ALEJANDRO JODOROWSKY

GDE PTICA
PEVA NAJLEPŠE

Prevod
Nataša Vujnović

Beograd, 2016.
„Ptica peva najlepše na svom porodičnom stablu.“

Žan Kokto
 UVOD

Svi likovi, mesta i događaji (iako je negde izmenjen vremenski sled),

stvarni su, ali je ta stvarnost preoblikovana i preuveličana da bi
postala mit. S jedne strane, porodično stablo je zamka koja nam
ograničava misli, osećanja, želje i materijalni život, dok s druge
strane, predstavlja riznicu u kojoj se čuva najveći deo naših vrednosti.
Osim što je roman, ova knjiga je ujedno i odraz napora koji, ako se
ostvare, teže tome da svakom čitaocu posluže kao primer kako da,
kroz oproštaj, svoju porodičnu priču pretvori u epsku legendu.
 I
OČEVI KORENI
Te 1903, Tereza, moja baka, očeva majka, naljutila se na Boga i na sve
Jevreje iz Dnjepropetrovska u Ukrajini jer su i dalje verovali u njega
uprkos pogubnom izlivanju reke Dnjepar. U poplavi nestao je Hose,
njen voljeni sin. Kad je voda počela da plavi kuću, dečak je u hodnik
izgurao ormar i zatvorio se unutra, ali ovaj komad nameštaja nije
plutao jer je bio natovaren s trideset sedam rasprava iz Talmuda.
Posle pogreba, u pratnji muža, noseći u naručju preostalu decu,
četvoro mališana – Haimea i Benhamina, Lolu i Fani, začetih više iz
obaveze nego iz strasti – besno je uletela u sinagogu, prekinula čitanje
devetnaestog poglavlja Knjige Levitske, 'Kaži svemu zboru sinova
Izrailjevih, i reci im…', zagrmevši: „Sad ću ja nešto da im kažem!“
Ušla je u deo gde joj je, kao ženi, pristup bio zabranjen odgurujući
muškarce koji su, savladani detinjim strahom, sakrili svoja bradata
lica iza belih svilenih tkanina, bacila na pod svoju periku otkrivši tako
ćelavu glavu crvenu od besa i, priljubivši grubo lice na pergament
Tore, proklela hebrejski tekst:
„Tvoje knjige lažu! Kažu da si spasao čitav narod, da si otvorio
Crveno more lako kao što ja seckam šargarepu, a ipak nisi učinio ništa
za mog sirotog Hosea… Ako već ta nevina duša nije ništa skrivila, čemu
si hteo da me podučiš? Da tvoja moć ne poznaje granice? To sam već
znala. Da si nedokučiva tajna, da treba da dokažem svoju veru mireći
se s tim zločinom? Nikad! To je za proroke Avramovog kova, oni mogu
da dignu nož na grla svoje dece, a ne za jadnu ženu kao što sam ja. S
kojim pravom toliko tražiš od mene? Poštovala sam tvojih šeststo
trinaest zapovesti, mislila sam na tebe bez prestanka, nikad nikome
nisam naudila, porodici sam obezbedila topli dom, kuvala sam i čistila
moleći se, dozvolila sam da me obriju u tvoje ime, volela sam te više
nego roditelje a ti, nezahvalniče, šta učini? Naspram siline smrti moj
dečak nije bio ništa više od gusenice, mrava, muvljeg izmeta. Nemaš
milosti! Ti si čudovište! Stvorio si izabrani narod samo da bi ga mučio!
Već vekovima nam se podsmevaš! Dosta! Obraća ti se majka koja je
izgubila svaku nadu i zato te se više ne plaši. Proklinjem te, brišem te,
osuđujem te na dosadu! Eto ti tvoja večnost, stvaraj i uništavaj
svetove, govori i grmi, ja te više ne čujem! Moja odluka je konačna i
neopoziva: gubi se iz moje kuće, od mene zaslužuješ samo prezir!
Kaznićeš me? Nek me napadne lepra, nek me raskomadaju na delove,
nek mojim mesom nahrane kerove, briga me. Hoseova smrt već me je
ubila.“
Niko nije rekao ni reč. Hose nije bio jedina žrtva. I drugi su sahranili
rodbinu i prijatelje. Moj deda Alehandro, od kog sam nasledio samo
deo imena jer druga polovina potiče od majčinog oca, koji se takođe
zvao Alehandro, beskrajno pažljivo obrisao je suze koje su kao
providni skarabeji svetlucali na hebrejskim slovima, više se puta
naklonio okupljenima. Crven u licu, promrmljao je izvinjenje koje niko
nije razumeo i odveo Terezu trudeći se da joj pomogne da ponese
četvoro dece. Ali ona nije htela da ih pusti već ih je tako snažno privila
na svoje velike grudi da su zavrištala. Osetio se silovit nalet vetra,
prozori su se otvorili i crni olujni oblak ispunio je hram. Sve muve iz
okoline razbežale su se pred iznenadnom kišom.
 Za Alehandra Levija (u to vreme preživali smo se Levi) odluka
njegove supruge da raskine s tradicijom bila je samo još jedan u nizu
teških udaraca. Teški udarci bili su neizostavan deo njegovog bića:
čitavog života stoički ih je podnosio, bili su kao ruka, kao jedan od
unutrašnjih organa, sastavni deo stvarnosti. Nije napunio ni tri godine
kad je Piroška, mađarska sluškinja, poludela, ušla u sobu u kojoj je
spavao u zagrljaju majke Lee, i ubila je sekirom. Topli mlazevi obojili
su njegovo malo nago telo u crveno. Pet godina kasnije, u izlivu mržnje
podstaknutom verovanjem da rabini koriste krv hrišćanske dece pri
pravljenju beskvasnog hleba, ulice Jekaterinoslava preplavili su pijani
kozaci koji su zapalili selo, silovali žene i decu i tukli Haimea, njegovog
oca, jer nije hteo da pljune na Knjigu, sve dok ga nisu pretvorili u
modru kašu. Prihvatila ga je jevrejska zajednica iz Zlatopolja,
apstraktna celina bez pojedinaca. Dali su mu krevet u verskoj školi.
Tamo je naučio dve stvari: da muze krave (u zoru) i da se moli
(ostatak dana). Litre jutarnjeg mleka bile su jedini miris koji ga je
podsećao na majku i detinjstvo, i u nedostatku ženskog milovanja,
naučio je preživare da ga nagog ližu svojim velikim toplim jezicima.
Recitovanje hebrejskih stihova bilo je za njega pravo mučenje sve
dok nije sreo Rebea u međusvetu. Bilo je to ovako: od silnog klaćenja
prilikom recitovanja stihova koje nije razumeo, Alehandru se učinilo
da su mu se noge sledile, čelo zapalilo, a stomak ispunio kiselinom.
Bilo ga je sramota da duboko udahne, otvorenih usta kao riba van
vode, i onesvesti se pred drugovima jer su oni razumeli tekstove,
makar njihovi izrazi duboke vere bili samo predstava da bi ih kasnije
nagradili bogatom večerom. Učinio je nadljudski napor i, ostavivši telo
da se klati, izašao iz njega da bi se našao u vremenu koje ne prolazi, u
prostoru koji se ne prostire. Ovo utočište bilo je pravo otkriće! Tamo je
mogao da vegetira u miru, ništa da ne radi, samo da živi. Prožeo ga je
snažan osećaj šta znači misliti bez telesnih opterećenja, bez telesnih
potreba, bez brojnih strahova i umora; bez tuđeg prezira ili sažaljenja.
Poželeo je da se više nikad ne vrati, da ostane tu u večnoj ekstazi.
Prešavši svetlosni zid, čovek obučen u crno poput rabina, ali
iskošenih očiju, žute kože i duge ravne brade, priđe da lebdi pored
njega.
„Imaš sreće, momče“, rekao mu je, „neće ti se desiti isto što i meni.
Kad sam ja otkrio međusvet, nije bilo nikoga da me posavetuje. Prijao
mi je baš kao i tebi i odlučio sam da se ne vraćam. Velika greška. Moje
telo, napušteno u šumi, pojeli su medvedi i kad sam se uželeo ljudi,
više nisam mogao da se vratim. Bio sam osuđen na lutanje kroz deset
ravni postojanja bez prava da se negde duže zadržim. Tužna ptica
lutalica. Ako mi dozvoliš da pustim korenje u tvojoj duši, vratiću se s
tobom. U znak zahvalnosti mogu da te savetujem – znam napamet
Toru i Talmud – i nikad više nećeš biti sam. Želiš li?“
Kako to ovo malo siroče ne bi želelo? Gladan ljubavi, usvojio je
Rebea, koji je bio Kavkazac obuzet izučavanjem Kabale pa se, tragajući
za svetim mudracima koji, prema Žoharu, obitavaju na onom svetu,
izgubio u lavirintima vremena. U tim beskrajnim samoćama, on,
uporni pustinjak, naučio da ceni društvo ljudskih bića, shvatio je pse
koji stalno žude za gazdinim prisustvom, otkrio je da je druga osoba
samo vid duhovne hrane, da čovek bez čoveka kopni od duhovne gladi.
Kad se osvestio, bio je ispružen na jednoj od školskih klupa. Oko
njega su stajali profesor i drugovi iz razreda, prebledeli od straha jer
su mislili da je umro. Po svemu sudeći, srce je prestalo da mu kuca.
Dali su mu sladak čaj s limunom i zapevali da proslave čudo
vaskrsenja.
Rebe je za to vreme igrao za svoj groš. Niko, osim mog dede, nije
mogao da ga vidi ni čuje. Otuđeni je bio toliko srećan što se ponovo
našao među Jevrejima da je, prvi put, zaposeo Alehandrovo telo i
grubim glasom, na hebrejskom, odrecitovao psalm u zahvalnost Bogu:
Ti si nam utočište od koljenja do koljenja…
Užasnuli su se! Dečaka je zaposeo dibukl Treba isterati tog đavola iz
njega! Rebe je shvatio da je pogrešio pa u tren oka izađe iz dedinog
tela. I ma koliko se Alehandro bunio pokušavajući da objasni da mu je
prijatelj obećao da se neće vraćati u njegov organizam, nastavili su sa
obredom isterivanja demona. Premazali su ga sa sedam različitih
trava, naterali ga da proguta rastvor kravlje balege, okupali ga u
Dnjepru, čija je temperatura bila mnogo stepeni ispod nule, a zatim ga,
da bi ga zagrejali, staviše u parno kupatilo i išibaše koprivama.
Iako su mislili da je izlečen, prema njemu su još neko vreme osećali
praznoverno nepoverenje, ali kako je moj deda rastao, navikli su se na
prisustvo njegovog nevidljivog prijatelja i počeli su da ga pitaju za
savet, prvo oko tumačenja Talmuda, kasnije i zbog bolesnih životinja a
potom su, videvši dobre rezultate, počeli da mu poveravaju svoje
grehove da bi ga na kraju proglasili sudijom za sva pitanja. Čitavo selo
veličalo je Rebeovu pamet i mudrost, ali su zapostavljali Alehandra. Po
prirodi stidljiv i prilično skroman, nije znao da se nametne čak ni kao
posrednik. Na večere su pozivali Rebea, ali ne i njega. Kad bi ušao u
sinagogu, pitali su ga da li je Rebe s njim, pošto je povremeno nestajao
da bi posetio druge dimenzije u kojima je razgovarao sa svetim
duhovima.
Ako je imao društvo, smestili bi ga u prvi red. U suprotnom, nikome
ne bi palo na pamet da mu se obrati ili ponudi stolicu. Kavkazac je
rekao da najviše voli da vidi decu. Kad su dolazili po savet u
Alehandrovu skromnu sobicu pored štale, roditelji su dovodili svoje
potomke, okupane, očešljane i obučene kao za sabat. Ova dečja
parada bila je jedina naknada koju je dobijao. Nikome nije palo na
pamet da mu donese kolač s jabukama, riblju čorbu ili malo seckane
džigerice. Ništa. Postojao je Rebe, a nevidljiv je bio moj deda. Od
kolevke naviknut da mu se ne ugađa, nije se ni rastužio, ali ni
obradovao. Muzao je krave, molio se, a noću, pre nego što bi ga
savladao umor, vodio je duge razgovore sa svojim prijateljem iz
međusveta.
Jednog dana, u cik zore, prišla mu je Tereza. Bila je sitna, ali imala je
snažne noge, zadivljujuće grudi i čeličnu volju. Prikovala je za njega
svoje tamne oči, dva ugljena glečera koji plove po užarenim upalim
dupljama i rekla:
„Već neko vreme te posmatram. Stasala sam da rađam decu. Želim
da im ti budeš otac. Siroče sam kao i ti, ali nisam tako siromašna.
Živećeš sa mnom u kući koju su mi ostavile tetke. Da bismo prehranili
decu, organizovaćemo raspored savetovanja. Plaćaće tebi. Rebeu
ništa ne treba jer ne postoji. On je plod tvog ludila. Da, ti si lud! Ali to
nije važno, izmislio si nešto divno. Sve što misliš o njemu, odnosi se na
tebe; to znanje potiče od tebe. Nauči da poštuješ sebe da bi te drugi
poštovali. Nikad više neće razgovarati direktno s duhom. Ispričaće ti
problem i kasnije će morati da se vrate da bi čuli odgovor. Više te neće
gledati dok u transu razgovaraš s nevidljivim čovekom. Ja ću odrediti
cenovnik i nećemo prihvatati prazne pozive na večeru. Rebe ostaje kod
kuće. Nikad neće izaći s tobom na ulicu, a ako mu se to ne sviđa, neka
ide, ako može. Čim se mrdne od tebe, raspršiće se u ništavilo.“
I ne čekajući Alehandrov odgovor, poljubila ga je u usta, legla je s
njim ispod kravljih sisa i zauvek prisvojila njegov polni organ. Pošto joj
je sa spermom predao i dušu, on uhvati vime i tela im zali kiša toplog
mleka. Kad su se venčali, ona je već bila nosila Hosea. Zajednica je
prihvatila nova pravila igre i od tada na porodičnoj trpezi nikad nije
zafalilo pileće supe, prženih krompira, svežeg karfiola ili ovsene
kaše… Deset meseci po Hoseovom rođenju dobili su blizance. Naredne
godine, dve devojčice.
U prodavnici ženskog rublja, Tereza se pred komšinicama hvalila da
živi sa svecem koji se moli čak i tokom onih pet sati koliko obično
spava; da jede, bez obzira na vrstu hrane, uvek u istom ritmu kako mu
žvakanje ne bi remetilo recitovanje psalama, da se kreće najsporije
što može da ne bi remetio kretanje sveta, da kad se ne moli, ume da
kaže samo jednu reč: „Hvala“.
Sve je dobro išlo, kad najednom, katastrofa! Hose je mrtav! Izuzetno
dete, dečak za primer, poslušan, pristojan, čist, anđeoskog glasa za
pesme na jidišu, zasenjujuće lepote. Da, njegova urođena
razdraganost rasterivala je tugu, bio je šaka soli u bljutavoj supi
života, šarena kiša za sivi svet… Kad bi noću šetao među drvećem,
uspavane ptice budile bi se da zapevaju kao da je jutro… Rodio se sa
osmehom, rastao blagosiljajući svakog ko mu se nađe u vidokrugu,
nikad se nije požalio niti uputio neku kritiku, bio je najbolji učenik
Ješive. Zašto je sunce moralo umreti?
Tereza je loše podnosila patnju. Zaborav je za nju bio ravan izdaji.
Odbijala je da prihvati da je pokojnik sahranjen i stalno ga je
zamišljala kako guta blatnjavu vodu, modar od gušenja, večita žrtva,
jagnje u beskrajnoj agoniji, da bi time opravdala svoju mržnju, ne
samo prema Bogu i njegovoj zajednici, već i prema reci, biljkama,
životinjama, zemlji, Rusiji, celokupnom čovečanstvu… Zabranila je dedi
da rešava tuđe probleme i zahtevala je od njega, zapretivši
samoubistvom, da više nikad ne pomene Rebea.
Prodali su ono malo što su imali i otišli da žive u Odesu. Tamo ih je
primila Beštija, Terezina dve godine mlađa sestra. Njen otac, moj
pradeda, ženio se tri puta i isto toliko puta ostao je udovac. Sve
njegove žene umirale su na prvom porođaju, baš kao i deca koja u
kolevci ne bi izdržala duže od tri dana. Babice su govorile da je smrt
bila zaljubljena u njega i da mu je iz ljubomore odvodila žene i
potomke.
Abraham Grojsman bio je snažan, visok čovek, riđe kovrdžave brade
i krupnih zelenih očiju. Bio je pčelar. I ako je ono o zaljubljenoj smrti
možda i bila priča praznovernih šarlatanki, ljubav njegovih pčela je, s
druge strane, bila neosporna činjenica. Kad je išao da sakupi med iz
stotine raznobojnih košnica, životinje bi ga prekrile od glave do pete i
nijedna ga nikad ne bi ubola, a kasnije bi ga pratile kao poslušni oblak
do šupe gde je ukusni nektar prelivao u tegle. Noću su mu često,
posebno za vreme ledenih zima, dolazile u krevet da naprave tamni
prekrivač, topao i treperav.
Rakel, Terezina majka, imala je trinaest godina kad se porodila na
groblju. Babice su je sakrile u grobnicu i prekrile sa šest čaršava da
smrt ne bi videla porođaj. Tu, na hladnoj zemlji, okružena mrakom i
kostima, moja baka prvi put je zaplakala, ali plač joj je ubrzo ugušila
mirisna bradavica u nameri da sačuva preko potrebnu tišinu: Smrt je
imala hiljade ušiju! Abraham, ubeđen da će još jednom izgubiti i majku
i dete, pripremio je svoje srce za nesreću gušeći sva osećanja.
Činjenica da su ta dva bića preživela nije u njemu probudila ni radost,
ni tugu. Ostao je zaronjen u more pčela, razgovarao je s njima u
nepristupačnom svetu. Ali kad je Rakel, s petnaest godina, ponovo
zatrudnela, nada mu je zapalila dušu.
Iako su ga upozorili da ga crna dama prati kud god da krene, verna i
puna ljubavi kao pčele, približio se groblju odgurujući gospođe koje su
držale sedam slojeva čaršava i pogledao u duboku raku. Ugledao je
kako iz krvavog hrama izlazi najlepša od svih devojčica. Čudni vetar
otrgnuo je bele plahte i odneo ih ka brdima kao ogromne golubice.
Majka je počela da se muči. „Ludače!“, povikale su. „Zašto si došao?
Doveo si svoju strašnu ljubavnicu. Već proždire majku. Ubrzo će preći i
na kćer.“ Detetovu glavu posule su solju i sirćetom i krstile ga imenom
koje će uplašiti i odbiti smrt: Beštija. Potom su je stavile u korpu,
zatrpale grozdovima i odnele na skrovito mesto, za koje otac nikad ne
sme saznati, da bi je sakrile od neprijateljice. Beštija je bila primorana
da živi kao zatočenica u ambaru sve dok s trinaest godina nije dobila
prvu menstruaciju. Okončanjem detinjstva nestala je i opasnost. Smrt
je tražila devojčicu, ne ženu. Beštija se vratila u porodični dom u
pratnji babice. Dok je prolazila ulicom, ljudi su, prestrašeni, zatvarali
vrata i prozore. Da bi uplašila smrt, u slučaju da ona otkrije detetovo
skrovište, naučili su je da stalno pravi užasne grimase. Na njenom licu,
nalik mekoj masci, smenjivale su se ružne grimase. Glava bi zabolela
svakoga ko bi je gledao duže od deset sekundi.
Kad joj je sestra ušla u prostoriju koja je u isto vreme bila kuhinja,
trpezarija i spavaća soba, Tereza je pojurila u baštu zajedno s psima
koji su počeli da zavijaju i mačkama koje su frktale. Beštija je ostala
sama. Čula je korake. Mora da je smrt! Sad kad je izašla iz skrovišta,
osećala se ranjivije nego pre. Pored nagrđenog lika, počela je da
izobličava i telo, iskrivila je noge, pogrbila kičmu, zgrčila šake, uvezala
ruke, slinavila i penila, a taj užasan prizor obojila je krvlju koja je
potekla sa izgriženih usana. Vrata se otvoriše uz zvuk zujanja
insekata… Abraham je ugledao nakazu, neku vrstu ogromnog pauka,
ali nije pobegao, jer se, od glave do pete prekriven pčelama, osećao
bezbedno. Beštiju je zujanje tamne mase podsetilo na pesmu crne
dame.
Stajali su tako jedno naspram drugog i preznojavali se od užasa.
Jedine koje su možda shvatile o čemu se zapravo radi bile su pčele.
Obrazovale su krug koji se polako širio sve dok nije obuhvatio oca i
ćerku. Unutar živog pojasa, devojka je ugledala najlepšeg čoveka,
kakvog nije mogla ni da zamisli, a u dubini njegovih zelenih očiju
otkrila je okean dobrote. Taj plemeniti duh postao je svet u kojem je,
da može da se smanji, želela da obitava. Polako je prestala da se
krevelji i ispravila telo pokazujući se u pravom svetlu, kao lepa žena.
Abraham je shvatio da sve ostale, one koje su umrle na porođaju, nisu
bile ništa više od skice onoga za čim je, nesvesno, oduvek tragao:
uspravljena tu pred njim, kao kakvo strašno čudo, njena duša ga je
dozivala… Uronili su jedno u drugo, izjavljivali ljubav, plakali, smejali
se, pevali, pali u postelju. Pčele su obrazovale zavesu koja ih je odvojila
od sveta i tu su ostali, dva tela pretvorena u jedan oganj, ne
razmišljajući o posledicama.
Tereza je osetila da je suvišna. Sad kad su postali ljubavnici, otac i
sestra za nju više nisu postojali. Spakovala je u torbu ono malo što je
imala i otišla da živi s tetkama. Dve godine kasnije, primila je pismo u
kojem ju je sestra obavestila o novostima:

Oprosti mi, Tereza, što sam te zapostavila sve ovo vreme. Tata je
umro. Jedino si ti znala za našu tajnu. Razumećeš. Bilo je to jače od
nas, strast koju nismo mogli da obuzdamo. Niko iz komšiluka nije se ni
usuđivao da pomisli na to. Kad god bih izašla u nabavku, pravila bih
grimase i grčila telo da mi se niko ne bi obratio. Moj otac, moj
ljubavnik, pojavljivao se samo ako je bio prekriven pčelama. Naša
prava tela bila su čudo u kojem smo uživali u intimi svog doma. Da bi
sprečio špijuniranje, Abraham je insekte naučio da se rasporede po
tavanici i spoljašnjim zidovima kuće i tako naprave debeo pokrivač.
Vodili smo ljubav u ogromnoj košnici, opijeni uživanjem, nesposobni
da se zaustavimo, stalno iznova, željni da se stopimo u jedno biće… Ta
nezasitapotraga, to nemoguće rastapanje, beskrajnom uživanju
pridodalo je stalan bol, bodež koji nam se zarivao u nisku orgazama.
Ubrzo sam zatrudnela. Mislili smo da smo anđeli, bića s drugog sveta,
na koja ne utiču ljudske pojave: morali smo da se vratimo u stvarnost.
Posle pet meseci stomak je počeo da mi raste. Abrahama je u snu
posetila crna dama. Poludelaje od besa i ljubomore. Kad se probudio,
rekao mi je: 'Umrećeš zbog mene. Ona ne sluša moje molbe, njena
okrutnost ne poznaje granice. Nećeš preživeti porođaj… Razumi me,
kćeri moja, ženo moja, moram da se žrtvujem, da se predam smrti, da
joj dozvolimo da me odvede u svoju ledenu palatu. Tako će se
zadovoljiti njena želja za ljubavlju i neće te proždrati…'
Danima sam plakala, ali nisam uspela da ga ubedim da sam ja ta
koja treba da nestane. Napunio je kadu medom i skliznuo u zlatni
sirup. Umro je gledajući u mene, nikad nije zatvorio oči. Spokojno
samoubistvo; on se osmehivao a pčele su ga obletale obrazujući krunu
koja je lenjo kružila iznad žute površine. Pod jastukom sam pronašla
poruku: 'Nikad neću prestati da te volim. Molim te, brini o pčelama. Ne
napuštaj ih, one su sećanje na mene…'
Pala sam na krevet. Raširila sam noge i dok mi se stomak
ispumpavao, kroz polni organ oteo mi se beskrajni uzdah. Od našeg
deteta nije ostalo ništa. Pretvorilo se u vazduh…

Tereza nikad nije odgovorila na ovo pismo, niti se vratila u roditeljski

dom do dana kad je sa Alehandrom i četvoro dece prešla da živi u
Odesu. Dobrodošlicu im je poželeo crni oblak. Kad su ušli u sobu, pčele
su se odvojile od Beštije i otišle da s tanjirića sisaju slatke sokove. Ona
se u suzama bacila u zagrljaj Terezinih mišićavih ruku. Kao da nije
primećivala prisustvo mog dede ni njihove dece:
„Sestro, niko nije primetio da je Abraham umro. I dalje pravim
grozne grimase kad izađem u kupovinu a one koji dolaze po med
primam prekrivena insektima, pa misle da je to on… Nisam ni
sahranila našeg oca.“
I dok se ostatak porodice raspakivao, odvela je Terezu u šupu. Među
košnicama, odakle je dopiralo zujanje nalik na rekvijem, nalazila se
kada puna meda u kojoj se ispod žutog pokrova osmehivao leš.
„Med je svetinja, sestro. Savršeno je očuvao telo… Nikad nije želeo da
ode, osećam njegovo prisustvo. Čeka me.“
Dok je to izgovarala, Beštija se svlačila. Ubrzo je otkrila svoje nago
telo vitke građe i kože tako fine da se na njoj ocrtavala razgranata
mreža vena. Od te anđeoske krhkosti odudarale su guste, životinjske
stidne dlake, izrazito crne s plavim odsjajem, koje su joj prekrivale
stomak sve do pupka.
„Nisam smela da napustim pčele i zato sam ostala na ovom svetu.
On je to tražio od mene. Ali sad kad si ti stigla, mogu da idem…
Poveravam ti te mudre životinje. Ako ih budeš dobro pazila, hraniće ti
celu porodicu.“
I bez daljih objašnjenja uđe u kadu i, zagrlivši oca, pusti da je med
proguta. Nije davala znake davljenja, nije izgledala kao da pati ili
umire. Naprosto je ostala zauvek nepokretna, pogleda uprtog u
otvorene oči drugog leša.
Terezi se činilo da je mrtva baš kao njeni otac ili sestra. U životu su
je održavale samo porodične obaveze, i mržnja. Pre svega mržnja. Bila
j e izvor energij e koji joj j e omogućavao da podnosi svet samo da bi
mogla da ga proklinje. U svemu je videla prisustvo okrutnog i prezira
vrednog Boga. Sve joj je izgledalo besmisleno, prolazno, nepotrebno.
Život se zasnivao na bolu. Mogla je da prepozna stalni strah u
osmesima, u trenucima uživanja, u glupoj dečjoj nevinosti.
Svet je za nju bio zatvor, smetlište, izopačeni san nakaznog Tvorca.
Ono što joj je najviše smetalo (bes zbog kojeg je uzvikivala uvrede
otkako bi ustala pa do odlaska na počinak) bilo je saznanje, koje nije
želela da prizna, da ta mržnja prikriva preveliku ljubav… Još kao
devojčica naučila je da iznad svega obožava Boga i sad, duboko
razočarana, nije znala šta da radi s tim snažnim osećanjem,
uzburkanim okeanom koji nije mogla da usmeri prema mužu ili deci
budući da su oni osuđeni na preranu smrt.
Kao što se Dnjepar izlio i odneo Hosea, tako i njih može da odnese
neka nevolja. Sigurnost je krhka. Ništa ne traje večno. Sve nestaje.
Moguće su nezamislive nesreće. S nebesa može da padne neka stena i
da ih smrvi; mrav bi mogao da im snese jaja u ušima i da se tu nakoti
armija životinjica koje će im izjesti mozak; more smrdljivog blata
moglo bi da se spusti s planina i zatrpa grad; lude kokoške mogle bi
postati mesožderke i početi da kljucaju oči deci; sve bi moglo…
Šta uraditi s ljubavlju bez gospodara, koja joj se nakupljala u
grudima potresajući joj srce takvom silinom da su njegovi otkucaji
noću zaglušivali horsko hrkanje čitave ulice? Najednom je, ni sama
nije mogla da shvati zašto, otkrila šta jedino na svetu zaslužuje njenu
ljubav: buve! Setila se cirkuske predstave koju je gledala kao dete i
odlučila je da pripitomi te insekte. Nije zapostavila bračne i majčinske
obaveze, porodici je pružala čist dom, kuvala je, peglala proklinjući.
Pre odlaska na počinak, zahtevala je da četvoro mališana kleknu
pored kreveta i odrecituju: Bog ne postoji, Bog nije dobar. Čeka nas
samo mačka koja će nam se pomokriti na grobove… I dok su spavali
pod velikom perinom, pored ozidane peći, ona bi se, skrivena u
hladnom podrumu, posvećivala pripitomljavanju buva.
Kad je pobegla iz roditeljskog doma, Tereza je od oca ukrala džepni
časovnik, jedinu uspomenu na njega koju je želela da sačuva. Sad mu
je izvadila mehanizam, beli krug s rimskim brojevima i kazaljke u
obliku ženskih nogu, i u kutijicu, na kojoj je izbušila rupe da bi im
obezbedila preko potreban kiseonik, smestila svoje učenike… Bilo ih je
sedam. Svakom je namenila poseban deo gde će sisati krv: na ručnim
zglobovima, iza kolena, na grudima i pupku. Kupila je lupu i ostali
potreban pribor i napravila im odela, ukrase, sićušne predmete,
nameštaj, prevozna sredstva. Žrtvujući vreme za spavanje, provodila
je noći učeći ih da skaču kroz obruče, da pucaju iz malenih topova, da
sviraju u doboše, da balansiraju, da se igraju loptom. Polako ih je
upoznavala. Svaka je bila ličnost za sebe, primećivala je sitne razlike
na telima, posebne oblike inteligencije. Dala im je imena. S njima je
uspostavila bolje veze nego s nekim psima. Rodila se duboka bliskost.
Posle duže vremena, s buvama je mogla i da razgovara i kuje zavere
protiv Boga.
Poredeći ljubav koju je primala od buva i onu koju su joj pružili
Jevreji, mržnja prema njima samo se produbila. Želela je da promeni
narod, da ode i živi s gojima. Prezime Levi obeležavalo ju je kao da na
čelu nosi urezanu šestokraku zvezdu. Moj deda – koji je i dalje viđao
Kavkasca, iako to nije pominjao Terezi da bi izbegao njene izlive
nekontrolisanog besa tokom kojih je prodornim kricima pomerala
nameštaj – upoznao je neke plemiće poljskog porekla koji nisu želeli
da im sin jedinac služi vojsku među prostacima. Obezbedili su mu
potrebna dokumenta, kupljena od perspektivnog činovnika, da bi se
prijavio u vojsku umesto njihovog krhkog potomka. Postao je
Hodorovski. S tim poljskim prezimenom njegova porodica mogla je da
se preseli u drugu zemlju, da bez većih problema prelazi granice, da
se stopi s narodima koji nisu izabrani… za pet godina, kad odsluži vojni
rok.
Iščekujući muževljev povratak, Tereza je izdržavala porodicu
prodajući med i slatka peciva u obliku meseca, kula i rakova. Noću je
lečila usamljenost radeći sa svojih sedam buva u želji da, izučavajući
tragove koje su iscrtavale plešući na brašnjavoj podlozi, otkrije način
da predviđa budućnost.
U vojsci, Rebe nije bio od velike pomoći Alehandru. Vojnički svet
delovao mu je nečisto, a kad je u kantini video dedu kako proždire
svinjska rebra ili neko drugo zabranjeno jelo, lice bi mu još više
požutelo a iz iskošenih očiju potekle bi suze, nematerijalne kao i
ostatak njegovog tela.
„Ako me ti ne razumeš, razumeće Mojsije, blagosloven bio. Moram
da jedem ruske pomije da ne bi otkrili ko sam. Dovoljno mi je teško da
prikrivam da sam obrezan. Ostavi me na miru. Šta ti znaš o bolovima u
mojoj utrobi ako su ti creva bestelesni prizori? Ako ćeš samo da mi
staješ na muku, bolje je da mi se više ne obraćaš…“
Za tih mučnih pet godina vojničke službe, Rebe nije progovorio više
ni reč.
Alehandro je imao drugih problema. Svaki put kad bi uzeo pušku u
ruke prebledeo bi, pao na zemlju i počeo da povraća. Umorni od
pokušaja da ga izleče šutiranjem i bičevanjem, oficiri su ga premestili
da pomaže u kuhinji i čisti čizme. Pored toga, morao je da čisti i
klozete i štale. Umesto da klone duhom, naviknut da čitavog života
prima udarce, odlučio je da nesreću preokrene u svoju korist. Bog ga
je smestio da guli kržljavo povrće, da čisti smrdljive čizme, među
ljudska i konjska govna, da bi ga naučio nečemu veoma važnom.
Ljubazan, smiren, nasmejan, oljuštio je tone krompira, šargarepa i
krastavaca. Iako se od njega zahtevala količina, ne kvalitet, trudio se
da posao obavi brzo ali dobro pazeći da na hrani ne ostane isklijalih ni
sasušenih ili trulih delova. Neprestano je prilagođavao stisak da bi
uklonio koru tako da žrtvuje što manje samog ploda. U stalnom
razdvajanju blatnjavih kora sagledao je sebe, kao da je svakog dana sa
starih sećanja ljuštio koru, bol, ljutnju, zavist… Svaka povrćka koja bi
mu ogoljena i čista zablistala u rukama pružala mu je osećaj
unutrašnjeg rađanja. Tokom poslednjih meseci vojnog roka, obavljao
je te poslove pevušeći s detinjom nevinošću.
Sa istom nevinošću, ali starca od hiljadu godina, čistio je i izmet.
Konji i ljudi zbližavali su se prilikom tih pražnjenja. Beskrajna
samilost, koja je prerastala u ljubav, ispunjavala mu je dušu dok je
čistio klozete. Fekalije su bile svedočanstvo o animalnosti duše, njenih
veza s telom. Oduševljavala ga je pomisao da se u telima koja
proizvode tu smrdljivu magmu mogu probuditi i vera, ljubav i mnoga
druga nežna osećanja. Naučio je da poštuje izmet, da se poistoveti s
njim, da posmatra iz tog poniznog ugla: otvorio je srce dok je praznio
klozetske posude trudeći se da bude istinski sluga, onaj koji u nesreći
vidi božja dela i radi da bi ih prikazao u pravom svetlu. U sebi je
prepoznao prisustvo vrhovnog božanstva i sa ushićenjem je poželeo
da pridobije blagoslov služeći mu. Upravo tamo, u tim mestima za
pražnjenje, prvi put u životu iskreno se pomolio. Ako je biće kao što je
on, sakupljač izmeta, dostojno uspostavljanja veze s vrhovnim bićem,
vrata će se otvoriti i drugima koji, svi do jednog, to zaslužuju više od
njega.
Pošto je skoro dvesta sedamdeset meseci čistio čizme i kaljače,
hiljade i hiljade puta stalno iznova satima gulio prljavštinu, farbao,
mazao, glancao, krpio donove i popravljao iskrivljene krampone,
zavoleo je taj posao. „Noge“, govorili su instruktori, „najvažniji su deo
vojnikovog tela. Loše obuven vojnik, izgubljen je vojnik.“ Po hladnoći,
na beskrajnim marševima, u brojnim vojnim pohodima, pešadija mora
da ima dobro zaštićene donje ekstremitete.
Alehandro je život zamišljao kao duhovnu borbu i osetio je gotovo
neizdrživo sažaljenje prema jadnicima koji marširaju bosonogi ili nogu
bolnih od loše izrađene obuće. Obućarski zanat odgovarao je njegovoj
skromnosti. Ako je već tu da bi služio, onda će svoj trud pretvoriti u
umetnost. Svi koji su ranije hodali, u njegovim cipelama će zaplesati…
To je odlučio onog dana kad mu je neki kapetan, uz gromoglasan smeh
i smrad kobasica i votke, dao da očisti par čizama umazanih
jevrejskom krvlju. Glancao ih je sat vremena, ne da bi se sijale, već da
bi s njih uklonio taj mučni prizor. Zakleo se da će praviti samo meku i
izdržljivu obuću, poput vernih životinja, zbog koje će telo biti zdravo.
Čovek koji pleše može da peva, a svako pevanje, ljudsko ili životinjsko,
slavi Boga.
Rebe se ponovo osmehnuo čim su odslužili vojni rok. Posle pet
godina tišine među uniformisanim gojima, zadovoljno je koračao sa
Alehandrom u pravcu jevrejskog naselja. Od sreće je, iznenada,
uzleteo iznad krovova kao veliki gavran. Ugledavši vrapce kako beže,
moj deda je shvatio da su primetili duha. Pao mu je kamen sa srca jer
mu je to dokazalo da nije lud.
Uzviknuo je Rebeu: „Hej, prijatelju, siđi! Sad znam da nisi priviđenje!
Nastavićemo svoj razgovor!“
Kavkazac je prestao da prati suvi list nošen vetrom, sleteo i obratio
se svom prijatelju: „Gospodine Levi, izvinite, htedoh reći Hodorovski.
Poslednjih nekoliko godina, koliko nisam mogao da razgovaram s
vama, preslišavao sam u sebi svete knjige koje znam napamet. Palo mi
je na pamet da ih sažmem u jedan tom. Potom, u jedno poglavlje;
zatim, na jednu stranu, i konačno, u jednu rečenicu. Ta rečenica je
najviša mudrost kojoj mogu da vas podučim. Deluje prosto, ali ako je
shvatite, više nećete morati da učite.“ I Rebe mu je reče. Od tog
trenutka Alehandrov život se promenio. „Ako Bog nije ovde, onda nije
nigde; ovaj trenutak je savršenstvo.“
Tereza je mog dedu dočekala suzdržano privijajući uza se par
blizanaca. Bez brkova i brade, bez lokni pored ušiju i duge kose,
obučen kao goj, Alehandro je bio neprepoznatljiv… Njegov osmeh
pretvorio se u bezizražajni grč. Supruga mu se ugojila a deca porasla.
Dečaci su sad imali skoro sedam godina a devojčicama je bilo blizu
šest. Benhamin je bio potpuno ćelav. Fanina kosa se ukovrdžala i
poprimila jarkocrvenu nijansu. Haime i Lola, iako je on bio mišićav, a
ona utvarno mršava, ličili su kao jaje jajetu. Što se bake tiče, osim što
je utrostručila obim (jer je jela samo med da bi uštedela novac, kako je
kasnije rekla), na glavi joj se pojavilo zapetljano klupko sedih vlasi.
Njeno mladoliko, zaobljeno lice rumenih obraza odudaralo je od te
bele kose.
Alehandro je zaplakao ispuštajući duboke jecaje. Pao je na kolena.
Baka ga je prepoznala. Uhvatila je decu za ruke i pojurila iz kuće.
Mališani su se histerično otimali iz očevog snažnog zagrljaja pa
pobegoše kao preplašeni pilići u mračni ugao, odlučni u nameri da
nikad ne prihvate tog uljeza.
Rebe mu reče: „Čuvaj svoju ljubav. Čekaj. Jedno je dati, a drugo siliti
primanje. Polako će ti se približiti.“
Tereza se vratila u čistoj haljini i sa uredno očešljanom crnom
perikom noseći u keramičkoj posudi komade saća. Jednim uzvikom,
silovitim i nežnim, poslala je blizance u šupu. Dok je Alehandro
halapljivo jeo pijuckajući komadiće voska, Tereza je legla u krevet.
Namrgodila se i rekla: „Reci, znaš već kome, da i on ode.“
Alehandro je dostojanstveno odgovorio: „Ne moram to da radim:
otišao je kad i deca.“
I nasrnuo je na nju cepajući joj haljinu i donji veš na komadiće.
Predali su se jedno drugom s takvom strašću da se krevet raspao. Pri
padu su oborili i mangal. Ugalj se rasuo po podu. Daske je zahvatio
plamen. Ogroman požar progutao je nameštaj i zidove. Baba i deda
ništa nisu primećivali. Nisu prestajali da se miluju. Možda zbog znoja
njihovih tela koji je natopio čaršave, ili zbog božje volje, vatra nije
zahvatila postelju. Pošto su doživeli i poslednji vrhunac, vratili su se u
ovu stvarnost i zatekli se kako leže usred kuće pretvorene u zgarište.
„Ne tuguj“, reče Tereza mom dedi, „sve se dešava kad mu za to dođe
vreme.“
 „Znam“, odgovorio je Alehandro. „Kad veruješ, sve ispadne dobro.“
„Onda pođi za mnom. Imam jedno iznenađenje za tebe…“
U kamenoj šupi u dnu dvorišta, deca, zauzeta igranjem drvene
Marije pod kupolom od pčela, ništa nisu primetila. Tereza je triput
pljesnula rukama kao upravnik cirkusa i mališani su smesta, nevoljno,
počeli da pakuju med dok su se insekti užurbano vraćali svom poslu u
košnicama.
„Dobro pogledaj košnice, Alehandro… Da li ti je neka čudna?“
Koliko god da je gledao, deda nije uspevao da primeti ništa
neobično.
„Pitaj znaš već koga…“
Poslušavši savet supruge, pomislio je na prijatelja iz međusveta.
Kavkazac, koji je lebdeo pretvoren u oblačak, polako je povratio
ljudsko obličje i pokazao na sanduk koji je izgledao kao i svi ostali.
„Nešto mi govori da je ovaj, Tereza.“
„A po čemu se razlikuje od ostalih, Alehandro?“
Deda je progutao knedlu i krišom pogledao u Rebea koji mu reče:
„Kroz njegova vrata prolazi manje pčela.“
„U pravu si! Imaš dobro oko. Meni je trebalo četiri godine da
primetim. Možeš li mi reći zašto je to tako?“
„Zato što ima dvostruko dno.“
„Svaka čast, čestitam ti, Alehandro, pogodio si!“
Pohvale koje je deda bio prinuđen da primi bolno su mu ranile
skromnost. Zbog prihvatanja zasluga za tuđe uspehe oči mu se
ispuniše suzama a grlo jecajima.
„Pravo si dete“, reče mu baba. „Kad ćeš naučiti da prihvatiš svoje
zasluge? To što si pošten samo će pomoći pokvarenima da te ponize i
iskoriste.“ I za utehu, Tereza mu je zaronila glavu u svoje grudi.
Njemu se učinilo da mu je nos prošao kroz kilometarsku pukotinu
pre nego što je stigao do toplog dna koje je podrhtavalo sa svakim
otkucajem ogromnog srca.
„Dođi!“, rekla je.
Baka ga je uhvatila za ruku i odvela do košnice, izvadila nekoliko
eksera i skinula zadnji zid. Unutra je bio kožni kovčeg. Kad ga je
otvorila, Alehandro je prestao da plače i, izgubivši kontrolu nad
mišićima lica, toliko je razrogačio oči da je izgledalo kao da će mu
jabučice svakog trenutka iskočiti. Kutija je bila puna zlatnika!
Tereza je prasnula u nervozan smeh. „Da, prijatelju moj, završili
smo sa ovim skučenim kvartom, s njegovim ulicama prepunim
bradatih fanatika i ćelavih veštica! Otići ćemo u slobodan svet gde
nećemo morati da verujemo u tog okrutnog Boga koji od nas zahteva
apsolutno obožavanje a zauzvrat nam daruje samo krvoproliće koje je
sam izazvao.“
„Tereza, ali reci mi, odakle ti toliko bogatstvo?“
„Pročitaću ti očevo pismo koje sam našla ispod novčića:

Pišem ovo u slučaju da jednog dana neko pronađe ovo blago koje meni
nije bilo ni od kalcve koristi. Čitave tri generacije, a možda i više,
sakupljali smo ga uz velike žrtve. Moj otac Moše veliki deo nasledio je
od Davida, mog deđe, koji je u Mađarskoj u ime države sakupljao
porez; jedini posao koji su neznabošci poveravali Jevrejima jer im je
bilo ispod časti da sakupljaju novac. Živeo je od iznuđivanja, zarobljen
između mržnje naroda i aristokratske nadmenosti.
Jednog dana, pošto je prebrajao ušteđevinu, osetio je takvo gađenje
kad se pogledao u ogledalo da mu je na levom oku izašao tumor. Za
manje od mesec dana ostao je bez oka. Potom su mu se ruke ispunile
bradavicama, a leđa čirevima. Prestao je da jede i umro mršav i bled
kao parafinska sveća. Moj otac nasledio je kožni kovčeg, ispunjen do
dve trećine. Pošto je sahranio Davida, prebegao je u Ukrajinu i
nastanio se u Odesi, kao lihvar. Zlatnici su se umnožavali, zajedno s
prezirom njegovih dužnika. Na kraju, pored toga što je odbio da mu
plati, jedan plemić nahuškao je i svoje hrtove na njega, a sluge su ga
namazale svinjskim izmetom… U potrazi za utehom, Moše je u
sinagogu stigao nag, smrdljiv i krvav. Iz očaja je odrecitovao sto drugi
psalm: „Postadoh kao gem u pustinji, ja sam kao sova na zidinama.“
Glas mu se pretvorio u ropac životinje na izdisaju. Rabini su zavapili
zajedno s njim: „I sjedim kao ptica bez druga na krovu. Svaki dan ruže
me neprijatelji moji.“ Računajući na podršku sunarodnika koji su ga
prekrili belim šalom, Moše uzviknu kraj psalma kidajući glasne žice
dok se svila natapala crvenim mrljama. Baš u tom trenu, kroz prozor
ulete pčela i, pošto je obletela sveće svetog svećnjaka, slete na grudi
ranjenika i, naizgled bez ikakvog razloga – jer on nije načinio nikakav
nagli pokret, pošto je bio usredsređen na razgovor s Jehovom – zari
mu svoju žaoku u srce. Otac je osetio kako mu se sva krv nakupila u
tom organu, potom su mu grudi eksplodirale i uzavreli talas mu
preplavi mozak. Pao je na pod kao epileptičar. Zavijao je pola sata da
bi se potom onesvestio na tri sekunde. Probudio se kao drugi čovek.
Slomila se njegova uštogljena priroda ostavljajući za sobom naizgled
razumno, daleko otvorenije biće. Objavio je da mu je Bog poslao
poruku podarivši mu ljubav prema pčelama. Prljavi novac pribavljen
pozajmicama biće zamenjen mirišljavim medom… Oprostio je sve
dugove i postao pčelar.
Sakrio je kovčežić pun zlatnika u jednu košnicu obećavši da ih nikad
neće iskoristiti, sve dok od pčelarstva bude mogao da izdržava sebe i
svoju porodicu. Rut, njegova supruga, nije mogla da prihvati promenu.
Uplašila se za svoju budućnost te je, prešavši u hrišćansku veru,
pobegla s nekim kozakom i ostavila u kolevci njihovog sina jedinca,
mene. Shvativši da njoj ne prija da subotom pije alkohol, divljak joj,
jednom prilikom kad se napio, odrubi glavu jednim potezom sablje.
Mislim da je tad smrt navukla majčin lik kao masku, i da je otad Moše
živeo prekriven pčelama da bi izbrisao svoje telo sa ovog sveta. Za
mene je on bio samo velika drhtava mrlja insekata. Nisam znao ni koje
su mu boje oči jer ih je uvek prikrivao odsjaj krila. Kad je umro? Nikad
nisam saznao. Jednog dana shvatio sam da je ljudsko obličje sačinjeno
od pčela prazno. Možda je, predosetivši da će umreti, zamolio insekte
da ga pojedu. Ušao sam među njih, ispunio prazninu koja je ostala iza
mog oca i zauzeo njegovo mesto. Nikad nisam morao da iskoristim
nijedan od pomenutih novčića.

U potpisu: Abraham Grojsman

Alehandro i Rebe bili su dirnuti i nisu mogli da shvate kako je moja

baka pronašla kožni kovčežić…
„Ostavimo sve kako jeste, Tereza. Uzećemo samo nekoliko zlatnika
da bismo obnovili kuću a ostatak ćemo vratiti u košnicu. Živećemo od
meda, čuda koje nam daju te životinje, organizovane i miroljubive kao
što će jednog dana to biti i ljudi ako nauče da sarađuju.“
„Dosta!“, prekinula ih je Tereza. „Nisam se pretplatila na nesreću!
Ako ostanemo ovde, preklaće nas, uz blagoslov tvog Adonaja. Savez
ruskog naroda optužuje Jevreje da kradu krv hrišćanske dece a
Protokoli sionskih mudraca štampaju se u svim gradovima. Cela
zemlja oštri noževe. Šta ti zapravo braniš? Crno odelo? Subaru? Bradu
i zulufe? Subotnji odmor? Tamo neke praznike zasnovane na
bajkama? Molitve na mrtvom jeziku? Odsečenu kožicu? Da li to znači
biti Jevrejin? Bljak, grozni smo kao i svi ostali! Zašto se onda ne bismo
mešali s drugima? Idemo u Ameriku. Tamo svi žive u palatama i imaju
zlatne zube. Niko ne obraća pažnju na to kako se zoveš niti pita odakle
si. Zanima ih samo koliko imaš. A mi imamo pravo bogatstvo. Lepo će
nas primiti… Već ćemo danas zatražiti dozvolu za putovanje.
Počupaćemo korenje!“
U sumrak su odneli kadu s leševima dvoje ljubavnika i medom do
Dnjepra i predali je reci. Kao mala bela lađa, plovila je u crveni sumrak
nošena strujom. Pčele, zbijene u crni oblak, otišle su s njom.
Alehandro, Tereza i četvoro dece, ostavivši prazne košnice, napustili
su Odesu. Pored kovčežića koji je baka skrivala među nedrima, poneli
su još samo odeću koju su imali na sebi i iznajmili sobu u hotelu u
Jelisavetgradu. Bez problema pribavili su uverenje zahvaljujući
poljskom prezimenu i magiji zlatnih novčića:
„Izdajem ovo uverenje građaninu Alehandru Haimoviču
Hodorovskom, poreklom iz oblasti Zlatopolj, administrativna jedinica
Kijev, starom trideset šest godina, kao potvrdu da ne postoje nikakve
smetnje od strane okruga Zlatopolj da se sa svojom gospođom,
Terezom Hodorovski, rođenom Grojsman, starom trideset godina, i
svojom decom Benhaminom i Haimeom, rođenim dvadeset petog jula
1901, i Lolom i Fani, rođenim četvrtog jula 1902. godine, uputi u
inostranstvo, uz napomenu da u opštinskoj arhivi nije zabeleženo da
su pomenuti gospodin i njegova porodica bili osuđivani. Meni,
Vladimiru Grigorijeviču Ševčenku, u mojoj notarskoj kancelariji, koja
se nalazi u Ulici Upenckaja broj dvadeset sedam, u Jelisavetgradu,
predat je original a ja kopiju predajem porodici Hodorovski, koja
boravi u oblasti trećeg okruga Jelisavetgrada… Dana četrnaestog
marta 1909. godine.“
Neopisive li sreće! Ovo papirče može da ih odvede na drugi kraj
sveta! Čitav niz pečata, žigova, potpisa i pompeznih reči koje donose
slobodu: propis, dokument, uverenje, građanin, moć, arhiva,
osuđivan, okrug, administracija! „Čovek je smešna luda“,
prokomentarisala je Tereza posle naleta oduševljenja i ušla u veliku
prodavnicu da čitavu porodicu obuče u stilu goja.
Kupili su karte za treću klasu i, napunivši par korpi namirnicama,
krenuše vozom koji će ih odvesti do Pariza. Tamo će pribaviti vize za
Sjedinjene Države a u Marseju će se ukrcati na brod… Tokom
putovanja naučiće engleski i zauvek zaboraviti jidiš i ruski…
Jeli su haringe s prelivom, blinje, usoljene krastavce i kolač s
jabukama. Tek kad su napunili stomake, podigli su pogled da osmotre
ostale putnike, goje. Na svoje zaprepašćenje, primetili su da je vagon
bio pun Jevreja koji su jadno izgledali. Pretvarajući se da emigranti ne
postoje, Tereza podrignu, zadovoljno uzdahnu i snažnije privi uz grudi
dragoceni kovčežić, uspava decu i, da bi privukla muževljevu pažnju,
štipnu ga za nogu…
„Biće ovo duga noć, Alehandro. Sad kad smo se ovako lepo smestili,
mogu da ti ispričam šta su ti deca radila poslednjih pet godina…“
Dedi je trebalo sat vremena da se usredsredi na priče svoje žene.
Toliki Jevreji zbijeni na uskim klupama, natovareni paketima
umotanim u otrcane komade platna, dostojanstveni u svojoj bedi, neki
sa zavojima na glavi, drugi s rukama uvezanim u šalove, s modricama
oko očiju, slomljenim nosevima, sigurno bežeći pred nekim
pogromom, probudili su u njemu neizrecivu tugu. Ah, te majke s
velikim izboranim rukama koje sa psećom ljubavlju ližu rane svoje
dečice! Ah, ti neuhranjeni, isprebijani muškarci užarenog pogleda koji
je posledica religiozne posvećenosti! Ah, ta deca obučena u crno,
nepomična i mudra, udubljena u svoje Biblije koje već znaju napamet!
Svi zajedno, kao pleme pravednika, pate samo zato što Boga vole
iznad svega ostalog! Rebe je patio što nema pravo telo da bi zagrejao
izbeglice u svom zagrljaju, da bi im poljubio izranavljene noge. Leteo je
s kraja na kraj ispuštajući srceparajuće jecaje nad nesrećom svojih
sunarodnika.
Alehandro, kog je Tereza neprestano štipkala, polako se udubio u
priču… Benhamin i Haime razvili su se u dve potpuno različite osobe.
Imali su neobičnu potrebu da se razlikuju jedan od drugog. Haime
(koji će s dvadeset osam godina postati moj otac) voleo je fizičke
poslove, nasilne igre, voleo je da ubija vrapce, mačke i mrave. Postao
je majstor u sakupljanju poštanskih maraka i prebijanju balavaca iz
komšiluka… Benhamin je posmatrao život pčela, sakupljao bajke i
ulagao ogromne napore da što pre nauči da ih čita. Voleo je da zaliva
cveće, uvek je spavao sa upaljenom svećom, nije se igrao s drugovima,
i najmanji kontakt s grubim materijalima povredio bi mu nežnu kožu…
Isto je bilo i s bliznakinjama. Lola je bila ćutljiva, do te mere da je
izgledalo kao da zna da kaže samo dve reči, „da“ i „ne“. Jela je malo,
volela je da se kupa svaki dan, makar i u hladnoj vodi, slikala je lepe
pejzaže na etiketama za med, mrzela je da pomaže majci u kuhinji, ali
je obožavala da postavlja sto, pali sveće ili veze ptičice na salvetama…
Fani je bila energična, zabavna i proždrljiva; sa uživanjem je zavrtala
kokošje šije i začuđujućom brzinom ljuštila krompir. Njeni punački
prsti s gađenjem su držali iglu za šivenje. S druge strane, obožavala je
da izrađuje stolariju, da okopava, čisti odžak ili da leti krade voće s
komšijskog drveća.
Dečaci se nisu lepo slagali, baš kao ni bliznakinje. Podelili su se u
dva mešovita para: Benhamin, nežni, voleo je da se druži s nestašnom
Fani. Ona je brzo postala vođa ovog dvojca i branila je brata u uličnim
tučama. Znala je da udara i šutira bolje od mangupa u pantalonama…
Pored Lole, živahni Haime se menjao. Nemir koji ga je terao da stalno
bude u pokretu – da skače, prevrće se, manipuliše – nestao je i on je
posmatrao svoju mlađu sestru, opčinjen. Susret s njenom krhkom
ženstvenošću otkrio je u njemu neočekivane sklonosti, istančana
osećanja, nežne namere koje su ga tištile. Na kraju je zarežao da bi
rasterao čini i istrčao na ulicu gde je zveknuo prvo dete koje mu se
našlo na putu.
Tereza je pričala u pauzama između dremeža dok je voz, odupirući
se silovitom vetru, brekćući kao bik na samrti, nestajao u oblacima
pare i čitavu večnost provodio na mračnim stanicama. Ulazilo je sve
više izbeglica. Prolazili su zadrigli policajci koji su proveravali pasoše,
preturali po paketima, i ophodili se prema Jevrejima s podsmehom i
prezirom. Za najmanju grešku u dokumentima išutirali bi iz voza
čitave porodice. Nove grupe ubrzo bi popunile prazna mesta…
Oko Hodorovskih, koji su smatrani gojimo, zbog uverenja koje su
dobili na osnovu administrativnog kodeksa, obrazovala se zavidna
praznina. Izbeglice, u strahu od uvreda, nisu se usuđivale ni da ih
pogledaju i trudili su se da sednu što dalje od njih. Ugledavši čarobni
papir, vojnici su bučno udarali čizmama, energično salutirali i pravili
saučesničke grimase izvinjavajući se zbog bednog okruženja koje tako
uvaženi putnici moraju da trpe. Kroz vagone treće klase prenosio se
žamor na svim dijalektima iz ovog dela Evrope. Jidiš iz Litvanije,
Poljske, Ukrajine, s Krima, iz Bugarske, Rumunije, Austrije, Mađarske…
Sirotinja bez domovine, koja beži ko zna kuda…
Tereza se uporno pretvarala da ih ne primećuje. Govorila je na
ruskom, pažljivo i polako da bi prikrila jevrejski naglasak, od reči je
pravila štit koji je njenu porodicu odvajao od stvarnosti koja je za nju
sada bila samo stari košmar.
Uhvatila je Alehandra za levo uvo i šapnula: „Ako hoćeš da
preživimo, moraš da se promeniš. Zaboravi na druge i brini za nas.
Sami su krivi za sve što im se dešava jer šetaju prerušeni u pravednike
i veruju u besmislice. Bog ih kažnjava. Smrt se hrani glupavim
dobričinama. Radi isto što i goji: svako radi za sebe a ko umije, njemu
dvije. Prestani da zijaš naokolo i slušaj kako je Benhamin ostao bez
kose:
„Jednog prolećnog jutra, kroz našu ulicu je, u pravcu glavnog trga,
ofarbana kao pogrebne kočije, prošla cirkuska prikolica koju su vukla
dva rahitična konja crne grive. Vozio ih je čovek prerušen u kostura.
Pored njega je devojka patuljastog rasta, obučena kao anđeo Strašnog
suda, svirala neku tužnu melodiju na staroj trubi. Privučeni njihovim
sumornim izgledom pojurili smo da pogledamo predstavu.
„Te akrobate umele su da zavedu publiku. Veseli spektakl ne bi
mogao da se takmiči s prirodom koja je bujala posle zimske
uspavanosti. Između najezde šarenih leptira i zavodljivog cveća, niko
ne bi obratio pažnju na kljakavu razdraganost nekolicine akrobata. Ali
ovako sumorni i krezavi, kao bedni ostaci ledene hladnoće, u nama su
probudili osećaj da smo zdravi, dobro uhranjeni, bezbedni.
„Izgladneli klovn koji se s krpenim psom borio za parče kobasice
izazvao je grohotan smeh a čovek od gume, prerušen u gusenicu, koji
je u sanduku izvodio raznorazne poze zlokobnim glasom obećavao
nam je da će nas jednog dana pojesti… Devojka kepec prostrla je čilim
nasred trga i na njega stavila korpu. Crn, mršav čovek, sigurno onaj
kojeg smo ranije videli maskiranog u kostura, s turbanom, plastom, u
vrećastim pantalonama i cipelama izvijenog kljuna, od glave do pete u
crveno-zlatnoj odeći, kleknuo je pored korpe i počeo da svira dugačku
frulu s loptastim završetkom.
„Nikad dotad nismo videli takvu kožu, crnu i blistavu kao kozačke
čizme. Niti smo čuli sličan zvuk. Podsećao je na sovino nukanje
pomešano sa stenjanjem porodilje i škripom metalnih vrata. Govorio
je nerazumljivim jezikom. Devojka nam je rekla da je to Sanskrit,
magični jezik Hindustana. Ovo je prvi put da u Rusiji, pred cenjenom
publikom nastupa krotitelj kobri, kraljice zmija otrovnica. Da bismo
obodrili indijskog princa, zamolila nas je da trubu napunimo
novčićima.
„Dok smo preturali po džepovima i s mukom se rastajali od to malo
novca, oko nas se razlegala neprekidna melodija, bez trenutka tišine,
koja nas je nosila u zemlju snova… Kad je završila s prikupljanjem
novca, devojka je zamahnula svojim papirnim krilima i otvorila korpu.
Pojavila se ogromna zmija koja je siktala kao besna mačka. Raširila je
snažni vrat pokušavajući da ujede crnca koji je vesto izbegavao
napade ubrzavajući lelujavi ritam frule. Životinja je, baš kao i mi, bila
omađijana i zastade kruta, uspravna, u užasnom blaženstvu.
„Ne znam šta bi Haimeu. Ni danas ne mogu da shvatim. Svi smo bili
sleđeni od straha, hipnotisani Indijcem i njegovom zmijom, jedva smo
se usuđivali da dišemo u strahu da bismo mogli da razvejemo čini, kad
je to dete zakoračilo u prazan prostor unutar kruga koji smo
obrazovali i uz širok osmeh ispružilo ruku ka kobri i počelo da je mazi
po glavi.
„Devojka, napeta, jednim gestom stavi nam do znanja da ne treba da
se pomeramo. Životinja bi, na najmanji šum, mogla da povrati
agresivnost. Frulaš, sa užasom na tamnom licu, nastavi da ponavlja
istu frazu. Haime je poljubio zmiju u njušku, podigao je i, gledajući je s
ljubavlju, nežno zaigrao privijajući je uz grudi. Kako je zmija bila
mnogo duža od njega, rep joj se vukao po podu proizvodeći metalni
zvuk. Mene je podsetio na cvokot srebrnih zuba smrti…
„Haime se zaustavio pred Benhaminom i pružio mu životinju sa
okrutnom nevinošću. Benhamin se preznojavao od glave do pete, ali
budući da mu se brat toliko približio da mu je zmijinu njušku prislonio
na usne, potisnuo je suze i gađenje i uzeo hladnu životinju. 'Igraj!
Igraj!', uzviknuo je Haime. Benhamin, trapav, skamenjenih nogu,
otvorenih usta, kratkog daha, napravi nekoliko koraka. Devojka kepec
uporno nam je pokazivala da ne smemo da se pomeramo. Naša
beznadežna tišina razlila se po ćelom naselju, nisu se čula kola, ptice
nisu pevale, vetar je zaboravio na lišće, sve je bilo ispunjeno jecajima
frule. Benhamin se polako vrteo balansirajući kao smrtno ranjeni
medved, osećajući kobrin prodoran pogled na svojim zenicama. Žuta
tečnost slivala mu se niz noge a mrlja boje kafe obojila mu je zadnji
deo kratkih pantalona.
„Haime je prekrio nos i prasnuo u smeh. Zmija je
pomahnitala.Počelaje da kidiše njuškom ka Benhaminovom čelu. Ovaj
je, van sebe od straha, nije puštao. Na sreću, kako smo kasnije saznali,
životinji su bili uklonjeni zubi i otrov. Ali snažni udarci koje je zadavala
pokušavajući da ga ujede bili su ravni udarcima čekića. Pognuvši glavu
da bi izbegao napade na lice, Benhaminu je stradalo teme.
„Indijac baci frulu, potrča ka dečaku i pokuša da mu istrgne zmiju iz
otežalih ruku. Kobra je, osetivši da je dave, pokušavala da se oslobodi
sve snažnijim udarcima, ne samo njuškom, već i repom. Opasno
bičevanje sprečavalo nas je da priđemo. Čovek od gume izvadio je nož
i pripremio se, ozbiljno rizikujući svoj i dečakov život, da prekolje
zmiju. Nisam znala šta da učinim. Bog ponovo hoće da mi otme dete.
Počela sam da ga proklinjem. Lola, jednako smireno kao i Haime, uze
frulu i zasvira.
 „Začuo se nežan, topao zvuk koji je podsećao na uspavanku. Kobra
se (iako smo kasnije saznali da je bila gluva) istog trena smirila.
Benhamin je mogao da popusti stisak. S kosmatog dela kože, koja je
bila prekrivena ranama, slivao se crveni mlaz. Indijac je doneo glinu u
prahu, pomešao je s vodom i tom zelenkastom smesom premazao
Benhaminovu glavu. Krvarenje je prestalo. Svi smo se smirili.
„Fani je zagrlila nogu crnog čoveka i zaplakala govoreći 'Tata!' On ju
je podigao u naručje i zaljuljao. Ubrzo je zaspala sa osmehom na licu.
„Crni čovek nam je rekao: 'U prethodnom životu, nekada davno,
zaista sam joj bio otac, dobri kralj. Ona je bila mudri princ po imenu
Raula… Jednog dana poželeo sam da testiram sinovljevu ljubav.
Pozvao sam dve hiljade vojnika i pomoću mantre pretvorio sam ih u
kraljeve koji se ni po čemu nisu razlikovali od mene. Vezir je mom sinu
dao prsten i, pokazavši mu mnoštvo istih kraljeva, među kojima sam
se krio i ja, naredio mu: 'Visočanstvo, stavite ovaj prsten na domali
prst desne ruke svog oca.' Ne dvoumeći se ni trena, Raula zađe među
okupljene i zaputi se pravo ka meni. Njegovu iskrenu ljubav nisu mogle
da zasene dve hiljade iluzija…'
„Crni čovek dobi napad kašlja. Povratio se, predao mi Fani i nastavio
da priča: 'Sad moramo da krenemo. Ovako bolestan, uskoro ću
ispustiti dušu… Kad ova devojčica napuni šesnaest godina, postaće mi
majka. Ali ću, iscrpljen tolikim reinkarnacijama, poživeti samo devet
meseci u njenom stomaku a zatim ću umreti na rođenju.'
„Danima se Fani, u zoru iskradala i odlazila na trg gde je sedela i
plakala mrmljajući: 'Tata'. Kosa je počela da joj se kovrdža i da
poprima crvenu nijansu koja je podsećala na odeću onog Indijca… Lola
je morala da joj kupi drvenu frulu. Devojčica je otkrila da je muzika
jedino što je zanima u životu… Kad smo Benhaminu skinuli glinenu
kacigu, zapanjili smo se jer je oćelavio. Mislili smo da će mu biti žao.
Naprotiv, bio je srećan. 'Mama, kad porastem ne želim da imam
nijednu jedinu dlaku. Voleo bih da mi opadnu obrve i trepavice, da mi
ništa ne izraste ispod pazuha i na preponama, da nestanu zubi i nokti.
Biću srećan kad na mom telu više ne bude životinjskih odlika.'
„Haime je svečano obećao da će, kad poraste, krotiti lavove, tigrove,
pantere i slonove u cirkusu…“
Tereza je jedva nekako završila poslednju rečenicu tiho i razvučeno
izgovorivši cirkusu i zaspala pored blizanaca. Rebe je to iskoristio da
Alehandru pokaže jednog starca, čoveka i dečaka koji su se molili, s
crnom kožom tfelina na čelu. Pored njih, iscrpljena žena dojila je
nervoznu bebu… Nešto dalje, zdesna nalevo, svuda po vagonu, ljudi su
preklinjali Boga. Svaka porodica pravednika, koje je spojila patnja,
odisala je mirom koji su dostigli zbog stalnog kontakta sa istinom.
Alehandro, potresen, sledeći uporne savete Kavkasca, veoma
pažljivo izvuče kovčežić iz Terezinih grudi i zameni ga jednom svojom
cipelom. Potom, šepajući, priđe jednom verniku, otvori kutiju i pokaza
mu njen sadržaj šapnuvši: „Dajem zlato za bilo koju vrstu novca.“
Redom je delio svoje blago u zamenu za bakrenjake i niklovane
novčiće i novčanice male vrednosti.
Sa suzama zahvalnosti želeli su da mu ljube onu jednu bosu nogu,
ali je on ućutkivao jadnike plašeći se da ne probude moju baku.
Razdelio je veći deo zlata, ostavivši za svoju porodicu tačno koliko im
je trebalo, odnosno, dovoljno da otputuju u Sjedinjene Države i da
plate boravak u Francuskoj dok čekaju isplovljavanje broda. Proverio
je težinu kovčežića: bio je znatno lakši. Stavio je unutra Bibliju koju je
krišom poneo i uzeo nazad cipelu, koja se toliko zagrejala među
velikim grudima da mu je skoro opekla ruke, pa je vratio kutiju za
nakit na mesto.
Supruga mu se na trenutak probudila, opsovala Boga kao po običaju
i nastavila da spava. Počeo je da pada sneg. Prestao je da pada sneg.
Počela je kiša. Izašlo je sunce. Promenili su voz, jednom, dvaput, ni
sami više nisu brojali presedanja. Haime i Fani su se potukli. Benhamin
i Lola su se posvađali. Veliki deo Jevreja sišao je u Nemačkoj. Ostatak
izbeglica u Parizu su dočekali članovi Svetske jevrejske alijanse.
Krajičkom oka Alehandro je sa setom gledao svoje sunarodnike
kako se grle i ljube plačući od uzbuđenja kao da se poznaju još od
detinjstva. Osetio je oštar bol u srcu kad je shvatio da više ne pripada
toj porodici. Sami, na tom ogromnom peronu kojim je šibao ledeni
vetar, izgubljeni, on, njegova žena, njihovo četvoro dece, Rebe, grane
bez drveta, rasute laste, odsečene ruke koje lebde u vazduhu.
Zažalio je što je Svetu knjigu iskoristio da poveća težinu kožnog
kovčega. Osetio je želju da se više nikad ne pomeri, da postane
bestelesan kao i njegov prijatelj, da zaroni nos u tekst i zauvek ostane
gluvonem i zadubljen u čitanje. Tereza i deca, zatečeni
monumentalnom i zastrašujuće pustom železničkom stanicom,
priviše se uz njega. Kuda da krenu kad nemaju nikakvu adresu i ne
govore ni reč francuskog? Rebe je počeo da recituje dvadeset drugi
psalm: „Bože moj, bože moj! Zašto si me ostavio udaljivši se od
spasenja mojega, od riječi vike moje?“ I smesta dobi odgovor.
 Jedan otmen čovek, s monoklom, štapom, u bundi, s cilindrom na
glavi, brišući znoj s lica svilenom maramicom, dogega se do njih i
obrati im se na savršenom ruskom: „Oprostite mi što kasnim, dragi
sunarodnici. Ja sam izaslanik Ruskog odbora, zadužen da vodim
predstavnike naše plemenite države kroz pariški lavirint. Besplatna
državna usluga. Ovde imam spisak hotela, restorana, muzeja,
prodavnica, pozorišta i menjačnica s jasno istaknutim cenovnicima.“
Poljubivši Terezinu ukočenu ruku, predstavi se: „Grof Stanislav
Spengler, vama na usluzi. S kojom porodicom imam čast da
razgovaram?“
Alehandro se zakašljao, stisnuo usne i pogledom potražio pomoć od
supruge. Čim bi progovorio, izdao bi ga snažan jevrejski naglasak.
Tereza, u želji da zazvuči kao plemkinja, skupi usta, zauze milostivu
pozu i zamišljajući da je obučena kao grofica – u odeću optočenu
dijamantima, smaragdima, rubinima, dukatima i štrasom – progovori
ozbiljnim nazalnim glasom:
„Mi smo porodica Hodorovski, Alehandro, Tereza, Benhamin,
Haime, Lola i Fani, iz Odese, trgovci medom, ali plemenitog poljskog
porekla, i mnogo smo bogati!“
Podstaknuta nekim mračnim nagonom, izvuče iz proreza među
grudima kovčežić, napravi njime veliki krst u vazduhu i vrati ga na
sigurno. Grofu je monokl spao s desnog oka. Nastupila je neprijatna
tišina. Prekinuo ju je Haime prišavši vozu da bi ispustio žućkasti mlaz
koji je odzvanjao na čeličnim točkovima. Odsečno, izaslanik Odbora za
doček zatraži im dokumenta. Pažljivo ih je proučio. Osmehnuo se:
„Dobro, biću iskren. Bez obzira na to što nosite poljsko prezime, vaš
izgovor, gospođo, odaje da ste Jevreji. Bio bih vam zahvalan kad ne
bismo gubili vreme na ubeđivanja. Dovoljno je samo da bacimo pogled
na polni organ momčića koji je upravo mokrio.“
Tereza besno pogleda Haimea. Fani i Benhamin su se nasmejali. Lola
ih je prezrivo gledala. Alehandro nije mogao da skrene misli s grof
ovih čizama. Nikad nije video tako finu obuću i njihovo strogo
savršenstvo uteralo mu je strah u kosti.
„Imate sreće jer, iako sam plemićkog porekla, ne gajim mržnju
prema Jevrejima. Naprotiv, smatram ih starim prijateljima. U
samotnim beloruskim zimama, moj gospodin otac zanimao se
izučavanjem mrtvih jezika. Tako se zainteresovao i za hebrejski.
Jednog dana otkrio je da Jevreji i dalje neguju ovaj drevni jezik. Od tog
trenutka, kroz našu kuću defilovali su rabini, jevrejski bankari i lekari,
koje. smo primali sa uvažavanjem kakvo priliči čuvarima tako
izuzetne kulture… Ne brinite. Iako mi to otežava posao – ne može vas
primiti naš Odbor, on je samo za Ruse – ja vam stojim na raspolaganju.
Biće nam prijatnije da razgovor nastavimo u restoranu pored stanice.
Pođite sa mnom.“
Odahnuli su i sa osmesima na licima krenuli za grofom, koji im je,
izigravajući turističkog vodiča, objašnjavao hiljadu i jednu beznačajnu
pojedinost o velikom gradu. Kad su se smestili u zavučen ugao, za sto
na kojem su se pušile supe od luka i prženi krompirići, mogli su da
razgovaraju u miru. Kad je Stanislav Spengler saznao da žele da odu u
Sjedinjene Države, odmahnuo je svojom zalizanom glavom uz uzdah
obeshrabrenja. „Pošto po Evropi kruže priče da svetom potajno vlada
trista jevrejskih magnata, stotine hiljada Jevreja osetilo je potrebu da
pobegne u Ameriku. Gotovo je nemoguće pribaviti vize. Ipak, imam
dobrog prijatelja koji radi u konzulatu, generalni sekretar, i može da
nam izađe u susret. Ali za to treba mnogo novca, možda i više nego što
vi imate!“
Tereza odgovori uz osmeh: „Šta košta da košta.“ I stavi kožni
kovčežić na sto. Rebe pobeže kroz prozor. Alehandro pozelene u licu.
Moja baka ponosito podiže poklopac.
Grof je proučio njegovu sadržinu, pa reče: „Biblija? Gospođo, vi ste
pobrkali duhovno i materijalno bogatstvo.“
Tereza, izbezumljena, uze knjigu u drhtave ruke, baci je na pod,
pogleda prljave novčanice, bakrenjake i isprazni sadržinu kovčežića
na sto. Odvojila je preostale zlatnike od ostalog novca. Zaurlala je
gledajući u dedu: „Koje to uradio? Ti ili duh? Ili obojica? Šta si uradio s
tolikim zlatnicima? Nemoj da mi kažeš, pusti me da pogađam! Podelio
si ga onim odrpancima! Uh, uh, uh! Što sam se udala za pravednika?
Pravednika? ludaka, budalu! Više brine o neznancima nego o svojoj
porodici. Nije on ništa kriv, već ta prokleta knjiga!“ Podigla je knjigu,
istrgla joj stranice, pljunula je, bacila je na ulicu i zaplakala u
muževljevom zagrljaju. A on, nesposoban da progovori, zasu joj lice
poljupcima.
Grof, gurkajući zlatnike rubom monokla, poče da broji. „Dobro, ovde
imamo dovoljno za put i još malo za hotel, a ako izaberemo neki jeftin,
možda će nam ostati nešto da častimo mog prijatelja. Generalni
sekretar duguje mi neke usluge. Pokušaću da ga ubedim da ovog puta
bude milostiv i pomogne porodici koja ima tako velikodušnog oca.“
Grof joj je obrisao oči svilenom maramicom. „Ne gubimo vreme. Još
nije kasno. Iz ovih stopa idemo u američki konzulat.“
Tramvaj ih je dovezao do raskošne građevine pred kojom se vijorila
čuvena zastava sa zvezdicama i prugama. Plemić ih je zamolio da
sednu u čekaonicu dok on ode u kancelarije na drugom spratu da bi
razgovarao s prijateljem. Krenuo je ka stepeništu i zastao. Vratio se.
„Gospođo Tereza, sinula mi je dobra ideja. Ispričaću prijatelju
fantastičnu priču o svetoj podeli. Pozajmite mi nakratko kovčežić da
bih generalnom sekretaru pokazao zlatnike i bezvredni emigrantski
novac. Ništa ga neće bolje ubediti. Siguran sam da će nagraditi
dobrotu koju je gospodin Alehandro ukazao svojim sirotim
sunarodnicima i da će vam dati besplatne vize.“
Tereza je svečano predala kovčežić u grofove ruke. Lupio je
čizmama kao vojnik i dostojanstveno ušao u lift…
Čekali su i čekali. Grof se nije vratio. Kad se oglasilo zvono koje
najavljuje zatvaranje konzulata, potrčali su uz stepenice koje su vodile
do drugog sprata. Tamo nisu zatekli kancelarije, već samo prostranu
svečanu salu, praznu. Videli su izlaz u slučaju nužde. Shvatili su.
Završili su na ulici, očajni, i bez prebijene pare. Baki se srušio čitav
svet. Šutnula je kofere, sela na pod, zažmurila i rekla: „Sredi ovo kako
znaš i umeš. Ja više ne mogu“
„Dobro“, odgovorio je Alehandro, „ako odustaješ, obnavljam svoje
pravo da pozovem Rebea. On će nas izvući iz nevolje“.
„Uf, još jedna glupost. Već sam ti rekla da Rebe ne postoji, ti si ga
izmislio.“
„Izmišljen ili ne, Rebe je Rebe. Ako se on ne pojavi, ja ne mogu ništa
da učinim.“
 „Dogovoreno, pozovi tog stvora. Iznenadilo bi me da nas izvuče iz
ove bede…“
I jeste se iznenadila jer im je Rebe ponudio jedino moguće rešenje.
„Potražite neku trgovačku ulicu. Pregledajte radnje. Ako neku drže
Jevreji, siguran sam da ćete u njoj prepoznati neki simbol naše vere.
Obratite im se na jidišu.“ Tako su i učinili.
Pronašli su, lutajući bez cilja, trgovačku aveniju. Na polici jedne
zlatare ugledali su sedmokraki svećnjak. Ušli su. Bilo je jasno da Moše
Rozental govori jidiš. Terezi je bilo mrsko da ponovo postane Jevrejka,
pa se pretvarala da je nema. Alehandro je ispričao samo deo njihovih
nevolja i, posramljen, priču završio lažima. Pobegli su, prerušeni u
goje, od pogroma i sad su izgubljeni u Parizu, nemaju novca, ne znaju
šta da rade i gladni su, naročito deca.
Moše im je prvo dao da jedu u kuhinji koja se nalazila u zadnjem
delu radnje. Potom je zlataru prepustio supruzi i odveo ih u jevrejsku
četvrt. Pošto im je ponudio nešto novca, koji je Alehandro prihvatio
ljubeći mu ruke, odveo ih je u Izraelski humanitarni komitet, osnovan
1809. Primili su ih kao svoju decu, smestili ih na dva dana u skroman
ali čist pansion, košer, zatim su ih poslali u Marsej, gde su se sa
ostalim izbeglicama ukrcali na brod koji je isplovljavao za Južnu
Ameriku, i dali im jedine vize koje su uspeli da obezbede, čileanske…
Tereza nije znala ništa o Čileu, ali bila je ubeđena da u toj zemlji, tamo
negde nakraj sveta, ljudi ne žive u palatama i nemaju zlatne zube.
 II
MAJČINI KORENI
Ako se Tereza naljutila na Boga, s Jaše, majkom moje majke, desilo se
nešto sasvim suprotno, Bog se naljutio na nju, a s njim i svi Jevreji iz
Lodeca, u Litvaniji… Kako joj je menstruacija s matematičkom
preciznošću počinjala u isto vreme kad i Sari Lus, njenoj majci, i Šoski,
sestri, odmah je otkriveno kašnjenje te svete pojave, ponosa hasidskih
žena, koja je potvrđivala da za njihova tela važe isti zakoni kao i za
zvezde. Daleko od muškaraca, plesale su bez gaćica na mesečini da bi
plazma mogla da im se sliva niz noge i tako nahrani zemlju. Jaše je
priznala, u suzama i grcajući od sreće, da se zaljubila u goja.
Dok joj je majka, izmičući prohibiciji, prodavala liker od šljiva
jevrejskim bankarima, Jaše je šetala ulicama Vilne. Za nju nije bilo
uzbudljivijeg mirisa od mirisa grada. Sasvim slučajno, stigla je pred
Gradsko pozorište gde se Ruski carski balet spremao za izvođenje
Labudovog jezera. Devojka nikad dotad nije gledala pozorišnu
predstavu. Osetila je neodoljiv poriv da kupi kartu, onu najjeftiniju.
Osećajući na sebi lascivne poglede Litvanaca bez brade i kovrdžavih
zulufa, zauzela je svoje mesto u zadnjem redu ne usuđujući se da
podigne pogled s poda. Razlegla se muzika, začuo se zvuk dizanja
zavese i bat baletskih patika poput prigušene kiše, ali polako, među
jednoličnim koracima prepoznala je jedne koji su se izdvajali, grube, a
ujedno nežne, koji su joj na neki čudan način bili poznati.
Talas vreline razlio joj se utrobom i naterao je da pogleda ka
pozornici. Nije videla ni scenografiju, ni svetla, ni grupu plesača, ni
ozbiljne gledaoce u ložama. Nije videla ništa osim gorostasnog
baletana bele puti, belje od mermera, sa zlatnim uvojcima i plavim
očima tako prodornim da ih je mogla osetiti pored svog lica, iako je
bila daleko, hiljadama kilometra daleko, u poslednjem redu galerije;
ali blizu, bliže njemu nego rođenom ocu.
Međunožje joj je pulsiralo takvom silinom da je, pokleknuvši pred
njegovim zahtevima, ustala sa stolice i, negde između uspavanog
anđela i užarenog drveta, zahvaćena nevidljivom olujom, potražila
garderobe, ušla u onu na čija je vrata bilo zakucano Hristovo raspeće,
iznenadila nagog diva i zadržala na njegovom udu čudnovat pogled
koji je nagoveštavao potpunu predaju. Rus, i sam opčinjen, polako ju je
svukao. To maleno telo, savršeno – Jaše nije bila visoka ni metar i
šezdeset – s polnim organom bez usmina, nežnim prorezom
krunisanim neukroćenim trouglom, izazvalo je kod njega takvu
vrtoglavicu da mu se na trenutak soba okrenula i učinilo mu se da kao
izvrnuti luster visi s poda, okrenut ka plafonu.
I ne znajući, Alehandro Prulanski celog života čekao je tu Jevrejku.
Iako nije imao nimalo iskustva, iako je upoznao samo mušku ljubav,
znao je kako da je uzme, mnogo je puta dovodeći do vrhunca, na sofi
od cvetnog somota… Kad je, iznemogao, zaspao u Jašinom naručju,
ona se, pošto je s ljubavlju koja ju je preplavila kao reka neko vreme
posmatrala njegovu lepu, belu put, svesna toga da je zatočenica
Zakona, iskrala ne ostavivši ni ime, ni adresu.
Na sreću po ljubavnike, uspeh Carskog baleta produžio je
gostovanje za još nekoliko nedelja. Moj deda – prvak baleta, osvajač
zlata na svim takmičenjima – i dalje je bio tu, ispijen, očajan, čekajući
nju, kad ju je Salomon Trumper, Jašin otac, ostavio bremenitu, bez
prtljaga, i novca, pred Gradskim pozorištem. Nevernica je proterana
iz sela i sahranjena na groblju, simbolično, tako što su u kovčeg
stavljene sve njene lične stvari i odeća. Sad će se njena porodica
narednih nedelju dana posipati pepelom, sedeti na podu i, obučena u
rite, piti pileću supu i oplakivati je kao da je mrtva.
Alehandro se zahvalio ikoni Bogorodice na tako divnom poklonu i
venčao se s Jaše u pravoslavnoj crkvi; nevesta u belom i mladoženja u
crnom, kao običan hrišćanski par. S tim da je on nosio jarkocrvene
čizme. Kad ga je baka upitala zašto je obuo te užasne čizme, znala je
da se susret njihove dve duše, koji je izgledao kao puka slučajnost,
pažljivo pripremao već vekovima.
Dok joj je suprug pričao o porodičnim događajima koji su ga naveli
da obuje tako upadljive čizme, Jaše je tragala za korenima njihove
ljubavi. Putovala je kroz vreme vođena majčinim sećanjima i stigla do
Španije, u vreme pre nesrećne 1492. godine, kad su, zbog te zle,
ambiciozne veštice, otimačice, Izabele Katoličke – dabogda u paklu
izgubila sve zube osim jednog, koji će je večno boleti – Jevreji koji su
odbili da se pokrste proterani iz ove zemlje. Sara Lus, na sredini
devetnaestog veka, slušala je oca, Salvadora Arkavija, kako se žali i po
čitav dan proklinje kraljeve Kastilje i Aragona jer su ih proterali iz raja.
Da, Španija je, pre venčanja dvoje antisemitskih vladara, pre
državne policije, pre Inkvizicije, bila raj za Jevreje. Muslimani i
hrišćani su ih trpeli. U tajnosti jevrejskih četvrti, slobodni kao nikad
dotad, negovali su svoju religiju. Tražili su nove načine da ugase žeđ
za nedostižnim Bogom. Predavali su se pismu kao opijeni ljubavnici i
raspršili ga menjajući glasove, buncajući brojeve, svakom slovu dajući
sudbinsko značenje. Postali su vizionari, zaluđenici, volšebnici; otvorili
su unutrašnja vrata, izgubili se u lavirintima Postanka pretvarajući
svoju vezu s Petoknjižjem u ličnu avanturu, dajući sebi za pravo da ga
tumače kako im je volja…
U ta dobra vremena, jedan Salvador Arkavi, prvi u dugom nizu
Salvadora – budući da su mu potomci po tradiciji nosili isto ime – iako
je poštovao Svetu knjigu, odlučio je da ne bude zatočenik slova. Sledeći
ono što je Jakov prorekao sinu – „A ruka će ti biti za vratom
neprijateljima tvojim, i klanjaće ti se sinovi oca tvojega. Laviću, Juda!“
– postade krotitelj lavova. Odlučio je da se približi Bogu proučavajući
te zveri, živeći kao lutalica i izvodeći predstave, a između njega i
životinja razvila se bliskost koja je prevazilazila granice ovog sveta i
prešla u oblast čudesnog. Lavovi su skakali kroz vatrene obruče,
hodali su po žici, plesali na dve noge, peli se jedni na druge da bi
obrazovali piramidu, sricali imena gledalaca birajući drvena slova i,
kao vrhunac, među svoje čeljusti, bez namere da ga povrede, uzimali
krotiteljevu glavu da bi ga vukli ostavljajući po piljevini trag u obliku
šestokrake zvezde.
Moj predak izabrao je vrlo jednostavan način da se približi zverima:
nikad ih ni na šta nije primoravao i obuku je pretvorio u zabavu. Kad
su hteli da jedu, davao im je hranu, a ako su već jeli, nije ih terao da
uzmu još. Ako im se spavalo, dozvoljavao im je da se ispruže, a kad bi
bili u teranju, puštao ih je da se pare koliko im volja. Usvajao je njihov
način života, obazrivo, pažljivo. Pustio je kosu, jeo sirovo meso i nag
spavao u kavezu među lavovima…
 Jednog dana upoznao je Špankinju, Estrelju, koja je, opijena
njegovim životinjskim mirisom, odbacila hrišćansku veru i pošla za
njim da bi mu se predala, poleđuške, svaki put kad bi životinje počele
da se pare. Lavići su došli na svet u isto vreme kad i deca. Ponekad bi
žena podojila malene mesoždere dok bi njena deca otpuzala do lavica
da utole glad.
Zaboravili su hebrejski i koristili samo sto reči španskog jezika.
Velike mačke savladale su većinu tih reči a, zauzvrat, svoje krotitelje
naučile da se oglašavaju rikom. Po završetku proba i predstava, posle
večere, u pola noći, u privatnosti velikog kaveza, ljudi i životinje seli
bijedni naspram drugih i gledali se pravo u oči. U tom trenutku lav je
bio učitelj. On je bio taj koji je tu, prisutan, usredsređen,
nezainteresovan za prošlost ili budućnost, uključen u sveukupnost. U
njegovom životinjskom telu mogla se opipati božanska esencija… Lav je
podučio Arkavijeve ekonomiji pokreta, snazi odmora, uživanju u
životu, istinitosti osećanja, pokoravanju sebi samom. Konačno, videvši
plemenitost te zveri, njenu veličanstvenu unutrašnju samoću, shvatili
su zašto je Jakov Judu uporedio s lavom.
S druge strane, kabalistički rabini iz Toleda shvatili su da se rodio
novi oblik biblijskog tumačenja. U tišini, i s najvećim poštovanjem, ušli
su u kavez zaštićeni čudesnim Salvadorovim dodirom da bi meditirali
gledajući u lavlje zenice. Zamolili su za dozvolu da dovedu i svoju
braću sa studija, i s njima stigoše lepi stari Arapi obučeni u belo i bledi
katolički monasi upalih i užarenih očiju. Zadivljujuće zveri, sposobne
da miruju kao svici koji su se, bežeći pred jutarnjom hladnoćom,
šćućurili u svoje tople čaure od kojih će nastati fosforescentne statue,
zasenile su Kuran, Toru i jevanđelja.
Kad je prvi Salvador Arkavi bio na samrti, zatražio je da ga ne
sahranjuju, već da njegov leš raskomadaju i njime nahrane lavove.
Estrelja je želela da to sama učini. Kad je i poslednji komad njenog
supruga nestao među životinjskim čeljustima, otišla je na reku da
opere crvene ruke, skinula se, ušla u vodu i prepustila se struji. Njen
sin Salvador nastavio je da izvodi predstave i ubrzo se oženio dobrom
ženom kojoj je na dan venčanja promenio ime u Estrelja, da bi je zvao
kao majku. Grupa mističara iz tri različite religije nastavila je da dolazi
da bi meditirala pred lavovima. Godine su prolazile. Promenila se
politička situacija. Horde fanatika počele su da pale jevrejske četvrti…
Članovi bratstva prestali su da dolaze. Krotiteljev karavan prolazio je
kroz gradove gde su goreli pokršteni Jevreji koje je osudila Inkvizicija.
Razvijene zajednice pretvorile su se u tužne ulice kojima šetaju rabini,
sumorni i nečujni kao senke.
Čudan nagon naveo je Arkavijeve da krenu put Valensije. Dok su se
približavali luci, stotine porodica, praćene vojnicima, preplaviše put u
melanholičnim kolonama. Uspeli su da spakuju malo, tek nekoliko
paketa umotanih u vezene tkanine, ništa više. A i šta će im? Proterivali
su ih iz zemlje jer nisu želeli da se pokrste a državna policija im je, po
dolasku u luku, oduzimala veći deo porodičnog blaga. O, tužna li je
1492. godina! Bog ih je kažnjavao zato što su poželeli da puste korenje
u stranoj zemlji – oni, čiji je zadatak bio da po svim zemljama seju sveti
Zakon – podarivši im lopovskog kralja i kraljicu. Zlato koje su mnoga
pokolenja pošteno štedela obogatiće kraljevsku riznicu. Jedino blago
koje će bez problema moći da iznesu iz zemlje biće španski jezik:
 O, sveti jeziku,
ja te obožavam,
više i od srebra,
i od suvog zlata.
Iako je moj narod,
zbog tebe zarobljen,
zbog tebe je, voljeni,
sad i utešen.

Stigoše u Valensiju. Jevreji, svesni da im se bliži bolni rastanak s

novcem, nisu žurili da se ukrcaju. Kao mirno crno jezero, spavali su
utučeni po molovima i lučkim nasipima neumorno se moleći da Mesija
zgromi Izabelu i Fernanda. Tišina je bila jedini odgovor na njihove
bolne vapaje… Ovoliko mnoštvo moglo bi da šatre šačicu vojnika, ali
nijedan vernik nije pokazivao nikakve znake buntovništva. Samo su se
klatili pevušeći i gledajući u nebo: navikli su se da ih ponižavaju i
pljačkaju. Morali su da obriju brade i spale svoje primerke Talmuda i
Tore. Iznad brda zapaljenih knjiga uzdizao se zelenkast oblak dima.
Da bi otvorili prolaz kroz neprohodnu masu, Arkavijevi su izveli
svoje lavove iz kaveza i nastavili put vodeći ih kao da su domaći psi.
Stigli su do mola gde su carinici čerupali izgnanike pre nego što bi im
dopustili da se ukrcaju na sumnjive jedrenjake. Nedaleko odatle, među
đubretom, ležao je ugledni starac za kojeg su procenili da je
beskorisno brijati mu bradu budući da već umire od iznemoglosti,
gladi ili tuge. Salvador ga je prepoznao. Bio je to kabalista Abramijel,
vođa grupe koja ih je pratila gotovo po čitavoj Španiji a noću
meditirala pred zverima… Prineo je njegovim ustima bradavicu jedne
lavice da bi ga isprskao mlazom toplog mleka. Starac ga halapljivo
proguta pa proli reku suza koja je ostavila beli trag na njegovim
obrazima prekrivenim zemljom.
„Kakav bol, kakva sramota, kakvo očajanje! Bol jer će sve odneti
vetar. Iako napamet znamo šta nam piše u knjigama, tužno je gledati
ih kako gore. Ne zbog onoga što tamo piše jer ćemo ih jednog dana
ponovo ispisati, već zbog listova koje smo toliko voleli. Vekovima smo
prali ruke pre nego što bismo ih dotakli, bile su nam bliski prijatelji,
naše prave majke. Kako mogu predati plamenu te anđele? Sramota
zbog onih koji su izabrali da se pokrste, da jedu svinjetinu, rade
subotom, ne obrezuju svoju decu, jer su izgubili smisao života…
Očajanje zato što je sve što smo postigli, pomirenje tri religije, možda
zauvek uništeno. Svete knjige postaće opravdanje za ubistva.“
Starac otvori torbu od ljubičaste kože. Pogleda desno, pa levo.
Izvadi mali paket, umotan u svilenu maramu iste boje, i razvi je da bi
pokazao špil karata.
„Ova prosta igra koju smo nazvali tarot obuhvata, ne imenujući ih,
sve tri mudrosti: jevrejsku, muslimansku i hrišćansku. Razvili smo je u
senci tvojih lavova, kad smo zahvaljujući njihovom primeru uspeli da
pregazimo talog tradicije da bismo stigli do jedinstvenog izvorišta.
Posmatrajući zveri, između sna i jave, primili smo prve dvadeset dve
arkane. Svaku liniju, svaku boju, poslao nam je Bog. Kasnije smo ih
uključili u igru s pedeset šest arapskih karata, koje smo prilagodili
onome što nam je naloženo. Te karte su kao tvoje zveri, treba ih
posmatrati u tišini pamteći deo po deo, boju po boju, da bi im se
omogućilo da deluju iznutra, iz mračne oblasti duha. Znanje koje će ti
podariti neće biti traženo, već primljeno. Lov je zabranjen, dozvoljen je
samo ribolov…
„Pogledajte prvu kartu, Salvadore i Estrelja Arkavi, onu bez broja:
mače sledi ludu. Ta sveta luda ide s njim, ono ga traži, ali ne obraća
pažnju na njega, jer sledi ideal koji je izvan njega samog… Kasnije, na
karti broj jedanaest, Snaga, glavata žena udružuje se s blistavim,
žutim lavom. Zatvorenih usta, ona sluša a on, otvorene njuške, govori,
prenosi poruku beskrajne dubine. Zver, telo, i žena, duša, postaju
jedno biće. Znanje, božanska vizija, ne može se naći osim u samom
sebi… I na kraju, na poslednjoj karti, Svet, vidimo lava sa oreolom, što
ukazuje na posvećenje nagona. Što nas vraća Jakovljevim rečima:
'Laviću Juda! S plijena si se vratio, sine moj.' Tako prosvetljeni čovek
žrtvuje svoje materijalne interese i uzdiže se, lav pretvoren u orla, u
čist duh koji će se predati božanskom lovcu da bi ga on proždrao.“
Arkavijevi nisu razumeli Abramijelov simbolični jezik, ali su,
gledajući crteže na kartama, osetili da ih obuzima neopisivo osećanje
koje je bilo mešavina divljenja i užasa.
„Deco moja, vi se prezivate Arkavi, što bi značilo 'videh arku'…
Ponesite sa sobom ovu poslednju lađu, ovaj hram koji će pregaziti
potop prenoseći sveto znanje kroz vekove.
Prepišite ga. Dajte ga narodu. Zasejte ga po svetu. Prikrijte ga
maskom poroka da ga, smatrajući ga običnom igrom, niko ne bi
progonio. On će vam, u znak zahvalnosti, dati da jedete i čuvaće vas
podalje od nesreća koje se spremaju. Nikad nemojte zaboraviti da
prenosite biće koje će postepeno, potiskujući neznanje, omogućiti
jedinstvo svih ljudskih duša.“
Dok je Salvador pokušavao da ukroti životinje, Estrelja je krila tarot
među grudi. Stari mudrac zajahao je lavicu koja ga je dojila i zamolio
je da ga odvede do lomače na kojoj spaljuju knjige. Krotka, zver ga, u
pratnji ostalih, odvede do vatre. Abramijel ozarenog lica stupi u vatru
i, dok ga je plamen gutao, odrecitova pesmu na hebrejskom.
Svaki put kad bi Sara Lus Arkavi pričala svojoj ćerki Jaše o ovoj
žrtvi, oči bi joj se napunile suzama koje bi joj nezaustavljivo potekle niz
vrat ostavljajući taman trag na uštirkanoj kecelji i skliznule među
mačke koje bi ih sa uživanjem polizale. Nije patila. Nežno se
osmehivala svesna toga da kanališe tugu koja dolazi iz prošlosti i
protiče kroz oči bezbroj pokolenja da bi stigla ko zna gde.
Možda se iza tog plača nije krila tuga, već divljenje. Stupanjem
mudraca na lomaču sećanje se raspršivalo a stvarnost mešala s
legendom. U porodici su kružile različite verzije tog događaja.
Abramijel se penje uz zapaljene knjige kao uz stepenice, stiže do vrha
lomače i, šireći ruke u obliku krsta, gori, blagosiljajući svet, proklinjući
svet, glasno se smejući dok se ne pretvori u pepeo, oslobađajući iskre
u obliku orlova koji u jatu odleću ka Jerusalimu… Ili otvara vrata u
dimu i kroz njih prolazi u drugi svet, nestaje… Ne… Bio je alhemičar koji
je uspeo da napravi eliksir koji mu omogućava da, posle samo
nekoliko popijenih kapi, živi hiljadu godina. Abramijel je, iz protesta,
žrtvovao vekove postojanja. Pre nego što se žrtvovao, dao je napitak
lavici koja ga je nosila, pa je životinja nastavila da radi za različite
Salvadore Arkavije i nikad nije uginula… Ne… Abramijel je zapravo bio
filozof Isak Abravanel, koji je želeo da izvrši samoubistvo, ali je
plamen, iz poštovanja prema njegovoj mudrosti, odbio da ga proguta.
Sišao je nepovređen s lomače i ukrcao se zajedno s Estreljom,
Salvadorom i lavovima na mavarski brod čija je posada obećala da će
ih prevesti do Maroka. Jaše je najviše volela ovu poslednju verziju.
Pošto su platili dogovorenu cenu, koja je uprkos okolnostima bila
pristojna, uz ljubaznu pomoć članova posade smestili su kaveze na
palubu, blizu krme. Koliko je bilo lavova? Baka nije znala tačne
podatke. Moglo ih je biti dvanaest kao dvanaest plemena ili sedam po
ugledu na sveti svećnjak ili četiri kao slova božjeg imena koje se ne
može izgovoriti… Niko u porodici nikad nije utvrdio tačan broj. Ipak, svi
su znali da su s vremenom, a zbog učestalog incesta, na svet počeli da
dolaze albino lavovi. Njihove crvene oči i bela griva budili su
hipnotišući strah čak i među najokorelijim ratnicima…
Sa Arkavijevima ukrcao se i Isak Abravanel, kojem su lavlje mleko i
katarzični prolazak kroz vatru podarili novu snagu. Sledilo ih je
dovoljno porodica da se napune spremišta i ostatak palube. Mavari su
svakom putniku ponudili čašu čaja s nanom. Brod je zaplovio
ostavljajući za sobom špansku obalu. Žene su jecale, muškarci su
stiskali usne, neko je izvadio gitaru i promuklim glasom zapevao
oproštajnu pesmu u čast izgubljene domovine.
Putnici su se ubrzo umirili, neki su zevali i opšta opijenost dovela je
do toga da svi poležu na spavanje dok je jedrenjak sekao vodu nošen
povoljnim vetrovima. „Adonaj izgleda okrutno“, reče Isak Mudri, „ali u
trenutku najvećeg bola štiti nas tako što nas uspavljuje usred bela
dana kao da je noć. Ljubav mu je velika koliko i okrutnost!“ Uprkos
ovim rečima, Salvador je i dalje bio uznemiren. Između njega i lavova
nikad nisu postojale razlike. Ako bi oni ogladneli, on je jeo; ako bi se
parili, on bi naskočio na Estrelju; kad bi, bez razloga, zveri obuzete
nekontrolisanom srećom počele da riču, on ne bi mogao prestati da
viče iz sveg glasa zahvaćen sličnim osećanjem. Kako je onda moguće
da mu Bog pošalje san na oči kad se njegovim zverima ne spava?
Naprotiv, osvežene morskim povetarcem, nisu prestajale sa igrom.
Borio se koliko je mogao dok nije pao kao pokošen pored svoje žene
koja ga je, jašući na ogromnom skarabeju, tražila po džungli dok je
hrkala otvorenih usta.
Zbog droge koju su im Mavari usuli u čaj, putnici su prespavali dva
dana. Probudili su se okovani lancima. Ovog puta bez ljubaznog
osmeha, moreplovci su otkrili svoje pravo lice, a bili su trgovci belim
robljem. Zatvorenici će se iskrcati u Konstantinopolju, odakle će se
pregovarati o njihovom oslobađanju s nekom od jevrejskih zajednica u
Evropi. Ako otkup bude plaćen, neće im pretiti nikakva opasnost, u
suprotnom… Zlokobna tišina označila je kraj rečenice.
Salvador i Estrelja, u pratnji svojih lavova, urlikali su od besa i
odbijali da izađu iz kaveza. Mavari su doneli arkebuze i zapretili da će
im poubijati zveri ako ne izađu. Arkavijevi su se povinovali naredbama.
Gusari su vezali Salvadora raširenih nogu i ruku i u mangalu počeli da
zagrevaju oštricu noža. Smejući se i ispijajući tamno piće zasviraše u
bubnjeve i zaigraše odgurujući između sebe Estrelju, koja ih je grebala
i ujedala.
Najednom joj strgoše odeću, oboriše na pod, razdvojiše butine i pred
užasnutim Jevrejima počeli su da je siluju. Salvador je zaurlao.
Razdragani gusari skinuli su mu tuniku od lavljeg krzna i izložili
njegove genitalije pogledima svih prisutnih. Oznojeni debeljko,
mrljajući psovke, uzeo je užareni nož i spržio mu mošnice. Videvši da
joj je muž kastriran, Estrelja je ispustila uzdah smrtno ranjene ženke i
prestala da se opire.
Jedan za drugim, pijanci su pokušavali da je iskoriste, ali je tako
snažno stisnula vaginu da, uprkos silovitim naletima, nijedan nije
uspeo da prodre u nju. Klekli bi pred njom, pokušavali, a potom,
praćeni sarkastičnim smehom posmatrača, ustajali poniženi i
natečenih penisa. Salvador se onesvestio. Estrelju su bacili pored
Isaka kao vreću đubreta. Počeli su da siluju ostale žene i zabava se
nastavila.
Smirenim, dubokim glasom, kao da se obraća detetu, Abravanel joj
reče: „Bog će ti pomoći da shvatiš, kćeri moja. Izvuci iz grudi jednu
tarot kartu i kaži mi šta vidiš…“
Estrelja, obamrla od bola, zavuče ruku u špil i izvuče Sunce.
„Dvoje dece… srećni su.“
„Dobro si videla, Estrelja. To dvoje su deca koju ćeš imati sa
Salvadorom…“
Čuvši ovo, Estrelju preplavi neizdrživa patnja koja se pretvorila u
napad smeha… Toliko se smejala da je zarazila i Mavare koji, i ne
znajući zašto, prasnuše u smeh nalik na lavež. Žena prestade da se
grči i očajnim glasom prošapta: „Više nije muškarac. Moja utroba
postala je jalova. Podsmevaš mi se.“
„Ne, kćeri moja. Tarot nikad ne laže. Veruj u nemoguće, ne gubi
nadu…“ I privukavši je na grudi, isplazio je jezik, nacrtao joj
pljuvačkom na čelu kabalistički znak i počeo da recituje čudne reči:
Hamag! Abala! Maham! Alaba! Gamah! takvom silinom da su jecaji,
molitve, dobovanja, smeh i pesma odmah utihnuli.
More se uzburkalo. Brod se zaljuljao. Talasi su porasli. Iz središta
nebesa spustili su se crni oblaci i snažan vetar procedio je reči od kojih
je, iako ih niko nije razumeo, zastao dah i stegla se srca. Jedan gusar
ustremio se na Abravanela sa isukanim simitarom. Nevidljiva ruka
tresnu ga o jarbol, a udarac je bio tako silovit da je raspukla lobanja
ispljunula mozak.
„Oslobodite moju braću ili će brod potonuti!“, urliknuo je starac koji
je, obavijen zelenkastom izmaglicom, podsećao na demona.
U ovaj deo priče, iako ju je još kao devojčica čula od majke, Jaše nije
mogla da poveruje. Želela je da upozna pravi život svojih predaka, a ne
bajku ili biblijsku priču. Ali joj je Sara Lus, sa osmehom na licu,
objasnila da se prošlost stalno iznova izmišlja, da se svaka osoba s
njenog stabla može uporediti s kamenom koji se, s protokom godina i
priča, polako uzdiže dok ne stigne do nebesa gde će zasijati kao
zvezda svetlošću slađom od šećera.
„Svi tvoji rođaci, mala moja, na kraju će postati šampioni, junaci,
duhovi i sveci. Ponašaj se prema svojim precima kao da su kovčezi u
koje ćeš svakog dana ostaviti delić blaga koje ti daruje tvoja bujna
mašta. Šta ti se više sviđa, bedni starac ugljenisan na lomači ili
čarobnjak? Dozvoli mu da se ukrca na jedrenjak da bi se, kad počne
oluja, Mavari prepali i na kolenima ga preklinjali za milost! Prihvati
činjenicu da će se zarobljenici iskrcati u Nici. Isak Mudri, razočaran u
filozofiju, postaće luda i prihvatiće lutalački život krotitelja. Estrelja će
zatrudneti i rodice dvoje dece. Ovog puta nije reč o čudu: Salvador je
postao lukav kao lavovi. Kad su mu prislonili užareni nož, uvukao je
mošnice u utrobu tako da su mu spalili samo kožne kesice.“
Kroteći lavove i tumačeći karte, uz komične epizode za koje je bio
zadužen Abravanel, prešli su sredozemnu obalu od Francuske do
Italije. Po dolasku u Padovu, kuga im je odnela jednog od blizanaca.
Mališan, koji nije znao ni da čita ni da piše, pre nego što će ispustiti
dušu, prošaptao je na savršenom hebrejskom: „Mudrost je glavno;
pribavi mudrost… Podiži je i ona će te uzvisiti… Metnuće ti na glavu
vijenac od milina, krasnu krunu daće ti.“
Isak mu je sklopio kapke i podigao donju vilicu dok je sa suzdržanim
oduševljenjem šaputao: „Odrecitovao je završne stihove četvrtog
poglavlja Priča Solomunovih! Ovaj nepismeni dečak umro je kao
svetac! Aleluja!“ Strpljivo je, između odsečnih komentara i gunđanja,
ucveljenim roditeljima preveo sinovljevu poruku… „Razumete li,
prijatelji? Dečak vas je zamolio da naučite da čitate naše svete knjige.
Dosta ste govorili kao zveri. Povratite ljudsku inteligenciju…“ Nakon što
su lavovi pojeli maleni leš, Salvador i Estrelja imali su svoj prvi čas
hebrejskog. Trebalo im je sedam godina da ga savladaju, a pritom su
sve vreme nastupali u Veroni, Basanu, Roveretu, i tako dalje. Kad su
stigli u Veneciju, već su znali da čitaju i pišu. Lavovi su, baš kao i oni,
sasvim pristojno govorili hebrejski.
„Tako je, Jaše“, ozbiljno joj reče majka, „lavovi su naučili hebrejski.
Ako želiš da imaš koristi od priče, moraš prihvatiti ne samo ovo, već i
mnoga druga čuda. Sećanja sve mogu da pretvore u čudo. Dovoljno je
samo da poželiš i surova zima postaće proleće, sumorne prostorije
ispuniće se pozlaćenim tapiserijama, ubice postaju dobre a deca koja
plaču od usamljenosti dobiće milostive učitelje, koji su zapravo oni
sami, pristigli iz vremena kad su već odrasli. Da, kćeri moja, prošlost
nije nešto kruto i nepromenljivo. Uz malo volje i vere možemo da je
promenimo ne brišući njenu tamu, već dodajući svetla, da bismo je
ulepšali kao da brusimo dijamant.“
Venecijanski geto, do kojeg se stizalo samo preko mosta na čijim su
se krajevima uzdizale stražarske kapije, podsećao je, posmatran
odozgo, na veliku tvrđavu gde su svi prolazi zatvoreni, a prozori
zazidani. Arkavijevi i Abravanel ušli su u ovu sumornu četvrt. Zatekli
su čiste ulice preplavljene spokojnim Jevrejima koji su ha glavama
nosili neizbežne žute kape. Zbog blistave boje koja je izvirivala iz belih
šalova izgledali su kao polje suncokreta.
Pojava albino lavova protumačena je kao najava Mesijinog dolaska.
Da bi ubrzali njegov dolazak, Isak Abravanel predložio im je da u
svakodnevne molitve uključe riku zveri i njegovu magiju. Dobili su
prenoćište a kad su, posle ponoći, kapije zatvorene da nijedan Jevrejin
ne bi mogao da napusti geto, u tajnosti sinagoge, rabini su se klatili u
transu, sve brže, dok su lavovi dubokim, moćnim glasovima ponavljali
prizivanja i čini filozofa prerušenog u ludu. Ova ceremonija ponavljala
se devet meseci.
Izgledalo je kao da je tvrđava utonula u san, ali zapravo je, iako
stražari to nisu primećivali, bežala iz Venecije. Zahvaljujući moći
kabalističkih reći, njena materija je zaleđena dok se iz kamenja i
ljudskih tela uzdizala astralna supstanca. Nevidljiv, geto je plovio
nebom kao zvezda padalica, u pravcu Zida plača u Jerusalimu…
 „Tako je, Jaše, kćeri moja“, imala je običaj da govori Sara Lus,
„blagoslovio te onaj kojeg zovemo Bogom, molim te da poveruješ i da
tako ispričaš i svom budućem mužu, deci i unucima: godinama je
svake noći, venecijanski geto obilazio Svetu zemlju prizivajući Mesijin
dolazak. Kad bi se u zoru oglasila Marangona, najveće zvono Crkve
Svetog Marka, avetinjska četvrt vraćala se pustom kamenju i
obamrlim stanovnicima i, po otvaranju kapija na mostu, život je
nastavljao da teče naizgled ustaljenim tokom.“
Isak nikad nije izgubio nadu i prenosio je svoj zanos na ljude i zveri:
„Svet će se sutra srediti.“ Božji izaslanik doći će da ujedini sve religije,
da podeli pravdu, da donese mir, posao, zdravlje i sreću, da ih sve
vrati u Izrael…
Jedne noći uložio je toliki napor da ubrza veliki događaj, prizivao je s
takvom žestinom, preklinjao više ravni i primenio tako moćne čini da
se pred njim pojavio anđeo koji je od besa bacao munje… „Isače
Abravanel, narušio si ravnotežu anđeoskog hora, u svom vremenu i u
svom svetu otvorio si vrata ludosti. Vidi šta si uradio!…“ I mag je prenet
u visine odakle je gledao kako su jevrejske zajednice zaposeli božanski
energumeni, David Reubeni, Mojsije Hajin Lucato, Ašer Lamnlein,
Mordekaj Mokija, Jankjev Libovic Frank, Jakobo Kerido, Sabataj Zevi,
Migel Kardozo i mnogi drugi. Horde mesija širile su se kao kuga
pozivajući na svete ratove između predanosti i gramzivosti, između
ponosa i straha od smrti, varajući svoje sledbenike.
„Tvoja kazna biće lucidnost“, reče mu anđeo pre nego što ga je
napustio. Isak je pao na klupe u sinagogi kao pokošen.
„Magija ničemu ne služi. Otvorio sam petnaestu arkanu i pustio
demone u naš svet. Krenuo sam pogrešnim putem. Jedina nada nam je
da stignemo do sebe samih, jer Bog se krije u našim srcima. Ono što se
ne radi ovde, neće se raditi ni tamo. Nijedan čudotvorni glasnik neće
doći da nam ponudi domovinu. Proterali su nas iz zemlje da bismo je
prevazišli i nastanili se u čistom duhu, a ne da bismo ostali privrženi
korenima, detinjstvu, predstavljajući prošlost kao savršenu
budućnost. Jednog dana sva ljudska bića postaće anđeli lutalice i
plesače vasionom u blistavoj slobodi… Estrelja, Salvadore, bili ste u
pravu, oprostite mi. Odvratio sam vas s pravog puta, pogrešno sam
protumačio poslednje reči vašeg sina. Nije ih uputio vama, već mojoj
ludosti… Zaboravite na knjige, ponovo budite lavovi, nastavite da
putujete po čitavom svetu bez zaustavljanja.“
Načinivši natprirodan napor, Abravanel se probudio iz iluzije života i
ušao u stvarnost smrti nasmejavši se na sav glas tako da mu se smeh
mogao čuti na udaljenosti od nekoliko kilometara. Umro je kao sve
prave lude: s nogama u vazduhu, balansirajući na glavi.
Arkavijevi su se vratili starim navikama i polako zaboravili
hebrejski. Kao jedinu uspomenu, Estrelja je sačuvala tarot, a Salvador,
mudračeve crvene čizme. Od tada će ih on, i njegov sin, i sin njegovog
sina, i svi njihovi potomci koristiti na svim nastupima kao važan deo
krotiteljske opreme. Dva veka putovali su po Italiji, Grčkoj, Siciliji,
Egiptu, Turskoj, Radili su to krišom, pokolenje za pokolenjem živeći
kao siromasi, a od jezika su koristili samo sto španskih reči. Život na
dnu društvene lestvice obezbedio im je mir…
Pri tumačenju tarota, isprva je Estrelja odgovarala samo na
praktična pitanja: gde je ukradena krava, da li će verenik biti dobar ili
loš muž, da li će vreme uticati na žetvu, da li će se neko u porodici
razboleti? Ostalo je prećutkivala. Posle toliko godina posvećenih
proučavanju karata, lako je mogla da prepozna kad će i kako klijent
umreti. Skrivala je tu veštinu. Bilo je bolno i beskorisno saznati
budućnost jer ništa ne možemo da učinimo da bismo je promenili. I
mada je sve to znala, sebi je tumačila karte. Kad je trinaesta arkana
izašla zajedno s Točkom sreće, Snagom i Svetom, Estrelja se sledila.
Kucnuo je čas od kojeg su strepeli, lavovi će umreti. Izvukla je još
jednu kartu: Božja kuća. Stradaćeu zemljotresu! Bili su u Smirni.
Pobegli su u Konstantinopolj. Zemljotres nije zadesio Smirnu, već
Konstantinopolj, i zveri je progutao ponor. Bilo je i vreme. Tela su im se
izdužila, a koža postala gotovo prozirna. Svaki udah, tako dubok,
podsećao je na jecaj. Od životinja nije ostalo skoro ništa. Bili su
plemeniti starci skrušene smirenosti koja je bila posledica sticanja
samosvessti.
Bez lavova, Arkavijevi su morali da postanu trgovci, da prevoze
cimet i kamfor po morima kojima su harali gusari; prodavali su krzno,
mačeve, evnuhe; izvozili i uvozili tekstil, so, vino, pirinač, med, ovce,
konje, mariniranu ribu, mirise, bilo šta. Pošto ih ništa od toga nije
zaista zanimalo, ništa im nije ni potrajalo. Smenjivale su se godine,
rođenja i smrti Salvadora i Estrelja, ali nisu uspevali da uguše
nostalgiju za lavovima… Crvene čizme, kojih muškarci nisu želeli da se
odreknu, budile su nepoverenje među saradnicima. Neobične čizme
otkrivale su da Arkavijevi nisu obični Jevreji, pa su ih polako
isključivali iz dogovora.
Bili su primorani da u Kinu prevezu tovar prostitutki. Isplovili su
brodom iz Konstantinopolja u nameri da pređu Crno more, iskrcaju se
na obalama Kavkaza i pređu kontinent da bi stigli do Čangana.
Nažalost, zahvatila ih je oluja i doživeli su brodolom. Salvador nije
znao da pliva, ali kako je Estrelja bila mesina od sto trideset kila,
izvrnuo se na leđa, a njoj prepustio da pliva i vuče ga za kosu.
Da je ne bi savladalo očajanje, žena je u sebi stalno iznova
ponavljala sedamdeset osam karata koje je znala napamet… Plivala je
dva dana, bez prestanka. More ih je izbacilo na plažu na Krimu.
Salvador je iz vode izašao žedan kao pas. Klekao je na pesak u nameri
da se pomoli kad je shvatio da ne zna nijednu molitvu i da je novac
potisnuo Adonaja. Od Jevreja nije preostalo ništa. Bez određenja, bez
naroda, njegov svet polako je nestajao. Do te mere da je i njegov polni
organ postao beskorisna koža: više od deset godina žena mu nije
rodila dete koje liči na njega. Kad je shvatio da je sterilan, toliko je
plakao da je izgledalo kao da će ispustiti dušu.
Estrelja, opružena na stenama posle herojskog uspeha, iscrpljena
od ogromnog napora, ugleda supruga kako se guši u suzama i pažljivo
proučava svoj ud ni ne pomišljajući daproveri dali je živa… Iskoristila je
poslednje atome snage da iz nedara izvuče ljubičastu kožnu torbicu i s
velikom preciznošću baci karte pravo u muževljevu glavu. Udarac ga
je vratio u stvarnost. Uzeo ju je u naručje, polizao joj pesak s lica,
ljubio joj ruke, milovao joj ledeno telo. Nije želela da se pomeri. Uz
uzdah olakšanja, prepustila se smrti.
„Sad kad si spašen, Salvadore,1 shvati da sam ja morala nestati. Bog
me je doveo u tvoj život samo da bi ti pokazao koliko nisko si pao. Bio
si besmisleno ponavljanje, kost bez srži, čovek bez tradicije. Uči,
potraži istinu, a kad je otkriješ, s njom ćeš ugledati i ženu koja ti
pripada, majku svoje dece.“
Na licu mesta sahranio je masivnu pokojnicu a s njom i ono malo
novca što mu je ostalo. Ne znajući zašto, putovao je peške prošeci
hranu po jevrejskim zajednicama, u pravcu Litvanije, kao da ga je
privlačio nevidljivi magnet. Jedne tamne noći, sav prašnjav pošto je
prepešačio stotine kilometara, pokucao je na vrata škole Elijaua
Gaona iz Vilne, velikog učitelja Talmuda i Kabale.
Niko nije izašao da ga pozdravi. Sačekao je pet minuta, pa ponovo
pokucao. Nije bilo odgovora. Pola sata je dozivao. Duvao je snažan
vetar od kojeg je lišće na drveću šuštalo kao da je od metala. Salvador
je razaznao još neko šuštanje, jednako uporno, koje je dopiralo iz
škole. Bili su to ljudski glasovi, jecaji. Gurnuo je vrata koja se s
lakoćom otvoriše. Prolazio je kroz hladan hodnik. Jecaji se pojačaše.
Prošao je pored mnogih soba s čistim kaminima, kao da niko nije želeo
da ih koristi, iako je bila zima. Kolektivni jecaj postao je glasan. Popeo
se uz stepenice i ušao u prostranu salu s klupama, koja je podsećala
na sinagogu, i tu je zatekao stotinu rabina kako sede bosih nogu
zaronjenih u kofe s ledenom vodom i mole se, plaču, cepaju svoju crnu
odeću… U središtu sale, tako hladne da je svima para izlazila na usta,
nad postoljem od knjiga, stajao je otvoren kovčeg u kojem je, kao da
spava, ležalo mrtvo telo velikog učitelja.
Između jecaja, sledbenici su neprestano nabrajali zasluge Gaona iz
Vilne:
„Ti, koji bejaše učitelj od svoje šeste godine…“
„Ti, koji si Spavao samo dva sata dnevno da bi više učio…“
 „Ti, koji nisi palio kamin i koji su potapao noge u kofu ledene vode da
bi izbegao lenjost…“
„Ti, koji si nas štitio od hasidizma, te lažljive sekte koja veruje u
zanos i priviđenja…“
„Ti, koji si proučio sedam hiljada knjiga i naučio nas da
razmišljamo…“
Salvador krenu ka pokojniku i niko nije pokušao da ga zaustavi. U
ušima mu nije odzvanjala neutešna pesma učenika, već Estreljine
poslednje reči: „Kad otkriješ istinu, s njom ćeš ugledati i ženu koja ti
pripada.“ Pored Elijaua ben Salomona Zalmana, obučena u belo,
blistava kao srebro, stajala je ćerka. Otkucaji srca neprestano su
ponavljali, odsad pa zauvek, čak i posle njene smrti, devojčino ime:
Luna. Luna, Luna, Luna2… Kraljica noći, zbir svih Estrelja,3 Salvadori su
išli od žene do žene približavajući joj se i sad, pred ostvarenjem sna,
on nije mogao da učini ništa više nego da se zahvali Bogu što ga je
doveo do kraja puta. Krenuo je ka njoj, uhvatio je za ruke, odvojio ih od
kovčega i prislonio na svoje grudi koje su se nadimale pri svakom
otkucaju. I Luna je odmah znala njegovo ime i kad ga je izgovorila,
nestala je bol zbog očeve smrti a probudila se ogromna radost koja je
prvi put unela toplinu u taj ledeni svet: „Salvadore!“ Jedan pogled bio je
dovoljan da im se duše spoje i taj susret, na koji se čekalo hiljadu
godina, promenio je svet.
Spolja je dopirala druga grupa razdraganih glasova koji su bili
mešavina smeha i uzvika ushićenja. Salom je odjeknuo bat seljačkih
čizama više od dvesta hasida, koji su bazdili na alkohol i duvan,
praćenih stamenim ženama i decom. Sjaj baklji rasterao je senke i sivi
zidovi poprimiše zlatne tonove. Topli vazduh raspršio je paru koja je
izlazila iz otvorenih usta rabina paralisanih ovim činom svetogrđa. Na
čelu razdragane horde bio je nizak ali snažan starac koji je na glavi
nosio veliku šubaru. Pušeći lulu i posrćući, zaustavio se pred Gaonom
iz Vilne, zamahnuo rukama, prasnuo u smeh od kojeg su klupe
zadrhtale, zakolutao očima i, poskočivši, šutnuo kovčeg tako da je s
njega otpalo nekoliko dasaka:
„Dosta je bilo izmotavanja, Elijau! Govori ti lično Izrael ben Eliezer,
Bal Šem Tov, koji zna tajno božje ime. Ja ne mogu ništa, on može sve.
Jašući na meni, svom konju, došao je da ti dokaže da grešiš.“
Opsednuti podiže ruke: kovčeg polete u vazduh i zalepi se za
tavanicu. Seljaci su tapšali, ali je rabine uznemirio bolan uzdah. Vođa
pijanih mističara nije se obazirao na njih, već nastavi da proklinje
pokojnika.
„Bacio si na nas anatemu dunuvši u rog i ugasivši sveće u svojoj školi
da bi ugasio naš duhovni život. Proglasio si nas prokletim od jutra do
sutra, od sumraka do svitanja, i kad ulazimo i kad izlazimo. Molio si
Boga da nam ne oprosti, da nas zaboravi i da izbriše naša imena sa
Zemlje. Zabranio si da nam se obraćaju i da nam pišu, da nam pomažu
i da s nama borave pod istim krovom. Savetovao si im da nas prijave
hrišćanskim vlastima da bi nas uklonili… Zaboravio si da smo braća.
Zatvorio si prozore i utonuo u hladnoću i besanost. Ubio si jezik snova.
Pridobio si pamet, ali izgubio si ljubav. Već mesec dana ležiš ovde
pretvarajući se da si mrtav. Ne truliš jer si živ, ali savladala te je
dosada. Počni da dišeš, probudi se i zapleši s nama! Veselo! Veselo!
Veselo!“
 Kovčeg je pao s tavanice i razbio se o pod. Gaon iz Vilne otvorio je
oči, pogledao okupljene, doživeo napad smeha, ustao i potrčao da
zagrli ćerku, a potom i Salvadora, blagoslovio ih, zaigrao sa starcem i
njegovim hasidima, povukao rabine za bradu i naterao ih da uđu u
kolo. Oglasile su se violine i daire. Votkom su nakvasili grla. Žene su
donele beli veo a muškarci ceradu i baršunasti šešir. Na Salvadorovu
glavu stavili su šešir a na Luninu veo. Gaon, u pratnji pijanog starca,
zastade pred parom i mladoženji pruži Bibliju.
„Ne mogu da poreknem osećanja koja su buknula u mojoj kćerki.
Dokaži da si dostojan tog žara. Kaži nam šta vidiš u sedam reči prve
rečenice Postanka.“
Arkavi, dišući duboko, drhteći od glave do pete, otvori Svetu knjigu.
Nije umeo da čita hebrejski, niti je poznavao religiju. U njegovoj duši,
punoj ljubavi prema Luni, nije bilo Boga…
Stari hasid došapnu mu glasom Bal Šem Tova: „Prvo i poslednje
slovo Tore obrazuju reč srce. Nema većeg znanja od ljubavi. Možeš ti
to. Usudi se. Ti si krotitelj a svako slovo je lav.“
Salvador više nije okleavao. Sa istom posvećenošću s kojom su
njegovi preci posmatrali velike mačke, uperio je pogled na slova ne
trudeći se da pogodi šta govore. Bila su bića, a ne znakovi. Prva reč
započinjala je opadajućim lukom, horizontalnom osnovom i tačkom:
3. Posmatrao je kako se oblik prazni dopuštajući očima da posmatraju
bez uticaja uma. Luk i linija polako su se pretvorili u razjapljene
čeljusti a potom je u njima tačka zatreperela kao rika zveri, apsolutni,
stvoriteljski urlik.
Usredsredio je pažnju takvom snagom da je malena mrlja porasla i
produbila se da bi se pretvorila u beskrajan tunel, nezasito ždrelo koje
je počelo da guta ostala slova. Na kraju je na stranici ostala samo ta
tačka, ogromna, duboka. Salvador je osetio da ga halapljivo središte
proždire izvlačeći ga iz tela. Bez straha mu je dozvolio da ga proguta i
duša mu je prodrla u taj mračni hodnik. Osećao je kako iščezava, ali je
s verom nastavljao da grabi dalje.
Na kraju ga je čekala svetlosna sfera, ogromna, sunce koje ne peče.
Ušavši u nju počeo je da gubi pamćenje, ali otkucaji srca i dalje su mu
ponavljali: Luna. Njene grudi bile su zlatni hram u čijem središtu je bio
oltar od živog mesa nad kojim je stajao vatreni pehar pun svete
vodice. Znao je da više nikad neće biti žedan, da su njena usta luk,
linija i tačka, božanski izvor, i pustio je da se ljubav izlije i doživeo
zadovoljstvo od izlivanja pehara, i voda preplavi svet, a on se probudi
propovedajući na španskom ili na jidišu ili na hebrejskom, nikad nije
saznao, okružen uplakanim rabinima, razigranim hasidima koji su ga
ushićeno slušali, i ženama koje su mu ljubile ruke i stavljale ih na glave
svoje dece da ih blagosilja.
Veliki Gaon iz Vilne kleknu pred njim i glasom duboke reke zapeva
da bi ga venčao sa svojom ćerkom. Po okončanju ceremonije, predao
mu je ključeve škole;
zamolio za oproštaj grehova, oprostio se od svih i pošao na
putovanje u Palestinu. Luna ga više nikad nije videla. Tuga je bila
zabranjena. Svečana okupljanja prerasla su u zabave na kojima se
beskrajnom radošću iskazuje zahvalnost Bogu. Salvador i Luna
doživljavali su iste zanose i priviđenja i delili ih sa sirotinjom. Zajedno
su izlečili mnoge bolesti.
 Prvi put u istoriji porodice Arkavi rodila se ćerka. Bila je plod
jednogodišnje bračne sreće, pa joj dadoše ime Felisidad.4 Pokušavali
su da dobiju dečkića da bi ga krstili Salvador, kao što je bio običaj.
Posle dve godine, rodila se još jedna ćerka. Dodavši njen blistavi
pogled imenu Lunine pokojne majke (svetice koja je jednog dana,
obuzeta religijskim zanosom, progutala čitav tom Talmuda; nažalost,
nije uspela da svari debeli pergament i umrla je sa stomakom kao u
trudnice) nazvaše je Sara Lus.5
Prva devojčica kao talisman dobila je Abravanelove crvene čizme, a
druga torbicu od ljubičaste kože s tarot kartama… Prošlo je trinaest
godina. Dve devojke, iako različitih godina, dobijale su menstruaciju
istog dana, u isto vreme. Luna ih je budila usred noći i izvodila iz kuće
dok se Salvador pretvarao da spava. Čekala ih je grupa žena. Majka bi
se pobrinula da devojke skinu spavaćice pa bi se i sama svukla.
Pridružile bi im se i ostale žene, koje su takođe krvarile. Zaplesale bi
među tek zaoranim brazdama da bi krv koja im se slivala niz noge
podstakla rast dobre pšenice.
Uživale su dok su udarale u daire i pevale kad u daljini ugledaše
grupu muškaraca kako mašu bakljama. Brzo su se obukle i
uznemireno čekale. Nikad dotad muškarci nisu prekinuli nijednu
žensku ceremoniju.
Prebledeo, Salvador se obratio ženama: „Mnogo nam je žao, ali
smesta morate da se vratite u selo. Buknuo je nov talas antisemitizma.
U susednom selu, ženu rabina Sloma prvo su silovali, a potom
raskomadali i zapalili joj kolibu.“
Svi su pojurili da se zatvore u kuće, a Felisidad je rekla majci: „Tata
mora da organizuje sakupljanje novca da bismo kupili oružje!“
„Oružje? Kako moja kći može da kaže tako nešto? Bog će te kazniti!
Ako zaslužujemo odbranu, Bog će nas braniti. Nama Jevrejima svete
zapovesti zabranjuju da prolivamo ljudsku krv.“
Te noći nisu mogli da zaspe. Pun mesec obojio je nebo u crveno. Psi
nisu prestajali da zavijaju. Sara Lus izvadila je svoj tarot, izmešala
karte i žmureći izvukla tri. Pogledala ih je i kriknula. Nije želela da
kaže šta je videla… Sati su prolazili. Pred zoru, šunjajući se zaklonjene
snažnim pljuskom, deset crnih senki spretno otvoriše vrata škole.
Na prvom spratu naišli su na tri porodice koje su Arkavijevirna
pomagale u poljskim radovima. Za nekoliko minuta vezali su i
isprebijali muškarce koji im nisu pružili ni najmanji otpor. Žene, tri
odrasle i četiri devojčice, svukoše i zatvoriše u kupatilo. Potom su
izašli ispred kuće da bi se vratili s krupnim čovekom, umotanim u
medveđe krzno i lica skrivenog iza kožne maske, kojem su ukazivali
duboko poštovanje.
Despotskog držanja, ispružio je ogromnu ruku a jedna senka mu je,
uz naklon, predala oštar kuhinjski nož. Maskirani čovek zbacio je
ogrtač i pokazao svoj ogromni ud u erekciji. Njegove sluge grubo su
izbacile jednu od žena iz kupatila vukući je za kosu. Ugledavši
čudovište, pojurila je ka vratima, istrčala na kišu i pustila dug vrisak.
Tamo ju je sustigao napadač koji joj je jednim potezom odrubio glavu,
zgrabio telo za vrat i počeo da ispija tople mlazeve koji su šikljali iz
arterija. Potom se nadvio nad obezglavljenom da bi prodro u nju
stenjući od zadovoljstva. Posrćući kao pijanac, vratio se u školu.
Grubim potezima otresao je nož. Pustili su devojčicu. Jurio ju je dok je
nije saterao u ćošak.
Malena se baci na kolena i otkri lice obliveno suzama. Prvi udarac
nožem završio je na oku. Usledilo je još devedeset devet…
Iznad, na drugom spratu, Salvador, Luna i njihove dve ćerke mogli
su sve da čuju: zapomaganje žena, mlataranje njihovih bosih nogu po
podu, krvnikovo duboko disanje, oružje koje seče vazduh, gnjecav
zvuk rasporenog mesa, razmazivanje drobi po zidovima, krv koja
šiklja po daskama kao vrelo guste vode, teško zversko telo dok se
valja po utrobi i njegov pobednički uzdah kad dostigne vrhunac.
Prebrajali su žrtve, sedam. A sad je krvožedna zver krenula uz
stepenice. Nemoćan, Salvador je počeo da se moli. Luna se svukla da
bi se žrtvovala u nadi da će tako zaštititi devojčice. Sara Lus potrčala
je da se sakrije ispod kreveta neprestano ljubeći tarot. Felisidad, koja
je bila toliko besna da se činilo kao da će joj sitno telo svakog trenutka
pući, polako je navukla crvene čizme i upalila sveće svetog svećnjaka.
Vrata su se otvorila uz silovit udarac od kojeg su sa zida spali slojevi
maltera. Kad je zločinac ušao u sobu, telo mu je bilo zamrljano krvlju a
kroz otvor za usta na masci cedila se kaša od drobi. Odblesak
plamena sveća na nožu rasuo je mrežu zlatnih zraka. Salvador je
beznadežno raširio ruke. Luna je pomirljivo krenula ka nožu. Krvnik se
zgrčio da bi nasrnuo većom silinom i na delić sekunde svet se
zaustavio u večnoj tišini.
Zatim se sve ubrzalo. Felisidad uzviknu tako glasnu naredbu da su
grede na tavanici zaškripale a jedna zavesa se pocepala. „Stoj!“
Ispruživši desnu ruku, zaustavila je zločinca. Presekla mu je kretanje.
Njen stav nije odavao ni trunku straha, samo potpunu samokontrolu.
U krhkom telu krila se nadljudska volja. Kroz nju se ispoljio duh svih
krotitelja lavova. Za Felisidad, potomka tolikih Salvadora, kroćenje
divlje zveri bilo je nešto sasvim prirodno, i neophodno. Nikad se nije
bolje osećala.
Zver je zastala, zadržala pogled na užarenim očima sitne žene,
ispustila krik i uhvatila se za stomak kao da joj je utroba eksplodirala.
Bacio je nož, pao na kolena i zario svoju ogromnu glavu u devojčine
grudi. Nežnim glasom, punim ljubavi, prošaptao je na ruskom:
„Oprosti.“ Ostali napasnici pojurili su uz stepenice i pokušali da uđu u
salu. U tome ih je sprečio samo jedan pokret njihovog gospodara.
Drugi ih je primorao da se naklone, a treći da siđu i izađu iz škole.
Devojka uze kaiš sa svog ogrtača, priveza ga divu oko vrata i izvede
ga u dvorište kao domaću životinju. Kiša je prestala… Salvador, Luna i
Sara Lus čuli su topot konja koji se gubio u daljini. Felisidad im je
zauvek nestala iz života. U selima se više nisu ponovila slična ubistva…
Život porodice Arkavi više nije bio isti. Dok je zajednica veličala
devojčinu herojsku žrtvu, oni nisu mogli da zaborave njen pobednički
osmeh kad je privezala kaiš oko krvnikovog vrata. Osim toga, ovaj nije
pokušao da je povede. Ona je njega naterala da siđe niz stepenice kao
poslušno pseto da bi se potom izgubila u magli. Šta se posle desilo?
ludak je mogao da se trgne iz omađijanosti i raskomada je kao i sve
ostale. Ali zašto su onda ubistva prestala?
Jednog jutra, Luna se probudila vrišteći. U Salvadorovom naručju,
zadihana i izgubljenog pogleda, rekla je: „Pomislila sam nešto strašno.
One noći kad se desilo sedmostruko ubistvo, u susretu zveri i Felisidad
prepoznala sam nešto slično onome što se desilo nama: gledala ga je s
ljubavlju, velikom ljubavlju, iznenadnom, koja traje i posle smrti.“
Sara Lus više nikad nije htela da čuje za magiju. Sklonila je tarot u
kovčeg i učinila sve što je moguće da ga zaboravi. Trojica udovaca su
je zaprosila. U dogovoru sa ocem, izabrala je Salomona Trumpera,
koji je bio mnogo stariji od nje, ali jednostavan i staložen.
Na dan venčanja, po povratku s ceremonije, kola u kojima su se
vozili Salvador i Luna upala su u jarak jer je u konjsko uho uleteo žuti
vilin konjic. Oboje su poginuli. Godinu dana kasnije, u isto vreme, dan i
mesec nesreće, Sara Lus rodila je Jaše. Već sledeće godine, opet u isto
vreme, dan i mesec, rodila je Šoske. Jaše i Šoske, dva obična imena,
bez nekog posebnog značenja, izabrana nasumice, samo da bi se
prekinulo s čudima.
Dve sestre vaspitavane su na isti način, spavale su zajedno, isto se
oblačile, učile da vezu, kuvaju, seju pšenicu i čiste kuću tako da
subotom sve sija. Šoske je bila zadovoljna takvim životom i mrzela je
sve što je narušavalo rutinu. Jaše je u početku osećala isto, ali jednog
dana, dok se molila u bašti, žuti vilin konjic poleteo je oko nje
približavajući se sve dok joj nije proturio glavu u uho i zazujao kao da
želi da joj prenese neku poruku.
Jaše je pretpostavila da je to isti onaj insekt koji je izazvao smrt
njene babe i dede i da je došao da se iskupi. Mislila je da je shvatila šta
joj je govorio: „Oprosti, malena. Nikad nisam želeo da Salvador i Luna
poginu. Zauzvrat ću ti dati najvrednije blago na svetu.“ Poleteo je
prema školi. Devojka je pojurila za njim i popela se na tavan. Tamo je
vilin konjic sleteo na stari kovčeg, a potom izleteo kroz prozor. Jaše je
otvorila kovčeg i pronašla tarot… Godinama je u tajnosti posmatrala
karte koje su postale njen učitelj podučavajući je kako da vidi. Sve se
promenilo. Postala je svesna ludila u koje su utonuli, verski zakon
podsećao ju je na tamnicu iz koje je pokušavala da pobegne, da se
oslobodi brojnih i besmislenih obaveza, sujeverja, prinudnog braka.
Želela je da svi dani budu kao subota, da voli slobodno, bez etničkih
ograničenja, da jede šta joj je volja, putuje po svetu, da ne živi jedan,
već hiljade života, da obnovi magiju. Nošena tim zanosom otkrila je
vrata, svetlost, put: otkrila je njega, Alehandra Prulanskog.
Čim je završila priču o svojim precima, ruski baletan uze Jaše u
zagrljaj stežući je kao da želi da je upije kroz kožu i reče: „Slučajnost je
suptilan oblik sudbine. Moja majka zvala se Felisidad, bila je Jevrejka i
oteo ju je moj otac… Moja porodična priča ne seže tako daleko u
prošlost kao tvoja iz prostog razloga što je moja baka, Kristina
Prulanski, spalila dokumenta i portrete koji su je vezivali za prošlost“.
Kao jedinu ćerku među šestoricom braće, mnogo starije od nje,
plemićkog porekla, Kristinu su podučavale učiteljice iz Nemačke.
Melanholična popodneva ove žene provodile su u šetnjama među
borovima velikog parka na imanju, stomaka nabreklih od silovanja od
kojih njen otac, Ivan, udovac i grbavac, nije mogao da se suzdrži kad bi
se napio. Posle nekoliko meseci, crne kočije dovezle bi novu i odvezle
staru dadilju, koju više nikad ne bi videla. Za manje od deset godina
promenila je više od petnaest guvernanti.
U toj pustari, više od pedeset kilometara udaljenoj od Minska, s
braćom koja su služila vojsku i ocem koji nikad nije progovarao, jedina
zabava bila joj je da, kad god joj se prohte, kažnjava poslugu. Podizala
im je suknje, spuštala lanene pantalone i kratkim i snažnim udarcima
ostavljala im modrocrvene brazde na mlečnobelim zadnjicama. U
njenoj porodici postojale su samo nevidljive žene i mrtvi muškarci koji
su stradali braneći Petra Velikog, Katarinu Prvu, Ivana Šestog, Pavla
Prvog, Petra Trećeg i ostale careve, u bitkama protiv Francuske,
Turske, Švedske, Velike Britanije i mnogih drugih zemalja. Njene dede,
njeni stričevi, braća, pretvarali su se u portrete, medalje i posthumno
dodeljeno ordenje koje je prekrivalo zidove ogromnog imanja. Samo je
njen otac, obavijen smradom votke, mokraće i bljuvotine, šetao
naokolo postiđen zbog svog izobličenog tela koje mu je
onemogućavalo da učestvuje u stalnim pokoljima.
Kad je Kristina napunila petnaest godina, francuska dadilja,
dovedena kao rođendanski poklon, silovana je iste noći. Ivan, zatrovan
alkoholom, zadnjice umazane izmetom, zavijajući kao pas, razvalio je
vrata sekirom, nasrnuo na devojku, gnječio joj grudi dok nisu
popucale, divljački prodro u nju i, u trenutku vrhunca, odgrizao joj
nos. Odgrižem komad zastao mu je u grlu. Njoj je stalo srce, a on se
ugušio. Kristina je ostala sama, okružena gomilom upravitelja, sluga i
kmetova.
Oca su sahranili u porodičnoj grobnici a dadilju pored stena u šumi.
Te godine zima je bila oštrija nego ikad pre. Tri puta su vukovi
iskopavali žrtvino telo. U dugačkim hodnicima dvorca, Kristina je
viđala ženu bez nosa kako klizi poput nečujnog broda… Već je počela
da grize nokte i otkida komade mesa kad joj je stigao poziv na
krunisanje Aleksandra Prvog.
Nije ni znala da je prethodni car bio ubijen. U dadiljinom kovčegu
pronašla je večernju haljinu čiji je evropski kroj nadoknađivao
skroman kvalitet tkanine. Nakit njenih baka savršeno je dopunio
svedenu toaletu. Čitavim putem, obučena kao žena, u grubim
kočijama napravljenim za prevoz vojnika, ona, koja se nekad danima
nije kupala i koja je navlačila pantalone i čizme pokojonog brata koji je
stradao u švajcarskim Alpima boreći se s Francuzima, osećala se
čudno.
Dok su se krepki konji približavali Moskvi, imala je utisak da joj te
narukvice, ogrlice i minđuše, ta nežna tkanina i svileni donji veš, hrane
telo. Na put je krenula ravna kao daska a sad su joj nabujale čvrste,
velike grudi s bradavicama tako osetljivim da joj je dodir grudnjaka,
kad bi kočije poskočile, pričinjavao takvo zadovoljstvo da nije mogla
da mu se odupre uprkos ponižavajućem stidu. Pore na koži njenog
pubisa otvorile su se da propuste bujni trougao stidnih dlačica i prvi
put u životu osetila je vrelinu usmina svog polnog organa… Polako je
raširila noge, i rumena u licu i kolutajući očima, shvatila da ide na
carsko krunisanje da bi našla muškarca.
Kristinina devičanska lepota zasenila je dvor. Ta malena, nežna
princeza, kojoj je iz očiju sevala divlja snaga, privukla je gomilu
plemića spremnih da je vole do kraja života. Ona je ostala hladna.
Nijedan od njih nije joj ubrzao puls. Bilo je mladića lepih kao pastuvi,
inteligentnih i zaštitnički nastrojenih četrdesetogodišnjaka,
impotentnih staraca spremnih da joj ponude opojnu moć… Nijedan joj
nije bio dovoljno dobar. Njena novootkrivena ženstvenost žudela je za
pravim ljubavnikom, oličenjem savršenstva.
Kad su zazvonila zvona, a fanfare oglasile početak krunisanja,
Kristina je prepoznala onog za kojim žudi u liku Aleksandra Prvog. Bio
je to nedostižni ideal, ali srce joj je prkosilo razumu. Podariće svoj
himen caru i nikom drugom. Pred tim mladim Hristom, nežnim i
napetim, koji je više podsećao na senku, nego na telo, bezgraničan kao
svako srce koje je pronašlo svoj mir, a istovremeno neumoljivim
ratnikom sposobnim da svoju dušu pretvori u ledenu sablju, svi
muškarci pretvorili su se u mrtvake.
Bilo je dovoljno da joj se približe da bi se udvarali pa da zbog smrada
iz njihovih usta postane gluva za njihova laskanja. Videla je kako ih
jedu nevidljivi crvi. Rusko plemstvo bilo je smetlište koje se održavalo
na nogama zahvaljujući živom izvoru… Znala je da je voleti cara isto
kao đavoli Sunce: pogubni san. Bilo joj je svejedno. Protegla je svoju
dušu pretvorivši je u nit koja se u obliku burme obmotala oko
Aleksandrovog domalog prsta… Napustila je dvor svesna da je zauvek
vezana za cara. Naterala je kočijaša da podbode konje. Želela je što
pre da se vrati u svoj svet, da bi, izolovana od svega, počela da živi sa
svojim ljubavnikom.
Poskidala je portrete svojih predaka i spalila ih zajedno s njihovim
uniformama, diplomama, medaljama, pismima i svim dokumentima
koji bi mogli da je podsete na njihovo postojanje. „Ko otkrije okean,
zaboravi njegove pritoke.“ Godinama je svake noći, bez izuzetka,
sanjala da car dolazi da je odvede iz spavaće sobe, pa da zajedno
odlete do vrha stogodišnjeg hrasta gde će je, u slavujevom gnezdu,
uzeti i u najdubljem delu njene vagine ostaviti zlatnik sa svojim
bradatim likom.
Sledeći reći kineskog mudraca koje je naučila od jedne od svojih
guvernanti – „Uredan sto dobrog pisara vredi koliko i uređena zemlja
dobrog cara“ – na svom imanju postepeno je počela da sprovodi
carsku politiku. Kad je Aleksandar Prvi, shvativši koliko je ruski narod
neobrazovan, postavio školstvo na čelo svog državnog programa, ona
je desno krilo svoje palate pretvorila u školu i naterala sluge da uče
grčki i latinski. Nije štedela na udarcima biča, ali prosti ljudi nisu
uspevali da nauče više od tri reči. Kasnije, kad su carevi savetnici
odlučili da sastave novi ustav, provela je čitava tri meseca diktirajući
zakone. Htela je da kmetove nauči samoupravljanju. Da bi ih navela da
iskoriste svoju slobodu, proglasila je dva slobodna dana u nedelji kada
svako ko je u njenoj službi mora da donosi odluke koje smatra
najprimerenijim. Rezultat je bio da su se svi opili, bludničili, tukli i
zapalili nekoliko koliba. Kristina se osetila poraženom. Nedostajala joj
je inteligencija njenog idola da bi rešila društvene probleme.
Tamo gde se završavalo njeno imanje počinjala su prostrana lovišta
carske porodice. Da bi stigla do same granice, morala je da jaše
petnaest kilometara. Radila je to svakog jutra u nadi da će ugledati
cara lično. Želja joj se nikad nije ostvarila. Ponekad bi do nje dopro
lavež udaljenog čopora, ali ništa više od toga. Morala je da se zadovolji
noćnim posetama ljubavnika koji joj je utrobu ispunjavao zlatnicima.
Napoleonova invazija omogućila joj je da bolje sarađuje s carem. U
noći Borodinske bitke, Aleksandar Prvi došao je da je poseti u pratnji
četrdeset dve hiljade ruskih žrtava. Njena spavaća soba morala je da
se proširi nekoliko kilometara u širinu i dužinu da bi mogla sve da ih
primi. Mrtvi su na kolenima posmatrali njihov uobičajeni seksualni
odnos zavijajući kao tužni psi. Car je slabašno ubacio u nju zlatnik i u
njoj je njegov lik izgledao nejasno. Kristina ga je preklinjala da ne gubi
nadu, da se nikad ne preda neprijatelju. Skočila je s postelje i bičem
rasterala uplakane duhove. Ljubavnik joj je obećao da neće odustati od
borbe. Kristina je raširila noge i u plemenite ruke ispustila hrpu
novčića, sve koje je sakupila tokom noćnih poseta. To je bio njen način
da doprinese carskim ratnim naporima.
Kad je Napoleon ušao u Kremlj, a ruska vojska se povukla, odlučila
je da sama napadne osvajače. Naredila je da na kola natovare tri
bureta votke i naložila kočijašu da je odveze u Moskvu. Prolazila je
pored opustošenih polja. Videla je mršavu decu obučenu u vojne
šinjele kako seku komade mesa sa mrtvih konja. Bez problema prošla
je pored pijanih Francuza zauzetih silovanjem seljanki i prešla veliku
prestonicu u potrazi za delom u kojem vetar duva u odgovarajućem
pravcu. Kola se zaustaviše u zavučenom uglu. Kristina tužno udahnu
miris moskovskih kuća, sve do jedne od drveta, isplaka gorke suze i
naredi kočijašu da votkom zalije što više zidova. Bilo je dovoljno da im
priđe s bakljom. Za nekoliko trenutaka plamen je zahvatio čitavo
naselje. Vetar je velikom brzinom proširio požar do drugog kraja
grada. Nijedan Rus nije pokušao da ga obuzda. Moskva se pretvorila u
plamteću ružu.
Posle Napoleonovog poraza, izgubila je osećaj o vremenu. Napravila
je vernu kopiju vojne uniforme kakvu je nosio njen idol i počela da
govori muškim glasom. Jedne noći, car joj je došao nag i krvavih
prepona i, tužno se osmehujući, ponudio joj svoj odsečeni ud da ga
stavi među noge. Kristina se probudila uz bolan krik. Neko joj je
pokucao na vrata spavaće sobe. Bio je to glasnik: „Aleksandar Prvi je
umro!“
 Peneći od besa, postrojila je poslugu i naterala ih da plaču šibajući ih
po ustima. Kasnije su se dvorom pronele glasine da je car, umoran od
vladavine, pobegao u Sibir da bi tamo živeo kao sveti pustinjak. Leš
istrulelog lica, koji je narod video u carskom kovčegu, pripadao je
njegovom sifiličnom rođaku… Da bi smogla snage za dalji život,
Kristina je morala da poveruje u te legende.
Pet godina posle navodne smrti Aleksandra Prvog, počele su da
nestaju ovce. Svakog punog meseca, u oborima nedaleko od carske
šume, pronalazili su ovce s povređenim polnim organima i anusima na
kojima je bilo tragova sperme, za koju su lekari tvrdili da je ljudska.
Pošto bi ih napastvovao, počinilac bi životinjama iščupao grkljan,
rasporio stomak i razvukao creva pokušavajući da oblikuje reči.
Kristini se učinilo da vidi poziv u pomoć.
Jedne noći, kad je mesec dostigao punoću, oterala je nekoliko ovaca
na ulaz u šumu i čekala skrivena u jarku. Posle nekoliko časova
pojavio se nag čovek premazan blatom koji je režeći kao divlja zver
napastvovao životinje, otkinuo im glavu, rasporio stomak, izvadio
creva i njima napisao Oprosti mi, Bože moj. Onda je nestao u gustom
rastinju.
Kristina mu je, poput veštog lovca, sledila tragove. Stigla je do
ogromnog hrasta. Srce joj je tako snažno tuklo da se činilo da će joj
slomiti rebra. Isto takvo drvo viđala je u snovima. Koliko se puta na
vrhu drevnog drveta predala svom voljenom? Više ni sama nije znala…
Neočekivano pažljivo, muškarac poče da se pere na malom izvoru.
Ubrzo je ledeni potok sprao naslage blata i krvi. Skrivena u žbunju,
Kristina je na srebrnkastoj svetlosti mogla da razazna neke detalje s
tog krupnog tela, koje je moglo imati pedeset godina. Prateći oblik
noktiju, luk obrva, isturenu donju usnu, mermernu kožu, levu usnu
školjku, plave oči, blago šepanje i horizontalnu brazdu koja je
presecala potiljak, Kristina shvati da je ovaj čovek njegovo veličanstvo
Aleksandar Prvi, ruski car… Ugušila je krik i, trudeći se da ne napravi
nikakav šum, pala na kolena ukazujući mu poštovanje.
Car je prošao kroz pukotinu na stablu i više nije izlazio. Kristina se
ukipila i čekala nekoliko sati. Pokrenula se kad je čula gromoglasno
hrkanje koje je dopiralo iz drveta. Oprezno je prošla kroz pukotinu i
naišla na sedam stepenika koji su vodili u pećinu. Na slamnatoj
prostirci, bez ćebeta i jastuka, Aleksandar Prvi, obučen u belu mantiju,
sa ogrlicom od kostiju na kojoj je visio Hrist razapet na ruskom krstu,
spavao je dubokim snom, pod svetlošću svećnjaka.
Osim tri mrtve zmije okačene na kuku i ikone koja predstavlja
Devicu dok doji malog Isusa okruženu s dvanaest ovaca, prostorija je
bila prazna, gotovo dirljiva zbog dobrovoljnog siromaštva. Tu je živeo
car, gospodar ogromne Rusije, usamljen, hranio se gmizavcima,
pretvoren u sveca, u izrod. Kristina se nadvila nad supruga iz svojih
snova, prekrstila se i potrčala nazad. Jurila je sve do imanja. Olujna
kiša natopila ju je do kostiju, ali ona to nije primećivala: telo i duša su
joj goreli.
Vikala je da probudi sluge. Izbacila je sav nameštaj iz velikog salona
i tamo ubacila stado ovaca. Čitav mesec živela je sa životinjama, a da
nijednom nije izašla, niti otvorila prozore. Nije joj smetalo što će
životinjski izmet zaprljati raskošne turske ćilime. Imala je jasan plan:
poprimiće životinjski miris… Kad je stigao pun mesec, isterala je stoku
do oboda šume, vezala je ispod drveta i ubila jednu ovcu da bi joj
odrala kožu. Zatim se, naga, prekrila toplim krznom i stala
četvoronoške okrenuvši zadnjicu prema hrastu.
Izabrala je mesto natkriveno gustim granjem da bi se sakrila od
mesečine. Blejanje je privuklo cara, koji se, pretvoren u čudovište,
bacio na ono što mu je izgledalo kao najprivlačnija ovca. Kristina je
primila udar suzbijajući uzvik bolnog zadovoljstva. Njen lumen,
očvrsnuo posle tolikih godina čekanja, raspukao se u delove koji su je
isekli kao staklo. To je nije sprečilo da gurne jače ka testisima
pritiskajući ih da bi primila toliko željenu tečnost. Pustinjak je
ejakulirao snažno se grčeći a zatim zario svoje čeljusti u ženku
pokušavajući da joj pregrize vratnu žilu. Kristina je razvila snažne
mišiće, a noge su joj, od silnog jahanja, bile čvrste kao stabla.
Oslobodila se stiska i oduprla se napasniku. Potom ga je vezala s leđa
za neko korenje. Ne obazirući se na njegovo besno zavijanje, sela je na
njega i još sedam puta primila njegovu spermu. Pošto je doživeo i
poslednji vrhunac, čovek zaplaka zamuckujući: „Oprosti, Bože moj!“,
pa izgubi svest.
Kristina ga je u naručju odnela do velikog hrasta i, pošto ga je oprala
hladnom vodom, spustila ga je u jazbinu, navukla mu belu mantiju i
smestila da spava. Car je ubrzo počeo da bunca od groznice. Priviđale
su mu se lascivne ovce koje dolaze da mu pojedu testise, obučene u
haljine od satena i hermelina kakve je nosila njegova majka. Kad se,
pred zoru, ohladio i povratio razum, izljubio je Kristinine ruke u znak
zahvalnosti. Nikad mu nije bilo Iako. Potčinjen porodici, oženjen na
silu ženom koju nije voleo, nesposoban da je oplodi, primoran da
postane saučesnik očevih ubica, pritisnut teretom vlasti, neuspešan u
oslobađanju svog naroda, napustio je sve u nameri da postane svetac.
Ali duša mu je bila iskvarena.
Kao dečaka, često su ga slali da uči od bake, Katarine Velike. U
njenom krilu naučio je mnogo više od vojne i političke strategije. Dok
mu je pričala o ratnim poduhvatima, o dvorskim spletkama, unukinoj
veridbi sa švedskim kraljem Gustavom, starica bi mu zavlačila
artritičnu ruku u pantalone i zadovoljavala ga. Potom bi klekla ispred
njega, pohlepnog i zapovedničkog pogleda, i zarila svoje trule zube u
kožicu. On nije smeo ni da se makne u strahu od amputacije. Trenutak
bi potrajao čitavu večnost, a onda bi ga pustila smejući se kao gavran i
otkrivajući smrdljivu dubinu svog grla.
Mrzeo je baku, majku i suprugu. Bile su to tri žene spojene u jednu.
Potražio je utočište kod Device Marije. Nadao se da će u samoći
prirodnog utočišta dostići status sveca, ali jedne noći punog meseca,
započeo je košmar. Posednut zverskom požudom, osetio je neizdrživu
potrebu da napada i kasapi stada ovaca. Sada, posle ovoga što je
Kristina uradila za njega, shvatio je da je ispod kože tih životinja video
naga tela Katarine, Marije Fjodorovne i Jelisavete, koje su mu ugušile i
izopačile mladost.
Suznih očiju, Kristina je nemo slušala – Nije joj se obraćao car, već
Bog. Aleksandar Prvi uze štap, poljubi je u čelo i oprosti se od nje, i od
sveta. Pešačiće do Sibira, pa i dalje, stići će do polarnog leda da bi
umro u katarzičnoj belini i hladnoći. Kristina ga je posmatrala dok se
udaljavao kroz drveće. Zeleno lišće sakrilo ga je i zauvek izbrisalo iz
njenog života. Osetivši da je bremenita, vratila se u palatu, okupila
sluge i upravitelje da bi im objavila da će živeti u šumi kao pustinjak.
Obećala im je da će ih posećivati svakog punog meseca da se uveri u
dobro upravljanje imanjem pa se vratila u hrast iz svojih snova.
Tamo se, obučena u belu mantiju, molila, kupala na izvoru, jela
zmije, rodila Ivana, zubima pregrizla pupčanu vrpcu i pojela
posteljicu. Živela je tako petnaest godina. Rasli su joj beli brkovi i
brada od nežnih prozirnih dlaka. Nije učila sina ni da čita, ni da piše.
Kad su se dečaku zacrnele prepone i kad je počeo da dobija erekcije
svaki put kad bi pogledao ikonu Device Marije, Kristina mu je poklonila
jednu ovcu da sebi da oduška.
Dečak danima nije pipao ovcu, ali u noći punog meseca bacio se na
nju, zario se u nju besno režeći, ejakulirao i rasporio joj stomak
zubima uživajući u razvlačenju creva. Njegova majka mislila je da je to
čudo. Verovala je da u Ivanovom telu živi carev duh. Nastavila je da mu
donosi ovce sve dok se dečak, izrastao u moćnog gorostasa, nije
uvaljao u blato i otišao prema kućama njenih kmetova. U zoru se
vratio obliven krvlju. Onda je zaspao nasmejan, zadovoljan.
Ujutru, kad je otišla u palatu i završila mesečno kažnjavanje sluga,
Kristina je saznala da je prethodne noći osam žena silovano i
rasporeno. Uzela je kuhinjski nož i odjahala do hrasta da bi kastrirala
svog sina. Zatekla ju je snežna mećava. Kad je, iscrpljena, stigla u
sklonište, napao ju je gladni medved. Začuvši povike, Ivan izađe iz
stabla u trenutku kad je ogromna zver jednim potezom odgrizla glavu
njegove majke.
Uzeo je kuhinjski nož i zario ga u zverinje srce. Nikad dotad nije
osetio toliku sreću. Pogledao je u nebo i rekao: „Opraštam ti, Bože
moj“. Od medveđeg krzna napravio je bundu i masku. Preuzeo je
imanje i među slugama odabrao desetoricu najmišićavijih. Odsekao im
je testise i pretvorio ih u ličnu gardu. Da ne bi izazvao sumnju vlasti,
napadao je samo jevrejska sela skrivajući se iza antisemitizma…
Jednog dana napao je školu Gaona iz Vilne… Ugledavši Felisidad,
shvatio je da je čitavim svojim bićem, pretvorenim u zver, tragao za
krotiteljem. Ova krhka žena je njegova duša. Kad bi je uništio, zaronio
bi u večnu izmaglicu. Predao joj se onako kako samo životinje to
umeju. Njegovo divljaštvo zamenila je poslušnost. Felisidad je Zakon.
Kada bi ga ona pustila s lanca, rasporio bi čitav svet.
Felisidad, potomak čitavog niza krotitelja, znala je da joj život ima
smisla samo dok kroti zver. Ta zver deo je nje same, njen temelj, njena
osnova. Ako je dosad samo čamila, bez močvarnih voda koje bi joj
nahranile vatreni cvet, sada, pred ovim divnim čudovištem, osetila se
kao preporođena. Savladavanje poroka svetu daruje vrlinu. Vrlina nije
ništa drugo do preoblikovana poganost. Da bi muškarac ugledao
svetlost, žena mora da zakopa svoju lampu u tamu. Sjediniće svoj život
s krvnikovim da bi umirila njegovu proždrljivost, navela ga da pusti
plen, da bi rezanje pretvorila u molitve, da bi ga naučila da u isto
vreme da je i prima, da bi ga pretvorila u prizmu koja upija svetlost
svih boja a oslobađa samo jedan prozirni zrak.
Ivan je u baštu izbacio sav nameštaj iz palate i tamo ga spalio.
Potom je evnusima naredio da okreče zidove, tavanice i podove u belo.
Belaje bila jedina boja koju je mogao da podnese, od ostalih mu se
povraćalo. U poređenju s Felisidadinom besprekornom kožom čak je i
sneg izgledao prljavo. Zatvorio se u taj blistavi prostor sa svojom
krotiteljkom. Ona je odlučila da više nikad ne izađe napolje. Njen
zadatak bio je da u najvećoj usamljenosti stvori kamen koji će
bezvredne metale pretvarati u zlato: sina proroka.
Ivan i Felisidad pripremali su se mesecima, možda čak i godinama,
bez reči, gledajući se u oči, mirno ležeći po čitavu noć. On je jeo samo
voće; ona, živo meso. Kad je osetila da je ostvareno duhovno jedinstvo,
Felisidad je legla na beli pod i naredila Ivanu da započne njihov jedini
zajednički seksualni čin.
Polako, pažljivo, nežno, muškarac je ušao u ženu, koja se otvarala
sve dok nije izbrisala granice i izmešala se sa samom zemljom.
Sperma se spustila do dubina planete, pala u tamni ambis u kojem su
plesale galaksije. Kosmos je upio vatrenu kišu. Felisidad je zanela. Ivan
je sad mogao da nestane.
„Želim da me iseckaš na delove i pojedeš“, rekao je svojoj voljenoj i
nežno izdahnuo u njenom naručju. Ona je leš zakopala u sneg i jela ga
tokom devet meseci trudnoće.
Siroče se rodilo naopako. Babica ga je jednim potezom izvukla na
svet. „Noge će mu biti važnije od glave“, rekla je. Felisidad je shvatila:
Alehandro Prulanski postaće veliki baletan, a ne prorok. Za
čovečanstvo, umetnost je važnija od nedostižnog Boga – umetnost
koja će materiju pretvarati u duh. Njegovo porodično stablo svedoči o
bolnim pokušajima bludnih bića koja tragaju za lepotom, odbleskom
skrivene istine. Zahvaljujući žrtvovanju ubilačkog nagona, nasilje je
moglo da se pretvori u poeziju. A nema lepše pesme od tela koje pleše…
Kad je dečak napunio pet godina, poslala ga je u moskovsku Carsku
baletsku školu. Tog jutra, Felisidad je otvorila prozore i pustila da uđe
ledeni mirisni vazduh koji je dopirao iz parka prekrivenog snegom.
Pobelela joj je svaka dlačica na telu. „Nikad me više nećeš videti“, rekla
je Alehandru. „Neću umreti, uroniću u belinu. Nikad me nemoj
zaboraviti…“ Dečak je gledao majku kako se svlači, bleda kao gipsana
figura. Video je kako se oslanja na zid i stapa s belim malterom. Kad je
sklopila oči, jedine tamne tačke na svom telu, više nije mogao da je
razlikuje od ostatka prostorije. Potrčao je ka zidovima i očajnički ih
opipavao. Osećao je samo njihovu glatku površinu.
Gorostasni baletan zaplakao je u Jašinom naručju, zbog nedostatka
majčinske ljubavi, zbog maltretiranja koje prati učenje klasičnog
baleta, zbog dečaka koji su ljubili polne organe po garderobama, zbog
onog starog koreografa koji ga je silovao iza klavira kad mu je bilo
jedanaest godina. Kad god bi ga smestili u sobu s belim zidovima,
udarao je u njih dok ne bi raskrvario čelo. Mogao je umreti od tuge da
nije bilo Abravanelovih crvenih čizama. Te neuništive, vekovne čizme,
koje su menjale veličinu prilagođavajući se njegovim dečačkim
stopalima da bi se produžavale u skladu s njihovim rastom, dokazivale
su mu da je on nosilac kolektivne duše, da mu se pružila prilika da
stigne do kraja vremena, dalje od svih prostora, tamo gde postoji
samo istina.
Jaše je stavila crvene čizme na torbicu od ljubičaste kože u kojoj je
bio tarot i pored tih svetih predmeta spojila se sa suprugom da bi
mojoj majci, Sari Felisidad, pružila priliku da se otelotvori u materiji u
kojoj obitava ljubav.
Budilnik se pokvario. Mladenci su skoro polugoli izjurili iz hotela i u
poslednjem trenutku stigli na voz koji ih je odveo do luke Bremen.
Tamo su se ukrcali na Veser, impresivni brod u čijoj su prvoj klasi
putovali članovi Carskog baleta, koji se uputio u Buenos Ajres da bi
debitovao u čuvenom pozorištu Kolon. Na Veseru su kabine bile u
kinesko-francuskom stilu, večere je pratio gudački kvartet, bilo je
sauna, prostranih sala za vežbanje i dugačkih hodnika od drveta koje
je podsećalo na abonosovinu. U trećoj klasi, odnosno u skladištima i
na krmenom delu palube, natrpalo se hiljadu dvesta ruskih Jevreja
koje je argentinska vlada primila pod uslovom da kao zemljoradnici
rade u pampi.
Čim je zakoračila na stepenice broda, Jaše je osetila da joj je sreća
ugrožena. Neko iz baletske grupe gledao ih je kako se ukrcavaju,
oslonjen na ogradu gornjeg sprata, i slao joj je nevidljivog crva mržnje.
I Alehandro je osetio taj zlobni napad. Prebledeojeirekaojoj: „Idi iza
meneiponesi kofere kao da si sluškinja, kasnije ću ti objasniti.“ Kad su
ušli u prostranu kabinu koja mu je pripadala kao prvaku baleta,
gorostas je zagrlio Jaše zamuckujući izvinjenja.
Situacija je bila komplikovana: on je na neki način pripadao
Carskom baletu, a članovima trupe nije bilo dozvoljeno da se venčaju.
To, naravno, nije pisalo u ugovorima, ali prihvatalo se kao nepisani
zakon… Upravnik, čije pravo ime niko nije znao – prozvao se Vladimir
Monomah u čast pretka moskovskih kneževa koji se u jedanaestom
veku proslavio svojim organizatorskim i upravljačkim veštinama –
nametnuo im je gvozdenu disciplinu i zahtevao je da danonoćno
vežbaju ne obazirući se na njihove emotivne potrebe.
Zbog Monomahove ljubomore strancima nije bilo dozvoljeno da
učestvuju u intimnom životu baletske trupe. Jednako ljubomorna bila
je i veličanstvena primabalerina Marina Leopoldovna, tiraninova
miljenica, čije su hirove morali da ispunjavaju jer je od nje zavisio
uspeh turneje. Njen ogromni talenat, udružen s besprekornom
tehnikom, u svim zemljama privlačio je veliki broj gledalaca.
Sve joj je ovo govorio jer je morao da joj prizna nešto veoma
neprijatno. Jedne večeri, u nameri da zadovolji zahteve
temperamentne dive, Vladimir Monomah ušao mu je u garderobu i,
procenivši koliko tačno duguje njemu i samoj školi – pružili su utočište
siročetu – naredio mu da zadovolji Marinine seksualne apetite, koji su
je obuzimali svakog dvadeset prvog u mesecu takvom silinom da nije
mogla da podnese bolove… Sa upravnikom nije bilo rasprave…
Nažalost, zbog brzine kojom se situacija odvijala, Alehandro nije imao
vreme da saopšti svojoj – nazovimo stvari njihovim pravim imenom –
ljubavnici vest o venčanju.
Vest koja će, bio je siguran, prouzrokovati brojne probleme jer će,
poznajući Marinu, ona prvo da se onesvesti pa će posle nekoliko
trenutaka doći sebi i zapeniti od besa; zatim će odbiti da nastupi, a na
kraju, pošto je neumoljivi upravnik primora da pleše, započeće tihi rat
sejući mržnju među članovima trupe, sve dok im potpuno ne zagorca
život. To bi moglo da se spreči ako bi joj Vladimir pronašao drugog
ljubavnika iz trupe, što je nemoguće jer su svi ostali bili previše
feminizirani…
„Žao mi je, Jaše. Moraćeš da jedeš i spavaš u delu za poslugu.
Putovanje će trajati dugo, trideset pet dana, a turneja šest meseci,
možda i više. Na brodu ćemo se milovati kad mi budeš donosila ručak,
a na kopnu, ako nam tokom nedelje budu dali slobodan dan, ići ćemo u
neki diskretan hotel. Kad se turneja okonča, i vratimo se u Moskvu,
konačno ćemo moći da se vratimo svom starom životu jer ako zvezda
sazna istinu pa zapadne u krizu, Monomah će istog trenutka u školi
naći nekoga ko bi me zamenio.“
Jaše je progutala gorke suze, svesna da mora da se pomiri sa
situacijom, za koju u ovom trenutku nije bilo boljeg rešenja. Jedino nije
mogla da shvati zašto ju je muž lagao da mu je prva žena u životu.
Postiđen, oborio je pogled na pet minuta, koji su potrajali kao pet sati.
Zatim je promucao promuklim glasom: „Sutra je dvadeset prvi. Pohota
Marine Leopoldovne budi se s matematičkom preciznošću. U svakom
trenutku može da uđe u ovu kabinu.
Moraš da odeš bez osvrtanja i da se do narednog dana zatvoriš u
svoju sobu. Savetujem ti da ne razgovaraš sa ostalim slugama jer će ti
napuniti glavu sočnim tračevima. O, Jaše, kakvo mučenje! Moraš da
veruješ da mi se sve ovo gadi i da patim isto kao i ti.“
Jašina ljubav nije poznavala granice. Bacili su se jedno drugom u
zagrljaj i vodili ljubav strastvenije nego ikad pre. Oglasio se gong koji
poziva na večeru. Prekookeanski brod već je zaplovio po pučini.
Oprostili su se uz dug, saučesnički poljubac. Iako je naizgled delovala
krhko, Jaše je bila žena besprekorne moralne snage. Uzela je svoj
kofer i ušla u prostorije za poslugu, gde su je dočekali sumnjičavi
pogledi starica zaduženih za garderobu. Nije se bunila kad su je
rasporedili u skromnu kabinu bez prozora prepunu trule repe.
Ravnodušna, otvorila je slavinu nalavabou, nakvasila pod i počela da
čisti dok sve nije zablistalo. Povremeno bi neko od tehničkog osoblja
otvorio vrata i uputio joj nepristojan i podsmešljiv pogled.
 Njihov šef, debeli Ukrajinac koji je disao na usta uz tiho ali
neprekidno šištanje, došao je da je povede u trpezariju i ponudi joj
mesto za zajedničkim stolom. Ona, koja je upravo u more izbacila,
suzdržavajući se da ne povrati, džak gnjecave repe, kao jedini dodatak
pohovanim šniclama dobila je nekoliko tih crvenih tumorčića. Kiselo
vino, napravljeno odvode i praha, točilo se bez ograničenja. Pijani
muškarci i žene počeli su da imitiraju klasičan balet. Pokazujući gole
zadnjice ispod teških i dugačkih sukanja, sluškinje, šminkerke,
modisfkinje, bestidno su širile noge da bi radnici stavili svoje žuljevite
ruke na tamne mrlje njihovih polnih organa i podigli ih kao trapave
labudove.
U vazduhu su se pretvarale da lete, da bi odjednom počele da
krešte, posle čega su pale na sto gde su ih dograbili muškarci. Jaše je
ustala trudeći se da ne privuče pažnju i krenula pustim hodnicima ka
svojoj kabini. Na nju se, kao ogromni pelikan, obrušio Ukrajinac koji je
vonjao na slatkasti znoj. Posrćući, odvukao ju je na palubu da bi je
polegao pod čamac za spašavanje. Nije se opirala. Pustila je da joj
zadigne suknju i strgne gaćice. Raširila je butine i obema rukama
uhvatila debeli ud kao da želi da ga namesti. Nežno je skliznula
prstima ka mošnicama i krvnički ih zgrabila pokušavajući da ih
zgnječi. Prostak se izvio i zaurlao od bola, ali ona nije popustila sve
dok se nije onesvestio. Potom je otišla u svoj svinjac i mirno zaspala.
Sledećeg jutra naručila je doručak u kuhinji prve klase i odnela ga
mužu, kom ništa nije ispričala da ne bi brinuo. Kad je popio čaj s
limunom, unezvereno je pogledao napolje, navukao zavese i zaključao
vrata. Zatim ju je svukao i smestio u krevet. Posle sat vremena, kad su
oboje zaboravili gde se nalaze, Marina Leopoldovna žurno je pokucala
na vrata kabine. Jaše jedva da je stigla da se obuče, dograbi četku,
klekne pred klozetsku šolju i pretvara se da čisti.
Alehandro je, ne skrivajući svoju nagost, pusti da uđe. Diva je
zastala nasred sobe lupkajući o pod svojom malenom nogom. Udarci
baletskih patika o linoleum podsećali su na grmljavinu. Jaše je izašla
pognute glave i zatvorila vrata grizući usnu. Kad je brava škljocnula, u
nju kao da je neko zario nož, a nekoliko koraka koje je balerina
napravila trčeći u naručje njenog gorostasa, izrešetali su joj grudi kao
meci. Vukla se kroz hodnik, mek, lepljiv, ka svojoj mračnoj kabini.
Želela je da povraća, da u jakom mlazu kroz polni organ izbaci svu krv
iz tela. Lice joj je pomodrelo, tabani su joj goreli. Potisnula je vrisak,
okrenula se i stisnutih zuba prišla kabini da bi špijunirala kroz prozor.
Balerina se, s despotskim osmehom, oslanjala leđima na
Alehandrove široke grudi, vukla ga je za kosu ka svom potiljku, koji je
on ljubio kao po kazni. Jaše nije mogla da obuzda mržnju prema toj
lascivnoj i okrutnoj ženi i bol u stomaku pomutio joj je um. Kao kroz
maglu, videla je Ruskinju kako ldeči pred njenim mužem i guta sveti
organ ječeći kao devojčica. Potom je, poput glumica iz tragedije,
zbacila japanski svileni ogrtač koji joj je pokrivao golotinju i poput
bele, mršave, gusenice zavodljivo se popela na krevet nudeći svoju
zadnjicu i pretvarajući se da zavija kao kučka u teranju…
Magla se razišla a mržnju je zamenila strašna ozlojeđenost. Ono što
je videla dalo joj je takvu energiju da se osetila kao osma arkana,
Pravda, s terazijama u jednoj, i mačem u drugoj ruci, koji iako
nevidljivi, nisu bili ništa manje opasni. Već tog dana odlučila je da će
svetom zavladati istina. Pravda svakome daje ono što je zaslužio, a
Marina Leopoldovna zaslužila je skandal.
Jaše je otišla u salu za probe i sakrila se iza klavira. Ubrzo je madam
Teodora, snažna i stroga starica, zazveckala dairama i za nekoliko
trenutaka, čitava baletska trupa razvrstala se u pravilne kolone, kao u
vojsci. Profesorka je upitno pogledala Vladimira Monomaha, koji je
potvrdno klimnuo zalizanom glavom, zadovoljan inspekcijom.
Pijanista je zasvirao mazurku. Niko se nije makao iščekujući da
Leopoldovna, ispred prvog reda, izvede početne korake koje će ostali s
divljenjem i zavišću imitirati.
Prvakinja tek što je krenula da izvede plie kad je Jaše, kao besna
mačka, iskočila ispod klavira, nasrnula na nju i pocepala joj packu.
Suknjica od tila je poletela, ali niko od plesača, paralisanih od
iznenađenja, nije se umešao. Međutim, kad su na pod pale bele gaćice
a crnilo prepona otkrilo svoju animalnost na tom telu koje je
uvežbanim pokretima ostavljalo utisak da dolazi iz nekog drugog
sveta, svi su kriknuli od užasa. Upravnik je strgnuo sa sebe košulju s
koje su poleteli dugmići i pojurio da pokrije Marinin ogoljeni stomak.
Prekasno. Istina je već izašla na videlo. Tajna koju je godinama čuvao,
i koju je podelio samo s prvakom baleta, jedinim ljubavnikom, sad je
razotkrivena. Svi su videli taj tanki, mlitavi penis karmincrvene boje,
koji je visio među balerininim nogama. Da, čuvena, uzvišena,
nestvarna Marina Leopoldovna bila je muško.
Jaše je uzela muža za ruku, povela ga pored zapanjenih Rusa i
smestila naspram despota koji je tešio svog uplakanog pedera grleći
ga sa iznenađujućom nežnošću. Moja baka shvatila je ono što niko nije
bio u stanju ni da pomisli. Sa snažnim jevrejskim naglaskom,
dostojanstveno mu se obratila na ruskom: „Prstom ne možete
zakloniti sunce. Ovaj sirotan je vaš sin. Vidite šta je vaša ambicija
napravila od njega. Oduzeli ste mu muškost da biste ga pretvorili u
dresiranog majmuna. Zaslužujete prezir celog sveta. Želim da znate
da je ovaj čovek moj muž i da više nemate prava da gospodarite
njegovim privatnim životom. Alehandro Prulanski više nije vaš rob!“
Upravnik je pogledao Alehandra u oči a ovaj mu je, prvi put u životu,
uzvratio pogled.
„Ili ova žena ili ja!“
Bez oklevanja, Alehandro je odgovorio: „Jaše!“ Uzeo ju je u naručje i
izašao na palubu da udahne opojni morski vazduh.
Odustavši od uobičajenog zapovednog tona, Vladimir Monomah
obratio se Carskom baletu. Sudbina trupe sad je zavisila od diskrecije
njenih članova. Skandal bi ih zauvek uništio. Skrušeno ih je zamolio da
izbrišu iz sećanja ono što su upravo videli. Uskoro, još iste godine, kad
stignu u San Francisko, gde je hirurgija bila daleko razvijenija, Marina
će se podvrgnuti operaciji kojom će ukloniti taj neprijatan detalj i
postati žena kao i sve druge. Trupom se razlegao aplauz… Alehandra
Prulanskog odmah će izbaciti, ali će mu pre toga isplatiti značajnu
sumu da bi ga ućutkali. Novi aplauz… Marina nije prestajala da plače i
nekontrolisano se grčila. Otac ju je ošamario i navukao joj novu packu.
Povrativši svoj gromki glas, odlučniji nego ikad dotad, naredio joj je da
nastavi probu da je ne bi išutirao u guzicu. Leopoldovna je izduvala nos
u ruke vernog pomoćnika Tita i zaplesala. Ubrzo su svi plesali
mazurku, zanesenije nego ikad pre.
 Jaše, koju je sledio Alehandro s koferima u rukama i debelim
svežnjem novčanica od sto dolara u gaćama, siđe u treću klasu.
Nijedan vernik nije hteo da pozdravi tu malu otpadnicu koja je bila u
društvu gorostasnog goja. Ako je bežala od pogroma, s kojim pravom
im je nametala prisustvo jednog Rusa? Kao da im je zarila trn u oko.
Niko se nije pomerio da im napravi mesta, samo su nastavili da
nežnim rukama trljaju komade grube kože kako bi dobili žuljeve da bi
izgledali kao zemljoradnici.
Baba i deda morali su da se sklone u grozni ugao, u jazbinu greha, u
dnu skladišta, između gajbi jabuka, gde je proteran Ičo Melnik i
njegovih šest jevrejskih prostitutki. „Čovek ne živi samo od Tore“,
rekao je namignuvši i ponudio im gutljaj votke dok su devojke,
mrljajući prostakluke, nameštale džakove koji će im poslužiti kao
postelje.
Jaše je nabavila komad sapuna i vedro vode i, koristeći komad
smotane tkanine umesto sunđera, oprala gorostasa kao da je dete.
„Ne budi tužan“, rekla mu je, „Argentina je velika zemlja. Ima mnogo
posla. Uložićemo novac koji su nam dali i obogatićemo se. Osnovaćeš
svoju baletsku trupu.“
Alehandro je rasterao tugu i počeo da se smeje. Zaspali su zagrljeni.
U skladištu nije bilo grejanja i putnici su se smrzavali. Malo-pomalo,
kurve su im se približavale da bi se priljubile uz njihova tela zagrejana
ljubavlju. Ičo Melnik, diskretni pijanac, otvorio je nekoliko gajbi i od
jabuka napravio dušek. Klateći se do iznemoglosti, grupa staraca
mrzovoljno je pevala i čitala poslednju molitvu te noći. Pre nego što je
glasno zabrkao, podvodač je promrmljao: „Nema smisla tražiti od
Boga ono što čovek sam može da ostvari.“
 III
ZEMLJA NAKRAJ SVETA
Pošto su prešli Atlantik i Magelanov moreuz, i prepustili se ledenim
vodama Tihog okeana, stigli su do obale koja je bila toliko razuđena da
je Rebe, sa užasom na licu, uzviknuo: „Oy, vey! Bog je baš išutirao ovaj
šupak sveta!“ Najzad su se usidrili u luci Valparaiso.
Tereza se četiri nedelje pretvarala da je mutava, i sad je u ustima
osećala teret potisnutih uvreda teških kao kamen. Okružena
klaćenjem i izmaglicom, svakodnevno je bila primorana da sluša
šaharit (jutarnje molitve) i minhe (večernje molitve), praćene
lešinarskim kreštanjem ošamućenih mistika koji su povraćali. Bez
obzira na sve, uvek su bili opasani gartelima, trakama od crne svile
koje dele telo nadvoje, na duhovni deo – ruke, srce, mozak, dostojan
da služi Uzvišenom – i grešni deo, kao što su stomak, polni organ, i
noge. Mogli su da pretvore u šil, sinagogu, svako mesto, koliko god
vulgarno bilo, da bi po čitav dan, svih dvadeset četiri sata, mrmljali
svoje molitve Bogu, „O, Strašni, ispunjavamo svojih šeststo trinaest
zapovesti da nas ne bi zgromio. Pravedni smo jer smo opijeni strahom;
vodiš nas ubodima, udarcima i ujedima. Poduči nas svojim besom i
kletvama.“
Tereza je Boga mrzela više nego ikad pre. Vidite gde nas je doveo taj
okrutni starac! Šta znači ova luka u kojoj skoro i da nema ravnog
terena, načičkana kućama koje kao da nisu tu izgrađene već su izrasle
kao tumori koji prekrivaju obronke brda. Ako su Rusi i bili opasni,
makar nisu jeli ljudsko meso… Ko zna šta sve rade ovdašnji Indijanci.
Možda nisu kanibali, ali jesu lopovi! Na kraju krajeva, zar je to uopšte
važno kad im od ono malo dolara koje im je dao Moše Rozental nije
ostalo ni cvonjka.
Da ne bi morala da se meša s Jevrejkama (one nisu umele da žive
bez trampe: vuneni prsluk za tri para gaća, pola hleba s lukom za šest
trulih narandži) koje su zaposedale kuhinju da bi pržile svoje laike,
kuvale kašu, pekle macu šamarajući decu, sipajući neprekidan niz
poslovica: Da ti dođe iz dupeta u glavu, U pitanju je odgovor, Bog
kažnjava one koje voli i isterujući sedimu iz svake kašike, noža,
viljuške, tanjira i šerpe, Tereza je platila momku iz restorana druge
klase da im u posudama donosi hranu koju jedu goji. Videvši te
izdajnike kako proždiru nečistu hranu, imigranti se udaljiše od njih,
spremni da se još malo zguraju kako bi oko otpadnika napravili prsten
širine dva metra.
Dok je ostatak porodice spavao, Alehandro je puštao Rebea da
položi usne posred njegovog srca da bi, prateći ritam otkucaja,
recitovao molitve koje su mu ulazile u krv i čistile čitavo telo.
Kad je brod ušao u luku koja vodi do glavne ulice, četvoro dece
potrčalo je ka ogradi, s lakoćom krčeći put kroz graktavu masu
Jevreja koji su im se s gađenjem sklanjali s puta. Dostojanstveno,
Tereza je uhvatila Alehandra pod ruku i prišla uzbuđenim potomcima
da bi bacila prezriv pogled na luku. Pored stepenica za iskrcavanje
galamili su prodavci nudeći banane, grožđe, trešnje i razno voće
neobičnog imena – čerimoje, mušmule, avokado, kaki… Drugi su nudili
bukete cveća i trava. Odeća im je bila puna zakrpa i nisu imali obuću.
Kao ni perje, lukove i strele. Nešto dalje, grupe elegantnih ljudi
zaklonjenih šarenim suncobranima dočekivale su putnike prve i druge
klase.
Brodovi su utovarivali i istovarivali Italijane, Engleze, Nemce,
Šveđane, Francuze… Nafrakane žene hvatale su mornare za ruke
odvlačeći ih u lučke gostionice. Kuće na uskoj ravnoj površini iza doka,
za razliku od onih skromnih koje su prekrivale brda, podsećale su na
raskošne pariške vile.
Civilizovani grad, koji je bujao .na čistom, prijatnom, opojnom,
mirisnom vazduhu između odsjaja andskih stena i šuma mora,
naterao je Terezu da zastenje, ali ovog puta ne da bi negodovala, već
kroz osmeh zbog kojeg joj je, iako se trudila da ga prikrije, lice
izgledalo kao ozarena jabuka. I dok j e orkestar gitara i harfe svirao
neku vrstu polke praćene pljeskanjem, uzvicima i mahanjem
maramica publike, Alehandro i deca zagrlili su je savladani
neobuzdanim veseljem.
Putnici su počeli da se iskrcavaju dočekivani toplim zagrljajima.
Grupa lepo obučenih ljudi koji su ličili na goje primala je doseljenike
mašući zastavicama sa šestokrakim zvezdama i dajući svakome po
paket u kojem su očigledno bili hrana i odeća. Ljubili su se kao braća,
plakali, pevali himne na jidišu i odlazili u pravcu luke. Terezin osmeh
izvio se u ogorčenu grimasu. Otresla je sa sebe muža i decu kao da su
prašina i konačno progovorila: „Nema razloga za veselje, idioti! Ne
zaboravite da više nismo Jevreji! Stigli smo u pakao i nema žive duše
koja bi nas dočekala!“
Uzela je kofere i oholo sišla da obavi carinske formalnosti. Porodica
ju je sledila trudeći se da imitira njeno ranjeno dostojanstvo. Niko im
nije pregledao prtljag. Tamnoputi muškarci s crnim brkovima
nezainteresovano su im pečatirali pasoše i pokazali, smejući se
između sebe, u pravcu izlaza.
Bilo je devet ujutru. Bili su nasred ulice u Valparaisu, na kraju sveta,
nisu znali ni reč španskog, nisu imali novca ni prijatelja. Šta sad? Baš
kao i u Parizu, Tereza je sela na pločnik, zažmurila i rekla: „Sredi ovo
kako znaš i umeš. Ja više ne mogu.“
Fani, Lola, Benhamin i Haime gledali su u oca. Ovaj je odgovorio:
„Dobro, mislim da se od mene ponovo očekuje da pozovem Rebea da
nas izvuče iz škripca.“
Kavkazac se u ovoj prilici pokolebao. Nije poznavao ovaj svet.
Dvoumio se… „Ako je mudar čovek onaj koji zna da ništa ne zna, onda
sam u ovom trenutku ja mudrac. Da vidimo… Sve se svodi na novac i
smrt. Izvrni džepove, Alehandro, zlatni ključ otvara hiljadu vrata.
Možda ti je ostala neka zaboravljena novčanica.“
Deda je pažljivo pretresao svoje duboke džepove. U dubokom
naboru kožne jakne našao je novčić. Pola kopejke, skoro pa ništa.
Zažmurio je i strovalio se na pločnik pored žene. Rebeov pobednički
usklik naterao ga je da ustane… „Mazel rov.' Pola kopejke, kakvo čudo!
Adonaj nas zove. Setite se, Izlazak, trideseto poglavlje, od jedanaestog
do šesnaestog stiha: 'Kad staneš brojiti sinove Izrailjeve, između onijeh
koji idu u broj svaki neka dade otkup za život svoj Gospodu, kad ih
staneš brojiti, da ne bi došlo iz njih kako zlo kad ih staneš brojiti. A
neka da svaki koji ide u broj po sikla. Bogati da ne da više, a siromašni
da ne da manje od po sikla, kad daju prilog Gospodu na očišćenje duša
vaših. I uzevši novce za očišćenje od sinova Izrailjevih ostavi ih za
potrebu u šatoru od sastanka…'
„Shvataš li, Alehandro, srebrnjak, pola sikla, pola kopejke, isti
simbol, siromašni i bogati daju polovinu, posmrtnu polovinu, primaju
sveukupnost večnog života. Činilo se da si sve izgubio, ali Adonaj je u
najmračnijem skrovištu tvoje odeće ostavio najvažnije, pola sikla kao
prilog da uđeš u svetilište i uspostaviš vezu koja će te spasti smrtnosti.
Glavu gore, Bog nas čeka! Tebe, mene, tvoju porodicu; ima nas
sedmoro, zlatni svećnjak, menoral Treba da se razvrstamo u red pa
da se popnemo na vrh onog brda kako dolikuje. Vidiš li hram? Tamo
ćemo ostaviti tvoj prilog i od Svevišnjeg primiti podstrek za
otpočinjanje novog života…“
Alehandro je začkiljio pokušavajući da, na vrhu brda prekrivenog
grozdovima kuća, ugleda ono što mu je Rebe pokazivao. Prepoznao je
sivu zgradu, pravougaonu, s dimnjakom iz kojeg se vio beli dim.
„Žrtveni oganj.“ Kao i uvek, deda je poverovao u sve što mu je
Kavkazac rekao. Klekao je raširivši ruke i krenuo ka Terezi koja je
odbijala da otvori oči.
Hor zvonkih glasova pratio je njegov kratak i neudoban marš.
Gomila tamnopute dece, među kojima je bilo i dvoje-troje plavušana, u
poderanoj odeći, i u pratnji mršavih pasa, graktalo je oko njih tražeći
milostinju: „Samo jedan novčić! Petoparac! Hleba!“
Najednom se trula breskva raspukla o Benhaminovu ćelavu glavu.
Svi su počeli da se smeju i nastavili da ih gađaju đubretom.
„Tereza, znaš da nas Rebe uvek izvuče iz nevolje. Ako hoćeš, nastavi
da se pretvaraš da ne postojiš, ali žmureći uradi ono što tražim od
tebe. Moramo da se rasporedimo kao što mi je rekao i da se popnemo
na vrh onog brda. Tamo će nam Bog pružiti potrebnu pomoć.“
Tereza, odlučna u nameri da izigrava nepokretnu figuru, napeta,
neumoljiva, jedva da je i disala, nit se pomakla, nit je odgovorila. Kao i
blizanci, i Alehandro je znao da ne može slomiti ženinu volju. No,
pocrnelo meso stare banane sletelo je na njeno odlučno lice. Baka je
otvorila dva besna oka, opsovala, urliknula kao zver, zafrljačila kofer
u glavu jednog kera, zgrabila najveće dete, spustila mu pantalone i,
presavivši ga preko kolena, dlanovima mu obojila zadnjicu u crveno.
Pustila ga je, kad je procenila da je dovoljno kažnjen, da stigne svoje
drugove koji su se razbežali kud koji.
Strašnog izraza lica koji bi paralisao čitavu vojsku, Tereza je
pogledala supruga, zagnjurila Fani i Lolu u svoja nedra i rekla trudeći
se da joj reči zvuče čvrsto kao kamen: „A-le-han-dro-Ho-do-rov-ski, ti
si kriv što smo završili ovde. Rebeova ludost zavila nas je u crno. Ovde
saveti tvog duha ništa ne vrede. A ja ne želim da nastavimo da živimo
kao paraziti jevrejske zajednice. Prošlost je iza nas! Novi svet, novi
život! Ovo je poslednji put da prihvatam pomoć te male nakaze.
Postrojićemo se kao što si tražio i idemo na vrh brda. Videćemo da li
će nam tamo vrhovni bednik pomoći u zamenu za pola kopejke.
Kunem ti se životom, ako se ništa ne desi, ostavljam ti Haimea i
Benhamina, vodim svoje devojčice, idem s njima u gostionicu u luci da
živimo kao kurve!“
Alehandro je progutao knedlu, pokušao da poljubi Terezinu ruku, ali
je ona besno povuče, i rasporedio je porodicu u vrstu. Pored Tereze,
Fani, a uz Fani, sasvim levo, stala je Lola. Pored nje, Benhamin, a
pored Benhamina, Haime, na samom desnom kraju. Kavkazac je išao
u sredini. „Obrazovali smo zlatni svećnjak. Naše duše su sedam
plamenova… Sad ćemo se, držeći se za ruke, popeti da damo prilog
hramu.“
„Prvo pitaj svog Rebea da li će on da vuče kofere.“
Fani i Haime zakikotali su se na majčine reči. Rebe je odmah
došapnuo Alehandru: „Mudri Hilel je rekao: Ako želiš da imaš sve, ne
zadovoljavaj se sitnicama.' Ostavite sve što imate!“
„Tereza, dušo moja, kao što je rekao jedan mudrac, da bi
posedovala sve ne treba da poseduješ ništa. Ostavićemo kofere.“
„To te je savetovao tvoj Rebe? Da ostavimo da nam pokradu ovo
malo što još imamo? Nek ti bace so u oči, biber u nos i kamenje na
srce! Nek ti iščupaju creva iz utrobe, obmotaju ti ih oko vrata i obese te
na drvo! Da se pretvoriš u pticu, a on u mačku, pa nek te proždere i
zadavi se, pa crknite zajedno!“
„Dosta, Tereza! Obećala si da ćeš me poslušati još ovaj, poslednji
put.“
„Sad je sasvim jasno da ćemo se kurvati. Uništićeš moj i život svojih
kćerki. Umrećeš od sramote…“
„Verujem mu. Idemo!“
Ulica je vijugala između jednospratnih i dvospratnih kućica čiji su
prozori bili ukrašeni saksijama s geranijumima i paprati. U poređenju
sa ostalim, na kojima su bile vile, vrtovi, crkve, ovo brdo bilo je
najskromnije u Valparaisu. Čileanci nisu bili nasilni. Iz soba su
posmatrali porodicu kako prolazi posred ulice preprečivši je držeći se
za ruke, kao povorka kojoj su odsekli telo pa je ostala samo
predvodnica. Osmehivali su im se, pružali im čaše vode ili vina i
parčiće dinje. Zadihana, Tereza je blizancima zabranila da uzmu bilo
šta, iako se i njoj, pod zracima sunca koje je peklo silinom kakvu
dosad nije osetila, sušilo grlo i pucale usne.
Ispostavilo se da siva, pravougaona kućerina, s limenim odžakom iz
kojeg se vio beli dim, nije hram, već vojna kasarna pred čijim su
metalnim vratima stražarila dvojica vojnika. Posle loše prikrivenog
razočaranja, Alehandro je bolje pogledao i shvatio da odžak ne
pripada kasarni, već je, oslonjen na zid, vodio do drvene kolibe u kojoj
se nalazila glinena peć i sto sa stolicama. Otkrivajući poslednja tri
preostala zuba, ćelavi starac nudio je neku robu pokazujući na dve
korpe prekrivene praznim džakovima brašna.
„Veruj“, rekao mu je Rebe. „Ništa nam nije dato, moramo ga
zaslužiti. Bog se krije da bismo ga tražili. Učeći da ga prepoznamo
svuda oko sebe, mi se rađamo. Hram je vojna kasarna zato što je
poštovanje božjeg zakona jedina prava sloboda. A ova skromna koliba,
koja nas je prizvala dimom što se vije iz njene pročišćujuće peći,
najsvetije je od svih svetih mesta – žrtveni oltar. Starac koji nas doziva
sveštenik je ovog svetilišta. Daj mi pola kopejke za prilog da ga, u ime
porodice Hodorovski, stavim u njegove svete ruke.“
Videvši da je Alehandro pao u trans, poprimio drugačije ponašanje,
grub glas i vatren pogled Kavkasca, Tereza poče da čupa kosu. „Nekad
bih rekla 'Bože moj', a šta sad da kažem? Muž mi je poludeo i ostali
smo sami na ovom svetu. Ubiću se! Bolje biti mrtva lavica nego živeti
kao šugavo pseto.“
Rebe joj, s blaženim osmehom, odgovori: „Ako nam je Bog dao žeđ,
daće nam i vode. Ako nam je podario zube, daće nam hleba. Priđite
oltaru.“
Tereza, koju je savladao umor, krenu za suprugom. Krezavi starac
izvadi iz svake korpe po jedno trouglasto pecivo i reče: „Sa mesom, sa
sirom.“
Rebeu nisu bile poznate empanade, ta čileanska hrana napravljena
od testa punjenog mlevenim mesom ili sirom, ali zadivljen izgovori:
„Blagosloven bio!“ Bog mu se obraćao simbolima. Pred njima je bio
najsvetiji simbol, Davidov štit! Pomirisao je empanadu s mesom. „Ovo
je Svevišnji predstavljen kao materija.“ Pomirisao je empanadu sa
sirom. „A ovo je Svevišnji predstavljen kao duh.“ Iz starčevih ruku uzeo
je dva trougla i preklopivši ih napravio šestokraku zvezdu. Magen
David, jedinstvo neba i zemlje, vatre i vode, tela i duše. „Bog je hrana
koje nam nikad neće zafaliti. Pojedimo je.“ Zatražio je da svaki član
porodice zagrize svaki od šest ćoškića.
Stari sveštenik poče na španskom da recituje psalm zahvalnosti,
koji oni nisu razumeli: „Ko će da plati te dve empanade?“
Rebe je od porodice zatražio da jednoglasno ponove te svete reči.
Usta koja su mirisala na sir, luk i meso zahvalno zapevaše:
„Ko će da plati te dve empanade?“
Starac je ispružio otvorenu šaku zahtevajući isplatu. Rebe se
spremio da krene. „Ispunio sam svoj zadatak. Daj mu prilog i Svevišnji
će se pokazati.“ Rebe nestade. Alehandro, sa osmehom na licu, stavi
pola kopejke u suvonjave prste. Starac pogleda sićušni novčić, lice mu
se pretvori u okean od brojnih talasastih bora, usta se izviše u oboreni
polumesec i on se pripremi da izgovori uvredu… Ali, pre no što je uspeo
da razdvoji usne, tlo poče da podrhtava.
 Luster, okačen na tamni gajtan ulepljen muvljim izmetom, poče
mahnito da se klati; pala je kiša suvog lišća, psi su zalajali takvom
silinom da se činilo da će im utrobe izleteti kroz njuške, a iz zemlje
izroniše prašnjava čudovišta. Usledio je strašan hropac praćen
snažnijim potresima. Srušiše se neke kuće. Začu se ljudski vapaj koji
je bio mešavina straha i bola. Čitava luka je zaplesala. Ogromni talasi
odbaciše brodove na dokove. I uslediše još snažniji udari. Niko nije
mogao da se održi na nogama. Brda su pucala kao zrele voćke
otkrivajući tamnocrvene pukotine. Konji su upadali u provalije.
Hiljade građana preplavilo je ulice trčeći s kraja na kraj,
izbjegavajući zidove koji su se obrušavali. Eksplodirala su burad s
naftom. Eksplozije i vapaji pojačavali su paniku. Novi potresi, još
snažniji. Ćela luka ljuljala se kao brod u oluji. Nijedna zgrada nije
ostala čitava. Srušila se vojna baraka. Dvojica stražara ostali su
nepomični na svojim mestima, kao da imaju korenje, dok im metalna
tabla nije odrubila glave.
Alehandro gurnu decu ka čeličnoj klupi koja je bila
pričvršćenazapod.Tusu,šćućurenimeđunjenimnogarama, čekali da
prođe zemljotres. Deda je počeo da recituje reči koje mu je diktirao
Rebe. Bestelesni je znao neku magijsku raspravu o činima koje mogu
da ublaže besne potrese. „KADAKAT, ARAKADA, DARENAK, AKESERA,
KAMERAD, ADAKARA, TAKADAK.“ Svi, usplahireni, drhteći od straha,
ponoviše te reči.
Kad ih je čula, Tereza je poludela od besa. Stala je na klupu
održavajući ravnotežu vesto kao mornar. Nije marila što pored nje
padaju stabla, komadi cementa, prozori, izlomljeno staklo i cevi oštre
kao jatagani. Uzdigla je pesnice ka nebu uzvikujući: „Neka te stignu sve
kletve koje su tvoja usta ubice izgovorila otkako si stvorio svet! Gledaj
koliko uništavaš samo da bi me slomio! Neće ti uspeti! Nek cela
planeta počne da se trese, briga me! Šta možeš protiv žene čije je srce
usahlo? Ubij me već jednom jer me ni zemljotresima nećeš naterati da
ti otvorim svoju dušu!“
Usta su joj se penila, prebledela je kao krpa podrhtavajući više nego
tlo, Alehandro ju je zgrabio za listove, oborio je u naručje i ludačkom
snagom je smestio pod klupu očajnički je ljubeći ne bi li je ućutkao.
Zaglušujuća škripa najavi pucanje tla. Starog sveštenika, dok je
skičao kao svinja, proguta ponor. Čelična klupa kliznu niz ulicu
pričvršćena za ogroman komad brda. Porodica Hodorovski ispusti
neobičan vrisak koji je bio mešavina Alehandrovog religijskog zanosa,
Terezinog besa, Lolinog i Benhaminovog užasa, i Faninog i Haimeovog
oduševljenja. Ovo dvoje bili su na toboganu koji ubrzava, i samo su
hteli da što više uživaju u spustu ne pomišljajući da ih dole čeka
razorni sudar ili smrtonosno potapanje u okean.
Izvukli su se između nogara i popeli se na čeličnu ploču
balansirajući na njoj kao da jašu na vrhu talasa. Gomile stenja počele
su da uništavaju ulične svetiljke, da gnječe pse i ljude, ruše kuće
ostavljajući za sobom trag krvavih ruševina. Vožnja se ubrzavala
istom silinom kojom je Tereza u skrovištu, s Benhaminom i Lolom
zaklonjenim ispod svojih ogromnih grudi, pojačavala svoje kletve.
Alehandro, čineći nadljudski napor, izroni ispod klupe i zgrabi Fani
štiteći je svojim telom. Haime nije dozvolio da ga uhvate. Skočio je s
metalnog postolja i pojurio ka vrhu brzog komada brda odakle je, uz
pobedničke usklike, izbegavao odlomljene zidove, izlomljeno staklo,
grede i ljudske udove koji su proletali pored.
Jurili su pravo na fabriku obuće. Zgrada skromnog izgleda,
sačinjena mahom od betonskih blokova spojenih tankim stubovima,
poslužila je, sabivši se pri sudaru, kao kočnica za komad brda koji se
tu ugnezdio kao u kolevku. Klupa se zaustavila u savršenom
horizontalnom položaju. Jurnjava nizbrdo prošla je tako da se čaša
vode mogla prevesti bez ijedne prosute kapi.
„Čudo!“, uzviknu Rebe. „Tohu va'Bohu, Haos je jaje iz kojeg se rađa
red! Počinje novi život!“
Ne slušajući ga, Alehandro je naizgled čitavu večnost s porodicom
ostao ispod klupe, što je zapravo potrajalo koliko i jedan potres. U
pitanju su bile sekunde, minuti, sati. Nikad nije saznao, niti ga je to
zanimalo. Njegov narod upoznao je mnoge katastrofe i vekovni nagon
naveo ga je da se preda istinskom vremenu, onom koje se ne može
izmeriti, u kojem dvadeset godina prolazi kao jedan sat a jedna
sekunda traje kao hiljadu godina. Znao je da bol i zadovoljstvo čitavog
jednog života ne traju duže od trena, ali i da svaki korak na večito
stranom tlu traje čitavu večnost.
Kad je tlo prestalo da se pomera, nastupila je tišina koja im je
zaparala uši, a zatim je, između Haimeovog smeha dok ih je pozivao
da se spuste sa stene gađajući ih raznoraznim cipelama, počeo da
izranja splet jauka, hiljade ljudskih glasova kukale su nad prirodnom
kaznom mešajući se sa zavijanjem pasa, koji su preko čitave zemlje,
preko planina i dolina, prenosili vesti o prisustvu smrti, nevidljive
tarantule koja je prekrivala Valparaiso.
 Alehandro je proverio da li su svi dobro, izašao ispod klupe i opalio
Haimeu šamar – prvi i poslednji u životu, ali šamar koji će obeležiti
prelomni trenutak posle kojeg će, polako ali sigurno, milimetar po
milimetar, početi da se udaljavaju jedan od drugog – pa počeo da
pretražuje ruševine da bi video treba li nekome pomoći. Našao je
zgnječena tela, izobličena, raspuknuta. Savladao je svoju veliku
radoznalost – nešto, možda njegova životinjska strana, teralo ga je da
iskopava ruševine i miriše krv, gleda tajne tela, skrivenu utrobu koja
se sad pokazivala u punom svetlu – jer se povinovao vrhovnoj volji
verujući da ono što je Bog sakrio u mračnu unutrašnjost organizma,
skrivenu od pogleda, treba poštovati.
Obaveza je gledati ono što je otkriveno, ali ono drugo, što izranja iz
bola izazvanog nesrećom, treba izbegavati. Moramo biti obazrivi s
čulima. Ima toga što ne možemo videti, čuti, pomirisati, dodirnuti, ni
pojesti. Od nas se očekuje da veliku pažnju pridajemo organima
opažanja, kao i željama, potrebama, osećanjima i idejama. Ne može se
misliti bez ograničenja. „Posveti se onome što ti je dozvoljeno da
saznaš i zaboravi na misterije.“ Ah, dobri Talmud!
Jauk ga je naveo da potrči i među ruševinama pronađe čoveka s
gredom zarivenom u grudi. Njegova koža, sve bleđa, odudarala je od
potoka krvi koji mu se izlivao iz tela. Čovek na samrti grčevito je držao
ručku kožnog kofera. Mudrim pogledom onih koji su svesni da stupaju
u carstvo mrtvih, ponudio mu ga je mrmljajući reči koje moj deda nije
mogao da čuje, ali ih je osetio. Taj čovek davao mu je svoju najveću
dragocenost, alat. Zašto? U radnikovim očima videla se iskrena molba
a ujedno i velika sreća što svoju svest nudi smrti, kao divlji cvet, čista i
prosta žrtva, večni nestanak, vraćanje pozajmice, zmija na steni, ptica
na nebu, brod na moru, ne ostavljajući traga, ničega za šta bi se
uhvatio, samo mala zaostavština, namenjena svima, pojedincu, njegov
alat, vredniji od života, on, njegovo istinsko biće… Spoznaja da će
skromne ruke kao što su njegove nastaviti da rade s tim anđelima od
drveta i metala, mudrim, uslužnim, svetim, omogućilo mu je da sasvim
mirno uroni u ambis.
Alehandro je otvorio kofer, izvadio alat, ljubio ga i s velikim
poštovanjem ga privijao na grudi dok mu je obućar na samrti tananim
glasom imenovao svaki predmet i objašnjavao njegovu namenu na
španskom, s toliko ljubavi da je sve razumeo kao da je na ruskom.
Čekić za ispravljanje kože, štipaljka za pričvršćivanje modela na
kalup, klešta za prošivanje, presa za ravnanje, lopatica za nanošenje
voska na donove, dleto za donove, šilo za bušenje kože, okrugla klešta,
zumbalica, kutija imalina, paketić katrana i kalem lana. Videvši da je
moj deda uzeo alat i vratio ga u kofer, čovek duboko uzdahnu i
predade svoj život uz osmeh.
Rebe reče: „Vidiš li, Alehandro? Bogti je dao zanimanje. Sad si
obućar.“
Deda stegnu kofer na grudi i brižnu u plač.
Tereza i deca dozivali su ga na sav glas. U glasovima su im se
osećali radoznalost i strah. Alehandro, preskačući grede oštre kao
brijači, stiže do stene i pope se na čeličnu klupu. Njegova porodica,
koja je sedela kao u pozorištu, pokazivala je na biće koje je skakutalo i
mrdalo zadnjicom pokušavajući da otkači čupavi rep zakačen za
klovnovsko odelo. Govorio je kao čovek, ali su mu usko i istureno čelo,
duboko usađene oči, prćast nos, velika usta i izražene uši ukazivali na
majmuna. „Požurite, dođite! Može ponovo da zatrese!“, vikao je na
španskom. Tereza je odrečno odmahnula glavom i pokazala da ne
razume. Majmunoliki im je isto ponovio na italijanskom, francuskom,
nemačkom, engleskom, holandskom, portugalskom, poljskom i,
konačno, na ruskom: „Požurite, dođite! Može ponovo da zatrese!“
Pojurili su ka čudnom poligloti. Pokazao im je da se popnu na
prikolicu ukrašenu limenim drvećem koje treba da podseća na
tropsku šumu gde majmunoliki klovn kao da balansira iznad zelenih
krošnji. Preveo im je velika crvena slova ispisana na zadnjim vratima:
„Majmunoliki. Samostalni cirkus.“ Potom je sa olakšanjem uzdahnuo.
„Uf, imali smo sreće! Svi iz te ulice su nastradali. Moja prikolica i
konji prošli su bez ogrebotine. Moramo što pre da odemo odavde.
Posle prvog potresa uvek sledi još jedan. Nema prvog bez drugog, reče
rugoba. Vas dvoje sedite pored mene a četvoro dece smestite na
džakove sa senom, koje je odlična hrana za konje. A sad, put pod noge!
Kreči, Beli! Kreči, Crni!“
Konj kojeg je nazvao Beli bio je crn, a Crni je bio beo. Životinje,
zahvaljujući minimalnoj količini snage dobijene od „odlične hrane“,
pokrenuše kosti najbrže što su mogle, pa tromim hodom i hropćući
napustiše Valparaiso. Baš kad su zašli u dolinu s tamnom, skoro
crvenom zemljom i drvećem debelih listova koje se presijavalo kao
oštrice, izbio je novi potres. Izuzev užasnog brektanja zemljine utrobe,
oblaka prašine i ponora koji su se otvarali u dugim sarkastičnim
osmesima, do njih je doprla i vriska žrtava zgnječenih u luci.
„Ovako sigurno kukaju i siroti osuđenici u paklu“, reče majmunoliki
i, kako su mu ruke bile zauzete grčevitim držanjem za prikolicu da ga
siloviti potresi ne bi zbacili na zemlju, prekrsti se desnom nogom. Bio
je tako razgiban da je palcem dodirnuo čelo. Potresi su prestali.
Zrikavci i ptice su zapevali. Beli i Crni, zauzeti problemima s varenjem,
nastaviše da kaskaju.
„Nisam baš zadovoljan. Ovaj zemljotres je poguban za posao.
Između Valparaisa i Santjaga ima mnogo sela u kojima održavam
predstave. Sad će seljaci da pohrle u luku da bi opljačkali kuće i leševe
pre nego što stigne vojska. No, udri brigu na veselje.“
Nasmejao se pa naglo promenio temu: „Onda, vi ne govorite ni reč
španskog, je li tako? Da li bar imate prijatelje u Čileu, rodbinu, neko
društvo, nekog ko bivaš primio?“
„Ne, gospodine.“
„Da li vam je ostalo novca?“
„Ni pola kopejke.“
„Odeće za prodaju?“
„Samo ovo što je na nama.“
„Neki nakit, neka vrednost?“
„Ovaj obućarski alat.“
„A, to ne, gospodine! S tim možete da zaradite za život u Santjagu. A
vi, gospođo?“
Serafim, tako je čovek s majmunskom facom rekao da se zove,
pogleda ka dubokom rascepu između Terezinih grudi u koji je utonuo
lančić od niklovanog gvožđa. Baba je, na dedino ogromno iznenađenje
jer je nikad ranije nije video u takvom stanju, pocrvenela. Kako je kod
nje sve bilo prenaglašeno, od naleta krvi koji je izbrisao bledilo, lice joj
je izgledalo kao da je stavila crvenu keramičku masku. Deca su
prasnula u smeh. Serafim je zviždukom zaustavio Belog i Crnog, i ruku
sklopljenih kao da se moli, nagnuo se ka Terezi mrmljajući: „Devica
zore“, a iz utrobe kao da mu se oteo dubok uzdah, koji je podsetio na
ranjenu životinju.
Baka je prekinula neobičan trenutak glasno podrignuvši. „Izgleda da
sam i ja poludela! Zbog tog nesrećnog zemljotresa zaboravila sam na
svoju decu. Nisu jeli čitavu večnost.“
Majmunoliki je otvorio kartonsku kutiju, izvadio četiri banane i dao
ih deci. Terezi i Alehandru pružio je dve jabuke. Kad su svi završili s
jelom, baka izvuče sat iz dubine grudi. Tamo je bilo sedam dresiranih
buva: Baroko, Barono, Naprepešev, Sedila, Kaske, Brila, Semudalala.
Semudalala je bila smešna. Pre nego što bi ujela izvela bi niz od
dvadeset šest salto mortala.
Praćena ljubopitljivim pogledima svoje porodice, a naročito
majmunolikog, pored otvorenog sata spustila je desnu ruku i pozvala:
„Baroko!“ Jedna buva skočila je da je ujede na mesto gde se opipava
puls. Namestila je i levu ruku, pa rekla: „Barono!“ Druga buva skočila je
da večera. Čedno je zadigla suknju i približila kutijicu udubljenju iza
desnog kolena.
Ugledavši belasanje mramornobele kože, Serafim se još jednom
nakloni u molitvu: „Presveta Bogorodice snega!“
„Tvoja večera, Naprepeševe!“ I iskoči i treća buva. Drugu nogu
ponudila je Sedili, koja se poslušno odazvala pozivu. Zatim je baka
otvorila dekolte i oslobodila svoje dve biserne lubenice. Majmunoliki se
onesvestio i pao na leđa među džakove slame. Alehandro je brzo
skinuo kaput i pokrio suprugu. „Kaske, Barila!“ Peta i šesta buva
zauzeše svaka po jednu bradavicu. Tereza je odgurnula muža, zadigla
suknju, malo spustila gaće otkrivši tako duboki pupak i s dečjim
osmehom promrmljala: „Semudalala“. Poslednja buva izvela je niz
salto mortala i ugnezdila se u ukusnu rupicu.
Deca su zapljeskala. Alehandro se preznojavao. Serafini je počeo da
se trese kao da mu je temperatura skočila na četrdeset. Po završetku
obroka, sedam buva, bez ikakvog naređenja, odskakuta do svog
skloništa. Tereza je zatvorila sat, zagnjurila ga nazad u grudi i
namestila haljinu. Majmunoliki se borio da dođe do vazduha.
Alehandro, mokar od glave do pete, izgubi razum. Oči mu se napuniše
krvlju. Šlic mu je nabrekao. Izgledalo je kao da ga je majmunoliki
zarazio groznicom. Tereza je ponovo pocrvenela. Muž ju je zgrabio za
ruku, prožet snagom koja je mogla da ukroti tajfun, i naterao je da
siđe s prikolice da bi je odvukao do brdašceta prekrivenog kaktusima.
Nestali su među sočnim bodljikavim biljkama.
Majmunoliki je zaustavio konje i ponovo pao na leđa, kao u ekstazi,
na džakove sa senom. Deca su sišla da bi krišom krenula za
roditeljima. Bilo je nemoguće probiti se kroz tunel od trnja, ali je silina
strasti Alehandru omogućila da prokrči put ostavljajući za sobom
prolaz natopljen zelenom sluzi. Tuda su prošla deca pazeći da se ne
okliznu i štiteći oči od oštrih bodlji. Vetar je promenio pravac i, zajedno
s gnjecavom škripom polomljenih kaktusa, doneo očev glas, besan,
bolan, uzbuđen, uspavljujuć, uvredljiv, molećiv.
„Moja si, samo moja. Shvataš li? Nešto čudno ti se desilo sa onim
majmunom. Pokazala si mu sise i pupak. Odakle ti ta ideja? Niko ne
sme da te gleda, čak ni čudovište.
Ti si samo za moje oči, moj dodir, moja usta. Neću nikakve tajne.
Zauzdaj volju za pojasom, ne dozvoli da ludilo, nemir i čudna iskušenja
savladaju tvoj polni organ. Predaj mi se!“
U njegovom ljubomornom glasu bilo je crnih oblaka, munja, oluje.
Dok je govorio, vikao, pevao, skidao ju je i odbacivao joj odeću kao
znojavu koru slatkog voća. Deca su, sakupljajući odeću, stigla do vrha
brdašca i ugledala ih kako se valjaju, nagi, čvrsto isprepletani, po
moru bodlji. Oštri vrhovi bi u dodiru s njihovim telima pali spaljeni a
opasna debela stabla pucala su i pretvarala se u ljigave, mirisne
dušeke. Od Alehandrovog mrdanja kukovima planina je podrhtavala.
„Primi me! Celog! Još dublje! I još dublje! Do dna beskrajnog ambisa!
Pokušaj da progutaš moje kosti.“
Očajnički je želeo da se Terezina koža otvori i prekrije ga kao krilo
rastapajući ga u svojoj krvi, da bi tako mogao celu da je prožme, da
mu ništa ne ostane uskraćeno, da mu otkrije i najskriveniji kutak svog
tela; nije tražio zadovoljstvo, želeo je da mu se žena raspukne u hiljadu
vrelih ponora, da joj duša eksplodira od zadovoljstva.
Njegovi pomahnitali pokreti pre bi se mogli pripisati ludaku nego
životinji. Činilo se da je pri svakom nasrtaju želeo da podari život. Po
njegovim napetim leđima padali su biljni ježevi i otvarali mu rane, ali
to mu nije smetalo. Tereza mu je uzvratila udarajući ga u rebra svojim
vrelim grudima, stežući ga oko pojasa životinjskim butinama,
mešajući kukovima kao žestok vrtlog. No, Alehandrovo očajanje nije
slabilo, što je više dobijao, više je i tražio. Znao je da mu supruga
skriva tajni bedem, neosvojiv. Naleti njegovih kukova zvučali su kao
pucnji, činilo se da se kosti bakine karike polako lome. Privučene
slatkim sokom izgnječenih kaktusa, pojavile su se stotine, hiljade
guštera, zelena, svetlucava mrlja koja ih je okruživala kao živi venac.
Zvuk tolikih jezičaka koji ližu sok podsećao je na zvonki žubor
potočića. Deda nije mogao više da izdrži. Zabacio je glavu unazad
izvijajući leđa kao da svojim hrapavim stenjanjem želi da stigne u
središte neba i svom silinom zario se u ženinu utrobu. Ona ga je
odgurnula takvom snagom da je odleteo dva metra i pao na leđa kad
mu je iz polnog organa štrcnulo belo drvce.
„Ne prosipaj svoje seme u meni! Novi život samo je još jedna smrt!
Neću da stvaram leševe za ubicu!“
Seme je palo u biljnu magmu teškim kapljicama koje su potonule
stvarajući prolazne zelene krunice. Iz svake se rodio jedan beli leptir.
Jato leptira pokušalo je da uzleti u potrazi za svetlošću, ali su gušteri
vesto poskočili i sve ih odneli, u agoniji, u svojim vlažnim njuškama.
Alehandro je došao sebi. Zagnjurio je glavu u Terezine grudi i počeo
da se smeje od stida. Smirila ga je kao dete.
„Nije to ništa, ludice moja. To je zemljotres, ova nova zemlja, drugo
nebo, drugo sunce. Uskoro ćemo se navići na sve to i ponovo ćemo biti
isti kao pre. Dođi, obuci se.“
Deca su polako prišla roditeljima i dodala im stvari. Tereza je
proverila da li je sedam buva na svom mestu i zadovoljno se obukla.
Isto je učinio i njen suprug. Uhvatili su decu za ruke i vratili se do
prikolice sporim korakom kao da šetaju kroz cvetne vrtove na obali
Dnjepra, u godini bez pogroma.
Majmunoliki, koji se već osvestio, sačekao je da se popnu i konjima
dao znak da krenu. „Ajde, Beli, 'ajde Crni!“ Kasnije je, očiju punih
skrušene tuge, zamolio par: „Molim vas, gospođo Tereza, gospodine
Alehandro, nemojte pogrešno da me razumete, nemojte misliti da sam
rob životinjskih nagona, nikad nisam bio sa ženom. Koja bi me htela
ovakvog? Nevin sam, i mada imam trideset godina, nisam iskusniji od
deteta. Gospođo, dozvolite da vam objasnim svoje postupke, u njima
nema ni trunke pohote. Kako su mi ispričali, majka me je bacila u
kontejner jer sam ružan. Da li je bila siromašna? Bogata? Bolesna?
Žrtva silovanja ili incesta? Nikad neću saznati. Pronašao me je neki
prosjak koji je odlučio da me preda Crvenom krstu. Izazvao sam
pometnju. Bio sam star dva dana i prekriven dlakom. Izvršili su
svakojaka ispitivanja da bi otkrili da li sam napredni majmun ili
izopačeni čovek. Izabrali su drugu mogućnost. I danas patim zbog
toga.
„Da su me proglasili razvijenom životinjom, bolje bih prošao:
raskošni kavezi, prvoklasno obrazovanje, slava, uvažavanje celog
sveta. Kao čoveka, Nacionalno sirotište nevoljno me je primilo i nisu
učinili mnogo da me održe u životu. Odrastao sam u sobi koja je bila
manja od kaveza u zoološkom vrtu. Staratelji su mi se obraćali samo
da bi me ponizili a deca da bi mi se rugala. I kako da ne budem ovakav
kad su čak i kerovi lajali i mačke siktale nakostrešene dlake kad bi me
ugledali? Jedini prijatelji bili su mi pauk, pacov i golub slomljenog
krila. Prilikom svečanih parada, na državne praznike, Praznik rada,
godišnjicu pomorske bitke kod Ikikea, zatvarali su me u sirotište uz
strogu zabranu izlaska…
„Tamo, u ledenoj samoći ogromne zgrade, čiji su tamni ćoškovi krili
podle pretnje a senke optuživale kao sudije, nemajući šta da radim,
povlačio sam se u kapelu Tri Marije. Bila je to velika fiskulturna sala
pretvorena u hram. Oltar su krasile tri device. Kako su svi čuvari bili
muškarci, a dečaci i devojčice živeli u različitim zgradama ove
ustanove, te skulpture bile su jedine žene koje sam u životu video.
Jedna je bila bela, mermerna, Devica snega. Druga, od crvenog
porcelana, Devica zore. A treća crna, izrađena od abonosovine, Devica
noći. Sve divne, s najzanosnijim osmesima. Koristeći to što nema
nikoga, pentrao sam se uz oltar, grlio ih svojim ručicama i zasipao im
usta poljupcima zamišljajući majčine usne. Mermer, porcelan i
abonosovina nisu bili topli kao ljudsko telo, ali menije njihova
hladnoća bila toplija od prezira čuvara i siročića.
„Jednom sam iz ambulante uspeo da ukradem lekove za spavanje. U
sitne sate, skliznuo sam niz hodnike, stigao u kapelu i, klečeći pred tri
Marije, odlučio da okončam svoj ništavni život. Spremao sam se da
progutam šaku pilula kad mi je lice okupao mlaz mleka. Isprva ništa
nisam video, zaslepljen neprekidnim dobovanjem mlake tečnosti o
svoje oči. Zatim sam shvatio da mleko izvire iz dojke crne device.
„Kad je to čudo presušilo, bela devica je zaplakala. Iz njenih očiju
jurnuše dva potočića. Požurio sam da joj poljubim suze drhteći od
groznice. Kad sam polizao poslednje kapi, na čelu crvene device izbi
bezbroj sitnih rubina. Prislonio sam grudi da ih oboji ta dragocena krv.
„Svaka na svoj način, obratile su mi se moje tri majke. 'Poveri nama
fizičku bol, duhovnu patnju i nahrani se našom ljubavlju. Nisi sam na
svetu, postojiš za nas. Zbog toga, živi za nas.' To sam i učinio. Bacio
sam otrov i odlučio da živim. Čudo posvećeno meni, samo meni, biće
tajna koja će me podstaći i omogućiti mi da se suočim s društvom. Bog
otac me je napustio, usvojila me je beskrajna milost svetog majčinskog
trojstva. Pomislio sam: veće su mi šanse ako se, umesto stremljenja ka
visinama, strmoglavim nizbrdo. Umesto da se borim za mesto koje mi
pripada u ljudskom svetu, moram isticati životinjsko ponašanje,
moram postati više majmun nego čovek, prevazići njihovo ruganje,
poniziti samog sebe mnogo više nego što bi oni to mogli. Ako naglasim
sarkazam, vređajući svoje dostojanstvo, predajući se groteski,
postaću im simpatičan. Iako ću zauvek biti usamljen, biću okružen
osmesima.
„Posle večere, svi siročići imali su pravo da, posle anemične supe i
posnog paprikaša, pojedu desert, marmeladu od guave ili žele od
dunja sa sirom ili biskvitom, ili, zimi, uštipke s toplim prelivom – svi
osim mene. Meni su uvek, uz pakostan osmeh, davali bananu. Rugali
su se mom strašnom licu. Kao da su me svako veče, pošto bih svojim
lepim ponašanjem i preterano finim gestovima pokušavao da
prikrijem svoj majmunski izgled, razotkrivali. Izreka kaže: 'Vuk dlaku
menja, ali ćud nikada.'
„Ja bih se povukao, pogleda uprtog u bananu, ali ne bih je pojeo.
Otišao bih na počinak bez željenog deserta. Ovog puta, u službi tri
Marije, kad su preda me stavili uvredljivu voćku, pustio sam da mi
sklizne tanka slina, počeo sam da se udaram u grudi, istrljao sam se
po ćelom telu, kao babun, pokušao da je pojedem s korom i ispustio
glasne krike nezadovoljstva. Na kraju sam je oljuštio i u transu
pogledao žućkasto meso, kao da vidim samog Boga. Isplazio sam jezik
što sam više mogao, obliznuo usne, zagrizao i, mljackajući s najvećim
uživanjem, stropoštao se na sto češkajući zadnjicu.
„Celo sirotište zapljeskalo je uz gromki smeh. Dobio sam prvu bitku.
Od tog trenutka biću veći majmun od majmuna. Posle mnogih časova
vežbanja naučio sam da vučem noge kao ćopavci. Jednog dana uspeo
sam da pojedem bananu koristeći samo donje udove. Kakav uspeh! Da
bih ih ponovo zasmejao, deca su mi poklanjala svoje kolače. Mogao
sam da se naslađujem i jedem koliko mi volja, ali platio sam ceh
povremenim problemima s varenjem.
„Uskoro sam osetio obavezu da obogatim repertoar: svakog dana
morao sam drugačije da pojedem bananu. Besno: divljački sam je
grizao žvaćući uz širok osmeh. Mešavina besa i zadovoljstva dopala se
mojim suparnicima. Zabrinuto: pošto bih sakrio bananu ispod salvete,
praveći se da je ne primećujem, kreštao sam i tražio je na sve strane,
čak i između nogu. Od mojih krika stezalo im se srce i kad sam
konačno podigao salvetu i srećno zaskičao, svi su počeli da tapšu.
Ipak, tačka koja im se najviše dopala, i koju sam morao da ponavljam
bezbroj puta, primajući za nju ne samo deserte, već i klikere, čigre, i
druge igračke, markice… bila je ona sa otrovnom bananom. Pretvarao
sam se da sam gladan i da jedva čekam da osladim njušku, zagrizao
bih i među zubima zadržao maleni zalogaj (smeh), da bih ga potom
polako žvakao kao da je ogroman (još smeha), progutao i podrignuo
od zadovoljstva posle čega bih se naglo uhvatio za stomak kao da me
je uhvatio strašan grč i počeo da se previjam od bolova i vrištim na sav
glas. Kad bih prevazišao patnju, ponovo bih počeo da balavim i da se
smejem i uzeo bih još jedan zalogaj. Tako, parče po parče,
podrigivanje za podrigivanjem, previjanje za previjanjem, pojačavao
bih napade dok ne bih umro. Veličanstvena smrt jer bih u trenutku
najvećeg bola, zgrčenih mišića, belih očiju i sa užasnom grimasom,
poslednji put zagrizao otrovnu bananu, posle čega bih je prezrivo
zgnječio o čelo. Konačno, moja popularnost rasla je jednako brzo kao i
moja duboka usamljenost. Nisam smeo da se ponašam kao čovek.
Verovali su da me usrećuju kad mi daju kesice kikirikija.
„Jedne večeri, direktor sirotišta došao je da večera s nama, na šta
ga je obavezivao neki član pravilnika, i video moj nastup. Zalomila mu
se 'Gorka banana'. Ja, siroti, naivni, prostodušni majmun, mislio sam
da sam našao najslađu od svih voćki. Nestrpljivo sam je oljuštio i
prineo njeno meso ustima. Fuj, kakvo razočaranje! Gorko kao čemer!
Zašao sam među stolove i počeo da skupljam posude za šećer. Vratio
sam se na svoje mesto i počeo da zasipam bananu šećerom, malo,
mnogo, previše, gomila… ali koliko god da zasladim površinu, u dubini
bi ostajala gorka. Na kraju sam, bespomoćan, zavijao, ne više kao
majmun, već kao povređeni pas. U ruci sam držao sakriven komadić
luka kojim sam istrljao oči da bi mi krenule suze.
„Okružen smehom i zvižducima koji su slavili moju nesreću, plakao
je još samo direktor. Moj nastup dotakao mu je slabu tačku. Ustao je
od stola, pozvao me i nežno me uhvativši za ruku, odveo u svoju
kancelariju, tajnovito mesto, strašno, sveto, u koje nije stupilo nijedno
siroče. Soba tamnozelene boje delovala je strogo: arhivski ormar,
diplome na zidu, portret predsednika republike, metalni radni sto,
vaza s belim ružama, tri kožne fotelje, i na niskom stočiću, fotografija
mlade žene u venčanici, prozirne, gotovo svetlucave, kože, s loknama
plave kose koje su provirivale ispod belog vela.
 „Direktor me je upitao: 'Kako se zoveš, dečače?'
'Serafim, gospodine.'
'Zašto? Ne pristaje ti to ime.'
'Dali su mi to ime da bih u svojoj ružnoći imao bar nešto lepo.'
'Shvatam… Znaš, Serfime, veoma si talentovan. Pravi si umetnik.
Ono što si uradio u trpezariji ima duboko značenje. To je, ni manje ni
više nego verna slika života svakog od nas, sirotih smrtnika.
Pokušavamo da ga zasladimo, ali ono što je prijatno ostaje spolja jer
život je iznutra uvek gorak. Pogledaj ovaj portret, bila mi je supruga.
Voleo sam je onako kako samo čovek trideset godina stariji od svoje
žene može voleti. Imao sam četrdeset sedam godina, a ona
sedamnaest. Malo je reći da sam je obožavao. Pristala je da se uda za
mene uprkos velikoj razlici u godinama. Uveravam te da me je
podmladila. Svako njeno milovanje skidalo mi je poneku godinu. Sve je
bilo slatko dok stvarnost nije pokazala svoju gorku stranu. Tri dana po
venčanju, Rosio, u naletu sreće, počeo da pleše, saplete se i ispade
kroz prozor. Živeli smo u stanu na desetom spratu. Glupa priča,
pogrešan korak i okean žuči. Godinama pokušavam da se oporavim,
da se zabavim, da ponovo zavolim. Nemoguće. Kao i tebi, ne preostaje
mi ništa drugo nego da zavijam pred voćem koje nikad neće moći da
me zadovolji.'
„'Mnogo mi je žao. Gospođa je bila veoma lepa. Skrušeno priznajem
da vam zavidim, gospodine direktore. Ta tri dana ostaće vam večno u
sećanju. Ja nikad neću doživeti ništa slično, čak ni na tri minute.'
„'Naučio si me još jednu lekciju, Serafime, uvek može biti gore.
Sviđaš mi se i učiniću nešto za tebe. Smatraj da odsad imaš posao:
odličan si klovn. Možeš da živiš od svojih šala. Poklonicu ti prikolicu i
dva konja da bi mogao da kreneš na put. Izmotavanjem ćeš zaraditi
svoju koru hleba. Kaži mi kako želiš da ukrasiš kola i pod kojim ćeš
imenom nastupati. Reći ću radnicima u radionici da ti sve srede.'
Izvadio je bocu piska iz jedne od fioka u stolu. 'Sad idi, Serafime, jer
hoću da se napijem.'
„Tako je i bilo: poklonio mi je ovu prikolicu. Nikad ga više nisam
video, ali znam da se ubio skočivši kroz isti onaj prozor. Već godinama
lutam putevima kao što je on hteo. Narod je siromašan. Kad ispružim
šešir, pored novčića male vrednosti, dobijam šargarepu, sveže jaje,
nekoliko krušaka. Tako živim. Sam kao i moja duša. Po završetku
predstave niko ne prilazi da razgovara sa mnom. Zašto bi to radili?
Njištao sam zajedno sa svojim vernim Crnim i Belim. Mnogo sam patio
kad su uginuli od starosti, ali ljubav koju sam gajio prema njima nije
me sprečila da ih iseckam na komadiće, usolim i osušim na suncu.
Sahranio sam ih u svom stomaku.
„Na svu sreću, zaradio sam dovoljno da ih zamenim konjima iste
boje. Nastupajući u Valparaisu, shvatio sam da u zoni crvenih fenjera
lutaju mornari raznih narodnosti koji ne govore ni reč španskog.
Nemo bi se opijali s prostitutkama. Ponekad bi pokazivali fotografije
supruga, dece, pasa i mahali njima dok su štucali od alkohola. Tu sam
video priliku da osetim malo ljudske topline: postao sam prevodilac.
Molio sam se trima Marijama da mi pomognu da nađem profesora od
kojeg ću naučiti mnoge jezike. Čudo se desilo: upoznao sam Anarhistu,
mudrog i velikodušnog čoveka koji mi je podario znanje ne tražeći
ništa zauzvrat.
 „Posao sam podelio na dva dela: tokom leta i proleća bio sam klovn.
Tokom jeseni i zime, prevodilac, maskota kurvi, mornara i švercera.
Istina je da se niko nije potrudio da me upozna, zanimalo ih je jedino
da s jednog na drugi jezik prenesem njihova osećanja, i ništa više. Opet
sam u društvu, ali ovog sam im se puta približio. Na netaknutnoj koži
mogao sam da osetim njihov topao dah natopljen alkoholom i
duvanom. Zanemarljiv kontakt za normalne ljude, ali za mene
nezamisliv. Shvatate li me sad? Zahvaljujući zemljotresu, prvi put se
neko popeo na moju smrdljivu prikolicu. Usamljenici se zapuste i
priznajem da se retko umivam i kupam. Kad ste se zarumeneli,
gospođo, video sam Devicu zore. Kad ste hranili svoje buve, pa otkrili
belinu svog tela, pomešao sam ga s Devicom snega. Znam da ćete
jednog dana pocrneti, ne znam kako, i da će kroz vas progovoriti
Devica noći. Poslale su vas moje tri svetice. Ovaj susret je pravo čudo.
Kažite mi, molim vas, šta vaše buve znaju da urade osim da se
odazivaju na imena?“
„Znaju da skaču kroz vatrene obruče, sviraju bubnjeve, igraju se
loptom i predviđaju budućnost.“
„Genijalno! Došli ste mi kao kec na desetku! Cirkus se proširuje. Ako
se udružimo i gospođa Tereza predstavi svoje životinjice, imaćemo
uspeha u Santjagu i ostalim velikim gradovima. Majmunoliki i Madam
Očičornije sa svojim čarobnim buvama! Zaradićemo brdo novca koji
ćemo podeliti na ravne časti. Tako ćete moći da prehranite svoju
porodicu.“
Alehandro je slušao sve ovo ne znajući šta da kaže, dok su deca bila
oduševljena. Tereza, neobično nervozna, neodlučna, osećala je svrab
po čitavom telu. Iz nepoznatog razloga, radovala se ideji da će postati
proročica. Videvši da njegov predlog nije naišao na prezrivo odbijanje,
majmunoliki sa olakšanjem odahnu.
„Niste odbili, što znači da još možete pristati. Kakva radost! Imam za
vas jednu dobru ponudu. U Santjagu imam praznu sobu u kojoj možete
da odsednete. Tu je i nekoliko komšija koji mogu da vam pomognu,
među njima je i Anarhista. Gospodin Alehandro potražiće zgodno
mesto za svoju obućarsku radnju a ja ću vas upoznati s kepecom koja
može da čuva decu dok ste vi, Madam Očičornije, sa mnom na turneji
s koje ćete svake nedelje donositi dobru zaradu i hranu. Sad smo
partneri! Ajde Beli, 'ajde Crni, moramo da stignemo do sutra uveče!“
Loli se učinilo da muve na putu pevaju nebesku melodiju tanušnim
ženskim glasovima.
Serafim je živeo u stambenoj zgradi u četvrti Independensija. Na
ulazu je stajao natpis: Društvo slobodne braće. Država nismo mi. Kad
im je špansku reč za stambenu zgradu, conventillo, preveo kao „mali
samostan“, Alehandru i Terezi nije bilo jasno poreklo te reči. Mesto je
bilo prljavo, bedno. Po arhitekturi više je podsećalo na zatvor, nego na
hram, s dugačkim središnjim hodnikom oko kojeg su bile raspoređene
stambene jedinice, kao ćelije. Porodice su živele skučene u tim
prostorijama bez prozora koje su u isto vreme služile kao dnevna
soba, spavaća soba, kuhinja i klozet.
„Anarhista će vam bolje od mene objasniti situaciju. Čile nije Evropa.
Ovde postoje dve odvojene stvarnosti. Retki žive u raju, a ostali, u
najvećoj beđi. Samo bogati mogu da uvećaju svoje bogatstvo; mi
siromašni možemo postati samo siromašniji.“
 „Anarhista?“
„Prvo se smestite u ovu sobu, pa ću vas upoznati. Doneću nekoliko
džakova slame da vam posluže kao kreveti. Ostatak nameštaja
moraćete da napravite od praznih gajbica koje sam pokupio iz
đubreta ispred prodavnice. Ovde imate čekić i eksere. Imate i luka,
kozjeg sira, šargarepe i malo čorbe od boranije. Trudite se da što
manje koristite šporet na ugalj, nije dobro za pluća. Ostaviću vas da se
raskomotite pa ću se vratiti da vas upoznam sa komšijama. Ah, umalo
da zaboravim! U rupi u ćošku možete da obavite fiziološke potrebe.
Nije naročito higijenski mešati u istoj sobi mirise hrane koja ulazi i one
koja izlazi, ali tako su odlučila gospoda vlasnici da bi uštedeli na
izgradnji kupatila i povećali broj soba. Novac diktira. Na kraju krajeva,
videćete da ćete se navići i brže nego što ste mislili.“
Baba i deda bili su srećni; koliko god grozan, krov nad glavom je
krov nad glavom. Imali su nešto malo hrane, prevodioca, možda
ljubazne komšije i nova zanimanja. Šta im je još trebalo da započnu
novi život u ovoj nepoznatoj zemlji? Tereza je za kratko vreme od
gajbica napravila sto, stolice, kredence. Alehandro je za to vreme,
veoma posvećeno pripremio svoju obućarsku tezgu. Kad se vratio s
džakovima slame, majmunoliki čovek doneo je i komadiće tkanine,
iglu i konac da bi moja baka napravila, skrpivši ih, čaršave, stolnjake i
zavese. Dao im je i zbirku praznih tegli da im posluže kao činije i
tanjiri. Zatim ih je odveo u posetu komšijama. Krenuli su od Anarhiste.
Majmunoliki im je objasnio:
„Priča se da ovaj gospodin potiče iz jedne od najbogatijih porodica u
Čileu, ali da se gadi novca dobijenog od iskorišćavanja sirotinje.
Činjenica je da je došao da živi kod nas privučen imenom četvrti:
Independensija.6 I umesto da zarađuje odvratne pezose, u zamenu za
to što mu plaćamo stanarinu i dajemo hranu, izmišlja nova zanimanja
da bismo zaradili za život. Videćete već: silan je to čovek. Bio je jedan
od retkih, mogu da ih nabrojim na prste jedne noge, koji je prepoznao
moju ljudsku inteligenciju. Budući da je obrazovan i da govori trideset
jezika, naučio me je samo najosnovnije za svaki od njih i tako sam
postao prevodilac. Novac, ljubav, hrana, porok, šta još preostaje? Mi,
njegovi učenici osnovali smo Komitet braće i sestara, koji slobodu ne
smatra pobunom, već očuvanjem beskrajne mašte pred zabranama
koje nameće vlast. Dobro, on će vam sve bolje objasniti… Uđite, verujte
mi.“
Otvorio im je vrata sobe devet na kojima je pisalo: Bez imena.
Anarhista. Izumitelj zanimanja. Dočekao ih je čovečuljak neodređenih
godina, ćelav, s debelim naočarima ispod dugih, crnih obrva, koji je
grickao tanke usne i kršio blede, gotovo modre, prste, potamnele od
nikotina. Zidovi prostorije bili su zatrpani gomilama knjiga koje su se
protezale od poda do plafona. Umesto stolica, enciklopedije. I sto je
bio napravljen od brda knjiga, baš kao i nešto što je trebalo da posluži
kao krevet.
„Zdravo, ruska braćo, vaša nekad mudra bivša domovina priprema
se da načini novu svetsku grešku: istinu ućutkuje centripetalna sila
koja diktira odnose vertikalne poslušnosti. Na sreću, vi, parije istorije,
upali ste u odlično društvo i odsad pripadate našem anarhističkom
bratstvu. Ali da se razumemo…“
Alehandro i Tereza, pomalo naježeni i ledenih nogu, slušali su tog
čudaka, izgubljenog u siromašnoj četvrti Santjaga de Čilea, bogu iza
leđa, kako drži govorancije na najfinijem ruskom koji su ikad čuli. O
politici nisu znali ništa. Kad su čuli ono „da se razumemo“, pokušali su
da prikriju svoje tupave izraze lica razrogačivši oči i kažiprstom
pomerivši usnu školjku.
„Nismo mi tamo neki anarhisti koji se bune protiv Boga, nauke i
države. Ni govora. Takva borba može da obezbedi samo da po sirotinji
zapljušte udarci i meci. Država, a preko nje i kapital, u kakvom god
obliku da se pojavi, bitku je dobila još pre dva ili tri veka. Ništa neće
promeniti tok razvoja industrijskog doba. Crvi su već napali sir i ništa
ih ne može zaustaviti. Proizvodnja se neće zaustaviti do potpunog
uništenja planete. Retki će preživeti. U bliskoj budućnosti, siromašni
će možda imati bolju odeću, smeštaj i hranu, ali i dalje će biti
siromašni; to jest, svaki put sve zaduženiji kod vlasti, iako sad možda
više neće plaćati krvlju i plućima, već će zauzvrat davati nešto tako
dragoceno kao što je osmeh, ili pamet. Sirotan će se pretvoriti u
zadovoljnu gluperdu. Kakav se zaključak nameće? Najvažnije je
preživeti! Ne smemo dozvoliti da nas propast društva uništi. Ali sedite,
objasniću vam.“
Umesto taburea dao im je dve istorije filozofije, jednu na
francuskom i drugu na nemačkom. Majmunoliki je deci dao kesu
klikera i poslao ih da se igraju na ulici. Alehandro i Tereza i dalje ništa
nisu razumeli.
„Umesto da nastavimo da trpimo bogatašku eksploataciju, mi,
radna snaga, moramo otkriti način da mi njih iskorišćavamo, a da ih
pritom, naravno, ne pljačkamo. To ne dolazi u obzir. Moramo delovati
tamo gde oni ne mogu, niti znaju kako. Ovo nije rešenje za većinu, već
samo za odabrane vaši koje imaju talenta. Svinja mora da jede đubre
da bi proizvela krv. Vaši, bez prljanja, sisaju svinjsku krv. E sad, kad
peku životinju, spale i parazite jer su paraziti glupi. Mogli su na vreme
da skoče i pređu na kasapinovu glavu. No, pređimo na stvar: vlast nije
kreativna i bogataši se dosađuju. Imaju sve osim sebe samih. To je i
logično. Da bi pronašao sebe, moraš da se odrekneš svega, a oni rade
sasvim suprotno i sve prisvajaju. Razumete li?“
Trepćući, Alehandro i Tereza preterano ubedljivo izgovoriše: „Nego
šta nego razumemo!“
„Svaki čovek s poznatim zanimanjem: obućar, pekar, rudar, stolar,
moler, sajdžija, lekar, inženjer i slično, predstavlja plen za državu,
koja ga iskorišćava dok mu ne isisa koštanu srž. Bavljenje običnim
zanimanjima podrazumeva gubitak slobode. Treba se posvetiti
nepoznatim zanimanjima, koja ne utiču na materijalni život, već
proizvode stanja svesti. Za to nam ne treba druga sirovina osim
mašte. Svinja je vesta, ali glupa. Od njene gluposti možemo da živimo
dok ona ne dođe do samouništenja. Molim vas da posetite moju braću.
Poverio sam im nove dužnosti s kojima mogu da prežive svaki krah
svetske ekonomije. Takve krize utiču samo na sirotinju i na sitne
kapitaliste. Retki velikaši, sam krem društva, ne gube moć, odnosno,
ne gube ništa. Svinjče će promene prebroditi bez većih problema. U
tim mračnim trenucima, moji sledbenici će, jače nego dotad, zgrabiti
svoje svinje.“
Rusi su se spremili da pođu, vođeni majmunolikim, koji je
govoranciju slušao povremeno zdušno aplaudirajući, kad ih je
Anarhista zaustavio.
„Brate Alehandro, dozvolite mi da vas nešto priupitam. Vaš prijatelj
rekao mi je da želite da postanete obućar. Da li je to tačno?“
„Jeste, gospodine.“
„Nije vam to dobro. To je poznato zanimanje. Država će na kraju da
ga iskorišćava. Kad završite obilazak, vratite se ovamo. Smisliću vam
novo zanimanje, 'ublažitelj praznina' ili 'popravljač senki', nešto tako.“
„Hvala, gospodine, nije potrebno. Imajući u vidu kako ću ja raditi,
mislim da će i obućar postati novo zanimanje.“
Majmunoliki je proveo Terezu i Alehandra po komšiluku upoznajući
ih s članovima Društva slobodne braće i sestara. Upoznali su
„dezinfekcionera ogledala“, „profesora nevidljivosti“, „čudesnog
biologa, izumitelja tela“, „pogrebnog klovna“ i mnoge druge koji nisu
mogli da im objasne čime se zapravo bave jer je majmunoliki,
prihvatajući na svakom ulazu po piće, bauljajući kao pijanac,
zaboravio ne samo ruski, već i ostale jezike i prevodio na čudan jezik
sazdan od podrigivanja, štucanja i balavljenja. Makar su u početku
saznali šta radi „krotitelj pegica“.
Bio je debeljuškast, tamnoput čovek, i vonjao je na vino kao i ostali
goji koje su videli u komšiluku. S njim je bila krezuba žena i osmoro
dece koja su nekontrolisano jurcala po jedinoj prostoriji. Krotitelj bi
udario u mali bubanj i, otvorivši oči koje su neobično sijale, naredio
mladežu da se pomeri s mesta. Činjenica je da su mnoge gospođe
želele da im mladež bude u blizini usana, na obrazu, između grudi ili
na nekom skrovitijem mestu. Lakovernu klijentkinju uveravao bi da će
se mrlja s vremenom premestiti, milimetar po milimetar, sve dok ne
stigne do željenog mesta.
Jasno je da bubanj, blistav pogled i hipnotičke naredbe krotitelja
nisu bile dovoljne. Pored svega, klijentkinja je morala da se moli i
iskreno veruje. Posle nekoliko seansi tvrdio bi da se mladež pomerio
nekoliko milimetara. Ako bi gospođi dosadili brojni susreti ili bi počela
da se žali na spor napredak, krotitelj bi slegnuo ramenima kao da je
smrtno uvređen i odgovorio da nije kriv on, već nedostatak vere tokom
molitve. I otišao bi da traži novu žrtvu. Uvek bi pronašao neku naivnu
damu da zaradi hleb za svoju brojnu porodicu. Ponekad, veoma retko,
pegice bi se pomerile.
Kad su obišli sve članove zajednice, Serafim, kojeg je mučila sve
veća žeđ, odveo ih je u prostoriju u dnu hodnika, istu kao i sve
prethodne, ali obeleženu natpisom: Bar zadovoljnog srca. Pedesetak
goja, muškaraca i žena, bosih, u odrpanoj odeći, zbijenih u znojavi
blok oko kojeg se širio kiselkast miris, plaćali su sićom čaše vina koje
je Andalužanin niskog rasta i širokog struka punio iz bureta ofarbanog
u crveno, smeštenog u samom srcu prostorije. Vesto kao mornar,
polumajmun se probio kroz taj mesnati talas i vratio se, poskakujući
na desnoj nozi, s tri pune čaše; dve je držao u rukama a jednu levom
nogom. Ispio je onu iz donjeg ekstremiteta a ove dve koje je držao u
gornjim ponudio je svojim Rusima. Alehandro je odmah pokazao da ne
prihvata piće. Izvesna verska načela branila su mu da pije u baru.
Pedesetak goja našlo se uvređenim i jedan od njih je navaljivao:
„Nemoj da nas vređaš, druže.“
Predosećajući da se sprema oluja, Tereza je podigla svoju čašu i
naiskap je ispraznila. Blok od tela podržao ju je veselim povicima.
 Rebe je posavetovao dedu: „Vidi, Alehandro, Hilel Mudri je rekao:
'Među obučenima idi obučen, a među golima se svući.' Oni vino
doživljavaju kao nekakav dokaz prisnosti. Mislim da ne bi trebalo da
odbiješ. Mogli bi da te ubiju. Popij i drži se one stare: 'Ako već činiš
greh, radi to kako valja'.“
Onda je Alehandro uzeo vino i sa uživanjem ga popio. Stresao se pet
puta a od grla do stomaka razlila mu se žestoka vrelina. Zakašljao se.
Opšti smeh. Aplauz. Majmunoliki se vratio s tri nove čaše. Zdravice
„Pijmo za sreću“ potrajale su satima. Baba i deda, iznureni, izobličeni,
postali su deo ljudskog bloka, pevušili su čileanske melodije, između
napada smeha i povraćanja. Veselje je završeno kad je vinsko bure
presušilo. Probudili su se narodnog dana, opruženi na betonskom
podu svog skromnog smeštaja, suvog jezika i sa užasnom
glavoboljom. Novi život je otpočeo. Deca su bila gladna.
Prošlo je pet godina tokom kojih je Alehandro radio kao obućar a
Tereza kao proročica. Madam Očičornije odlazila je na turneje od po
tri do šest dana, ponekad i petnaest, i uvek se vraćala sa širokim
osmehom i korpom punom jaja, pilića, mekanih hlebova, voća, povrća,
slatkiša i ostalih namirnica koje pomažu popravljanje kilaže.
Zahvaljujući majmunolikom, koji nije prestajao da je obožava kao
idola, prilično je dobro naučila španski, iako je zadržala ruski
naglasak koji je ostavljao jači utisak na publiku. Buve su pogađale
budućnost s neverovatnom preciznošću i kad bi stigli u zaseoke,
budući da su već uživali određenu popularnost, sirotinja je pravila
redove da bi postavila uvek ista pitanja. Taj i taj me iskreno voli? Da li
sam pogrešio što sam izabrao baš tu ženu? Da li će se vratiti moj
izgubljeni dragi? Da li ću se izlečiti od ove bolesti? Da li ću naći bolji
posao? Šta je lepo život spremio za mene?
Benhamin, Haime, Fani i Lola znali su da stiže zbog zvuka praporaca
zakačenih na Belog i Crnog i pojurili bi niz ulicu da je dočekaju kličući
od sreće. I oni su govorili španski jer su išli u državnu školu, koja je
bila obavezna da im, pored obrazovanja, obezbedi i besplatan
doručak. S druge strane, Alehandro je uspeo da nauči samo jednu reč
novog jezika: sreda. Kad bi ga neka mušterija upitala: „Kad će mi biti
gotove cipele?“, odgovorio bi: Sreda. „Koliko košta popravka?“, Sreda.
„Lep dan danas, zar ne?“ Sreda.
Ako i nije imao dara za jezike, kao obućar bio je više nego odličan.
Odbio je Anarhistin predlog i nije ublažavao praznine niti popravljao
senke, ali zauzvrat mu je predložio da svoju privrženost obućarskom
zanatu razvija u neobičnom pravcu, odnosno, da pravi cipele po meri
ne samo da bi zadovoljio noge, već i dušu. I bez fiksne cene. „Neka
svaka mušterija plati koliko želi ili može. To će ih primorati da razviju
moralni stav, da biraju hoće li dati najmanje što mogu, onoliko koliko
je pošteno ili najviše što mogu, i tako će upoznati sebe.“ Anarhisti su se
dopale ove ideje pa je mom dedi dodelio titulu „obućarologa“.
Alehandro je otišao na gradsku deponiju i sakupio sve komade kože
i grubog platna koje je uspeo da nađe. Kao i kože pacova, mačaka,
pasa. I izlomljene štapove i daske. To će biti materijal od kog će praviti
kalupe i obavljati popravke. Po povratku u sobu, posvetio se meditaciji
i pustio da mu kroz misli prodefiluju čizme i kamašne koje je dvesta
šezdeset nedelja čistio u vojsci. Gledao je kako su izrađene i analizirao
im delove:
 „Najvažniji od svega je đon, prenosiva platforma, zaštitna podloga
koja treba da bude nevidljiva da bi je taban prihvatio kao drugu kožu,
sigurnu, nesavladivu, osetljivu i, iznad svega, punu ljubavi. Donovi, kao
majke, čeličnom voljom rađaju svaki korak dajući punu nadu da će se
stići tamo gde treba, neprestani tvorci puta, domaći donovi… A
potpetica? Treba da pruži podršku, da obezbedi puno poverenje, da
bude zid koji razdvaja od prošlosti i da korak smesti usred stvarnosti,
u blistavu sadašnjost, omogućavajući dostojanstvenoj peti da osvoji
prostor, da prodre, upotpunostipreuzme, postane središte
razdraganog početka života. Ali istovremeno ne sme biti tvrda, kruta,
već nežna koliko i moćna, ne samo da bi pogurala nogu unapred, u
budućnost, nego i da bi upila okeansku plimu prošlosti… A vrhovi?
Moraju biti fini da ne bi povredili nežne prste koji treba što lakše da
stupe u sutrašnjicu, u ono što nam predstoji, što je uvek nagrada, jer je
na kraju svakog puta Bog, a ne smrt, koja je samo preobražaj. Neka ih
svaki korak koji naprave u mojim cipelama odvede ka sreći,
blagosloveni bili.“
Prve mušterije bili su mu siromasi koji su dolazili zbog popravki.
Alehandro je prihvatao poslove, ma koliko skromni bili, i od tih hrpa
zakrpa pravio luksuzne cipele. Polako su došli i kupci iz srednje klase
a na kraju, kao da su krenuli u egzotičnu avanturu, pojavili su se dame
i gospoda iz aristokratskih krugova. Alehandro je morao da potraži
pomoćnike. Pronašao ih je u samom komšiluku, tako da su mogli da
rade a da ne napuštaju svoje sobe. Svako ko nije imao posao mogao je
da učestvuje u izradi cipela koje su pravljene isključivo ručno,
šivenjem i lepljenjem, bez ikakvih eksera, i od običnih, a ipak
plemenitih materijala. Deda se zakleo da nikad neće upotrebiti neku
od onih bezličnih mašina. Svaki par cipela treba da bude proizvod
napravljen s ljubavlju i potpuno drugačiji od ostalih. Svaki čovek ima
svoje otiske prstiju, jedinstvene na svetu, a takve treba da mu budu i
cipele, za njega i nikog više. Dobijeni novac – „Koliko koštaju?“
„Koliko vi mislite da treba.“ – delio je sebi i radnicima na ravne časti.
Uprkos tome što je svakodnevno provodio nezamisliv broj sati radeći,
osmišljavajući modele, dobijao je isto koliko i njegov najskromniji
pomoćnik, onaj koji izrađuje kartonske kalupe. Na kraju je za njega
radilo više od sto saradnika, sa osmehom na licu.
Svaki put kad bi se vratila s turneje, sa sve baroknijim turbanima, sa
sve više prstenja, narukvica i ogrlica, više maškare na očima i
dugačkih noktiju nalakiranih u ljubičasto, Tereza je bila sve
goropadnija. „Ovo je glupo! U tvojoj glavi nešto nije kako treba. Za to je
sigurno kriv onaj prokleti Rebe. Kako je moguće da ti broj mušterija
neprestano raste, da za tebe radi sto ljudi, a da stalno isto zarađuješ:
neku siću? Prošlo je pet godina, a ti se još nisi obogatio. Bogati te
iskorišćavaju, zabavno im je da ti plaćaju manje od milostinje, ne
doživljavaju te kao sveca, već kao budalu. Nije fer! Moram da
iscrpljujem svoje buve primoravajući ih da predviđaju beznadežne
sudbine hiljada bednika da bismo, sa onim što ti i ja zaradimo, mogli
da živimo iznad same granice siromaštva. I dalje pokušavaš da se
dokažeš pred nemilosrdnim očima velikog podlaca. Ne uživaš u životu
zato što želiš da budeš pošten. Sve si nas strpao u svoju mističnu
grobnicu. Bog voli samo mrtve! Moraš da se vratiš u stvarnost!“
Deda se smejao, ljubio ženu u čelo i nastavljao da sneva na javi kako
bi mogao da poboljša svoje proizvode. Sad je tražio način kako da
pravi cipele koje se pri hodanju mole!
Iznenada se pojavio Kekec Eremberg, prvi Jevrejin kojeg je moj deda
video za sve te godine. Bio je istinski odvratan, sa ogromnom glavom,
kratkim nogama, dugačkim torzom, bez vrata, debelog stomaka,
dlakav, s jednim smeđim, a drugim zelenim okom. Vrteo je ručnim
zglobom da bi pokazao zlatni sat koji je podsećao na budilnik verujući
da ga, zbog njega, žene smatraju neodoljivim. Šepurio se pred
radnicama kao da je dovoljno samo da pucne prstima pa da one
ispuste donove na zemlju i pohrle ka njegovom šlicu. Došao je iz
radoznalosti – prijatelji su mu pričali o ludaku koji radi za onoliko
koliko mu date – da naruči par čizama. Kad ih je dobio, ponudio je
deset puta manje nego što zaista vređe. Alehandro ga je pogledao
užarenim očima i samo rekao, pokazujući ka sobama svojih
pomoćnika: „Hvala u njihovo ime.“
Eremberg, iznenađen, posramljen, dade još nekoliko pezosa,
promrmljavši: „Za bakšiš.“ Zatim prasnu, vičući na jidišu: „Ma, molim
vas, gospodine Alehandro! Prijatelji su mi rekli da ste ludi i bili su u
pravu. Šta ovo znači? Kad podelite zaradu, svi, čak i onaj balavac što
čisti rupe koje služe kao klozet, dobiju isto koliko i vi! Da li je to
ponašanje dostojno jednog Jevrejina? Jer vi ste Rus koliko sam ja
Poljak. Ne pretvarajte se! Čini mi se da ste goje zamenili hasidima i da
brkate izopačenost i svetost! Pravi industrijalac utvrđuje visoke cene i
niske plate. Ovo je industrijsko doba, prijatelju! Srednja klasa sad ima
velike šanse. U ovoj zemlji lezilebovića, mi stranci možemo da
zgrnemo bogatstvo. Radna snaga je praktično besplatna. Ove
neznalice nemaju sindikate ni socijalnu zaštitu. Vojska nas štiti. Ako
objave štrajk, dovoljno je da ih isprebijaju. Videli ste šta se desilo u
Marija Eleni. Hteli su da se pobune, pa su ih prebili ko volove.
Uostalom, pored fabrike možemo da otvorimo prodavnicu i da im
plaćamo bonovima, pa će biti primorani da potroše ono što kod nas
zarade po cenama koje nama odgovaraju. To su idealni uslovi.
Iskoristite ih, gospodine Alehandro! S vašim talentom za zanat i mojim
poslovnim veštinama možemo da postanemo milioneri. Ako se
udružimo, Bog neće morati da nam pomaže.“
Alehandro se nasmejao, nije ni prihvatio, ni odbio, nastavio je da
radi i iznenada je razneženo prošaptao, dirnut time što ponovo koristi
jidiš: „Razgovaraćemo o tome u sredu, gospodine Eremberg, moram
da razmislim…“
Kekec je slegnuo ramenima. Bilo je jasno da deda, onako posvećen
izmišljanju različitih modela za svaku mušteriju, nikad neće razmisliti.
Uprkos tome, ovaj je jednom nedeljno dolazio da mu dosađuje.
Činilo se da se sve ustalilo u nepromenljivom, večnom ritmu kad je
stiglo pismo. Donela ga je neka mala skitnica kojoj su dali tvrdokuvano
jaje da bi ga predala u Alehandrove ruke. Iako obućarolog nije znao ni
da čita ni da piše, prepoznao je Terezin rukopis koja je sve naučila od
majmunolikog. Bilo je obimno, važno, poverljivo; zašto bi se inače
njegova žena toliko pomučila? Grudi mu je stegnuo bolan predosećaj i
ispustivši alat potrča kod Anarhiste da mu ga ovaj pročita. Profesor je
na brzinu preleteo pogledom preko papira – čitao je zadivljujućom
brzinom tužno pomerio ćelavu glavu, oglasio zvono koje poziva na
sastanak i odvukao Alehandra ka baru. U „Zadovoljnom srcu“ čekala
su ih Slobodna braća i sestre okupljeni u blok oko vinskog bureta.
„Braćo“, rekao je Anarhista, „ovo je veoma osetljiv trenutak u životu
jednog muškarca. Videćemo kako se ruši sve što je mislio o sebi,
njegova izgrađena ličnost, a pojavljuje se nova, koja se krije ispod
kože, čovek načinjen od srca koji se budi samo ako ga smrtno rane. Vi
nećete razumeti šta čitam jer ću prevoditi na ruski. Njegova supruga
već je naučila španski; žene uče jezike kroz neki oblik osmoze, za
razliku od nas, sirotih muškaraca, obdarenih intelektom koji nije
prilagođen za takve veštine. Ali pratićete izraze lica našeg prijatelja,
kojem moramo ukazati duboko saosećanje – rana koju zada žena
mnogo je bolnija od zamaha sabljom – i shvatićete o čemu je reč.“ Pa
nastavi na ruskom: „Poštovani gospodine Alehandro, nemojte piti vino,
uzmite ovu bocu piska i iskapite je. Da biste podneli pismo, morate
dobro da se napijete. Da, znam, vera vam ne dozvoljava da pijete.
Danas napravite izuzetak ili ćete nam umreti. Hajde, pijte! Živeli!
Počinjem da prevodim:

Mužu, poznajem te. Mnogo te je iznenadilo moje pismo. Naravno, ako

razmenimo tek tri do četiri rečenice o novcu, deci i tvojim cipelama
kad smo zajedno, šta bih ti sad mogla napisati? Pomislio si da je nešto
strašno i pojurio kod Anarhiste. Sad ga slušaš kako prevodi. Za
nekoliko trenutaka molićeš me da ti se smilujem, ali ne mogu to da
učinim. Moram sve da ti kažem otvoreno, iako nečeš poverovati i
tražićeš da ti više puta ponove ovu rečenicu: Serafim i ja smo se
zaljubili, sad sam njegova ljubavnica. Moja osečanja toliko su snažna
da ne mogu nastaviti da živim s tobom i s decom. Vi ste moja prošlost,
vreme koje sad vidim tek kroz maglu. Verovala sam da te volim, ali to
je bio samo životinjski nagon, želja za muškim udom, za decom,
instinkti kaleve imaju i krave. Sjedinili smo se, a nikad se nismo videli.
Ja sam se gojila, gomilala frustracije, borila se da pri svakom odnosu
eksplodiram kao da je kraj sveta, divlje, bez nežnosti. Ni ti ni ja nismo
umeli da se milujemo, da budemo nežni, da se predamo jedno drugom.
Ti si živeo u svom svetu, s Rebeom, Bogom, obućarskom radnjom; ja u
svom, hleb, kuća, izmet, mržnja prema Stvoritelju; razdvojeni. Nisi me
poznavao, nisi znao šta nosim iznutra; video si svetu preživarku usred
doma koji je bio grobnica, a ne hram; dopustio si da se dosađujem,
nisu te zanimali moji snovi, ništa. Bili smo primitivni, prosti, dosadni;
izgubili smo životnu iskru, nežno zadovoljstvo. Kopnela sam. Sreća
koju nisam imala nadimala mi je telo. Ponekad bih gledala druge
muškarce kao da su neko čudno, ali zabranjeno voće. Mučena grizom
savesti, hipnotisana, davila sam se u tebi, u tvojoj praznini, tvojoj
grubosti nesvesne neznalice, bez dvoumljenja prihvatajući da
žrtvujem najbolje godine svoje mladosti. Očima sam tražila tvoj pogled
da bismo pronašli nešto drugo, vezu izvan ovog sveta, ali ne, znao si
da me uzmeš samo s besom i nadmenošću kojoj te je naučio Jahve.
Mislio si jedino na to kako da mi pružiš monstruozan orgazam pa si
gurao kukovima, snažno kao da tucaš kamen, ali nedovoljno da
osvojiš ženu. Bio si bezosećajan i trapav. Ja ništa nisam primećivala
jer nisam imala iskustva, ni mogućnosti da uporedim s nečim drugim.
Prepuštena bedi, u koju si nas ti gurnuo svojom ludom željom da budeš
pošten, čemu sam mogla da se nadam? No, čudo, ne božje, već
ljudsko, postoji. Ljubav je čudo, što ti nisi mogao da vidiš jer si bio
zaokupljen samo sobom. Stavio si me u svoju službu, kao što je to
učinio i tvoj otac sa svojom ženom, i otac tvog oca, slušajući velikog
podlaca koji pre svega negira čudesno telesno uživanje. Istina je da
sam u svom životinjskom stanju verovala da te volim, ali u Serafima
sam se zaljubila kao ljudsko biće. To je nešto veličanstveno što ti ne
umeš da spoznaš. Nemoj misliti da sam bila neiskrena, da sam te
prevarila. Koliko sam samo želela da ti budem verna do smrti da ne bi
patio ovako kako znam da patiš u ovom trenutku. No, protiv prirode se
ne može. Desilo se iznenada, bez najave, katastrofa velika kao
zemljotres. Kad nas je pokupio u Valparaisu, sećaš li se, Serafimje
video moje grudi i ja sam se zarumenela. I ne shvativši to, u njegovom
užarenom pogledu prepoznala sam svoje potisnute želje. Njegov
pogled prodro mi je do jajnika i polni organ natopio mi se vodom.
Nisam želela, ni najmanje, da mi se desi tako nešto, naročito ne s
nekim koje toliko ružan. Uz velike napore osušila sam se i odbacila tu
nepoznatu ženku koja je zagospodarila mojom vaginom. Nekoliko
trenutaka kasnije, dok sam hranila buve, savladala me je snažna želja
da pred njim pokažem svoje nago telo. Osećala sam kako drhti pri
otkrivanju svakog centimetra moje kože i zbog njegovih neobuzdanih
osećanja zatitrale su mi ćelije, proključala mi je krv. Ti si, na neki
čudan način, shvatio da sam se uzbudila i uzeo si me očajničkom
silinom, jer si, i ne znajući, osećao da me zauvek gubiš. Ukrao si mi
orgazam namenjen njemu, a ne tebi. Taj orgazam zaboleo me je kao
da si mi iščupao zub. Mislila sam da sam poludela, ubedila sam sebe
da sam uznemirena zbog zemljotresa i nisam rekla ništa jer mi je to sa
Serafimom izgledalo nemoguće, sramotno. Ponovo sam postala ono
što sam oduvek bila, majka posvećena oporoj porodičnoj stvarnosti.
Nastavila sam da taložim salo da bih tim inertnim štitom prikrila
očajanje koje me je izjedalo iznutra. Bez ljubavi, moje oči bile su puste,
moje uši su kopnele, dodir je bio grub, vazduh otrovan, a svaki novi
dan bio je crni most koji treba preći na slepoj kobili. Turneje sa
Serafimom malo su me smirile, ali nismo želeli da priznamo uzajamnu
privlačnost koja nas je bolela. On, ubeđen da nije dostojan ljubavi,
činio je sve za mene, skroman, ranjiv, tužan, sa obazrivim držanjem
čudovišta. Ja sam bila ubedena da je on najružniji čovek kojeg sam u
životu videla. Pre nedelju dana nastupili smo u rudniku uglja u Loti.
Rudari su želeli da siđemo u duboke tunele, da i taj mračni svet
upozna smeh i znanje. Serafim je izveo najbolji nastup u životu
koristeći se i opsenarstvom: bio je novi kralj Mida koji je sve što
dodirne pretvarao u banane. Osetila sam kako govori: 'Sve je hrana,
čak i bol.' Ja sam potom predviđala samo lepu budućnost obećavajući
svakoj od tih krtica vazduh i svetlost. Mnogo smo im se dopali i u znak
naklonosti stavili su nam svoje metalne slemove i umazali nam lica
gorom. Po povratku u prikolicu, Serafim me je pogledao, počeo da se
grči i pao preda mnom na kolena šapćući: 'Devica noći.' Pomazila sam
ga po dlakavom potiljku. Dopuzaoje kao dete i ugnezdio mi se među
grudi. Jecajući me je zamolio: 'Učini čudo, daj mi svoje sveto mleko.' I
na moje iznenađenje, dirnute beskrajnom nežnošću njegovog glasa,
grudi su pustile mleko i okupale ga belom tečnosću. Zatim je zaplakao.
Ližući moje suze prošaptao je: 'Devica snega.' Tad je s mog čela potekla
krv, kao da su mi navukli krunu od trnja. Reče u zanosu: 'Devica zore.'
Pun mesec prekrio nas je srebrom. 'Moja si, pogledaj me prvi puf,
preklinjao je a ja, opijena, dok mi je srce lupalo tako snažno da sam
mislila da će iskočiti iz grudi, okrenuh pogled ka njemu. Predrasude su
se najednom raspršile, istinski sam ga videla i konačno primetila
njegovu pritajenu lepotu. Ako se uporedi sa ostalim muškarcima i ako
primenjujemo stare kanone lepote, Serafim je čudovište. Ali ako se
izdvoji iz okruženja i posmatra zasebno, sam za sebe, bez poređenja,
on je savršen. Njegove nedokučive oči odlikuje anđeoska dobrota,
njegove jasne crte lica diraju u dušu, mišićavo telo i svilenkasto krzno
beskrajno su prijatni na dodir, dah mu je sladak i mirisan kad se
probudi, kreće se elegantno kao da pleše, svaka reč koju izgovori
prodire mi u um kao blistavi dragulj; on, zapravo, nikad i ne priča, već
peva. Kad je osetio toplinu mog pogleda, skinuo je klovnovsko odelo i
pokazao mi celo svoje telo, živu skulpturu. Usred zanosa koji je u meni
izazvala ta nagost, ispružila sam ruke i pustila da mi njegov ud klizne
u vlažne dlanove. Navikla sam na tvoj debeli, grubi, neosetljivi ud sa
arogantnom, golom glavom. Serafimov ud bio je bled, tanak, nežan i,
iznad svega, ceo. Nežna kožica podarila mu je pritajenu senzualnost,
skromnost udruženu s moćnom privlačnošću, i na kraju, mirnu
životinjsku prirodnost, bez religijske oštrice, bez ikakve obaveze
prema Bogu. Kad bi ti prodirao u mene, s tobom je dolazio i Jahve.
Naredio je da ti odseku komadić kako bi prisvojio tvoja uživanja. Sa
zadovoljstvom i strašću poljubila sam kožicu i ponudila mu sve otvore
na svom telu. Nije ga želela samo moja školjka, već i moja usta, moj
anus, moje uši, pupak, moje pore, moja duša. Povela sam ga ka sebi
kao što majka vodi dete i on, koji nikad nije upoznao ženu, polako mi je
ponudio svoju nebesku čistotu. Bez grubosti, bez žurbe, nežno,
osećajno, s poštovanjem… Kad se ceo našao u meni, postao je jedino
što me zanima u životu. Serafim je prestao da se pomera, da traži
trljanje koje donosi užitak, završno pražnjenje i, pogledavši me pravo
u oči, opivši me svojim dahom, počeo je da govori. Njegov glas,
najnežniji koji sam ikad čula, otkrio mi je osećanja koja je skrivao od
trenutka kad sam se prvi put zarumenela. Dok sam ga tako ispunjena
slušala, volela sam ga toliko da sam mogla podneti, čak i prihvatiti, da
nas je sjedinio Bog. Da, iako ti je teško da poveruješ, zahvaljujući
njemu, opojnom užitku koji mi je pružio, oprostila sam velikom
podlacu jer je dozvolio da postoji ljubav. Serafim mi je rekao, nikad
neću zaboraviti njegove reći: 'Između tebe i mene nema granica, naši
svetli i senoviti principi seprepliću, plešu u okeanu večnosti. Mi smo
dva usaglašena krika koji izranjaju kao dragulj iz te smrti koja nije
ništa drugo do još jedna božja maska. Ti i ja smo božanska radost,
otelotvorena u materiji. Među nama postoji poverenje, dostizanje
svetosti, buđenje nade, pojava vere. Mi smo leva i desna ruka velikog
čina ujedinjenja sveta i ponuda pomirenja. Kroz naše uživanje Bog
zadovoljno ispoljava svoju ljubav. Mi smo put pretvoren u svetlost. Mi
smo dve usamljenosti koje napreduju savršeno ispreplitane.
Zadovoljstvo je naše utočište.' I poljubio me je, a usne su mu bile slatke
i započeo je niz orgazama, sve jačih, kao talasi koji me prelivaju od
početka do kraja vremena. Doživela sam vrhunac sto puta, bez grize
savesti, bez kajanja, zaboravljajući na sve osim na njega. Smejali smo
se na sav glas, ječali, vrištali, plakali od sreće. Od tada nismo
prestajali da se sparujemo, u svako doba, na svakom mestu, bezbroj
puta, svaki put drugačije. Kad njegov ud nije uronjen u mene, kao da
nisam tela. Mi smo dva ognja koji će plamteti godinama. Želimo da
putujemo, da upoznamo Ameriku, Argentinu, Peru, bilo šta. Ne treba
nam mnogo da bismo Uveli a čuda ne prestaju. Sad volim zemlju,
nebo, zore koje dočekujem u njegovom naručju, ukus vazduha, biljke,
pa čak i ljudska bića. Želim da slavim, da se zabavljam, da pušim, da
budem prisutna. Svakog dana izgubim pola kilograma. Serafim želi da
budem okretna i vitka, zadovoljiću ga. Zbogom zauvek, siroti
Alehandro. Žao mi je što nikad nisi znao da voliš. Nemoj me tražiti jer
Tereza koju si ti poznavao više ne postoji. Smatraj da sam umrla. Deci
više nisam potrebna. Neka rastu, neka otkrivaju.

„U potpisu: Serafimova Tereza“

Dok je Anarhista čitao pismo koje je prevodio glasom punim

saosećanja, mom dedi, savladanom bolom, pukla su tri rebra oglasivši
se kao pucnji iz puške. Suze bez jecaja izmešale su se s krvavom
pljuvačkom. Bar, pun sabraće koja se zgurala oko Rusa da ga pridrže
kad mu klecnu kolena, delovao je tiho uprkos dubokom disanju mog
dede, koji je podsećao na ranjenog bika, i nežnom šapatu mudračevog
glasa. Ovi jadnici razumeli su njegov bol i sa samilosnim poštovanjem
prisustvovali su razaranju jednog srca. Vino im je teklo grlima
žuboreći kao izvor. Krotitelj pegica, da bi raskravio atmosferu,
zazviždao je poput kanarinca. Bez prestanka, da bi mu pomogli da
podnese ovakve novosti, obućarologu su davali velike čaše piska. Pod
je zaplesao, zidovi su oslabili i počeli da propuštaju buku sveta, dečji
smeh, ženska ogovaranja, rasklimatana kola, povici putujućih
trgovaca. Unutra, muž je patio, napolju, grad je nezainteresovano
nastavljao da živi. Nekoje zapevao, jedan je počeo da dobuje po
buretu, čitav blok je zaigrao, počelo je veselje. Od zagrljaja do
zagrljaja, obamrla žrtva ljubila ih je kao da su rod rođeni tražeći ruke
koje bi je uhvatile da se ne izgubi u gorkoj reci koja bi se ulila u smrt.
Povraćao je u mlazevima, krv i pisko, i pao bez svesti. Otvorili su mu
usta kašikom i u grlo mu sasuti još pola boce piska. Sedam dana bio je
pijan. Išao je od jedne do druge sobe u komšiluku i grlio svaku
porodicu, starce, decu, muškarce, žene, mačke. Dočekivali su ga sa
osmesima jer su tamo pijanca nesrećnog zbog ljubavi doživljavali kao
sveca. Uništio je svoju odeću i, nag, besneo na Mesec. Jurcao je
naokolo četvoronoške sa psima lutalicama. Bacio je sve cipele u jarak i
plakao, plakao, plakao.
Kad se konačno otreznio, našao se u svojoj sobi okružen
nameštajem koji je napravila Tereza, pretvorenim u gomilu
izlomljenih dasaka. U ustima je osećao gorak ukus, ne od alkohola,
već od tuge. Tuge koja mu se ugnezdila u grudi kao turobni rak.
Progonili su ga prizori iz pisma, smenjivali su mu se u mozgu: polni
organ njegove supruge, sav vlažan, prima ud jednog goja; ona vrišti od
zadovoljstva i guta spermu; ona širi noge, nudi mu se, meša kukovima,
zaboravlja ga zbog užitka koji joj pruža prodiranje nekog drugog
muškarca, mlađeg, zgodnijeg, pametnijeg, umešnijeg. Ona, Tereza,
tako dobra, sposobna za iskrenu nežnost, nevina milovanja, prepušta
svoj život čudovištu, daje tom čudovištu ono što njemu nikad nije dala.
O, kakav oštar bol! Kakav težak udarac! Smatrao ju je krivom, pa
nevinom, potom se lupao po glavi: „Ja sam kriv. Nisam urneo da je
poljubim, da se predam njenim vlažnim usnama; nisam joj se predao
čitavom dušom, već sam odabrao da je ponudim Bogu; nisam je
milovao; nisam je poštovao kao kraljicu; nikad nisam priljubio svoje
usne na njen organ kao da umirem od žeđi; sve se vrtelo oko mene;
udavio sam je obavezama; dosađivao sam joj; podario sam joj ledeni
breg umesto doma; uzimao sam je kao jarac; izbacivao sam spermu u
njen stomak; nikad nisam drhtao od uzbuđenja dok posmatram
okolinu; nisam žrtvovao san da bismo proveli noć zajedno pričajući
koještarije, mirišući jedno drugom kožu, zureći jedno drugom u oči.
Izgubio sam je. Sad kad više nije tu, konačno shvatam koliko sam je
voleo. Do kraja života nedostajaće mi njeno prisustvo. Voleću prazninu
koju je ostavila za sobom, moje mesto je tamo gde nje više nema.
Nestalo je svetlosti.“
Izgubio je apetit. Za ceo dan pojeo bi tek parče sira i malo salate.
Pogurio se, počeo je da pliva u svojoj odeći. Pokušao je da je mrzi, ali
nije mogao. Potom je pokušao da zamrzi majmunolikog. Ni to mu nije
pošlo za rukom. Taj nevini čovek, to siroče kao što je i on bio, nije bio
kriv. U žaru ljubavi niko nije kriv; to je dar od Boga. Pokušao je da bude
srećan misleći na Terezinu radost, dok se svakodnevno sparuje s
bićem koje je smatrala toliko lepim, konačno uživajući u životu… ali
sumorni rak stiskao mu je grudi svojim kleštima. Klonuo je među
krhotinama u sobi, odlučan u nameri da se ne pomeri do smrti.
Anarhisti su mu lupali na vrata. Dreknuo bi: „Ništa!“, i ne bi ih otvorio.
Dolazili su njegovi obućari. „Ništa!“ Njegovo četvoro dece. „Ništa!“ Ta
tuga, to poniženje, jer bio je strašno ponižen, toliko da ga je falus boleo
kao da su ga rasekli, nikad neće nestati. Ništa ga nije vezivalo za život.
„Ništa!“
Rebe je bio jedini koji je uspeo da se probije u tu sobu sad pretvorenu
u tvrđavu. Usadio se usred Alehandrovog uma i koliko god da se ovaj
opirao, vređao i bljuvao kletve, nije se makao odatle čekajući da ovaj
obamre od iscrpljenosti da bi ga naterao da sluša.
„Prijatelju, poznajem tvoje telo. Ova nesreća uništila ti je srce i
uskoro ćeš, baš kao što priželjkuješ, umreti. Pre toga, moraš da
izmiriš račun s Bogom. Tvoj bol ga vređa jer on, hvaljen bio, zna šta
radi i njegove namere su nam nepoznate. Zaboravio si da si Jevrejin.
Pre nego što nestaneš, moraš se vratiti pod okrilje zajednice, koja te je
odbacila zbog supruge. Postao si goj i vidi šta ti se desilo. Moraš se, za
kaznu, upisati među dobročinitelje našeg naroda. Dok si ti ležao pijan,
ja sam obišao sinagogu. Zamisli da se u ovom gradu mole bez prave
Tore, od kože, prepisane rukom, zaštićene raskošnim koricama.
Kakva tragedija! Jevrejska kolonija bez Svete knjige! Zaboravi na svoj
bol, idi u Argentinu i donesi pravu Bibliju. Posle umri ako želiš. Tvoj
život imao je neku svrhu.“
Argentina? Morao bi da pređe ogromni venac Anda, u oba smera,
noseći svirke na muli. Ustao je. Čitavo njegovo telo, njegovo biće,
tražilo je izgovor da bi nastavilo da živi, da bi ispunilo sveobuhvatnu
prazninu koju je Tereza ostavila. Rebe je bio u pravu. Svima će
dokazati da od njega ima neke vajde. Tim velikim delom povratiće
dostojanstvo. Možda njegova supruga sazna za taj herojski poduhvat i
oseti bar malo divljenja.
„Ne! Dosta! Ne smem da podgrevam nade, biće samo još teže.
Moram da se vratim u stvarnost, prihvatim razlaz i ispunim ovu
dužnost, samo za sebe i za Boga.“
Izašao je iz stana, seo na svoju obućarsku klupu i, ne obraćajući
pažnju na razdragane radnike, počeo da radi. Napraviće par čizama
od ovčje kože za hladne noći. Nikad više neće spavati. Žalost zbog
napuštanja, tuga pri pomisli na svoju ženu u tuđem naručju, uskratila
mu je tu mogućnost. San je zauvek nestao i njegov nedostatak pomutio
mu je um, kao da živi u polusnu. Kad je završio čizme, postoje radio
trideset sati bez prestanka, podočnjaci su mu bili ljubičasti a oči
zamućene, istovremeno prisutne i odsutne, bol postojanja zatvarao ih
je iznutra, pokretni zatvori, jer se i najmanji Terezin trag zarivao u
jabučice koje su pekle kao rane.
Pozvao je Kekeca Eremberga i s njim potpisao ugovor na španskom
ne razumevši ni reč. Kekec ga je ubeđivao da je sve u redu. Jevreji
mogu da veruju jedni drugima. On će se pobrinuti za organizaciju,
prikupljanje i podelu novca, kao što je i red. Alehandro će mu ostaviti
zbirku modela i adrese kupaca. Za decu ne mora da brine. Može da ih
pričuva jedna njegova prijateljica.
Deda je majstora za empanade zamolio da mu pokloni pseću kožu
koju je skrivao. Od nje je napravio dugačku bundu. Opremljen samo
štapom i bez ijedne pare – ono malo ušteđevine što je imao poverio je
Erembergu da je preda blizancima u slučaju da se njemu nešto desi –
krenuo je ka Vinja del Maru u nameri da stigne do Kilote, Ljajljaja, Rio
Blanka, Portilja, klanca Bermeho, da pređe Ande i nastavi kroz
prostranu argentinsku ravnicu do Mendose, a odatle, do Buenos
Ajresa. Da li će to biti pešačenje od dve hiljade kilometara? Nije znao,
niti mu je bilo važno. Koliko će trajati? Vreme više nije postojalo,
nestalo je, živeo je izvan njega.
Prešao je velike razdaljine hraneći se kupinama koje su rasle pokraj
puta. Pronašao je i nar, smokve i jabuke. Nekad bi ga nakratko povezli
u kolima, ali njegov neobični izgled budio je strah i seljaci su radije
izbegavali njegovo društvo. Deca su ga često jurila i gađala kamenjem,
neki su mu davali vode i sveza jaja. Hodao je danju, hodao je noću, i s
vremenom sve jasnije čuo otkucaje svog srca. Koliko je samo bolelo!
Trudio se da ne razmišlja o njoj, ali ga je kao okrutna osa proganjala
da mu pokaže neizdržive prizore i ubode ga žaokom. Pljuvačka drugog
čoveka u njenim ustima. Pomozi mi, Bože! Bela sperma, natopljena
strašću, zaliva njenu vulvu. Pomozi mi, Bože! Ona poredi lepotu
suparnikovih zuba s njegovim, požutelim i trulim. Pomozi mi, Bože!
Ona spava iscrpljena, zadovoljena, s ljubavnikovim mesnicama u
rukama. Pomozi mi, Bože! Ona, opčinjena, trčkara za njim kao jagnje
za majkom. Pomozi mi, Bože! Hodaj. Hodaj. Pokušaj da zaboraviš.
Prljav, zarastao u bradu, prekriven prašinom, podsećao je na
utvaru. Da ga ne bi zaustavljala policija, kretao se u senci, zguren,
grozničav. Konačno je krenuo putem koji vodi ka planinama. Bez
šumskih plodova kojima bi ublažio napade gladi, hranio se leptirima,
muvama, mravima, crvima, bubama i paucima. Nebo su prekrili oblaci
i noć je postala tamna. Ne videći prst pred okom, nastavio je
opipavajući put ka vrhu. Kad se pojavio pun mesec, zatekao se nasred
planine prekrivene snegom. Vetar je podmuklo zavijao. Stene i još
stena. Činilo se da tamo nema ničega osim hladnoće. Postavljene
čizme i bunda od psećeg krzna nisu bili dovoljni. Umro bi od hladnoće,
ali spasao ga je plamen ljubomore koji mu je goreo u utrobi. Iako nije
mogao da je mrzi – bila je u pravu – srce mu se ispunilo besom i
tugom, neiscrpni izvor patnje koji se pretvarao u groznicu. Nastavljao
je svoj put, u inat mrazu, vetru, snegu, ledenoj kiši u zoru; u inat
snažnom bolu u nogama koji je, u svakom slučaju, bio bolji od
duševnog bola. Izgubio se. Nekoliko dana kasnije, praznog stomaka i
suvog grla, pao je između stena. Iznemogao od gladi. Pozvao je Rebea.
„Ti si me u ovo uvalio. Želim da završim ono što sam započeo.
Napravi čudo.“
„Postoji samo jedno čudo, Alehandro. Čudo vere! Ne odustaj. Veruj
do samog kraja. Ima nade sve dok postoji i jedna životna nit. Ako dišeš,
to je zato što ti Bog pomaže.“
Alehandro se gorko nasmejao. „Da, Bog mi pomaže.“ Začuli su se
životinjski koraci i lavež. Skačući sa stene na stenu, iskeženih očnjaka,
spremna da ga raskomadaju, približavala su se tri ogromna divlja psa.
Rebe se zakikotao pred ovom neprijatnom situacijom, ponovio „Veruj!“
i pobegaoumeđusvet. Deda je strašno pobesneo. Napad zveri bio je
kap koja je prelila čašu. Toliko su ga mučili, sve su mu oduzeli,
poražen je, kastriran, bačen u jamu i sad, za kraj, treba da ga pojedu
psi. Što da ne? Da nije možda zaslužio da umre dostojanstveno, on,
prezrena ništarija nesposobna da zadobije ljubav majke svoje dece?
Nije vredniji od pseta i tako će se i ponašati.
Zveri su se polako približavale režeći. Najednom je skočio na sve
četiri, pokazao zube i, izvijajući se kao divlja životinja, počeo glasno da
zavija s takvim besom da je odjek u daljini izazvao lavinu. Tri psa
iznenađeno su zastala i zagledala se u njega nakostrešene dlake,
režeći. Pomahnitali obućar ponovo je zalajao i krvožedno jurnuo na
njih. Hteo je da im raspori stomake, počupa utrobu, ne njihovu, već
preko njih, božju. Psi su se povlačili. Dozivao ih je jecajima, jurio ih je
jedan kilometar, želeo je da umre oduzimajući im život, želeo je da
pokaže Svevišnjem u kakvog krvnika ga je pretvorio.
Zveri su nestale iza stena. Deda je seo na kameniti put i zaronio
bradato lice u šake, postiđen svojom mržnjom prema Stvoritelju. Kad
mu se disanje smirilo a planinska tišina otkrila svu gorčinu njegove
beskrajne samoće, nešto mu se očešalo o noge. Bila su to tri psa koja
su se vratila da bi ga prihvatila kao svog gospodara. Mahali su
repovima, lizali ga, umiljavali mu se pokorno iščekujući da ih pomazi.
„Čudo“, veselo uzviknu Rebe, „nazvaćemo ih Keter, Hohma i Bina,
kao tri prva sefirota Drveta života.“
Alehandro je zarežao. Kavkazac se oborene glave vratio u svoje
astralno skrovište. „Nazvaću ih Radost, Tuga i Ravnodušnost“, reče
moj deda i, iscrpljen, jedva ih nekako pomazi po leđima. Spavao je
dubokim snom, što mu nedeljama nije polazilo za rukom. Kad se
probudio, zatekao je pse koji su ga posmatrali kao da se osmehuju, a
pored nogu mu je ležao veliki mrtvi zec. Odrao ga je oštrim kamenom,
raskomadao na četiri parčeta i s novim prijateljima podelio obrok od
sirovog mesa. Pošto su pojeli čak i kosti, počeli su da ližu sneg s jednog
vrha.
Alehandro je nastavio svoj put. Radost, Tuga i Ravnodušnost hranile
su ga i povremeno bi ga, posle mnogo zavijanja, naterale da zastanu i
odmore i spavale su grejući ga svojim telima dok je on čuvao stražu.
Da bi rasterao misli o Terezi – koju je zamišljao kako se sve više
zaljubljuje u majmunolikog, miriše mu pazuh, guta litre sperme,
dopušta mu da je uzme otpozadi, gleda odraz zvezda u njegovim
očima – počeo je da se moli oslanjajući se na ritam otkucaja svog srca.
„Ja-sam-tvoj… Smi-luj-mi-se“. Od tog trena ponavljao je ove reči
dvadeset četiri sata dnevno bez prestanka. I dalje je osećao bol,
sklupčan među rebrima, ali više mu nije toliko smetao.
Jedne noći sreo je grupu ljudi na mulama. Za pojasom su imali
mačete, a na sedlima puške. Jedan je sjahao da ga pretrese. Hteo je da
mu skine bundu i čizme, ali zgadio se zbog njihovog smrada.
Obratio se onome koji je, po svemu sudeći, bio vođa: „Da mu
prerežem grkljan?“
Razbojnik je odgovorio: „Bolje ga ostavi na miru. Lud je. Isus Hrist
štiti ludake jer je i sam bio lud. Traži mu da nas blagoslovi.“
„Jesi li čuo, sveti bedniče? Blagoslovi nas.“
Alehandro, koji nije razumeo šta mu govore, raširi ruke da bi im
pokazao da ne razume njihov jezik. Razbojnici su to prihvatili kao sveti
znak, prekrstili se i nastavili put. Alehandro je shvatio da bi mu bilo
draže da su mu prerezali vrat. To više nije bio on. Izgubio se u sebi.
Rana ga je proždirala. Pokušavao je da se pogleda i na svom mestu
zatekao je neznanca.
Polako je zaboravljao ruski i jidiš. Čak bi se moglo reći da je te jezike
zbacio kao mrtvu kožu. Više nije razmišljao; otkucajima srca
prepustio je molitve, a on je lajao. Tek tako, samo još jedan pas u
čoporu, tražio je orlova jaja, jeo guštere i zmije, pio iz blatnjavih bara.
Na kraju je stigao do granice planinskog venca gde je počinjala
argentinska pampa. Radost, Tuga i Ravnodušnost zastale su kod
poslednje stene, podigle njuške ka nebu i počele da zavijaju kao da je
neko umro. Bile su planinske životinje i nisu mogle da prežive u
ravnici. Seljaci bi ih poubijali puškama. I deda je počeo da zavija da bi
izrazio patnju zbog rastanka. Potom je otkinuo tri komada kože sa
unutrašnje strane bunde, s delova gde se najviše znojio i bacio ih
svojim prijateljicama. Svaka je uhvatila po parče u letu i, noseći ih u
zubima, vratiše se u planine.
Alehandro je ponovo bio sarn. Sve se više molio dodajući „Ve-ru-
jem-u-te-be“ svom srčanom ritmu. Odatle do Mendose i od Mendose
do Buenos Ajresa, nije ni osetio put. Prešao ga je snevajući na javi.
Prešao je kukuruzišta, vinograde, plantaže jabuka, reke, potoke. Kad
bi ga ugledali kako prolazi mumlajući kao mutavac ili kreten, neki
seljaci dali bi mu parče hleba, suvog mesa i malo matea. Ljudi su
prema njemu gajili sujeverno poštovanje. Puštali bi ga da prođe,
prekrstili se i dobacili mu bocu mleka ili vina. Stigao je u Buenos Ajres
ne znajući da li su prošli dani, nedelje ili meseci. Oblak muva, kao crna
izmaglica, okruživao ga dosađujući mu bez prestanka. Umoran od
pokušaja da ih otera, pustio ih je da mu slete na lice pa su mu kapci bili
prekriveni tim životinjama. Tako je, raspitujući se izdaleka jer bi
građani zapušili nos, stigao u Izraelski klub, gde se nalazila sinagoga.
U početku, smatrajući ga još jednom u nizu lutalica koje su dolazile
iz unutrašnjosti republike da prose u prestonici, pokušali su da ga
izbace prskajući ga vodom iz baštenskog creva. Ali kad je, posednut
Rebeom koji je želeo da ga izvuče iz nevolje, počeo da recituje iz glave,
reč po reč, prvi tom Talmuda, shvatili su da im je sunarodnik. To je
izazvalo komešanja. Izraelska kolonija, budući da je bila zaokupljena
naporima da se Argentincima predstavi u najboljem svetlu, stidela se
takvog parije. Kupili su mu odeću i ponudili peškire, sapun, makaze za
kosu i slobodan pristup kupatilima. Alehandro je sve odbio. Ostao je da
stoji pred vratima sinagoge recitujući sad već drugi tom Talmuda.
Mladi rabin otvorio je prozor hrama i bez okolišanja ga upitao:
„Kako se zoveš? Odakle dolaziš? Šta hoćeš?“
Deda nije mogao da mu odgovori na prva dva pitanja, zaboravio je
svoje ime i svoju prošlost, a treće je blistalo kao užarena tačka u
njegovoj svesti. „Želim jednu od dve Tore koje imate, za sinagogu u
Santjagu de Čileu.“
Mladi rabin se nasmejao. „Ništa manje. Istina je da imamo dve.
Pretpostavljam da želiš da je kupiš. Skupa je. Mnogo je stara. Doneli su
je iz Poljske.“
„Platiću svojim radom.“
„Ne bije otplatio do kraja života, čak i da radiš dvanaest sati dnevno
da bi sakupio novac.“
„Radiću dvadeset četiri sata dnevno.“
„Dosta šale. Ja ne mogu ništa da učinim. Veliki rabin zatvorio se da
proučava Rašijeve komentare Svete knjige i neće se pojavljivati u
javnosti naredna dva meseca.“
„Čekaću ovde.“
Odluka je bila neopoziva. Kako će reagovati uvaženi članovi Kluba
kad ugledaju tog ludaka na stepeništu sinagoge? Nisu mogli da ga
izbace na silu, bio je Jevrejin, i to učeni Jevrejin, jer je, u pauzama
razgovora, stigao do recitovanja trećeg toma Talmuda. Posavetovao
se sa ostalom dvojicom mladih rabina. Ponudili su mu sobu i tri obroka
dnevno. Nije prihvatio, ali im se, uz nadljudske napore, obratio na
jidišu: „Imate li pse čuvare?“
„Naravno.“
„Onda želim da spavam i jedem s tim životinjama. Ono što date
njima, biće dobro i za mene.“
Niko nije mogao da ga ubedi da se predomisli. Na sve pokušaje
odgovarao je nastavljajući da recituje Talmud. Čuvši da je stigao do
četvrtog toma, odustali su i dozvolili mu da se smesti u štenaru, gde su
ga psi, možda zbog bunde, dočekali kao jednog od svojih.
Tamo je proveo dva meseca moleći se uz otkucaje svog srca,
sklupčan, ne sklopivši ni oka, pijući vodu kao pseto, glođući kosti,
ostatke mesa i druge hrane. Ponekad bi, kad bi se pojavila Tereza,
naga, lica užarenog od orgazma, počeo očajnički da zavija od čega bi
mu otupele emocije. Mladi rabini, ubeđeni da laje od gladi, bacali bi
mu komade sirovog mesa, koje je on gutao bez žvakanja, kao psi,
možda čak i pokušavajući da sebi oduzme život i uguši se.
Veliki rabin završio je godišnje čitanje Rašijevih komentara i
blistavog lica, besprekorne odeće, mirišući na kolonjsku vodu, došao
daposeti sinagogu. Bio je zadovoljan onim što je video: njegovi
pomoćnici dobro su je održavali pa ni po ćoškovima nije bilo ni trunke
prašine. Odlučio je da proveri da li sa istom pažnjom održavaju i
dvorište, gde su bile štenare. Mladi su zadrhtali. Nisu se usuđivali da
mu kažu za prisustvo smrdljivog ludaka okruženog oblakom muva,
koji sada recituje četrnaesti tom Talmuda.
Kad je veliki rabin ušao u štenaru, Alehandro se onako visok
uspravio i, užarenog pogleda, ispružio ruke toliko da se činilo kao da
pokušava da ih iščupa iz ramena.
 „Želim jednu Toru za sinagogu u Santjago de Čileu.“
Mudri starac preblede pa, lijući suze i ne misleći na prljavštinu ni
muve, zagrli odrpanca, na iznenađenje ostalih rabina. „Čudni su i
nedokučivi putevi Gospodnji. Sinoć sam zaspao sa Svetom knjigom,
blagoslovena bila, i usnio sam da iz svitaka izlazi biće koje je pola
čovek, a pola pas. Neki glas mi je naredio: 'Ne odbacuj onoga koga ti
šaljem jer on je kruna mog srca! Podaj mu sve što ti zatraži! Ja
progovaram kroz usta ludaka!'“
Alehandro je napustio Buenos Ajres jašući na muli natovarenoj
raskošnom kutijom u kojoj je bila Sveta knjiga umotana u fine plahte.
Na zahtev velikog rabina dali su mu još dve mule natovarene
kobasicama i raznim dugotrajnim košer namirnicama. Vratio se istim
putem zaustavljajući se samo da bi odmorio životinje. Često je delio
hranu s lutalicama koje su prelazile pampu bez jasnog cilja. Napuštali
su posao iz dosade i kretali da upoznaju svet praznih džepova. U njima
je bilo nečega – možda skrušeni mir srca koje je izgubilo nadu – što ga
je malo smirivalo.
Do podnožja Anda stigao je po noći, sa skoro praznim džakovima.
Dve dodatne mule sad su predstavljale nepotreban teret. Ugledao je
imanje na kojem je treperela petrolejka. Približio se u nameri da
pokloni životinje. Niko nije izašao da ga dočeka. Gurnuo je vrata i
ušao. Na bednoj, rasklimatanoj postelji ležala je žena i stenjala.
Alehandro joj je pipnuo čelo, gorela je. Zatražio je Rebeovo prisustvo.
„Razumeš se u medicinu. Pomozi mi da je izlečim. Ova žena
predstavlja Terezu. Možda i ona, u nekom delu sveta, isto ovako pati.“
Rebe je pregledao bolesnu ženu. „Ozbiljno je. Zarazno. Možeš da se
razboliš.“
„Ne. To je ljudska bolest, a ja sam pas.“
Proveli su s njom nedelju dana obarajući joj temperaturu krpama
natopljenim u hladnoj vodi koje su joj stavljali na stomak i dajući joj da
pije litre soka od lekovitih trava koje je Kavkazac sakupio među
stenama. Kad joj je temperatura pala i više nego što je trebalo pa je
počela da drhti, Alehandro ju je uzeo u naručje i spavao s njom.
Podario joj je nežnost koju svojoj supruzi nikad nije umeo da pokaže.
Osmog dana, žena se povratila. Bila je udovica, bez dece, i upravo je
sahranila supruga.
Ne očekujući zahvalnost, deda joj je pokazao dve mule, bez reči joj
dao do znanja da želi da ih pokloni, potom se oprostio od nje i otišao
vukući životinju koja je nosila Toru. Kroz nekoliko minuta začuo je
ženine korake. Trčala je k njemu, bosonoga, noseći nešto umotano u
čaršav. Stigavši do njega, otvorila je paket i ponudila mu krst s
razapetim Isusom od lakiranog drveta. Budući da Alehandro nije želeo
da ga prihvati, vezala ga je za kaiševe kojim je bila pričvršćena Tora i
otrčala.
Deda je hteo da se reši te bogohulne lutke, ali primetio je da pod
Isusovim krvavim nogama piše nešto na hebrejskom. Zamolio je Rebea
da mu prevede.
Ovaj mu pročita na ruskom: „Oče, zašto si me se odrekao?“ Zatim se
ispravio: „Bože moj, zašto si me napustio?“ Alehandro je progutao
srceparajući jecaj i nastavio put zadržavši raspeće, iako ga je umotao
u čaršav koji je žena bacila. Preskačući stene prekrivene snegom,
stigle su Radost, Tuga i Ravnodušnost. Bio je to za njih trenutak gotovo
neizdržive sreće. Drhtale su, plazile jezike, mahale repom, umiljavale
se oko Alehandrovih nogu, stavljale mu šape na grudi, prekrivale mu
lice balama. Najednom pojuriše ka pećini i, pošto su pretražile
unutrašnjost, vratiše se trkom, svaka sa svojim komadom bunde u
zubima. Njihov gazda ih je uzeo, pa nastaviše zajedno po neravnom
putu. One su mu donosile ulov, a on ga je delio na četiri jednaka dela.
Prolazili su kroz neki tesnac kad je počela oluja. Najednom su se s
neba izlila čitava jezera. Kao noge ogromnog pauka, po stenama su se
razlivali veliki potoci blatnjave vode. Da bi zaštitio Svetu knjigu,
Alehandro se, predvođen psima, sklonio u neku pećinu i rasedlao
mulu. Jama je bila ogromna a u njenoj crnoj utrobi treperela je
svetlost sveće.
Bili su to razbojnici koji su čekali da prođe oluja. Prišli su dedi
podmuklo se osmehujući. „Opet onaj ludi starac. Izgleda da mu prija
svež planinski vazduh. Trebalo bi da se pripazi, već je izgubio glavu,
sad bi mogla da mu nastrada i utroba. Ima siledžija koje uživaju u
nasilju. Ha, ha!“
Pomazili su mulu. Posmatrali su teret koji je stajao pored nje.
„Opa, matori, izgleda da si se obogatio. Šta imaš u tom velikom
paketu i u tom drugom, manjem? Poklone za nas?“
Raspakovali su Toru, čija kutija je imala zlatne inkrustacije. Otvorili
su je a gruba lica zablistala su im od pohlepe. Ustuknuli su zbog
hebrejskih znakova. Nagon koji osećaju nepismeni ljudi omogućio im
je da uvide snagu tih slova.
„Čini mi se da je ovo neka vradžbina“, promrmlja jedan. Razmotali
su mali svežanj. Na svetlosti sveće, Hrist im se pokazao u punom bolu.
Lakirane šare odolele su vodi koja je natopila čaršav, ali je crvena
boja, možda manje kvalitetna, počela da se razliva. Kao kapi krvi,
tekla je iz rana na čelu, rebrima, rukama i nogama. Razbojnici padoše
na kolena. Vođa je prošaptao:
„Rekao sam vam da je ovaj ludak neki svetac. Sad sam ubeđen u to
da je volšebnik. Nosi rane našeg Gospoda.“
Alehandru je od hladnoće popucala koža na čelu i dlanovima.
Raširio je ruke kao razapet i predao se ubicama. Otkako ga je Bog
napustio osećao je ubode koplja, klinova i trnja. Bez Tereze, njegova
duša krvarila je kao Hristovo telo. Njih dvoje, skulptura i on, bili su
jedno. Spajalo ih je isto razočaranje. Ako hoće da ga raspore, nek
završe već jednom. Njegov poduhvat u celini je propao. Ovi nevernici
iskoristiće raspeće i Svetu knjigu da založe vatru i zagreju se…
„Oluja se smiruje. Bolje je da krenemo pre nego što nam nebesa
pošalju zasluženu kaznu.“
Razbojnici kraj Alehandrovih nogu ostaviše šest jabuka, bocu vina i
komad suvog mesa. Izgubiše se u senkama planine. Deda je privio
Hrista na grudi i tako zaspao, zaštićen Radošću, Tugom i
Ravnodušnošću. Probudio se posle tri dana. Nebo je bilo mirno a žarko
sunce pretvorilo je poljsko cveće u dragulje. Sve je postalo žuto i svuda
naokolo čulo se zujanje pčela koje je, pojačano odjekom, pretvaralo
jutro u slavlje. Na zemlji su ležala tri mrtva zeca, a njegove prijateljice
su, mašući repovima, iščekivale podelu plena.
Alehandro se, možda zbog odmora, osećao malo bolje. Bol iz utrobe
mu je iščileo, ali ga je sad, uprkos bujanju opojne prirode, zaposela
teška tuga, kao da su mu se pluća ispunila uljem. Psima je dao po
jednog zeca a sam je odlučio da, umesto doručka, sisa nekakav
oblutak. Shvatio je da više nikad neće moći da jede crveno meso. I ne
znajući zašto, činilo mu se da proždire samu Terezu. Veoma pažljivo
odneo je Hrista na najviši vrh i postavio ga naspram beskrajnog
pejzaža.
„Prijatelju, blagosiljam Zemlju, baš kao što i ti to činiš. I ja, kao i ti,
blagosiljam čovečanstvo. Naša će žrtva jednog dana uroditi plodom. Ti
si od drveta. Znam da ćeš ubrzo pustiti korenje a zatim i grane, listove,
pupoljke i plodove. Odlazim, ali ostajem s tobom.“
Deda je sišao s vrha planine preskačući stene kao divlji pas i
nastavio svoj put. Ponovo se hranio insektima i koprivom. Koža mu je
poprimila zelenkastu nijansu. Ogledajući se u bari, primetio je da su
mu kosa i brada posedeli. Spustivši se niz planinu s čileanske strane,
tri psa zalajala su tražeći svoj komad bunde. Predao im ih je zasipajući
ih poljupcima. Potom je zažmurio da ih ne bi gledao kako se udaljavaju
prema vrhu. Prateći nizbrdicu, spuštao se naslepo. Kad je otvorio oči,
već se smrklo. Kako je muli bio potreban odmor, zaustavio se ispod
smokvinog drveta boreći se svim silama da mu miris zrelih plodova
ponovo ne probudi ljubav prema životu.
U zoru je nastavio putovanje. Pao je u neku vrstu transa u kojem je,
između sna i jave, napredovao prozračan kao vetar. Jednog jutra
stigao je u Santjago, prešao pola grada i pokucao na vrata sinagoge.
Otvorio mu je debeli čuvar, u spavaćici, s polucilindrom na glavi,
ubeđen da mu u ovo vreme donose neki neprijatan telegram. Deda je
na jidišu, uz ogromne napore jer mu se činilo da mu je jezik odrveneo,
promrmljao: „Adonaj šalje ovaj sveti poklon jevrejskoj zajednici u
Čileu. Probudi velikog rabina i obavesti ga da je stigla Tora koja mu je
nedostajala.“
„Ali ko si ti?“
„Niko. To vetar govori. Ja sam božji san.“
I Alehandro ode poskakujući i mašući rukama, slobodan posle
uspešno obavljenog zadatka. Čuvar ga je, snenih očiju, video kako leti.
Bunda od psećeg krzna podsetila ga je na krila. Pojurio je da probudi
velikog rabina i ispriča mu da im je anđeo s neba doneo ovu
dragocenost. Vernici su se kasnije došaptavali da ih je posetio Mojsije
lično i doneo im Svetu knjigu.
Alehandro nije želeo da mu odaju priznanje. Hteo je samo da se vrati
u stari kraj i zauvek se posveti izradi cipela. Nije zatekao natpis
„Društvo slobodne braće i sestara. Država nismo mi.“ Na njegovom
mestu stajao je drugi: „Velika fabrika obuće Varšava.“
Svitalo je. U svojoj sobi, četvoro dece spavalo je nago, okruženo
tucetom mačaka. Alehandro ih je gledao sa suzama u očima. Tako
ispruženi, izgledali su zdravo, porasli su. Devojkama su već napupele
divne grudi. Fani su izrasle riđe stidne dlačice. Osmotrio je ostatke
hrane: boranija, sir, svinjska rebra. Došlo mu je da povrati. Seo je
ispod dovratka da dočeka novi dan.
Prvi sunčevi zraci jedva da su mu se zazlatili na beloj bradi, a
automobil sa šoferom dovezao je Kekeca Eremberga pred zgradu.
Ovaj pogleda u tri zlatna časovnika koje je nosio na ruci, užurbano
otvori sanduk ugrađen u zid i uključi sirenu. Vrata stanova razjapiše
se kao prljavi jezici i dvesta žena obučenih u plave uniforme izađe da
pozdravi gazdu. Potom su se vratile u svoje ćelije iz kojih se ubrzo
začuo potmuli tutanj različitih mašina. Alehandro je zgrabio
Eremberga za revere i protresao ga. Morao je da se savije jer je bio
visok, a Poljak je ličio na patuljka.
„Mašine? Sirene? Uniforme? Gde je Anarhista? A Slobodna braća i
sestre? Šta se desilo s Barom zadovoljnog srca?“
„Pusti me, Alehandro. Sve je po zakonu i ne možeš ništa da učiniš. U
ugovoru koji si potpisao jasno piše da o svemu ja odlučujem. Ti ćeš
primati platu kao svi zaposleni, a ne moraš ni da mrdneš prstom.
Dozovi se pameti, umetniče! Ovo je 1912, industrijsko doba! Klijenti
više ne žele ručno rađene proizvode. Mašina je naša sadašnjost i
budućnost. Otvori oči, nisi više u svom selu! Živiš u velikoj prestonici!
Ovde niko ne želi da postane svetac, a novac je jedini bog! Gotovo je sa
anarhističkim snovima. Došla je policija i motkama rasterala tvoje
prijatelje. Mislim da su najokorelije poslali na Uskršnje ostrvo.
Zakupio sam ceo kvart. U svakoj sobi je mašina za šivenje ili električna
testera za sečenje kože, izradu potpetica, i slično. Divota jedna.
Neprestano pristižu narudžbine. Izrađujemo po sto pari cipela dnevno.
Žene rade sve što im se kaže! Za tri pezosa rade deset i po sati dnevno,
bez ikakvih privilegija. Čim se pojavi neki bukač, naredim da ga
uhapse. Kako ti se čini? Ne budi takav mrgud, nego živni malo. Deca su
ti dobro, iako ih skoro nikad ne viđam. Dolaze samo da jedu i spavaju,
ali izgledaju zdravo i zadovoljno. Šta još želiš? Na neki način, 'Varšava'
je i tvoja. Možeš da radiš, a i ne moraš, svakako ćeš dobijati platu. I to
nije sve na čemu treba da mi zahvališ – soba ti je ostala netaknuta.
Mogao sam i tamo da stavim neku mašinu.“
Otad Alehandro nije progovorio više ni reč. Seo je za svoju klupu,
okružen bukom mašina, i ručno, i po meri, pravio cipele za ono malo
kupaca koje je imao. Malo, ne zato što nije bilo interesovanja za njegov
rad, već zato što mu je, odlučnom u nameri da napravi savršene
čizme, za izradu jednog para trebalo godinu dana. Sastavljao bi ih,
prepravljao, uništavao, kretao iz početka i nikad nije bio zadovoljan.
Kupac, kom bi dosadile tolike probe, na kraju se ne bi ni vratio.
Savršene cipele stajale su u uglu sobe, prekrivene prašinom.
Kekec Eremberg se sažalio. Nije mogao podneti da gleda svog
saradnika prepuštenog tolikoj samoći. On je već imao šest zlatnih
satova, dva automobila, kuću van grada i četiri ljubavnice među
radnicama, koje su za milostinju dozvoljavale da im radi šta mu se
prohte.
„Hajde, Alehandro. Gubiš vreme. Savršenstvo nije za ovaj svet.
Prihvati da se svet promenio. Dođi, pokazaću ti. Videćeš kako su lepe
naše mašine. Kao i neke devojke koje njima upravljaju. Još si mlad,
Nemaš ni pedeset godina. Potrudi se.“
I Poljak uhvati mog dedu za ruku i odvede ga do kraja hodnika, u
sobu u kojoj se nekad nalazio bar, da bi mu s ponosom pokazao
mašinu za krojenje kožnih šablona. Za njom je radila Frezija, najmlađa
od ljubavnica, trinaestogodišnjakinja, pegava, krupnih očiju.
„Zašto ti ne pokušaš, Alehandro? Videćeš koliko je lako i prijatno.
Pritisneš nekoliko dugmića i sve se samo nacrta. Pokaži mu, molim te.
Hajde, Frezija, ustupi mesto gospodinu!“
Frezija je dedi pokazala kako da napravi mustru i ostavila ga pored
mašine dok je sama krenula za Kekecom iza zavese da mu pruži
oralno zadovoljstvo koje je zatražio zapovednim pokretom svojih
debelih prstiju. U trenutku kad je u devojčino grlo izbacio mlaz mlake
magme, začu se urlik i mašina zaštekta kao da se zaglavila. Frezija i
Kekec požuriše da pomognu. Zatekli su onesvešćenog Alehandra s
desnom rukom zarobljenom među zupčanicima. Da bi ga izvukli,
morali su da rastave veliki deo mašine. Deda se probudio u bolnici, u
teškim mukama. Lekari su tražili dozvolu da mu amputiraju ud,
Alehandro je odbio.
Vratio se u kvart s rukom koja je visila, mrtva. Seo je na prag i tu
ostao, nem; nije razgovarao čak ni sa svojom decom. Eremberg je
nastavio da šalje Bertitu, jednu od svojih ljubavnica, gospođu od
četrdeset godina, brkatu i sa zadnjicom kao u kobile, da kuva deci.
Pojavljivala su se kao proždrljive senke, jela i vraćala se na ulicu.
Alehandro, u drugom svetu, ništa nije davao, ništa nije tražio. Kad bi se
smrklo, upalio bi sveću i, veštim pokretima leve ruke, hvatao bi noćne
leptire kojima se hranio. Nije jeo ništa drugo. Prošla su tri meseca.
Jednog jutra na pragu nije bilo nikog. Niko iz komšiluka nije mogao ni
da pretpostavi kuda je otišao. Vratio se posle podneva i ponovo seo, ali
u njegovom pogledu nešto se promenilo. Zenice su mu plamtele divljim
žarom. Na unutrašnjoj strani paralizovane ruke istetovirao je srce sa
imenom Tereza.
Prvo su deca sa ulice primetila da Alehandro može da čini čuda.
Jednom, koji se stropoštao pred njim pošto je pojeo nešto iz đubreta,
stavio je umrtvljenu ruku na stomak i bolovi su prestali. Nekoliko dana
kasnije, prišao mu je drugi dečak sa šugavim nogama. Izlečila ga je
mlitava ruka.. Proneo se glas. Neka devojčica donela mu je mačku
koju je zgazio automobil. Mačka je oživela. Jedan dečak pokazao mu
je svoje lice prekriveno gnojavim čirevima. Hladan dodir od pet minuta
i otišao je čiste kože.
Počeli su da dolaze i odrasli. Nepokretnoj ruci poveravali su tumore,
groznice, impotencije, sve oblike fizičkih nedostataka. Alehandro,
prijatnog osmeha i užarenog pogleda, bez ijedne reči, polako bi
podigao desnicu, poljubio istetovirano srce i položio je krajnje nežno,
pažljivo, ponizno, na bolesne delove, koji bi se uvek oporavili. Učinio je
da se okrene fetus kom je bilo suđeno da izađe nogama i da na svet
dođe naglavačke.
Nije dozvoljavao da mu plaćaju, ni novcem, ni predmetima, cvećem
ili hranom. Kad bi čuo hvala, zažmureo bi i prebledeo. Ljubav prema
Terezi savladala je sve prepreke i sad se razlivala po čitavom
čovečanstvu. Bolje od svih razumeo je emotivne bolove, što mu je
omogućavalo da ublaži depresije, ljubomoru, ogorčenost, mržnju.
Kratki dodir ruke po grudima mučenika i ljudi bi odlazili s novom
nadom. Tu, na tom bednom pragu proveo je dve godine lečeći bez
prestanka sve bolesnike koji su naišli.
Rebe nije imao nikakve veze sa ovim čudima. Njegovo putovanje
donelo mu je svetost. Iz pristojnosti ga je za to vreme ostavljao na
miru, ali sad je morao da mu saopšti tužne vesti: „Dragi Alehandro,
kucnuo je sudnji čas. Srce ti je potpuno slomljeno. Umrećeš.“
„Spreman sam. Poživeo sam koliko je trebalo jer me je Bog naučio
da volim. Veliki problemi zahtevaju korenite promene. Bio sam od
kamena, pa me je smekšao udarcima. Beskrajno sam mu zahvalan.“
Pošto je naglo prekinuo ćutanje, zamolio je da umesto mašine u
sobu gde je nekad bio Bar zadovoljnog srca ubace krevet. Od svog
saradnika još je zatražio da pored stave i veliko bure vina. Legao je i
upao u mirnu agoniju. Radnice i njihovi prijatelji pristizali su i počeli da
piju na gomili, kao u stara vremena. Anarhista, koji se dotad pritajio,
najednom se pojavio s tamnim naočarima skrivajući da je izgubio oko.
Ništa nije rekao, ali je, kleknuvši pored postelje, poljubio umrtvljenu
ruku.
Bar se ispunio poljskim cvećem. Izvirivalo je iz sićušnih pukotina u
cementu i prekrilo sivilo raznobojnim plastom. Benhamin, Lola, Fani i
Haime, u pratnji Eremberga i njegove četiri ljubavnice, uđoše očešljani
i okupani, tužni. Alehandro se osmehnuo. Rebe mu reče: „Na kraju se
sve vraća.“ Alehandro se ponovo osmehnuo. Svetina se polako razišla
da ne bi izgazili cveće. Na vratima se pojavila vitka figura. Deca
povikaše: „Mama!“, i pojuriše, željni njenog zagrljaja. Terezina glava
bila je obrijana, bila je kost i koža, obučena u mušku odeću i bez
trunke šminke. Nije plakala, ali suze su bez prestanka lile niz njeno
bezizražajno, gotovo paralizovano lice.
Alehandro je ispružio desnu ruku i nepokretna ruka je oživela. Beli
prsti povratili su boju živog mesa i, gubeći hladnoću, polako su se
pomerili pozivajući Terezu. Žena je prišla ne odvajajući se od dece, te
kleknu i položi lice na oživljeni dlan. Alehandro ga je primio s ljubavlju
pokušavajući da savijenoj ruci podari udobnost kolevke. Prošaputao
je:
„Ne opraštam ti jer nisi uradila ništa loše što bi trebalo da oprostim.
Slušala si život. Dobro je sve što je prirodno. Tvoja duša je čista
svetlost. Hvala ti što postojiš. Ne govori zašto si se vratila. Nema više
vremena. Došla si i to je dovoljno. Umreću za tebe, ne zbog tebe.
Postala si moj učitelj. Jedino dobro što sam uradio“ na ovom svetu bilo
je to što sam naučio da te volim. Odlazim zadovoljan. Ne stavljajte
moje ime na grob. Želim običnu nadgrobnu ploču sa šestokrakom
zvezdom. U središtu dva isprepletana trougla uklešite: Ja sam tvoj i ti
si moja.“
Tereza ga je poljubila u čelo. Deda se još jednom osmehnuo i počeo
da se rastaje s dušom. Rebe mu je, uznemiren, doviknuo: „Čekaj! Izdrži
još malo! Ti želiš da odeš, ali ja želim da ostanem. Večno ništavilo nije
za mene. Preusmeri me!“
„Da te preusmerim?“
„Tako je! Ja sam najbolje nasleđe: tradicija. Daj me nekom od svoje
dece.“
„Kojem?“
„Kako stoje stvari, bliznakinje nikad neće postati majke, a Benhamin
će umreti nevin. Jedini koji će možda moći da me prenese dalje na
svoje dete je Haime.“
Alehandro ga je pozvao da priđe. Haime nije bio oduševljen.
Prigušena ozlojađenost nije mu dozvoljavala da pati. Često je
pokušavao da se približi ocu, ali uvek bi naišao na prepreku
nerazumevanja. Bili su različiti, pa šta? Imao je pravo da ne želi da
bude pravednik. U društvu prepunom lopova i hohštaplera, egoizam
ne samo da je bio dozvoljen, već je bio jedini pametan izbor. Ipak,
jednom je, da bi mu udovoljio, odlučio da napravi par cipela. Tri
meseca se u tajnosti posvećivao tom mukotrpnom poslu. Nisu
zaostajale za onim što je pravio njegov otac. Ponosno mu je pokazao
svoje delo i očekivao je da će ih ovaj, pošto mu čestita, sačuvati za
uspomenu, u ormaru. Nije bilo tako: već sledećeg dana, njegov otac
prodao ih je nekom siromašnom kupcu za smešne pare.
„Dobre cipele treba da budu na nogama, a ne u ormaru. Ne pravimo
ih da bismo se divili sami sebi, već da bismo služili drugima. Zapamti,
sine, služiti drugima najveća je ljudska vrlina.“
Haime mu nikad nije oprostio. Osećao se kao da je prezreo njegov
trud, da je odbio da mu oda zasluženo priznanje. Zakleo se da više
nikad neće napraviti nijednu cipelu, da nikad neće služiti drugima.
„Dođi, sine moj.“
Poljubite me za rastanak, ali šta mi to sad znači kad ranije to nije
radio. Više volim nežnosti kojima se nešto započinje, nego one kojima
se završava. „Dolazim, oče.“
Stisnuo je zube i približio lice čoveku na umoru. Alehandro ga
oporavljenom rukom uhvati za potiljak i zarobi mu glavu. Prateći
uputstva Kavkasca, prislonio mu je usne na nos i dunuo, poslednji dah,
dug, beskrajan. Rebe je kroz nozdrve ušao u dečakovu dušu.
Alehandro je umro. Haime se bacio na pod besno šutirajući i vrišteći:
„Neću tvoje ludilo! Ne! Ne želim ga! Gubi se, usrana utvaro!“
Došla je bleda starica mašući novinama, i objavila da je u Evropi
izbio rat.
Tereza više nije želela da brine o deci. Nikad se više nije okupala niti
izašla iz malog stana koji joj je Kekec Eremberg dao u zamenu za udeo
u „Varšavi“ koji je pripadao njenom suprugu. Vreme je provodila zureći
kroz prozor u ništavilo. Ako bi i progovorila, izvikivala je uvrede ne
želeći da otkrije kome su upućene. Fani, Lola i Haime, umorni od
stalne mrzovolje, potražili su, svako za sebe, neki posao i uskoro
prestali da dolaze. Benhamin je trpeo mučenja i radio kao prodavač u
knjižari da bi prehranio majku. Počeli su da spavaju u istom krevetu.
Lola je krenula na časove gitare kod slepe žene iz stana dvadeset
osam. Ta starica znala je bezbroj pesama i obilazila je barove nudeći
svoj napukli glas. Klijenti, pijani, slomljenih srca, tražili su pesme koje
su ih podsećale na nevernu ženu i ona ih je sve znala. Zadivljujuće
pamćenje. Kasno noću, Lola je vodila šlepu staricu od krčme do krčme
pevajući s njom u duetu.
Haimea, koji je postao nasilan pokušavajući da se epileptičnim
napadima odbrani od Rebeovih pojavljivanja, primio je Konjina
Gonzales, mentalno zaostali bokserski šampion izduženog lica,
debelih usana i isturenih zuba. Dečaku je nakupljena agresija
omogućila da ovim sportom zaradi dobre pare. Učestvovao je u tajnim
borbama: pre borbi pasa, organizatori su nudili dva ili tri bokserska
meča između dečaka, koji su bili veoma traženi među Mađioničarima
homoseksualcima. Konjina je negovao poseban oblik treninga. Odlazio
je sa Haimeom u zajedničku grobnicu na gradskom groblju odakle je
krao lobanje. Zatim je u stanu broj trideset pet, okrečenom u belo,
zidova prekrivenih posterima i trofejima, pretvorenom u salu za
vežbanje, svog učenika podučavao kako da pesnicama smrska
lobanje. „Ne zaboravi: udarac mora da prođe kroz meso, koje je privid,
da bi slomilo prave kosti.“ Svaku fintu ili eskivažu pratili su saveti koji
su, iako izgovoreni hrapavim glasom i nejasnom dikcijom, pomogli
Haimeu da se bori protiv surovog neprijatelja zvanog život.
Fani je pristala da je podučava Uličarka Rubi, lokalna prostitutka.
Senzualna žena kepec rekla joj je: „S tom riđom kosom, tim telom i
takvim licem, ne moraš da brineš za svoju budućnost. Imaš duge noge,
pune usne, guste stidne dlačice, bujne grudi i zaobljenu zadnjicu, što
će reći, sve! Preostaje ti još samo da upoznaš muškarce. Kad ih
upoznaš, vrtećeš ih oko malog prsta. Ona koja to nauči postaje im
majka, a oni se pitomo pokoravaju verujući da vode glavnu reč.
Najbolji način da ih vučeš za nos jeste da ih seksualno zadovoljiš. Od
mene ćeš naučiti sve tehnike. Još si devojčica, ali zapamtićeš sve što ti
pričam i to će ti kasnije mnogo vredeti, kao suvo zlato. Svaki penis je
drugačiji i prija mu nešto drugo. Ti ćeš biti popustljiva, prilagodljiva,
promenljiva, nećeš biti jedna, nego hiljade, a tvoji mišići i otvori biće
spremni da pruže vrhunsko uživanje. Pored toga, nećeš se ustezati da
koristiš određene predmete. Od ovog trenutka, sakrivaćeš se u moj
ormar i kroz rupicu gledati šta radim svojim mušterijama. I najgrublju
seljačinu umem da pretvorim u princa. Kad ga obradiš, videćeš da je
svaki muškarac dijamant.“
Fani se toliko zainteresovala za ovaj zanat da je odlučila da postane
najbolja prostitutka u Čileu.
Tereza nikad nije ispričala zašto se vratila sve dok je, posle mnogo
godina, očajan zbog maltretiranja i bezrazložnih napada besa,
Benhamin nije udario pesnicom u glavu, vezao za krevet i uz pomoć
levka joj u grlo sasuo pola litre votke. Alkohol joj je konačno razvezao
jezik:
„Pošto sam tvom ocu poslala pismo o razlazu, priznajem da sam
zaboravila na celu porodicu. Činilo mi se kao da sam s tela zbacila
sasušenu kožu da bih se ponovo rodila. Narednih četrdeset dana
suzdržavala sam se od polnih odnosa s ljubavnikom i ležala u mraku
prikolice čekajući da mi izraste novi himen. Ustala sam slobodna,
savršeno zapečaćena. U to vreme prolazili smo kroz neko selo koje se
zvalo Ventanas. Sa ulice su dopirali mirisi hleba i vina. U menije tad
sve bilo nevino, čak i čulo mirisa. Aroma pšenice i grožđa, prerađenih
kuvanjem i fermentacijom u svetu hranu i eliksir, ostavila je na mene
snažan utisak. Svim svojim bićem poželela sam da primim Serafimovu
spermu da bismo začeli savršeno dete, koje će biti plod naše ljubavi,
za razliku od tebe, Benhamine, koji si plod dužnosti.
„Serafim se nije ponašao u skladu s onim kako sam ga ja
doživljavala – anđeo poslat od Boga, koji je, da bi stigao do štale u kojoj
sam ga naga čekala nudeći mu svoj žedni pehar, morao da pređe čitav
svemir, da se provuče kroz porođajno stenjanje galaksija, zajaše
podivljale komete i padne u gustu materiju Zemlje privučen središtem
blistavijim od samog Sunca, mojom unutrašnjom svetlošću – već se
uporno ponašao kao majmun. Nogama se zakačio za drvo i, viseći
naglavačke, besno vrištao: 'Ti mi se podsmevaš, Tereza. Nijedna žena
ne bi poželela da rodi moje dete, nikad. Rodice se još jedno čudovište.'
„'Ja želim! Da bih zasjala, odbacila sam bol. Sada, ovde, ja sam to što
jesam, bez imena, bez problema, cvet procvetao u sadašnjici, prožeta
ljubavlju do poslednje čestice svog mesa i stoga ne postojim ako sam
sama. Veruj mom otvorenom organu: do kraja prodri u njega da bi
podario sadržaj mojoj praznini.'
„'Ta tvoja ljubav, ogromna kakva jeste, nije dovoljna da me ubedi u
to da je izobličenost lepa.'
„'Kome ti veruješ, onima koji te preziru ili meni? Ako slušaš šta oni
misle, sam si sebi najveći neprijatelj. Prestani da mrziš sebe i prihvati
čudo! Mi smo dva plamena na oltaru, naše deće će biti bog. Želim da
liči na tebe.'
„Uzela sam motku i otresla ga s drveta kao zrelo voće. Pao je na
mene, ujedao, grebao, izvijao utrobu, da bi na kraju, progutan crnim
okeanom koji je besneo u mojim jajnicima, uz krik uživanja i bola,
izbacio svoju vrelu tečnost, iscrpljen pao na moje grudi i prespavao
narednih devet meseci. Toliko sam silno želela da zatrudnim da sam
jasno osetila trenutak kad me je njegova sperma oplodila. U dubini
materice zatitrao je izvor ogromne energije koji je, otvarajući se kao
vrata ka drugim dimenzijama, primio reku načinjenu od miliona
svetova. Celo moje telo, suočeno s tim bleskom, osetilo je učmalost
smrti, patnju zbog života u tami, u samoći. Nova energija natopila mi
je kosti, utrobu, krv prečišćavajući i ojačavajući svaku ćeliju,
uklanjajući nečistoće i bol. Pokreti su mi postali pažljivi, oprezni: bila
sam kovčeg u čijoj se unutrašnjosti skrivao dijamant. Učinilo mi se da
mi iz stomaka izvire snop finih zraka koji osvetljavaju sumornu
prikolicu. Obuzeo me je vekovni mir. Kao ptica koja kreće u seobu, duh
mi je izranjao iz truleži.
„Uskoro će taj božanski stvor početi da se hrani mojim mesom:
morala sam doći do same ivice nestanka da bi mu ponudila materiju
nastalu u svetlu oproštaja. Da se nisam rešila ozlojeđenosti, taj otrov
izlio bi se u detetove ćelije određujući mu razvoj. Da bih oprostila,
morala sam razumeti, a razumevanje je zahtevalo priznavanje
suštinske ljubavi. Posvetiću se Bogu kao nikad dotad i prestaću da ga
smatram ubicom: budući da je on sve, ne može mu se videti kraj; a ako
napustimo samoću da bismo mu se predali, nećemo umreti. Oprostila
sam se od Hosea, svog sirotog utopljenog sina. Mnogo godina nisam
mu dozvoljavala da ode pretvarajući ga tako u saučesnika svoje
mržnje prema Bogu.
„Dozvolila sam da se rastopi u božanskom principu i tako osetila da
učestvuje u stvaranju novog bića. S neuništivom verom, apsolutnim
poverenjem, nenadmašnim mirom, potpuno sam se otvorila za
njegove poruke. To dete neće biti potvrda mog postojanja, biće sam i
svoj. On je upravljao, on je znao. Ja, krajnje neuka, bila sam tu samo
da slušam. Moja vagina, moja materica, jajovodi, jajnici, ispunjeni
Bogom, pripremali su se da iznedre spasitelja sveta. Serafim je sve to
vreme spavao. U snovima je, ispričao mi je kasnije, video mudrog
stolara, prijatnog i plemenitog izgleda, koji je pravio drvenu kolevku
od građe koja mu je doletela sa sve četiri strane sveta.
„Kako mi je stomak rastao, osećala sam sve jače prisustvo
detetovog duha. Komunicirao je sa mnom i moje karlične kosti
odgovarale su mu razdvajajući se da bi mu omogućile savršen izlazak.
Beskrajna milina preplavila mi je telo. Pluća su mi udisala zagađen
vazduh i izbacivala čist kiseonik: preko njih je moj sin čistio planetu.
Dok se on razvijao, nastajalo je i srce sveta.
„Sedam dresiranih buva obezbedilo mi je novac za život. Tih devet
meseci Serafim nije ni jeo, ni pio, spavao je pored mene, sklupčan, kao
još jedan fetus. Toliko sam se predala čudesnoj simfoniji osećaja koji
čine trudnoću, da nisam osetila protok vremena. Počele su obilne kiše.
Kapi su, u dodiru s blatom, proizvodile želatinast zvuk žaba koje
pucaju. Pojavilo se sunce. Bela vrana donela mi je grančicu cimeta.
„Došlo je vreme za porođaj. 'Ovo su poslednji trenuci koje provodiš u
meni. Moraćemo da se razdvojimo. Blagoslovi me.' Da, zamolila sam
fetus da me blagosilja jer, budući da je neizmerno nadmoćniji od
mene, ja to nisam mogla da učinim. Uhvativši se za kanap koji je visio s
tavanice, čučnula sam da bih se porodila. Rekla sam mu: 'Od ovog
trenutka, ti si ti, a ja sam ja. Sarađivaćemo. Nas dvoje izvešćemo
savršen porođaj.'
„'Nas troje!', uzviknu Serafim, koji se ba'š tad probudio. Stao je pred
moje raširene butine i ispružio ruke da dete ne bi palo na pod. Drhteći,
trudio se da ne sklopi oči, da opet ne pobegne u san, herojski se boreći
protiv straha da će ugledati kako izlazi čudovište. Dete se vesto
prilagodilo mom savijenom telu i počelo da se okreće probijajući se
kao svrdlo. Vagina mi je beskrajnom ljubavlju prigrlila svaki milimetar
njegovog tela.
„U trenutku kad se glava pojavila u ovalnoj vulvi obrazujući s njom
oko, Serafim je malo ustuknuo. Prošaputao je s dubokim poštovanjem:
'Primam te s boka da bi video svet, jer ti si njegov, a ne moj.' Dete se
okrenulo, izvuklo levu ruku, zatim i desnu i završilo rotaciju nudeći se
kao da je razapet na krstu. Serafim ga je nežno primio za potiljak i
izvukao iz mojih usmina koje su sa obožavanjem ljubile njegove
majušne pete.
„Otežano dišući, toliko je bio ponosan da ga je uzdigao kao trofej:
dečaka je, jer zaista jeste bilo muško, kao što smo oduvek i mislili,
krasila neizmerna lepota. Zbog tamne, gotovo zelene, puti, žutih očiju
kao latice suncokreta, nežnih, orijentalnih crta lica, izdužene glave i
mirnog izraza podsećao je na pretkolumbovsku skulpturu. Lijući suze,
Serafim je, zajedno sa mnom, izgovorio ime koje nam je oboma
najednom palo na pamet: Almo.
Privila sam Alma na grudi gde je ležao tako mirno da mu je srce
usporavalo prateći moje otkucaje, a kad smo se usaglasili u blaženom
ritmu, zubima sam presekla pupčanu vrpcu, jer se, iz poštovanja,
nikad ne bih usudila da prekinem našu svetu vezu nekakvim nožem.
Serafim mu se, na kolenima, pomolio: 'Sine, ti si moj učitelj. Nauči me
da postojim, nauči me da živim, nauči me da stvaram, otvori mi dušu
da još više volim.' Tad je Almo raširio noge. Tačno ispod testisa, a
neposredno pre anusa, krio se savršen ženski polni organ.
„'Hermafrodit!', uzviknu užasnuto Serafim. 'Znao sam. Ranije si
rađala normalnu decu. Moje seme je zatrovano. Šta bi moglo izaći iz
mene osim nekakve nakaze? Moramo ga ubiti!' Bio je toliko očajan, a
ja toliko umorna, da nisam imala snage da ga ubedim da je njegov sin-
ćerka lepši od bilo kog normalnog čoveka; da androgin ostvaruje
najuzvišenije snove svakog pojedinca: da istovremeno poseduje oba
pola, kao Bog. Predala sam se sudbini. Bez pogovora podigla sam dete
i prepustila ga očevom ubilačkom gnevu. Uzeo ga je, odlučan u nameri
da ga baci na zemlju i nogom mu zgnječi glavu. Ali Almo ga je pogledao
pravo u oči i Serfimovo lice najednom se promenilo prelazeći iz
zverskog besa u krotki mir jer su mu te male zlatne zenice prodrle u
samu srž bića i prenele ga na do tada potpuno nepoznat mentalni
nivo.
„Smrt je zauvek nestala, duša se osećala nepovredivo, a patnja se
rastočila u slatkom okeanu neiscrpnog vremena koje nudi svoje večno
prisustvo, život. Serafimu se učinilo da naslućuje misli novorođenčeta,
pa ih je glasno ponovio: 'Ovim pogledom potvrđujem svoju vezu s
tobom. Prihvatam te za oca. Dajem ti sva prava, jer zaslužuješ moje
poverenje, da vaspitavaš dete u kojem ja jesam.'
„Nasmejan, stavio mi je Alma na levu dojku i posmatrao ga kako prvi
put sisa. Oblak melanholije zasenio mu je sreću. Tad sam mu ponudila
desnu dojku. Serafim se sručio pored mene ječeći i prihvatio moje
grudi da bi konačno primio mleko koje mu je kao detetu uskraćeno.
„Odlučili smo da zasad zaboravimo da nam je dete hermafrodit;
kasnije ćemo videti kako da se izborimo s tim problemom. Možda će
nas voditi sam Almo, naš učitelj.
Krenuli smo put severa bežeći od kiše i bujnosti juga. Bila nam je
potrebna suva klima. Toliko smo bili puni duha da smo mogli podneti
samo pustinjsko okruženje. Nastupali smo duž čitave obale obilazeći
Kokimbo, Serenu, Kopijapo, Taltal, Antofagastu, Tokopilju, dok nismo
stigli do Uantohaje, rudnika srebra nedaleko od Ikikea. Ustupili su
nam veliku salu Meštovite škole broj dvadeset osam. Pohađala su je
deca rudara koji su radili po rudnicima u čitavoj oblasti:
Deskubridora, San Huan, Laura, San Pedro, Despresijada. Imena
prostitutki ili svetaca, kao da su, iskopavajući rudu, istovremeno
tragali i za grehom i za duhovnošću. Obilazeći okruženje, Serafim je
primetio da rudari nisu obična publika. Prašina, so, nepristupačnost
jama, odjek eksplozija dinamita, iscrpljujuće radno vreme, očvrsnuli
su ih do te mere da je izgledalo kao da su im lica od kamena.
„Subotom su odlazili u krčme kupleraja da bi igrali karte, gubili
novac zarađen u toku nedelje, popili najmanje dvadesetak piva,
gomilali flaše da bi pokazali svoju izdržljivost i zaspali pored pisoara
ne prozborivši ni reč. Mislili smo da ih je nemoguće nasmejati. Serafim
me je zamolio da ovog puta i ja učestvujem u predstavi. Morali smo da
im ponudimo snažan nastup, bestidan, koji će im na silu iščupati
osmeh, kao kutnjak.
„Ja ću biti lenji čuvar plantaže banana. Zamoliću majmuna da mi
pomogne da prenesem plodove s jedne na drugu stranu
improvizovane pozornice. Dok on obavlja svoj zadatak, ja ću spavati.
Majmun će sijestu iskoristiti da ukrade bananu, koju će pokušati da
sakrije, ali neće moći da pronađe skrovito mesto u toj pustari. Kad
pokuša da je sakrije u pantalone otkriće da nema džepove. Konačno,
na vrhuncu napetosti, videvši da počinjem da se budim, spustiće
pantalone da bi je gurnuo u anus. (Serafim je od gumenog creva
napravio poseban aparat koji mu je, skriven ispod lažnog repa,
omogućavao da veoma uverljivo predstavi to ubacivanje.) Po
završenom poslu, ja treba da ga pretresem i proverim da nije sakrio
neku ukradenu bananu. Zadovoljna poštenjem svog radnika, pružam
mu ruku i opraštam se od njega plaćajući mu najnižu dnevnicu.
Majmun, sad već sam, pobedonosno pokušava da izbaci bananu, ali
ova odbija da izađe. Posle silnih napora, napinjanja, stenjanja, uspeva
da je izbaci uz strašne bolove. Kličući od radosti, ne mareći za
povređeni anus, oljuštiće bananu i pokušati da je pojede. Ali će je, s
gađenjem, baciti, jer je poprimila nepodnošljiv smrad izmeta.
„Na veće predstave, petsto školskih klupa bilo je ispunjeno
mnoštvom ćutljivih muškaraca, žena i dece. Dok su sedeli, ozbiljni i
nepomični, podsećali su na kamenje usred pustinje. Kad sam ušla,
natovarena bananama, prerušena u pospanog čuvara uz pomoć
vunenih brkova i uniforme napravljene od džakova ofarbanih u plavo,
s metalnim dugmićima koji su zapravo bili pivski čepovi, porodice su
počele da aplaudiraju. Njihove grube, suve ruke zvučale su kao
koštane kastanjete. Nervozna zbog prvog nastupa, osećala sam se kao
golubica u koju je pucalo petsto pušaka.
„Ušao je Serafim. Tapšali su mu, kao i meni, ali niko se nije
nasmejao. Preterivao je u kreveljenju. Ništa. Jurio je svoj rep
pokušavajući da ga ugrize. Grobna tišina. Onda je besramno počešao
testise. Napad smeha. Žestoko se češao. Ponovo smeh. Što je više
posezao za jajima, publika se glasnije smejala. Ali pošto nije mogao
tako celo veče, u ponovo suzdržanoj atmosferi počeo je da izvodi
uvežbani nastup.
„Granitni gledaoci teško su nam pali. Prve pokrete izvodili smo
mehanički, opterećeni strahom od neuspeha. Nismo čak ni bili sigurni
da li nas gledaju tim svojim bezizražajnim očima. Ali kad je majmun
ukrao bananu i bezuspešno pokušao da je sakrije, publika,
zainteresovana, neobično je zažamorila. Zatim, kad je životinja
gurnula voćku u anus, nekoliko njih počelo je da negoduje, ali nisam
razaznavala šta gunđaju. Kad je majmun pokušao bolno da izbaci
plen, počeli su da treskaju nogama i zvižde. A kad je pokušao da
pojede smrdljivo voće, grupa besnih rudara jurnula je na pozornicu s
jasnom namerom da nas izlomi od batina. Serafim i ja ništa nismo
razumeli. Većina tih radnika nije bila religiozna i najveći deo
slobodnog vremena provodili su prepušteni alkoholu, žvakanju koke,
kockanju i prostitutkama. Šta li ih je toliko uvredilo? Već su stigli do
nas kad jedan gromki glas uzviknu: 'Stanite, drugovi! Ovi dobri
klovnovi nisu želeli da vam se rugaju! Sedite i saslušajte jer je ono što
ću vam reći veoma važno.' Rudari su poznavali i poštovali taj glas jer
nas pustiše i vratiše se na svoja mesta.
„Muškarac srednjeg rasta, crnih brkova i kose, prodornog pogleda,
namrgođenog čela i nezgrapnog tela, pope se na pozornicu. Nosio je
široke pantalone a izgledalo je kao da su mu džepovi sakoa puni
papira. Pružio nam je ruku sa iskrenim poštovanjem i, kao da ima sve
vreme ovog sveta, stao pred publiku gledajući u svakog ponaosob.
„Kad je završio temeljan i nečujan kontakt, ozbiljno reče: 'Dobro
veče, drugovi.'
„Većina je odgovorila: 'Dobro veče, Rekabarene!'
„Čovek iz džepova izvadi male novine. 'Doneo sam vam prvo izdanje
radničkih dnevnih novina Buđenje radnika, po skromnoj ceni od
dvadeset centi, manje od jednog piva. Naviknite se da čitate, drugovi, i
probudite se. Čileanski radnici nisu zaštićeni od industrijalaca, nema
sindikata ni socijalnih zakona. I mada znaju da treba da se bore protiv
gazda koje ih nemilosrdno iskorišćavaju, umesto da se organizuju u
zadruge, bore se samostalno, što je greška. Jedina pobuna na koju su
spremnije krađa. Zato su vam ovi klovnovi toliko zasmetali. Videli ste
svoj odraz u ogledalu. Ne glumite nevinašca. Osvežiću vam pamćenje:
izlivate grumenje srebra dok ne dobije oblik i veličinu tompusa.
Zatim ga umotate u krpu i namastite, pa ga gurnete isto kao što je
ovaj majmun gurnuo svoju bananu. Potom prolazite pored čuvara u
rudniku, a oni ne primećuju krađu. Ne prekidajte me, nisam završio:
kad izađete iz rudnika, uz strašne bolove izbacujete cigaru, ali dešava
se da ne može da izađe, pa morate da odete kod lekara u Ikike, koji
vam za operaciju uzmu veći deo rude. Tako dobijen novac vas
ponižava jer, da biste ga pribavili, morate žrtvovati svoju muškost.
Nije pošteno da kažnjavate klovna zato što vas podseća na to da vas
drugi guze. Bolje mu se zahvalite. Ukradeno srebro smrdi na govna,
prijatelji! Blagostanje koje zaslužujemo osvojićemo pošteno
obrazujući sindikate, osnivajući radničku partiju, prestajući da
prodajemo svoje glasove i organizujući se da bismo pobedili na
izborima! Razdelite Buđenje radnika i odmah organizujte zadrugu.
Zajedno ćete ostvariti ono što ne možete pojedinačno. I aplaudirajte
ovim skromnim budalama jer su njih dvoje vaša braća, deca iste gladi.'
„Rudari su zapljeskali. Onaj po imenu Rekabaren sišao je da bi
razdelio novine. Almo je zaplakao tražeći sisu. Sakrili smo ga u uglu
pozornice. Dok je Serafim prolazio sa šeširom u ruci, promenila sam
malom pelene i podojila ga. Serafim se vratio srećan mašući
novčanicom od deset pezosa.
„'Dao mi je Rekabaren, u ime rudara da bi izbegao moju zahvalnost.
Taj čovek je izuzetan, ne želi ništa za sebe ako nema i za druge, i bori
se za to da pravda zavlada ovim nepravednim svetom. Kad bih morao
da biram oca, bio bi to Rekabaren. Pratićemo ga kud god da krene.'
„Mršavi Indijanac, ćosav, ćorav na jedno oko, s dugom kosom
upletenom u kiku, obučen u belu tuniku od grubog platna, sa
slamnatim šeširom i pončom od vikunjine vune, izađe iz senke.
„'Oprostite mi što vas prekidam. Predstaviću se: Rosauro, za mnoge
vidar, a za neke vrač. Travama mogu da izlečim sve bolesti, čak i
tumore, a nameštam i kosti, masiram, skidam uroke i mogu da vratim
izgubljenog ljubavnika. Znam legende.' Posle ovakvog predstavljanja,
Indijanac je zaćutao posmatrajući nas s neobičnom pažnjom
suzbijajući osećanje od kojeg mu je zasuzilo ono jedno oko. I nas dvoje,
zbunjeni, ostadosmo nepomični ne znajući kako da reagujemo.
„Serafim je prekinuo tišinu kratkim predstavljanjem: 'Tereza,
Serafim, vama na usluzi, gospodine.'
„Vrač je skinuo šešir, pao na kolena pred Almom, s naporom
promrmljao: 'Jeko, konačno si stigao' i, zgrčivši telo u klupko,
nekontrolisano zajecao. Zabrinut, Serafim mu donese čašu vode.
Indijanac otpi gutljaj, pade potrbuške na zemlju, zgrabi mi noge i zasu
ih poljupcima. 'Ti si božja majka!'
„Zbunjen, Serafim ga podiže. 'Šta si to rekao, dobri čoveče?'
„'Istinu! Tražio sam neko zabačeno mesto na pozornici gde bih
prenoćio, da ne plaćam hotel – pratim Rekabarena – kad ugledah
gospođu Terezu kako detetu menja pelene. Primetio sam da je
hermafrodit kojeg je najavila tradicija. Ovde na dalekom severu veruj
emo u proročanstvo iz kolonijalnog perioda: pre 2000. godine u
pustinji će se pojaviti dete maslinastozelene boje, žutih očiju i s dva
polna organa. Biće novo otelotvorenje Boga, novi Hrist koji će doći da
pobedi tlačitelje naroda: Jeko, vrana slane i slatke vode. Crna krila
koja blistaju u letu. Kao rečna ptica, on je energija, kao morska ptica,
on je ravnoteža. Morski Jeko želi da se raspline u slatkovodnom Jeku,
koji se budi i poleće. Zamasima krila on stvara; ali kad sleti, sve uništi.
I ponovo zaspi da bi ga onaj drugi probudio. I tako stalno. Kad mu već
dosadi uništenje, nestane u sebi samom. Nema dve različite vrane.
Postoji samo jedna, ona morska Rečna dolazi i nestaje u njemu. Jedna
ptica je mužjak a druga ženka. To znači da Jeko ima dva pola. To je
legenda, ali krajnje istinita. Ovo božje dete ujediniće rudare i s njima
započeti proletersku revoluciju. Nestaće siromaštva, bićemo partneri,
a ne zaposleni, iz pustinje će iznići vrt! Vi, gospodine Serafime, ne
morate slediti Rekabarena, on je sjajan agitator, ali ne poseduje božju
privlačnost. On sam nikad ne bi mogao da ujedini ljude savladane
radom i porocima. Rekabaren će ih navesti da koralom unapred, ali
oni će se vratiti dva koraka unazad. Da bi se odvojili od alkohola,
prostitutki, kockanja, lopovluka, potrebno je nešto više od ljudskog
bića. Jeko će uspeti! Radnici će se okupiti oko njega i ostvariti pobedu'
„'Ali, gospodine…', odgovori mu Serafim, toliko potresen da su mu
čelo, nos, obrazi, ono malo kože na licu koja nije bila prekrivena
krznom, prebledeli, 'mi vas ne poznajemo i, mada svim srcem želimo
da vam poverujemo i prihvatimo da Almo dolazi da bi ispunio
proročanstvo, ne možemo a da ne pomislimo da se, iz nepoznatih
razloga, podsmevate nama, sirotim komičarima.'
„Potvrdno sam klimnula glavom, privijajući mališana na grudi. Ipak,
uprkos očekivanom nepoverenju, preplavio me je osećaj velike sreće
jer sam oduvek verovala da Alma čeka uzvišena sudbina. Indijančeve
reči potvrđivale su moje snove.
„'Prijatelji, u ovom poganom društvu novac je najveća istina.
Prepustimo njemu da govori', reče i, otkrivši se, izvuče iz šešira debeli
svežanj novčanica.
„Serafim je zviznuo od oduševljenja. 'Nikad u životu nisam video
toliko novca na gomili!'
„'Ovo, zapravo, i nije mnogo, gospodine, ali biće dovoljno za ono što
nam treba. Objasniću vam: ovde na severu, u rudarskoj oblasti, živi
nekoliko nas vračeva. Mi smo čuvari tradicije. Bez nas izgubilo bi se
nasleđe našeg naroda. Stranci su nam svojim kapitalom zauzeli
zemlju. Sad salitra, bakar, gvožđe, srebro, zlato, pripadaju Englezima i
Amerikancima, udruženima s vladom, kojoj pripadaju bogataši. Mi,
travari, uspeli smo da uštedimo veći deo novca koji smo zaradili
tokom godina iščekujući Jekov dolazak da bismo mu ponudili pomoć u
borbi protiv oligarhije. Ali vreme ne prolazi uzalud. Zbog tolike bede i
društvene nepravde izgubili smo strpljenje i odlučili da ostavimo po
strani svoju lepu legendu i da delujemo u ružnoj stvarnosti. Krenuo
sam ovamo sa ušteđevinom želeći da je predam Rekabarenu i tako mu
pomognem da osnuje Socijalističku radničku partiju. Srećom, Bog je
hteo da se zateknem na sceni i vidim nago dete. Ovaj novac je za vas.
Prihvatite ga. Naredna četiri meseca od njega ćete moći da iznajmite
udobnu sobu u Ikikeu, dobro se hranite i pristojno obučete. Toliko nam
je potrebno da obiđemo celu oblast najavljujući lepe vesti i pripremimo
sve za trijumfalan doček. Jedino ću vas zamoliti da, kad stignete u
luku, dete odvedete kod mog prijatelja fotografa da bi ga slikao tako
da mu se vide polni organi. Napravićemo kopije koje ćemo razdeliti
svim predstavnicima. Radnici će, konačno, shvatiti da čudo postoji; da
je Bog ponovo sišao i da je među nama…'
„Budući da ga je ponudio skroman čovek, svežanj novčanica nas je
ubedio. Počinje novi život. Život sa uzvišenim idealom. Krenuli smo,
kao što nam je rekao, u Ikike. Pošao je s nama. Čitavim putem nije
progovorio ni reči, samo je čučao, satima, ne odvajajući pogled od
Alma. U malom lučkom hotelu dozvolili su nam da Crnog i Belog
držimo u dvorištu i dali nam sobu s kuhinjom, kupatilom i pogledom
na more.
 „Rosauro nas je odveo kod svog prijatelja, specijalizovanog za
fotografije za dokumenta, i obezbedio portret svog Jeka, s raširenim
nogama tako da mu se vide penis i vagina. Zakazao nam je sastanak:
'Dvadeset petog decembra čekaću vas u kantonu Altos de San Antonio,
jednom od najrazvijenijih u šalitrenoj pampi. Potražite rudnik San
Lorenso. Budite tačni. Ovo je važan datum. Jeko treba da nam donese
svetlost koja će rasterati tamu.' Oprostio se od nas uz bocu piska i
krenuo put pustinje.
„Četiri meseca prošla su brzo, ali ostavila su dubok trag na
Serafimu. Konačno je osetio da ga društvo prihvata. Njegov sin nije bio
čudovište, već Bog. Sve nepravde koje je doživeo u detinjstvu
pripisivao je diktaturi prerušenoj u demokratiju, čijem će zbacivanju
on sad da pomogne. Došao je kraj njegovom gnusnom jadu i
izopštavanju. Sad ga je čekao radnički raj, slobodan, u kojem će
vladati jednakost. Sve to zahvaljujući čudesnom Almu. Prestao je da se
oblači kao klovn. Kupio je dva siva odela, košulje, kravate, filcani šešir
i britvu. Obrijao je dlake sa lica, sa ostatka tela i lepljivom trakom
prilepio uši za glavu. Iako se meni promena nije svidela, razumela sam
ga. Sad je neprimećeno šetao ulicom. Postao je, na svoju veliku radost,
samo još jedan čovek. Pošto smo odmor proveli jedući ukusne plodove
mora, sunčajući se na plaži i voleći se više,nego ikad pre, seli smo u
prikolicu i krenuli za San Lorenso, u nameri da stignemo određenog
dana, u određeno vreme.
„Na pustim visinama, noć je padala iznenada. Činilo se da se diže iz
okeana ka planinama kao crni talas. Mogli smo da vidimo svoja lica,
ali ne i noge: gusta magla, koja se izdizala iznad suve zemlje, borila se
da dostigne nebo, ali zbog prevelike gustine, nije mogla da se digne;
bio je to oblak s korenom. Izmaglica je bila toliko gusta da je progutala
put i konje.
„'Bolje je da stanemo. Opasno je da nastavimo dalje. Možemo da
sletimo s puta, misli na dete', rekla sam Serafimu.
„'Na njega i mislim', odgovorio mi je, 'ništa ne može da nam se desi
kad smo sa Almom. Bog nas štiti. Sad je trenutak da pokažemo svoje
poverenje.' I osinu Belog i Crnog da krenu u galop. U početku sam se
sledila od straha. Zatim, pošto je izgledalo da se kola ljuljaju u mestu,
fenjer nije uspeo da probije gustu maglu i pomrčinu bez meseca, pa
nismo mogli da vidimo kako se oko nas smenjuju slike okruženja,
mirno sam se predala truckanju, kao da se nalazim u ogromnoj
kolevci. Mislim da je i Serafim zaspao.
„Probudili smo se na rubu litice od belih stena, ogromne terasaste
jame nalik na stadion, iz koje su vadili salitru. Okruživala nas je grupa
rudara s bakljama. Među njima je bio i Rosauro. 'Jeko čini čuda. Iako
se skoro ništa ne vidi, stigli ste tačno na vreme, i na dogovoreno
mesto. Pođite za nama.' Poveli su nas ka logoru. 'Siđite, molim vas.
Drugovi će se pobrinuti za konje. Prođite ovuda.'
„Ušli smo u krčmu zvanu Kokimbo. Tamo nas je čekalo, zbijeno,
stotinak rudara, a služile su ih tri ljubazne devojke, ćerke bračnog
para koji je držao kafanu. Bilo je neverovatno da taj muškarac i ta
žena, lica izbrazdanih borama stogodišnjaka, mogu imati tako mlade
ćerke. Kad smo ih videli kako se kreću, shvatili smo da za brazde na
njihovim licima nisu krive godine, već so.
„Uzbuđen, Rosauro nam je oteo Alma, skinuo ga, raširio mu noge i
otkrio njegov dvostruki polni organ. Radnici padoše na kolena
šapućući: 'Istina je. To je Jeko. Hvaljen Bog.'
„Rosauro nam je rekao: 'Ovo su drugovi od poverenja. Dolaze iz
različitih rudnika u okruženju. Slušali su Rekabarenove govore i
poželeli su da se bore za radnička prava, ali nedostajalo im je
jedinstvo. Međutim, iznad njih, u Jeku, susreću se svi ideali. Sad, u
prisustvu ovog deteta, mogu da deluju kao jedan čovek. Već sutra
proglasićemo štrajk u San Lorensu. Potom ćemo ga proširiti po
ostalim ispostavama. Ovo su braća Ruis, predstavnici radnika, koji su
juče predali zahtev za povećanje zarada upravniku rudnika,
gospodinu Tarneru, Englezu koji nije hteo da im odgovori bez
konsultacija sa upravom u Ikikeu. Ruisovi su mu jasno stavili do
znanja da za bezobrazno dugo radno vreme rudari dobijaju četiri
pezosa, dok vekna hleba košta jedan pezos. To im je četvrtina
dnevnice. Od toga se ne može živeti. Danas, u cik zore, gringo nas je
obavestio da je preduzeće odbilo povećanje. To smo i hteli! Nije nam
cilj da zaradimo koji pezos više, već da pokrenemu opštu revoluciju
koja će zbaciti eksploatatore i preuzeti vlast u Čileu. Sad imamo razlog
da je pokrenemo. Uz prisustvo Jeka, svetog plamena, možemo da
izazovemo veliki požar. Na hiljade nas napustiće svoja radna mesta.
Spustićemo se u Ikike kao more mrava. Vlasti će morati da nas
saslušaju. Tako ćemo izvojevati prvu pobedu. Vratićemo se u rudnike,
ali zatražićemo pravo na osnivanje sindikata. Što će nam oni odbiti.
Posle toga proglasićemo opšti štrajk u čitavoj zemlji. Obični vojnici,
koji takođe dolaze iz naroda, odbiće poslušnost svojim nadređenima i
pomoći će nam da svrgnemo predsednika i njegovu lopovsku svitu.
Sutra dižemo bunu i nećemo se zaustaviti do konačne pobede!'
„Do zore nam je bilo ostalo još četiri sata sna. Jedva da se razdanilo
kad se oglasila sirena koja je budila radnike. Umesto uobičajena tri
kratka zvižduka, čulo se zavijanje koje je potrajalo pet beskrajnih
minuta. Bilo je to zvanično proglašenje štrajka. Grupa vođa koje smo
upoznali u Kokimbu mašući zastavama i transparentima krenula je ka
kancelariji u Santa Lusiji, koja je, udaljena osam kilometara, i dalje
radila. Serafim i ja, uzdigavši Alma kao barjak, predvodili smo
povorku.
„Prisustvo deteta-boga uticalo je na to da se štrajku pridruže svi
rudari. Kao rastuća poplava, tri dana prelazili smo pampu, redom
obilazeći rudnike. Radnici su nas sledili vodeći sa sobom svoje žene i
decu. Mnoštvo koje se iz sata u sat uvećavalo, moralo je da noći usred
hladne pampe, okupljeno oko improvizovanih logorskih vatri. Budući
da vatra nije bila dovoljno jaka da ih zagreje, parovi su počeli da vode
ljubav među usnulom decom. Šuma grozničavih ljubavnika potresala
je zemlju, udišući život njenoj slanoj tvrdoći. I mene je Serafim polegao
na jalovu zemlju koja je podrhtavala. Dok me je uzimao, videla sam
kako se pustinja pretvara u vrt: hiljade jajnika, a među njima i moji, bili
su cvetovi ove oblasti koja više nikad neće biti pusta. Ogroman broj
golih tela orošenih noćnom kišicom i pretvorenih u ogledala koja su
odbijala plamen logorske vatre, uzavrelo meso koje neće sagoreti,
pojačao je uzbuđenje svakog para i satima su se ogromni orgazmički
talasi valj ali pomahnitalim ljudskim morem.
„Četvrtog dana štrajka pronela se vest da će se guverner provincije
popeti u Alto de San Antonio da razgovara s radnicima. Bila je to lažna
vest koju je Rosauro, u dogovoru s vođama, pustio među ljude. Tomas
Istman, guverner, nalazio se u Santjagu i zamenjivao ga je sekretar
koji nije imao nikakve nadležnosti i ne bi se usudio da se popne i
pregovara sa štrajkačima.
„Zahvaljujući Jeku, radničko jedinstvo počelo je da jača, ali i dalje je
bilo u povoju. Za sazrevanje bila mu je potrebna ogromna mržnja.
Štrajk je zasad izgledao kao paganska proslava. Videvši toliki broj ljudi
na jednom mestu, svi su bili ubeđeni da će se kriza rešiti u roku od
nekoliko sati: privreda ne može da dozvoli prekid rada ovolikih
razmera. Masovno će otići u Alto. Mesto će uzavreti s dolaskom
štrajkača. Govornici će improvizovati s podijuma za orkestar.
Povećanje bedne plate se podrazumevalo.
„Desilo se onako kako je Rosauro predvideo. Horda rudara željnih
zabave preplavila je selo. Devojke iz Kokimba, koje su znale da pevaju i
sviraju gitare, organizovale su zajednički ples. Revolucionarne snage
zaposele su četiri kafane i teklo je besplatno vino. Zabava i pijanstvo
potrajali su do zore. Onda je Indijanac izašao iz telegrafske
kancelarije vitlajući lažnom porukom koju je jedan od braće Ruis
poslao iz druge kancelarije.
„'Gurverner se nije udostojio da se popne ovamo! Prezire žitelje
pampe! Štrajk ga ne zanima! Drugovi, nećemo dozvoliti da nas
ponižavaju! Ako taj gringov sin neće da dođe kod nas, mi ćemo otići
kod njega!'
„Besni krik razlio se iz mnogih grla i masa, kao jedan čovek, krenu
da maršira ka Ikikeu. Put je bio dug, topao, preko dana kao furuna, a
preko noći leden. Oštro kamenje ozleđivalo je noge a teški oblaci
mušica zauzeli su čitav vazduh propuštajući tek poneki zrak sunca.
Savladani besom, štrajkači su zaboravili da ponesu hranu pre polaska.
Da bi stigli do luke, morali su da poste dva dana. Nikome nije smetalo.
Od života među stenama postali su otporni kao kamen. Suva tela
navikla su da trpe glad. Četrdeset osam sati bez hrane nije bilo ništa.
Žeđ su lako gasili tako što su noću lizali stene vlažne od izmaglice.
„Rosauro se hitno sastao s vođama. 'Moramo da razglasimo da niko
ne sme da siđe naoružan. U ovoj oblasti ima mnogo dinamita i može se
desiti da neka usijana glava poželi da ga upotrebi. Podsećam vas da u
ovoj prvoj fazi revolucije moramo delovati miroljubivo. Pokazaćemo
gazdama, mirno, da bez nas privreda staje. Nema nikakve sumnje u to
da će povećati plate kad nas vide ovako ujedinjene. Zatim ćemo se
vratiti u rudnike i polako ćemo se naoružavati iščekujući završnu
fazu. Pored toga, da bismo izbegli pometnju, na čelo marša trebalo bi
da postavimo pametnog predvodnika. Ulicama luke prvo će proći Jeko
sa svojim svetim roditeljima, a zatim mi. Za nama će ići grupa drugova
koje ćete vi izabrati na osnovu njihovog razumevanja političkog
problema zahvaljujući anarhističkim ili Rekabarenovim učenjima –
neće ih biti više od dve hiljade. Na začelju će biti ogromna radnička
masa kojoj je jedina vodilja beda i koju moramo naučiti da
kontrolišemo.'
„Raspored marša prihvaćen je jednoglasno. Vrač je lako mogao biti
general.
„Petog dana štrajka, u nedelju, preplavili smo brda oko luke kao
mravi. Spuštali smo se niz obronke, bez ikakve galame, bojeći
braonkastu zemlju u crno. Stanovnici Ikikea ispunili su ulice puni
velikih očekivanja. Kad smo ušli u grad i organizovali se, prateći red, u
dugoj i nemoj povorci – čak nam ni koraci nisu odjekivali asfaltom jer
smo skoro svi ostali bez cipela uništenih na oštrim stenama – pojurili
su da nas ponude korpama punim različitih namirnica uzbuđeno
komentarišući hrabrost s kojom su žitelji pampe krenuli na ovaj
dugačak i požrtvovan marš podstaknuti željom za pravdom.
„S druge strane, vlasti su se, s prezrivom smirenošću, prema nama
ponašali kao da smo šačica poludelih hodočasnika. Ali među tim
strogim birokratama drhtao je Gusman Garsija, sekretar Tomasa
Istmana, sušta suprotnost njihovoj nadmenosti. Braća Ruis prišla su
mu zahtevajući da im smesta odgovori. Natopljen znojem, sekretar je
rekao: 'Ne mogu ništa da vam kažem. Ali guverner je već krenuo iz
Santjaga i ujutru će stići u luku. Donosi precizna uputstva za rešavanje
problema.'
„Četrdeset hiljada štrajkača smatralo je da je pobeda osigurana.
Počeli su da se grle i otpočelo je veselje. Uzalud su predvodnici jurili s
kraja na kraj: nisu mogli da spreče otvaraje vinskih flaša i pražnjenje
korpi s hranom. Mnogi radnici, ubeđeni u sasvim izvesnu pobedu,
pokušali su da se vrate u pampu. Nekoliko trenutaka vladao je haos.
Prekinuo ga je dolazak konjice i pešadije koje su pratile bučni vojni
orkestar. Kad su nas opkolili i kad je prestala muzika, utihnulo je
narodno veselje.
„Gusman Garsija nervozno je vikao, iako se u toj grobnoj tišini moglo
čuti čak i zujanje muva u pustinji, i predložio da se predvodnici štrajka
smeste u školu Sveta Marija, a da se velika masa uputi ka hipodromu
Sporting klub. Opština će nam pozajmiti poljsku kuhinju i obezbediti
nam vino, ribu i pasulj. Aplaudirali smo i u najvećem redu, u koloni
koja je ispunila ulicu, sa obe strane zaštićeni vojnicima, prvo smo
ispunili obrazovnu ustanovu čiji su učenici po svemu sudeći bili na
raspustu. Dve hiljade radničkih vođa napunili su učionice i namestili se
da odremaju sijestu na školskim klupama i odmore od napornog
marša. Ostali radnici, pristižući na hipodrom i osećajući da su se
oslobodili nadzora strogih pratilaca, rasporediše se po prostranom
terenu i obnoviše zabavu, sa zadovoljstvom prihvatajući šaroliko jato
lepo doteranih prostitutki. Zapevale su sestre Kokimbo pa je staza
počela da podrhtava od bata kueke7, kao da po njoj jurca krdo
pomahnitalih konja.
„Posle dva sata, Indijanac Rosauro razbudio je sve u školi i uz pomoć
braće Ruis organizovao radne grupe koje će potražiti rešenje sukoba.
Osim povećanja plata, tražiće i veću bezbednost na radu – nezgode su
bile česte i mnogi rudari, među kojima je bilo i dece, nastradali su od
dinamita i bolje higijenske uslove: šalitrina prašina uticala je na
radnička pluća, a nisu imali nikakvu medicinsku pomoć. Njihovi bedni
domovi bili su preplavljeni buvama i vašima.
„I dok je glava razmišljala, telo se predavalo opijanju. Da radnici ne
bi zaboravili, Rosauro nam je predložio da Serafim, ja i Almo, u žaru
štrajka, koji i jeste cilj naše borbe, posetimo Sporting klub, ali krišom
jer ne želimo da se gazde osvete na đetetu, čija je mesijanska priroda
bila čuvana kao tajna. Po silasku s brda, gomila je, uz uzornu
poslušnost, utihnula sve povike koji bi otkrili čudesnu tajnu. Jeko ih je
ujedinjavao tišinom koja je bila moćnija od deset hiljada zapaljivih
govora. Iako su ulice bile prepune policije, niko nas nije zaustavio. Na
trenutak bi sa zanimanjem pogledali ka nama, ali bi se odmah vratili
svojoj hladnokrvnosti kao da nisu ugledali ništa više do tri izgladnela
napuštena psa.
„Na hipodromu je proslava bila u punom jeku. Tela su se uvijala
crpeći neočekivanu energiju do dna. Sestre Kokimbo, prodornim
glasovima kakvi se ne bi očekivali iz njihovih nežnih grla, pevale su
stihove koji su pogađali kao ubodi kopljem. Po ćoškovima se povraćalo
i bludničilo. Ugledavši raspomamljenu gomilu, Serafim je počeo da
muca: 'Čekaj malo, Tereza. Zašto smo došli ovamo? Ovi bludnici neće
obratiti pažnju na nas. Uostalom, već smo ispunili svoj zadatak. Štrajk
je uspešan. Smesta idemo odavde!'
„I savladan svojom stidljivošću, uhvatio me je kao da želi da me
zaštiti i krenuo u povlačenje. Ali jedan par prestao je da njiše
kukovima i potrčao k nama šapućući: 'Sveta porodica. Blagosloveni
bili.' Poljubili su ćebe u koje je dete bilo umotano i potom nas, uz
iskreno poštovanje, pozvali u obilazak kilometarske trkačke staze.
Ostali radnici okružili su nas s takvim oduševljenjem da nismo mogli
da odbijemo. Kad bismo im se približili, parovi su prestajali da plešu,
sklapali bi ruke u molitvu i šaputali poštujući odluku o čuvanju tajne:
'Hvala ti, sveti mali Bože.'
„Čim bismo im okrenuli leđa, nastavljali bi da plešu izvijajući tela.
Imali smo utisak da pronosimo ostrvo mira kroz uzburkani okean.
Trebalo nam je mnogo više od sata da napravimo pun krug. Prikriveno
obožavanje hiljada siromašnih Čileanaca ubrizgalo nam je beskrajni
optimizam zadovoljavajući nam iskonsku potrebu za sigurnošću,
ljubavlju, prihvatanjem i društvenim priznavanjem. Konačno je mi
postalo mnogo važnije od ja. Osetila sam kako mi iz tabana niče
korenje. Ovo je postala moja zemlja.
„Serafim mi je rekao: 'Posle ovog mogu i da umrem. Jedan narod me
voli i poštuje. Šta još mogu poželeti u životu? Nikad nisam ni sanjao da
ću doživeti ovako nešto. A sve zahvaljujući tebi.'
„Odgovorila sam mu dugim poljupcem pa smo se vratili u školu
shvativši da se ona ne zove slučajno Sveta Marija. Rosauro i drugovi
zahvalili su nam se na trudu i, budući da smo zaista bili iscrpljeni
dugom šetnjom, dali su nam direktorovu kancelariju da prespavamo u
udobnim foteljama.
„Terevenka je potrajala do duboko u noć. Pred zoru je zavladala
tišina. Tog ponedeljka, ceo Ikike spavao je do dva po podne. Duboki
san prekinut je dugim i gromkim hukom. Bio je to ratni brod koji je
dovezao guvernera. Bez ikakvog reda, pojurili smo ka pristaništu
preplavljujući molove. Vojska nas je pratila kao siva senka. S broda se
iskrcalo trista mornara naoružanih blistavim puškama. Postrojili su se
u dva reda da bi obezbedili prolaz za Tomasa Istmana.
„Bio je to mršav, vitak starac obučen u crno, koji je sitnim koracima
otišao pravo u gradsku skupštinu ne podižući pogled sa sivih
pantalona pripadnika ratne mornarice. Mi smo se okupili ispod
glavnog balkona s knedlom u grlu, uznemireni zbog brodskih topova
uperenih u nas. Istman se pojavio, izgovorio jednu jedinu rečenicu pa
se vratio unutra: 'Donosim zvanično naređenje vlade za rešavanje
sukoba. Vratite se u pampu.' Vesela graja prigušila je zvuk talasa.
Smatrajući da je štrajk za njih završen – preostalo je još samo da se
glavešine izbore za najbolje uslove – masa je krenula u pravcu
zaravnjenog prostora kuda je prolazila železnica.
„Oglasila se železnička sirena i zaustavile su se dve lokomotive koje
su vukle duge kompozicije teretnih vagona. U njih su se potrpali rudari
sa svojim porodicama. Podsećali su na životinjsko stado. Posle prve,
usledilo je još mnogo kompozicija. Preduzeće u čijem su vlasništvu bili
rudnici salitre organizovalo je efikasan, ali ponižavajuć oblik prevoza.
Grupa od dve hiljade politički osvešćenih radnika pojurila je ka brdu
Krus, koje je gospodarilo ravnicom, i odatle su, vitlajući zastavama,
povikali: 'Nismo ovce da ovako putujemo! Ne idite, drugovi! Još ništa
nije sigurno!' Ali na njih niko nije obraćao pažnju.
„Tek što su se vozovi izgubili među stenovitim planinama vojska je,
proglasivši opsadno stanje, poterala preostale revolucionare ka školi
Sveta Marija. Rosauro je razglasio da svi treba da poslušamo, ništa
nije izgubljeno i vlastima ne treba da damo povod za opravdanu
upotrebu sile. Čim smo ušli u školu, vojnici su opkolili zgradu.
Udruženi vojnici, mornari i policajci, raspolagali su sa oko osamsto
ljudi. Nije im bilo dovoljno što su u nas uperili puške i mitraljeze, već su
dovukli i top koji su postavili pred ulazna vrata.
„'Pobeda, drugovi', uzviknuo je Indijanac. 'Ako su dovukli toliko
naoružanja, znači da nas se plaše. Zašto, kad znaju da nismo
naoružani? Plaše se našeg duha! Možda im je neki špijun rekao za
Jeka. Radujem se zbog toga jer to znači da je došlo naše vreme.
Proročanstvo, koje se do sada postepeno ostvarivalo, kaže da će cela
vojska pasti pred nogama izaslanika. Ako pošaljemo gospodina
Serafima i gospođu Terezu da pokažu malog vojnicima, ovaj će zasijati
kao sunce prikazujući se u svom pravom svetlu. Kad ga ugleda,
pukovnik na belom konju pašće kao pokošen, a obični vojnici, shvativši
da smo braća, okrenuće oružje na tlačitelje.'
„Baš u tom trenutku oglasio se rog. Provirili smo kroz prozore i
ugledali pukovnika na belom konju koji nam je, piskavim glasom,
uzviknuo: 'Govori vam pukovnik Roberto Silva Renard. Naređujem vam
da smesta napustite ovu školu da biste prešli na hipodrom, gde će vam
se suditi za pobunu. Imate pet minuta da izađete na ulicu. Ako
odbijete, narediću otvaranje vatre.'
„Videvši da se dolazak ovog Napoleona podudara s legendom,
rudari se osmehnuše sa olakšanjem. Sve se odvijalo kao u divnom snu.
Indijanac je predložio da otvorimo nekoliko flaša i nazdravimo u našu
čast, u čast Svete porodice. Popili smo po čašu vina. Onda su nas
uzbuđeni radnici izgrlili i ispratili do glavnih vrata. Kad su počeli da ih
otvaraju, osetila sam slabost u nogama. Izgubila sam snagu i morala
sam da zamolim Serafima da uzme Alma. Nisam mogla da podnesem
tu sramotu. Nikad nisam bila kukavica i nisam razumela zašto mi se
sad, kad sam morala pokazati najveću hrabrost za primer, sve
zamantalo u glavi. Uhvatila sam se za ruku koju mi je ponudio Rosauro
i zamuckujući rekla: 'Prijatelju, tako ti svega, ne daj da padnem. Ne
želim da drugovi primete moju slabost i pomisle da sumnjam. Više od
ikoga, verujem u sinovljevu moć.'
„'Ne brinite, gospođo', prošaputao mi je na uvo. 'Poći ću s vama i
pridržavaću vas dok ne prođe. Samo hrabro.'
,.Ponudivši štrajkačima objašnjenje koje ja nisam čula jer sam se
trudila da zaustavim povraćanje, izašao je s nama na ulicu. Bili smo
četiri ljudska bića protiv čitave vojske naoružane do zuba. Pod mojim
znojavim nogama tlo se ljuljalo kao paluba broda na pučini. Jezik mi
se, suv, pretvorio u komad drveta. Serafim je podigao dete i raširio mu
noge da bi pokazao dva polna organa. Duboko sam udahnula i svim
snagama trudila da se ne onesvestim. Almo se osmehnuo. Čekala sam
da zablista kao sunce da bi pukovnik pao kao pokošen. Rosauro me
odjednom uhvati za potiljak i grubo me natera da potrčim ka
vojnicima. Bila sam toliko slaba da nisam mogla da mu se oduprem. U
trenutku kad su nam nasmejani vojnici otvorili prolaz, Silva Renard
uzviknu: 'Otvaraj vatru, dođavola!' I topovski udar raskomada mog
ljubavnika i moje dete. Ovo mora da je košmar. Indijanac se smejao.
Tamo, na ulici, kao spora kiša, padali su komadi mesa mojih
najdražih.
„Mitraljezi su počeli da štekću. Vojnici su bacili dimne bombe. Stavili
su maske. Natopili su bajonete. Ponovo je grunuo top. Vrata su se
pretvorila u oblak piljevine. Zaboravila sam kako se zovem, izgubila
sam oslonac, nepodnošljiva želja za snom sklopila mi je kapke. Znala
sam da mi se srce čepa, ali taj bol bio je nešto daleko, nešto iznad
mene, a telo mi se pretvorilo u površinu crnog bunara u koji je
zaronila moja svest. Vojnici i mornari napredovali su ka unutrašnjosti
zgrade. Sve se izmešalo. Uzvici besa i bola. Čopori pasa došli su da ližu
krv. Muškarci, žene i deca saterani na zaravnjen krov. Rudari koji jure
ulicama noseći svoja creva u rukama. Besni vojnici noževima su
zadavali smrtonosne rane. Sive prilike s maskama vukle su leševe za
kosu. Gubila sam svest.
„Indijanac me je natovario na leđa kao džak, ušao u gradsku
skupštinu, popeo se u neku kancelariju, zaključao vrata, bacio me na
fotelju, zadigao suknju, pocepao gaćice i gnječeći mi grudi, uzeo me
triput zaredom. Povratila sam mu po licu. Nasmejao se i odvukao me
za jednu nogu do kupatila. Skinuo mi je odeću, svukao me, pustio tuš i,
pod mlazom hladne vode, ponovo me silovao. Zviždeći popularnu
pesmu Mi, koji se toliko volimo, vratio me je na fotelju.
„Pala sam u dubok san. Kad me je Rosauro probudio, već je padao
mrak. Jedva sam ga prepoznala. Više nije Indijanac, ni ćorav na jedno
oko, koža mu je svetlija, ima kratku kosu, nosi odelo engleskog kroja,
košulju na pruge i zelenu kravatu sa značkom u obliku čileanskog
grba. Primetivši moje iznenađenje, okreće se kao maneken, počinje
napadno da se smeje, hvata me za struk i, tako nagu, primorava me
da provirim kroz prozor. Dok vojnici s nevinim izrazima lica tovare
leševe na đubretarske kamione, on, stojeći iza mene, prodire kao
divlja životinja.
„Mržnja se meša s patnjom, ali zadovoljstvo, uživanje ograničeno
isključivo na moj polni organ, raste i ne mogu da učinim ništa da bih
ga zaustavila, kao meki rak raste mi u utrobi šireći svoje odvratne
krake. Telo me je izdalo. Svršila sam, želim da umrem, da kaznim
sebe. Pokušavam da iskočim kroz prozor. On me udara po grudima i
raskrečenih nogu baca me na fotelju. Ponovo prodire u mene i
besramno stenje i slini do svršavanja.
„Uzvikujem uvrede. Zatim mi vezuje noge, na ruke mi stavlja lisice,
primiče stolicu, seda naspram mene i pali cigaru: 'Džabe vrištiš,
Tereza. Niko neće doći. Pretpostavljam da čekaju da te ubijem. U
poslednjem đubretarskom kamionu ima još mesta. I ti sigurno želiš da
umreš. Ali razočaraću te, želim da te zadržim neko vreme. Otkad sam
te video kako dojiš dete na onoj bednoj pozornici, odlučio sam da
moraš biti moja. Ruskinja kao što si ti, s velikim grudima, guzicom i
kožom beljom od sopstvenog mleka, ne viđa se svaki dan u ovoj zemlji.
„'Zatražio sam te kao nagradu za uspešno obavljen zadatak. Vlada
već neko vreme želi da se reši tog bednika Rekabarena. Njegove
otrovne novine, koje iskorišćavaju večno nezadovoljstvo sirotinje,
pozivale su na političku aktivnost koja bi mogla da bude veoma opasna
za rudarska preduzeća. Ipak, iako lako, ne bi bilo pametno ubiti ga.
Time bi se pretvorio u mučenika oko čijeg mita bi se radnici ujedinili.
Bolje je da ga osramote. Tajna policija poslala me je prerušenog u
Indijanca, da bih ga uhvatio u nedozvoljenim radnjama. Pratio sam ga
mesecima, pretvorio sam se u njegovu senku, ali ništa. Kreten je čist
ko suza. Čovek bi pomislio da je svetac. Ne puši i ne pije da ne bi
podržavao buržoasku industriju. Ako mu ponudite kokain, besno će ga
odbiti. Veran je svojoj ženi i nema dece koju bismo mogli da navedemo
na greh. Nikad ne odlazi na zabave i samo voli da čita. Taj usrani
izdajnik je prosvećeni ludak. Već sam bio spreman da odustanem kad
sam te video kako brišeš guzicu svom detetu. U početku mi se gadilo to
što ima dva polna organa. Posle sam mu se obradovao jer sam smislio
genijalan plan, plan koji će mi doneti putovanja, novac, unapređenje i
tvoje dupe. U trenutku sam izmislio legendu, u duhu onih indijanskih
lenština, a vi ste, kao i svi roditelji koji luduju za svojom decom,
progutali udicu.
„'Poslao sam vas u Ikike na četiri meseca da bih imao dovoljno
vremena da proširim priču među sujevernim rudarima i ubedim ih
pokazujući im fotografiju malog čudovišta, da je on zaista
otelotvorenje Boga. Obratio sam se šefovima, razradili smo detaljan
plan s guvernerom, opštinskim vlastima i vojskom, i ostvarili ga. Tako
smo se rešili svih vođa. Zmaj je izgubio dve hiljade glava. Velika masa.
koja misli samo na jebanje i opijanje, biće zadovoljna povećanjem od
nekoliko pezosa. Rekabarenu će trebati mnogo godina da ponovo
okupi sledbenike. Na kraju, ono što si smatrala kukavičlukom bilo je
posledica tablete za spavanje koju sam ti stavio u vino kad smo
nazdravljali. Govorim ti sve ovo, ali ne želim da mi odgovoriš. Ne
zanima me šta misliš ili imaš da mi kažeš. Da bih što bolje iskoristio
tvoje telo, zahtevam da ćutiš. Ako samo zineš, razbiću ti zube.
Provešćemo zajedno dva meseca na moru, daleko od sveta, u kući
koju su mi pozajmili, između Ikikea i Tokopilje. Bićeš moja najmanje
šest puta dnevno. Kad mi dosadiš, prodaću te da radiš kao kurva u
Peruu ili Argentini. Ako me budeš slušala, ostari ćeš u tim
bordelčićima, ako postaneš naporna, prosuću ti mozak.'
„Pokorila sam mu se. U glavi mi je nešto puklo. Prestala sam da
razmišljam i da osećam. Ponašala sam se kao njegova verna kučka.
Do te mere da bih, kad bi moj krvnik otišao u nabavku i ostavio me
zatvorenu, do njegovog povratka cvilela pored vrata. Morala sam da
ga pratim kud god da krene. Kad bi čistio pištolj, sklupčala bih mu se
kod nogu, gola, čekajući da me siluje. Čistila sam mu čizme jezikom i
sa osmehom pristajala da mi urinira po licu.
„Jednog dana, pošto je popio mnogo piva, zaspao mi je u naručju. U
meni su se odjednom probudili svest, bes, ogorčenje i preklala sam ga
jednim ugrizom. Ustao je i pojurio ka plaži ostavljajući za sobom
crvenu liniju. Pao je na pesak kao beli kamen, lako je već bio mrtav,
pucala sam mu u glavu, koja se otvorila i oslobodila sivu masu na koju
su nagrnuli rakovi. Pustila sam ih da se nažderu. Zatim sam odvukla
ostatke na brdo, iskopala duboku jamu i zakopala ga. Kod poslednjeg
udarca lopatom shvatila sam da ne znam njegovo pravo ime.
„Očistila sam krvave fleke, izabrala jedno od njegovih odela, košulju,
cipele i šešir. Ostatak sam spakovala u dva kofera, pa sam i njih
zakopala. Tako će njegovi šefovi pomisliti da me je poveo u drugu
zemlju. Ošišala sam kosu i prerušena u muškarca, sa ono malo
gotovine što sam pronašla, kupila kartu za voz do Santjaga. Na putu
me niko nije dirao jer sam se, držeći u ruci flašu, pretvarala da sam
usnula pijanica. Da sam mogla da biram kuda ću, nikad se ne bih
vratila ovamo, prošlosti koja više nije bila moja. Stigla sam kad je
Alehandro bio na samrti, jedino biće kojem sam još mogla da verujem.
Nije me zanimalo što je izbio svetski rat. Možda sam mu se i
obradovala smatrajući ga vidom osvete. Oduvek sam se osećala
usamljenom, izopštenom, beskorisnom. Život? Roditi se bez razloga,
stalno patiti i umreti u neznanju. Bog? Postoji, ali je nedostižan. Slep,
gluv i nem za svoju decu. Ljudski rod? Tamnica puna ludaka, bandita i
pijanaca. Sve i svi zaslužuju samo moje kletve!
„Vidiš i sam, Benhamine. Hteo si da znaš istinu, i eto je, smrdi na
trulež. Prestani da uzdišeš, odveži me, donesi još votke, pa da pijemo
zajedno. Najbolje što može da ti se desi na ovom svetu jeste da se
uopšte ne rodiš.“
Stric je oslobodio Terezu, doneo još jednu flašu i počeli su da je
ispijaju. Prepoznao se u babinim poslednjim rečima. Shvatio je da sebe
mrzi mnogo više nego druge. Bio je prozirni anđeo koji je pao u prljavu
kloaku, svoje telo. Pre nego što će zahrkati, nosa zarivenog u majčin
pupak, promrmljao je:

Noć dolazi kao besna vučica

obećavajući rađanje zaljubljenog sunca
ali senka može da iznedri samo senke
ništa se ne rađa i ne umire
i stvorenje zaborav.
 IV
OBEĆANA PAMPA
Trideset pet dana puta brzo je proletelo. Veser je bio moćan brod i
sekao je talase lako kao što kelneri iz prve klase seku kriške svoje
kolekcije francuskih sireva. U vreme obroka, izmešani mirisi mleka i
stajskog đubriva spuštali su se niz metalno stepenište kao uljani talasi
i stizali do skladišta gde su terali vodu na hiljadu dvesta usahlih usta
jevrejskih emigranata. Alehandro Prulanski, ne zavideći na luksuzu u
kojem su uživale njegove bivše kolege iz Ruskog carskog baleta,
poletno je nastavio sa svojim svakodnevnim vežbama.
Balansirajući na kanapu razvučenom između dva ogromna
sanduka, satima je ponavljao svoje skokove, izvijanja, okrete sledeći
ritam koji mu je Ičo Melnik velikodušno davao svojom usnom
harmonikom. Makro je pamtio bezbroj Šopenovih, Listovih,
Mocartovih i drugih melodija. Kad bi mu usne utrnule od silnog
duvanja u maleni instrument, počeo bi da citira Senekine misli
otkrivajući opštu kulturu nezamislivu za čoveka svoje struke, i to u
istom ritmu kako bi prijatelj mogao da mu nastavi s vežbanjem. „Rad
nije dobar sam po sebi. Šta onda jeste? Preziranje rada!“ Ičo se
nasmejao pa nastavio: „S druge strane, oni koji se trude da dosegnu
vrlinu, a da ne pokleknu, zaslužuju aplauz“. Kad bi izgovorio reč
„vrlinu“, prstima bi napravio pokret kao da broji novac.
Jaše je zaneseno posmatrala muževljevo savršeno telo. Izvanredan
rad veštih mišića koji proizvodi pokrete nadljudske gracioznosti
izazivao je u njoj zadovoljstvo zbog kojeg je zaboravljala na telesni
greh, zlobu, glad. Nije se plašila budućnosti i, saznavši da je
bremenita, nežno se predala novom životu. Njen Alehandro bio je živi
hram i njegov ples promeniće svet. Šest prostitutki obasipalo ju je
pažnjom i nežnošću u želji da joj putovanje učine što prijatnijim jer im
je čitala tarot ozbiljno odgovarajući na njihova šašava pitanja: „Da li će
mi posao bolje napredovati ako stidne dlačice ofarbam u riđe? Da li ću
naći matorca koji će mi poklanjati nakit i bunde? Da li ću otkriti
ljubav?“ Dvema je predvidela brak s vojnicima; jednoj, najvišoj i
najzgodnijoj, Marli, predvidela je vezu sa uvaženim političarem; ostale
tri je, skrivajući tugu nervoznim smehom, slagala obećavši im dug
život, zdravlje i bogatstvo. Poverovale su joj jer je podvodač od njih sad
zahtevao da rade i za vreme putovanja. Noću ih je slao u kabine oficira
ili uslužnog osoblja. Vraćale su se u zoru donoseći voće, cigare,
kavijar, šampanjac i čokolade. Sve su delile. Nabreklog stomaka i sa
osmehom od uva do uva, Ičo je citirao pre nego što će pasti u dubok
san: „Život je pozorišni komad. Nije važno koliko traje, već kakva je
gluma.“
Kad se pojavila argentinska obala i brod krenuo u pravcu Rio de la
Plate, progonjen grupom matrona koje su mu pridržavale majku dok
je čupala kosu i kukala iz očaja, stigao je Simon Radovicki, visok nosat
mladić klempavih ušiju i mršav ko rezanac. Zbog njegovih crnih očiju,
blistavih, buljavih, fanatičnih, ostatak tela bi mu, za nekoliko
trenutaka, postajao nevidljiv. Kad bi progovorio, činilo se da mu reči
izlaze kroz zenice: „Gospodo, vas vaše dobre žene svakog jutra briju.
Molim vas, dozvolite da i mene obriju. Želim da se rešim tog
sujevernog običaja. Prošlost je kavez.“
 Dok mu je majka kršila prste i ispuštala srceparajuća „oj“ natapajući
krupnim suzama vuneni šal koji je prekrivao glave njenih pratilja,
mlade prostitutke sapunjale su Simonovo lice i glavu veselo
čavrljajući. Majka je poslednji put pokušala da ga odgovori recitujući
poslovice na jidišu: „Glupost otežava čoveku put… Laž te može odvesti
daleko, ali nema povratka… Pruži đavolu prst i zatražiće ti celu ruku.“
Ali, pošto su mu skinule crni kaput, ogrtač s resama i kožnu kapu,
devojke su počele da ga briju. Kad padoše pejoti, dugi loknasti zulufi,
gospođa zavapi: „Izgubljen si!“, i presamiti se hvatajući se za stomak
kao da će pobaciti. Prijateljice su je pridržale da ne padne. Uz
nadljudske napore, žena se nekako oporavila. „Teško je nositi grbu, ali
je rastanak s njom bolan. Ovaj čovek više nije moj sin. On je pijanica,
samo još jedan šiker. Nek mu neka od tih šest kurvehs bude majka!
Mozak mu se sasušio, crvi ga jeli za života, neka na rukama hoda isto
koliko je proveo na nogama a ostatak godina nek provede vukući se na
guzici!“
Bez osvrtanja, jevrejske gospođe izađoše iz skladišta recitujući
magijske stihove da bi se pročistile od bogohulnog vazduha koji su
udisale.
U ogledalu s cvetnim ramom koje mu je dala Marla, Simon
Radovicki zadovoljno je posmatrao svoje izbrijano lice i ćelavu glavu.
Uzviknuo je: „Jevrejina ne određuju odelo i kosa. Čovek ne može da
provede život verujući u bajke i osvetoljubive bogove! Ovo je dvadeseti
vek! Stižemo na mlad kontinent. Moramo prestati da se delimo i da
živimo u izmišljenom svetu. Rasa, nacionalnost, religija, običaji
opasna su ograničenja. Mi smo deo sveta i svet je naš, kao što su naša
i sva ljudska bića. Otvorimo oči jer buđenje svesti zavisi od pravde.“
Obučen u bele pantalone i žutu košulju na plave tufne koje mu je dao
Ičo Melnik, novi Simon Radovicki, izdaleka praćen mojim precima i
kurvama, pojuri ka krmenoj palubi da bi se pokazao pred religioznima
želeći da im posluži za primer. Jedva da im se približio, a oni se
razbežaše i ne pogledavši ga. Raširio je ruke vičući na sav glas:
„Braćo, ja nisam vuk, a ovo nije kokošinjac! Saslušajte me, molim
vas! I ja sam želeo da budem svetac, ali svetost se ne dostiže
izdvajanjem. Noseva zagnjurenih u Toru, možete videti samo sebe,
odsečene od sveta zbog tog 'svetog' spisa. Odbijajući da mu bilo šta
podarite, neprestano brišući ruke da ne biste učestvovali u grehu,
prestali ste da budete korisni za društvo. Ali prirodni zakon
podrazumeva da svako daje svoj doprinos, društvo vas koristi da bi
vas pretvorilo u žrtve. Birate da izigravate klovnove koje svi biju.
Dosta! Ja ću se prepustiti životnim strahotama. Deliću istu sudbinu
kao i svi ostali. Osudiću svim mogućim sredstvima, u pismima,
novinama, vikaću na ulici ako je neophodno, ekonomsku nepravdu
koja šačici egoista omogućava lagodan život preko grbače iscrpljenih
radnika. Neumorno ću zahtevati ukidanje despotskog čudovišta
zvanog država. Povratiću na bračnu laž, trgovinski ugovor koji
opravdava sjedinjavanje bez ljubavi; na patriotsku laž koja
preuveličava prirodnu naklonost prema rodnoj grudi da bije pretvorila
u fanatičnu glupost i sprečila proletere da uvide da je društveno
pitanje kosmopolitsko; i na religioznu laž koja kod naroda podstiče
servilnost i skrušenost da bi trpeo nepravde zemaljskih bandita u
iščekivanju nebeske slave. Večno ću se buniti protiv strvinarske
politike, u korist životne anarhije!“
Bradati verni ci promrmlj ali su: „Mašugana“ dodirujući grudi
kažiprstom, i izbrisali ga iz sećanja. Simon je pljunuo ka njima i vratio
se u ugao gde su bile kurve pa se, vitlajući nožem ukradenim iz
kuhinje, zakleo: „Od ovog trenutka, moj život više nije u službi smrti,
već smrt stavljam u službu života. Tirani postaju ranjivi kad se pojavi
odlučni pojedinac.“
Reči mladog fanatika bile su pravo otkrovenje za mog dedu. Od pete
godine zatvoren u elegantni zatvor Carske akademije, okrenut
isključivo plesu, nije poznavao svetske probleme. Život mu je izgledao
kao neprestana zabava. Bilo je dovoljno da se pomeri pa da iskusi
uživanje u umetnosti.
Sve mu je izgledalo kao ples u kojem se zvezde, pejzaži, mnoštvo,
životinje, mašine prepliću u harmoničnom jedinstvu. Simonov
strastveni govor prenuo ga je iz slatke naivne opijenosti i gurnuo ga u
magluštinu ludila.
Veserje zagazio u rečne vode približavajući se predgrađu ogromnog
Buenos Ajresa, košnici proleterskih stanova i prljavih fabrika, leglu
ljudskih crva. Iz tih sumornih mesta izvirali su otpad, hemikalije, trula
tela, masne konzerve, izmet, koji su vodu pretvarali u magmu boje
katrana. Oko smrdljivih odvoda gomilalo se đubre i horde pacova
gacale su po zemlji pretvorenoj u kaljugu. Isparenja iz štavionica, dim i
garež iz odžaka zaklanjali su nebo. Rojevi zelenih muva parali su
brazde u gustoj, sivoj atmosferi zlokobno zujeći od gladi.
Skrivajući uši među grudima svoje malene supruge, gorostasni
baletan pade na kolena. Tako nepokretan i bled, ličio je na leš koji je
iskrvario. Nisu ga pogodile mase izgladnelih muškaraca, žena i dece
koji rade u zamršenom lavirintu bednih radionica, već mukanje
goveda koje su žrtvovali u hladnjačama da bi im zamrzli meso i poslali
ga u inostranstvo. Na hiljade ovaca u kilometarskim redovima
odvođeno je u smrt. Njihovo bolno blejanje, njihovi krici užasa, njihovi
samrtni jecaji, reke tamne krvi, brda utrobe i lobanja, gomile prljave
kože, smrad, urezali su se u svest mog dede pri pomisli na milione
četvoronožaca koji se, već godinama, ubijaju dan za danom. Piramide
noževa istrošenih do drške, potoci žutih zuba, iskopane oči koje
plutaju u jezerima gnoja, planete mesa koje nestaju među crvima.
„Čemu takva nesavesnost? Pate, živa su bića, deo mene samog. Evo
ih preda mnom, odrane životinje, ukrštenih nogu, okean Isusa krvavih
anusa, sveci raskomadani matematičkom preciznošću. Poznajem bol
ovaca, napastvovao sam ih još dok sam bio u spermi Alehandra Prvog,
svog poremećenog dede koji je crevima svojih žrtava ispisivao pozive
u pomoć. A potom i u životnoj tečnosti svog izopačenog oca, koji je
ubijao žene i decu kao što to čine i vlasnici ovih fabrika. Već mi je
oprošteno, moja majka proždrala je leš mog oca i pročistila ga
zaronivši u belinu. Belo! Belo! Volim te! Bože, oprosti Argentincima jer
ne znaju šta jedu; jer nisu svesni toga da im domovina živi od
proizvodnje smrznutih leševa!“
Najednom je deda ugledao kako prema njemu, preko vode Rio de la
Plate, galopira bezbroj ovaca pretvorenih u besne pse. Kad su stale da
ga ujedaju proždirući mu telo dok od njega nije ostao samo glas koji
dopire iz praznine, počeo je da zavija:
 Pa da mi je i dolinom smrti poći
strepim od svakog zla ako nisi uz mene!
Izbavi moj život od pasje moći!
Bože moj, požuri da mi pomogneš!

Jaše, očajna što joj suprug klizi u ludilo, gurnu mu dojku u usta da sisa
kao dete i obu mu crvene čizme. Čim ih je obuo, deda se zadovoljno
osmehnuo i zahrkao. Roj muva razbežao se uplašen lučkim sirenama.
Veser je uplovljavao u argentinsku prestonicu. Brodovi su se gomilali
kao ogromni mravi, samo mrtvi, koji su se sušili na napuštenim
dokovima. Među brdima robe natovarene po pristaništima nije bilo
žive duše. Pet hiljada vagona s poljoprivrednim proizvodima čekalo je,
pod krvožednim suncem, da bude pretovareno u skladišta. Veliki
platneni transparent lagano se vijorio milovan slabašnim povetarcem:
Radnici da! Robovi ne!
Kad se usidrio, Veser je ispustio dugačak pisak i, ne spuštajući
stepenice za iskrcavanje, kao da se sklupčao u sebe poput uspavane
kornjače. Prođoše sati. Pade noć. Svanu zora. Marla, kapetanova
miljenica, pored velikog švajcarskog sira i pakovanja italijanskog
turona donese i vesti: Savez lučkih radnika otpočeo je štrajk, a
podržali su ih kočijaši i ostale grupe radnika, što se pretvorilo u opštu
obustavu rada.
Sukob je izbio zbog toga što se od lučkih radnika zahtevalo da za
vreme četrnaestočasovnog radnog dana utovaruju džakove teške
skoro sto kila, uz objašnjenje da južnoafrički uvoznici zahtevaju tako
velike tovare jer raspolažu nosačima crncima koji su izdržljiviji od
kamila. Savez je tražio da se tovar ograniči na sedamdeset kilograma
a radno vreme skrati na deset sati energično tvrdeći da njihovi radnici
zaslužuju da ih smatraju ljudskim bićima, a ne tovarnim životinjama.
Gazde su pobesnele, zauzele nepokolebljiv stav ističući da su štrajkači
lenji stranci i ponudili su vladi nacrt zakona za proterivanje. Kongres
je sada organizovao specijalno zasedanje zbog usvajanja ovog zakona,
proglašenja vanrednog stanja, obezbeđivanja dozvola za pretres
domova svojih državljana, razbijanje nereda i zabrane velikih
okupljanja, upotrebu naoružanih snaga za zaštitu „najvrednijeg što
zemlja ima: svoje velike žetve“, i nadasve, uvođenje cenzure za najveći
broj dnevnih novina.
Ičo Melnik sa osmehom je slegnuo ramenima i citirao Meceninu
misao: „Osakatite me, odsecite mi nogu, napravite mi grbu na leđima,
rasklimajte mi zube, razapnite me na krst… meni je dobro dok god sam
živ.“
Simon Radovicki pocrveneo je od besa: „Ovo razdoblje argentinske
države biće bačeno na đubrište istorije. U budućnosti, nijedan njen
državljanin neće želeti da se seća ove sramote. Tek će poneki učenjak,
dok u prašnjavim arhivama biblioteka bude čitao sramotne zahteve
Kongresa, posramljeno sklopiti kapke u strahu da se ne zarazi. Kako
čovek može da tera drugog čoveka da četrnaest sati dnevno utovaruje
džakove od sto kila za bednu platu? Ti bogati paraziti su poludeli:
misle da su duša države, a zapravo je proždiru!“
U podne je asfalt počeo da podrhtava i težak metalni zvuk primorao
je hiljade lučkih radnika da izađu iz senke. Za nekoliko minuta, more
ljudskih tela preplavilo je dokove zagrejane neumoljivim letom.
Iscrpljenost i strah pretvorili su radnike u poslušno stado. Pojavilo se
pet kamiona krcatih vojnicima i policajcima koji su žurno iskočili da bi
uperili puške u zbunjenu masu.
„Kakav bezobraznik“, povika Simon.
S motocikla praćenog blindiranim kolima i grupom rmpalija sišao je
šef policije, pukovnik Roberto Falkon. Istog trena iz radničkog mora
istupi dvadesetak ljudi i pojuri k njemu da mu preda papire.
„Odvratni doušnici“, promrmlja Simon. „Sad mu dostavljaju svoje
gnusne crne liste!“
Roberto Falkon popeo se na bure i s divljim prezirom pogledao
štrajkače. Njegova besprekorna uniforma, bez ijednog nabora,
njegova zalizana crna kosa koja je blistala kao kaciga, čizme crne kao
ugalj, prugasta kravata s bisernom iglom, šal od bele svile, prezrivo su
prkosili prljavštini i siromaštvu nemih radnika. Pukovnik odjednom
povika kao krotitelj, kao da se obraća psima:
„Dosta je bilo zezanja, kreteni! Izgubili ste! Kongres je jednoglasno
odlučio da nam da ovlašćenja za primenu najveće sile koju je naša
domovina, Argentina, dosad videla! Opšti štrajk se prekida!
Očistićemo zemlju od anarhista, militantnih aktivista radničkih
sindikata, radničkih vođa, kritički nastrojenih novinskih redakcija,
radničkih centara i ostalih! Jeste li čuli, glupi gringosi? Smesta da ste
se vratili na posao, a ako želite da spasete svoju bednu kožu, pustite
nas da hapsimo pokvarene bukače čije podatke imamo na spiskovima
koje su nam dostavili naši lukavi doušnici!“
Vojnici su se probili u masu vođeni doušnicima koji su na sav glas
prozivali imena okrivljenih. I ne pokušavajući da pobegnu, javljali su se
oborenog pogleda uniformisanim licima koja su ih prvo olešila od
batina a zatim potrpala u crne marice. Ostali štrajkači uputili sU se ka
brdima džakova i počeli da ih pretovaruju. Sunčevi zraci belesali su se
na paketima koji su podsećali na čaure, a tužni radnici ličili su na
spore guštere, Brodove, probuđene iz obamrlosti, preplaviše mornari.
Dizalice su čegrtale, mostovi za iskrcavanje pružali su svoje požudne
ruke, a luka, podrhtavajući kao porodilja, ispusti setan jecaj. Gusta
lopta od muva zelenkastog odsjaja namestila se tik iznad pukovnikove
glave. Ovaj iz štapa izvuče tanki mač i zari ga u zujeći planetoid. Muve
se razbežaše i odleteše da napadnu vagone trulog povrća.
„Prokleti insekti! Beže pred silom. Razumeju jedino zveckanje
oružja. Zapamtite moje ime, žive krpene lutke! Iza mog prezimena
Falkon krije se soko. Ko ne bude slušao pašće mi u kandže i dobiti
zasluženo kljucanje. Ko ne razume, dobiće porciju batina. U svojoj
domovini bili ste šljam. Ako želite da živite u ovoj zemlji, nemojte se
ponašati kao drski paraziti. Gringosi ovde nemaju nikakva prava.
Nemaju pravo glasa. Budite zahvalni što sam vam poštedeo život. Ko
danas napusti posao, makar da bi pišao, zasućemo ga mecima. Strogi
zakoni ne važe za sve, baš kao što i treba da bude. Grozan vam dan!“
Pukovnik se oholo osloni na ramena mladog šofera s profilom grčke
skuplture i odjuri na svom motoru u pravcu centraprestonice.
Radovicki se naježio od snažnog brektanja auspuha. Zavitlao je
kuhinjskim nožem gunđajući: „I tebi grozan dan i da ti istruli duša,
Roberto Falkon! Znam da ne treba mrzeti psa, već njegovog gazdu, ali
ti previše uživaš u ispunjavanju svojih ogavnih dužnosti. Zakonskoj
kazni dodaješ i mučenje samo da bi naduvao smrdljivi balon svog
poimanja moći. Jednog ću ga dana rasporiti a ti ćeš ponovo biti ono
što si oduvek i bio: mrtav čovek.“
„Smiri se, momak, i sakrij taj nož“, reče mu Ičo. „To što kažeš za
pukovnika važi za sva bića. Šta je život do spora smrt?“
Deda se probudio veoma odmoran, ali trebalo mu je deset minuta da
serasani. Za to vreme, Jaše mu je očešljala plavu kosu i isplela kiku na
potiljku. Onda je pažljivo osmotrila svoje delo. Videvši baletanovu
prozračnu lepotu, plave oči poput zore koja svetom neprestano
prosipa iskonsku ljubav, osmeh novorođenčeta, snažne grudi koje
dišu s takvom finoćom da mu iz usta zagađeni vazduh izlazi pretvoren
u melem, baka zaplaka u ekstazi i zahvali nebu na tome što Alehandro
nije video strašni pokolj. Želela je da bude čarobnica koja će očistiti
svet od ružnoća i ponuditi ovom božanskom čoveku život dostojan
njegove čistote.
Putnici iz prve klase počeše da se iskrcavaju. Carski balet dočekali
su članovi elegantnog odbora koji su balerine zasipali buketima ruža
svih boja. Dok je silazila niz stepenice, Marina Leopoldovna baci brz
pogled ka emigrantima načičkanim na palubi, i ugledavši plavokosog
gorostasa kako blista poput lotosa u jezeru katrana sačinjenom od
jevrejskih crnih kaputa, zlobno promrmlja: „Tvoja karijera je završena.
Nikad više nećeš zaigrati. Otac će se pobrinuti za to da ti odseku noge“.
Ušli su u desetak iznajmljenih automobila i napustili luku uputivši se
ka pozorištu Kolon.
Dok je povorka prolazila, radnici su skidali kape i pozdravljali
balerine kao da su magične prikaze, leptiri u ljudskom obličju,
ambasadorke raja koji ih čeka. Videvši toliku opčinjenost, Vladimir
Monomah baci šaku novčića verujući da će time oduševiti masu, ali
niko od dostojanstvenih radnika nije se sagnuo da ih pokupi. Marina
Leopoldovna, odbijajući da pokaže svoj čuveni osmeh, brzo se zavali u
sedište automobila i, pretvarajući se da će kinuti, prekri nos šalom.
Kad se baletska trupa s pratnjom izgubila iz vidokruga, osmorica
imigracionih inspektora popeli su se na brod da bi primili jevrejske
zemljoradnike. Ugledavši neobična odela, duge brade, beskrajne
lokne, ispijena tela, prvo su bili zatečeni, pa su počeli da prosipaju
uvrede: „Tražili smo da nam pošalju zemljoradnike, a ne ovu gomilu
ludaka! Ovi bolešljivi crvi ne mogu ni lopatu da podignu!“
Imigranti ispružiše blede ruke pokazujući žuljeve dobijene od
trljanja kanapa tokom putovanja.
Glavni inspektor povika: „Kapetane, pozovite brice! Niko neće sići s
bradom, loknama i dugom kosom! I svi ima da poskidaju te smešne
šeširiće da bi pozdravili našu zastavu!“
Kad su došli kelneri s britvama i makazama, žene popadaše na
kolena zavijajući od tuge kao psi, a muškarci se okupiše iza njih radije
spremni da umru nego da pristanu da im se skrati kosa. Ne znajući šta
da urade, službenici zaduženi za imigraciju odoše u komandnu kabinu
da bi telegrafom stupili u vezu s nadređenima.
Ičo Melnik reče: „Naši sunarodnici preopterećeni su sitnicama.
Uostalom, šta im znači da odlažu neizbežno? Na kraju će ih ionako
obrijati!“ Raširio je ruke da zagrli svog brata Juma, koji je u Buenos
Ajres stigao pre tri godine. On im je i poslao karte. U centru grada
imao je bordel za imućnije građane. Sve devojke bile su strankinje, po
mogućstvu Jevrejke, koje su bile najtraženije.
Debeli makro došaptavao se s bratom da bi se potom obratio svojim
novim prijateljima: „Alehandro, Jaše, Simone, prema onome što kaže
moj učitelj, nije važno gde ćemo se zadržati, sve dok možemo da
obezbedimo dobar izlaz. Vi zasad nemate kuda da odete. Najbolje bi
bilo da pođete s nama u bordel. Tamo vam niko neće smetati i, u
zamenu za sitne usluge, moći ćete da ostanete koliko god želite. Ima
dovoljno slobodnih soba. Jaše može da pomaže u kuhinji, Simon će
spremati krevete i raznositi čiste peškire po sobama, dok Alehandro
može da drži časove plesa našim štićenicama da im naraste zadnjica.
Dogovoreno? Važi? Onda pođite s nama. Budući da je reč o kurvama i
novcu koji se deli ispod ruke, vlasti će nam obezbediti sve što je
potrebno za iskrcavanje.“
U kolima koja su ih vozila ka centru grada, sve dalje od sirotinjskih
četvrti, u pravcu baroknih građevina na kojima se mešaju različiti
stilovi i luksuzni materijali, Alehandro je u svojoj duši otkrio čitavo
novo polje beskrajnih mogućnosti. Ne mogavši da se suzdrži,
ispunjavao je uši moje prestrašene bake rečima punim optimizma koje
su, u tom nepoznatom i zlokobnom svetu, delovale kao izobličeni
dragulji.
„Znaš, Jaše, ovo mi nikad ranije nije palo na pamet. Živeo sam kao
životinja i samo osećao. Govor ovog mladog anarhiste u mojoj duši
pokrenuo je moralni potres. Rekla si da mi je telo hram i bila si u
pravu, u meni se javio Bog. Obraća mi se bez prestanka. Slušaj šta mi
kaže:
Sine moj, ti si ono što jesi u sadašnjosti, prošlost ostavi za sobom, ne
osećaj grižu savesti. Oslobodi se brige za budućnost. Pripremi se da
radiš na svom razvoju do poslednjeg trenutka svog života. Nikom ne
polazi račune, budi sam svoj sudija. Ako želiš da pobediš, nauči da
gubiš. Nikad ne dozvoli da te određuje ono što poseduješ. Nikad ne
govori o sebi kao da se ne možeš promeniti. Razmišljaj o tome da ne
postojiš kao jedinka; ono što radiš radi se samo. Jedino ako prihvatiš
da ništa nije tvoje, postaćeš gospodar svega. Pretvori se u potpunu
žrtvenu ponudu. Daj, ali ne primoravaj nikoga da prihvati. Ne budi kod
drugih osećaj krivice jer ti si saučesnik onog što će se dogoditi.
Prestani da tražiš i počni da se zahvaljuješ. Pribavljaj da bi delio…

Sa suzama u očima, Jaše je ljubila svog diva ne prekidajući mu

monolog. Četiri usne se spojiše a on u njeno grlo položi beskrajnu
nisku aksioma…
„Otkrij univerzalne zakone i poštuj ih. Ne odbacuj, već menjaj. Nauči
druge da uče od sebe samih. Sa ono malo što imaš napravi najviše što
možeš. Nahrani gladnog, ali ga ne primaj za svoju trpezu. Ne pitaj se
kuda ideš, već napreduj umerenim korakom. Skakanje je jednako lepo
kao i puzanje: ne poredi se, razvijaj sopstvene vrednosti. Menjaj svoj
svet ili promeni svet.“
Toliko joj je toga Alehandro rekao da je Jaše, s velikom tugom, u
sećanju sačuvala tek mali deo. Stigli su u kupleraj. Raskošna kuća
okružena ružičnjacima, pristojnog izgleda, ali s crvenim fenjerom
pred vratima. Dočekalo ih je dvanaest devojaka obučenih u gizdave
haljine, sa upadljivom šminkom koja, u ovo doba dana, nije mogla da
im prikrije umor na licima. Prošli su kroz salon zastrt zlatnim
zavesama, s nameštajem presvučenim crvenim baršunom. Popeli su
se na četvrti sprat. Dali su im sobu u potkrovlju ukrašenu u boemskom
stilu s gomilom jastučića i velikim, ali niskim krevetom, koji je stajao
naspram ogromnog ogledala. Zaneseni Alehandro ništa nije
primećivao. Kao neiscrpna reka govorio je odričući se hrane i sna
naredna tri dana:
„Šta je neophodno, to je i moguće. Ako želiš da se rešiš tuđih poroka,
pročisti sebe. Ti si ono što vidiš. Bolest ti je učitelj. Ne dodiruj tuđe telo
da bi ga iskoristio ili ponizio, dodirni ga da bi mu se pridružio. Ne hvali
se svojim slabostima. Učini nešto zato što uživaš u tome, a ne zbog
koristi koju bi time mogao da ostvariš. Oprosti svojim roditeljima.“
Onda je spavao tri dana. Za to vreme je baka, naučivši još na brodu
od Marle jevrejski španski, jezik neophodan da bi se preživelo u ovoj
zemlji, nesalomivom voljom obezbedila štampanje letaka kojima se
veličaju kvaliteti bivšeg prvaka Carskog baleta. Razdelila ih je ljudima
koji su u ogromnim redovima čekali pred biletarnicama pozorišta
Kolon. U blizini bordela pronašla je veliki studio, iznajmila ga i upisala
zanesene devojke i feminizirane mladiće željne da iskoriste priliku i
uče klasičan balet od tako uvaženog profesora.
Četvrtog dana probudila je muža donevši mu u krevet doručak od
svežeg voća. U sali za vežbanje čekalo ga je sto pedeset učenika.
Alehandro je pojeo ceo ananas, na brzinu se obukao i iznenađeno
primetio da mu je jedna crvena čizma, desna, poplavela.
„Počinje velika promena. Od posredovanja prelazim na prijem. Neću
ih podučavati klasičnim tehnikama jer su prilagođene okvirima koje
nameće društvo. Naprotiv, oslobodiću im tela da bi pronašli svoj
prirodan izraz. Životinje su neprestani ples. Kao i čovek. Bog stvara
pokrete, zbog toga je svaki iskreni gest otkrovenje.“
Argentinski učenici, deca bogataša, slabo su poznavali istoriju
baleta i nisu nameravali da se posvete umetnosti. Samo su tražili
kulturni zaklon iza kojeg će prikriti svoje lenstvovanje. Časovi ovog
Rusa poslužiće im kao savršen izgovor. Nesvestan
nezainteresovanosti svojih učenika, Alehandro se posvetio
podučavanju čitavim svojim bićem. Osećao je stalan uzajamni uticaj
svog tela i kosmosa i na kraju je poverovao da i najmanji pokret
njegovih prstiju može uticati na sudbinu čitavih galaksija. Jedne noći
uzbuđeno zagrli Jaše: „Ispričaću ti jedno čudo: danas sam izveo toliko
lep splet koraka da su se na nebu rodila dva sunca“.
Meseci su prolazili. Alehandro je neumorno, poput pastira koji čuva
divokoze, provodio vreme na akademiji pokazujući, po hiljaditi put,
balet Život svojim prevrtljivim studentima. U bordel je svraćao samo
da bi poljubio ženu, kojoj je rastao stomak, raširio joj noge, posetio
svetilište, brzo ponudio svoju žrtvu a zatim zaspao kao klada. Ičo
Melnik i njegov brat Jumo povremeno bi dolazili na mansardu, koju je
Jaše pretvorila u začaranu palatu ukrasivši je papirnim cvetovima i
komadićima stakla, da popiju vreli čaj s limunom i mnogo šećera,
požale se na okrutne želje svojih klijenata i otvore tarot.
Ičo je od lagodnog života svakog dana bio sve deblji. U kuhinji je
imao lični frižider s vrhunskom govedinom, oko sto kila, i uz svaki
obrok bi, pored ostalih jela na meniju, pojeo i šest junećih odrezaka.
Toliku proždrljivost pravdao je Senekinim rečima: „Ako ga ne
iskoristiš, vreme će pobeći.“
Jumo je više voleo umerenost. Uprkos riđoj kosi u nijansi šargarepe,
licu prekrivenom pegama i mišićavom gornjem delu tela nasađenom
na mršave noge, trudio se da se oblači elegantno. Prostituciju je
smatrao uglednim poslom i štampao je vizit-karte na kojima je, ispod
njegovog imena, pisalo „Snabdevač ženskom lepotom. Uvoz.“ Nije se
ustručavao od poseta sinagogi iako su, ne izbacujući ga iz hrama,
pomoćnici odbijali da ga pozdrave smatrajući da je temeim, nečist.
Govorio im je: „Ne razumem vaš prezir. Moje devojke svete su koliko
i Tora. Mi Jevreji smo izabrani narod i misija nam je da usmerimo goje
ka svetosti. U dubinama jevrejskog ženskog polnog organa krije se
Bog. Svaka vagina je svetilište. Kad uđe u nju, ud prolazi vatreno
krštenje o kom svi pričaju, iako ne znaju o čemu se tačno radi. U
izvesnom smislu, kad prodru u moje kurve, klijenti umru… a kad izađu
iz njih, oni su, zapravo, ponovo rođeni. Čeka ih novi život. Ejakulirati u
jevrejske kurve isto je kao da ejakulirate, cenjeni skupe, u božansku
rupu.“
Niko nije hteo ni da ga sasluša.
Jaše je posećivao i Simon Radovicki, ali samo povremeno. Stalno
zauzet, obavljao je svoje dužnosti sa istom fanatičnom posvećenošću s
kojom je branio anarhizam. Svaki krevet koji je on namestio bio je
pravo umetničko delo: zategnuti čaršavi, geometrijski precizni
preklopi, potpuno odsustvo nabora. Klijentima je davao mirišljave
peškire a zatim čekao pred njima, krajnje dostojanstveno, postajući
nevidljiv, ako mu se izuzmu užarene oči. Napojnicu je prihvatao uz
elegantan naklon glavom. Ta elegancija zapravo je izgledala smešno
jer su mu od sramote što je spao na prosjačenje klempave uši
poprimale tamnocrvenu nijansu. Ono malo slobodnog vremena što je
imao, obično veoma rano izjutra jer su kurve spavale od sedam ujutru
do tri po podne, posvećivao je, ne zarađujući ni pare i rizikujući život
prilikom prodaje, pisanju tajnih anarhističkih novina. Pored toga što je
napadao tiraniju vlasti i njihove „divlje pristalice sa sabljama i
pištaljkama“ – masovna hapšenja i proterivanja „opasnih stranaca“
bila su svakodnevna pojava – osuđivao je i stavove socijalista, tih
„izdajnika i kukavica koji iskorišćavaju progone da bi anarhiste
optužili za nasilje i domogli se vodećih položaja u radničkim
sindikatima.“
Jednog maja izbio je štrajk ugostiteljskih radnika koji su se pobunili
protiv odluke gradskih vlasti da moraju obrijati brkove. Simon, iako na
licu više nije imao taj muževni ukras jer je odlučio da se otuđi ne samo
od verskih običaja, već i od zavođenja (Nikad ne ukrašavaj. Slobodan
čovek se ne prodaje, ne ostavlja utisak, ne traži, stvara veze
presecajući ih, da bi obrazovao arhipelage nezavisnih ostrva, ni tamo
ni ovamo. Njegov susret sa ženom mora biti čaroban, neočekivan, bez
proračuna, konačan i potpun. Zašto bije tražio ako je sve sile ovog
sveta već čuvaju za njega?), prihvatio je ideju da štrajkači tu naredbu
doživljavaju kao nepravdu i energično se opirao uklanjanju maljavih
delova: oligarhiji su potrebni evnusi koji će joj služiti a u ovom slučaju
testisi i brkovi poprimaju isto značenje.
Sa strana El sola, jedinih radničkih novina koje nisu ugašene jer im
je urednik bio poznati argentinski pesnik, Simon je šibao vlasti
člancima pisanim na ruskom i prevođenim, pored španskog, na
italijanski, nemački, engleski i francuski, jer su radnici bili mahom
imigranti:

Kukavički ambijent iznedriće tiraniju. Ako svi kažu „predajemo se“,

postaju saučesnici u podizanju mačete, u kontroli misli. Ovaj gnusni
čin kastracije radnika dolazi od visokih društvenih slojeva koji, da bi
poništili duhovnu snagu pojedinca, žele da ga uniformišu. Svaka
uniforma, bilo verska, vojna ili radnička, predstavlja napad na
jedinstvenu prirodu svakog živog bića. Pobunite se, braćo! Za
sopstveni opstanak, za egoizam, jer sutra će sve meriti istim aršinima,
zato što će se napad na bilo kojeg člana zajednice, ma koliko nevažan
bio, pretvoriti u sramotu i mrlju na časti svih koji ga tolerišu.

Radovickijeve reči na čitaoce su imale isto dejstvo kao zapaljena šibica

koja pada u jezero alkohola.
Štrajku su se pridružili i kočijaši i obućari. Zatim i lučki radnici,
mornari, ložači i nosači. Svi su tražili poštovanje ljudskih prava i
uvećanje zarade od deset procenata. Uz podršku policije, velika
preduzeća zauzela su nepokolebljiv stav i počela da zapošljavaju
štrajkbrehere. Da bi sprečili istovar brodova, štrajkači su napali
izdajnike. Nasilje se proširilo po dokovima. Simon Radovicki, koji je bio
deo tog meteža, izvadi pištolj i opali. Sledeći njegov primer, neki
radnici koji su nosili oružje odvažili su se da ga upotrebe. Ali zbog
neodlučnosti radnika naviknutih da saginju glave, hici su preleteli
iznad policajaca i završili u planinama trulih dinja koje su čekale
utovar. Divljačka okrutnost vojnika, njihov nedostatak mašte i pamet
skrojena po istom šablonu učinili su da se svi njihovi meci zabodu u
srce Paoloa Zapoletija, italijanskog emigranta, koji pade poleđuške,
grudi pretvorenih u sito. Oko njegovog tela širila se crvena mrlja,
ogromna, sve dok se nije pretvorila u oreol kakav imaju device.
Borba je prekinuta. Ta jedina žrtva rasla je u glavama posmatrača
sve dok se nije pretvorila u diva. Mnoge ruke podigoše nastradalog i
staviše ga na nosila pa krenuše u dugu i tihu šetnju, koju je povremeno
prekidao grubi muški glas koji je pevao s takvom žestinom da su
revolucionarni stihovi pogađali kao strele. Tako su ga satima pronosili
po sirotinjskim četvrtima. Posmrtnom maršu pridružilo se više od
deset hiljada novih štrajkača. Simon povika: „Oko za oko, smrt za
smrt!“ Masa ga je podržala sve glasnije ponavljajući ovu parolu.
Policija, u strahu da će se bes povećati i da će masa početi da napada
policijske stanice, konjičkim odredom zaustavi pratnju, rastera je
sabljama i odnese leš. Pošto su savladali strah, među sirotinjom se
razlio talas gneva. Bili su daleko brojniji od neprijatelja, a dozvolili su
da ih zastraši šačica konja i nekoliko zvižduka.
Simon je urlikao: „Drugovi, da biste slomili kosti morate žrtvovati
malo mesa! Spremni smo na to da neki od nas moraju stradati da
bismo ih istrebili! Ne dajte se! Nastavićemo štrajk dok ne uništimo
državu!“
Mirnije duše zamolile su da se miting raziđe kako bi različiti savezi
imali vremena da se sastanu i objave proglas protesta koji će podržati
organizovane strukture radničke klase: Socijalistička partija, Savez
potlačenih, sindikati, anarhističke grupe, i drugi. Radnici Buenos
Ajresa, zanemarujući svoje ideološke razlike, izađoše ujedinjeni, kao
ogromno telo, osuđujući preteranu upotrebu policijske sile, da bi
eskploatatorske klase naveli da shvate da se društveni problemi ne
mogu rešavati hapšenjima, progonom i deportacijom.
Dva dana kasnije, uz odobrenje vlade, otpočele su demonstracije. U
skladu s naređenjima Roberta Falkona, radnici nisu mahali crvenim
zastavama i pristali su da se suzdrže od oštrih kritika mera koje će
policija sprovoditi za vreme vanrednog stanja, sve da bi se izbegle
krvave odmazde. Više od četrdeset hiljada radnika u najvećem miru
šetalo je od Trga Konstitusion do Trga Lavalje. Duž čitave putanje bili
su raspoređeni policajci i brojni agenti na konjima koji su izbliza pratili
demostracije.
Po dolasku na Trg Lavalje, kad su govornici počeli da zauzimaju
mesta na improvizovanoj pozornici, Simon Radovicki izvuče crvenu
zastavu koju je krio ispod kožnog kaputa i zabode je pred jednog
siledžiju na konju. Vojnik je krenuo ka njemu želeći da mu zgnječi
glavu konjskim kopitima. Mnogi demonstranti isprečili su se u nameri
da zaustave krvoproliće. Klempavi se nije predavao. Mahao je svojom
krpom kao da izaziva bika pa na iskvarenom španskom povikao: „Ako
me udariš, udario si sebe, siledžijo na konju! Udri, ubico, prekrij mi
kožu masnicama pa na njima pročitaj svoju sudbinu“
Uniformisani grubijan nije razumeo te reči već je, shvativši ih kao
niz uvreda, isukao sablju i nasumice počeo preteći da vitla. Simon
ispusti krik oduševljenja i ispali u vazduh pet metaka. Roberto Falkon,
na svom motociklu, došapnu nešto na uvo pomoćnika s grčkim
profilom, iza kojeg je sedeo. Vozač triput zatrubi. Istog trenutka
policajci otvoriše vatru na okupljene demonstrante. Samo jedan
plotun za sobom je ostavio brojne žrtve. Usred strašnog meteža poče
opšte povlačenje koje se pojačalo s dolaskom vatrogasnih jedinica
koje su ogromnim crevima razbijale redove demonstranata. Ponovo
se oglasila sirena motocikla. Tišina. Pukovnik Falkon zadovoljno se
osmehnuo.
Iz desetina mrtvih i ranjenih lila je krv koja svojim tragom kao da je
ispisivala melodiju na pet paralelnih linija pločnika. Jedini koji je umeo
da je prepozna bio je Radovicki, koji je masakr posmatrao sakriven na
prikolici natovarenoj artičokama. Prepisao je muzičku frazu u svesku,
video šefa policije kako prolazi na svom suludom motoru – verovatno
se uputio na neku konferenciju za štampu gde će predstaviti zvaničnu
verziju događaja i tako umiriti javno mnjenje – sišao s prikolice
šunjajući se uz senovite zidove i lakim korakom zadovoljno otišao u
pravcu javne kuće.
Izazvavši ovo prolivanje radničke krvi, uspeo je da stvori mučenike
koji će dalje izroditi mržnju i želju za osvetom. Verovao je da su nevine
žrtve najmoćnije oružje jedne pobune. „Mnogi će dobiti život
zahvaljujući nekolicini mrtvih.“ Nije osećao grizu savesti jer je i sam u
svakom trenutku bio spreman da se žrtvuje. Već odavno je svoje
postojanje poklonio čovečanstvu.
Čim je stigao u vilu s crvenim fenjerom, zamolio je Melnika, ne
objašnjavajući mu njeno poreklo, da na usnoj harmonici odsvira
muzičku frazu nastalu iz radničke krvi. Razlio se ponositi lament koji
je, u ritmu tanga i aranžiran za harmoniku i gudački trio, postao
himna kuće i uveličavao pijana uživanja njenih klijenata.
 Jaše, koja je bila pred porođajem, obučena skroz u belo, uhvatila se
za nabrekli stomak i s nerođenom ćerkom plesala je odsečni tango
koji je dopirao iz prizemlja.
Dok Alehandro nije bio tu, a dolazio je tek posle ponoći, ljubio je u
čelo i padao u krevet da bi, po prvi put otkako su se upoznali, zahrkao
kao lokomotiva, baka je razgovarala s fetusom poveravajući mu svoje
nade… Za nju nisu postojale ni prošlost ni sadašnjost, samo budućnost.
Ništa nije postojalo sad i ovde, ni onda i onde. Sve je bilo tamo negde i
posle… Da, jednog dana sve će se ostvariti. Od ušteđenog novca kupice
zemlju s vilom, vrtovima i privatnim grobljem. Oko prozirne kuće
rašće čempresi, a njihova deca i unuci svirače trombone, tube i home i
položiti ih, nju i supruga, pokojne, u sat s klatnom, da bi ih bacili,
ispreplitane, u bunar-mauzolej, koji će sezati do ogromnog izvora
slatke vode gde je centar sveta.
Gorostasni baletan, neumoran, plave brade i zlatne kose do struka,
uporno je pokušavao da postavi balet Život. Bilo je to kao da prstom
pokušava da nacrta zvezdu na površini jezera. Njegovi prevrtljivi
učenici nisu voleli da vežbaju niti da slušaju filozofske pouke, ali
provodili su sate pred ogledalima diveći se svojim helankama,
packama, vunenim čarapama, širokim pojasevima, baletskim
patikama. Alehandro ih je budio iz te opčinjenosti sobom udarajući u
pod dugačkim štapom da bi ih, po hiljaditi put, terao da ponavljaju
četiri dela koreografije.
Prvi, „Veliko da“, izražava borbu sa sumnjama kroz bezuslovno
prihvatanje postojanja. Drugi, „Bezgranično hvala“, predstaviće
prestanak traženja i ushićenje stalnom zahvalnošću. Treći, „Brzo
zbogom,“ opisuje odbacivanje svih strasti i tiho predavanje smrti, koja
će postati najlepši trenutak života. Na kraju, „Trenutni povratak“,
prikazaće brzu reinkarnaciju duše, ne kao kaznu, već kao način
napredovanja. Ali argentinski baletani ples su smatrali cirkuskom
zabavom i zanimalo ih je samo ko može više da digne nogu i ko može
duže da se vrti na vrhovima prstiju.
Na svom lošem španskom, Alehandro je pokušavao da ih osvesti, da
im otkrije da Bog živi u njima i da ih ubedi da svoja tela predaju
misteriji kako bi izvodili pokrete koje um ne može ni da zamisli.
Uzalud! Zarobljeni u svojoj gordoj osrednjosti, nisu mogli da dozvole
da im noge, ruke, torzo, kukovi, žive svoj život, kao samostalni
organizmi koji se hrane mudrošću zvezda. Deda bi ponekad, okružen
grupom nesposobnjakovića, pao na kolena i iz očaja zaplakao.
Učenice bi se potukle koja će da mu briše suze nežno ih ližući i
uzdišući s takvom pohotom da bi se od stida zarumenele. Skočio bi na
noge od besa drhteći i rasterujući te seksualne namere kao da su
buve.
Jaše se porodila uz pomoć bordelske babice, stare Nemice, Betine
Kornjače, nazvane tako jer joj je neki ljubomorni Argentinac odsekao
nos i uši. Rodila se moja majka, Sara Felisidad, beba bela kao mermer,
s dva krupna oka boje lapis lazulija, i četiri sisice, koje će se kasnije,
pretpostavljam, razviti u bujne grudi s kojih ću ja sisati, ako me
sećanje ne vara, dvostruku količinu mleka. Alehandro nije znao da je
već postao otac. Bio je toliko posvećen ostvarivanju svog dela da mu je
sve osim plesa izgledalo kao izmaglica i više nije video ljude, već
oblake magle. Hodao je svetom ne pripadajući mu i slušao nepresušnu
reku poruka koje mu je diktirao Bog: „Ja sam zbir tvojih poziva,
Sadašnjost je potpuni doživljaj tebe samog. Ne želiš biti u drugom,
neka drugi bude u tebi. Nikad ne izražavaj više od onog što osećaš.
Dati znači znati primiti.“
Spokojna Jaše dojila je svoju neviđenu ćerku pripremajući
veličanstvene voćne salate koje je Alehandro, sad vegetarijanac,
proždirao direktno s tanjira posluženog na podu, četvoronoške kao
preživar. Morala je da se naoruža strpljenjem jer je deda, trudeći se
da bez ustezanja iskaže svoju životinjsku stranu, vršio nuždu po
ćoškovima, ili na fotelji, a ponekad i ispod stola. Jaše je, još u tim
trenucima, sve doživljavala kao prošlost i, misleći na razumnu i
srećnu budućnost koja ih čeka, drage volje čistila je sve te
ekscentričnosti.
Sama se posvetila vaspitavanju Sare Felisidad. Na zid pored kolevke
zakucala je sedamdeset dve tarot karte da bi mala što pre naučila da
broji pokazujući pehare, diskove, štapove i mačeve. Sa šest meseci
devojčica je izgovorila prvu reč: MAT, a s godinu dana već je znala
nešto malo ruskog i poprilično španskog. Umesto tata volela je da
kaže tajna, a umesto mama, mašta. S godinu i po dana počela je da
peva, prvo imitirajući Marlinog slavuja, pa violinu iz sobe za tango,
zatim mačke u teranju i konačno Betinu Kornjaču, koja je tokom maja
pevala u katoličkim povorkama Cveće za Mariju da bi Devica učinila
čudo i podarila joj novi nos i dva nova uha.
Od detetovog jasnog i prodornog glasa padala je prašina sa ogledala
i prestajale bi sve svađe pijanih mušterija. Čim bi blesnuli noževi, Jaše
bi sišla sa Sarom Felisidad da otpeva Kako sam daleko od zemlje u
kojoj sam rođen pretvarajući bes u nostalgiju, a zatim i u blaženstvo.
Pale bi zverske maske i pojavila bi se dečja lica. Za to vreme Alehandro
je, i dalje slep i gluv za svoju ćerku, polako gubio nadu da će uspeti da
održi predstavu. Kad bi neka devojka uspela da nauči složene korake,
verila bi se, udala, zatrudnela i zauvek napustila umetnost. Ako bi to
bio momak, postao bi advokat ili arhitekta, ubio bi se ili bi pobegao s
ljubavnicom skromnog porekla i majčinim nakitom. Postao je
zlovoljan i besneo bi zbog sitnice, parčeta jabuke u kojem je ostala
semenka, odsutnog pogleda dok se on jada zbog problema s
balerinama, pa bi pretio ženi da će je prebiti. Posle bi pao na kolena i
ljubeći joj stopala molio za oproštaj… Jednog dana, u tri po podne, u
vreme ručka, Jumo Melnik hrupi u trpezariju mašući plavim
telegramom:
„Devojke, brzo jedite i požurite da se sredite. Obucite najupadljivije
haljine koje imate! Za dva sata, šef policije, Roberto Falkon,
počastvovaće nas svojom posetom! Dolazi da počasti svojih dvadeset
telohranitelja. Svake godine, umesto trinaeste plate, šef im ispunjava
jednu želju. Ovog puta tražili su mu da jebu jevrejske kurve. Drage
moje, vi ste sad već cenjene profesionalke. Od presudnog je značaja za
naš posao da ne odbijete nijednu želju. Oni su ubice, znam, ali na seks
gledaju kao deca. Ako im ne protivrečite i ako sa osmehom dočekate
sve njihove perverzije, biće mirni kao jaganjci. I progutajte one tablete
zbog kojih ćete ostati budne dok ne padne i najizdržljivija kita!“
Sa ozbiljnim izrazom lica, Simon Radovicki priđe Marli koristeći to
što je kafu pila u senci jer joj je smetala dnevna svetlost.
„Marla, znam da ćeš danas biti previše zauzeta onim ubicama. Ipak,
uz najveće poštovanje, zamoliću te za uslugu. Neću dugo živeti, možda
umrem pre nego što svane zora. Ne prekidaj me, molim te! Ovo što ti
govorim veoma je ozbiljno, obraćam ti se kao osuđenik na smrt. Vidi: u
ovoj torbi je novac koji sam uštedeo. Dajem ti ga. To je više nego što
zaradiš za mesec dana. Nauči me, Marla! Nevin sam, načini od mene
muškarca. Želim da upoznam, za dva sata koliko je ostalo do dolaska
policajaca, dubine užitka, sipanje semena života, bludničenje u
različitim pozama i na sve otvore. Predajem ti srce kao životinju na
žrtvenom oltaru. Želim da se moja duša izgubi u tvojoj i tamo umre, da
bi posle upucali samo prazno telo. O, Marla, oprosti mi… mislim da te
volim.“
Prostitutka nije prozborila ni reč. Polako je sklonila novac u svoju
crnu satensku tašnu, ostavila kafu, uhvatila Simona za ruku, odvela
ga na treći sprat, uvela u sobu uređenu po ugledu na podvodnu
pećinu, skinula mu odeću, okupala ga u velikoj mermernoj školjci,
obrisala ga peškirom u obliku sardine i otišla s njim pod svilene
čaršave išarane talasima da bi mu se predala dušom i telom.
Po isteku dva sata, niz stepenice je sišao drugi Simon Radovicki.
Mladić se pretvorio u zrelog muškarca. Koraci su mu bili teški, žustri,
odlučni, ali pogled mu je bio zamućen kao kod mrtvaka. Seo je pored
ormara s čistom posteljinom i strpljivo čekao kao pas koji leti legne na
senovito mesto. Roberto Falkon je svojim miljenicima ponudio zabavu
bez ograničenja. Pojeli su tri pečena praseta i ispraznili bezbroj flaša
rakije. Dok su plesali kućni tango, iscepali su odeću svojih pratilja i u
donjem vešu odvodili ih ka privatnim odajama. Na kraju su ih,
posrćući, uzimali i tu, naočigled svih, na tepihu salona ili na barskim
stolicama. Falkon je pio, u društvu svog šofera, ne pipajući devojke.
Kad je video da se svi na klimavim nogama penju na sprat, klate se,
padaju, povraćaju i hrču iscrpljeni, mošnica isceđenih do poslednje
kapi, dao je znak momku s grčkim profilom i obojica se, neprirnetno
poput senki, zatvoriše u predsednički apartman na drugom spratu.
Marla, koju je prignječio orangutan u upisanim gaćama, ugleda
Simona kako se bos penje uz stepenice i ulazi u luskuzni apartman.
Osetila je kako joj srce puca, zauvek, kao staklena flaša i ugrizla se za
usnu da ne bi zaplakala. Crvena kap joj skliznu niz bradu i pade u
otvorena usta maljavog klijenta, koji je u snu proguta sa osmehom.
Sutradan će na levoj dojci istetovirati inicijale S. R.
Simon Radovicki prvo ubistvo izvršio je za deset sekundi. Falkon je
bio na kolenima, glave uronjene u veliki jastuk dok je pomoćnik
prodirao u njega brzo i silovito upirući kukovima. Jecanje od bola i
užitka prigušilo je anarhistine korake i on, znanjem preuzetim od
svoje životinjske strane, jednim potezom kuhinjskog noža prekla
ljubavnika s takvom odlučnošću da mu je skoro odvojio glavu od tela, i
ne zaustavljajući se, kao harmonični produžetak istog pokreta,
namesti oštricu između dva tela i odseče ud, koji je ostao zarobljen u
šefovoj utrobi. Dok je iz tela koje je padalo štrcala jarkocrvena krv,
Simon prebaci nož u drugu ruku, izvuče revolver i uperi ga u Falkona.
„Ne viči da ti ne bih prosuo mozak! Stani ispred mene jer ja sam
tvoja smrt, pederčino!“
Pukovnik, bleđi od leša svog voljenog, stade pored kreveta. Iz anusa
mu ispade parče falusa i uz gnjecav zvuk pade mu između nogu kao
mekušac bez školjke. Povratio je.
 „Poliži svoje đubre!“
Falkon pade na kolena i poče da liže svoju sramotu.
„Svinjo, trebalo bi te ubijem kao kera, da ti zabijem nož u tu
smrdljivu rupu i rasporim te do stomaka, iščupam ti creva i privežem
te njima za tvog žigola; onda da ti smrskam lobanju, izvadim mozak i
poserem se unutra kao u nošu! Zahvali se anarhizmu, moralni
patuljku. Ne želim da osramotim svoje drugove i ubijem te sa istom
okrutnošću s kojom si ti mučio i pobio tolike nevine radnike samo da bi
zadovoljio svoju sujetu. Pružiću ti čistu smrt.“
„Milost… Kesa dijamanata za moj život.“
„Grešiš, pukovniče. Oduvek sam želeo da živim u plemenitom
siromaštvu“, odgovori mu Simon uz prijatan osmeh i pokosi ga
preciznim hicem među obrve. Zatim je seo između dvojice stradalih,
gurnuo prst u krvavu baricu i na čelu ispisao A kao anarhija.
Telohraniteljima, koji su čuli pucanj, nije trebalo mnogo da nogama
razvale vrata. Zasuli su Radovickog udarcima i slomili mu nos, tri
rebra i šest zuba. Odvukli su ga dole u bar da bi ga mučili pred
prostitutkama. Iako su mu, malo-pomalo, otkinuli svu kožu, izdahnuo
je, a da nije odao nijednog člana svoje grupe. Policija je uhapsila sve
svedoke uz žestoke uvrede i psovke.
Ovaj zločin uzburkao je javnost. Vlasti su osudile jevrejsku
zajednicu, naročito ruske imigrante. „Vlada je čvrsto odlučila da
preduzme energične mere i spreči prijem opasnih ljudi u zemlju, ali i
da ukloni one koji su već stigli“, izjavio je novi šef policije i pod okriljem
vanrednog stanja, koje će trajati naredna dva meseca, otpočeo
potragu za anarhističkim vođama iz krugova Jevreja koji nisu dobili
državljanstvo. U skladu sa Zakonom o prebivalištu i boravištu, iz
države su proterane stotine ljudi. Među njima su se našla i braća
Melnik sa svojim kurvama i svi su, bez prebijene pare – policija im je
konfiskovala ušteđevinu u zamenu za „uslugu“ što ih nisu poslali
nazad u Rusiju – ukrcani na voz koji ih je odvezao pravo u Urugvaj.
Po iskrcavanju u Montevideu, Ičo je protrljao svoj ogromni stomak i
prostodušno izjavio: „Mudar čovek uvek misli na siromaštvo, čak i kad
je okružen izobiljem. Sad kad smo siromašni, mi ćemo pre svega
misliti na mudrost. Idemo, devojke! Svaki muškarac je potencijalna
mušterija. Ne tražite od Boga da vam da, već da vas pošalje tamo gde
ima.“
Kornjača, koju su oslobodili jer je bila čista Nemica sa argentinskim
državljanstvom, došla je u studio, prošla pored redova učenika i,
unjkavim glasom pošto nije imala nos, rekla Alehandru da požuri u
zatvor i izvuče ženu i ćerku pre nego što ih pošalju u Evropu. Vest o
prijateljevoj smrti uznemirila je dedu i spustila ga na zemlju.
Najednom se osetio usamljenim i shvatio da ima ženu i ćerku koje ga
mnogo vole i da je zahvaljujući njihovoj ljubavi on i dalje živ. Ako bi
izgubio Jaše i Saricu ponovo bi postao drvo bez korena nošeno jakom
strujom mutne reke. U zatvoru je mahao fotografijama baletske
zvezde, programima Carskog baleta na kojima je velikim slovima bilo
ispisano njegovo ime, svojim ruskim pasošem i venčanim listom. U
prostoriji, gde ga je policija primila da bi proverili sve što je doneo,
izveo je tri najviša skoka u svojoj karijeri i najfiniji niz koraka. Njegova
plava kosa ozarila je to sumorno mesto. Stražari su mu se divili
otvorenih usta i oslobodili njegovu malu porodicu.
 Na ulici, Alehandro je pao na kolena i ljubio ženina i ćerkina stopala
moleći ih za oproštaj. Poplavela je i druga crvena čizma. Jaše, koja je
od uzbuđenja ostala bez daha, povuče ga da bi mu ponudila svoja usta.
Poljubio ju je kao nikad pre pokušavajući da im zauvek spoji usne.
Sara Felisidad zapeva tango koji je Simon Radovicki doneo u kupleraj.
U početku srceparajuća, melodija se ispunjavala nadom i završila se
pobedničkim tonovima. Alehandro je osetio kako mu se srce puni
svetlošću. „Ti si moja duša“, rekao je devojčici i, podigavši je na
ramena, počeo da poskakuje po ulici u želji da poleti. Posle dvadeset
blokova pao je iscrpljen pored kontejnera. Sarica je i dalje pevala.
Prolaznici su im davali novac. Nakupilo se dosta novčanica. Kad ih je
stigla, Jaše je ućutkala ćerku i, lica koje je plamtelo od sramote,
sakupi milostinju.
Alehandro je uhvati za struk, pogleda s beskrajnom nežnošću i reče:
„Ti, koja si mi podarila ćerku, spasla si me od ludila. Duša mi je osetila
veliku promenu. Simonova čudesna žrtva i ova milostinja navele su me
da shvatim da sam kao umetnik bio parazit. Moj ples je obična zabava
za bogataše koji će aplaudirati sve dok im ne pokažete stvarnost.
Odnosno, ljudsku patnju i industrijsko uništavanje planete.
Usavršavao sam se za publiku koja traži lepotu bez istinitosti. Uronio
sam u sebe pretvorivši se u ostrvo, u oblik bez suštine, u naivnog i
sujetnog egzibicionistu. Carski balet odvojio me je od naroda a
Vladimir Monomonah od ljudskih osećanja; odrastao sam kao bogalj,
otuđen od ostalih, opijen svojim granicama. Ples je zamka koja nas
primorava da sarađujemo s tlačiteljima i ubicama. Novac koji su mi
dali i koji sam zaradio podučavajući mlade tupoglavce umrljan je
krvlju. Moramo ga pokloniti. Ako želim da postanem istinski umetnik,
moram upoznati bedu. Deliću sudbinu svoje radničke braće. Jaše,
znam da je to velika žrtva za vas: ko zna koliko ćete ti i Sara Felisidad
morati da trpite bedu. Zato ovog trenutka moraš da odlučiš da li ideš s
malom i novcem u potragu za nekim drugim uspavanim čovekom koji
će ti pružiti udobnost dobijenu po cenu tuđeg zdravlja, ili ćeš sa mnom
otići u sirotinjske četvrti da se iskupimo za nepravdu koja vlada ovim
svetom žrtvujući svoj život kao što je to učinio Simon Radovicki.“
Jaše bez oklevanja odgovori: „Kome ćemo dati novac?“
„Ako ga razdelimo, svako će dobiti po malo. Bolje je da sve dobije
jedan čovek. Bog mi kaže da to treba da bude sirota Betina. Naš poklon
ublažiće joj patnju zbog sakaćenja.“
Radnici nisu izdržavali duže od pet godina u hladnjačama, posle
čega su umirali ili navukli neku hroničnu bolest. Zbog toga Alehandru
nije bilo teško da pronađe posao. Jaše i Saru Felisidad ostavio je da
žive u sobi širokoj dva i dugačkoj tri metra, s noćnom posudom
umesto toaleta i električnim rešoom umesto kuhinje, pa pošao da
okaje svoje grehe.
Industrija smrznutog mesa, pod kontrolom stranog kapitala, bila je
„nedodirljiva“ nacionalnim vlastima. Zbog nedostatka sindikalizacije,
uslovi rada nisu mogli biti gori. Alehandro je krenuo od klanja. Na
plažama gde su ubijali životinje, zimi je bio izložen stalnoj kiši i
hladnoći, a leti gasovitim isparenjima i užasnom smradu. Sa visine,
krv se u potocima slivala na ljude i alat da bi se potom razlila po podu
obrazujući debelu tamnocrvenu skramu. Okružen izmetom i
mokraćom, morao je da kolje životinje posle čega ih je bacao na
stolove gde su čerečene i tranžirane.
Testere su strugale raspršujući naokolo komadiće kostiju. Zbog
buke mlina, kolica, čekrka, lanaca i umirućih životinja nije mogao da
razgovara s kolegama, tužnim, krvavim, smrdljivim ljudima, koji su
oko vrata nosili svakakve amajlije kako bi se zaštitili od životinjskih
bolesti: tumori na koži, čirevi u ustima, trihineloza. Alehandro je u
početku preživeo veoma teške trenutke. Posao nije bio strašan samo
zbog ogromne količine ubijenih životinja, već i zbog halucinacije koja
se neprestano ponavljala: duhovi ovaca pretvoreni u divlje pse zarivali
su u njega svoje zube. Potiskujući strah, dozvolio je da mu progutaju
telo ne prestajući da seče, razvrstava i slaže na gomile creva,
džigerice, bubrege, srca. Zamišljao je da – su stotine odsečenih jezika
njegovi i terao ih je da u horu govore: „Sad živim u stvarnosti koja je
grozna koliko i luda, ali makar se može podeliti sa sirotinjom. Sebi više
ne mogu da dozvolim lične košmare. Više nisam pojedinac. Rad je
sirotinjsko ludilo.“
Uz nadljudske napore uspeo je da se oslobodi mahnitih misli i, uz
podršku Boga koji je živeo u njemu, nastavio je da obavlja svoje gnusne
dužnosti. Komadi mesa ledili su se čim bi stigli u rashladne komore.
Tamo je često zaticao radnike oblivene krvlju kojima se zaledilo lice ili
im je ruka ostala zalepljena za nož. Da bi to izbegao, Alehandro je, kao
i ostali, umotavao glavu i udove u krpe i novine i oblačio stare vunene
prsluke, jedan preko drugog. Ako je bila natopljena krvlju, odeća bi se
odmah zaledila. Kad više ne bi mogao da podnese hladnoću, da bi se
ugrejao bežao je napolje i gurao noge, ruke i lice u tek rasporena
životinjska tela koja su se pušila.
 Na odeljenjima gde se salitra koristila za obradu i konzerviranje
mesa, cipele i čizme topile su se od hemijskih sredstava. Noge bi se
ubrzo prekrile ranama koje nikad ne bi zarasle. Deda je preživeo sve
to. Zbog snažne građe mogao je da izdrži više od drugih, ali ruke su
mu bile pune modrica, zglobovi su mu otekli, a ispod brade mu se
pojavila neka izraslina. Nije se uplašio, već je tražio da ga premeste u
deo s fosfatnim đubrivom, najgore odeljenje u rashladnom lancu,
„ljudsku klanicu“. Oni koji su dirinčili u tom paklu, posle dve godine
završili bi u bolnici ili na groblju. Tamo su slali ostatke i sekli i mleli
kosti da bi izvadili albumin.
, Svi su morali da prekriju nos i usta velikim krpama da bi izbegli
smrad, koji je bilo nemoguće neutralisati jer su isparenja sadržala
amonijak. Kiselkasti dim probijao se i nagrizao grlo. Da bi se spasli od
hladnoće, između nakašljavanja i pročišćavanja grla, radnici su se
trudili da budu u pokretu, pa su jurcali s kraja na kraj kao poludeli.
Zaboravljajući na svoje probleme, Alehandro se veoma posvećeno
predavao toj gunguli, u kojoj je istovremeno i uživao, zato što ju je
doživljavao kao divan ples. Shvatio je da se istinska umetnost javlja
isključivo na skrovitom mestu koje je na granici života i smrti. I dok su
dve plave čizme postajale bele, božji glas mu ponovi: „Postoji tačan
trenutak u kojem je svet čudesan: sada.“
Za to vreme, u sobi dva sa tri, Jaše je zidove okrečila u belo,
napravila krevet na rasklapanje, od drvene daske i šarki osmislila je
sto koji se, po završetku obroka, podizao na zid, i nabavila kutiju koja
je sadržala pet drugih kutija, naslaganih jedna preko druge, koje su
služile kao stolice. Tako je otpočela svoju borbu za ovladavanje
prostorom: svaka stvar koju j e donela u stan bila je neophodna i po
obliku se savršeno uklapala sa ostatkom pokućstva. Predmeti su
postali kao domaće životinje. (Baka nikad nije zaboravila svoj nežni
prekrivač od krzna pasa lutalica – koje je mamila ostacima hrane, pa
brijala – kao ni svoju drvenu činiju koja ju je svakog jutra dočekivala
razjapljenim ustima kao začarana žaba.) I kao neko ko po povratku u
topli dom ne zatiče svoju mačku pa je unezvereno traži po ulicama,
kad ne bi imala svoj električni rešo, pouzdan i jednostavan aparat na
kojem je, od kostiju i povrća pronađenih na đubretu kod pijace,
pripremala najsloženija jela, bila bi očajna. Jer ljubav koju je gajila
prema svojim malim pomagačima bila je uzvraćena i oni su se, bila je
uverena, trudili da obave posao koji bi bio nemoguć u nekom drugom
okruženju.
Jednog popodneva Jaše je napisala svojoj sestri Šoski: „Biljka koju
mi je portir poklonio pošto sam ga preklinjala da je ne baci u đubre,
ipak je uvenula. Stavila sam njene sasušene stabljike pored prozora i
dugo nisam obraćala pažnju na nju. Međutim, svakog jutra sam je
zahvala, odsutna, zaokupljena drugim problemima. Nekim čudom,
juče joj je, iznenada, izbio novi list. Toliko sam se obradovala da sam
zaplakala. Shvatila sam da je ljubav zapravo velika zahvalnost
drugome što postoji.“
Dva meseca pred četvrti rođendan Sare Felisidad, Alehandro se
pojavio s buketom belih rada i bednom nedeljnom platom.
„Jaše, ovog jutra Bog mi je rekao: 'Sine moj, danas moraš prestati da
radiš. Oslabio si, gubiš kosu, zubi počinju da ti trule, hrskavice su ti
upaljene, narasla ti je guša, pluća su ti oslabila i više ne možeš da se
krećeš graciozno kao nekad. Ali duša ti je očvrsnula patnjom i svetli
kao svitac. Vrati se plesu: ta telesna ograničenja su ti čast i
zahvaljujući njima ti si ljudsko biće, a ne mašina. Pokaži svetu šta je
umetnost.' Da, Jaše, gubio sam vreme podučavajući bogatašku decu.
Sad ću plesati sam, ali samo jednom. Iskrena dela ne treba ponavljati,
moraju biti jedinstvena. Uostalom, predstava će biti kratka, desetak
minuta, ali biće tako upečatljiva da niko ko je vidi nikad neće moći da
je zaboravi. Ne želim da nastupim u pozorištu, već na otvorenom,
noću, u paviljonu nekog trga.
„Neće mi trebati reflektori jer ja ću biti svetlost. Čak iako ne bude
zvezda, ni meseca, svi će me videti. Ne treba mi ni orkestar, dovoljan
mi je ćerkin glas. Ne brini ni za kostim, Bog mi kaže da samo nago telo
može postati sveto. Privući ću pažnju novinara. Biće to istorijski
događaj. Posle mog nastupa, balet će se promeniti. Želim da dođu
bogati i siromašni i da se izmešaju zbog mene. Po završetku nastupa,
imućni će bacati novčanice koje će siromašni podeliti između sebe. Bio
sam prvak Ruskog carskog baleta, Argentina mora da mi ukaže
poštovanje. Dok ja obilazim novinske redakcije, ti ćeš, Jaše, morati da
radiš.“
Baka je primljena u fabriku filcanih šešira. Tamo je vladala velika
vlaga. Isparenja žive, koja se koristila za preradu krzna, stvarala su
gustu maglu koja je trovala vazduh. Zbog uvek vlažne kose i odeće i
udisanja tih isparenja, Jaše su počele da se tresu ruke, a drhtanje se
prenelo na usne, jezik, glavu, sve dok joj nije obuzelo celo telo. Sa
osmehom je trpela te simptome, kojima su se pridružili reumatski
bolovi. Zbog smanjene vidljivosti, mnoge njene koleginice ostale su bez
prstiju, a jedna devetogodišnja radnica pala je mrtva, otrovana.
U dnevnim novinama nije izašlo mnogo članaka koji najavljuju
predstavu. Novinari bi ugledali ćopavog, prljavog gorostasa u
zakrpljenom odelu, upadljivo izbuljenih očiju, koji govori nekim
nerazumljivim španskim i pomislili da je narkoman. Retki redovi koji
su objavljeni, napisani su s prezirom i podsmehom. Deda nije
odustajao.
„Neće doći mnoge gledalaca, ali ako budu pravi, ja ću biti
zadovoljan. Isusa je gledalo tek dvanaest svedoka a celo čovečanstvo
čulo je za njega. Moj ples ostaće utisnut u kolektivnom sećanju.“
Svanuo je veliki dan. Ujutru su proslavili rođendan Sare Felisidad.
Poklonili su joj konzervu bresaka i krpenog baletana s vunenom
kosom ofarbanom u plavo. Alehandro joj je predveče dao poslednje
instrukcije:
„Pevaćeš bez prestanka, šta god da se desi, sve dok ja ne prestanem
da plešem. Zaboravićeš sve poznate melodije da bi glasu omogućila da
sam izabere put kojim će ići.
Postaćeš korito kojim teku dve reke: mračna i nebeska. Ne zanima
te šta će volja pokušati da učini, biće dobro samo ono što primiš.“
Uveče je Alehandro stao nasred praznog trga i njegova ćerka poče
da peva. Jedina publika bila im je Jaše. Nije se pojavio nijedan bogataš,
ni siromah. A ni novinari. Neki kerovi pokušali su da zavijaju, ali
devojčica ih je očarala svojim glasom i ubrzo su slušali u tišini mašući
repom. Glas moje majke, koji je izvirao iz tame kao dugi stakleni
noževi, zarivao se u svaki prozor. Neobični zvuči neprestano su se
razlivali jer su joj glasne žice vibrirale kad bi izdahnula, ali i kad bi
udahnula vazduh. Natčovečanski tonovi probudili su iscrpljene
radničke porodice i trg se polako ispunio muškarcima, ženama i
decom, koji su paviljonu prilazili sa istim poštovanjem s kojim
nedeljom ulaze u crkvu.
Alehandro Prulanski skidao se veoma sporo, kao da je pred njim sve
vreme ovog sveta. Trebalo mu je pola sata da skine pantalone i
košulju, jedino što je imao na sebi. Ostao je samo u belim čizmama.
Istom brzinom pognuo se da otvori kartonski kofer i iz njega izvadi
jabuku. Dubokim glasom, ritmičnim i prožetim beskrajnom dobrotom,
reče: „Umetnik sve oblikuje i pretvara u svoje delo. Ako pesnik zagrize
ovu jabuku, taj čin postaće pesma. Ako to učini muzičar, simfonija.
Ako isto učini vajar, dok bude jeo, on će stvarati skulpturu. Ja plešem.“
Dodatno usporivši svoje kretanje, zagrize voćku. U tami te maglovite
noći, Sara Felisidad i on izgledali su kao dve crne figure. I pored
glasnog pevanja, koje je fino, kao skalpelom, seklo lišće retkog drveća
raspršujući iznad radničkih glava tamnu zelenu kišu, žvakanje se
jasno čulo i prigušivalo devojčicin prodoran glas. Niko nije ni trepnuo.
Nije bilo ničeg osim zvuka, ali su senke paviljona najavljivale neki
važan događaj.
Alehandro je raširio svoj duh na dva kilometarska krila i upio ukus
jabuke. Iz središta njegovog uma izbi duga koja se zari u nebo. Dah mu
je rasterao olujne oblake i pojavile su se zvezde koje su se zavrtele oko
semenki raspoređenih u trougao koje je sačuvao na jeziku. Tu je
usmerio svoju svest i ponudio je publici kao da je hostija. Sledeći
posrebrene puteve kojima ga je vodila ćerka okupana svetlošću
zvezda, poslao je u svemir krunu svojih misli. Pojavi se žrtvena
životinja, čovek od čistog mesa, obezglavljen, koji je prolivao svoju
okrepljujuću krv da bi utolio žeđ tolike sirotinje. To je zadatak
umetnosti. Sad je još samo preostalo da pobedi svoje otečene
zglobove, udahne snagu svojim istrošenim plućima, povrati
gracioznost svojim koracima, da načini pokret ka vrhu gde nestaju
granice.
Iz kofera je izvadio šest flaša, otvorio ih, prosuo po telu benzin koji
je bio u njima, zapalio šibicu, buknuo i, pretvoren u lomaču, pokazao
ljudskim bićima šta je pravi ples: telo koje izvodi besprekorne pokrete,
u punoj ekstazi, dok sagoreva.
Jaše je vrisnula od užasa, pa prekrila usta šakama, postiđena
sobom, svojim egoizmom. Voljeni se predavao svetu, umirao je za
njega i na taj način omogućavao rađanje besmrtne umetnosti.
Uključivši smrt u stvaranje lepote, okončao je smrt.
Poštujući očevu naredbu – „Pevaćeš bez prestanka, šta god da se
desi“ – Sara Felisidad gledala ga je kako trči, skače, smeje se i izvodi
fantastične korake, telom koje je isijavalo plamene jezičke, kao sunce.
Ta slika urezala joj se u sećanje i prenosila ju je meni, svom sinu, svake
večeri mog detinjstva, kad mi je pevala uspavanke o svom ocu koji,
pretvoren u zvezdu, putuje nebom darujući ljudima njihovu sudbinu.
„Otkrivajući tragove na nebu, kao da im je otkrio dušu. Baklju koju je
Alehandro upalio, ti, koji nosiš isto ime, moraš da preneseš dalje da
njegova žrtva ne bi bila uzaludna. Jednog dana, zahvaljujući tebi,
čovečanstvo će saznati za taj kratki nastup, sam vrhunac plesne
umetnosti, i milioni ruku sa zahvalnošću će aplaudirati tvom dedi.“
Prulanski, gorostas, nesvestan nesnosnih bolova, gotovo ugljenisan,
izvede ogroman skok i, kao ptica dugih crvenih i žutih krila, pade
posred trga. Publiku, koja je učestvovala u nastupu puna poštovanja,
nepomična, zadivljena, najednom obuze panika. Lepota joj se učinila
strašnom i svi se vrišteći razbežaše kućama da zatvore vrata i prozore
strahujući da će zanesenjak ući da im zapali i ono malo što imaju.
Buku roletni i salona koji udaraju u simsove Jaše je doživela kao
najavu budućih aplauza. Njen muž predao je dušu plešući, u punom
letu, i pao na betonski pločnik da bi se pretvorio u gomilu kostiju koje
su se pušile.
Devojčica je prestala da peva. Njena majka iz grudi izvuče tarot i,
kartu po kartu, spali ga na žeravici gde su, kao dva rabinova oka,
tinjali ostaci čizama koje su pri spaljivanju povratile prvobitnu crvenu
boju.
„Nije mu bilo ravnog, Saro Felisidad. Zauvek će ostati s nama.
Nastaviću da živim da bi ti lepo odrastala, ali to što vidiš zapravo je
telo koje pokreće najsitniji delić moje duše. Ostatak je otišao s njim.
Ona koja će se ponovo udati, imati još dece, ostariti, umreti, biće neka
druga.“
Sara Felisidad bila je svedok promena na majčinom licu. Koža
bisernog odsjaja potamnela je, nozdrve su se suzile ostavljajući
prostor za prolazak tankih iglica vazduha, od uglova usana do brade
razvukle su se tanke bore a oči je prekrio nevidljiv zastor koji ih je
razdvajao od života. Današnju Jaše zaposela je buduća Jaše,
napaćena gospođa, nezainteresovana, uspavanih osećanja, koja kroz
dane plovi kao brod bez kapetana. Pre nego što je uronila ćerku u taj
sumorni život, rekla joj je: „Zamoliću te da ne pevaš dok god si sa
mnom.“
U tom trenutku, moja majka imala je četiri godine. Krupna na oca,
izgledala je kao da joj je deset. Ista plava kosa sezala joj je do struka, a
tamnoplave oči, prozračne na obodima, svako veliko kao njena usta,
svetlele su vekovnom mudrošću. Alehandrovo spaljivanje nije je
potreslo. Naprotiv, bila je slika i prilika snage, oplemenjivanja duše,
riznica lepote, izvor radosti. Ali Jašina zabrana pogodila ju je kako
grom, ne samo moralna, već i organska pretnja. Telo joj je patilo.
Oduzeti joj pesmu bilo je isto što i iščupati joj jezik, ispuniti joj srce
peskom, jednim potezom spržiti joj izvor života. Morala je da se brani,
da sazri za nekoliko minuta, da svoju nevinost zaštiti oklopom odrasle
osobe. Niz noge poteče joj topla tečnost, gusta, lepljiva. Krv. S četiri
godine dobila je prvu menstruaciju. Više nije bila devojčica, postala je
zaštitnica poluprazne čaure u koju se pretvorila njena majka. Pošto joj
je bilo zabranjeno da peva, prestala je i da priča. Ali kao apsolutni
vladar svog unutrašnjeg sveta, ispunila ga je muzikom. Neumorno je
ponavljala poznate pesme da bi kasnije izmislila nove. Stvorila je
simfonijski orkestar i komponovala muzičku pratnju. I tako, uporno
razvijajući nemi glas, postala je operska pevačica koja je ovladala
svim registrima. Godinama je istovremeno bila izvođač i svoja jedina
publika. Neprekidna unutrašnja pesma obezbedila joj je sreću pomoću
koje će preživeti u tužnom svetu koji će joj progutati veći deo mladosti.
Jaše je muževljeve ugljenisane kosti spakovala u kutiju od keksa, i
vezavši je za gumenu loptu da bi plutala dok se ne izgubi u okeanu,
bacila ju je u Rio de la Platu. Odradila je poslednju nedelju u fabrici
šešira i u jutro jednog ponedeljka krenula da zatraži pomoć od
Jevrejskog saveza za kolonizaciju.
Marla joj je na Veseru ispričala da jevrejski imigranti, koji su imali
posebnu kuhinju i živu stoku da bi mogli da jedu meso žrtvovano po
ustaljenom ritualu, idu u Argentinu na poziv Jevrejskog saveza za
kolonizaciju, koji raspolaže s devet miliona funti sterlinga, u Argentini
poseduje više od dvesta hiljada hektara zemljišta i gaji tesne veze s
visokim sferama provincijalne i federalne vlasti. Cilj tog Saveza nije da
izvuče zaradu iz svojih ogromnih ulaganja, već da u novoj zemlji
uspostavi širok i čvrst sloj jevrejskih seljaka koji će obrađivati svoje
zemljište i od njega zarađivati dovoljno za pristojan život. To znači da
bi JSK i njoj lako mogao dati imanje u pampi. Na kraju krajeva, i ona je
bila Jevrejka kao i drugi i, uprkos drhtavici koja joj potresa telo,
sposobna je da obrađuje komad zemljišta i prehrani sebe i dete.
Da bi uštedela novac od tramvajske karte, s ćerkom je prepešačila
dvadeset kilometara, od industrijske zone do centra grada. Iscrpljene,
stigle su pred petospratnicu s fasadom od belog mermera, bez
prozora, ali s dva ogromna svetloplava stuba sa obe strane gvozednih
vrata na kojima je blistala zlatna šestokraka zvezda. Od velike raskoši
ove palate Jaše se presavila i postala svesna gladi koja joj je izjedala
utrobu. Ako nešto može da ih izvuče iz ove bede, onda je to ova
ustanova. Zabrinuto pogleda u Saru Felisidad. Više je ličila na Ruskinju
nego… Uzdahnula je mireći se sa sudbinom. U svakom slučaju, ime
njenog supruga upisano je u pasoše i nikako ne može da sakrije da je
udovica jednog goja. Istresla je svoj iznošeni kaput i isto ponovila s
ćerkinim naivno verujući da od dronjaka može da napravi pristojnu
odeću.
 Stidljivo je gurnula metalna vrata čije su šarke bile tako dobro
podmazane da su se širom otvorila. Ne zatekavši žive duše, obišle su
sprat od blistavog kamena u tom lavirintu ukrašenom prikazima iz
Mojsijevog života i konačno su stigle u ogromnu salu punu ćutljivih
ljudi obučenih kao skromni seljaci, bledih žena povjjenih leđa i
neobično mršave dece. Njihov smrdljivi zadah otkrio joj je da su i tim
ljudima, kao i njoj, stomaci prazni. Svi su gledali ka prozorčetu s
rešetkama na kojem se pojavio otmeni službenik zalizane kose, sa
zlatnim prstenjem i narukvicom. Seo je da ih posmatra, ozbiljan i
nepomičan kao voštana figura.
Prišao mu je jedan doseljenik, čovek za koga bi se, sudeći po telu,
reklo da ima trideset godina, a po licu, sedamdeset, jer nije imao zube.
Sa očajanjem u glasu, on reče: „Dozvolite, gospodine predstavnice
našeg uvaženog Saveza, da vam se predstavim: Moše Lat, izabran
nasumično, predstavnik kolonije Klara. Toliko smo siromašni da smo
došli da vas molimo da razgovarate s baronicom Klarom de Hirš,
udovicom našeg dobročinitelja, koji nas je prerano napustio i
pretvorio u siročiće, o našem pismu koje ću vam sad pročitati:

Gospođo, svom svojom dušom želimo da postanemo zemljoradnički

narod, o čemu je sanjao i vaš suprug. Ali dozvolite nam da istrajemo,
da mi i naša deca ne bismo umrli od gladi i bede pre nego što stignemo
do tog cilja.“

Službenik otvori rešetku, provuče punačku ruku, uze pismo i, ne

progovorivši ni reči, ponovo je zatvori i nestade u unutrašnjosti palate.
Posle pola sata, na visokom balkonu pojavio se otmen gospodin koji je
ličio na bankara i, možda zato što je podizanje glasa smatrao
nedostojnim svog statusa, prošaputao: „JSK obavešten je o vašim
problemima i izvestiće baronicu o vašoj poseti. Zasad ne možemo
ništa više da učinimo. Vratite se svojim kućama i ako Savez ponovo
odluči da vam pomogne, mi ćemo vam javiti. Molim vas da brzo
napustite salon jer moramo da ga zatvorimo za sabat. Hvala.“
I uz gotovo neprimetan naklon ode hodajući unazad. Doseljenici su
ostali nepomični da s mukom razmišljaju o ovoj teškoj situaciji.
Bezubi se gorko osmehnu: „Učinili smo sve što smo mogli. Mi smo
predložili… sad je na Bogu da odluči. Možda ovog puta reši da prestane
da nas kažnjava za staru krivicu koje se više ni ne sećamo.“
Krenuli su vukući noge ka vratima koja vode na ulicu. Jaše, videvši
da se velika prostorija prazni, potrča ka Mošeu i povuče ga za rukav.
(Zašto je izabrala baš njega, a ne nekog drugog od stotine muškaraca
koji su ispunjavali salu? Sigurno ne zbog njegove lepote. Ta usta s
crnim i tvrdim desnima, kao pukotina u suvoj zemlji, ta neuredno
obrijana glava, na kojoj su sleva i zdesna štrcala dva mesnata uva
prekrivena dlakama, ta tamna koža koja podseća na razvodnjenu
čokoladu, nisu bili naročito privlačni. Bez obzira na sve, poželela je da
s njim provede ostatak života. Bio je oličenje nevažnog saputnika koji
bi odgovarao njenom napaćenom srcu.)
Moše Lat se iz ponora svoje samoće zahvaljivao što ga je povukla za
rukav. Bio je ljudska verzija napuštenog psa. Siročeta, ružnog,
siromašnog, bezubog, parije. Kad mu je bilo deset godina, za vreme
pogroma, neki kozak naterao ga je da popije bocu otrova. Bolovao je
od proleća do jeseni. Zajedno sa suvim lišćem, otpala su i njegova
trideset dva zuba. Morao je iznova da nauči da priča jer je jezik,
oslobođen stega sekutića i očnjaka, imao običaj da izleti iz usta
zajedno s kišom pljuvačke. Desni su mu očvrsnule da bi mogao da
sažvaće ono malo suvog mesa koje mu je davala zajednica Grodno,
mesto gde se rodio posle velikog reza na stomaku njegove majke na
samrti. Udarajući desnima o desni mogao je da proizvede zvuk
španskih kastanjeta. Taj zvuk, omiljen među kuvaricama, omogućio
mu je da udvostruči skromno sledovanje mesa i prepolovi svoje
dostojanstvo. Svidelo mu se što ova gospođa ima i ćerku. Nije mu
trebala žena, već majka, daleka, odsutna, mrtva za života kao ta sitna
dama, mlada, ali ostarela, otpadak nepopustljivog društva. On i ona,
dve olupine različitih brodoloma, nasukani na istoj plaži.
„Treba mi tvoja pomoć, Moše. Zovem se Jaše Trumper, udovica sam
jednog goja. Ovo je moja ćerka, Sara Felisidad. Dolazim iz litvanskog
Lodeca.“
„Jaše Trumper? Trumper? A, da! Na brodu kojim smo došli ovamo
bila je neka Šoske Trumper, udata za ćopavog Sefarda Sesara Igeru.“
„O, pa to mi je sestra! Šoske je u Argentini i udala se!“
„Udata je, i to srećno. Jevrejski savez dao im je dobru zemlju u Entre
Riosu.“
Pogledali su se, otvoreno, ne pokušavajući da prikriju svoje namere.
Sara Felisidad udaljila se nekoliko koraka, neprimetno.
„Radićemo s njima, Moše. Venčaćemo se. Rodicu ti decu, ako Bog da,
i konačno ćemo živeti u miru. Moja sestra će nas spasti od ove bede.“
„Da, Jaše. Hvala. Pođi sa mnom u Klaru da uzmem ono malo što mi
je ostalo i poći ću s tobom kod tvog zeta i njegove žene.“
Ostavili su ostale doseljenike da sede na ulici pored gvozdenih vrata
i štrajkuju glađu zahtevajući da im se plate karte za povratak u
domovinu, pa su otišli da prespavaju u čekaonici stanice Retiro. U pet
ujutru ukrcali su se u voz koji je vozio italijanske imigrante, buduće
radnike na plantažama Tukumana. Vagoni su bili prepuni tih bednika.
Svako je od Imigracionog komiteta dobio kilo hleba i pola kile suvog
mesa, za putovanje koje traje dve noći i dva i po dana. Zavukavši ruku
u gaće, Moše pronađe izgužvanu novčanicu kojom je od slepe žene
koja je prošla s korpom kupio dve zemičke i malo kozjeg sira.
Bilo je veoma hladno i duvao je ledeni vetar. Sabijeni na klupe od
drvenih letvi, tresli su se kao da će se raspasti. Nisu mogli da spavaju
od stalnog kašlja udruženog s gnjecavim zvukom radničkih usta koja
su žvakala hleb i bezukusno meso, satima, bez gutanja, da bi im ta
skromna količina hrane zavarala glad. Moše Lat, uz blag osmeh koji
mu je prekrio više od pola lica, podeli sir na dva dela, jedan za Jaše i
drugi za Saru Felisidad, i dade im dve zemičke.
„Jedite i ne brinite za mene. Nikad nisam gladan, možda zato što
nemam zube.“
Krišom gutajući pljuvačku, naterao je dve žene da jedu. Kad su
pojele čak i mrvice, pokrio ih je svojim iznošenim kaputom i, drhteći,
posmatrao ih dok spavaju. Ipak, uprkos hladnoći, u grudima je osećao
prijatno peckanje. Nikad više neće biti sam na svetu: konačno ima
porodicu… Ugledavši devojčicine poplavele prste kako proviruju kroz
izguljene cipele, izuo je čarape, istresao ih od zemlje, i pažljivo je obuo.
Skupio je izgužvani papir u koji su bile umotane zemičke i zamotao
svoje noge, pa ponovo obuo cipele. Upalio je jedan o četiri pikavca koje
je čuvao u limenoj kutiji i povlačeći kratke dimove, čekao da prođe
vreme…
Na ruku mu je sletela muva. Nije je oterao. Pustio ju je da šeta i sisa
koliko joj volja. Potom je, sporo, otvorio prozor, proturio ruku i
sačekao da je odnese vetar. Mnogo je voleo te životinje jer su mu, u
detinjstvu, one bile jedine igračke. U džepove je gurao šećer da bi
privukao muve. Kretao se i hodao krajnje pažljivo da ne bi povredio
svoje insekte. Kad bi pomislio na slatkiše koje mališani jedu s
roditeljima, vesto bi potapšao džepove i uplašio svoje prijateljice, koje
bi izletele kao glasan crni oblak, što bi mu ponovo izmamilo osmeh…
Dopola je popušio i četvrti opušak i konačno zaspao.
U Tukumanu ih je probudila grupa policajaca koji su pendrecima
lupali po zidovima vagona. Ne želeći da čuju nikakva objašnjenja,
naterali su Mošea, Jaše i Saru Felisidad da siđu sa ostalim radnicima.
S kola koja su vukla dva konja, državni službenik, glasan i nadmen,
naredi da ga slede. Svi natovariše prtljag na leđa i u dugoj povorci
prepešačiše tri kilometra do Hotela za imigrante. Namrgođeni
Tukumanci gledali su ih kako prolaze a njihova deca zlobno su im se
smejala i dovikivala: „Smrdljivi gringosi!“
U „hotelu“, zapravo praznom ambaru, mogli su da se odmore na
podu. Nije im bilo dozvoljeno da izađu. Uhapsili su ih. Moše otvori
tabakeru i ponudi jednom čuvaru pola opuška koji mu je ostao
pokušavajući da mu objasni da njega i njegove dve prijateljice nije
angažovalo nikakvo preduzeće, već su samostalno krenuli vozom za
Klaru. Vojnik pijunu u limenu kutijicu uništavajući mu polovinu
opuška, i jednim šamarom vrati ga među radnike koji su odmarali na
prašnjavim daskama.
Niko im nije doneo da jedu ili piju. Uveče su otvorili vrata i počeli da
ih ukrcavaju na zaprege. Na svakoj prikolici bilo je po trideset radnika,
vezanih jedni naspram drugih kao stoka. Rominjala je sitna kiša.
Svakom su dali po hleb i tako mokre vozili ih do udaljene farme.
Umirući od žeđi, putnici su plazili jezike da bi se napili vode koja pada
s neba.
Moše, čvrsto držeći devojčicu u naručju da je drugi ne bi izgazili i
priljubivši se karlicom o karlicu uz Jaše, kojoj se uz blag osmeh izvinio
za nekontrolisanu erekciju, negde duboko shvati da ga je sudbina
gurnula u ovaj škripac da bi pobedio svoju grozničavu stidljivost.
Godinama je verovao da mu je penis mrtav, ali sada, zahvaljujući
ovom dugom i neposrednom kontaktu, uspravan, živ, čvrst, žario mu
je utrobu.
Putovali su tako do kasno u noć, mirni, jačajući prijateljstvo, stisnuti
među tim bednicima koji su drhtali od groznice, vezani ugovorom koji
ih primorava da rade bez odmora za koru hleba i šaku kukuruza na
dan. Sačekala su ih tri nemačka predradnika opasana pištoljima u
pratnji odreda pijanih vojnika. Pod nebeskim svodom posutim
hiljadama zvezda, morali su da spavaju na vlažnoj zemlji. Prošlo je
sedamdeset dva sata a da u usta nisu stavili ništa toplo. Stigla su
kolica natovarena živim mesom. Svakom su dali po krvavo parče,
trista grama precizno izmerenih na prenosivoj vagi, i zapalili vatru da
ga imigranti ispeku kako znaju i umeju. Uporna kiša nije prestajala
cele noći. Probudili su se u bari.
 Predradnici su ih, lupajući u metalne šipke, poterali da prionu na
posao. Ne prestajući da se klanja, Moše je prišao jednom Nemcu u
nameri da mu pokaže papire kako bi uvideo grešku. Jedva da je rekao
„Dobar dan, gospodine“, kad ga četvorica vojnika zgrabiše, šutnuše u
zadnjicu, iscepaše mu kaput i gurnuše sleđa tako da je čelom udario u
zemlju, uperiše u njega puške i jedan prosikta kako će ga streljati ako
progovori samo još jednu reč. Očajna, Jaše skide maramu s glave Sare
Felisidad i, podigavši je uvis, protrese je da bi joj se zlatna kosa
zavijorila kao zastava. Lepota njenih dugih blistavih lokni zadivila je
predradnika i njegove čuvare. Koristeći tišinu, baka im tad pred
nosom otvori pasoše i natera ih da shvate nepravdu koju su počinili.
Moše je ustao da, bez ljutnje, obriše krv koja mu je oblivala lice. Pustili
su ih da odu nudeći im u znak izvinjenja tri kile crvljivog kukuruza.
Do Klare ih je, na kolima koja je vukao nervozni magarac, dovezao
prodavač narandži koji nije prestajao da miluje Saru Felisidad. Brojne
jevrejske porodice živele su natrpane u skučenim sobama, kolibama
od blata i slame, napuštenim vagonima na šinama ili u metalnim
kontejnerima, izložene kiši i vetru, gladujući i smrzavajući se,
okružene plačem bolesne dece. Ispred svakih vrata nalazila se
ogromna gomila suvog stajskog đubriva koje su koristili za loženje
vatre da bi se zagrejali i pripremili hranu.
„Evo kako stvari stoje, Jaše. Ni u najgorim ruskim selima uslovi
života nisu bili ovako loši. Što je najgore, Jevrejikoji su se već snašli,
vlasnici ovih straćara, naplaćuju nam stanarinu koja dostiže trećinu
mesečne zarade koju tokom zime primamo kao radnici… ako nađemo
posao. Ponuda radne snage tako je velika, a period žetve toliko kratak,
da naši sunarodnici radije zapošljavaju nejevreje jer ih nije sramota
kad njih iskorišćavaju. Nismo imali sreće.
„Došli smo ovamo jer su nam rekli da je ova zemlja novi Eldorado.
Mnogi od nas naivno su poneli prazne kožne torbe da bi ih napunili
zlatom i srebrom koje će zaraditi. Po dolasku u Buenos Ajres, Rafael
Ernandes, vlasnik zemlje na kojoj je trebalo da se naselimo, povukao
se iz ugovora potpisanog u njegovo ime. Za sedam meseci koliko je
prošlo otkako je ovlastio svog predstavnika na starom kontinentu da
nam proda zemljište po određenoj ceni, njegova vrednost na tržištu
značajno se uvećala. Prema potpisanom ugovoru, argentinska vlada
pozajmila nam je novac za karte koji ćemo vratiti po dolasku, baš kao i
zemljište, koje ćemo otplatili svojim radom…
„Ernandesova izdaja ojadila nas je i sad smo zaduženi preko glave,
nemamo gde ni da položimo kosti. Vlasti, neumoljive i
nezainteresovane, ukrcale su nas u voz i poslale da molimo za posao
među Jevrejima koji su se već naselili u koloniji Klara, nazvanoj tako
po ženi barona Hirša. Bio je kraj avgusta, pred sam sabat. Budući da
su nas primorali da putujemo i prekršimo ritualni odmor usred elula,
našeg svetog meseca pokajanja koji prethodi novogodišnjim
praznicima, smatrali smo se prokletim i, slomljenog duha, znali smo
da naše stradanje tek počinje…
„Jaše, i sama vidiš u kakvim uslovima moramo da živimo.
Nemaština nam je slomila karakter i rastrzale su nas stalne svađe,
optužbe i sumnje. Parovi su se razišli, desetine dece se razbolelo i
umrlo, devojke su upale u kandže greha i posvetile se prostituciji. Neki
su, pošto su godinama molili za pomoć, uspeli da se vrate u rodni
grad. Mi koji smo ostali morali smo da idemo od vrata do vrata, gladni
i očajni, u potrazi za poslom i hlebom… S druge strane, tvoja sestra
Šoske imala je sreće. Oni koji su došli na poziv Jevrejskog saveza za
kolonizaciju dobili su komforan smeštaj i, po svemu sudeći, velike i
dobre parcele u Entre Riosu. Tamo će biti mesta i za nas troje. Mi smo
ista porodica. Pomoći ćemo im da obrađuju zemlju i živećemo bez
predradnika i despotskih i okrutnih upravnika…“
Moše im je pokazao kolibu od trulog drveta prekrivenu jutanim
džakovima, gde je godinama spavao sklupčanih nogu zbog nedostatka
prostora. Jaše ga upitno pogleda: Zašto smo krenuli na ovo strašno
putovanje ako ovde nema ničeg vrednog? Tek poneka pacovska koža
da od nje bezubi pravi kaiševe i novčanike koje je možda prodavao
obilazeći radničke zajednice… Moše odvali dasku iz poda, raskopa
zemlju i izvuče zarđalu konzervu. Otvorio ju je. Unutra je bilo pedeset
zlatnika, tri prstena, zlatni sat i zeleni skarabej.
Bubu je vratio nazad u konzervu i rekao, uz osmeh: „Dobro, ova
buba ništa ne vredi, ali donosi sreću… Ostatak je blago koje sam
nasledio od majke. Dali su mi ga kad mi je bilo sedam godina i otad ga
čuvam. Sad ga dajem tebi. Može da nas izvuče iz velike nevolje. Iako
već tri ili četiri generacije, koje su preživele progone i pogrome, niko iz
moje porodice svoje nevolje nije smatrao dovoljno velikim… Ti ćeš
odlučiti šta ćemo s njima. Dajući ti ovo zlato, dajem ti svoj život.“
Kad ga je poljubila u usta, Jaše nije osetila ljubav jer joj je to
osećanje bilo iz korena iščupano iz srca, već duboko poštovanje,
veliku zahvalnost i iskreno prijateljstvo. Bez gađenja mu je lizala tvrde
desni a onda mu je, obuzeta neobičnim duhom, rekla ne razumejući
sopstvene reči: „Kad si razbio staro ogledalo, postala sam tvoja. Pošto
sam postala tvoja i ti si postao moj. Ja sam kapija sna, ja sam
beskrajna školjka i proždiračica puna života-smrti, svetlosti
zarobljene u tami. Ti možeš da se probiješ kroz moj lavirint a da se ne
izgubiš jer si postao biser odgovora. Pređi moj jalovi svet, plovi mojom
rekom izgubljenih duša rastvarajući se u kiselini prividnog vremena,
spusti se niz moje mračne krugove, pronađi močvaru abonosa i
pretvori se u njenu zvezdu. Potom se popni, pređi prstenove slave i,
više i od samog vrha, smesti se kao zanosni mesec da bi primio
ljubavnu pesmu svih bića koja me naseljavaju. Sad sam ja savršeno
ogledalo tvojih beskrajnih osećanja. Dođi, sjedini se sa mnom!“
Moše Lat zaustavio je svoje misli i, mrmljajući: „Neka bude volja
tvoja“, uronio u njihovo zajedničko nepostojanje. Jaše je uzela zlatno
prstenje, jedan stavila na levi domali prst bezubog, drugi na svoj i treći
na desni kažiprst Sare Felisidad. Ovom ceremonijom sklopljen je
ugovor o braku. Sad su bili porodica i ostaće zajedno dok ih smrt ne
rastavi.
Moše iznenada povika: „Dolores!“
Stara, crna mula praćena rojevima muva, koje su uživale u mirisu
njene zadnjice, izađe iz ograđenog dela i ćopajući zagalopira ka njima.
„Moja sirota, verna prijateljice, krenućeš na svoje poslednje putovanje.
Odvešćeš nas u Entre Rios. Kad stigneš, savladaće te umor. Neka te
uteši pomisao na to da će tvoj kraj, Dolores, okončati naše probleme.“
Sve troje uzjahaše životinju i, zaštićeni velikim kišobranom sa
zakrpama nejasnih boja, uputiše se na dugo četvoronedeljno
putovanje do ranca gde žive Šoske i Sesar. Spavali su na otvorenom i
jeli ono što je Moše uspeo da nabavi obavljajući sitne poslove kao što
su cepanje drva, popravljanje cipela, čupanje kopriva, čišćenje
klozeta, šišanje, trebljenje vaši iz dečje kose gustim češljem i oštrenje
noževa na kaišu od pacovske kože…
Za to vreme, Sara Felisidad prikrivala je svoju radost. Ona nigde nije
videla bedu. Za nju je ovakvo putovanje bilo poklon. Spavati pored
puta, pod okriljem neba prekrivenog zvezdama, udisati mirise zemlje,
ispuniti se blaženim vonjem mule, jesti ukusni dvopek s mekom
naboranom jabukom, deliti prirodu s vrapcima i mravima, prolaziti
ispod drveća osećajući na koži milovanja svake senke, davalo joj je
osećaj da granice ne postoje. U njenoj duši oglasio se hor sačinjen od
svih ljudskih glasova, sadašnjih, prošlih i budućih, odom koja je
izranjala iz beskrajnog okeana duša nad kojim je leteo, osvetljavajući
ga, njen otac pretvoren u kometu…
Da, osim pesme, morala je da prikriva i svoju radost. Da bi opstali
bez ljubavi, Jaše i Moše hranili su se tugom. Prepustivši se onome što
su smatrali sudbinom, njihovo međusobno poštovanje jačalo je i
postali su ponosni na svoju izdržljivost. Istrajnost ih je povezivala više
nego strast. Kad bi shvatili da žive u izobilju, prestali bi da budu jedino
rešenje za onog drugog. Bolje je da nastave da napreduju na crnoj
muli, pod zakrpljenim kišobranom polažući sve svoje nade u
budućnost koja se nikad neće ostvariti, podnoseći sadašnjost kao da je
kletva.
Stigli su u Entre Rios. Plodno, crno, vlažno zemljište postalo je
beličasto, suvo, nepristupačno. Ledeni vetar nosio je klupka sasušene
trave i velike jezike prašine. U toj pustinji, usred žitišta tako suvog da
je pod naletom vazdušnih struja klasje zvučalo kao koštani praporci,
čamila je kuća njene sestre. Pre nego što je stupila na imanje, Dolores
je pala kao pokošena. Pošto nisu imali lopatu, zatrpali su je
grumenjem tvrdim kao kamen i peške došli da pokucaju na vrata.
„Jaše!“
„Šoske!“
Četvrt sata plakale su zagrljene. Tamnoput čovek kovrdžave kose i
okruglih očiju, srednje visine, ali s velikim šakama, koji je iza snažne
desne noge sakrivao levu, zakržljalu od posledica neke teške dečje
bolesti, posmatrao je pridošlice sa stidljivim osmehom. Moše Lat
ponudi mu ruksak od pacovske kože i buket poljskog cveća koje je
usput uzbrao. Sesar Igera primi poklon i zagrli svojim mišićavim,
kratkim rukama suvonjavo telo čoveka bez zuba. Sestre su obrisale
suze i ušle u skromnu kuću od ćerpiča okrečenu u belo. Uprkos tome
što je jedna sestra bila godinu dana starija i što su bile drugačije
građe, izgledale su kao bliznakinje. Iako je Šoske bila mnogo sitnija,
užih kukova i malih grudi, sada, kada je Jaše odustala od magije, dve
duše ponovo su bile iste i ista tuga pretvorila ih je u večite žrtve. Šoske,
ne pitajući supruga, ne zbog osionosti, već zbog njihovog dubokog
slaganja, reče:
„Mi smo ista porodica. Kao što vam pripada deo mog srca, tako je i
polovina zemljišta, od ovog trenutka, vaša. Delićemo zaradu i gubitke,
retke trenutke radosti i brojne patnje, kao i ovu malu kolibu, koja
nema više od jedne trpezarije u kojoj spavamo, kuhinje i kupatila.“
Jaše, takođe ne pitajući nikoga, odgovori tako što je stavila blago na
sto. Dala je sestri dvadest pet zlatnika i sat jer su oni zadržali prstenje.
Popili su čašu rakije i odmah prionuli na posao. Vetar nije prestajao da
duva celog dana bombardujući ih kamenčićima i raznoseći veliki deo
klasja koje su pokušavali da sakupe u trošan ambar.
Dok ih je čekala, Sara Felisidad lutala je po okolini. Znala je da će joj
ovo mesto, izgubljeno u nepreglednoj ravnici, dugo biti novi dom.
Umesto da odbaci to zemljište neprobojno kao sklupčano bodljikavo
prase, naseljeno opasnim silama materijalizovanim u škorpionima,
otrovnim paucima i zmijama, legla je potrbuške u jednu pukotinu,
poljubila suvu zemlju i, otvorivši srce, izlila u nju neisrcpnu reku svoje
ljubavi. Davala je i davala dok se nije onesvestila. Kad se povratila,
znala je da ju je zemlja prihvatila jer je oko nje izrastao tepih od plavog
cveća. Zujanje roja pčela skrivenih među točkovima starih kolica
pozivalo ju je da proba med, a jato vrabaca, načičkanih po šiljcima
ograde od bodljikave žice koja je podsećala na perjani zid, ponudilo joj
je prijatnu hladovinu. Zmije su joj gmizale preko nogu milujući je bez
namere da je ujedu… Ona je donela ljubav tamo gde je nije bilo i priroda
joj je višestruko uzvratila stvorivši čudesan vrt… Po zalasku sunca
vratila se u kuću i sačekala odrasle igrajući se krpenim baletanom.
Oni su se vratili crvenih i otečenih očiju i izgrebanih ruku. Šoske je
ugrejala čorbu od sočiva u kojoj je bilo nekoliko komadića mesa.
„Moram da vam kažem, Jaše, Moše, Sarice, da je to mačka. Imamo
najezdu podivljalih mačaka koje nam kradu kokoške. Pošto već
moramo da ih ubijamo, naučili smo da ne razbacujemo meso.
Preporučujem vam da ga od danas jedete. Zemlja nam da je veoma
malo hrane.“
Baka i mama stegle su usne i pogledale u hranu loše prikrivajući
tugu. Lat je iz jednog gutljaja ispraznio svoju šolju i prineo parče
mačetine ustima da bi ga sažvakao uz preterane uzdahe uživanja.
Jaše je, hronično pomirena sa sudbinom, sledila muževljev primer.
Meso je imalo čudan, ali ne i neprijatan ukus. Uzela je komadić i silom
ga ugurala u ćerkina usta. Sara Felisidad pustila je nekoliko suzica i,
svesna da nema izbora, sama uzela još jedno parče. Pričest obavljena
žrtvovanom mačkom stvorila je osećaj prijatnog opuštanja.
Prekinula ga je Šoske: „Sestro, treba da znaš: tata i mama su umrli.“
Moše i Sara Felisidad pribili su se uz Jaše pridržavajući je rukama.
„Kad si otišla, bila sam usamljena. Osećala sam se kao senka koja je
ostala bez svog tela. Nemajući koga da sledim, činilo mi se da ne
postojim. Ubrzo se pojavio Sesar u potrazi za poslom. Došao je iz
Rusije. Bio je učitelj, ali mu je dojadilo da mu se učenici podsmevaju
zbog noge, pa je odlučio da ode u drugu zemlju. Sećaš se kakvi su nam
bili roditelji: dvoje složenih ljudi koji su čitav život proveli pokušavajući
da budu prosti. Verovali su u dobre i zle duhove, u magiju, u to da
svaka životinja, predmet ili biljka ima neku moć, ali iz straha koji je
obuhvatao čitav svemir, pobegli su u neznanje. Nikad nisu pročitali
nijednu knjigu, niti su razgovarali. Obraćali su se jedno drugom samo
da bi pričali o praktičnim temama. Kad nisu imali šta da rade, sedeli
su u tišini, jedno pored drugog, posmatrajući vatru u kaminu ili oblake
na nebu…
„Sesar, zbog svoje osvajačke prirode, koju mu je možda donelo ime,
iako je zbog noge bio loš zemljoradnik, ostao je kod nas preuzimajući
na svoja pleća zadatak da našu mučnu dokolicu ispunjava
neprestanom pričom. Od njega sam naučila sve ono što mi oni nisu
pokazali, da čitam, na primer. Ni sama ne znam kako, ali verili smo se,
a ubrzo smo se i venčali. U isto vreme kad si ti rodila Saru Felisidad, ja
sam rodila Salvadora Lunu. Danas bi imao isto godina kao ona, ali ga
je udavila pupčana vrpca. Bili smo toliko tužni da smo odlučili da
odemo u Rusiju, da zaboravimo.
„Spremali smo se da krenemo kad mi je otac rekao: 'Draga Šoske, ti
si jedina rodbina koja nam je ostala. Bila si poslušna, savršena ćerka.
Sad kad si odlučila da odeš, nemamo više šta da radimo u ovom
životu. Više nam nije zanimljiv. Treba da nam učiniš samo još jednu
uslugu. Tvoja majka i ja, iako smo dobrog zdravlja, odlučili smo da
umremo. Ne, nemoj misliti da ćemo se ubiti. Nikako. Napustićemo
postojanje, to je sve. Ti ćeš nas sahraniti. Da bi se živelo, mora se
voleti. Kad nestane ljubavi, prestaje i život.'
„Šta sam mogla da mu kažem? Oni su već odlučili i niko i ništa ne bi
moglo da ih ubedi da se predomisle. Dobro su se najeli, okupali se,
obukli svečanu odeću, legli na krevet držeći se za ruke, pogledali se
poslednji put, zažmurili i, duboko uzdahnuvši, umrli… Ne tuguj za
njima, Jaše, jer su, kao što sam već rekla, s krajnjom lakoćom prešli iz
jednog u drugi život.
„Po povratku u svoje selo, Sesar se vratio učiteljskom poslu. Ponovo
su počeli da mu se podsmevaju. Posle nekoliko meseci, došao je
predstavnik Jevrejskog saveza za kolonizaciju i u ime barona
Maurisija Hirša ponudio da nam, ako emigriramo u Argentinu, pokloni
karte i plodno zemljište. Ubedio nas je da će nam ruske vlasti,
zadovoljne što će se rešiti svojih Jevreja, dati pasoše i dozvolu za
izlazak iz zemlje. Konačno ćemo na ovoj planeti posedovati neki kutak
gde ćemo moći da pustimo korenje! Kucnuo je čas novog egzodusa. Sa
zadovoljstvom smo prihvatili i evo nas ovde, u obećanoj pampi. Makar
smo ponovo zajedno. Bog zna šta radi.“
Videvši Mošeovo i Jašino obeshrabreno lice, Sesar Igera naglo je
ustao, otvorio prozor, opsovao u vetar koji je zavijao preko ravnice,
zatvorio prozor, ponovo seo, počeo besno da žvaće komad mačetine i
ispijajući velike gutljaje pravo iz flaše, rekao:
„Bogati buncaju, a mi siromašni plaćamo srušene snove. Baron Hirš
veći deo života proveo je kao jevrejski aristokrata, građanin sveta
kome je jednako ugodno u Bavarskoj, Belgiji, Francuskoj, Austriji i
Engleskoj. Zahvaljujući povlašćenim vezama s vlašću, na njega ni na
koji način nisu uticali krvavi progoni koje smo mi morali da trpimo.
Živeo je daleko od naše nesreće sve dok mu sina, Lusijena, nije
pokosila smrt.
„To što su kozaci masakrirali na hiljade naše dece nije bilo toliko
važno… ali da se njemu, jednom od najbogatijih ljudi u Evropi, desi
nešto slično, mrtav sin – čak nije ni upucan ili premlaćen, već ga je
odnela bolest, u postelji – bilo je tragedija koju sav jevrejski svet,
sadašnji i budući, mora da zapamti! Dođavola! Šta zna o životu,
pravom životu, onom koji masa sirotinje zarađuje znojem s čela, neko
ko je od oca i dedova nasledio ogromno bogatstvo, dodatno uvećano
ženinim mirazom, koja takođe dolazi iz bankarske porodice ? Takav
čovek, posvećen međunarodnim poslovima, koji sarađuje s moćnim
vladama, zaštićen na visokom položaju, do pedest šeste godine
zaboravlja na to da mu se sunarodnici kamenuju, vređaju, da im se
oduzimaju prava. Tek kad je izgubio Lusijena, bol koji ga u talasima
preplavljuje otvorio mu je oči: 'Vidi ti to, pa i drugi pate!' Ali taština mu
ih je ponovo zatvorila: 'U čast mog pokojnika, uložiću milione dolara
da bih postao novi Mojsije. Biću otac nove masovne seobe. Ako Jevreji
vekovima nemaju svoju zemlju i razvijaju samo svoje mentalne
sposobnosti, to ne znači da nisu sjajni zemljoradnici. Njihove blede
ruke, vitka tela i umovi koji krstare meandrima Kabale kao stvoreni su
da vinovom lozom i smokvama preplave argentinsko zemljište, koje se
baš sad prodaje jer se nijedan starosedelac ne usuđuje da obrađuje
močvare bez dna, peščana prostranstva i stepe prekrivene niskim
rastinjem, gde se smenjuju olujne kiše, suše, epidemije i jaki naleti
vetra. Tamo ću im podariti novi dom i postaće slobodni seljaci koji
samostalno zarađuju za život, neobrazovani, trpeljivi, spremni da daju
život zemlji, to jest, da budu živi sahranjeni i da ne prave političke
probleme koji će mi ukaljati ugled. Postaće građani koji su od koristi
za državu koja ih trpi. Dobar sam, veličanstven sam, ja sam veliki
dobročinitelj, moje ime naći će se u svim jevrejskim enciklopedijama a
mom sinu Lusijenu vekovima će aplaudirati jer me je nadahnuo
svojom smrću.'
„Gluposti! Iako se nalazi između dve reke, kao drevna sveta zemlja,
ova pampa nikad neće biti ni naša, ni bilo čija. Neobradiva je. Bolje bi
bilo da je baron iskoristio uticaj koji ima među Turcima (naime, on je
za naše sekularne neprijatelje izgradio železnicu koja preko Balkana
vodi do Konstantinopolja ostvarivši time ogromnu zaradu) i poslao
nas u Palestinu. Novac koji je ovde uložio, pokušavajući da postane
prorok, mogao je da nam otvori vrata Erec Izraela.“
Šoske je zatvorila skoro praznu bocu i prekinula ga: „Umukni,
Sesare! Opet si se napio. Prestani da vređaš mrtve. Don Maurisio bar
je pokušao, na svoj način, pogrešan, slažem se, da nam pomogne. Ima
onih koji ne bi mrdnuli dupetom za svoje sunarodnike u nevolji. Dosta
je bilo prekoravanja. Nećemo zauvek ostati ovde. Znamo da štedimo i
naša će se deca, jer imaćemo decu, obrazovati, postaće lekari,
inženjeri, arhitekte i živeće životom dostojnim svakog ljudskog bića.
Dosta je više brbljanja. Idemo na spavanje: rano ujutru čeka nas
novi naporan dan.“
Te prve noći, Jaše, Sara Felisidad i Moše spavali su pored kuhinje,
na betonu. U zoru ih je probudila pesma armije petlova. Bilo je hladnije
nego ikad pre i olujna kiša, pomešana s gradom veličine jajeta,
bombardovala je cinkani krov pretvarajući ga u doboš. Šoske je stavila
cepanicu na vatru.
„Godišnji grad. Kiša će stati oko podneva i uslediće invazija
komaraca. Uzmite ove komade vela da se zaštitite. Brzo ćete se navići.
Meni je nekad lice prekriveno tim insektima, ali i ne pokušavam da ih
oteram. Biće toliko blata da danas nećemo moći da radimo. Idemo
kolima do sela. Kupićemo još jedan krevet. Noću ćemo u uši stavljati
čepiće od voska da ne bismo smetali jedni drugima u ispunjavanju
bračnih obaveza. Ali moja sestričina moraće da spava napolju. Mislili
smo da joj kupimo drveno bure, toplo kad je hladno i hladno kad je
vrućina.“
Po povratku iz kupovine, okačili su zavesu između dva kreveta i
postavili bure iza kuće. Moše joj je napravio prozorčić i vrata kroz koja
se ulazilo červoronoške. Jaše je prekrila unutrašnjost cvetnom
tkaninom i na zakrivljen pod stavila slamnati dušek. Sara Felisidad
ušla je u skučeni prostor, koji je njoj izgledao kao palata, i godine su
počele da lete… Godine borbe protiv obilnih kiša, suša, parazita,
poplava koje su uništavale sve što je raslo, jakih vetrova koji su
postepeno raznosili zemljište ostavljajući za sobom ogromne peščane
dine… Godine pokušavanja da se rastumače znaci koji najavljuju
hladnoću ili vrućinu, oluje, požare koji gutaju suvo žbunje. Godine
izgradnje niskih nasipakoji će sprečiti širenje peska,
postavljanjavetrenjača, cisterni, rezervoara, pazeći sve vreme na
plodored da se ne bi prezasitilo zemljište…
A kad bi pomislili da su savladali prirodu i kad se činilo da sve buja,
stigli bi skakavci koji su pokušavali da pojedu i poslednji zeleni listić.
Izgladnele horde napredovale su u gustim redovima, širokim petsto do
hiljadu metara, i dugačkim dvadeset do trideset metara, prelazeći
pola kilometra na dan. Metalnim ogradama morali su da preusmere
tu silovitu vojsku ka dugačkom rovu koji su pripremili na brzinu
kopajući dan i noć. Skakavci su upadali uplićući se međusobno svojim
dugačkim člankovitim nogama. Ubijali su ih zatrpavajući ih zemljom,
gnječili ih džakovima punim peska i spaljivali kerozinom.
Dim koji se širio s krila ugljenisanih insekata imao je afrodizijačka
svojstva. Gubeći na trenutak razum, dva para upala bi u kilometarski
rov da bi se valjali po dušeku od umirućih insekata koji su proizvodili
zaglušujuću buku najavljujući kraj sveta. Ustajali bi posramljeni, tela
prekrivenih mrtvim skakavcima; toliko neobične figure da bi svi psi
počeli da zavijaju. Kad bi na putu do tuša prošli pored Sare Felisidad,
koja nije mogla da ne vidi epileptično valjanje proslavljajući ga
zvonkim smehom, Jaše bi joj opalila šamar i poslala u bure, bez hrane,
gde je morala da ostane do sutradan.
Vreme je prolazilo i lica su se borala, leđa povijala a karakter
postajao sve namćorastiji. Posle ozbiljnih razgovora, Sesar i Moše
zaključili su da je suludo gajiti povrće, pšenicu, kukuruz, vinovu lozu ili
voće. Ako žele da izađu iz bede, moraju postati stočari. Iako je zabrana
trošenja postala gotovo sveta tradicija, ubedili su Jaše i Šoske da
nasleđeno zlato ulože u kupovinu ovaca, koje su bile belo zlato pampe.
Ponovo su preorali zemlju i istovremeno zasadili lucerku i raž. Raž
će niknuti ranije i do proleća će štititi lucerku koju, pošto je slabija,
treba sejati između dva reda ove žitarice. Posle će se krhka ali
višegodišnja biljka održati pet godina, dok će snažnija biljka kraćeg
veka umreti iste godine. Jaše i Šoske, koje su shvatile priču o raži i
lucerki, znale su da će jednog dana postati udovice. Ta misao zbližila
ih je više nego ikad pre.
Kad su usevi počeli da bujaju, muškarci su krenuli na put. Posetili su
Rio Negro, Vijedmu, Patagones i svako mesto gde bi mogli da kupe, po
pristojnoj ceni, ovce ili goveda. Prvenstveno su birali mesta gde je
vladala suša ili nije bilo dovoljno pašnjaka. Za pedeset zlatnika, tri
prstena i sat uspeli su da kupe hiljadu petsto žgoljavih ovaca i nekoliko
ovnova rase linkoln za rasplod. Po povratku, posvetili su se tovljenju
životinja koje su potom prodavali mesnoj industriji za cenu četiri puta
višu od nabavne, pri čemu im je ostalo mnogo jagnjadi. Doveli su još
sto krava, sama kost i koža, i nekoliko bikova, kojima su ubrzo dodali
ovce, jagnjad, kopune i mlade ovnove. Naučili su da obrađuju zemlju
tako da je zaštite od erozije birajući svaki put useve koji su pogodni za
tovljenje stoke, i posao je cvetao.
 Dve sestre objavile su da su trudne i porodile su se osam meseci
kasnije, istog dana. Šoske je rodila dečaka a Jaše devojčicu. Dva
tamnokosa deteta, Jakobo Prvi i Rakel Prva. Posle godinu i po, opet
istog dana, ponovo su se porodile. Šoske je rodila dečaka a Jaše
devojčicu. Još dvoje tamnokose dece. Jakobo Drugi i Rakel Druga.
U tom uspešnom periodu morali su da zaposle ruske radnike,
možda iste one kozake koji su ih mučili tokom pogroma. Sad su to bili
zahvalni ljudi koji su radili deset sati dnevno za nekoliko pezosa i
komad pečenog mesa. U ranu zoru, noseći ćerke koje su joj sisale u
naručju, zajedno sa Šoske, koja je dojila svoje dečake, Jaše je došla do
bureta u kojem je bila Sara Felisidad. Nezadovoljno ju je posmatrala
kako spava nosa zagnjurenog u vunenu žutu kosu krpenog baletana.
„Ustaj, ženo. Da, iako si mlada, zbog menstruacije postala si žena.
Slovenski radnici ne mogu da odvoje pogled od tebe. Jednog dana
mogli bi da te siluju i sve nas pobiju, da ne bi ostavili svedoke. Tvoja
plava kosa, plave oči i bela put isuviše su privlačni. Nanesi na kosu ovu
smesu od kestena pa će potamneti, stavi tamne naočare i prestani da
se kupaš da bi od prljavštine postala tamnoputa kao mi… Pored toga,
savij se kad hodaš, previsoka si, pravi džin kao tvoj pokojni otac.“
Moja majka se osmehnula, u srcu otpevala baladu, ofarbala kosu,
stavila naočare, zgurila se, prestala da se kupa i iz bureta je izlazila
samo noću da bi u kuhinji jela ostatke. Znala je da je višak u toj
porodici i trudila se da ne privlači pažnju. Dok su svi spavali,
unutrašnjim glasom uspevala je da dozove žabe koje su, u hiljadama,
dolazile iz močvara da bi kreketale oko nje prateći nečujnu melodiju.
Širom su otvarale usta čekajući da im se svici zalepe za grlo. U tami su
ta usta, ispunjena svetlošću, podsećala na zvezde na nebu. Sara
Felisidad gubila je tlo pod nogama i činilo joj se da plovi u prostoru bez
kraja i početka. Kao još jedna zvezda.
Kao i uvek, jednog aprilskog jutra, uz lavež pomahnitalih pasa, žene
su ustale pola sata pre muškaraca da bi pripremile doručak. Pekle su
ih oči, ali primetile su čudnu gustu pomrčinu u vreme kad najlepša
svetlost treba da obasja neprijateljsko okruženje. Pokušale su da
izađu i provere da li je nebo prekriveno crnim oblacima, ali naišle su
na zaglavljena vrata. Morale su da probude muževe i zapnu sve
četvoro da bi ih otvorili. Debeo sloj pepela prekrivao je čitavo polje.
Radnici su doneli novosti: vulkan Deskabesado, koji se nalazi u
provinciji Mendosa, izbacio je u vazduh masivnu erupciju pepela koju
su pasati i antipasati razneli na udaljenost od sto kilometara. Gutajući
psovke, preoravali su njive stalno iznova pokušavajući da pomešaju
pepeo. Nemoguće. Gladna stoka raskrvarila je desni pasući travu
prekrivenu mineralnom prašinom. Izbila je epidemija antraksa i sve
životinje su uginule… Opet su morali da krenu od nule! Iz izmeta
septičke jame izvukli su gumenu torbu u kojoj su čuvali ušteđevinu, pa
su Moše i Sesar otišli đa kupe životinje. Vratili su se sa ogromnim
krdom svinja.
Užasnute, Joše i Šoske pojuriše u krevet da se sakriju ispod čaršava.
„Zabranjena hrana! Bog će nas kazniti! Kako ste mogli da kupite te
odvratne životinje koje vole đubre? One su đavoli!“
Sasvim nežno i polako, Sesar i Moše povlačili su čaršav dok im se
nisu ukazala lica. Pošto se činilo da ne nameravaju da prestanu s
kuknjavom, bezubi zaklopara desnima stvarajući zaglušujući klepet.
Iznenađene, obe žene zaćutaše. Sesar im je doneo po čašu rakije i sam
otpio povelik gutljaj. Brišući usta rukavom, strogo je rekao: „Gospođe,
vremena se menjaju. Moramo da se prilagodimo ili da umremo od
gladi. Vulkan nam je uništio zemlju. Proći će godine pre nego što kiša
spere pepeo ili ga izmeša sa zemljištem. Nikad nećemo dostići isti nivo
proizvodnje koji smo imali pre nesreće. Ako želite da nam deca jednog
dana imaju dovoljno novca da studiraju i postanu ugledni građani,
moramo da napredujemo. Zabranjene ili ne, svinje nam odgovaraju.
Jedu sve i izdržljive su. Njihovo meso do sada se nije mnogo koristilo.
Čak se i ne izvozi. Mi ćemo, umesto da ih prodajemo mesnoj industriji,
ovde pokrenuti proizvodnju šunki, kobasica, slanine, masti i ostalih
proizvoda. Ostvarićemo veliku zaradu.“
„Ali šta će reći ostali jevrejski doseljenici?“
„Kad se potroši meso, treba glodati kosti. Ako u svetu nema onoga
što želiš, moraš želeti ono čega ima. Neka naši sunarodnici pričaju šta
hoće jer ćemo prestati da ih viđamo. Ne trebaju nam. Ako nas odbace,
venčavaćemo decu između sebe, bez obzira na to što su braća i sestre.
Zakon to ne zabranjuje… Da li jednog dana želite da napustite ovaj
pakao? Onda pustite da se Bog pobrine za sutrašnjicu a svinje će nas
izdržavati danas. Odlučite! Moše i ja ispeći ćemo prase. Jedite s
nama… Svi putevi, čak i najfiniji, posuti su kamenjem. Ojačajte noge!“
Sat vremena kasnije, Jaše i Šoske prišle su vatri i sele pored svojih
muževa, koji su odrezali i ponudili im velike, sočne komade prasetine.
Skrušeno uzdišući i upirući pogled u nebo, žvakale su, u početku
sporo, potiskujući osećaj gađenja, da bi posle počele da jedu s
neutaživim apetitom. Kad se gozba završila, žene objaviše da su
trudne. Osam meseci kasnije rodile su, istoga dana kao po običaju,
jednog dečaka i jednu devojčicu. Jakobo Treći i Rakel Treća.
Vreme je nastavilo da galopira. Amblem fabrike šunki Leteće krme,
prase s labuđim krilima koje leti iznad pejzaža u bojama argentinske
zastave, postao je poznat u celoj zemlji. Kad je izbio svetski rat, morali
su da dovode radnike iz Buenos Ajresa, sve sami goji, da bi uspeli da
odgovore na silne porudžbine iz inostranstva, naročito iz Engleske.
Meso čiju je upotrebu Prorok zabranio omogućilo im je da prebrode
krizu i zgrnu veliko bogatstvo…
Pošto nisu želeli da provedu život izolovani u pampi, okruženi
odurnim smradom hiljada svinja, odlučili su da se presele u Čile. Ikike
je luka u koju pristaju brodovi iz svih krajeva sveta, s dobrim školama,
raznim preduzećima, ogromnim hotelima, pozorištima, bibliotekama i
šetalištima, gde su turisti, predstavnici trgovinskih preduzeća,
upravnici rudnika, mornari i radnici koji su silazili iz rudnika da
potroše novac zarađivan mesecima, mogli biti neiscrpan izvor
prihoda. Otvoriće ogromnu prodavnicu u kojoj će biti svega: hrane,
odeće, nameštaja, kuhinjske opreme, dečjih igračaka, satova, nakita i,
zašto da ne, otkupa i prodaje zlata i srebra.
Dok su oni kovali planove, moja majka napunila je trinaest godina a
da niko od njene porodice to nije ni primetio. Poštujući naredbu da
farba kosu, nosi tamne naočare, da se nikad ne kupa – koža joj je bila
prekrivena tamnom i masnom skramom koja je smrdela na svinje – i
uvek ide pogurena, došla je do toga da niko ne želi da joj priđe, čak ni
radnici koji su čerečili životinje. Ako bi kojim slučajem u toku dana
ušla u kuću, polubraća i polusestre zavrištali bi od straha i morala je
da odjuri napolje.
Ali Sara Felisidad nije patila. Smatrala je da taj grozni izgled pripada
svetu formi. Ispod se nalazio svet suštine koji je samo ona uspevala da
dosegne. U njemu je mogla da peva na sav glas i da pokaže svoju belu
put, zlatnu kosu, plave oči i svojih metar devedeset visine. Tamo je
Zemlja bila biće puno ljubavi koje pruža duga milovanja u trajanju od
milion godina, atmosferske promene bile su živahne igre veselog
Boga, a ljudi anđeli koji jašu na zaista krilatim svinjama.
U noćima punog meseca, Sara Felisidad se u gluvo doba verala na
drvo ombu i posmatrala kako iz uspavanih ljudi i životinja izlazi drugo
telo, prozirno, koje im je, iako se toga ne bi sećali na javi, omogućavalo
da putuju po čitavom svemiru sve dok ne bi zaronili u konačni ponor.
Tu su pronalazili svest iz koje je nastao život, a zatim bi izranjali
prekriveni svetlucavom krljušti, veći od planete Jupiter, i vrteli se,
plesali proizvodeći muziku kao čigre, s dušama mrtvih koje su uvek
srećne.
Jaše, Šoske, Moše Lat i Sesar Igera nisu želeli da povedu Saru
Felisidad. Svi su potajno hteli da je ostave sa svinjama. Kako se niko
nije usuđivao da tako nešto predloži, kad je došlo vreme polaska, dali
su joj kartu za treću klasu, dok su oni i šestoro dece putovali u prvoj, u
nadi da će vetar iz voza odneti njen odvratni smrad. Po dolasku u
Ikike, umesto bureta, dali su joj godišnju platu i sobu u jednom
pansionu, najdaljem koji su pronašli, da bi ponovo mogli da zaborave
na nju.
 V
HAIME I SARA FELISIDAD
Nije mi bilo nimalo lako da spojim Haimea i Saru Felisidad. Kad je moj
plan ponovnog otelovljenja na ovom svetu prerastao u potrebu, onaj
kojeg sam izabrao za oca radio je u cirkusu, gde je visio zakačen za
kosu, na samom jugu Čilea, a ona koja je trebalo da mi postane majka
bila je zatvorena u usamljenom svetilištu, na krajnjem severu. Severna
i južna tačka bile su udaljene više od četiri hiljade kilometara. Da 1919.
nisam odlučio da za sastavne delove svog budućeg tela izaberem baš
ovo dvoje ljudi potpuno različite, da ne kažem suprotne, prirode, oni
se nikad ne bi ni sreli.
Ne znam da li su sećanja koja prethode mom rođenju utemeljena u
stvarnosti ili su samo snovi. Nije ni važno. U svakom slučaju, stvarnost
je progresivni preobažaj snova; nema dragog sveta do sveta snova.
Ubeđen sam da sam ja izabrao i sjedinio spermu i jajnike koji su mi
omogućili da se po ko zna koji put rodim. Zahvaljujući čeličnoj volji,
kad je došao izabrani trenutak, na pravom mestu, u oazi usred
pampe, pojačao sam neodoljivu patnju koja je nagnala očev penis da
prodre u majčinu vaginu da bi, u kataklizmičnom vrhuncu koji je
poništio svaku ćeliju, ispalio blistavu strelu koja će se zariti u žudnu
dubinu njene volšebne tame.
Skliznuo sam kroz pukotinu koja se otvorila u vremenu i prostoru,
odlučan u nameri da sačuvam netaknuto sećanje neophodno za
ostvarivanje plana razvijanog kroz razne živote. Ali kako to gotovo
uvek biva, usled potresa koje je nežno telo pretrpelo prodirući u
neprobojne slojeve ovog postojanja, izgubio sam veliki deo sećanja.
Malo šta ostane od neprestanog razvoja duše koja samu sebe
upoznaje. To je razlivena magma prikrivenih osećaja, kolosalnih
prostora, večnog vremena, rođenja i poniranja univerzuma, divlje
reke zanesenih duša koje u vrtoglavim orbitama prelaze beskrajni
sjaj.
Na trenutak, potpuna tišina, kao da Bog nikad nije stvorio uši, a
potom, tresak galaktičkih kola, karnevalskih kamiona bleštavih od
šljokica sitnih sunaca, koja napreduju bez cilja, potiskivana dobrotom
neiscrpnog isijavanja, jedini princip koji napaja milijarde bića koja
samo primaju… Ne strahujući od besmisla, prihvatam da sam bio
metalni grumen što luta mračnim beskrajem strastveno žudeći za
svetlošću. U dnu moje neprozračnosti stanovala je neumoljiva želja:
stvoriti jezik, pesmu, samu Reč koja me je izvela iz ništavila. Taj ideal
me je, po svemu sudeći, zapalio, možda sam eksplodirao u zvezdama i
planetarna, postao led, ameba, biljka, životinja a onda se izgubio u
beskrajnom nizu muškaraca i žena, rađao se i umirao u krvoločnim
religijama, lavirintima legendi i simbola, dok nisam odvojio oči od čula
i naučio da posmatram dušom, bez posrednika, tu iskonsku svetlost
koja izbija iz prvobitnog izvora.
Onda se oglasio jezik misli, nečujni glas koji se obraća biću i opstaje
kroz vreme da bi stvorio istinsku tradiciju, „ono što je primljeno“.
Izgleda da sam bio iskušenik rođen u Nemačkoj 1378. Jasno je da ta
brojka, sačinjena od brojeva 13 i 78, što je šest puta trinaest, prenosi
poruku. Svi koji su primili masonska znanja shvatiće šta to znači. U
tom životu, zbog siromaštva, roditelji su me ostavili pred vratima
manastira. Monasi, koji u nedostatku seksualnog života razvijaju
intelekt dok ga ne pretvore u tumor, naučili su me, pre nego što sam
navršio šest godina, da pričam i čitam grčki i latinski.
Skoro već mladić, pratio sam igumana na putu za Jerusalim. Tamo
je umro podarivši mi slobodu koja mi je u to vreme već postala preko
potrebna. Tragao sam za istinom među starim kabalistima, ali kad su
mi se organi spoznaje razvili, shvatio sam da se ona, pošto ne može da
bude univerzalna, predstavlja kao nasilno verovanje. Onda sam tražio
tehniku koja bi mi omogućila da se oslobodim tog drevnog poriva.
Istina će biti samo svet, bez moje žudnje za njim, a tehnika, da naučim
kako da nestanem kao zasebna jedinka. Da bih to ostvario morao sam
da se suočim s mislima drugih učitelja.
Egipat mi je pokazao svoje tajne u numeričkom sistemu, 1, 2, 3, 5, 8,
13, 21, 34, 55, i tako dalje. Turske askete naučile su me kako da
padnem u trans: mogao sam da rasporim stomak nožem, izvadim
creva na tanjir i zaplešem, mahnito se vrtim, da bih ih posle vratio na
mesto i zatvorio ranu ne ostavljajući ožiljak. U Fesu sam učio alehmiju,
kako da oduhovim materiju, i magiju, kako da materijaiizujem duh.
Konačno su me posetili, u snu, vitezovi iz Heliopolisa, isti oni koji
fizičku smrt smatraju bolešću i koji su imali neverovatno strpljenje da
žive više od petnaest hiljada godina.
Ti starci primili su me kao nekog koga dugo iščekuju i svaki od njih,
a bilo ih je sedamdeset osam, dao mi je svoje znanje sažeto na
pravougaonoj pločici. Kad sam uspeo da rasporedim ta znanja u
šestougaonu mandalu, nalik na pahulju, verovao sam da sam
pronikao u poreklo kosmosa i tajnu života… Smatrajući da je
besmisleno produžavati boravak u jednom telu, kao moji učitelji,
odlučio sam da živim sto pedeset i jednu godinu i da svoje delo –
usmeravanje svih živih bića ka svesti postepeno uklanjajući Boga,
ulivajući ga u postojanje, da bismo se pretvorili u isključivo ljudski
univerzum – nastavim u drugom životu. Sve to uz odobrenje Oca koji
nas, iz apsolutne ljubavi, stvara da bismo postali njegova grobnica. Iz
božanske truleži rodice se naša večnost…
Vratio sam se u Nemačku gde sam usvojio napuštenu devojčicu koju
sam godinama podučavao dok mi nije postala žena. Od ogromnog
bogatstva, koje sam pribavio pretvaranjem običnih metala u zlato, u
Alpima sam podigao hram uklesan u samu stenu. Radnici su stigli s
povezom na očima i kući se vratili nikad ne saznavši gde su bili. Tamo
sam se zatvorio s mladom ljubavnicom i četvoricom prijatelja
izabranih među najrazvijenijim umovima tog vremena, da bismo pod
okriljem svog skrovitog i neosvojivog utočišta rastumačili čudesni
jezik geometrije… Prošao je skoro čitav vek. Mirno sam gledao kako mi
učenici umiru. Upoznao sam ih prekasno, kad im je društvo već
usadilo u glavu ideju o smrti i pobedi starosti. Budući da su verovali u
ta dva pojma, oni su se i ostvarili.
Federika, moja saputnica, koju sam sam vaspitavao, odrastala je
bez takvih predrasuda i pratila me je dok nisam napunio sto pedeset i
jednu godinu. Ona, mlada, imala je samo sto deset, želela je da umre
sa mnom, ali nisam joj dozvolio: morala je nastaviti da živi, i nekoliko
vekova ako je potrebno, da bih je se u drugoj inkarnaciji setio i
potražio je da ostvarimo konačno spajanje, svetog androgina…
Nas dvoje izgradili smo sedmostranu kriptu. Posred tavanice okačili
smo tri lampe pune ulja koje smo uspeli da iscedimo iz zlata i koje je,
zahvaljujući fitilju napravljenom od kameleonove pljuvačke, moglo da
gori hiljadu godina. U središtu sedmougaonog poda podigli smo
okrugli oltar prekriven bakarnom pločom na kojoj sam izgravirao:
Hoc universi compendium unius mini sepulcrumfeci i druge važne
stvari koje sam, nažalost, zaboravio. Na kraju sam legao u stakleni
kovčeg, sa sedamdeset osam karata koje su letele iz ruke u ruku kao
duga…
Dok me je verna Federika mirno posmatrala, počeo sam da
predajem telo. Prvo sam se odvojio od stopala, na kojima sam osećao
zanesenjačku veru noktiju koji neprestano rastu, izobličenost članaka,
čvrstinu tabana koji obezbeđuju korene inteligenciji i jasnoću peta,
oblih oplođivača planete. Voleo sam ih kako se samo voli na rastanku,
više nego ikad pre. Zatim sam odbacio kožu, meso, kosti, iznutrice, sve
dok, odvojen od svoje materije i svojih potreba, nisam počeo da radim
isto sa svojim željama, što mi je bilo relativno lako. Pojavio se samo
jedan problem: duboka privlačnost koju sam osećao prema svojoj
saputnici.
Sperma blistava kao dragulj već godinama je čekala da je oplodi. Taj
prirodni nagon morao sam da žrtvujem iz iskušeničkih razloga koje
sada ne razumem… Usledilo je opraštanje od svih ljudi koji su mi
podarili mudrost, od svih biljaka, životinja i minerala, vojske stvorenja
s kojima sam uspostavio bliske odnose i kojima sam se takođe
zahvalio da bih ih posle napustio. Na kraju sam iz svoje duše uklonio
nezavršene poslove, želju da postojim, radim, živim. S neizmernom
srećom predao sam se promeni i uronio u predvorje međusveta. Lutao
sam međusvetom, u kojem je nezamislivo stvoritelj sko oko upilo
prostor i vreme.
U tom sjaju, usporavajući raspršavanje sopstvene svesti, čekao sam
da ispoljeni kosmos nestane i ponovo se rodi, da bih se reinkarnirao u
razvijenijoj epohi, u kojoj je čovek već pobedio životinjsku naviku. Ali
načinio sam grešku i dozvolio da me zarobi narandžasta svetlost koja
me je preusmerila u lakomi jajnik, dalje u prošlost, u vreme koje
nikako ne odgovara godini moje smrti… Zarobljen u prošlosti, rodio
sam se u Lisabonu 1415, u telu Jevrejina Isaka Abravanela.
Imao sam sreće da budem deo porodice istaknutih i cenjenih
talmudista, među kojima sam naučio mnoge jezike. Istakao sam se u
izučavanju Zakona i razvio duhovne moći, i dočekao sam da me
španski kralj Fernando proglasi ministrom finansija. U toj zemlji
upoznao sam Salvadora Levija, krotitelja lavova. Komunicirajući
pogledom sa zverima, lovcima na duše, uspeo sam da povučem jedan
kraj vela i prisetim se sedamdeset osam arkana koje su mi u
prethodnoj inkarnaciji otkrili vitezovi iz Heliopolisa. Ostatak ovog
života vam je poznat. Sećate li se? Zahvaljujući progonu Jevreja 1492,
stigao sam u Italiju gde sam, posle raznih peripetija, odlučio da
umrem kao lakrdijaš balansirajući na glavi s crvenim čizmama
uperenim ka nebu…
Pošto sam uveo tarot u porodično stablo Levijevih, iako mi se telesni
obrazac nije ulio u njihov genetski kod, prisvojio sam ga, pa sam iz
međusveta, uz zvezdane vibracije koje bi se mogle uporediti,
dopuštam sebi to pravo, s ljudskim užitkom, posmatrao sam kako se,
s kolena na koleno, razvija kosmička svest koja je, bez namere da
pravim naivne igre rečima, neizmerno komična. Ko razume filozofiju,
razume i smeh. Tajanstvena Reč s početka, o kojoj govori jevanđelje,
zapravo je grohotan božji smeh.
Svi preci one koja će mi postati majka postepeno su primali
beskrajnu radost koja potiče od Tvorca. Blistali su kao zlatni plodovi
među granama koje sežu u visine. Ali niko nije zablistao tako sjajno
kao Sara Felisidad. Njen bleštavi sjaj prošao je kroz naš solarni sistem
da bi, oslobodivši se galaktičkog privlačenja, stigao do oboda kosmosa
i prodro u suprasvet, a možda i dalje… Nisam mogao odoleti toliko
čistoj ljubavi. Izabrao sam tu ženu kao posudu i ušašvi joj u jajnike
ispunio ih zapovednim zovom. Zadao sam sebi težak zadatak,
srazmeran ogromnoj želji za životom: učiniti da Haime, kojeg sam
izabrao zbog kolosalne energije koju je nosio u sebi, pošalje svoju
spremu iz dalekih južnih šuma do pustinje u kojoj je čekala moja
majka. Taj put trajaće deset godina. Za smrtnike, beskrajno dugo, ali
za mene, naviknutog na vreme večnosti, manje od delića sekunde.
Prosvetljenje Sare Felisidad otpočelo je posle dugog putovanja kroz
napuštenost. Otkako je stigla u Ikike, proterana u sobu mračnog
pansiona na obodu grada, pažnja porodice i ostalih umesto da joj
pomogne da se uključi, samo ju je slomila. Niko nije bio spreman da
izigrava pozitivno ogledalo koje će joj odraziti vrline. Ko bi hteo da
bude ljubazan prema strašno pogrbljenoj devojci, smrdljivoj, musavoj,
skrivenoj iza debelih crnih naočara, s kosom skupljenom u krastavu
kapu, koja uz sve to, iako nije nema, nikad ne govori, ako se izuzme
zvuk nalik na mjaukanje… Niko se nije potrudio da je nauči da čita, ali
to joj nije ni trebalo. Tako neuka mogla je da razgovara sa zemljom,
nebom, morem i svim oblicima vatre. Razumela je jezik ptica i mnogih
drugih životinja. Govorile su joj čak i stene. Nije bilo elementa koji bi
odbio da s njom zapeva, bila to bodljikava biljka ili oblaci crvenog
peska koji su se kao divovske gusenice spuštali niz obronke brda. Ljudi
su se prema njoj ponašali drugačije. U pansionu Peneka, zgradi od
dasaka i betona s malim prozorima koji su gledali na golo brdo, Sara
Felisidad obedovala je u porodičnoj trpezariji, a da se niko ne bi
udostojio ni da je pozdravi.
Jednog toplog julskog dana, pred pansionom su se zaustavila kola
puna maskiranih ljudi, muškaraca i žena različitih godina. Oblaci
prašine, sunce koje prži i zaslepljujući odsjaj kamenja, primorali su ih
da stanu. Posle nekoliko flaša vode, crpeći snagu iz tajanstvene vere,
zasvirali su bubnjeve, trombone, triangle, trube i svi su zaplesali u
dvorištu, gde je umesto biljaka bio samo pseći i mačji izmet. Jedna
grupa, koja se izdvojila od ostalih, zasvirala je u frule koje su
podražavale, tako se bar činilo Sari Felisidad, poj ptica koje najavljuju
kišu. Pokušala je da rastumači kostime plesača. U šta su se to
maskirali? U ptice? Nosili su odeću boje kafe, lake šlemove, bleštave
košulje, pantalone porubljene čipkom, pojaseve posute ogledalcima i
kožne kecelje otvorene spreda, koje su sezale do peta.
Pored toga, leđa su im je prekrivali mali beli plastovi. Na grudima i
nogama bilo im je izvezeno raznobojno cveće… Jedan od njih u zanosu
ritualnog plesa uzviknu: „Živeli Kinezi Gospe Karmelske!“
Moja majka, zbog pobožnog tona, odmah shvati da njima „Kinez“
znači „sluga“. Kapa je mogla biti kresta, kecelja – rep, beli plašt – par
krila, pojas sa ogledalcima koja odražavaju tuđa lica – želja za
ujedinjenjem, ljubav prema bližnjem. A braon boja – zemlja. Zemlja
pretvorena u cvetnu nebesku pticu koja u kosmos univerzalnoj majci
nosi svoju ponudu, kolektivnu svest. Ptice koje plešu najavljujući kišu u
ovoj nepristupačnoj pustinji, đubreći svojim plesnim koracima
uspavanu prašinu, šireći nadu… Brda su se tresla od zvuka muzičkih
instrumenata koji najavljuju rađanje planete sa srcem. Služiti, predati
se, nestati u istovetnoj odeći, postati brazda spremna da primi svako
seme poštujući vladarkina naređenja… Ptice čija je vera tako snažna
da su, slaveći kišu za vreme suše, uspele i da je dozovu.
Počela je da rominja kiša, fine kapi, skoro neprimetne, iako je bilo
sunčano. Padale su obrazujući kupolu nad maskiranim ljudima,
privremeni hram. Sara Felisidad, kojoj je ples bio u krvi – pokreti
Alehandra Prulanskog urezali su joj se u sećanje razlivajući se u
hiljade savršenih figura – nije prezrela pokrete ovih siromaha. U njima
nije bilo umetničke lepote, ali jeste iskrenosti koja je podsećala na
izvorsku vodu. Svaki skok, svako preplitanje nogama, svaki okret,
istovremeno je bio zahvalnost i čin obožavanja…
Sara Felisidad bila je ushićena pa je, pridruživši se grupi sluga, i
sama zaplesala. Opijena zvukom bubnjeva, zaboravila je da se pogrbi i
njeno uspravno telo dostiglo je visinu od metar devedeset osam.
Zatresla je glavom, kapa je pala i raskošna plava kosa koju je dotad
skrivala prostrla se kao blistavi pauk. Kišica se usmerila na nju
spirajući prljavštinu koja se godinama nakupljala. Njena bela koža
izgledala je još belje među tim ljudima tamne puti i opšte
zaprepašćenje prekinulo je nastup.
Ova gorostasna devojka mogla bi biti simbol čistote koja plaši
demone! Oduševljeni, pozvali su je da pođe s njima i obožava Gospu u
svetilišu Tirana, koje se nalazi u pustinji, na sedamdeset kilometara
odatle. Dali su joj belu košulju, kartonska krila posuta srebrnkastim
šljokicama i čarobni štap. Nikoje nije pitao za ime. Usvojili su je
prostodušnošću naroda u kojem zajednica vredi više od pojedinca.
Razdragani, popeli su se na kola i ne prestajuću da pevaju, krenuli
put pampe Tamarugal. Putovali su čitav dan i čitavu noć. U zoru su
sustigli ostale hodočasnike koji su koračali u beskrajnim kolonama.
Svaka grupa imala je drugačiju, uvek drečavu odeću. Bilo je
Indijanaca, Cigana, pastira, prinčeva na belom konju, medveda,
tigrova, kalifa. Svi su pevali himne u čast Blažene Device.

Hodamo tragajući za njom

i samo čekamo
prešli smo
sve zemlje…

Razigrana masa koja je, u potrazi za čudovišnim kontaktom, svojim

skromnim srcima omogućila prodiranje vere u svet, nadoknadila je
mojoj majci sive godine koje je provela pogrbljena. Odbacila je i
poslednji detalj tog mračnog perioda, crne naočare, i više se nije
stidela svog plavog pogleda.
Progonjena prašnjavim repom, kola stigoše u Tiranu… Šljokice,
perje, ogledala, pojasevi, vez, čipka, rese, zlatna dugmad, torbe
prekrivene novčanicama, ogrlice, barjaci, čegrtaljke, zastave, ogrtači,
maske, turbani, marame, kacige, muzički instrumenti, ples, molitva…
Sara Felisidad, usred grozničave gomile koja se njihala pred crkvom
napravljenom od drveta okovanog metalom, prepustila se karnevalu.
Od vojnih marševa, crnačkih ritmova, frulaša, noge su joj poletele i,
prvi put od očevog spaljivanja, osetila je želju da progovori.
Htela je da im kaže Volim vas!, ali umesto reči otela joj se pesma,
jasna i silovita, gotovo neljudska. Masa je prestala da se izvija i
muzičari su prestali da sviraju. Anđeo je pružio ruke i otvorio šake da
bi ih blagoslovio. Padoše na kolena. Vetar je naneo stado tmurnih
oblaka koji se razliše u pljusak. Stigla je kiša koju su najavile ptice.
Potvrđeno je jedinstvo neba i zemlje. Ponovo se oglasiše bubnjevi,
frule, trube i hodočasnici, živahnije nego pre, nastaviše da plešu.
Sveštenik u mantiji s crvenim, belim i plavim šarama dođe do nje:
„Devojčice, prestani da pevaš i uđi sa mnom u svetilištel Nemoj da mi
menjaš proslavu! Ne treba tebe da obožavaju, već Gospu Karmelsku!“
I da bi je sakrio, zatvorio je moju majku u ispovedaonicu. Uveče su
bratstva upalila vatre da bi se izborili s jakom hladnoćom koja je
smenila vrućinu. Pošto su uz smeh i uzvike oduševljenja proslavili
vatromet, krenuli su u crkvu… Bez guranja i rasprava zbog mesta, tela
su se polako sabijala prepuštajući se sporoj struji koja ih je nosila ka
oltaru.
Neki su išli na kolenima, ostavljajući po podu krvave tragove koje je
izbrisalo bezbroj nogu ljudske gusenice koja ih je sledila… Konačno su
se našli pred skulpturom izrađenom od kamena: čudotvorna Gospa s
malim Isusom u levoj ruci i stolarom koji kleči obožavajući je, okružen
mnoštvom upaljenih sveća. Molitveni stav tog kamenog čoveka
poistovećivao se s masom, svi su nešto tražili, za sebe, za druge,
usmeravajući svoje probleme ka jedinom rešenju…
Sara Felisidad, koja je jedva stala u ispovedaonicu, čekala je satima
da se završi odavanje počasti. Kad su molioci izašli unatraške da bi jeli
i spavali oko logorskih vatri zajedno sa sveštenikom koji im je pružao
primer trpeći zajedno s njima ledeni vetar, izašla je iz skrovišta, otišla
da proveri da li su vrata dobro zamandaljena, prišla oltaru, popela se
dok nije dohvatila Gospu pa joj, krajnje pažljivo, skinula krunu, ogrtač
i haljinu. Obratila joj se u tišini znajući da će je ona čuti:
„Svi ti neprestano nešto traže, vreme je da i tebi neko nešto da. Ne
tražim ništa. Dirnula me je tvoja dobrota. Godinama ovde stojiš i deliš
milost. Sigurno si umorna. Osmehuješ se, ali leđa ti nose teret naše
ljudske patnje. Dopusti mi, molim te, da se pobrinem za tebe.
Izmasiraću tvoje kameno telo da bih skinula nevidljivi sloj sačinjen od
tuđeg bola.“
I Sara Felisidad poče da masira Gospina hladna leđa, grudi, stomak,
ruke, noge, glavu. Kamen se polako zagrevao i, posle nekoliko sati,
dostigao temperaturu ljudskog mesa. Moja majka nastavila je da
masira dok pod malim grudima nije osetila lupanje srca. Obukla je
idola, sad živog, i primila njen zahvalan pogled. Gospa Karmelska
prihvatila je njene usluge, pretvorila ju je u posebnu vrstu svoje
sluškinje. Opijena srećom, pojurila je da se ponovo sakrije u
ispovedaonicu. Već je svanulo i masa je nestrpljivo gurala vrata koja
su, čim ih je paroh odškrinuo, propustila vođe. Stavili su se na
raspolaganje Gospi a potom najavili raspored bratstava, koja su
ulazila na kolenima, jedno po jedno, da bi ponudili upaljene sveće ne
obraćajući pažnju na vreli vosak koji im je pržio ruke. Pošto bi plesali
pet minuta, izašli bi, uvek unatraške, da propuste sledeću grupu. Od
prevelike gužve vazduh se toliko zagrejao da je Sara Felisidad,
iscrpljena od masaže kada je u svaki pokret unosila i svoju dušu,
utonula u dubok san. Nisu mogle da je probude ni raspevane povorke,
ni dobovanje bubnjeva, ni zvuči vatrometa.
Oči je otvorila narednog jutra. Trgom je zavladala velika tuga. Svi su
se, izgubljenog pogleda, peli na vozila kojima su došli pripremajući se
za povratak u svoja rodna mesta. Sveštenik je zatvorio vrata svetilišta
s dva velika katanca i krenuo sa hodočasnicima. Nežni povetarac
doneo je oblak prašine i moja majka, koja se sakrila u žbunju, i dalje u
kostimu anđela, ostala je sama, bez hrane, bez vode, bez krova nad
glavom.
Prošla su tri meseca. U pratnji gospođe Panče, krepke bogomoljke
od glave do pete obučene u crno, sveštenik je stigao iz Ikikea u malom
kamionetu punom četki, metli, kofa, krpa, sapuna i s buretom vode,
da bi otpočeo redovno tromesečno čišćenje. Na više od kilometar od
svetilišta moglo se čuti zujanje pčela. Činilo se da ih ima na hiljade. Na
granama retkog drveća prebrojali su oko sto košnica. Insekti su
neumorno radili. Ulazili su i izlazili kroz crkvene tornjeve.
U polumraku zore, sveštenik i njegova pomoćnica, prebledeli od
uzbuđenja, ugledali su kako kroz prozore izbija svetlost. Božja kuća je
blistala. Gospođa Panča uhvati brojanicu i poče da veze kilometarsku
molitvu. Primetili su da su dva velika katanca netaknuta. Iznutra je
kroz rešetke dopirao opojan miris ljubičica. Kad su otvorili dva krila
od rezbarenog drveta, preplavio ih je, kao ogroman talas, takav miris
da su, na trenutak, od silnog zadovoljstva ostali bez daha…
 Sveštenik nije mogao da veruje svojim očima. Gospođa Panča
zaplakala je kao kiša. Sveće su bile upaljene! Vatreni jezičci mnoštva
sveća upaljenih u Bogorodičinu čast pre tri meseca i dalje su plamteli,
kao prvog dana. Bezbroj buketa karanfila izgledali su sveže kao da su
tog jutra doneti na oltar… Pored Gospe Karmelske spavala je naga
devojka plave kose. Sveštenik se setio anđela koji je pevao glasom
nebeskih truba. Osvrnuo se. Crkva je bila čista, pod je blistao, a rojevi
pčela dolazili su da piju nektar s cveća koje nije moglo da uvene.
„Čudo“, prošapta gospođa Panča.
Sveštenik je lupi po glavi i reče, takođe šapatom: „Umukni, ženo, ovo
je možda đavolja rabota. Trči do kamioneta i donesi mi rezervnu
mantiju.“
Sara Felisidad probudila se nasmejana. Dok ju je žena oblačila,
sveštenik je, okrenut leđima, upita: „Kaži mi, devojko, ko si ti? Kako si
ušla u crkvu kad su vrata zaključana, stakleni prozori ne mogu da se
otvore a kroz uzane proreze za kanap od zvona mogu da prođu samo
pčele? Koliko dugo gore ove sveće? Zašto se ne tope? Kako si sačuvala
karanfile da ne uvenu? I od čega živiš, pošto ovde nema ni hrane ni
vode?“
Moja majka, koja je tad već dostigla visinu od dva metra (kasnije će
porasti još šest centimetara), sagnula se ka svešteniku i pod nos mu
gurnula ispružene ruke. Čovek, zapanjen, ustuknu. S glatkih dlanova,
gotovo bez linija, širio se jak miris koji je ispunjavao hram. Kad je
bezuspešno pokušala da progovori, umesto reči izašla je muzika.
Devojčin dah mirisao je na med. Sveštenik je razmišljao brzo, napeto.
Lepota koju je gledao bila je prevelika da bi bila demonska. Šteta, lakše
je isterati đavola nego anđela, ali za sve ima leka, bolje je da zasuče
rukave i uhvati sveticu za oreol. Podigao je staricu, koja se klečeći na
kolenima lupala po grudima, i odsečno joj rekao: „Slušaj, Panča,
moramo otvoreno da razgovaramo. Već petnaest godina verno me
pratiš. Ujutru mi donosiš čokoladu a uveče mi gasiš svetlo kad zaspim
nad knjigom. Ti si više od obične kućepaziteljke i da nije celibata koji
nam je nametnut, odavno bi mi postala žena. I već bi mi i dojadila, jer
su ti od tog nezgodnog karaktera na kraju izrasli i brkovi. Priznaj već
jednom, ženo: tebe ka oltaru ne vuče Bog, već hormoni. Zaljubljena si u
mene. Polako, nemoj da mi padaš u nesvest! Govorim ti ovako
otvoreno jer smo suočeni s teškom situacijom i izborom. Ponavljam ti:
moraćeš da biraš između Boga i mene. Priznajem da je Gospa
napravila čudo i da je ova nema, zaostala devojka, možda svetica, ali
politički interesi nekad moraju biti ispred verskih.
„Proslava u Tirani budi veru i širi našu religiju u narodu; svaki znak
koji pošalje Sveta Gospa Karmelska poštuje se bez pogovora. Pronašli
smo način da prigrlimo drevna indijanska verovanja i godišnji
karneval nudi nadu čak i očajnim i bednim radnicima. Spokoj i
trpeljivost koje nam daje naša Gospa presudni su za pravilan razvoj
čileanskog društva. Zato sve mora ostati kako jeste. Ova devojka, tako
lepa, plavokosa, beloputa, visoka, nevina, svedok čuda, rudarima se
može učiniti kao otelotvorenje Bogorodice, novi mesija, pokretač
mase… Više se neće zadovoljiti plesom i posećivanjem idola, ne,
povešće ovog anđela i pretvoriti je u vođu ko zna kakve
revolucionarne vojske. Okončaće se mir u našoj zemlji, spokojnoj kao
raj, i zavladaće haos… Shvataš li, Panča? Ili ćeš odjuriti da svim
vernicima ispričaš o čudu, ili ćeš da začepiš gubicu i ostaneš uz mene,
uz obećanje da nikad nećeš otkriti našu tajnu. Hajde, brzo! Bog ili ja?“
Gospođa Panča, crvena kao paprika, odgovori prisnim tonom: „Ti,
Lolo.“ I kako nije imala šta da čisti jer u svetilištu nije bilo ni trunke
prašine, ode da ga sačeka u kamionetu.
„Vidi, devojko, ne znaš da pričaš, ali siguran sam da čuješ i razumeš
šta ti govorim. Primetio sam da si se, zbog ljubavi prema našoj Gospi,
pretvorila u njenu sleđbenicu. To ti ide na čast i nemam izbora osim da
te prihvatim, pošto je i ona sama to učinila, ali uz neke važne uslove:
prestaćeš da živiš od čuda, možda si pila rosu i jela samo med.
Donosiću ti voće, povrće i konzerve. Kao i flaše vode. Nastavićeš da se
oblačiš skromno. Nosićeš moju odoru. Pogasićeš sveće i dozvolićeš mi
da odnesem cveće. Kao i košnice. Vratiću se kasnije sa alatom koji mi
je potreban da bih ih uklonio s drveća. Tokom tri karnevalska dana
utopićeš se U masu i nosićeš gumene rukavice da miris tvojih ruku ne
bi pobudio sumnju. Samo ćeš tako moći da nastaviš da se baviš, kao
što si to radila poslednja tri meseca, čišćenjem crkve. Prihvataš?“
Sara Felisidad se od očeve smrti navikla da živi u senci. Bez
opiranja, potvrdno je klimnula glavom. U svakom slučaju, moj duh već
joj je ušao u jajnike usmeravajući je ka susretu koji će dovesti do mog
rođenja. Nema ničeg boljeg od potpune samoće dok čeka da prođe
deset godina i upozna čovekakoji će je oploditi… Zadovoljan, sveštenik
joj je predao ključeve od dva katanca i, natovaren karanfilima koji su
odmah počeli da venu, ode u kamionet, braneći se od lolanja i
cmakanja gospođe Panče, koja je smatrala da sad na to ima puno
pravo.
 U Santjagu, razjedinjena porodica Hodorovski dočekala je 1919.
godinu. Verovali su da će biti užasna, ali ko će ga znati. Zbog
posekotina koje danas bole, drvo koje se suši sutra će možda bolje
roditi. U svakom slučaju, osećali su se kao golubovi zaglavljeni u blatu.
I nisu bili jedini. Pljusak se obrušio na slamnate krovove svih Čileanca.
Odmah po prestanku Prvog svetskog rata opao je izvoz salitre, koja se
koristila za izradu eksploziva. Iako su se u narednim godinama
oporavili, radnici nisu videli jasnu sliku svoje budućnosti. Sabijeni u
fabrike i rudnike, osećali su da bi mogli ostati bez posla. Nemir se
ugnezdio u sve siromašne slojeve društva.
I bogati su primili udarac u stomak: Crvena hobotnica, kojoj nije bilo
dovoljno što je posejala haos po svojoj teritoriji, odvažila se da osnuje
Treću komunističku internacionalu da bi pipcima obuhvatila ceo svet,
odlučna u nameri da podstiče radničke revolucije… Naravno da je
policija držala pod kontrolom obespravljene, ali ipak je bilo neprijatno
plesati čarlston s kamenčićima u lakovanim cipelama. Možda su baš
zbog neprijatne atmosfere, u izolovanoj zemlji koja se nikad nije
zanimala za ono što joj se dešava izvan granica, đavoli slobodno
vršljali? Ko bi ga znao! Ako je za svaki događaj, zbir svih uzroka,
zaslužan ceo kosmos, zašto se onda preispitivati?
Prva koja je pretrpela udarac, ili lekciju sudbine, bila je Lola. Moja
tetka toliko je smršala da su je pijanci po barovima u kojima je pevala
prateći šlepu staricu iz stana dvadeset osam prozvali „Raspevani nož“.
Imala je krupne oči, buljave, i izgledala je preplašeno, a jedino
privlačno na njoj bila je gusta, ravna, crna kosa. Ali ona ju je stalno
uplitala u kiku i obmotavala navrh glave, kao kakav čunj. Njenu
ženstvenost htele su da potvrde i pune, crnačke usne, ali njih je
prikrivala slojem šminke u boji mesa. Kao da to nije bilo dovoljno,
grudi je obavijala platnom i nosila par okruglih naočara pretvarajući
se da je kratkovida. Donja Čeka – tako se šlepa starica prozvala jer
„nikako da dočeka ono što dolazi“ – navikla se na Lolino društvo i rado
ju je podučavala gitari i delila s njom skromnu sobu i bakšiš koji je
dobijala od mušterija. Možda zbog nostalgije koju su budile pesmom ili
zato što su bile najneprivlačniji duet na svetu, prema njima su se uvek
ophodili s poštovanjem i nisu ni pokušavali da ih teraju da piju.
„Kažite mi, donja Čeko, molim vas, koliko pesama znate? Ja u ovu
svesku zapisujem reči i melodije. Izbrojala sam ih više od dve hiljade!“
„Ne valja ti to, Lolo, što zapisuješ pesme. One su slobodne. Ovako ih
zatvaraš.“
„Ali… Ako vam se nešto, ne daj bože, desi, sa sobom ćete u grob
poneti pravo blago.“
„Ništa ja neću poneti, ćerko moja. Ničeg se ja ne sećam. Glava mi je
prazna, u njoj nema melodija. Pesme su nevidljive ptice, lutaju
naokolo, lete. Pozoveš neku i ona dođe i sleti ti na jezik. Ako je uhvatiš
u svesku, ubićeš je. Kad je naš Otac stvorio svet, zajedno sa
životinjama i biljkama, stvorio je i pesme. Nekad su sva ljudska bića
mogla da ih primaju, ali polako su im se zatvarale uši. Mislim da su se
moje otvorile kad sam oslepela. Nemam ničeg osim muzike. Ja sam
kao šuplji štap. Mogu da mi se približe jer ih ništa ne ometa. Možda
ćeš ih i ti jednog dana primiti. Neće to biti ni hiljade, ni milioni, nema
im kraja. Misliš da te lažem ili da buncam gluposti kao neka izlapela
starica? Grešiš. Iako imam devedeset dve godine, iznutra sam još
mlada.
Moja učiteljica, ona koja mi je poklonila ovu gitaru, ima sto
jedanaest. Novac koji dobijamo uvek delim na tri dela, dva za nas
ijedan za Karmelitu, koju posećujem svake nedelje.“
„O, donja Čeko, mnogo bih volela da upoznam vašu učiteljicu!
Hoćete li da me povedete? Mogla bih da zapišem i ono što ona zna.
Jednog dana mogle bismo da sastavimo knjigu…“
„Kako si glupa i tvrdoglava, Lolo! Sve što kažem uđe na jedno, a
izađe na drugo uvo. Pesme se rađaju, umiru i, ako žele, vraćaju se,
lete. One odlučuju, a ne ti. I tako, bez naprezanja, sve ide kako treba.
Onakve kakve su, stvari su savršene. Ne treba se mešati. Pogledaj ovu
baru, izgleda ti prljavo, ali mirna je. Ako staviš ruku u nju, insekti koji u
njoj žive poludeće i mnogi će ti izujedati prste. Ne narušavaj ravnotežu
jer možeš da nam navučeš neku nesreću na vrat. Veruj. Svet je kao
ploča: sve se snima. Da bi se nečeg setila, dovoljno je da nađeš pravu
iglu. Daj tu svesku. Pocepaću je. Vidiš? Dobro. Eto tako. Shvatila si.
Sutra ću te odvesti kod Karmelite.“
U blizini stanice Mapočo ušle su u tramvaj koji se spuštao niz Ulicu
San Pablo ka Aveniji Matukana. Tu su sišle i nastavile peške da bi
skrenule ka Andima. Tamo se nalazila četvrt Altos. Četvrtasti blok
međusobno povezanih dvospratnica (bile bi i više, ali morali su da
prekinu izgradnju zbog zemljotresa). Kružila je legenda da policija
tamo ne zalazi jer se retki koji su se usudili da uđu nikad nisu vratili.
Tela su im nestala. Tačnije, nestalo im je devedeset osam procenata
tela. Preostala dva procenta, testisi, bačeni su u konzervi kroz prozor
na ulicu.
 Četvrt je bila stecište kockara, ofucanih kurvi, džeparoša,
alkoholičara s trulim breskvama umesto nosa, pomahnitale dece,
otpuštenih radnika i bledih, večito trudnih žena. U središtu stambenog
bloka bilo je dvorište s rupom nalik na bunar u koju su svi bacali đubre
i praznili noćne posude. Ispod nje proticao je veliki kanal San Karlos.
U njemu je završilo više od jednog deteta. Struja je, bez pitanja,
nosila sve sa sobom.
Sledeći donja Čeku, Lola je prošla kroz lavirint hodnika, povremeno
izbegavajući ponekog pacova. Iz svih soba širio se miris vina, pržene
hrane, ustajalog znoja i izmeta. Kad bi ušao, sunčev zrak ispunio bi se
prašinom a njegovu zlatnu mrlju na olovnom podu zaklonio bi neki
ofucani mačak. Niko ih nije uznemiravao. Karmelita je živela u sobi
koja je gledala na centralno dvorište. Bela vrata bila su uokvirena
saksijama punim karanfila i ljiljana. Na prozorskom oknu bilo je
zalepljeno Hristovo srce u plamenu. Iznutra je dopirao prijatan cvrkut
kanarinaca pomešan s mirisom prepečenog brašna.
Donja Čeka otvorila je vrata, koja nisu bila zamandaljena, i bez
najave uvela Lolu. U toj čistoj sobi sa samo jednim krevetom, stolom i
plinskim rešoom, na kojem je bila šerpa, bila je malena, gotovo
patuljasta, starica u kućnoj haljini boje čokolade i dubokim muškim
čizmama. U ustima joj je ostao još jedan očnjak, oči su joj skoro
izgubile boju i poprimile bledosivu nijansu, mreža nežnih sedih vlasi
nije uspevala da prekrije pegavu ćelavu glavu, a ruke su joj ličile na
dva mala namreškana mora.
Dečjim glasom, mumija im reče: „Uđite, devojke. Imam toplog mleka
i kačamaka. Hoćete?“
 Ustala je s kreveta, gde je sedela milujući gitaru kao da je umiljata
maca, polako krenula ka stolu zviždeći kao tri kanarinca, i poslužila
im dva tanjira zaslađenog kačamaka. Za to vreme, šlepa starica
izvadila je svežanj novčanica uvezanih ružičastom trakom i stavila ga
u gipsanog čovečuljka u čučećem položaju koji kao da je israo košticu
breskve.
„Hvala ti, Čeko, što si nahranila mog seronju. Bog će ti dvostruko
vratiti. O, vidim da je i tvoja drugarica donela gitaru! Zapevajmo onda,
jer zato smo došle na ovaj svet…“
Lola je zasvirala sa staricama, ali se posle nekoliko taktova osetila
usamljenom. Donja Čeka i Karmelita svirale su tako nežno da su s
njihovih instrumenata silazili gotovo nečujni akordi. Uložila je velik
napor da bi razaznala lepotu melodije, nežne tonove ispunjene
majčinskom ljubavlju, od koje su joj kapci otežali i malo je nedostajalo
da utone u san kao beba koja se napila toplog mleka. Trglo ju je nešto
nalik na dašak svežeg vazduha koji se probija kroz toplu letnju travu.
Ne pomerajući usne i pogleda uperenih u istu tačku u beskraju,
starice su pevale. Kad se navikla na gotovo potpuno odsustvo tona,
Lola je mogla da čuje reči: stihovi savršeni kao niska bisera, snažni,
duboki, koji otkrivaju pobožno poštovanje života. Poput oblaka
nošenih vetrom, povremeno su menjale ritam i pesma bi dobila takvu
silinu da su stihovi podsećali na munje. Potom bi ponovo uronila u
beskrajan mir dok su se rime mreškale na morskoj površini. Loli je
pripala muka: te dve starice, blistavi crvi u srcu trule jabuke, stvarale
su umetnost koja se neće preneti dalje jer za nju niko ne zna. Nije
zaslužila da bude jedini svedok tog čuda. Ta muzika bila je narodna
baština. Svi Čileanci trebalo bi da čuju za nju. Pravi je zločin dozvoliti
da iščezne takvo naslede! Krišom je izvukla notni papir iz tašne i
pokušala da zapiše muziku i reči koje su lebdele kao zlatne niti nad
bukom svakodnevice… Karmelita je istog trenutka prestala da svira.
Kao i šlepa starica.
„Baš grozno škripi ta olovka! Vređaš anđele, devojko. Na ovom svetu
nema dovoljno šuma za papir koji bi ti bio potreban da zabeležiš sve
što oni pevaju. Želiš drugima da podariš pesme koje ni sama ne umeš
da primiš. To je slabost. Prekinula si sveti ritam. Možda si time,
nehotice, izazvala neku nesreću. Pomolimo se da nam Sveti duh
oprosti rane koje si nanela svojom olovkom.“
Dve starice povukle su moju tetku na kolena i počele da se mole za
nju. Snažni udarci potresoše vrata.
„Otvaraj, stara, stigli su ti koljači…“
Šestorica muškaraca, ni starih, ni mladih, zavrnutih rukava, u
blatnjavim belim patikama i farmerkama na kojima je desni džep
nabrekao od noža, uđoše s pijanim osmesima noseći po četiri flaše
piska. Pošto nije bilo stolica, seli su na ivicu kreveta, ili na sto, tako da
su im noge visile.
„Imali smo sreće, gospođa Karmelita. Opljačkali smo nekog
bogataša i sad slavimo. Morate da nam oprostite. Ostalo nam je još
pića i hteli bismo da ga ispijemo uz zvuke neke muzike. Svirajte. Znate
da siromasima ne treba uskratiti pesmu. Neka vam se pridruže i
prijateljice. Pa, uzdravlje!“
Naviknuta na pijane siledžije, šlepa starica mirno je prihvatila
situaciju i zasvirala na gitari veselu kueku. Mumija joj se pridružila i
pokušala da razmrda Lolu, zaleđenu od straha, šapnuvši joj na uvo:
„Da ti nije palo na pamet da se opireš, devojko. Pevaj bez prestanka
dok se vukovi ne pretvore u mrmote.“
Prateći galopirajući ritam triju žena, banditi su naiskap ispraznili
flaše. Posledice su se osetile odmah. Pokreti su im se usporili, znojili
su se i natečenim usnama mrmljali nepovezane rečenice dok se pod
tresao od lupanja njihovih nogu. Larma je potrajala više od jednog
sata. Naručivali su kueku za kuekom. Zatim su, da bi se okrepili, popili
još pola druge flaše. Onda su zatražili da im sviraju mornarske pesme
koje su pratili svojim grubim glasovima. Nastavili su da piju.
Kad su iskapili i drugu polovinu, rastužili su se. Trio je zasvirao
južnjačke melodije o kišama koje su se s neba cedile kao stare krpe, o
šumama bez gazde koje u avgustu umiru od tuge, o lastavicama s
glinenim maskama… Treći litar skliznuo im je niz grlo kao pogrebna
povorka. Svaki gutljaj bio je kovčeg u plamenu i najednom im spržio
tugu, pa su ranjenog srca počeli da se smeju tako gromoglasno da se
činilo da povraćaju. Valjali su se po podu natapajući ga slinama i
suzama.
Najkrupniji među njima isukao je nož i zaparao vazduh. Smeh je
zamro. Odjednom su se zatekli tu, sklupčani, ne znajući ni ko su, ni
gde su. Sve je izgubilo smisao. Bilo je čudno biti „to“, telo sa glavom,
trupom, rukama i nogama… Beskrajno prazan trenutak… Rugobe
sviraju koješta i pevaju, daleke, nerazumljive. Strah od sebe samog,
biti čovek ili pauk bilo je jednako čudno, neko je progovorio glasom
koji mu nije pripadao da bi promrmljao reči koje je tek polovično
razumeo: „Prestanite da svirate, dame…“
 Pevačice ga odmah poslušaše. Ubica, zadovoljan, prdnu, pa se
nasmeja razvukavši usne u grimasu koja kao da mu je prepolovila lice.
„Koljači moji, mislim da je ova ruina, Karmelita, dovoljno živela. Bog
će je uskoro ubiti. Je li tako?“
„Tako je!“
„Zašto da tom drkadžiji prepustimo to zadovoljstvo? Bolje da je sami
dokrajčimo! Slažete li se?“
„Slažemo se!“
„A ti, bakice, da li se ti slažeš?“
Smirena kao i uvek, starica odgovori: „Ako Bog odluči da si ti taj koji
će mi presuditi, slažem se.“
„Mani se skrušenosti, bakice. Pre nego što te ubijem, silovaću te. Šta
kažeš na to?“
„Kažem da mi te je žao. Toliko sam ružna da će ti se smučiti.“
„To i hoću: da dodam i taj bol bolu što sam živ. Važno je samo uništiti
sve dobro. Ovaj svet je sranje, dobrota je najgori oblik nasilja.“
Najednom je zaurlao i ustremio se na staricu, pokidao joj gaće,
raširio noge, podigao ih iznad glave i grubo prodro, ljubeći iz sveg srca
suve, zborane usne. Zalajavši od uzbuđenja, druga dvojica skočili su
na donja Čeku, bacili joj crne naočare, žarili jezike u očne šupljine da
bi joj olizali zenice zamagljene kataraktom. U dva poteza nožem, koji
su joj napravili dve crvene brazde na telu, skinuli su joj suknju, pa su
prodrli u nju kroz polni organ i anus. Lolu su silovala preostala trojica.
Onaj kojem su zapala njena usta dreknu: „Dobro sisaj i ako me ugrizeš,
preklaću te!“
Dve starice, mirne kao gazele koje vise iz lavljih čeljusti, prepustile
su se mučenju, neme i nepomične. Vođa koljača zario je nož u
Karmelitin vrat. Stremio je mlaz krvi praćen dugim i glasnim izdahom
koji se gasio polako, ali nikako da utihne, kao da je vazdušna zmija
beskrajnog repa. Nastala je galama jer su, ugledavši crvenu krv. sva
šestorica ejakulirala u isto vreme. Sledeći šefov primer, isukali su
noževe i žarili ih u telo najstarije žene. Psujući, režeći, krkljajući,
raskomadali su je, izvadili joj creva i odsekli glavu. Tek kad su joj u
vulvu gurnuli gipsanog seronju, kao da može da ih vidi, šlepa starica je
zavrištala. Navalili su, pa su i nju isekli na komade…
Bledi, zadihani, natopljeni krvlju, otvorili su poslednje flaše, sasuli
tih šest litara u šerpu sa kačamakom i, da bi ličilo na punč, ubacili su
unutra četiri odsečena uha i gomilu prstiju. Na silu su pili više nego što
mogu da progutaju. Podrigujući bez prestanka, uz široke osmehe, kao
deca koja traže pohvalu, pogledali su Lolu koja je jecala grleći
Karmelitinu gitaru. Počeli su da se guše od previše alkohola. Sakupili
su ostatke leševa na jedino ćebe koje su našli na krevetu, svezali ga i
izašli u dvorište. Vođa se približio bunaru koji je vodio do kanala San
Karlos i, posrćući, bacio ostatke niz struju.
„Zbogom, drugarice. Videćemo se kasnije…“
Osmehnuo se, nakratko se zamislio, pogledao ka četvrtastom
komadu neba koji je kao šešir krasio prljavi pravougaoni dimnjak
prekriven prozorima odakle su komšije izvirivale kao
nezainteresovane noćne životinje, pa reče: „Ne ostavljaj za sutra ono
što možeš da uradiš danas! Ko je hrabar, neka krene za mnom!“
Poskočivši kao slomljena lutka, bacio se u bunar. Jedan njegov
prijatelj uzviknu kroz smeh: „Nikad ne propuštam priliku za brčkanje!“
Pa se i sam baci u smrt. Lajući od očaja i ushićenja, poleteše i ostala
četvorica. Žitelji četvrti Altos svaki skok propratili su nevoljnim
aplauzom. Nastupila je tišina, provukla se ispod belih vrata i kao gusti
sirup ispunila krvavu sobu. Činilo se da se tu preselio sav kosmički
mir. Lola je, ne shvatajući zašto su joj postedeli život, uvukla konac u
iglu koju je pronašla u malom krojačkom priboru i zakrpila pocepanu
odeću, očešljala se, spa kovala staričinu gitaru u kutiju presvučenu
cvetnim platnom i, zagrlivši je, hramljući prešla lavirint hodnika i
stepeništa u potrazi za izlazom. Niko joj se nije obratio. Povremeno bi
se otvorila vrata i ispruženi kažiprst pokazao bi joj kuda treba da ide.
Prošla je čitava večnost pre nego što se ponovo našla na ulici, svesna
toga da će za nekoliko meseci morati da abortira, da će joj se jajnici
inficirati i da će posle gotovo kobne groznice morati da joj ih uklone, i
da nikad u životu neće osetiti orgazam. Ali ništa od svega toga nije joj
bilo strašno jer je sa svetom gitarom mogla da predstavi hiljade i
hiljade anđela u obliku pesme.
Fani je te proklete godine doživela nešto sasvim drugačije. Ona nije
umela da izigrava žrtvu. Najviše se divi i a dželatima smatrajući ih
pravim junacima. Kad je navršila šesnaest godina, smatrala je da je
diplomirala: nije imala više ništa da nauči od patuljaste kurve,
Uličarke Rubi. Za učiteljicu imala je svoje telo. Riđa kosa padala joj je
do struka kao krvavi potok, punačke, ali duge noge, koračale su
elegantno kao da je žirafa, pune usne podsećale su na dve pospane
pirane, bujne stidne dlake bile su toliko jake da su joj izvirivale iz
odeće kao plamičci, svaka dojka bila je toliko nabrekla da se činilo da
je u njoj fetus, a isturena, debela, živahna, mirisna zadnjica s
dubokom brazdom kod svih je izazivala zavist. Tako građena, osećala
je da može da vuče za nos svakog bogataša. Jedina slabost bila joj je
nevinost.
Smatrala je opasnim podariti je nekom muškarcu jer bi tako mogla
da stvori sentimentalnu vezu, te je odlučila da sama probije himen. Da
bi oduzela svetost ovom činu, za ljubavnika je izabrala stolicu. Obrnula
ju je, podmazala jednu nogaru i, čučnuvši iznad, primila komad drveta
dok je žvakala empanadu. Bila je spremna.
Sad joj je, da bi preokrenula svet, bio potreban oslonac. Neobična
intuicija – toliko čudna da ju je i sama, iako ju je poslušala, smatrala
bezumnom – naredila joj je da tačku oslonca potraži izvan grada,
pored puta koji vodi za Valparaiso. Pešačila je do desetog kilometra i
naišla na oronulu benzinsku pumpu gde su se slepe kokoške valjale po
betonskom podu prekrivenom gustom crnom smesom. Vlasnik
garaže, širok, bezobličan čovek, glave ćelave kao u katoličkog
kaluđera, sa šakama punih prstiju nalik bananama, pao je na kolena,
pljusnuo stomakom po masnoj želatinastoj masi, poljubio joj stopala i
pojurio da upali sveću pred Devicom Marijom koja je počivala na niši
između zelenih satenskih zavesa ukrašenih muvama. Pogledao je Fani
i čuo je kako govori: „Ako nemate ništa protiv, biću nakratko vaša
ljubavnica. Jedino što vam tražim je obrok, krevet, da se okupate pre
nego što legnete kraj mene i da mi dozvolite da služim na pumpi. Ne
treba mi plata.“
Da li je Fani verovala u volju sudbine ili ju je primorala da radi kako
ona želi? Nemoguće je objasniti. Iako je suludo zaroniti u kanalizaciju
da bi se dosegao vrh društvene lestvice, uspela je možda baš zato što
stvarnost nije logična: posle tri nedelje strpljivog čekanja, tamo se
zaustavio luksuzan automobil nekog ministra. Tetka je odmerila
čoveka: potomak Katalonaca, star pedesetak godina, isturenih grudi,
spojenih obrva, konjskih zuba i kratkih nogu koje odlikuju lopovske
konkvistadore. Na njegovoj suvoj koži prepoznala je melanholično
odsustvo uživanja, a u nadraženim nozdrvama, ljubav zamenjenu
kokainom.
Kad joj je šofer, tamnoputi momak ponosan na svoje sivo odelo s
kapom i rukavicama, dao bakšiš, na licu je osetio njen opojni topao
dah: „Dođi večeras po mene, čim završiš s poslom. Želim da plešem…“
Ispunio je naredbu. Jedva da je počeo da pada mrak kad se pojavio
automobil, ablendovao i triput svirnuo. Fani, u savršenoj beloj haljini,
crvenim cipelama s visokim, tankim potpeticama i kosom
oblikovanom briljantinom, potapšala je vlasnika garaže po
genitalijama u znak oproštaja, sela pored šofera, priljubila usne na
njegova usta i usisala mu ceo jezik. Garavi se uplašio pomislivši da će
mu ga žustrim sisanjem iščupati iz korena, ali u naletu muževnosti
želja mu je nagrizala mozak kao kiselina, prepustio se i, rizikujući da
se uguši, predao svoj hrapavi organ. Za ovu žensku žrtvovao bi i moć
govora. Pustila ga je, rekla da krenu i, dok su prilazili Santjagu,
nagnuta iznad menjača i njegovih nogu, obavila takav posao da je
Seferino sleteo s puta, prekasno ukočio i svršio dok mu se pod
točkovima previjala krava u samrtnim mukama.
Tako je započeo Fanin uspon. Nikad nikog nije slagala. Svakog je
upozorila da je ona poklon koji će kratko trajati. Sa Seferina prešla je
na portira ministarstva, od portira do kurira, od ovog do pomoćnika
zamenika sekretara, od njega do zamenika i od zamenika do
sekretara, zatim na šefa obezbeđenja, glavnog savetnika da bi je, na
kraju, konačno primio Manuel Garasabal, ministar. I sve to za manje
od četrnaest nedelja.
Namrgođeni ministar pogledao ju je preko fotografije svoje
supruge, sujetne svetice, i dvoje dece, tirana koji rastu u cinike.
Nakašljao se. Upalio je cigaru i ponudio je Fani. Moja tetka je raširila
noge, zadigla suknju (nije nosila gaćice) i gurnula cigaretu u svoj mali
organ ružičastih usmina. Tako je, raširenih butina, pokazala da i njima
ume da puši izbacujući guste kolutove dima. Za to vreme je, kao da je
ta cirkuska predstava nešto najnormalnije na svetu, predložila
funkcioneru ljubavnu vezu u zamenu za prostranu kuću u kojoj bi
mogla da se bavi svojim poslom, odnosno, da otvori luksuzni kupleraj.
Čovek je izgubio razum. U grozničavom oduševljenju pao je na
kolena među te noge od alabastera i poljubio je tako brzopleto da je
progutao cigaretu. Posle desetak brzih, nervoznih navala, pristao je na
sve, ali uz zakletvu na potpunu vernost. Fani, koja se predstavila kao
princeza Raula, nudeći kao dokaz svoje plave krvi crni mladež koji je
nacrtala na čelu, pristala je na to da joj noću, s pištoljem za pojasom,
ispod kreveta spava ubica koji će joj izgiravati psa čuvara.
Vredelo je žrtvovati se. Otvorila je pristojan kupleraj koji je doživeo
ogroman uspeh. Imala je originalne ideje. Umesto da traži vilu u
otmenom kraju, što bi samo izazivalo zgražavanje licemernih komšija,
tražila je da joj daju sve kućice u pasažu zloglasne Ulice Bulnes, koja je
vrvela od ofucanih uličarki. Oni koji su tu zalazili, izlazili su iscepanih
revera od pomamnih cimanja ružnih, pijanih, zapuštenih žena koje su
pokušavale da ih zavedu. Preuredila je dobij ene nekretnine i napravila
luksuzan hotel. Kroz strogu kapiju od olova i bronze mogli su da prođu
samo klijenti sa automobilom i šoferom. Političari, veliki trgovci,
poznate ličnosti, aristokrate. Svakome bi ponudila potpuno opremljen
stan s dnevnom sobom, barom, spavaćom sobom, kuhinjom,
kupatilom i garažom koja vodi do unutrašnjosti apartmana. Tako su
klijenti bili potpuno zaštićeni od radoznalih pogleda.
Moja tetka je na poseban način tumačila mušku seksualnost: čovek
koji potraži kurvu, negde duboko, ne traži seks, već nežnost. On ne
kupuje ženu, već ispovednicu. Prečešljala je Santjago u potrazi za
dvadeset iskusnih žena, starih pedeset do pedeset pet godina. Birala
je, ako ne najlepše – tolike godine prostitucije, pijančenja, abortusa i
baktanja s podvodačima ostavile su svoj trag – a ono makar
najdostojanstvenije. Obukla ih je u pristojnu odeću, očešljala ih kao
gospođe i diskretno našminkala. Naučila ih je da govore nežnosti i da
sa svojih lica izbrišu lascivnost kako bi se prilagodile ulozi nežnih
majki.
„O seksu znate sve, ali o majčinskoj nežnosti, ništa. Naučite da
dodirujete klijente kao da su vam rođeni sinovi. U početku, pri prvom
dodiru, ako im ne budete simpatične (možda ga je dubok prezir prema
ženi koja im je podarila život zbog teškog porođaja ili nedostatka
mleka i brige ili, šta ti ja znam, neke neispunjene želje), to nije važno:
približite im se da bi mogli da vas odbace. Onda prigrlite te
neprijateljske ruke i krenite da ih masirate. Najvažnije je da poštujete
odbranu. I kao da ste Devica Marija, pedalj po pedalj, milujte ih dok ne
stignete do srca, potpuno posvećeno i najnežnije što možete, razbijte i
najmanji grč, mišić po mišić, nudeći čvrstu podršku, tako da klijent
nikad ne pomisli da ste mu zanemarili neki deo tela, ma kako malen
bio. Da biste tako masirale, morate uravnoteženo da dišete, sasvim
mirno, s poštovanjem, da budete prazan sud koji ništa ne traži i ništa
ne nameće, mirno utočište, a ne napadač, beskrajna i večna pratnja,
neprimetna, spremna da postane nevidljiva na najmanju naznaku
odbijanja. Ako vam se predaju s ljubavlju, Bog je taj koji će drugog
dodirnuti preko vas. Ako ne date svoje ruke Bogu, one neće moći
istinski da dodiruju. Ako majka nije božanska, onda nije majka.“
Tako obučene, žene su postale slatkorečive, kupale su političare
pevajući im uspavanke, posipale ih puderom, uzimale u naručje,
pritiskale im glavu na svoje grudi i držale ih tako satima prepuštajući
ih otkucajima srca, da bi im na kraju, dok bespomoćno leže opruženi
na krevetu, milovale polni organ tako energično, od mošnica do
glavića, da su se iz mentalne obamrlosti budili pretvoreni u zmajeve.
Posedovanje tih žena koje su četvoronoške nestašno stenjale i
izgovarale vragolaste prostakluke pružalo im je bestidno uživanje koje
se graničilo s ludilom. Potom su primali udarce bičem koji bi
zavodnica izvukla ispod jastuka kad bi osetila da se bliži vrhunac i
svršavali bi zasuti kišom zamaha.
Zatim bi plaćali znatne sume novca… Bile su toliko uspešne da su
klijenti zakazivali i po dva meseca unapred da bi dobili termin. U
slučaju da u zabavi učestvuje više klijenata, Fani bi im nudila
apartman u zadnjem delu, triput veći od ostalih, ukrašen u
francuskom stilu. Kad bi se zasitili šampanjca, kokaina i žena,
zatražili bi specijalitet kuće, kao izazov koji će im potvrditi muškost.
Tetka bi iz dvorišta dovela tri nandua, argentinske nojeve. Gospoda bi,
klečeći na tabureu, uz grohotan smeh i čudne grimase, napastvovala
te ptice.
Princeza Raula morala je da živi u okruženju dostojnom svog
statusa. Svoje odaje uredila je u stilu maharadža: sjajne zavese,
stubovi koji niču iz bujnih lotosa, ogromni jastuci, Bude, Ganeše, Sive,
žrtvene ponude sutlijaša, sveće umesto električnih lampi i mirišljavi
štapići sa aromom pačulija. Nosila je turbane, dugačke tunike bez
rukava, šalvare i zakrivljene papuče, sve od satena, brokata i prozirne
svile. Uz sve to, ministar ju je zasipao nakitom u zamenu za potpunu
vernost. Fani se diskretno pripremala za susret s predsednikom
republike kad joj se prekinuo mesečni ciklus. Nije se mnogo
uznemirila što će roditi sa sedamnaest godina. Zaštitnik joj je
utrostručio naknadu jer je zbog grudi koje obećavaju mleko i
zaobljenog stomaka postala još privlačnija.
Fani je otkrila da može da meditira prekrštenih nogu kao njene
bude. Jednog jutra je u tom položaju, dok se odmarala posle pažljivog
popisivanja dnevne zarade i troškova, čula telepatsku poruku fetusa:
„Da li me se sećaš? Poslednji put videli smo se u Rusiji dok si bila
devojčica. Predstavio sam se kao krotitelj zmija. Rekao sam ti da si me
u nekom prethodnom životu, u kojem sam ti bio otac, kralj, zvala…“
„Raula! Tako je… Sad shvatam da te nikad nisam zaboravila.“
„Naša priča traje dugo. U ranijim životima, ti si mi bila i otac, i
majka, moj brat i moja sestra, žena, ljubavnica, učitelj. Prošli smo
skoro sve oblike ispunjenja ljubavi. Nemamo više šta da radimo na
ovom svetu. U sledećoj transformaciji postaćemo ista jedinka; naše
duše, konačno sjedinjene, podstaći će pojavu novog sveta koji će biti
osvešćeniji od ovog. Jedino što mi još nedostaje jeste da ti budem
mrtvorođeni sin, prisutan u tvom duhu svaki dan do kraja tvog života.
Biće to najviši oblik ljubavi, ljubav napaćene majke nabreklih grudi iz
kojih kaplje mleko, ali bez dražesnih usana koje bi ga sisale. Majke s
rukama koje poput očnih šupljina nekog slepca čuvaju nepostojeće
telo. Ona je sasušeno drvo koje nije videlo kako mu rastu grane, srce
koje plače za detetom bez imena, bez tela, bez godina, bez prisustva,
čisto obećanje, semenka koja nikad nije proklijala, tihi put kojim nikad
neće odzvanjati poznati i voljeni koraci. Ta velika ljubav zauvek će nas
ujediniti. A onda dolazi sreća što više nema telesnih ograničenja i
ekstaza preobražaja. Bili smo verni toliko vekova i sad zaslužujemo da
budemo graditelji novih svetova.“
Od tog dana, fetus joj je svakog jutra ponavljao iste reči i ona ih je
svaki put slušala sa istim uzbuđenjem, kao da ih prvi put čuje. Prestala
je da puši opijum da bi proverila da li je poruka bila samo halucinacija
izazvana drogom. Ništa se nije promenilo. Duh joj se obraćao svih
devet meseci. U martu 1919, vetar joj je kroz prozor u krilo naneo
osušen list. Odmah je pozvala hitnu pomoć. Porodila se normalno,
lako. Na svet je došlo lepo dete, širom otvorenih očiju, zelenih poput
smaragda. Kad su joj ga položili na grudi, osmehnuo se, pogledao je
pravo u oči, duboko udahnuo, prekrstio noge, spojio ruke kao da se
moli i umro.
Na čelu mu se pojavila crna mrlja koja je, kao proliveno ulje, brzo
počela da se širi dok mu nije prekrila lice, glavu, vrat, i konačno,
ostatak tela. Meso se fosilizovalo. Fani je izašla iz bolnice noseći u
naručju malog budu od abonosovine. Iako je već znala njegovu
sudbinu, savladala ju je životinjska bol, zarila joj se kao užareni bodež,
zarobila joj dušu bodljikavim korsetom, amputirala joj ambiciju da
postane kraljica Čilea…
Vratila se u tajnoviti kupleraj, stavila idola kraj uzglavlja, slobodno
vreme provodila moleći se pred njegovim likom, predavala se ministru
pretvarajući se da doživljava serijske orgazme da bi ga ubedila da joj
podigne tajnu grobnicu na brdu San Kristobal. Jednog jutra, u
novembru iste godine, sišla je niz mermerne stepenice nedavno
izgrađene grobnice, legla u bronzani kovčeg držeći u naručju
okamenjenog sina, spustila poklopac i zauvek napustila ovu ravan
postojanja… Dva dana kasnije, Manuel Garasabal postao je žrtva
nepoznatih ubica, možda su bili plaćenici njegovog budućeg
naslednika. Moguće je da su nesrećni slučajevi, bolesti i atentati samo
skriveni oblici samoubistva. Budući da je političar uposlio robijaše, čije
je ubistvo kasnije lično naredio, niko nije saznao za postojanje
podzemnog mauzoleja. Za svoju majku i braću i sestre, Fani je nestala
bez traga i glasa. Prostitutke su tvrdile da je pobegla u Indiju da bi
živela u manastiru koji se nalazi na ostrvu u obliku sanksritskog glasa
OM… ili da ju je oteo radža koji je drži kao robinju u haremu svoje
palate u Majsoru hraneći je samo francuskim kobasicama s belim
lukom i roze šampanjcem.
I Benhamin je prošao kroz težak period. Bilo mu je osamnaest
godina i, u skladu sa svojim dečačkim željama, nije imao nijednu
dlačicu na telu, ni na glavi, ni na licu, pod pazuhom ili na međunožju:
bio je ćosav kao lutka od kornjačevine. Oduvek se gadio svoje
životinjske prirode i bilo bi mu draže da nema ni zube, ni nokte, već da
je proziran kao meduza, ali to mu nije pošlo za rukom. Rasli su mu
čvifsti, dugački nokti sa širokim lunulama; činilo se da su snežnobeli
zubi, dobro usađeni u ružičaste desni, iako nikad nije hteo da ih pere,
odlučili da se sto godina opiru napadima bakterija, a put, nežna kao
ženska, blistala je tako prirodnom nijansom da je delovala nestvarno.
Da bi makar malo prikrio nokte koji su podsećali na kandže, prekrivao
ih je slojem laka u boji kože. Izražavao se toliko nejasno i pokreti su
mu bili toliko neobični da niko od vršnjaka nije želeo da se druži s njim.
Osim majke s kojom je redovno večerao i s kojom je spavao u istom
krevetu (koristeći činjenicu da gospođa spava kao klada, žudno joj je
sisao grudi) nikog nije poznavao. Radio je kao mesečar u knjižari
„Ruben Dario“, želeći samo jedno: da bude pesnik. Kako se rodila ta
želja? Benhamin je to veoma poletno objasnio prvoj osobi koja mu je
ukazala čast da ga prihvati za druga, Ptičici Bekadane (mladom
štamparu mršavog tela, očiju crnih kao u španskog Ciganina,
nasleđenih od oca imigranta koji čitavog života nije hteo da radi i koji
je, zloupotrebljavajući pevački dar, građu vitku kao u čaplje i ud veći
nego kod običnih smrtnika, živeo na račun njegove majke, napaćene i
vredne pralje).
„Objasni mi, Benhamine, šta te je navelo da pišeš pesme?“
„O, praznina, carstvo u kojem svetlost zamenjuje forme, pojavila se
u mom srcu, koje je počelo da izigrava otvor u nebesima. Život je
nabrekao i poremetio linije: iluzija je nadvladala pravilo. Morao sam
da preuredim stvarnost u skladu s drugim kombinacijama. Poznato
nije bilo ništa više od najave zamišljanja nepoznatog. Moji životinjski
nagoni prevazišli su mišljenje dopuštajući umetnosti da se izrazi u
izobličenoj tišini sveta, i moj hram zapljusnuli su probuđeni elementi.“
„A, tako. Shvatam. Šta je tvoj cilj?“
„Preostao mi je još jedan korak da postanem iluzija potencijalnih
oblika otkrivajući novu zoru, na izmaku ove noći u kojoj muškarci-
dečaci lutaju nesvesni svoje braće, u lažnom odsustvu koje ih uporno
izjeda.“
„Jasno… Šta vidiš?“
„Dalje od smrti, čiji privid osećam, nazirem, savladanu ekstazom,
večnu stvarnost. U praznom svetu preostalo je još samo treperenje
naših duša…“
Izgovorivši kao u transu poslednju rečenicu koja je izronila iz
najvećih dubina njegovog ambisa, Benhamin se ugrizao za usnu jer je
shvatio da je upravo izjavio ljubav svom prvom prijatelju… Ptičica
Bakedane, pronicljiv kakav je bio, uhvati nagoveštaj u letu. Ironično se
osmehnuo, ali ga nije odbacio. Razumeo je usamljenike. Svi su ga
odbacili još dok je bio u kolevci, iako je bio lepa, ljupka, pametna beba.
Rodio se samo sa jednom, ali ogromnom manom: smradom. Došao je
na svet s čudnim poremećajem u radu žlezda koje su lučile smrad
tako odvratan da ni rođena majka nije htela da mu priđe i ponudi mu
bradavice.
Kiseli, gorki vonj koji štipa za nos, a uz to je i lepljiv, natapao je sve
što mu koža dotakne, odeću, knjige, hranu, nameštaj, članove
porodice; bio je nepodnošljiv. Za nekoliko trenutaka probio bi se kroz
maramicu kojom su prekrivali noseve kad bi ga hranili ili mu menjali
pelene i izazivao gađenje i povraćanje. Rastao je izolovan. Oni koji su
morali da ga paze nisu se usuđivali da mu priđu na bliže od tri metra.
Bez prijatelja, milovanja ili igara. (Dozvoljavali su mu samo da bude
golman kad su igrali fudbal, ali su ga terali da loptu hvata debelim
gumenim rukavicama.) Nikad ne bi pronašao posao da nije bilo nekog
socijaliste koji ga je, s gađenjem primenjujući svoje humanitarističke
teorije, izdaleka naučio da koristi mašinu za livenje olovnih slova i
pretvorio ga u štampara. Ponedeljkom, koji mu je bio jedini slobodan
dan, u nedostatku žena, obilazio je knjižare. Kako su mušterije i
prodavci bežali čim ga osete, nekažnjeno je trpao u džepove knjige
koje bi mu se svidele, a ako bi propustio to da uradi, knjižar bi potrčao
za njim moleći ga da se ne vraća i da, onako uzgred, ponese „poklon
na račun kuće“ jer bi toliko smrdeo papir koji je držao u rukama.
Benhamin je bio prva osoba koja nije ustuknula u njegovom
prisustvu. Ćelavac ga je posmatrao anđeoskim pogledom, toplo se
osmehnuo, pozvao ga da pogleda zbirku pesama prevedenih sa
francuskog i zapodenuo dug razgovor pozivajući ga da sutradan, kad
bude slobodan, ručaju zajedno… Od silne želje da ukloni svoje
životinjske odlike, moj stric hranio se samo pirinčem i suvim voćem,
zbog čega mu je obamrlo čulo mirisa. Nije mu ni trebalo. Smatrao je
da je to čulo korisno samo psima i mačkama.
Ručak nije dobro počeo jer ih je vlasnik restorana, uz naklone i
osmehe, prekrivajući nos salvetom natopljenom u liker od mente,
zamolio da odmah izađu, uz nadu da će biti toliko ljubazni da se više
nikad ni ne vrate. Ptičica Bakedane bled izađe na ulicu i uskoči u
tramvaj u pokretu, u nameri da se izgubi negde u gradu. Izbezumljeni
Benhamin potrča za njim jureći ga nekih dvesta metara po šinama,
sve dok, iscrpljen, nije pao na kolena dodirujući čelom bez obrva
ravnodušnu kaldrmu. Četiri bloka dalje, Ptičicu su izbacili, a tramvaj je
nastavio svoj put širom otvorenih prozora, iako je bilo hladno…
Benhamin je kupio dve jabuke, pakovanje vafla s karamelom i bocu
vina. Srećan, pozvao je štampara na piknik na deponiji koja se nalazila
uz reku Mapočo. Tamo su, okruženi smradom koji nisu ni primećivali,
ali koji je rasterivao prolaznike, mogli da produbljuju svoje
prijateljstvo. Tragajući za jezikom koji bi bio dostojan lepote njegovog
prijatelja, stric se trudio da ga izvuče iz depresije:
„Sve za šta si se borio i što ti je izgledalo kao poraz, glib od suvog
lišća, teške emocije, planovi koji udaraju u zidove, i nadasve, košmari,
želje gušene zbog prevelike sramote, sada izbija pretvoreno u plodno
zemljište, kao jarkozeleni plamen… Dopire odozdo, iz samog korena
uda koji se hrani velikim skrivenim ugljem, a njegov rast, ako ga ne
budeš sputavao, ako ovladaš jezikom čiste snage svesti, i ako mu za
cilj odrediš slepilo, odvući će te do onoga što si mislio da želiš, ali što je
zapravo bila želja samog života koji traga za sobom…“
I ne primećujući, Ptičica Bakedane, opijen ovim rečima i vinom,
pojede dve jabuke i vafle. Benhamina je obuzeo lirski duh:
„Otvori vrata, ka jugu, severu, nadesno, nalevo, da, otvori se kao
cvet, iz središta, raširi svoje nevidljive latice. Pretvori se u točak od
ruku koje daju, blagosiljaju i primaju. Postani dugačak most kojim
prolaze nezamislive energije, ono što se ne može odrediti, ali što
osećaš; daleki beskraj koji ti prodire u kosti. Neka cela zemlja uđe u
tebe da bi je izbacio u nebesa. Neka u tebe uđu bezdani koje ćeš uroniti
u zemlju. Postani tačka u kojoj se ukrštaju svi putevi…“
 Pas lutalica se prednjim nogama uhvatio za Benhaminov list i
naskočio na njega. Pesnik nije želeo da obraća pažnju na takvu niskost
i, ne udostojivši se da ga otera, pusti ga da se trlja, nastavljajući svoju
govoranciju:
„Anđeo od krvi i mesa, anđeo pretvoren u zemlju, tamo, u mračnoj
lobanji, netaknut otkako je sveta i veka, nakuplja devičansku energiju,
on, svojim glasom nebeske trube, obraća ti se pesmom s krune
trenutka. Iz njegove utrobe, kao iz pećnice vrelije od hiljadu meseca,
ližu jezici hladnog plamena koji brišu granice naša dva jezika. Tvoje
telo koje pliva u sopstvenoj duši, zahvaljujući toj milosti, uvek će imati
da mi ponudi nešto novo. Otvori usta da bi ušla kataklizma!“
U tom trenutku, možda hipnotisan poslednjom rečenicom, Ptičica
Bakedane odgurnu nogom psa i poljubi u usta mog strica Benhamina.
Poljubac je trajao bar pet minuta. Kad su razdvojili usne, nisu znali šta
da rade. Pesniku se muza zaglavila u grlu. Gledali su se u oči kao da im
se na glave obrušila planina. Prvi je progovorio štampar:
„Nemojmo se stideti. Ništa ne boli više od osećaja izdvojenosti.
Prihvatimo slobodu povezivanja sa onima koje volimo. Ono što
dajemo, dajemo sebi. Prisećamo se postojanja mostova jer sve što je
naizgled odvojeno oduvek je bilo ujedinjeno. Uronimo u svoje snove i
pronađimo put bez ograničenja…“
Stric je stajao širom otvorenih usta, u blaženom oduševljenju. I
Ptičica je bio pesnik! Ponovo su se poljubili. Benhamin je osetio
potrebu da zapleše. Jurcao je malo po đubrištu, ali vratio se kad ga je
pojurio pobesneli pacov. Ptičica ga je spljeskao ciglom. Osećajući se
zaštićeno, Benhamin je naglas maštao:
 „Uradićemo što i pesnik Augusto D' Almar i imitiraćemo Tolstoja,
Gorkog, Zolu, Mopasana, i otići u neistražene krajeve na jugu Čilea da
bismo gajili ruže i voće, i seljake podučavali književnosti…“
„Slušaj, ćelavi (dozvoli da ti tako tepam), moram da te podsetim da
kad je D' Almar, opremljen samo crnim šeširom širokog oboda i
španskim ogrtačem, stigao u Konsepsion u potrazi za Araukom, nije
imao šta da jede i nije znao gde će da spava, izgubio se u polju i umalo
da ga siluje grupa pijanih seljaka… Brzo se vratio u prestonicu i
nadomak nje, s trojicom prijatelja osnovao zemljoradničku koloniju
koja je propala jer su sejali u pogrešno vreme, komšije su im krale
vodu i pobegli su im volovi.“
„Dobro, Ptičice… Ali možemo da se spasemo materijalnog sveta
živeći kao 'Grupa desetorice', u kuli na obali mora.“
„Žao mi je, ćelavi. Ti pisci sledili su se kad je došla zima jer prozori
na kuli nisu imali stakla. Onda su imali najezdu slepih miševa, a na
kraju su od ježeva (hteli su da žive samo od ribolova da ne bi
iskorišćavali narod) koje su odlepili sa stena pored plaže (niko nije u
meo da roni) zaradili takav osip da su svi do jednog završili u bolnici,
pa su onako prekriveni plikovima i otocima ličini na Kineze.“
„Zašto se zoveš Ptičica kad stalno otežavaš let? Možda zato što se
tvoje prezime Bakedane završava sa ne? Promeni ga u da!“
„Bakedada? Alija sam Čileanac… Dobro, dosta je bilo ustezanja. Mi
želimo da spavamo zajedno… U štampariji su mi dozvolili da koristim
sobu koja se, iz očiglednih razloga, nalazi na terasi na koju niko ne
dolazi. Nije baš kula, ali jednako je izolovana, i s njenog prozora se ne
vidi more, ali je u susednoj zgradi riblji restoran okrečen u plavo.
Idemo?“
Promuklog glasa, Benhamin mu odgovori u osmercu:

Kao prozirni brodovi

mi, besmrtnici plovimo
jedrimo po reci smrti.

Oborio je pogled, rumen u licu, da bi ga odmah i podigao jer se susreo

sa indiskretnom izbočinom koja je oticala na šlicu njegovog prijatelja.
Šetali su uz obalu pritoke držeći se za ruke. U Benhaminovoj glavi
rojile su se misli, ali nije se usuđivao da ih izgovori (Samo želim da
udišem vazduh koji ti izlazi iz usta, da te ljubim desetinama hiljada
usana, da ti prekrijem telo svojom pljuvačkom vaskrslog mrtvaka, da
ti pređem jezikom preko grudi, žedan kao arapski pas, da te uzdignem
na pijedestal boginje. Želim i da me ti ubiješ poljupcima, kao neko ko
stupa u hiljadugodišnji hram u potrazi za svetlucavom žabom da bije
skuvao razapetu na krst. Da me probodeš obavljen crnom aurom, da
se više ništa ne desi i da sve postane večnost). Ova mešavina oštrog
lirizma i vulkanske želje probudila je neobičan osećaj da je sreća
zajahala strepnju. Od borbe je ogladneo kao vuk. Kad su stigli do
požarnih stepenica, nije se usudio da se popne, pa je predložio
prijatelju da odu u riblji restoran.
„Šta pričaš? Ja sam švorc. Uostalom, ti si vegetarijanac.“
„Ništa ti ne brini. Isplatili su me za ovu nedelju. Trebalo je da odem
na pijacu i kupim mami sve što joj treba, ali zalužili smo da proslavimo
svoj susret. Priredićemo banket.“
 „A šta će posle da jede gospođa?“
„Papagajski jelovnik: banane s pirinčem narednih sedam dana.
Dobro će joj doći jer je počela da se goji.“
„Onda, neka počne gozba!“
Benhamin je ušao prvi i zatražio izdvojen sto u dnu bašte. Ptičica
Bakedane ušao je posle njega, projurio kroz glavnu salu da bi za
sobom ostavio što manje mirisa, i uzbuđen seo naručujući na sav glas,
razmetljivo kao da je grof, dve boce čiče, viskija od kukuruza, i
jelovnik. Naručili su pržene gavune, čorbu od školjki, ugora s
paradajzom, varivo s mesom i algama, punjene krabe, salatu s
prilepcima i riblji paprikaš. Za desert, još dve litre čiče i uštipke sa
sirupom. Stalno na granici razdraganosti i ozbiljnosti, pojeli su sve
utažujući dugogodišnju glad i tugu. Pre nego što će krenuti, Benhamin
je pokretima istočnjačkog princa kelneru u ruku izručio svoju
nedeljnu platu.
„Zadrži sve. Ono što pretekne uzmi za bakšiš.“
Pošto je prebrajao novac, stari poslužitelj potrča za njima:
nedostajalo je osamdeset centi da se izmiri račun. Štampar je izvrnuo
džepove, ali našao je samo olovni kalup za reč „nada“. Benhamin je, na
sreću, pronašao jedan pezos, koji mu je zapao u šav na pantalonama.
„Zadrži tih dvadeset centi viška. Znam da to nije mnogo novca ali,
ako prihvatiš da ti ih je dao budući veliki pesnik, imaju veliku istorijsku
vrednost.“
Smejući se kao ludi, stigli su pred požarne stepenice, koje uopšte
nisu bile stepenice, već niz zarđalih sipki loše pričvršćenih za zid. Da bi
se popeli ta četiri sprata morali su da se priljube uz stepenice kao
vaške kako ne bi tresnuli o pločnik. Ptičica, naviknut na to da rizikuje
život jer se makar jednom dnevno spuštao i penjao uz te stepenice,
ponudi mom stricu da krene prvi, da bi ga on jednom rukom
pridržavao za guzove. Priznajući da pati od vrtoglavice, Benhamin je
prihvatio ne naročito dostojanstvenu pomoć i počeo da se penje. Topla
ruka koju je osećao na zadnjici probudila je u njemu nimalo duhovni
nemir zbog čega je, odmahnuvši glavom, uronio svoj duh u unutrašnji
monolog:
„Ozbiljna je priča ovo s polovinom duše. Čovek napreduje rekom
iluzija žedan nečeg ogromnog što nije ništa više od drugog dela lire. A
ta žeđ, shvaćena kao usamljenost, zapravo je ispunjenost. Jer od
početka istorije, obe strane, ma koliko bile udaljene, nikad nisu
prestale da budu ujedinjene. Da, voljeni, izgleda da smo oduvek bili
zajedno. Ali jedno je želeti i zamišljati, a drugo pronaći. Kakva
kataklizma, kakvo uživanje, kakav nemir, kakva sumnja, ali i čudesno
rađanje poleta! Tvoji rajski vrtovi bujaju na mojoj zemlji koja je, pre
nego što si došao, delovala napušteno. Tvoja bolna milovanja
ispunjavaju mi… ramena srećom. I ova sramna želja da pljuneš na
mojih devet vrata. Čini mi se da si u snu u kojem sam živeo upravo ti
prva stvarnost. Na trenutke verujem, na trenutke ne. Nije ni važno!
Naša ljubav biće duga kao božji jezik.“
Konačno su stigli na terasu. U jednom uglu ugnezdila se mala
prostorija okrečena u belo, sa uzanim vratima i prozorčetom kroz koji
ne bi mogla da se provuče ni mačka. Pre nego što je ušao, Benhamin
se unervozio: ugledao je krevet. Protrljao je grudi pokušavajući da
umiri pomahnitale otkucaje svog srca.
 Bakedane uzviknu: „Ako želimo da napravimo ogrlicu, moramo
zakačiti prvu perlicu“, pa ga gurnu i primora da uđe. U sobi je bilo
mračno i štampar je hteo da upali sveću. Benhamin je dunuo u šibicu.
Pretvorivši tamu u saučesnika, zagrljeni su pali na postelju. Na izmaku
snage, moj stric prepustio se požudnim rukama svog prijatelja koje su
ga svlačile.
„Nemaš nijednu dlaku na telu! Koža ti je kao kod onih žena koje mi
ne dozvoljavaju da im priđem…“
„Prijatelju, ne mislimo na telo, već na dušu. Udružimo glasove,
prepustimo svojim rečenicama da se miluju dok se ne ispune vatrenim
rečima. Budimo jedan drugome savršen odraz…“
Ptičica Bakedane ga, zaglušen, prekinu prepustivši se željama koje
je toliko dugo potiskivao. Obrnuo je mog strica i ^nespretno, nije imao
iskustva, prodro u njega naraslim udom, na ivici orgazma. Grubi dodir
pesniku zaustavi dah, oduže mu moć govora i primora ga da zeva kao
riba van vode… Preostalo mu je tek toliko pesničkog duha da se
uporedi s paperjastom galaksijom a onda se predao energiji svog
prijatelja pretvorenog u zver… primio ga je do kraja… leteo je iznad
zlatnog okeana… prelazio šume okamenjenog drveća kojem su, uz
zaglušujuću škripu, rasle zelene grane… peo se u prostor posut
dalekim zvezdama… sve dalje, i dalje, i dalje… i najednom pao,
vrtoglavo, kroz sve gušće atmosfere, sumporaste, trule, da bi se
ponovo otelotvorio… Životinjske uživanje, dosad uvek odbacivano,
preplavilo mu je telo kao plima udišući život onome što je smatrao
beskorisnim: povratilo mu se čulo mirisa. Obavio ga je užasan smrad
njegovog ljubavnika, odvratan, neizdrživ… Nesvestan ove promene,
Ptičica Bakedane galopirao je silovitom žestinom dok mu je pljuvačka,
sve samo ne mirisna, letela po stričevom potiljku. Pesnik je zadržavao
nagon za povraćanjem, zatim ga je zaboleo stomak, a onda,
vrtoglavom brzinom, nastupi najveća od svih dijareja.
Mlaz tople, smrdljive vode okupao je stomak štampara, koji poskoči
unazad samo da bi ga novi nezadrživ mlaz pogodio u lice. Litre čiče,
supe i morskih plodova, kao i ostalih materija i fekalnih sokova obojiše
krevet, pod i zidove u braon. Natopljena je bila čak i tavanica… Kad se
oluja smirila, dvojica ljubavnika, usrani od glave do pete, zapanjeno su
se gledali.
Ptičica Bakedane, izigravajući svetskog čoveka, pokušao je nešto da
kaže, ali je Benhamin stenjući pojurio preko terase u potrazi za
nepostojećim klozetom. Počeo je novi napad. Satima je čučao nad
kofom dok mu se nisu ispraznila creva, a i srce. Oprao se koliko je
mogao u lavoru s prljavom vodom, obukao se, sjurio niz uspravne
stepenice i otpešačio kući praćen čoporom pasa lutalica koji su ga
njuškali mašući repom. Istuširao se. Sapunjao se sedam puta zaredom
i više nikad nije video svog prijatelja. Nisu ga zanimali drugi muškarci.
Batalio je poeziju i, pored toga što je brinuo o majci i prodavao knjige,
posvetio se čekanju blažene bolesti koja će ga odvesti sa ovog sveta.
Upao je u takvu apatiju da ga nije potresla čak ni apsurdna smrt prvog
i poslednjeg prijatelja.
Popustila je jedna od metalnih sipki i Ptičica Bakedane pao je sa
stepenica udarivši glavom. Pošto se onesvestio, odveli su ga u hitnu
pomoć. Kad ga je ugledao na nosilima, dežurni bolničar, ne znajući o
čemu je reč, zbog smrada pomisli da je pred njim leš u poodmaklom
stadijumu raspadanja i smesti ga u rashladnu komoru. Zarobljen
unutra, štampar je umro od smrzavanja.
I Haimeu su 1919. potonule lađe i završio je na maglovitim putevima
ni sam ne znajući šta tu radi. Konjina Gonzales od njega je napravio
dobrog boksera, ali nisu mu tehnika kojom je ovladao, ni snaga koju je
razvio lomeći glave pesnicama, donele sedamdeset pet pobeda
nokautom: bio je to bes.
Svi njegovi suparnici, Čileanci, imali su korene, pretke, domovinu.
Njihovim venama tekla su omiljena pića i jela pripremana s
nostalgijom. Pričali su o „svojoj“ zemlji, „svojim“ planinama, „svom“
moru. Smatrali su se vlasnicima vazduha koji dišu i bili su ubeđeni da
zemlja obožava dodir njihovih koraka. Dok on, „Haime Rus“, strašni
šampion pristigao iz stepa, odrastao među medvedima i dvoglavim
orlovima, poznat još i kao „Kostolomac“ ili „Ubica iz ringa“ ili „Prokleti
gringo“, nije imao nikoga ko bi mu podario makar trunku nežnosti.
Njegov otac? Svetac ugušen sjajem dobrote. Njegova majka? Luda
odmetnica čije ruke, toliko pune mržnje, umesto da miluju, prže.
Njegove sestre i brat? Napaćene izbeglice iz Nedođije s dušom
zarobljenom u ronilačkom odelu koje im je prekinulo dotok kiseonika;
ostrva bez mostova koja komuniciraju sudarima, kao bilijarske kugle.
Bes zbog nepripadanja činio je njegove udarce strašnim, istinskim
pokličima „ovde sam“, koji lome rebra. Imao je želju da uđe u zemlju i
slomi kosti domorodaca, da pridobije poštovanje uništavanjem.
Obožavao je da izaziva gledaoce. Kad su miljenici padali slomljenih
vilica ili nagnječenih bubrega i jetre, ili su polumrtvi izlazili iz borbe,
primao je poruge hvatajući se jednom rukavicom za mošnice dok je
drugom gestikulirao kao falusom prilikom penetracije. Hranio se tom
mržnjom. Nije se borio samo zbog novca i uživanja u pobedi, već i da bi
povećao odbojnost i pretvorio je u domovinu. Biti negativac bilo je
mnogo bolje nego živeti tiho i povučeno.
Borci u nelegalnim mečevima, pre kojih su se uvek održavale borbe
pasa, bili su krvoločniji od životinja. Nisu postojale runde i takmičari
su se tukli bez prestanka sve dok neko od njih ne bi poklekao. Borbe su
organizovane u kantinama, klanicama, garažama, na praznim
placevima. Visoki ulozi budili su žeđ i trošila su se burad vina, piva i
rakije. Haimeu nije bilo lako da pobeđuje. Pošto se niko nije trudio da
usaglasi boksere prema težini, neki protivnici bili su veliki kao trokrilni
ormari. U tim teškim slučajevima pribegavao je trikovima zanata koje
je naučio od Konjine: laktanje, niski udarci, udarci glavom u obraz,
guranje untrašnjom stranom rukavice, udarci u potiljak, gušenja,
gaženja, sarkastična dobacivanja zbog kojih se gubi kontrola. U
svakom slučaju, uvek bi izlazio natečenog oka, nagnječenih rebara i
uništenih živaca. Naredne dve nedelje trpeo bi bolove, loše spavao,
sanjao kako mu mačke jedu penis, budio se vrišteći… U junu te
nesrećne godine, posetio ga je Konjina Gonzales da mu unjkavim
glavom kaže:
„Dosta je bilo tajnih borbi. Ponudili su nam dobar ugovor za
nacionalni šampionat, u pravom ringu. O tebi će pisati i novine. Ako
pobediš, dobro će nam platiti i biće to početak boljeg života. Ako
prihvatiš, a lud si ako budeš pravio probleme i odbij eš ovu priliku,
moraću da te pripremim. Na svoj način, jer više nemaš vremena da
usavršavaš tehnike. Snage imaš na pretek, mlatiš kao konj, i u srcu si
pobednik, ali nešto ti nedostaje, u stvari, imaš ga i previše: bes. Previše
se trudiš, gubiš kontrolu, trošiš energiju, spuštaš gard i bezglavo srljaš
rizikujući da ti pukne arkada i da te zaslepi krv. Sve to zbog preterane
mržnje. Želim da ovladaš ravnodušnošću. Za mesec dana očekuje te
borba s Bebom, gorostasom od sto dvadeset kila. Pre nego što je
postao profesionalac, ubio je trojicu u nelegalnim borbama. Ako
naučiš da se kontrolišeš, pobedićeš ga.“
„Hoćeš da mi za jedan mesec promeniš karakter? Mora da si
poludeo, Konjino. Nemamo dovoljno vremena. Uostalom, to je
nemoguće.“
„Pokušaćemo, ako si muško.“
„Sumnjaš u moju muškost? Nisam peder.“
„Možda si kukavica.“
„Ja? Da vidimo.“
„Videćemo. Prvo će biti lako. Golicaću te perom, a ti ne smeš da se
smeješ. Kad više ne budeš golicljiv, preći ćemo na drugi test. On će te
možda oslabiti. Za utehu, reći ću ti da se moj tajni metod sastoji iz
četiri etape… Nema ih mnogo, ali su ubitačne.“
„Donesi svoje perce. Ako odlučim da se neću smejati, tako će i biti.
Sve se može kad se hoće.“
Nije bilo tako lako kao što je mislio. Pero, dugačko, orlovsko, moglo
se podneti pod pazuhom i na leđima, ali bilo je neprijatno na tabanima,
a neizdrživo na nozdrvama i u uvetu. Bio mu je dovoljan jedan dan da
savlada nadražaje i postane bezosećajan. Samo jednom Konjina je
uspeo da ga uhvati na prepad i natera ga da poskoči, i to tako što mu
je zagolicao anus. Na kraju je mogao da mu prevlaci pero preko
otvorenih očiju, a da ovaj i ne trepne.
Onda su prešli na bockanje. Morao je da dozvoli da ga bode iglom,
ali nije smeo da reaguje. Trebalo mu je nedelju dana da se navikne.
Učitelj nije imao milosti. Zabadao mu je oštar vrh gde god je stigao ne
zapostavljajući ni polne organe. Haime je trpeo bol, pobedio reflekse i
postao pasivan kao leš.
Konjina mu je dao četiri dana odmora do sledećeg testa i za to
vreme otišao na sever, u potrazi za važnim sredstvom koje mu je
trebalo za treću probu. Vratio se s kutijom od cigara, pažljivo
zatvorenom, ali s rupicama na poklopcu.
„Ovde imam desetak tarantula. Morao sam da odem do Anda da bih
ih nahvatao. Velike su i veoma otrovne. Sreća pa hodaju sporije od
kornjača. Vidi…“
Otvorio je kutiju. Unutra su bile dlakave životinje dugačkih nogu i
naduvenih stomaka s narandžastim prugama. Konjina je prevrnuo
jednu štapićem.
„Obrati pažnju, Rujo. Ispod grudi imaju dva crna zuba. Ako te ujedu,
mrtav si. Nisu agresivne, ali imaju gadan karakter. Reaguju na
najmanji iznenadni pokret i pokušavaju da ubrizgaju otrov. Da bi video
da ne lažem…“
Pincetom je podigao jednu tarantulu i bacio je na šugavog psa koji je
došao tu da bi njuškao po đubretu. Ker je triput poskočio, zacvileo,
uspeo da zbaci pauka, ali već je za nekoliko trenutaka počeo da dahće,
pao na zemlju drhteći i umro. Haime proguta pljuvačku.
„Večeras lezi ranije jer ustajemo u ranu zoru.“
Noseći kutiju i bure, krenuli su pre svitanja ka brdu San Kristobal.
Potražili su mirno mesto. Konjina je prebacio tarantule u bure i
okrenuo ga ka Haimeu koji je ležao na zemlji pretvarajući se da je
kamen. Sačekali su nekoliko sati da sunce zagreje tlo. Tarantule su se
razbudile i pokušale da izađu iz bureta. Da bi to uradile, morale su da
pređu preko Haimeovih nogu, stomaka, polnog organa, grudi i lica. Bio
je nag. Prijala im je temperatura njegovog tela i zadržale su se tu pola
sata, koji su mom ocu izgledali kao večnost, ali nije mu bilo neprijatno
jer je, otuđen od svog tela, zapao u blaženstvo koje ga je sjedinilo s
čitavim kosmosom. Shvatio je da se iza straha od života, postojanja
ugroženog glađu, prirodnim katastrofama, bolestima, ljudskim
zverstvima, prostire beskrajni mir. U glavi mu se rodila misao koju je
neprestano ponavljao sve vreme dok je na sebi trpeo tarantule: Ja bez
sveta, ne. Svet bez mene, bolji. Konačno su otišle. Konjina Gonzales,
bled u licu, poslužio mu je veoma slatku kafu koju je nasuo iz termosa.
„Ti si izuzetan mladić. Postaćeš šampion zato što se ne plašiš smrti.
Sad još samo treba da naučiš kako da postaneš nevidljiv. Očekuje te
poslednji test, najteži.“
Kad mu je Konjina ispričao šta očekuje od njega, Haime je pobesneo
i rekao mu da je poludeo. Potom ga je preplavio osećaj kosmičkog
mira koji mu je bilo donelo druženje s tarantulama da bi, konačno,
gotovo ravnodušno pristao.
U šest po podne, u vreme zatvaranja zoološkog vrta, poneli su četiri
flaše crnog vina i otišli da posete gospodina Gumersinda, starog
čuvara, prijatelja i bivšeg Konjininog obožavaoca. Dočekao ih je sa
oduševljenjem. Zbog usamljenih noći provedenih uz riku, graktanje i
ljubavni zov osećao je žeđ, ne samo za vinom, već i za ljudskim
društvom. Bokser ga je navodio da pije čašu za čašom sve dok veći deo
te četiri litre nije završio u njegovom stomaku. Strovalio se na poljski
krevet i tako glasno zahrkao da su sa zidova popadali kalendari stari
tri godine.
Konjina je pregledao fioke i pronašao svežanj ključeva. Zaputili su
se ka velikom kavezu s bengalskim tigrovima. Unutra su bile četiri
odrasle životinje – jedan mužjak i tri ženke – kao i desetak mladunaca,
ne većih od mačke. Počelo je da se smrkava. Zarobljene u tom
prostoru koji je, iako velik, bio omeđen rešetkama, zveri su se budile iz
dnevnog dremeža i šetale s kraja na kraj s postojanošću koja se činila
nerazumnom.
Haimeov zadatak bio je da uđe u kavez, sedne u centar i ostane tu
do jutra, a da ga zveri ne prožderu. Moj otac stavio je ključ u bravu,
polako ga okrenuo, pažljivo otvorio vrata, provukao se unutra,
zaključao se i, zaboravljajući na sebe, poput praznog vozila uputio se
ka odredištu prolazeći pored tigrova koji ga nisu primećivali. Seo je
prekrštenih nogu i ostao tu pomešan s vazduhom, hladnoćom, bez
podela, bez ijedne misli u glavi, bez ikakvih osećanja u srcu, bez želja i
potreba, oslobođen svakog posedovanja.
Zveri ga nisu videle. Štaviše, jedna ženka približila se da ga onjuši,
zaparala zemlju i ispisala mu topao mlaz na leđa. Kad su s prvim
sunčevim zracima rešetke isplazile duge crne jezike koji su pod izdelili
u obasjane pravougaonike, Haime je, normalnim korakom ne
pokušavajući da se sakrije, zaobišao tigrove koji su polegali
spremajući se za spavanje i izašao iz kaveza. Nije mogao da pomeri
usta u osmeh, već je seo i ispio flašu ruma koju mu je dodao
oduševljeni Konjina Gonzales. Zajedno su ponosno prepešačili deset
kilometara da bi se vratili kući.
„Spreman si, Rujo. Nije se rodio taj koji tebe može da pobedi. Beba će
iz te borbe izaći kao starac. Bićeš nacionalni šampion.“
Novine su razglasile vesti o bokserskom meču i košarkaški teren na
kojem je podignut ring bio je pun. Svi su navijali za Bebu i došli su da
vide kako će razbiti nos mom ocu. Haime je prilazio ringu u pratnji
Konjine, okružen zvižducima i kišom flaša iz kojih je prskalo pivo i
urin. Posle uobičajenog predstavljanja, bokseri su skinuli ogrtače i
gledalištem se zaorio smeh. Pred tim visokim, krupnim, teškim,
mišićavim mastodontom, moj otac izgledao je kao slabašni patuljak.
Neki obožavalac uzviknu: „Kladim se da će ga Beba nokautirati za
manje od dva minuta!“
Niko se nije usprotivio, svi su aplaudirali. Haime je polako počeo da
nestaje. Kad se oglasilo zvono za početak prve runde, bio je nevidljiv.
Bio je telo bez ikoga, mašina za uništavanje. Div nije znao odakle da
krene. Promašivao je sa svakim udarcem. Suparnik mu je bio brz,
hladan, izbegavao ga je i povlačio se ne pokazujući se. Kad je došlo
vreme za pauzu, preznojavajući se od vrućine i boreći se za dah, Bebi
se činilo da je sam. Borio se protiv vazduha koji ga je posmatrao očima
mrtvaka…
Ponovo se oglasilo zvono. Opet mu se činilo da je osa komete koja
kruži oko njega, u smeru suprotnom od kretanja kazaljki na satu.
Kako, pobogu, da ga zakači desnicom? Dekoncentrisan, na trenutak je
spustio gard i primio jak udarac u jetru, posle kojeg je usledio aperkat
u vilicu, od čega se zateturao. U gledalištu je zavladao muk. Senka je
nastavila da udara i levi kapak njihovog miljenika pukao je kao zreli
nar. Pre nego što je stigao da reaguje primio je još tri udarca u ranu.
Krv je lila ostavljajući mu samo jedno zdravo oko… Haime je iskoristio
ovu prednost da bi mu slomio nos.
Runda se završila. Trojica pomoćnika zatvorila su zvaničnom
šampionu ranu vazelinom, napunili mu nos vatom i prineli lavor da
ispljune dva slomljena zuba. Objašnjavajući mu da su povrede čista
slučajnost, obična nepažnja, svima nam ponekad na trenutak popusti
pažnja, ubedili su ga da će u sledećoj rundi samleti protivnika.
Oglasilo se zvono… Haime je smireno, posmatrajući ga sa
udaljenosti od jednog milenijuma, prilazio suparniku, dok su mu ruke
visile pored tela. Beba je jurnuo ka njemu kao bik na dan svog strašnog
suda i uputio niz udaraca koji su se izgubili u prostoru pretvorenom u
beskraj. Neprijatelj nije pružao otpor; odjednom se uhvatio u klinč s
Bebom i boks se pretvorio u ples. Nije bio čovek već zmija.
Dezorijentisan, stao je nasred ringa, oslobođen agresije, iščekujući
odgovor.
Haime je zaplesao skakućući napred-nazad, i obrnuto, prebacujući
se sa strane na stranu, ne upućujući nijedan udarac. Narod je počeo
da se buni. Više nisu znali protiv koga navijaju. Rus je izgubio tu
nacionalnu pripadnost, kao i lik, siluetu, ličnost. Niko nije mogao da
mu sudi, kao niko postao je neko. Beba, umoran, možda hipnotisan,
spusti rukavice i tada je usledio munjevit udarac… Primao je
neprestane batine, u stomak, rebra, bradu, nos, oči, slepoočnice.
Podsećao je na kuću koju ruše.
Haimeovi udarci, besprekorni, precizni, zvučali su kao pucnji i
prodirali su kroz bezbroj rupa u oslabljenoj odbrani. Gorostas je ječeći
pao na jedno koleno i počeo da se guši. Odbrojali su mu do osam.
Posrćući, vratio se u borbu. Činilo se da mu je jedan Haimeov udarac
slomio rebra. Drugi mu je okrvavio usta. Naduvena donja usna visila
mu je kao mrtva ostriga. Direkt kao da mu je izbio oko. Ljudina, na
rubu očaja, prestravljen, ispruži ruku da bi zatražio pomoć od svojih
trenera moleći ih da bace peškir. Kako taj pokret nije imao nikakvog
značaja za borbu, iznenadio je Haimea i, sasvim slučajno, pogodio ga
posred čela. Glava mu je poletela unazad raspršujući mu oreol od
kapljica znoja. Udarac nije bio dovoljno snažan da bi ga nokautirao, ali
je, pošto je došao iznenada, izazvao kratak spoj u mozgu. Rebe je
iskoristio taj prekid da mu se uvuče u dušu i preuzme kontrolu.
Kavkazac se nije pokazivao već godinama, još od smrti obućara
Alehandra. Haime se branio epileptičnim napadima. Ali sada,
zahvaljujući nagomilanoj želji za postojanjem, uzjahao je Haimea.
Ovaj, kao da je malaksao, pognuo je ramena, pokreti su mu usporili,
glas ogrubeo, a pogled užario. S beskrajnom samilošću pogledao je
okrvavljenog Bebu, koji je od silnih batina izgledao kao idiot, zagrlio ga
je, poljubio u obraze i rekao:
„Brate goju, ne mogu nastaviti da te bijem. Zapovest dvesta
šesnaest: Voli bližnjeg svoga. Zapovest dvesta pedeset jedan:
Zabranjeno je vređati druge. Ako nam je zabranjeno da izgovaramo
uvrede, onda isto važi i za udarce. Zapovest trista: Zabranjeno je
udariti bez dozvole. Bog, blagosloven bio, nije dozvolio boks. Ni ti ni ja
nismo kriminalci da bismo zaslužili bičevanje. Zapovest trista dva:
Zabranjeno je mrzeti bližnjeg i ponižavati ga u javnosti. Oprosti mi,
Bebo, za ono što ti je učinio moj neuki domaćin. Zapovest trista
devetnaest: Zabranjeno je tući roditelje. Sva ljudska bića su, u nekom
trenutku, bila ili će biti naši roditelji. Zbog toga što ti je povredio telo,
Haime zaslužuje smrt davljenjem. Oprosti mu. Iz dubine svoje duše,
preklinjem te, o Gospode!“
Bebi je ovaj monolog obezbedio dovoljno vremena da se pribere i,
videvši kako neprijatelj pruža ka njemu svoje mršave ruke, iskoristio
je priliku da mu zada udarac u stomak koji je prekinuo govoranciju.
Salom su se razlili uzvici oduševljenja, i povicima „Kuhinja“,
obožavaoci su pozivali svog šampiona da razbuca izdajnikov stomak.
Nastavio je da udara. Rebe se nije branio. Za kaznu je ponudio i svoje
lice:
„Ako tako želiš, brate, samo izvoli. Udri dok se ne umoriš. Pretvoriću
tvoju mržnju u milovanja.“
Beba mu je zgnječio lice. Rebe je tražio još udaraca. Lomio mu je
kosti, a Haime je podigao ruke kao pod tušem da bi što bolje primio
udarce. Izleteo mu je zub, a on se nasmejao pljujući krv s blaženim
izrazom lica… Počeo je da traži udarce, i našao ih je. Jurnuo je napred i
bacio se u naručje strašne zveri da ga rastrgne, pojede. Krvoločna
masa tražila je još. Kavkazac, koji je nekim čudom i dalje stajao na
nogama i trpeo kišu udaraca, poče da recituje psalm: „Ta, u Bogu je
mir duši mojoj, od njega je spasenje moje; on je spasenje moje,
utočište moje, neću posrnuti nimalo…“
Konjina Gonzales baci peškir u ring i odmah se provuče kroz
konopce i pojuri da izvuče Haimea iz Bebinog zagrljaja. Očajan što ne
može da ga nokautira, Beba ga je ščepao za grlo, spreman da ga
udavi. Konjina ga je odvukao u ugao i na glavu mu sasuo kofu ledene
vode. Iznenadna hladnoća razdrmala je Haimea i uplašila Rebea. Čim
je duh nestao, nastupio je bol. Moj otac stropoštao se na pod s četiri
slomljena rebra. Morali su da ga odnesu s terena na nosilima. Tako se
završila njegova bokserska karijera.
Konjina se napio da bi mu s velikom tugom saopštio: „Mali, mogao si
da budeš prvi, ali lud si. Prošao je naš voz i nećemo uhvatiti drugi. Već
sam star. Idem u Čanjaral, u rodnu kuću. Gajiću paradajz da me
podseća na bokserske rukavice. Zbogom.“
Haimeu je trebalo tri meseca da se oporavi od batina. Pošto je
Konjina odjavio sobu u starom kraju, po izlasku iz bolnice morao je da
potraži novo mesto za život. Krenuo je kod Tereze i Benhamina da vidi
hoće li ga primiti na neko vreme.
Bio je decembar 1919. Vladala j e nepodnošljiva vrućina, ali u svim
trgovinama bili su izloženi snežni ukrasi, sanke i Deda Mrazevi
opremljeni za polarnu hladnoću. U tom besmislenom prazničnom
duhu, uvezenom iz evropske zime da bi se ukorenio usred leta,
neprijatnim iznenađenjima nije bilo kraja. Sad je red bio na Terezu…
Ona je naprosto poludela.
Odakle joj puška? Niko nije mogao da otkrije. Izašla je na balkon i
počela da puca. Sreća pa joj je bes bio ublažen odbijanjem smrti: htela
je samo da rani u noge da bi, sudeći prema njenim povicima koji su
pratili pucnje, sprečila žrtve da tumaraju naokolo kao deo odvratnog
stada. Obuzela ju je mržnja prema svim vrstama uniformi. Pucala je
uzvikujući: „Dole jednakost! Živela raznolikost!“
Ranila je jednog policajca, dvojicu vojnika, jednog kelnera,
srednjoškolku, sladoledžiju, trojicu dečaka u fudbalskim dresovima,
činovnika, medicinsku sestru i starog Deda Mraza koji je prolazio tuda
i prodavao ušećereni kikiriki. Haime je stigao pola sata posle početka
pucnjave i žrtve su ječale ležeći na ulici, pokušavajući da zaustave krv
koja im je šikljala iz butina i listova. Hitna pomoć nikako da stigne.
Benhamin i Lola, klečeći među ranjenima, preklinjali su majku da
prestane da puca.
Kako su komšije napravile kordon da bi zaustavili prolaznike,
Tereza, koja je bila odličan strelac, poče da ubija golubove urlajući da
su i vražje ptice uniformisane. Posle je pucala na senke jer su sve iste
boje. Kad je odlučila da su i ljudska tela uniformisana, jer su svi iste
građe i imaju glavu, trup i udove, nastao je haos. Benhamin i Lola su
pobegli, izbegavajući metke, i sakrili se ispod kola. Konačno su stigli
policajci, jedna ambulantna kola i vatrogasni kamion. Savetovali su ih
da sačekaju dok ne ostane bez municije.
Kad su čuli škljocanje, bolničari su pojurili da pomognu ranjenima a
vatrogasci su razvukli merdevine da zaklone prozor kako bi sprečili
ludaču da skoči na ulicu. Da li je zaista ostala bez municije ili se samo
primirila da napuni pušku iščekujući da joj se približi neko na koga će
otvoriti svoju osvetničku vatru?
Haime je bez razmišljanja, zaboravljajući na bolove, skočio na
merdevine, popeo se i, snažno se odrazivši, uskočio pravo u
trpezariju. Na stoluje zatekao Terezu, kojoj je samo glava virila iz
tamne penušave vode, kako gola leži u metalnoj kadi. Prazna puška
kupala se s njom. Oči su joj bile širom otvorene, okrugle, užarene, a
koža na licu razvučena kao da je premala da zadrži toliku ogorčenost.
Ne prepoznavši sina, govorila je ne obraćajući pažnju na njega, kao da
pokušava da razgovara s nekim ko mu stoji iza leđa:
„Ne pitaj ko si jer nisi niko i ništa. Nikad nisi postojao. Kao ja… Mi
smo uljezi u ovom nestvarnom svetu gde nema ničeg istinitog i
stvarnost je samo privid. Svuda naokolo su uniforme, sve kopija do
kopije. Svako odelo, svako telo, svaka duša, sve je maska. Svuda je
samo površnost, a nigde suštine. Komad stene, komad mesa, poplava,
požar, masakr, uvek ista dvolična igra praznine. Mrtvi smo otkad je
sveta i veka. Niko se nikad nije rodio. Zadavi me, izbavi me iz ove laži!“
Terezin očaj bilo je toliki da je Haime pružio ruke u nameri da je
posluša. Ona je kleknula na kolena pokazujući svoje duge, mlohave
grudi, velike banane koje su joj sezale do pupka.
„Ja više nemam snage. Ti, kao dobar dželat, promeni svet. Učini da
se konačno rodi…“
Potiskujući sažaljenje koje ga je nagonilo na materoubistvo, Haime
potrča da otvori vrata. Policajci su ušli kao klovnovi jureći s kraja na
kraj, uzvikujući naređenja, nišaneći karabinima, mašući pendrecima,
drhteći kao da je sirota žena pomahnitala gorila. Posle njih, belji od
parafinskih sveća, stigli su Benhamin i Lola. Teraza ni njih nije
prepoznala. Zaronila je u vodu u nameri da se udavi. Panduri nisu
znali kako da je spasu pa su prevrnuli kadu. Voda se razlila po podu
šireći odvratan smrad. Pored masnoće i sapuna, u njoj su bili ostaci
hrane, knjige pretvorene u kašu, komadići fotografija, izmet i staklene
kuglice.
Vezali su joj ruke, umotali je u ćebe i odveli. Dok je prolazila pored
Haimea, na trenutak joj se vratio razum: „Sine moj, idi kod
Rekabarena. Jedino nas on nije lagao.“
Onda je urliknula kao životinja i počela da se otima uniformisanima,
dok joj je na usta izlazila pena. Krici su joj se čuli sve dok se kola hitne
pomoći koja su je vozila u ludnicu nisu pretvorila u belu tačku na kraju
Avenije Independensija. Lola je otišla odmah posle policajaca i
vatrogasaca ne prozborivši ni reč. Potiskujući jecaje i mučninu,
Benhamin je pripasao majčinu kecelju i počeo da čisti stan. Ni on nije
progovarao. Haime se osećao kao stranac. Znao je da će njegov brat
smestiti Terezu u pristojnu kliniku. Na kraju krajeva, stara je
pripadala njemu, bila mu je skoro kao supruga. Da mu ponudi pomoć,
samo bi probudio ljubomoru. Bolje mu je da se zatvori u neki jeftin
hotel dok se ne završi ova prokleta godina.
Proveo je sedam dana u sobi trinaest, a da nije palio svetlo, ni
razgovarao sa sobom, ni čitao novine, opružen kao leš. Kad su se
oglasile sirene koje najavljuju početak nove godine, poslednjim
parama koje su mu ostale platio je račun i izašao da se izgrli s ljudima
na ulici. Prva koja mu je pala u zagrljaj bila je neka mišićava brineta,
lepa i srčana. Stiskali su se jedno uz drugo priljubljujući bez ustezanja
intimne delove, nasrćući jedno na drugo kao dva ratna broda, ljubeći
se silinom đuladi. Ne razdvajajući se, potražili su senovito mesto iza
nekog kamiona i tamo, stojeći, satima vodili ljubav.
Posle četvrtog svršavanja, Haime je zapita kako se zove. Ispostavilo
se da je to Izolda, Munja iz Limačea, bacačica noževa. Moj otac
izvrnuo je prazne džepove i predložio joj da ga uzme za pomoćnika. Iz
ranca koji je nosila na leđima devojka je izvadila sedam širokih
noževa, namestila Haimea pored drvenih vrata, udaljila se nekoliko
koraka unazad i ledenim glasom izgovorila: „Da li smeš?“
Haime je osetio da ga noge izdaju, ali glad ga je posavetovala da
rizikuje glavu uprkos ženinom alkoholnom zadahu.
„Neću ni trepnuti!“
Gađala ga je bodežima. Jedan zamalo da mu okrzne uvo. Drugi se
zario opasno blizu rebara. Treći mu je zagolicao list. Time je završena
leva strana. Još tri udarca napravila su ravnotežu s desne strane.
„Raširi malo noge. I dalje se ne plašiš?“
Haime je raširio noge i nije rekao ni reč, ne zato što je bio hrabar,
već zato što je ostao bez glasa. Sedmi ubod zario mu se tako blizu
međice i, da mu se alatka nije skupila kao pamučni prsluk opran u
vreloj vodi, sigurno bi ga kastrirala. Ta 1920. donela mu je i prvu
priliku: biće meta tamnopute Izolde u cirkusu Tonija Šargarepe.
Bela cirkuska šatra, posivela od silne upotrebe, prekrivena
zakrpama i flekama nalik na gnojave rane, bila je mala. Gledaocima je
za sedenje na raspolaganju bila galerija napravljena od grubo tesanih
dasaka, a bina, ograđena kanisterima u bojama čileanske zastave, u
nedostatku dobrih tepiha bila je prekrivena džakovima za krompir. U
jednom kamionu prevozili su opremu i dresiranog magarca, a u
drugom je putovala trupa, sačinjena isključivo od članova porodice.
Gospodin Ernan Kanjas, poznat kao Toni Šargarepa, od glave do pete
obučen u narandžasto (tvrdio je da je potomak Hosea Hoakina
Kanjasa Aldunatea, sveštenika Karauea, kojem se u naletu
oduševljenja u vreme Nezavisnosti omakla greška iz koje je nastala
tajna porodica), akrobatama je bio deda.
Njegova supruga, Emilija Kanjas, poznata kao Toni Zelena salata,
obučena u zeleno (tvrdila je da je unuka Blasa Kanjasa Kalva,
sveštenika koji je osnovao Kongregaciju Marijine kuće i koji je, na dan
otvaranja manastira, pošto je preterao s punčom, zgrešio s jednom
časnom sestrom; čim je počeo da joj se primećuje stomak, izbacili su
je, pa je morala da se porodi u kamionu punom lubenica koji ju je
odvezao pravo do talkauanskih javih kuća), bavila se finansijama i
delila novac i namirnice pravedno kao Solomon.
Dvoje trapezista, žonglera, hodača po žici, krotitelja magarca koji je
znao da njače državnu himnu, bili su roditelji Izolde i njena tri brata.
Tu su bile i tri žene koje su s njenom braćom živele u slobodnom
braku. Svake noći nasumično su odlučivali ko će s kim spavati.
Neodređen broj dece sve tri žene zvao je majkama, a sva tri muškarca
očevima. Najmučniji deo nastupa bilo je stalno presvlačenje. Toni
Šargarepa i Toni Zelena salata uvek su bili isto obučeni, ali ostali su
počinjali nastup obučeni u muzičare i svirali su polku pored biletarnice
postavljene u zadnjem delu putničkog kamiona kako bi primamili
gledaoce. Potom su trčali da obuku uniforme razvodnika, čistača,
majstora koji postavljaju trapeze, prodavača balona, čokolada i
lizalica, da bi se posle presvukli i nastupali kao ljudi od gume,
akrobate; njih osmoro vozilo je jedan bicikl, plesali su rumbu na žici,
bacali magarca u vazduh pa ga hvatali nogama, i vrteli ga zajedno s
dve velike drvene kugle…
Haimeu, koji se nije rodio pod šatrom, niti odrastao u kamionu, pa
mu je bilo teško da nauči sve te akrobacije, pronašli su manje
uzbudljivu ulogu. Pored toga što je rizikovao glavu dozvoljavajući
ljubavnici da ga ocrtava noževima, dobio je zadatak da visi zakačen za
kosu. Pošto od poslednjeg bokserskog meča nije išao kod brice, izrasla
mu je duga, gusta, ravna kosa, koju su akrobate premazale katranom
i, provukavši žicu kao osovinu, uplele u kiku na čijem se kraju nalazila
čelična karika. Kad ga podignu na tri metra iznad bine trebalo je samo
da pokazuje mišiće, pojede empanadu koja mu je ujedno bila i večera i
potom pročita list iz novina u koji je bila umotana.
Taj novi život, obavijen magijom, tekao je po ustaljenom rasporedu.
Ponedeijak, rasklapanje šatre. Utorak, polazak u drugo selo. Sreda,
postavljanje šatre. Četvrtak, šetnja ulicama u povorci. Petak i subota,
po dve predstave. Nedelja, dodavanje jednog matinea za decu, a
uveče, po završetku sve tri predstave, opijanje i vođenje ljubavi pod
tribinama. Cirkus bi nekad bio pun, a nekad bi, što je bilo češće, bio
skoro prazan. Dešavalo se da drže predstave za dvoje ili troje
gledalaca. Niko nije tugovao. Nisu hteli da se obogate, već da zarade
za život. Umetnička priroda nije marila za budućnost. Po karakteru su
bili slični pticama. Ustajali su u zoru, bez prebijene pare, i tokom dana
pokušavali da napune stomake. Svi su osećali neobičnu sreću koja je
ubrzo zarazila i Haimea.
Putovati tako, slobodno, s porodicom, uživajući u otvorenim
prostranstvima, bilo je kao dar s neba. Bez žurbe, mirno kao ptice
selice, putovali su po čitavoj zemlji, od sela do sela, uvek ka jugu. Od
obične kokoške, koju bi začinili šumskim biljem, umeli su da naprave
kraljevsku gozbu a monotoniju putovanja prekraćivali su pesmama i
šalama. Izolda je bila ljubavnica širokog spektra orgazama, u rasponu
od devojačke cike do rike mamuta, pa Haime nije ni osetio kako
nedeije prolaze. Toni Šargarepa, uvek pod ruku s Toni Zelenom
salatom, zajedno su imali oko sto devedeset godina. Jednom su mu
prišli i rekli:
„Prijatelju, mnogo si usrećio našu jedinu unuku i želimo nešto da ti
poklonimo. Ispričaćemo ti vic koji smo smislili specijalno za tebe.
Čuvaj ga kao dragulj i nikome ga ne pričaj, tako da kad tvoja prva
unuka dovede ljubavnika koji je čini srećnom možeš da mu ga predaš
netaknutog. Dobro slušaj jer ti nećemo ponavljati dvaput.
„Neki čovek ugleda žabu. Žaba mu kaže: 'Poljubi me, molim te.'
„Čovek pomisli: 'Žaba koja govori sigurno je začarana princeza.
Poljubiću je, ponovo će biti ona stara, udaće se za mene i postaću
milioner.' Čovek poljubi žabu, oseti eksploziju i pretvori se u žapca.
„Žaba mu reče: 'Baš sam srećna! Toliko dugo si bio začaran i
konačno sam uspela da te spasem!'“
Haime nikad nije znao šta je ta priča probudila u njemu, ali umesto
da se nasmeje, rasplakao se.
Dvoje starih kl ovnova zadovoljno zapljeskaše rukama. „Nismo
pogrešili. Ti si osećajan čovek. Dobre šale, baš kao i sreća, treba da
izazovu suze.“
Kad su stigli u Puerto Mot zarobila ih je zima praćena olujnim
kišama. Tamo su ostali tri nedeije čekajući da prestane potop. Voda je
padala i padala i padala. Nisu mogli da podignu šatru u tom blatu.
Ubijali su vreme igrajući karte, zatvoreni u kamionu. Žene su izašle u
potrazi za poslom da bi imali šta da jedu. Haime se ponudio da im se
pridruži. Muškarci mu tutnuše karte u ruke, postaviše ga ispred
parčeta hleba sa sirom i čaše vina dajući mu do znanja da, po
porodičnoj tradiciji, muževi i ljubavnici ne rade s prostacima, kako su
nazivali sve ljude koji nisu pripadali cirkuskom svetu.
„Mi smo čisti, a oni su lažni kao hrpe papira koje predstavljaju
novčanice.“
Od žena je ostala samo baba, koja je trenutke odmora koristila tako
što je pokušavala da dresira žapca. Kako su ispričali Haimeu, počela je
pre deset godina i uspela da ga nauči da kaže mama, ali to nije bilo
dovoljno da nastupa pred publikom.
„Zar žabe žive toliko godina?“
„Žive ko kornjače, više od sto godina. Možda jednog dana Toni
Zelena salata uspe da ga nauči da popije benzin i pljune ispred sveće
tako da izazove veliki plamen.“
Toni Šargarepa bio je ubeđen da će njegova supruga uspeti da
izdresira vodozemca. „Ako je ukrotila mene, bivšeg džeparoša iz
tramvaja, ukrotiće i njega. Od nje sam naučio svoju prvu tačku:
obučen u klovna, prolazio sam pored putnika, krao pet novčanika,
bacao ih u vazduh, žonglirao njima i netaknute ih vraćao vlasnicima.
Potom bih prošao sa šeširom… Od te milostinje kupili smo platno za
svoj prvi cirkus.“
Žene su se uvekvraćale punih ruku. Čim je prestala kiša vratili su se
nastupima i nastavili put ka jugu. Kad stignu u Punta Arenas, okrenuće
se nazad ka severu, ka Ariki. Mislili su da će tako živeti do kraja života,
generacijama, pretvoreni u čarobni visak koji se penje i spušta po
dugačkoj i uskoj domovini kao beskrajno milovanje.
Haimea su toliko vukli za kosu da je počeo da razvija intelektualne
težnje. Počeo je istinski da čita novine, tamo u visinama. Cirkuzanti su
mu se podsmevali:
 „Mi, na sreću, nismo dep prostačkog sveta koji je čista glupost i laž.
Ništa od onoga što pričaju nije istina. Stvarnost nije gomila slova.
Jedina ti je mana, Haime, to što si naučio da čitaš. Znaš li zašto
prostaci toliko čitaju? Pretvaraju u reči sve ono što ne umeju da
urade.“
Naslovne strane slavile su ekonomski procvat. Haime se uznemirio:
stalna putovanja po zemlji omogućila su mu da vidi u kakvoj
ponižavajućoj bedi žive seljaci i radnici. Kako slave privredni uspeh
usred tolike gladi? Da bi se to shvatilo, potreban je britkiji um,
naviknut da događaje posmatra iz ptičje perspektive. Nije umeo da
analizira ono što je pročitao pa mu se zbog toga činilo kao da se
otečenog oka bori protiv šampiona koji napada sa zamućene strane.
Doneo je veoma važnu odluku. Jedne olujne noći, kad se žene nisu
vratile na spavanje („Ne brini“, rekoše mu prijatelji, „kasno su završile
posao i da ne bi pokisle, ostale su da prespavaju u jeftinom hotelu, kao
što su i pre radile.“), sakrio se u tovarni kamion gde je noćio magarac
da ga ne bi ubio grom. Pošto se uverio da životinja spava – nije hteo ni
nerazumne svedoke – pozvao je Rebea.
Kavkazac, iznenađen neočekivanim zanimanjem nekoga ko ga je po
cenu epileptičnih napada primorao da luta i umire od dosade po sivim
pustinjama međusveta, poslušao je kao izgubljeni pas koji je pronašao
svog gazdu.
„Bedna utvaro, prestani da letiš naokolo kao pijani gavran i sedi
mirno naspram mene jer želim nešto da ti predložim!“
„Dobro, Haim.“
„Ne zovem se Haim, i nemam veze s tim čudnim imenima! Zovi me
Haime ili te proterujem sa ovog sveta!“
„Dobro, Haime.“
„E, tako! Ne znam da li stvarno postojiš ili si porodična halucinacija.
Otac mi je umro lud a i majka je krenula njegovim stopama. Ne bi me
iznenadilo da sam i ja poludeo. Bilo kako bilo, pojavljuješ se kad te
pozovem i pričaš razumno o nečemu što meni ne bi ni palo na pamet.
Možeš da mi budeš od koristi. Pretpostavljam da želiš da postojiš, zato
si ovde. Ali zavisiš od moje volje. Dobro me slušaj: moram da shvatim
ovo što čitam u novinama. Zanima me Čile. Jevreji i njihova tradicija
nemaju nikakve veze sa mnom. Želim da stvoriš drugu odeću, ne
mogu da te gledam kao rabina. Smisli umereno odelo, normalno, a ne
te ekstravagantne gluposti u srednjoevropskom stilu iz devetnaestog
veka. Pojavi se bez brade i s kratkom kosom, dobro prouči ovu
stvarnost i nikad mi više ne pominji Adonaja. Toru, Kabalu ili Talmud.
Šta kažeš?“
„Iako zloupotrebljavaš svoju moć, Haime, shvatam da se vremena
menjaju i da se istine jedne epohe i jednog mesta ne mogu primeniti u
drugom vremenu i na drugom mestu. Moj izgled, iako čitavu večnost
ne želim to da priznam, čista je iluzija. Nisam sačinjen od materije, već
od sećanja. Odmah ću ga se rešiti. Vidi…“
I Rebe se, junački savladavši svoju nostalgiju, pretvori u obrijanog
čoveka, uredno očešljanog, obučenog u elegantno sivo odelo, košulju
od belog puplina, s kravatom na diskretne pruge i kišobranom. Reče
sa osmehom: „Stojim vam na raspolaganju, gospodine. Kako vam se
čini?“
„Kišobran ti ne treba a osmeh je beskoristan. Zvaću te samo da
bismo razgovarali o vestima.“
„Nešto, ma koliko malo bilo, mnogo je više nego ništa, gospodine.“
„Prestani da me zoveš gospodinom i nastavi da mi se obraćaš sa ti.
Sad idi.“
Poslušni duh nestade. Od tog trenutka, Haime ga je viđao
svakodnevno, kad god bi otišao na veliku nuždu. Taj ozbiljan trenutak
pravdao je novine koje je nosio presavijene u ruci i obezbeđivao mu
samoću potrebnu za dijaloge koji su drugima izgledali kao monolozi
ludaka.
„Haime, proučio sam temu: ovaj period blagostanja o kojem novinari
toliko pričaju samo je krečenje groba. Istina se ne nalazi u uvodnim
člancima, već na ekonomskim stranama. Zemlja koju zoveš svojom, a
nadam se da ne grešiš, prodaje se, rudnik po rudnik, njivu po njivu,
Amerikancima. Naravno da dolari špekulantima izgledaju kao
blagoslov, ali to su papiri koji iščezavaju. Stranci odnose bogatstvo iz
zemljišta. Tvoji Čileanci se ne bogate, već se zadužuju. Opasna je to
situacija. Narodna glad može izazvati revoluciju. Ali pokušaće sve da
zamažu predsedničkim izborima.“
„Ne razumem.“
„Haime, ti si sad cirkuski čovek. Znaš da istaknuti prostaci koriste
laž kao univerzalno sredstvo. Priseti se nastupa komičara: klovn ne
može sam da nasmeje publiku, već mu treba saradnik. Toni je
raskošan, simpatičan, razmetljiv i brbljiv; njegov kolega, Avgust,
antipatičan je, ozbiljan, siv i ne naročito pričljiv. Izgledaju kao
neprijatelji, ali zajedno izazivaju smeh zbog kojeg cirkus nastavlja s
radom.
 „Sad imamo dva kandidata za predsednika republike. Tonija, Artura
Alesandrija, emotivnog, brbljivog, cmiljenog, optimističnog; i Avgusta,
Luisa Barosa Borgonja, akademika, hladnog, aristokratu,
autoritativnog. Prvi govori o svetloj budućnosti, drugi o opasnoj
sadašnjosti. Jedan traži slobodu, drugi ugnjetavanje. Iza obojice stoje
isti ljudi koji dele iste ciljeve: prevariti siromašne, ubediti ih da
učestvuju u odlučivanju o sudbini domovine. Što je Borgonjo
neprijatniji, to Alesandri ostavlja bolju sliku među narodom, koji ga,
ujedinjen oko iluzije, može izabrati za predsednika.
„Ali, izuzev površnih reformi, kapitalistički režim ostaće isti. Država
će se i dalje prodavati a glad mogu da utole samo meci. Postoji i treći
kandidat, kojeg retko ko primećuje, i koji nema velike šanse da bude
izabran pošto propoveda izvan tog cirkusa, odnosno iz zatvora, i nudi
nemoguću istinu, Luis Emiliano Rekabaren. Umesto da galami da bi
ostvario male pobede, kao majmun u zoološkom vrtu koji traži da se
čuvar prema njemu lepo ponaša, da dobije nekoliko oraha više, ali ne
pokušava da uništi kavez, Rekabaren želi sve: da se ukinu granice, da
se planeta pretvori u jednu državu, da se proglasi rat ratu, da se
zemljište oduzme i razdeli seljacima, da se ukine privatna svojina,
uništi kapitalistički sistem, vlast prepusti narodu, razvija političko
obrazovanje.
„Ukratko, želi da ponovi Rusku revoluciju. Taj čovek mnogo će patiti.
Nema bogatstvo koje bi mu obezbedilo podršku. Ide protiv vlasti, a
nezreli narod više voli da sluša Alesandrijeve 'privlačne' reči
zadovoljavajući se obećanjima. Iako je gotovo sveti ratnik, on maši
poentu: kao Kihot koji pokušava da sledi korake Amadisa de Gaule, on
želi da bude vođa imitirajući Lenjina. Problem je u tome što su Čileanci,
i bogati i siromašni, zbog tolikih vekova provedenih pod stranim
osvajačima, izgubili identitet. Komšije im ukazuju na to šta treba da
žele. Nijedan sloj ovog društva nema svoje ambicije. Sve se imitira.
Kapitalisti kopiraju Evropu i Sjedinjene Države, radnici imitiraju
boljševike. Previše je to zabluda, Haime. Nametnute želje odvešće ih u
propast i nasilje. Rekabaren, nesposoban da izmisli sopstveni put,
jednog dana postaće žrtva svojih ideala.“
Veći deo zime proveo je u razgovoru s Kavkascem. Kud god da su
otišli, svuda se pričalo samo o Alesandriju. Oduševljenje ovim
kandidatom bilo je toliko da je u danima kad bi im kiša dozvoljavala da
nastupaju, pre početka predstave publika ustajala, i kao da je reč o
državnoj himni, pevala:

Za pobedu će se boriti,
dušo moja,
radikal svaki:
da svi Čileanci,
dušo moja,
budu jednaki.

Haime je, okačen o kiku, pošto se pre toga izložio noževima Munje iz
Limačea, osetio da mu se, od silnog istezanja kože na temenu,
ispravljaju vijuge a mozak pretvara u leteći ćilim. Terezina buncanja:
Promeni svet. Učini da se konačno rodi, proganjala su ga kao zujanje
osa. Majka je od njega tražila da postane prorok, njega, najbednijeg i
najnepouzdanijeg od svih ljudi, njega koji ne veruje ni u šta, koji luta
tražeći milostinju, zadovoljan u svetu bez značenja, bez zakona, bez
morala, gde su svi osuđeni na smrt, gomile prolaznih ćelija, hrana za
crve, besmislene nakaze…
Želeo je da zauvek ostane da visi, i vrti se, i da nikad ne siđe, dok se
ne sasuši… Ili sasvim suprotno, da se uključi u uzaludnu radničku
borbu, da bude žrtveno jagnje, da postane mučenik, da doda svoje
zrno peska kako bi se Zemlja pretvorila u rajski vrt gde dobri ljudi, bez
briga, bez ratova, jurcaju s kraja na kraj kao prosti mravi
pokušavajući da ožive Boga da bi ih svojim kaznama spasao dosade i
ponovo im podario žar za životom… Bah! Bolje da metne valjak u
dlakavi tunel svoje žene i da u njenu biljku mesožderku ispljune očaj
pretvoren u seme.
U Osornu je devet dana padala kiša i ledeno kamenje. Od dobovanja
nisu mogli da spavaju ni da igraju poker. Pokušali su da postave šatru,
ali vetar ju je tako jako zatresao da su se zakrpe razletele kao jato
prljavih golubova. Muškarci, u dubini duše zadovoljni zbog te nezgode
jer im je obezbedila neku zanimaciju, provodili su vreme u kamionu
krpeći rupe, dok je pet žena radilo u gradu. Te noći nisu se vratile, kao
ni narednog dana. Trećeg dana, Izoldin otac zamolio je svoje sinove da
mu pomognu da ih potraži. Haime je insistirao da i on pođe s njima.
Slegli su ramenima: „Ako želiš da ideš, pođi. Sad si jedan od nas.
Shvatićeš.“
Toni Zelena salata dala im je malu kašicu prasicu u kojoj je bilo
nešto novca. Zaštitivši glave pončom, krenuli su po oluji, mokri do gole
kože. Uputili su se pravo u policijsku stanicu. Tamo su, naravno,
zatekli sve žene, koje su čekale da njihovi muškarci dođu i plate kaznu.
Uhapsili su ih zbog nelegalnog bavljenja prostitucijom. Sve je brzo
završeno. Klovnovi i akrobate bili su saučesnici. U kašici prasici uvek
je bilo novca za ovakve prilike. U selima su svi znali da, kad cirkuzanti
ne mogu da nastupaju, njihove žene izvode drugu vrstu predstave. S
vremena na vreme, da bi zadovoljili ženu nekog gradonačelnika, pisali
bi im kaznu, Nije se išlo dalje od toga. Seks sa ženom iz cirkusa
smatrao se posebnom vrstom zadovoljstva…
Haime se vratio ne progovarajući ni reč i gledajući u pod. Kad su
stigli u kamion, žene su iz vulvi izvukle skrivene novčanice. Muškarci
su im aplaudirali. Pojurili su da kupe hranu i počela je zabava.
Rizikujući da mu ova uzvrati nožem, Haime je ošamario Izoldu kad je
pokušala da ga poljubi. Toni Šargarepa uhvatio ga je pod ruku,
povukao u ćošak i šapnuo mu na uvo:
„Ako u čaj staviš kocku šećera, rastopiće se. Ako staviš kocku
mermera, ništa se neće desiti. Važna su osećanja. Sve ostalo je čisto
trljanje mesa. Seks sa prostacima samo je posao, isto kao i letenje na
trapezu ili hodanje po žici. Nemaš razloga za ljubomoru. Ako te
prevari s nekim iz branše, s drugim cirkuzantom, onda je to nešto
drugo. Možeš da je ubiješ ili da joj unakaziš lice. Takav je običaj.
Prihvati ili ostavi. Jedino tako možemo da preživimo. Tako smo živeli
do danas, tako ćemo i nastaviti.“
Haimea je zabolela glava. Voleo je da putuje s njima, ali nije mogao
da podnese da mu ljubavnica bude kurva. Postalo mu je mučno da visi
okačen za kiku. Slepoočnice su mu pulsirale kao da će pući. U
grozničavoj izmaglici ugledao je kako mu se približavaju taiasi od
četrdeset metara i počeo je da urliče da bi ih rasterao. Toni Zelena
salata naterala ga je da popije litar kuvanog vina s limunom i cimetom.
Počeo je da mu lije znoj u potocima i zaspao je.
U tim trenucima duboke depresije, ušao sam mu u organizam. Kad
se probudio, puls mu se vratio u normalu. Opipao je testise. Izgledali
su mu drugačije, čvršće i plemenitije. Nije bio sam, bio je koren drveta
koji će se razgranati kroz čitavu večnost. Ja sam ga molio da se rodim,
da se uzdignem ka ženi koja mi odgovara kao majka. To ga je
primoralo da preispita svoju vezu s Munjom iz Limačea.
Šta je osećao prema njoj? Nešto slično onome što oseća ker prema
keruši. Na nivou obične želje, bilo mu je svejedno da li je s njom ili s
nekom drugom. Topla dubina, prijatna šupljina koja se prilagođava
njegovim divljim naletima, orgazmičke erupcije i kravlja toplina,
svakodnevne budalaštine, sentimentalna sladunjavost, vlažni šapat
pećine. Osim što ume da baca noževe i da se kurva, Izolda se ni po
čemu nije isticala. Pored nje nikad neće napredovati. Ponovo ga je
zabolela glava. Brat njegove ljubavnice na krkačama ga je odneo izvan
sela i ostavio ga na ulazu u šumu koja se gubila u brdima.
„Idi ovim puteljkom dva kilometra. Kad naiđeš na stenu ofarbanu u
crno, triput dugo zvizni. Posetiće te jedan Indijanac po imenu Tralaf.
On će te izlečiti. Tako mi je rekla jedna gospođa iz publike.“
Drhteći od jeze, Haime je hodao okružen drvećem. Ledeni vetar
pokrenuo je kišu lišća. Koraci su mu lomili zaleđenu rosu koja je
prekrivala tlo. Stigao je na proplanak prekriven crvenim zemljištem.
Tu je, u središtu jednoličnog prostora, okružena bujnom vegetacijom,
stajala velika crna stena. Podsećala je na orla sklupčanog poput
oklopnika koji se sakriva kad je u opasnosti. Ali nije izgledalo kao da se
ptica sprema za odbranu. Haimeu se činilo kao da je zarila kljun u
grudi da bi pila krv iz svog srca.
Ne nebu su se gomilali gusti oblaci. Promenila se svetlost i orao je
polako nestajao da bi se, zahvaljujući iščezavanju kontrasta koji su
pravili svetlost i senke, pretvorio u nasmejanu ljudsku lobanju.
Uznemiren, moj otac dotakao je čelo da bi proverio da li i dalje ima
temperaturu. Bilo je ledeno. Zabacio je glavu i triput dugo zviznuo.
Počela je kiša praćena munjama. Zemlja se treslaod grmljavine.
Ponovo je izašlo sunce. Mokar do gole kože, Haime se spremao da
ponovo zazviždi, ali prekinuli su ga neki koraci. Bili su tako tihi i hitri
da je skočio na stenu u strahu od pume. Pojavio se star, ali krepak
Indijanac iz naroda Mapuče noseći veliki džak.
Podrugljivo mu je rekao: „Opa, uinka,8 šta radiš tu na Amoiuenu? Ne
plašiš se valjda jednog ubogog starca? Siđi, ovo je zaštićeno mesto.
Nijedna puma, divlja mačka, velika lisica, pekari, pa ni gvanako ili miš
ne usuđuju se da dođu ovamo. Pozdravi sa mnom moju uekufe9… Mari,
Mari… Ako si došao kod mene, znači da patiš. Ništa mi ne govori, ja
gledam rukama.“
Kleknuo je pred Haimea i, krenuvši od nogu naviše, opipavao mu je
telo. Kad je stigao do glave, nakašljao se dajući do znanja da shvata u
čemu je problem.
„Ovde se prikazuje ono što deluje loše, ali je dobro. Decu bole vilice
kad im rastu zubi. Tebe boli glava jer ti raste duh. Prošlo je mnogo
vekova otkako si izgubio svoje okruženje, a bez korena nema ni
zdravlja. Pokušavaš da otvoriš glavu da bi poleteo. Toliko su te vukli za
kosu da ti se ispod nje nakupilo mnogo krvi. Ako želiš da se oslobodiš
bola, prvo moraš da mi dozvoliš da ti odsečem kosu.“
„Ne mogu, tako me kače da visim u cirkusu. To mi je posao.“
„Nađi drugi posao. Ne valja da čovek visi zarad drugih ljudi. Jedino
što sme da nas vuče naviše je Amoiuen, maska vrhovnog bića.“
U Haimeovom duhu nešto se promenilo. Naglo je odlučio da napusti
cirkus, tek tako, bez razmišljanja, kao da je to nešto što se dugo
krčkalo u tami i sad je najednom iskočilo na svetlost.
„U redu, Tralafe, ošišaj me.“
Indijanac mu je natrljao glavu korom drveta koja je napravila penu i
obrijao ga oštrim kamenom. Onda mu je uštinuo kožu na ćelavoj glavi i
napravio dva ukrštena reza. Haime je urliknuo od bola.
„Izdrži, uinka. Ostalo je još mnogo dnevne svetlosti; pred tobom je
dug put, beskrajan. Moram da zasečem još osam krstića.“
Oko lobanje urezao mu je ostale krstiće pa je izgledalo kao da ima
krunu. Krv mu se slivala niz lice, uši, potiljak. Otac je počeo da drhti.
„Samo hrabro, uinka. Naš orao je došao sa sunca. Nisi sam. U tebi je
duša pretka. Ona te održava. Prestani da stenješ kao konj koji se plaši
da pređe preko visećeg mosta. Predaj se konjanikovoj volji. Kreni
polako, korak po korak, budan. Ako ti popusti pažnja, progutaće te
provalija i pašćeš u reku smrti. Tamo ćeš se rastopiti jer nemaš cvet
svesti. Onaj ko spava ne zna za sebe. Samo onaj ko je budan može
otvoriti vrata i dopustiti prolaz vrhovnom biću.“
Tralaf iz džaka izvuče flašu s vodom u kojoj je bilo devet pijavica i
stavi ih na rane. Istog trena su se zakačile i počele da sisaju krv.
Indijanac je upalio vatru grančicama crvenkaste boje čiji je dim
mirisao na hleb i zapevao je udarajući ritam bubnjem. Vreme je
prolazilo; pijavice, koje su bile dugačke i tanke, sada, kad su se najele,
postale su debele, nabrekle. Počele su da se odvajaju i padaju u
glinenu posudu koju je vrač stavio pred očeve noge, pošto mu je savio
glavu. Stiskao ih je da ispovraćaju popijenu krv. Zatim ih je oprao i
vratio u flašu s vodom. Preturao je po džaku i izvukao suve grančice
prekrivene nežnom korom koja je podsećala na ljudsku kožu, pa ih je
malim ručkom samleo u avanu da bi ih pomešao sa zgrušanom krvlju.
Umesio je želatinasti, tamni hleb. Onda ga je drvenom lopaticom
oblikovao u zmiju.
„Ako si dobar strelac, lisica ti neće pobeći. Savladaj gađenje, pojedi
kaikaja:10 zmiju nad zmijama, neprijatelja ljudskog roda, koja donosi
potop iz dubina, briše sve; više nećeš biti telo i pretvorićeš se u čist
duh. Neće ti dati zdravlje jer ga već imaš: samo će rastopiti bolest koju
si izmislio.“
Haime, kojem se, zahvaljujući puštanju krvi, prvi put u životu
razbistrio um, otkrio je glavnu odliku svog karaktera: radoznalost.
Ništa nije voleo, ali sve je želeo da zna. Gdegod da bi se našao, nailazio
je na neznanje. Svaka ideja izgledala mu je kao smetnja, opisi osećanja
uvek su bili smešni, sadržaj nekog pojma vodio je ka drugom i tako u
beskraj, misliti je bilo samo verovati, značenja su se menjala brzo kao
oblaci, stvarnost je bila prekrivena mentalnim tvorevinama koje su
zbog opšte prihvaćenosti smatrane istinitim; niko, ali niko, nije
govorio istim jezikom. A on je želeo da skine veo, spozna smisao
života, tajnu svemira, građu onoga što neki nazivaju Bogom.
„Za dobrim konjem prašina se diže. Nemoj propustiti ovu priliku.
Trči! Idi, uinka?“
Dok je Indijanac udarao u svoj bubani od drveta i konjske kože,
Haime je pojeo zgrušanu krv potiskujući nagon za povraćanjem.
Celo telo mu se streslo, skočila mu je temperatura, preznojio se,
ohladio se, izgubio je dimenzije, osetio se velikim kao div, smanjio se,
jezik mu je goreo, iz usta mu je lizao plamen, levo uvo mu je raslo dok
nije postalo pet puta veće od drugog, razumeo je divlje životinje, svako
mjaukanje, riku, cvrkut, zujanje otkrivalo mu je nešto novo, čak je i
kreketanje žaba prenosilo dubokoumne poruke. Pred takvom
mudrošću, osetio se kao bednik i grohotom se nasmejao svom
neznanju. Onda mu se neverica borila s drogom.
„To su zvučne halucinacije. Ja sam zamislio sve što su životinje
izgovorile. Nateraću ih da otpevaju italijansku pesmu.“
I šumom se razlegao životinjski hor koji je pevao pesmu Tovna a
Sorrento. Tralaf ga snažno šutnu u gradi. Otvorila se krvava rupa.
Osećao je kako mu kroz ranu ističe srce, ali se umesto njega pojavila
crna mačka, sklupčana kao fetus.
„Mačka ne može da pogleda miša a da ne poželi da ga ubije. Šta god
da govore, životinje u svakom slučaju razgovaraju s tobom. One
obezbeđuju materiju, ti stvaraš poruku. Oslobodi se mačke, pusti miša
da živi.“
Haime se podelio nadvoje. Sve što je gledao pretvorilo se u ogledalo.
Onda se podelio na tri, pa na četiri dela… Shvatio je da se može deliti
beskonačno i da može biti na bezbroj mesta odjednom. Opet se
nasmejao. Tolike godine, čitav jedan život, bio je jedno, zarobljenik
tela zamišljenog kao celina, iz straha vezan za svoju spoljašnost.
Kukavice ne mogu da se odvoje od zemlje! Teret treba baciti preko
palube… Osetio se lakšim, kao da lebdi. Tralaf mu je skočio na leđa
pretvorivši se u zelenu pumu. Približio je njušku Haimeovom levom
uvetu i grubim glasom rekao: „Sad gledaš kao kondor. Odletećeš do
Ognjene zemlje da bi udahnuo život zaboravljenim bogovima.“
Jezdili su kroz vetrove i oluje, iznad razuđene obale koju zapljuskuju
talasi visoki kao katedrale; krstarili su iznad arhipelaga, fjordova,
kanala i spustili se u vulkanski krater, nad prostrano polje lave. Grotlo
je bilo prekriveno spaljenim ljudskim kosturima. Iz zelene pume
buknuo je plamen:
„Prihvati pročišćenje vatrom. Budi spreman da zamisliš da si
ugljenisan. Predaj ličnost koja te ograničava. Pretvori se da primaš
bez ograničenja.“
Haime je dozvolio da mu telo gori. S dna pećine, oslonjeni jedni o
druge kao grupa ranjenika, prilazila su trojica Indijanaca sa šarama
po telu. Ispod tačkica i horizontalnih i vertikalnih pruga koje su ih
krasile izvirivala su tela mumija. Stenjali su pri svakom koraku.
„Boli ih zaborav. Oni su tvorci sveta: Kosmenk, otac; Halpen, majka;
Keternen, sin… Ti, koji si svoje telo uspeo da pretvoriš u plamen,
prepusti se Kosmenku. Predaj svoju svesti“
I Haime se odvajao od sebe pretvorivši se u nevidljivu vulvu veličine
neba, da bi se prepustio ocu, neograničenoj sili koja ga je izvukla izvan
vremena i prostora. Kosmenk je ušao u potpunu negaciju: kao da pada
u crni bunar, u kojem sve što se prikazuje istog trenutka nestaje
prolazeći kroz različite nivoe postojanja koji su iščezavali, odbacujući
sve da bi na kraju, kao srce beskraja, postao najveća od svih potvrda.
Iz bezgranične dobrote izronila je Halpen, njegova supruga. Haime se
raspršio u oblak vrelih kapljica i stiglo je razumevanje: kružio je
nebeskim strujama, po zemlji, okeanu, biljnim sokovima, krvi. Razlio
se u mrežu talasa kao ogromni pauk načinjen od spirala. Život je bio
prazan lavirint iskrivljen olujom strasti, Halpen, neprestani orgazam.
Kosmenk, večito nepokretan u svojoj mračnoj noći, koren svih sunaca,
sve svesne svetlosti, Halpenin otac, koji joj je postao ljubavnik da bi
uronio u materiju, pretvorenu u srećnu pesmu, i rodio se kao njen sin:
Keternen, zlatno dete, krhki i nežni hleb, koji hrani onog ko ga
uništava. Keternen, rođen iz Kosmenkove žrtve, spasitelj ljudskog
roda, tvorac novog sveta u kojem niko nikog ne jede i meso je
providno; u kojem sva živa bića, pretvorena u svesne komete, na nebu
iscrtavaju vatrenu katedralu. Majčinsko zadovoljstvo tako je jako da
liči na bol jer prasak je vrtoglav i ne prestaje da raste. Onda nudi svoj
najveći dar, smrt, da bi se sve ponovo vratilo Kosmenku…
Haime se našao nag nasred šumskog proplanka. Pored crne stene
stajao je Tralaf i svirao nešto što je ličilo na violinu: koštani luk s
jednom žicom od upletenih dlaka prislonjen na gornje sekutiće preko
kojeg je prevlačio drugim istovetnim lukom proizvodeći zvuk nalik na
ljudski i božji plač. Haime nikad nije iskusio tako snažno osećanje.
Grudni koš dobovao mu je kao da mu se čitav trup pretvorio u srce.
Činilo mu se da nema glavu, da je obezglavljen. Bio je utroba s rukama
i nogama, ništa više. Čitavog života mislio je da je bezosećajan,
emotivno mrtav, ali sada je shvatio da je bio uspavan. Sad se širio,
neprestano je davao.
Duh mu je pripadao drugom svetu, oslobođenom oblika. Primećivao
je svako prisustvo, energiju, jedinku, bez obzira na veličinu tela u
kojem su se ispoljavale. Ogromna bukva učinila mu se manje važnom
od orlića koji mu je sleteo na obrijanu glavu. Zato što je drevno drvo
slabilo, pretvoreno u tanak snop ljubičaste svetlosti, dok je ptica svuda
naokolo isijavala zlatne zrake. Počeo je da povraća zgrušanu krv.
Indijanac mu je pridržavao glavu.
„Gledao si kao tigar, samo si čkiljio, ali birao si najdeblje lame. Onaj
ko odluči da živi, više nikad neće udahnuti zadah smrti. Pošto si
preživeo rat, plesaćeš sve dok budeš imao srce. Svaka čast, uinka.
Živni malo: vratio si se iz sveta drevnih bogova i više nikad nećeš biti
isti. Nastavićeš da se boriš, da stičeš, ali posmatraćeš izdaleka, jer
znaš da se sve menja, nestaje i da je svaka veza lažna.“
Prestao je da povraća. Praznog stomaka i bez glavobolje, Haime se
osećao odmorno, smireno, spokojno.
„Hvala ti, Talafe, tvoja droga me je pročistila i obogatila. Nikad se
više neću vratiti u cirkus. Tamo, na drugom kraju zemlje, čeka me
moje ostvarenje.“
Jasno je da sam ga ja, koristeći sjajnu priliku kad se moj budući otac
predavao mesečevoj ceremoniji, podstakao da krene na to hodočašće
da bi mi pružio novu priliku za otelotvorenje. Haime se obukao,
zahvalno se oprostio od Indijanca i krenuo nazad. Dok je prolazio
uskim puteljkom, netaknuta šuma nije mu delovala ni mračno, ni
opasno, ni strano. Prvi put osetio je da je vlasnik zemlje, s korenima
dubokim kao kod drveća koje ga je milovalo hiljadama različitih
vibracija. Hodao je tako uživajući u probuđenim čulima, kad ga je
strašna rika naterala da se ukopa u mestu. Pred njim se propinjala
puma pokazujući mu svoje očnjake. Izgubivši kontrolu, okrenuo se i
jurnuo glavom bez obzira. Naleteo je na Tralafa.
„Uinkaje dakle mislio da ode, a da mi ne plati!“
„Oprosti, prijatelju, nije mi palo na pamet. Došao sam bez novca.“
„Znam. Dok si bio odsutan, preturio sam ti džepove. Ćorak! Nisam
našao čak ni flašu ili dve piska, kakav je red. Ti si od onih koji misle da
će sve dobiti za džabe. Da znanje koje nam je dato primamo tek tako.
Da ne treba prstom da makneš.“
„Izvini.“
„Izvinjenja nisu dobra za trampu. Veći deo života proveo sam trpeći
razne užase da bih dobio ono što sam tebi dao odmah. Ako ga primiš
tek tako, kako ćeš umeti da ga ceniš? Znaš li koliko sam morao da
pešačim po planinama da bih našao koru koju si pojeo? Pokušaj da
uhvatiš makar jednu pijavicu. Pronađi pećinu drevnih bogova. Jedan
život neće ti biti dovoljan za sve to.“
„Smiri svoju pumu, molim te. Pusti me da idem. Radiću nekoliko
nedelja i vratiću se da ti dam novac.“
„Ako znaš da moraš da ga daš drugome, nikad nećeš zaraditi novac.
Takvi ste vi uinke. Mrzite da plaćate dugove.“
„Ne i ja!“
„Lažeš. Pozajmili su ti život a samo se žališ što ćeš jednog dana
morati da ga vratiš. Ako mi smesta ne platiš, nahuškaću na tebe
nauelbutu!“
Puma, kao da želi da potvrdi vračevu pretnju, krenu režeći ka
Haimeu, uspravi se na zadnje noge i spusti mu šape na ramena. Zbog
ogromne njuške koju mu je životinja unosila u lice i njenih sto pedeset
kila, mom ocu klecnuše noge i pao je na kolena.
Indijanac reče: „Tüngn“, i životinja se povuče i leže na put gde je
njuškala žbun makija. Tralaf iz džaka izvuče ogrlicu od ljudskih zuba.
„Fali mi jedan kutnjak da je završim. S njom ću postati gospodar
svoje duše. Moći ću da izlazim i ulazim u uenu, mesto duhova koji
znaju. Daj mi taj zub! U vilici će ti ostati rupa koja će te uvek podsećati
na slobodu koju si osvojio.“
Ne odgovarajući mu, Haime širom otvori usta. Indijanac je sažvakao
neke travke, ispljunuo zelenu kašu, namazao je oko kutnjaka i onda
ga, povukavši konopčićem od upletene kose, jednim potezom iščupao,
a da Haime, koji je žmurio, nije ništa osetio. Kad je podigao kapke, nije
bilo ni pume, ni Tralafa.
Mislio je da neće imati problema pri povratku. Samo treba da prati
tragove koje je ostavio na blatnjavom putu. Nažalost, počela je kiša.
Tlo se ubrzo pretvorio u ogromnu baru, a put je nestao. Kad je prestao
pljusak, gusta magla zamračila je šumu. Haime je nastavio dalje ne
znajući kuda ide. Hodao je satima. Polarna hladnoća zaledila mu je
mokru odeću.
Iscrpljen, drhteći, konačno je naišao na proplanak gde se uzdizala
crkva. Potrčao je da potraži utočište. Troja vrata širokog ulaza bila su
zatvorena. Kao i prozori. S bočnih strana drvene građevine spuštao se
krov praveći zaklon. Legao je ispod da predahne na suvoj zemlji.
Utonuo je u dubok san. Probudila ga je hladnoća. Počeo je da pada
sneg. Noge skoro da nije ni osećao. Ako ostane tu, umreće od
hladnoće. Iz očaja je skupio snagu da nogama razbije bravu glavnih
vrata i uđe u crkvu.
 Na osnovu debelog sloja prašine zaključio je da ovde dugo niko nije
dolazio. Skinuo se i obrisao se malim čipkanim stolnjakom koji je
prekrivao kameni oltar. Odjednom oseti da ga neko posmatra. U
jednom ćošku, skriven u polusenci, stajao je sveštenik. Onako go, moj
otac sakri polni organ rukama i krenu ka njemu da ga zamoli za
oproštaj. Našao se pred gvozdenim Svetim Franjom, obučenim u
vuneno odelo.
Smejući se kao ludak, skinuo je odoru sa statue i obukao je. Vuneno
odelo malo ga je ugrejalo, ali temperatura je i dalje padala. Krenuo je
da pretražuje crkvu. U malom kredencu našao je sveće i šibice. Slomio
je dve stolice, skupio krhotine na gomilu i založio vatru. Toplota ga je
uspavala. Seo je ispod krsta koji je visio na zidu u dnu crkve i, praćen
spokojnim pogledom drvenog Isusa, ponovo zaspao.
Od naleta vetra koji se probio kroz slomljena vrata sveće su
buknule. Probudio se okružen vatrom. Požar je gutao sve pred sobom.
Obrušila se polovina krova. Okružen varnicama, plamenom i dimom,
zaslepljen, umesto da beži glavom bez obzira, ko zna zašto, Haime je
pokušavao da otkači krst, koji je zajedno s Hristom bio težak
pedesetak kila. Konačno je, noseći ga na leđima, uspeo da stigne do
proplanka zaradivši ozbiljne opekotine.
Od zgrade nije ostalo ništa. Pred zoru se pretvorila u veliki
pravougaonik od pepela i garavih greda. Sa svitanjem je, uz
zaglušujući poj ptica, došla i vrućina. Haime je bio sveže obrijan,
obučen kao franjevački kaluđer i bez prebijene pare. Ako ne želi nazad
u cirkus, raspeće je bilo jedina nada da će doći do novca. Onda mu je
na pamet pala misao:
U svakom selu postoji crkva. Nosiću krst nekoliko kilometara, sigurno
ne više od deset, i predaću ga prvom popu kog ugledam, uz
objašnjenje da sam ga spasao iz požara izazvanog udarom groma; da
sam u tom herojskom poduhvatu izgubio odeću, napadnut drskom
vatrom, te sam morao da sakrijem nagost odorom Svetog Franje
kojuplamen,nekimčudom, nije zahvatio. Da, vaša uzvišenosti, sav
novac koji sam imao izgoreo je, ali šta je beda kad sam uspeo da
spasem Svetog Isusa. Naravno da će dobro doći pomoć Majke Crkve,
ako dolazi od srca. A ako silnim kovanicama ili novčanicama, kako
god uvaženi proceni, dodate vunene pantalone i prsluk, možda i
košulju koju bih nosio ispod jer vuna grebe, i par cipela – čarape mi ne
trebaju jer ih nikad ne nosim – biću vam iskreno zahvalan i vera će mi
se učvrstiti.

Nada mu je popravila raspoloženje i nosio je veliko raspeće teško

pedeset kilograma sa osmehom izigravajući Isusa na putu ka Golgoti.
Ovo je, uostalom, prijatan položaj, pomislio je. Mnogo mi olakšava
što se osnova krsta podupire o zemlju. Nema razloga za dramu sve
dok kičma ostane prava.
Posle sat i po naišao je na neko selo. Razočarano je primetio da
nema crkve. Na osnovu malog broja kuća procenio je da tu nema više
od četiristo stanovnika. Progutao je pljuvačku i, znojeći se, polako
nastavio da korača niz jedinu ulicu. Malobrojni žitelji koji su ga
posmatrali s prozora bili su iznenađeni. Grupa dece izjurila je da ga
prati. Prišla mu je jedna starica, dala mu dva krompira punjena
mesom i obrisala mu znoj sa čela.
„Gospođo, kuda vodi ovaj put?“
„Gore, ka Valdiviji, sveti pokajniče.“
Sveti pokajnik? Oni su nešto pomešali. Bolje bi bilo da nastavi
putovanje da bi što pre našao neku crkvu. Prošao je kroz još četiri
sela. U svakom su mu dali hrane i vina. Dok je prolazio, muškarci su
skidali šešire a žene su plakale. Kad je pala noć, neki seljak mu dozvoli
da prespava u njegovoj štali. Pripremio mu je pristojnu postelju od
slame pored krava. Pošto je kleknuo pred krstom i pomolio se, pored
kofe sa sveže izmuzenim mlekom dao mu je i izgužvanu novčanicu
koju je čuvao u postavi šešira.
„Kad stignete u svetilište, upalite sveće u moje ime, Huan Godoj.“
Čuo je sebe kako milozvučno odgovara: „Učiniću to, brate“, pre nego
što je zahrkao. Krenuo je rano izjutra, pošto je izbacio proliv koji je
dobio od silnih empanada, voća, čaša vina i litara mleka. Posle četiri
sata lagane šetnje, jer je išao nizbrdo, stigao je do reke Ljoljelue, koja
je zavijala oko varošice La Union. U daljini se isticao zvonik s kojeg se
razlegao poziv na misu. Dok je prelazio most prišla mu je gospođa u
crnini koja je pod rukom nosila korpu punu sira i flaša čiče.
„Pridržite mi korpu, sveti pokajniče, i dozvolite mi da, za spasenje
svoje duše, jedan deo puta ponesem krst. Pomozite mi, mnogo sam
zgrešila.“
Haimeu nije trebalo dvaput reći, i dok je dama vukla i huktala pod
Hristovom težinom, popio je pola litre slatkog soka i pojeo komad sira.
„Moram da se potrudim. Moja životinjska priroda naterala me je da
ubijem muža. Terala sam ga da me ore svake noći do zore. Kad mu je
prepuklo srce, zajedno s malo krvi, u usta mi je ispljunuo i dve
poslednje reči: 'Uspaljena kučko!' Bila sam usred orgazma i on me je
prekinuo. Nastavila sam da živim tako nezadovoljena. Ne mogu to da
podnesem.“
„Koliko ima da vam je umro muž?“
„Juče sam ga sahranila.“
Haime je shvatio. Žena nije bila ružna i ispod crnine nazirala se
zadnjica koja obećava. Ne prozborivši više ni reči, skrenuli su u
pšenično polje, prepustili klasju da ih prekrije i bludničili do zalaska
sunca.
„Uzmi ovaj novac, sveti pokajniče. Kad stigneš u svetilište, upali
nekoliko sveća pred Bogorodicom u moje ime, Gvakolda Verdugo.“
Već drugi put govore mu isto. Pitao je, radoznalo, ali pronicljivo,
prešavši na ti:
„Da li si sigurna da znaš ko sam i kuda idem, Gvakolda?“
„Misliš da sam glupa, Pedrito?“
Rekao joj je da se zove Pedro Araukano, u slučaju da bludnica
zatrudni i odluči da ga potraži.
„Obučen kao franjevački kaluđer i s krstom na leđima, mora da si
neki veliki grešnik. Možda si ubio oca i zavetovao se da ćeš peške
odneti ovaj teški krst do Svetilišta Gospe od Tirane, na dalekom
severu. Ta pokora veoma je rasprostranjena u našim krajevima.
Mnogi pre tebe pokušali su da je ispune, ali ubila ih je pustinjska
vrelina. Vidi, Pedrito, imam još jednu novčanicu! Ako je želiš, oprosti
se sa mnom.“
Sat i po proveo je zarobljen među udovičinim bedrima. Haime nije
ušao u grad. Odlučio je da ga zaobiđe. Shvatio je da od šetnje sa
obrijanom glavom, obučen u mantiju i sa Hristovim raspećem na
leđima može dobro da zaradi. Polako će obilaziti okolna sela u kojima
će ga hraniti prosti i sujeverni ljudi, pretvarajući se da je grešnik koji
se pokajao, i punog stomaka i sa svežnjem novčanica, stići će do
Santjaga…
Te, i svake sledeće noći, bez problema je nalazio smeštaj. Dovoljno
je bilo da pokuca na bilo koja vrata i zamoli za prenoćište uz
mučenički izraz lica. Dobio bi krevet, večeru, i ako bi to bila usamljena
žena, golišavo društvo. Haimea je iznenadilo saznanje da je svetost
moćno sredstvo za privlačenje vernica. Navikao se da pre polaska
priupita: „Ako želite, po dolasku u svetilište, mogu da upalim nekoliko
sveća u vaše ime.“
U ruku bi mu uvek tutnuli pažljivo presavijenu novčanicu.
Kad je prošao pored hacijende koja se nalazila nedaleko od
Valdivije, ugledao je kolonu kamiona u koje su ukrcavali seljake. Iako
nisu imali svečana odela, svi su bili uredno očešljani i oko vrata su
nosili čistu maramu. Pre nego što bi ih ukrcali na kamione, rmpalije u
skupim odelima davale su im kartonske kutije ukrašene portretom
predsedhičkog kandidata, Luisa Barosa Borgonja. Haime se
presamitio od tereta, namestio tužan izraz lica i nastavio stenjući kao
da ga bičuje nevidljivi centurion. Vozači, delioci kutija i seljaci se
prekrstiše. Jedan elegantni debeljko potrča za njim i, pomažući mu da
skine krst s leđa, dao mu je kartonsku kutiju.
„Molite se za nas, sveti pokajniče. Odmah, jer vas će Bog poslušati
bolje nego bilo koga drugog. Danas je glasanje i naš kandidat mora da
pobedi!“
Haime kleknu, sklopi ruke i, budući da nije znao nijednu molitvu,
poče da mrmlja tablicu množenja. Pokušao je da se prekrsti: dotakao
je stomak, pa glavu, desnu stranu grudi i na kraju srce. Zaboravio je
da poljubi prste.
Pošto su ga svi čudno gledali, rekao je: „Ono što govorim ili radim ne
dolazi od mene. Bog me je pretvorio u ludaka da bi me odvojio od
grešnika i proglasio svojim robom. Ne pokušavajte da shvatite. Puž je
isto što i ruža.“
Bili su zaprepašćeni. Haime je nastavio put ka Valdiviji. U kutiji je
bilo pola pileta, pola litre vina, pola čokoladne table, pola pakle
cigareta i novčanica od pet pezosa. Glas baš malo vredi! Rastužio se
dok je mislio o neukima, saterivanim kao ovce, koji svoju slobodu
prodaju za male pare. Prošao je pored ulaza na drugo veliko imanje.
Ponovo je ugledao kolonu kamiona u koje pakuju seljake. Podmićivali
su ih na isti način deleći kartonske kutije. Jedina razlika bio je portret
kandidata: sad je to bio Arturo Alesandri Palma.
Moj otac pretvarao se da posrće, pao je na kolena i s krokodilskim
suzama u očima počeo da mrmlja tablicu množenja s peticom, koju je
najbolje znao. Sačekao je da se svi prekrste i ovog puta pažljivo je
gledao da ne bi ponovo pogrešio. I sam se prekrstio i, pokušavajući da
unapredi posao, uzviknuo: „Živeo kralj Hrist!“
Gromko mu odgovoriše: „Živeeoo!“
Potom je dodao: „Živeo Lav iz Tarapake, naš budući predsednik
Alesandri!“
Ovo su dočekali s manje oduševljenja, ali krajnje profesionalno.
Uprkos tolikom trudu, dali su mu samo jednu kutiju zatraživši da se
pomoli za njihovu pobedu. Onda su mu pomogli da natovari Hrista na
leđa. Prešao je nekoliko kilometara pa seo da se odmori ispod vrbe na
obali reke. Nebom su prolazili veličanstveni beli oblaci, poljsko cveće
nudilo je svoj nektar proždrljivim insektima, ptice su pevale slaveći
prve tople prolećne dane a žubor vode narušavao je svet svojim
mirom.
Haime je otvorio kutiju nepopustljivog buržoaskog kandidata i kutiju
kandidata Liberalnog saveza. I Baros Borgonjo i Alesandri nudili su isti
jelovnik i isti, bedan novčani iznos. Bilo je očigledno da namirnice
dolaze od istog trgovca na veliko. Iz čiste zabave, Haime je spojio dve
polovine pileta. Savršeno su se uklapale! Zapanjujuća slučajnost!
Zapala su mu dva parčeta iste životinje. U rukama je držao toliko
željeno nacionalno jedinstvo.
Isto je pokušao i s polovinama čokoladnih tabli, ali nije mu uspelo.
Bio je pomalo razočaran. Bilo bi sjajno da su se i one uklopile. Tad bi
morao da poveruje u čuda. Na kraju se zadovoljio time što je sastavio
ptičji leš. Odlučio je da ga ne pojede, već da ga sahrani kako dolikuje.
Kopao je rupu kraj puta kad su pored njega prošle kolone kamiona s
predstavnicima dveju stranaka. Bezumna gusenica koja je narušavala
mir povicima lažnog oduševljenja:
„Živeo don Luis!“
„Dole! Živeo don Arturo!“
„Smrt!“
Kad je ponovo zavladao mir i razišao se prašnjavi rep koji su za
sobom ostavili kamioni, Haime otvori polulitarke i ispi iz obe flaše
istovremeno… Onda je u usta strpao polovine čokoladnih tabli i,
naduvenih obraza, zapalio dvadeset cigareta u nameri da ih sve
odjednom popuši. Onda se ispovraćao, israo i obrisao zadnjicu
novčanicama od pet pezosa. Obuzela ga je želja da legne i zaspi i nikad
se više ne probudi.
Šta god da uradi, šta god da traži, šta god da pronađe, uvek će biti
bez korena i živeće u nekom delu između neba i zemlje. Iako je čvrsto
verovao da je nacionalna pripadnost bolest, da je patriotski duh samo
karikatura, da je iscrtavanje granica na zemlji bogohuljenje, da je
vladanje samo jednim jezikom oblik mentalne slabosti, očajnički je
želeo da se udene u te okvire. Hodorovski! Zalomilo mu se užasno
prezime! Hodo, hoder,11 izluđivati, polno opštiti, krasti, biti baksuz. Od
tog trenutka koristiće samo svoje ime, Haime. Kad se prebaci u
francuski i ako mu se doda apostrof dobije se J'aime. Ja volim. Volim?
Voleh? Voleću? Šta je to? O kakvom pojmu neutemeljenom u stvarnosti
pričamo? Kada se nešto imenuje, dobija se samo jedno: nova reč,
šuplja kao i prethodne, još jedna iluzija. Poželeo je da pozove Rebea.
Suzdržao se.
Pomislio je: Ako mu budem pridavao previše pažnje, proći ću kao
moj otac i ta nakaza zavladaće mi umom. Zašto želim da ga vidim?
Zašto analiziram ovu političku maskaradu? Neće mi reći ništa novo. I
zemljoposednička, buržoaska oligarhija, i liberalni savez srednje klase
strepe od nezavisnog razvoja proletarijata zato što može prerasti u
revoluciju. Alesandri, lukavi demagog, zavešće narodne mase
obećavajući im kule i gradove da bi ih potčinio ekonomskim
interesima buržoazije, a naivna sirotinja prodaće svoja prava za
porciju pasulja… Odelo čini čoveka a reči određuju stvarnost.
Ovo raspeće, koje mi samo zato što ga nosim obezbeđuje lagodan
život, samo je još jedna prevara. Zašto ga predstavljaju s takvim
bolom na licu? Običan fakir može da spava napostelji od eksera i da se
probada iglama, a da ne trepne. Tri ili četiri rane kod Boga izazivaju
toliku patnju? Besmislice. Naravno da boli, ali podnošljivo je. Njegova
situacija liči na šalu: osudili su ga na smrt, njega, koji je besmrtan.
Tamo gore, Otac, Sveti duh i anđeli umiru od smeha. Posle komedije
umiranja proći će jedva tri dana pre nego što se ponovo pojavi, kao da
se ništa nije desilo. Razapinjanje na krst neće ga oslabiti. Njega, koji
jednim krikom pokreće zemljotres, razdire crkveni zastor, zaustavlja
sunce i pravi takvu pometnju da čak i mrtvi izlaze iz grobova da vide
šta se to dešava. Zašto u crkvama ne prikazuju veličanstvenog Isusa,
pobednika? Radnicima bi to bio loš primer. Kad bih, umesto što vučem
ovih pedest kila, išao raširenih ruku, obasjan svetlošću, ne bih dobijao
novac, hranu i seks, već bičevanja i bolnu guzicu zato što sam politički
agitator.
Poželeo je da ode u grad i vidi kako rmpalije nadziru stado pazeći da
svi glasaju kako treba. Posrtao je. Vino je bilo čist alkohol. Video je
nekog starca kako sedi na kamenu kraj puta.
„Dobar dan, sveti pokajniče, nek ti Bog oprosti i pomogne. Hoćeš li
malo kobasice?“
„Neću, dobri čoveče. Večnost mi je već dala nasušnog hleba i vina.
Nego, zar vi nećete da glasate?“
„Hteo sam, ali razbolela mi se kokoška pa sam zakasnio na
raspodelu jer sam morao da je pazim. Kamioni su već otišli.“
 „Koji kamioni?“
„Bilo koji. Menije svejedno. Sve dok mi plaćaju.“
„I vama je to pošteno?“
„Pa sad, pošteno baš i nije. Bolje bi bilo da je tu novčanica od deset
pezosa i celo pile.“
„A zašto ne odete peške da glasate?“
„Džabe? Nikad!“
„Vidite, prijatelju, ja ću kupiti vaš glas.“
„Verujem vam. Nećete me prevariti jer sveci ne lažu. Koliko?“
„Pođite sa mnom. Kad stignemo daću vam pečeno pile i deset pezosa
kao što ste tražili. Šta kažete?“
„Sjajno! Za koga?“
„Luisa Emilijana Rekabarena. Želim da dobije makar jedan glas.
Zaslužio ga je.“
I krenuše u Valdiviju. Pre nego što su ušli u grad sreli su kamione
koji su vraćali pijane putnike. Svi su svojih pet pezosa uložili u crno
vino. Više nisu slavili kandidate, ali su vikali:
„Živeo moj drug Lučo! Na vr' brda vrba mrda! Pobediće Kaljekalje!“
Nadgledao je starca da ga ne bi izdao na glasanju. Kupio mu je pile,
litar vina, tablu čokolade, paklu cigara i dao mu novčanicu od deset
pezosa. Starac od sreće tako živahno zaigra kueku da mu je iz usta
ispala proteza. Zgađen sobom, Haime krenu niz glavnu ulicu u nameri
da prođe kroz grad. Sve vreme je razmišljao:

I ja sam se poneo kao prevarant. Na kraju krajeva, prerušen sam u

ono što stvarno jesam: oduvek sam živeo kao mučenik, natovaren
nepoznatom krivicom. Najružnije od svega je to što ne mogu da budem
ono što jesam ako se ne prerušim. Kad skinem masku, izgubiću
identitet. Ako nastavim ovako da lutam naokolo, mogao bih da naletim
na popa. Reći će mi da sam lopov, prevarant i bezbožnik, i biće u
pravu. Uhapsiće me. Možda iza rešetaka pronađem svoju domovinu.
Broj: 34735870. Nacionalna pripadnost: zatvorenik. Država: zatvor.
Polno opredeljenje: nezadovoljen. Prepoznatljive odlike: osakaćen
verom.

Zaustavio se pred crkvom. Bila je prazna. Izuo je cipelu i zafrljačio je

na vrata takvom silinom da su se od udarca zatresla zvona. Izašao je
sveštenik crven od besa. Posmatrao ga je sa ulaza. Onda je zavrnuo
odoru i uzeo Haimeovu cipelu. Gurnuo je prst kroz rupu na đonu.
Polako je sišao, teturajući se kao pijanac, i bacio se Haimeu u naručje
pretvoren u fontanu slina i suza. Plakao je tako tužno i zagrlio ga tako
iskreno da je i Haime, iz samilosti ili od sramote, zaplakao. Fratar se
oslobodio iz zagrljaja, potrčao ka crkvi i vratio se s lavorom punim
vode, peškirima i sapunom. Počeo je da mu pere noge, mrmljajući sa
snažnim nemačkim naglaskom:
„Ovako i ja treba da živim s Hristom. Tolike godine poziva me na
žrtvovanje, a ja izbegavam obaveze. Smišljam izgovore da ne bih
natovario krst na leđa. Ti ćeš nas iskupiti, sveti pokajniče! Ako ne
pratimo Isusa u njegovoj patnji, kako ćemo spoznati beskrajnu milost?
Pronoseći krst po putevima, ti čitavu zemlju pretvaraš u hram. Ako
sad ne mogu da napustim svoje parohijane i pođem s tobom, dopusti
mi da ti se pridružim dok koračaš.“
 I Nemac izu svoje nove čizme i navuče ih na Haimeove noge.
Činjenica je da su se mom ocu već bili izlizali donovi i da će mu nova
obuća, čvrsta i udobna, izrađena s ljubavlju pobožnog obućara,
olakšati dalje putovanje, ali umesto da ga taj dar obraduje, on ga je
rastužio. Setio se ogorčenosti koju je osećao prema pokojnom ocu. I
on je s ljubavlju bio napravio par cipela a Alehandro ih je, umesto da ih
sačuva za uspomenu, za male pare prodao tamo nekom vašljivcu.
Sad su mu se te cipele, koje je smatrao zauvek izgubljenim, vratile
da bi oprostio ocu, čoveku žednom svetosti, koji je služio bližnjima iz
ljubavi prema božjem delu. Bez obzira na to da li Tvorac postoji ili ne,
nije ni važno, pomoć je stigla! Sad je na njega došao red da otkrije
bezuslovnu ljubav, svestan da će u budućnosti postati samo hrana za
crve, neće biti nagrada, neće biti harfi, oreola, ni krila na leđima. Čak
iako je Bog samo izmišljotina, on se najviše žrtvovao za svet, tek tako,
bez razloga i moralnih obaveza, bez zapovesti uklesanih u kamenu…
Dok se Haime udaljavao od Valdivije, pop je ponovo zazvonio.
Vernici izađoše na prozore da ga gledaju dok prolazi. Ubrzo ga je
sledilo najmanje dvesta ljudi. Pevali su ode i bacali cveće. Kad je stigao
do reke i krenuo preko mosta bez ograde, veselo su mahali
maramicama opraštajući se od njega. Zbog krsta nije mogao da
pomera glavu pa se okrenuo koliko je mogao gutajući „ja sam prokleti
cinik“ koje mu je bilo navrh jezika, da bi im dao očekivani blagoslov.
Počeo je da uzvikuje: „U ime Oca, i Sina, i…“, ali nije uspeo da završi jer
se sapleo na jedan krak krsta i pao preko mosta. Nije bio viši od tri
metra i voda je ublažila pad, ali teško drvo udarilo ga je pravo u
ključnu kost i slomilo je. Kruna od trnja izgrebala ga je po čelu i, lica
oblivenog krvlju, počeo je da se davi. Pluća su se ispunila vodom.
Izgubio je svest.
Probudio se kasno u noć, uvezanog ramena, opružen na grobu, na
nekom groblju. Gospodin grubih ruku ponudio mu je toplu kafu u
glinenoj šolji.
„Ja sam čuvar ovog svetog mesta, grobar, a u slobodno vreme i
kostolomac. Nameštam uganuća, prelome, iščašenja i masiram
ukočene vratove. Vama se, na sreću, kost samo pomerila. Zarašće bez
problema. Eieodoro Astudiljo, vama na usluzi.“
„Mnogo vam hvala, gospodine Eieodoro. Koliko sam dužan?“
„Sveci ne plaćaju. Biće dovoljno da se pomolite za mene.“
„To ću i učiniti… Da li biste mi rekli gde iod koga ste naučili taj
zanat?“
„Naučio sam ga ovde a učitelj mi je bio don Pepe. Don Pepe, dolazi
ovamo!“
Između grobnica dotrča siva mačka i poče da se umiljava i prede
oko grobarevih nogu.
„On me je svemu naučio. Obratite pažnju: ako pažljivo opipate
zglobove, ne smeju da vam lutaju misli, uočićete kako je dobri Bog
sastavio životinju. Dovoljno je malo pritisnuti ovde, malo tamo, još
nekoliko pokreta i rastavljena je. Vidite?“
Gospodin je don Pepeu, koji nije osetio nikakav bol, iščašio sve četiri
noge i vrat. Mačka se prostrla po šljunkovitom putu kao tepih ne
prestajući da prede.
„Pored toga, više mi nije teško da kopam grobove. Ranije mi je bilo
teže, a tad sam bio mlad. Polako sam se oslobodio ponosa i dopustio
zemlji da mi postane gospodarica. Otkrila mi je svoju tvrdoću, mekoću
i prazninu… Ako dobro obratite pažnju gde i kako ćete udariti, tlo se
otvara i lopata prolazi kao kroz puter.“ Za nekoliko trenutaka
namestio je mačkin vrat i noge. Životinjica otrča za noćnim leptirom.
„Da li vi razumete jezik stvari? Obratite pažnju na ovo malo utočište.“
Haime je shvatio da don Eleodoro uživa u ovom razgovoru. Možda je
ovo prva noć posle mnogo godina koju provodi u društvu ispijajući
kafu na mesečini. Pogledao je u pravcu čvornovatog prsta. Na kraju
jedne grane presijavalo se gnezdo.
„Šta vam govori?“
„Lepo je, kao čarobno voće.“
„Možda ste u pravu, ali to je ono što vi mislite: lepo ili ružno, to zavisi
od vas, a ne od gnezda. Istina je da je ovo gnezdo napravljeno na kraju
krhke grane. Ptica je instinktivno preračunala težinu ispreplitanih
travčica i ptića u gnezdu da bi svila svoj dom na granici izdržljivosti.
Samo gram više i grana bi pukla, a ptići pali. Ako gnezdo svije na
debeloj, sigurnoj grani, doći će mačke i sve pojesti. Ovako se nijedna
mačka ne usuđuje da priđe. Ja sam onda shvatio da ponekad nije
dobro tražiti bezbednost jer to vodi u smrt. Bolje je živeti u
neizvesnosti… Ali vi to već znate jer ste svetac. Uložili ste veliki trud da
biste pročistili dušu. Video sam to na vašem telu. Tukli su vas, lomili
vam kosti. Morali ste da se borite s mnogim osećanjima. Osećam da
vas roditelji nisu voleli na pravi način. Sve vam to pada teže od Hrista i
njegovog krsta. Ako želite, oslobodiću vas. Pamćenje je kao oklop.
Sećanja se vezuju za grudi, za leđa, za čitavu kožu, i obrazuju
nevidljivu krastu koja vas odvaja od sveta.“
 Grobar mu je skinuo odeću i počeo da ga grebe koštanim nožem,
centrimetar po centimetar, veoma posvećeno, kao da je na svaki deo
tela zalepljena etiketa koju treba odseći. Krenuo je od tabana
baratajući strugačem tako precizno da ga nije ni zagolicao, da bi
krenuo naviše, preko nogu, polnog organa i anusa, do grudi i leđa, ne
zaboravljajući na ruke, vrat i celu glavu. Kad je završio, već je počelo
da sviće. Pošto mu je gospodin Eieodoro skinuo povez da ne bi
zapostavio nijedan deo tela, osećao je bol u ramenu, koji se nije mogao
porediti sa srećom koja mu je preplavila ostatak tela. Osećao se kao
da mu je skinuo godine i godine patnje. Telo mu se pretvorilo u
ogromna pluća. Svaka pora, pretvorena u malena usta, pevala je
himnu slobode. Nestali su strahovi: od smrti, bolesti, napuštanja,
napastvovanja, neuspeha, gubitka, patnje, dosade, beznačajnosti,
strah da ga neće primetiti, strah od starenja. Prvi put u životu uživao je
u svojoj materiji i telo više nije bilo dželat udružen s vremenom koje
mu svojim sekundama polako odgriza komade života, već rajski vrt
gde duh pleše kao bezoblični anđeo.
„Prijatelju, sveti pokajniče, u ovoj oblasti ima mnogo nadrilekara
koji sebe nazivaju vračevima. Ponudiće vam biljke od kojih dobijate
vizije i odvešće vas u druge ravni postojanja. Ja mislim da je pravo
čudo videti stvari onakvim kakve jesu, sastavljene, a ne razdvojene. Da
li vam se spava?“ „.
„Malo. Cele noći nismo oka sklopili.“
„Izdržite još malo. Pođite za mnom. Usred polja nalazi se usamljeno
drvo jabuke. Ako znamo kako da ga gledamo, obratiće nam se iz ove
ravni koja je divna kao i one iz halucinacija.“
 Izveo ga je s groblja. Na ulazu, u udubljenju visokog zida, stajao je
uspravan krst. Hrist je izgledao kao da je napravljen baš za ovo mesto,
kao skulptura na pramcu broda čiju posadu sačinjavaju pokojnici.
Prošli su putem oivičenim žbunjem lavande, koja je prečišćavala
vazduh svojim slatkim mirisom. Usred polja prekrivenog tamnom,
gotovo crnom zemljom, raslo je bujno drvo načičkano žutim jabukama
koje su zraci izlazećeg sunca pretvarali u zlato. „Šta vidite?“
„Drvo s mnogo zrelih i sjajnih jabuka.“
„Samo to?“
„Ne mogu da kažem da je lepo ili ružno jer to je samo moj doživljaj.“
„Ne gledajte očima, već dušom.“
„Duša mi govori da su plodovi slatki a moj stomak je podržava.“
„Pošto ste poluslepi, nećete izazivati bika. Bolje bi bilo da zaplešete.
Ovde sve pleše, od zvezda do najmanjeg grumena zemlje. Obratite
pažnju: drvo, ukorenjeno u planeti, kruži oko sunca. Svaka jabuka, u
skladu sa svojim položajem, prima sunčeve zrake na drugi način. One
štoviše sa strane odakle zvezda izlazi biće okupane mladim suncem
koje postepeno jača; druge, koje gledaju na suton, primiče ostarelu
svetlost koja polako slabi. One što rastu na vrhu krošnje hraniće se
zrelom svetlošću, zenitnom, kratkom, ali stalno jakom. Svaka jabuka
je drugačija jer tokom rasta prima drugačiju svetlost. Nijedna nije
istog ukusa, jedne su prijateljice jutra, druge večeri, a retke upoznaju
podne. Postoji jedna jabuka, najviša, središnja, koja neguje tesnu vezu
sa zenitom, i ona je kraljica…“
Grobar ispruži ruku i ubra jabuku. Onda se, zapanjujućom
spretnošću, pope na vrh drveta i ubra drugu.
 „Zagrizite onu odozdo. Onda uzmite zalogaj ove, kraljice, pa
uporedite.“
Prva voćka, sveza, čvrstog mesa i slatka, učinila mu se ukusnom.
Zagrizao je drugu: obuzela ga je snažna energija, živa, nesalomiva.
Nabreklo, sočno meso, kao slatko staklo, milozvučno je krčkalo. Čim
se razlio sok, bezopasna kiselina, odmah se preko Haimeovog jezika
probio do reke krvi, koja se zagrejala tako da je osetio grozničavo
ushićenje. Kad je pojeo jabuku, osetio je da mu se život produžio.
„Verujem da smo isti kao drveće: u svakoj situaciji pred nama je
mnoštvo mogućnosti i stavova. Možemo odabrati da zauzmemo stav
kralja, koji je najbliži životnom principu. I treba da se posvetimo
njemu, a ne nekom drugom. Ali nikad ne treba prezirati ostale. Oni su
snaga koja omogućava svako ostvarenje… Dobro, ostaviću vas da
spavate. Ležite u ovu raku, ostavio sam vam i ćebe. Naviknite se na
duboku postelju, ne mogu da vam ponudim ništa drugo.“
Haime se sručio na dno rake i, uljuljkan kiseloslatkim mirisom
zemlje, zaspao. Sanjao je da je u naručju tamnopute žene. Između
njihovih nagih tela primetio je veliku količinu bele paste.
„Šta je ovo?“, upitao je ženu.
„Ništa ne brini, to je moja krema za depilaciju.“
„Ti voliš da uklanjaš dlake, ali meni, kao muškarcu, to je strašno.“ U
početku mu je bilo neprijatno, a onda joj reče: „Natrljaj mi je na leđa.
Dlakave su mi lopatice. Kad otpadnu dlake, moći će da mi izrastu
krila.“
Moj otac probudio se pun energije i iz groba je izašao preporođen.
Grobar ga je dočekao s dva pržena jaja, hlebom i šoljom kafe.
 „Prijatelju, tri nedeije nećete moći da nosite krst. Šta ćete da radite?
Ne možete da ostanete ovde: mnogo ljudi dolaziće da vas vidi i zamoli
za čudo. Od prevelike želje izgaziće grobove i biljke. Možda vam neko
od vernika ustupi neku sobu. Ja ću vam, za to vreme, pričuvati Isusa.
Kad se oporavite, vratićete se na put pokajanja.“
„Imam druge planove, gospodine Eieodoro. Sešću na voz i otići u
posetu bratu, u Santjago.“
„Bez krsta izgledaćete čudno u toj odori. Skinuću jednog mrtvaca.
Svež je. Juče sam ga sahranio. Trgovački putnik, bez rodbine i
prijatelja.“
Vratio se posle pola sata s drečavozelenim odelom, košuljom i
cipelama.
„Nadam se da vam ne smeta boja. Izbledeće od nošenja.“
„Poklonu se u zube ne gleda. Mnogo vam hvala. Ipak, cipele neću
prihvatiti. Sačuvaću ove čizme. Zahvalan sam vam na svemu što ste
me naučili.“
„Učitelj nisam ja, već groblje. Ono sve zna. Živim toliko blizu smrti da
život sagledavam sa svih strana. Kad pomislite da vam je teško,
pogledajte se u ogledalo i prisetite se odakle vam to odelo. To će vas
razveseliti… Zbogom, prijatelju. Bilo je lepo razgovarati sa živim
čovekom.“
Na železničkoj stanici Haime je kupio novine: dva vodeća kandidata
prisvajala su pobedu. Potražio je detalje glasanja: u Valdiviji, Luis
Baros Borgonjo dobio je dve hiljade petsto glasova, Arturo Alesandri
Palma dobio je druge dve hiljade petsto glasova, a Rekabaren jedan.
Haime se popeo u voz ponosan na to što je baš on zaslužan za tu
usamljenu podršku.
Vagon treće klase bio je krcat sirotinjom koja je putovala sa
zavežljajima, korpama, psima i kokoškama. Pojava gringa u
papagajsko zelenom odelu pokrenula je žamor podsmeha, ali bilo je
dovoljno da se moj otac preteći nakašlje pa da smejuljenje zamre.
Zbog crne brade i kratke kose izgledao je opasno. Prestrašeni,
napravili su mu mesto pored neke starice i ubrzo ga je uspavalo
kloparanje točkova po šinama:
S prozora nedovršene zgrade posmatrao je dvorište škole u kojoj je
profesor podučavao učenike da upravljaju nevidljivim predmetima.
Shvatio je da učiteljeva tehnika nije savršena i da nepreciznosti
nadoknađuje zbunjujuće brzim pokretima. Učenici su ubrzo podigli
pogled ka njemu moleći ga za pomoć. On je, s visine, ravnodušan, spor
i precizan, besprekorne tehnike, kontrolisao nevidljive predmete da bi
im pokazao kako se to radi.
Profesor je napustio čas i ušao u zgradu da bi se uz klimave
stepenice popeo do sedmog sprata. Stiskajući modre usne,
kažiprstom je pokazivao ka džepu na srcu i pitao ga za neki moto od
četiri reči koji bi tu mogao da izveze.
Odgovorio je: „Stalna nestalnost, ništa pojedinačno.“
I pored učiteljevog oduševljenja, rekao je: „U svakom slučaju,
moram da vas naučim tehnici savršenog upravljanja nevidljivim
predmetima.“
Probudilo ga je naglo kočenje. Voz se zaustavio na maloj stanici
okruženoj vinogradima. Na jednom kraju vagona ušla su trojica
pijanih vojnika. Svaki je pod levom miškom imao praznu flašu dok je u
desnoj ruci držao drugu, skoro praznu. Gutljaji su im bili dugi koliko i
napadi smeha. Na drugom kraju ušao je sitan čovek s leđima izvijenim
u grbu koji je nosio beli džak. Kad je voz krenuo, zavukao je ruke u
svežanj i izvukao jaja. Piskutavim glasom je povikao: „Prodajem
kuvana jaja! Za svaki petlovski nestašluk koji kupite poklonicu vam
pakovanje soli.“
Na grbavčevom ćosavom licu bilo je nečeg ženskastog a glas mu je
podrhtavao kao kokodakanje. Gurkajući se laktovima, vojnici krenuše
ka njemu, oteše mu džak i počeše da žderu jaja. Jeli su tako halapljivo
da ih nisu čak ni ljuštili. Za nekoliko trenutaka poždrali su tri tuceta,
sve što je imao. Vratili su se i iskapili drugu flašu na klupi koja će im
poslužiti i kao krevet i kao klozet. Grbavac pojuri za njima zahtevajući
da mu plate. Vojnici ga zgrabiše za nogu, okrenuše naglavačke i
počeše da ga tresu.
„Isprazni tu mešinu na leđima, sigurno je puna jaja!“
Zabavljeni ovom igrom, počeli su da mu mlate glavom po podu u
čvrstoj nameri da je razlupaju.
„Prestanite!“, povika Haime ne razmišljajući šta radi. Uzvik
negodovanja izleteo je sam od sebe, baš kao i pokreti koji su usledili:
skočivši kao mačka, preskočio je glave ostalih putnika, doskočio
nasred prolaza, u drugom skoku stigao do siledžija i, koristeći onu
jednu zdravu ruku, uputio im snažne udarce u usta. Poispadaše zubi.
Onda ih je tukao po grudima i rebrima od čega su popadali između
klupa, i na kraju ih šutirao u glave dok se nisu onesvestili okupani
krvlju. Kad ga je prošao bes, u naručju je zatekao grbavca čije je
beskrajno zahvaljivanje bilo isprekidano jecajima i pobedničkim
smehom.
„Čujte, gospodine, nemate razloga dami se zahvaljujete. Ne volim da
gledam kako nekog maltretiraju i to je sve. Nisam ih napao da bih
odbranio vas, već ideju.“
„Kako god želite, ali činjenica je da ste mi spasli život. Pretukli ste
trojicu jednom rukom. Vidi se na kilometar da ste bokser, i to dobar.
Šteta što mi Bog nije dao vaše telo. Onda bih mogao da radim na miru.
Oprostite mi ako sam previše radoznao, ali kuda putujete?“
„Krenuo sam u Santjago, ali moraću da siđem u Rankagvi. Nemam
više novca.“
„Kakva slučajnost! Ja živim u Rankagvi i ako su vam džepovi prazni,
ovako skroman, mogao bih da vam ponudim posao…“
Iskoristili su usporavanje voza na uzbrdici i iskočili iz njega dok je
još bio u pokretu da bi izbegli osvetu vojske. Na svu sreću, bili su na
samo dva dana hoda od grada i grbavko, koji se zvao Hesus de la Krus,
prekratio je put lepim pesmama koje je pevao prijatnim tenorom.
„Dobro, kao što mi i ime kaže, ja sam žrtva prikovana na krst svoje
grbe. Teško je nositi takav teret. Dok obilazim kafane da bih prodavao
kuvana jaja, pijanci me uvek tuku. Razumem ih. I oni sami, radnici,
seljaci, rudari, žrtve su stalne nepravde koju im nanose gazde. Na
meni istresaju nagomilan bes. Imam nemački vergl s dvadeset divnih
melodija. Mogu da pevam dok okrećem ručicu a posle prodajem
banane i jaja. Vi ste tako snažni, i ako se maskirate u gorilu – imam
odelo koje sam posle karnevala našao u đubretu – mogli biste da me
zaštitite. Mnogi verglaši imaju malog makako majmuna koji skuplja
novac u teglu. Moj će biti malo veći. Priznajte da je ovo dobra ideja,
prijatelju. Niko vas neće prepoznati pod maskom. Posle izvesnog
vremena podelićemo prikupljen novac na ravne časti, uštedećete
dovoljno za kartu do Santjaga.“
Haime se nije iznenadio što ga je sudbina pretvorila u čoveka-
majmuna. Majka mu se bila zaljubila u jednog i možda je za njega
dobro da se poistoveti s majmunskim likom koji će mu, na posredan
način, omogućiti da bar naizgled oseti majčinsku ljubav koja mu je
uskraćena.
U međuvremenu, pošto su obojica proglasila pobedu, predsednički
kandidati optuživali su se za prevaru. Usred narodnih protesta, pod
pretnjom policijske intervencije, rezultati izbora odlučeni su na sudu
časti, koji je upravu poverio Alesandriju.
Moj otac proveo je godinu dana sakriven u kostimu gorile. Svake
večeri obilazio je barove, kafane i restorane. U početku je bio
primoran da razbije nos ponekom pijancu da bi shvatili da moraju
poštovati grbavca, ali posle je bilo lako. Svi su hteli da se rukuju s njim
i da ga zagrle, nasmejani kao deca. Iz čiste dosade, jednom je
iznenada zgrabio maramicu iz džepa nekog gosta i zaplesao kuenku.
Počeo je opšti aplauz i mnogi su poželeli da se pridruže gorili pa
počeše silovito da lupaju nogama o pod. Hesus je prodao svu robu.
Nije skidao kostim ni tokom dana. Sedeo je na glavnom trgu i
zabavljao decu. Veoma mu je prijalo da živi u anonimnosti, zaklonjen
čupavim oklopom. Trebalo mu je da se izgubi, da otkrije polaznu
tačku. U dubini duše, nije verovao ni u šta. Osećao se krajnje otuđeno.
Bacili su ga u svet prepun zatvorenih vrata, ali nisu mu dali ključeve.
Tražio je smisao života i stalno dolazio do istog zaključka, da ništa nije
vredno truda. Skriven u majmunskoj koži, rastapao se kao u
alhemijskoj retorti pretvarajući se u bezobličan duh, bez ličnosti, bez
određenja, bez vrednosti koje treba potvrditi, oslobođen kalupa, stega.
Više nije bio gringo. Lažnog majmuna prihvatili su bolje od ruskog
imigranta. Odlučio je da, tako obučen, ne skidajući masku, pokuša da
zavede ženu. Zašto jednu? Mnoge! Zavodio ih je pogledom, golim
rukama, glasom i unutrašnjom snagom koja ga je, prevazilazeći
životinjsku kožu, obavijala erotikom koju su udate žene, njegove
omiljene žrtve, videle kao plavozelenkaste talase.
Između tri i pet po podne, u vreme kad ove dame pripremaju večeru
dok im muževi rade negde daleko, lako mu je polazilo za rukom da ih
iskorišćava u svakom kutku kuhinje. Njima je odgovaralo da ne znaju
ni kako se zove, ni kako izgleda. Predavale su se uživanju ne gradeći
veze, oslobođene svake krivice. Po završetku ljubavnog čina davale bi
mu novac ili bi mu pakovale cveće i hranu. Ove bezlične veze
omogućile su mom ocu da spozna koren zadovoljstva, brutalno,
tajanstveno i besramno uživanje tokom kojeg je svaka ženka otkrivala
svoje najdublje porive. On nije postojao, a maska, koja bi poslužila kao
ogledalo, pretvarala ga je u savršenog mužjaka kojeg sve žene nose u
sebi. Svaka ga je oblikovala prema sebi da bi dobila produžetak svog
tela i tako posedovala samu sebe. Haime je znao da korača putem koji
ga ne vodi nikuda.
Jednog jutra, Hesus de la Krus probudio ga je veoma uzbuđen:
„Haime, danas ćeš moći da skineš majmunsko odelo i obučeš
papagajsko. Mislim, obući ćeš obično odelo, iako mu je boja veoma
upadljiva. Idemo na jednu radničku manifestaciju. Grad je pun
pandura. Dolazi Rekabaren!“
„Molim? Rekabaren?“
„Da, Rekabaren, tvoj idol! Biće to Prvi kongres komunističke partije
Čilea. Pridružiće se Komunističkoj internacionali čije je sedište u
Moskvi. Sakrio si se u gorilu i muvaš se naokolo, a ništa nisi čuo. Vođa
je izašao iz zatvora, izabran je za poslanika i otvorila su mu se vrata
kongresa. Sad će im biti teško da ga zaustave. Noćas sigurno neće biti
prebijanja, iako su po svim ulicama izlepili papire na kojima piše:
Bićemo crveni dušom i telom.“
„Ali, zašto se okupljaju ovde, u Rankagvi?“
„Sigurno zbog toga što ima mnogo seljaka, a tu je i velik broj radnika
koji mogu da siđu iz rudnika bakra El Tenijente. Već stižu, mirni,
obučeni u najbolja odela. Kažu da je ovo je jedan od najznačajnijih
događaja u čileanskoj istoriji.“
„Kažu… Kažu… Ko kaže, majku mu? Čist publicitet!“
Ni sam ne znajući zašto, Haime se bio probudio loše volje. Negde
duboko, nešto mu je smetalo. Imao je loš predosećaj koji je izvirao iz
temelja tog grada podignutog u tipično španskom stilu, s blokovima
osam sa osam i centralnim trgom. Okolne ulice ne prolaze kroz uglove
četvrti oivičenih drvoredima, već posred njihovih strana. Na tom
mestu pobili su hiljadu petsto rodoljuba. Porazili su ih, možda i izdali.
Zbog svega toga, mučile su ga zle slutnje. Otišao je do crkve, seo na
klupu i pretvarajući se da se moli, pozvao Rebea, koji se odmah
pojavio. Haime je prema njemu bio hladan, ali uljudan. Izneo mu je
situaciju. Dobio je odgovor kojeg se plašio:
„Sumnje su ti opravdane. Nikad ne treba zanemarivati simbole. Trg
heroja nalazi se na rasrkšću četiri puta koji obrazuju krst. Za
katoličku civilizaciju to je simbol mučeništva. Bernardo O'Higins –
Hrist – 1814. godine dolazi na trg da bi zaustavio špansku vojsku koja
je s juga napredovala ka prestonici. Huan Hose Karera – Juda – ostaje
na udaljenosti od deset hiljada metara s dva konjička odreda da bi
pritekao u pomoć glavnici vojske kad za to dođe vreme. Međutim, iz
razloga koje niko nije uspeo da otkrije, on to nije učinio.
„Napadnuta s četiri strane, pešadija je desetkovana, ali nije se
predala. Heroj nije dozvolio da ga razapnu na krst i, u silovitom naletu,
otvara prolaz za bekstvo iz nevolje. Motiv okrutne žrtve: naivno
poverenje u lošeg saveznika. Tebi, koji kao i svi Čileanci napamet znaš
tu bitku, smeta što Rekabaren nesvesno ponavlja isti katastrofalni
plan. Osnivanjem Komunističke partije u Rankagvi on šalje poruku da
se, negde duboko, sprema za izdaju i poraz. Njemu, pravednoj duši,
spasitelju, ljudskom obliku vrhovnog oca, Lenjinu, sudiće se loše,
shvatiće ga retki ili možda niko; gledaće kako mu masakriraju narod,
njegove pobede biće taktička povlačenja, a kao najveći udarac, ostaće
sam u nevolji. Napustiće ga čak i njegov vodič. „Ili, Ili, lama savahtani?
12
„Dobro, čuo sam ono što me je zanimalo: Rekabaren nikako ne sme
da osnuje svoju partiju u ovom gradu palih heroja… Sad idi. Za danas je
bilo dosta halucinacija!“
Loše raspoloženje preraslo je u bes. Vratio se u sobičak koji je delio s
grbavcem. Obrijao se, ošišao i obukao zeleno odelo. Hesus de la Krus
izgledao je kao dete koje se sprema za cirkus. Saučesnički je pokazao
Haimeu čokoladu i kesicu mentol bombona. Obukao je košulju koja je
na leđima imala izvezen planinski vrh. Kuvana jaja ofarbao je u
crveno.
Ogroman broj ljudi pokušavao je da uđe u opštinsku salu za
sastanke. Rudari i seljaci okupljali su se ispred u redu znajući da je
amfiteatar dupke pun. Kad su čuli da se prolomio aplauz, i sami su
počeli da tapšu i slave ne znajući zašto. Trebalo im je sat vremena da
se probiju kroz mirno i gusto more. Uspeli su da uđu uz izgovor da
nose hranu za delegate. U trenutku kad su ušli u salu, Rekabaren je
držao govor. Ni po čemu se nije izdvajao. Bio je miran čovek obrijanog
lica i prosede kose. Bio je skroman i predusretljiv. Glas, lišen retorskog
podrhtavanja, bio mu je čist, jasan, običan, ali toliko ubedljiv da je
izazivao oduševljenje. Reči su pogađale pravo u srce njegovih
istomišljenika, bez potrebe za povicima ili galamom.
„Drugovi… bez krvi hiljada radničkih mučenika koju su izrabljivačke
klase surovo prolile u okrutnim akcijama suzbijanja nemira u periodu
od 1900. do danas, 1922, bez antiimperijalističke borbe koju su
rodoljubi godinama vodili, u Čileu bi se teško stvorili uslovi za
ostvarenje našeg sna. Rađa se Komunistička partija koja usvaja
ideologiju blisku proletarijatu: marksizam-lenjinizam. Rađa se visoko
uzdižući crvenu zastavu, simbol najplemenitijih ideala, najčistijih
težnji, najuzvišenijih vizija onih koji žele da izgrade bolji svet,
unapređeno, čovečnije društvo koje će čoveka konačno osloboditi od
izrabljivanja, koje će potisnuti potrebu, iskoreniti strepnje i
nesigurnosti, skinuti sve velove neznanja i zavesti carstvo sreće.“
Uprkos tome što ga je rastužila čistota ovog čoveka, borca za ideale
koji odražavaju njegovu neizmernu ljubav prema čovečanstvu, a koji
će ga, u dodiru s neizbežnom ljudskom izopačenošću, pretvoriti u
mučenika, Haime je zatekao sebe kako aplaudira i kliče slaveći
pobedu, uzbuđen kao i ostali. Bez ikakvog straha, Rekabaren je
pročitao manifest u kojem napada pravne, političke i ekonomske
organe društva pozivajući na klasne sukobe da bi se, proleterskom
revolucijom, uvela komunistička vlast.
Kao osnovnu meru svog programa, najavio je osnivanje novina koje
će biti sredstvo Nacionalnog izvršnog veća. Plehani orkestar,
raštimovan, ali žustar, odsvirao je „Internacionalu“ i svi prisutni
zapevali su mašući crvenim zastavama. Ne želeći da bude u središtu
narodnog poleta, Rekabaren se povukao iza ostalih delegata, ali brojni
radnici počeli su da viču: „Rekabaren!“, pa je morao da se pojavi i
primi, raširenih ruku (kao razapet na krst, pomisli Haime), talase
ovacija.
Moj otac, izgubljen u raspomamljenoj masi, pokušao je da se približi
političaru kojem se toliko divio i kojeg je toliko sažaljevao, ne da bi s
njim razgovarao – bio je okružen velikim brojem drugova koji su ga
neprestano dozivali pokušavajući da s njegovih usana čuju neku
rečenicu i obezbede sebi ličnu uspomenu – već da bi ostvario
energetsku vezu s njegovom nevidljivom aurom. Uspeo je da se
progura na pet metara od cilja i bio je zadovoljan. Mogao je videti
nadimanje grudi ove istorijske ličnosti; možda će mu se posrećiti da se
te oči, koje su odavno ušle u legendu, zaustave baš na njemu.
Paralisao se od iznenađenja kad je čuo kako mu lider govori:
„Mladiću, ti u zelenom odelu, priđi.“
Tela su se istog trenutka razdvojila praveći mu tesan prolaz. Kao da
je uronio u san, dok mu je srce tuklo kao da prisustvuje nekom čudu,
krenuo je ka Rekabarenu. Ovaj mu je stegao ruku i pozvao ga da mu se
pridruži u miru kancelarije u kojoj će da se odmori.
Sad Haime pomisli: Možda je video da u meni živi jevrejsko
čudovište? Da li je na mom licu prepoznao Terezu? Nije moguće da ga
zanimam baš ja od tolikih ljudi! Ili možda jeste… On je poseban, sigurno
drugačije opaža, vidi nas iznutra, zna kakve su nam duše. Oduvek sam
znao da sam poseban, da je moj tajni duh čist kao dijamant i da mogu
da pomeram planine. Ako organizuje radničku vojsku i stavi me na
njeno čelo, neću izgubiti nijednu bitku. Kod mene neće biti Rankagvi!
Uništiću čak i ruševine ovog trulog kapitalizma i bez milosti odseći ću
sve zmajeve glave!
Rekabaren ga je mirno posmatrao, ponudio čaj iz poklopca termosa
i upitao: „Kaži mi, mladiću, gde si kupio to odelo?“
Haime se trgao iz snova o grandioznosti i postao manji od makovog
zrna. „„Da budem iskren, nisam ga kupio. Poklonio mi ga je jedan
grobar. Pripadalo je nekom pokojniku koji nije imao ni prijatelja, ni
rođaka.“
„Imao je rođaka, makar jednog, mene. Visente mi je bio ujak,
trgovački putnik. Lično je sašio to odelo od čaršava s kreveta svoje
majke. Već mesecima ne znam ništa o njemu… Znači, umro je,
jadničak. Oduvek je bio usamljenik, veoma povučen. Kad mi je umrla
baka, otrovao je trideset mačaka s kojima je živela. Bio je sin jedinac te
tvrdoglave udovice i sahranio ju je na dušeku od mačaka. Kao što
vidiš, zbog tog vrlo upadljivog odela, mi smo praktično rođaci. Pored
toga, nešto si i nasledio. Rašij naramenice: Visente je tu uvek skrivao
smotane novčanice za slučaj nužde.“
„Mnogo vam hvala. Uradiću to, Luise Emilio.“
„Kako se ti zoveš?“
„Haime Hodorovski, vama na usluzi.“
„Retko prezime. Poljsko?“
„Jeste, ali porodica mi je iz Rusije… Lažem… Mi smo Jevreji.“
„Ali govoriš ruski?“
„Na sreću, nisam ga zaboravio.“
„Da li bi radio za mene?“
„Naravno!“
„Zbog poslaničkih obaveza moram da živim u Santjagu. Na ovoj
kartici je moja adresa. Imam hrpu razbacanih knjiga na ruskom. Bićeš
mi od velike koristi. I ne samo meni, već celoj radničkoj klasi. Naše
dnevne novine mogle bi da objavljuju tvoje prevode. Dođi čim budeš
mogao. Ali zapamti: vozovi polaze kad im je vreme i dovoljno je da
zakasniš jednu sekundu pa da propustiš dugo putovanje.“
U pamučnom punjenju naramenica Haime je pronašao mnogo
presavijenih novčanica. Polovinu novca dao je svom kolegi a od druge
polovine kupio je mornarskoplavo odelo i kartu za Santjago. Grbavac
se napio, spalio kostim gorile i počeo da ga gađa jajima ofarbanim u
crno. Otac je do voza morao da trči da bi izbegao njegovbes. U
prestonicu je stigao jedne nedeije u šest izjutra. Kad je ušao u
Benhaminov stan, ovaj je već bio obučen i doručkovao je.
„Šta ćeš ti ovde? Ne trebaš mi. Skoro dve godine nisi pisao, niti si se
raspitivao za zdravlje moje majke. Treba da se stidiš. Da se nisam
vratio božanskoj poeziji, dosad bih se već predao. Zahvaljujući njoj,
štake za duga putovanjau tim nepokretnim rekama postale su barokni
jurišni konji. Galopiram na ljubičastom vihoru okružen drevnim očima
ljudi koji razmišljaju o geometrijskim formulama neuravnoteženog
sveta…“
„Prekini, Benhamine. Prestani da recituješ glasom dive i reci mi gde
je Tereza, jer ona je i moja majka.“
„Mnogo je napredovala. Iako ima ozbiljnih srčanih problema,
izgubljene istine vratile su se da bi se ugnezdile u božansku
arhitekturu svog uništenja.“
„Sere mi se od tvoje govorancije! Pričaj normalno!“
„Postala je fina gospođa. Nedeljom je puštaju iz ludnice pod mojim
nadzorom. Imamo lutkarsko pozorište i nastupamo po bolnicama za
decu obolelu od tuberkuloze. Hoćeš da dođeš? Danas je premijera
Vojnika koji je pobedio smrt. To je tradicionalna tema, ali ja sam
preradio dijaloge. Umetnost održava groblja u životu zahvaljujući igri
leševa!“
U mračnom dvorištu prepunom žućkaste dece obučene u stare
vojničke jakne i ogrnute sivim ćebadima, stajalo je pozorištance. Bio je
to plavi paravan na kojem je bilo ispisano ime trupe: Bululu.13 Od
scenografije su imali samo platno sa oslikanim srednjovekovnim
zamkom. Maleni bolesnici drali su se u iščekivanju početka predstave.
Stroge bolničarke delile su loptice od krep-papira punjene piljevinom.
Nadmeni lekar mahao je trobojkom pozivajući sve da zapevaju
državnu himnu. Haime nije mogao da nađe Terezu. Benhamin ga je
smestio u publiku i rekao: „Sad mora da se koncentriše. Videćeš majku
kad se završi predstava. Ja sam lutkama napravio glave, a ona odela.
Ja glumim, a Tereza mi pomaže. Dobar smo tandem.“ Potom je otrčao
iza paravana. Oglasila se kartonska truba. Pojavila se Smrt koja je
nosila mladu plavušu rumenih obraza, obučenu u venčanicu. Boreći se
da utekne iz kosturovog zagrljaja, devojka se nagnula ka publici
moleći za pomoć:
„Ne dozvolite da me odvede! Pre nego što umrem, želim da vidim
svog voljenog koji je vojnik. Obećao mi je da će se vratiti iz rata.“
Mali bolesnici gađali su Smrt lopticama od piljevine. Ona je, uz
turoban smeh, samo još više stegla devojku. Lutkareva ruka krišom se
izvukla iz rukavice. Nevesta se oklembesila u rukama Smrti… Iza
scene, Benhamin je ispružio levu ruku ka Terezi da bi mu namestila
vojnika. Uniforma mu je bila prljava i otrcana. Moj stric počeo je da
glumi u tri glasa.
Glasno se smejao, kao Smrt: „Moja si, zauvek!“
Vrištao kao devojka: „Ne! Upomoć! Ljubavi, spasi me!“
Vikao glasom vojnika opijenog ljubavlju: „Voljena moja, izdrži!
Stižem!“
Tereza je počela da drhti. Samo što se nije onesvestila. Benhamin je
šapnuo: „Brzo, dobro mi namesti vojnika. Šta ti je?“
Prikrivajući bol koji joj je razdirao grudi, baka je uz velike napore
uspela da mu namesti lutku. „Nije to ništa… Prolazna slabost… Nastavi…
Ništa ne brini.“
Smrt je otvorila vrata zamka i zatvorila izmučenu devojku. Pojavio
se vojnik.
„Stara Smrti, raširi svojih osam nevidljivih nogu i vrati miverenicu!“
„Zakasnio si! Njena duša raspršiće se kao hiljade belih leptira.“
 „Nikad! Ako ona umre, izbrisaćeš me sa svih ogledala. Pre ću te
ubiti!“
„Mene? Neće grom u koprive. Haaa ha!“
Dronjavi vojnik otpoče strašnu bitku sa Smrću. Sablja protiv kose.
Grizući usne, Tereza je pala zbog neizdrživog bola u srcu. Ne
prekidajući predstavu, Benhamin se okrenuo da vidi gde mu je majka
pala.
„Rekla sam ti da ne brineš, sine… Predstava mora da se nastavi.“
„Ali…“
„Sve što počne, mora i da se završi. Nastavi…“
„Stati je?“
„Ovo srce je istrošeno. Kucnuo je moj čas…“
„Ne!“
„Nastavi, naređujem ti!“
Usred galame kojom su tuberkulozni mališani bodrili svog heroja,
vojnik je izbegao udarce kosom i zaronio u nevidljivi pod, da bi iskočio
kao na federima i sleđa iznenadio Smrt. Proburazio ju je sabljom
ponosno uzvikujući: „Ubio sam Smrt! Ovde sam, ljubavi moja! Stigao
sam na vrerne!“
Ispraćen besomučnim aplauzom, iako iscrpljen od borbe, heroj
skupi snagu, otvori vrata i uđe u zamak. Scena je ostala prazna. Deca
su zapitkivala namrštene bolničarke da li će vojnik devojku zateći
mrtvu ili živu. S vojnikom na jednoj i nameštajući devojku na drugu
ruku, Benhamin kleknu pored majke.
„Ne idi, potrebna si mi.“
„Vidiš da ne možeš sam da završiš predstavu.“
 Nestrpljiva deca počela su da dozivaju lutke: „Neka dođu mladenci!
Mladenci! Mladenci!“
Dok je pomagao Terezi na podu, Benhamin viknu devojčinim
glasom: „Dolazimo“. Onda i vojnikovim: „Ljubimo se!“ Ispustio je zvuk
poljupca i uzdahnuo: „Aaaah!“ Razlegao se smeh. Tereza pritisnu grudi
raširenim šakama. „Izdržaću do kraja predstave. Ostao ti je još samo
ples. Ustaj. Brzo!“
Očiju punih suza, Benhamin uspravi lutke. Vojnik i devojka izađoše
iz zamka. Deca su ih dočekala toplim ovacijama. On ju je uzeo u
naručje i zaljubljeno rekao: „Istetoviraj mi grudi! Prekrij me vatrom!“
A ona je odgovorila: „Na mom jeziku rastu igle koje ka tebi ispuštaju
mastilo kao lignje!“
Onda on: „Pusti me da ti stavim svet među usne!“
Pa ona: „Na dnu jezika imam komadiće bogova.“
Dve kartonske glave strasno se poljubiše. Deca su histerično
zavrištala. Zaljubljeni par se razdvojio i pao na ivicu pozornice,
isrcpljen, bez daha. Najednom skočiše i još jednom se dugo poljubiše
poskakujući i vrteći se ukrug. Još vriske. Smeh… Zaplesali su valcer:
„Pobedili smo Smrt! Deco, ponavljajte za nama!“
I bolesni gledaoci uzviknuše kao jedan: „Pobedili smo Smrt!“
„Sad ćemo zauvek ostati zajedno!“
Pala je zavesa. Haime je sačekao da bolesna deca napuste dvorište
ne znajući da mu majka iza paravana umire na bratovljevim rukama.
„Ne pati, Benhamine. Niko ne umire niti se rađa. Život je večan.“
„Znam. Moram biti vojnik koji pobeđuje smrt.“
„Ti to jesi. Pobedio si je. Živećemo večno. Zauvek zajedno.
Prelazićemo iz preobražaja u preobražaj. Doveka. Ne gubimo ništa jer
smo sve što postoji.“
Stric nije mogao da se suzdrži pa brižnu u plač.
„Ne plači, moje telo je samo privid.“
„Da, privid, ali tako lep…“
„Benhamine, želim da sahraniš moje telo pored tvog oca. Ispod istog
kamena.“
„Obećavam.“
„Konačno spoznajem mir. Kakva divota, kakva divota, kakva div…“
I nežno je izdahnula. Haime ju je zatekao kako se osmehuje u
naručju njegovog brata, koji ju je predano ljubio. Hteo je da priđe.
Benhamin ga je grubo odgurnuo.
„Odlazi. Njena smrt pripada meni. Ja ću je sahraniti. Ti ništa nisi
uradio za nju. Rodio si se kao siroče bez oca i majke. Nisi čak ni moj
brat.“
Haime mu nije odgovorio. Toliko je mučio Benhamina kad su bili
deca, podsmevao se njegovim slabostima, da je razumeo ovoliku
mržnju. Bilo mu ga je žao: ostatak života provešće s Terezinim duhom,
bez žene, bez dece, govoreći sve nerazumljivijim jezikom dok konačno
ne prekine svaki kontakt sa svetom. Poezija će ga ugušiti. Ostavio ga je
tamo pored nasmejanog leša i otišao da poseti Rekabarena.
Prešao je reku Mapočo, čija je voda boje čokolade tekla kao da
negoduje zbog protoka vremena, uporno, ne želeći da se odrekne
prošlosti, zanemarujući grad, pokazujući svojom slabašnom strujom
svu teškoću prelaza, vraćajući se sebi, odlučna u nameri da ne
napreduje, želeći da se pretvori u tečno koplje, tragajući za svojom
nepomičnošću i ne pronalazeći je, besneći što mora da se izlije u
halapljivi okean…
Odmahnuo je glavom da bi prestao da se poistovećuje s rekom, koju
je koristio kao ogledalo, i potražio broj trista šezdeset u Ulici Andres
Beljo. Bila je to skromna kuća s lepo sređenom bašticom. Posred vrata
bio je zvekir u obliku bronzane pesnice. Haime je zadrhtao. Nešto mu
je govorilo da će mu se život promeniti kad pređe ovaj prag. Morao je
da pronađe koren koji će ga izvući iz ludila, da baci sidro u čvrsto tlo,
pronađe bića bez iluzija, koja grade na kamenu, a ne na pesku, da
upozna poštenog čoveka u ovom svetu prevaranata i krvopija. Udario
je samo jednom u nameri da ne napravi veliku buku, ali zvekir se
oglasio kao pucanj.
Otvorila mu je ljubazna žena inteligentnog pogleda, ošišana kao
muškarac. Lice joj je odisalo zrelošću, ali nije imala bore. Nije bila
našminkana. Njena dobrota bila je očigledna posledica istrajnog,
neposrednog duha, koji se ratosiljao iluzije zavođenja. Iako je bila
izrazito ženstvena, uski bokovi otkrivali su da nikad nije rađala.
„Šta želiš?“
„Ja sam Haime Hodorovski. Gospodin Rekabaren ponudio mi je
posao.“
„A, mladić koji govori ruski! Luis Emilio sve mi je ispričao. Uđi. Ja
sam njegova prijateljica, Tereza.“
Tereza! Ta žena zove se isto kao njegova majka. Tek što je jednu
izgubio a sudbina mu je dodelila drugu, možda bolju. Kao da je prva
bila neobrađeni kamen, a ova već izbrušen geometrijski oblik. Shvatio
je da će je voleti, bez seksa, bez zahteva, bezgraničnim obožavanjem.
Bilo mu je dovoljno da je vidi, tako eelovitu, pa da mu ona postane uzor
za sve ostale žene… Nije mu rekla da je vođina „supruga“, već
„prijateljica“. Ova žena nije mogla prihvatiti ništa drugo osim da je
ljubav i politički ideal sjedine s muškarcem. Brak je za nju sigurno
samo još jedna glupost kapitalističkog sistema… Kuća je bila čista kao
ratni brod. Nameštaj je bio neugledan i nije bilo nijednog suvišnog
komada. Nije bilo slika po zidovima, ni ukrasnih predmeta. Nije bilo ni
raspeća niti bilo koje druge religijske slike. No, preko celog plafona u
dnevnoj sobi bio je oslikan Lenjinov portret, kao u hramu.
„Smesti se ovde.“
Dala mu je sobu sa uzanim krevetom, stolicom, ormarom,
umivaonikom i bokalom vode.
„Mogu da te poslužim čorbastirn pasuljem i kafom sa hlebom i
puterom. Kad završiš s jelom, možeš početi sa sređivanjem knjiga. Još
su u kutijama. Nismo imali vremena da ih povadimo zbog svih ovih
nesrećnih dešavanja.“
Da li je mislila na izdaju kojom se Alesandrijeva vlada zahvalila
narodu na pruženoj podršci? Petsto rudara ubijeno je u rudniku salitre
San Gregorio. Policija je pobila radnike u rudniku uglja u Kuranilaueu.
Javne manifestacije razbijaju se pendrecima. Masakriranje radnika u
Zanhon de la Aguadi. Žene su otpuštene jer su organizovale miting u
Santjagu, pred spomenikom O'Higinsu. Seljaci su stradali na imanju La
Trankila u Petorki. Ukidanje prava na okupljanje, hapšenja,
deportacije, mučenja… Ilije mislila na unutrašnje čarke koje su izbile
odmah po osnivanju Komunističke partije?
Haime je ručao s velikim apetitom, oprao tanjire i escajg u sudoperi
pa otvorio kutije. Bio je toliko uzbuđen što dodiruje knjige koje su
oblikovale Rekabarenov duh da mu je oslabila unutrašnja kontrola: što
je Rebe iskoristio da mu zaposedne ličnost. Bestelesni je najviše na
svetu voleo knjige. Praćen Terezinim zapanjenim pogledom,
ispuštajući uzvike zadovoljstva na jidišu, organizovao je tomove, čiju je
suštinu hvatao letimičnim pogledima.
Razdvojio je književnost od čiste filozofije, i na posebno mesto
izdvojio političke tekstove. Poeziju je stavio na najvišu policu. Nije ih
slagao po abecednom redu, već tematski, ne obraćajući pažnju na
jezik kojim su napisane jer ih je sve razumeo. Čitao je odlomke na
ruskom, italijanskom, nemačkom i francuskom. Kao i na španskom.
Od svake nove ideje pošla bi mu voda na usta, kao da proba neko
ukusno jelo. Zbog zadovoljstva koje su u njemu budile čudesne
rečenične strukture, recitovao ih je pretvarajući ih u muziku. Pevao je
tekstove, odnosno, pamteći ih, samo im je zviždao melodije. Vrteći se s
knjigama u rukama ličio je na pticu.
„Pesme na mom jeziku imaju oči i noge, mišiće, dušu, osećaje,
herojsku veličinu i sitne, skromne običaje… Mmm… Dodirnite njihovo
telo, dodirnite njihovo telo i okrvavićete bedne prste! Veliki pesnik, oy
vey! Znaci kojima se bogovi otkrivaju obično su veoma jednostavni:
šuštanje lišća svetog hrasta, žubor izvora, zvuk bronzanog pehara na
vetru. Nije loša ova estetika. Bog se pojavljuje, čovek nestaje; i što je
božanstvo veće, čovečanstvo biva sve jadnije. Ase mene dermante zir
in toite! Kad razmišljate o smrti to je zato što niste sigurni u život. Ovi
anarhisti toliko melju Boga da će napraviti svete kobasice…“
Iscrpeo ga je naporan rad pa je morao da ode i ispruži se na
krevetu. Posle nekoliko sati odmora, povratio je razum. Ništa ne
komentarišući, Tereza mu je donela šolju toplog mleka i pokrila ga
vunenim pončom.
„Samo ti spavaj. Drug Rekabaren stiže večeras u deset. Zajedno
ćemo večerati.“
Probudilo ga je kukurikanje. Kroz prozor se probijala nežna,
ružičasta svetlost. Šolja, koja je ostala na podu pored kreveta, pružala
je dugu senkukoja je sezala do cipela Luisa Emilija Rekabarena.
„Sinoć si tako čvrsto spavao da nismo hteli da ti kvarimo san. Ovde
ustajemo veoma rano. Dođi da doručkuješ s nama.“
Tereza je poslužila belu kafu, veoma slatku, i iznela korpicu punu
slatkog peciva. Ponudila mu je i pržena jaja sa šunkom i svež paradajz
isečen na kriške. Skrušeni Haime, postiđen Rebeovim upadom, nije
mogao da progovori. Rekabaren je mirno čitao radničke novine.
Pažljivo ih je presavio, stavio u džep i naprasno rekao: „Dobro, Haime,
kad misliš da se učlaniš u Partiju?
Moj otac se zagrcnuo, ispljunuo nekoliko mrvica kolača i bez
razmišljanja odgovorio: „Ako me prihvatate, bila bi mi velika čast da
odmah to učinim.“
Rekabarenovo lice razvuklo se u blistav osmeh. Pretražio je fioku
radnog stola i izvadio crvenu knjižicu. „Moramo da ti smislimo neko
ime. Svaki drug se zbog progona prijavljuje pod pseudonimom. Da li bi
voleo da budeš Mapuče i da se zoveš Lautaro Kinčaual?“
Ovog puta, zemlja mu je zaista otvorila vrata, ne zbog kuke
prikačene za kiku, zbog halucinacija izazvanih biljkom, neumoljive
utrobe groba, težine ukradenog krsta ili anonimnosti koju nudi tama
majmunskog kostima. Ponovo ga krštava darujući mu novu otadžbinu,
prihvatajući ga kao starosedeoca, obezbeđujući mu bratski narod.
Zvanična članska karta Komunističke partije, koju je potpisalo i
pečatiralo biće vredno divljenja, neko ko ispod turobnih snova vidi
blistavu stvarnost!
„Druže Kinčaual, želim da znaš da crvena boja ove članske karte
koju držiš u rukama nije simbol nasilja, već krvi koju su prolili naši
mučenici. Danas nas nema mnogo, jedva dve hiljade boraca, skromna
brojka ako se uzme u obzir ukupan obim radničke klase. Ali politički
značaj neke partije ne meri se samo brojem njenih sledbenika, već i
time koliko je uspešna u širenju svog uticaja i značaja u društvu. Zato
ćeš mi ti biti od velike koristi. Tereza mi je već ispričala kako padaš u
trans i govoriš mnoštvo jezika. Ja se pomalo služim ruskim i ne tako
malo nemačkim. Moramo da prevedemo Marksa, Lenjina i Engelsa.
Radničku klasu odlikuje izuzetno visok stepen nepismenosti.
Eksploatatori je već vekovima drže u neznanju. Bolje je osnivati novine
nego kupovati puške. Pođi sa mnom u štampariju.“
Tako je počeo novi život. Haime je konačno našao oca koji mu
odgovara. Bio je sušta suprotnost Alehandru, obućaru, mističaru,
ludaku, univerzalnoj žrtvi. Rekabaren je bio sveti ateista, čvrsto odan
narodu, toliko pošten da je u ovom lopovskom društvu izgledao kao
fanatični idealista.
Da bi ostvario svoj cilj – srećno i slobodno čovečanstvo – ograničio je
svoju maštu, svoju ljubav, svoj lični razvoj. Hladan, strog,
usredsređen, bio je više mač nego čovek. Svako veče, posle skromne
večere – slabo je jeo meso i nije pušio – prepričavao je naglas svoj dan
kao da govori o tuđem životu, i kritikovao je i najsitniji propust pažljivo
tražeći greške na osnovu kojih je učio. „Da vidimo, Lautaro, šta
možemo da naučimo iz današnjeg iskustva Luisa Emilija: ustao je
petnaest minuta kasnije. Pazi, drug ne sme da krši disciplinu, dušek je
najgori neprijatelj akcije!“ Pamtio je svaku rečenicu izgovorenu na
sastancima, svaki detalj međunarodnih vesti, lične probleme stotine
boraca. Moj otac u njemu je prepoznavao dva lika: pod jedan,
nestrpljivog konja, spontanog, napetog; i pod dva, neumoljivog
konjanika, spremnog da žrtvuje sve, pa i život, da bi izgradio pravedan
svet. Stati kraj ovog čoveka značilo je da staješ uz radnike: „Drugi ljudi
jedino su što ćeš naći u meni.“
Prošle su dve godine napornog rada. Arturo Alesandri nije ispunio
svoj program. Rekabaren je predsednika smatrao oligarhijskom
marionetom. Izigravao je nemoćnog revolucionara da bi pridobio
proletarijat i usporio mu društveni razvoj.
„Ovo je odlično organizovana komedija: opozicija ne dozvoljava da
se ostvare reforme koje je predložila vlada. Radnici veruju da će im
marionetski vođa obezbediti bolje dane. Za to vreme, na sve strane
vidimo ugnjetavanja, otpuštanja, pogrome. Danas predsednik i
parlament međusobno prebacuju odgovornost. Konzervativci pevaju
arije čije reči prave pometnju: 'pokušaji uvođenja diktature', 'korupcija
vlasti', 'nesposobnost'. Sutra će se, umesto da reši krizu, njegova
uvređena ekselencija povući s dužnosti. Bubnjevi će zasvirati
trijumfalni marš: doći će vojska. Aplauzi neuke javnosti. Oligarhija će
prihvatiti površne promene i neće reagovati na ono što se dešava jer
su ratni heroji, Musolinijevi učenici, njihovi lakeji. Militarizam je, druže
Kinčaual, nepomirljivi neprijatelj nezavisnog i revolucionarnog
radničkog pokreta!“
Haime je prevodio članke, štampao i prodavao novine, pomagao u
podstrekivanju štrajkova, bio je progonjen, prebijan. Gledao je kako se
Rekabaren suočava s nagomilanim nasiljem, klevetama, prevarama i
napadima svake vrste, kako podnosi poraze, donosi pobede, trpi
izdaje i napuštanja osećajući da mu radnici odanošću i privrženošću
plaćaju za sve što je za njih učinio.
Vođa je uvek zahtevao da se aktivnosti usklađuju sa učenjima
Lenjina, „genija za teoriju“. Krajem godine, Rekabaren je objavio da će
otputovati u Rusiju gde će provesti nekoliko meseci. Tereza i Haime
otišli su u Valparaiso da ga isprate. Bio je ushićen. Konačno će svojim
očima videti zemlju koja je do temelja uništila eksploatatorski režim.
Možda će čak na sastanku Crvene sindikalne internacionale uspeti da
razgovara s drugom Lenjinom i stegne mu ruku.
„Kinčaual, znaš da te volimo kao sina. Čuvaj moju prijateljicu.
Neprijatelj ume da zada niske udarce i bolje je sprečiti nego lečiti.“
Tereza je bila tiha kao senka. Nikad nije pravila buku, ni najmanju.
Bila je jedina osoba nečujnih koraka koju je moj otac upoznao. Klizila
je kao brod po mirnom jezeru. Sva bića i stvari u njenom okruženju
težila su redu. Izlazila bi u baštu i, veoma tiho, pružala ruku da ponudi
parče slatkog hleba koji je samo ona umela da umesi. Ubrzo bi stigla
jata vrabaca koji su obletali oko nje kljucajući sunđerastu masu a
ponekad bi joj sletali na ramena i glavu.
Čim bi neko došao, nervozno su bežali kud koji. Moj otac je dva sata
nepomično stajao u bašti nudeći im Terezin hleb, ali nije mu prišla
nijedna ptica. Bilo je dovoljno da ona izađe i uhvati ga za ruku, pa da
ga okruži oblak ptičica. Čim bi mu pustila lakat, razletele bi se na sve
strane.
U dugim danima dok je tugovao za učiteljem, Haime je, da bi
pobedio nostalgiju, odlučio da nađe ljubavnicu. Jedina drugarica iz
njegove ćelije koja je imala dovoljno velike sise i zadnjicu, Sofija Lam,
bila je lezbejka i to napaćena. Na oba ručna zgloba imala je tri ili četiri
ožiljka, neuspešna samoubistva, zasluga udatih žena koje su, u
poslednjem trenutku, odlučile da ne napuste svoje muževe.
Uzbuđivalo ga je vitko, oblo i gipko telo, ali su mu njeno lice, velika
usta, mali nos, okrugle oči i oklembešene uši bili toliko ružni jer ga je
podsećala na pekinezera.
Ipak je mislio: Nema veze. Mogu da je jebem u mraku, ili sleđa, ili sa
suknjom prebačenom preko glave… Problem je samo što stalno nosi
pantalone.
Jedne večeri, posle sastanka, pozvao ju je na kafu da popričaju o
pokretanju novih dnevnih novina. Nekoliko minuta razgovarali su o toj
temi, a onda je on najednom, kao grom iz vedra neba, upita: „Ti si
nevina, zar ne?“
„Nevina nisam, ali mi je himen netaknut.“
„Da li bi volela da ga se rešiš?“
„S muškarcem? Muškarci mi se gade.“
„Kako znaš kad nisi ni probala?“
„Mnogo su lepljivi. Previše su sujetni. Vređaju dok prodiru.“
„A ja? Da li ti se gadim?“
„Nikad te nisam tako posmatrala. Držiš se po strani. Nemoj to da
menjaš.“
„Jesmo li revolucionari ili nismo, drugarice? Zašto si tako isključiva?
Prepusti se plemenitom istraživanju! Ako se i ne predomisliš, mogla bi
da naučiš nešto novo. Dopusti mi da te odmah zagrlim da vidimo šta
osećaš.“
„Dobro, ali nemoj da se uvrediš ako mi se zgadi. Biću iskrena.“
„Ništa drugo od tebe i ne očekujem.“
Haime joj se polako približavao, sporo kao san. Duh mu je postao
bespolan i nisu se zagrlili kao muškarac i žena, već kao dva bića.
Priljubio se uz nju pazeći da ne izvrši pritisak koji bi se mogao
protumačiti kao preuzimanje kontrole ili seksualni napad. Ponudio joj
je svoje fizičko prisustvo i ništa više.
„Baš čudno, Lautaro! Ne smeta mi tvoj dodir. Ti si prvi muškarac
pored kojeg se ovako osećam.“
„Dobro, Sofija. Predložiću ti sledeće: mogu da te oslobodim himena
bez ikakvih obaveza. Prihvati to kao prost hirurški zahvat. Nećemo
uplitati ni želje, ni osećanja. Uveravam te da ću biti objektivan. Ništa
nećeš osetiti. Posle ćeš se kretati mnogo slobodnije.“
„Kad i gde?“
„Moram da pripremim 'medicinsku' opremu. Čekaću te sutra uveče
u Rekabarenovoj kući. Tamo imam svoju sobu. Niko nas neće ometati.“
Kupio je prezervative, gumene rukavice, hiruršku masku i kapu.
Krevet je gurnuo do zida, a sto stavio nasred sobe i prekrio ga
čaršavom. U dnu je namestio lampu da bi osvetlio „operacioni sto“.
Kad je Sofija zviznula sa ulice, pre nego što joj je otvorio vrata,
poprskao je pod etrom i alkoholom da bi soba mirisala na bolnicu…
Uveo ju je u sobu ne prozborivši ni reč. Pred njom je oprao ruke koje je
obilno nasapunjao, obrisao i posuo talkom. Stavio je kapu i rukavice.
Lice je prekrio maskom. „Ležite ovde. Skinite se.“
Devojka se istog trenutka svukla, bez strasti, i legla na sto,
nepomična. Haime joj je mlakom vodom nakvasio stidne dlačice,
nasapunjao ih i počeo da joj brije kestenjastu mrlju. Nije se bunila.
Dezinfikovao joj je kožu na stomaku i grudima antibakterijskom
tečnošću.
„Dobro raširite noge. Počeću sa operacijom.“
Sofija je pokazala svoj polni organ: liniju kao u lutke. Haime je
namaza vazelinom, nadvi se nad nju i uhvativši je ispod kolena, podiže
joj noge. Zatim je, veoma pažljivo, gurnuo svoj ukrućeni ud i dotakao
himen.
„Skalpel je spreman. Sad je red na vas: budite hrabri i počnite da
gurate. Ne mislite na to da ja prodirem, već da me vi upijate.“
Oslonivši pete na čaršavom prekrivenu površinu, ona pogura
kukovima ka korenu falusa. Membrana je odolela. To ju je razbesnelo
pa je ljutito gurnula i progutala ceo ud. Haime je osetio lepljivu toplinu
krvi koja mu se razlivala po testisima. Sofija je zastenjala, osmehnula
se i s neiscrpnom energijom predala se nizu ritmičnih pokreta kojima
je trljala klitoris o očeve kovrdžave dlačice. Predala se tom ritmu.
Nežno, klizeći kao zmija među stenama, Haime je počeo da odgovara
na njene pokrete dok se najednom oboje nisu upleli u pomamno
njihanje kukovima. Zaustavili su se kad se Sofijino telo zgrčilo kao
kamen. Zaurlala je. Haime je skinuo prezervativ pun sperme, pokazao
ga ženi i, trudeći se da zvuči hladnokrvno, rekao: „Operacija je
izvršena. Možete da se obučete, zahvalite hirurgu i vratite se kući.“
Ispratio ju je ne skidajući masku i rukavice. Drugarica je krenula
peške ka reci Mapočo, uzela kamen sa obale i svom snagom ga bacila
ka mesecu uzvikujući: „Matora drtino!“
Početkom 1923. vratio se Rekabaren. Veliki broj pristalica otišao je
da ga dočeka u Valparaisu. Na aplauze je odgovorio skromnim
izrazima zahvalnosti. U vozu je zatražio zaseban kupe i zatvorio se
unutra s Terezom i Haimeom. Osmeh je nestao a na licu mu se
ocrtavala duboka tuga. Pogledao je ženu pravo u oči i gledao je i
gledao, tokom čitavog putovanja, bez reči. Tereza je kao upijač
preuzela njegovu tugu. Suze su joj tekle niz obraze i padale na grudi.
Na haljini od crvenog organdina pojavila se tamna mrlja. Po dolasku u
Santjago, paketom je prekrila tu vlažnu tarantulu.
Učitelj je prespavao dva cela dana. Ustao je i bez doručka počeo da
piše pamflet opisujući osnovne karakteristike promena koje se
sprovode u Rusiji… Na papire je pala šarena ljuspa. Pogledao je ka
plafonu. Lenjinov portret počeo je da se ljušti od vlage.
Rekabaren reče mom ocu: „Može biti da stvarnost nije ono o čemu
smo sanjali, Lautaro, ali nekad su naši snovi zaslužni za njeno
oblikovanje. Za radničke pokrete svih zemalja od vitalnog je značaja
da Rusija opstane kao socijalistička država. Ono što sam video, ili što
sam mogao videti, pročitaćeš među ovim redovima: 'Radnička i
seljačka Rusija'. Molim te da mi uvek veruješ. Vidi Terezu. Shvatila je
da neko vreme ne želim da pričam i ćuti. Prestani da me zapitkuješ
zašto sam tužan i radi isto što i ona.“
Tišina je ušla u kuću kao prozirni duh. Praznina je ispunila sve
prostorije. Oslobođeni stega ljudskih glasova, zvukovi ovladaše
prostorom. Obroci – žvakanje hrane, krckanje pilećih kostiju,
penušanje pljuvačke, puckanje jezikom, teški zvuk gutanja, krčanje
creva – prerasli su u simfoniju. Tišina je naglašavala svetlost i senke,
ustupila je mesto mirisima koji su dopirali iz vrta i kuhinje da bi se
razleteli po trpezariji kao dugonoge ptice. Brisala je tela utiskujući ih,
odsutna, u stolice.
Jednog jutra, s prvim petlovima, Rekabaren ga je probudio
stavljajući mu pred noge veliki paket umotan u smeđi papir dok je u
ruci držao težak kofer.
„Krećemo na put, druže. Moram da iskoristim svoj poslanički
položaj: neće se usuditi da me ubiju. Obići ćemo Tarapaku i
Antofagastu. Razdelićemo propagandni materijal, koji si ti preveo, i
moj pamflet o Rusiji. Naša politička dužnost je da podignemo nizak
ideološki nivo partijskih vođa i boraca.“
Obučen u obične platnene pantalone, košulju i stari prsluk, narodni
predstavnik u parlamentu je seo u treću klasu linije Longitudinal i
zajedno s Haimeom i Sofijom, koja im se pridružila na izlazu iz kuće,
krenuo put severa prepuštajući se neudobnom putovanju, vrućini,
muvama, prašini, brigama… Lezbejka se zaljubila u mog oca. Iako ju je
on odbijao govoreći: „Nismo se tako dogovorili, drugarice. Ja sam ti
bio samo doktor. Nemoj mi sad nabacivati prostačka osećanja“, ona je
svake noći spavala na uličnoj klupi, prekoputa kuće, zadovoljavajući
se time da posmatra senku voljenog Haimea kako se pornera na
zavesi…
U Zapigi je u voz ušla policija, ko zna koji doušnik ih je obavestio, i
izgurala ih napolje terajući ih da spavaju na otvorenom, pored ulaza u
stanicu, da bi ih sprečili da posete lokalni rudnik salitre. S planina se
spustio ledeni vetar od kojeg je Rekabaren zadrhtao. Prsti na rukama
su mu pomodreli. Da bi ga zagrejali, Haime mu se priljubio uz grudi, a
Sofija uz leđa. Tako su nekoliko sati odolevali hladnoći. Onda su svi
počeli da drhte. Učiteljevo telo obuzeo je dubok kašalj praćen
konvulzijama. Njegovi prijatelji, mnogo mlađi, a time i izdržljiviji,
počeše da ga trljaju od glave do pete unoseći u masažu svu svoju
energiju.
Kad je napad prošao, Rekabaren im reče: „Ne brinite toliko, deco.
Izdržao sam ja i gore stvari, prebijanja, mučenja, forsirane marševe i
glad. Fizičke slabosti ne mogu da me slome. Neće me savladati ni
starost. Pešačićemo do rudnika. Spavaćemo u hodu.“
Podelili su težak propagandni materijal i pospani krenuli kroz
pustinju u društvu ogromnog meseca. Rekabaren je buncao
razgovarajući s dinama, ubeđen da su one partijski borci:
„Besmisleno je koristiti kapital da bi se stvorilo još kapitala, drugovi,
zato što to dovodi do trovanja planete i do izumiranja čovečanstva.
Rešenja koja nudi savremeno društvo prolazna su i lažna. Mi
moramo…“
Rudare je duboko dirnuo njihov postupak: kad su ugledali da ka
njima ide narodni poslanik na izdisaju, prekriven prašinom od puta,
koji jedva govori zbog natečenog grla, suvog jezika i ispucalih usana,
pomislili su da je to čudo. Zaboravivši na marksistički ateizam, pali su
na kolena i počeli da mu se mole kao da je svetac.
Haime je pobesneo. Prekinuo ih je: „Prestanite s tim praznoverjem,
drugovi. Luis Emilio je čovek baš kao i vi. Umesto što se molite, bolje
nam dajte dušek na kojem ćemo spavati.“
Rekabaren se usprotivio: „Ni govora. Nemamo vremena za
gubljenje. Prvo da obavimo svoju dužnost, a posle ćemo se odmarati.
Neka se u sali, za vreme pauze za ručak, okupe borci i simpatizeri.
Imamo veoma važne pamflete koje treba razdeliti.“
Iako je prepešačio toliko kilometara bez pauze za spavanje, sa
izrazitim oduševljenjem govorio je o temi „Nešto od onog što sam
video u Moskvi“. Kad se oglasila sirena koja poziva na povratak na
posao, ubrzano je završio govor:
„Ruski radnici u svojim rukama drže uzde političke i ekonomske
moći. Niko na svetu ne može oduzeti narodu moć koju je sam osvojio.
Eksploatatorima je oduzeta sva svojina. U komunističko društvo nikad
se neće vratiti lopovski i tiranski režim kakav danas trpimo u Čileu.“
Dozvolili su im da se do ujutru odmore u školi. Rekabaren im je
prepustio učionicu a za sebe je izabrao izolovanost direktorove
kancelarije.
Haime je sanjao da mu panter grize glavu, ali ga ne povređuje već se
poigrava s njim kao mačka s mišem, kad ga je probudila Sofija koje je
čučala nad njim naga pokušavajući da mu proguta falus svojim polnim
organom.
„Ti me siluješ, drugarice Lam. To nije u redu.“
„Svako uzima šta mu treba. Nastavi da spavaš, druže Lautaro. Ja ću
sve odraditi sama. Oduzet ti je alat.“
„Ali…“
„Umukni. Ne prekidaj me. Skoro da ništa ne osećam i teško mi je da
doživim orgazam. Pusti me da se koncentrišem.“
I poče da se kreće dubokim i pravilnim vlažnim poljupcima koji su
ga obavili do korena. Haime je širom otvorio oči i gledao joj lice u nadi
da će mu od pekinezerskih grimasa pasti erekcija. Ali održale su je
čvrste grudi i velika zadnjica udruženi s njenom energijom dok je
skakala po osovini mešajući zadnjim delom tela kao gladna ajkula i sa
stenjanjima koja su prerastala u dranje da bi na kraju ispljunula niz
psovki zbog kojih bi se postideo i kočijaš. Usred akcije pokušao je da
kaže: „Drugarice, ne zaboravi da si lezbejka…“
Ali ovo važno saopštenje prekinuo je poljubac koji mu je zapušio
usta i usisao ceo jezik. Volja mu je polako slabila a životna tečnost
počela da vri. Ohladio ga je čudan predmet koji je osetio u anusu.
Drugarica je pokušavala da očita lekciju poniznosti njegovom muškom
ponosu gurajući mu gumeni falus u zabranjenu rupu.
„Ovde nisu muškarac i žena, ljubavi. Budimo kao puževi: oboje ćemo
prodirati i istovremeno se prepuštati. Ravnopravnost se rađa iz
ljubavi.“
Haime je pobesneo i pokušao da je zbaci sa sebe, ali tek tad je
shvatio da su mu ruke vezane lancem. Sofija mu je svojom ludačkom
snagom onesposobila noge, a uprkos njegovim jaucima, molbama i
protestima, u rektum mu je nabila debeli predmet. Na svoju sramotu,
od tolikog razvrata bližio se vrhuncu.
„Tako, tako, hermafroditu moj, daj mi svoj sok! Napravićemo malog
šampiona!“
Haime je iz očaja uspeo da raskine lanac, skočio je unazad zbacivši
sa sebe vampiricu i pao među propagandni materijal svršivši na
„Levica, dečja bolest komunizma“, prevedeno iz Lenjinovih odabranih
dela. Izvukao je gumeni falus i s gađenjem ga bacio ka Sofijinoj glavi.
Pogodio ju je posred čela i napravio čvorugu koja je podsećala na
planinski vrh.
„Vrane su ti popile mozak, drugarice. Ne treba preterivati. Ti si od
onih što se 'Marksu mole, a udaraju čekićem'. Jednog dana ću postati
otac. Osećam u mudima duha koji preklinje da ga začnem, ali svoje
seme posejaću u matericu žene koja sija kao Venera, a ne u
muškaraču kao što si ti.“
Sofija je izletela zalupivši vratima takvom silinom da su s krova
otpala tri crepa. Onda je, mrmljajući uvrede dok je dugim, oštrim
kamenom mlatila po vazduhu sekući nevidljive penise, krenula ka
obali zaronivši u beskrajnu pampu. Ne mogu reći da sam u tom
trenutku uzdahnuo od olakšanja jer u to vreme još nisam imao pluća,
ali zaplivao sam od sreće jer nikako nisam želeo da mi ta žena bude
majka.
Nisam joj sudio tako surovo kao Haime i smatrao sam da je preterao
kad joj je nalepio etiketu muškarače, koja je degradirajuća. Nije bila
licemer i samo je poslušala svoj nagon ne namećući mu predrasude i
strahove. Zbog iskrenosti je zaslužila pristojniji raskid, ali ja sam, i to
je ono što me je prestravilo, na korak od njenih jajnika osetio da u
njima već žive tri duha spremna da prođu kroz neprijatnost pobačaja.
Morali su biti začeti i nekoliko meseci živeti u nadi da bi savladali
lekciju neuspeha. Bila su to trojica mudraca koji su želeli da izdaleka
posmatraju obećanu zemlju bez mogućnosti da je posete. Duše koje u
prethodnim egoističkim životima nisu znale kako da se žrtvuju.
 Nastavili su put do Ikikea bez Sofije. Narod je Rekabarena dočekao
kao heroja i na Trgu Kondel omogućen mu je javni nastup. Dok je vođa
držao govor s podijuma za orkestar, začuli su se uzvici „Živeo Čile!
Smrt komunizmu!“, a potom i pucnji koji su došli iz mase. Jedan metak
ostavio je crven trag na govornikovom obrazu. Radnici polegaše na
zemlju da izbegnu metke.
Ne obraćajući pažnju na sve to, Rekabaren je ostao da stoji i
nastavio govor. Petorica mladih fašista u vojnim uniformama,
čizmama i jahačkim pantalonama pokušavali su da zastraše publiku.
Haime skinu srp s crvene scenografije i puzeći krenu ka napadačima.
Jedan od njih, kojeg je opila moć oružja, hteo je da isprazni pištolj u
Rekabarenovu glavu. Haime skoči kao mačka i u letu mu odseče ruku.
Iz patrljka je šiknuo topao mlaz i zalio sve koji su ležali na zemlji. Bez
straha od metaka, moj otac pojuri ka ostalim fašistima, ali su oni
pobegli glavom bez obzira noseći osakaćenog koji nije prestajao da
urliče.
Haime podiže ruku koja je i dalje držala pištolj i stavi je na sto za
kojim je njegov učitelj držao govor. Rekabaren prestade da priča,
izvuče oružje iz ukrućenih prstiju i uperi ga u radnike. Posramljeno su
oborili glave.
„Drugovi, morate naučiti da žrtvujete život da biste dobili ono što
zaslužujete. Niko se ne izdvaja. Mi smo grupa, a ne pojedinac.
Pojedinci su smrtni, grupe su večne.
Kad izgubimo strah od smrti, bogovi padaju s pijedestala. Pokušali
su da me ućutkaju mecima a postigli su samo da se njihovi hici
pretvore u moje reči. Svaki od njih vikao je: 'Sloboda!'“
 Počeli su da mu kliču i kao jedan otpevali „Internacionalu“. Pojavila
se Sofija Lam, koja je posrtala od alkohola, zagrljena s prostitutkom u
crvenom.
„Pederi, ova namučena žena ima veća muda od vas bednih
muškaraca koji znate da pevate budalaštine kao uspaljeni magarci, ali
ostavljate svog vođu na cedilu čim neki klinac zapuca u vazduh!“
Iscepala je svoju partijsku knjižicu.
„Menjam revoluciju za prostituciju! To ćujadapevam!“ Pa pade u
naručje svoje ljubavnice koja je podiže kao da je dete i odnese ka
barovima u luci. Praveći se da je ne vide, protestanti su otpevali himnu
do kraja i, da bi sprečili da Rekabarena i Haimea pretuče policija, koja
ih je sigurno čekala na železničkoj stanici, dali su im dve mule i vodiča
koji će ih planinskim putem odvesti do Antofagaste. Tamo su uhvatili
Longitudinal i vratili se u Santjago. Pre ulaska u kuću, učitelj mu je
dodao revolver umotan u maramu: „Lautaro, čuvaj ga da ti ne vidi
Tereza. Redovno ga čisti i neka uvek bude napunjen. Nikad se ne zna.“
Lenjinov portret i dalje se ljuštio. Više nije imao lice. Tokom tihih
obroka povremeno bi se čuo blag udarac ljuspica koje padaju na
mušemu. Kad je, januara 1924, iz Rusije stigla vest o smrti velikog
revolucionara, od portreta na plafonu ostala je samo bela fleka nalik
na duha. Ne pokazujući osećanja, Rekabaren ode u Komoru, sastavi
suzdržani prikaz Lenjinovog lika i dela i zamoli da se vladi u Moskvi
pošalje telegram saučešća. Predlog mu je odbijen.
Kad se vratio kući, nije večerao. Sedeo je u bašti do tri ujutru. Tereza
mu je, klizeći kao brod, svakih pola sata donosila topao čaj. Kod osme
šoljice konačno je progovorio.
 „Nemoj se mučiti, Tereza. Idi na spavanje. Slušaš moju tišinu kao da
je dreka. Treba li da ti objašnjavam šta mi je? Znaš da sam još u
mladosti svoj život podario narodu. Nemam ni pedeset godina, a zovu
me 'stari'. Nisam sanjao, tražio sam pravdu. Nije ludost tražiti da
prestanu ratovi i eksploatacija ljudske radne snage. Oni koji to ne
prihvataju žive van ovog sveta, preuzimaju vlast, masakriraju nevine
da bi je sačuvali, prisvajaju prirodna bogatstva, podstiču potrošnju,
izgladnjuju radnike. Kakva ludost! Nikad nije trebalo da odem u Rusiju.
Video sam svašta. Greške koje želim da zaboravim. Lenjin je umro jer
nije mogao da nastavi tako da živi. Sad, drug Staljin… strašno… Na
kraju… Ne teraj me da pričam, ženo. Više ne znam šta znači biti čovek.“
„Ne znamo šta je čovek jer je uspavan, Luise Emilio. Probuđen čovek
je plemenit. Pogledaj sebe ako ne veruješ.“
Nežno su se zagrlili. Oslonio je glavu na Terezine čvrste grudi i ne
ispuštajući glasa, stegnutih vilica, savladao plač od kojih su mu se
zatresla ramena. Haimea, koji je sve posmatrao s prozora, skriven iza
zavese, obuze stid što špijunira tako intiman trenutak. Povukao se,
pogledao se u ogledalo i nekoliko puta se snažno ošamario.
U martu se učitelju okončao poslanički mandat. Učestovao je na
izborima, ali nije se previše trudio. Nije osvojio dovoljno glasova. U
septembru je grupa vojnika upala u senat da izrazi svoje
nezadovoljstvo zahtevajući političku i administrativnu čistku.
Parlament je odobrio iznete zahteve. Arturo Alesandri, tvrdeći da više
ne kontroliše vlast, povukao se s položaja i napustio zemlju. Baš kao
što je Rekabaren i predvideo! Istog meseca organizovana je vojna
hunta, odlučna da raspusti kongres, sazove ustavotvornu skupštinu i
donese novi ustav. Javnost je odluku dočekala sa oduševljenjem a
konzervativci su mirno i ponizno reagovali na ono što se dešava. Da,
baš kao što je Rekabaren i predvideo!
Učitelj je stigao umoran s partijskog sastanka. Dao je Haimeu pare
da kupi flašu piska. Moj otac vratio se s tri flaše. Bio je to prvi put da je
Rekabaren poželeo da pije alkohol. Bez reči su seli ispod velikog belog
duha. Svako je dobio po litar. Učitelj je počeo da prazni svoju flašu
velikim gutljajima. Moj otac i Tereza su ga pratili. Malo-pomalo,
počeše da se teturaju i znoje. Vođa je ispio poslednje kapi pa poče da
se smeje na sav glas. Tereza je pokušala da se osmehne, ali lice joj je
bilo skamenjeno. Zavukla je glavu pod ruku, kao kokoške, i zahrkala u
tom neobičnom položaju.
„Ispostavilo se da je Lav iz Tarapake jalov, Lautaro. Njegova
reakcionarska vlada okrenuta protiv radnika zamenjena je još
reakcionarnijom huntom generala. Kakva šarada! Obećavaju narodu
kule i gradove samo da bi mu još više savili kičmu i nastavili da rade s
jarmom oko vrata. Idemo u pravcu strašne diktature, baš kao u Rusiji.
Sve sami demagozi. Umukni! Nema više piska?“
Haime mu je pružio četvrt litre, koliko mu je ostalo. Učitelj ispi sve u
jednom gutljaju.
„Znaš li, Kinčaual, šta su mi danas odgovorili mladi drugovi kad sam
rekao da je detinjasto verovati da proletarijat samostalno, kroz borbu
i oslanjajući se samo na svoju snagu, može zavesti radničku vladu?
Povikali su da sam lud što mislim da sam vlasnik i gospodar Partije i
da se ponašam kao apsolutistički monarh koji kontroliše svoje
podanike. Poneli su se prema meni kao prema hulji a jedan aktivista
usudio se da me pljune u lice! Zamisli samo, Lautaro! U sedištu Partije
vladaju čarke i unutrašnji sukobi koje su pokrenuli ti uspavani ljudi.
Jednog dana neko će morati da se probudi! Donesi pištolj.“
„Ali…“
„Poslušaj oca!“
Haime se povinovao Rekabarenovoj volji, koji kao da je ostario sto
godina, i doneo oružje.
„Da se ne bi pričalo kako je ovo posledica alkohola, sačekaćemo dok
se ne otreznimo.“
Iz fioke u stolu učitelj je izvukao svesku. Prelistao ju je. Bila je
ispisana sitnim, izmučenim rukopisom.
„Ovo su moja sećanja. Ovde piše sve što sam stvarno video u Rusiji,
šta mislim o Lenjinu i budućnosti koja je pred nama ako se nešto ne
promeni.“
Stavioje svesku nametalniposlužavnikizapalioje. Oglasio se petao.
Tereza se probudila i ugledala pištolj. Prevrtala je pepeo u potrazi za
nekim delom koji bi se mogao pročitati. Crni ostaci razleteli su se po
trpezariji kao jato noćnih leptira. Krajnje dostojanstveno reče:
„Zbogom, Luise Emilio. Znaš šta osećam prema tebi. Nikad te neću
zaboraviti.“
Rekabaren je prislonio pištolj uz glavu i pritisnuo obarač. Pao je s
crvenom ružom na slepoočnici.
Vlada se nije usudila da zabrani pogrebnu povorku koja je te nedelje
trebalo da prođe kroz centar grada na putu do Centralnog groblja.
Masa radnika koja je preplavila ulice kao spora i tiha, neverovatno
duga reka, ispratila je kovčeg prekriven crvenom zastavom. Sindikalni
barjaci imali su crni flor iznad slova izvezenih na plišu. Delegacije
rudara, lučkih radnika, ljudi od bakra i uglja, seljaka, studenata,
železničara, zidara, pekara, a na njihovom čelu, predvodeći kolonu
čvrstim korakom, išla je Tereza. Obučena u radničko odelo, ponosno
je gledala ka prozorima otmenih kuća odakle su provirivali ljudi
zbijeni u grupe.
Kordon od sto policajaca opremljenih puškama i metalnim
kacigama stao je pred povorku. Reka ljudi se zaustavila. Učiteljeva
prijateljica, koja je stajala odmah pored kovčega, zapeva takvom
silinom da joj se glas čuo nadaleko:

Bez straha od kazne,

opraštam se od revolucionara
koji je upoznao mnoge zatvore
ne počinivši nijedan zločin.

Pridružilo joj se na hiljade glasova koji su ponovili refren i povorka

nastavi dalje. Vojnici se nisu usudili da zapucaju i nestadoše kao da ih
nije ni bilo. Na malom grobljanskom trgu, svaki radnik održao je
govor. Hiljadama zapaljivih govora, koji su se nizali kao na traci, u
haotičnom horu, poput vodopada, oprostili su se od Rekabarena. Kad
bi se jedni, izgladneli i umorni, povukli, došli bi drugi. U šest po podne
završili su sa oproštajima i pokojnik je predat grobarima koji će ga u
ponedeljak sahraniti u porodičnoj grobnici.
Narednog jutra, u ranu zoru, jedva da se sunce zažutelo na
oblačnom nebu, umorni grobari, prikrivajući nestabilnost izazvanu
alkoholom, otvoriše rešetke da propuste Terezu, Haimea i Sofiju Lam,
koja je stigla na muškom biciklu, obučena u mornarsko odelo. Sve
troje u tišini su pratili četvoricu pijanih grobara, koji su na ramenima
nosili kovčeg krivudajući i posrćući uz psovke proceđene kroz zube.
Gvozdena kripta porodice Rekabaren bila je otvorena. Čekao ih je
tamnoput momak od dvadesetak godina, kratkih zdepastih nogu,
širokih maljavih grudi, grubih ruku, isturenih zuba i duge ravne kose,
oslonjen na aluminijumski krst.
„Gospođo Tereza, juče sam se sakrio, razvalio vrata i proveo noć
ovde pokušavajući da postanem deo ove porodice. Ja sam Elijas
Rekabaren.“
Iznenađena, Tereza prekinu svoju bolnu tišinu. „Ti si Elijas? Sin Luisa
Emilija?“
„Jesam, gospođo. Došao sam zbog…“
„Nastavićemo s pogrebom. Posle ćeš nam sve ispričati.“
Grobari baciše kovčeg u otvor na zidu kao da je džak krompira.
Udarac je proizveo zvonak zvuk u metalnoj grobnici. Zatvorili su grob
došaptavajući se i pričajući masne viceve, pa ispružiše ruke tražeći
napojnicu. Tereza je svakom dala po novčanicu. Gunđajući, iako su
dobili pristojan bakšiš, zatražiše još novca. Haime ih je izbacio napolje.
Seli su na grob na kojem je žena s krilima svirala trubu. Podelili su
flašu vina dok su milovali njene mermerne kukove.
U kafani „Poslednje zbogom“, koja se nalazila preko puta groblja,
Tereza, Haime, Sofija i Rekabarenov sin popili su sok ne znajući kako
da zapodenu razgovor. Sofija snažno udari šakom o sto pokušavajući
da ubije muvu. Ostali skočiše da pohvataju čaše i okrenuše se ka
devojci.
„Došla sam danas da lično odam počast učitelju i da se pokajem.
Zbog mračnih seksualnih poriva izdala sam svetinju, Partiju. Vagina i
klitoris nadjačali su bol eksploatisane radničke klase. Sramota mi je
pomogla da otkrijem svoj pravi poziv: ja sam ateistički monah. Uvek
možete da računate na mene. U redu, Lautaro?“
„U redu, Sofija!“
„Vreme je da i ja ispričam šta imam. Biću iskren. Ne znam ništa o
komunizmu. Živeo sam daleko od politike, ne svojom krivicom, već
očevom. Kao što dobro znate, gospođo Tereza, on je već bio oženjen
Frezijom Godoj, služavkom, mojom majkom, neobrazovanom
južnjakinjom. Rekabaren je brzo naučio da čita, razvijao je intelekt,
otkrio ideal koji će ga voditi u životu, otišao na sever i nikad nas više
nije video. Zbog ljubavi prema narodu zaboravio je na rođenog sina.
Brinuo je o svima, osim o meni. Odrastao sam ponižen, neobrazovan,
u suterenu kuće naših gospodara. Majka je umrla kad mi je bilo
trinaest godina. Nisam imao novca za pristojan pogreb. Nestala je u
zajedničkoj grobnici. Mrzeo sam politiku, radničku borbu, taj svet koji
mi je oteo oca. I njega sam prezirao. Trebalo je da me potraži, da me
nauči svemu što zna, da mi pruži priliku da s njim pripremam
revoluciju, a ne da me ostavi tamo, kao bedno siroče. Nekoliko dana
radio sam ovde, u Santjagu, u fabrici nameštaja – ja sam stolar – kad
sam pročitao vest o njegovoj smrti. Nisam pustio suzu. Naprotiv,
nasmejao sam misleći da sam se osvetio. Zatražio sam dozvolu da
izađem s posla rekavši da se ne osećam dobro i krenuo da prošetam
po centru u nameri da se napijem. Tako sam zalutao u povorku. Reka
ljudi koja prati leš čoveka koji me je začeo razvlačila mi je telo, lepila
mi se za kožu, za kosti, i povukla me sa sobom. Nestao sam u
mnoštvu, i sad bez ličnosti, anoniman, tek još jedna ćelija u divovskoj
narodnoj životinji, osetio samo isto što i ostali: ogromnu tugu
pomešanu s beskrajnom zahvalnošću. Divio sam se časti usamljenog i
hrabrog čoveka koji je dao sve što ima pokušavajući da izvuče svoje
sunarodnike iz bede. Shvatio sam da je moja mržnja bila odraz
sebičluka i bio sam ponosan što sam sin takvog oca. Kad je masa otišla
s groblja, sakrio sam se da prespavam u grobnici. Noćas nije bilo
hladno iako su zidovi i pod od gvozda. Grlile su me Rekabarenove
ruke. Kao i ruke mog deđe i pradede. Ovo metalno mesto je grobnica
za muškarce. U našoj porodici srce se oprašta od žene i kreće u borbu.
To je tradicija koju ja želim da nastavim.“
„Elijase, lepo je to što pričaš i sigurna sam da bi, da postoji onaj svet,
otac bio veoma srećan da to čuje. Luis Emilio često se raspitivao za
tvoju sudbinu. Krenuli smo u potragu, ali nikad nismo otkrili gde se
nalaziš. Na kraju smo zaključili da si umro. Od ovog trenutka, naša
kuća je i tvoja.“
„Dobro, ne zaboravite druga Lautara Kinčauala: i ja želim da
nastavim stopama svog učitelja i oca koji me je usvojio. Posavetuj nas,
Tereza.“
„Luis Emilio često mi je pričao o značaju razvoja političke svesti
među radnicima. Iako ga je u poslednjim mesecima ophrvala
neobjašnjiva tuga, veoma je cenio umetnost. Verovao je da je pozorište
najbolji način da se probude radnici. Razmišljao je o tome da
organizuje četveročlane trupe koje će obilaziti sela i rudnike i
održavati predstave. Napisao je brojne jednočinke. Poslednju je
završio dan pre nego što će umreti. To je šaljiva drama za klovnove
prepuna simbolike. Ako želite da ostanete verni idealima mog životnog
saputnika, predlažem vam ovo: prodaćemo kuću i tim novcem
kupićemo kamion. Ima nas četvoro: putovaćemo po zemlji i
posthumno izvoditi njegovo delo!“
Posle spontanog i ushićenog Dogovoreno! proveli su mnoge godine
kao putujući glumci.
U januaru 1925, pokret na čijem su čelu bili mladi pripadnici vojske
izveo je državni udar protiv konzervativne vojne hunte i vratio Artura
Alesandrija da završi svoj mandat. Ali više nije odlučivao predsednik.
Sva vlast bila je u rukama ministra odbrane, Karlosa Ibanjesa, koji je s
jedne strane pokušavao da privuče radničku klasu, a s druge je tražio
način da uništi radnički pokret. Novim ustavom skoro sva vlast našla
se u rukama vlade. U rudniku salitre La Korunja, policija i vojska su
četvrtog juna pobili više od dve hiljade rudara, žena i dece.
Nezadovoljstvo je naraslo toliko da je Alesandri bio primoran da se po
drugi put odrekne vlasti.
Posle dve godine natezanja sa zakonodavnom vlasti, pukovnik
Ibanjes, koji je izabran za predsednika, zaveo je diktaturu koja je
dovela do hapšenja, progona, deportacija, proterivanja, nestanaka,
streljanja i ograničavanja građanskih sloboda. U svetlu tih dešavanja,
pozorišni komad Luisa Emilija Rekabarena privlačio je sve više pažnje.
Tereza, Sofija, Elijas i Haime spavali su u kamionu koji ih je, ofarban u
crveno, stenjući i brundajući kao besna mula, prevozio od rudnika do
rudnika. Radnici, kojima preduzeća nisu nudila drugu zabavu osim
vina koje se prodavalo u barakama, punili su s dečjim oduševljenjem
fudbalske stadione pretvorene u pozorišta uz pomoć pozornice
napravljene od stolova iz radničkih kantina.
Tereza više nije bila ona neprimetna žena koja je dvadeset pet
godina ćutke pratila svog idola. Obučena u pantalone i košulju od
teksasa vozila je kamion po pampi savlađujući prepreke na putu
svojom čeličnom voljom jer bi se, da nije nje, vozilo raspalo kao trošna
kuća. Naučila je da krpi i menja gume, popravlja motor, rastavlja ga,
sastavlja, menja delove, i lica umazanog motornim uljem, proklinjala
maglu da se raziđe i omogući im prolaz. Posle svake predstave ona je
bila ta koja skuplja priloge. Uvek im je, pored malo novca, davala da
jedu i punila rezervoar. Sa svakom smenom vlade ili važnim političkim
događajem, ponovo su izučavali tekst i bilo im je dovoljno samo da
promene intonaciju da ga prilagode aktuelnoj situaciji. Nisu prepravili
ni slovca.
Tereza je najavljivala: „Dame i gospodo, deco, prisustvovaćete
velikoj cirkuskoj predstavi 'Međunarodni neuspeh'. Na pozornici ćete
videti zver…“
(Ulazi Elijas obučen u činovnika i seda na pod.)
„… i neumoljivog krotitelja.“
(Ulazi Haime obučen kao pukovnik, dovlači stolicu i puca bičem.)
„Neka predstava počne!“
Krotitelj: „Hajde! Penji se na stolicu!“
Zver: „Grrr!“
Krotitelj: „Tvoja je!“
Zver: „Jeste, moja je! Sedim na njoj. Retko koja zver ima svoju
stolicu. Srećna sam!“
Krotitelj: „Pogledaj drugu stolicu.“
Zver: „Ista je kao ova moja.“
Krotitelj: „Jeste na prvi pogled, ali sasvim je drugačija. Na njoj su
sedele generacije plemenitih zveri. Čast je imati je!“
Zver: „Želim je!“
Krotitelj: „Ne dam. Ona pripada upravniku cirkusa!“
Zver: „Menjaću je za ovu moju!“
Krotitelj: „Tvoja je obična.“
Zver: „Daću sve što imam, i više od toga!“
Krotitelj: „Nemaš dovoljno novca…“
Zver: „Šta mogu da učinim? Sramota me je da živim na običnoj
stolici.“
Krotitelj: „Biće tvoja ako ubiješ upravnika cirkusa.“
Zver: „Ja ću dobiti stolicu, ali šta ti imaš od toga?“
Krotitelj: „Postaću upravnik cirkusa.“
Zver: „Savršeno! Rasporiću mu utrobu. Idemo!“
Činovnik Elijas i pukovnik Haime odlazili su ka ćošku gde je bila
Sofija, upravnik cirkusa, obučena u kostim predsednika republike.
Haime ju je gurao i obarao na pod. Elijas se bacao na nju, grizao je za
stomak, iz prsluka joj je izvlačio creva od krpe i izvodio trik da izgleda
kao da ih je progutao. Tereza je iz publike tapšala i vikala: „Bravo,
sjajno, veličanstveno, ubili su ga! Cirkus će odsad raditi mnogo bolje!“
Krotitelj: „Uzmi drugu stolicu. Zaslužila sije.“
Zver: „Grrr. Divno je sedeti na njoj.“
Krotitelj: „Ali tvoju prvu stolicu, iako je obična, odlikuje toplota koja
ovoj nedostaje.“
Zver: „U pravu si. Moja nova stolica je hladna.“
Krotitelj: „Prva je toliko udobna da su ostale zveri odlučile da je
kupe.“
Zver: „To ne dolazi u obzir! Mora opet biti moja!“
Krotitelj: „Ti već imaš stolicu.“
Zver: „Želim obe!“
Krotitelj: „Mogu da ti je nabavim.“
Zver: „Kako?“
Krotitelj: „Prvo, moraš slepo da me slušaš.“
Zver: „Izdaj naređenje!“
Krotitelj: „Tuci, gađaj topovima, koristi gas, osvajaj, uništavaj, kolji!“
Zver: „Grrr, gotovo! A sad?“
Krotitelj: „Otmi je na silu!“
Elijas se bacao na stolicu kao neustrašivi vojnik i, pošto bi savladao
nevidljive protivnike i osvojio stolicu, stavljao ju je pored druge i legao
bi preko njih stavivši ruke pod glavu.
Zver: „Sad su obe moje! Srećna sam!“
Krotitelj: „Lokal je pun ljudi koji sede. Šta su tvoje dve stolice u
poređenju s njima? Moramo da isteramo publiku pa da ceo cirkus
bude samo naš!“
Elijas se bacao na Terezu i počinjao da je vuče da bi je isterao s
terena. Onda se vraćao i peo se na svoje dve stolice.
Zver: „Izbacili smo publiku! Cirkus je naš!“
Krotitelj: „Glupa zveri, zaslužila si hiljadu udaraca bičem! Šta ti
misliš ko si? Cirkus je moj!
 Zver: „Aaajoj! Izvini! Eto ti cirkus. Meni su dovoljne i ove dve stolice.“
Krotitelj: „Zašto? Da nemaš možda dve guzice? Ova stolica na kojoj
su sedele generacije plemenitih zveri pripada upravniku. Vrati mi je.“
Zver: „Prva moja stolice, ponovo smo sami. Nikad nije trebalo da te
napustim.“
Krotitelj: „Glupa zveri: ni ta stolica nije tvoja. Odlučio sam da je
uzmem za sebe. Životinje ne moraju da sede. Lezi na pod.“
Zver: „Šta mi ostavljaš?“
Krotitelj: „Slobodu!“
Zver: „Slobodu da radim šta?“
Krotitelj: „Da jedeš taman toliko da možeš da preživiš. Slobodu da
me slušaš bez pogovora. Slobodu da se krećeš na jednom kvadratnom
metru. Slobodu da primaš moje udarce. Slobodu da za mene umreš!“
I Haime je onda vadio pušku i pucao u Elijasa. Ovaj je padao mrtav
dok mu iz usta curi crvena boja. Onda je moj otac, skrhan bolom,
počinjao da kuka.
Krotitelj: „Šta ću ja sad sam u ovom ogromnom cirkusu?“
Tereza je prolazila sa šeširom u ruci i šaputala gledaocima: „Bez
zveri nema ni krotitelja.“
Obučeni kao rudari, Elijas, Haime i Sofija izlazili su s gitarama da
otpevaju kuenku. Okupljeni su pomerali stolice i plesali.
U zoru petnaestog marta 1927, Komunistička partija je zakonom
zabranjena. Radio El Merkurio prenosio je visok prodoran glas
Karlosa Ibanjesa:

Kucnuo je trenutak odluke i svođenja računa. Zlonamerna i razorna

propaganda nekolicine politikanata i šačice drskih anarhista nije
prihvatljiva. Na svim nivoima moraju se primeniti drastične mere.
Došao je trenutak konačnog raskida svih crvenih veza s Moskvom.
Komunistička štampa biće ugašena. Svi organi ove partije, počevši od
Centralnog komiteta, trpeće stalne i teške političke pritiske.
Uhapsićemo na stotine njihovih vođa i aktivista, poslaćemo ih u
najzabitija mesta, podvrgnučemo ih surovim mučenjima a neke ćemo i
pogubiti. Posle ove operacije, zemlja će se smiriti. Ljudi u njoj biće
srećni, a u inostranstvu će je poštovati.

Tereza je skinula srp i čekić koji su krasili haubu i počela da farba

kamion u crno. Nastaviće da nastupaju. Neće izmeniti nijednu zapetu
u tekstu, ali nosiće druga, bezazlenija odela. Elijas će dobiti kostim
tigra. Haime će zameniti pukovničku uniformu plavim kostimom
krotitelja lavova, a Sofija, upravnik cirkusa, nosiće smoking. Tereza će
najavljivati predstavu obučena kao klovn.
Putevima koji vode kroz pampu mesecima su prolazili sivi kamioni
puni vojske. Mimoilazili su se s njima, ali niko ih nije uznemiravao.
Kamion, koji je sad bio ukrašen cirkuskim motivima, nije budio
sumnju. Povremeno bi ih zaustavili i posle brze kontrole zamolili da im
ispričaju nekoliko viceva. Sofija je bila odlična u tome. Repertoar je
naučila od kurvi iz luke i bio je toliko bezobrazan da su se ti
bezosećajni muškarci upišavali od smeha. Potom su ih puštali da
nastave putovanje. Čim bi ugledali rudara u odelu od grubog belog
pamuka kako šeta po planini, isti ti vojnici upucali bi ga samo da bi
gledali kako umire mašući rukama kao golub. Nebo bi se zacrnelo od
lešinara koji su, privučeni velikim brojem leševa, pratili vojne patrole.
Posle svake predstave, Tereza je pozivala članove partije i, u potaji,
izbegavajući doušnike, sastajala se s njima u nekoj od rudarskih jama.
Satima im je prepričavala svoje razgovore s čovekom kojeg je
obožavala. Najednom bi joj odlutao pogled, promenila bi glas i ritam
kretanja, i počela bi da priča kao da je ona Rekabaren. Smirena i
mudra, citirala je Engelsa, Lenjina, Marksa i ostale da bi svojim
drugovima pokazala kojim putem treba da krenu u budućnosti. Elijas
joj je sedeo kraj nogu i dok mu je ona, ne prekidajući govor, masirala
teme, nije prestajao da plače. Haime i Sofija Lam, puni poštovanja, tela
ispijenih od silnih putovanja po sušnim rudarskim oblastima, slušali su
je shvatajući da uz pomoć ljubavi koja ne priznaje granice smrti, ova
verna žena održava učiteljevu misao u životu.
Jedne subotnje noći, toliko zvezdane da nisu morali da pale lampe
da bi se videli, na tajnom sastanku nekih pola sata od rudnika salitre u
Uari, četrdeset drugova je s religioznim poštovanjem slušalo reči
„stare“, kad ih je prekinuo kurir koji je dojurio bez daha ludački
okrećući pedale na biciklu.
„Drugovi, neko nas je izdao! Uhvatili smo doušnika dok je
telefonirao vojsci u San Antoniju. Naterali smo ga da prizna: dostavio
im je spisak s našim imenima i opisima. Svi smo obeleženi. Prijavio je i
četvoro naših prijatelja i ispričao je sve o njihovim subverzivnim
naporima. U ovim trenucima približava nam se kamion krcat
vojnicima koji treba da nas uhapse. Ako se ne predamo, pobiće nas.
Ako im pobegnemo, umrećemo od žeđi u ovim golim planinama ili će
nas upucati patrole koje 'love golubove'. Najbolje će biti da se borimo,
makar i kamenjem, i umremo na nogama!“
Svi kao jedan počeše da skupljaju kamenje i kopaju rov u mekoj
zemlji.
„Prijatelji, vi ne morate da se žrtvujete. Sedite u kamion i bežite ka
Ariki. Ako stignete, spalite vozilo i sakrijte se u dom nekog simpatizera
jer sad znaju za vas.“
Tereza se zagrlila sa svakim rudarom, sela u kamion i osećajući bes
i tugu, krenula. Njeno troje kolega se oborenog pogleda popelo u
kabinu ne želeći da se okrenu i poslednji put pogledaju te ljude koje
čeka sigurna smrt. Sofija je zaplakala.
„Umreće zbog nas. Mi smo ih okupili.“
Tereza je naglo skrenula: umesto da krene put severa, uputila se ka
San Antoniju. „Neće umreti. Mogu da ih spasem. Vas troje izađite!
Sudariću se s vojnim kamionom!“
„Idem i ja s tobom. Želim da budem dostojan svog oca. Policija
ionako već zna za mene. Svejedno mi je kad će me uhvatiti.“
„Panduri su mi pobili skoro sve prijatelje i prijateljice. Zločin je biti
homoseksualac u ovoj kretenskoj diktaturi. Jednog dana će mi
privezati kamen za noge i baciće me u more. I ja idem s tobom,
Tereza.“
„Dozvoli mi da žrtvujem život za slobodu ove zemlje koja je sad i
moja. Putovanje smo otpočeli zajedno, tako ćemo ga i završiti.“
I moj otac sede pored vrata, veza pojas i zavali se u sedište. U daljini,
na kraju puta, treperila su dva fara vojnog vozila.
„Uskoro ćemo te videti, Luise Emilio“, reče Tereza i pritisnu gas do
daske. Kamenje pustinjske doline razbežalo se poput zečeva. Divljom
proždrljivošću kamion je gutao put. Sofija je zaurlala od uzbuđenja,
poljubila Elijasa i Haimea u usta, zapalila četiri cigarete i razdelila ih.
Pohlepno su uvlačili dimove. Haime pesnicom razbi prednje staklo da
ih zapljusne planinski vazduh. Krv im je bila uzavrela i nisu osećali
oštru hladnoću.
Sudar je bio neizbežan i telo mog budućeg oca uskoro bi bilo
uništeno. Pobunio sam se. Svi moji napori da ga približim Tirani, gde
ga je čekala ona koju sam odabrao da mi bude majka, bili su uzaludni.
Možda će proći vekovi pre nego što pronađem drugi par koji bi mi se
uklopio u planove. Prokletstvo, ovaj mladić srlja pravo u smrt A JA
ŽELIM DA SE RODIM!
Očajan, izašao sam iz skrovišta koje sam svio u Haimeovim
mošnicama i krenuo da pronađem Rebea. Ovaj je odmah shvatio
situaciju. Užasnuo se. Moj otac kršio je većinu od šeststo trinaest
zapovesti svoje vere. „Ne ubij.“ Stvorivši svet, Bog je naredio ljudima da
se rađaju i množe da bi na njemu bilo života. Uništiti druge i sebe isto
je kao da uništavate svet. „Uzdržavaj se svakog rada subotom.“
Izazvati sudar znači raditi. „Svakom sudu zabranjeno je da osuđuje na
smrt subotom.“ Večni je želeo, u čast svetog dana, da čak i kriminalci i
grešnici u njemu nađu mir i odmor. „Zabranjeno je svetiti se.“ Sve što
nam se desi, dobro ili loše, volja je našeg Gospoda. Ljudi koji nas
povređuju alat su u rukama Tvorca. Naše greške osnovni su uzrok
onoga što nam se dešava. „Zabranjeno je gajiti mržnju.“ Nečasno je
čuvati zločinca u sećanju i potom imitirati njegovo ponašanje.
„Zabranjeno je nanositi povrede telu.“
Kamioni su se sada toliko približili da je Rebe prestao da nabraja
zapovesti koje će biti prekršene, skupio je snagu i, preobražen u
prozirnog pauka, preoteo Haimeov um, preuzeo kontrolu nad telom,
odvezao pojas, otvorio vrata, iskočio na suvu zemlju i otkotrljao se u
oblaku prašine…
Vozila su se sudarila. Buka udarca razlegla se po tihoj pampi
takvom silinom da je izgledalo kao da se otvorilo nebo. Eksplodirale su
kutije s granatama. Komadi tela razleteše se kroz vatrenu loptu. Stado
zaslepljenih gvanaka pređe put gazeći krvavo meso. Ispunivši svoj
zadatak, Rebe se vratio u međusvet, a ja u svoje genitalno skrovište.
Haime se osećao kao izdajica i, posramljen, hramljući je prišao da
proveri ima li preživelih. Pre njega stigli su lešinari. Rizikujući da im
vatra spali krila, raširili su crne plahte na svojim leđima i počeli da
proždiru pečene ostatke. Moj otac video je da se jedna grabljivica
smestila na Terezinu odrubljenu glavu i da joj nadmenim pokretima
zariva kljun u oči. Svetski poredak počeo je da se urušava. Koji je
smisao tako kratkog života? Da li je vredelo žrtvovati ga? Kako je
takva žena uspela da završi kao hrana za lešinare? Zar ne postoji
jebena sudbina koja nagrađuje vrline?
Ako ovaj škrti svet herojima može da ponudi samo stomak lešinara
umesto groba, on, drug Lautaro Kinčaual, pobrinuće se za njihove
ostatke dok ne nađe sveto mesto koje su zaslužili svojom
požrtvovanošću! Uzeo je parče užarenog drveta i urlajući napao
lešinare. Kukavice su zakreštale i poletele u gustom oblaku zasuvši ga
kišom izmeta. Gazeći po crevima i komadima vojničkih tela, Haime je
pretraživao ovu lomaču. Vatra je progutala Elijasovo i Sofijino telo. Od
Tereze je ostala samo glava, s praznim i krvavim očnim dupljama.
Uhvatio ju je za kosu i pojurio kroz pampu u pravcu planina.
Koliko dana je pešačio, lud, pod usijanim suncem, bez hrane i vode,
praćen rojevima obada koji su se opijali trulim sokom koji je kapao iz
odrubljene glave? Nije mogao da se seti. Izgledalo mu je kao večnost.
Zaboravivši na sebe u toj neprijateljskoj samoći, tražio je mesto da na
njemu dostojno sahrani ostatke svoje prijateljice. Plazio je otečeni
jezik i, okrenut ka suncu, izazivački vikao. Kad bi naišao na kamen,
zagrlio bi ga, ljubio bi ga ispucalim usnama ostavljajući crvene
tragove, pretvorio bi ga u saučesnika, nadenuo bi mu neko ime iz
naroda Mapuče i upisao bi ga u tajnu Komunističku partiju. Pokušao je
da obrazuje vojsku kamenja koja bi mu pomogla da pokrene
Galaktičku revoluciju, da izbaci planetu Zemlju iz orbite, pretvori je u
kometu i pravolinijskom putanjom odvede je izvan ovog loše sazdanog
kosmosa gde pauci jedu muve a novorođenčad dočekuje pritajena
smrt, koja je razjapila krokodilske čeljusti tačno između majčinih
butina. Bosonog je trčao po kori slane zemlje. Pao je ničice i lizao suve
pukotine kao da su ženski polni ogran pokušavajući da oživi taj predeo
koji je postao jalov od nedostatka ljudske ljubavi.
„Gde nema srca nastaje suša i zato ja svoj polni organ zarivam u
pesak da bi počela kiša.“
Došao je Aiehandro, njegov otac, sa zlatnim oreolom iznad bele kose
i ponudio mu par savršenih cipela koje mu je on, njegov prezreni sin,
jednog dana bio poklonio.
„Sine moj, rane na tvojim stopalima prelaze na moje grudi i obrazuju
slova. Piše: nada. Vraćam ti ono što si mi dao. Ne odbacuj me. Primi
me.“
 Počeo je da se smanjuje dok se nije pretvorio u patuljka visokog pet
centimetara. Haime ga podiže, stavi pored leve bradavice i, snažno
gurnuvši, ubaci ga u svoje srce, gde se rastopio.
Pojavilo se telo njegove majke, kojoj je odrubljena glava. Iz vrata je
prskala lepeza crvenih mlazeva. Ličila je na drvo. Ispružila je ruke
tražeći glavu Rekabarenove žene. Haime zagrli trulu glavu i, lud od
bola, ispljunu grudvu suve pljuvačke na krvavu ranu. Obezglavljena se
zgrči kao da je primila metak. Vrat je počeo da usisava vazduh kao da
su tu usta i, pokrenuvši ivice, progovori hrapavim glasom:
„Mi majke imamo beskrajno razumevanje. Na tvom čelu kriju se sve
zvezde, pritajene kao lavovi, spremne da skoče na palubu božjeg
broda kad te pomilujem svojim razumom.“
Haime je zagrli i poljubi gnojavu rupu koja je bila njen vrat. Rana
prošapta: „Stupi u dubine. Želim da zaroniš jezik u moju svest slepe
ribe da bi se konačno pojavila dijamantska zvezda koja je dete našeg
poništenja.“
Haime, koji je jednom zauvek utažio žeđ, postao je usamljeno oko
pred kojim su događaji klizili kao preko mrtvog kita. Posle dana dođe
noć; posle noći usledi druga noć, i nestade dana. Noseći odsečenu
glavu, kojoj je izrasla brada od crva, probijao se kroz tamu. Znao je da
ne traži samo grob, već i ženu.
Lutao je među vrhovima planine paralelne s visokim planinskim
vencem. Obadi koji su se hranili trulom somom koju je proizvodila
Tereza bili su veliki kao mačke i, zujeći kao avioni, probadali su mu
telo svojim žaokama otvarajući rupe odakle mu je, želatinastim
slovima, isticao razum. Pošto su mu stopala toliko natekla da više nisu
mogla da stanu u sopstvene tragove, morao je da se zaustavi. Haime je
odrubljenoj glavi ispričao kako su mu kao detetu stopala bila manja od
tragova, zbog čega je stalno morao da trči da bi ih ispunio. Sada,
proteran iz svojih koraka, nije imao drugog izbora osim da se pretvori
u slani kip i umre. Pao je među jajaste stene kao marioneta kojoj su
presekli konce.
Neko ga je zgrabio za kosu, koja mu je izrasla do pojasa, i snažno
povukao da bi ga osovio na noge. Bila je to Izolda, Munja iz Limačea,
bacačica noževa.
„Ne izigravaj prostaka. Ti si čovek iz cirkusa, bez korena, moćan, a
ne neka bezlična masa. Zahvali svojim kostima i mišićima koji te
pokreću. Zahvaljujući njima možeš da se odupreš vlastima koje mrziš.
Povrati veru, tvoje noge savršeno odgovaraju tvojim otiscima. A ti
otisci napravljeni su još pre nego što si se rodio. Treba samo da ih
pratiš. Veruj svojim kostima. U svakom slučaju, kosa ti raste pravo ka
nebu.“
Lola i Fani, gmižući kao zmije, odvedoše ga do puta na kojem je
blistao niz koraka. Benhamin je leteo oko njega krilima od crvene
hrskavice:
„Približavaju ti se fosforescentni krici zamađijanih koraka koji
iščekuju poljubac da bi se pretvorili u mesec. Sa svakim podeli
neiscrpnu kožu tigra i moždane korene od kojih cvetaju stopala. Idi i
objasni ribama šta je to voda!“
Ali Haime i dalje nije imao snage da nastavi. Došao je Tralaf:
„Uinka, ponavljaj za mnom: Amutan chengewe mapu mew, otići ću u
zemlju gde pojedinac postaje narod. Skoči ka budućnosti, nagazi je i
pretvori u sadašnjost, pobegni od pozajmljenog sunca i živi u svom
središtu.“
Došao je i Eieodoro Astudiljo, grobar:
„Ako me pitate 'Šta mi se dešava danas?', odgovoriću vam: 'Nama se
ne dešava ništa. Naprosto se dešava.' Prepustite se i pretvorite se u
ono što se dešava, da bi vas jadnici koji ne vide i ne znaju, i lutaju
tražeći milostinju prisvojili i pretvorili u hranu.“
Skupu se pridružio Hesus de la Krus, grbavac:
„Zašto si me napustio kad sam ja tvoja zlatna koka?“
Počeo je da kvoca, grba mu se otvorila kao krov opservatorije i
pojavilo se veliko zlatno jaje koje ga je, leteći pred njim, odvelo u
zemlju „Dođiju“. Haime je hodao i hodao prateći njegove korake dok
nije stigao do ponora iz kojeg se rađa zora. Sišao je s visokih vrhova,
prešao duboku klisuru i stigao u suvu ravnicu na kojoj se uzdizala
crkva od kamena s tornjevima krunisanim drvenim zvonicima. Ušao
je. U praznom hramu, plamen sveća pretvorenih u krečnjačke suze
parao je senku staklene ruže. Pod je bio preplavljen tečnim olovom a
slepi golubovi kljucali su skarabeje boje mesa koji su živeli u gipsanim
kipovima. Iznad oltara, posmatrao ga je Hrist koji krvari, raširenih
ruku, ali bez krsta. Dohvatio je gvozdeni svećnjak i obezglavio ga
jednim udarcem. Kruna od trnja zaplovila je vazduhom kao neprozirni
oreol. Podigao je Terezinu glavu i namestio je na drveni vrat. Rane na
rukama, slabinama i nogama zaceliše. Grudi postaše prozirne. Srce
koje je plamtelo kao sunce obasja crkvu.
Čim je ispunio svoj zadatak, Haime skliznu niz tobogan i vrtoglavom
brzinom jurnu ka smrti.
 U svetilištu Tirana, moju majku probudio je oštar bol u jajnicima. Iz
vagine joj je curila mirisna krv, toliko topla da joj se pušila na rukama.
Stavila je jednu kap na jezik; bila je slađa od meda. Obojila je Gospino
lice crvenom plazmom i otpevušila melodiju želeći da kaže:
„Učini da danas stigne neznanac kojeg čekam već deset godina.“
Obrnuo sam joj se u stomaku i napravio nevidljivi most između
njenih jajnika i testisa svog oca, koji je nekih trideset kilometara dalje
ležao na samrti, obuzet groznicom. Sara Felisidad odmah se odazvala
pozivu. Od silne žurbe stope su joj se produžile pa je u trideset koraka,
dugačkih kilometar, stigla pred malu crkvu koju su svi obadi iz
okoline, privučeni svetlošću iz unutrašnjosti, pretvorili u ogromnu
katedralu.
Pored oltara, ispod drvenog Hrista s mesnatom glavom, ležao je
Haime, neuhranjen, sama kost i koža, otečenog jezika koji mu je visio
iz usta kao beli rog. Da ne bi umro od gladi i žeđi, moja majka raširi
noge, primaknu vaginu očevim ustima, probi himen njegovim
ukrućenim jezikom i primivši ga dok mu usminama nije dotakla zube,
napi ga menstrualnom krvlju.
Polako se vratio u život. Klečeći pred divom (sad je bila visoka dva
metra i sedam centimetara), konačno je postao svestan duboke
ljubavi koja ga je deset godina vodila ka nepoznatoj ženi. Stajala je
pred njim, žena njegovih snova. Duša joj je poskočila kao tigar,
iskočila iz kože i pala naspram njega. Posmatrao ju je s neizmernim
uživanjem.
Nisu osetili kako prolaze dani. Kad sam primetio da su majčini
jajnici plodni, naredio sam im da se spoje. Legli su nagi nasred crkve.
Očev ud toliko se naduo da mu je glavić pomodreo a iz majčinog vrelog
ovala tekao je beli potok u koji su oni zaronili, pretvoreni u vodene
anđele. Tela su im se od uživanja pretvorila u svest, zvezde počeše da
jure po nebu ispunjavajući ga srebrnim prugama, sperma je galopirala
kanalima i izbila, peneći se, da ispuni čarobnu pećinu. Nisam pogrešio.
Ova dva stvora, obuzeta ljubavlju, ispreplitanog daha, pružila su mi
čudesnu priliku da ponovo posedujem telo.
U narednim mesecima mirno sam rastao. Uspevši da ujedinim
roditelje koje sam sam izabrao, predao sam se mudrosti ćelija: one su
posedovale vekovno znanje potrebno za moj razvoj. Meni je preostalo
samo još jedno: da se pobrinem da me rode na određenom
geografskom položaju, određenog meseca i sata, da bi se moja
sudbina podudarila s mojim ambicijama.
Haime je bio prosečne visine, metar sedamdeset, ali je zbog
majčinih trideset sedam cetimetara viška, pored nje izgledao kao
patuljak. Ipak, snaga njegovog duha, koja je telu podarila zversko
dostojanstvo, i uravnoteženi i umereni pokreti, umesto da odudaraju,
upotpunjivali su majčinu natprirodnu lepotu. Kad je par stigao u Ikike,
saobraćaj je stao i, dok su oni prolazili, grad je utihnuo. Običan svet
posmatrao ih je kao bića s drugog sveta, a lepota te ljubavi činila im se
toliko velikom da je isprepadala one koji nisu poznavali mahnite
granice duše.
Nervozna masa koja se spremala da ih kamenuje odahnula je
videvši kako nestaju u „Šest B“ (bajno, bajkovito, bagatelno, bazično,
blagosloveno, belo), ogromnoj prodavnici koju su Jaše, Šoske, Moše
Lat i Sesar Igera nazvali tako u čast šest krakova jevrejske zvezde.
Tamo je sve bilo belo, od hrane, sira, mleka, jaja, pirinča, pilećih grudi,
ribljih fileta, preko odeće i kuhinjske opreme, do igračaka pretvorenih
u zbirku krpenih duhova koji predstavljaju sva ljudska zanimanja,
mašinovođe, ronioce, pilote, lekare, i tako dalje.
Saru Felisidad nije prepoznala ni rođena majka. Sećala je se kao
odrpane i zgurene, mutave devojčice, koja je umrla izgubljena u
brdima. Znala je da je to njena ćerka kad je ova uzela olovku i brzo,
liniju po liniju, nacrtala nekoliko velikih arkana tarota. Jaše se
iznenada vratilo pamćenje i šapućući: „Aiehandro, Aiehandro“, zarila
je lice u plavu kosu moje majke, koja je klekla pred njom. Neutešno je
zaplakala. Rana nije zacelila, niti će ikada zaceliti. Ruski baletan i dalje
joj je plamteo u srcu kao sveta vatra.
Šoske reče Mošeu: „Tvoja žena ne može da podnese da je vidi.
Podseća je na patnje koje je preživela. Ako je ne odvojiš od Sare
Felisidad, moja sestra će umreti.“
Doveli su rabina iz Santjaga, koji je stigao avionom, da venča moje
roditelje. Iskoristili su priliku da blagoslovi i veridbu Jakoba Prvog i
Rakele Prve, Jakoba Drugog s Rakel Drugom i Jakoba Trećeg s Rakel
Trećom. Mladencima su dali kamion robe, pozamašnu sumu novca i
ključeve lokala koji su im iznajmili u glavnoj ulici Tokopilje, udaljenoj
dvesta kilometara. Imali su dobar izgovor da ih više nikad ne vide.
Prodavnica se zvala „Ukrajinska kuća“ jer su Haime i Sara Felisidad,
želeći da izbegnu političke probleme, odlučili da se predstavljaju kao
belogardejci. Tamo, među porcelanskim tanjirima, časovnicima s
kukavicom i ženskim donjim vešom, razvijao sam se dok nije kucnuo
čas kad sam odlučio da se rodim: dvadeset četvrti oktobar 1929, u
deset ujutru, na dan koji je širom sveta poznat kao „Crni četvrtak“.
U istom trenutku izbila je ekonomska kriza u Sjedinjenim Državama
koja se proširila po ćelom svetu. Jedna za drugom, banke su se
zatvarale i paralizovale privredu. Čile je osetio najveće posledice te
katastrofe. Rudnici salitre su se pozatvarali a četvrtina stanovnika
zapala je u veliku bedu. „Šest B“ se zatvorila, kao i „Ukrajinska kuća“,
koja nije mogla da opstane bez mušterija. Preko noći, moji roditelji
ostali su bez prebijene pare i, noseći mene u naručju, spavali su na
plaži i bili primorani da čekaju u redu ispred opštine, zajedno sa
izgladnelim rudarima, da bi dobili besplatnu porciju čorbe.
„Baš lepo, dotakli smo dno! Konačno smo pronašli svoju zemlju.
Sada smo državljani bede. Izgubili smo nadu, a time i strah. Odavde
možemo da idemo samo naviše. Detetu ćemo dati ime Aiehandro, po
tvom i mom ocu. On je sveća koju palimo na oltaru. Nadamo se da će
se jednog dana osvestiti da bi, zaboravljajući na sebe i živeći za druge,
poslužio kao bezlična forma koja će spoznati prvu reč, onu iz koje su
iznikli svi jezici: „Hvala“. Da bi se ka njemu upravili fosforescentni krici
začaranih žaba koje čekaju poljubac koji će ih pretvoriti u Budu. Da bi
postao blistavi plod koji će naše mračno drvo pretvoriti u katedralu-
svetionik.
Dok me je majka dojila pevušeći uspavanku, Haime mi je dunuo u
nos i preneo mi Rebea. Srećan što se našao u umu koji mu se ne
suprotstavlja, Kavkazac poče da mi govori svoje nove zapovesti:
Ne ubij smrt. Nemoj žudeti za ženom udovca i budi veran svom
duhu. Ne kradi ono što ti pripada i ne progovaraj ustima bližnjeg svog.
Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga jer su sva imena njegova.
Svetkovaćeš radne dane i roditelje ćeš pretvoriti u cipele. Od Zemlje
napravi oltar pred kojim bleje ovce i gde ćeš, na kraju, blagosloviti
sam sebe.
 FUSNOTE
[←1]
Spasitelj, prim. prev.

[←2]
Mesec, prim. prev.

[←3]
Ime Salvadorove pokojne supruge na španskom znači zvezda

[←4]
Sreća, prim. prev.

[←5]
Svetlost, prim. prev.
[←6]
Nezavisnost, prim. prev.

[←7]
Čileanski narodni ples, prim. prev.

[←8]
Indijanska reč za španske konkistadore, prim. prev.

[←9]
Indijanska reč za zlog duha, prim. prev.

[←10]
Morska zmija iz mitologije Mapuča, prim. prev.

[←11]
Joder na španskom, prim. prev.

[←12]
Aramejski: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio. Reči koje je Isus
izgovorio na krstu; prim. prev.
[←13]
U španskom pozorištu, putujući glumac koji samostalno drži
predstave igrajući sve likove; prim. prev.