Препричан роман Чича Горио

Роман Чич Горио је

Друштвени, јер је дата слика париског друштва, коју одликује класна

подељеност на богате и сиромашне.Сиромашни људи су живели у
пансиону Вокер, а богати у предрграђу Сен Женвеј.

Психолошки -прати се начин на који друштво мења појединце.Посебно

се издвајају Ежен де Растињак и Чича Горио.

Љубавни-приказана је теза о апсурдности љубави која води у

безумље.Љубав оца према ћеркама, која га је упропастила.

Роман се прати на два плана, индивидуалном или појединачном, јер се

прате судбине одређених јунака, и на општем или друштвеном, у оквиру
кога је приказан Париз као морална каљуга, која уништава младе људе.

Паралелно се прате судбине Чича Гориа и Ежена де Растињака, једног

који тек ступа у живот, а други који је на крају животног пута.

Roman započinje opisom naselja i pansiona koji se tamo nalazi. U početku

pripovedač iznosi misli i retorička pitanja poput „Hoće li ovu priču razumeti svet
izvan Pariza?“ i zaključke poput „Ovaj događaj mogu pravilno da procene oni
koji žive između brda Montmartre i Montrog – u čuvenoj dolini, punoj ruševina
sklonih padovima i rovovima pocrnjelim od blata; u dolini koja obiluje istinskim
patnjama često i lažnim radostima, je samo nešto preterano može da vas učini više
uzbuđenim.“ Ovaj citat u potpunosti opisuje način života u Nuv-Saint-Ženeviv,
delu grada u kome se nalazi pansion gospođe Voker.

Pansion gospođe Voker posećuju oni koji tamo žive i oni koji su kod nje
pretplaćeni samo na ručak. Za vreme ove priče u pansionu živi sedam ljudi. Na
prvom spratu su bila dva najbolja apartmana. U lošijem je živela gospođa Voker, a
drugi je pripadao gospođi Kutir, udovici republikanskog zvaničnika. Pored nje je
živela, kao i pored majke, veoma mlada devojka po imenu Viktorina Tajfer.

Na drugom spratu su bila dva stana; u jednom je živeo starac po imenu Poaro, u
drugom je živeo gospodin Votren, čovek od četrdeset godina, koji je nosio crnu
periku i farbao preklopnike, i rekao da je bivši trgovac.
Treći sprat je imao četiri sobe, od kojih su dve iznajmljene: jedna devojci po imenu
gospođica Mišono, a druga bivšem proizvođaču rezanaca, makarona i skroba, koji
je pristao da se zove čiča Gorio. Druge dve sobe bile su namenjene pticama
selicama, na primer siromašnim studentima. U jednoj od dve sobe u to vreme je
živeo Ežen de Rastinjak, student prava. Iznad trećeg sprata bilo je potkrovlje za
sušenje veša i dve sobe u potkrovlju u kojima je spavala Kristofova kućna
pomoćnica i kuvarica, debela Silvija.

Svaki stanovnik pansiona je na neki način određen i prepoznatljiv, počev od nivoa

siromaštva, starosti i nemoći, želje za životom, želje za obmanom i bogaćenjem,
prošlosti i potencijala za budućnost, ali tamo se sve vrti oko jedne reči – novca.
Iako je životni put svih ljudi u konaku bio sasvim logičan, život čiče Gorioa niko
nije razumeo. Posebno je bilo upitno kako je došao do ovog nivoa siromaštva i
bede. Svima je bio potpuna misterija i očigledno ga to nije mnogo mučilo. Mučilo
ga je nešto sasvim drugo – potpuno sporedno za ostale.

Lik gospodina Votrena je suviše nejasan. S jedne strane, on je dobrotvor, a s druge

strane potencijalni izdajnik i lukav čovek, ali u pansionu ionako vidimo
zaljubljivanja i prevare. Na primer, gospođa Voker gajila je osećanja prema
Goriou, koji je tada nije preterano doživljavao, a onda je odlučila da mu smanji
pristup životnim potrebama; dakle, pristup hrani, vodi, grejanju itd. Stanovnici
pansiona, a posebno gospođa Voker, čudili su se lepim i bogatim devojkama koje
je Gorio često ispraćao do svojih vozila. Mislili su da su mu ljubavnice, ali tek
posle su saznali da su mu dve ćerke. Svi su bili zapanjeni ovim i nisu mogli da
veruju, s obzirom na njegov status i način života. Vremenom je čiča Gorio smanjio
svoje troškove, preselio se na treći sprat i mesečno plaćao četrdeset i pet franaka za
stan i hranu. Odrekao se i duvana, žileta i odavno prestao da praši kosu. Lice mu je
počelo da se menja, kao i zdravlje. Gorio se znatno promenio i sada ga svi gledaju
sa još većom nelagodom. Još uvek niko nije verovao da su to njegove ćerke i on se
na sve načine borio da dođe do novca da ih obraduje i pomogne im.

Nakon detaljnijeg opisa pansiona, njegovih stanovnika, čiče Gorioa i njegovog

načina života, neuzvraćene ljubavi udovice Voker, pogleda stanovnika pansiona
kojima je Goriov život misterija, radnja se okreće drugom liku – Eženu de
Rastinjaku. Naime, tokom prve godine boravka u Parizu imao je dovoljno vremena
da uživa u svim užicima tog grada. Za to vreme sve mu je priraslo srcu. Divio se
vozilima oko sebe, ženama, gradu i provinciji. Ali sada ga je obuzela želja da sve
to poseduje. Primećuje koliki uticaj žene imaju na društveni život odlučuje da
iznenada uđe u društveni svet aritokratije, kako bi stekao određenu zaštitu u
njemu.

Rastinjak potiče iz siromašne porodice koja štedi sav prihod i šalje ga njemu kako
bi živeo što prijatnije i lagodnije. Budući da je njegova tetka, madame de Markilje,
imala poznanike u najvišim aristokratskim krugovima, mladić otkriva mogućnosti
za uspeh u društvu. Tako je počeo da je ispituje o zajedničkom srodstvu koje je
mogao obnoviti. Za druženje mu je preporučila gospođicu de Bozean, koja bi mu
možda bila najpristupačnija. Bila je, i u svoje ime i u svom bogatstvu, jedna od
najvećih plemkinja pariškog društva. Ubrzo je Rastinjak ušao u takvo društvo.
Njegove želje za uspehom i bogatstvom počinju da se nižu jedna za drugom.
Njegov svet je odjednom postao veoma lep i pun nade. Išao je na igranke,
razgovarao sa ljudima iz više klase i planirao svoj uspeh. Onog dana kada je kroz
ključaonicu video čiču Gorioa kako gneči i veže srebro koje je iznajmljivao, nije
mogao da veruje kada mu je starac priznao da je gospođica Resto, Rastinjakova
simpatija i požuda zapravo njegova ćerka. Svaka reč ili situacija, koje je Rastinjak
ispričao jedne večeri po povratku sa igranke, rasplakala je čiču i izazvala emocije.

Jednog popodneva, Rastinjak se prijavi za posetu gospođi Bozean i tamo saznaje

za sve moguće raskoši aristokratskog života. Kočijom su krenuli u pozorište i svi
su ih gledali. Rastinjak je sanjao. To veče upoznao je i gospođu Delfine de
Nisenžan, drugu ćerku čiče Gorioa. Gospođa Resto je do tada već ignorisala svaki
poziv i dolazak Rastinjaka, jer je jednom nesvesno pomenuo ime njenog oca, kojeg
se očigledno sramila. Ali gospođa de Nisenžan ostala je daleko iza svoje sestre;
svoju sestru više ne smatra sestrom. Ove dve žene se odriču jedna druge, kao što se
odriču i oca.

Rastinjak nije sakrivao svoju fascinaciju njome. Počeo je da flertuje sa gospođom

de Nisenžan, za šta se ona držala veoma hladno i ozbiljno. Ipak joj se svidelo. Što
je više i dublje Rastinjak ulazio u visoko društvo, to je više morao da se posveti
sebi. Nije znao da mačuje, nije imao puno novca i nije imao mnogo elegantne
odeće kojom bi se mogao predstaviti ovom sloju. Naime, gospođa de Bozean mu je
poverila velike tajne o uspehu i kako da se obogati, što ga je još više motivisalo i
ulepšalo mu nade. Tako je jednom sedeo za stolom i pisao duga i veoma osetljiva,
emotivna pisma majci i sestrama, govoreći o svom planu za uspeh i velikoj želji da
mu pozajme novac. Ubrzo nakon toga, vratile su pismo sa velikom ljubavlju, a
majka je, kad je čula reči o uspehu i novom životu, obećala da će mu dati sav
novac koji je imala. Takođe može da mu sašije košulju, maramicu i mnoge druge
stvari. Rastinjak je bio spreman za ovakav način života, a njegove želje i nade za
bogaćenjem su se povećavale.

Kada je ispričao Goriou sve te stvari, njih dvoje su postali veliki prijatelji. Student
je Goriou poslužio kao fin čovek od koga je mogao da dobije informacije o svojim
ćerkama. Gospođa Delfine pozvala je Rastinjaka k sebi. Rekla mu je u poverenju,
jer mu je verovala, razlog svog očaja. Bila je duboko nesrećna, uprkos činjenici da
je spolja izgledala tako divno i lepo. Rastinjak joj je priznao svoja osećanja, a ona
mu je zauzvrat dala zadatak da ode u kazino i uzme svoju torbu u kojoj se nalazio
sav novac koji je imala – 100 franaka.
„“Ili izgubite sve ili se vratite sa 6000 franaka.“ rekla mu je.“

U kazinu, ne znajući šta radi i kako da igra, Rastinjak je sav novac stavio na broj
21 (njegove godine) i dobio je. Ponovo je igrao i ponovo pobedio. Vratio se
gospođi Delfine i ona se razveselila. Rekla mu je da ju je spaseo. Pričala mu je da
joj je brak loš jer je sav novac u njega unela kao miraz, a sada je ostala bez ičega.
Za svog muža je rekla: „Daje mi samo određenu sumu za moje lične troškove. Da
se obratim ocu, ali smo ga sestra i ja upropastile. Zahvaljujući vama postala sam
slobodna i radosna.“ Uzela je novac i ostatak ostavila njemu, a zatim mu obećala
da će od sada večerati s njom i zajedno ići u pozorište. Uveče je Rastinjak ispričao
Goriou sve što se dogodilo to veče i na kraju mu je ostavio novac koji mu je dala
Delfine.

Rastinjak je mnogo kockao i mnogo gubio. Počeo je da se ponaša rastrošno, a sve

to je video i Votren koji ga je lukavo posmatrao i pričao mu o svom stavu i načinu
na koji trenutno živi. Davao mu je istovremeno savete i vređao ga. Delovao je kao
velika pomoć, ali s druge strane, kao osoba koja bi mogla odmah da ga izda.
Rastinjak ga se plašio. Kada je zapeo u dugovima, Votren je obećao da će mu
pozajmiti novac koji je Rastinjaku bio preko potreban. Tako je i bilo, a Rastinjak
mu je to vratio za nekoliko dana. Ubrzo su se u Rastinjaku počele buditi sumnje o
Votrenu.

Jednog dana, gospođica Mišono i Poaro odmarali su se u parku i razgovarali.

Odjednom im se pridružio policajac koji im je rekao pravu istinu o Votrenu.
Naime, njegovo pravo ime bilo je Žak Kolin zvani „Laži Smrt“. Bio je osuđenik
koji je primao novac od drugih osuđenika, čuvao ga i kasnije stavljao na
raspolaganje beguncima ili njihovim porodicama. Gospođica Mišono pristala je na
ponudu da u Votrenovo piće ulije otrov za 3.000 franaka, što bi prouzrokovalo
prividnu smrt, i da mu napiše određena slova na koži.

Votren je nagovorio Rastinjaka da se oženi mladom Viktorinom, da bi se obogatio

njenim mirazom. Ali on je voleo samo jednu devojku, mada su se i tu počele
stvarati razne sumnje. Tih dana u pansionu je bila prava pobuna – Votren je popio
piće, onesvestio se, slova su mu se pojavila na koži i istovremeno bila dokaz ko je
on zapravo. Gospođica Viktorina se obogatila milionima jer je gospodin de Tajfer
bio teško ranjen.

Gospođica Delfine poslala je pismo Rastinjaku da su ona i njen otac Gorio kupili
novi stan u kojem mogu da žive. Nastala je velika zabuna. Policija je uhapsila
Votrena; „“Ti si me izdala stara gaduro, ti si mi priredila onu navalu krvi,
znatiželjnice!. Ja bih ti dao 6000 franaka da izbegnemo ovaj neugodni put. Oni
mene gledaju sa strahom, a tebe s gađenjem. Van uhodo“ rekao je gospođici
Mišono. Gospođa Voker nije mogla da veruje šta se desilo tog dana. Od 18
stanovnika u njenom pansionu, broj je iznenada pao na 10.

U međuvremenu, Ežen je saznao da je muž njegove voljene Delfine založio sav

novac, uključujući i njen, mnogim preduzećima. Iz tog razloga morao je da ih
pošalje u inostranstvo, a Delfine nije znala šta da radi jer je ostala bez svega. Rekla
je ocu o najgorem mogućem slučaju. Ali slična situacija se desila i drugoj Goriovoj
ćerki koja mu je došla u posetu i rekla da je propala. Njen muž Maksimo bio je u
lošem stanju i da bi mu spasela život, založila je sve svoje dijamante. Gorio se
rastužio i razbesneo jer je u ovoj situaciji očekivao pomoć svojih ćerki. Sada nema
dovoljno novca za otplatu svih njihovih dugova. Ostalo mu je samo 1.200 franaka
doživotne rente. Čuvši ovo, Ežen de Rastinjak je uzeo menicu koju je potpisao
Votren i sačinio menicu za 12.000 franaka, ali u Goriovo ime. Ovo je bio dokaz
koliko se zapravo zbližio sa ovom porodicom. Takođe je želeo da podigne Delfine
u očima čiče. Dijamanti ćerke Gorioa koje je video na balu gospođe Bozean
ražalostili su Ežena, jer je mogao da zamisli jadnog Gorioa kako pati u svom
bednom krevetu, u pansionu gospođe Voker.

Čiča Gorio se užasno razboleo od svih ovih muka, od bednog života, briga i borbe
sa životom. Lice mu se postepeno menjalo i pretvaralo se u sve gori izraz. Jedini
koji je to primetio bio je student Rastinjak kojem je Gorio uputio reči i molbe da
prenese njegovim ćerkama da ga posete.

„Otiđi još jednom do njih. Reci im da se ne osećam dobro. Kada bi one bile tu, ne
bih se žalio.“

Na nesreću, svaka je imala „ozbiljnog“ posla; bile su prezauzete i prehlađene.

Gorio je bio besan, nije mogao da veruje da je sve što je za njih učinio uzalud.

„“Ni jedna!“ – odgovori starac i uspravi se u postelji. „Imaju posla, spavaju, neće
doći! Tek na samrti shvatamo šta su deca. Vi njima dajete život, a ona vas teraju u
grob. Kada bih imao blaga da im ostavim, one bi me previjale i negovale. Obe
imaju kameno srce. Sve je bilo radi novca, sve je bilo samo pretvaranje. Nisam
znao ni o čemu razgovarati. Strpljivo sam podnosio sve uvrede, a one su mi
prodavale neko sitno zadovoljstvo. I tako su me kćeri izbacile iz svojih domova. Ja
sam za sve kriv, ja sam ih naučio da me vređaju. Hoću da vidim svoje kćeri! Ja
sam ih stvorio! One su moje! Ako ne dođu? – ponovi starac jecajući – „ja ću
umreti, umreću od besa! Ja izdišem, mene strašno boli! Osveta! Moji zetovi ne
daju im doći! Smrt Restou, smrt Alzašaninu. Oni su moji ubice !“ Padne na
zaglavlje kao da ga je malj udario. „Blagoslov im dajem” – reče naprežući se –
„blagoslov“.“
Rastinjak je otišao do Delfine da joj kaže šta se zaista desilo sa njenim ocem, ali
ona ga je odbila jer se nije osećala dobro. Delfine ga je pitala gde je njegov sat, a
on joj je rekao da ga je založio jer Gorio nije imao ništa drugo. Gospođa Resto je i
dalje odlučila da dođe, ali bilo je prekasno. Tek kada joj je otac umro, shvatila je
koliko je bila nezahvalna i nemilosrdna. Pošto zetovi nisu poslali novac za sahranu,
Rastinjak je i sam pokušao da se uveri da je svojim novcem Goriou pružio manje-
više poštenu sahranu. Ali uspeo je samo da otplati bedni kovčeg kako bi ga mogli
sahraniti u njemu, a na kraju se niko nije ni pojavio na njegovoj sahrani. Uzalud je
student išao u posetu njegovim ćerkama; bile su previše razočarane, tužne i jadne
da bi ga pustile u kuću.

Sahrana u crkvi urađena je za jedva 70 franaka. Ova smrt bila je, kao i ostatak
Goriovog života – pratnja u drugi svet u siromaštvu i bedi, bez prijatelja, rođaka i
voljenih. Rastinjak je grobarima morao da da napojnicu da pokriju sanduk
zemljom. Ali nije imao svog novca, pa je pozajmio 20 centi od Kristoforovog
sluge. Tužno se zagledao u grob. Pustio je suzu za čiču Gorioa. Obeležilo je njegov
prelazak iz naivnog mladića u čoveka koji je bio spreman da uradi sve što je bilo
potrebno za uspeh u društvu.