Knjige.

Club Books

1
 Knjige.Club Books
Naslov originala:
Aldous Huxley
The Genius and the Goddess

Oldos Haksli

Prevod:
Jelena Gardašević Ignjatović

2
 Knjige.Club Books

„Problem priče je u tome” rekao je Džon Rivers, „što ona ima suviše smisla.
Stvarnost nikada nema smisla.”
„Nikada?”, upitao sam.
„Možda sa stanovišta Boga”, popustio je. „S našeg nikada. Priča poseduje
celovitost, ona poseduje stil. Činjenice ne poseduju ni jedno ni drugo. Život je
uvek niz prokletih trica, a svaka od tih prokletih trica je istovremeno Turber i
Mikelanđelo, istovremeno Miki Spilejn i Toma Kempijski. Merilo stvarnosti je
njena suštinska ravnodušnost”. A kada sam pitao: „U odnosu na šta?”, on je
mahnuo četvrtastom, potamnelom rukom u pravcu polica s knjigama. „U
odnosu na Najbolje što je Smišljeno i Izrečeno”, izdeklamovao je s
podrugljivom važnošću. A zatim nastavio „Iznenađujuće, najbliže stvarnosti su
uvek priče koje bi trebalo da su najmanje istinite.” Nagnuo se i dotakao
istrošeni primerak „Braće Karamazovih”. „Ona ima tako malo smisla da je
gotovo stvarna. A to je značajno više nego što se može reći i za jednu od
akademskih vrsta pripovetki. Priča u fizici i herniji. Istorijska priča. Priča u
filozofiji...” Njegov optužujući prst pomerao se od Diraka do Tojnbija, od
Sorokina do Karnapa. „Čak više nego što bi se moglo reći i za biografsku priču.
Evo poslednjeg primerka tog žanra.” Sa stola pored sebe uzeo je knjigu u
sjajnom, plavom omotu i pružio mi je da je pogledam.
„Život Henrija Martensa”, pročitao sam, ne pokazujući više interesovanja
nego što se posvećuje stvarima koje čujemo svakog dana. Tada sam se prisetio
da je za Džona Riversa to ime bilo nešto više od svakodnevne fraze. „Ti si bio
njegov učenik, zar ne?”
Rivers je bez reči klimnuo glavom.
„A ovo je službena biografija?”

3
 Knjige.Club Books
„Službena priča” ispravio me je. „Nezaboravna slika naučnika iz
sentimentalnih limunada, znaš na šta mislim, imbecilno dete
snažnog intelekta; bolesni genije koji se nesalomivo bori protiv gomile
nepovoljnih okolnosti; usamljeni mislilac, a istovremeno vrlo nežan porodični
čovek; smušeni profesor s glavom u oblacima, ali sa srcem na pravom mestu.
Nažalost, činjenice nisu bile baš tako jednostavne."
„Hoćeš reći da knjiga nije tačna?”
„Ne, sve je tačno - do određene granice. Mimo nje, sve je besmislica - ili,
bolje rečeno, nepostojeće je. A možda”, dodao je, „možda mora biti
nepostojeće. Možda je celokupna stvarnost uvek suviše nedostojanstvena da bi
je vredelo zabeležiti, suviše besmislena ili suviše strašna da bi se mogla ostaviti
bez ispravki pripovedačke mašte. Ali, bilo kako bilo, ako čovek slučajno zna
činjenice, razdražujuće je, pa i prilično uvredljivo, obmanjivati ga
sentimentalnom limunadom.”
„Dakle, spremaš li se da razložiš stvar?” pretpostavio sam.
„Za javnost? Sačuvaj bože!”
„Onda za mene. U četiri oka.”
„U četiri oka”, ponovio je. „Na kraju, zašto da ne?” Slegnuo je ramenima i
nasmejao se. „Male orgije prisećanja da se proslavi jedna od tvojih retkih
poseta.”
„Čovek bi pomislio da govoriš o nekoj opasnoj drogi.”
„Ali, to i jeste opasna droga”, odgovorio je. „Čovek beži u sećanja kao što
beži u džin ili barbiturate.”
„Zaboravljaš”, napomenuo sam, „da sam ja pisac, a da su Muze kćeri
Pamćenja.”
„Ali Bog”, dodao je brzo, „nije njihov brat. Bog nije sin Pamćenja; on je sin
Direktnog Doživljaja. Ne možeš u duhu ceniti duh ako to ne činiš u ovom
trenutku. Valjanje po prošlosti može biti dobra književnost. Kao mudrost,
beznadežno je. Vreme vraćeno jeste Izgubljeni raj, a Vreme izgubljeno Vraćeni
je raj1. Pustimo mrtvace da pokopaju svoje mrtve. Ako želiš da živiš u svakom
trenutku onakvom kakav ti se pruža, moraš umreti za svaki drugi trenutak. To
je najvažnija stvar koju sam naučio od Helen.”

1
Igra reći u odnosu na dva epa engleskog pesnika Džona Miltona „Izgubljeni raj” i „Vraćeni
raj”.

4
 Knjige.Club Books
To ime mi je prizvalo u sećanje bledo, mlado lice uokvireno četvrtastim
otvorom u zvonu tamne, gotovo egipatske kose - prizvalo, takođe, velike zlatne
stubove Balbeka, s plavim nebom i snegovima Libana iza njih. U to vreme sam
se bavio arheologijom i radio pod vodstvom Heleninog oca. Bilo je to baš u
Balbeku, gde sam joj ponudio brak i gde me je odbila.
„Da se udala za mene”, rekao sam, „da li bih i ja to naučio?”
„Helen je sprovodila u delo ono što nije želela da propoveda” odgovorio je
Rivers. „Nije bilo moguće da ne naučiš od nje.“
„A šta bi bilo s mojim pisanjem, šta s kćerima Pamćenja?”
„Našao bi se način da izvučeš najbolje iz oba sveta.”
„Kompromis?”
„Sinteza, neko treće stanovište, nadomestilo bi prva dva. Zapravo, nikad ni
ne možeš izvući ono najbolje iz jednog sveta, ako čineći to ne naučiš kako
izvući najbolje i iz onog drugog. Čak i dok je umirala, Helen je uspela da izvuče
ono najbolje od života.”
Balbek je, u mom sećanju, ustupio mesto visokoj školskoj zgradi u Berkliju;
umesto zvona tamne kose koja se bešumno ljuljala, video sam sivo klupko, a
umesto lica mršave devojke, izmučene crte žene koja stari. Biće da je već tada
bila bolesna, razmišljao sam.
„Bio sam u Atini kad je umrla”, rekao sam naglas.
„Sećam se. Voleo bih da si bio ovde”, dodao je. „Zbog nje - bio si joj vrlo
drag. A, naravno, i zbog tebe. Umiranje je veština i u našim godinama trebalo
bi da počnemo da je učimo. Pomaže kad si već video nekoga ko je zaista znao
kako se to radi. Helen je znala kako treba umreti zato, jer je znala kako treba
živeti - živeti sada i ovde, za veću slavu Boga. A neminovna posledica toga je i
umiranje, tamo i potom i sutra, i čovekovo vlastito malo ja. U toku življenja
onakvim načinom kakvim treba živeti, Helen je umirala iz dana u dan, na rate.
Kada je došlo do konačnog obračuna, nije, praktično, preostalo ništa za
plaćanje. Slučajno sam prošlog proleća” nastavio je Rivers nakon kraće tišine,
„bio prilično blizu tom konačnom obračunu. Zapravo, da nije bilo penicilina,
ne bih sada bio ovde. Upala pluća, stari čovekov prijatelj. Danas te obnove, tako
da možeš poživeti kako bi uživao u svojoj arteriosklerozi ili raku prostate. Zato
je, vidiš, sve ovo u celini posthumno. Svi oni su mrtvi, osim mene, a ja živim
na pozajmljenom vremenu. Ako sada objasnim stvar, biće to kao da sablast
govori o sablastima. Ali, uostalom, Badnje je veće, pa je priča o sablastima

5
 Knjige.Club Books
sasvim na mestu. A osim toga, ti si moj stari prijatelj, pa čak ako to sve i uneseš
u roman, zar je to uopšte važno?”
Njegovo lice širokih crta ozarilo se izrazom blagonaklone ironije. „Ako je
važno”, uveravao sam ga, „neću to učiniti.” Ovaj put otvoreno se nasmejao.
„Najsnažnije zakletve su ulje na vatri što j’ u krvi”, citirao je. „Radije bih
poverio svoje kćeri Kazanovi, nego svoje tajne romanopiscu. Književne vatre
su jače i od seksualnih. A književne zakletve zapaljivije čak i od onih bračnih
ili monaških.”
Pokušao sam da se usprotivim, ali, nije želeo da sluša.
„Kad bih to još uvek želeo da držim u tajnosti”, rekao je, „ne bih ti pričao.
Ali, kad već jednom objaviš, molim te, ne zaboravi uobičajenu napomenu.
Znaš ono - svaka sličnost s bilo kojom ličnošću, živom ili mrtvom, sasvim je
slučajna. Ali sasvim! A sada, vratimo se Martensovima. Negde imam sliku.”
Ustao je sa stolice, otišao do radnog stola i otvorio fioku. „Svi zajedno, Henri i
Keti, deca i ja. I začudo”, dodao je nakon kratkog prebiranja po papirima u fioci,
„nalazi se na svom mestu.” Pružio mi je izbledelu uvećanu fotografiju. Na njoj
su bile tri odrasle osobe ispred drvenog letnjikovca - malen, mršav čovek sede
kose i povijenog nosa, mladi div zasukanih rukava i, između njih,
zadivljujuća Valkira, svetlokosa, nasmejana, širokih ramena i čvrstih grudi,
neskladno odevena u suknju-pantalone. Kraj njihovih nogu sedelo je
dvoje dece, dečak od devet ili deset godina i njegova starija sestra s
pletenicama, tinejdžerka.
„Kako izgleda staro! Dovoljno staro da bude deda svojoj rođenoj deci”, bila
je moja prva primedba.
„I dovoljno infantilno, u pedeset šestoj, da bude Ketin sinčić.”
„Prilično komplikovan incest.”
„Ali, uspešan”, tvrdio je Rivers, „toliko uspešan da se bio pretvorio u pravu
pravcatu simbiozu. On je zavisio od nje. A ona je postojala da bi se bilo zavisno
od nje - otelotvorenje materinstva.”
Ponovo sam pogledao sliku.
„Kakva začuđujuća mešavina stilova! Martens je čista gotika, njegova žena
vagnerovska heroina, deca pravi mali Amerikanci, a ti, ti...” Podigao sam
pogled prema četvrtastom, žilavom licu koje me je gledalo s drugog kraja
kamina, a zatim ga ponovo spustio na sliku. „Zaboravio sam kakav si lepotan
bio. Rimska kopija Praksitela."
„Zar me nisi mogao učiniti originalom?” branio se.
6
 Knjige.Club Books
Odmahnuo sam glavom.
„Pogledaj taj nos”, rekao sam. „Pogledaj oblik vilice. To nije Atina; to je
Herkul. Ali, na sreću, devojke ne zanima istorija umetnosti. Za sve praktične
ljubavne potrebe ti si bio onaj pravi, nepatvoreni grčki bog.“
Rivers je napravio kiselo lice.
„Možda sam ličio na tu ulogu”, rekao je, „ali, ako misliš da sam je mogao
odigrati...” Odmahnuo je glavom. „Za mene nije bilo Leda, Dafni, ni Evropa. U
to vreme sam, ne zaboravi, još uvek bio neizmenjeni produkt žalosnog
vaspitanja. Sin luteranskog sveštenika i, posle dvanaeste, jedina uteha majke
udovice. Da, njena jedina uteha, uprkos tome što je smatrana uzornom
hrišćankom. Mali Džoni je zauzimao prvo, drugo i treće mesto; Bog je bio tek
sporedni igrač. I, naravno, jedina uteha nije imala drugog izbora nego da
postane uzoran sin, najbolji učenik, neumorni pobednik u trci za stipendijama,
koji je znojem krčio put kroz koledž i postdiplomske studije, nemajući
vremena ni za šta dosetljivije od fudbala ili pevačkog društva, ni za bilo šta
poučnije od nedeljne propovedi velečasnog Vigmana.”
„Ali, zar su ti devojke dozvoljavale da ne obraćaš pažnju na njih? S takvim
licem?” Pokazao sam atletu kovrdžave kose na fotografiji.
Rivers je ćutao, a onda odgovorio upitavši.
„Da li je tebi majka ikada rekla da je najdivniji svadbeni poklon koji čovek
može dati svojoj mladi, njegova nevinost?”
„Na sreću, nije.”
„Vidiš, meni moja jeste. Štaviše, učinila je to na kolenima, za vreme
improvizovane molitve. Bila je izvrsna u improvizovanju molitvi”, napomenuo
je usput. „Čak bolja i od oca. Rečenice su navirale tečnije, tobože starinski jezik
zvučao je prirodnije. Umela je da razmatra naš finansijski položaj ili da me
prekoreva što ne jedem puding, u pravom pravcatom stilu Poslanice Jevrejima.
Kao primerak lingvističke virtuoznosti bilo je to zaista zadivljujuće. Nažalost,
nisam mogao razmišljati o tome na takav način. Prilika je bila dostojanstvena,
a izvođač moja majka. Sve što bi izgovorila, dok je razgovarala s Bogom, moralo
se uzimati s religioznom ozbiljnošću. Posebno ako je bilo vezano za
uzvišenu, prećutnu temu. U dvadeset i osmoj, verovao ili ne, još uvek sam
imao taj venčani poklon za svoju potencijalnu mladu.”
Zavladala je tišina.
„Siroti moj Džone” konačno sam progovorio.
Mahnuo je glavom.
7
 Knjige.Club Books
„U stvari, moja majka je bila sirota. Sve je tako savršeno smislila.
Asistentsko mesto na mom bivšem univerzitetu, zatim docentsko mesto, a
potom profesorska katedra. Nikada neće biti potrebno da odem od kuće. A
kada budem blizu četrdesete, ona će mi utanačiti venčanje s nekom finom
luteranskom devojkom koja će je voleti kao sopstvenu majku. Ali, s milošću
božjom, Džona Riversa povuče bujica života, s odmazdom, kako se pokazalo.
Jednog lepog jutra, nekoliko nedelja pošto sam doktorirao, primio sam pismo
od Henrija Martensa. U to vreme bio je u Sent Luisu i radio na atomima. Bio
mu je potreban još jedan asistent za istraživanja, a moj profesor mu je dao
preporuku za mene. Nije mi mogao ponuditi više od skandalozno male plate -
ali, da li sam zainteresovan? Za mladog i perspektivnog fizičara bila je
to životna prilika, a za moju sirotu majku, kraj sveta. Molila se vatreno i bolno.
Za njeno večno dobro, Bog joj je rekao da mi dozvoli da odem.
Deset dana kasnije, taksi me je ostavio pred vratima Martensovih. Sećam
se da sam tamo stajao obliven hladnim znojem, pokušavajući da skupim
hrabrost i pozvonim, kao neposlušni učenik koji ide na razgovor s direktorom.
Početna ushićenost zbog neočekivane sreće odavno se već istopila, te sam
poslednjih nekoliko dana kod kuće i za vreme svih onih beskrajnih sati
putovanja, razmišljao samo o svojoj nepodobnosti. Koliko će trebati čoveku
poput Henrija Martensa da prozre nekog poput mene? Nedelja? Dan? Mnogo
verovatnije, sat! Preziraće me; biću predmet rugla u laboratoriji. A ni van
laboratorije neće biti ništa bolje. Zaista, moglo bi biti čak i gore. Martensovi su
me pozvali da im budem gost dok ne pronađem smeštaj. Kakva izvanredna
ljubaznost! Ali, istovremeno, kakva paklena okrutnost! U strogo kulturnoj
atmosferi njihovog doma pokazaće se kakav sam zapravo - stidljiv, glupav,
nepopravljivo provincijalan. Ali, u međuvremenu, direktor je čekao. Stisnuvši
zube, pritisnuo sam zvonce. Vrata je otvorila jedna od onih patiniranih pratilja
iz nekog staromodnog komada. Znaš, ona vrsta koja je rođena još pre ukidanja
ropstva i od tada stalno čuva svoje gospodare. Predstava je bila pomalo jeftina;
ali, bila je to simpatična uloga, i iako ju je igrala s amaterskom ljubavlju, Beula
nije bila samo zlata vredna; bila je takođe, kako sam uskoro otkrio, na dobrom
putu ka svetosti. Objasnio sam joj ko sam i, dok sam govorio, ona me je
odmeravala. Mora da sam delovao zadovoljavajuće, jer me je, tamo i tada,
prihvatila kao već dugo izgubljenog člana porodice, kao Sina Bludnoga, koji se
upravo vratio s kraja sveta. ‘Napraviću ti sendvič i toplu šoljicu čaja’, rekla je
odlučno i dodala: ‘Oni su svi tu unutra.’ Otvorila je vrata i ugurala me kroz
njih. Upregao sam sve snage za direktora i barijeru kulture. Ali, ono u šta sam,

8
 Knjige.Club Books
u stvari, upao, bilo je nešto za šta bih, da sam to video petnaest godina kasnije,
najverovatnije pomislio da je tugaljiva parodija braće Marks. Našao sam se u
ogromnoj, krajnje neurednoj dnevnoj sobi. Na sofi je ležao čovek sede kose,
nezakopčane kragne na košulji, očigledno umirući - zapravo, lice mu je bilo
bledožuto, a dah mu je izlazio u promuklim jecajima. Blizu njega, u stolici za
ljuljanje - s levom rukom na njegovom čelu, a primerkom Pluralističkog
univerzuma Vilijama Džejmsa u desnoj, najdivnija žena koju sam ikada video,
mirno je čitala. Na podu je bilo dvoje dece - mali crvenokosi dečak, koji se igrao
vozom na navijanje, i četrnaestogodišnja devojčica dugih tamnih nogu, koja
je ležala potrbuške i pisala poeziju (mogao sam razaznati oblike
strofa) crvenom olovkom. Svi su bili tako duboko zaokupljeni onim čime su
se bavili - igranjem i stvaranjem, čitanjem i umiranjem - te je dobrih
pola minuta moja prisutnost u sobi ostala potpuno neprimećena. Nakašljao sam
se, nije bilo nikakve reakcije, nakašljao sam se ponovo. Mali dečak podigao je
glavu, nasmešio mi se pristojno, ali bez interesovanja, i vratio se svom vozu.
Pričekao sam još nekih deset sekundi; a tada sam, sav očajan, krenuo napred u
sobu. Ležeća pesnikinja mi je zakrčivala put. Prekoračio sam je. 'Izvinite’,
promrmljao sam. Nije obratila pažnju, ali me je čula čitačica Vilijama Džejmsa,
i podigla je glavu. Preko Pluralističkog univerzuma njene oči su bile briljantno
plave. ‘Da li ste vi majstor za popravku plinske peći?’, upitala je. Njeno lice tako
je zračilo milinom da na trenutak nisam mogao prozboriti ni reči. Uspeo sam
samo da odmahnem glavom. ‘Bez veze’, rekao je dečkić, čovek koji
popravlja plinske peći ima brkove.’ ‘Ja sam Rivers’, konačno sam jedva
promucao. ‘Rivers?’, ponovila je ne povezujući to ni sa čim. ‘Rivers? Oh,
Rivers!’ Odjednom joj je sinulo. ‘Tako mi je drago...’ Ali, pre nego što je
uspela da dovrši rečenicu, čovek u samrtnom jecaju otvorio je par
sablasnih očiju, ispustio zvuk poput otegnutog ratnog pokliča, i skočivši,
potrčao prema otvorenom prozoru. ‘Pazi!’, povikao je dečačić, ‘Pazi!’, začula
se lomljava. ‘Oh, Isuse!’, dodao, je tonom suzdržanog očaja. Ćela
Velika središnja stanica, ležala je u ruševinama, svedena na sastavne
delove. ‘Isuse!’, ponovilo je dete;, a kada mu je pesnikinja rekla da ne sme
spominjati Isusa - ‘Reći ću nešto zaista ružno’, zapretio je. ‘Reći ću...’ Usne su
mu se pomakle u tihom huljenju.
S prozora je, u međuvremenu, dopirao jezivi glas čoveka koga polako
vešaju.

9
 Knjige.Club Books
‘Oprostite’, rekla je divna žena. Podigla se, odložila knjigu i požurila u
pomoć. Začula se metalna lomljava. Rub njene suknje prevrnuo je signal.
Dečkić je ispustio besni vrisak. ‘Ti glupačo’, viknuo je. ‘Ti... ti, slone’
‘Slonovi’, rekla je pesnikinja poučno, ‘uvek gledaju kuda idu.’ Potom je
okrenula glavu i prvi put priznala moje postojanje.
‘Potpuno su zaboravili na vas’, objasnila mi je tonom umorno prezrive
superiornosti. ‘Tako vam ovde stoje stvari.'
Preko puta, kod prozora, postepeno vešanje se nastavljalo. Presavijen, kao
da ga je neko udario u slabine, sedi čovek se još uvek borio za vazduh - ali, po
zvuku i njegovom izgledu, činilo se da gubi bitku. Pored njega stajala je
boginja, tapšući ga po leđima i mrmljajući reči ohrabrenja. Uplašio sam se. Bilo
je to nešto najstrašnije što sam ikada video. Neka ruka me je vukla za kraj
pantalona. Okrenuo sam se i otkrio da pesnikinja gleda gore, u mene. Imala je
usko, vatreno, malo lice, sa sivim, naširoko postavljenim i nešto prevelikim
očima. ‘Tmina’, rekla je. ‘Treba mi nekoliko reči koje se rimuju s tmina. Imam:
postojbina - to se dobro uklapa. Imam i nutrina - što je naprosto sjajno. Ali,
kako bi bilo „podzemna pećina?” Odmahnula je glavom; a zatim je, mršteći
se nad svojim papirom, pročitala naglas: Te neke tmine iz moje duše duboke i
puste podzemne pećine. Ne sviđa mi se, a vama?’ Morio sam priznati da se ni
meni nije svidelo. ‘A ipak, to je baš ono što želim da kažem’, nastavila je. ‘Nešto
mi je palo na pamet. Kako bi bilo grobne praznine?’ Lice joj se ozari
zadovoljstvom i uzbuđenjem. Ali, naravno, naravno! ’ Kako li je samo bila
glupa! Crvena olovka počela je raspaljeno da žvrlja. ‘Te neke tmine’,
deklamovala je pobedonosno ‘Iz moje duše neizlečive grobne praznine.’
Izgleda da sam delovao nezadovoljno, jer me je brzo upitala mislim li da bi
neopozive grobne praznine bilo bolje. Pre 'nego što sam mogao da odgovorim,
začuo se još glasniji zvuk gušenja. Pogledao sam prema prozoru a zatim ponovo
u pesnikinju. ‘Zar ne možemo ništa učiniti?’, prošaptao sam. Devojčica je
odmahnula glavom. ‘Pogledala sam u enciklopediji Britanika, odgovorila je.
‘Tamo piše da astma još nikada i nikome nije skratila život.’ A zatim je, videvši
da sam još uvek uznemiren, slegnula malim koščatim ramenima i rekla: ‘Čovek
se na to navikne, na neki način.’”
Rivers se nasmejao samom sebi, očigledno uživajući u sećanju na to. „Čovek
se na to navikne na neki način”, ponovio je. „Pedeset posto Utehe Filozofije u
osam reči. A drugih pedeset posto može se izraziti u šest: Brate, kad si mrtav,
mrtav si. Ili, ako ti se više sviđa, možeš učiniti da ih bude sedam: Brate, kad si
mrtav, ti nisi mrtav.”

10
 Knjige.Club Books
Podigao se i počeo da raspiruje vatru.
„Dakle, bio je to moj prvi susret s porodicom Marten» -, rekao je stavljajući
još jednu hrastovu cepanicu na kup raspaljene žeravice. „Na neki način sam se
navikao na sve prilično brzo. Čak i na astmu. Zanimljivo kako je lako naviknuti
se na astmu drugih ljudi. Nakon dva-tri takva iskustva shvatao sam Henrijeve
napade mirno kao i ostali. U jednom trenutku bi se gušio; a već u drugom bi
bio kao nov, pričajući kao navijen o kvantnoj mehanici. I nastavio je s tom
predstavom do svoje osamdeset sedme. Dok ću ja biti srećan”, dodao je, ponovo
raspirujući vatru, „ako dostignem šezdeset sedmu. Bio sam atleta, shvataš.
Jedan od onih momaka jakih kao bik. I nikada nikakva bolest - sve dok, cap,
i evo ti tromboze, ili, uuups, odoše bubrezi! A dotle, stari panjevi poput sirotog
starog Henrija, idu dalje i dalje žaleći se na slabo zdravlje sve do stote. I ne samo
žaleći se - zaista i trpeći. Astma, dermatitis, sve vrste bolova u stomaku,
nepojmljive teškoće, neopisive depresije. U svojoj radnoj sobi imao je ormarić,
a u laboratoriji još jedan, krcat homeopatskim lekovima, i nikada se nije micao
iz kuće bez svog rustoksa, svog karbovega, brionije i kalifosa. Njegove
skeptične kolege smejale su mu se što se pretrpava lekovima toliko razređenim
dà ni u jednoj tableti nije mogao biti čak ni sićušni molekul lekovite materije.
Ali, Henri je imao odgovor za njih. Da bi opravdao homeopatiju, razvio je
čitavu teoriju o postojanju nematerijalnih područja - područja čiste energije,
područja bestelesnih struktura. Tada je sve to zvučalo apsurdno. Ali, Henri je,
ne zaboravi, bio čovek-genije. Danas ta njegova apsurdna shvatanja počinju da
dobijaju smisao. Još nekoliko godina i biće razumljiva sama po sebi.”
„Ono što mene zanima”, rekao sam, „jesu bolovi u stomaku. Da li su tablete
delovale ili nisu?”
Rivers je slegnuo ramenima.
„Henri je živeo do osamdeset sedme”, odgovorio je ponovo sedajući.
„Da li bi živeo do osamdeset sedme i bez tableta?”
„Ovo je savršen primer besmislenog pitanja”, odgovorio je Rivers. „Ne
možemo oživeti Henrija Martensa i omogućiti mu da ponovo proživi svoj život,
i to bez homeopatije. Zato i ne možemo nikada saznati koliko je njegovo
samolečenje bilo povezano s njegovom dugovečnošću. A tamo gde ne postoji
mogućnost praktičnog odgovora, nema nikakvog shvatljivog smisla u
postavljanju pitanja. Upravo, zato”, dodao je, „ne može biti ni istorijske nauke
- jer nikada ne možeš testirati verodostojnost bilo koje svoje hipoteze. Otuda i
suštinska irelevantnost svih ovih knjiga. A ipak, moraš čitati te proklete stvari.

11
 Knjige.Club Books
Kako bi inače mogao pronaći put iz haosa neposrednih činjenica? Jasno je da je
to pogrešan put; to ne treba ni napominjati. Ali, bolje je pronaći makar
i pogrešan put, nego biti potpuno izgubljen.”
„Nije baš ohrabrujući zaključak”, odvažio sam se.
„Ali, u svakom slučaju, najbolji do koga možemo doći u našem sadašnjem
položaju.” na trenutak je Rivers bio tih.
„Ah, kao što rekoh”, nastavio je drugačijim tonom, „na neki način sam se
navikao na Henrijevu astmu, na neki način sam se navikao na sve njih, na sve
stvari. Čak u tolikoj meri, da kad sam nakon mèsec dana traženja konačno
pronašao jeftin i koliko-toliko odgovarajući stan, nisu mi dozvolili da odem.
„Sad si tu, i tu ćeš ostati”, rekla je Keti. Stara Beula ju je podržala. Učinio je to
i Timi i, mada je bila u onom dobu i raspoloženju kad se nije slagala ni sa čim
što su drugi odobravali, učinila je to, pomalo teška srca, i Rut. Čak je i veliki
čovek na trenutak sišao sa svoga oblaka da bi glasao za moj ostanak. Time je
stvar bila rešena.
„Postao sam inventar; postao sam počasni Martens. Zbog toga sam bio
toliko srećan”, nastavio je Rivers nakon pauze, „da sam neprekidno s
nelagodom razmišljao kako u tome mora postojati nešto pogrešno. Ubrzo sam
i shvatio šta je to. Posledica sreće s Martensovima bila je moja nelojalnost
prema domu. Bilo je to priznanje da za sve vreme što sam ga proživeo uz svoju
majku, nikada nisam iskusio ništa do pritiska i hroničnog osećaja krivice. A
sada, kao član ove porodice bezbožnih stranaca, osećao sam se ne samo
srećnim, već i dobrim; takođe i religioznim, na dotad sasvim nepoznat način.
Po prvi put sam znao šta sve one reči u Poslanicama zaista znače. Na primer
Milost - bio sam prepun milosti. Duhovna obnova - sve vreme sam je osećao;
dok se, naprotiv, većina onoga što sam upoznao uz svoju majku, svodila
samo na zatupljujuću otrcanost reči.
A šta je bilo s prvom od novozavetnih poslanica Korinćanima, šta s onih
trinaest knjiga2? Šta s verom, nadom, ljubavi prema bližnjem ? Ne bih želeo da
se hvalim, ali - posedovao sam ih. Veru više od svega. Izbavljujuću veru u svet
i u svog bližnjeg. Što se tiče one druge vrste vere - te jednostavne, luteranske
varijante na koju je moja sirota majka bila toliko ponosna, jer ju je sačuvala
netaknutu poput devičanstva; pa, uz sva iskušenja moga prirodnjačkog

2
Protestanti isključuju iz kanona 7 starozavetnih i 6 novozavetnih knjiga, smatrajući ih
neverodostojnima.

12
 Knjige.Club Books
obrazovanja...” Slegnuo je ramenima. „Ništa ne može biti jednostavnije od
nule; a to je, kako sam iznenada otkrio, bila jednostavna vera s kojom sam živeo
poslednjih deset godina. U Sent Luisu sam imao nepatvoren stav - stvarnu veru
u stvarno dobro, a istovremeno i nadu, koja je prerasla u čvrsto uverenje da će
sve uvek biti divno. Zajedno s verom i nadom išla je i sveobuhvatna ljubav
prema bližnjem. Kako možeš osećati naklonost prema nekome poput Henrija,
nekome toliko udaljenom da jedva zna ko si ti uopšte, toliko okrenutom
samom sebi da to ni he želi da zna? Nisi mogao da ga voliš, a ipak ja jesam,
jesam. Bio mi je drag, ne samo iz jasnih razloga - što je bio veliki čovek, što ti
je rad s njim pružao osećaj da su tvoja sopstvena inteligencija i poimanje
uzdignuti do viših sposobnosti. Bio mi je drag čak i van laboratorije, zbog onih
istih osobina zbog kojih je bilo nemoguće ne smatrati ga nekom vrstom
prvoklasnog čudovišta. U to vreme sam osećao toliko ljubavi za bližnjeg da sam
mogao voleti kròkodila, mogao sam voleti i hobotnicu. Čovek čita sve te
sociološke priče, sve to učeno lupetanje onih koji se bave političkom naukom.”
S gestom prezrive ogorčenosti, Rivers pljesnu po koricama debelih knjiga na
sedmoj polici. „A u stvari postoji samo jedno jedino rešenje koje se može izraziti
rečju od pet slova, toliko šokantnom da je čak i Markiz de Sad bio oprezan
upotrebljavajući je.” Sricao ju je. „LJ-U-B-A-V. Ili, ako ti se više sviđa umerena
nerazumljivost učenih jezika - Agape, Caritas, Mahakaruna.
U to vreme sam zaista znao značenje tih reči. Prvi put - da, prvi put. Bilo
je to jedino uznemirujuće obeležje inače blaženog stanja. Jer, ako sam sada prvi
put saznao šta je ljubav, šta je sa svim onim trenucima kada sam mislio da znam,
šta s onih šesnaest godina tokom kojih sam bio jedina uteha svojoj majci?”
U predahu koji je sledio, prizvao sam u sećanje onu gđu Rivers koja je sa
svojim malim Džonijem dolazila ponekad u naš letnjikovac da provede
nedeljno poslepodne, pre gotovo pedeset godina. Bilo je to sećanje na crnu
alpaku, na profil bled poput lika na kameji teta-Ester, na osmeh čija namerna
ljupkost nije odgovarala hladnim pronicljivim očima.
Slika je bila vezana uz ledeni osećaj straha. „Daj gđi Rivers veliki poljubac.”
Poslušao sam, ali s kakvom užasnutom nevoljnošću! Iz dubina prošlosti izronila
je, odvojena poput usamljenog mehurića, jedna rečenica teta-Ester. „To siroto
dete”, rekla je, „on prosto obožava svoju majku.” Obožavao ju je, da. Ali, da li
ju je i voleo?
„Postoji li reč ‘razvodnjavanje’?”, iznenada je upitao Rivers.
Odmahnuo sam glavom.

13
 Knjige.Club Books
„Trebalo bi da postoji”, insistirao je. „Jer sam je koristio u svojim pismima
kući. Navodio sam činjenice; ali sam ih sistematski razvodnjavao. Otkrovenje
sam pretvorio u nešto dosadno, obično i moralistično. Zašto sam i dalje kod
Martensovih? Iz osećaja dužnosti. Zato što dr Martens ne zna da vozi, pa im ja
mogu pomagati u nabavci i nošenju stvari. Zato što su deca nesrećno naletela
na loše nastavnike, pa im je potrebna moja pomoć. Zato što je gđa Martens bila
tako silno ljubazna, pa sam osećao da moram ostati i osloboditi je dela njenih
obaveza. Naravno da bih radije bio sam; ali, da li bi bilo u redu stavljati moje
lične sklonosti ispred njihovih potreba? Budući da je to pitanje bilo
upućeno mojoj majci, mogao je, naravno, postojati samo jedan odgovor.
Kakvo licemerje, kakva gomila laži! Ali, za nju bi bilo suviše bolno da čuje
istinu, kao i za mene izgovoriti je. Jer, istina je bila da nisam bio srećan, niti sam
voleo, niti se osećao sposoban za spontanu nesebičnost, sve dok nisam napustio
dom i došao da živim s ovim Amalečanima 3.”
Rivers je uzdahnuo i zaklimao glavom.
„Sirota moja majka” rekao je. „Možda je trebalo da imam više razumevanja
za nju. Ali, koliko god razumevanja da sam imao, to ne bi izmenilo bitne
činjenice - činjenicu da me je volela posesivno, a da ja nisam želeo biti
posedovan; činjenicu da je ona bila sama i izgubila sve, a da sam ja imao svoje
nove prijatelje; činjenicu da je bila ponosni stoik i živela u iluziji da je
hrišćanka, dok sam ja bio utonuo u zdravi ateizam i bio savršeno srećan kad
god sam je mogao zaboraviti - što je bilo svakog dana osim nedeljom, kad sam
joj pisao svoja nedeljna pisma. Da, savršeno srećan! Za mene je u to vreme život
bio lirska pastorala. Sve je bilo poezija. Voziti Henrija u laboratoriju u svom
polovnom mak-svelu; kositi travu; nositi po kiši Ketine namirnice kući - čista
poezija. Isto tako voditi Timija na železničku stanicu da gleda vozove; ići s
Rut u prolećne šetnje i tražiti gusenice." Kada sam se začudio, objasnio
je. „Pokazivala je profesionalno zanimanje za gusenice. Bio je to deo tmine-
grobne-praznine sindroma. U stvarnom životu, gusenice su bile najkraći put
do Edgara Alana Poa.”
„Do Edgara Alana Poa?”
„‘Jer ta predstava je tragedija, Čoveče’”, deklamovao je, „a njen glavni lik,
Crv Pobednik’. U malju i junu pejziž je naprosto vrveo od Crva Pobednika.”

3
Amalečani - od hebrejskog amaleki, drevno beduinsko pleme koje, prema Bibliji, potiče
od Amaleka, unuka Ezava, sina Isakovog.

14
 Knjige.Club Books
„Danas to ne bi bio Po. Čitala bi Spilejna ili neki strip u kome ima još više
sadizma”, primetio sam.
Potvrdio je glavom u znak odobravanja.
„Bilo šta, ma kako loše bilo, pod uslovom da unutra ima nešto smrti. Smrt”,
ponovio je, „to je jedan od apetita detinjstva. I da bude okrutna, po mogućstvu,
da u njoj ima gadosti i pokvarenosti. Taj apetit je gotovo isto toliko jak kao i
onaj za lutkama, slatkišima ili igranjem genitalijama. Deci je potrebna smrt da
bi iskusila novu, odvratno slasnu vrstu uzbuđenja. Ne, nije to pravo
objašnjenje. Potrebna im je, kao što su im potrebne i druge stvari, da bi dala
oprečan oblik uzbuđenjima koja već poseduju. Možeš li da se setiš kako su
izrazita bila tvoja čula, kako si snažno sve doživljavao dok si bio dete?
Ushićenje malinama sa šlagom, užasnutost ribom, strava zbog ricinusovog ulja!
Mučenje kad moraš ustati i recitovati pred celim razredom! Neopisiva radost
kad sediš pored kočijaša s mirisom konjskog znoja i kože u nozdrvama, a
bela ulica se pruža u beskonačnost, i dok kočija promiče, polja kukuruza
i kupusa lagano zamiču, lagano se otvaraju i zatvaraju poput ogromnih lepeza,
Dok si dete, tvoj um je poput prezasićenog rastvora osećanja, on je skladište
svih uzbuđenja - ali, u latentnom položaju, u stanju neodlučnosti. Ulogu
katalizatora ponekad preuzmu spoljašnje okolnosti, a ponekad tvoja sopstvena
mašta. Poželiš neku posebnu vrstu uzbuđenja i ti se smišljeno bacaš na posao
da je izvučeš iz samoga sebe, dok se stvarno ne pojavi - sjajan ružičasti kristal
užitka, na primer, zelena ili poput modrice žuta grudva straha; jer strah je,
naravno, uzbuđenje kao i svako drugo; strah je grozna vrsta zabave. U
dvanaestoj sam se zabavljao plašeći samog sebe razmišljanjima o smrti i paklu
iz hrišćanskih propovedi svoga sirotog oca. A koliko je samo Rut postajala
uplašenija od mene. Užasnutija s jedne, ali ushićenije srećna s druge strane.
Rekao bih da je to slučaj s većinom mladih devojaka. Njihova smesa uzbuđenja
gušća je od naše i one mogu proizvesti više vrsta većih i boljih kristala, u
kraćem vremenu. Mislim da ne treba ni da napomenem da u ono vreme nisam
ništa znao o mladim devojkama. Ali, Rut je imala izrazito humanističko
obrazovanje - isuviše jednostrano, kako se kasnije pokazalo; ali o tome će još
biti reči. U međuvremenu je počela da me podučava u svemu što mlad čovek
treba znati o devojčicama. Bila je to dobra priprema za moju karijeru oca triju
kćeri.”
Rivers je otpio malo viskija s vodom, spustio čašu i neko vreme pušio lulu
u tišini.

15
 Knjige.Club Books
„Jedan vikend je bio posebno poučan”, konačno je rekao, nasmejavši se za
sebe pri tom sećanju. „Bilo je to za vreme mog prvog proleća s Martensovima.
Boravili smo u njihovom malom letnjikovcu na selu, deset milja zapadno od
Sent Luisa. Nakon večere, bila je subota, Rut i ja smo pošli da gledamo zvezde.
Iza kuće je bilo maleno brdašce. Popneš se na njega, i eto čitavog neba, od
horizonta do horizonta. Sto osamdeset stepeni surove, neobjašnjive misterije.
Bilo je to mesto kao stvoreno da se samo sedi i ćuti. Ali, u to vreme sam još
uvek mislio da mi je dužnost da prosvećujem umove drugih ljudi. Tako sam,
umesto da je pustim da u miru posmatra Jupiter i Mlečni put, stao sipati bajate
stare podatke i brojeve - udaljenost u kilometrima do najbliže fiksne
zvezde, prečnik galaksije, poslednja otkrića o spiralnoj maglini iz Maunt
Vilsona4. Rut me je slušala, ali je to nije prosvećivalo. Naprotiv, uhvatila ju je
neka vrsta metafizičke panike. Takva prostranstva, takva trajanja, toliki
neverovatni svetovi jedni iza drugih. A eto nas tu, naspram beskraja i večnosti,
kako razbijamo glave s naukom, domaćinstvom i time hoćemo li stići na
vreme, o boji trake za kosu i nedeljnim ocenama iz algebre i latinske gramatike.
Baš tada se u šumici kraj brda začula sova, i u trenu se metafizička panika
pretvorila u nešto fizičko - fizičko, ali u isto vreme okultno; jer ti žmarci u
dubini želuca proizlazili su iz praznoverja da su sove ptice-proroci, .donosioci
zle sreće, glasnici smrti. Ona je, naravno, znala da su sve to gluposti; ali, kako
je bilo ushićujuće misliti i ponašati se kao da je to istinito! Pokušao sam je
ismejati; ali, Rut je želela da bude zaplašena i bila je spremna da obrazloži i
opravda svoje strahove. ‘Prošle godine umrla je baka jedne devojčice iz mog
razreda’, pričala mi je. ‘Baš te noći u vrtu je hukala sova. Usred Sent Luisa, gde
ih inače nikada nema.’ Kao da želi potvrditi njenu priču, ponovo se začulo
hukanje. Dete $e streslo i uhvatilo me za ruku. Krenuh smo niz breg u pravcu
šume. „Da sam sama, ovo bi me jednostavno ubilo”, rekla je. A potom, trenutak
kasnije: ‘Da li si čitao Pad kuće Ušera’? Bilo je jasno da želi da mi ispriča tu
priču, pa sam rekao: ‘Ne, nisam čitao’. Počela je: ‘Radi se o bratu i sestri s
prezimenom Ušer’, koji su živeli u jednom dvorcu s crno-modrosivim jezerom
ispred, i gljivama po zidovima; brat se zove Roderik i ima tako bujnu maštu da
može smišljati stihove, a da ni ne trepne; on je tamnoput i lep, ima vrlo velike
oči i fin, jevrejski nos, isto kao i njegova sestra bliznakinja, ledi Medlina.
Oboje pate od čudnovatih nervnih depresija, a ona je podložna i

4
Opservatorija Maunt Vilson Solar - opservatorija u Kaliforniji iz koje je snimljena spiralna
maglina u sazvežđu Velikog medveda.

16
 Knjige.Club Books
epileptičnim napadima...’ Tako je priča tekla dok smo silazili niz travnatu
strminu pod zvezdama - kratak odlomak Poa kog se prisećala, a zatim izliv
srednjoškolskog dijalekta mladih dvadesetih godina. Sad smo već bili na ulici i
išli prema tamnoj zavesi šume. U međuvremenu je sirota ledi Medlina umrla,
a mladi gospodin Ušer, u stanju početnog ludila, lunjao je između pečuraka i
goblena. A nije bilo ni čudo! ‘Jer, ne rekoh li ja da su mi osećaji istančani?’,
deklamovala je Rut jezivim šapatom. ‘Sada vam kažem da sam čuo njene prve
slabašne pokrete u šupljem kovčegu. Čuo sam ih pre mnogo, mnogo dana.’
Tama oko nas se produbila, a drveće se iznenada sklopilo iznad naših glava i
progutala nas je dvostruka noć šume. Nad nama, u lisnatom krovu, povremeno
bi zasijala bleda plavičasta tmina, a na oba kraja su se vrata tunela tu i tamo
rastvarala u tajanstvene pukotine mutnosivog krepa i zatamnjenog srebra. A
kakvog li plesnjivog mirisa propadanja! Kakve li vlažne hladnoće na
obrazima! Bilo je to kao da se Poova mašta pretvorila u grobnu stvarnost.
Činilo se, zakoračili smo u grobnicu porodice Ušer. ‘A zatim, iznenada’,
govorila je Rut, ‘iznenada se začuo nekakav metalni zvuk, kao kad
ispustiš poslužavnik na kameni pod, ali nekako prigušen, kao da je daleko
pod zemljom, jer, znaš, ispod kuće se nalazio veliki podrum u kome su
bili sahranjeni svi članovi porodice. Minut kasnije na vratima se pojavio visok
zaogrnut lik ledi Medline od Ušerovih. Na njenoj beloj haljini bilo je krvi, jer
se ćele nedelje borila da izađe iz kovčega; naravno, bila je živa sahranjena. To
se mnogima dešava’, objasnila je Rut. ‘Zato ti i savetuju da u svom testamentu
napišeš - ne sahranjujte me dok mi ne dotaknete stopala užarenim gvožđem.
Ako se ne probudim, onda je u redu, i možete početi s pogrebom. To nisu
učinili s ledi Medlin, a ona je imala samo epileptični napad i probudila se tek u
kovčegu. Roderik ju je slušao svih tih dana, ali, iz nekog razloga nije ništa
govorio. I sada je bila tu, sva u belom, s krvlju po sebi teturajući se na pragu, a
onda je ispustila najjeziviji mogući krik i srušila se na njega, i on je vrisnuo
i...’ Ali, u tom trenutku se začulo glasno komešanje u nevidljivom
grmlju. Tamno u tami, nešto ogromno se pojavilo na ulici ispred nas.
Rutin vrisak bio je tako glasan kao Madelinin i Roderikov zajedno. Zgrabila me
je za ruku i sakrila lice u moj rukav. Pojava je dahtala. Rut je ponovo vrisnula.
Začuo se još jedan huk, a zatim topot kopita u begu. ‘To je samo zalutali konj’,
rekao sam. Ali, nju su izdala kolena, i da je nisam uhvatio i nežno spustio na
zemlju, pala bi. Zavladala je duga tišina. ‘Kad ti sedenje u prašini dojadi’, rekao
sam ironično, ‘možemo krenuti’. ‘Šta bi uradio da je zaista bio duh?’, upitala
me je nakon nekog vremena. ‘Pobegao bih i ne bih se vratio dok se sve ne

17
 Knjige.Club Books
završi.’ ‘Kako to misliš - završi?’, zapitala je. ‘Pa znaš šta se događa ljudima koji
sretnu duhove’, odgovorio sam. ‘Ili na licu mesta umru od straha, ili im pobeli
kosa, a zatim polude.’ Ali, umesto da se nasmeje, kao što sam želeo, Rut je rekla
da sam životinja i rasplakala se. Mračni grumen što su ga konji, Po i njena
sopstvena mašta iskristalizovali iz smese njenih osećanja, bio je isuviše vredan
da bi ga se tako lako odrekla. Znaš one ogromne lilihipe na štapiću što ih deca
po ceo dan ližu? E, pa upravo to je bio njen strah - celodnevna lizalica; i ona je
htela da izvuče iz nje najviše što se moglo, lizati i lizati sve do slatko-gorkog
kraja. Trebalo mi je dobrih pola sata da je nateram da se digne i sabere. Stigli
smo kući kad je već bilo prošlo uobičajeno vreme njenog spavanja, pa je
krenula pravo u svóju sobu. Plašio sam se da će je mučiti noćne more. Ali,
kakvi! Spavala je kao top i sledećeg jutra sišla na doručak vedra poput ševe. Ali,
bila je to ševa koja je pročitala Poa, ševa koju su još uvek interesovali crvi.
Nakon doručka, krenuli smo da tražimo crve i otkrili nešto zaista zapanjujuće
- ogromnu larvu sa zelenim i belim šarama i antenom na zadnjem delu. Rut je
počela da je gurka slamčicom, i siroto stvorenje, u provali nemoćnog besa i
straha!, prvo je počelo da se uvija na jednu, a zatim na drugu stranu.
’Uvija se, uvija’, skandirala je pobedonosno, ‘u stravičnom bolu lakrdija mu
postaje hrana, a anđeli jecaju pred krvožednom gamadi ljudskom krvlju
prožetom.’ Ali, ovog puta, kristal strave nije bio veći od dijamanta na
vereničkom prstenu za dvadesetak dolara. Misao o smrti i raspadanju u kojoj je
uživala prethodne noći, samo zato što je u njoj nalazila puno gorčine, ostala je
sada tek začin, mirodija koja treba da poboljša ukus života i učini ga opojnijim.
‘Krvožedna gamad’, ponovila je i ponovo gurnula zelenog crva. ‘Krvožedna
gamad...’
U nastupu dobrog raspoloženja počela je da peva: ‘Da si ti jedina devojka
na svetu’, najglasnije što je mogla. Usput budi rečeno”, dodao je Rivers, „zaista
je simptomatično da se ta odvratna pesma uvek pojavljuje kao nusproizvod
svakog značajnijeg klanja! Izmišljena je u Prvom svetskom ratu, ponovo
oživljena u Drugom, a i dalje se povremeno cvrkutala za vreme pokolja u
Koreji. Vrhunac sentimentalnosti uvek prati vrhunac makijavelističke politike
sile i sveopšteg nasilja. Treba li zbog toga biti zahvalan? Ili je to nešto što može
samo produbiti čovekov očaj zbog ljudske rase? Zaista ne znam - znaš li ti?”
Odmahnuo sam glavom.
„Pa, kao što sam rekao”, nastavio je, „počela je da peva: ‘Da si ti jedina
devojka na svetu’ i promenila sledeći stih u: ‘a ja krvožedna gamad’. Zatim je
prekinula, pokušala da uhvati Grampusa, kokeršpanijela, koji se izmakao i

18
 Knjige.Club Books
svom snagom počeo da bezi preko pašnjaka, a ona za njim, u žustrom progonu.
Ja sam ih lagano pratio, a kad sam je konačno stigao, stajala je na malenoj
humki s Grampusom, koji je dahtao pored njenih nogu. Bila je okrenuta prema
vetru koji je duvao, nalik minijaturnoj Nike sa Samotrake, s kosom koja se
dizala od malog zažarenog lica, kratkom suknjicom zabačenom unazad,
lepršavom poput zastave, pamučnom bluzom koju je struja vazduha priljubila
uz njeno mršavo sitno telo, još uvek gotova isto tako ravno i dečačko kao i
Timijevo. Oči su joj bile zatvorene, usne su se micale u nekom tihom
hvalospevu ili dozivanju. Kada sam se približio, pas je okrenuo glavu i počeo
da maše kratkim repom; ali, Rut je bila suviše obuzeta svojim zanosom da bi
me čula. Da sam je uznemirio, bilo bi to gotovo kao da sam počinio
skrnavljenje; zato sam zastao nekoliko metara dalje i tiho seo u travu. Dok sam
je posmatrao, s usana joj je zračio ozareni osmeh i činilo se kao da je čitavo lice
obasjano nekim unutrašnjim svetlom. Iznenada joj se izraz promenio; ispustila
je lagani uzvik, otvorila oči i pogledala oko sebe s izrazom preplašene
zbunjenosti. ‘Džone!’, pozvala je zahvalno ugledavši me, zatim potrčala i
spustila se na kolena pored mene. 'Tako mi je drago što si tu’, rekla je. ‘A tu je
i stari Grampus. Gotovo sam pomislila...’ Prekinula je i kažiprstom desne ruke
dotakla vrh svog nosa, svoje usne, svoju bradu. ‘Izgledam li isto?’, upitala je.
‘Isto’, uveravao sam je, ali ipak malo više isto nego pre.’ Nasmejala se, ali, bio
je to smeh ne toliko zbog radosti, koliko zbog olakšanja. ‘Zamalo sam otišla’
poverila mi se. ‘Otišla, kuda?’, upitao sam. ‘Ne znam’, rekla je odmahujući
glavom. ‘Od tog vetra. Duvao je i duvao. Oduvao je sve iz moje glave - tebe,
Grampusa, i sve ostale, sve kod kuće, sve u školi, sve stvari za koje sam ikada
znala ili marila. Sve oduvano, i ništa nije preostalo, osim vetra i osećaja da
živim. A to dvoje stopilo se u jedno i uz duvanje udaljavalo. Da sam dozvolila,
ne bi više bilo zaustavljanja. Prešla bih planine i otišla daleko preko okeana,
možda pravo u jednu od onih crnih rupa među zvezdama, koje smo gledali
prošle noći.’ Stresla se. ‘Misliš li da bih umrla?’ upitala je. ‘Ili bi me, možda,
obuzela obamrlost, pa bi mislili da sam mrtva i onda bih se probudila u
kovčegu.’ Ponovo je bila s Edgarom Alanom Poom. Sledećeg dana mi je
pokazala jadan primerak trapavih stihova u kojima su noćni strahovi i jutarnja
uzbuđenja bili svedeni na uobičajene .sumornosti i grobove njenog
stihoklepstva. Kakvog li ponora između impresije i ekspresije! To je naša
ironična sudbina - imati šekspirovske osećaje, a izražavati ih (osim ako smo
nekim slučajem od milijardu prema jedan zaista bili te sreće da jesmo Šekspir)
poput trgovca automobila, tinejdžera ili univerzitetskog profesora. Mi

19
 Knjige.Club Books
sprovodimo obrnutu vrstu alhemije - dotaknemo zlato i ono se pretvara u
olovo; dotaknemo čistu liriku doživljaja i zamenjujemo je izražajnim
ekvivalentima gluposti i baljezganja.”
„Zar nisi preterano optimističan u odnosu na doživljaj?” upitao sam. „Da li
je on uvek tako zlatan i poetičan?”
„U suštini zlatan”, tvrdio je Rivers. „Poetičan po svojoj bitnoj prirodi. Ali,
naravno, ako si dovoljno ogrezao u glupost i baljezganje koje ti serviraju obrasci
javnog mnjenja, ti ćeš automatski nastojati da onečistiš svoje utiske na samom
izvoru; ponovo ćeš stvarati svet, u duhu sopstvenih shvatanja - a jasno, tvoja
sopstvena shvatanja su i shvatanja svih ostalih. U tom slučaju svet u kome živiš
svodi se na Najmanji zajednički sadržalac lokalne kulture. Ali, izvorna poezija
uvek je prisutna - uvek”, bio je uporan.
„Čak i za ostarele?”
„Da, čak i za ostarele. Naravno, pod uslovom da mogu povratiti svoju
izgubljenu nevinost.”
„A da li to tebi ikada uspeva, ako smem da pitam?”
„Verovao ili ne”, odgovorio je Rivers, „ponekad uspeva. Ili, možda bi bilo
tačnije reći, to mi se ponekad događa. Baš juče se dogodilo dok sam se igrao sa
svojim unukom. Iz minuta u minut - preobražaj olova u zlato, dostojanstvenog
profesorskog baljezganja u poeziju, onu vrstu poezije koju je život imao sve
vreme, dok sam bio kod Martensovih. U svakom pojedinačnom trenutku.”
„Uključujući i trenutke u laboratoriji?”
„Oni su spadali među najbolje trenutke”, odgovorio mi je. „Trenuci
proučavanja literature, trenuci igranja sa spravicama za oglede,
trenuci rasprava i umovanja. Sve to zajedno bila je čista, idilična poezija,
kao nešto iz Teokrita ili Vergilija. Četiri mlada doktora nauka u ulozi
pastirovih naučnika, s Heiirijem kao časnim starcem koji podučava mlade
trikovima svog zanata, sejući bisere mudrosti i sučući beskonačnu pređu o
novom Panteonu teorijske fizike. On je davao ton liri i stvarao hvalospeve
preobražaju za - zemlju - vezane Maše u nebesku Energiju. On je pevao o
beznadežnoj ljubavi Elektrona prema svom Jezgru. On je svirao o Kvantima i
mračno ciljao na misteriju Neodređenosti. Bilo je to vreme, ne zaboravi, kada
si mogao biti fizičar, a da se ne osećaš krivim; vreme kada je još uvek bilo
moguće verovati da radiš za veću slavu Boga. Sada ti ne ostavljaju čak ni utehu

20
 Knjige.Club Books
samoobmane. Plaća te Mornarica i uhodi FBI. Ad majorem Dei Gloriam?5 Ne
budi budala! Ad majorem hominis degradationem 6 to je ono za šta radiš. Ali,
1921. paklene mašine su još uvek mirno pripadale budućnosti. Te 1921. mi smo
bili samo grupica teokritovskih nevinašaca koja je uživala u najlepšoj vrsti čiste
naučne radosti. A kada bi se završila radost rada u laboratoriji, svojim
maksvelom odvezao bih Henrija kući, gde nas je čekalo veselje druge vrste.
Ponekad je to bio mali Timi, koji je imao problema s trojnim pravilom.
Ponekad je to bila Rut koja naprosto nije shvatala zašto bi kvadrat nad
hipotenuzom uvek morao biti jednak zbiru kvadrata nad katetama. U ovom
slučaju, da; to je bila spremna da prizna. Ali, zašto svaki put? Obraćali bi se
svom ocu, ali, Henri je tako dugo živeo u svetu Više Matematike da je
zaboravio da sabira; Euklid ga je zanimao samo zato što je bio klasičan primer
zaključivanja zasnovanog na začaranom krugu. Posle nekoliko minuta krajnje
zbunjujućeg razgovora, veliki čovek bi se umorio i tiho povukao, prepuštajući
meni rešenje Timijevog problema nekom metodom ipak malo jednostavnijom
nego što je vektorska analiza, ili da smirim Rutine sumnje dokazima koji nisu
tako razarali svaku veru u racionalnost kao što su to činili Hilbertovi i
Poenkareovi. Zatim bi, za vreme večere, nastala bučna radost dok su deca
pričala majci o školskim događajima proteklog dana; pa bogohulna radòst
Ketinog iznenadnog upadanja u monolog o opštoj teoriji relativnosti s
optužujućim pitanjem o onim flanelskim pantalonama koje je Henri trebalo da
pokupi sa hemijskog čišćenja; radòst sa Stare plantaže dok je Beula
komentarisala razgovor, ili epska radost jednog od njenih upornih, delić po
delić opisa o klanju svinja na farmi kod kuće. A kasnije, kad bi deca otišla na
spavanje, a Henri se povukao u svoju radnu sobu, nastupala je radost nad
radostima - bile su to moje večeri s Keti.”
Rivers se zavalio u stolici i zatvorio oči.
„Nisam baš dobar u predočavanju”, rekao je nakon kraće tišine, „ali zidne
tapete su, u to sam prilično siguran, bile nekáko prljavoružičaste. A abažur
svetiljke sigurno je bio crven. Mora da je bio crven, jer dok je tamo sedela
krpeći naše čarape ili prišivajući deci dugmad, na njenom je licu uvek bilo
obilnog rumenila. Rumenilo na licu, ali nikada i na rukama. Ruke su se micale
u sjaju nezaklonjenog svetla. Kakve snažne ruke!” dodao je, smeškajući se u
sebi. „Kakve delotvorne ruke! Ništa nalik onim tvojim prefinjenim, Milostiva

5
Ka većoj slavi Boga (lat).
6
Ka većoj degradaciji čoveka (lat).

21
 Knjige.Club Books
Deva privescima! Poštene ruke koje su znale kako treba s vadičepovima; ruke
koje su mogle pripraviti kvar i koje su znale doneti poruku, ali, kada je bilo
potrebno, i batine; ruke koje su imale dara za testo i nisu zazirale od
pražnjenja posuda sa ostacima. A i sve ostalo odgovaralo je rukama. Njeno telo
- bilo je to telo snažne mlade matrone. Matrone s licem zdrave seljančice. Ne,
to nije sasvim tačno. Bilo je to lice boginje prerušene u zdravu seljančicu.
Možda Demetra. Ne, Demetra je bila suviše tugaljiva. A nije to bila ni Afrodita;
u Ketinoj ženstvenosti nije bilo ničega fatalnog ili opsesivnog, ničega
samosvesno seksepilnog. Ako je tu bila umešana neka boginja, to mora da je
bila Hera. Hera koja igra ulogu mlekarice - ali mlekarice s umom, mlekarice
koja je pohađala koledž.” Rivers je otvorio oči i premestio lulu među zubima.
Još uvek se smeškao. „Sećam se nekih stvari koje je rekla o knjigama koje sam
imao običaj da čitam uveče naglas. H. Dž. Vels, na primer. Podsećao ju je na
pirinčana polja u njenoj rodnoj Kaliforniji. Ari i ari svetlucave vode, ali nikada
dublje od dva inča. A te dame i gospoda u romanima Henrija Džejmsa; pitala
se da li su se ikako mogli odlučiti da odu u toalet? Pa on,da, D. H. Lorens. Kako
je volela ona njegova rana dela! Sve bi naučnike trebalo primorati da upišu
postdiplomski kurs iz Lorensa. To je rekla rektoru kada je došao na ručak. On
je bio istaknuti hemičar; i da li se radilo o post hoc ili propterhoc,7 to ne znam;
ali njegova žena je nakon toga izgledala kao da se celokupno izlučivanje njenog
fela, sastoji od čiste sirćetne kiseline. U svakom slučaju, Ketine primedbe nisu
bile dobro prihvaćene”, smejuljio se Rivers. „A ponekad”, nastavio je, „nismo
Čitali; samo smo razgovarali. Keti mi je pričala o svom detinjstvu u San
Francisku. O balovima i zabavama u vreme kad je počela da izlazi, o tri mladića
koji su bili zaljubljeni u nju - svaki bogatiji i, ako je to uopšte moguće, gluplji od
onog drugog. S devetnaest, verila se s najbogatijim i najglupljim. Kupljena joj
je oprema, počeli su da pristižu venčani pokloni. Tada je u Berkli, kao gostujući
profesor, došao Henri Martens. Čula je njegovo predavanje na temu filozofije
nauke, a nakon predavanja otišla na prijem koji je priređen njemu u čast. Bili
su predstavljeni jedno drugom. Imao je orlovski nos, oči blede kao oči sijamske
mačke, bio je nalik Paskalovim portretima, a kada se smejao, stvarao je takvu
buku kao da se tona koka-kole sliva niz oluk. Što se tiče onoga što je on video
- mora da je to prevazilazilo svaki opis. Poznavao sam Keti u trideset
šestoj, kada je bila Hera. U devetnaestoj mora da je bila Heba i Tri Gracije i
sve Dijanine nimfe zajedno. A Henri je, ne zaboravi, upravo bio razveden od

7
Post hoc, ergo propterhoc (lat) - posle ovoga, dakle zbog ovoga.

22
 Knjige.Club Books
svoje prve žene. Jadna žena! Jednostavno nije bila dovoljno snažna da igra sve
uloge koje su joj bile dodeljene - ljubavnica neumornom ljubavniku; poslovni
menadžer duhovno odsutnom maloumniku; sekretarica genijalnom čoveku;
materica, posteljica i protok krvi nekome ko je bio psihološki jednak fetusu.
Nakon dva pobačaja i nervnog sloma, ona se spakovala i vratila majci. Henri je
bio na slobodi, a tako i sva njegova četvorica - fetus, genije, maloumnik i gladni
ljubavnik - u potrazi za nekom ženom koja bi bila sposobna da zadovoljava
potrebe simbiotičkog odnosa, u kome će sve davanje poticati od nje, a
sve izgladnelo i infantilno uzimanje od njega. Ta potraga trajala je već gotovo
čitavu godinu. On je postajao očajan. I sada, iznenada, poslata od proviđenja,
tu je bila Keti. Bila je to ljubav na prvi pogled. Odveo ju je u ćošak i, ignorišući
sve ostale u sobi, počeo da razgovara s njom. Nije potrebno ni reći da mu nije
palo na pamet da bi ona mogla da ima svoje sopstvene interese i probleme, nije
mu sinulo da bi možda bilo zgodno da, malo izvede devojku. Prosto ju je napao
onim što mu je u tom trenutku bilo na pameti; Tora prilikom reč je bila o
nedavnim otkrićima u logici, Keti, naravno, nije razumela ni reč od tega; ali,
bilo je tako jasno da je on genijalan, sve zajedno je bilo tako neizrecivo divno,
da je malo-pomalo, pre nego što se veče završilo, nagovorila svoju majku da
ga pozove na ručak. Došao je, završio ono što je imao da kaže i, dok su
gđa Hanbari i ostali gosti igrali bridž, on se s Keti zadubio u semiologiju. Tri
dana kasnije, lokalno društvo organizovalo je nešto poput piknika na kome su
njih dvoje uspeli da se odvoje smestivši se u jednom jarku. A konačno je došlo
i veče, kada su otišli da slušaju Travijatu. Rum-tum-tum-te-tum.” Rivers je tiho
pevušio temu iz preludijuma trećem činu. „To je uvek bilo neodoljivo. Na putu
kući, u taksiju, on ju je poljubio - poljubio s takvom strasnom žestinom, a
istovremeno s takvim taktom i umešnošću, na koje je semiologija i odsutnost
duha uopšte nisu pripremili. Posle toga postalo je više nego jasno da je njena
veridba s dragim sirotim Randolfom bila potpuni promašaj. Ali kakve huke i
buke kad je objavila svoju nameru da postane gospođa Henrija Martensa!
Poluludi profesor koji nema ništa sem svoje plate, razveden od prve žene, i
iznad svega, dovoljno star da joj bude otac! Ali, sve što su imali da kažu bilo
je sasvim nevažno. Važna je bila jedino činjenica da je Henri pripadao drugoj
vrsti; ta vrsta, a ne Randolfova - Homo sapiens, a ne Homo moronicus - bila je
ona koja ju je sada zanimala. Tri nedelje nakon potresa, oni su se venčali. Da li
je ikada požalila za svojim milionerom? Požalila za Randolfom? Na ovo
nezamislivo smešno pitanje odgovorila mi je zvonjava smeha. Ali, njegovi
konji, dodala bi brišući suze iz očiju, njegovi konji su bili nešto drugo. Njegovi

23
 Knjige.Club Books
konji su bili arapski, a stoka na njegovom ranču bila je čistokrvna, Hereford, a
iza kuće je imao veliki ribnjak sa svim vrstama najdivnijih gusaka i pataka.
Najgora stvar je u tome što si žena siromašnog profesora u velikom gradu, pa
nikada ne možeš pobeći od ljudi. Naravno, bilo je mnogo dobrih, inteligentnih
ljudi. Ali, duša ne može da živi samo od ljudi; njoj su potrebni konji, potrebne
su joj svinje i vodopadi. Randolf je mogao da joj ponudi sve životinje kojè joj
srce poželi - ali po jednoj ceni: da ga trpi. Ona je žrtvovala životinje i izabrala
gepija - genija sa svim nedostacima koji iz toga proizlaze. A iskreno govoreći
(priznavala je to s osmehom, govorila o tome s vedrom suzdržanošću), bilo je
nedostataka. Na svoj sopstveni način, iako iz sasvim drugih razloga, Henri je
umeo da bude skoro isto tako glup kao i Randolf. Idiot u pogledu međuljudskih
odnosa, pravi magarac u svim praktičnim životnim pitanjima. Ali, kakav
nezamarajući magarac, kakav sjajan idiot! Henri je znao da bude sasvim
nepodnošljiv; ali, on je uvek bio u potpunosti vredan tog napora. Uvek! I,
možda, dala mi je kompliment dodajući, možda će, kada se oženim, moja žena
misliti isto o meni. Nepodnošljiv, ali vredan tog napora.”
„Čini mi se da si rekao da nije bila svesno seksi”, primetio sam.
„Da, i to je istina”, rekao je. „Misliš da me mamila laskanjem? Nije. Samo je
iznosila činjenice. Imao sam svojih dobrih strana, ali i ja sam biò nesnosan.
Dvadeset godina formalističkog obrazovanja i život uz moju sirotu majku,
stvorili su pravo čudovište.” Ispruženim prstima leve ruke on je počeo da
nabraja svojstva čudovišta. „Bio sam učeni prostak; bio sam atletski građena
momčina koja se nije usuđivala da gukne pred devojkom; bio sam farisej s
osećanjem manje vrednosti, svinja koja je potajno zavidela onim ljudima koje
je inače osuđivala. A ipak, uprkos svemu, bilo je vredno gnjaviti se sa mnom.
Bio sam beskrajno dobronameran.”
„Pretpostavljam da se u ovom slučaju radilo o nečem većem od samih
dobrih namera. Da li si bio zaljubljen u nju?”, upitao sam.
Zavladala je tišina, a onda je Rivers lagano klimnuo glavom.
„Nesavladivo”, rekao je.
„Ali nisi se usudio da gukneš pred devojkom.”
„Nije se radilo o devojci”, odgovorio je, „već o Henrijevoj ženi. Bilo je
nezamislivo guknuti. Osim toga, ja sam bio počasni Martens, a ona, dakle, moja
počasna majka. A to nije bilo samo pitanje morala. Ja i nisam želeo da guknem.
Voleo sam je metafizički, gotovo teološki - na način na koji je Dante voleo
Beatriče ili Petrarka Lauru. S jednom malom razlikom, doduše. U mom slučaju

24
 Knjige.Club Books
to je bilo iskreno. Ja sam zaista živeo svoj idealizam. Nikakvih malih,
nezakonitih Petrarki sa strane; nikakvih gospođa Aligijeri; i ništa od onih
prostitutki koje su bile neophodno Danteovo utočište. Bila je to strast, ali
istovremeno i nevinost; oboje do belog usijanja. Strast i nevinost”, ponovio je i
odmahnuo glavom. „U šezdesetoj čovek zaboravi značenje tih reči. Danas
znam samo značenje reči koja ih je nadomestila - ravnodušnost. Io son
Beatrice”, deklamovao je. „A sve što nije Helena nečisto je. Pa šta? Starost ima
druge teme za razmišljanje.”
Rivers je zaćutao; a odjednom, kao da upotpunjuje ono što je rekao, začu se
zvuk otkucaja sata na kaminu; i šapat plamičaka među cepanicama.
„Kako neko uopšte može ozbiljno da shvati svoj sopstveni identitet?”,
nastavio je. „U logici - A je jednako A. Ali tako nije i u stvarnosti. Ja sada je
jedan par rukavica; a ja tada drugi. Gledam Džona Riversa koji je gajio onakva
osećanja prema Keti. To mi liči na lutkarsku igru, na Romea i Juliju gledane
kroz pogrešnu stranu pozorišnog dvogleda.
Ne, ne čak ni na to; to je kao da kroz pogrešnu stranu pozorišnog dvogleda
gledam duhove Romea i Julije. A Romeo je nekad nazivao sebe Džonom
Riversom, i bio je zaljubljen, i imao je barem desetostruko više života i energije
u sebi nego obično. A svet u kome je živeo - kako je samo bio u potpunosti
preobražen!
„Sećam se na koji način je posmatrao pejzaže; boje su bile neuporedivo
življe, oblici koje su stvari činile u prostoru, začuđujuće divni. Sećam se kako
se osvrtao oko sebe na ulici, a Sent Luis je, verovao ti to ili ne, bio najdivniji
ikada sagrađeni grad. Ljudi, kuće, drveće, T-modeli fordova, psi pored uličnih
svetiljki - sve to značilo je više. Možda ćeš pitati: značilo - šta? Odgovor je:
sebe. Bile su to postojeće stvari, ne samo simboli. Gete nije bio u pravu. Alies
Vergängliche NIJE Gleichnis.8 U svakom trenutku svaka data prolaznost
zauvek je ta prolaznost. Ono što joj daje značaj jeste njeno sopstveno
postojanje, a to postojanje je (što čovek jasno shvata tek kada je zaljubljen)
jednako postojanju s najvećim mogućim P. Zašto voliš ženu u koju si
zaljubljen? Zato što ona jeste. A to je, konačno, i Božja definicija samog sebe:
Jesam onaj koji jesam. Devojka jeste ono što jeste, a deo tog njenog bića preliva
se i prožima ceo svemir. Stvari i događaji tada prestaju da budu samo
predstavnici vrsta i postaju jedinstveni; prestaju da budu ilustracije verbalnih

8
Sve prolazno nije samo poređenje.

25
 Knjige.Club Books
apstrakciji i postaju sasvim konkretni. A onda prestaješ da budeš zaljubljen i
svemir se, s gotovo čujnim cičanjem ruganja, stropošta u svoju uobičajenu
beznačajnost. Da li bi bilo moguće da ostane preobražen? Možda. Možda je
stvar samo u tome da čovek bude zaljubljen u Boga. Ali to”, dodao je Rivers,
„nije ni ovde, ni tamo. Ili, bolje reći, to je jedina stvar koja je ili ovde, ili tamo,
ili bilo gde; ali, kad bismo to izgovorili, odrekli bi nas se svi naši poštovani
prijatelji, a mogli bismo čak završiti i u ludnici. Zato pođimo, što je brže
moguće, nazad, ka nečemu malo manje opasnom. Nazad... ka Keti, nazad
oplakivanom pokojniku...” Zaustavio se.
„Da li si čuo nešto?”
Ovaj put jesam, jasno. Bio je to, daljinom i herojskim samoobuzdavanjem,
prigušen zvuk dečjeg jecanja.
Rivers se podigao i, gurnuvši lulu u džep, otišao do vrata i otvorio ih.
„Bimbo?” pozvao je upitno, a zatim rekao za sebe: „Kako je, dođavola,
izašao iz svog kreveca?”
Jedini odgovor bilo je još glasnije jecanje.
Rivers je otišao u hodnik, a trenutak kasnije začuo sam zvuk teških koraka
po stepenicama.
„Bimbo?” čuo sam ga kako govori. „Dobri stari Bimbo! Krenuo si da vidiš
možeš li uhvatiti Deda Mraza na delu, zar ne?”
Jecanje je dostiglo tragični krešendo. Ustao sam i krenuo za svojim
domaćinom. Sedeo je na najvišoj stepenici, a ogromnim rukama je obgrlio
sićušni lik u plavoj pidžami.
„To je deda”, neprestano je ponavljao. „Smešni stari deda. Bimbo voli da
bude s dedom.” Jecanje se, postepeno stišavalo.
„Zbog čega se Bimbo probudio?”, pitao je Rivers. „Zbog čega je izašao iz
svog kreveta?”
„Pas” reklo je dete, ponovo se rasplakavši pri sećanju na svoj san. „Veliki
pas.”
„Psi su smešni”, uveravao ga je Rivers. „Psi su tako blentavi da ne znaju da
kažu ništa osim vau-vau. Pomisli na sve one stvari koje Bimbo zna da kaže.
Mama. Pipi. Tata. Maca. Psi nisu pametni. Oni ne znaju da kažu nijednu od tih
reči. Samo vau-vau-vau” Počeo je da imitira oštrog psa. „Ili vau-vau-vau.” Ovaj
put, to je bio mah psić. „Ili vuuuv.” zavijao je tugaljivo groteskno. Nesigurno,
između jecaja, dete je počelo da se smeje. „Tako treba”, rekao je Rivers. „Bimbo
se samo smeje tim blentavim psima. Svaki put kad nekog vidi, svaki put kad
26
 Knjige.Club Books
čuje to smešno lajanje,' on se smeje i smeje i smeje.” Ovaj put se dete nasmejalo
svim srcem. „A sada”, rekao je Rivers, „deda i Bimbo idu u šetnju.” Još uvek
držeći dete na rukama, ustao je i krenuo hodnikom. „Ovo je dedina soba”,
rekao je otvarajući vrata. „Ništa zanimljivo ovde, bojim se.” Sledeća vrata bila
su otvorena; ušao je. „A ovo je mamina i tatina soba. Evo ormara sa
svim maminim haljinama. Zar ne mirišu dobro?” Glasno je njuškao. Dete je
učinilo isto. „Le Shocking de Schiaparelli”, nastavio je Rivers. „Ili je to Femme?
Šta god bilo, služi istoj svrsi; jer seks, seks, seks - to je ono što pokreće svet; žao
mi je da to moram da kažem, ali to ćeš, jadni moj Bimbo, otkriti već za nekoliko
godina.” Nežno je oslonio svoj obraz o bledu svilu detetove kose, a zatim
odšetao do velikog ogledala na vratima kupatila. „Pogledaj nas”, pozvao me je.
„Hajde, pogledaj nas!”
Prišao sam i stao pored njega. Svi smo bili tu u ogledalu - par pogrbljenih,
obešenih postarijih ljudi, a na rukama jednoga od njih, maleno, divno dete
slično Isusu.
„I kad pomisliš”, rekao je Rivers, „kad pomisliš da smo jednom svi bili takvi.
Počneš kao grudva protoplazme, mašina za gutanje hrane i izlučivanje, a
izrasteš u. ovakvu stvar. Nešto gotovo natprirodno čisto i prelepo.” Još jednom
je naslonio svoj obraz uz detetovu glavu. „Posle toga dođe teško vreme
bubuljica i puberteta. Posle toga preostaje ti još godina-dve, dok si u
dvadesetim, da budeš Praksitel. Ali, Praksitel brzo nagomila kilograme i počne
da gubi kosu, a tokom sledećih četrdesetak godina degenerišeš se u ovu ih onu
vrstu ljudske gorile. Suvonjava gorila - to si ti. Tvrdom kožom pokrivena vrsta
- to sam ja. Ili je to pak gorila tipa uspešnog biznismena - znaš, to je ona vrsta
koja liči na dečju zadnjicu s, lažnim zubima. Što se pak tiče ženskih gorila,
sirotih starih stvorenja s bojom na obrazima i orhidejama istaknutim na
pramcu... Ali, ne govorimo o njima. Čak i ne razmišljajmo o tome.”
Kao odgovor na naša razmišljanja, dete na njegovim rukama je zevnulo,
potom se okrenulo, naslonilo glavu na rame odraslog čoveka i zatvorilo oči.
„Mislim da ga možemo odneti nazad u njegov krevetac”, šapnuo je Rivers
i krenuo prema vratima.
„Nekako osećaš”, polako je rekao dok smo, nekoliko minuta kasnije, stajali
pogleda spuštenog na to malo lice, koje je san preobrazio u sliku nezemaljskog
spokojstva, „takvo očajničko sažaljenje prema njima. Ne znaju šta ih čeka.
Sedamdeset godina zaseda i izdaja, obmana i kofa s vodom nad vratima.”
„I - radosti” dodao sam. „Radosti koja ponekad dostiže ekstazu.”

27
 Knjige.Club Books
„Naravno” složio se Rivers, okrenuvši se od kreveca. „To i jeste mamac koji
privlači zamci.” Ugasio je svetio, tiho zatvorio vrata i krenuo za mnom niz
stepenice. „Radost - sve vrste radosti. Radost seksa, radost jela, radost moći,
radost udobnosti, radost posedovanja, radost okrutnosti. Ali, u mamcu ili
postoji udica, ili pak, kada ga zgrabiš, on povlači kanap i, eto, sruše ti se cigle
na glavu, ili kofa vode ili ptičji lepak, zavisi šta ti je namenio kosmički
šaljivdžija.” Ponovo smo seli na svoja mesta u biblioteci, svaki s jedne strane
vatre. „Koja vrsta zamki čeka na to siroto, malo, blistavo, stvorenje tamo u
krevecu? Čovek jedva može podneti pomisao na to. Jedina uteha je što
događaju prethodi neznanje, a posle njega sledi zaborav, ili, u najmanju ruku,
ravnodušnost. Svaka romantična ljubavna scena na kraju se svodi na
mediokritetski odnos u nekom drugom svetu! A na kraju, naravno, uvek stoji
smrt. A dok postoji smrt, postoji i nada.” Ponòvo je napunio naše čaše i upalio
lulu. „Gde sam ono stao?”
„U nebu, s gđom Martens” odgovorio sam.
„U nebu”, ponovio je Rivers. A potom je nastavio nakon kratke pauze.
„Trajalo je oko petnaest meseci. Od decembra do sledećeg proleća, s prekidom
od deset nedelja dok je porodica bila u Mejnu. Deset nedelja koje su trebale da
budu moji praznici kod kuće, ali koje su bile, uprkos poznatoj kući i prisustvu
moje sirote majke, vrsta najsamotnijeg izgnanstva. I nije mi samo Keti
nedostajala. Čeznuo sam za svima - za Beulom u kuhinji, za Timijem na podu
s vozovima, za Rut i njenim apsurdnim pesmama, za Henrijevom astmom i
laboratorijom i onim njegovim izvanrednim monolozima o svemu i svačemu.
Kakva je to ogromna sreća bila u septembru, kad sam opet našao svoj raj! Eden
u jesen s lišćem koje se kovitla, s nebom još uvek plavim, svetlom koje prelazi
od zlata u srebro. Zatim Eden zimi, Eden s upaljenim svetiljkama i kišom po
prozorima, ogolelim drvećem nalik hijeroglifima na pozadini od sunčevog
zalaska. A onda je, početkom drugog proleća, iz Čikaga stigao telegram. Ketina
majka bila je bolesna. Nefritis - a to' su bili dani pre otkrića sulfida, pre
penicilina. Keti je spakovala torbe i bila na stanici tačno na vreme da uhvati
prvi voz. Dvoje dece - tj. troje dece, ako računaš Henrija - ostavljeno je na brigu
Beuli i meni. Timi nam nije zadavao nikakvih problema. Ali, ostalo dvoje,
veruj mi, ostalo dvoje je više nego nadoknadilo Timijevu razumnost.
Pesnikinja je odbila da jede svoje uobičajene suve šljive za doručak, nije
mogla da se nagovori da četka kosu, zanemarivala je svoje zadatke. Dobitnik
Nobelove nagrade nije hteo ujutro da ustaje, smanjio je broj svojih
predavanja, kasnio na svaki sastanak. A bilo je i drugih, težih prestupa. Rut je

28
 Knjige.Club Books
razbila svoju kasicu-prasicu i spiskala godinu dana sakupljanu ušteđevinu na
komplet pribora za šminku i bočicu jeftinog parfema. Samo dan po Ketinom
odlasku izgledala je i mirisala poput Milosnice Vavilonske.”
„Da li je to imalo veze s Crvom pobednikom?’
„Crvi su otpali”, odgovorio je. „Po je bio isto toliko staromodan kao i neka
zastarela melodija ili Alexander’s Ragtime Band. Sada je čitala Svinberna, a
upravo je otkrila i pesme Oskara Vajlda. Svet joj je sada izgledao sasvim
drugačije, a i ona sama se promenila - drugačija pesnikinja s novim novcatim
rečnikom... Slatki greh; žudnja; kandže od jaspisa; bol grimiznih bila; užici i
ruže poroka; i, naravno, usne; usne isprepletene i izgrizene dok pena ne dobije
ukus krvi - sav onaj nezreo, loš ukus poznoviktorijanske reakcije. Ali, u
Rutinom slučaju nove reči bile su praćene i novim činjenicama. Ona nije više
bila dečkić u suknji i s pletenicama; bila je napupela žena s dve male dojke,
koje je nežno i oprezno nosala naokoló kao da se radi o paru silno vrednih, ali i
prilično opasnih, zbunjujućih zooloških primeraka. Moglo se nazreti da su one
u njoj budile mešavinu ponosa i stida; žestokog zadovoljstva, čija je posledica
bio uznemirujući osećaj krivice. Kako je naš jezik užasno štur! Ako ne
spomeneš fiziološke korelate osećanja, iskrivljuješ date činjenice. Ali, ako ih
spomeneš, to zvuči kao da se trudiš da budeš surov i ciničan. Bez obzira radi li
se o strasti i žudnji noćnog leptira za zvezdom, ili pak o nežnosti, divljenju,
romantičnoj čežnji - ljubav uvek prate procesi u izdancima živaca, koži,
sluzokoži, u žlezdanom ili mišićnom tkivu. Oni koji to ne priznaju, lažljivci su.
Oni koji priznaju, bivaju proglašeni pornografima. To je, naravno, greška naše
životne filozofije, a naša životna filozofija je neizbežan nusproizvod jezika
koji udvaja ideju koja je u samoj stvarnosti uvek nedeljiva. Jezik udvaja
i istovremeno vrednuje. Jedna od apstrakcija je ‘dobro’ a druga ‘loše’. Ne sudi
da ti ne bude suđeno. Ali, priroda jezika je takva da ne možemo ne suditi. Ono
što nam treba je druga vrsta reči. Reči koje bi mogle izraziti prirodnu
povezanost stvari. Sluzavo duhovan, na primer, ili dermato-milosrdan. Ili,
možda, mastoidoetički? Crevozofija, zašto da ne? Ali, te reči bi, naravno,
trebale da budu prevedene s nemoralne opskurnosti poznatog jezika, na nešto
što bi moglo da se upotrebi u Svakodnevnom govoru, ili čak u lirskoj poeziji.
Kako je teško, bez ovih još uvek nepostojećih reči, raspravljati čak i o tako
jednostavnom i jasnom slučaju kao što je bio ovaj s Rut. Najbolje što čovek
može da učini jeste da šljapka po metaforama. Zasićena smesa osećanja koja
mogu biti kristalizovana ili spoljnim ili unutrašnjim faktorima. Reči i događaji
koji upadaju u psihofizičku supu, čine da se ona zgrudva u delotvorne grudve

29
 Knjige.Club Books
čula i osećanja. Nakon toga slede žlezdane promene i pojava onih čarobnih
malih zooloških primeraka što ih dete nosi uokolo s tako mnogo ponosa i
zbunjenosti. Smesa uzbuđenja obogaćuje se novim senzibilitetom koji se širi od
bradavica na grudima, kroz kožu i izdanke živaca, u dušu, podsvest, nadsvest i
duh. A ti novi psihokontraktilni elementi ličnosti, unose nova kretanja u smesu
- uzbuđenja i uzrokuju da ona teče u određenom pravcu - prema još
neistraženim, nerazjašnjenim područjima ljubavi.
U ovu bujajuću struju ka ljubavi orijentisanih osećaja slučajnost ubacuje
nekoliko katalizatora - reči, događaje, primere drugih ljudi, lična maštanja i
sećanja; sva ona nebrojena sredstva što ih Suđaje koriste da bi oblikovale
pojedinu ljudsku sudbinu. Rut je imala tu nesreću da s Poa pređe na Algemona
i Oskara, s Crva pobednika na Dolores i Salomu. Kombinovana s novom
stvarnošću njene sopstvene fiziologije, nova literatura učinila je jednostavno
neophodnim da siroto dete maže usta ružom i natapa svoje rublje veštačkim
Ijubičicama. A ono gore tek je dolazilo.”
„Veštačka ambra?”
„Mnogo gore - veštačka ljubav. Uverila je samu sebe da je strastveno,
svinbernovski zaljubljena - i to, među svima, baš u mene!"
„Zar nije mogla da izabere nekoga ko bi malo više odgovarao njenoj
sopstvenoj meri?”, upitao sam.
„Pokušala je” odgovorio je Rivers, „ali nije uspelo. Priču o tome saznao sam
od Beule, kojoj se bila poverila.
Tragična mala priča o petnaestogodišnjoj devojčici koja se zaljubljuje u
popularnog sedamnaestogodišnjeg fudbalera, dobitnika mnogih školskih
nagrada. Ona je izabrala nekog bližeg svojoj meri, ali, na nesreću, u tom
razdoblju života, dve godine gotovo su nepremostiv ponor. Mladi junak
pokazivao je zanimanje samo za one devojke čija je zrelost bila uporediva s
njegovom - osamnaestogodišnjakinje, sedamnaestogodišnjakinje, ili, pri
štipkanju, dobro razvijene šesnaestogodišnjakinje.
Mršava mala petnaestogodišnja devojčica kao Rut, nije dolazila u obzir.
Našla se u položaju viktorijanskog devojčeta niskog roda, koje beznadežno
obožava vojvodu. Dugo je mladi junak nije čak ni primećivao; kada mu
je, konačno, skrenula pažnju na sebe, počelo je tako što je to smatrao zabavnim,
a završilo se njegovom grubošću. Tada je počela da ubeđuje samu sebe da je
zaljubljena u mene.”

30
 Knjige.Club Books
„Ali, ako se sedamnaest pokazalo prestarim, zašto je pokušala s dvadeset
osam? Zašto ne sa šesnaest?”
„Bilo je za to nekoliko razloga. Poraz je bio javni, i da je izabrala nekakvu
bubuljičavu, mlađu zamenu za fudbalera, druge devojčice bi je otvoreno
sažaljevale, a iza leđa joj se smejale. Zato nije dolazilo u obzir zaljubiti se u
nekog drugog učenika. Ali, ona nije poznavala nikakve muškarce, osim svojih
školskih drugova i mene. Nije bilo izbora. Ako je uopšte bila spremna da voli
nekoga, a nove fiziološke činjenice navodile su je na to - novi rečnik joj je
nametnuo ljubav kao kategorički imperativ - onda sam ja bio onaj pravi. To je,
u stvari, počelo već nekoliko nedelja pre nego što je Keti otišla u Čikago. Uočio
sam neke nagoveštavajuće simptome - crvenjenje, ćutanje, nagle neobjašnjive
odlaske usred razgovora, nastupe ljubomornog durenja ako bi ikad izgledalo
da mi je draže društvo majke nego deteta. A osim toga, tu su, naravno, bile i
one ljubavne pesme koje mi je silom htela pokazati, uprkos svojoj, a i mojoj
nelagodi. Zagrljaji i uzdisaji, celivanja i bičevanja, dozivati i snivati.
Usud, grud, blud, ćud. Gledala je napeto u mene dok sam čitao te stvari, i
to nije bio samo zabrinuti pogled književnog početnika koji očekuje sud
kritičara; bio je to vlažan, širok, blistav pogled obožavajućeg španijela,
protivreformacijske Magdalene, dobrovoljne žrtve pred nogama svog suđenog
Modrobradog. Zbog toga sam se vrlo neprijatno osećao i ponekad pitao da li bi
bilo pametno da tu stvar, za dobro svih, spomenem Keti. Ali, opet, razmišljao
sam, ako su moje sumnje neosnovane, delovaću prilično blesavo, a ako sam u
pravu, dovešću u nepriliku jadnu malu Rut. Bolje je ne govoriti i čekati da se
ta budalaština smiri. I dalje se pretvarati da su njene pesme samo književni
pokušaji koji nemaju nikakve veze sa stvarnim životom i osećanjima svoga
tvorca. I tako se to nastavljalo, potajno poput pokreta otpora, poput pete
kolone, sve do dana odlaska njene majke. Vozeći se kući sa stanice, zabrinuto
sam razmišljao šta će se desiti sada, kada je odstranjeno Ketino
obuzdavajuće prisustvo. Sledeće jutro donelo je odgovor - narumenjeni obrazi,
usta poput prezrele jagode i taj njen parfem, taj miris javne kuće.”
„S odgovarajućim ponašanjem, pretpostavljam?”
„To je, naravno, bilo ono što sam očekivao. Ali, začudo, nije se odmah
obistinilo. Činilo se da Rut ne oseća potrebu da glumi svoju novu ulogu; bilo je
jednostavno dovoljno da je prikazuje. Bila je zadovoljna samim znacima i
simbolima žestoke strasti. Namirisavši svoje pamučno rublje, gledajući u
ogledalu odraz tog apsurdno narumenjenog malog lica, mogla je videti i
omirisati samu sebe kao drugu Lolu Montez, ne moravši učiniti baš ništa da bi

31
 Knjige.Club Books
potvrdila svoje pravo na taj naslov. Ali nije joj samo ogledalo govorilo ko je
postala; činilo je to i javno mnjenje - njeni zavidni, začuđeni i podrugljivi
drugovi, njeni zgranuti nastavnici. Njihovi pogledi i primedbe potkrepljivali su
njene sopstvene fantazije. Nije ona bila jedina koja je primetila promenu;
čak su i drugi ljudi spoznali činjenicu da je sada postala grande
amoureuse, prava femme fatale. Sve to bilo je tako novo, uzbudljivo i
okupirajuće, da sam, bogu hvala, neko vreme bio gotovo zaboravljen. Sem toga,
učinio sam neoprostivu uvredu ne uzevši njeno poslednje ovaploćenje s
uglađenom ozbiljnošću. Dogodilo se to prvog dana njene nove pojavnosti.
Sišao sam u predsoblje i našao Rut i Beulu kako se žestoko raspravljaju.
‘Dobra mlada devojka kao ti’, govorila je starica, ‘trebalo bi da se stidi.’ Dobra
mlada devojka pokušala je da me navede kao svog saveznika. ‘Ti ne misliš da
će majci smetati to što koristim šminku, zar ne?' Beula mi nije dala vremena za
odgovor. ‘Ja ću ti reći šta će tvoja majka učiniti’, rekla je otresito, nemilosrdno
realna. ‘Ona će te samo pogledati, zatim će sesti na sofu, prebaciće te preko
kolena, svući će ti gaće i izlemati te najljućim batinama kakve nisi dobila u
ćelom svom životu.’ Rut joj je dobacila pogled pun hladne, drske mržnje i rekla:
‘Nisam tebe pitala.’ Potom se okrenula meni. ‘Šta ti kažeš, Džone?’ Usne poput
jagoda izvile su se u nešto što je trebalo da bude raskošno čulan osmeh, a oči su
mi uputile smeliju verziju obožavajućeg pogleda. ‘Šta ti kažeš?’ U čistoj
samoodbrani rekao sam joj istinu. ‘Bojim se da je Beula u pravu, ljute batine.’
Osmeh je izbledeo, oči su potamnele i suzile se, a ispod ruža na njenim
obrazima pojavilo se besno rumenilo. ‘Mislim da ste oboje odvratni’, rekla je,
‘Odvratni!’, ponovila je Beula. 'Ko je odvratan, da mi je samo znati?’ Rut se
namrštila i zagrizla usnu, ali je uspela da ne obrati pažnju na nju. ‘Kolikó je
Julija imala godina?’, upitala me je s tonom predosećanog trijumfa u glasu. ‘Bila
je godinu dana mlađa od tebe’, odgovorio sam. Trijumf se nazreo u
podrugljivom osmehu. ‘Ali Julija’, nastavio sam, ‘nije išla u školu. Nikakvih
časova, nikakvih zadataka. Ni o čemu nije trebalo razmišljati, osim o Romeu i
šminkanju lica - ako ga je uopšte šminkala, u šta prilično sumnjam. Dok ti imaš
algebru, imaš latinske i francuske nepravilne glagole. Pružena ti je
neprocenjiva mogućnost da jednoga dana postaneš razumna, civilizovana
mlada žena.’ Zavladala je duga tišina. Zatim je izgovorila: ‘Mrzim vas.' Bio je to
krik uvređene Salome, Dolores s pravom ogorčene što su je zamenili za
srednjoškolsko dete. Suze su potekle. Natovarene crnim muljem maškare,
probijale su se kroz aluvijalne naslage ruža i pudera. ‘Prokleti bili’, jecala je,
‘prokleti bili!’ Obrisala je oči; a zatim, ugledavši strašnu zbrku na svojoj

32
 Knjige.Club Books
maramici, ispustila uzvik užasa i potrčala gore. Pet minuta kasnije, smirena i u
potpunosti prefarbana, krenula je u školu. A to je”, zaključi Rivers, „bio jedan
od razloga što je naša grande amoureuse polagala tako malo pažnje na objekat
svoje izjedajuće strasti, zašto se femme fatale, za vreme prve dve nedelje svog
postojanja, radije koncentrisala na samu sebe, nego na osobu kojoj je autor
scenarija dodelio ulogu žrtve. Ona me bila isprobala i otkrila da sam žalosno
nedostojan uloge. Zasad je izgledalo bolje igrati taj komad kao monolog. Tako
mi je, barem u tom činu, bio dozvoljen predah. Ali, u međuvremenu se moj
dobitnik Nobelove nagrade uvaljivao u neprilike.”
„Četvrtog dana svoje emancipacije, Henri se iskrao na koktel-parti, koji je
priređivala jedna muzičarka boemskih sklonosti. Stari panjevi nikada ne mogu
podneti alkohol kao džentlmeni. Henri je umeo lepo da se napije od čaja i
razgovora. Međutim, martiniji su ga pretvarali u manijaka, koji je iznenada
postajao depresivan i redovno završavao povraćanjem. On je to, naravno, znao;
ah, dete u njemu moralo je da potvrdi svoju nezavisnost. Keti ga je bila
ograničila na povremeni seri. E, pa on će njoj pokazati, on će dokazati da može
prkositi prohibiciji isto toliko muževno kao i svi drugi. Kad nema mačke,
miševi kolo vode. A vodiče (takva je čudna perverznost ljudskog srca) kolo koje
je istovremeno i opasno i zamorno - kolo kod koga, ako izgubiš i povučeš
se, osećaš poniženje, a ako istraješ i pobediš, dao bi sve da nisi. Henri
je prihvatio poziv muzičarke i ono što je trebalo da se dogodi, stvarno se
i dogodilo. Dospevši do pola svog drugog pića, već je napravio od sebe predmet
ismevanja. Pri kraju trećeg, držao je muzičarkinu ruku i govorio joj da je
najnesrećniji čovek na svetu. A na trećini puta do ispijanja četvrtog, morao je
da jurne u toalet. Ali, nije to bilo sve; pri povratku kući - insistirao je na tome
da se prošeta - nekako je uspeo da izgubi torbu s rukopisima. U njôj su bila prva
tri poglavlja njegove nove knjige. Od Bula do Vitgenštajna. Čak i danas, čitavu
generaciju kasnije, to je još uvek najbolji uvod u modernu logiku. Malo remek-
delo! A možda bi čak bilo i bolje, da se nije napio i izgubio originalnu verziju
prva tri poglavlja. Oplakivao sam gubitak, ali sam se, s druge strane,
radovao njegovom otrežnjujućem dejstvu na jadnog starog Henrija.
Sledećih nekoliko dana bio je dobar kao hleb, gotovo isto toliko razuman, kao
i mali Timi. Mislio sam da su moje nevolje prošle, tim pre što su vesti iz Čikaga
nagoveštavale Ketin skori povratak. Činilo se da njena majka polako gasne.
Gasne tako brzo, da me jednog jutra, na putu za laboratoriju, Henri zamolio da
stanem kod prodavnice s muškom odećom; želeo je da kupi sebi crnu satensku
kravatu za sahranu. Ali, tada je stigla radosna vest o čudu. U poslednjem

33
 Knjige.Club Books
trenutku, ne želeći da gubi nadu, Keti je potražila drugog doktora - mladog
čoveka tek izašlog sa fakulteta, briljantnog, neumornog, upućenog u sve
najnovije trikove. On je započeo s novim načinom lečenja, rvao se sa smrću
ćelu noć i dan, i narednu noć. A sada je bitka dobijena; pacijentkinja je vraćena
sa same ivice groba, i živeće. Keti je u svom pismu kliktala od veselja, a ja
sam, naravno, kliktao od simpatija. Stara Beula obavljala je svoje poslove glasno
hvaleći Gospoda, pa su čak i deca napravila predah od svojih tema i problema,
svojih fantazija ò seksu i vozovima, da bi se mogla radovati. Svi su bili srećni,
osim Henrija. Istina, on je stalno govorio da je srećan; ali, njegovo nenasmejano
lice (nikada nije mogao da sakrije ono što stvarno oseća), poricalo je te reči. On
je računao na to da će smrt gde Hanbari dovesti njegovu majku-sekretaricu,
njegovu majku-ljubavnicu, nazad kući. A sada se - neočekivano, nepristojno
(nije bilo druge reči za to) upleo taj nepoželjni, mladi gnjavator sa svojim
prokletim čudom. Osoba koja je trebalo tiho da ode, bila je sada (nasuprot
svim pravilima), van opasnosti. Van opasnosti ali, naravno, još uvek
isuviše bolesna dá bi ostala sama. Keti će morati da ostane u Čikagu sve
dok pacijentkinja ne bude mogla da se brine sama o sebi. Sam bog je znao kada
će se biće, od koga je jadni stari Henri u svakom pogledu zavisio - u pogledu
svog zdravlja, svog duševnog stanja, samog svog života - vratiti njemu.
Odgađana nada prouzrokovala je nekoliko napada astme. Ali tada je, kao da ju
je proviđenje poslalo, stigla vest da je izabran za dopisnog člana Francuske
akademije. Vrlo laskavo, Zaista! To ga je trenutno izlečilo - ali ne i trajno,
nažalost. Nedelja je prolazila, a iz dana u dan, Henrijev osećaj manjka sve više
je postajao prava pravcata agonija, poput patnji narkomana koji se odvikava od
droge. Njegova teskoba nalazila je oduška u divljem, nerazumnom ogorčenju.
Ta pakosna stara veštica! (U stvari, Ketina majka bila je dve godine mlađa
od njega.) Ta zlobna pritvornica! Jer, naravno, ona nije bila stvarno bolesna -
niko ne bi mogao biti tako dugo stvarno bolestan, a da ne umre. Ona se samo
pretvarala. To je bilo zbog mešavine sebičnosti i prkosa. Želela je da zadrži
svoju ćerku za sebe i spreči je (jer stara kurva ga je oduvek mrzela) da bude
tamo gde joj je mesto - pored svog muža. Održao sam mu malo predavanje o
nefritisu i primorao ga da ponovo pročita Ketina pisma. To je delovalo dan-
dva, a posle toga vesti su opet bile ohrabrujuće. Pacijentkinja je tako dobro
napredovala da će, možda već za nekoliko dana, moći bez straha da se brinu o
njoj bolničarka i švedska služavka. U svojoj radosti Henri je, prvi put otkad sam
ga znao, postao gotovo normalan otac. Umesto da se nakon ručka povuče u
svoju sobu, igrao se s decom; umesto da priča o sopstvenim stvarima, pokušavao

34
 Knjige.Club Books
ja da ih zabavi smišljajući loše igre reči i postavljajući im zagonetke. ‘Zašto za
devojkom koja ima preširoku haljinu stalno ide pas?’ Sigurno zato jer joj treba
pas. Timi je zapao u ekstazu oduševljenja, a čak je i Rut izvukla nekakav osmeh.
Prošla su još tri dana i došla je nedelja. Uveče smo igrali karte i razne društvene
igre. Sat je otkucao devet. Još jedna, poslednja igra, a zatim su deca pošla gore.
Deset minuta kasnije, bila su u krevetu i zvala nas da dođemo' da im poželimo
laku noć. Prvo smo svratili do Timija. ‘Znaš li ovu?’ upitao je Henri. ‘Koji
će cvet izrasti ako zajedno zakopaš tubu crvene i bele boje?’ Odgovor
je, naravno, bio tuberoza 9; ali, kako Timi nije nikada čuo za tuberoze, na to je
reagovao prilično hladno. Ugasili smo svetio i krenuli u drugu Sobu. Rut je bila
u krevetu sa svojim Medom, koji je istovremeno predstavljao njeno dete i
njenog princa. Na sebi je imala bledoplavu pidžamu i kompletnu šminku.
Njena nastavnica stalno ja zamerala zbog upotrebe ruža i parfema u razredu, a
kada se pokazalo da su zamerke beskorisne, direktor ih je i kategorički
zabranio. Tako je pesnikinji jedino preostalo to da se šminka i parfemiše za
vreme spavanja. Cela soba zaudarala je na veštačke ljubičice, a jastuk je, s obe
strane njenog malog lica, bio išaran ružem i maškarom. Međutim, Henri nije
bio čovek koji bi primetio takve detalje. ‘Koji će cvet’, pitao je približivši se
krevetu, ‘ili, da budem tačniji, koje će lepo drvo izrasti ako u svom vrtu
zakopaš stara ljubavna pisma?’ ‘Ljubavna pisma?’, ponovila je devojčica.
Brzo mi je dobacila pogled, zatim porumenela i okrenula glavu.
Primoravši sebe da se osmehne, odgovorila je umornim, superiornim tonom da
ne može pogoditi. ‘Zanovetak’10, pobedonosno je uskliknuo njen otac; a pošto
nije razumela, objasnio je: ‘Zar ne shvataš? To su ljubavna pisma - stara
ljubavna pisma, a ti si našla novog obožavaoca. Postoji opasnost da ih on
pronađe u tvom vrtu, pa da ti zbog toga stalno zanoveta!’ U daljini, u velikoj
spavaćoj sobi, zvonio je telefon. Njegovo lice se ozarilo. ‘Imam osećaj da to
Čikago zove’, rekao je naginjući se da poljubi Rut za laku noć. ‘A i taj’, dodao
je žureći prema vratima, ‘da se majka sutra vraća. Sutra!’, ponovio je i izašao.
‘Zar neće biti divno ako je u pravu’, rekao sam vatreno. Rut je klimnula glavom
i odgovorila ‘Da’ tonom koji je zvučao kao ‘Ne’. Usko, našminkano lice,
odjednom je poprimilo izraz duboke zabrinutosti. Bez sumnje je razmišljala o
onome što je Beula rekla da će se dogoditi kada majka dođe kući; već je videla,

9
tuberoza - cvet jakog mirisa.
10
zanovet - (Laburnum) - grmlje i drveće sa žutim cvetovima skupljenim u grozdove koji
vise.

35
 Knjige.Club Books
čak i stvarno osećala, kako je Dolofes Saloma prebačena preko velikog
materinskog kolena i, uprkos tome što je godinu dana starija od Julije, zvučno
izbatinjana. ‘Pa, vreme je da idem’, rekao sam konačno. Rut me uhvati za ruku
i zadrža je. ‘Ne još’, molila me i, dok je govorila, lice joj je promenilo izraz.
Uklešten, zabrinut pogled, zamenio' je drhtav osmeh obožavanja; usne su 'se
razdvojile, oči raširile i zasijale. Činilo se da se iznenada setila ko sam ja - njen
rob i njen suđeni Modrobradi, jedini razlog što je preuzela dvostruku ulogu
fatalne zavodnice i žrtvenog jagnjeta. A sutra, ako njena majka dođe kući, sutra
će biti prekasno; predstava završena, pozorište zatvoreno ukazom policije.
Radilo se o sada ili nikada. Čvrsto mi je stiskala ruku. ‘Voliš li me, Džone?’,
prošaputala je gotovo nečujno. Odgovorio sam joj vedrim, zvonkim načinom
druželjubivog skautskog predvodnika: ‘Naravno da te volim.’ ‘Isto toliko koliko
voliš mamu?’, bila je uporna. Izbegao sam odgovor pokazavši dobroćudnu
nestrpljivost. ‘Budalasto pitanje!’, rekao sam. ‘Tvoju majku volim onako kako
se vole odrasli, a tebe volim onako kako se...’ ‘Onako kako se vole deca’, s
gorčinom je zaključila. ‘Kao da tu ima neke razlike!’ ‘Zar nema?’ ‘Ne, kada se
radi o ovakvim stvarima.’ A kada sam je upitao o kakvim to stvarima,
stisnula mi je ruku i rekla: ‘O ljubavi prema nekome’, i ponovo mi uputila
jedan od onih svojih pogleda. ‘Pa, mislim da je stvarno vreme da krenem’, opet
sam rekao i setivši se rime koju je Timi uvek smatrao izuzetno šaljivom, dodao
oslobađajući ruku: ‘Laku noć, moram poć, buve te grizle celu noć.’ Ta šala
odjeknula je kao kamen bačen u prazan bunar. Ne nasmejavši se, s dubokom
čežnjom usredsređenom u pogledu, ona je nastavila da zuri u mene, i sve bih
to smatrao komičnim da me nije đavolski uplašilo. ‘Zar mi nećeš poželeti laku
noć?’, upitala je. Sagnuo sam se da izvedem ritualni poljubac u čelo, kada su se,
iznenada, njene ruke našle oko moga vrata, nisam ja više ljubio dete, već je dete
ljubilo mene - prvo u desni obraz, a potom, (nešto bolje ciljajući, uz ivicu
usana. ‘Rut!’, usprotivio sam se, ali, pre nego što sam mogao još nešto da kažem,
ona me ponovo poljubila, s nespretnom žestinom, pravo u usta. Istrgnuo sam
se. ‘Zašto si to učinila?’, upitao sam u paničnom besu; Pocrvenela je, pogledala
me blistavim, širom rastvorenim očima i prošaputala: 'Volim te’, zatim se
okrenula i zarila lice u jastuk, pored Mede. ‘Dobro, ovo je poslednji put da sam
došao da ti poželim laku noć!', rekao sam strogo i okrenuo se. da izađem. Krevet
je zaškripao, bose noge zatopotale po podu i, u trenu kada sam dodirnuo kvaku
na vratima, ona je bila pored mene, vukući me za ruku. ‘Žao mi je, Džone’,
isprekidano je govorila. ‘Učiniću sve što želiš. Sve...’ Oči su joj sada bile kao oči
koker-španijela, ni traga zavodnici. Naredio sam joj da se vrati u krevet i rekao

36
 Knjige.Club Books
da ću možda popustiti, ako bude jako dobra devojčica. U suprotnom... S tom
neizgovorenom pretnjom sam je napustio. Prvo sam krenuo u svoju sobu da
operem ruž s lica, a zatim sam se vratio niz hodnik prema stepenicama i,
napokon, prema biblioteci. Na odmorištu, na vrhu stepeništa, gotovo sam se
sudario s Henrijem koji je izašao iz hodnika koji vodi iz njegovog dela zgrade.
‘Kakve su vesti?’, počeo sam. Tada sam ugledao njegovo lice i prestravio se.
Samo pet minuta ranije veselo je postavljao zagonetke. Sada je bio stari, stari
čovek, siv poput leša, ali bez one smirenosti koju poseduje leš; jer, u njegovim
očima i oko njegovih usana, bio je izraz nepodnošljive patnje. ‘Zar nešto nije
u redu?’, uznemireno sam pitao. Bez reči je odmahnuo glavom. ‘Sigurno?’, bio
sam uporan. ‘Keti je zvala’, konačno je rekao bezbojnim glasom. ‘Ne vraća se
kući.’ Upitao sam ga da li je starici opet loše. ‘To je izgovor’, rekao je gorko,
zatim se okrenuo i vratio odakle je i došao. Pratio sam ga vrlo zabrinut. Sećam
se kratkog hodnika na čijem su kraju bila vrata kupatila, a na levoj strani druga
vrata koja su vodila u glavnu spavaću sobu. Nikada ranije nisam bio u toj sobi
i sada sam se, prosto šokiran od čuda i iznenađenja, suočio s neverovatnim
krevetom Martensovih. Bio je to ranoamerički krevet na četiri nogara, s
baldahinom, ali takvih džinovskih razmera da sam i nehotice pomislio na
ubistva predsednika i svečane sahrane. Naravno, u Henrijevoj svesti, on
mora da je budio nešto drugačije asocijacije. Ono što je za mene bio
svečani odar, za njega je bio bračni krevet. Telefon, koji ga je upravo osudio
na dalju usamljenost, stajao je pored ovog simbola i poprišta njegove
supružničke sreće. Ne, nije to prava reč”, napomenuo je Rivers. „‘Supružnički’
podrazumeva uzajamni odnos dveju potpuno zrelih osoba. Ali, za Henrija, Keti
nije bila osoba,- ona je bila njegova hrana, predstavljala je vitalni organ
njegovog tela. Kada nje nije bilo, on sé osećao kao krava lišena sena, kao čovek
oboleo od žutice koji pokušava da preživi bez jetre. Bila je to agonija. 'Možda
bi trebalo malo da prilegneš’, rekao sam brižnim tonom, koji čovek automatski
primi kad govori s bolesnicima. Načinio sam pokret u pravcu kreveta. Ovaj put
njegov odgovor ličio je na ono što se događa ako kineš dok prolaziš ispod
nanosa sveže napadalog snega - lavina! Ali, kakva lavina! Ne ona bela,
neokaljana, već vreli, drhtavi odron izmeta. Zaudarao je, gušio, zasipao sve.
Trgnut iz rajskog sveta budalastih, u koji me dovela moja sasvim neoprostiva
naivnost, slušao sam sa sablažnjenim, zapanjenim užasom. ‘Jasno je’,
neprekidno je ponavljao, 'jednostavno je više nego jasno. ‘Jasno da je, ako Keti
nije dolazila kući, to bilo zato što ona nije želela da dođe kući. Jasno je da je
pronašla drugog čoveka. I jasno je da je taj drugi čovek onaj novi lekar. Lekari

37
 Knjige.Club Books
su nadaleko poznati ljubavnici. Oni poznaju fiziologiju i znaju sve o
vegetativnom nervnom sistemu. Užas u mojim mislima zamenio je bes. Kako
se usuđuje tako nešto da kaže o mojoj Keti, o toj više-nego-ženi koja nikako
nije mogla biti drugačija, sem isto toliko čista i savršena kao i moja, gotovo
religiozna strast za njom. ‘Zar vi to ozbiljno hoćete da kažete da...’, započeo
sam. Ali, Henri nije hteo ništa da kaže; on je kategorički tvrdio - Keti ga vara s
tim mladim nikogovićem.”
„Rekao sam mu da je lud, a on mi je odgovorio da nemam pojma o seksu;
što je, naravno, bila bolna istina. Pokušao sam da promenim temu. Nije se tu
radilo o seksu - već o nefritisu, o majci kojoj je potrebna briga njene ćerke. Ali,
Henri nije hteo da sluša. Jedino što je u tom trenutku želeo, bilo je da muči
samog sebe. Ako me pitaš zašto je želeo da se muči, mogu ti jedino odgovoriti
da je to bilo zato što je već bio u agoniji. On je bio onaj slabiji], zavisniji deo
simbiotske veze koja je upravo (tako je on mislio) bila naprasno raskinuta. Bio
je to hirurški zahvat bez anestezije. Ketin povratak bi zaustavio, bol i smesta
izlečio ranu. Ali, Keti se nije vraćala. Zbog toga je (gle logike!) Henri
verovao da treba sebi da zada što više bola. A to je najbolje mogao da
postigne tako što bi svoj jad pretopio u razdiruće reči. Govoriti i govoriti -
naravno ne meni, ne čak ni s namerom da ja čujem, već samom sebi - ali samom
sebi (a tò je bilo nužno ako je nameravao da pati) u mom prisustvu. Nije mi bila
dodeljena uloga drugog glavnog lika, ne, čak ni uloga sporednog lica koje služi
kao poverenik ili raznosilac poruka. Ne, bio sam jednostavno bezimeni, gotovo
bezlični statista, čija je dužnost bila da glavnom junaku osigura početni izgovor
- misliti glasno, koji je sada, budući da se, eto, našao na mestu događaja,
pridavao prisluškivanom monologu monstruoznost i krajnju bestidnost, koje bi
mu nedostajale da je govornik bio sam. Samoaktivirano, odronom izmeta
pojačano kretanje. S Ketine prevare, prešao je (a to je bio najniži udarac)
na njen izbor mlađeg muškarca. Mlađi, i zato muževniji, neumorniji u svojoj
pohoti. (A da se ni ne spominje da je, kao lekar, poznavao fiziologiju i
vegetativni nervni sistem.) Ličnost, stručnjak, verni iscelitelj - svega toga je
nestalo; a isto se, zbog saučestvovanja, dogodilo i s Keti. Preostale su samo dve
polne funkcije koje divljački istražuju jedna drugu u vakuumu. To što je mogao
na ovakav način razmišljati o Keti i njenom hipotetičkom ljubavniku, bilo je
dokaz, kako sam nejasno počeo da razaznajem, da je na isti način razmišljao o
Keti i samom sebi. Henri je, kao Što sam već rekao, bio rođeni stari panj, a stari
panjevi, što si već sigurno mnogo puta imao priliku da primetiš, lako postaju
vatreni. Tako vatreni, u stvari, da se to graniči s ludilom. Ne, to je pogrešna

38
 Knjige.Club Books
reč. Ludilo je slepo. Dok, naprotiv, ljubavnici poput Henrija nikada ne
gube glavu. Oni je nose sa sobom, bez obzira kako daleko išli - nose sa sobom
da bi mogli biti potpuno, požudno svesni svoga i partnerovog oslobađanja.
Moglo bi se reći da je seks bio jedino, osim njegove laboratorije i njegove
biblioteke, čega je Henri želeo da bude svestan. Većina ljudi živi u svetu koji
je poput francuskog kafe au lait 11- pedeset posto obranog mleka i pedeset posto
bljutave cikorije, pola psihofizičke stvarnosti i pola konvencionalnog mlaćenja
prazne slame. Henrijev svet bio je oblikovan po uzoru na čašu viskija sa sodom
i puno leda. Bila je to mešavina u kojoj je pola litra najpenušavijih filozofskih i
naučnih ideja gotovo sasvim razvodnilo malu mericu neposrednog doživljaja,
uglavnom strogo seksualnog. Stari panjevi retko kad su društveni. Oni su
suviše zaokupljeni svojim idejama, svojom putenošću i svojim psihosomatskim
smetnjama da bi imali vremena da se interesuju se za druge ljude - čak ako su
to i njihove sopstvene žene ili deca. Oni žive u stanju najzadrtijeg, svojevoljnog
neznanja, nemajući nikakvog pojma ni o kome, ali prepuni unapred stvorenih
pogrešnih predstava o svemu. Uzmimo, na primer, vaspitanje dece. Henri je
umeo kao stručnjak da govori o tome. On je pročitao Pijažea, Djuija i
Montesorija, čitao je psihoanalitičare. Sve je to bilo tamo, u njegovoj moždanoj
kartoteci. Raspoređeno, svrstano u grupe, stalno na raspolaganju. Ali, kada se
radilo o tome da nešto stvarno preduzme sa Rut ili sa Timijem, pokazao bi se
ili beznadežno nesposobnim ili bi, što se češće događalo, nestao s vidika. Jer,
oni su ga, naravno, zamarali. Sva deca su ga zamarala. A isto je bilo i s velikom
većinom odraslih. Kako je i moglo biti drugačije? Njihove predstave su bile
nepotpune, a njihovo poznavanje literature nepostojeće. Šta su imah da mu
ponude? Samo svoje osećaje i svoj moralni život; jedino svoju povremenu
mudrost i svoje učestalo, patetično pomanjkanje mudrosti. Jednom rečju -
samo svoju ljudskost. A ljudskost je bila nešto za šta jadni stari Henri, po svojoj
prirodi, nije bio sposoban da se zainteresuje. Između kvantne teorije i
epistemologije na jednom kraju spektra, te seksa i bola na drugom, nalazila se
neka vrsta limba nastanjena jedino duhovima. A među tim duhovima bilo
je oko sedamdeset posto njega samog. Jer on je bio isto tako malo svestan svoje
sopstvene ljudskosti kao i ljudskosti drugih. Njegove ideje i njegovi osećaji -
da, o njima je znao sve. Ali ko je bio čovek koji je imao te ideje i osećao utiske?
I u kakvom je odnosu bio taj čovek prema ljudima i stvarima oko sebe? Pre
svega, u kakvom je odnosu trebalo da bude? Sumnjam da je Henriju ikada palo

11
bela kafa.

39
 Knjige.Club Books
na pamet da postavi takva pitanja. U svakom slučaju, u ovom trenutku ih nije
postavljao. Njegov monolog nije bio teskobom razdirana rasprava muža koji se
dvoumi između ljubavi i sumnje. To bi bila sasvim ljudska reakcija na izazov
jedne potpuno ljudske situacije - i kao takva, ne bi se sigurno odvijala u
prisustvu tako neiskusnog i budalastog slušaoca, nesposobnog da pruži
razumevanje ili pomoć, kakav je bio mladi Džon Rivers od pre trideset godina.
Ne, njegova reakcija je, u suštini, bila ispod ljudske, a jedan od elemenata
njene subhumanosti, ležao je u krajnje sramotnoj i nerazboritoj činjenici, da se
sve odvijalo u prisustvu nekoga ko nije bio ni intiman prijatelj, ni profesionalni
savetnik - već samo suviše pobožno vaspitani, šokirani mladi klipan, s dva
načuljena, ali zgražavanja puna uva. Te jadne uši! Jasno izraženo i bogato
dokumentovano, naučno blato se lagano nabilo u njih. Barton i Havlok Elis,
Kraft-Ebing i nenadmašni Plos i Bartels - isto kao i Pijaže i Džon Djui; svi oni
su bili tamo, u Henrijevoj ugrađenoj kartoteci, pristupačni u najsitnijim
pojedinostima. Tada mi je postalo jasno da Henri po ovom pitanju nije želeo da
ostane samo književni stručnjak. On je i sprovodio u delo ono što je
propovedao, sistematski je postupao prema onom što je znao iz teorije. Kako je
teško danas, kada o orgazmu možeš raspravljati jedući supu, a o bičevanju uz
sladoled, kako je mnogo teško prisetiti se snage starih tabua, duboke tišine
kojom su bili obavijeni! Za mene je, sve što je Henri govorio o tehnici vođenja
ljubavi, o antropologiji braka i statistikama seksualnog zadovoljenja - bilo
otkrovenje iz bezdana pakla. Smatrao sam to stvarima koje pristojni ljudi ne
spominju, koje oni, naivno sam zamišljao, čak ni ne znaju; stvarima o kojima
se može raspravljati i saznati samo po bordelima, na orgijama bogatih ljudi, na
Monmartru, u Kineskoj četvrti i Francuskoj četvrti. A eto, te užase je sipao u
moje uši čovek koga sam cenio više od svih, čovek koji je, svojim intelektom i
sposobnošću naučnog pronicanja, nadmašivao svakoga koga sam znao.
A izricao ih je u vezi sa ženom koju sam voleo kao što je Dante voleo Beatriče;
kao što je Petrarka obožavao Lauru. On je tvrdio, kao da je to najjasnija stvar
na svetu, da Beatrice ima gotovo nezasit apetit i da je Laura prekršila svoje
bračne zavete zbog fizičkih uzbuđenja kakva bi, bez problema, mogla pobuditi
svaka snažna muškarčina s dobrim poznavanjem vegetativnog nervnog
sistema. Čak i da nije optuživao Keti zbog nevere, ja bih bio preneražen onim
što je rekao. Jer, iz svega što je govorio, proizlazilo je da su užasi isto tako
sastavni deo braka, kao i preljube. Teško ćeš verovati”, dodao je Rivers smejući
se, „ali, istina je. Sve do tog trenutka nisam imao pojma šta se odvija između
muža i žene. To jest, imao sam određeni pojam, ali, pokazalo se da on nije

40
 Knjige.Club Books
bio tačan. Ja sam mislio da, osim u polusvetu, pristojni ljudi ne vode
ljubav osim kada žele imati decu - jednom u životu kao moji roditelji, dva puta
kao Martensovi. A sada je tu bio Henri koji vodi monolog sedeći na ivici svog
kovčega. S lucidnošću jednog genija i otvorenim ulaženjem u detalje svojstvene
deci, vodio je monolog o svim čudnim i za mene užasavajuće nemoralnim
stvarima koje su se događale pod ovim mrtvačkim pokrovom. A Keti, moja
Keti, bila je njegov saučesnik - ne njegova žrtva, kako sam u početku mislio,
već njegov voljni, zaneseni saučesnik. I baš taj zanos ga je navodio na sumnju.
Jer, ako joj je razbludnost tako mnogo značila ovde, na domaćem kovčegu,
sigurno joj je morala značiti čak i više tamo gore, u Čikagu, uz mladog lekara.
I odjednom, Henri je pokrio lice rukama i zajecao, što je u meni izazvalo
neopisivu nelagodnost.”
Zavladala je tišina.
„Šta si uradio?”, pitao sam.
„Šta sam mogao da uradim?” slegnuo je ramenima. „Ništa, osim da ispustim
nekoliko utešnih zvukova i savetujem ga da legne. Sutra će otkriti da je sve
zajedno bila velika greška. Zatim sam, pod izgovorom da ću mu doneti vruće
mleko, odjurio u kuhinju. Beula je sedela u svojoj stolici za ljuljanje čitajući
knjižicu o Drugom dolasku 12. Rekao sam joj da se dr Martens ne oseća baš
dobro. Saslušala me, značajno klimnula glavom, kao da je to očekivala, zatim
zatvorila oči i u tišini se, pomerajući samo usne, dugo molila. Posle toga je
uzdahnula i rekla: ‘Ispražnjen, utučen i ukrašen.’ Te reči su joj bile poslate.
Mada se činilo neumesno reći tako nešto o čoveku koji je u glavi imao više nego
šest drugih intelektualaca, ta rečenica se, kada sam malo razmislio o njoj,
pokazala kao tačan opis jadnog starog Henrija. Ispražnjen od Boga, lepo utučen
od uobičajene doraslosti i, poput božićne jelke, ukrašen svetlucavim
shvatanjima. A unutra se uselilo sedam drugih đavola, gorih i od gluposti i od
sentimentalnosti; i preuzelo vlast. Ali, u međuvremenu, mleko se pušilo. Sipao
sam ga u termos i krenuo gore. Ušavši u sobu, na trenutak sam pomislio da mi
je Henri umakao. Tada se začulo kretanje iza kovčega. Između šarene presvlake
kreveta i prozora, stajao je Henri, pred otvorenim vratima malog sefa
postavljenog u zidu i sakrivenog Ketinim portretom u venčanici. ‘Evo vašeg
mleka’, započeo sam glumeći dobro raspoloženje. Tek tada sam primetio
ono što je uzeo iz dubine sefa - revolver.

12
Drugi dolazak Isusa na svet.

41
 Knjige.Club Books
Srce mi je zastalo. Odjednom sam se setio da postoji ponoćni voz za Čikago.
Grozničavo sam počeo zamišljati naslove u prekosutrašnjim novinama.
POZNATI NAUČNIK UBIJA ŽENU, ZATIM SEBE; ili NOBELOVAC
UHVAĆEN U DVOSTRUKOM UBISTVU; ili još gore MAJKA DVOJE DECE
UMIRE U STRASTVENOM LJUBAVNOM GNEZDU. Spustio sam termos i,
skupljajući snagu da ga nokautiram levom u vilicu ako bude potrebno, ili
kratkim oštrim udarcem u pleksus, krenuo sam prema njemu. ‘Ako
dozvoljavate, dr Martens’ rekao sam s poštovanjem. Nije bilo borbe, jedva se
moglo govoriti o nekom njegovom svesnom naporu da zadrži revolver. Pet
sekundi kasnije, stvarčica je mirno ležala u mom džepu. ‘Samo sam ga gledao’,
rekao je slabašnim, bezizražajnim glasom. A zatim je, nakon kraćeg
prekida, dodao: ‘Čudna je to stvar kada razmisliš o njoj.’ A kada sam upitao: ‘Šta
to?’, odgovorio je: ‘Smrt.’ To je bilo sve što je veliki čovek želeo da doda zbiru
ljudske mudrosti. Smrt je čudna stvar kada se razmisli o njoj. Zbog toga on
nikada i nije razmišljao o njoj - osim u situacijama poput ove, kada ga je patnja
navela da oseća potrebu za samozadavanjem još veće patnje. ‘Ubistvo’?
Samoubistvo? Te misli mu čak ni na pamet nisu nikada padale. Sve što je
zahtevao od instrumenta smrti, bilo je osećanje negativne senzualnosti - bolni
podsetnik, usred svih ostalih njegovih bolova, da će jednog dana, dugo, dugo
nakon sadašnjeg, i on umreti.
‘Možemo li ovo sada da zaključamo?’, upitao sam. Potvrdno je klimnuo. Na
stočiću pored kreveta ležale su stvari koje je izvadio iz sefa dok je tražio
revolver. Ja sam ih sada ponovo vratio unutra - Ketinu kutijicu za nakit; pola
tuceta kutija u kojima su bile zlatne plakete, koje su velikanu uručila razna
naučna društva; nekoliko jednostavnih, smeđih kovèrti nabreklih od papira; i,
na kraju, bile su tu i knjige - svih šest tomova Psihologije seksa, primerak
Peticije od Andrea de Nersija, objavljen u Briselu, anonimno delo s
ilustracijama, Škola za fine devojke gđice Flogi.’13 ‘E pa tako’, rekao sam
najvedrijim utešiteljskim tonom kojim sam mogao, zaključavajući vrata sefa i
vraćajući mu ključ. Podigao sam portret i ponovo ga okačio na, za njega
određen, klin. Iza belog satena i cvetova pomorandže, iza bogorodičinih
ljiljana i lica čiji sjaj čak ni nesposobnost trećerazrednog slikara nije uspela da
potamni, ko bi mogao da nasluti postojanje tako čudno izabranog blaga -
Felicija i otrcana svedočanstva, Gđica Flogi i zlatni simboli kojima ne baš
suviše zahvalno društvo nagrađuje svog genijalnog čoveka.”

13
to flog (engi) - bičevati; mis Flogi - doslovno gospođica Bičevalić.

42
 Knjige.Club Books
„Posle pola sata ostavio sam ga i otišao u svoju sobu s blaženim osećajem da
sam pobegao, da sam se konačno oslobodio teške noćne more! Ali, ni u mojoj
sobi nije bilo mirno. Prvo što sam video, kad sam upalio svetio, bila je koverta
pribodena uz jastuk. Otvorio sam je i rasklopio dva lista svetloljubičastog
papira. Bila je to Rutina ljubavna pesma. Ovaj put se - ljubim te - rimovalo s -
rekao mi 'ne’. Ljubljeni je tad prezreo nju jer priznala je žudnju svu. To je
stvarno bilo previše za jedno veče. Genije čuva pornografiju u sefu; Beatriče je
pohađala školu gđice Flogi; detinja nevinost boji lice i upućuje strastvene
besmislice mladom čoveku; a ako ne zaključam vrata, odmah će dožudeti i
dobludeti iz loše literature u još goru stvarnost.
Sledećeg jutra dugo sam spavao, i kada sam sišao na doručak, deca su već
bila napola pojela svoje ovsene pahuljice. ‘Vaša mama ipak ne dolazi’, objavio
sam. Timiju je zaista bilo žao, a Rut se, iako je promrmljala nekoliko
odgovarajućih reči žaljenja, odala iznenadnim sjajem u očima; bila je
presrećna. Ljutnja me učinila okrutnim. Izvadio sam njenu pesmu iz džepa i
položio je na stolnjak pored grejpfruta. ‘Slaba je', rekao sam brutalno. Zatim
sam, ni ne pogledavši je, izašao iz sobe i popeo se gore da vidim kako je Henri.
U devet i trideset imao je zakazano predavanje i, ako ga ne izbacim iz kreveta,
zakasniće. Ali, kada sam zakucao na njegova vrata, klonulim glasom objavio je
da Se ne oseća dobro. Ušao sam. Na kovčegu je ležalo nešto Sto je sasvim ličilo
na mrtvog čoveka. Izmerio sam mu temperaturu. Bila je vrlo visoka. Šta da
se radi? Odjurio sam dole u kuhinju, da se posavetujem s Beulom. Starica je
uzdahnula i zavrtela glavom. ‘Videćeš’, rekla je, on će je prisiliti da dođe kući.’
Tada mi je ispričala šta se dogodilo pre dve godine kad je Keti otišla u
Francusku da poseti grob svoga brata na jednom vojničkom groblju. Nije bila
odsutna ni mesec dana kad se Henri razboleo - tako razboleo da su joj morali
poslati telegram da se hitno vrati kući. Devet dana kasnije, kada je Keti došla u
Sent Luis, on je skoro bio na samrti. Ušla je u bolesničku sobu, položila mu
ruku na čelo i ‘Kažem ti’, rekla je Beula dramatično, ‘bilo je to kao Lazarevo
vaskrsenje. Dole, do samih vrata smrti i onda, uuups! Opet nazad gore, kao da
je u liftu. Tri dana kasnije, jeo je pečene piliće i pričao kao navijen. A isto će
učiniti i ovog puta. On će je prisiliti da se vrati kući, čak ako bude morao
otići do vrata smrti kako bi postigao ono što želi.' A tačno tamo je i otišao - do
samih vrata smrti.” zaključio je Rivers.
„Hoćeš reći da je to bilo stvarno? Nije se pretvarao?”
„Kao da ovo drugo isključuje prvo! Naravno da se pretvarao, ali to je činio
tako dobro, da je zamalo zaista umro od upale pluća. Međutim, tada ja to nisam

43
 Knjige.Club Books
potpuno shvatao. Beula je u tom pogledu imala mnogo naučniji pristup od
mene. Ja sam bio opsednut praznoverjem o virusima, a ona je verovala u
psihosomatsku medicinu. Dakle, telefonirao sam doktoru i vratio se u
trpezariju. Deca su već doručkovala i otišla. Nisam ih više video, skoro dve
nedelje; jer, kada sam se to veće vratio kući iz laboratorije, otkrio sam da ih je
Beula, po doktorovom savetu poslala jednoj ljubaznoj komšinici. Nema više
pesama, nije više potrebno da zaključavam vrata. Bilo je to veliko olakšanje. U
ponedeljak uveče telefonirao sam Keti, a onda ponovo u utorak, s vestima
da smo morali uzeti bolničarku i iznajmiti celofanski šator s
kiseonikom. Sledećeg dana Henriju je bilo još gore; ali, kada sam pozvao
Čikago, saznao sam da je isto bilo i sa jadnom gđom Hanbari. ‘Ne mogu da
je ostavim’, očajnički je ponavljala Keti. ‘Ne mogu!’ Za Henrija, koji je računao
na njen povratak, te reči su bile pogubne. Za samo dva sata temperatura mu je
porasla za punih pet stepeni i zapao je u delirijum. ‘Ili njegov život, ili život
gđe Hanbari’, rekla je Beula i otišla u svoju sobu da se moli za božje savete. Za
nekih dvadeset pet minuta stvarno ih je i dobila. Gđa Hanbari će svakako
umreti, bez obzira šta se dogodilo, a Henri će se oporaviti ako Keti dođe kući.
Dakle, ona mora doći kući. Doktor je bio taj koji ju je konačno ubedio. ‘Ne bih
želeo da stvaram paniku’, rekao je to veče preko telefona, ‘ali...’ To je bilo
presudno. ‘Biću kod kuće do sutra uveče’, rekla je. Na kraju će biti po
Henrijevom - ali, bio je poslednji trenutak.”
„Doktor je otišao. Bolničarka se pripremila za noć bdenja. Ja sam pošao u
svoju sobu. ‘Keti će se sutra vratiti’, ponavljao sam u sebi. ‘Keti će se sutra
vratiti.’ Ali, koja Keti - moja ili Henrijeva, Beatriče ili najdraža učenica gđice
Flogi? Pitao sam se hoće li sada sve biti drugačije? Da li ću moći, posle odrona
izmeta, osećati prema njoj isto što sam i ranije? Ćele te noći i sledećeg dana
mučila su me pitanja. Još uvek sam ih postavljao, kada sam konačno začuo taksi
koji skreće u dvorište. Moja Keti ili njegova? Nagrizala me i paralizovala strašna
slutnja. Prošlo je dosta vremena pre nego što sam mogao da nateram sebe da
odem i pozdravim je. Kada sam, na kraju, ipak otvorio ulazna vrata, prtljag
je već bio na stepeništu, a Keti je plaćala vozaču. Okrenula je glavu. Kako je
izgledala bledo pod svetlom s verande, kako izmoždeno i propalo! Ali, kako
lepo! Lepše nego ikada - lepo na novi, raznežujući način, tako da sam otkrio
kako je volim strašću iz koje su nestali i poslednji tragovi nečistoće, rastopljeni
samilošću i zamenjeni naletom samopožrtvovanja, žarke želje da pomognem i
zaštitim, da joj predam svoj život. A šta je bilo s Henrijevim monologom i onom
drugom Keti? Šta s gđicom Flogi, Felicijom i Studijama o psihologiji seksa? Ono

44
 Knjige.Club Books
što se odnosilo na moje iznenada uzdignuto srce, to nikada nije ni postojalo, ili
je, u svakom slučaju, bilo sasvim nevažno.”
„Čim smo ušli u hodnik, iz kuhinje je dotrčala Beula. Keti joj se bacila oko
vrata, i tako su dve žene, punih pola minuta, stajale stisnute u zagrljaju bez
reči. A zatim se Beula, udaljivši se nekoliko koraka, ispitivački zagledala u
Ketino lice. Dok ju je gledala, ushićenje u njenim suznim očima ustuknulo je
pred nadirućom uznemirenošću.
‘Ali, to nisi ti!’, zavapila je. ‘To je tvoj duh. Skoro isto toliko si blizu kraju
kao i on.’ Keti je to smehom pokušala da porekne. Ona je samo malo umorna,
ništa drugo. Starica je odrešito zavrtela glavom. ‘Radi se o snazi’, rekla je. ‘Tebe
'je izdala snaga. Kao što je izdala našeg dragog Gospodina kada su se svi oni
ljudi otimali da ga ščepaju.’ ‘Gluposti’, rekla je Keti. Ali, to je bila prava istina.
Snaga ju je zaista izdala. Tri nedelje uz majčin krevet izvukle su život iz nje.
Bila je ispražnjena ljuštura koju još jedino volja pokreće. A volja nikada nije
dovoljna. Volja ne može variti hranu za tebe, ili ti sniziti temperaturu - a
kamoli temperaturu nekog drugog. ‘Sačekaj do sutra’, zamolila je Beula kada
je Keti iskazala svoju nameru da ode gore u bolesnikovu sobu. ‘Ispavaj se malo.
Sada mu ne možeš pomoći, ne u stanju u kome si.’ ‘Prošli put sam mu pomogla’,
odgovorila je Keti. ‘Prošli put je bilo drugačije’, starica je bila uporna. ‘Prošli
put si posedovala snagu. Nisi bila duh.’ ‘Ti i tvoji duhovi!’, rekla je pomalo
iznervirano Keti; i, okrenuvši se, krenula je ka stepenicama. Krenuo sam za
njom.
Pod svojim šatorom za kiseonik, Henri je spavao ili bio omamljen. Seda,
neobrijana brada pokrivala mu je obraze i deo oko usana, na omršavelom licu
nos je bio ogroman, kao na karikaturi. Tada su mu se, dok smo ga gledali,
podigli očni kapci. Keti se nadvila nad providan prozorčić šatora i pozvala ga
imenom. Nije bilo odgovora, nikakvog znaka u bledoplavim očima da zna ko
je ona ili da ju je barem video. ‘Henri’, ponovila je 'Henri! To sam ja. Vratila
sam se.’ Odsutan pogled usredsredio se na nju, a trenutak kasnije pojavio se
slabašan tračak prepoznavanja - ali samo na nekoliko sekundi; zatim je
izbledeo. .Oči su ponovo otplovile, usne se počele micati; opet je potonuo u
svet svog delirijuma. Čudo nije uspélo; Lazar nije dozvan. Nastupila je duga
tišina. Potom teško, beznadežno: ‘Možda je stvarno bolje da odem u krevet.’
„A čudo?”, upitao sam. „da li je uspela sledećeg jutra?”
„Kako bi uspela? Bez snage, bez života u sebi, bez ičega osim svoje volje i
svoje uznemirenosti. Pitam se šta je gore - kada si sam beznadežno bolestan, ili
kada znaš da je neko koga voliš beznadežno bolestan? Treba krenuti od
45
 Knjige.Club Books
definicije reči ‘ti’. Kažem - ti si beznadežno bolestan. Ali, mislim li ja na tebe ?
Ne radi li se, u tom slučaju, o novoj, ograničenoj ličnosti stvorenoj groznicom
i toksinima? O ličnosti bez intelektualnih interesa, bez društvenih obaveza,
bez materijalnih briga. Dok, naprotiv, onaj koji brižno bdi, zadržava svoje
uobičajeno ja, sa svim svojim sećanjima na prošlu sreću, svim svojim
strahovima od budućnosti, svom svojom zabrinutom svešću o svetu van četiri
zida bolesničke sobe. Tu je, zatim, i pitanje smrti. Kako gledaš na to da ćeš,
verovatno, umreti? Ako si dovoljno bolestan, dolaziš u stadijum u kome, kako
god se strastveno borio za život, jedan deo tebe neće ni najmanje žaliti zato
što umire. Bilo šta, bolje nego ovaj jad, nego ova beskrajna bedna mora u kojoj
otkrivaš kako si sveden na običan grumen materije što pati!
‘Podari mi slobodu ili mi podari smrt.’ Ali, u ovom slučaju to je jedno te
isto. Sloboda je ista kao smrt, ista kao traženje sreće - ali, naravno, samo za
pacijenta, nikada i za osobu koja bdi i koja ga voli. Ona nema pravo na luksuz
smrti, na oslobađanje iz tamnice bolesničke sobe, putem predaje. Njena
dužnost je da se bori i dalje, čak i kad je sasvim jasno da je bitka izgubljena; i
dalje da se nada, čak i kada nema razloga ni za šta sem za očajanje; i dalje da se
moli, čak i kada se Bog javno okrenuo protiv nje, čak i kada sigurno zna da On
ne postoji. Može joj biti mučno od zlih slutnji i bola, ali mora glumiti da je
vedra i smireno puna vere. Možda je sama izgubila hrabrost, ali je još uvek
mora ulivati. A za sve to vreme, ona radi i bdi iznad granica fizičke
izdržljivosti. Tu nema predaha; ona stalno mora biti prisutna, stalno na
raspolaganju, neprestano spremna da daje i daje - da nastavi davati, čak i kad
je već pod stečajem. Da, pod stečajem”, ponovio je. „Baš to se dogodilo
Keti. Pod totalnim stečajem, ah okolnostima i sopstvenom voljom prisiljena da
i dalje troši. A da stvar bude još gora, to trošenje je bilo uzaludno. Henri se nije
oporavljao, on se samo suzdržavao od umiranja. A za to vreme ona se ubijala
stalnim, dugotrajnim naporima da ga održi u životu. Dani su prolazili - tri dana,
četiri dana, ne sećam se koliko. A onda je došao dan koji neću nikada
zaboraviti. Dvadeset treći april 1922.”
„Šekspirov rođendan”
„I moj.”
„Tvoj?”
„Ne moj telesrii rođendan”, objasnio je Rivers. „On je u oktobru. Moj
duhovni rođendan. Dan mog izdizanja iz nedopečene imbecilnosti, ka nečemu
što je ipak više ličilo na ljudski oblik. Mislim”, dodao je, „da zaslužujemo još
malo viskija.”
46
 Knjige.Club Books
Ponovo je napunio čaše.
„Dvadeset treći april”, ponovio je. „Kako je to bio jadan dan! Henri je
proveo tešku noć i stanje mu se sasvim pogoršalo. A kada je, za vreme ručka,
pozvala Ketina sestra iz Čikaga, bilo je to da javi kako je kraj vrlo blizu. Trebalo
je to veče da podnesem referat u jednom od lokalnih naučnih društava. Kada
sam se u jedanaest vratio kući, zatekao sam samo bolničarku. Rekla mi je da je
Keti u svojoj sobi i pokušava malo da odspava. Ništa se nije moglo učiniti.
Otišao sam u krevet.”
„Dva sata kasnije iz nesvesnog stanja prenuo me nesiguran dodir ruke koja
pipka u mraku. U sobi je bilo mračno kao u grobu, ali moje nozdrve su odmah
razabrale auru ženstvenosti i eteričan miris koji je obavijao nevidljivo
prisustvo. Uspravio sam se u krevetu. ‘Gospođo Martens?’ (Još uvek sam je
nazivao gospođom Martens.) Soba je bila nabrekla od tuge. ‘Da li je doktoru
Martensu gore?’, zapitao sam zabrinuto. Nije odmah bilo odgovora, samo
kretanje u tami, samo škripanje opruga kad je sela na kraj kreveta. Rese
španskog šala, koji je prebacila preko ramena, ovlaš su mi dotakle lice i obavilo
me polje njenog mirisa. Odjednom sam užasnuto shvatio da mislim na Henrijev
monolog. Beatriče ima apetite, Laura je bila učenica gđice Flogi. Kakvo
svetogrđe, kakvo grozno oskvrnuće! Preplavio me je stid koji se pretvorio u
duboko, pokajničko gnušanje nad samim sobom kada mi je, prekidajući dugu
tišinu, Keti rekla da su je opet nazvali iz Čikaga: njena majka je umrla.
Promrmljao sam nešto što je trebalo da znači saučešće. Zatim je šuplji glas
ponovo progovorio. ‘Pokušavala sam da zaspim’, rekla je. ‘Ali, ne mogu; suviše
sam umorna da bih spavala.’ Začuo se uzdah beznadežne klonulosti, zatim
ponovo tišina”.
„‘Da li si ikada video nekoga kako umire?’, konačno je nastavio glas. Ali,
moje služenje vojske nije me odvelo u Francusku, a kada mi je otac umro bio
sam kod bake. U dvadeset osmoj, ja sam isto tako malo znao o smrti kao i o
onom drugom značajnom zadiranju organskog u područje verbalnog,
doživljajnog u područje naših shvatanja i konvencija - činu ljubavi.
‘Odsečenost je tako grozna’, čuo sam kako govori. ‘Sediš tamo bespomoćno i
gledaš kako se veze, jedna za drugom prekidaju. Veza s ljudima, veza s jezikom,
veza s materijalnim svetom. Oni ne mogu videti svetio, oni ne mogu osećati
toplinu, oni ne mogu udisati vazduh. A na kraju počinje popuštati i veza s
njihovim sopstvenim telom. I, na kraju, ostaju da vise o jednoj jedinoj niti - a
ona se tanji, tanji, minut za minutom.’ Glas se prekinu i po prigušenom zvuku
poslednjih reči, znao sam da je prekrila lice rukama. ‘Sasvim sam’, prošaptala

47
 Knjige.Club Books
je, ‘u potpunosti sam.’ Umiranje, življenje - svako je uvek sam. Začuo se tihi
jecaj u tami, potom drhtavo, grčevito trzanje, jedva ljudski jauk. Bolno je
plakala. Voleo sam je, a nju je pritiskao bol. Pa ipak, jedino što sam umeo da
kažem bilo je: ‘Ne plačite.’” Rivers je slegnuo ramenima. „Ako ne veruješ u
Boga, ili u neki drugi život - u šta, naravno, kao sin sveštenika, nisam verovao
osim u strogo pikvikovskom smislu - šta drugo možeš reći u prisustvu smrti? A
osim toga, u ovom slučaju je bila prisutna i groteskno zbunjujuća činjenica da
nisam mogao odlučiti kako da joj se obraćam. Njen bol i moje saučešće činili su
nemogućim da joj kažem ‘gospođo Martens’, a s druge pak strane, ‘Keti’ bi
moglo izgledati drsko, moglo bi čak zvučati kao da pokušavam iskoristiti
njenu tragediju za niske pobude, poput podlaca koji ne može zaboraviti
gđicu Flogi i odron izmeta iz Henrijevog neljudskog monologa. 'Ne plačite’,
i dalje sam šaputao, a umesto zabranjenih nežnosti i njenòg imena, koje nisam
mogao da izgovorim, položio sam smeteno ruku na njeno rame i nespretno je
tapšao. ‘Žao mi je’, rekla je. A zatim slomljeno: ‘Obećavam da ću se sutra
pristojno ponašati.’ I posle još jedne provale plača: 'Ovako nisam plakala otkad
sam se udala.' Tek kasnije mi je sinulo puno značenje poslednje rečenice.
Jadnom starom Henriju nikako ne bi odgovarala žena koja bi sebi dozvolila
plakanje. Njegova hronična slabost ju je prisilila da bude nepokolebljivo
snažna. Ali, čak i krajnje stoička hrabrost ima svoje granicé. Te noći Keti više
nije mogla podnositi svoju sputanost. Doživela je potpuni poraz - ah poraz
kome je, na određeni način, bila zahvalna. Okolnosti su bile preteške za nju.
Ali, kao kompenzacija, bilo joj je poklonjeno odsustvo od odgovornosti, bilo joj
je dozvoljeno, makar samo i na nekoliko kratkih minuta, da sebi priušti, za nju
nečuven, luksuz suza. ‘Ne plačite’, ponavljao sam. Ali, ona je, u stvari, želela da
plače, osećala je potrebu za plačem. A da ni ne govorim o tome da je imala sve
moguće razloge za plač. Smrt je bila svuda oko nje - odnela je njenu majku;
dolazila je, neizbežno, tako se činilo, po njenog muža; kroz nekoliko godina će
doći i po nju; a za još nekoliko i po njenu decu. Svi su se oni kretali ka jednom
ispunjenju - postepenom prekidanju svih načina komunikacije, ka polaganom,
sigurnom kidanju vezivnih niti, ka konačnom, usamljenom skoku u prazninu.
Negde daleko, iznad krovova kuća, sat je odbio četvrt. Ta zvonjava je bila
ljudskom rukom zadata uvreda, samovoljno dodata kosmičkoj povredi - simbol
neprekidnog toka vremena, opomena o neizbežnosti kraja. ‘Ne plačite’, molio
sam, i zaboravljajući sve osim svog saosećanja, pomerio ruku dalje, oko njenih
ramena, pa je privukao sebi. Uznemirena jecajima i drhtanjem, ona se stisnula
uza me. Sat je odzvonio, vreme je isticalo, a čak i živi su bili potpuno sami. Naša

48
 Knjige.Club Books
jedina prednost nad mrtvom ženom tamo u Čikagu, nad umirućim čovekom u
drugom delu kuće, sastojala se u tome što smo mogli biti zajedno sami, što
smo naše samoće mogli staviti jednu do druge i pretvarati se da smo ih stopili
u jedinstvo. Ali, naravno, te misli mi tada nisu prolazile kroz glavu. U mojoj
svesti tada nije bilo mesta ni za šta sem za ljubav i sažaljenje i sasvim realnu
zabrinutost za dobro ove boginje koja se iznenada pretvorila u rasplakano dete,
ove obožavane Beatriče, koja je sada drhtala pod okriljem moje zaštitničke
ruke, baš kao što znaju drhtati mali psi. Dotakao sam joj dlanove kojima je
prekrila lice; bili su hladni kao kamen. A bosa stopala - hladná poput leda. ‘Ali,
vi se smrzavate!’, rekao sam gotovo gnevno. A potom, zahvalan što sam
konačno mogao svoje žaljenje pretopiti u korisnu delatnost: ‘Morate se zavući
pod pokrivač’, naredio sam. ‘Smesta!’ Video sam se kako je nežno šaljem u
krevet, a zatim dovlačim stolicu i sedam, bdijući tiho, poput majke, dok ona
tone u san. Ali, kada sam se pomerio, da izađem iz kreveta, ona se prilepila uz
mene, nije mi dozvoljavala da odem. Pokušao sam da se oslobodim, pokušao
sam da protestujem. ‘Gđo Martens!’ Ali, bilo je to kao da protestujem protiv
stiska deteta koje tone; postupak isto tako nečovečan kao i beskoristan. A ona
je za to vreme bila promrzla do kostiju i drhtala - drhtala neobuzdano. Učinio
sam jedinu stvar koja mi je preostala.”
„Hoćeš reći da si se i ti zavukao pod pokrivač?”
„Pod pokrivač”, ponovio je, „s dve gole ledene ruke oko moga vrata i
drhtavim jecajima potresanim telom stisnutim uz moje.”
,;Zaista” rekao je napokon, „ćelu istinu, i ništa osim istine. Svi svedoci
polažu istu zakletvu i daju iskaz o istim događajima. Rezultat je, naravno,
pedeset sedam različitih priča. Koja je od njih najbliža istini?
Stendal ili Meredit? Anatol Frans ili D. H. Lorens? Izvori najdubljeg života
u nama izmešaće se u zlatnoj čistoti strasti ili Seksualno ponašanje čovečje
ženke?
Rivers je otpio malo viskija i, naslonivši se u stolici, dugo sedeo i pušio u
tišini.
„Znaš li ti odgovor?” pitao sam.
Odmahnuo je glavom.
„Možda bi trebalo da sledimo primer geometara. Opiši događaj u odnosu
na tri koordinate.” Pred sobom, po vazduhu, Rivers je kamišom svoje lule
nacrtao obrise dveju linija pod pravim uglom, a iz tačke u kojoj su se sekle
povukao vertikalu zbog koje je digao ruku visoko iznad glave. „Recimo da

49
 Knjige.Club Books
jedna od ovih linija predstavlja Keti, druga Džona Riversa od pre trideset
godina, a treća ovoga današnjeg Džona Riversa. Dakle, ako stvari postavimo u
.takav odnos, šta možemo reći o onoj noći dvadeset i trećeg aprila, 1922? Išle
ćelu istinu, naravno. Ali veći deo istine nego što se može izraziti ma i jednom
jedinom pričom. Počnimo s Ketinom linijom.” Ponovo ju je povukao i na
trenutak je dim iz njegove lule nesigurno ocrtavao njen položaj u prostoru.
„Ovo je”, rekao je „linija rođene ateistkinje koju su okolnosti dovele u situaciju
s kojom bi se samo nepomirljivi hrišćanin ili budista mogao ravnopravno
uhvatiti u koštac. To je linija žene koja se uvek odlično snalazila u svetu i
koja se odjednom našla na ivici ponora, gde se suočila sa stravičnom
crnom prazninom, koja joj navire u telo i duh. Sirotica! Osećala se napušteno,
ne od Boga (jer po svojoj prirodi nije mogla biti monoteista), već od bogova -
od svih njih, od malih domaćih lara i penata do velikih s Olimpa. Oni su je
napustili i sve uzeli sa sobom. Morala je ponovo pronaći svoje bogove. Još
jednom je morala da postane deo prirodnog, i zato božanskog, poretka stvari.
Morala je ponovo da uspostavi veze sa životom - sa životom u njegovom
najjednostavnijem smislu, životom u njegovim najnedvosmislenijim
manifestacijama, kao što je fizičko zbližavanje, doživljaj animalne topline,
žestoki osećaj, glad i zadovoljenje gladi. Radilo se o samoodržanju. A to nije
sve” dodao je Rivers. „Bila je oblivena suzama, oplakujući majku koja je upravo
umrla i muža koji sutra može umreti. Postoji neka srodnost između vrlo
snažnih osećanja. Ljutnja se lako pretvara u agresivnu požudu, a tuga će se, ako
joj daš priliku, neopaženo pretopiti u najdivniju putenost. Nakon
čega, naravno, On podari Svojoj ljubljenoj san. U kontekstu smrtnog gubitka
ljubav je jednaka barbituratima i putu na Havaje. Niko ne osuđuje udovicu ili
siroče kada se prepuste takvom zaboravu. Zašto bi ih onda trebalo kriviti ako
pokušavaju da očuvaju svoj život i razum na druge, jednostavnije načine?”
„Ja ne osuđujem” uveravao sam ga. „Ali drugi ljudi imaju druge poglede.”
„A pre trideset godina i ja sam bio jedan od njih.” Pomerao je lulu gore-
dole po zamišljenoj vertikali pred sobom. „Linija nevinog čistunca od dvadeset
i osam, linija bivšeg luterana i bivšeg maminog sina, linija petrarkističkog
idealiste. S takvih pozicija nisam mogao misliti o sebi drugačije već kao o
izdajničkom preljubniku, a o Keti, kao o - čemu? Reči su bile suviše grozne da
bi se izgovorile. Dok se, naprotiv, s Ketinog stanovišta boginje nije dogodilo
ništa što ne bi bilo prirodno, a sve što je prirodno i moralno je opravdano.
Gledajući na tu stvar odavde” (pokazao je na liniju Džona Riversa Sada) „rekao
bih da smo oboje bili donekle u pravu i zato sasvim u krivu - ona zato što je

50
 Knjige.Club Books
bila iznad dobra i zla baš poput Olimpijaca (a Olimpijci nisu, naravno, bili ništa
drugo do gomila nadljudskih životinja čudesne moći), a ja zato što ne samo
da nisam bio iznad dobra i zla, već sam bio do ušiju ogrezao u sve i
previše ljudske pojmove o grehu i društvenim konvencijama. Da smo hteli
biti sasvim u pravu, ona je trebalo da se spusti na moje stanovište, a zatim krene
dalje, po drugoj strani, dok je trebalo ja da se popnem do njenog, i nakon što
bih otkrio da mi ono ne odgovara, nađem snage da joj se pridružim u tački u
kojoj je čovek zaista iznad dobra i zla, ne zato što je nadljudska životinja, već
zbog toga što je preobraženi čovek ili žena. Da smo bih na tom nivou, da li
bismo učinili ono što tada jesmo? Na to pitanje nema odgovora. A kako su stvari
stajale, mi nismo bili na tom nivou. Ona je bila boginja koju je trenutno izdala
moć i koja je stazom putenosti tražila svoj put natrag ka Olimpu. Ja sam bio
podvojena duša koja se podavala grehu još groznijem zbog toga što je bio
praćen ekstazom užitka. Na smenu, a na trenutke čak i istovremeno, bio sam
dva čoveka u jednom - novajlija u ljubavi koji je imao neverovatnu sreću da se
nađe u zagrljaju žene koja je istovremeno bila neopterećena kompleksima i
majčinski naklonjena, beskrajno nežna i beskrajno čulna; i jadnik mučen
savešću, posramljen jer je podlegao nečemu što je naučio da smatra svojim
najnižim strastima, šokiran, čak besan (jer bio je sklon kuđenju baš kao i
samopregoru) ležernom nemarnošću kojom je njegova Beatrice prihvatala
suštinsku nadmoć užitka, s kojom je njegova Laura prikazivala svoju umešnost
u veštini ljubavi, prikazivala je, što je bilo najgore, u dostojanstvenom
kontekstu smrtnosti. Gđa Hanberi je bila mrtva, Henri je umirao. Prema svim
pravilima, ona je trebala biti zavijena u crno, a ja sam joj trebao nuditi
filozofske utehe. Ali u stvarnosti, u surovoj, paradoksalnoj stvarnosti... * Na
trenutak je zavladala tišina. „Niska bića” nastavio je zamišljeno kao da iza
spuštenih kapaka proučava svoja daleka sećanja. „Niska bića koja ne
pripadaju mom svetu. A stvarno mu čak ni tada nisu pripadala. Te noći,
dvadeset trećeg aprila, bili smo u Drugom Svetu, ona i ja, u tamnom
blaženstvu nagosti, dodira i stapanja bez reči. A u tom raju - kakva
otkrovenja, kakvo oduhovljenje! Pohodi njenih zagrljaja bile su kao iznenadni
dolazak anđela, kao sletanje grlica! A kako sam joj ja uzvraćao, sporo i
s oklevanjem! S usnama koje su se jedva usuđivale, s rukama što su se još uvek
bojale svetogrđa nad mojim nazorima, ili, bolje rečeno, nad nazorima moje
majke, o tome kakva dobra žena treba da bude, kakve sve dobre žene u stvari
jesu - a ipak, uprkos tim shvatanjima (što je bilo isto toliko šokantno kao i
zadivljujuće) moje huljenje ideala je bilo nagrađeno ekstazom naslade, obiljem

51
 Knjige.Club Books
uzvraćene nežnosti, daleko iznad svega što sam mogao zamisliti. Ali, nasuprot
tom noćnom Drugom Svetu, stajao je ovaj svet - svet u kome je onaj Džon
Rivers iz 1922. drugačije osećao i razmišljao po belom danu; svet u kojem je
tako nešto bilo očigledni kriminal, u kome je učenik izneverio svog učitelja, a
žena svoga muža; svet sa čijeg je stanovišta naš noćni raj bio najprljaviji
mali pakao, a anđeli koji su nas posetili ništa drugo do otelotvorenja požude pri
preljubničkom činu. Požuda i preljuba”, ponovio je Rivers lagano
se nasmejavši. „Kako to zvuči staromodno. Danas radije govorimo o nagonima,
porivima i vanbračnim intimnostima. Da li je to nešto dobro? Ili nešto loše? Ili
jednostavno nije važno kako to ocenjujemo? Možda će Bimbo za pedeset
godina znati odgovor. U međuvremenu možemo samo ustanoviti da, u
verbalnom smislu, moralnost nije ništa drugo do sistematska upotreba
pogrdnih reči. Zao, nizak, podao - to su lingvistički temelji etike; i upravo te
reči su progonile moju savest dok sam tamo ležao, iz sata u sat, bdijući nad
Ketinim snom. San - i to je Drugi Svet. Drugiji čak i od raja dodira. Od ljubavi
prema snu, od Drugog Sveta ka još Drugijem. I upravo ta drugačija drugačijost
daje snu voljene svojstvo gotovo nalik svetosti. Bespomoćna svetost - ono čemu
se ljudi dive kod malog Isusa; ono što je i mene tada ispunilo
neopisivom nežnošću. A istovremeno sve je to bilo zlo, nisko, podlo. Odvratne
reči! Bile su poput detlića koji me kljucaju svojim čeličnim kljunovima.
Zlo, nisko, podlo... Ali, u tišini između dva kljucaja mogao sam čuti
Ketino smireno disanje; a ona je bila moja voljena, usnula i bespomoćna, i
zato sveta, sveta u tom Drugom Svetu u kome su sve pogrdne reči, čak i sve lepe
reči, sasvim nevažne i neumesne. Ali, to ipak nije sprečavalo one proklete
detliće da ponovo započnu nesmanjenom žestinom. A tada, nasuprot svim
pravilima dobre priče i dobrog stila, mora da sam zaspao. Jer, odjednom je već
bila zora, i ptice su cvrkutale po vrtovima predgrađa, a Keti je stajala pored
kreveta i oko ramena prebacivala svoj šal s dugim resama. U jednom deliću
sekunde nisam mogao da se setim zašto je ona tu. Zatim sam se setio svega -
pohoda u tami, neizrecivih Drugih Svetova. Ali, sada je jutro i mi smo ponovo
u ovom svetu, i moraću je zvati gđom Martens. Gđa Martens čija je majka tek
umrla, čiji muž možda upravo umire. Zlo, nisko, podlo! Kako ću joj i kada
moći ponovo pogledati u lice? Ali, u tom trenutku se ona okrenula i pogledala
mene u lice. Imao sam vremena da nazrem njen dobro poznat, iskren, otvoren
osmeh; tada sam, u agoniji stida i nelagodnosti, okrenuo lice. „Nadala sam se
da se nećeš probuditi” prošaptala je, i, nagnuvši se, poljubila me, kao što odrasli
ljube decu, u obraz. Želeo sam da joj kažem da je, uprkos svemu, još uvek

52
 Knjige.Club Books
obožavam; da je moja ljubav jednako snažna kao i moje kajanje; da je moja
zahvalnost za ono što se dogodilo isto tako duboka i jaka kao i moja odluka da
se to nikada više neće dogoditi. Ali reči nisu dolazile, bio sam nem. A isto je
bilo i s Keti, ali iz sasvim drugog razloga. Ako nije govorila o onome što se
dogodilo, bilo je to zato što je smatrala da je to nešto o čemu je bolje ne
razgovarati. „Prošlo je šest”, bilo je jedino što je rekla uspravivši se. „Moram da
zamenim jadnu sestru Kopers.” Zatim se okrenula, bešumno otvorila vrata i
isto tako bešumno ih zatvorila za sobom. Ostao sam sam, na milost i nemilost
svojim detlićima. Zlo, nisko, podlo; zlo, nisko, podlo... Kad je zazvonilo zvonce
za doručak, već sam doneo odluku. Bolje nego živeti s lažima, bolje nego
okaljati svoj ideal, otići ću - zauvek.
U hodniku, na putu za trpezariju, naleteo sam na Beulu. Nosila je
poslužavnik s jajima na slanini i mrmljala melodiju „Sva bića što na zemlji
borave”; ugledavši me, ozareno se nàsmejala i rekla: „Hvaljen bio Bog!” Nikada
se nisam osećao manje sklonim da ga hvalim. „Dogodiće se čudo”, nastavila je.
Kada sam je pitao kako zna da će se dogoditi čudo, rekla mi je da je upravo
videla gđu Martens u bolesnikovoj sobi, a gđa Martens je ponovo bila ona stara.
Ne više sablast, već svoje uobičajeno ja. Snaga sé vratila, a to je značilo da će dr
Martens početi da sé oporavlja. „To je Milost”, rekla je. „Molila sam se za nju
dan i noć.” Dragi Bože, pošalji gđi Martens deo svoje Milosti.
Daj da joj se povrati snaga, kako bi dr Martens mogao ozdraviti.” A sada se
to i dogodilo, dogodilo se!” i, kao da želi potvrditi ono što je rekla, na
stepenicama, iza nas, začulo se kretanje. Okrenuli smo se. Bila je to Keti. Bila
je odevena u crno. Ljubav i san smirili su njeno lice, a telo, koje se još juče
kretalo tako umorno, po cenu velikog, bolnog napora, bilo je sada isto onako
nežno čvrsto, isto onako puno života kao i pre majčine bolesti. I opet je bila
boginja - u crnini ali nepotamnjena, blistava čak i u svom bolu i rezignaciji.
Boginja se spustila niz stepenice, poželela nam dobro jutro i upitala da li mi je
Beula saopštila tužnu vest. Na trenutak sam pomislio da mora da se nešto
dogodilo Henriju. „Mislite na dr Martensa?” započeo sam. Ona me prekinula.
Tužna vest o njenoj majci. I odjednom sam shvatio da, službeno, ja još
nisam znao ništa o žalosnom događaju u Čikagu. Navrela mi je krv u obraze, pa
sam se okrenuo strahovito zbunjen. Već smo počeli da glumimo svoju laž - a
kako sam ja samo bio loš u tome! Tužno, ali smireno, boginja je nastavila da
priča o ponoćnom pozivu, o jecajima svoje sestre s druge strane žice, o
poslednjim trenucima dugotrajne agonije. Beula je glasno uzdahnula, rekla da
je to Božja volja i da je ona to unapred znala, a zatim promenila temu. „Kako je

53
 Knjige.Club Books
dr Martens?”, upitala je. Da li su mu izmerile temperaturu? Keti je potvrdno
klimnula; ona je to učinila; bila je znatno niža. „Zar ti nisam rekla!”, obratila
mi se starica pobedonosno. „To je milost Božja, baš kao što sam rekla. Gospod
joj je vratio snagu.” Krenuli smo u trpezariju, posedali i počeli da jedemo. Vrlo
zdušno, koliko se sećam. A sećam se, takođe, da mi se ta zdušnost činila prilično
sablažnjivom”, nasmejao se Rivers. „Kako je teško ne biti manihejac! Duša u
visinama, a telo nisko dole. Smrt je događaj vezan uz dušu, a u tom kontekstu
jaja na slanini ne pokazuju baš dobar ukus, a ljubav je, naravno, čisto svetogrđe.
A ipak, sasvim je jasno da jaja na slanini mogu biti sredstvo u službi milosti, da
ljubav može biti izabrana kao oruđe božanskog uplitanja.”
„Govoriš poput Beule” prigovorio sam.
„Zato što ne postoje reči koje bi čovek mogao upotrebiti da opiše nadolazak
nečeg snažnog i zadivljujućeg, nečeg što je, jasno, veće od tebe samog. Stvari i
događaji koji su bili neutralni u odnosu na tebe, ili čak otvoreno neprijateljski
raspoloženi, iznenada se sami od sebe, spontano okrenu tebi u korist - to su
činjenice. Možeš ih primetiti, možeš ih iskusiti. Ali, ako želiš da govoriš o
njima, otkriješ da su jedini izrazi koji ti stoje na raspolaganju oni teološki:
Milost, Vodstvo, Nadahnuće, Proviđenje - te reči su suviše isključive,
proizvoljno pružaju odgovor na sva pitanja pre nego što su i postavljena. Ali, u
nekim prilikama ih ne možeš izbeći. Uzmimo Keti, na primer. Kada se vratila
iz Čikaga, iz nje je bila nestala snaga. Sasvim nestala tako da je bila beskorisna
Henriju, a samoj sebi na teretu. Neka druga žena bi se možda molila da joj
bude vraćena izdržljivost, a molitva bi, možda, bila uslišena - jer molitve zaista
bivaju uslišene, ponekad. To je apsurdno, to nije čak ni za diskusiju; ali se ipak
događa. Međutim, ne ljudima poput Keti. Keti nije spadala u one koje se mole.
Za nju je natprirodno bila Priroda; božansko nije bilo ni neko duhovno, ni
isključivo ljudsko svojstvo; ono je postojalo u pejzažima, u suncu i životinjama,
postojalo je u cveću, kiselkastom mirisu odojčadi, u toplini i nežnosti privijanja
dece u zagrljaju, postojalo je u poljupcima i, naravno, u noćnim apokalipsama
ljubavi i u još sveobuhvatnijoj, ali isto tako neizrecivoj sreći, što se naprosto
dobro osećaš. Ona je bila neka vrsta ženskog Anteja - nepobediva dok su joj
stopala bila čvrsto na zemlji, boginja tako dugo dok je bila u dodiru s većom
boginjom u sebi, sveopštom Majkom za koju nema granica.
Tri nedelje brige za umiruću ženu prekinula su taj dodir. Milost se povratila
kada je on obnovljen, a to se dogodilo u noći dvadeset trećeg aprila. Jedan sat
ljubavi, pet ili šest sati one dublje odsutnosti sna, i praznina je bila ispunjena,
sablast vraćena u život. Ponovo je živela - ipak, naravno, nije se radilo o njoj

54
 Knjige.Club Books
već o Nepoznatom koje je živelo u njoj. O Nepoznatom”, ponovio je. „Na
jednom kraju spektra orio je čisti duh, ono je Jasna svetlost u Praznini; i na
drugom kraju ono je instinkt, zdravlje, savršen rad organizma koji ne posustaje
sve dok ga ne ometamo; a negde između ta dva ekstrema nalazi se ono što je
Sveti Pavle nazvao Isusom” - božansko pretvoreno u ljudsko. Duhovna milost,
animalna milost i čovečanska milost - tri aspekta jedne te iste misterije koja
postoji u suštini svega. Idealno gledano, trebalo bi svi mi da budemo otvoreni
prema sva tri. U stvarnosti se većina nas ili ograđuje od bilo kakvog oblika
mjlosti ili, ako i otvorimo vrata; činimo to da bi : smo propustili samo jedan od
njih; što, naravno, nije dovoljno. A opet, bolje makar i trećina hleba, nego
ništa. Koliko bolje, pokazalo se onog jutra, dvadeset četvrtog aprila. Odsečena
od animalne milosti, Keti je bila nesposoban fantom. Obnovivši vezu s njom,
ona je postala Hera i Demetra i Afrodita savršeno stopljene u jedno, a Eskulap
i svetilište u Lurdu ubačeni su kao dodatna nagrada - jer, bilo je očigledno da
će se dogoditi čudo. Nakon tri dana koje je proveo pred vratima smrti, Henri je
naslutio prisustvo snage u njoj i počeo se odazivati. Lazar se polako pridizao!”
„Jednim delom i tvojom zaslugom!”
„Jednim delom i mojom zaslugom”, ponovio je.
„Le Cocu Miracule 14. Odlična tema za francusku farsu!”
„Nimalo bolja od bilo koje druge. Na primer Edip, ili Lir, ili čak Isus, pa i
Gandi - od bilo kojeg od njih mogla bi se napraviti strahovita farsa. Radi se
samo o tome da svoje likove opišeš gledane sa strane, bez imalo simpatije, i to
strastvenim, ali nepoetičnim jezikom. U stvarnom životu farsa postoji samo za
gledaoce, nikada i za glumce. Ono u čemu oni učestvuju, ili je tragedija ili
složena, više-manje bolna psihološka drama. Za mene je ta farsa rogonjinog
čudesnog ozdravljenja bila, u stvari, dugotrajna rastrzanost zbog odanosti
prema obojici, zbog ljubavi u sukobu s osećanjem dužnosti, odupiranja
iskušenju, a zatim bednog podleganja, donošenja čvrstih odluka i njihovog
kršenja, ponovnih odluka koje su i opet bivale potisnute u stranu pred
bujicom nesavladive želje.”
„Činilo mi se da si bio odlučio da odeš.”
„Jesam. Ali to je bilo pre nego što sam je video kako silazi niz stepenice
preobražena u boginju. Boginja u crnini. Taj simbol gubitka podržao je u meni

14
Čudo nad rogonjom.

55
 Knjige.Club Books
sažaljenje, religiozno divljenje, osećaj da je moja voljena duh koga U duhu treba
obožavati. Kako se zove ona Blejkova stvar?

Kod supruge ja želeo bih naći

Što laka žena u pravilu već ima
Zadovoljene želje odraz u očima.

„Ali, odrazi zadovoljene želje ujedno su i odrazi koji rađaju novu želju,
odrazi koji obećavaju buduća zadovoljenja. Bože, kako sam je divlje želeo! I
kako sam samo žestoko, iz dubina svog pokajanja i s visina svog idealizma,
prebacivao samom sebi zbog toga. Kada sam se vratio iz laboratorije, pokušao
sam to da rešim s njom. Ali, ona me je odbila. Nije bilo ni pravo vreme ni pravo
mesto za to. Može naići Beula ili sestra Kopers. Bolje ostaviti to za uveče kada
ćemo biti na miru. I tako je to veće došla kod mene u sobu. U tami, obavijen
mirisom njene ženskosti, pokušao sam da joj kažem sve ono što nisam mogao
tog jutra - da je ljubim, ali da ne smemo; da još nikada nisam bio toliko
srećan, ni tako beskrajno nesrećan; da ću se sećati onoga što se dogodilo s
najvatrenijom zahvalnošću, čitavog svoga života, i da ću sutra spakovati kofere
i otići da je nikada, nikada više ne vidim. Dok sam to govorio, glas me izdao i
shvatio sam da jecam. Sada je bio red na Keti da kaže „Ne plači”, da mi pruži
utehu ruke na ramenu, ruke koja grli; sve se, naravno, završilo isto kao i noć
ranije. Isto, ali mnogo žešće - sa snažnijim oduhovljenjem, pohodima ne samo
anđela, već Tronova, Prevlasti, Moći; a sledećeg jutra (kada, treba li to uopšte
napominjati, nisam spakovao kofere), pojavila su se kajanja snažna kao ekstaze,
detlići, isto tako žestoki.”
„Koji nisu kljucali Keti, pretpostavljam?”
„Ona je čak odlučno odbijala da uopšte govori o njima.”
„Ali, trebalo je ti da govoriš o njima.”
„Pokušavao sam. Ali, za razgovor je potrebno dvoje. Kad god sam hteo da
joj spomenem šta se događa u mom srcu i mojim mislima, ona bi ili menjala
temu ili bi me, lagano se nasmejavši, strpljivo pomazila po glavi i nežno, ali
odlučno, ućutkala. Pitam se da li bi bilo bolje da smo bili otvoreni pa hrabro
rekli popu pop, a Bobu falus i pružili jedno drugom svoje drhtave utrobe na
srebrnom poslužavniku? Možda bi. A možda i ne bi. Istina će te učiniti
slobodnim; ali, s druge strane, pusti lava da spava, štaviše, pusti ga da spava što
duže. Ne treba zaboraviti da se najnepomirljiviji ratovi nikada ne vode oko

56
 Knjige.Club Books
konkretnih stvari; to su uvek ratovi zbog besmislica što ih blagoglagoljivi
idealisti izriču o tim stvarima - drugim rečima, religiozni ratovi. Šta je
limunada? Nešto što praviš od limuna. A šta je krstaški pohod? Nešto što praviš
od krstova - trka u samovoljnom divljanju, motivisana opsednutošću
neanaliziranim simbolima. ‘Šta vidite, moj gospodine?’ ‘Reči, reči, reči.’ A šta
je u rečima? Odgovor: leševi, milioni leševa. Pouka koja iz toga proizlazi je
- Drži jezik za zubima; a kad ga moraš otvoriti, nikada ne uzimaj preozbiljno
ono što on izgovara. Keti je čvrsto držala naše jezike za zubima. Ona je
posedovala instinktivnu mudrost koja zazire od dvosložnih reči i (a fortiori od
onih naučnih, višesložnih), prećutno uzimajući dnevne i noćne dvosložne
radnje na koje su se te reči odnosile, kao nešto samo po sebi razumljivo. U
tišini, radnja je radnja. Pretvorena u reči i stavljena na razmatranje, ona postaje
etički problem, casus belli, izvor neuroze. Da je i Keti želela da govori, gde
bismo stigli, pitam te? U lavirint međusobnog izmenjivanja krivica i teskoba.
Istina, neki ljudi uživaju u takvim stvarima. Drugi ih pak mrze, ali puni
pokajanja, misle kako su zaslužili patnju. Keti (Bog je blagoslovio) nije bila ni
metodistkinja ni mazohistkinja. Ona je bila boginja, a ćutanje jedne boginje je
nepatvoreno zlato. Ništa slično tvojim površinskim oplatama. Solidno
dvadesetčetvorokaratno ćutanje kroz sve vreme. Jezik Olimpijaca nalazi se
za zubima, ne iz svesnog napora da budu diskretni, već zato što zaista nemaju
šta da kažu. Boginje su izrađene iz jednog komada. U njima nema unutrašnjeg
sukoba. Dok su, naprotiv, životi ljudi poput tebe i mene, stalno, dugo
previranje. S jedne strane želje, a s druge detlići. Nikad ni trenutka stvarne
tišine. Ono što mi je u to vreme najviše trebalo, bila je dobra doza čistih,
opravdavajućih reči da ih suprotstavim uticaju svog onog zlo-nisko-podlo. Ali
Keti nije želela da mi ih pruži. Dobre ili loše; reči su bile sasvim nevažne. S
njenog stanovišta je bilo važno to što je iskusila odvojenost kroz san i ljubav; i
to što se ponovo našla u stanju milosti. Važna je, na kraju, bila i njena
obnovljena sposobnost da učini, nešto za Henrija. Smisao pudinga je u tome da
se pojede, a ne u tome da stoji kao recept u knjizi. Primati i pružati
zadovoljstvo, povratiti snagu, podići Lazara iz mrtvih - u ovom slučaju je
hranljivost pudinga činila dobro. I zato, posluži se pudingom, ali nemoj da
pričaš punih usta - nije pristojno, a i ne možeš potpuno da uživaš u ukusu
ambrozije. Bio je to predobar savet da bih umeo da ga prihvatim. Istina, s njom
nisam razgovarao; nije mi dopuštala. Ali sam nastavio da razgovaram sam
sa sobom - da razgovaram i razgovaram dok se ambrozija nije pretvorila u pelin
i bila zatrovana odvratnim spletkarskim ukusom zabranjenog užitka, svesnog

57
 Knjige.Club Books
uživanja u grehu. A u međuvremenu je čudo teklo svojim tokom. Henri se
oporavljao, sigurno, brzo, bez ikakvih pogoršanja.”
„Zar ti to nije pomoglo da se osećaš bolje?” upitao sam.
Rivers potvrdno klimnu glavom.
„Na neki način, da. Jer, naravno, već tada sam, čak i u onom svom stanju
imbecilne nevinosti, shvatao da sam i ja indirektno zaslužan za čudo. Izneverio
sam svog učitelja, ali da nisam, on bi, najverovatnije, već bio mrtav. Učinjeno
je zlo, ali je iz njega proizašlo dobro, beskonačno dobro. Bila je to neka vrsta
opravdanja. A opet mi se, s druge strane, činilo strašnim, da milost za Keti i
život njenog muža moraju zavisiti od nečega, u suštini, toliko bednog, tako
krajnje zlo-nisko-podlog, kao što su tela i njihovo seksualno zadovoljenje! Sav
moj idealizam se suprotstavljao takvoj pomisli. A ipak je bilo sasvim jasno da je
ona tačna.”
„A Henri?” upitao sam „Koliko je on znao ili slutio o poreklu čuda?”
„Ništa”, naglasio je Rivers. „Ne, čak manje od ništa. Izišavši iz groba, on je
bio u stanju u kome je sumnja nezamisliva. ‘Rivers’, rekao mi je jednog dana
kad se bio dovoljno oporavio, pa me zvao da mu čitam. ‘Želim da razgovaram
s vama. O Keti’, ovo je dodao nakon kraće pauze. Srce mi je zastalo. Plašio sam
se upravo tog trenutka. ‘Sećate se one noći pre nego što sam se razboleo?’
nastavio je. ‘Nisam bio pri sebi. Rekao sam mnoge stvari koje nije trebalo reći,
netačne stvari, kao na primer ono o Keti i mladom lekaru.’ Ali, kako je sada
saznao, taj lekar je bio bogalj. Pa čak da taj čovek i nije imao dečju paralizu dok
je bio mali, Keti je bila nesposobna čak i da pomisli na nešto tako. Tada je
nastavio da mi priča, glasom drhtavim od nežnosti, koliko je Keti bila
divna, kakvu je on neizrecivu sreću imao što je osvojio i uspeo da zadrži
ženu koja je istovremeno bila dobra, lepa, razumna, a ipak osećajna, snažna i
tako verna i odana. Bez nje bi on poludeo, posustao, propao. A sada mu je ona
spasila život i progonila ga je pomisao da je izgovorio sve one divljačke, ružne
i besmislene stvari. Zato me moli da ih zaboravim, a ako ih se ipak budem
sećao, neka ih smatram mahnitanjem bolesnog čoveka. Naravno, osetio sam
olakšanje što nismo otkriveni, ali mi je ipak, na neki način, bilo još i gore - gore
zato što sam se nakon izliva tolikog poverenja, takvog ogromnog neznanja,
stideo sebe samog, i ne samo sebe - i Keti takođe. Bili smo dva lažljivca, koja su
se udružila protiv jednostavnog čoveka koji je iz sentimentalnih razloga, što
mu je samo išlo u prilog, nastojao da postane još jednostavniji i nedužniji nego
što je po svojoj prirodi bio.”

58
 Knjige.Club Books
„To veče sam uspeo da kažem deo onoga što mi je bilo na pameti. Pokušala
je da mi poljupcima zapuši usta. Kada sam je odgurnuo, razljutila se i zapretila
da će otići u svoju sobu. Smogao sam hrabrost da počinim svetogrđe i sprečio
sam je grubom silom. ‘Moraš da me saslušaš’, rekao sam joj dok se borila sa
mnom; i držeći je na razdaljini, kao što se drži opasna životinja, sasuo sam pred
nju svu bujicu svoje moralne teskobe. Keti me je saslušala do kraja; a kada sam
završio, počela je da se smeje. Ne sarkastično, ne s namerom da me povredi,
već iz sunčanih dubina humora jedne boginje. ‘Ti to ne možeš da
podneseš’, zadirkivala me je. ‘Ti si previše plemenit da bi učestvovao u
obmani! Možeš li uopšte da misliš na išta drugo sem na svoje dragoceno
malo jal Misli na mene, za promenu, misli na Hernija! Bolesni genije i
sirota žena koja je za sve ovo yreme morala da održava bolesnog genija, živim i
koliko-toliko normalnim. Njegov veliki, ludi intelekt, nasuprot
mojim instinktima, njegovo neljudsko nepriznavanje života, nasuprot
bujici života u meni. Nije bilo lako, morala sam da se borim svim
sredstvima koja bi mi došla pod ruku. A evo sada tebe - koji sipaš najogavniju
vrstu brbljarija s nedeljnih propovedi i usuđuješ se meni da kažeš - meni! -
da ne možeš živeti s lažima - kao da slušam priču o Džordžu Vašingtonu
i trešnjinom drvetu. Zamaraš me. Idem da spavam.’ Zevnula je i, obrnuvši se
na drugu stranu, okrenula mi leđa - leđa”, ponovio je Rivers, mangupski se
nasmejavši kroz nos „vrlo rečita leđa Afrodite Kalipige (ako ih pažljivo proučiš
u mraku, vrhovima prstiju, poput Brajevog pisma). Eto to je, dragi moj
prijatelju, bilo najdalje dokle je Keti bila spremna da ide u objašnjavanju ili
apologiji. To me nije učinilo ništa mudrijim. Štaviše, nakon toga sam bio još
smušeniji, jer sam nakon njenih reči počeo da postavljam gomilu pitanja na
koja se nije nikada udostojila da odgovori. Da li je ona htela da kaže da je tako
nešto neizbežno - barem što se tiče njenog braka? Da li se to, u stvari, i ranije
događalo? Ako jeste, kada, koliko često, s kim?”
„Jesi li ikada otkrio?”, upitao sam.
Rivers je odmahnuo glavom.
„Nikada nisam uspeo dopreti dalje od toga da sam sebi postavljam pitanja i
zamišljam, moj bože, kako živo! To me, naravno, činilo nesrećnijim nego što
sam bio. Još nesrećnijim, a istovremeno još sumanutije zaljubljenim. Moja
ljubav prema Keti dosezala je krajnost. Ali, sada sam otkrio da je prešla i tu
krajnost i da je volim očajnički, nezasito; volim s odmazdom, ako shvataš šta
hoću da kažem. Keti je to ubrzo otkrila. ‘Gledaš me’, požalila se dve večeri
kasnije, ‘kao da si na pustom ostrvu, a ja sam biftek. Ne čini to. Ljudi će

59
 Knjige.Club Books
primetiti. A, osim toga, ja nisam biftek, ja sam nepečeno ljudsko biće a i Henri
će se uskoro sasvim oporaviti, i deca se sutra vraćaju. Stvari će morati da se
vrate na svoje mesto. Moramo biti razumni.’ Biti razumni... obećao sam to -
ali za sutra. U međuvremenu - ugasi svetio! - i opet ta ljubav s odmazdom koja
je, čak i u ludilu ispunjenja, ostavljala ukus očaja. Sati su prolazili i već je bilo
sutra - svitanje među zavesama, agonija poslednjeg zagrljaja, ponavljana
obećanja da ću biti razuman. A kako sam sámo verno održao obećanje! Nakon
doručka otišao sam u Henirijevu sobu da mu pročitam Raderfordov članak u
poslednjem broju Prirode. A kada je Keti došla iz kupovine, nazvao sam je
‘gđom Martens’ i skupio svu snagu da izgledam isto tako blistàvo spokojno kao
i ona; što je, naravno, u mom slučaju bilo licemerje. U njenom slučaju radilo se
prosto o ispoljavanju olimpske prirode. Taksijem, nešto pre ručka, vratila su se
deca, torbe i prtljag. Keti je uvek bila svevideća majka, ali ta njena svevidost
uglavnom je bivala umanjena blagom obzirnošću prema dečjim
propustima. Ali, iz nekog razloga je ovaj put bilo drugačije. Možda joj je čudo
Henrijevog ozdravljenja udarilo u glavu, dalo joj ne samo osećaj moći, već i
želju da tu moć isproba i na drugim područjima. A možda je bila opčinjena
svojim iznenadnim povratkom, putem zadovoljenja želje, u stanje animalne
milosti; nakon svih onih nedelja košmara. Ali, bilo kako bilo, bez obzira o kom
razlogu se radilo, o kakvim okolnostima, ostaje činjenica da je toga dana Keti
bila nekako preterano svevideća. Volela je svoju decu i njihov povratak ju je
ispunio radošću, ali kao da ju je nešto sililo, čim ih je ugledala, da počne da ih
kritikuje, da im traži greške, da se uokolo razbacuje svojim materinstvom.
Nepuna dva minuta pošto su stigli, okomila se na Timija zbog prljavih ušiju;
posle tri, već je primorala Rut da prizna kako ima tvrdu stolicu; a u četvrtom
je, budući da dete nije nikome dozvoljavalo da mu otvara kofere,
posumnjala da ono sigurno krije neku ružnu tajnu. A kada je, po Ketinoj
naredbi, Beula ipak otvorila kofere, pokazala se sirota mala ružna tajna:
kutija puna kozmetičkih preparata i poluprazna bočica veštačkih ljubičica.
U većini slučajeva, Keti bi se ljutila - ali ljutila sa simpatijom, smejuljeći se puna
razumevanja. Ali, u ovoj prilici, njena ljutnja bila je bučna i sarkastična.
Naredila je da se kutijica sa šminkom baci u smeće, i svojeručno je, s izrazom
užasnog gađenja, prosula parfem u toalet i povukla vodu. Kada smo seli za sto,
pesnikinja je, crvena u licu i očiju nateklih od plača, mrzela ceo svet - mrzela
svoju majku jer ju je ponizila, mrzela Beulu jer je bila dobar prorok, mrzela
sirotu gđu Hanberi jer je mrtva i više joj ne treba Ketina pomoć, mrzela Henrija
zato što se dovoljno oporavio da dozvoli ovaj katastrofalni povratak kući, i

60
 Knjige.Club Books
mrzela mene jer sam postupio s njom kao s detetom, rekao da je njéna ljubavna
,pesma loša i pokazivao, što je bilo najneoprostivije, da mi se više sviđa
društvo njene majke, nego njeno.
„Da li je nešto naslućivala?” upitao sam.
„Verovatno je naslućivala sve”, odgovorio je Rivers.
„Mislio sam da ste se razumno ponašali.”
„Jesmo. Ali Rut je oduvek bila ljubomorna na svoju majku. Sada ju je njena
majka i povredila, a ona je istovremeno znala - naravno teoretski, u smislu
najstrastvenijeg, prenaduvanog jezika - šta se događa kada se čovek i žena
sviđaju jedno drugom. Bol grimiznih bila, usne isprepletene i izgrizene. I tako
dalje, i tako dalje. Čak i da se nije ništa dogodilo između Keti i mene, ona bi
verovala da jeste i mrzela nas zbog toga, mrzela nas onom novom
nepomirljivom vrstom mržnje. Ranije, njene mržnje nisu nikada trajale duže
od dan-dva. Ovaj put je bilo drugačije. Mržnja je bila nepopustljiva. Dan za
danom odbijala je da razgovara s nama i samo bi sedela na svom mestu, za
vreme svakog obroka, zavijena u crno ćutanje, puna neizrečenih kritika i
osuda. Jadna mala Rut! Dolores Saloma je, naravno, bila izmišljotina, ali
izmišljotina izrasla na čvrstom temelju puberteta, koji je bio sasvim stvaran.
Počinivši nasilje nad izmišljotinom, Keti i ja smo, svako na svoj način,
počinili nasilje nad nečim postojećim, nečim što je bilo deo detetove ličnosti.
Ona se vratila kući sa svojim parfemom i svojom šminkom, svojim novim
novcatim grudima i novim novcatim rečnikom, s algeronovskim idejama i
oskarovskim osećanjima - vratila se kući prepuna još nejasnih, ali divnih
iščekivanja, neodređeno zastrašujućih poimanja; i na šta nailazi? Na uvredljivi
postupak da bude tretirana kao nešto što je ona, u stvari, još uvek i bila -
neodgovorno dete. Bes, jer nije shvaćena ozbiljno. Bol i uvreda, jer ju je
odbacio čovek koga je izabrala za svoju žrtvu i svog Modrobradog, odbio zbog
druge žene - a da bi stvari bile gore, ta druga žena bila je njena sopstvena majka.
Zar je onda bilo čudo što su svi moji napori da je smehom ili lepim rečima
izvučem iz njenog mračnog raspoloženja, bili uzaludni? ‘Pusti je na miru’,
savetovala me je Keti. ‘Pusti je nek se kuva u svom sopstvenom sosu, dok joj se
ne smuči od njega.’ Ali, dani su prolazili, a Rut nije pokazivala nikakve
znakove da joj se smučilo od njega. Naprotiv, činilo se da uživa u gorkom
ukusu povređenog ponosa, ljubomore i sumnje. A zatim se, nedelju dana
po povratku dece, dogodilo nešto što je hronični jad pretvorilo u najoštriji,
najžešći bes.

61
 Knjige.Club Books
„Henriju je sada već bilo toliko dobro da je mogao da sedi i hoda po sobi.
Još nekoliko dana i sasvim će se oporaviti. ‘Bilo bi dobro da provede nekoliko
nedelja u prirodi’, savetovao je lekar. Ali što zbog lošeg vremena počekom
proleća, što zbog Ketinog boravka u Čikagu, letnjikovac je bio zatvoren još od
Božića. Trebalo ga je provetriti, očistiti prašinu i snabdeti hranom, pre no što
se bude moglo boraviti u njemu, ‘Hajdemo sutra da to završimo’, predložila mi
je Keti jednog jutra za vreme doručka. Na prepad, kao prerijski pas koji viri iz
jazbine, Rut je iskočila iz dubina svoje pakosne tišine. Sutra će ona biti u školi,
promrmljala je. Baš zbog toga, odgovorila je Keti, što je baš sutrašnji dan tako
pogodan da se obave svi potrebni kućni poslovi. Neće biti nikakvih pesnikinja
koje zaziru od rada, a motaju se uokolo i stalno smetaju. ‘Ali, ja moram ići’, Rut
je bila uporna, s nekom čudnom, prigušenom žestinom u glasu. ‘Moraš?’,
ponovila je Keti. ‘Zašto moraš?’ Rut se na trenutak zagledala u majku, a zatim
spustila pogled. ‘Zato što...’ počela je, malo bolje razmislila i ućutala. ‘Zato jer
želim’, ipak je našla traljav izgovor. Keti se nasmejala i rekla joj da ne bude
smešna. ‘Dakle, ustani rano ujutro’ nastavila je ponovo se obraćajući meni, ‘i
ponesi korpu za piknik.’ Devojčica je prebledela, zagrizla svoj tost, ali nije
mogla da ga proguta, izvinila se, i ne sačekavši odgovor, ustala i otrčala iz sobe.
Kad sam je ponovo video tog popodneva, njeno lice je bilo bezizražajno, ali s
nekom pretečom maskom suzdržanog neprijateljstva.”
Napolju, u hodniku, začuo sam otvaranje ulaznih vrata, a zatim - tres, i
zatvaranje. Odmah zatim čuo se zvuk koraka i prigušenih glasova. Rivers je
prekinuo priču i pogledao na sat.
„Tek je jedanaest i deset”, rekao je i zavrteo glavom, a zatim, podigavši glas,
pozvao - „Moli! Jesi li to ti?”
Na vratima se pojavio kaput od nerca koji se rastvarao nad glatkom belom
kožom, perlama i grimiznom večernjom haljinom. Iz njega je virilo mlado lice
koje bi bilo lepo dâ nije imalo izraz gorke mrzovolje. „Da li je zabava bila
dobra?” upitao je Rivers.
„Glupava”, uzvratila je mlada žena. „Zato smo i došli kući tako rano. Zar
ne, Frede?” dodala je okrećući se tamnokosom mladom čoveku koji je ušao za
njom. Mladi čovek joj je uputio pogled pun ledene antipatije i okrenuo glavu.
„Zar ne?”, ponovila je glasnije, gotovo s teskobom u glasu.
Na okrenutom licu mu se pojavio bledi osmeh, slegnuo je svojim širokim
ramenima, ali nije odgovorio.
Rivers se okrenuo prema meni.

62
 Knjige.Club Books
„Ti si već video moju malu Moli, zar ne?”
„Kad je bila ovolika.”
„A ovo je moj zet, Fred Šonesi”, mahnuo je rukom prema tamnokosom
mladom čoveku.
Rekao sam da mi je drago što smo se upoznali, ali mladi čovek me nije ni
pogledao. Nastao je muk.
Moli je ruku nakićenu draguljima podigla do očiju.
„Glava mi puca od bola”, promrmljala je. „Mislim da je najbolje da legnem.”
Krenula je prema vratima; zatim se zaustavila i, očigledno, sa strahovitim
naporom, primorala sebe da kaže: „Laku noć.”
„Laku noć”, odgovorili smo u isti glas. Ali, ona je već izašla. Bez reči, kao
da je razbojnik koji je prati, mladi čovek se okrenuo i pošao za njom. Rivers je
duboko uzdahnuo.
„Došli su do one tačke”, rekao je, „kada seks postaje prilično zamoran, osim
ako ne predstavlja rasplet svađe. Eto, to ti je sudbina mog malog Bimba. Ili da
živi kao dete razvedene majke, s nizom ljubavnika i muževa, sve dok bude
dobro izgledala; ili pak, kao dete dvoje ljudi koji su trebali da se rastanu, ali to
nikako nisu mogli - da učine, jer im je zajednička nepriznata sklonost da muče
i da budu mučeni. A ja ne mogu ništa da učinim ni u jednom slučaju. Štagod se
dogodilo, dete će morati da prođe kroz pakao. Možda će zbog toga porasti u
bolje i snažnije. A možda će ga to sasvim uništiti. Ko zna? Ovi momci
sigurno ne!” Drškom svoje lule pokazao je na punu policu frojdovaca i
jungovaca. „Psihološka priča. Zgodna je za čitanje, čak je i poučna. Ali,
koliko ona može objasniti? Sve osim onog bitnog, sve osim dve stvari
koje konačno uslovljavaju tok naših života - Predestinacija i Milost. Pogledaj
Moli, na primer. Imala je majku koja ju je umela voleti bez želje • za
posedovanjem. Imala je oca koji je, ako ništa drugo, bio dovoljno razuman da
sledi majčin primer. Imala je dve sestre koje su bile srećna deca, i postale
uspešne supruge i majke. U našoj kući nije bilo svađa, nije bilo hroničnih
napetosti, nikakvih tragedija, ni eksplozija. Po svim pravilima psihološke priče,
Moli bi trebalo da bude u potpunosti zdrava i zadovoljna. A umesto toga...”
Nije dovršio rečenicu. „A zatim, tu je i druga vrsta Predestinacije. Ne
unutrašnja Predestinacija temperamenta i naravi, već Predestinacija događaja
- Predestinacija koja je čekala Rut, Keti i mene. Ne bi bilo prijatno gledati na
to čak ni kroz obrnuti kraj dvogleda.”
Nastupila je duga tišina koju nisam želeo da prekinem.

63
 Knjige.Club Books
„Dakle”, konačno je rekao, „vratimo se Rut, vratimo se onom popodnevu
dan pre piknika. Došao sam kući iz laboratorije i zatekao Rut u dnevnoj sobi
kako čita. Nije digla glavu kada sam ušao, pa sam najbezbrižnijim mogućim
ljubaznim glasom rekao: ‘Zdravo, malena!’ Okrenula se i uputila mi dug,
nenasmejan, pogubno bezizražajan pogled, a potom se vratila štivu. Pokušao
sam je uhvatiti u književnu klopku. ‘Pišeš li još pesme?’, upitao sam. ‘Da,
pišem’, naglasila je, i na njenom licu se pojavio lagan osmeh, pogubniji čak i od
prethodne bezizražajnosti. ‘Mogu li da vidim?’ Na moje veliko iznenađenje,
pristala je. Stvar još nije sasvim završena; ali sutra, sigurno. Ja sam zaboravio
na to obećanje; ali mi je sledećeg jutra, dok je odlazila u školu, Rut zaista
ostavila jednu od svojih svetloljubičastih koverti. ‘Evo je’, rekla je. ‘Nadam se
da će ti se svideti.’ I dobacivši mi još jedan preteći osmeh, požurila
je.za Timijem. U tom trenutku sam bio suviše zauzet da bih čitao pesmu,
pa sam je gurnuo u džep i nastavio da utovaram stvari u auto. Posteljina, pribor
zâ jelo, kerozin - sve sam to trpao unutra. Krenuli smo nakon pola sata. Beula
nam je §a stepenica dovikivala pozdrav, a Henri je mahao s jednog od prozora
na gornjem spratu. Keti je odmahnula i poslala poljubac.
‘Osećam se kao Džon Gilpin’15, rekla je srećno kad smo izašli iz dvorišta.
‘Čeznem da pojurim gustišem i čistinom.’ Bio je to jedan od onih lirskih dana
ranog maja, jedno od onih čisto šekspirovskih jutara. Noću je padala kiša i sada
se sve drveće gibalo pred svežim vetrom, mlado lišće je blistalo poput dragulja
na sunčevu svetlu, a ogromni mermerni oblaci su ličili na nešto što je
Mikelanđelo snivao u trenucima ekstatične sreće i nadljudske moći. A osim
toga - cveće. Cveće po vrtovima predgrađa, cveće po šumama i livadama; a
svaki cvet je posedovao samosvesnu lepotu voljenog lica i njegov miris je bio
tajna iz Drugog Sveta; pod dodirom moje mašte, njegove latice su poprimale
svilenkastu studen i elastičnost ljudske puti. Ne moram, naravno, ni govoriti
da smo još uvek bili razumni. Ali, svet je bio pijan od svog sopstvenog
savršenstva, lud od preobilja života. Završili smo posao, pojeli piknik-ručak,
popušili cigarete u ležaljkama na suncu. Ali, kako je bilo prejako, odlučili smo
da se malo odmorimo unutra; a tamo se, jasno, dogodilo ono što bi nam svako
rekao da će se dogoditi... Dogodilo, kako sam iznenada otkrio između dva
zanosa, pred očima povećeg portreta Henrija Martensa, koji su mu ga uručili
direktori jedne velike elektronske kompanije jer im je Henrijev stručni savet

15
Džon Gilpin - londonski trgovac čije je doživljaje opisao Vilijam Koper u humorističkoj
pesmi Putovanje Džona Gilpina.

64
 Knjige.Club Books
doneo veliku dobit, a koji je bio tako stravičan u svom fotografskom realizmu
da je prognan u pomoćnu spavaću sobu. Bila je to ona vrsta portreta koji
te gleda gde god se pomakneš, poput Velikog Brata u Orvelovoj 1984. Okrenuo
sam glavu i opet se susreo s njim, kako me ukočeno gleda, u crnom svečanom
kaputu - pravo otelotvorenje javnog mnjenja, naslikani simbol i projekcija
moje sopstvene nečiste savesti. A kraj portreta se nalazio viktorijanski ormar
na čijim je vratima bilo ogledalo u kome se ogledalo drvo pred prozorom, a u
sobi deo kreveta, obrisi dvaju tela išaranih sunčevim odsjajem i titravom
senkom hrastovog lišća. ‘Oprosti im, ne znaju šta čine.’ Ah ovde, uz portret i
ogledalo, nije moglo biti govora o neznanju. A saznanje o onome što smo
učinili, još više me uznemirilo kada sam nakon pola sata, stavivši ruku u džep,
začuo šuškanje tvrdog papira i prisetio se Rutine svetloljubičaste koverte. Ovaj
put je to bila pesma u prozi, od četiri strofe, neka vrsta balade o dva
preljubnika, nevernoj ženi i njenom ljubavniku, pred Bogom na poslednjem
sudu. Stojeći tamo, u strašnoj, optužujućoj tišini, oni osećaju kako nevidljive
ruke skidaju s njih sve maske, komad za komadom odeće, dok ne ostanu sasvim
nagi. Čak i gore od toga; jer njihova vaskrsla tela su providna. Njihova
životinjska pluća, jetra, bešika i utroba, svaki organ sa svojim izlučevinama -
sve, sve je to gnusno vidljivo. I odjednom, otkrivaju da nisu sami, već pod
svetlima pozornice, među milionima posmatrača, u nagomilanim redovima,
što, gledajući ih, bljuju u nesavladivom gađenju ili pak dobacuju uvrede,
optužuju, zahtevaju osvetu, urlaju tražeći bič i usijano gvožđe. U pesmi se
osećala neka ranohrišćanska zlokobnost, a to je bilo tim pre zastrašujuće
što sam znao da je Rut vaspitavana daleko od područja takvog
groznog, ortodoksnog verovanja. Sud Božji, pakao, večna kazna - nisu je
učili da veruje u njih. Bila su to shvatanja koja je usvojila za svoje
sopstvene specifične potrebe, kako bi izrazila šta oseća za svoju majku i
mene. Pre svega, ljubomora; ljubomora i odbijena ljubav, povređena
taština, ljuta ogorčenost. A ta ogorčenost morala je naći dostojan razlog,
ljutnja je trebalo da bude preobražena u pravedni gnev. Sumnjala je da činimo
ono najgore kako bi imala opravdanje da za nas oseća ono najgore. Sumnjala je
na to najgore s takvom silinom da se odjednom više i nije radilo o sumnji, ona
je jednostavno znala da smo mi krivi. A znajući to, dete u njoj je bilo uvređeno,
a žena se osetila još ogorčenijom, još osvetoljubivije ljubomornom nego ranije.
S osećanjem da mi srce prestaje da kuca i užasom pred nepredvidivom
budućnošću, pročitao sam stvar do kraja, pročitao je ponovo, a onda se okrenuo
prema Keti, koja je sedela za toaletnim stolom pred ogledalom, skupljajući

65
 Knjige.Club Books
kosu, smeškajući se blistavo nasmejanom odrazu boginje i mumlajući melodiju
iz ‘Figarove ženidbe.’ Dove sono i bei momenti di dolcezza edi piacer? 16
Uvek sam se divio tom njenom božanskom nehaju, tom njenom olimpskom je
m’en foutismeu. Ali, sada me to, odjednom, razbesnelo. Ona nema pravo da ne
oseti ono Što sam ja osetio čitajući Rutinu pesmu. ‘Želiš li da znaš’, upitao sam,
‘zašto se naša mala Rut onako ponaša? Želiš li da znaš šta ona, u stvari, misli o
nama?’ I prešavši sobu, pružio sam joj dva lista ljubičastog papira na kome je
dete ispisalo svoju pesmu. Keti je počela da čita. Posmatrajući je, video sam
kako prvobitni izraz zabave (jer Rutina poezija je bila predmet stalnih šala u
porodici) ustupa mesto ozbiljnoj, napetijoj pažnji. Zatim se na čelu, među
očima, pojavila kosa crta. Bora se produbila i ona je, okrećući stranu, zagrizla
usnu. Boginja je ipak bila povrediva... Uspeo sam; ali, bio je to jadan trijumf,
jer sada su, umesto jednog, u zamci bila dva zbunjena zeca. A radilo se o zamci
za koju je Keti bila sasvim nespremna. Ona je većinu neprijatnih situacija
jednostavno ignorisala, jednostavno bi projedrila kroz njih kao da i ne postoje.
I zaista, ako bi ih zanemarivala dovoljno dugo i dovoljno smireno, one bi
prestajale postojati. Ljudi koje je povredila, opraštali su joj jer je bila tako divna
i uvek dobro raspoložena; oni koji su imali običaj da se brinu do iznemoglosti
i stvaraju probleme drugima, podlegali su zarazi njenog božanskog nemara i u
trenutku zaboravljali da su neurotici ili zle ćudi. Kada bi tehnika
neprimećivanja zakazala, ona je primenjivala svoj drugi gambit - tehniku
uletanja tamo gde se ni anđeli ne usuđuju; tehniku vedre netaktičnosti,
pravljenja kikseva s izrazom potpune nedužnosti i prostodušnosti ili, s
najneodoljivijim osmehom, izricala od svih prećutkivane istine. Ali, u ovom
slučaju ni jedna od tih metoda se nije mogla primeniti. Ako ne kaže ništa, Rut
će nastaviti da se ponaša kao i do sada. Ako krene protiv toga i kaže sve, sam
bog zna šta još može učiniti nedoraslo, zbunjeno dete. Osim toga, morala je
da misli na Henrija, na svoju sopstvenu budućnost u kojoj je bila jedini i
nenadoknadivi, u to smo svi bili uvereni, oslonac bolesnom geniju i njegovoj
deci. Rut je sada bila u položaju, a verovatno i raspoloženju, kad će srušiti
čitavo zdanje njihovih života samo zato da bi mogla popljuvati svoju majku.
Žena koja je imala ćud boginje, ali ne i boginjinu svemoć, nije tu mogla ništa
da učini. Ipak, postojalo je nešto što sam ja mogao da učinim; dok smo
razgovarali ,o našem položaju - obrati pažnju da se to dogodilo prvi put otkako
je postojao razlog za razgovor - postajalo je sve jasnije šta ja to mogu da učinim.

16
Gde su lepi trenuci miline i užitka.

66
 Knjige.Club Books
Mogao sam učiniti ono što sam osećao da moram, već nakon one prve
apokaliptične noći - da se izgubim.”
„Najpre Keti nije htela ni da čuje za to, pa sam morao da se prepirem s njom
čitavim putem kući - da se prepirem, uprkos samom sebi i svojoj sopstvenoj
sreći. Na kraju sam je ipak ubedio. Bio je to jedini način da se pobegne iz
zamke.
Kad smo došli kući, Rut nas je posmatrala kao detektiv koji traži ključ tajne.
Zatim me je pitala da li mi se svidela njena pesma. Rekao sam joj da je to
najbolja stvar koju je ikada napisala, što je bilo sasvim tačno. Bilo joj je drago,
ali se trudila da to ne pokaže. Osmeh koji joj je ozario lice, istog časa je i
potisnut, a ona me upitala, namerno dajući važnost svom tonu, šta mislim o
temi pesme. Bio sam spreman na to pitanje pa sam odgovorio smejuljeći se
strpljivo. Podsetila me, rekao sam, na propovedi koje je moj dragi, jadni otac
držao u Lentu. Zatim sam pogledao na sat, rekao nešto o hitnom poslu i ostavio
je poraženu, što sam video po izrazu njenog lica. Pretpostavljam da očekivala
scenu u kojoj će ona glumiti hladnog, neumoljivog sudiju, dok ću ja,
krivac, pokušavati da se izmigoljim, ili, slomljen, sve da priznam. Ali,
umesto toga, krivac se smejao, a sudija je ismejan budalastom šalom o
sveštenstvu. Ja sam dobio bitku, ali, rat je još uvek besneo i mogao se
završiti, što je bilo sasvim jasno, samo mojim povlačenjem.
Dva dana kasnije, u petak, poštar je, kao i svakog petka, doneo nedeljno
pismo moje majke i Beula ga je, dok je postavljala sto za doručak, spustila na
vidljivo mesto (jer je bila svim bićem za majke), uz moju šoljicu. Otvorio sam
ga, pročitao, uozbiljio se, ponovo pročitao, i zatim zapao u zabrinutu tišinu.
Keti je shvatila i brižno me zapitala da li sam dobio loše vesti. Na to sam,
naravno, odgovorio da nisu baš dobre. Zdravlje moje majke... Alibi je već bio
pripremljen. Te večeri je sve dogovoreno. Henri mi je, službeno, kao voditelj
laboratorije, dao dve nedelje odsustva. Poći ću u nedelju ujutro, vozom u deset
i trideset, a dan ranije, u subotu, svi ćemo otpratiti našeg rekonvalescenta u
letnjikovac i tamo prirediti oproštajni piknik.
Bilo nas je previše da bismo stali u jedan auto, pa je Keti krenula napred s
decom u porodičnom overlenderu. Henri i Beula, s većim delom prtljaga, bili
su sa mnom u maksvelu. Oni napred imali su dobru prednost, jer, kad smo mi
bili na nekih pola milje od kuće, Henri se, kao i obično, setio da je zaboravio
jednu vrlo važnu knjigu, pa smo morali da se vratimo i potražimo je. Posle
deset minuta ponovo smo krenuli. Krenuli, kako se pokazalo, u susret
Predestinaciji.

67
 Knjige.Club Books
Rivers je ispio viski i počeo da prazni lulu.
„Čak i da se gleda kroz obrnutu stranu dvogleda, čak i da je to u drugom
svetu, nastanjenom drugačijim ljudima...” Vrteo je glavom.
„Postoje stvari koje su jednostavno nedopustive.” Nastupila je tišina. „Ali,
završimo s tim”, konačno je ipak rekao. „Oko dve milje od kuće nalazila se
raskrsnica na kojoj je trebalo skrenuti ulevo. Nalazila se u šumi s tako gustim
lišćem da se ni iz jednog ni iz drugog pravca nije videlo ko dolazi u susret. Kada
smo stigli tamo, usporio sam, zatrubio, prebacio u manju brzinu i zaokrenuo.
Iznenada sam, ulazeći u krivinu, u jami ugledao overlender, a pored njega
ogroman kamion s ulubljenim prednjim delom. Između dva automobila klečao
je mlad čovek u farmerkama, pored deteta koje je vrištalo. Neka tri-četiri metra
dalje ležalo je nešto što je ličilo na dva zavežljaja stare odeće, na otpatke -
otpatke po kojima je bilo krvi.”
Ponovo je nastupila tišina.
„Bile su mrtve?” upitao sam posle nekog vremena.
„Keti je umrla nekoliko minuta nakon našeg dolaska na mesto nesreće, a
Rut u kolima prve pomoći na putu za bolnicu. Za Timija je bila rezervirana
gora smrt na Okinavi; izvukao se samo sa nekoliko ogrebotina i par slomljenih
rebara. Rekao nam je da je sedeo na zadnjem sedištu, a Rut napred, pored Keti,
koja je vodila. Njih dve su se raspravljale, Rut je bila besna zbog nečega - on
nije znao zbog čega, nije slušao, razmišljao je o tome kako bi se njegov voz na
navijanje mogao elektrifikovati, a pored toga, nikada nije pridavao suviše
pažnje onome što je Rut govorila dok je bila ljuta. Ako čovek obraća pažnju na
nju, samo pogoršava situaciju. Ali, majka je obraćala pažnju. On se seća da je
ponavljala: ‘Ne znaš šta govoriš’ i: ‘Zabranjujem ti da govoriš takve stvari.'
Onda su ušli u krivinu, a ona je vozila prebrzo i nije zatrubila i taj, ogromni
kamion ih je udario sa strane. Dakle, vidiš”, zaključio je Rivers, „bile su to obe
vrste Predestinacije. Predestinacija događaja i Predestinacija temperamenta -
Rutin temperament povređenog deteta koje je istovremeno bilo i ljubomorna
žena; i Ketin temperament boginje koju su događaji sterali uza zid, i koja je
iznenada shvatila da je, u stvari, samo ljudsko biće kome činjenica da poseduje
olimpski temperament može biti samo na smetnji. A to otkriće bilo je toliko
uznemirujuće da ju je učinilo neopreznom, nesposobnom da upravlja
događajima koji su bili predodređeni da je unište - i to unište (ali, ovo je,
naravno, bilo zbog mene, to je bio detalj iz moje psihološke Predestinacije)
s pravom rafiniranošću fizičkog nasilja - oko izbijeno krhotinom stakla; usta,
obraz i nos gotovo izbrisani, utrti u krvavi šljunak puta; zdrobljena ruka i
68
 Knjige.Club Books
okrzani krajevi kolenične kosti, koji su provirivali kroz čarapu. O tome sam
kasnije sanjao gotovo svake noći. Keti okrenuta leđima prema meni, obično je
bila ili u krevetu poljske kuće ili pred prozorom u mojoj sobi, prebacujući šal
oko ramena. Zatim bi se okrenula i pogledala me, ali nije bilo lica, samo prazan
prostor oderane kože, i ja bih se budio urlajući. Došao sam u takvo stanje da se
uveče nisam smeo da odem na spavanje.”
Slušajući ga, setio sam se onog mladog Džona Riversa koga sam, na svoje
veliko iznenađenje, našao u Bejrutu gde je predavao fiziku na Američkom
univerzitetu.
„Znači, zbog toga si izgledao onako strašno bolesno?”, upitao sam.
Potvrdio je glavom.
„Premalo sna, a suviše sećanja” odgovorio je. „Bojao sam se da ću poludeti
i, da se to ne bi dogodilo, odlučio sam da se ubijem. Ali, tada se, baš u pravi čas,
ponovo umešala Predestinacija s jedinom vrstom spasonosne Milosti koja mi je
mogla pomoći. Upoznao sam Helen.”
„Na onoj istoj zabavi”, prekinuo sam ga, „gde sam je i ja sreo. Sećaš li se?”
„Izvini, ali ne. Ne sećam se nikoga, osim Helen. Kada te spase od utapanja,
sećaš se samo spasioca, a ne i ljudi na obali.”
„Nije čudo što nisam imao šanse!”, uzvratio sam. „U to vreme sam mislio,
pomalo gorko, da je to zato što čak i one najdivnije među ženama, čak i retke,
izvanredne Helene, više vole dobar izgled nego umetničku senzibilnost, radije
se odlučuju za mišiće s mozgom (jer, morao sam priznati da ipak imaš nešto
mozga!), nego za mozak s onim posebnim je ne sais quoi 17, što je bila moja
specifičnost. Sada znam u čemu se sastojala tvoja neodoljiva privlačnost. Bio si
nesrećan.”
Rivers je potvrdno klimnuo glavom i opet je nastupila duga tišina. Sat je
otkucao dvanaest.
„Srećan Božić” rekao sam ispivši viski i digavši se da pođem. „Ali, nisi mi
rekao šta je bilo sa jadnim starim Henrijem posle nesreće.”
„Pa, počelo je time, naravno, da mu se stanje opet pogoršalo. Ne mnogo.
Ovog puta nije imao šta da dobije time što bi se spustio do vrata smrti. Samo
blago pogoršanje. Ketina sestra došla je na sahranu i ostala da se brine o njemu.
Bila je poput Ketine karikature. Debela, rascvetana, bučna. Ne boginja

17
ne znam čim.

69
 Knjige.Club Books
prerušena u seljančicu, već konobarica koja je zamišljala da je boginja. Bila je
udovica. Nakon četiri meseca Henri se oženio njome. Tada sam već bio u
Bejrutu, pa nisam bio svedok njihove bračne sreće. Ali, po svemu onome što
sam čuo, mislim da je bila prilična. Ali, sirotica nije mogla da smrša. Umrla je
u trideset petoj. Henri je brzo našao mladu, crvenokosu damu po imenu Alisija.
Alisija je želela da joj se dive zbog njenog poprsja od trideset osam inča i još više
zbog njenog dvesta inča dugog intelekta. ‘Šta kažeš za Šredingera’, pitao bih ga,
ali, Alisija je bila ta koja je odgovarala. Ona ga je pratila do kraja.”
„Kada si ga poslednji put video?” pitao sam.
„Nekoliko minuta pre nego što je umro. U osamdeset sedmoj, a još uvek
zadivljujuće aktivan, još uvek krcat onim što njegov biograf misli da treba
nazvati ‘nesmanjeni plam intelektualne snage.’ Meni je ličio na mehaničkog
majmuna koga su prejako navili. Mehaničko umovanje, mehanički pokreti,
mehanički osmesi i grimase. A onda ti razgovori. Kakve začuđujuće realistične
snimke starih anegdota o Planku, Radefordu i Džej-Džej Tomsonu! O njegovim
poznatim monolozima na temu logičkog pozitivizma i kibernetike! O
sećanjima iz onih uzbudljivih godina prošlog rata kada je radio na A-bombi! O
njegovim duhovito apokaliptičnim predviđanjima još većih i boljih paklenih
mašina u budućnosti! Čovek bi se zakleo da to govori stvarno ljudsko biće.
Ali, postepeno, dok si ga slušao, počeo si shvatati da, u stvari, nema nikoga kod
kuće. Trake su se vrtele automatski, radilo se o vox etpraeterea nihil 18 - glas
Henrija Martensa bez njegovog prisustva.
„Ali, zar nisi baš to preporučivao?”, upitao sam. „Umirati u svakom
trenutku.”
„Ali, Henri nije umro. U tome i jeste stvar. On je jednostavno pustio da
mehanizam radi, a sam je otišao negde drugde.”
„Otišao kuda?”
„Bog zna. Pretpostavljam u neko infantilno sklonište u svojoj podsvesti.
Napolje, tako da svi mogu videti i čuti, bio je onaj zapanjujući navijeni majmun,
onaj nesmanjeni plam intelektualne snage. Iznutra je vrebalo jadno malo
stvorenje kome je još uvek trebalo laskanje, podrška, seks i zamena za majčinu
utrobu - stvorenje koje će morati da se suoči s muzikom na Henrijevom odru.
To biće je još uvek bilo divlje živo i nepripremljeno bilo kakvim ranijim
umiranjem, sasvim nepripremljeno za odlučujući trenutak. Ali, taj odlučujući
trenutak je prošao i šta god da je ostalo od jadnog starog Henrija, sada

18
glas i ništa više

70
 Knjige.Club Books
verovatno vrišti i mumla po ulicama Los Alamosa ili oko kreveta svoje udovice
i njenog novog muža. Naravno, niko ne obraća pažnju na to, niko ne mari.
S punim pravom. Pustimo mrtvace da pokopaju svoje mrtve. Ali, ti bi sada hteo
da ideš.” Ustao je, uzeo me pod ruku i otpratio u hodnik. „Pazi kako voziš”
rekao je otvarajući vrata. „Ovo je hrišćanska zemlja, a danas je Spasiteljev
rođendan. Gotovo svako koga sretneš biće pijan.”

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

71