Ранко Јаковљевић

''ФРАЊА НИЈЕ ДОШАО ДА БУДЕ ТРЕЋИ У

ПРЕФЕРАНСУ''- ДОКУМЕНТАРНИ ПРИЛОЗИ О
ФРАЊИ БАРТУЛИЋУ

АПСТРАКТ:У овом раду презентовани су документарни прилози из домаће

штампе везано за рад Фрање Бартулића у Поречу, на подручју Доњег Милановца,
Голубиња, Мироча, Мајданпека, регија Ђердапа са залеђем, у периоду 1935-1957.г.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Ветерина, Пореч, голубачка мушица, штрбачко говече, лечење,
истраживање

Фрањо Бартулић диломирао је ветерину на Универзитету у Загребу 1933, након

чега је постављен за ветеринарског приправника код среског начелства у Прелогу
(дана Међимурска жупанија, Хрватска). Пре успостављања сталне ветеринарске
службе његовим ангажовањем у Доњем Милановцу 1934.г. штете по сточни фонд
изазване заразним болестима, особито црним приштом (антракс) и шуштавцем
(саркафизема бовис) износиле су појединих година 5-10% угинућа говеда од
укупног сточног фонда, да би пред Други светски рат, захваљујући преданом раду
ветеринарске службе, тај проценат био сведен на 2-3%, а након рата свега 1% и то
путем масовног превентивног вакцинисања свих говеда против наведених болести
сваке године, уз предузимање потребних додетних мера за сузбијање насталих
заразних болести (Бартулић-Ивковић, 1957, 109).
Предмет овог текста су документарни записи из штампаних медија о његовом
истраживачком раду и деловању релевантним за развој сточарства, са дометима
који су значајно превазилазили оквире уобичајене ветеринарске праксе у једној
граничној области наше земље.

ГОЛУБАЧКА МУШИЦА
На десној обали Дунава, регија Ђердапа, живи легенда да злогласна уморитељка
говеда, голубачка мушица потиче од трупа убијене аждахе, скончале у овдашњем
камењару, пошто ју је јунак Новак успео истерати из данашње пожаревачке
области Стиг. У извештају Окружног начелства крајинског од 29.11.1847.године
као главна изворишта најезде голубачких мушица наведени су: место низводно од
Добре, поток Подвала ''који пада са висине 70-80 хвати, чија вода није бистра, него
суруткаста, питка, али ипак опорог и оштрог укуса''; још даље ка Милановцу, пет
извора један уз други, звани Бабице ''од дунавске обале удаљени три хвата, чија
вода акође има врло опор укус и изглед танке сурутке; најзад, у близини Голубиња,
према Текији, низ Дунав, налазе се два јака извора, ''чије воде се спајају под
именом Бела вода, са 11 хвати даљине с великим шумом јуре у Дунав'' Само 1847.г.
у крајинском округу услед ове пошасти настрадало је 10.000 грла стоке. (Катић
1957, 222). ''У рано пролеће ројеви голубачких мушица слични облацима нападају
стоку на паши, а често и људе у пољу. Бирајући за напад нежне делове коже,
већином слећу у углове очију, уши, носне дупље, ждрело, дисајне путеве стоке, и
то у таквој множини да се жртве угуше... средства за борбу против голубачке
мушице у области доњег Дунава ограничавају се на паљење сламе, ђубрета и грања
кад се ројеви појаве...'' (Каниц 1987, 532). Према Д.Анђелковићу, патогено дејство
отровних материја из пљувачних жлезда голубачке мушице (Simulium
columbaczense F) изазивале су велико угинуће стоке: ''...Она припада реду
melusinida и стадијум ларве и лутке проводи у води. За време пролећних месеци
ђердапски брзаци препуни су ларвама голубачке мушице. Рибе користе ово
изобиље а специјално кечиге. Ђердап је богат кечигама. Свој свадбени чин оне
обављају углавном у априлу или почетком маја. Изнурене актом расплођивања оне
са великом прождрљивошћу скупљају храну својим сурластим усним апаратом-
нарочито подесним за скупљање хране са дна воде. Баш у то време, у пролећним
месецима, голубачка мушица налази се у свом ларвеном стадијуму развића.
Причвршћене у огромном броју за стене и гранчице пале у воду, изврсна су храна
гладним кечигама. Тада их оне уништавају у огромном броју- можда ефикасније
него иједан бацач пламена. Маја 1952.г. извршена је анализа исхране кечига
уловљених код Доњег Милановца... Број ларви у једном желуцу кечиге кретао се од
5000-6000. Ларве голубачке мушице чиниле су 81,8% од целокупне исхране
испитаних кечига'' (1954, 40-41). У раду ''Кладово и околина између два светска
рата'' Бранислав Глигоријевић указао је да је голубачка мушица имала лош утицај
на развој сточарства, а мере заштите у овом крају углавном су се сводиле на
затварање стоке у време најезде мушице (1999, 44). Крајем педесeтих година 20
века Мирко Барјактаровић забележио је како су мештани Петровог села од Влаха
научили борити се против голубачке мушице: 1) ложењем ватре у близини- мува
бежи од дима а стока се примиче ватри; 2) волове у јарму када у њиви раде бране
тако што о јарам обесе неки суд у коме је потопљено суво ђубре; 3) намажу стоки
око уста и носа олајом, катраном или салом од јазавца (1960, 154).
Значајан дорпинос искорењивању овога проблема дао је ветеринар Фрањо
Бартулић, пиониру сталне ветеринарске службе у Доњем Милановцу и околим
регијама. О његовим првим корацима Момчило Станковић бележи: ''Било је то
1934.године. Са брода у Доњем Милановцу сишао је млад човек- нови срески
ветеринар. Сачекао га је и срески писар тадашњег начелства и да би га утешио што
је из питоме Славоније дошао у поречки крш, у поверењу му је рекао: - Не брините.
Нема у нашем срезу много посла. Биће времена за забаву. Играте ли преферанс?
Али Фрања није дошао да буде трећи у преферансу. Свега га је година одвајала од
завршеног ветеринарског факултета у Загребу. Желео је да знање стечено на
студијама практично примени и праксом употпуни.А Пореч је био презасићен
ветеринарским случајевима: харао је црни пришт, свињска куга, а беснило стоке
било је свакодневна појава поречких села. О некој организованој обавештајној
ветеринарској служби није могао ни да сања. Први сарадници били су му лекар и
апотекарка. Од њих је сазнао о болестима људи добијених од стоке. И где год је
сазнао да постоји неко обољење стоке одлазио је непозван. Људи су га
неповерљиво примали. Села су до Фрањиног доласка виђала ветеринара само о
вашарима када је требало до овере ''билет стоке'', коју су продавали. А ветеринар,
који је врши преглед стоке, цепи је противу разних болести и лечи, био је за село
нешто и непознато, а и непотребно. Продирало се споро. Селом су још владали
разни травари и видари. У метод ветеринарског рада, тада много једноставнијег
него данас, није се веровало. Био је потребан велики труд, велика упорност и
велика опрезност. Нарочито опрезност. Сваки неуспех значио би дискредитовање
ветеринарске службе. О једном угинулом грлу, коме је ветеринар покушао да
укаже помоћ, причало се много више него о десетини грла спашених
ветеринарском интервенцијом. Фрања Бартулић није жалио труд. У њему је и тада
постојала фанатична вера у неопходност ветеринарске службе, вера у огромну
помоћ коју ветеринарство може да пружи сточарству. Пешице или на малом
брдском коњићу прелазио је Мироч и Дели Јован, не чекајући позив обилазио
Горњане, Црнајку и Рудну Главу. Није му било лако када би после вишечасовног
пешачења дошао у Маданпек да цепи свиње противу куге, а тамо, двојица,
тројицаинтелектуалаца видећи да му је тешко због неразумевања људи, омогућили
би му да макар њихову стоку цепи. О некој заради није могло бити ни говора. У
Горњану цепи стоку свом домаћину да би добио бесплатно преноћиште. Није
Фрања кривио због тога народ, село. Разумео је људе. Веровао је да ће упорним
радом да разбије то неповерење и да ће да настану дани када ће сам сељак да тражи
помоћ ветеринара. Користио је Фрања своје сусрете са сељацима да проговори неку
реч и о бољим расама стоке. О њиховој рентабилности. Село је радознало слушало.
Полако је неповерење разбијано. Во- буша и овца- пламенка замењиваи су млечним
кравама и кривовирским овцама. Људи су почели да се на примерима уверавају о
потреби мењања начина рада, о могућности да се са мање напора постигну већи
резултати. Поред тог свакодневног рада за боље здравље стоке у Поречу, Фрања
Бартулић је дао и ветеринарској науци један значајан допринос. Не само Пореч и
Крајина, већ и велики део Србије па и Румуније и Бугарске има годинама великог
непријатеља у сићушној голубачкој мушици. Годинама се веровало да се она
излеже у потоцима и плићацима око Голупца. Фрања Бартулић је одмах по доласку
у Малановац увиде сву штету коју мушица наноси сточарству. Са младалачким
жаром, али и са озбиљношћу и упорношћу научника почео је да истражује
голубачку мушицу. Поред осталог тражио је право легло мушице. Епрувете,
микроскоп, испитивање утроба риба, и најзад 1935.године Фрањо Бартулић налази
у утроби кечиге, коју је уловио рибар Коста Манојловић, ларву голубачке мушице.
Наука је обогаћена новим сазнањем: голубачка мушица не леже се у плићацима
голубачких потока већ у брзацима Дунава од Голупца до Кладова. Од тада је борба
противу голубачке мушице добила сасвим други смер...''
Више детаља о броби против ове пошасти садржи чланак у ''Борби'' публикован
3.5.1951:
''Голубачка мушица, инсект који се леже у Дунаву око Ђердапа, сваке године
наноси нашем сточарству приличне штете Она се појављује редовно сваког
пролећа у мањим – или већим ројевима, Било је година када је наилазила у великим
ројевима и, ношена повољним ветровима, стизала У крајеве удаљене и до 300
километара. Штете које у то време наноси су врло велике. Највеће штете нанела је
голубачка мушица досад 1934 тодине, када је само у Тимочкој области од ње
угинуло 136 коња, 2.874 говеда, 6.643 овце и козе и 1.142 свиње. Стока је
прилично пострадала и прошле године. Борба против овог опасног инсекта почела
је још пре Другог светског рата. Научници су истраживали легла голубачке му“
шице и изналазили најпогодније начине за њено уништавање, заштиту и лечење
стоке. Досад су у том правцу поститнути доста добри резултати. Највеће заслуте за
то има, поред познатот академика др Чедомира Симића, и ветеринар Поречког
среза, Фрања Бартулић. Заједничким радом, они су успели да испитивање усмере
правим путем и на тај начин оборе погрешна тврђења која су до 1935 године
преовлађивала у погледу места где се овај инсекат леже, начина борбе против њега,
заштите стоке итд. До 1935 године у народу се веровало да се голубачка мушица
леже у пећини под старим Голубачким градом, а научници су мислили да су легла
ове штеточине у планинским потоцима и рекама које се уливају у Дунав. И
веровање народа и мишљење стручњака били су погрешни. Научници су сав свој
рад усмерили у правцу истраживања и испитивања разних инсеката који живе у
потоцима и притокама Дунава. Тек када је 1935 тодине Фрања Бартулић дошао за
ветеринара у Поречки срез и заинтересовао се за голубачку мушицу утврђено је
тачно где се она леже. Он је испитивао разне инсекте из потока и река које се
уливају у Дунав и установио да између тих инсеката и голубачке мушице нема
никакве сличности. Тачно је утврдио да су легла овог опасног инсекта баш у
Дунаву. До овог открића дошао је на тај начин што је претраживао камење у
Дунаву и рибарски алат који је стајао дуже време у води и нашао јаја, ларве и лутке
мушица. Отада он испитује легла голубачке мушице у самом Дунаву.Упоредо са
тим испитивањем, Фрања Бартулић је истраживао и начин за одбрану, лечење
изаштиту стоке. Истраживањем се дошло до закључка да штета од голубачке
мушице може бити двојака. Прво, од уједа овог инсекта (ако је у питању велики
број мушица које убризгавају отровне токсине) може да угине много стоке. Друго,
стока, и ако остане жива, губи много од своје радне способности, њен подмладак
закржљава итд. Поред тога, у крајевима где има голубачке мушице стока се не
може напасати ујутру и предвече, а ни кад је облачно или кад“ је атмосферски
притисак јак. Због тога се стока много слабије храни, а "то утиче на млечност и
развитак подмлатка.Поред тога, установљено је да је стока у крајевима који су
изложени сталним нападима голубачке мушице, постала отпорна и имуна је према
новим уједима, што није случај са стоком у крајевима где мушица допире у време
кад се појављује у ширим размерама. До овог закључка дошло се експериментима
на стоци која је дошла из Подравине, Срема, Славоније и других крајева на рад у
села око Дунава. Та је стока врло лако подлегала уједима мушице. Такође је
утврђено да голубачка мушица највише напада стоку тамне боје, упрљану стајским
ђубривом, затим ошишане овце, свиње. са ретком длаком и изнурену стоку. Док
крупна и ситна стока сва страда од мушице, дотле је перната живина отпорна према
уједу и не подлеже. обољењима. Сва ова открића помогла су да се са више успеха
изнађу и средства – како за уништавање ове штеточине, тако и за заштиту и лечење
стоке.

Народ је већ од давнина бранио своју стоку од овог опасног инсекта на разне
примитивне начине. Најстарији начин који се највише примењује је димљење, јер
дим одбија мушице. Врло је распрострањено и мазање стоке истуцаним пеленом
или босиљком, а затим катраном и коломашћу. Али, сва ова средства могу и да
нанесу веће штете; тако, иако димљење омогућава одбрану, дешава се, не ретко, да
стока страда од опекотина или да се негде изазове пожар. И од мазања катраном
честе су повреде на кожи. Пошто засад још нема могућности да се голубачка
мушица потпуно уништи, научници препоручују средства која су најбоља за
заштиту стоке. На првом месту у радним задругама, на сточарским фармама и свим
оним местима где има више стоке најбоље је прскати стаје, дрвеће итд. раствором
са 3% креолина или Ди-Ди-Ти прашка. Поред тога стока у стајама се може
заштитити замрачивањем или застакљивањем прозора плавим стаклом. И
природне појаве могу знатно помоћи, нарочито кад су јаки ветрови или јако сунце.
Тада се мушица склања на сеновита и влажна места, у шуме, итд. За заштиту стоке
од уједа мушице корисне су и течности произведене од петролеја, нафталина,
никотина итд. Данас је, међутим, у најширој примени раствор са 5% креолина
измешан са машћу или зејтином. Сва ова средства су корисна, а Фрања Бартулић
сада испитује још нека, која ће такође помоћи да се стока заштити од овог опасног
непријатеља.Постоје и средства за лечење стоке оболеле од уједа. Она се склања у
замрачене стаје са доста свежег ваздуха, очисти се од мушица и зарим брише
раствором сирћета или бурове воде, а на натечена места се шест до седам пута
дневно стављају бурови облози. Поред тога, пушта се стоци крв итд. Захваљујући
досадашњем испитивању опасност од голубачке мушице је знатно смањена.
Ускоро, када се заврше и последњи експерименти, наше сточарство ће се моћи
ослободити опасног непријатеља који је деценијама наносио огромне штете.''

ШТРБАЧКО ГОВЕЧЕ
Посебну пажњу Бартулић је посветио и проучавању сточарске производње,
посебно везано за домаће штрбачко говече. Своја сазнања, скупа са колегом
Крстом Ивковићем презентовао је јавности у првом броју регионалног часописа за
друштвена и културна питања новембра 1957 ''Развитак''.
На подручју Штрпца, северно од Текије постојало је десет говедарија/ вакарија,
места окупљања говеда из великог броја домаћинстава, ради заједничке испаше.
Новонастала врста имала је изузетне радне карактеристике, ''када се налази под
теретом добија се утисак чврстине и способности тела, као да је ногама из земље
израсло''. Његова примена у обради земље, транспорту терета из Мирочких шума,
али и на другим релацијама у кладовској регији, чинила га је важним животним и
привредним условом за велики део становништва.
Почетна раса ове врсте је домаћа буша, потпуно заступљена у регији све до 1906.г.
Те године одгајивачи из Текије донели су неколицину мушких телади црвено-
шарене боје из Оршаве. Њиховим укрштањем, а потом укрштањем насталог
подмлатка са једнобојним сивим бугарским говечетом, присутним овде од периода
пред почетак Балканског рата настали су мешанци, потом укрштани, почев од
1918.г, са грлима пинзгавац, монтафонац и сименталац. Тако је настало штрбачко
говече, једнобојно, са основном бојом црвеном, жутом и сивом, са кратким и
чврстим ногама, наглашеним тетивама, краћим вратом и широком главом, са
роговима у форми лире и врховима повијеним уназад . Ова грла обележила су
развој сточарства али и других привредних грана све до интензивирања употребе
машина у обради земље и саобраћају. Били су предмет трговине, тражен и на
суседним иностраним тржиштима.
Како аутори наводе ''као радно говече за планинске терене је незаменљиво; грађа
тела која је релативно дуга и добро мишићава са кратким и чврстим ногама, чини
да су радна грла врло еластична и лако покретљива на планинским теренима...
способни су да вуку велике терете.. добра особина им је скромност у исхрани,
добро искоришава храну и отпорно је према јаким хладноћама'' (1957, 114).
Сматрали су да може послужити као база за даље унапређивање сточарства, уз
особину да даје добре крижанце са сименталцем под повољним условима исхране и
неге. ''Органска обољења овде код говеда врло су ретка, па би се то могло као врло
добра особина довести у везу са великом отпорношћу и тврдомоћ овог говечета.
Свакако ово условљава и природни начин држања и исхране. А нарочито треба
подвући да ова говеда врло ретко обољевају од шапа (панарицијума) и било које
друге врсте болести на папцима, иако се поткивању не поклања баш увек довољна
пажња. Ова добра особина је од нарочитог значаја за радна говеда, па се ради ње
много траже и изван овога краја'' (Бартулић-Ивковић 1957, 110).
Указано је да међу масовним обољењима доминира једна врста тровања говеда
младим пупољцима букове и храстове шуме и листом: ''у пролеће оних гоодина
када вегетација траве почиње касно, па прегладни стока преко зиме, и услед
потпуног помањкања шталске хране у то доба, она се храни тим пупољцима и
младим листом. Обољење личи кадгод на субакутни антракс и испољава се у
тешком крвном запаљењу црева и наглим слабљењем. Угинућа су честа код овог
тровања, и износе кадгог 10 до 20% од оболелих говеда'' (Бартулић-Ивковић 1957,
110).

***

Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита број 33 од 23.априла

1957. ''ветеринар и управник ветеринарске станице у Доњем Милановцу Фрања
Бартулић за специјалне заслуге у раду одликован је Орденом рада Трећег реда''.
У пригодном тексту поводом 185 година од настанка Доњег Милановца 1832-2017,
аутор Ј.Орловић, публикованом у издању регионалног историјског архива, уз
спомињање стрељачког друштва, соколског друштва, Поречке испоставе
Неготинске банке, фудбалског клуба и његових звезда... нема спомена ни Фрање
Бартулића, нити сталне ветеринарске службе на чијем је челу био од оснивања.
 Литература и документарна грађа
-Aнђелковић Д, Голубачка мушица- храна дунавских кечига, ''Рибарство'' Вол.9, Но 2, 1954.г.
-Барјактаровић Мирко, Петрово село и живот његових становника, Гласник Етнографског музеја
Београд 22-23/1960
-Бартулић Фрања, Ивковић Крста, Прилог проучавању говедарства и говедарске продукције на
подручју Голубиња и Мироча с посебним освртом на штбачко говече, ''Развитак'' бр.1, Неготин-
Зајечар 1957.г.
- Нова серија књига 26, Историјски институт Београд 2005.г.
-Глигоријевић Бранислав, Кладово и околина између два светска рата, Историјски архив Неготин
1999.г.
-Катић Реља, Историја ветеринарства Србије, Београд 1957.
-Пчелар Илија, Окружје крајинско, фототипско издање Неготин 2009.г.
Правда 24.12.1933, постављење Фрање Бартулића за ветеринарског приправника
Борба 3.5.1951, Голубачка мушица више није тако опасна, аутор Ј.Ј.
1.мај 1957 Крајина, ''Двадесет три године на великом послу'' аутор Момчило Станковић
17.мај 1957 Крајина,''Одликовани за рад на унапређењу привреде''

РЕЗИМЕ
Овај рад садржи презентацију истраживачког и стручног рада ветеринара Фрање
Бартулића 1934-1957. током његовог ангажовања као ветеринара Поречког среза,
односно у ветеринарској станици у Доњем Милановцу, на примерима проблема
искорењивања голубачке мушице и сагледавања особености домаће расе
штрбачког говечета.