Strah od smrti

Kada čovek vidi leš, i time se približi pojmu smrti do maltene direktnog kontakta oči u
oči, da li može da veruje da postoji nešto nakon smrti? Videvši taj neopisivi bol, kojim je
neko stradao, čovek se uplaši i pokušava da odagna setne misli od sebe.
Možda je strah od smrti nama evolutivno ugrađen, tj. mi smo ga razvili, da bismo mogli
da preživimo kritične situacije. Cilj je da nas taj strah održi u životu, jer su nam najpreči
preživljavanje i reprodukcija, rekli bi naturalisti i egzistencijalisti. Ali zar čovek, koji je
toliko slab, zao, jadan iznutra, krhak i kukavica, a takav je svaki čovek, bez izuzetka,
zašto bi takav čovek imao smisla da živi sa saznanjem o svojoj beskrajnoj i
nepopravljivoj palosti? Naravno, ko sumnja u to da je čovek stvoren nesavršen, da
nikada neće moći da se usavrši i da je sve uzaludno i dozvoljeno ako Boga nema, taj se
jako vara ili se namerno vara da bi lakše podneo tu misao.
Čemu uopste postojanje na Zemlji, kada će nas svakako pojesti crvi, zađubrićemo
nekome zemlju, i to je kraj? Možda da bismo pomagali jedni drugima, da bismo svi
kolektivno rasli, ali kolektivni rast je besmislen upravo jer je, kao što smo rekli,
individualni rast besmislen.
A šta ako uzmemo drugačiju perspektivu, da želimo da individuiramo da bismo svoje
dobre strane ojačali, a urođene mane ostavili sa strane? Takav čovek pokušava sam
sebi da nametne određene naočare, kroz koje mora da gleda svet, inače će propasti, ali
je to ujedno smešno i tužno. On pokušava da razmišlja kao dete, nezrelo i naivno, ali se
njegova viša priroda u njemu neprestano buni, i ne da mu mira.
Na kraju, ipak je sve na ljudskoj slobodi, i nije na nama da sudimo o drugima, ali je meni
neshvatljivo ateističko i materijalističko filozofsko učenje. Kada god pokušam da
razumem njihov argument, ispostavi se da je bio besmislen, već nakon nekoliko
trenutaka razmišljanja. Ali zato večno hvala ateistima, jer bez njih nikada ne bih
dosegao bilo kakvu duhovnu visinu, a za njihovu dušu ću se moliti zauvek.

20. Teško je biti lep. Zamislimo devojku, koja je žrtvovala novac, vreme, nerve, porodicu i
mladost na ulepšavanje, plastično operisanje i slično. I najzad, nakon svih mogućih promena,
čiji je jedini cilj - izgledati kao poznata glumica, starleta, izgledati kao da nemaš fizičkih
nedostataka, zamislimo samo na trenutak, dajmo tračak mogućnosti, poverujmo samo isprva
naslepo - da je ta žena / devojka tužna. Ona baš i želi da bude tužna, jer to je ono slatko,
zabranjeno voće o kojem mašta. Kako to? pitate se.

Čovek ne meri dobro svoju sreću, čak verovatno to i ne voli da radi. Nesreću pak,
uvek preuveliča, posipa se pepelom i proklinje sudbinu / Boga. Kada bi čovek, po
Dostojevskom, zaronio u svoju sreću, bar jednako kao u analizu svoje nesreće, video bi da mu
je sve prilično dobro. Čak natprosečno dobro. Ipak, zbog svoje pale prirode, čovek ima potrebu
da eliminiše nesreću iz svog života. Zašto je to loše, neko bi se mogao zapitati.

Odgovor je ujedno prost i složen : čovek tek kroz nesreću zna da ceni sreću. Kakav bi to život
bio bez nesreće? Nije li upravo nesreća ta koja nas ojačava, a da je sreća, onakvu kakvu je
često zamišljamo, kao nekakav nepokretni, statični, dosadni ideal ispunjenosti, koja bi brzo
iscurela. Uostalom, sreća kojoj treba da težimo je dinamični nemir, a ne statični mir.
 Elem, uzmimo ženu iz uvoda kao primer. Ženu koja je svoju lepotu poželela da podigne
na najviši nivo, pomoću svih mogućih ljudskih kreacija. Postigavši taj cilj, logičan zaključak u
njenoj glavi bio bi - ,,ja sam sada toliko lepa, da bi svaki muškarac poželeo da bude sa mnom;
svakome je ova lepota lepa, odnosno ja treba da budem srećna.” Ipak, čovek nije logično biće.
Čovek je takav da čim postigne nekakav cilj, oseti vrlo trenutno zadovoljstvo,

zatim ubrzo ogromno razočaranje, i na kraju završava uvek, neizostavno sa tugom. Tugom jer
je postigao nešto, a san o cilju je uvek veći od cilja. Možda je zapravo proces postizanje cilja
jedino istinski čisto zadovoljstvo, a nikako

sam čin postizanja.

Žena napunjenih grudi, usana, obraza i slično, zna da je postiglja maksimum u svom
fizičkom izgledu - prosto ne može da ide dalje. Usmerivši sve svoje kapacitete, darove i talante
ka ovom cilju, i konačno ga ostvarivši,

prirodno je da se ona zapita - i šta sada? Poznavajući samo ovozemaljski svet, ona je stala na
poslednji stepenik fizičkog sveta, i odatle oseća samo jedno - svoju propast. Propast jer, sa vrha
je jedino moguće ići ka dole. ZASTO NEMA DALJE ZA NJU? (slepa telesnoscu)

Stojeći na tom poslednjem stepeniku, ona je zastrašena mišlju da je stigla do kraja, da je osetila
konačnost na svojoj koži, i da je prosto limitirana realnošću. Oseća skučenost u svom telu, želi
da se odapne još dalje,

kao zapeta puška, ali stepenika na tom putu više nema. Sa bolom u srcu, ona oseća svu svoju
beznačajnost, promašenost i besmislenost. Naravno, ova bol će se javiti kad-tad, osim ako ta
žena, svaki put kada nazre da bol stiže,

ponovo naivno zažmuri pred njom, i proba da zakrpi bolno mesto novom iluzijom - novom
operacijom, novom aferom, novom sladostrasnom nasladom. Čak je i moguće da čitav život
neka žena provede u ovakvom stanju, stalno pokušavajući

da zapuši kineskim pampurom neprocenjivo skupoceno bure, puno želje za smislom (svoju
dušu), i time joj iznova ponudi laž, u koju je neophodno da poveruje. (kada ne moze da ide
“normalno” dalje, ide u krajnosti, fetisizam, bolesnu neprirodnost, sve zbog Slepila; inverzija)

Ovakvo osećanje treperi sve dok se plamen duše, konačno ne razjari toliko da
unutrašnja tuga počne zadavati vitalne ubode. To su krizni trenuci života, gde se sva
nagomilana nesreća, koja je bila uspavana, bačena u špajz,

zarad dodavanje sopstvene, prividne sreće, sjuriša na čoveka kao gigantska ledena lavina.
Tada je prilika za novi početak, a ako bude sreće (ili nesreće?), bolji od prethodnog.