dok je sunce izlazilo iznad Kalija, Horhe se pridružio
proslavi Migelovog bezbednog povratka na vodeće mesto u
kartelu, uz međusobno grljenje i tapšanje po leđima svih
prisutnih.
Medijski izveštaji počeli su polako da pristižu kasnije u toku dana
i potvrđivali su da je gazda kartela iz Kalija jedva izmakao
hapšenju, krijući se u rupi u zidu. Policija koja je pregledala stan
402 ranije tog jutra pronašla je kaletu čija su se tajna vrata otvorila
kada je Migel pobegao. U skrivenoj odaji bio je rezervoar za
vazduh i krvava košulja, a ovo drugo pokrenulo je nagađanja da
je neka od burgija Džerija Salameha malo zakačila kuma.
Takođe, otkriven je sukob američkih agenata za borbu
protiv narkotika i neidentifikovanog kolumbijskog tužioca. Na
televizijskim vestima imenovana su četvorica Amerikanaca
optužena da su prekoračili ovlašćenja. Kris Fajstl jedva da se bio
probudio kada je dobio poziv da se javi u ambasadorovu
rezidenciju tog popodneva. Američki ambasador Majls Frečet
krenuo je na ratnu stazu. Već je imao dovoljno problema s
napregnutim odnosima Vašingtona i Bogote u danima posle
kontroverznog izbora predsednika Sampera. Sada su njegovi
agenti za borbu protiv narkotika uhapšeni. Frečet je bio čuven po
netoleranciji političkih sporednih predstava u svojoj ambasadi,
vođenoj čvrstom rukom. Fajstl se bojao najgoreg.
Ataše DEA Toni Seneka i agenti koji su pomogli u raciji na
stan 402 odvedeni su u ambasadorovu ličnu biblioteku. Udobne
fotelje i sofe pretvorile su se u vruće stolice kada je namršteni
diplomata od karijere umarširao u prostoriju i zatražio da mu
neko objasni šta se, kog đavola, dogodilo.
Fajstl je preuzeo na sebe da prepriča kako je racija planirana
i izvedena, koje im je vredne tragove obezbedio njihov doušnik
na visokom položaju u kartelu, i koliko su bili blizu Migelu
Rodrigezu Orehueli kada se umešao regionalni tužilac.
„Zašto ste vi, ljudi, uopšte bili unutra?”, hteo je da zna
Frečet. Imao je utisak da je trebalo da Amerikanci ostanu napolju
i puste Kolumbijce da sami obave pretres i hapšenje. Kada je
Fajstl počeo da objašnjava, ambasador ga je prekinuo. „A zašto
ste vi bušili rupe i tražili skrivenu odaju umesto kolumbijske
policije?”
Većina kolumbijskih policajaca izgubila je zanimanje posle
prvog sata dvanaestosatne racije i gledali su televiziju, rekao je
Fajstl. „Mi smo samo pomagali.”
Ambasador nije izgledao ništa manje iznervirano posle
agentovih objašnjenja nego pre njih. Bez obzira na to, umirio je
Fajstla kada je progunđao da je veoma dobro što je policija
pronašla Migelovu kaletu u stanu tog dana. Inače, rekao je
agentima s pretnjom koju je bilo nemoguće ne primetiti, svi bi bili
„u sledećem avionu za Majami”.
Kako je to moguće, razmišljao je Fajstl, da je najveći proboj
u njegovoj karijeri u snagama reda bio ovako loš? Umesto da
bude zasut pohvalama, teturao se na ivici lične propasti i brinuo
da će najbolji doušnik koga će ikada imati biti ubijen. Ako već nije
bilo prekasno, nije smelo da bude više grešaka.

U Kaliju je potraga za krivcima počela odmah u ponedeljak rano

ujutro. Horhe je trebalo da se odveze u Santander i razgovara s
Ferčom Kastiljom, i da ga temeljno ispita o onome što je video i
čuo za vreme dvanaestočasovne okupacije stana broj 402. Trebalo
je da ustanovi i da li je on rekao nešto štetno, čak i nenamerno.
„Ne idi sam”, rekao je Migel. „Povedi Valensiju sa sobom.”
Migelova demonstracija nepoljuljanog poverenja u njega
bila je dobrodošlo olakšanje. Horhe nije bio primarna meta
istrage - on je vodio tu istragu. Međutim, loša strana situacije bila
je to što je Valensiju smatrao potencijalnim problemom. Dugo
iskustvo bivšeg narednika s vojnim obaveštajnim radom činilo ga
je posebno opasnim. Horhe nije mogao priuštiti sebi ni najmanju
grešku. Svaka nedoslednost u njegovim rečima ili postupcima
mogla je da pred Valensijinim obučenim i kritičkim pogledom
otkrije da Migel gubi poverenje u njega.
Horhe je došao po Valensiju ispred njegove kuće malo pre
svitanja. Posle ljubaznog pozdrava, obaveštajni veteran pomenuo
je nešto o tome da je osumnjičeni doušnik žena. To je zateklo
Horhea nespremnog. Možda je Horhe na kraju ipak bio na
pogrešnoj strani ove istrage. Sastanci na kojima su razmatrani
ključni dokazi prolazili su bez njega. Bio je neobavešteniji nego
što je mislio. Posle jednog trenutka, shvatio je da mu Valensija i
dalje nešto govori. Nije čuo nijednu reč otkad je pomenut ženski
doušnik.
Valensija je insistirao na tome da sa sobom povedu Darija
Delgada, Vilijamovog prijatelja i Horheovog zamenika. Poslednji
putnik ušao je u mazdu dok se Horhe trudio da ne pokaže
nelagodu. Osećao se ranjivo dok je Dario sedeo iza njega, i gledao
u retrovizor češće nego inače dok se vozio na jug iz grada.
Baš zbog takvih prilika, Horhe je i postavio kasetofon u svoj
auto. Bio je sakriven u pregradi na vozačevim vratima, ispod
krpe za čišćenje prozora. Dok je jednom rukom vozio kroz redak
jutarnji saobraćaj, Horhe je drugom posegnuo u pregradu i
napipao dugme za snimanje. Nije se čuo nikakav zvuk dok su se
točkići u kaseti okretali, van domašaja pogleda i neprimećeni.
Usput se Horhe izvinjavao zbog tri zaustavljanja na različitim
mestima, što je Dariju i Valensiji ostavilo vremena da otvoreno
pričaju, nesvesni skrivenog kasetofona.
Posle otprilike sat vremena od izlaska iz grada, našli su
Ferča Kastilja i dalje u uznemirenom stanju posle iskušenja kroz
koja je prošao za vreme racije. Izdržao je dvadeset četiri sata bez
hrane i sna, rekao im je, i stalno je brinuo za bezbednost El
Senjora. Izdržao je i česta ispitivanja policajaca i američkih
agenata za narkotike. Šta je rekao policiji o don Migelu? „Ništa.
Rekao sam da nije bilo nikoga kada sam otišao u krevet, i nije bilo
nikoga kada me je policija probudila banuvši mi na vrata.”
Kastiljo je najviše želeo da priča o doušniku. Rekao je da su
Amerikanci imali nekoga ko je znao sve o stanu.
„I to je bila žena”, dodao je.
„Kako to znaš?”, pitao je Horhe.
„Načuo sam - zvali su je Patrisija.”
Valensija se namrštio. Rekao je da je verovatno koristila
šifrovano ime i da je isto toliko verovatno da se zove i Marija,
Ingrid ili Monika. Horhe se složio s tim.
„Ko god da je bila, znala je za pisaći sto, dokumente, tajnu
odaju - za sve”, rekao je Kastiljo.
„Koju ženu možeš da imenuješ koja je dolazila u taj stan?”,
upitao je Horhe, poprimajući držanje koje je po svemu ličilo na
temeljno ispitivanje.
“U mojoj smeni? Nijednu”, rekao je Kastiljo. Rekao je i da se
u poslednje vreme smenjivao s Mateom i Memom Larom, tako da
nije mogao da kaže koje su žene mogle da dolaze u stan u danima
kada nije bio na dužnosti. Nekoliko minuta Horhe ga je podsticao
da se seti svakog imena - operativaca, članova porodice, služavki,
svakoga ko je navraćao kod Migela ili vršio bilo kakvu isporuku
u stan 402. Sve je to bila samo predstava. Horhe je znao da
njegovo ime nije na tom spisku.
U sledećih pola sata, Horhe je razrešio jednu misteriju u
glavi. Kastiljo je rekao da je lični pilot generala Serana noć pre
dao dojavu Migelu u vezi s racijom. Horhe je osećao da ne može
bezbedno da postavlja pitanja o pilotu, ali Kastiljo je zatim rekao i
da je avijatičar dugogodišnji prijatelj porodice Rodrigez Orehuela
i da je Migelov brat Hilberto pre mnogo godina finansirao
njegovu letačku obuku.
Kastiljo nije mogao da im ponudi više informacija, i
ispitivanje se završilo posle otprilike četrdeset pet minuta.
Valensija je upozorio Migelovog ađutanta da će ga policija
verovatno tražiti, pošto sad znaju da se Migel sve vreme krio u
stanu. Kastiljo bi mogao da bude optužen za prikrivanje begunca.
Gazda je želeo da se on pritaji na neko vreme, da boravi kod
prijatelja ih pređe u hotel umesto da ode kući. Valensija je gurnuo
ruku u džep i izvadio nešto novca - otprilike milion pezosa, ili
hiljadu američkih dolara. „Upotrebi ovaj novac”, rekao mu je.
Kada su se vratili u srebrnu mazdu, Horhe se pitao šta
Valensija misli o Kastiljovoj priči. I više od toga pitao se šta
Valensija i Dario misle o njemu. Dok su se vozili nazad u Kali, još
jednom se zaustavio - ovog puta ispred banke Kolmena, u kojoj je
radio njegov prijateij. Bilo je to puko dobijanje na vremenu, kako
bi njegovi saputnici mogli nasamo da razgovaraju dok ih
kasetofon snima.
Na svakom od Horheovih zaustavljanja tog jutra, njegov
izlazak iz kola imao je očekivani efekat - pokretanje razgovora o
njemu između Darija i Valensije, iza njegovih leđa.
„Šta ti misliš o njemu?”, pitao je Dario kada su prvi put
stali.
„Ne znam”, dogovorio je Valensija, ali je rekao i da se
Horhe ponaša veoma nervozno i rastrojeno.
Dario se složio. „Čovek je veoma napet, zar ne?”
 Takve kritičke primedbe nastavljale su se svaki put kada bi
Horhe izašao iz kola i prestajale kada se on vrati. Valensija je
nazvao Horhea kučkinim sinom, jer ga je upozorio na vojni
kontrolni punkt za koji je Valensija sumnjao da zaista postoji. Iza
Horheovih leđa, njegove kolege provele su najveći deo vremena
dok su bili sami dovodeći u pitanje njegovu pouzdanost.
„Meni je on vrlo čudan”, zaključio je Valensija.
Na poslednjem zaustavljanju ispred banke Kolmena,
Valensija je upravo počeo da se žali na Horhea kada su dvojica
ljudi u kolima čuli buku. Da li ih je neko prisluškivao? Kasetofon
je snimio slab ali jasno čujan zvuk: bzz... bzz... bzz... (pauza) bzz...
bzz... bzz (pauza).
„Šta je to?”, upitao je Valensija.
“To je mikrofon”, procedio je Dario. Hteo je da kaže kako
misli da je to neki prislušni uređaj. Mikrofoni ne proizvode zvuk,
ali ta greška bila je nebitna. Valensija je znao na šta je on mislio i
odmah je posegnuo za točkićem na radiju da pojača zvuk. Takođe
je uključio bučni ventilator klima uređaja. I svaki razgovor je
prestao.

Kada je Horhe odvezao obojicu putnika do njihovih kuća,

odvezao se u jednu mirnu ulicu i izvadio kasetofon iz pregrade u
vratima. Takođe je iz prtljažnika mazde uzeo pejdžer dobijen od
DEA. Na ekranu se pojavio šifrovani telefonski broj DEA.
Ipak, pre nego što je pozvao DEA, Horhe je premotao traku
i više puta preslušao snimljene glasove.
„Čovek je veoma napet, zar ne?”
„Meni je on vrlo čudan.”
 To je potvrdilo Horheove strahove. Valensija i Dario
sumnjali su u njega. On je smatrao Darija za tek nešto malo više
od sitne neprijatnosti. Njime je bilo lako manipulisati i možda je
čak mogao biti koristan kao kanal za puštanje pogrešnih
informacija. S druge strane, Valensija je bio opasan. I želeo je
Horheov posao, da bude Migelova desna ruka. Valensija je imao
veliki podsticaj da mu nešto smesti. Lako je mogao da iskoristi
trenutnu atmosferu nepoverenja i možda protera Horhea iz
unutrašnjeg kruga kartela - što je bila potencijalno smrtonosna
degradacija. Čak i kad bi uspeo da uradi sve kako treba da bi
prikrio svoju saradnju s DEA, Horhe je bio u opasnosti od
zavidljivog rivala. Kartel iz Kalija očigledno nije bio dovoljno
veliki i za Horhea i za Valensiju.
Horhe je najzad još nekoliko puta pustio traku,
pokušavajući da čuje zvuk koji je naterao njegove putnike da
prestanu da pričaju i pojačaju muziku. Tiho brujanje je, shvatio je
on, bio njegov pejdžer dobijen od DEA, koji je vibrirao u
prtljažniku.
Poruka da pozove Fajstla i Mičela stigla je dok je Horhe bio
u banci. Pozvao ih je na broj dobijen u poruci.
„Hej, Šone. Kako je? Da li treba da te izvučemo odatle?”,
upitao je Fajstl.
„Ne, mislim da zasad mogu se nosim s ovim”, odgovorio je
Horhe.

Gej kabaljerosi
Američki agenti za narkotike bili su ohrabreni samopouzdanjem
Horhea Salseda. Nažalost, on se uopšte nije osećao tako. Oni su
nastavili da strepe za njegovu bezbednost i zbog mogućnosti da,
ako ga ubiju, oni to čak ne bi ni znali. Jednostavno bi provodili
dane pored Skaj pejdžera, čekajući poziv koji nikada neće doći.
Horhe je već isključio i sakrio svoj pejdžer dobijen od DEA.
Pošto je onako nezgodno počeo da vibrira u prtljažniku, shvatio
je da je previše opasno da ga nosi. Nije više želeo da rizikuje da to
da objašnjava nekom saradniku iz kartela. Fajstlu i Mičelu je, bar
zasad, bio prekinut direktan pristup doušniku. Nisu imali drugog
izbora osim da čekaju i puste Horhea da ih pozove kada bude
bezbedno.
Kada se Horhe nije javio sledećeg dana, u Mičelovoj belešci
u dnevniku, za utorak 18. jul, samo je kratko pisalo: „Nema
kontakta.” Sreda se završila istim unosom: „Nema kontakta.” A
pre nego što je otišao u krevet u četvrtak uveče, Mičel je još
jednom napisao: „Nema kontakta.” Nije zapisao koliko je puta
Fajstl pogledao svoj pejdžer da bi se uverio da nije propustio
poruku. U petak ujutro, to se već pretvorilo u veoma dugu
nedelju za dvojicu agenata, koji su brojali svaki sat i zamišljali sve
moguće katastrofe. Njihov prijatelj iz američkog Ministarstva
finansija pozvao je Krisa i Dejva na ručak. Nervoznim agentima
DEA bilo je potrebno malo dobrog društva - i možda neko pivo.

Horhe je jednog jutra te nedelje još bio kod kuće s Lenom kada ga
je Migel pozvao iz svog novog skrovišta. Nije bilo uvodnog
ćaskanja. Ovo je bio poslovni poziv.
„Brinem zbog tebe, Ričarde”, rekao je Migel. „Rekli su mi
da si se ponašao veoma nervozno u toku čitavog dana dok je
trajala racija.”
 Kumov ton bio je grub i hladan. Horhe je odmah znao da su
se sumnjičavci - među kojima su glavni bili Vilijam, Henaro
Anhel i Valensija - i te kako potrudili da ga ocrne pred gazdom.
Verovatno su primetili njegovo drhtanje ruku, znojenje,
rastrojenost. Začuvši Migelov strogi ton, Horhe je imao samo
nekoliko sekundi da poništi taj opasan utisak.
„Naravno da sam bio nervozan”, naglo je izgovorio Horhe,
kao da mu je laknulo što to priznaje. „Kako sam mogao da ne
budem nervozan? Veoma mi je stalo do tebe. Na meni je sva
odgovornost za tvoju bezbednost. Uradio sam sve što sam
mogao, a opet sam omanuo.”
Horhe je naveo dodatne mere predostrožnosti koje je
organizovao posle Migelovog poziva noć pre racije. Rekao je da je
jedina svetla tačka bio njegov čovek Enrike Sančez, koji je digao
uzbunu, ostavljajući vremena Migelu da umakne. Posle duge
pauze, Migel je procedio: „U redu, u pravu si.” Migel je imao
razlog da veruje Horheu i odbaci sumnje. Znao je da Horhe
nikada nije bio u zgradi u Santa Riti. Znao je da Horhe nikada
nije video njegovu tajnu odaju - ili pisaći sto s njegovim
sadržajem. Uprkos sumnjama drugih, Migel nije mogao da vidi
kako bi Horhe uopšte mogao da bude cinkaroš, pošto nije mogao
da zna ništa o tim stvarima.
Međutim, postojali su izvesni ustupci koje je Migel
napravio Vilijamu i njegovoj grupi sumnjičavaca. Odgovornost za
pojačano obezbeđenje u novom skrovištu i oko njega prešla je na
Henara Anhela i njegove ljude. Horheu je ostala dužnost
postavljanja spoljašnjeg obezbeđenja. Njegovi ljudi motrili su na
kretanje lokalne policije i zauzeli stražarske položaje pored
glavnih mostova preko reke Kali. Mostovi su omogućavali jedini
direktan pristup malom kvartu između reke i planina, gde se
Migel krio u visokoj beloj zgradi. Postojale su čak četiri različite
mogućnosti, ali Horheu nije odobreno čak ni da patrolira - ili luta
i njuška okolo - na ulicama severno od reke. „Nemoj ni da dolaziš
u to područje”, rekao mu je Migel.

Horhe nije mogao priuštiti sebi da čeka dok su Valensijino oštro

oko i sumnjičava priroda sticali sve veći uticaj u sve užem krugu
savetnika kartela. Migelovo poverenje lako je moglo da se naruši
u tim okolnostima. Otkad je preslušao traku koju je potajno
snimio u svojim kolima, Horhe je znao: Valensija mora da ode.
Vlasti su već tragale za Valensijom. Protiv njega su
podignute optužnice za odavanje tajni kartelu iz Kalija i uzimanje
mita. Plaćano mu je hiljadu dolara mesečno, plus povremeni
bonusi na svakih nekoliko meseci, koji su dostigli iznos od još
20.000 dolara tokom godina kada je služio kao dvostruki agent
kartela unutar Istražnog bloka. Horhe je upravo bio kod
Valensijine kuće, da ga poveze do Santandera. Dojavio je adresu
te kuće porodičnom prijatelju u vojnom oficirskom korpusu.
Valensija je nekoliko jutara kasnije izašao iz kuće i
odjednom se našao okružen oficirima vojne obaveštajne službe u
civilu i s automatskim puškama. Predao se bez otpora. Migel je
odmah pozvao Horhea da mu javi zabrinjavajuću vest i uputio ga
da pronađe najboljeg advokata u gradu - nekoga novog, čijim se
uslugama organizacija ranije nije koristila. Migel se nadao da će
sakriti činjenicu da je Valensija bio operativac kartela, i nije želeo
da se iko od četiri ili pet redovnih advokata mafije pojavi kako bi
preuzeo ovaj slučaj.
„Mislim da znam nekoga”, umirio je Horhe gazdu. Imao je
ličnog poznanika koji je mogao da preuzme slučaj. Nekoliko sati
kasnije, čovek koji je organizovao Valensijino hvatanje i hapšenje
takođe je organizovao i da on dobije pravnog zastupnika.
Horhe je bio zauzet raznim stvarima, pored osvrtanja preko
ramena u danima odmah posle neuspele racije. Jednog jutra
primio je neočekivan telefonski poziv od kapetana policije Efrena
Buitraga.
Migelovom glavnom čoveku u združenoj operativnoj
jedinici bila je potrebna intervencija šefa obezbeđenja. Kartel mu
je dugovao novac, a on je osećao da bi bilo neprijatno da se obrati
Migelu ili Vilijamu u ovom osetljivom trenutku. Nesumnjivo je,
takođe, strepeo da bi Migel mogao biti uhapšen pre nego što
izmiri svoje račune.
„Obećano mi je pedeset kutija, a one nisu isporučene”,
rekao je policijski oficir Horheu u kratkom telefonskom
razgovoru.
„Lično ću to proveriti”, umirio ga je Horhe.
Pominjanje pedeset kutija bila je šifra za pedeset miliona
pezosa. Horhe je proverio kod Matea, i dan kasnije, gazdin
pomoćnik doneo mu je dva čeka, koja je potpisao Migel Rodrigez
Orehuela. Jedan je bio napisan na Buitragovu majku, a drugi na
sestru. Horhe je dobio instrukciju da deponuje dva čeka -
ukupnog iznosa pedeset miliona pezosa, ili oko 50.000 američkih
dolara - na račune dve žene u banci u Palmiri blizu aerodroma u
Kaliju. Horhe je isporučio Buitragu potvrde o depozitu nekoliko
dana kasnije.

U međuvremenu se Horhe bacio na posao, pokušavajući da

odmah potvrdi gde je Migelovo novo skrovište - u nadi da bi se
brzo mogla organizovati još jedna racija. Kovitlac sumnji koji su
podigao oko njega samo je povećavao hitnost situacije. Što pre
bude mogao da pošalje Fajstla i Mičela da ponovo pokucaju na
Migelova vrata, pre će Horhe moći da izvede svoju porodicu - i
računovođu Palomarija - iz Kalija i opasnosti. Pristupio je tom
izazovu kao vojnom obaveštajnom zadatku na terenu, vršeći
osmatranja na licu mesta i proveravajući potencijalne putanje za
ubacivanje. Sprečen da ulazi u Migelov kvart, Horhe je zadužio
prijatelja, bez ikakvog postavljanja pitanja, da se proveze tuda i
zapiše adrese dveju zgrada koje je Horhe smatrao
najverovatnijim izborom za gazdino skrovište.
Uvek je brinuo da ga prate. Kada bi se uverio da je sam,
Horhe je obilazio panoramske vidikovce da fotografiše te dve
zgrade. Jedne večeri, dok se peo uz strma brda iza Migelovog
kvarta, tražeći dobar ugao za fotografisanje, otkrio je kanal za
kontrolu poplave. Očigledno mu je svrha bila da odvede bujice
od planinskih kiša pre nego što voda poplavi gradske ulice niže u
gradu. Međutim, Horhe je video i njegovu taktičku vrednost.
Kanal je bio dubok preko dva metra, s kosim betonskim stranama
i ravnim dnom. Ekipa za raciju, koja bi koristila taj kanal, mogla
bi da priđe stambenim zgradama neprimećena, naročito noću, i
izađe na samo nekoliko desetina metara od mete.
Bilo je vreme da natera Fajstlov pejdžer da zapišti. Dolazna
poruka prekinula je ručak u kući agenta Ministarstva finansija u
petak, 21. jula posle podne, ali uzvratni poziv bio je brz i pun
dobrog raspoloženja. Horhe je rekao Fajsdu i Mičelu da se Migel
preselio i da samo troje ili četvoro ljudi tačno zna gde je. Horhe je
rekao da ima prilično jasnu ideju u kojoj od dveju zgrada se
Migel nalazi, ali nije imao pojma u kom stanu i na kom spratu.
Rekao im je da čekaju paket. Poslaće im fotografije sumnjivih
zgrada Avijankinom vazdušnom kurirskom službom tog istog
dana. „Šta je s tobom?” Agenti DEA hteli su da znaju da li je
Horhe i dalje u opasnosti. On je priznao da je jedan od
osumnjičenih, ali da se do sada dobro snalazi, jer Migel ne veruje
da je on taj.
Pošto je ćutanje prekinuto, Horhe i američki agenti obnovili
su svoj zgusnuti raspored obaveštajnih sastanaka. Suzili su
pažnju na beli soliter od devetnaest spratova, nazvan Hacijenda
Buenos Ajres. Horhe je rekao da je 80 odsto siguran da je to
Migelova zgrada. Američki agenti mislili su da su šanse za to još
veće. Vlasništvo nad zgradom bilo je registrovano na ime
poznatog saradnika kartela. Međutim, to i dalje nije bilo
dovoljno. Niko nije hteo da pojuri u drugu raciju bez sigurnosti
koja se bližila stoprocentnoj.
Ugovorili su još jedan tajni sastanak van grada, ponovo u
poljima šećerne trske blizu eksperimentalnih farmi CIAT-a.

Horhe i agenti DEA došli su odvojeno i sastali se u sumrak na

izdvojenom potezu neasfaltiranog puta. Mesto je bilo oko
kilometar udaljeno od mesta njihovog prvobitnog sastanka pre
otprilike tri nedelje, kada se Šon Koneri upoznao sa dvojcem
opreznih Amerikanaca. Ljudi su prošli dosta toga zajedno za to
kratko vreme. Sada su jedan za drugog bili Šon, Kris i Dejv.
Izabrali su to područje za sastanak, jer su očekivali da vide
malo ili nimalo kola u to doba dana. Poljoprivredni centar već je
bio zatvoren. Međutim, zatekli su iznenađujuće gust saobraćaj - i
uglavnom su ga činili žuti renoi i fijati, taksiji iz obližnje Palmire.
Neki su usporili dok su prolazili. Nijedan se nije zaustavio.
 „Šta je sa svim ovim taksijima?” požalio se Mičel, a Fajstl je
poterao automobil DEA dalje od puta, nadajući se malo većoj
privatnosti.
Horhe je sa sobom doneo niz mapa grada i uvećanih
fotografija, na kojima se videla zgrada Buenos Ajres iz raznih
uglova. Došao je pripremljen da im pokaže i položaj odvodnog
kanala na obronku brda. Jedva su počeli da pregledaju materijal,
kada se beli kombi s prepoznatljivom zelenom linijom zaustavio
dvadesetak metara iza njih.
„O, bože!”, procedio je Horhe. „To je policija.”
Fajstl je instinktivno nagurao mape i fotografije ispod
prednjeg sedišta. Brinuo je da bi mogli da izgledaju kao špijunska
družina. Kola su im bila parkirana dovoljno blizu polja šećerne
trske da su obojica agenata uspeli da neprimetno bace svoje
pištolje među guste stabljike. Nisu želeli da ih ispituju zbog njih.
Agenti nisu imali službene dozvole za nošenje oružja, tako da bi
objašnjavanje gotovo sigurno zahtevalo odlazak u stanicu policije
i telefoniranje ambasadi u Bogoti da se sve razjasni.
„Ako nas uhapse, ja ću biti ubijen“, šapnuo je Horhe pre
nego što je izašao iz kola. Zatim je dao sve od sebe da odglumi
opušten osmeh kada se susreo s ljudima koji su izlazili iz
policijskog kombija.
Horhe i agenti DEA nisu smeli da rizikuju da se
identifikuju ili da bilo šta kažu policiji o pravoj prirodi svog
sastanka. Posle temeljne pretrage, pojavile bi se mapa i
fotografije, da se i ne pominje oružje. Postojalo je i više nego
dovoljno razloga da se opravda poduže ispitivanje u policijskoj
stanici. Horhe je shvatio da bi Lešinar ili neki drugi doušnik
kartela bio među prvima koji bi saznali za to. Privođenje na
ispitivanje bilo je dovoljno da Horhe bude ubijen.
 Pet uniformisanih policajaca iz stanice u Palmiri izašli su iz
kombija i pošli prema Horheu, svaki s izraelskim uzijem u
rukama. Horhe je jedva mogao da diše. Nema izlaza, pomislio je.
U sebi je izgovorio očajničku poslednju molitvu: Bože, pomozi mi!
Šta da radim?
Pozdravio je policajce na španskom: „Hej, kako ste? Mogu li
da vam pomognem?”
Mladi poručnik, koji je predvodio patrolu, pažljivo je
odmerio pogledom previše ljubaznog Kolumbijca. Horhe je bio
dobro obučen i naizgled nenaoružan. Oficir je osmotrio dvojicu
Amerikanaca, još udaljenih oko petnaest metara, dok su stajali
ispred svog malog putničkog automobila.
„Istražujemo ubistvo - taksista je ubijen nedaleko od ovog
mesta”, rekao je poručnik. „Voleo bih da znam šta vi radite
ovde.”
To je velika šteta, odgovorio je Horhe, ali oni nisu videli
ništa sumnjivo na putu. Rekao je da su dvojica plavokosih ljudi
Amerikanci koji rade u CLAT-u. „Mi smo prijatelji, samo smo
došli da porazgovaramo”, rekao je Horhe. „Ne želimo nikakve
nevolje.”
Poručnik i njegov pomoćnik narednik rešiki su da pretresu
parkirane automobile i ispitaju Amerikance. Kada su stali pored
srebrne mazde, Horhe nije čekao da ga išta pitaju. Brzo je otvorio
prtljažnik, žureći da pokaže da nemaju šta da kriju.
„Možete i sami da vidite - nema droge ni krijumčarene robe
- a mi očigledno nismo ubice”, rekao je Horhe. „Nema potrebe da
uznemiravate Amerikance.”
Podjednako brzo kao što je otvorio prtljažnik, Horhe ga je i
zatvorio. Upravo se setio da je sakrio pet radio-uređaja kartela u
ležište za rezervnu gumu, a nijedan od njih nije imao ispravnu
dokumentaciju. U Kolumbiji je posedovanje nelegalnih radio-
uređaja tretirano otprilike podjednako strogo kao i posedovanje
oružja bez dozvole. Policajci nisu ništa primetili. Krenuli su dalje
da ispitaju agente DEA.
Fajstl i Mičel ponovili su priču za pokriće: da rade u CIAT-
u, da su se samo našli s prijateljem posle posla, i da ne rade ništa
loše. Policajci su zatražili da vide njihova lična dokumenta.
Horne im je dao svoju kolumbijsku ličnu kartu. Nije imao izbora.
Amerikanci su rekli da nemaju radne dokumente. Tokom
glumljene potrage za radnim legitimacijama u kolima, Mičel je
doturio Horheu svežanj pezosa, američki doprinos policijskom
fondu od novca primljenog kao mito. Kada je poručnik pritisnuo
Amerikance da pokažu neke dokumente, Horhe je zamolio oficira
da se izmaknu po strani radi poverljivog razgovora.
„Dovodite ove Amerikance u neprijatnu situaciju. To nije
neophodno. Zašto ne biste uzeli ovo i zaboravili na njih?”, rekao
je Horhe što je diskretnije mogao, pružajući policajcu punu šaku
pezosa u vrednosti od ukupno 650 dolara. Poručnik je pogledao u
svežanj novčanica i odlučio da ne obraća pažnju na to. Želeo je da
pretraži auto DEA. Ovog puta usprotivio se Fajstl: „Hej, čoveče -
ovo je ludilo. Nismo uradili ništa loše.”
Kolumbijski policajac mirno je odgovorio: „ Ako niste
uradili ništa loše, zašto pokušavate da me podmitite?” Kris Fajstl,
i sam pošten policajac, za trenutak je bio poražen tim pitanjem.
Slegnuo je ramenima, pa se požalio: „Zar nemate korisnije stvari
da radite? Na primer, hvatanje lopova?” Međutim, Fajstl je u sebi
proklinjao svoju sudbinu: Kako sam baš ja naišao na jedinog poštenog
pandura u Kolumbiji?
 Horhe je ponovo intervenisao kod poručnika. Rekao je
tihim poverljivim glasom: „Slušaj, rekao sam ti da je ovo veoma
neprijatno za Amerikance. Moram da budem iskren s tobom. Mi
smo homoseksualci. Ovaj sastanak je privatna stvar. Ali ako
nastaviš ovako, moglo bi da dođe do skandala. To bi bilo štetno i
ponižavajuće za sve. Molim te, samo uzmi ovo - i pusti nas da
uživamo u privatnosti.”
Poručnik je stajao ukočeno i ćuteći, ovog puta razmišljajući
o predlogu. Horhe mu je pružio novac. Oficir je i dalje oklevao.
„Samo trenutak”, rekao je i odmakao se da se posavetuje s
narednikom. Narednik se vratio do Horhea i uzeo svežanj
novčanica. Dogovor je postignut.
Gej kabaljerosi ispustili su kolektivni uzdah olakšanja kada
se policijski kombi odvezao. I dalje su bili u poslu. Njihov plan za
hvatanje gazde kartela iz Kalija ostao je tajna. Uskoro će se
spustiti mrak. Fajstl i Mičel požurili su da pokupe svoje oružje u
sve dubljoj pomrčini u polju šećerne trske. Mičel je izbrojao svoj
novac i shvatio da je doprineo skoro trista dolara fondu za
podmićivanje. Strepeo je od predstojećeg pisanja izveštaja, ali to
će doprineti zanimljivosti opravdanja troškova.
Horhe se odvezao kući dobro raspoložen zbog onoga što je
smatrao odgovorom na svoje molitve. Dokaz? Još nije bio mrtav.

Samo napred

Mermerom popločan hol hotela Interkontinental praktično je

postao štab bezbednosnih operacija Horhea Salseda. Njegov
položaj u centru grada, javne govornice, hrana, klimatizovan
prostor, toaleti i osoblje sastavljeno od službenika i poslužitelja na
platnom spisku kartela činili su ga prirodnim središtem takvih
aktivnosti. Takođe se nalazio tačno nasuprot kvarta u kome se
Migel krio, s druge strane reke Kali. Radeći iz hotela, Horhe je
slao svoje patrole motociklista da motre na kretanje policije i
vojske, naročito prema mostovima kojima se prilazilo brdskom
utočištu odbeglog gazde.
U petak uveče, 4. avgusta 1995, njegov zamenik Dario
Delgado krenuo je s Horheom kroz hol prema staklenim vratima,
gde su dvojica stražara motociklista čekali da krenu na dužnost.
Bilo je već kasno, oko deset sati, i ljudima koji su se spremali za
noćnu smenu bila su potrebna završna uputstva pre nego što
Horhe završi za tu noć i ode kući. Pejdžer DEA u džepu njegovih
pantalona iznenada je počeo da vibrira i tiho bruji. Horhe je
razmišljao da li da se pravi da to ne primećuje. Dario je bio
odmah pored njega i mogao bi da postavlja pitanja. S druge
strane, Dario nije primećivao skoro ništa sumnjivo dok mu neko
ne bi ukazao na to. Osim toga, tako kasna poruka od Krisa Fajstla
i Dejva Mičela mogla bi da bude važna. Horhe je gurnuo ruku u
džep i pogledao na ekran. Bio je to poznati šifrovani broj -
telefonska govornica u omiljenoj piceriji agenata DEA.
„Hej, izvini”, rekao je Horhe Dariju. „Moram da pozovem
ženu. Pridružiću se tebi i momcima za minut.”
Dario je klimnuo glavom bez i najmanjeg oklevanja i prošao
kroz staklena vrata na ulicu. Horhe se okrenuo na drugu stranu,
prema nizu telefonskih govornica pored suprotnog zida. Kroz
staklo je mogao da vidi kako se Dario i njegovi ljudi pozdravljaju
i prepričavaju neke viceve koje nije mogao da čuje. Pozvao je
šifrovani broj, ali je motrio na svoje ljude dok je čekao da telefon
na drugoj strani linije zazvoni.
 Javio se Fajstl. „Šone - hej, nešto je iskrslo”, rekao je. „Moraš
da odlučiš.”

Događaji u Kaliju i Bogoti brzo su se odvijali od 1. avgusta, noći

njihovog bliskog susreta s policijskim kombijem u polju šećerne
trske.
Niz kasnih noćnih izviđanja američkih agenata potvrdio je
u priličnoj meri da se Migel Rodrigez Orehuela krije u Hacijendi
Buenos Ajres. Fajstl i Mičel posmatrali su luksuznu stambenu
zgradu od devetnaest spratova kroz jak dvogled iz obližnjeg
parka na obronku brda, u koji su pored njih dolazili ljubavni
parovi i ljudi koji su želeli da uživaju u panoramskom pogledu
na grad. Agenti su videli Migelove kućne pomoćnice na
prozorima na desetom spratu, dve crnkinje u belim uniformama.
Horhe nije bio siguran da li je prvi sprat zgrade onaj na nivou tla
ili onaj iznad njega. Ekipa za raciju nije sebi mogla da priušti da
upadne na pogrešan sprat.
Horhe je rekao da će pokušati da bez ikakve sumnje utvrdi
koji izlaz iz lifta je onaj pravi. Pretpostavljao je da ima još
najmanje jedan dan da to uradi. U međuvremenu je bio zauzet
pokušajima da oslabi Migelovu sigurnosnu mrežu. Horheova
primarna meta bio je kartelski čovek u belim cipelama u
kancelariji nacionalne telefonske kompanije u Kaliju, Karlos
Espinoza. Horhe je dostavio inkriminišuće informacije svom
prijatelju, oficiru u vojsci, otkrivajući da je čovek u kartelu poznat
kao Preparirani skupo plaćen za tajno instaliranje Migelovih
telefona, za pravljenje elektronskih klopki i mamaca za skrivanje
zvaničnog postojanja Migelovih telefonskih linija, i pomaganje
kartelu da prisluškuje policijske vruće linije.
 Dok je Horhe sve pripremao za predstojeće događaje, isto
to radili su i Fajstl i Mičel. Oni su hteli da izbegnu konfuziju koja
je nastala u toku prve racije, kada je na samom početku ulazak u
stan odložen zbog sporova oko jurisdikcije. Ovog puta na vreme
su se našli s kolumbijskim glavnim tužiocem i isposlovali
isključivo jednokratni ustupak: mogli su da sami izaberu svog
tužioca i dobiju nalog za pretres koji im je davao ovlašćenje da
provale vrata Migelovog stana. Bez odlaganja, bez postavljanja
pitanja i bez prigovora zbog oštećivanja privatne imovine.
Takođe, zamolili su generala Serana da ostane kod kuće, kako
svom pilotu, potplaćenom od strane kartela, ne bi dao nikakav
nagoveštaj onoga što se sprema. I ugovorili su da prvu podršku
raciji pruži jedan ogranak vlasti koji je izmakao korupciji kartela
jer im nije bila interesantna: specijalna jedinica kolumbijske
mornarice iz Buenaventure.
Sve se, zapravo, odvijalo toliko brzo da su Amerikanci
shvatili da su spremni za pokretanje racije pre nego što im je
Horhe dao zeleno svetlo. Iz poštovanja prema njegovoj ulozi,
zbog koje je rizikovao život, Fajstl i Mičel garantovali su Horheu
da će on uputiti ključni poziv da se krene ili ne krene. On je bio
nervozan i još nije bio ubeđen da je Migel na desetom spratu. Još
je želeo da sazna više o bezbednosnoj organizaciji unutar zgrade
Buenos Ajres. Takođe, postojali su događaji i okolnosti van
kontrole bilo agenata DEA bilo Horhea Salseda, i oni su se
udružili da podstaknu odluku u telefonskoj govornici u hotelu
Interkontinental te noći.
Medijski izveštaji i kriminalne optužbe potresle su
poslednjih dana administraciju predsednika Ernesta Sampera.
Bivši blagajnik njegove izborne kampanje uhapšen je i progovorio
je u pritvoru. Santijago Medina potvrdio je ono što su pokazivali
dokumenti pronađena u pisaćem stolu u stanu 402: da je kartel iz
Kalija obezbedio milione dolara za Samperovu kampanju. Bivši
menadžer predsednikove kampanje - ministar odbrane Fernando
Botero - upravo je uhapšen. Bio je primoran da se povuče s
najvažnijeg položaja u odbrambenom sistemu zemlje još iste te
noći.
Umesto Botera, general Zunjiga - vrhovni komandant
Vojske Kolumbije - preuzeće mesto vršioca dužnosti ministra
odbrane. On je već izdao naređenja Narodnoj policiji i svim
rodovima vojske da želi kompletan opis svih združenih
antinarkooperacija koje su u toku bilo gde u zemlji - i želeo ga je
u osam sati ujutro prvog radnog dana sledeće nedelje. Te vesti
uzbunile su Horhea.
General je bio Migelov prijatelj. Horhe je to čuo direktno iz
Migelovih usta. Narko-bos smatrao je generala svojim
najvažnijim kontaktom u kolumbijskoj vojsci. Samo u Kolumbiji,
mislio je Horhe, prijatelj narko-bosa može da bude zadužen za
njegovo hapšenje. Međutim, Fajstl ga je pozvao s rešenjem.
„Spremni smo da krenemo noćas”, rekao je.
„Noćas?”, skoro se zagrcnuo Horhe.
Očekujući napad na zgradu Buenos Ajres već u nedelju ih
ponedeljak, Fajstl i Mičei razmestili su mornaričke komandose na
položaj s jednom od specijalno pripremljenih policijskih jedinica
za borbu protiv narkotika iz Bogote. Napad pre svitanja u subotu
ujutro jednostavno je značio da te noći nema spavanja. Tim iz
DEA bio je raspoložen da ga odmah pokrene. Pozvali su u nadi
da će u to ubediti i Horhea.
Za Horhea nije bilo prostora za grešku. Bilo je to pitanje
života i smrti. On nije bio siguran kao Amerikanci da je Migel u
stanu na desetom spratu. Da, to je bilo verovatno, ali nije bilo
apsolutno potvrđeno. Horhe bi voleo da ima još malo vremena da
iznese sumnju o mogućim žrtvenim jarcima. A sada je tu bila i
dilema sa Zunjigom. Horhe se osećao kao Buč Kasidi ili Sandens
Kid s izborom da se suoči s poterom ili skoči s litice. Vesti o
Zunjigi gurnule su ga preko ivice.
„Samo napred”, rekao je Horhe.
Prekinuo je i požurio da se pridruži Dariju i svojim ljudima.
Horhe je dao sve od sebe u protekle tri nedelje da poveća Dariovu
vidljivost na položaju njegovog zamenika. Mladić je i dalje bio
lenj, spor i nepouzdan, ali je bio i blizak Vilijamov prijatelj. A ako
bi Migel bio zarobljen te noći, svi bi se ujutro probudili s
Vilijamom kao novim kraljem kartela. Horhe je želeo da Dario
bude tako duboko uvučen u bezbednosne procese da bi morao da
podeli svaku krivicu za katastrofalni propust u obezbeđenju koji
će uslediti. Horhe je najzad uspeo da namesti dvojicu
potencijalnih žrtvenih jaraca - Darija i Prepariranog, čoveka
zaduženog za telefone - ali kada je vreme za kovanje planova
isteklo, suočio se s najtežim delom... čekanjem.
Horhe je pokušavao da ne pokazuje nervozu dok se
spremao da legne u krevet. Razmišljao je da zamoli Lenu da
izgovori dodatnu molitvu. Umesto toga, ništa joj nije rekao i u
sebi je izgovorio molitvu: Bože, pomozi Krisu i Dejvu. Zatim je
isključio svetlo. Očekivao je da će se prevrtati i okretati po
krevetu. Ali to što je Horhe Salsedo za nekoliko minuta zaspao
samo je pokazivalo koliko je bio iscrpljen i psihički i fizički.

Dok je Horhe spavao, konvoj od tri civilna kamiona pokrivena

ceradom pratio je putnički automobil s četvoro vrata kroz jedan
od najprometnijih kvartova u severnom delu Kalija. U jednom
trenutku prošli su na dva bloka od privatnog stana Vilijama
Rodrigeza. Sakriveno ispod cerada sedelo je desetak mornaričkih
komandosa u borbenoj opremi, još dvadeset policajaca za borbu
protiv narkotika iz Narodne policije - neki od njih u maskirnim
uniformama, drugi u civilnoj odeći - i najzad, posebna izabrana
federalna tužiteljka iz Bogote. Jedina žena koja je učestvovala u
misiji bila je obučena za pojavljivanje na sudu, ako bude potrebno
- na sebi je imala tirkiznu bluzu, bele pantalone i cipele s visokim
potpeticama. Ipak, nije bila prikladno obučena za ono što će
uslediti.
Napad na Hacijendu Buenos Ajres počeo je po mraku malo
pre četiri ujutro. Kamioni su se dovezli na neosvetljen i
građevinski neupotrebljen obronak brda. Prilaz je bio nezgodan.
Prva faza bio je strmi uspon u noćnim senkama, oko sto metara
preko neprohodnog terena do kanala za kontrolu poplave. Mičel i
mornarički komandosi prvi su stigli do betonskog odvodnog
kanala, uplašivši par tinejdžera koji se ljubakao na obronku iznad
svetala grada. Mračno brdo odmah je izgubilo romantičnu
privlačnost kada su se komandosi obruših na njih i grubo ih
pretresli, tražeći oružje ili radio-uređaje, pre nego što su ih pustili
da pobegnu u noć. Racija je nastavljena bez ometanja.
Fajstl i Mičel predvodili su grupu vijugavom putanjom
dugom pola kilometra niz odvodni kanal. Bilo ih je doslovno
nemoguće otkriti, skrivene betonskim zidovima visokim dva i po
metra i neprozirnom noćnom tamom. Međutim, kretanje trideset
petorice napadača, koji su uglavnom na nogama imali čizme - i
jedne žene u štiklama - pokrenulo je hor pasjeg laveža iz baraka
raštrkanih duž grebena. Mičel je rekao grupi da nastavi da se
kreće i nadao se da Migel nema lak san.
 Kanal je najzad zaobišao oko grebena i skrenuo niz obronak
bukvalno na domašaj rukom bačenog kamena od visoke zgrade
Buenos Ajres. Stan na desetom spratu, za koji se sumnjalo da je u
njemu Migel, bio je udaljen manje od sto metara - skoro u visini
očiju kada se stoji na ivici odvodnog kanala. Dejv Mičel opružio
se potrbuške i usmerio dvogled na prozore. Imao je jasan pogled
na stan, ali u njemu nije bilo nikakvih znakova aktivnosti. On i
Kris Fajstl sačekali su da ih ostatak njihove jedinice sustigne.
Poslednja je stigla tužiteljka na visokim potpeticama i u belim
pantalonama, uz pomoć agenta DEA Rubena Prijeta.
„Trebalo je da mi kažete da ćemo se peti preko planine”,
prosiktala je ona.
Fajstl se izvinio i slegao ramenima, pa svima dao znak da se
tiho okupe oko njega na sredini kanala. Prvi put obavestio ih je
da je njihova meta stan na desetom spratu u visokoj beloj zgradi
koja se izdiže iznad zidova kanala.
„Došli smo ovamo da opkolimo i uhapsimo Migela
Rodrigeza Orehuelu, gazdu kartela iz Kalija”, zaključio je Fajstl
svoje izlaganje. Vesti su primljene sa opštim uzbuđenjem svih
osim tužiteljke, koja se očigledno iznervirala što su je držali u
neznanju i u vezi sa stvarnim ciljem i s fizičkim teškoćama misije.
Još gore, plašila se visine, a najteži deo njihovog noćnog
pešačenja tek je bio pred njima - grub i izuzetno strm spust od
oko pedeset metara.
Fajstl se udaljio od ostatka tima i vratio do mesta gde je
parkirao putnički automobil. Odvezao se do unapred
ugovorenog položaja, tačno van bezbednosnog prstena na koji su
motrili ljudi Henara Anhela. S autom je Fajstl mogao brzo da
reaguje - “za svaki slučaj”, ako se desi nešto neočekivano.
 Plan napada podrazumevao je da Mičel ostane na obronku
brda blizu kanala s dvogledom i radiom i motri na stan dok racija
bude napredovala. Ostatak članova ekipe za raciju pratiće u
mraku agente Salameha i Prijeta niz obronak istačkan kamenjem.
Njihov spust je skoro odmah postao opasan kada je grupa
neočekivano naišla na klisuru. Njene gotovo vertikalne strane
naglo su se spuštale kao na skijalištu.
Prijeto je provirio preko ivice. „Neko će ovde slomiti vrat”,
zabrinuto je rekao.
„Ne možemo da čekamo”, tvrdio je Salameh. U rukama je
držao malj od deset kilograma kojim je nameravao da provali
Migelova vrata. „Ti ostani s njom.” Klimnuo je glavom prema
neprikladno obučenoj tužiteljki. A onda je skočio.
Bilo je to prvo Salamehovo skijaško iskustvo. Klizao je i
strugao prvih sedam metara na đonovima čizama, pao na leđa i
klizao još nekoliko metara na turu pantalona, i najzad preleteo
poslednja dva-tri metra u lavini zemlje i šljunka - sve vreme
držeći u rukama malj s dugom drškom.

***

Prvi nagoveštaj da bi spuštanje moglo da prođe drugačije nego

što je planirano, Fajstl je dobio dok je sedeo u kolima, čekajući da
čuje objavu da je ekipa komandosa spremna da uđe u zgradu.
Salameh je preko radija pozvao pomoć.
„Mi smo ovde - kod zgrade. Potrebna nam je pomoć!”,
rekao je. Poruka nije bila očajnička, ali je bila hitna.
„Odmah dolazim”, odgovorio je Fajstl. Shvatio je da auto u
kome nema nikoga osim vozača može da uđe u obezbeđenu
zonu, a da ne pokrene alarm. Vozio je polako, odupirući se
porivu da pojuri na lice mesta.
Kada se parkirao između padine brda i glavnog ulaza u
zgradu Buenos Ajres, Fajstl je očekivao da vidi većinu pripadnika
jedinice za raciju koje je ostavio za sobom na grebenu. Video je
samo Džerija Salameha, koji mu je prišao dok je Fajstl zbunjeno
spuštao prozor.
„Džeri? Hej, čoveče - gde su ostali?”

Izlazeće sunce

Kris Fajstl ponovo je pogledao uz strmu padinu brda, ali nije

video ni traga od trideset i više policajaca i komandosa koji su se
još polako i obazrivo spuštali niz strminu. Nigde u blizini nije se
pojavilo nikakvo pojačanje. Ekipa za raciju, koja je već bila na
ulazu u Hacijendu Buenos Ajres, sastojala se od samo šest ljudi, od
kojih su dvojica bili Fajstl i njegov partner iz DEA Džeri Salameh.
Naređenje ambasadora Frečeta bilo je da Amerikanci ostanu
pozadi i puste Kolumbijce da predvode raciju. Međutim, na
terenu nije bilo dovoljno Kolumbijaca da formiraju valjanu liniju
za opkoljavanje. Naravno, ambasador Frečet nije morao da se
suočava s problemom čekanja ispred kumove tajne jazbine dok
vreme ističe, a element iznenađenja propada sve više svakog
trenutka.
„Moramo da krenemo!”, tvrdio je Salameh. „Već je prošlo
deset minuta.”
Ekipa za poslednju fazu napada sastojaće se od samo pet
ljudi. Jedan od kolumbijskih policajaca uhapsio je dvojicu noćnih
stražara i moraće da ostane pozadi da ih čuva i pazi da budu tihi.
Tako su ostali jedan mornarički komandos i dvojica kolumbijskih
policajaca da prate Džerija i Krisa na deseti sprat. To nije bila
velika sila, pogotovo ako naiđu na oružani otpor. Međutim, Fajstl
je sumnjao u verovatnoću vatrenog obračuna. Horhe ga je uverio
da se Migel Rodrigez Orehuela oslanja na sistem ranog
upozoravanja, a ne na oružje. Agenta DEA više je brinula
mogućnost da će Migel na vreme dobiti dojavu da ponovo
pobegne u neku tajnu odaju, a ta opasnost rasla je sa svakim
otkucajem sata. Fajsti je odmerio pogledom svoj mali tim. Teški
malj bio je jedini deo opreme koji im je zaista bio potreban. Svi su
gledali u Fajstla da im da znak.
„U redu, idemo”, rekao je on. „Ići ćemo stepenicama.“
Pet naoružanih ljudi s macolom utrčali su na stepenište
zgrade i brzim korakom prešli deset nizova stepenika. U stan na
desetom spratu ulazilo se kroz lepa vrata od masivnog drveta.
Agenti DEA zauzeli su položaj s obe strane vrata i, držeći se
dogovorenih pravila saradnje, dali kolumbijskom policajcu da
prvi udari macolom.
Traaas!
Teška čelična glava čekića udarila je u sredinu drvene ploče
i odskočila, ostavivši za sobom udubljenje, ali bez mnogo efekta
na strukturu vrata. Salameh je smesta preuzeo macolu. Svi su se
izmakli da mu daju više prostora za širok zamah.
Fajstlov radio je zakrčao i glas Dejva Mičela žurno im je
javio sa svoje osmatračnice visoko na brdu: „Uključila su se
svetla!”, Salameh je zadao prvi udarac macolom tačno iznad
brave i kvake na vratima. Jezičak brave je izdržao, ali bio je
oštećen. Malter oko dovratka je ispucao. Od drugog udarca vrata
su se malo odškrinula - a treći ih je širom otvorio. To je trajalo
nekoliko sekundi, ali je izgledalo kao čitavih pet minuta.
Fajstl se prvi probio kroz šut i krhotine u mračni hodnik.
Nikada nije video plan stana i nije imao pojma kojim putem da
krene. Jedan stan zauzimao je ceo sprat, i prostirao se na tri
stotine pedeset kvadratnih metara belog mermernog poda. Fajstl
je brzo krenuo desno, opipavajući zid u potrazi za prekidačem za
svetlo. Ostali su se raštrkali u svim pravcima. Fajstl se obreo u
kuhinji. Tu je na radnoj površini pokrivenoj kamenim pločama
stajala kućna centrala marke Panasonik s više telefonskih linija,
ohrabrujući znak. Dalje napred, na dnu mračnog hodnika, palila
su se svetla. Potrčao je prema njima i suočio se s nenaoružanim
čovekom koji je očigledno do pre jednog trenutka čvrsto spavao.
Bio je to Mateo, vozač koga su on i Dejv pratili skoro nedelju
dana. Sada je Fajstl bio siguran da je ovo pravo mesto, ali je
takođe strahovao da se kum možda već sakrio.
Negde sa suprotne strane stana, Fajstl je čuo uzbuđene i
prigušene povike. Bio je to glas mornaričkog komandosa koji je
zvao: „Imam ga! Imam ga!” Fajstl je potrčao prema glasu, niz još
jedan hodnik, kroz glavnu spavaću sobu, u ogromni ugradni
plakar. Tu je zatekao mišićavog oficira specijalnih jedinica s
krupnom šakom stegnutom oko ruke mnogo sitnijeg neobrijanog
čoveka u boksericama i majici s kratkim rukavima. Stajali su
pored vrata u visini poda, koja su vodila u skrivenu odaju u zidu.
Fajstl je uzeo radio i pozvao Mičela.
„Imamo ga!”, rekao je.
„Jesi li siguran?” Mičel sa svog mesta nije mogao da vidi
nikoga.
„Hej, čoveče - stojim tačno ispred njega”, uverio je Fajstl
partnera.
Migela su obukli, stavili mu lisice i smestili ga da sedne u dnevnu
sobu pre nego što se ostatak ekipe za raciju probio unutra. U
sledećih trideset minuta, povorka mornaričkih komandosa
prolazila je kroz stan da pogleda svoju lovinu, čoveka prilično
bezopasnog izgleda, u plavom sakou i crnim pantalonama.
Tužiteljka je stigla među poslednjima - s uništenim
štiklama, razbarušene kose i izgužvane odeće, i s belim
pantalonama isprljanim zemljom. Njeno poniženje zbog
spuštanja s planine bilo je dodatno pogoršano očiglednim
nedostatkom poverenja koji su Amerikanci pokazali skrivanjem
stvarne mete ovog jutarnjeg pohoda. Agentima DEA izgledalo je
da se ona držala nekako po strani i gledala s visine na njihovo
slavlje. Četvorica agenata DEA pozirali su za fotografije sa svojim
trofejnim beguncem. Migel je sedeo i gledao užurbanu aktivnost
oko sebe, povremeno odmahujući glavom. Ništa nije rekao.
Fajstl se vratio niz hodnik do glavne spavaće sobe da još
jednom pogleda kaletu. Bio je to najsofisticiraniji primerak te
vrste prostorije koji je ikada video. Sama odaja bila je
klaustrofobična, površine od samo pola kvadratnog metra i nešto
viša od sto osamdeset centimetara, dovoljno velika da Migel
stane u nju, ali jedva da se u njoj okrene. Bila je opremljena
rezervoarom za vazduh, stoličicom na sklapanje, flašama punim
vode i velikom kesom kikirikija. Istražitelji su unutra pronašli i
još jedan svežanj dokumenata kartela. Otvor za klima-uređaj
obezbeđivao je stalni protok svežeg hladnog vazduha. Vrata su
bila debela dvadeset centimetara, izlivena od betona, i sakrivena
tako da izgledaju kao deo unutrašnjosti ugradnog plakara. Bila su
postavljena na jake čelične šarke na kojima su klizila,
omogućavajući lako otvaranje i zatvaranje. Imala su ugrađene
četiri čelične reze kojima su se zaključavala iznutra.
Ovog puta Fajstl je odmahivao glavom. Ni za milion godina
ne bi pronašli ovu odaju da vrata nisu bila otvorena kada su ušli.
Komandos koji je uhvatio Migela rekao je da je već bio napola
prošao kroz vrata kada je on stigao, i da ga je uhvatio u
poslednjem trenutku.
Toliko je bilo tesno.

Telefon pored kreveta prenuo je Horhea Salseda iz sna otprilike u

šest sati ujutro. Pipao je za slušalicom da se javi pre nego što
zvonjava probudi Lenu.
„Znaš li šta se dogodilo?” upitao je čovek na drugoj strani
linije.
Horhe je bio prilično siguran da je to Dario, ali glas mu je
bio tako tih da je jedva mogao da ga čuje čak i u tihoj spavaćoj
sobi. „Šta se dogodilo, Dario?”, odgovorio je Horhe i zadržao
dah. Zvučao je toliko potišteno.
„Uhvatili su don Migela”, rekao je Dario.
„Šta!?!”, skoro je viknuo Horhe. Nadao se da je njegovo
olakšanje zazvučalo kao šok i iznenađenje. Dario je ostao
sumoran.
„Da, noćas”, nastavio je. Rekao je da je Migel uhapšen oko
četiri po ponoći i da je pre samo nekoliko minuta, oko petnaest do
šest, prebačen u bazu vazdušnih snaga.
„Kako je to moglo da se desi?”, rekao je Horhe.
Dario nije imao pojma. „Niko ih nije video kako ulaze. Ne
znamo ni gde ni kako su ušli. Šta da ti kažem?”
 „Pa postoji li išta što možemo da uradimo? Da li će biti
ikakve šanse za spasavanje?”
„Ne, ne postoji ništa - ništa sad ne možemo da uradimo.”
Dario je rekao da je jedinica vojske i policije, koja je opkolila
Migela, bila ogromna. Horhe je to, naravno, znao, i shvatio je da
je dovoljno odglumio reakciju. Umesto da traži dodatna
objašnjenja, ponudio je utehu i umirenje.
„Ti si obavio svoj posao. Svi smo”, rekao mu je Horhe.
Bila je nedelja ujutro, 6. avgust 1995. godine, i Horhe
Salsedo uspešno je isporučio najvećeg kriminalnog bosa na svetu
snagama reda i zakona. Ako nije bio u neposrednoj opasnosti od
odmazde, bilo je to samo zbog toga što su postojala samo dva
čoveka u celoj Kolumbiji koja su znala za njegovu ulogu u tome.
Jedan od njih javio se Horheu na pejdžer kasnije tog jutra.
„Hej, Šone. Imamo ga. Zahvaljujući tebi”, rekao je Fajstl u
kratkom telefonskom razgovoru.
„Hvala bogu; hvala bogu”, odgovorio je Horhe.
Agenti su rekli da je vreme da on i njegova porodica zatraže
zaštitu od vlade. DEA će organizovati da ih avion sutradan sve
odvede iz Kalija. Ne tako brzo, pobunio se Horhe. Šta je s
Palomarijem? Ako on sada ode, neko drugi dobiće zadatak da
ubije računovođu, i Horheov neprocenjivo vredan insajderski
uvid biće izgubljen. Ne, Amerikanci su sada morali da deluju
brzo i spasu Palomarija, insistirao je on. Horhe se takođe osećao
srazmerno sigurno da može da izbegava krivicu još nekoliko
dana. Bio je spreman da nastavi svoju šaradu.
U žargonu sveta špijuna, Horhe još nije bio spreman da siđe
s leda. Osim toga, trebalo mu je vremena da pripremi svoju
porodicu za ogromni potres do koga će doći u njihovim životima.
Još nije rekao svojoj ženi da je udata za dvostrukog agenta.

Vilijam Rodrigez pozvao je Horhea na hitan sastanak odmah

posle ručka u ponedeljak po podne. Migelov sin upravo se vratio
iz Bogote, gde se savetovao s narko-bosom i njegovim timom
pravnih zastupnika. Doneo je poruku za Horhea.
Horhe se odmah odvezao do Vilijamove advokatske
kancelarije u centru grada. Uveli su ga pored straže sastavljene
od razbojnika naoružanih do zuba, koji su dangubili u spoljašnjoj
kancelariji i doveli ga pravo pred novog vršioca dužnosti gazde
kartela iz Kalija. Dario je već bio tu, pognute glave, klonulih
ramena. Vilijamov prijatelj očigledno je primio deo krivice za
proboj bezbednosnih mera.
„Da li znamo šta se dogodilo?” upitao je Horhe.
„Uhapsili su Prepariranog - i on je, naravno, progovorio”,
rekao je Vilijam, toliko pribranim i poslovnim tonom da je Horhe
odmah osetio da je na sigurnom. Ipak, još je morao da skriva
olakšanje.
„Hm, naravno, beskičmenjak. Ali reci mi, kako ti je otac?”
„Biće on dobro”, odgovorio je Vilijam. „Rekao mi je da si ti
zadužen za projekat Palomari. On hoće da se to obavi odmah. To
je postalo apsolutni prioritet.”
Horhe je klimnuo glavom i rekao da se to može obaviti, ali
da se Palomari odselio s poslednje adrese koju je on imao. Nema
problema, odgovorio je Vilijam. On će pozvati Palomarijevog
advokata i od njega dobiti računovođinu najnoviju adresu.
Odlična ideja, složio se Horhe, ali je, takođe, podsetio novog
gazdu da je Sesar Justi plaćenik određen da izvrši ubistvo. Horhe
je bio samo koordinator.
„Da, ali ja ne poznajem tog Justija”, rekao je Vilijam. „Hoću
da ga nađeš i dovedeš ovamo. Moram da razgovaram s njim.”
„Sada?”, upitao je Horhe.
„Sada. Danas. Odmah.”
Horhe je pozvao Justija i ugovorio s njim sastanak u centru
grada. Sačekao je da se nađu licem u lice da ga obavesti da
Viiijam želi da ga vidi.
Sat kasnije, ponovo u advokatskoj kancelariji Migelovog
sina, Horhe je predstavio Justija Vilijamu. Bio je to trenutak pun
oportunizma. Vilijam je bio novi kralj kartela; Justi je bio odani
sluga željan da ostavi dobar utisak na naslednika.
„Spremam sam se za ovo već neko vreme”, rekao je Justi.
„Ali svi smo bili veoma zauzeti. Samo treba da mi se javi gde se
meta nalazi.”
Sve oči okrenule su se prema Haimeu Hilu, Palomarijevom
ličnom advokatu i dugogodišnjem pravnom savetniku kartela.
Dok je Horhe dovodio Justija, Vilijam je pozvao Hila upravo zbog
ovog trenutka. Hteo je da im Hil kaže gde da nađu Palomarija.
Njegov plaćeni ubica morao je to da zna.
Hil se opirao. „Stvarno se ne sećam”, rekao je.
„Bolje ti je da se setiš, Haime, ili ćeš snositi posledice.”
Vilijam je zvučao krajnje preteći. Horhea je zaprepastilo koliko je
brzo i poletno prihvatio ulogu gazde kartela.
„Pa, možda mogu ponovo da pronađem pravo mesto ako
se provezem kroz taj kraj”, rekao je uplašeni advokat, i dalje
tvrdeći da ne može da se seti tačne adrese.
 Vilijam je poslao Horhea, Justija i Darija da krenu s njim,
kako bi svi mogli da vide gde se Palomari krije, ali pre nego što
su izašli iz Vilijamove kancelarije, mladi Rodrigez još jednom je
naglasio: “Mi papa“ rekao je, „moj otac želi da Palomari bude
mrtav pre kraja ove nedelje,”

Preduhitriti atentatora

U ponedeljak 7. avgusta, Kolumbija je ponovo slavila izbacivanje

španskih snaga iz zemlje u bici kod Bojake, koja je donela
nezavisnost Panami, Ekvadoru, Venecueli i Kolumbiji. Ulice
Kalija bile su prazne, što je omogućavalo malom narandžastom
renou Haimea Hila da odjuri sa severa na jug grada za malo više
od petnaest minuta. Ne da je advokat za volanom imalo žurio.
Uopšte nije bio raspoložen da pokaže ubici na zadnjem sedištu
gde se krije njegov klijent Giljermo Palomari. Na kraju se ipak
odvezao pravo u taj kvart i nije se više pretvarao da je zaboravio
kako da pronađe računovođu koji je previše znao.
„Ona tamo”, rekao je Haime Hil, pokazujući osmospratnicu
od cigala. „On tamo živi.”
„U kom stanu?” Sesar Justi, čvrsti proćelavi čovek, koji je
sedeo iza njega, nagnuo se napred da prouči teren oko zgrade,
prilaz ulici i glavni ulaz. Međutim, advokat nije odmah
odgovorio.
„Ne znam u kom stanu. I ne znam na kom je spratu”, rekao
je Hil, mada je požurio da doda, „ali na kom god da je spratu, to
je stan na suprotnoj strani hodnika u odnosu na lift.”
 Horhe Salsedo rekao je da će proveriti sistem označavanja
brojeva stanova u zgradi i pronaći ko živi u stanovima okrenutim
prema liftu na svakom spratu. Rekao je da bi to moglo da potraje
dan-dva. U sebi je pretpostavljao da bi mogao da izvuče još jedan
dan odlaganja, ako bude neophodno. Justi je rekao da će početi
osmatranje na licu mesta te iste noći. Očigledno je bio rešen da
ostavi dobar utisak na mladog Vilijama.
Horhe je morao da deluje brzo. Fajstl i Mičel sutradan su se
vratili iz Bogote i sastali se s Horheom na gradilištu, gde su se
osećali sigurno. Bili su podjednako uznemireni kao i Horhe zbog
povećane opasnosti po Palomarija, ali nisu bili sigurni kako da
mu priđu. Horhe nije bio od velike koristi, jer mu računovođa
uopšte nije verovao, baš kao što nije verovao ni bilo kome
drugom iz kartela. Konačno su se dogovorili da se obrate
Palomariju posredstvom njegove žene - Gledis Patrisije Kardone
Palomari. Svi su je znali kao Patrisiju.

Patrisija je bila živahna lepotica duge kose i krupnih tamnih očiju.

S porodičnim prijateljem zvanim Fredi, vodila je Palomarijevu
kompjutersku firmu Univerzal link u zgradi malo niže niz ulicu od
advokatske kancelarije Vilijama Rodrigeza. Čak i dok se njen
uplašeni muž povlačio sve dublje u izolaciju, Patrisija je nastavila
da radi bez skrivanja - svakodnevno dolazeći u kancelariju i
vraćajući se svake večeri u prazan stan prinudno rastavljenog
bračnog para. Kartel ju je stalno pratio, ali nikada nije došao ni do
kakvog traga njenog nestalog supruga.
U pola sedam u utorak po podne, dvojica američkih
agenata za borbu protiv narkotika ušli su u Univerzal link i
potražili Patrisiju. Kada je izašla iz kancelarije, zamolili su je da
popričaju s njom nasamo. Bili su svesni da dvojica sto osamdeset
pet centimetara visokih gringosa, koji traže Palomarijevu ženu,
mogu da dovedu do toga da ona snosi posledice, ali nisu više
imali vremena. Bar deset zaposlenih gledalo je kako ulaze u
privatnu kancelariju. Patrisija je sela za pisaći sto i čekala.
„Mi smo agenti DEA i došli smo zbog veoma osetljivog
problema”, počeo je Fajstl na španskom. „Savetujemo vam da
nikome ne poveravate ovo što ćemo vam reći.”
Čekao je neku vrstu potvrde da ga je razumela. Ona mu je
klimnula glavom da nastavi.
„Migel Rodrigez pokrenuo je veoma pažljivo smišljen plan
za ubistvo vašeg muža”, rekao je on.
Ta informacija je, očigledno, nije iznenadila. Rekla je da su
njih dvoje to i pretpostavljali i Giljermo je zbog toga i počeo da se
krije. Rekla je da ga nije videla skoro godinu dana i da nema
pojma gde se trenutno nalazi. Mičel ju je prekinuo: „U obavezi
smo da vam kažemo da je i vaš život u velikoj opasnosti.”
Ona je slegla ramenima. Nije izgledala uznemireno. Pristala
je da prosledi poruku svom mužu - ali za to je moglo da joj treba
dan ili više. Pre nego što su krenuli, agenti su je upozorili da
kartel motri na nju i da je prati u nadi da će odvesti plaćene ubice
do Giljerma.
Ispred kancelarija Univerzal linka, Fajstl i Mičel nisu bili
sigurni šta da misle o susretu s Patrisijom. Činilo im se da je ona
primila njihova upozorenja previše olako, možda čak i površno.
Njima je izgledalo da je Horhe Salsedo više zabrinut za opasnost
u kojoj se njen muž nalazi nego ona.
Te večeri se Sesar Justi javio Horheu na pejdžer. Plaćenik je
nabavio broj Palomarijevog stana i razmišljao da te večeri krene u
napad. Uspori malo, upozorio ga je Horhe. Ako nemaš broj
telefona, nemoguće je proveriti da li je on te noći u stanu.
Preuranjeni napad uplašio bi Palomarija i naterao ga da se još
bolje sakrije. Horhe je preporučio da se sačeka još dan-dva dok se
od veza iz telefonske kompanije dobije odgovarajući broj
telefona. Nemoj da kreneš unutra, posavetovao ga je Horhe, dok
ne potvrdiš da je Palomari kod kuće.
Sutradan ujutro, u sredu, 9. avgusta, Horhe se rano našao s
Fajstlom i Mičelom na gradilištu tržnog centra. Upozorio ih je da
ne može još dugo da zadržava Justija. Agenti su otišli da ponovo
razgovaraju s Patrisijom Palomari. Ona se još nije čula s mužem,
ali sada je htela da se sastane s ambasadorom. Brinula je zbog
potencijalne krivične odgovornosti svog supruga u SAD. Zahtev
je značio još najmanje jedan dan odlaganja.
Agenti su organizovali da se sledećeg dana sastane s
Tonijem Senekom, atašeom DEA pri ambasadi.
Na drugom sastanku u sredu, iza tržnog centra u izgradnji,
Horhe je sedeo s Fajstlom i Mičelom u njihovim kolima kada mu
je zazvonio mobilni telefon. Bio je to Vilijam, i bio je ljut zbog
brzine odstranjivanja Palomarija. Vilijamov glas bio je tako jak da
je Horhe mogao da ga čuje čak i kada odmakne telefon desetak
centimetara od uha. Fajstl i Mičel takođe su mogli da ga čuju. Sva
trojica su ćutke slušali dok je Vilijam besneo na Horhea: „Slušaj,
hoću da Palomari bude ubijen do kraja nedelje, ili ću narediti da
ti budeš ubijen.”
Horhe je morao da pošalje Justija te noći da sredi
Palomarija. Nije imao izbora. Ovog puta bio mu je potreban neki
spoljašnji razlog za odlaganje. Zamolio je Fajstla i Mičela da mu
pomognu u organizovanju druge zavere. Oni su sa svoje strane
iskoristili usluge glavnog odeljenja za kriminal u sklopu Narodne
policije Kolumbije - njene jedinice F-2.
 Te noći, kada se Sesar Justi dovezao u Palomarijev kvart,
zaustavio se podalje od njegove stambene zgrade. Na glavnim
raskrsnicama bili su kontrolni punktovi na kojima su stajali
policajci s prepoznatljivim crno-žutim grbovima F-2 na rukavima.
Pretresali su kola i proveravali identitet svih koji su prolazili kroz
to područje. Pošto je nekoliko sati čekao i nije video nikakvu
naznaku da bi barikade mogle biti uklonjene tokom noći, Justi se
privremeno povukao.

U sredu, posle podnevnog sastanka s američkim agentima, Horhe

je došao kući i zatražio od Lene da se provoza s njim. „Moram da
razgovaram s tobom”, rekao je. Njihovog petogodišnjaka i
trogodišnjakinju pazila je kućna pomoćnica. Odvezli su se
nedaleko do svog omiljenog vidikovca, livade s pogledom na
planine. Bilo je kasno po podne i senke su se prikradale niz
istočne obronke. Par je sedeo u toploj travi pored puta.
„Moram da ti kažem da Migelovo hapšenje i sva ova
razotkrivanja i skandali s predsednikom Samperom - nisu
slučajnost”, počeo je on. „Ja stojim iza njih. Sve je to rezultat mog
mešanja.”
Lena je izgledala zbunjeno. „Šta to govoriš?”, upitala je.
„Naši životi su u velikoj opasnosti”, rekao je Horhe.
„Moramo da odemo - za dva ili tri dana idemo u SAD. Svi mi -
deca, tvoja sestra, moji roditelji.”
„Molim?” To je bilo previše da bi se tako brzo prihvatilo.
„Ja ću sarađivati s američkim vlastima. To je važno za
mene; to je važno za našu zemlju”, rekao je. „Ali možda će proći
neko duže vreme pre nego što budemo mogli da se vratimo
kući.”
 Ona je počela da plače. Horhe ju je uzeo za ruku i počeo da
joj priča sve što mu se dešavalo u poslednja dva meseca - o
naređenju za ubistvo Palomarija, o neuspeloj raciji i tajnim
dokumentima, o potrebi da se sačeka još nekoliko dana da spasu
Giijerma i Patrisiju. Kada je početni šok popustio, Leni se vratila
njena praktična priroda.
„Ti si morao previše da znaš”, rekla je. „Znam da to ne
može da bude bezbedno. Ali zašto mi nisi ranije rekao?”
Horhe je pokušao da joj kaže da je to bilo zbog njene
bezbednosti i bezbednosti dece, i dodao da je neznanje moglo da
im spase živote ako njega otkriju. Ona nije htela to da sluša. „Ti
stvarno misliš da ne bi došli po sve nas kada bi došli po tebe?”,
rekla je. Bilo je toliko toga čemu se on divio kod Lene. Ona je bila
jaka, neposredna, praktična i nije gubila vreme na besmislice, ali
najvažnije je bilo to što ga je, dok su sedeli u travi tog
avgustovskog popodneva, držala za ruku i rekla da je uz njega -
gde god to moglo da ih odvede.
„Ako kažeš da misliš da je vreme da idemo, otići ćemo”,
rekla je.
Pošto su razgovarali dvadesetak minuta, iskrsnula su
mnoga praktična pitanja, uključujući i ona finansijska. Šta će
raditi da bi došli do prihoda u Sjedinjenim Državama? Horhe nije
razgovarao o tome s Amerikancima, osim da im kaže da ne traži
nikakvu novčanu nadoknadu kao uslov za saradnju. Ipak, umirio
je svoju ženu, rekavši joj da očekuje neku vrstu podrške vlasti da
im pomogne da se skuće.
U toku kratke vožnje nazad do kuće, Lena je već planirala
selidbu. Morala je da opere neke stvari, da kupi još kofera i počne
pakovanje te iste noći. „Ne, ne, ne”, zaustavio ju je Horhe. „Ne
još.” Sam postupak pakovanja kofera mogao bi da bude
inkriminišući. Čitava porodica mogla bi da bude pobijena na
prvu naznaku da će pobeći.
Lena je ponovo zaplakala.

***

Za Američku ambasadu, afera Palomari pretila je da postane

ozbiljna diplomatska glavobolja, ili nešto još gore od toga.
Američki agenti pretpostavljali su da Giljermo neće poživeti da
svedoči ni u kakvom sudskom postupku ako ga Kolumbijci
uhapse. Najviši državni zvaničnici i najnemilosrdniji mafijaši u
zemlji delili su isti interes očuvanja moći ućutkivanjem
Palomarija. Međutim, mešanje SAD bio je nezgodan predlog.
Paiomari se suočavao s kriminalnim optužbama u Kolumbiji, koje
su imale prioritet nad bilo kojim inostranim optužnicama - a ti
kolumbijski postupci na čekanju teško da su bili rutinski.
Palomari je bio središnja figura u nacionalnom skandalu koji je
pretio da obori kolumbijskog predsednika s vlasti. SAD nisu
mogle da odvedu tako istaknutog begunca u pritvor i
jednostavno ga izvuku iz zemlje - ne po zakonu, a ni bez kršenja
suvereniteta Koiumbije. Zapravo će Palomari morati da pobegne
iz zemlje bez zvanične pomoći Sjedinjenih Država, kakav god
scenario da bude smišljen. Inače bi Fajstl i Mičel mogli ponovo da
završe u ambasadorovoj prostoriji za ispitivanje obloženoj
drvetom.
U četvrtak ujutro, Patrisija Palomari došla je u ambasadu u
Bogoti da razgovara o Giljermu i kako bi on mogao da iskoristi
ponudu DEA za zaštitu - konkretno, šta bi bilo potrebno da se on
izvede iz Kolumbije, kakvoj vrsti krivične optužbe bi se on izložio
pred američkim sudovima, i kakav kvalitet života bi porodica
mogla da očekuje ako se preseli u SAD. Pokrenula je veći broj
ličnih pitanja, od kojih su mnoga bila finansijska. Par je imao
investicije, nameštaj, raznu imovinu i svoju firmu. Šta će se
dogoditi s tim? Koliko će vremena biti potrebno da se likvidiraju
sredstva? Fajsti, Mičel i ataše Seneka mogli su samo da podvuku
rizik od ne preduzimanja nikakve akcije. U jednom trenutku
oglasio se Fajstiov pejdžer i on se izvinio pa izašao iz kancelarije
da se javi.
Bio je to Horhe. Kartel je uspeo da ozvuči telefon u stanu u
kome se Palomari krio. Sesar Justi potvrdio je da je Giljermo
tamo. Noćas će izvesti sledeći pokušaj da ga ubije. Fajstl se vratio
u Senekinu kancelariju.
„Pogodite šta ima novo?”, rekao je stojeći na sredini
prostorije. „To je bio naš čovek. Oni sada prisluškuju Giljermov
telefon. On mora da se gubi dođavola odande. Odmah.”

***

U Kaliju je tog četvrtka posle podne Lena Salsedo kupovala

kofere. Čak i ako još nije mogla da počne da se pakuje, uskoro će
joj biti potreban prtljag. Očekivala je da će morati da spakuje
Horhea i sebe, svog sina tinejdžera iz prethodnog braka, i dvoje
predškolaca koje je par zajedno dobio - da se i ne pominje
pomaganje njenoj sestri i njenom vereniku, koji će biti evakuisani
s njima. Pošto se radilo o putovanju u jednom smeru, pakovanje
je bilo zahtevnije nego kada se pripremate za dug odmor u
inostranstvu. Mogli su da uzmu samo ono što mogu da ponesu,
ne znajući da li će se ikada vratiti.
 Ponekad bi je ophrvale emocije, kada je razmišljala o
porodici i prijateljima koje možda nikada više neće videti - i o
Placu. Zemljište od deset jutara zemlje i dalje je bilo neuređeno i
na njemu je bilo jedva ičega više od šupe. Međutim, ono je
predstavljalo najdraži san bračnog para. Horhe je nacrtao razne
verzije porodične kuće. Lena je provela mnoge sate sadeći cveće i
voće. Drvored elegantnih kokosovih palmi obeležavao je budući
ulaz u Kasu Salsedo. Bio je to samo jedan od mnogih snova koje će
morati da ostave za sobom.
U prodavnici s povoljnim cenama u gradu, Lena je našla
par velikih kofera koji će joj biti potrebni za pakovanje porodice.
Kompleta nije bilo na zalihama, ali će moći da ga preuzme u
petak ujutro. Ostavila je kućni broj telefona da je vlasnik radnje
pozove kada njena narudžbina stigne.
„Ostavila si kućni broj telefona u prodavnici kofera?”
Horhe nije mogao da veruje šta čuje. Morao je da pretpostavi da
je njegov kućni telefon bio jedan od onih koje je kartel redovno
prisluškivao - pogotovo sada. Brinuo je šta bi Vilijam mogao da
pomisli o pozivu u dom Salsedovih iz prodavnice kako bi ih
obavestili da su njihovi koferi spremni. Horhe nije želeo da se
Lena oseća loše, ali odmah su se odvezli u prodavnicu da kažu da
im telefon ne radi. Nema problema, rekao je vlasnik, slegnuvši
ramenima. Jednostavno se vratite u petak ujutro i preuzmite
kofere.
Palomarijev spor i neodlučan odgovor na ponudu DEA za
spasavanje postajao je teret za sve strane. Horhe sa strane nije
mogao da učini ništa osim da pokuša da ubrza postupak. Osećao
je da njegova uloga dvostrukog agenta samo što nije istekla.
Lažne sumnje na Prepariranog, majstora za telefone, na kraju će
biti otkrivene. Bilo je neverovatno što je ta pogrešna pretpostavka
potrajala i ovih nedelju dana. Budući da je bezbednost njegove
žene i dece postajala sve ugroženija, Horheova tvrdoglava
posvećenost spasavanju Palomarija konačno je ustuknula pred
drugim prioritetima. Morao je da spasava sopstvenu porodicu.
U petak 11. avgusta, Horhe je primio poziv od koga je
strepeo. Bio je to Vilijam. Glas mu nije bio ni prijateljski ni ljutit -
jednostavno ledeno hladan. „Možeš li da budeš ovde u tri sata?”,
rekao je. Ali to je bio zahtev, a ne pitanje.

Sahrana za vikend

Nešto nije bilo u redu. Horhe Salsedo primećivao je znake gde

god bi se okrenuo. Telefonski poziv Vilijama Rodrigeza bio je
zlokoban. U glasu mu se nepogrešivo prepoznavao prezir. Horhe
nikada nije bio otpušten s posla, a pretpostavljao je da otpuštanje
iz kartela ne podseća na standardne postupke u drugim firmama.
Nadao se da će istrajna neizvesnost u pogledu toga da li je on
doušnik ih nije sprečiti, ili bar odložiti, grube mere. Horhe je u
rezervi imao nekoliko iznenađenja, ako mu budu potrebna.
Njegovo dugo čekanje u Vilijamovoj spoljašnjoj kancelariji
bilo je još jedan zabrinjavajući znak. Siledžije s velikim pištoljima
lenčarile su u foteljama iii stajale naslonjene na zidove, dajući
čitavom okruženju preteću atmosferu. Od Horhea nikada nije
traženo da čeka napolju duže od nekoliko trenutaka - čak nekada
nije imao vremena ni da sedne - ali ovo odlaganje delovalo je kao
kazna. Ovo je bilo čekanje nametnuto onima koji se ne poštuju.
Već se produžilo na više od dvadeset minuta.
 Horhe je sedeo na malom kauču s jednim od Vilijamovih
plaćenika, neurednim čovekom teškim više od 130 kilograma, u
drečavoj narandžastoj košulji i belim pantalonama. Blistavi
magnum 357 nagurao je za pojas s prednje strane - a nagurao je
bio jedini prikladan opis za to, pošto narandžasta košulja nije
uspevala da prikrije ogroman obim čovekovog stomaka, Horhe
nije mogao da ne primeti kako drška pištolja sprečava nabore sala
da prekipe preko ivice pantalona.
Na drugoj strani prostorije, drugi telohranitelj, naoružan
revolverom, sedeo je zavaljen u fotelji, listajući pornomagazine i
stalno komentarišući da ga svi čuju o talentima za poziranje neke
devojke. Ovo je bila nova generacija obezbeđenja kartela iz Kalija,
mislio je Horhe - prosti i nedisciplinovani aljkavci i bitange. Ne
hladno i efikasno profesionalno osoblje koje su okupili i održavali
Horhe i Mario del Basto od 1989. godine. Horhe nije mogao a da
ne bude ponosan na svoje ljude i usluge koje je pružao u zaštiti
porodica iz kartela. Međutim, stvari su se promenile.
Spustio je ruku da potapše zdepasti pejdžer na svom
pojasu. Izgledao je kao starinski model, ali nije bio ono što je
izgledao. Horhe je zamenio njegovu elektronsku unutrašnjost
jakim nabojem eksploziva C-4. Prekidač za odgođeno aktiviranje,
povezan s malim crvenim dugmetom za resetovanje uređaja,
ostavio bi mu pet sekundi da pobegne ili pronađe zaklon pre
nego što spravica eksplodira i raspe zrna veličine sitne sačme. To
je moglo da izazove ozbiljne povrede svakom ko se zatekne blizu,
ali Horhe je najviše računao da ručno izrađena mini-bomba od
plastičnog eksploziva izazove diverziju koja će mu kupiti vreme
za bekstvo.
Horhe je samo nakratko razmišljao o tome da pojuri pravo
u Američku ambasadu umesto da se sastane s Vilijamom, ali to je
moglo da ostavi neke od članova njegove porodice bez zaštite.
Horhe još nije rekao svojim ostarelim roditeljima šta radi, iako se
nadao da će mu se oni pridružiti kada se preseli u SAD. Takođe,
iznenadni beg u Američku ambasadu nosio je opasnost od
pokretanja diplomatske oluje, koja bi mogla da dovede u
opasnost i Horhea i Palomarija. Kolumbijska vlada mogla bi da
iznese svoje pravo da ona podigne optužnicu protiv njih, poričući
SAD pravo da drže u pritvoru bilo kog od njih dvojice. Naravno,
to bi najverovatnije značilo da bi obojica stradali u ćelijama
kolumbijskih zatvora. Horhe je više voleo da rizikuje s
Vilijamom.
Bio je to hladni i pragmatični proračun, ali Horhe je sebi
priznavao postojeći rizik. Osim eksplozivnog pejdžera, poveo je i
pratioca - nekoga da se pobrine da on neće odjednom nestati bez
traga. Njegov pratilac bio je porodični prijatelj, koji je čekao u
kolima iza ugla u odnosu na Vilijamove kancelarije, naoružan
samo mobilnim telefonom. Ako mu se Horhe ne bi javio svakih
petnaest minuta, on bi pozvao vojsku, u kojoj je Horhe imao
prijatelje. Horhe je već jednom zvao svog prijatelja u kolima,
obavestivši ga da još čeka.
Masivna drvena vrata na suprotnom kraju čekaonice najzad
su se otvorila i Horhea su pozvali u unutrašnju prostoriju. Ušao je
i suočio se s Vilijamom, koji je sedeo zavaljen na velikoj kožnoj
stolici iza pisaćeg stola. Dvojica ljudi, koji su sedeli za stolom,
leđima okrenuti Horheu, ustali su i okrenuli se prema njemu
kada je prišao. Bili su to kapetan Efren Buitrago iz Istražnog
bloka i njegova Senka. Horhe ih je pozdravio sa srdačnošću koja
je delovala upadljivo neumesno.
 „Kapetane, kako si?”, rekao je Horhe osmehujući se i
pružajući ruku. „Reci mi, da li si imao neka sranja zbog onog
izvlačenja Migela?”
„Ne, nema problema”, brzo je odgovorio Buitrago, i
podjednako brzo zaćutao. Nije hteo da se upušta u razgovor.
Dario Delgado ušao je kroz masivna drvena vrata bez
kucanja. Horhe nije mogao a da ne primeti da njegov pomoćnik
sada ima veća bezbednosna ovlašćenja nego on.
„Ričarde”, rekao je Vilijam tihim i promišljenim tonom,
„imaš li išta na čemu radiš, ikakve projekte osim Palomarija?” I
dalje je bio zavaljen na stolici, prekrštenih nogu, dodirujući
vrhovima prstiju leve ruke vrhove prstiju na desnoj, glumeći
zamišljenu pozu - i zureći u Horhea.
„Ne, ništa”, odgovorio je Horhe. „Reci mi, šta god ti treba, i
ja ću...”
„Delgado će preuzeti nadgledanje akcije s Palomarijem”,
prekinuo ga je Vilijam. „Šta još radiš?”
„Pa, treba da reorganizujemo moje ljude. Oni čekaju nova
zaduženja, možda da paze na porodice, tebe i...”
„Delgado će se pobrinuti i za to”, rekao je Vihjam.
Horhe je dobijao otkaz - naizgled - s jedne dužnosti za
drugom. Zamišljao je kako su mu epolete strgnute s ramena.
Delovalo je gotovo ceremonijalno. Nijedan od policajaca nije
rekao ni reč. Ni Delgado ništa nije rekao. Ali u tom trenutku,
Horheov kartelski pejdžer je zapištao i zavibrirao. On se izvinio i
skinuo ga s opasača.
„Da li bi ti smetalo da obavim ovaj poziv?”, rekao je Horhe,
pokazujući glavom na telefon na drugoj strani prostorije. „Poruka
je od Justija.”
 Vilijam je slegnuo ramenima, a Horhe, zahvalan zbog ovog
predaha, prišao je telefonu i pozvao Justijev broj.
„Uradićemo to noćas”, rekao je Justi kada se veza
uspostavila. Plaćenik je koristio svoj mobilni telefon, pa je bio
oprezan da ne govori previše otvoreno o ubistvu Palomarija.
Rekao je da je dobio pomoć od prijatelja u kancelariji lokalnog
tužioca, fiscalia, i da će dobiti sve potrebne dokumente da prođe
kroz policijske kontrolne punktove ako ih ponovo postave te
noći.
“Ne, molim te, budi veoma oprezan”, upozorio ga je Horhe,
instinktivno igrajući svoju ulogu savetnika za bezbednost do
samog kraja. „Ne želiš da rizikuješ da te uhvate s lažnim
dokumentima u ovim okolnostima.”
“Ne, ne, ne”, insistirao je Justi. „Ovo su pravi. Imaju nalog.
Sredićemo ga posle jedan iza ponoći. Sve je sređeno. Noćas je ta
noć.”
Horhe je spustio slušalicu i ponovio Justijev izveštaj Dariju.
Vilijam je izgledao iznervirano što Horhe toliko zna o Justijevom
planu. Očigledno ubica još nije bio obavešten o Horheovom
novom statusu izgnanika. I nije više ostalo o čemu da se
razgovara s Vilijamom.
„Pa, onda... idem kući”, rekao je Horhe.
Ljubazno je klimnuo glavom Buitragu i njegovom kaplaru,
Dariju i Vilijamu, pa izašao. Niko ga nije zaustavljao. Horheu je
izgledalo očigledno da je Vilijam upravo saznao od doušnika iz
Bloka da čovek zadužen za telefone, Preparirani, ipak nije
progovorio u policiji. To je značilo da je doušnik najverovatnije
bio onaj na koga je Vilijam sve vreme sumnjao - šef obezbeđenja
njegovog oca. Bila je to nova informacija. Njihova prva reakcija
bila je nagonska. Sračunatija reakcija uslediće kasnije. Zasad je
Horheu dopušteno da izađe bez ijednog postavljenog pitanja.
I tako je, u petak po podne, ll. avgusta 1995, Horhe Salsedo
konačno, ako ne i zvanično, postao bivši član kartela iz Kalija - i
nema sumnje, najnovije ime na spisku meta plaćenika.

Ako se izuzme valter sa sedam metaka, Horhe nije držao oružje

kod kuće. Međutim, plaćao je zaključan i obezbeđen prostor u
gradu u kome se bukvalno nalazio čitav arsenal - puške,
automati, eksploziv, municija - sve što je potrebno za dobro
snabdeven vojni bunker.
Tog popodneva Horhe je odneo kući MP-5K, automatsku
pušku nemačke proizvodnje, nekoliko okvira s municijom i pet
ručnih granata. Sve je sakrio ispod svog kreveta, van domašaja
pogleda svoje male dece. Međutim, oružje je bilo napunjeno,
spremno i lako dostupno.
Salsedovi su živeli u stambenoj zgradi s obezbeđenjem.
Živeli su blizu sudije vrhovnog suda, koji je zahtevao naoružane
čuvare dvadeset četiri sata dnevno, koje mu je obezbedilo
Administrativno odeljenje za bezbednost (DAS). Naoružani
čuvari bili su dovoljno blizu da predstavljaju potencijalni faktor
odvraćanja. Naravno, oni nisu bili nikakva garancija protiv nekog
pokvarenog tužioca ili podmićenih pandura, koji bi pod okriljem
profesionalnih ovlašćenja pokušali da ga uhapse, ali čuvari iz
DAS-a umanjili su mogućnost da Justi, Memo ili Pegavi izvedu
samostalni juriš na njegova vrata - vrata koja su sada bila dobro
zaštićena Horheovim kućnim arsenalom. Ako bi iko pokušao da
uđe u njegov dom, čak i s nalogom za hapšenje, Horhe je
nameravao da mu se odupre svom vatrenom moći koju je imao
ispod kreveta.
 Horhe je pozvao Fajstla i Mičela i izneo im sve pojedinosti
Justijevog novog plana da iskoristi tužioce s nalogom za
hapšenje, kako bi se dočepao Palomarija oko jedan po ponoći.
Status spasavanja ili predaje odbeglog računovođe, ili o čemu
god da se već radilo, ostao je neizvestan. Agenti DEA nisu mogli
da pričaju o tome. Međutim, Horhe je uradio sve što je mogao da
se to ostvari. Što se njega tiče, Palomari je sad u rukama Boga i
DEA. Kao i on sam.
Kada se približila ponoć, Horhe je isključio svetlo, proverio
da u mraku i dalje lako može da nađe svoju nemačku automatsku
pušku, a zatim izgovorio molitve pred spavanje. Bio je
zadovoljan postepenim napretkom: Bože, provedi nas žive i zdrave
kroz ovaj vikend.
Status Giljerma Palomarija kao politički veoma osetljive figure,
već tražene zbog kriminalnih optužbi od strane kolumbijskih
vlasti, komplikovao je svaku fazu pokušaja Fajstla i Mičela i
njihovih kolega iz DEA da ga sklone na sigurno. Dok su agenti te
noći putovali avionom u Kali, u nadi da će ga odvesti u Bogotu u
zaštitu sigurne kuće pripremljene za njega, u velikoj meri
prevazilazili su svoja ograničenja prema međunarodnim
zakonima i sporazumima. Ovo je moralo da se posmatra kao
humanitarna misija, a ne akcija snaga reda i zakona.
Kontingent od šest ljudi iz DEA došao je u letelici s osam
sedišta. Rekli su kolumbijskim vlastima na aerodromu da će se
kasnije vratiti s još jednim putnikom, kolegom koji se razboleo.
Ako bi iko insistirao na dodatnim objašnjenjima, Fajstl i Mičel
takođe su poneli jednu rezervnu identifikacionu karticu DEA.
Fotografija na legitimaciji njihovog kolege po imenu Tomi bila je
dovoljno lošeg kvaliteta da je u mraku mogla da izgleda kao
Palomarijeva.
 Sastanak ugovoren posredstvom Palomarijeve žene i
njihovog prijatelja Fredija zakazan je za jedanaest sati te noći
ispred bolnice u južnom delu Kalija, KLINIKE Vale de Lili. Bilo je
to mesto gde je okupljanje većih grupa ljudi u kasne sate bilo
uobičajen prizor, gde su visoki plavokosi ljudi i tamnoputi
Kolumbijci mogli da stoje jedni s drugima ne privlačeći pažnju.
Fajstl i Mičel, obojica poznati Patrisiji Palomari i Frediju,
stajali su na najvidljivijem mogućem mestu. U 10.45 cela porodica
izašla je iz senke.
Bili su to Patrisija, Fredi, dva dečaka uzrasta petnaest i
jedanaest godina... i Giljermo Palomari. Došli su s koferima,
veoma nervozni.
„Ne brinite. Došli smo da vam pomognemo”, rekao im je
Fajstl.
Ali nije bilo načina da smeste celu porodicu u letelicu. Biće
dovoljno nezgodno i da prokrijumčare Paiomarija u vladin avion
na službeni put, pretvarajući se da je on Tomi, agent DEA koji se
razboleo.
Najzad su se dogovorili da Patrisija i dečaci otputuju u
Bogotu putničkim avionom sutra ujutro. Palomari je ušao u auto
s Fajstlom i Mičelom na ponoćnu vožnju do aerodroma. Druga
kola DEA išla su ispred njih, raščišćavajući im put i proveravajući
da li na njemu ima kontrolnih punktova. Te noći bilo je
podjednako važno izbeći kolumbijske vlasti, kao i pobeći
karteloviin ubicama. U tim okolnostima, i jedni i drugi
predstavljali su podjednako ozbiljnu opasnost za čoveka na
zadnjem sedištu.
Horhe Salsedo čvrsto je spavao s puškom MP-5K nadohvat ruke
kada ga je probudila zvonjava telefona. Bio je to Dario.
„Ričarde, da li si se čuo s Justijem?”, upitao je on.
Horhe je pogledao na sat. Bilo je skoro pola tri ujutro. Dario
nije skupio ni dvanaest sati na mestu šefa, a već je zvao Horhea
za savet. Zar nije primetio da ga je Vilijam tog popodneva
otpustio?
„Ne, Dario. Ne, nije me zvao. Zašto?” Horhe je, kao i
obično, bio strpljiv s njim.
„Ne mogu da ga nađem. Mislio sam da možda ti znaš za
promenu planova”, rekao je Dario. „Trebalo je da se nađemo u
dva. Ali on se nije pojavio. Ne znam šta da radim.”
Horhe je rekao da se vraća na spavanje i može samo da
posavetuje Dariju da ostane gde je i sačeka da Justi pozove.
Domaćinstvo Salsedo nazad je utonulo u san do šest sati ujutro,
kada je telefon opet zazvonio. Ponovo je to bio Dario, ovog puta
primetno uznemiren.
„Ričarde, znaš li šta je bilo?”
“Ne znam, Dario, šta je bilo?” Horhe je počeo pomalo da
gubi strpljenje za svog bivšeg pomoćnika. Nije bio raspoložen da
ga bude zbog zagonetki.
„Reč je o Justiju - ubijen je. Kučkini sinovi su ga ubili.”
Horhe je ubrzano razmišljao. Da li je ubijen u pucnjavi s
DEA? Dario je nastavio uzbuđeno da govori o svemu što je znao i
što nije znao. Justi je pogođen u glavu dok je sedeo u svojim
kolima negde između Palomarijevog skrovišta i Klinike Vale de
Lili. Velika je nepoznanica ko je to uradio, ali jedan brbljivi
operativac kartela, poznat kao Seijak, od svih ljudi krivio je
upravo Darija za napad izveden u stilu pogubljenja, kakva
obavljaju plaćene ubice. Dario je bio izbezumljen zbog te optužbe
i nije skrivao strah da bi mogao biti ubijen u činu neodobrene
odmazde.
„Naravno, to su besmislice. Niko neće poverovati u to”,
pokušao je Horhe da ga umiri.
Dario je rekao da će sahrana verovatno biti obavljena u
nedelju, u obližnjoj crkvi. Pitao je da li će Horhe doći.
„Videćemo se tamo”, rekao je Horhe. Bila je to lako
izgovorena laž.
Prekinuo je vezu napregnuto razmišljajući. Da li je moguće
da Justi nije mrtav, da je to bila nameštaljka da ga izmame iz
njegovog uporišta? Ali Dario je bio nesposoban da uverljivo
glumi. Da li je to uradila CIA? Da li je to urađeno u sklopu
spasavanja Palomarija? To je za Horhea imalo više smisla dok je
razmišljao o tome u šest sati ujutro u zabarikadiranom stanu s
arsenalom ispod kreveta.
Bilo je devet sati kada su mu se Fajstl i Mičel iz Bogote javili
na pejdžer. Palomari je bio na sigurnom, a agenti DEA bili su na
putu na aerodrom da sačekaju njegovu porodicu, koja je dolazila
iz Kalija letom Avijanke.
„To je sjajno”, rekao je Horhe. „Hej, jesi li čuo da je Justi
mrtav?”
Šta? Amerikanac je zvučao šokirano. Izgledalo je da je to za
njih neočekivana vest. Naravno, Horhe je znao da oni umeju da
glume, za razliku od Darija. Ipak, ovo je zvučalo kao iskrena
iznenađenost. Ponovo je razmislio o tome. Možda to ipak nije
uradila CIA.
„Ko god da je to uradio, pravi je anđeo”, rekao je Mičel.
 Horhe se nasmejao i u šali preuzeo zaslugu za eliminaciju
plaćenog ubice koji je takođe mogao da naudi agentima u
pokušaju da ustreli Palomarija. „Da, pa, nisam mogao da
dopustim da se bilo šta dogodi tebi i Krisu”, šalio se on. Horhe je
kasnije brinuo da su ga njegovi prijatelji iz DEA možda ozbiljno
shvatili. Bilo je to zbog nečega u Mičelovom ćutanju.
Međutim, Horhe je imao hitnijih briga. Upitao je u koje
vreme da spremi svoju porodicu za odlazak. Oni su čekali, i
mogli su da se spreme za sat-dva ako zatreba. Mičel je rekao da
će avion DEA biti u vazdušnoj bazi da ih odveze u ponedeljak.
„Ponedeljak!” Horhe je bio zapanjen. Osećao je da su on i
njegova porodica već na liniji vatre. A bila je tek subota ujutro.
Pokušao je da mirno upita: „Ne može ranije?” Ali Fajstl i Mičel
bili su prezauzeti. Nisu mogli sve da urade odjednom. Horhe je
prekinuo vezu i rekao Leni da imaju još dva dana da se spreme.
Kako se ispostavilo, Horhe će još biti u gradu u vreme
Justijeve sahrane za vikend. Bio je radoznao, ali ne toliko. Sledeća
dva dana nije se usudio da izlazi ikuda iza svojih zabarikadiranih
vrata. Izgledalo je da će to biti veoma dug vikend.

Znamo šta radiš

U svom zabarikadiranom stanu na četvrtom spratu, Horhe

Salsedo i njegova porodica proveli su dva dana pakujući nove
kofere, gledajući televiziju i držeći se van domašaja pogleda.
Horhe je stajao na svojoj osmatračnici na prozoru, odakle se jasno
video ulaz u zgradu. Najviše je brinuo da će videti Pegavog,
plaćenika čija je majka živela u istom stambenom kompleksu.
Pegavi, koji je davao bogate napojnice tokom cele godine, bio je u
odličnim odnosima s čuvarima u zgradi.
Posle dva dana čekanja, osmatranja i brige, konačno je
svanuo ponedeljak, a s njim su došle i užurbane poslednje
pripreme. Ako će ga ijedan od kartelskih plaćenika danas srediti,
moraće da gađa pokretnu metu.
Horhe se dogovorio s prijateljem da ga poveze kombijem
ford E-350, punim prtljaga, sve do Bogote. To je ugovoreno za
rano jutro. Zatim je trebalo osloboditi se oružja i municije. Horhe
se ne bi osećao prijatno da jednostavno ostavi toliku vatrenu moć
negde gde može da padne bilo kome u ruke. Vratio se u svoj
magacinski prostor i utovario sve što nije već odneo kući, pa se
odvezao u seosko područje nadomak grada. Na pustom polju
obraslom visokom travom, Horhe je bacio dvadeset pušaka i
nekoliko kutija s eksplozivom i municijom. Obeležio je to mesto
na mapi, koju će dati američkim agentima za borbu protiv
narkotika. U odbačenom arsenalu bilo je sve oružje koje je
posedovao, osim njegovog valtera i kratke automatske puške MP-
5K. To će zadržati kod sebe još nekoliko sati. Nije bilo naznaka da
ga iko prati, ali Horhe je ostao oprezan i kretao se putanjama koje
su mu omogućavale da primeti svakoga ko bi to pokušao.

Avion DEA za Bogotu nalazio se u Vazdušnoj bazi Marko Fidel

Suarez i poletanje je bilo zakazano za dva po podne. Od porodice
je zatraženo da dolaze jedno po jedno, što im je ostavljalo
vremena za poslednji porodični obrok kod kuće. Za vreme ručka,
zazvonio je fiksni telefon. Bio je to Pegavi. Plaćenik, koji je
jednom ubio rođenog brata, jer je prevario kartel, zvučao je
obzirno. Govorio je brižno, kao prijatelj - kao brat.
 „Moramo da razgovaramo”, rekao je. „Gde možemo da se
nađemo?”
„U redu”, pristao je Horhe, nadajući se da će dobiti malo na
vremenu. „Ali upravo ručam s porodicom. Hajde da se nađemo u
dva. Ja ću doći do tebe.”
Bilo je moguće da Pegavi, pošto se uverio da je Horhe kod
kuće, uopšte neće čekati. Možda je već motrio na zgradu. Možda
je pozvao iz stana svoje majke koji se nalazio u blizini. Horhe je
morao hitno da premesti svoju porodicu na sigurnije mesto. Bilo
je vreme da krenu.
Porodica je ušla u srebrnu mazdu, Horheova kola koja je
dobio od kartela. On će voziti jednom rukom, kako bi levom
mogao da drži pušku MP-5K, sklonjenu od pogleda pored vrata s
vozačeve strane. Kratka cev kao na pištolju činila je automatsku
pušku veoma lakom za rukovanje i naročito pogodnom za borbu
iz neposredne blizine. Ponovo krenuvši zaobilaznom putanjom
da obmane pratioce, Horhe se trudio da ne juri niti da privlači
pažnju svojom vožnjom. Opustio se tek kada je video Fajstla i
Mičela u bazi.
U dva sata, kada je Horhe trebalo da se sastane s Pegavim
na drugoj strani grada, on je predstavljao svoju porodicu Krisu i
Dejvu. Nedugo posle pola tri, već su dobili odobrenje da se
ukrcaju u avion za Bogotu. Horhe i Lena poveli su svoju porodicu
prema dvomotornom bičkraftu na drugoj strani piste. Horheov
pejdžer dobijen od kartela počeo je da pišti već ranije, ali činilo se
da ne prestaje dok su prilazili otvorenim vratima aviona. Horhe
je zastao i izvukao ga iz futrole na opasaču. Podigavši ga tako da
i Lena može da vidi, pritisnuo je dugme i utišao uređaj.
„Gotovo”, rekao je Leni.
 „Konačno”, odgovorila je ona osmehujući se.
I ušli su u avion američke vlade. Pre nego što su stigli u
Bogotu, Horheov isključeni pejdžer primio je 158 poruka.

Došli su u Bogotu praćeni talasom intriga - predsednik se borio

da opstane u politici uprkos vezama s kartelom iz Kalija, članovi
njegovog kabineta suočavali su se s kriminalnim optužbama zbog
tih veza, a u odbrambenim snagama i pravnom sistemu narastao
je haos zbog optužbi za korupciju. I Horhe i Palomari mogli su da
potvrde razorne dokaze protiv moćnih ličnosti u celom sistemu
vlasti, kao i protiv vođstva kartela. Horhe je smatrao grad
gnezdom moćnih neprijatelja.
On i njegova porodica uselili su se u petosobni penthaus
zvaničnika iz ambasade, koji je trenutno bio van zemlje.
Improvizovana sigurna kuća imala je nekoliko neuobičajenih
odlika. Ulazna vrata imala su četiri posebne brave, a u toaletu je
postojala reza... sa spoljašnje strane. Horhe se plašio da mesto nije
dovoljno bezbedno, ali nije bilo boljih rešenja osim možda
spavanja na podu same američke ambasade.
Na kraju su se Horheovi roditelji iselili iz svoje privatne
kuće i pridružili im se u penthausu. Stari general imao je
sedamdeset osam godina i nije bio voljan da napusti svoj dom u
Bogoti. Međutim, bilo je previše opasno da ostane. Ako kartel ne
bude mogao da dođe do njega, obrazlagao mu je sin, krenuće na
njegovu porodicu. Molim te, rekao je ocu, nemoj da rizikuješ da
postaneš pion u osveti kartela. General i njegova žena pristali su
na to da i oni pođu u SAD, ali su naglasili da nameravaju da se
vrate što je pre moguće.
 Devetočlana porodica okupila se na brzinu radi odlaska u
inostranstvo. Nekima su bila potrebna putna dokumenta.
Zvaničnici ambasade dali su se na rešavanje tog problema, dok se
Horhe pripremio za duže čekanje nego što je na početku
očekivao. Nije mogao da izlazi iz stana, pa su umesto toga
posetioci dolazili kod njega. U sredu 16. avgusta, njegovi gosti
bili su Fajstl i Mičel. Došli su s jednim uznemirujućim pitanjem.
Šta Horhe misli da bi se dogodilo, upitali su, ako bi se
Palomarijeva žena vratila u Kali?
„Šta god da radite, ne dopustite da se to dogodi”, rekao je
Horhe. „Ubiće je odmah.”
Horhe je odmah protumačio njihovo ćutanje. Bilo je već
prekasno, zar ne? Već je otišla, zar ne? Agenti su klimnuli
glavom.

Četiri dana ranije, u subotu, 12. avgusta ujutro, otprilike sat pre
nego što su Horhe i agenti DEA razgovarali o tajanstvenoj noćnoj
pogibiji kartelskog ubice Sesara Justija, Fajstl i Mičel odvezli su se
na aerodrom u Bogoti da se nađu s Patrisijom Palomari. Ona i
njena dva dečaka putovali su putničkim avionom i agenti su
nameravali da ih sačekaju na izlazu i otprate do Giljerma u
njegovoj sigurnoj kući, koju mu je dodelila ambasada.
Umesto toga, Patrisija je predala svoje sinove agentima,
pozdravila se s njima i rekla da ide da uhvati povratni let za Kali.
Bila je opuštena, kao da je to rutinsko putovanje i kao da nije u
pitanju njena bezbednost. Imala je posla, kako je rekla, kojim će
biti zauzeta do sredine radne nedelje. Takođe, rekla je da mora da
unovči neke vrednosne papire i proda imovinu, uključujući i
nameštaj.
 „Da li je vaš nameštaj vredan vašeg života?”, prasnuo je
Fajstl u neverici.
Mičel je nazvao njen plan ludačkim i glupim, čak
samoubilačkim. Raspravljali su se skoro sat, ali bez ikakvog
uspeha. Ona se vraćala u Kali. Oni nisu imali ovlašćenje da je
zadrže ili uhapse, čak ni radi njene bezbednosti, i konačno su
morali da dignu ruke, poraženi. Pre nego što je otišla, agenti su
insistirali na tome da Patrisija uzme direktni broj telefona šefa
DEA Tonija Seneke, za slučaj da bude morala da se javi nekome
ko bi mogao da pošalje tim za hitno spasavanje.
Fajstl i Mičel došli su u Palomarijevu sigurnu kuću u Bogoti
s njegovom dvojicom sinova, ali morali su da objasne računovođi
zašto nije došla i njegova žena. On je očajnički kriknuo i bukvalno
počeo da udara glavom i pesnicama u zid. Njegov strah za njenu
bezbednost imao je direktne posledice po SAD.
„Ne idem iz zemlje bez nje!”, zakleo se on.

Do te srede uveče, kada su Fajstl i Mičel došli da posete Horhea u

njegovom skrovištu u Bogoti, Patrisija je trebalo da se pridruži
svojoj porodici. Nestrpljivi Giljermo Palomari pozvao je njihovu
kućnu pomoćnicu u Kaliju i ona ga je uverila da je njegova žena
bila dobro kada ju je videla tog jutra. Ipak, žena je prijavila i
jednu jezivu poruku, koju je ostavio neki muški glas.
„Znamo šta vi ljudi radite”, rekao je nepoznati.
Patrisija Palomari nije se vratila kući te srede uveče. Kućna
pomoćnica rekla je da je ostavila spakovane kofere pored vrata,
ali ih nije uzela. Patrisija i Fredi Vivas izašli su iz svojih
kancelarija u Univerzal linku oko pola osam i odvezli se u
Fredijevom crvenom fijatu, a niko nije znao gde su otišli.
 „Mislim da je ona već mrtva”, rekao je Horhe agentima
DEA te noći.
U toku noći Palomari je rizikovao sopstvenu bezbednost u
Bogoti uputivši nekoliko očajničkih telefonskih poziva u potrazi
za vestima o nestaloj ženi. Na kraju je razgovarao i s Brunom
Muriljom, glavnim Hilbertovim plaćenikom i dugogodišnjim
pomoćnikom braće Rodrigez Orehuela.
„Tvoja žena je kidnapovana jer se nisi povinovao
Migelovim naređenjima”, rekao je on računovođi. Kada je
Palomari počeo da moli za njen život i upitao šta može da uradi
kako bi se ona bezbedno vratila kući, Muriljo mu je rekao da se
vrati u Kali i prekine sve veze s DEA. „Nemoj da sarađuješ s
vlastima”, rekao je plaćenik.
Beznadežnost Palomarijevog položaja bila je nepodnošljiva.
Bilo je očigledno da povratak u Kali znači da će biti ubijen, a
Patrisija je, takođe, bila osuđena na smrt - ako već nije bila mrtva.
Ojađeni i rastrojeni Giljermo Palomari otputovao je avionom na
Floridu u subotu 19, i uključio se u federalni program zaštite
svedoka. Da bi se izbegle diplomatske komplikacije, odbegli
računovođa naručio je privatni avion i otišao bez zvanične
pomoći američkih agenata.
U toku sledeće nedelje, osam članova porodice Salsedo
krenulo je za Palomarijem putem na sever, ukrcavši se na dva
odvojena leta za Majami. Samo je Horhe ostao u Bogoti.
Amerikanci su se plašili da bi kolumbijske vlasti mogle da
uhapse i zadrže Horhea ako bude rizikovao rutinsku proveru
pasoša na aerodromu. Neki od njegovih najopasnijih neprijatelja
nosili su uniforme svoje države. Tim federalne policije upao je u
kuću u Bogoti iz koje su njegovi roditelji otišli, očigledno tražeći
tragove gde bi Horhe mogao da se nalazi. Dok mu je lična
bezbednost bila u sve većoj opasnosti, Horhe je čekao odobrenje s
visokog nivoa iz Vašingtona da bude izvučen iz sopstvene zemlje
bez znanja ili odobrenja vlade Kolumbije.
Bio je sam duže od dvadeset četiri sata i vrzmao se po
praznom stanu, odagnavajući nalete nestrpljenja i strepnje kada je
telefon zazvonio. Horhe je retko koristio taj telefon i znao je da je
kartel ozvučio većinu telefona u američkoj ambasadi. Nije imao
poverenja ni u ovu liniju. Ali možda je to bio poziv od njegove
porodice u SAD. Morao je da zna.
„Zdravo, ja vršim anketu”, rekao je ženski glas kada se
Horhe javio.
Žena na liniji rekla je da ima nekoliko pitanja o njegovim
navikama u gledanju televizije. „Ali ja ne živim ovde. Ovde
radim. Ja sam... moler. Vlasnici nisu ovde”, promrmljao je Horhe.
Hteo je da prekine vezu, ali žena je bila uporna. Anketa će
potrajati samo nekoliko minuta, rekla je. On sigurno gleda
televiziju, tako da je i njegovo mišljenje veoma je važno. Vedro je
brbljala, držeći liniju otvorenu. Odjednom se u Horheovoj glavi
upalio alarm. Iznenada, i za njega neuobičajeno grubo, zalupio je
slušalicu.
Pitao se da li ona možda radi za kartel - ili vladu. Možda su
pratili poziv; možda znaju gde sam.
Možda je to, jednostavno, bila paranoja, ali Horhe se veoma
uplašio. Pozvao je ambasadu, opisao telefonski razgovor i
zatražio hitno preseljenje. Međutim, u to vreme, Horheovi
redovni kontakti bili su van zemlje. Kris Fajstl bio je u SAD s
Palomarijem, uključen u celodnevna ispitivanja. Dejvid Mičel bio
je na Floridi s Horheovom porodicom. Njihovi zamenici u
ambasadi pokušali su da umanje Horheove bojazni i uveravali su
ga da je bezbedan tu gde je. Ne brinite, rekli su mu.
 Horhe se prisećao dugog spiska moćnih ljudi koje je
smatrao svojim neprijateljima - od nemilosrdnih kartelskih
plaćenika do najviših zvaničnika kolumbijske vlade. Postojali su
visoki oficiri policije koje je podmićivao, političari koje je vozio na
sastanke s kumovima, moćne vojne vođe za koje je znao da su
prijatelji kartela - neprijatelji su mu bili razni ljudi, od uličnih
pandura do predsednika i njegovog kabineta. Horhe je znao
dovoljno da uništi živote i karijere mnogih od njih. Četiri brave
na njegovim vratima sve više su izgledale kao nedovoljna zaštita.
„Neću ostati ovde noćas”, izjavio je Horhe u svom
poslednjem pokušaju da dobije novu sigurnu kuću. „Sam ću naći
smeštaj. Obećavam da ću se javiti, ali selim se.”
To nije bio blef. I upalilo je. Službenik ambasade pristao je
da mu organizuje kasno preseljenje. Novi stan nije ni čišćen ni
spreman od odlaska poslednjeg korisnika. Čovek iz ambasade se
izvinio, ali pošto je Horhe bio u tolikoj žurbi, nije moglo da se
uradi mnogo toga. Nema problema, rekao je Horhe. Bio je
zahvalan za ovu novu adresu.
Pošto se smestio, raspremio je stan. Bio je u priličnom
neredu. Izgledalo je da je ovde boravila tročlana ili četvoročlana
porodica. Prazne kutije za picu i prženu piletinu, bajati pomfrit,
upotrebljene plastične šolje i kartonski tanjiri, i još mnogo toga,
sve je to bilo razbacano po kuhinji i dnevnoj sobi. Horhe je
pokušavao da sve nagura u prepune kante za smeće, kada je
našao nešto što ga je nateralo da se skljoka na stolicu.
Bio je to dečji crtež, skoro sigurno s ljubavlju prikazan lik
majke. Izgledalo je kao da ga je napravio desetogodišnjak ili
jedanaestogodišnjak, mladalački urađen portret lepe žene s
dugom kosom i krupnim tamnim očima. Horhe je poznavao tu
ženu.
 Gledao je crtež i počeo da plače. Bila je to Patrisija Palomari.

Čovek koji je nekada bio

Bol koji je Horhe Salsedo osetio zbog Palomarijeve dece uskoro je

uzmakao pred besom i nevericom. Njegovi staratelji iz ambasade
premestili su ga s jednog opasnog mesta na drugo još opasnije.
Bio je siguran da su Giljermovi poslednji očajnički pokušaji
ugrozili bezbednost ove sigurne kuće. Pokvareni policajci ili
plaćenici kartela nesumnjivo su znali ovu adresu - ili će je uskoro
saznati - i možda već motre na nju.
Ugrožena bezbednost morala je biti jedan od razloga što je
Palomari na kraju popustio Amerikancima i napustio zemlju bez
potvrde da je Patrisija ubijena. Međutim, u njenu smrt nije moglo
biti nikakve sumnje. Horhe je pretpostavljao da je umrla kao i
lepa Emilija one noći pre godinu dana. Morao je da zaustavi
samog sebe i ne zamišlja Patrisijine velike oči kako zure u njega iz
plastične vreće.
Između mnogobrojnih kartelskih ubica koje su nastojale da
steknu naklonost svojih gazda, korumpiranih policajaca na
platnom spisku kartela i uvek raspoloženih za neki dodatni
novac, i političkih moćnika koji su se nadali da će utišati svedoke,
Horhe je shvatio da onih koji tragaju za njim u Bogoti može biti
hiljadu ili i više. Čak i ako je radikalno preterivao u svojoj
paranoji, imao je pravo da se oseća ugroženo. Njegovi prvi
američki kontakti smatrali su Horhea i Palomarija dvojicom
najtraženijih ludi pod zaštitom SAD. Postojala je zabrinutost da bi
kolumbijska vlada mogla pokušati da spreči Horheov odlazak,
iznoseći svoje pravo da ga ispita ili čak podigne optužnicu protiv
njega pre nego što ga isporuči Amerikancima. Bio je to jedan od
razloga zbog kojih je njegov odlazak odgođen, i još je čekao više
od deset dana pošto je otišao iz Kalija.
Horhe je insistirao na tome da vreme njegovog čekanja, bilo
kratko ili produženo, mora biti provedeno u najsigurnijoj
sigurnoj kući. I baš kada je počeo da ponovo bude ozbiljno
nestrpljiv, rečeno mu je da se spremi za premeštaj u nedelju.
Očekivao je još jednu lokalnu selidbu, kada su stigla dva crna
blindirana ševroleta saburban. Tim naoružanih američkih
agenata ljubazno je zamolio Horhea da legne na pod jednog od
terenaca. Vozilo je odjurilo, naginjući se u nizu oštrih zaokreta i
kostolomnih poskakivanja. Izgledalo je kao da veliko vozilo ide
prečicom preko ivičnjaka i pešačkih ostrva. Horhe nije mogao da
bude siguran. Ništa nije video.
Dva terenca su se zaustavila i Horheu su pomogli da ustane
s poda i izađe iz kola. Zatekao se kako stoji u kompleksu
američke ambasade, ograđenom zidovima, baš iza one kapije
kroz koju je zamalo pokušao da uđe prerušen dva meseca ranije.
Toni Seneka, ataše iz DEA, prišao mu je da se rukuje s njim.
Nazvao je Horhea čovekom izuzetne hrabrosti i našalio se da je
među kartelskim ubicama i pokvarenim pandurima Horhe
„verovatno najtraženiji čovek u Kolumbiji u tom trenutku. Zatim
je zvanično dodao: „Samo sam želeo da vam lično kažem da vam
je narod SAD posebno zahvalan za ono što ste uradili.”
Tada je Horhe saznao da napušta zemlju. Smesta. Kada se
vratio na pod terenca i nazad na drum, Horheu nije bilo
dopušteno da podigne glavu dok se saburbani nisu uvezli u
hangar na aerodromu u Bogoti, koji je ceo iznajmila Vlada SAD.
Vrata hangara zatvorila su se za njima. Beli bičkraft s dva
turbomotora čekao je na njih. Njegovi američki pratioci žurno su
ga uveli u letelicu.
Horhe je mogao da bira sedište. Bio je jedini putnik u
avionu. Seo je napred, blizu kokpita. Vrata hangara i dalje su bila
zatvorena, ali pilot i kopilot zamolili su ga da se veže. Odmah su
pokrenuli motore. Kapetan je radiom zatražio od tornja dozvolu
za uzletanje. Tek kada su dobili odobrenje, dali su znak da se
velika vrata hangara otvore. Avion je pojurio iz zatvorenog
prostora i brzo odrulao do piste. Skrenuo je niz vetar i bez
zaustavljanja počeo da uzleće. Izgledalo je da od izlaska iz
hangara do poletanja nije prošlo više od tričetiri minuta.
Vitka letelica uzdigla se iznad Bogote, zaokrenula na sever i
dostigla visinu od trideset hiljada stopa. Horhe je kroz prozor u
kabini gledao visoke Ande kako ustupaju mesto bujnom zelenom
pejzažu doline reke Magdalene, a zatim prema nizijama severne
obale obraslim džunglom. Kolumbija je brzo promicala ispod
bičkrafta.
Horhe je napuštao Kolumbiju s mešavinom ponosa i
melanholije. Bio je ponosan na svoju ulogu u rušenju kartela iz
Kalija, ponosan što je pomogao u spasavanju života računovođe
kartela, ponosan što je odveo vlasti do dokumenata koji su otkrili
korupciju zvaničnika u ogromnim razmerama. Istrage, optužnice,
ostavke na visokim položajima, masovna otpuštanja i rani znaci
reforme već su bili vidljivi, podstaknuti novim talasom
ogorčenosti u javnosti. To se nije moglo dogoditi preko noći, ali
kolumbijska nesavršena demokratija pokazivala je znake
oporavka.
Šest i po godina ranije, kartel je namamio Horhea Salseda u
lov na ozloglašenog Pabla Eskobara, što je bio zadatak u službi
narodu, s potencijalom da ga učini nacionalnim junakom.
Međutim, obaranjem kriminalnog bosa koji ga je zaposlio, Horhe
je konačno postao priznati heroj kolumbijske demokratije.
U avionu DEA, koji je 26. avgusta 1995. godine jurio prema
ivici vazdušnog prostora Kolumbije, Horhe je već bio heroj bez
zemlje. Znao je da se možda nikada neće vratiti, da je cena
njegovih postupaka skoro sigurno značila trajno izgnanstvo iz
domovine. Bio je to težak trenutak za celu porodicu. Njegovi
ostareh roditelji bili su primorani da pobegnu iz zemlje čijoj je
odbrani ponosni general posvetio ceo svoj život. Nije bilo načina
da se izmeri veličina gubitka prijatelja, kontakta sa širom
porodicom i veza u zajednici koje su građene čitavog života.
Išli su da se sakriju u stranoj zemlji gde će, zbog
bezbednosnih razloga, morati da promene imena i izbrišu svoju
prošlost.
Ali bili su živi. Horhe, Lena i njihova deca i dalje su imali
zajedničku budućnost, negde u SAD. Horhe je prošaputao
molitve zahvalnosti zbog toga.
Bio je prelep vedar dan, na nebu nije bilo ni oblačka, dok je
vitki beli avion kružio iznad grada na severnoj obali Barankilje i
skretao prema tirkiznim karipskim vodama.
Čovek koji je nekada bio Horhe Salsedo još jednom se
osvrnuo prema obalama izgubljene domovine, koje su nestajale u
daljini i pokušao da kaže sebi da se ne kaje.
 POZADINA

PRIČE IZA PRIČE

 Horhe i ja

Ne znam gde Horhe Salsedo živi - ne znam njegovu ulicu, njegov

grad, njegovu državu. Nikada nisam upoznao njegovu porodicu.
Ne znam njihova imena. Salsedo je prezime koje su ostavili za
sobom u Kolumbiji. Federalni šerifi dali su im nove identitete pre
petnaestak godina, kada su ušli u američki program zaštite
svedoka. Posle skoro hiljadu sati intervjua, koji su mi otkrili
mnogo toga - od kojih samo jedan delić nije obavljen preko
telefona - među nama su i dalje preostale velike tajne.
Svrha tih tajni jeste zaštita života Horhea i njegove
porodice. Ja, na primer, ne mogu da ugovorim sastanak s njim.
Za više od decenije, koliko radim ovu priču, sreli smo se ispred
savezne sudnice tri puta - svaki put na njegov zahtev i pod
strogim bezbednosnim merama koje je odredio sam Horhe.
Uz to, Horhe zove mene. Pre nego što je pristao da
učestvuje u pisanju ove knjige, ti pozivi bili su neredovni i
nepredvidivi, ali iznedrili su stotine sati intervjua u periodu od
gotovo osam godina. U tom vremenu, prolazili su meseci, pa
nekad čak i godine, između intervjua. U skorije vreme, na
vrhuncu rada, na ovom projektu, njegovi pozivi bili su češći i
ponekad trajali satima. Odgovorio mi je na svako pitanje koje sam
mu postavio. Mi smo sada prijatelji - što je možda čudno reći za
nekoga koga ne mogu da posetim i čije ime ne znam.
Sreo sam Horhea u sudnici u Okružnom sudu Majamija u
oktobru 1998. godine. On se nenajavljen pojavio pred saveznim
sudijom Vilijamom Hovelerom kako bi izneo unapred ugovorenu
izjavu - priznanje krivice za jedan slučaj iznude - i da primi
formalnu uslovnu kaznu kao meru opomene. Izvori iz Los
Anđelesa, koji su me obavestili o raznim povezanim sudskim
postupcima širom zemlje, ostaju poverljivi i dan danas.
Tog jutra u Majamiju Horhe je stajao u sudnici između
dvojice krupnih čuvara, američkih šerifa. Horhea je bilo lako
uočiti. Prišavši niskoj ogradi koja razdvaja osoblje suda od
galerije, pružio sam svoju posetnicu iz Los Anđeles tajmsa jednom
od šerifa.
„Želim da se predstavim gospodinu Salsedu”, rekao sam.
Čuvari su se sklonili u stranu.
Bio je to početak sage pune izazova - priče pune iskušenja,
godina frustrirajućih prekida i onemogućenog pristupa sve dok
se, više od deceniju kasnije, nije pojavila ova knjiga.
Horheova priča potvrđena je gde god je to bilo moguće
istorijskim beleškama, istražnim dokumentima i izvorima iz
snaga zakona. Američka agencija DEA pružila je sveobuhvatnu
pomoć, uključujući i pristup dosijeima agenata, koji su radili na
slučaju.
Od naših početnih razgovora, Horhe je bio raspoloženiji da
ispriča ovu priču. Rekao je da želi da istorija i njegova porodica
znaju istinu. Njegova deca bila su sasvim mala kada je porodica
pobegla u SAD. Horhe je rekao da zbog bezbednosnih razloga - i
da ih ne bi uplašio - nije s njima podelio najveći deo svoje
kolumbijske priče, čak i kada su porasli. Rekao je da će sada
saznati za to, kada pročitaju ovu knjigu. Njegova žena takođe će
naći neke pojedinosti koje joj Horhe nije ispričao. Treba
napomenuti da se ona nije zvala Lena Duke. To je jedino
izmišljeno ime u ovoj priči, i promenjeno je da se zaštiti
produžetak anonimnosti porodice.
 Konačno, Horhe se nada da će njegovo iskustvo s kartelom
iz Kalija odgovoriti druge da sklapaju slične pogodbe s đavolom.
„Ljudi treba da znaju ono što ja sada znam”, rekao mi je. „Moja
priča treba da počne rečima: ako ste pozvani u takvu
organizaciju, ne ulazite u nju - ne ulazite, nego bežite. I nemojte
misliti da ikada možete sasvim da im umaknete.”

Epilog

Zaokruživanje

Odnosi između vlada u Vašingtonu i Bogoti ostali su zategnuti i

posle 1995. Godinu dana kasnije, Klintonova administracija
poništila je vizu predsedniku Samperu, preduzimajući veoma
neuobičajen korak sprečavanja ulaska u zemlju šefu prijateljske
države zbog problema s korupcijom. Viza generala Zunjige,
Samperovog komandanta vojske, nije obnovljena, i on je bio
primoran na ostavku pošto su SAD odbile da označe Kolumbiju
kao svog saveznika u borbi protiv droge. Taj postupak uskratio je
Bogoti milijarde dolara u pozajmicama i kreditima. Samper je
opstao, uprkos mnogim naporima da ga sklone s funkcije,
zahvaljujući podršci njegove većinske Liberalne stranke u
Kongresu Kolumbije.
Navodimo ono najvažnije što se događalo drugima
uključenim u priču o kartelu iz Kalija posle hapšenja Migela
Rodrigeza.
Horhe Salsedo
Po dolasku u SAD, Horhe se sastao sa svojom ženom i porodicom
u holu hotela Embasi suits. S Horheovim roditeljima, porodica je
nestala kroz federalni program zaštite svedoka. Prelazak u njihov
novi život olakšan je s ukupno milion i po dolara nagrade koju su
obezbedile vlade SAD i Kolumbije. Međutim, obećanje da će
njemu i njegovoj porodici biti dato američko državljanstvo ostalo
je neispunjeno i posle više od petnaest godina.

Giljermo Palomari
Palomari je napustio Kolumbiju potresen zbog gubitka žene.
Njeno telo nikada nije pronađeno. Računovođa kartela došao je
na Floridu sa dvojicom sinova i odmah je podvrgnut
maratonskom ispitivanju od strane agenta DEA Krisa Fajstla. On
je navodio imena, objašnjavao dokumenta i obezbedio
neprocenjivo vredne insajderske informacije o osoblju i
operacijama kriminalnog kartela. Rekao je da se u poslednjih šest
meseci koje je proveo u Kaliju plašio da će on i njegova porodica
biti masakrirani. Naročito se plašio šefa obezbeđenja kartela
Horhea Salseda.
„Onaj kog smo zvali Ričard - taj je pokušavao da me ubije”,
rekao je Palomari Fajstlu.
„Stvarno? Zašto tako misliš?”, odvratio je agent.
“On je bio El Senjorov čovek. Bio je očigledan izbor. Osim
toga, jednom sam ga video kroz prozor mog stana. Siguran sam
da je pokušavao da pronađe način da me ubije.”
Fajstl je napravio neke beleške. „Vratićemo se na to
kasnije”, rekao je.
 Ispitivanja su potrajala više od nedelju dana. Poslednjeg
dana Fajstl je zatvorio svoju beležnicu i postavio završno pitanje:
„Giljermo, da li znaš zašto si danas ovde?”
Računovođa je slegnuo ramenima. „Naravno, zato što ste
me ti i Dejv spasli.”
„Ne”, odgovorio je Fajstl. „Spasao te je Salsedo.”
„Kako to misliš?”
„Salsedo ti je spasao život.”
„Nemoguće!”
„Čak je odbio da ode dok ti ne budeš na sigurnom. Sećaš li
se blokada na putu u tvom kvartu?”, upitao je Fajstl. „Salsedo nas
je upozorio da jedan plaćenik dolazi po tebe. Rekao nam je gde
da postavimo barikade da te zaštitimo. I rekao nam je gde da
nađemo tvoju ženu i navaljivao na nas da uspostavimo kontakt.
Samo sam želeo da to znaš - glavni razlog što si ovde i nisi mrtav
jeste Horhe Salsedo.”
Ispitivanje je bilo završeno.
Računovođa je postao ključni svedok u optužnici protiv
američkih advokata koji su radili za kartel. Takođe, dao je izjave
pod zakletvom i svedočio da omogući druge istrage protiv
kartela u SAD, Kolumbiji, Meksiku i Evropi. U Kolumbiji su
dokazi sakupljeni od Palomarija doveli do podizanja mnoštva
optužnica protiv važnih političkih figura i otpuštanja na stotine
policijskih i vojnih oficira. Njegova pomoć omogućila je da
združena operativna jedinica federalnih agenata pronađe,
razotkrije i onesposobi glavne elemente organizacije kartela širom
SAD. U sklopu sudske nagodbe, Palomari je odslužio kratku
zatvorsku kaznu u američkom zatvoru i sada je u federainom
programu zaštite svedoka.
 Kao i za Salseda, Palomarijev novi identitet i mesto boravka
su stroga tajna.

KUMOVI

Migel i Hilberto Rodrigez Orehuela

Udruženi napori agenata snaga zakona u SAD i Kolumbiji da se
rasturi kartel iz Kaiija ubrzani su posle hapšenja braće, a u velikoj
meri pomogao im je napredak u istrazi omogućen saradnjom
Giijerma Palomarija i Horhea Salseda. Uz to, Kolumbija je najzad
obnovila svoj sporazum o ekstradiciji s Vašingtonom 1997.
godine. Po zakonu se ekstradicija kolumbijskih državljana vršila
samo u slučaju trgovačkih prekršaja do kojih je došlo posle 17.
decembra 1997.
To je ostavljalo kumovima iz Kalija istu mogućnost koju su
jednom tražili od kolumbijskih zvaničnika - šansu da se povuku
iz trgovine drogom bez straha da će biti optuženi u SAD.
Međutim, braća se nisu povukla. Oni su pretvorili svoje ćelije u
kolumbijskom zatvoru u luksuzne apartmane i štabove kartela.
Prilikom policijske racije, u njima su pronađeni mobilni telefoni,
kablovska televizija, stereouređaji, tepisi i francuska vina. Oni su
živeli „više kao gosti nego kao kriminalci u zatvoru La Pikota”,
napisao je Ron Čepesjuk u svojoj knjizi Metak ili mito. Nekim
danima imali bi na desetine posetilaca. Majami herald izvestio je
da je u roku od nedelju dana Hilberto imao 123 posete ljudi koji
su se prijavili kao njegovi advokati.
Na nesreću za buduću pravnu odbranu braće, oni nisu uzeli
u obzir koliko je teško kompromitovana postala njihova
organizacija. Salsedo i Palomari obezbedili su toliko informacija o
kartelu - čak i o drugorazrednim kuririma, potrčcima i raznim
operativcima - da su i kolumbijske i američke snage zakona znale
na koga treba da motre. Istražitelji su potvrdili da su braća
nastavila da se bave trgovačkim poslovima i mnogo posle 1997.
godine.
Prvo Hilberto, a zatim i Migel, izručeni su na Floridu, čime
je najzad okončana duga i unosna vladavina kartela iz Kalija. A
2006. godine - kada su braća bila u srednjim šezdesetim - pristali
su da plate kaznu od više od dve milijarde dolara u nakupljenim
finansijskim sredstvima. Osuđeni su na trideset godina u
federalnom zatvoru. Članovi porodice rekli su kolumbijskim
medijima da Hilberto ima oboljenje debelog creva, a Migel je
pretrpeo oštećenje sluha radeći u zatvorskoj perionici.
S ublaženjem kazne zbog dobrog ponašanja, mogu da
očekuju puštanje 9. februara 2030. godine.

Hose Čepe Santakruz Londonjo

Posle njegovog hapšenja u restoranu Karbon de Palo u Bogoti, kum
broj tri proveo je šest meseci u krilu s maksimalnim
obezbeđenjem u zatvoru La Pikota - zatim je uspeo da izađe
pomoću mita u januaru 1996. godine. Saučesnici su ga odvezli iz
zatvora usred bela dana, izgleda, pretvarajući se da su deo tima
tužilaca koji je došao da ga ispituje. Kolumbija je ponudila
nagradu od dva miliona dolara za njegovo hvatanje. Šuškalo se
da je pokušao da sklopi savez s gerilcima FARC-a, ali da ga je
neko izdao. Po zvaničnom izveštaju, Čepe je izrešetan u
policijskoj zasedi blizu Medeljina dva meseca posle bekstva.
Međutim, američki agenti za borbu protiv narkotika pronašli su
znatne razlike između izjava policije i dokaza sakupljenih na
mestu obračuna, uključujući znake da je kum iz Kalija bio mučen
i najverovatnije ubijen pre nego što je policija našla njegovo telo
izbušeno mecima. Američki istražitelji sumnjali su na trgovce iz
područja Medeljina, koji su bili ljuti zbog Čepeovog saveza s
FARC-om - ili rivale sa severa Kauke. Ko god da je to uradio,
takođe je ukrao i dva miliona dolara u gotovini, koje je narko-bos
navodno nosio sa sobom u prtljažniku kola za slučajeve kada
mora hitno nekoga da podmiti.

Elmer Pačo Erera

Četvrti kum poslednji je odveden u pritvor. On se predao
generalu Seranu 1. septembra 1996. godine. Pača su poslali u
zatvor blizu Palmire, njegovog rodnog grada. Pačo je 5.
novembra 1998. bio u fudbalskom šortsu i kopačkama posle
utakmice na zatvorskom terenu kada mu je prišao čovek koji se
pretvarao da je advokat, izvukao pištolj i pet puta mu pucao u
lice. Narko-trgovci sa severa Kauke, njegovi rivali, unajmili su
ubicu. Usledio je niz ubistava iz osvete, a u jednom takvom
napadu, jedan od Pačove braće ubijen je u zatvorskoj ćeliji. Druga
dvojica braće Ereraubi jeni su u trgovačkim sukobima tokom
2001. godine - jedan u Venecueli, a drugi u Ekvadoru.

LIČNOSTI IZ KARTELA U KALIJU

Vilijam Rodrigez Abaida

Pošto su njegov otac i stric završili u kolumbijskom zatvoru,
svakodnevni poslovi kartela prešli su na mladog pravnika kog je
Horhe jednom upozorio: „Šta god budeš radio, nemoj da naslediš
tron.” Iako su Migel i Hilberto i dalje usmeravali razgranato
kriminalno preduzeće iz zatvora, Vilijam je vodio najveći deo
porodičnog finansijskog carstva - a najviše se isticao u pranju
novca i podmićivanju, koji su nastavljeni nesputano i pod novom
upravom. Takođe, pokušao je da se dočepa Horhea. Vilijam je
ponudio jednom prijatelju porodice Salsedo dva miliona dolara
ako bude mogao da nabavi kartelovim plaćenicima njegovu
adresu u SAD.
Otprilike devet meseci posle Migelovog hapšenja, uprava
porodice Rodrigez nad moći kartela nakratko je dovedena u
pitanje. Bio je petak, kraj maja 1996. godine. Vilijam je otišao na
ručak u skupi brazilski restoran sa svojom uobičajenom
družinom prijatelja i telohranitelja, među kojima su bili brat
Marte Lusije, Oskar Ečeverija, Horheov bivši pomoćnik Dario
Delgado i Vilijamov omiljeni plaćenik Nikol Para.
Tačno u pola dva tog popodneva, plaćene ubice s
prigušivačima na pištoljima ubile su na licu mesta dva Vilijamova
čuvara ispred restorana. Unutra je najmanje deset naoružanih
ljudi iznenada ustalo od stolova oko Vilijamovog društva koje je
ručalo, i ispraznilo svoje automatsko oružje u grupu. Trenutak
kasnije, sve je bilo završeno.
Isprva je izgledalo da su svi mrtvi - dok se Vilijam teturavo
nije uspravio na noge. Nikol Para zaštitio ga je svojim telom.
Ipak, Migelov sin zadobio je opasne rane u stomaku i morali su
da ga spasavaju u hitnoj pomoći. On je jedini preživeo masakr.
Otprilike šest nedelja kasnije, agenti DEA Kris Fajstl i
Dejvid Mičel sedeli su u maloj piceriji u južnom delu Kalija kada
je grupa telohranitelja upala unutra pa zatim uvela mladića koji je
hramao.
„Hej, to je Vilijam”, rekao je Fajstl svom partneru. „Hajde
da odemo da ga pozdravimo.” Još dok je Mičel i dalje negodovao,
Fajstl je krenuo prema Vilijamovom stolu.
 Fajstl se predstavio i pokazao na svog partnera na drugoj
strani prostorije. „Drago nam je što vidimo da se bolje osećaš”,
rekao je on, na šta su se Vilijam i njegovi telohranitelji osmehivali
i pokazivali druge prijateljske gestove. Vilijam je čak mahnuo
Mičelu, koji nije mogao da uzvrati na isti način. Ruke agenta DEA
bile su ispod stola, a jednom od njih stezao je pištolj u torbici koju
je držao u krilu.
„Samo sam hteo da znaš da bi nam bilo drago da ti
pomognemo”, nastavio je Fajstl da govori Vilijamu. „Ako ti je
potrebno lečenje u SAD, obavesti me i možemo da ti sredimo
medicinsku vizu.”
To je, naravno, bila varka. Fajstl je znao da bi već spremna
optužnica dovela do trenutnog hapšenja gangstera čim bi se
našao na teritoriji SAD iz bilo kog razloga. Međutim, i mladi
gangster je to vrlo dobro znao. „Hvala ti, ali veoma se lepo
oporavljam“, rekao je Vilijam.
Vilijam se 2006. suočio s mogućnošću izručenja u Majami
zbog optužbi za pranje novca i davanje mita i tada se predao
američkim vlastima i pristao da svedoči protiv svog oca i
Hilberta. Osuđen je na dvadeset jednu godinu zatvora, ali pošto
je pomogao vlastima da pronađu više od milijardu dolara u
finansijskim sredstvima kartela, njegova zatvorska kazna srezana
je na osam godina - a zatim dodatno smanjena zbog dobrog
ponašanja. Pušten je iz zatvora u leto 2010. Bilo je priča o tome da
se plašio povratka u Kolumbiju i da je podneo molbu
zvaničnicima SAD da prime njega i njegovu porodicu u program
zaštite svedoka.

Major Mario del Basto

Pošto je odslužio zatvorsku kaznu zbog prekršaja povezanih sa
špijunažom posle hapšenja na fudbalskom terenu s tajnim
dokumentima vlade, Horheov prijatelj i saradnik na mestu šefa
obezbeđenja dobio je dodatnu kaznu zbog nezakonitog
bogaćenja. Proveo je sedam godina u kolumbijskim zatvorima.

Giljermo Memo Lara Restrepo Gavirija

Veteran kartela iz Kalija tražen je u SAD u vezi s najmanje dva
ubistva. U Kolumbiji je osuđen za finansijske zločine povezane s
prometom droge i poslat u zatvor La Pikota. U prošloj deceniji
bilo je obaveštajnih izveštaja da je oslepeo. Zvaničnici SAD veruju
da je mrtav iako nema zvanične potvrde za to.

Andres Pegavi Velez

Lojalni plaćenik, koji je ispričao Horheu da je ubio jednog od
rođene braće zato što je izdao kumove kartela, navodno je
izrešetan i ubijen u Kaliju godinu dana pošto su braća Rodrigez
Orehuela uhapšeni.

Henri Delinkvent Gavirija

Plaćenik koji je predvodio grupu napadača kada je u telo Klaudija
Enda ispaljeno više od stotinu metaka, ubijen je u Kaliju krajem
1995. godine, navodno u osveti koju su izveli prijatelji porodice
Endo. Sekretar porodice Endo, koji je pomogao Gaviriji da krišom
dobije Endov mobilni telefon, takođe je ubijen.

DRUGI KOJI SU SLUŽILI KARTELU

Kapetan Efren Lešinar Buitrago
Oficir Istražnog bloka i doušnik kartela otpušten je iz snaga
Narodne policije Kolumbije posle Migelovog hapšenja i pošto su
Salsedo i Palomari obezbedili dokaze o isplatama koje je primao
od kartela. Kapetanov pomagač, policijski kaplar Horhe zvani
Senka, takođe je otpušten.

Hose Estrada
Bivši pripadnik obezbeđenja kartela, koji je rukovodio
isporukama droge i njenim skladištenjem, počeo je da se skriva
čim su kumovi uhapšeni. Uhvaćen je oko šest nedelja posle
Migelovog hapšenja, sateran na ranč u svom rodnom gradu
Sabaneti. Optužen je zbog nezakonitog bogaćenja i osuđen na
osam godina zatvora. Vlada Kolumbije oduzela mu je skladišta i
drugu imovinu, a dobio je i novčanu kaznu od dva miliona
dolara. Odslužio je tri godine u zatvoru Palmira pre nego što je
pušten na uslovnu kaznu.

Karlos Preparirani Espinoza

Službenik telefonske kompanije bio je jedan od nekoliko
zaposlenih u Telekomu osuđen zbog pomaganja kartelu iz Kalija.
Odslužio je dve godine u zatvoru. On je instalirao Panasonikove
telefone u Migelovim kancelarijama i pobrinuo se da svaki vladin
prisluškivač na tim linijama bude preusmeren na lažne adrese.
Napadnut je i ubijen vatrenim oružjem 1999. godine, posle
puštanja iz zatvora, kada su počele da kruže priče kako je pristao
da sarađuje s istražiteljima.

Enrike Masni Sančez

Nedugo pošto je Horhe Salsedo ušao u američki program zaštite
svedoka, agenti DEA obavestili su ga da je njegov najodaniji
pomoćnik u ekipi čuvara na motociklima stavljen na kartelski
spisak za odstrel. Horhe se odmah javio Enrikeu da ga upozori.
Takođe, dao mu je ime i broj telefona agenta DEA i posavetovao
svog prijatelja da se preda što je pre moguće. Dva dana kasnije,
bivšeg Horheovog pomoćnika ubio je kartelski revolveraš.

Rikardo Bilonik
Bivši panamski ambasador postao je glavni vladin svedok u
suđenju generalu Norijegi za trgovinu drogom, a zatim odslužio
kratku zatvorsku kaznu. U međuvremenu se vratio u Panamu,
gde radi kao pravnik. Na sudu je pod zakletvom izjavio da nije
bio podmićen od kartela iz Kalija i nazvao takve tvrdnje
idiotskim, o čemu je pisao Njujork tajms. U imejl-prepisci s piscem
ove knjige, odbio je da da dodatne komentare.

Dejvid Tomkins
Britanski trgovac oružjem vratio se u SAD 2003. godine, tražeći
mogućnost za sklapanje privatnih ugovora povodom Rata u
Iraku. Umesto toga, uhapšen je na Interkontinentalnom
aerodromu Buš u Hjustonu i optužen za narušavanje američkog
zakona o izvozu, krivično delo proisteklo iz njegovog pokušaja
da kupi bombarder dragonflaj A-37 za kartel iz Kalija. Tomkins je
odbio da sarađuje s tužiocima i proveo skoro trideset meseci u
federalnom zatvoru - a jedan deo tog vremena u istom zatvoru u
kome je držan Manuel Norijega. Tomkins je ostao tvrdokorni
najamnik. U imejl-prepisci s autorom ove knjige 2010. godine,
britanski avanturista javio se iz Ugande i Somalije. U njegovim
memoarima iz 2008. godine, pod naslovom Prljava borba,
sadržana je i priča o njegovim misijama u Kolumbiji. U njoj on,
takođe, izjavljuje: „Ja sam gangster i uvek sam to bio. Imao sam
jahtu, rolsrojs, trkačke konje i kantriklub stil života... Moralno
sam nepostojan. Neću se ni zbog čega izvinjavati i nije me briga
šta ljudi misle o meni.”

Piter Makalis
Bivši narednik britanskih specijalnih snaga nastanio se u
Bermingamu, gde vodi lanac engleskih pabova, uključujući i
Ganmejkers arms, lokal od crvene cigle u viktorijanskom stilu u
Smol Hitu. Međutim, nastavio je da se petlja u plaćeničke
poslove. Neko vreme je stari neprijatelj komunista radio u post-
sovjetskoj Rusiji, učeći telohranitelje bezbednosnim tehnikama. U
novije vreme pružao je usluge obezbeđenja po privatnim
ugovorima u Alžiru i Iraku. U memoarima Opasan vojnik,
objavljenim 1993. godine, Makalis opisuje svoj udeo u zlosrećnom
pohodu na Pabla Eskobara i citira pohvalu Teodora Ruzvelta
čoveku koji se hrabro bori: „U najgorem slučaju, ako padne, bar
pada dok se usuđuje na velike stvari.”

LIČNOSTI KOJE SU SE BORILE PROTIV KARTELA

Pukovnik Karlos Alfonso Velaskez

Bivši načelnik Istražnog bloka u Kaliju, koji se strogo držao
propisa, preživeo je seks skandal koji su mu namestile gazde
kartela i postao šef štaba generala Sedamnaeste brigade,
namenjenom za antigerilske operacije na severoistoku zemlje.
Njegov san o unapređenju u generala konačno je i neopozivo
završen kada je prijavio svog pretpostavljenog oficira zbog
nepriličnog saveza s paravojnim snagama u tom području.
Velaskez je zauzvrat optužen da je bio previše blizak s grupama
za zaštitu ljudskih prava. Primoran je da podnese ostavku u
vojsci 1. januara 1997. godine, kasnije je postao profesor
komunikacije i javne politike na Univerzitetu u Bogoti.

Kris Fajstl
Specijalni agent DEA Fajstl ostao je u Kolumbiji do 1997. godine,
kada je unapređen i poslat u štab agencije u Vašingtonu. Vratio se
u Bogotu na drugi krug dužnosti 1999. i ponovo 2004. godine.
Njegov poslednji zadatak u Kolumbiji potrajao je šest godina. U
proleće 2010. preselio se u Arizonu, gde je postao zamenik
glavnog specijalnog agenta DEA u ispostavi u Feniksu.

Dejvid Mičel
Specijalni agent DEA Mičel, čije je južnoameričko iskustvo u
borbi protiv narkotika obuhvatalo i jedan period proveden u
Boliviji, takođe je unapređen 1997. na niz upravnih poslova u
Tampi i Majamiju. U agenciji je i danas i radi na istragama
povezanim s drogom u južnoj Floriđi.

Džeri Salameh
Kao i Mičel i Fajstl, specijalni agent Salameh dobio je unapređenje
u upravu agencije i otišao iz Kolumbije 1997. godine. Raspoređen
je u štab u Vašingtonu, gde je bio kontrolor programa agencije za
Kolumbiju. I danas je u agenciji i koordinira operativnu jedinicu
DEA za organizovani kriminal i trgovinu narkoticima za Floridu i
Karibe.
Edvard Edi Kačeroski
Specijalni agent Carinske službe SAD, koji je odbio unapređenja
kako bi proveo skoro deset godina istražujući kartel iz Kalija - i
koji je ugovorio saradnju Horhea Salseda s američkim agentima
za suzbijanje trgovine drogom - povukao se iz državne službe
2006, posle trideset godina rada. Među njegove dužnosti u tim
poslednjim godinama u službi spadalo je i ispitivanje braće
Rodrigez Orehuela. Edi je pratio Hilberta posle njegovog
izručenja u decembru 2004. od Kolumbije do Floride. Tokom leta
na sever, kum je nazvao Kačeroskog sabueso, što je agent
pogrešno shvatio kao uvredljivu primedbu. “Ne, ne! Nisam te
nazvao psom. To je kompliment“, tvrdio je Hilberto. On je
nazvao istražitelja super-detektivom, na španskom krvoslednik.
Kasnije, dok je ispitivao Migela 2005, Edi je iskoristio priliku da
razjasni slučaj ubistva četvoro ljudi na Pačovom ranču pre deset
godina, očigledno podstaknut sumnjama kartela da je Radames
Truhiljo sarađivao s agentima za borbu protiv narkotika.
„Radames nije bio cinkaroš. Tvoji ljudi ubili su pogrešne ljude”,
rekao je Kačeroski. Penzionisani federalni agent sada radi kao
privatni istražitelj na jugoistoku SAD, ali nastavlja da se zalaže za
kooperaciju između federalnih istražnih agencija. On navodi
slučaj kartela iz Kalija kao najbolji primer saradnje agencija.
„Pokazali smo kako to dobro funkcioniše”, rekao je on.

DRUGE ISTAKNUTE FIGURE

Ingrid Betankur
Kolumbijska političarka, koja je postala međunarodno slavna
zbog dugog zarobljeništva kod FARC-a, priznala je da se
početkom 1995. sastala s gazdama kartela iz Kalija. Iako se neke
pojedinosti u njenom ranije objavljenom izveštaju o tom sastanku
razlikuju od verzije koju je Horhe Salsedo ispričao vlastima SAD,
oni se slažu u vezi s tim ko je prisustvovao sastanku i šta je do
njega dovelo. Braća Rodrigez Orehuela i Hose Santakruz hteli su
zakon o amnestiji, a finansijske nagrade otvoreno su nuđene.
„Većina vaših kolega iz skupštine je na našem platnom
spisku”, rekao joj je Hilberto, što je bio jasan poziv na primanje
mita.
Kada su je u telefonskom intervjuu pitali za Čepeov ček na
pedeset miliona pezosa, Betankurova je rekla; „Ja to nisam videla.
Nikada nisam videla ništa slično.”
Rekla je i da je u nedeljama posle sastanka primetila kako
odnosi njenog kolege kongresmena Alonsa Lusija s gazdama
kartela i predsednikom Samperom postaju sve topliji. „To je
prekinulo naše prijateljstvo”, izjavila je ona. U člancima u štampi
otkriveno je da je Lusio redovno posećivao braću Rodrigez
Orehuela u zatvoru. Kada je Kongres pokušao da smeni Sampera
zbog miliona koje je kartel uložio u njegovu kampanju, Lusio je
odlučno podržao predsednika. Betankurova je, međutim, glasala
za njegovu smenu i javno osudila Samperove veze s kartelom iz
Kalija, tvrdeći da njenu zemlju „vođe kriminalci”. Bez obzira na
to, Samper i njegovi saveznici nadvladali su u borbi u Kongresu
ubedljivom većinom glasova: 111 prema 43.
Ćerka bogatih kolumbijskih obgarha - oca diplomate i
majke bivše mis Kolumbije koja je, takođe, bila birana u Kongres -
Betankurova je prvi put pobedila na parlamentarnim izborima
1994. godine kao reformski kandidat. Osvojila je mesto u Senatu
četiri godine kasnije, s najvećim ukupnim brojem glasova u
istoriji Kolumbije, a 2002. kandidovala se i za predsedničku
funkciju. U toj kampanji ju je grupa gerilaca FARC-a otela za
vreme loše osmišljene posete spornoj teritoriji. Držali su je u
skloništu u džungli duže od šest godina, pre nego što je spasena
u julu 2008. U svojim memoarima iz 2010. Čak i tišina ima kraj,
Betankurova je pisala o mukama kroz koje je prošla kao talac.

General Manuel Norijega

Uloga kartela iz Kalija u davanju ključnog svedoka optužbe
protiv Norijege otkrivena je za vreme vladinog ispitivanja
Horhea Salseda. To otkriće pokrenulo je bujicu pravnih izazova,
koji ipak nisu uspeli da ponište osudu bivšeg panamskog
diktatora. On je ostao u federalnom zatvoru u SAD duže od
dvadeset godina i 2010. izručen je Francuskoj, gde je započeo
izdržavanje sedmogodišnje kazne zbog pranja novca. Zatim će ga
čekati izručenje Panami, gde ga čeka kazna od šezdeset godina
zatvora za ranije osude u odsustvu, za ubistva i korupciju.

Džoel Rozental
Advokat s Floride, koji je zastupao razne klijente iz kartela iz
Kalija, među kojima je najistaknutiji bio Lučo Santakruz, osuđen
je zbog pranja novca 1996. godine. Njegova saradnja s federalnim
tužiocima i njegova ključna uloga u upoznavanju Horhea Salseda
s američkim agentima za suzbijanje narkotika obezbedile su mu
skraćenje kazne. Bivšem advokatu obnovljena je privatna licenca
2005. i on je nastavio da se bavi privatnom praksom u Majamiju.

Jedna misterija za kraj

Ubistvo Sesara Justija, kartelovog ubice koji je progonio
računovođu Palomarija, ostaje misterija. On je nađen kako sedi u
svom autu, ustreljen u glavu, iste one noći kada su nesuđenu
metu njegovog napada agenti DEA odveli na sigurno u Bogotu. S
Horheove tačke gledišta, vreme je pogođeno čudesno dobro. On
je poverio piscu ove knjige da sumnja da je to uradio tim CIA.
Agenti DEA Fajstl i Mičel odbacili su takav scenario, ali su odbili
i da dalje raspravljaju o tome. „Ko god da je to uradio, pravi je
anđeo”, rekao je Mičel Salsedu u telefonskom razgovoru sledećeg
jutra. Horhe je stekao jak utisak da mu agenti DEA zahvaljuju.
„Ali ja nisam imao ništa s tim”, tvrdi on do današnjeg dana. Cele
te noći i celog tog vikenda, kaže Horhe, on je bio zatvoren u svom
stanu s arsenalom oružja, plašeći se da će plaćenici doći po njega i
njegovu porodicu.
Nikakav fizički dokaz nikada nije povezao nikoga s
Justijevim ubistvom. Međutim, visoki predstavnici vlasti u
Kolumbiji nagađaju da je njegovo ubistvo možda bilo prvi pucanj
ispaljen u borbi za moć s trgovcima sa severa Kauke. To rivalstvo
možda je bilo i uzrok smrti Čepea Santakruza, i ono je direktno
povezano s masakrom u restoranu u Kaliju, koji je Migelov sin
Vilijam jedva preživeo.
 ZAHVALNICE

Moja mogućnost da ispričam ovu priču počela je podrškom Los

Anđeles tajmsa, mog poslovnog sedišta i doma trideset šest
godina. Izveštavanje za originalnu novinsku verziju potrajalo je
najveći deo decenije, što je zahtevalo ulaganje sredstava i
strpljenja uredništva, koje se tad usprotivilo tradicionalnoj analizi
odnosa troškova i dobiti. To je stara priča u novinskim
redakcijama po celoj zemlji. Zahtevne priče uvek koštaju više - a
istraživačko novinarstvo košta najviše. Ono još postoji, mada u
manjoj meri, zbog smanjenja broja redakcijskog osoblja na nivou
cele zemlje, ekonomskih ograničenja i zastrašujućeg
korporativnog vlasništva nad medijima. Los Anđeles tajms takođe
je podneo svoj deo tog tereta, ali je bio - i ostaje - ambiciozna i
izuzetna medijska organizacija. I zaslužuje priznanje što je
omogućio da ova priča bude objavljena.
Posebnu zahvalnost dugujem i pojedinačnim urednicima i
kolegama iz novina, koji su odigrali ključne uloge. Zamenik
izvršnog direktora Mark Divoazen, poslao je moju originalnu
priču iz Tajmsa u štampu, a u novije vreme dao mi je odlične
savete koji su preobrazili glavne delove ovog rukopisa.
Nacionalni urednik Rodžer Smit, partner u mnogim mojim
novinarskim avanturama, doprineo je i predlozima u vezi s
pričom i moralnom podrškom od samog početka. Skot Kraft,
bivši nacionalni urednik, video je potencijal i podržao moj trud
pre nego što je postalo jasno da će od svega nastati bilo kakva
priča. A bivši istraživač Tajmsa Nona Jejts - koja je tokom godina
uvek činila da se istaknem zahvaljujući njenoj veštini skupljanja
informacija - popunila je moje fascikle važnim materijalom,
ključnim dokumentima i pouzdanim informacijama svih vrsta.
Ovaj rukopis takođe je unapređen uz pomoć, predloge,
kritike i podsticaje prijatelja i rodbine. Zahvaljujući Vilijamu
Blejloku, Liju Čemelu, Dagu Francu i Keti Kolins, Polu
Goldsmitu, Džimu i Lin Kauf, Terezi Rejes, Brajanu Sanu i Stejsi
Koen, i Džejsonu, Lari i Emi. Posebno sam zahvalan Barbari Pirs,
koja je prva uredila prvu stranicu svake radne verzije - a i mnogo
više od toga.
Zauvek ću biti zahvalan specijalnim agentima DEA Krisu
Fajstlu, Dejvidu Mičelu i Džeriju Salamehu za velikodušan
doprinos u vidu uloženog vremena i detalja. I hvala Garisonu
Kortniju i Majklu Sandersu u kancelariji DEA za informacije za
javnost, koji su mi otvorili toliko mnogo vrata.
U Robinsovoj kancelariji u Njujorku, moj književni agent
Dejvid Halpern bio mi je vešt zastupnik i savetnik. Njegova
podrška i dosledno mudri saveti učinili su ga neprocenjivo
vrednim partnerom na ovom projektu, kao i odličnim prijateljem.
Posebno hvala i Vilu Marfiju, mom uredniku u Random
hausu. Njegov izvanredan osećaj za priču i zahtevne kritike
postavili su visoke standarde. A njegov nepokolebljivi
entuzijazam pomogao mi je da imam snage za mnoge sate
prepravljanja teksta.
Na kraju, najvažnije, hvala Horheu.
 IZVORI I NAPOMENE

Kao što je ranije rečeno, ovaj pripovedački izveštaj zasnovan je

uglavnom na pojedinostima koje je autoru obezbedio bivši šef
obezbeđenja kartela iz Kalija Horhe Salsedo. Tužioci i agenti DEA
i carinske službe ponudili su obimne podatke kojima je priča
potkrepljena, uključujući pristup istražnim izveštajima,
dokumentima i intervjuima, s agentima na terenu i njihovim
nadzornicima uključenim u slučaj. Autor se dodatno oslonio na
transkripte svedočenja pod zakletvom bivšeg računovođe kartela
Giljerma Palomarija i razne druge sudske dosijee. Dokumenti
koje je dostupnim javnosti učinila Arhiva nacionalne bezbednosti
u Vašingtonu obezbedili su dodatni istorijski uvid.
Među kolumbijske novinske arhive, koje je autor često
koristio, spadaju Semana, El tijempo i Elpais. U SAD su to časopisi
Tajm, Los Anđeles tajms i Njujork tajms, koji su pružali korisne
izveštaje iz tog vremena. Ali daleko najbolji - i najkorisniji za
pripremu ovog rukopisa - bio je rad Daglasa Fare, dopisnika
Vašington posta iz Latinske Amerike.
Jedna od retkih knjiga s obimnim istorijskim informacijama
o kartelu iz Kalija jeste Metak ili mito (The Bullet or the Bribe) Rona
Čepesjuka i njena obnovljena verzija u mekom povezu: Gospodari
droge (DrugLords). Najobuhvatnija pripovest o Pablu Eskobaru i
rivalskom medeljinskom kartelu jeste Ubiti Pabla (Killing Pablo)
Marka Boudena i Zataškavanje (Whitewash) Sajmona Stronga.
INTERVJUI I PREPISKA

Među izvorima, osim Horhea Salseda, s kojima je autor lično

razgovarao za vreme pripremanja ove knjige, telefonom ili preko
imejla, bili su: Ingrid Betankur, Rikardo Bilonik, advokat iz
Majamija Robert F. Danlap, Kris Fajstl, Robert S. Gelbard, Edvard
Kačeroski, Dejvid Mičel, Džoel Rozental, Edvard Rajan, Džeri
Salameh, Toni Seneka, Din Šeli, Suzan Snajder i Dejvid Tomkins.

BIBLIOGRAFIJA

Betancourt, Ingrid. Until Death Do Us Part: My Struggle to Reclaim

Colombia. London: HarperCollins, 2002.
Bowden, Mark. Killing Pablo: The Huntfor the World’s Greatest
Outlaw. New York: Atlantic Monthly Press, 2001.
Chaparro, Camilo. Historia del Cartel de Cali. Bogota:
Intermedio, 2005.
Chepesiuk, Ron. The Bullet or the Bribe: Taking Down
Colombias Cali Drug Cartel. Westport, Conn.: Praeger, 2003.
Drug Lords: The Rise and Fall ofthe Cali Cartel. Lytham, U.K.:
Milo Books, 2007.
Clawson, Patrick L., & Rensselaer W. Lee III. The Andean
Cocaine Industry. New York: St. Martins Press, 1996.
DiCanio, Margaret. Encyclopedia ofViolence. New York: Facts
on File, 1993.
Duzan, Maria Jimena. Death Beat: A Colombian Journalist’s
Life Inside the Cocaine Wars. TranslatedbyPeter Eisner. NewYork:
HarperCollins, 1994.
 Eddy, Paul. The Cocaine Wars. With Hugo Sabogal and Sara
Walden. New York: W. W. Norton, 1988.
Eskobar, Roberto. The Accountant’s Story: Inside the Violent
World ofthe Medellin Cartel. With David Fisher. New York: Grand
Central, 2009.
Garcia Marquez, Gabriel. News ofa Kidnapping. Translated
by Edith Grossman. New York: Penguin Books, 1998.
Gughotta, Guy, & JefFLeen. Kings ofCocaine: Inside the
Medellin Cartel-an Astonishing True Story ofMurder, Money, and
International Corruption. NewYork: Simon & Schuster, 1989.
Hylton, Forrest. Evil Hour in Colombia. New York: Verso,
2006. Kenney, Michael. From Pablo to Osama. University Park:
Pennsylvania State University Press, 2007.
Kirk, Robin. More Terrible Than Death: Massacres, Drugs, and
America’s War in Colombia. New York: PublicAfFairs, 2003.
Kohn, Michael, Robert Landon, & Thomas Kohnstamm.
Colombia. London: Lonely Planet, 2006.
McAleese, Peter. No Mean Soldier: The Story ofthe Ultimate
Professional Soldier in the SAS and Other Forces. London: Cassell
Military Paperbacks, 2003.
McGee, Jim, & Brian Duffy. Main Justice: The Men and
Women Who Enforce the Nation’s Criminal Laws and Guard Its
Liberties. New York: Simon & Schuster, 1996.
Noriega, Manuel, & Peter Eisner. Americas Prisoner: The
Memoirs ofManuel Noriega. New York: Random House, 1997.
Pollard, Peter. Colombia Handbook. Bath, U.K.: Footprint
Handbooks, 1998.
Strong, Simon. Whitewash: Pablo Eskobar and the Cocaine
Wars. London: Pan Books, 1996.
 Tomkins, David. Dirty Combat: Secret Wars and Serious
Misadventures. Edinburgh: Mainstream, 2008.
Vasquez Perdomo, Maria Eugenia. My Life as a Colombian
Revolutionary: Reflections ofa Former Guerrillera. Translated by
Lorena Terando. Philadelphia: Temple University Press, 2005.