Teorije o poreklu Srba

JEVANÐELJE PO OLGI

Dve knjige pod zajednickim naslovom Srbi, narod najstariji ( naslov je citat iz dela grckog istoricara
Halkokondila), autorke dr. Olge Lukovic-Pjanovic, objavljene su na srpskom jeziku, u Beogradu
1990.godine. Prvi izdavac je , pre toga, bio Glas Srba iz Indijanopolisa, SAD.Knjige su uzburkale mnoge
duhove i uzrokovale istorijska preispitivanja širom sveta- mogucnost da su srpski jezik i narod stariji od
dosada poznatih istorijskih cinjenica o starini i kulturi Sumera i Egipcana, pa potom Grka i Rimljana itd..
bitno utice ne samo na srpske i sve slovenske narode, vec zahteva ultimativno menjanje istorije svih
drugih neslovenskih naroda.

Mnoge istorijske nedoumice ( o Sarmatima, Skitima, Hiksosima, Hunima, Etrurcima,Keltima Trojancima,

o raznoraznim „išcezlim“ grupama naroda i nerazrešenim nalazima slova i pisma) Olga je uspela da
razreši zahvaljujuci višegodišnjem trudu i proucavanju evropskih, kanadskih i kineskih arhiva, ali pre
svega zahvaljujuci ogromnom znanju razlicitih jezika . Lingvisticke analize posebno su usmerene na
srodnost srpskog jezika sa sanskrtom, i ocigledne dokaze da „majka svih indoevropskih jezika“ nije
mrtva..Njene dve knjige ( obe imaju isti broj strana- po 358), sa dvoglavim srpskim orlom na naslovnoj
strani, prepune su citata latinskih, grckih i evropskih autora iz 160 istorijskih izvora podataka, obiluju
kartama,prikazima, uporednim tabelama i visprenim zakljuccima.

Knjige su doživele i drugo izdanje na srpskom jeziku i mogu se naruciti i kupiti preko Interneta. S obzirom
da knjige ne postoje u elektronskoj verziji, kao i da još uvek nisu prevedene na druge jezike, prekucala
sam, u nedostatku skenera, za sve one koji nemaju knjigu, poslednjih 14 strana iz II knjige (tacno, cak i sa
štamparskim greškama).

Ove strane su u funkciji Olginog zakljucka, posle 700 strana iscrpnog objašnjenja „kako je sve to
moguce?“ i predstavljaju pogodan prikaz glavnih seoba Srbalja iz postojbine Indije, pocev pre 6000
godina, do današnjih slovenskih prostora. Napominjem da citate samo jedan šturi deo iz poslednjeg
poglavlja , odnosno dodatka Olgine knjige( pod naslovom „O srpskom imenu i o starosti srpskog naroda“
koji zauzima prostor od 301 do 327.str) i to od strane 311 do 327.-e., koji ce onima koji ne znaju srpsku i
slovensku istoriju, a nisu upoznati sa detaljnim objašnjenjima na prethodnih 600 strana- delovati kao
fantasticno štivo.

Ako mi vreme bude dalo, pripremicu još neke znacajne i interesantne delove iz Olgine knjige. Dosadašnje
moje vreme utrošeno na kucanje zahtevnog Olginog teksta namenjeno je onima koji ce ovaj tekst
koristiti za dalje distribuiranje ili prevodjenje, kako bi se istina proširila prostorima ovog mentalno
zagadjenog i na lažima zasnovanog sveta.
2- Deo

OLGA, II, 311. – 327.

Slicnost narodnih obicaja i gatanja u Srba i Indusa je neverovatna, kao što je i stara, pradavna srpska vera
slicna sa indijskom. Brama,Višnu i Šiva imaju svoga dvojnika u srpskom bogu Triglavu.Osim toga, još u
danas u Srba postoji Badnjak, koji se nekad proslavljao i u Indiji, a koren mu je u kultu boga Agni tj.boga
ognja, vatre. Ovo je-verovatno-najstariji obicaj koji se –istina-u novo doba hrišcanstva vezao za novu
religiju Srba…Jedan od obicaja, koji se takodje održao do naših dana, jeste otmica devojaka-isti kod Srba,
kao što je i u Hindusa. Prema starim srpskim izvorima, bilo je kod Srba i drugih obicaja, kao što je, npr.,da
udovica sledi svog muža u grob,što Srbe takodje vezuje za Indiju. Taj se obicaj-uz izvesne manje ili vece
izmene- kod Srba održao dosta dugo. Kad je srpska žena prestala da prati svoga muža bukvalno i u grob,
ona je ipak ucinila nešto, cime je taj drveni obicaj sacuvala: ona se,naime, više nikad nije
preudavala ,nastavljajuci,da nosi svoje supružansko ime do kraja svog zemnog života.To se dogadjalo
gotovo bez izuzetaka do kraja Prvog svetskog rata,da bi i to, pristizanjem “modernih i naprednih ideja“
bilo odbaceno.Spaljivanje mrtvih Srbi su takodje bili dugo sacuvali.No, to je posebna rasprava, u koju je
ovde nemoguce ulaziti.

Prema pisanju nemackog geografa Ritters-a[1] u delu „Zemljopis“ na stranama 19-29, staništa prastarih
Srba bil su negde u podnožju samih Himalaja, jer, kako kaže na str.15:

Sa vrha Mera (brdo u Indiji)pružaju se njegove razne grane, kao Himavat, Henakutaš, Nišades, na kojima
je živeo surovi i odeven u odelo od koža narod Serba, ili Srba .

To tvrdjenje ponavlja drugi jedan pisac, Rus Moroskin[2], pišuci :

Od himalajskih do hindukuških planina živeo je Srpski narod, pod imenom Sjemskrit, ili Srba.

Isti pisac veli dalje u tom svom delu, da su okolni narodi bacali zavidiljive poglede na narod Sjemba, ili
Srba, koji su naseljavali oblast DUNAJSKU ( Dunaj u Indiji, drugo je evropski Dunav), pa doslovno kaže:

U toj unutrašnjoj Indiji bile su glavne države Prazija i Gangarija, a iza njih VELIKA DRŽAVA SARBARSKA,
dakle, SRPSKA, a druga je bila u primorskoj Indiji i nazivala se PANOVSKA država.
Moroskin dalje tvrdi, da su Srbi još u indijskom svom kraljevstvu bili na najvišem stepenu sile, prosvete i
svestrane obrazovanosti. O svemu ovome se govori u zapisima vojevanja Aleksandra Velikog u Indiji[3].

Mnogi pisci, pa i sam Moroskin, tvrde da su Srbi boravili u Indiji pre njihovog iseljavanja ka srednjoj Aziji i
uopšte ka zapadu. Po svima njima, to je trajalo nekoliko hiljada godina, dok prvo srpsko iseljavanje
potice od pre više od šest hiljada godina. Uzroci tog kretanja bili su razliciti. Ponajpre, mora biti, da je
došlo do prenaseljenosti, što je izazvalo glad i razne bolesti, što je i danas jedna od najvecih nesreca koje
pogadjaju uvek prenaseljenu Indiju. Ako se ovome doda, da je moralo biti ratova i njihovih posledica,
onda je sasvim jasno, da su Srbi, da bi se održali-morali, da menjaju svoja staništa i da pronalaze nove
prostore, koji ce im više odgovarati, i gde bi imali manje trzavica sa susedima, što se- izgleda- kako u
kasnijoj Srpskoj istoriji, tako isto i u najranijoj, nikako nije moglo izbeci.

Mavro Orbini kaže u svojoj vrlo opsežnoj istoriji[4] da se može smatrati, da je srpsko,ili-po ondašnjoj
terminologiji- slovensko iseljavanje stvarno otpocelo još pre 6000 godina,ili-još preciznije, pre 6.060
godina. Zanimljivo je pitanje, kao s došlo do navedene brojke? O tome govore razni podaci, ali evo
najrecitijeg, koji navodi sam Orbini:

Srbi,koji dodjoše iz male Azije preko Balkana, pa sve do Rima, stigoše tamo pre onih Srba, koji dodjoše sa
severa iz Skandinavije, a ti poslednji dodjoše 1460.godine pre Hrista.

Kad se te dve brojke saberu, pa se tome doda vreme posle Hrista, dobijamo zbir od 5.060 godina, što
ustvari oznacava vreme, kada su prvi Srpski delovi stigli u okolinu današnjeg Rima. Kada se tome doda
još oko 1000 godina, koliko je po svoj prilici potrebno za masovne migracije preko ogromnih daljina,
onda se dobija 6.060 godina, raunajuci od našega vremena unatrag; pri ovome ne treba smetnuti s uma
nomadski život tih davnih migracionih masa, koji im je, uz nepregledne slobodne prostore, dozvoljavao
da se zaustave gde hoce i gde im se svidja, pa da onda idu dalje, kad to zažele.

PRVI SRPSKI GLAVNI DEO krenuo je direktno prema zapadu i na tlu MESOPOTAMIJE je osnovao SRPSKU
DRŽAVU, koja se zvala NOVA SARBARSKA.

Mi ovde zbog nedostatka prostora ne možemo da govorimo o uspesima ove Srpske države, ali
skrenucemo pažnju zainteresovanima, da mogu s tim u vezi da dobiju dragocena obaveštenja u delu
Miloša S.Milojevica, koji se-izmedju ostaloga- služio i delom Moroskinovim. Pri ovome napominjemo, da
Milojevic u bibliografiji citira 183 dela, koja je prostudirao, da bi na osnovu njih napisao svoju
verodostojnu i pažnje vrednu Istoriju Srpskoga naroda. No Milojevic nije sam, jer se slicna i ista
dokumentacija nalazi i kod Jovana Rajica, a i kod najmladjeg medju njima- Sime Lukin-Lazica, kome je u
ovoj knjizi posveceno jedno posebno poglavlje.

………………………….
Prema srpskom istoricaru Nikolajevicu[5] ovaj Prvi Srpski Glavni deo nije se u celini zadržao u
Mesopotamiji: jedna njegova grupa je produžila put ka Maloj Aziji, da bi odatle prešla u Evropu i
rasprostrla se Balkanskim, Apeninskim i Pirinejskim poluostrvom; druga pak grupa je sišla obalom
Crvenog mora i prešla u Gornji Egipat. Ovaj ogranak,prešavši Crveno more, preuzeo vlast o Egipcana na
prostoru prema Nubiji, nastavivši tako vladavinu XI egipatske dinastije, posle smrti faraona Pepi II.
Vladavina ovog srpskog ogranka trajala je od 2261.g.pre Hrista, sve do 2052.g, kada je potpala pod
skiptar tebanskog faraona Mentuhotepa II.

Prema francuskom egiptologu po imenu Maspero Gaston[6], Srbi su iz Sarbarske prodirali u Afriku, u
Egipat u tri maha i to osobito iz Male Azije. Po njemu, hijeroglifski zapisi na egipatskim piramidama i
spomenicima jasno govore, da je šesnaest vekova pre Hrista u Libiji i Mauritaniji bio narod bele rase,
plavih ociju i bez velike prosvete, koji je skoro srušio egipatsko carstvo. Cak je sacuvano i nekoliko likova
tih, kako su ih Egipcani zvali „kraljeva pastira“, koji su vladali Donjim Egiptom. Njihova lica su bila obrasla
dugom kosom i bradom. Arheološka iskopavanja u Egiptu, Libiji i Nubiji prikazuju da je to jedan isti
narod, koji je samo u razlicita vremena dolazio u Egipat.

Sve prethodno dopunjuje i potvrdjuje Srpski istoricar Stojan Boškovic u svome delu Istorija sveta,[7]gde
govori- izmedju ostaloga- i o ustancima Egipcana protiv srpske vladavine. Poslednji ustanak je u Donjem
Egiptu doneo slobodu, posle srpske vladavine, koja je trajala od 1730.-1580.g. pre Hrista, što znaci-
tacno 150 godina. Amozis I je postao osnivac XVIII egipatske dinastije; on je napao prestonicu Avaris,
odakle je vršena kontrola nad celim Donjim Egiptom. Borba se najviše vodila na reci Nilu i na
kanalima..Posle krvavih borbi Avaris je pao, a s njim i vlast drevnih Srba u Egiptu.

…………………………..

Kako je od te pojave Srba na egipatskoj istorijskoj pozornici napravljena još jedna nebuloznost pod
nazivom tajanstvenih „Hiksosa“, mi cemo, s tim u vezi, uprkos skucenom prostoru, ovde ipak da damo
njihov kratak istorijat. Jer- „Hiksosi“ su igrali veliku ulogu- bar za izvesno vreme.

Prema Valteru A.Fejrservis-u Mladjem, direktoru Državnog muzeja u Vašingtonu, „Hiksosi“ su bili
nomadski narod, koji se iznenada našao u delti Nila, da bi je zaposeo, proširio nad njom svoju vlast i –
najzad,zahtevao od ostalih egipatskih vladara da mu placaju danak, upravo onako kao što je to bio slucaj
s vladarima Tebe i Nubije. Prvi prevodi sa hijeroglifa govore, da su „Hiksosi“ bili „kraljevi pastiri“, dok ih u
novije vreme nazivaju „kraljevima Brdjana“. Fejrservis smatra da oni predstavljaju migraciju naroda, koji
govori indoevropski i koji je došao iz Centralne Evro-Azije u naseljenije oblasti juga, sve do Indije, pa do
Bliskog Istoka. Dalje on za „Hiksose“ veli, da su bili žilavi, da su divno pristajali kulturi Srednje Azije, koja
je imala kao domacu životinju konja, da je zatim njihov luk bio složen i usavršen, oklop plocast, uz što su
posedovali veliki broj orudja i oružja, medju kojima je dominirao mac. Oružje im je pak bilo napravljeno
bilo napravljeno od bronze, što je bio cvršci i otporniji materijal od bakra, koji su upotrebljavali Egipcani.
Osim toga, „Hiksosi“ su imali i ratna kola, koja su vukli konji, dok su u Egipt u isto vreme upotrebljavali
samo kamile. Pisac smatra, da su kola s konjima došla iz oblasti Tigra i Eufrata, što upravo i navodi na
pomisao- oslanjajuci se još i na natpise na egipatskim spomenicima- da su ti tajanstveni !Hiksosi“ ustvari
bili Srbi i to onaj deo, koji se odvojio od Sarbarske države i krenuo put Afrike. Isti pisac dalje smmatra, da
je Nubija imala konje pre samog Egipta, što ponovo potvrdjuje, da se i to odnosi uvek na jedan isti narod,
tj.na davne Srbe. Uz to, savez izmenju Donjeg Eipta i Nubije preotiv tebanskih faraona, takodje doprinosi
velikoj verovatnoci našeg tvrdjenja. Mumija faraona Sikven_Re, iz perioda ustanka protiv srpske
prevlasti, obeležena je teškim ranama po glavi, što ukazuje na njegovu pogibiju u borbi s „Hiksosima“…

Ovde treba dodati, da su Jevreji u doba „Hiksosa“ došli zajedno s njima u donji Egipat, gde su ostali
sloodni, sve dok vlast nisu preuzeli tebanski faraoni. Tek tada je došlo do njihovog ropstva i do njihovog
odlaska iz Egipta za vreme vladavine Ramzesa II.

………………………….

Smatramo da je potrebno, da se na ovom mestu kaže koja rec o posledicama pada Srpske države u
Egiptu. Izvestan deo tadašnjih Srba ostao je i dalje u Egiptu, gde se pretopio u domorodce; jedan pak
njihov deo propao je –posle gubitka rata- po mocvarama i po jednom cudnom peskovitom i podvodnom
terenu, o cemu se u ovoj studiji na odgovarajucem mstu nalazi Strabonov vrlo impresivan opis…Naime,
po tim Srbima je dobilo ime prastaro jezero SERBONIS..ili SIRBONIS…

Dve su pak grupe napustile Egipat u raznim pravcima: jedan deo tih Srba je otišao u Siriju, a drugi, duž
severne Afrike, na Pirinejsko Poluostrvo, kako je to zabeležio Diodor Sicilijski. Diodorova tvrdjenja
podupire i americki istoricar Harold Lamb[8], koji kaže, da je jedno od plemena, koja su tada došla na
Pirinejsko poluostrvo- i to Lužicani, koji dakle nose isto ime kao još i danas Lužicki Srbi- bilo istrebljeno za
vreme Punskih ratova izmedju Rima i Kartagine, time, što su Rimljani na strašan nacin pobili sve
muškarce i to masovno. Uistinu, svi ti Lužicani su uništeni tako grozno po ustanku od 154.g.pre Hrista, a
odgovornost za taj pokoj nose pretori Lukulus i Galba.[9]Pošto su bili ogorceni protivnici Rima, morali su
da izginu, a nacin na koji su bili lišeni života, americki istoricar naziva jednostavno „masakrom“. Pa i
Miloš Milojevic piše o Srbima iz Egipta,[10] spominjuci pivo (alevina, koja se još pravi u pirotskom kraju);
o istom tom predmetu piše i Strabon, cemu je , na odgovarajucem mestu, posvecen u ovoj studiji jedan
komentar, uz navodjenje Strabonovog svedocanstva.

No, da se vratimo Prvom srpskom slavnom delu, koji je otišao u Malu Aziju, naselio je i docnije, oko
1200.g. pre Hrista, srušio Hititsko carstvo. Srpska naselja na ovom prostoru su se prostirala sve do
planine Kavkaza, pa i preko Kavkaza. Za t Srbe kažu izvesni pisci, medju kjima Grk Strabon i Rus Mihailo
Lomonosov: da su bili ljudi s rusom kosom i plavih ociju.To potvrdjuje i Dubrovcanin Mavro Orbini. A što
se tice kretanja ove Srpske grupe, Rajic potvrdjuje pravce, pa piš ( I,25.):
Dvojovim putem iz Asije bo Evropu pošli Slavjane po stranom Cernago i Meoticeskago Morja, morem k
jugu, a suhim k sjeveru.

To su tzv.Orbinijevi Maloazijski Slavjani.

Ranije vec navedeni slovenacki pisac, Davorin Žunkovic, u svom spomenutom napisu za Ratnik, takodje
potvrdjuje prisustvo Srba u Maloj Aziji. On, naime, govori o „Kalubama“, a za koje i princeza Ana
Komnena tvrdi, da su bili Sloveni, a ustvari anticki Srbi, jer u periodu, na koji se odnosi svedocanstvo Ane
Komnen, ime Sloven još uopšte nije postojalo. Jasno je, da su ti Srbi „Kalube“ bili potomci Srba iz Nove
Sarbarske.

Jedan ogranak Prvog Glavnog Dela Srpskog naroda, koji je iz Nove Sarbarske otišao na zapad, prešao je –
jednim delom- i na Balkansko poluostrvo, koje su stari Latini nazivali Hemus. To je bio prvi talas koji je
zapljusnuo Balkansko poluostrvo, a dogodio se još pre 3000 g.pre Hristovog rodjenja. Drugi srpski talas
pojavio se na Balkanu po padu Hititskog carstva carstva i Troje. Srbi prvog talasa naselili su se najpre u
današnjoj Trakiji , ili Staroj Raškoj, oko reke Rasa, ili Raške, pritoke Marice. Grci su kasnije tu Srpsku
Rasiju, ili Rašku pogrešno zvali Trakija, a Srbe Rašane, ili Rašcane_ Tracanima, buduci, da u svome jeziku
nisu imali sve potrebne konsonante za pravilan izgovor srpskih reci. Spomenuta Žunkoviceva studija o
ovom problemu govori detaljnije. Taj pogrešan naziv je kasnije prenet i Madjarima, koji je pak u njih
postao „Raci“…

Sa prvobitnog raško-_marickog prostora nastaje širenje Srpskog naroda po Balkanskom poluostrvu. Kod
naroda u tome kraju postoje još od tih pradavnih vremena usmena predaja, kako se to dogadjalo, pa
skrecemo pažnju osobito zainteresovanim citaocima, na Srpskog putopisca Jerotija Racanina, koji je o
tom pitanju pisao još 1704.g. Svedocanstvo Racaninovo preneo je u svoju knjigu „Balkanska pitanja“
veliki Srpski naucnik Stojan Novakovic, koji je prvi put pisao o srpskoj tradiciji na Ovcem polju u Glasniku,
br.XXXX.[11]

Naselivši Balkan, ili- po Rimljanima-Hemus, izvesni delovi Srba sa njega, a ujedno i iz Male Azije, krenu
morskim putem kao ostrvu Kritu, tada u jeku kulturnog razvitka. Ovo ostrvo su zapljusnula tri srpska
talasa i to oko 1800.,1500., i 1400.g. pre Hrista. Ti su Srbi pobedili Kricane, ali su podlegli njihovoj kulturi
i pretopili se u jednu novu naciju-u Grke, ili Jeline.
S tim u vezi napominjemo da engleski profesor H.D.F.Kitto[12] tvrdi, da su i Grci i stari Italici narodne
mešavine, a ne jedan jedinstveni narod (svaki od njih..)On se poziva- izmedju ostaloga-na grcke reci[13]
sa završetkom –assos,-essos i –inthos, za koje tvrdi da su stranog porekla. Na istoj strani on daje piše:

Strane importacije? Korint-originalno strano naselje?Moguce. A što je više iznenadjujuce nego „Korint“,
jeste da ni „Atina“ nije grcko ime, pa niti boginja Atina.

Malo niže na istoj toj strani profesor Kitto dodaje:

Atina onda nije grcka i ima izvesnog razloga da se misli da su ona i njen narod takodje Pre-Grci
(misli:narod pre Grka) ,što je razlicita stvar.

Idemo li dalje, naci cemo na strani 15., stav drugi,sledece:

Docniji Grci su za sebe verovali, da su jedno originalno nejelinsko stanovništvo, koje je sebe zvalo
Pelazgima, cji ostaci su još bili cisti u klasicno doba, govoreci svojim sopstvenim „varvarskim“ jezikom.

Na istoj toj strani, malo niže, on nastavlja:

Jedna autohtona nejelinska rasa nastanjivala je Atiku i Peloponez.

Arheološke zabeleške ne pokazuju iznenadan prekid u kulturi pre dorske invazije oko 1100g. Pelazgijski
„džepovi“, koji su izbegli uticaju tih dorskih pridošlica nastavii su da govore nejasnim i nerazgovetnim
„varvarskim“ jezikom[14] za Herodota.

Ne napuštajuci još uvek profesora Kito-a, citiramo dalje ono, što on piše na str.19 svog dela:

Ponovo jedna ocevidna interpretacija leži pri ruci, u fuziji dvaju naroda razlicitih kultura, ocevidno
razlicitog jezika, a moguce je- stoga i- i razlicite rase.
Za Herodota ovaj istoricar veli:

On je (tj.Herodot) smatrao Grke Jonije kao varvarski narod, koji je pogrcen.

I da završimo sa Kitoovim licnim mišljenjem o tome, kako je postao grcki narod, navodeci njegovo
tvrdjenje:

Grcka kultura je dete dvaju duboko razlicitih kultura.

Ova definicija se zaista može primeniti na razliku, koja je u ono davno doba postojala, izmedju Srba i
Kricana.

Teza Arthur-a Evans-a o rušenju stare kritske kulture,odn. o njenom nastanku izazvanom zemljotresima,
potpuno je odbacena. Najnovija nauka s tacnošcu je ustanovila, da se nije radilo o zemljotresima, vec o
invazijama iz pravca evropskog kopna, što se u potpunosti slaže sa pokretima pojedinih srpskih delova.

Posle prve invazije Krita, Srbi su na njemu proveli izmedju dve i tri stotine godina. Nakon tog perioda, oni
se- izmešan sa Kricanima- pojavljuju kao neki novi narod na evropskom tlu- kao Grci i to- u svojstvu
osvajaca.

Da ne propustimo ovu priliku , da samo ukažemo na jedan zanimljiv istorijski fenomen. Na Kritu je bilo i
jedno srpsko pleme, koje se, zadržavši sva srpska svojstva, nije mešalo s Kricanima. Bili su to Borusi, koji
su takodje krenuli ka severu, no kao odvojena grupa. Ti Borusi su doprli cak do Baltickog mora, nastanivši
se na njegovim obalama i zadržavši svoj arhajski srpski jezik sve negde do pre 170-200 godina…Na žalost,
ti germanizovani srpski Borusi, pretvorili su se u savremene Pruse, koji o svom poreklu verovatno više
pojma nemaju, uostalom, upravo kao i onaj ogroman procenat današnjih Nemaca, koji su potpuno
zaboravili na svoje slovensko, ili tacnije- na svoj srpsko poreklo.

Da kažemo još koju rec o srpskim plemenima na Peloponezu, koja su bila prisiljena, da se povlace pred
novostvorenim narodom Grka. Ta plemena su, iduci prema severu, nastanila ravnicu severno od Save i
Dunava, stvorivši tako prvu PANONSKU SRBIJU.
Što se tice drevnih Trojanaca, prema Strabonu, oni su bili delimicno Srbi, a delomicno Grci. Ovo tvrdjenje
je usvojio i ruski istoricar Mihailo Lomonosov, a i Dubrovcanin Mavro Orbini. Uistinu, kao što su Grci
mešavina Srba i Kricana, tako isto su Trojanci mešavina Srba i hrišcanskih kolonista na maloazijskoj obali.
Tako naucni autoriteti dobro upuceni u sve, što mi ovde izlažemo tvrde, da je srpski pesik drevnog
Dubrovnika s pravom i na osnovu autenticnih dokumenta pevao:

Pri moru ukraj srpskih strana,

U pržinah pusta žala,

Leži Troja ukopana,

Od grckoga ognja pala…

Pesnik Ivan Gundulic je, naime, dobro znao, da uzrok Trojanskog rata nije bila „lepa Jelena“ vec sudar
izmedju Troje i pogrcenih Srba za gospodstvo na Egejskim morem.

Pesnik, ili pesnici Ilijade uspeli su, da kroz pesmu prisvoje za Grke i Mikensku kulturu i grad Troju..Na
žalost, Ilijada uprkos hiljadama analiza, nikad niije analizirana sa stanovišta jedne neoporecive istorijske
istine, pri kojoj bi se uzelo u obzir sudelovanje antickih Slovena u borbi..Da napomenemo ovde samo, da
su- izmedju ostalih-na strani Trojanaca ucestvovali u borbama i Srbi raškog plemena, koji su došli iz
Egipta…Po padu Troje, upravo ti Srbi su prešli na Balkansko poluostrvo, ili Hemus, te su tako oni
sacinjavali drugi srpski talas, koji je zapljusnuo to poluostrvo, punih 1860.godina posle prvog. Prema
nemacko-hrvatskom piscu Sveru, taj talas je bio dovoljno jak, te se osetio i izvan Balkana. Pa i Šafarik
podvlaci, da su upravo ti Srbi, ili Vendi, ili Veneti dali ime današnjoj Veneciji. S tim je saglasan i Jovan
Rajic. Ruski istoricarLomanski govori o brigama Srpskih Nemanjica za Troju, pa navodi kralja Stefana
Uroša II Milutina i cara Stefana Dušana Uroša IV, koji je u jednom svom carskom aktu rekao:

Car Dušan Bogdanu, mužu iskusnom vo voinstvenih potrebah odan Assak v Trojadi“.

Prema vec više **** spomenutom ruskom piscu Lomanskom, srpske naseobine prvog srpskog glavnog
dela ostavile su tragove- ne samo u današnjoj Italiji, Španiji i Portugalu, vec i na Siciliji i na obalama
Afrike.Njegovo tvrdjenje, da su ti Srbi došli iz Senara u Aziji (grcko-rimski „Babilon“), odakle je- uostalom-
došlo više raznih plemena Srbalja, podupire i Hrvat Racki, pa Ceh Pulhova i Eneja Silvije,docnije rimski
papa.[15]
Od svih ovih grupa, ovde narocito isticemo onu, koja se naziva Etrurcima, a koja samu sebe nikad nije
drukcije nazivala do Rasna, ili Rasena, što je u istoriji opšte poznato, a što potvrdjuje i velika ilustrovana
istorija sveta, za godinu 1957.,[16] iz koje se jasno vidi, da je ta grupa pripadala plemenu Rašana. Pa i
slovenacki naucnik Žunkovic u svojoj napred spomenutoj raspravi tvrdi, da su Rasena, ili Rasna bili
Sloveni, što cemo mi ispraviti u Srbi, s obzirom na vreme u kome je Etrurija predstavljala posebno
geografsko i istorijsko podrucje.[17]

Veliki Srpski pesnik Ivan-Dživo Gundulic u svome spevu Osman skoro 1900 godina posle vladavine i smrti
Aleksandra Velikog, kaže:

Od Lesandra Srbljanina, od svjeh cara, cara slavna;

Aleksandro to svedoci kralj veliki svega svita.

Imalo bi mnogo dokaza u prilog Gundulicevog tvrdjenja u pesmi o Lesandru Srbljaninu, no to je rasprava
za jednu drugu studiju.

51 Johan Daniel Ritters,Alteste meisnische Geschichte bis auf Heinrich den Erlauchten, aus der
Handschrift des Verfassers, herausgegeben von Johann Mathias Schrockh, Leipzig,1780.,Seite 15

52

Moroskin,Istoricesko-kriteceskija izsledovanija o Rusah i Slavjanah,str.163-173

[4] Miloš S.Milojevic,Odlomci Istorije Srba i sroskih jugoslovenskih zemalja,sv.I,str.39 i 41-44

[5] Mavro Orbini,II regno de gli Slavi, Pesaro,MDCI

[6] Konstantin Nikolajevic, Kriticni pokušaji, Letopis 104,str.32-33

[7] Maspero Gaston, Histoire ancienne des peuples d’orient (1894-1899), ovde navod uzet iz hrvatskog
prevoda „Poviest iztocnih naroda“,I, str.127-129

[8] Tom I, str.107

[9]Hannibal, Bantam Books, New York, 1963.,pp.260-261

[10]Isto, poslednji red strane 260 i prvi red strane 261

[11] Odlomci..,Sv.I, str.51. i 230.

[12]Stojan Novakovic,Balkanska pitanja,1886-1905.,Beograd,1906,Štamparija Kraljevine Srbije, str.229.

[13]. The Greeks,made and printed in Great Britain,Edinburgh, 1951

[14]U prošlom veku su francuski naucnici otpoceli uporedne studije izmedju savremenog srpskog i
starogrckog jezika…Na žalost, nekakva misteriozna sila ih je sasekla upocetku. Mi ovde dopuštamo sebi,
da izrazimo uverenje,da je – ako n baš sto posto, a ono sigurno 90% obskurnih negrckih etim-o-logija
grckih reci objašnjivo pomocu srpskog jezika

[15] S tim u vezi, v. poglavlje ove studije o Platonovom dijalogu Kratil

[16] Vjekoslav Klainc, Vienac,39.,1891.,Zagreb

[17] Year Pictoral History of the world,1957, Baldwin H.Ward,Ed.Oxford Paper Co.New York, 17
SERBANIJA

Da se sada vratimo Drugom Srpskom Glavnom delu, koji je iz stare postojbine Indije krenuo prema
Kaspijskom jezeru, planini Kavkazu, da bi se rasprostro preko prostora današnje Rusije i tu zasnovao
državu SERBANIJU:[50] U vezi sa Serbanijom, Strabon kaže:

..iz koje oni trgovahu sa Indijom, a od Midjana dobijahu robu na kamilama nošenu. Sa svog bogatstva išli
su u zlato odeveni.[51]

Ta Serbanija je postojala više vekova…

Prema srpskom istoricaru Jovanu Rajicu[52], Srbima iz Serbanije stranci su davali razna imena, kao: Anti,
Veneti i Srbi., smatrajuci ih sve ograncima sarmatskog naroda. Medjutim, i drga plemena na tom
prostoru, medju kojma behu poznati Jazigi,Roskolani, Veneti, Heruli,Alani, i dr. takodje behu Srbi…O
ovome daju svedocanstva mnogi istoricari, a narocito Rus Ilovajski, Grci Ptolomej i Herodot, srpski
naucnk Boškovic, bugarski M.Drinov, itd. Ovaj poslednji svu tu gradju iznosi u svom delu Zaselenie
Balk.polustr.Slavjanami,str.134 i drugde.

Izvesni istoricari , a medju njima narocito Ceh Vaserot, smatra imena Skita i Sarmata identicnim sa
imenom Srba i kaže doslovno u svojoj knjizi

SARMATHAE SIRBI TUM DICTI….SARMATHAE ZIRBI POPULI[53]

Isto to veli Šafarik u svom Starožitnostima[54] .Ovoj grupi pisaca pripada i slovenacki naucnik Davorin
Žunkovic, koj je jasan,opširan i ubedljiv…U ovom odlomku svoje rasprave, Žunkovic se- upravo kao
Šafarik- ljuti na iskvarene grcke i rimske nazive, pa kaže da izvesni autori, zavedeni izoblicenim imenima,
Skite nazivaju „skitnickim narodom“, te da se to ima odbaciti kao nacno neozbiljna hipoteza.[55]

Prema Joanu Planki Saskom[56], Srbi iz Serbanije, koji su tamo došli pošle hiljadugodišnjeg kretanja iz
Indije, zaustavili su se oko 2560.godine pre Hrista, obrazovavši državu koja se nazivala još i BERDJANI ili
BRDJANI. Na celu te države nalazile su se starešine i car koji je nosio titulu Gospodina. Bila je to neka
vrsta konfederacije odn. stalnog saveza medju dvema grupama Srba u Serbaniji. Strabon, a i neki drugi
grcko-rimski pisci spominju da

U Zapadnoj Aziji žive Srbi i Brdjani, odnosno Srbi Brdjani.[57]

Prema Strabonu[58] u doba kad je nad Bosforom i severo-zapadnim delom Male Azije vladao kralj
Farnak, sin pontskog kralja Midridata VI, oko 70.godine .pre Hrista, Srbi iz Serbanije imadjahu svoga Cara
po imenu Oblaka, koji je poslao kralju Farnaku 20 000 konjanika u pomoc, protiv njegovog oca kralja
Midridata. Pa i drugi srpski vladar sa tog prostora, vladar Brdjanja, GOSPODIN, poslao je takodje
približnu pomoc recenom kralju u konjickim jedinicama, kako to navodi Strabon upotrebljavajuci sledece
izraze.

Sirbaces vel Srbaces…Spadines..(tj.GOSPODIN) eorum Rex…[59]

Sirbaci, ili Srbaci…Gospodin..njihov kralj.

Srpsku belu Goru Rimljani su nazivali Pontskom Albanijom, a tu su živeli Sarmatski Srbi, koji se danas
nazivaju Belorusima. Od tih Sarmatskih Srba se izdvojio jedan deo i uputio se ka Balkanskom poluostrvu,
obrazujuci tako Treci srpski talas ,posle Prvog Glavnog Srpskog dela, iz NOVE SERBARSKE i posle onih
Srba koj su se naselili na Balkanu i dalje nakon Trojanskog rata.Zato Grk Halkokondilos i kaže:

Tribali, tj.Srbi ilirski došljaci su u ove krajeve iz one zemlje, što leži iza Dunava na kraju Evrope,a koja se
zove Sarmatija.

Slavista Šafarik, govoreci o Srbima u Rusiji (Serbove v Rusku) veli to su ostaci onog ogranka srpskog koji
se iselio u Iliriju.

Šafarik nas dalje obaveštava, da se u poznatom litvanskom letopisu, pisanom beloruskim narecjem cesto
ponavljaju izraze srpski i srpština. Radilo se u ovom slucaju stvarno o žiteljima Serbanije . odakle se jedan
deo Srba, najverovatnije zbog velokog broja prenaseljenosti, odvojio, krenuvši za novim ispašama,
dopiruci tako sve do Baltickog mora negde oko 1500.g. pre Hrista.
Taj treci srpski deo, o kome ce malo kasnije biti više reci, osnovao je prvu BELU SRBIJU ili BOJKU i to u
zajednici sa Srbima Drugog glavnog dela iz Serbanije, koji je vec ranije bio osnovao na tom prostoru
državu, ciji su ostaci današnja Poljska, Galicija i Belorusija. Prva Bela Srbija protezala se tako sve do
Baltickog pa do Crnog mora, na jugozapadu do Karpatskih planina, na cijem su se hrbatu naselili docnije,
na žalost po zlu poznati Hrvari, koji su se od Srba prvi odvojili.

U vezi s prethodnim, poznati pisac Valtazar Bogišic , kaže u jenom od svojih dela.

Ko god poznaje maloruski narod, doci ce do uverenja da su Malorusi umnogome najsliciniji Srbima.

A Rus Veltman se izražava još jasnije:

U taj maloruski narod spadaju Sloveni i nadaleko Donski i Zaporoški Kozaci, koji su postali od Srba.

Slovenac pak Davorin Žunkovic, dajuci detaljna objašnjenja o nazivu Kazaki i Kozaci, kao što ovde ne
možemo da prenesemo zbog dužine rasprave, sasvim na njenom kraju kaže:

Na sve ono što su do sada navodili slavisti i što se isfantazirali o poreklu etimologije reci „kaza“ nije
vredno da se troši štamparska boja.

Druga BELA, VELIKA ili CRNA SRBIJA bila je južno od Balticke Srbije, o kojoj ce biti reci malo docnije. Ovu
drugu Belu Srbiju osnovali su delovi Prvog Srpskog Glavnog dela, uz veliku verovatnost, da su u tome
kasnije ucestvovali ogranci Drugog i Treceg dela.Ova Bela Srbija zahvatala je današnje ceške i nemacke
zemlje .Širenjem upravo ove Srpske države dolazi do sukoba sa Germanima, koji su bili strašn i teški…Kad
je najzad ta Srbija bila zgažena surovom germanskm silom, dobila je naziv Crna Srbija, ili Srbija u ropstvu.

Ime reke Serpe koja se uliva u Volgu kod Caricina, ime varošice i sreza Serbuhov u moskovskoj guberniji,
kao i im Serbka severno od Odese, jasno svedoce o nekadašnjem Srpstvu u tim krajevima- po
svedocanstvima i tvrdjenju velikog Šafarika. Pa i na zapadnoj strani Kaspijskog jezera, u Debrenskom
kraju, postoji predeo koji se naziva Serbanija..Uz obalu pak Azovskog mora nalazi se grad Berdjansko, što
je verovatno poslednji ostatak Srpske države u tim krajevima. Da napomenemo još, da i Plinije i Ptolomej
jasno utvrdjuju u periodu malo pre i malo posle Hristovog rodjenja postojanje naroda Serbi, Serboi, Sirbi,
itd. oko reke Dona i iza nje. A Jovan Rajic kaže:

Srbi su bili naseljeni iznad Crnog mora, i Sarmatiji evropskoj i u Velikoj Srbiji…

Konacno da predjemo na Treci Srpski Glavni Deo, koji je iz Indije krenuo na sever, osnovavši svoju državu
u Centralnoj Aziji pod nazivom SIRBIRIJA, ili SIRBIDIJA. Prema Orbiniju, tu su se Srbi smestili 2060.godine
pre Hrista, te kad se k tome doda 1000 godina kretanja kroz slobodne prostore, pa zatim vrme posle
Hristovog rodjenja, opet dobijama brojku od 5040, kad su Srbi stvarno krenuli iz Indije, svoje
prapostojbine.. Prema istom piscu, Srbi su naselili dve stotine pokrajina, ukljucujucu i taj broj i Aziji i
Evropu..

U kineskim hronikama sacuvana je uspomena na tu nekadašnju srpsku državu i na njene vladare: Bana,
Jancu, Ranka i Cicana. Jedno vreme je Sirbirijom vladao Car Tanca, sa svojih pet sinova. Tancini sinovi
vladahu u doba kineskog Cara SJU-AN-DIA, ciji je pogranicni guverner HJA-JU, 160 godina pre Hrista
pisao u kineskom letopisu o sledecim zanimljivim dogadjajima:

Srbi su od prolece do jeseni trideset **** na nas napadali. Usudjujem se, da predložim, da se pošalje sva
vojska iz Indjeja, da ih napada van stena i to zimi jednom, a svakog proleca dva ****.

Ovaj izveštaj odgovorni državnik Ca.-Jun, protumacio je svojim saradncima na sledeci nacin:

Otkako su pobegli Juni (Huni) osiliše se Srbii zavladaše njihovom zemljom.Oni imaju preko 100 000
vojnika, daleko su cuveni sa telesne sile, a i dosta prosveceni…U njih su konji brži od Hunskih a oružje još
oštrije od Hunskog. Srpska su plemena još silnija i brojnija nego što su bila i vec dva godine, da ne
možemo da izmislimo nacin kako bi im doskocili…

Srpska država Sirbirija ,Sirbidija ili Srbija propala je za vreme vladavine Tancinog unuka Carmana. Još
uvek su sveže azijske legende o srpskom Caru Tanci, a narocito u Kini ciji je jezik obogacen prisvajanjem
mnogih srpskih reci. Ostatak Srba ovog dela, koji nije bio porobljen od Kineza, ili se pretopio u njih, bio je
prisiljen, da napusti Sirbiju, Sirbiriju, ili Sirbidiju te da krene na zapad, prema Evropi. Veliki deo tih Srba
naselio je, pri svome dugom kretanju- današnju Rusiju oko Volge, Dona, Dnjestra i Dnjepra, kao i neke
delove današnj Poljske i Galicije. Na celom ovo prostranstvu oni su se pridružili Srbima Drugog Glavnog
Dela, koji su se doselili iz Serbanije.U to davno doba više od dve trecine Evrope bilo je pod srpskom
upravom. Pri prethodnom izlaganju držali smo se osobito dela Miloša S.Milojevica cija je obilna biografija
pouzdano i dobro proucena. Medju ostalim autorima on je osobito poverenje poklonio ruskom istoricaru
Moroskinu[60].

Treba još da kažemo da je pod tim Srbima Treceg glavnog dela dobio ime i današnji Sibir ili Sibirija ili
Siverija, kako to stranci kažu. Ogranak Treceg srpskog glavnog dela koji se nije zaustavljao u Rusiji ni u
Poljskoj, (dakako nijedna ni druga zemlja se nisu tako zvale!), nastavio je svoje kretanje dalje prema
zapadu na širokom frontu od Baltickog mora do Dunava.Ti Srbi su u zaplavu reke Labe(nemacki
prekrštene Elbe) naišli na Srbe Prvog Srpskog Glavnog dela, koji su u te predele došli još u praistorijsko
doba.

Na ovom mestu treba precizirati, da se jedna grupa Srba Treceg Srpskog Glavnog Dela odvojila još
prilikom polaska iz Sirbije, krenuvši ka današnjoj Skandinaviji, da bi, kasnije, odatle sišla na južnu obalu
Baltickog mora gde je zajedno sa Srbima Prvog Glavnog dela osnovala Balticku Srbiju, o kojoj Rus
Giljferding piše izmedju ostalog:

Ovde su imali ogromne gradove a umetnost, zanati i trgovina bejahu im takvi da su zadivljavali druge
narode.

Uostalom, ceo Balticki kraj još i danas to topografsko-hidrografskoj onomastici nosi srpska obeležja što
se u ovoj studiji može videti na priloženim kartama.

Mavro Orbini u svom delu tvrdi, da su Srbi Balticke Srbije, imali izvrsne zakone i pohvalne obicaje, a bila
im je poznata i upotreba gvožnja, bakra, olova, srebra i zlata. Prema srpskim naucnicima Kovacevicu i
Jovanovicu ,kao i prema hrvatskom istoricaru , kanoniku Rackom:

U petom veku pre Hrista Normani su slali svoje bogate i slavne muževe u Vanhajm, u Vendsku zemlju, da
se tamo uce mudrosti.

Tome Racki dodaje:

Bili su vešte zanatlije, kipari, graditelji brodova, imali su livnice i poznavali su staklo.Imali su porotni sud.

Nemacki pisac Helmhold saopštava da je u Baltickoj Pomeraniji,( tj. Pomorskoj, ili Primorskoj ) postojao
srpski grad Retri, u kome je bio hram Boga gostoprimstva, Radgosta, ciji kip je bio sav od zlata a nalazio
se na postolju od skerleta.

Da ovde napravimo jednu neophodnu digresiju: izvesni istoricari tvrde, da su Nermci, odnosno Germani,
bili na današnjem prostoru od pamtiveka. Drugi pak govore, da je verovatnije da su Nemci došli u svoje
sadašnje oblasti izmedju 1500.-1000.godine pre Hrista.Medjutim, ako su Germani Arijevci, kao što to oni
neprekidno tvrde, onda su oni u svoj prostor mogli doci samo posle 1500.godine pre Hrista. Naime,
prema americkom naucniku Leonard-u Cottrel-u [61], Arijevci su došli u Indiju iz središta Azije 2400.-te
godne pre Hrista, dakle, prilicno vremena docnije od odlaska Srba iz Indije. Medjutim, pre nego što su
krenuli z Evropu Arijevci su morali ostati u Indiji nekoliko stoleca, zatim, ako se doda približni broj od
hiljadu godina, potrebnih za put do današnje nemacke, onda je sasvim jasno da su današnji nemci,
odnosno germani, zadocneli gosti Evrope, gde su oni stigli posle Srba a skoro 2000 godina posle Srba.

Dolazak pojedinih grupa Treceg Srpskog Glavnog dela u veliku Srbiju oznacava pocetke sukoba sa
Germanima. Ostaci te velike Srbije nisu samo Lužnicki Srbi, koji su zadržali svoje ime, vec i oni koji su ga
promenili-Cesi, Slovaci, Moravci itd..

Prema pisanju Hrvata Rackog: Pruska,Hanover,Meklenburg-Šverin, Brandeburg, stari srpski Branibor, kao
i druge oblasti o kojima ovde ne možemo da govorimo , bejahu naseljeni srpskim plemenima Ljuticama,
Ratarima, Moracanima i dr. dok izmedju reke Sale i Bodre, s obe strane Labe življahu Polapski Srbi., od
koji su najcuveniji bili Srbi Rujanci. Za njih Nemac Helmhold kaže, da su na celu države imali cara koji je
sa svojim narodom stvorio bogat i utvrdjen grad, dok je ime Sloven nastalo tek u šestom veku po Hristu ,
dotle su Grci i Rimljani nalazili narod Srba ili Venda više od pre dve hiljade godina, a Fenicani još davno
pre toga.

Ne treba da propustimo pri završetku ovog poglavlja da dodamo još koju rec o Trecem Srpskom
Glavnom delu, cija je jedna grupa otišla u današnju Holandiju , da bi zatim prešla na Britansko ostrvo a
vremenom tamo išcezla medju drugim narodima. Ovim problemom se opširno bavi Miloš.S. Milojevic, u
cemu ga potpuno i u svemu podupire svojim delom ruski istoricar Aleksandar Giljferding.
Od Srba, koji su živeli u Prvoj Beloj Srbiji, odvojio se jedan deo i sišao na jug . To su bili docnije od
stranaca nazvani Anti, koji su prošli izmedju Pruta i Karpata , nastanivši se u oblasti, koje se u doba
Rimskog carstva nazivala Dakija. Ova srpska država zahvatala je prostor od leve obale Tise na zapadu pa
sve do Crnog mora na istoku. Predeo severno od Dunava zvao se Dakija, a južno od iste reke Tribalija
( Gornja i Donja Mezija). Potpuno srpska imena naselja i reka i u naše doba su najrecitiji svedoci, da su
sve te oblasti nekad bile srpske . Nažalost, veliki deo tih Srba je išcezao, ne samo u krvavim borbama sa
rimskim legijama, vec mešajuci se sa njima, osobito legionara cara Trojana. Posledica te mešavine je
današnji rumunski narod sa njegovim karakteristicnim mešanim jezikom. U vezi s Dakijom Racki je rekao
nešto, što potpuno potvrdjuje naše prethodne reci :

Severno od Dunava, u nekadašnjoj Dakiji obitavahu Sloveni i pominju se Bodrici, Severani i Milcani.Ime
rumunskog grada Turn Severina potice od Srba Severana.

A Maretic na sve to dodaje:

Srpska država u Dakiji, posle više od tri hiljade godina, ponovo se srela sa sva tri srpska dela.

Srpski naucnik Stojan Boškovic kaže u svom delu Istorija sveta :

Srbi-Anti su na prostoru Donjeg Dunava najstariji stanovnici.

U cetvrtom i petom veku posle Hrista, mongolski konjanicki narod je pustošio Evropu. Bili su to Huni, za
koje Rus Giljferding kaže, da ih je sredinom petog veka vodio Atila. Krenuvši protiv Rimskog carstva, Atila
je sobom poveo i Srbe iz Panonske Nizije…Grcki istoricar petog veka Prisk, koji je opisao carigradsko
izaslanstvo Atili iz 448.godine, piše o Srbima toga vremena sledece:[62]

Mešajuci se sa raznim narodima, naucili su gotski, hunski i latinski, a medjusobno govore svoj „varvarski“
jezik.
Po tome istoricaru, na Atilinom dvoru, odmah posle Atile, bio je prvo lice srpski Knez Onogošt.[63]

Prema ruskom Sinopsisu (Rosiskoja sinopsis) a takodje prema Nestoru Casnom Kijevskom , Srbi
starosedeoci, koji su u Hemske,tj.Balkanske zemlje došli preko 3000 godina pre Hrista primili su
hrišcanstvo od apostola Pavla i njegovog ucenika Andronika, koga je on, odnosno apostol Pavle, prvi
poslao u Panoniju i Iliriju, da krsti tamošnje Srbe, buduci da ime Sloven u to doba još nije postojalo..Da
se to u prvom veku uistinu i dogodilo, to potvrdjuju Miloš S. Milojevic, vladika Ružicic i Panta Sreckovic u
svojim delima. Naglasimo u ovoj prilici da su prvi hrišcani u Evropi bili Srbi provincije Makedonije.

Prema Prokopiju iz Cezarije, u Serbaniji su živeli Huno-Sibiri u šestom veku posle Hrista. To prenosi
Rajic[64], a Miloš Milojevic kaže:

Ovi se zvahu Huno-Sabiri ili Srbi, tj.Hunski Srbi.

Hrvatski istoricar Tadija Smiciklas, o istoj toj stvari veli:

Po mnienju svih slavenskih povjestnicara, bili su Slaveni Hunom saveznici protiv Gotom.[65]

Racki pak kaže u svom delu:

Slovene su usled ovoga saveza sa Hunima dugo vremena kasnije nazivali inozemci imenom Huna.[66]

Pa i Rajic citira Prokopija:

Tu (od Kavkaza do Kaspijskih vrata) Huni, kotorih Sabirami naricajut, i ini neki hunski narodi obitajut.[67]
O tome pišu i Grk Kedrin, i Anonimus, a Teofan, uz sve prethodno, daje još i sledece obaveštenje:

Prethodni tekst naveli smo osobito zato, što se taj dogadjaj- na žalost- uzima u službenoj istoriji kao
pocetak Srpske istorije na Balkanskom poluostrvu, uz potpuno odbacivanje jedne istine, ovde u
najkracim potezima izložene. Smatracemo, da smo postigli jedan od svojih glavnih životnih ciljeva, ako
ova naša rasprava doprinese ispravljanju i konacnoj ispravci istorije, o cemu ova studija- daleko od toga
da daje sav materijal, koji je ogroman- ali daje bar jednu široku i dokumentovanu podlogu, koja može da
posluži kao osnova za višestruka lingvisticko-istorijsko-arheološko-geografsko-etnografska istraživanja.

Prema franackom hronicaru Fredegaru, savremeniku dogadjaja VII veka po Hristu, bila stvorena velika
svetska država Srba, ili Venda, koja je u njegovo doba obuhvatala istocnu polovinu Nemacke,
Cehoslovacku, Poljsku i najveci deo današnje Austrije i Madjarske.

Osnivac tog velikog carstva bio je Srbin Samko,Samo, ili Svevlad 630.g. posle Hrista, on je svoju državu
bio nazvao Imperium Surbiorum. Samku je prišao i Knez Lužickih Srba- Dervan.

Pre i posle Drugog svetskog rata mnogi nemacki istoricari su pisali o ovoj Srpskoj državi.Godine 1952. u
jednom nemackom ilustrovanom casopisu video se naslov Svetsko Carstvo Srba (Weltreich der
Wenden). Na žalost-ova Srpska država je ubrzo nestala, jer je raznim politickim zamkama izdeljena na
sastavne delove, što ju je-po onome Divide et impera, tj. Zavadi pa vladaj, dovelo do propasti. Kada su
tadašnji Srbi shvatili, da je snaga u jedinstvenosti, na nesrecu-bilo je vec dockan! Germani su svim silama
i na najbrutalniji nacin germanizovali sve što se dalo germanizovati, najcešce uzimajuci kao izgovor
hrišcanstvo. A kad je, kako žalosno kaž Milojevic u svojim Odlomcima, pokatoliceni brat digao ruku na
sopstvenog brata u ime njegovog hrišcanstva, onda je ta velika Srpska Svetska Država sasvim išcezla.
Posle njene propasti, došlo je do delimicnog iseljavanja na Balkan. Ta, d kažemo, neznatna grupa, bila je
poslednji deo treceg srpskog talasa, koja se- prikljucena ovoj stotini hiljada „Sabira“ smatra- kako
žalosno i koliko pogrešno!- kao jedina Seoba Srba na Balkan.

Istoricari još uvek lutaju i sukobljavaju se u mišljenjima, odakle su Srbi došli na Balkansko poluostrvo?!
Svi istoricari, otkako je nametnuto i usvojeno tendenciozno germansko berlinsko-becko ucenj o
Slovenima, idu pogrešnim putevima i ne mogu izaci na pravi put sve dotle, dok ne uzmu u obzir celu
Srpsku istoriju, koja je- pre dve poslednje neznatne seobe- trajala nekoliko hiljada godina, o cemu u ovoj
studiji ima prilicno sabranih dokumenata.
I da dodam još na kraju, da neizmerno žalim, to sam za ovu priliku morao neizmerno da skratim srpsku
istoriju, preskocivši veoma brojne i važne dogadjaje.

U vezi sa Srbima u Crnoj zemlji (Egiptos je grčki naziv),iz drugih izvora koje Olga takodje citira)

Po Moroskinu prvi ogranak Srba iselio se iz Indije u pravcu Mesopotamije, oko reka Eufrata(PERAT je
stariji naziv od Eufrata, vidi Encartu) i Tigra, gde su osnovali svoju Novu Sabarsku državu, na tlu
današnjeg Iraka. Tamošnji gradovi nazvani su srpskim imenima, a o istima postoje i dan danas neka
svedočanstva. Dolazak Srba u Mesopotamiju datira oko tri hiljade godina pre Hrista i tu su se zadržali
najmanje oko jedan milenijum. Od tih Srba potomci su se proširili u Malu Aziju, a nešto kasnije odatle su
prešli i u Evropu. Delimično su se nastanjivali i u Egiptu.

Posle smrti faraona Pepija II, ti Srbi zavladali su područjem koje su naselili i ta njihova vladavina trajala je
od 2261. do 2052. godine stare ere. Tu teoriju zastupa i francuski egiptolog Masper Gaston, koji kaže da
su Srbi iz Sarbarske stigli u Afriku u tri navrata.

Gaston svoju tvrdnju zasniva na srpskim natpisima na egipatskim piramidama i kamenim spomenicima.

Srbe su Egipćani nazivali “kraljevi pastira”, a vladali su Donjim Egiptom.

Ovo je u potpunoj saglasnosti sa izučavanjima našeg istoričara Stojana Boškovića, koji u “Istoriji sveta”
piše kako su Egipćani podizali ustanke protiv srpskih vladara u Donjem Egiptu.

Fransis-Maria Apendini piše da su Srbi neko vreme gospodarili Sirijom, odakle su napadali Egipat. Za
takozvani “čudesni” period Egipta označava se porobljavanje od strane nekih stranih naroda i vladavine
izvesnog Arse (ime mu je pisano ćirilicom APCA). Za taj “čudesni” period Fransisko-Maria Apendini kaže
da su to narodi došli iza Kaspijskog jezera, koji su najratoborniji narod, a vladali su dugo vremena
Egiptom i Sirijom i zvali su se Srbi.

Da dodam sada:
Plinius Secundus (iz severne Italije, živeo od 23. nove ere do 79.godine, odnosno provale Vezuva...Bio je
vojnik, a napisao je enciklopedija prirodnjačku u 37 knjiga- tri geografska dela su muu vrlo
značajna...Opisujući Azovsko more (KASPIJSKO), Plinije spominje SRBE ( Naturalis historia, VI, 19).

"Od Kimerija ovamo obitavali su na obali Azovskog mora Meoćani, do njih vali, do Vala Srbi, do Srba
Sereji, do Sereja Scizi i na kraju Gnisi."( U originalu, na latinskom ime Srba je napisano SERBI)..

Hrvat dr. Niko Županić ( knjiga Srbi Plinija i Ptolomeja,I izdanje u Beogradu 1924, državna štamparija
Kraljevine Srba, H i S) na osnovu ovog svedočenja tumači da su SRBI i SEREJI ( original Serrei) u " I stoleću
posle Hrista ILI MOŽDA I PRE živeli izmedju severozapadnog grebena Kavkaza (Corax) i Azovskog mora, u
susedstvu Ziga (Zinha), Konapsena, Tata i Vala (Hala)."

[50] M.Milojevic,Odlomci,I deo, str.42, prema Moroskinu

[51] Preneo M. Milojevic

[52] Knjiga I., str 14-15,125,129,130,138,141,145-6,186,209,275,277,281 itd.

[53] Tj. Sarmati-koji su se tada Srbi zvali..: Sarmati-srpski narodi ( ili plemena)

[54] Knjiga I, str.117.i 411

[55] Ratnik,za 1931.g.

[56] Joan Planka Tomka Saskin:Skitske kartine, preneo Jovan Rajic,I, str.28

[57] M.Milojevic,Odlomci…,knj.I,str.96,i 97.

[58] Strabon, Geograph,Lib.XI

[59] Strabon, XI,7,5.

[60] Odlomci…,knj.I,42.,85

[61] Odlomci, knj.I, 42.,85

[62] Konstantin Jirecek,Istorija Srba,str.36.,39.,48.,Beograd,1922.

[63] Knj.I,12.i 13. primedba g-dje Borisavljevic u vezi sa „Huno-Sabirima“: „Vrlo je naporno koncentrisati
se u odnosu na toliki materijal, kako bi se dao odgovor na toliko mnogo raznovrsnih cinjenica. No,
mislim, da ovo „Sabiri“ nema veze sa srpskim imenom, vec da su to ostaci Atilinih Huna, koji su- posle
njegove smrti odvedeni u Aziju, u ropstvo i drugih Huna, koji su zajedno ponovo krenuli na Evropu, dakle
„Huna-Sabir“, od „sabrati“. Bilo je s njima i Srba, koji su sve sile koristili, da sruše rimsko carstvo“.

[64] Odlomci,, II, 2.,3.,5.

[65] Knj.I, str.81

[66] Povijest Slavena,str.7

[67] Knj.II, str.161

Dr. Olga Lukovic je rodjena 1920.godine u Srbiji, u mestu Guca.

Bila je izuzetno talentovana odmalena za jezike i muziku ( sa osam godina je recitovala pesme od
pedeset strofa, svirala klavir i violinu) . Kao najbolji djak Gimnazije u Cacku primljena je kao pitomica u
Dom Kraljice Marije u Beogradu.

Tokom Drugog svetskog rata Olga je bila u logoru u Nemackoj. Preživela je tako što joj je Srbin iz
susednog muškog odeljenja logora dobacivao ljuske od krompira koji je cistio.

Posle rata Olga radi kao spiker na Radio Zagrebu, udaje se i stice diplomu na Filološkom fakultetu-odsek
klasicni jezici. Po smrti svog muža dr.Bratoljuba Klaica, trpi žestoke pritiske i pretnje od Hrvata i napušta
Jugoslaviju.

Šezdesetih godina Olga je u Parizu- sprema doktorsku disertaciju i izdržava se pranjem sudova po
lokaloma. Doktorirala je u Sorboni 1969.godine kod profesora Pjera Šantrena sa tezom Pravda kod Eshila
i Sofokla. Udaje se za Cvetka Pjanovica, cije prezime dodaje svom devojackom i nastavlja proucavanje
korena srpskog naroda i srpskog jezika.

Kao izvrsni poznavalac ukupno deset jezika ( starogrcki, latinski, francuski, nemacki, ruski, engleski,
poljski, italijanski, španski i srpski)- uspela je da da novi i revolucionarni pogled na dosad neosvetljeni
deo istorije srpskog naroda.

Prilikom turneje po SAD (1987.g.) Olga je doživela i preživela težak moždani udar- posle 12 u komi
americki lekari tvrdili su da nece moci više nikad da govori i piše. Oporavila se, ipak, po povratku u Pariz ,
uz pomoc sestre Natalije i medicinskog staratelja- logopeda Klod Rišar, koja je zbog Olge naucila srpski
jezik i srpsko cirilicno pismo.Sada pokojna, Olga Lukovic-Pjanovic, ostavila je iza sebe delo(posveceno
cika Spiri Jokicu) koje služi kao supstrat za novu i tacnu istoriju sveta.

Словени се у писаним изворима помињу тек у петом или шестом веку нове ере, док је
најстарији помен Срба у писаним изворима, у првом веку старе ере код Плинија.

Друго, име Срби, са неким лингвистички лако објашњивим варијацијама, уграђено је у

топониме широм Европе, и још мало више. Топоними са речју словен или слично, у имену, су
неупоредиво ређи, ако их уопште има.

На целој територији, коју зову ииндоевропски континент, налазе се топоними са именом у

чијем је корену СРБ, САРБ, СОРБ, итд. Нигде нема топонима са индо.. евро... или некако слично.
Evo jos jedne teorije,koja je manje verovatna...Ova teorija pretpostavlja da su narod Serboi bili
sarmatsko (iransko) pleme koje je živelo u istočnoj Evropi (Sarmatia Asiatica), severno od Kavkaza. Prvi
pisani pomeni "sarmatskih Srba" se mogu naći u 1. veku (69. godine), u delu Plinija Cecilija Sekundusa
"Poznavanje prirode", i to u latinizovanom obliku - Serbi. Ovi "Serbi" su tu zabeleženi kao narod koji živi
u Azijskoj Sarmatiji, severno od Kavkaza, pa se iz toga može pretpostaviti da su bili sarmatsko (iransko)
pleme.

Posle Plinija, narod "Serbi" pominju i Tacit, Ptolomej, Prokopije, Jordanes, Vibijus, Ajnhard.

Veza između ovih "Starih Srba" (kako nekad nazivaju narod Serbi) i današnjih Srba nije naučno dokazana,
već predstavlja hipotezu. Pretpostavlja se da su se Serbi iz Azijske Sarmatije preselili u Srednju Evropu
(Polablje) u 4. veku, zajedno sa Alanima. Smatra se da su Serbi i Alani bili veoma srodna sarmatska
plemena, a potomci Alana su današnji Oseti na Kavkazu.

Postoji pretpostavka da su se Serbi na području Polablja mešali sa Slovenima i ostavili im svoje ime. Iz
toga proizilazi, a na osnovu rekonstrukcije verovatne Seobe Slovena, da se deo ovih Slovena, koji je
usvojio ime Srbi, doselio na Balkan u 7. veku, gde se izmešao sa ranije doseljenim slovenskim plemenima
i romanizovanim potomcima balkanskih starosedelaca. Drugi deo Srba, kako se tvrdi, koji se nije doselio
na Balkan, ostao je da živi u Polablju, a njihovi potomci bi bili današnji Lužički Srbi..

Postoje tri teorije :

1.BELA SRBIJA

2.IRANSKA TEORIJA ( ODBACENA )

3.AUTOHTONISTICKA

Плиније је поменуо Србе у првом веку нове ере.

У својој књизи "Познавање природе" Плиније каже:

" A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesi "

У преводу:

Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Срби, Зинги, Псеси.

 ************

Roberto Salinas Prajs (71), čovek koji tvrdi da je legendarna Troja u delti Neretve, ponovo je u
Beogradu,..Prajs je, inače, po zanimanju bogataš i u Beograd je došao poslom.

.da li se sećate časa, dana, kada vam je na um pala ideja da je Troja na ušću Neretve?

- Bilo je to još 1964. godine.Čitajući Homera, nikako nisam mogao da razumem zašto o Ilirima, čiji je
doprinos u Trojanskom ratu tako veliki, zašto o njima, dakle, ima tako malo informacija i mnogo
dezinformacija. Ispada da su posle Trojanskog rata, jednostavno, nestali. Zatim, proučavajući opsežne
pripreme za Trojanski rat, pitao sam se; odakle toliki kapital u novcu, robi, hrani? Trojanska armija
morala je da ima logističku podršku, bogato zaleđe, da bi mogla da vodi jedan tako dug, naporan
odbrambeni rat. Šlimanova Troja u Maloj Aziji takvo zaleđe i takvu logističku podršku nije mogla da ima. I
tako sam počeo da sumnjam u Šlimanovu topografiju. Shvatio sam da je Šlimanova Troja izmišljeno
mesto, nezgrapna izmišljotina koja ne može da izdrži potanko ispitivanje teksta koji slavi, to jest, 'Ilijadu'.
Šliman je, očigledno, otkrio mesto koje su sami Grci identifikovali, oko 700. godine stare ere, kao
najverovatnije mesto gde je bio homerski Ilij.

Sve to nagnalo me je da Troju tražim na sasvim drugoj strani, da se sve više interesujem za Ilire, za
Dalmaciju, i, sinulo mi je, jedne noći, da je Troja bila u delti Neretve. Poludeo sam od tog otkrića, ali,
nisam se osmelio da o tome javno govorim.

Kada ste se osmelili?

- U junu 1967. godine čuo sam za Aristida Vučetića iz Dubrovnika koji je još 1935. godine objavio svoj rad
o lutanjima Odiseja po dalmatinskim ostrvima, posle Trojanskog rata. Odleteo sam odmah za Dubrovnik
kod Aristida Vučetića, On je, sećam se, živeo u Kunićevoj ulici, a Kunić je, koje li slučajnosti, preveo -
"Ilijadu"!? Prvi put u životu bio sam u prilici da pričam sa nekim o dalmatinskoj Troji, a da me sagovornik
potpuno razume.

Onda sam našao referencu za lokaciju Iliona u delti Neretve kod zapostavljanog istoričara Mojsija
Horenskog.

Kako vam je pomogao Mojsije Horenski?

- Pa, lepo. On je opisijući Ilij rekao da taj grad leži u zemlji Ahajaca, u susedstvu Peloponeza i ZAPADNO
od Soluna i od Makedonije, u zemlji Evropi. A Šlimanova Troja u Maloj Aziji ne može nikako da bude
zapadno od Soluna i Makedonije, pa ni u susedstvu Peloponeza. Ovaj dragoceni podatak Mojsija
Horenskog koristio je i Stefan Vizantijski, a on je bio crkveni poglavar, znači, službeno državno lice. I to mi
je bilo veoma važno, bio je to znak da sam na dobrom putu da nađem pravo mesto gde je bila Troja.

Vi, gospodine Prajs, još na prvim stranicama knjige "Homerova slepa publika" pišete da je izbor
maloazijskog Hisarlika za Šlimanovu Troju - "politička smicalica"?

- Da, u "Homerovoj slepoj publici" zaista sam tvrdio i u predgovoru i u postskriptumu, da je Homer
pogrčen i da je onda bilo neophodno izmisliti i lažnu Troju u Maloj Aziji i da sve to ima političku
pozadinu.Činilo mi se, takođe, da se problem Troje oprezno zaobilazi i da sve to miriše na izbegavanje
istraživanja, kao da je istina zataškana. Bilo mi je zaista čudno i sumnjivo da, na primer, nijedan klasični
filolog ne započinje ozbiljnu duboku raspravu o homerskom pitanju, niti se hvata neposredno u koštac sa
homerovskom literaturom.

Ali, sada, posle toliko godina, ne mislim da je reč o političkoj teoriji zavere, već da je na delu zavera
neznanja. I zbog te zavere neznanja su današnje klasične studije i dospele u ćorsokak, nema novih velikih
otkrića o drevnoj prošlosti čovečanstva, pa i o homerskom periodu. Klasične nauke postale su jalove kao
laboratorijske voćne muve, i toliko su hibridizovane da u budućnosti neće dati ništa značajno.

Gde je Šliman u ovoj priči?

- Šliman je samo išao za zvaničnim teorijama i za njega je pitanje lokaliteta Troje bilo samo pitanje brda.
Njega nije mučilo ko su Trojanci, ko su Iliri, za njega su svi oni bili Grci, za njega je i Homer bio Grk. A i šta
može da se očekuje od nekoga ko je nemački arheolog, ponosan na nemačku istorijsku školu koja je
tada, krajem 19. veka, bila u ekspanziji. To je ono što se može reći o politizaciji klasičnih nauka.

A nije li Homer pogrčen, davno pre Šlimana, odmah posle pada Troje kada je na istorijsku scenu stupila
starogrčka ekspanzija i hegemonizam?

- Da. Homer je još tada postao Grk. Ali, Grci su to uradili, takođe, iz neznanja misleći da sa njima počinje
svet, što je svojstveno mladim narodima. U starom veku, jedino Homer zna da postoje trideset ilirskih
plemena, jedino on ima ideju o federaciji plemena od Neretve do Dunava i preko Dunava, dalje, na sever
i do juga Italije na drugoj strani. Jedino Homer ima uvid u globalni poredak arhajskog, herojskog doba
kada Grci još i ne postoje kao narod. A i kasnije, kod pogrčenog Homera, vidi se da između grčkih
gradova-država nije prazan prostor, već tu postoje zemlje u kojima žive i neki drugi narodi koji nisu Grci.
Primera radi, iščitavajući Homera, shvatio sam da Menelajeva vojska na Troju stiže iz Lombardije i
venecijanskog zaleđa, a Agamemnonove snage dolaze iz južne Italije. Ali, posle pada Troje, kada tekst
"Ilijade" počinje da se rađa i da se seli polako iz Dalmacije ka Solunu i Maloj Aziji, tamošnji narodi, pa i
Grci, sve teže razumevaju izvorni tekst "Ilijade". Jer, homeridi, rapsodi, guslari, ako hoćete, počinju
polako da prilagođavaju "Ilijadu" i "Odiseju" novonastaloj istorijskoj situaciji, pa i topografiji.

Prve generacije homerida i rapsoda još znaju o čemu pevaju, znaju da pevaju o dalmatinskoj Troji i o
ilirskom narodu kao glavnom junaku trojanske tragedije. Ali kasnije generacije rapsoda potpuno su
pogrčile Homera, a Grke su homerizovali sa sve dalmatinskom topografijom. Tako je pogrčeni Homer
postao okovani Guliver koji više ne može da daje informacije o ilirskoj, dalmatinskoj prošlosti svog epa i
svog naroda. I mi tog Gulivera moramo razvezati, moramo ga osloboditi da bismo saznali ko je on i ko je
taj narod kome Homer pripada.

Ovo je stari intervjui, a Salinas Prajs je pre neki dan opet bio u Beogradu, na promociji svoje nove kjihe
"Homerova šaputanja" u sklopu Sajma knjiga (mada je ovo bilo 2007 godine)

Sudeći prema knjizi Johana Hristifora barona Bartenštajna "Kratak

izveštaj o stanju rasejanoga mnogobrojnoga ilirskoga naroda" iz

1761. godine, Ilirima su smatrani Srbi. On kaže:

"Ilirski narod. Pravo mu je sedište u Sremu, to jest, u istočnoj

strani Slavonije, i u Galiciji. U ovome pak članku reč je o Ilirima,

koji su se po Ugarskoj nastanili. Narod je taj došao iz Arbanaske,

Dalmacije, Bosne i Srbije; ima svoj vlastit jezik.

Prve su u njega vrline, da je veran svome vladaocu, da ljubi pravdu, gostoprimstvo i junaštvo; imena
porodička nisu kod njega u običaju. svaki se Ilir poziva po imenu, kao što mu je na krštenju nadenuto. A
ako je kome otac bio čovek na glasu, onda se sin poziva po imenu očinom, nastavivši na oto nekakav
nastavak (ić).
Ovaj narod najvećma miluje mučenicu (rakiju) i žene. Drži se staroverske crkve, koja se razlikuje od
katoličke u ovome trome: 1, oni (Iliri) veruju da sv. duh izlazi samo od oca; 2, ne pripoznaju papine
(prvenstvene) vlasti, a 3, odriču da ima ognja za čišćenje (Purgatorium), makar što i sami misle, da je
dobro moliti se za dušu svojih mrtvih. Popovi (parosi) u njih moraju biti oženjeni il udovci."

J. H. baron Bartenštajn: "O rasejanom ilirsko-rascijanskom narodu

(1761)", Gutenbergova galaksija, Beograd/Valjevo, 1995, str. 201

To je opste poznato i pravo je cudo kako niko na tome ne insistira. Pravoslavni Srbi su u 18. veku bili
priznati u Austriji pod imenom ilirske nacije, a sve nacionalne institucije nosile su pridev ilirski, sve do 19.
veka, kada su zvanicni jezici u srpskom vojvodstvu bili nemacki i "ilirski", odnosno srpski.

ИЛИРСКА ДВОРСКА ДЕПУТАЦИЈА,

једна врста министарства при аустриском двору у Бечу, у 18. веку за српске (илирске) послове.
Аустрији је требала једна институција, која ће стално водити надзор над Србима у аустријским
областима, који су јој увек били сумњиви, па је 1745., лод изговором да 'излази у 'сусрет жељи
српског народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима од 1744., царица Марија Терезија
основала Дворску 'Комисију за српске ствари". Та комисија претворена је 5/8 1747. у Илирску
Дворску Депутацију, са компетенцијом да расправља све ствари рацког или илирског народа
quoad religiosa et spiritualia.

Против ове иnституције "устала је енергично Угарска Дворска Канцеларiја, која, као и остале
угарске власти,. није ниkада хтела да призна угарским Србима никаквих посебних права и
привилегован положај.

Али су Срби требали Аустрији, и као одлични војници, и као противтежа мађарским аспирацијама,
те се српско министарство при бечком двору, под претседништвом врло угледних државникаа,
као што су били гроф Коловрат, барон Бартегштајн, барон Колер, одржало све до његовог
поновног неуспеха са доношењем уредбе или Регуламента о Устројству српске е цркве у
Митрополији Карловачкој.

Угарске државне власти искористиле су народне немире, који су тим поводом избили и царица
Марија Тореаија је 2/12 1777. укинула Илирску Дворску Депутацију. Тада су Срби по областима
угарско-хрватског провинцијала потпали под директну власт Угарске Дворске Канцеларије, а 'Срби
у 'Војној Крајини" под Дворски Ратни Савет.

После тога учињен је још један покушај да се Срби изузму испод угарске власти, за време
политичке борбе између Аустрије и Угарске 1790. до 1792. Потакнути од 'Аустрије, Србн су на
сабору у Темишвару тражили експропријацију или засебну територију у Угарској, па им је цар
Леополд одмах изашао на сусрет и. као први корак одредио 20/2 1791. да се установи Илирска
(срлска)Дворска Канцеларија, и да се на њу пренесу све српске ствари, које се имају одузети од
Угарске Дворске Канцеларије.

Али, чим су се Аустрија и Угарска намириле, нови цар Франц II укинуо је већ 3/6 1792. Илирску
Дворску Канцеларију, а све српске послове поново пренео на Угарску Дворску 'Канцеларију, пошто
су Србн XXVII законским чланком од 1791 .признати за држављане Угарске. То коначно укидање
српског министарства при аустријском двору у Бечу утврдио је и X чланак закона од 1792.

Литература: Ј. М. Schwiker- Politische Geschichte der Serben in Ungarn (1880)

Цитати из историјских извора:

* Херодот је први дао податак да су Венети и Илири један исти народ. (1. 196)

*Приликом пописа регрута за римске легије у време императора Августа, 12.године на пределу
римске Далмације, то јест, централне Илирије, ми налазимо на помен више српских племена која
и данас постоје. (Плиније Старији 3. 26)

* Јоанис Зонара назива Аргонову и Теутину Илирију "Србском империјом". "Агрон цар Срба који су
народ Илирије." (Патрологиа, том 134. ст.690)

* Плиније Старији помиње Србе на пределу данашње Херцеговине и Далмације (Историја

природе 3.26)

*Апиан из Александрије каже да Грци називају Илирима народ који живи на пределу од
Македоније и Тракије, од Хаоније и Теспортије па до Дунава.

* Апиан за име Илири и Илирија, каже да их Грци тако зову, те да они себе тако не зову. Затим
каже: "Ови народи, (то јест племена) и такође Панонци, Рећани, Норичани, Мези из Европе и
друга суседна племена која насељавају десну обалу Дунава, Римљани разликују једне од других
тачно као и разна грчка племена што разликују једне од других и називају свако његовим именом,
али сматрају да су сви они обухваћени под заједничким илирским именом... у погледу пореза
називају сва племена од извора Дунава до Црног Мора илирским порезом" (Х.6)

* Дион Касиус, писац Римске историје, из другог века после Христа, помиње Србе као народ старе
Илирије.

Треба напоменути да је Дион био римски перфект Илирије и да је на лицу места могао да се
упозна са приликама у Илирији.

----------------------------
* Планински венац чији један крак чине планине Шара-Копаоник-Јастребац, а други крак Шара-
Јабланица-Проклетије-Сињајевина-Дурмитор, код свих античких писаца називају се Србским
планинама. (Латински Mons Sordus sive Mons Scordus, Француски Montagnes Scordisques, Les
Montagnes Serbes, Montagnes de la Serbie).

----------------------------

Мовсес Хоренаци (ок.410-490 п.н.е.).

Јерменски историчар:

*"Thracia orientem versus a Dalmacia, non longe a Sarmacia sita est continet quinque parvas et unam
magnam provinciam, in qua septem genera Slavorum habitant."

"Trakija se nalazi istočno od Dalmacije, nedaleko od Sarmatije i sastoji se iz pet malih i jedne velike
oblasti u kojim zivi pet slovenskih plemena."

-------------------------------------

Лаоник Халкокондил (Laonici Chalcocondylae). Византијски историчар из Афине, у десетотомном

делу "Историја", 15 век:

*"... Serblos Tryballos, autem gentem esse totius orbis antiquissimam, compertum habeo....Tryballos,
Mysios, Illyrios, Polonos, Sarmates eadem inter sese linguam uti... Ultra citraque Istrum colunt, longa
lateque regnantes... hoc hominum genus... itaque mea quidem sententia... variis fontunae procellis
iactatum, Ionii regionem insedisse... ibi sedes fixisse...""...

Срби Трибали - најстарији народ и највећи од (свих) народа, проверено знам....

Трибали, Мизи, Илири, Пољаци, Сармати, сви говоре на једном истом језику... Живе са једне и
друге стране Дунава где владају огромним територијама... тај народ... борећи се са разним бурама
судбине, заузе територију око Јонског мора, и тамо се утврди..."

.-----------------------------------

* Несторова хроника (Повест времених лет односно Повест прошлих времена; рус: Повесть
временных лет) је најстарији руски летопис, настајао је крајем XI и почетком XII века у Печерском
манастиру код Кијева. Назив је добио по писцу летописа, монаху Нестору, иако се зна да је само
дело рад више генерација. Прва редакција је Несторова из 1113. године.

..Словени по Дунаеви, ...

..ту бо е [сть] Илурикъ,... ту бо бяша СловІни пІрвІе.

..пояснение(по савременом издању):

Илурикъ (Иллирия) - это территория бившей Югославии, где больше всего сербско-говорящего
народа (иллирский язык в истории всегда был синонимом сербского языка).

Превод::Словени на Дунаву..ту беше Илирикум..ту беху Словени ПРВИ..

У објашњењу: Илурик је територија бивше Југославије, где већински народ говори србски
(илирски је језик у историји увек био синоним србског језика)

The historian from Slavonia Matija Petar Katancic wrote about the Serb name in the western Balkans :

“Nostris profecto Illyriis adeo id familiare est us Srblos passim se compellent, non Serviam incolentes
modo, sed universum pene Illyricum, ac Daciam quoque, in primis qui Graecam sequuntur ecclesiam, qui
per hoc maxime se ab ceteris distingui putant quod Srbli, Srblyani nuncupantur.”

“It is very usual that our Illyrians call themselves Srblos, not only those who live in Serbia, but [those
who live in] all Illyria and even Dacia, particularly those who follow the Greek law [the Orthodox]. They
show that they distinguish themselves the most when they call themselves Srbli, Srbljyani”.

M.P.Katancsics. De Istro ciusque adcolis.1798

A Hungarian anonymus author states in 1790

“Serbii i Bosnenses, quos Hungari Rascianos a Rasciae Regno appelant, nunquam se in propria lingua
Rascianos vocant, se Serbios (Szerblyi), neque usquam linguam suam, aut nationem, Rascianam
nuncupant, sed Serbicam aut Slavicam, Szerbszky, Szlavenski Narod”.
“The Serbs and the Bosnians, which Hungarians call Rasciani because of the Rascian state, never call
themselves Rasciani in their own language, but Serbios (Szerblyi), and don’t call neither their language
and people Rasciani, but Slavicam, Szerbszki, Szlavenski Narod.”

Dissertatio Brevis ac Sincera Hungaris Auctoris de Gente Serbica perperam Rasciana dicta, ejusque
meritis et fatis in Hungaria, 1790

Jezuita iz Češke Josip Dobrovski (1753–1829), „otac slavistike", smatrao je samo kajkavski dijalekt kao
hrvatski, dok je „sve drugo za njega ilirski ili srpski jezik“.

Za Dobrovskog Srbi su i Dubrovčani, Makedonci i Bosanci.. poistovjećivao (je)„dalmatinsko-ilirski“ jezik

sa srpskim jezikom pa je do kraja života ostao pri gledištu da su Dalmatinci i po jeziku i po porijeklu
uglavnom Srbi.

*****

Jedna nova civilizacija stvorena je u Egejskom basenu, drugačija od one na Bliskom istoku. Ta

nova civilizacija predstavlja osnov Evropske civilizacije. To su Minojska kultura na Kritu, kultura

Kikladskih ostrva, Nea Nikomedija kod Soluna i Lepenski vir (7000 god. p.n.e.), Sesklo (5000 god.

p.n.e.), Dimini u Tesaliji i Vinča (3000 god. p.n.e.), Armenohori, Dupjak, Nestram, Korešča, Gorenci u

Zapadnoj Makedoniji duž reke Bistrice, i druge. Kulturnoistorijski artefakti iz dolina Vardara, reka

Crna i Bregalnice, datiraju i od 6000 god. p.n.e. Ove kulture su u nauci označene jedinstveno kao

Egejska kultura.

Nosioci te kulture bili su narodi protoindoevropskog porekla. Neolitska hronologija Balkana

fiksira period od 3500 god. p.n.e. kao razdoblje kada se na ovim prostorima može sa sigurnošću

utvrditi identitet tih naroda.

Neolitska ekonomija ovih naroda, ili bolje reći, različitih, srodnih plemena, razvijala se u

zavisnosti od geografskih, odnosno, klimatskih uslova. To je skitačka ekonomija, u početku. Sastoji se

od lova, ribolova, sakupljanja hrane i stočarstva. Sporadično naseljavanje u plodnim dolinama reka,

postaje sa hodom vremena sve intenzivnije. Naseljavaju se doline većih reka u Srbiji, Makedoniji,

Trakiji, Tesaliji i na Peloponezu. Sedelačkom načinu života pogoduje drugačija ekonomija. Razvijaju

39
se ratarstvo i stočarstvo. Ove primarne delatnosti prati i razvoj zanata. Obrada kože i metala, izrada

posuđa i ukrasnih predmeta, kovanje oružja i brodogradnja, nose obeležja tehnologije toga doba. Ljudi

su živeli u selima i po gradovima. Postojala je trgovina, kao i drugi oblici civilizovanog komuniciranja.

UBIKACIJA PELAZGA

Jezik ovih plemenskih zajednica bio je jedinstven u čitavom Egejskom basenu, preko Male Azije,

sve do Kavkaza (Thomson, 1954, str.188). Njihovo pismo je bilo linearno pismo A, koje je nastalo na

Kritu. Prema Herodotu, fonetski alfabetski sitem je na Balkan iz Fenikije preneo Kadmo, oko 1313

god. p.n.e. Po mitologiji, Orfej je stvorio prvo pismo na prostorima Makedonije. Fonetski alfabet

usavršen je u Joniji, u Maloj Aziji. Smatra se da se to dogodilo u devetom veku p.n.e. Takođe se smatra

da se usavršavanje fonetskog alfabeta može pripisati Jonjanima nehelenskog porekla.

Pelazgi su narod koji čini prve zajednice na Balkanu. Etimološki, pel pelas znači najbliži rođak,

dok gen označava dolazak na svet. Znači, rođaci, domoroci. Prve zajednice na Kritu čine Minojci, na

ostrvima su to Lelezi, u Maloj Aziji Kari. Na prostorima koji nas interesuju, javljaju se još i Liđani,

Dardani, Joni, Luviji i drugi.

Pelazgi naseljavaju Balkansko poluostrvo od 36° do 40° severne geografske širine. Ova

geografska širina se poklapa sa linijom koju čine Olimp, Hasia, Pind i Peloponez. Herodot ove prostore

naziva Pelazgijom (od pelaške reči gi, gea - zemlja). Stanovnici su, po Herodotu Pelazgi. Na sever od

Pelazgije, od 40° do 41°, nalazi se Makedonija. Severno su Pelagonija Peonija i Trakija. Još severnije

su Boreja i Hiperboreja.

Južni deo, Pelazgiju naseljavaju plemena: Trespročani (pelaški: theos - bog i protos - prvi),

Peraibi (pelaški: pera - preko i vios - život), Magneti, Minijci, Lapidi, Tiroidi u Tesaliji (kasnije

poznati kao Tesali), Akarnani i Lelegi, Driopi, Lokri, Beoti i Atičani u centralnom delu kopna. Na
poluostrvu Apis (kasnije Peloponez) živeli su Arkadi, Egijalejci, Lelezi, Kavkonci i Jonjani. Pelazgi na

Egejskim ostrvima zvali su se Limeneji, Lezbijci, Samljani, Hiji i drugi. Na ostrvima u Jonskom moru,

živeli su Kari i ponovo Lelezi, kao i druga plemena koja su imala zajednički pelaški identitet.

Makedoniju, srednji deo područja Balkana, po Herodotu, naseljavaju takođe brojna plemena.

Uzimajući sebi slobodu doslovnog prevođenja imena naroda, u zagradama su data njihova imena na

našem jeziku. Slobodni prevod izaziva brojne asocijacije. Tako, Makedoniju naseljavaju Kisiji

(Bršljanci), Krestonci (Vetrogonje), Halkiđani (Bakreni), Makedonci (Gorštaci), Bromi (Zobeni),

Almopiji (Slani), Botijaji (Stočari), Seli (Sjajni), Pieriji (Svetogorci), Eordaji (Slavljenici), Elimejci

(Krivorečani), Linkesti (Rišani), Oresti (Planinci), Dasareti (Šumadinci ili Ormani), Enhelejci

(Jeguljari), Beoti (Govedari), Migdonci (Melezi) i drugi.

Na severu, najveća plemena su Pelagonci (pelaški: pelas - rođak, ravnica i pučina; gonia - ugao,

ili gonimos - plodan, odnosno, plodna ravnica, znači, Doljani), zatim, Deuriopi ili Deriopi (pelaški:

derris, deros - koža, apoi - gde, znači Kožari), Amfaksiti (Drvodelje), Parorbeli (kasnije, Pirinci),

Bisalti (Kolebljivci), Odomanti (Gatari), Sinti (Razbojnici), Peonci (Neumrli). Samo Peonci su bili

zastupljeni u desetak srodnih plemena između Aksija (Vardara) i Strimona (Strumice).

Najviše podataka o Pelazgima daje otac istorije, Herodot. U njegovim spisima, Pelazgi izranjaju

iz mita. On zapisuje i njihovu istoriju baveći se njima kao njihov savremenik (484- 431?). Tukidid,

Homer, Diodor, Strabon i drugi pisci, takođe pišu o Pelazgima. Tokom vekova, Pelazgi bivaju

zaboravljeni. U devetnaestom veku, na njih pažnju skreće Fittboten (1862). Rađa se pelazgologija,

savremena nauka o Pelazgima. Pelazgologija obrađuje arheolosku građu, mitologiju, istoriju,

etnologiju, kulturu i lingvistiku Pelazga. Arheološke i glosološke elemente Pelazga veoma studiozno su

istraživali u svojim pionirskim radovima Kretchmer (1892, 1896 i 1925), Thomsen (1899), Bruck

(1933), Georgiev (1941-45 i 1972), Windekens (1952), Chadwick (1967 i 1973), Chadwick i Ventris

(1973), Schachermeyer (1964), Mellaart (1966) i drugi. Od grčkih glosologa, posebno su angažovani

Hatzidakis (1882, 1905, 1915, 1924), Sakelariou (1977), Mpaminioti (1986) i drugi.
GLOSOLOGIJA PELAZGA

Mnogi glosološki elementi kod starosedelaca Balkana ne mogu se izvesti niti iz grčkog jezika, ni

iz jezika nekog od susednih naroda. Uporedne simasiološke, morfološke i fonološke analize pokazuju

da se niti prevodom ni etimološki ovi glosološki elementi ne mogu pridružiti nekom od pomenutih

jezika. To je navelo na ideju da je u pitanju jedan poseban glosološki supstrat. Taj glosološki supstrat

je protoindoevropskog, odnosno, pelaškog porekla.

Glosološki supstrati pelaškog jezika su oni elementi, na primer grčkog jezika, kojima se

završavaju određene reči.

U toponimima, to su:

- amos: Gramos, Samos, itd.;

- nthos: Korinthos, Zakinthos, Lavyrinthos, Tirynthos i dr.;

- ssos: Ilissos, Parnassos, Kifissos, Knossos i dr.;

- ssa: Edessa, Larissa, Naussa, thalassa, Arnissa, itd.;

- mnos: Kalymnos, Rethymnos, i dr., sledi ymnos i sl.;

- mna: Mithymna;

- ndos: Pindos;

- aki: Ithaki;

- akos: Astakos i dr.

U antroponimima sa eys (evs) :

- Ahillevs, Odissevs, Atrevs, Alizevs, Azevs, Andrevs, Fylevs, Foronevs, Enipevs, Makarevs,

Nilevs, Ypsevs, Kainevs, Lygkevs, Persevs, Evrystevs, Erehtevs, Kyhrevs, Otrevs, Penthevs,

Pilevs, Protevs, Thisevs itd.

Teonimi:

- Athina, Artemis, Apollon, Afroditi, Eremis, Ifestos, Theos, Promithevs, Zevs i dr.
Horonimi :

- nazivi svih ostrva u Egejskom i Jonskom moru su pelaškog porekla: Kriti, Thira, Thasos,

Lesvos, Milos, Naxos, Hios, Samos, Tinos, Tenedos, Skyros, Kefalonia, Levkada, Ithaki,

Zakinthos itd.

Regije: Makedonia, Pelagonia, Thraki, Peloponisos (Apis), Magnesia, Akarnania, itd.

Gradovi: Athinai, Mykali, Argos, itd.

Oronimi :

- Olympos, Pindos, Tomoros, Kifissos, Parnassos, itd.

Hidronimi :

- Pelagos, thalasa, Pontos, kolpos, Pineios, Sperheios, Kifisos, Eyinos, Evrostas, itd.

Fitonimi :

- Dafni, kolokynthos, narkissos, yakintos, terevinthos i dr.

Razni nazivi :

- geison, pyrgos, gefira, thiggos, megaron, sidiros, kassiteros, halkos, anax, aspis, theos, eirini,

kithara, kindynos tyrannos, solin, xifos, doulos i dr.

(Navedeni glosološki supstrati navedeni su fonetski, a ne u zvaničnoj transkripciji).

Makedonski Pelazgi ostavili su takođe veoma bogat glosološki supstrat. Oni su dali imena svim

rekama u Makedoniji. Tako je Axios (odličan, najbolji) - Vardar, Aliakmon (veoma snažan, veoma kriv) -

Bistrica, Mestos (pun, besan) - Mesta, Erigon (veoma plodan) - Crna, Strimon (krivudav) - Strumica itd.
Oni

41

su imenovali i jezera: Lihnida (svetiljka) - Ohrid, Vrygiis (briga) - Prespa, Keletron (prevlaka) - Kostursko,

itd. Dali su imena i brojnim gradovima: Aigai, Petra, Argos, Emathia, Evropa, Pela, Keletron, Edessa,

Naussa, Arnissa, Dion, Veria, Pelagonia, Idomeni, Thermi, Kissos, Mieza, Ossa, Stagira, Olynthos, Siris,

Stenai, Alkomenai, Styvera, Vylazora, Stovoi, Lyhnida, Amfipolis, Skopi, Astibos i dr.
Mnogi oronimi su takode potekli od makedonskih Pelazga. Olimpos, Pieria, Grammos, Voio,

Askio, Verno, Vermio, Varnous, Boras, Hortiatis, Tomoros, Orvilos, Rodopi, Peristeri, Panaggaio, itd.

Makedonski Pelazgi su utemeljili i nazive mesta važnih za potonju roligiju. Na najveću planinu

Olympos (najopevanija), postavili su Boga nad Bogovima, Zevsa (Dias) sa Panteonom. Oni su

sagradili i hramove i proročišta Dion, Pythion, Petru i dr. Čitavu oblast oko Olimpa nazvali su Pieriom,

Svetom Gorom. Na jugozapadu je Dodona, Thesprotis gi (Prvobožanska zemlja), navodno prvi hram i

proročište u Evropi.

Imena plemena makedonskih Pelazga su imena životinja, biljaka, zanimanja i staništa. Tako,

Linkesti dobijaju ime po risu (lingx - ris), Enhelejci po jegulji (eghelys), Dasareti se tako zovu po

šumama (dassos - šuma), Oresti po planinama, Pelagonci po dolinama, Elimejci po krivudavoj reci,

Botiaji su pastiri, Almopiji se bave i trguju solju, Deriopi kožom.

Po mitu, Makedonci još potiču i od legendarnog kralja Makedona, sina kralja i boga Ozirisa, koji

je, navodno, živeo oko 2300 godine p.n.e.

Egejska civilizacija makedonskih Pelazga i Pelazga uopste bila je nenasilna, po susede

miroljubiva. Smatra se da je ova civilizacija postojala već oko dve i po hiljade godina na Balkanu,

kada se, oko 1600 godine p.n.e. iznenada pojavila najezda bezimenih doseljenika. Istorijski narod

Hetita iz Male Azije ove došljake u regiju, u trinaestom veku p.n.e., označava kao Aheje.

ODLAZAK PELAZGA SA ISTORIJSKE POZORNICE

Aheji su bili narod pastira i zemljoradnika. Oni su prešli preko današnje Albanije i Epira i

naselili se u jugozapadnom delu Tesalije, u oblasti Ftiotidi, oko reke Sperhej. U istoriji, ova oblast je

poznata kao Ahajska Tesalija. Imala je pet naselja: Alo, Alopi, Trahina, Ftija i Helada. Vremenom se

izdiferencirao takozvani Mirmidonski savez, sa rodonačelnikom Eakom, ocem Peleja. Eak je deda

najvećeg trojanskog junaka Ahileja. Mirmidonski savez je bio sastavljen od plemena Ahejaca i Helena.

Događaji koji slede opisani su ukratko da bi se osvetlio period smene civilizacija na ovom
području.

Prema Eratostenu, oko 1313 godine p.n.e., dok je oblikovanje Saveza u Tesaliji bilo u toku, u

pelašku Beotiju dolazi Kadmo iz Fenikije, sa Bliskog istoka. On putuje preko Rodosa, Trakije i

Makedonije. U Beotiji, podiže utvrđenje Kadmeja, radi odbrane od Ahejaca. Oko ovog utvrđenja će

kasnije nastati grad Teba. Njegov rođak Danaj (presvetli), vladar Libije, napušta svoju zemlju i u

Argosi, na Peloponezu, dobija presto koji je pripadao kralju Pelazga, Gelanoru. Gradi Argivsku

tvrđavu, da bi zaštitio grad od Ahejaca. Danaj iz Argose je rodonačelnik istorijskih Danajaca.

Oko 1246 godine p.n.e., Pelops iz maloazijske Lidije (Frigije) predvodi deo tesalskih Ahejaca na

Peloponez, kao njihov kralj. Ahejci naseljavaju severoistočni deo Peloponeza, između Pelazga i Jonaca

u Argolidi. Manji deo plemena Ahejaca naseljava se u Meseni, na jugu poluostrva. To su Parakiparski

Ahejci. Ime Peloponez se javlja u čast Pelopsa (raniji pelaški naziv Apis ili Pelazgiotis se potiskuje).

Od Pelopsa potiče dinastija Pelopida, od kojih su najpoznatiji Atrej, Agamemnon, Menelaj i Orest,

kraljevi Mikene.

Ahejci Peloponeza, poznati su zbog Mikenske kulture, linearnog pisma B, Trojanskog rata 1193

godine p.n.e. i razvoja trgovine. Pre dolaska na ove prostore, još dok su bili u Panoniji, njihov jezik je

bio protohelenski, odnosno protoahejski ili prodijalektički. Ahejski dijalektički se kod Ahejaca javlja

sa njihovim dolaskom na Peloponez (linearno pismo B, Mpampinioti,1986). Homer naziva učesnike

Trojanskog rata, pod vođstvom Agamemnona, Argivcima, Ahejcima i Danajima. Etnički, oni su bili

Ahejci, živeli su u Argolidi na Peloponezu, gde je vladao njihov rodonačalnik Danaj. Između Ahejaca i

pelaških Makedonaca postojali su trgovački odnosi. Njihov prostor je dopirao do Tesalije. U Mikensko

42

doba, Ahejci su verovali u duše svojih predaka, posebno predaka heroja; kosmogonija i teogonija

Olimpa je njima bila tuđa.

Dok su u dvanaestom veku p.n.e. Ahejci osvajali Troju u Maloj Aziji, na Balkanu dolazi do velike seobe
naroda. Egzodus starosedelaca, migracije i nova naseljavanja su karakteristična za taj

period. Migracioni talas sa Balkana, zaustavlja se čak u Egiptu, u vreme Ramzesa III, 1190 godine
p.n.e. To je poznata "najezda naroda sa mora". U migracionom talasu učestvuju Iliri i Epiri iz zapadnog

dela Balkana i Dorci iz oblasti južno od Makedonije. Proterani sa Balkana, neki starosedeoci, kao na

primer Brigi, koji su živeli severozapadno od Makedonije i Biti, koji su živeli severno od Makedonije,

emigrirali su u Malu Aziju, uticali na raspad Hetitskog carstva i stvorili tamo svoje nove zajednice,

Frigiju i Bitiniju. Beoti sa Pindskog vrha Voio, sa Epirske strane, preselili su se u zemlju Kadma, koja

se od tada zove Beotijum. Tespročani su emigrirali u pelašku Eolidu, u ravnicu Peneja, koja se od tada

naziva Tesalijom (Herodot). Ahejci iz Tesalije i sa Peloponeza, pobegli su u maloazijsku Eoliju. Jonci

iz Atike i sa istočnog Peloponeza, migrirali su u maloazijsku Joniju, 1044 godine p.n.e. Prema tome, i

stvoritelji Mikenske kulture su emigrirali, napuštajući svoju Heladu.

Posle egzodusa Ahejaca i Jonaca, u Pelazgiji, na jugu Balkana, ostaju starosedeoci Pelazgi. Oni

su se dugo odupirali pritiscima doseljenih Doraca ("dorizacija"). U istoriji, ovaj period je poznat kao

"mračno doba". Sve počinje iz početka, kao "arhaično doba", sa Homerom i Hesiodom. Dorci

postepeno uvode svoj sistem društveno-ekonomskih odnosa. Stvaraju samoupravne, jednonacionalne

gradove-države, polise. Polisi nastaju najpre u Argosu, zatim na Korintu i u Sparti, na Peloponezu.

Atina i Teba ostaju multietničke sredine. Postepena dorizacija dovodi do stvaranja "Dorilenda", na

jugu Balkana, koji se kasnije naziva Helada. Novi stanovnici asimilirali su Pelazge i preostale Jonce,

ali su verovatno preuzeli njihovu kulturu i etnonim od Deukalionovog sina Helena iz tesalske Ftiotide.

ZAKLJUČAK

Arheološka istraživanja su potvrdila postojanje prvobitnih ljudskih zajednica postglacijalnog

neolitskog doba na jugu Balkana, koja su kasnijim istraživanjima pripisana praistorijskim Pelazgima.

Fenomen Pelazga je malo istražen u savremenoj istoriografiji, kulturi i lingvistici.

Prva gradska i seoska naselja datirana na oko 7000 godina p.n.e. utvrđena su u dolinama Dunava

i Vardara, pre svega u Vinči i u Ematiji, jugozapadno od Soluna, u Makedoniji. "Sesklo" kultura u
Tesaliji, nalazi iz dolina reka Crne i Bregalnice datirani na period 6000-5000 god p.n.e., takođe se

pripisuju Pelazgima i ukazuju na neratnički način života. Mlađi nalazi u vezi sa Pelazgima, ubikovani

kao "Dimini" u Tesaliji, Armenohori u Zapadnoj Makedoniji i druga, sa utvrđenjima od kamena tipa

"gradina" i keramikom sa crnim crtežima na beloj površini sličnim onima u Troji I, datirani su u 3500

god. p.n.e. (Blegen,1897).

Pelazgi su narod protoindoevropskog porekla, koji je na južni Balkan došao preko Kavkaza i

Male Azije. Povlačenje ledenog doba označava širenje pelaških zajednica. Pelazgijom se naziva

prostor od 36° do 40° severne geografske širine. To je prostor od ostrva Kitera na jugu Peloponeza, do

planina Pind i Olimp na severu; slede Makedonija, Peonija.

Pelazgi žive u plemenskim zajednicama, kao i njihovi savremenici, plemena Minoja, Makedona,

Kara, Jona, Dardana, Liđana, Lelega, Kavkona i drugih. Smatra se da su ova plemena komunicirala

jedinstvenim protoindoevropskim, paleopelaškim jezikom. Linearno pismo A koje još nije dešifrovano,

poznato je u paleografiji i vezuje se za narode ove prvobitne zajednice. Kultura ove zajednice naziva

se Egejska kultura i smatra se prvom originalnom kulturom Evrope.

Izvori za izučavanje kulture i jezika Pelazga nalaze se u bogatoj nomenklaturi horonima,

toponima, hidronima, fitonima, teonima, istoriji i mitologiji, književnosti i umetnosti južnog Balkana.

Glosološki elementi praistorijskog jezika Pelazga čine supstrat jezika antičkih Makedonaca, Grka i

Latina. Posredstvom ovih drevnih naroda, njihovog lingvističkog i sveukupnog nasleđa, formira se i

svakodnevno obogaćuje i pojmovnik savremene nauke.

Ova razmatranja mogu da posluže kao polazište za istraživanje razvoja zajedničkog kolektivnog

nesvesnog svih naroda na području Balkana. Ona su komplementarna teorijama o etnogenezi raznih

43

naroda i umanjuju isključivost tih teorija, što je zalog za opstanak budućih generacija na ovim

prostorima.
Prema nekim novijim istrazivanjima, u vreme pre velikih seoba naroda ( pre pada zapadnog Rimskog
carstva ), dva plemena Iranskog porekla posla su u veliku avanturu.

Srbi i Hrvati su nekada bili plemena Iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza.
Prvobitni Srbi i Hrvati su bili samo deo nacije koja je kroz istoriju bila najpoznatija pod imenom Skiti. ( po
hronoloskom redosledu, prvo su znani kao Kimeri ( simerijanci ), Skiti, Sarmati, Alani, a danas su jedini
direktni potomci ovih drevnih ratnika kavkaski narod Oseti.

Iako su ih istoricari nazivali raznim imenima, ova plemena su sami sebe nazivali raznim verzijama reci
Arijevci. ( Danasnji Oseti sami sebe zovu Ironi, a njihov predjasnji naziv -Alani je takodje samo verzija
naziva Aryan ).

Podseticu vas da Iran u prevodu znaci -zemlja Arijevaca, i da su osnivaci onoga sto mi znamo kao
Persijsko carstvo bili upravo Arijevci.

Persijski Carevi ( Darije, Kserks, Artakserks itd. ) su sami sebe nazivali Arijevcima.

Prema ocu istorije, Herodotu, Persijanci su u to doba ( 400 p.n.e ) bili tipicne Arijevske fizionomije, mada
su se kroz vekove dosta mesali sa drugim narodima, kao sto su Elamiti ( slicni Dravidima ) i drugim belim
mediteranskim narodima, kao sto su Semiti ( Asirci, Arapi itd. ) i Kavkaskim narodima.

Svi drevni istoricari se pri opisu Skita, Sarmata i Alana ( Arijevaca ) slazu u tome da su izrazito visoki i
snazni, i uobicajeno su svetle kose i ociju.

Danasnja arheoloska ispitivanja to i dokazuju. U kurganima ( grobnicama ) ovih stepskih ratnika nadjeni
su skeleti tzv. kontinentalnog Nordijskog tipa.

Medju njima su nadjeni i skeleti visine preko dva metra! Sto je veoma neobicno, jer su u to doba ljudi bili
visoki jedva 160cm. u proseku.

Zene su takodje bile i ratnici, anticki mit o Amazonkama potice upravo sa tih prostora. ( Masageti, jedno
od Arijevskih plemena je prema Herodotu imalo Kraljicu-ratnicu ).
Dakle, prema nekim lingvistickim istrazivanjima, sama imena Srbi i Hrvati vode poreklo od ovih ratnika iz
stepa. Cak i danas, u Iranu postoje provincije Sarvestan i Horuvatia, i postoje cak i Iranske legende o Caru
koji je naselio Sarve i Horuvate u novoosvojene provincije u Evropi.

U Sarvestanu, u Iranu, danasnji stanovnici su muslimanske veroispovesti, mada i dalje nose drevne
narodne nosnje ( opanci!!! ) i njihove zene ne nose feredze i zalove.

URL=http://www.netiran.com/Htdocs/Clippings/Art/981022XXAR02.html]Sarvestan, zemlja Kedrova,

800 km juzno od Teherana[/URL]

Srbi i Hrvati su izgleda pokorili Slovenska plemena, i jedno vreme su bili gospodari nad delom Slovena, ali
su kasnije i sami postali Slovenizovani, i zaboravili su svoj prvobitni jezik. ( U to doba, Iranski i Slovenski
jezici se i nisu previse razlikovali ).

U doba seobe naroda, Srbi i Hrvati su se naselili najdalje na zapadu, u danasnjoj Saksoniji i Sleskoj.
( Saksonci su takodje, imenom, Skitskog porekla ).

Kasnije su se Srbi naselili u danasnjoj Slovackoj ( Bela Srbija ) a Hrvati u juznoj Poljskoj ( Bela Hrvatska ).
Srbi koji su ostali na zapadu se i dan danas zovu Luzicki Srbi.

Vizantijski Car Heraklije pozvao je Srbe da se nasele u Makedoniji ( Sev. Grcka i danasnja BJR Makedonija
), odakle je trebalo da odbiju invaziju Avara.

Odatle se gubi i poslednji trag drevnih Arijevskih obicaja medju Srbima i Hrvatima, jer su oba naroda
primili Hriscanstvo.

Jedan od ovih Iranskih ( Arijevskih ) Stepskih ratnika bili su i Alani. Njihova putesestvija su jos neobicnija
od Srpskih i Hrvatskih.

Alani su iz stepa severno od Kavkaza krenuli zajedno sa Gotima na krstarenje po Evropi. Bili su u sluzbi,
kao placenici Rima.

Alani i Goti su u 3. veku opljackali Rimske gradove na Balkanu, pustosili su po Severnoj Italiji, Francuskoj i
Spaniji.
Alani su zajedno sa Vandalima osnovali razna mala kraljevstva po Spaniji, a na kraju su stali u danasnjem
TUNISU! u Sev. Africi, odakle su ih Vizantinci uzimali kao placenike u borbi sa Persijom. Njihovo
kraljevstvo su srusili Mavri u 7. veku.

Alani u Francuskoj su osnovali i neke gradove blizu Orleana. Alanski placenici su bili na ceni cak i u 11.
veku, kada su ih Normani poveli u osvajanje Britanije. Alanska konjica je u bitci kod Hejstingsa 1066. bili
jedan od vaznih faktora pobede Normana nad Anglo-Saksoncima.

Na Balkanu su Alani bili prisutni i u doba Nemanjica. Srbi su ih tada zvali Jasi, i cinili su deo Srpskog
plemstva sve do konacnog pada Srbije pod Osmanlijama u 15. veku.

Tragovi ostaju, kao npr. na zapadu, ime Alan ( sto je verzija reci Aryan ), a na nasim prostorima i dalje
ima prezimena sa prefiksom Jas-

( U doba Nemanjica, u Srbiju su naseljeni i Saksonski rudari (Germani) , koji su danas znani kao Janjevci ).

Jedno od najjacih svedocanstava za Srbe jeste srpski jezik, cije su mnoge reci zajednicke sa prastarim
sanskritskim, a cemu je, u ovoj studiji, posvecen poseban odeljak. Tu srodnost srpskog i sanskritskog vrlo
je lepo dokumentovao ceski naucnik Pavle Josif Safarik u svome delu “Starozitnosti Slavjanske”.

Srpski filolog Djura Danicic u svojim “Korenima” kaze da ime Srbin potice od indijske reci “sahrb” u
smislu braniti, stititi. No poreklo imena Srbin razni istoricari i naucnici, filolozi i pisci, nalaze u raznim
izvorima i gotovo svi se slazu u osnovnom, tj. da svaki naziv za ime Srbin potice, u stvari, od istog korena.

Safarik u svome spomenutom delu kaze:

“Reci Sobranije, zbor, sabor, ili sever navode izvesne autore da u njima traze poreklo Srpskog imena, jer
je otadzbina Srba bila danasnja Sibirija. Imena Sjurb, Sjarb, Sjarbin, Sebr, Sebrin, Sevr, Sibrin, Serb,
Servin, Srb, Srbin samo su razni oblici imena Srbin sa znacenjem: rod, rodjak, narod, uz druge sinonime,
upravo kao i latinsko: gens, natio, itd.”

Ruski istoricar Veltman izmedju ostaloga kaze:

“Ime Srbin se od starine odnosilo na vojnicke ratnicke staleze u Rusiji, te to ime oznacava vojnika, hrabra
coveka, koji se vecno bori i od koga su postali svi danasnji kozaci u Rusiji.”
Po jednom od prvih srpskih istoricara, Jovanu Rajicu, poreklo srpskog imena bi imalo vise izvora, kao sto
on to navodi u svome delu “Istorija raznih slovenskih narodov, naipace Bolgarov, Horvatov i Serbov”.
Rajic jedan izvor srpskog imena nalazi u Huno-Sabira, drugi u nazivu Sarbata – Sarmata, a treci u imenu
reke Srbice izmedju Tigra i Eufrata u Mesopotamiji.

Ako li se pak opet povratimo Safariku i njegovom sunarodniku Janu Kolaru, teologu iz Slovacke, izlazi, da
u zaplavu reke Volge rec Serbo oznacava porodicu, rod, svojtu.”Kako se ti ono zvase, Rodjace?”, kaze se
kod Srba nepoznatom Srbinu, a to ne postoji kod drugih naroda!

S druge strane, Belorusi smatraju da rec Srbin, a stvarno rec Sjarb, ili Sarb, znaci silu, mnozinu ili mnostvo
velikog naroda iste krvi i istog jezika. Kod Velikorusa Srb znaci zdrav, junacan, silan sloj ljudi. Sorab pak
kod Luzickih Srba ukazuje na razboritijeg, najlepseg, najobdarenijeg – ukazujuci ne samo na nesto dobro,
vec na dobro u superlativu.

Ukrajinci tvrde, da se imenom Srbin ukazuje na gospodovanje, sto oni iznose i kroz svoje pesme. Pa i kod
nas Srba na jugoistoku Evrope, kad neko treba da se pohvali kao hrabar i valjan covek, kaze se: “Srb od
Kosova!”

Arabljani i stari Haldejci u coveku koji nosi Srpsko ime gledali su coveka slobodnog, junaka i uopste
nepokornog. Stari sanskritski, praotac indoevropskih jezika, belezi rec serbh sa znacenjem: seme, koleno,
rod, ili pak u smislu: besneti, ne dati se nikome.

Veliki ban Bosne, Ninoslav, u svojim poveljama kojima je utvrdjivao odnose svojih gradjana i
Dubrovcana, svoje gradjane naziva Srbima, a Dubrovcane Vlasima.

Tomo Maretic, poznati slovenski filolog i lingvista, po narodnosti Hrvat, kaze u jednom od svojih dela:

“Ima pisaca, kao sto je vizantijski car Konstantin Porfirogenit koji samovoljno tumaci ime Srbin kao
latinsku rec “servus”, sto znaci ” rob”. Ta njegova zlonamernost nije imala oslonca, jer je tacno utvrdjeno
da je protivno i samom pricanju Porfirogenitovom da su se Srbi vec pre dolaska na vizantijsko tle, zvali
Srbima. Osim toga, ime Luzickih Srba i Ruskih Srba najbolje potvrdjuje originalnost srpskog imena, jer ovi
ne imadjahu nikakve veze ni sa grckim, ni sa rimskim carstvom.”

***

Najzad, Racki spominje jos jedno Halkokondilovo obavestenje iz njegove “Istorije Vizantije”, sa strane
14., gde Halkokondilo iznosi tvrdjenje, da su:

“Tribali, odn. Srbi, najstariji i najveci narod na svetu.”

Originalna nemacka hronika koja se nalazi u Minhenu, a pisana je pre hiljadu godina, doslovno kaze:

“Zeriuani quod tantum est regnum...”

“Srbi, cije carstvo je toliko veliko, da su iz njih proizisli svi slovenski narodi, kao sto sami Sloveni tvrde da
svoje poreklo vode od Srba.”
Maretic u svome vec napred navedenom delu dodaje:

“Plinije, rimski istoricar, kaze da su Srbi ziveli oko Dona, a Vendi uz Vislu.”

Dalje Maretic primecuje:

“Sva trojica grcko-rimskih istoricara ne znaju uopste za slovensko ime; i Ptolomej, i Tacit, i Plinije govore
samo o Vendima, ili Srbima.”

S obzirom na kasnu pojavu imena Sloven razumljivo je sto u to doba Slovene niko nije ni spominjao, vec
Tracane, redje Srbe, a zatim Tribale, Vende, Ante, Dardane, Peone, Ilire, itd.

Grcki istoricar Istocnog rimskog carstva, Prokopije, tvrdi da su Srbi:

“Nastanili veliki deo Azije i preko Balkana jos pre Hrista doprli sve do Rima.”

Njegovom se misljenju pridruzio i Arapski pisac Al Bekr i gotski Jornand.

Hrvatski istoricar, Racki, u napred spomenutom delu, kaze:

“U pocetku nazivahu se Sloveni domacim imenom Srbi, tj. rodjaci, a stranci, specijalno Nemci, zvali su ih
Vendima, ili Vindima. Pod tim imenom poznaju Slovene i Grci i Rimljani jos od sedmog veka pre Hrista.
Sirenjem rimskog carstva i Rimljani odbijahu tacnije podatke o Vindima, tj. Srbima, a kada je unistena
stara rimska drzava, nestade starog domaceg imena Srb kao opcenitog svemu rodu te se ono zadrza kod
Polabskih i juznih Srba.”

Josif Dobrovski proglasen za “patrijarha slavistike”, jezuita i rektor bogoslovije, u svome Godisnjaku za
1827. g. pise:

“Istovetnost Luzickih Srba i balkanskih Srba nije slucajna. Ona potice iz prastarih vremena kad su se
srpskim imenom svi tadasnji Sloveni nazivali pre nego sto je nastalo slovensko ime.”

I Safarik, a isto tako i ruski istoricar Veltman, u potpunosti se slazu s Dobrovskim i po njima je:

“Ime SRB tako staro i duboko ukorenjeno medju svim slovenima moglo samo u zajednickoj pradomovini
imati svoj prirodan znacaj.”Nemac Cerning (Carl von Czoernig), poznati etnograf, pise u svome dole
citiranom delu:

“Prvo opste ime svih Slovena bilo je Serbli, sto znaci ujedinjeni.”

Madjar Kalaj pise u svojoj “Istoriji Srba”:

Po ispitivanjima najboljih naucnika svi slovenski narodi su se u prastaro doba nazivali Srbi, a Sloveni i Anti
bili su samo ogranci ove porodice.
Južni Sloveni i njihovo doseljavanje jesu izmišljeni, kako Milanović kaže, da se razbije korpus srpskog
etnosa na Balkanu, Sloveni doista dolaze u VI i VII veku sa Avarima i ovde zatiču plemena Sarmata:
Jazige, Ante i Alane (Serboe); Avari odlaze a Sloveni ostaju i mešaju se sa Srbima/Sarmatima. Srbi se
na ovim prostorima pominju od 110.g. pre n.e.(dolazak Jaziga), Hrvate prvi put pominje Porforogenet
u X veku, Slovence pominju kao karantanijske tek u XI veku (u stvari, oni su pleme Lužičkih Srba), ovi
ostali naciju dobijaju posle 1945 zahvaljujući Brozlijama, dakle, političkim putem!

Многи када се суоче са неком новом ствари, не кажу не знам, већ то није тако. Како је? Онако
како смо и до тада знали. Може ли у таквим околностима да се дође до чистих, или назовимо
их, нових сазнања.

Радивоје Пешић, археолог

#######################

Interesovanje za Romeje i Romejsko carstvo (Vizantiju) počinje pregalačkim radom humaniste i

bibliotekara Hijeronimusa Volfa (1516-1580) koji je prvi prevodilac, sa starogrčkog, uglednih romejskih
istoričara Zonare, Honijata i Gregore. Ovo interesovanje, koje se brzo širilo Evropom, pravilno možemo
sagledati u svetlu političkih i konfesionalnih odnosa - tu mislim na ratove sa Turcima, pojave unionizma u
katoličkoj crkvi i "procvat" protetantizma, sa izrazitom simpatijom ka Vizantiji.

Prvi prevodi su nesistematski, uglavnom se prevode svi rukopisi do kojih se moglo doći. Kasnije, dolazi
do sistematizacije i izrade, hajdemo uslovno reći, Korpusa vizantijske istorije. Dela Konstantina
Porfirogeneta prvi prevode vatikanski bibliotekari, pokatoličeni Grci, Nikolaus Alemanus i Leo Alatijus -
sa starogrčkog, na latinski, razumljivo. Njihov prevod biće objavljen prvi i jedini put u Francuskoj u
zborniku nazvanom Pariski korpus 1, 1648. u redakciji Filipa Labea pod naslovom Excerpta de
legationibus Constantinii Porfirogenetus. Knjiga je štampana u čuvenoj štampariji Kolbera pod visokim
pokroviteljstvom Luja 14.

1711.g. pojavljuje se potpuno novi prevod, bez oslonca na prevod Alemanijusa i Altijusa, onaj koji
potpisuje dubrovački benediktanac Anselmo Bonduri (1670-1743), numizmatičar i istoričar, poznat po
velikoj zbirci vizantijskih tekstova Imperium Orientale siveantiquitates Constantinopolitanae u 2 knjige
koje ulaze u Pariski korpus 2 zajedno sa novim izdanjem De amindistrando imperio, Porfirogeneta.
Zanimljivo je da u uvodnoj napomeni Banduri piše da je prevod sačinio na osnovu jednog prepisa DAI iz
XI veka! Samo to i ništa više, dakle, nepoznati prepis... Ova izjava mu je poslužila da u DAI ubaci hrvatski
etnos, na isti način kako je to jedan drugi Dubrovčanin, Marko Marulić, uradio sa prevodom Popa
Dukljanina - gde god nađeš slobodno mesto tu izbaci Srbe a ubaci Hrvate! Sve buduće redakcije
Porfirogenetovog teksta biće u ovom duhu, pa i ova poslednja, od A.Petrusija (Constantino
Porfirogenito, De Thematibus, Studi e testi, Vaticano 1952.)

(Miodrag Milanović: O nemačkoj Bečko-berlinskoj istoriografskoj školi)

Mirjana Corovic-Ljubinkovic (Le Slaves du Centre balkanique du VI' au IX' siecle, Balcanoslavica, I, Prilep-
Beograd, 1972) je tvrdila da se radi o 6. vijeku, sto se vidi u samom naslovu.

Franjo Barisic (Proces slovenske kolonizacije istocnog Balkana, Simpozijum: Predslavenski etnicki
elementi na Balkanu u etnogenezi Juznih Slovena, Sarajevo, 1969, str. 25, sasvim sigurno nadovezivanje
na najstarija slavenska naselja u Musicima i Jazbinama, praski tipovi lonaca iz VI vijeka otkriveni 1966,
Irma Cremosnik) je pisao o najstarijoj Sklaviniji u istocnoj Bosni u 6. vijeku, a na istom simpozijumu
Mirjana Corovic-Ljubinkovic je o problemu arheoloske identifikacije ostataka sklavinske materijalne
kulture (Ka problemu kontinuiteta Iliri - Sloveni, str. 204) pisala samo u okvirima VI vijeka, a ne ranije.

Mirjana je objavila jos jedan rad koji je izlozen na II medjunarodnom kongresu slovenskih arheologa u
Berlinu (Les Slaves des regions centrales des Balkans et Byzance, Sloveni centralnih oblasti Balkana i
Vizantije, II, str. 173-194) 1970. godine u kojem pise da se odnosi Vizantije i Juznih Slovena, od dolaska u
Podunavlje do stvaranja prvih cisto slovenskih drzava (Srba i Hrvata) mogu hronoloski uokviriti od 500.
godine do kraja VIII vijeka (sazetak na srpskom: Berichte uber den II. Internationalen Kongreß fur
Slavische Archeologie, Band III, Berlin 1973, str. 213).

Jovan Kovacevic se bas osvrce na staro balkansko stanovnistvo i spominje naseljavanja Slovena na
Balkan u kontekstu VI vijeka, uz pretpostavku da je prva Sklavinija u Bosni oformljena oko 550. godine
(Sloveni i staro balkansko stanovnistvo, Materijali IX, Prilep 1970, Beograd 1972, str. 71).

Poznati češki zbornik Mater Verborum kaže: “Sarmati i Serbi su dva imena istog značenja za isti narod".

+++++++++++++++++

Taj odnos Sloveni : starosjedioci je skoro nemoguće odrediti, a mislim da to nije ni bitno... uglavnom
Srbi (i ostali Južni Sloveni) su miks srpskog plemena i ostalih starih Slovena i starosjedilaca (Vlaha)... i
jednih i druigih je bio značajan broj, a u to se uklapaju i istraživanja GG...

Čuli smo tvrdnje da je Slovena bilo malo i tome u prilog je postavljan snimak gdje pokojni Tibor Živković
u Ćirilici govori o 1,2,3% Slovena... ja sam baš neki dan pogledao tu emisiju i po mome mišljenju Živković
je mislio na stare gradove... starim Slovenima ti gradovi nisu bili toliko interesantni, osim da im nametnu
vlast, a široke slovenske narodne mase su naseljavane u kotlinama i dolinama rijeka... široke vlaške
narodne mase su se povukle u brda... postepeno nastaje miješanje i slovenizacija tih Vlaha...

Nego, skoro sam čitao da čak ni gradovi u Srbiji u nemanjićko doba nisu bili većinski srpski, već su tu
uglavnom živjeli Latini, Grci i Sasi...
 +++++++++++++++++

Nastavljajući ciklus stare literature o seobi Srba i Slovena na Balkansko poluostrvo koji smo
započeli pre par stranica, mislim da nema boljeg kandidata za analizu od Laonika Halkokondila
iz XV stoleća.

Ovde ne mislim na mit o Srbima, narodu najstarijem kako se ovom grčko-turskom piscu
pogrešno pripisuje, zahvaljujući nesretnom korišćenju latinskog prevoda umesto izvornog teksta.
Pogledajmo šta Halkokondil piše o poreklu Srba i Slovena (prevod Entonija Kaldelisa (1. knjiga
Halkokondilovih Istorija):
Laonik Halkokondil
Oni su se ili izdvojili iz ilirskog plemena i naselili ova područja, ili su, kako neki tvrde, došli iz
dalekih krajeva Evrope preko Dunava, naime, iz Hrvatske i zemlje Prusa, sa arktičkih
obala, i Sarmatije (danas zvane Rusijom) sve do krajeva nenastanjivih zbog hladnoće.
Napredujući odatle, oni su prešli Dunav i stigli u zemlje uz Jadran, posle čega su se proširili duž
većine obale sve do Mlečana, osvajajući je i potom nastanjujući. Ili bi možda bilo bolje reći
upravo suprotno: da su se iselili iz zemalja kod Jadrana, prešli Dunav i onda dosegli dalje od
nastanjenog sveta. Ali to ne bi moglo da se kaže sa ijednom dozom sigurnosti.

Laonik Halkokondil
Sloveni poseduju kraljevstva sa obe strane Dunava i iza njega, jer je njihova rasa veoma velika i
prilično mnogo rasprostranjena. Stoga, bilo bi ispravnije zaključiti da su odatle došli ovamo,
nastanjujući se u zemljama duž Jadranskog mora i šire po prelasku Dunava, nego da su krenuli
odavde i dospeli do krajeva sveta koji su gotovo nenastanjivi.
Halkokondil polemiše o ilirskom pitanju i, razmatrajući etnografsku sliku i svoje izvore,
obrazlaže: ili je Ilirik mesto porekla tog roda, davši ime, tom rodu, ili su, kako je pronašao po
svojim izvorima, u pitanju potomci doseljenika na Balkansko poluostrvo. Njegov konačni
zaključak tog kratkog eskursa kojim se bavi poreklom Srba i uopšteno Južnih Slovena i za koje
vreme iskazuje određene svoje nesigurnosti, jeste da će biti da se ipak tu radi o doseljenicima, a
ne o autohtonom stanovništvu.

Ono što je od vrlo velikog značaja od ovih podataka koje nam Halkokondil donosi jeste da tu
imamo, izgleda, nezavisnu potvrdu Porfirogenitovih navoda. Neki od Halkićevih izvora je,
izgleda, svedočio o Severnoj Hrvatskoj koju poznajemo iz Porfijevog izvora. Značaj ovoga je još
Relja Novaković u svojim delima zacrtao, uz dobro svedenu opasku da Halkokondil potvrđuje
narativ o jugoistočnom smeru doseljavanja Srba, docnije kada govori o eksplicitno Srbima
(odnosno, kako se može videti i iz pominjanja Sarmatije, o starom istoriografskom narativu o
poreklu iz Vavilona, preko Kavkaza u Sarmatiju, pa na zapad do Polablja i onda završetku oluka
seobom na centralno područje Balkana).

P. S. Prosto nemam reči, koliko provera izvora ispostavlja se kao jedna prava mentalna agonija
kod novoromantičara. Bilo bi tužno, da nije toliko smešno...verovatno je tragikomično
najkorektniji izraz. Kreće se od Srba naroda najstarijeg (nije reč o samo Srbima) gde se umeta
zbog zakržalog latinskog prepisa (koji koriste uprkos tome što postoji grčki original, upravo iz
zbirki rimokatoličkog korpusa koji isti doslovno pljuju zaobilazeći pravoslavni) kako navodno
kaže Laonik pouzdano znam (a zapravo doslovno veli da upravo nije siguran) da bismo došli do
toga da je stari Džoni, inače gotovo Sveto pismo kod autohtonističkih publicista zbog
pomenutog, iskvarenog i iz konteksta istrgnutog citata, zapravo ovejani pristalica „Bečko-
berlinske sekte”. I to sve pored, kako bi ispalo nekritičkim i delomičnim čitanjem teksta, uz to da
bi ispalo još da su Srbi hrvatskog porekla.

+++++++++++
Segmenat koji je citiran sa one druge teme, odnosno prethodni post koji sam tamo postavio, ima tu
svrhu. Ovo sam postavio radi ove teme, tj. uvida u prednemanjićku istoriju u srpskom školstvu.

Možemo, potom, izvršiti komparaciju kako je dotični period srpske nacionalne povesti treitran u
udžbenicima. Dojam koji se stiče jeste da se danas najtemeljitije i najsistematičnije obrađuje
prednemanjićka srpska prošlost u školskim udžbenicima, od štampanja prvih primeraka.

P. S. Ono što zapada ovde posebno u oči jeste da je mišljenje da su Hrvati prvi došli, a Srbi tek posle za
njima, bilo propisano od strane državne komisije. Istorija Bosne je još slabije nego uobičajeno obrađena i
u celom udžbeniku gotovo da se jedva Bosna uopšte i pominje. Ona se u najranijem periodu odista
nabraja kao jedna od srpskih zemalja, ali u istorijsko-geografskom opisu područja koje su Srbi zauzeli pod
svoju kontrolu, stoji opis teritorija od Dunava i Save do izvora Drine. Takođe se stavlja jedan značajni
akcenat na Stefana Nemanju, insistirajući da je on objedinio sve srpske zemlje. Utisak je da mališani u
Srbiji u osnovnim školama u XIX st. nisu učili da je Bosna jedna od srpskih zemalja.

Odgovor na to pitanje iziskuje detaljniju komparaciju svih očuvanih i dostupnih udžbenika, uz analizu
geopolitičke situacije na terenu, sa akcentom na Austriju, politiku (ne samo prosvetnu) vlada pod
Obrenovićima, ali i šire, društvene okolnosti.

Ono što mogu sa određenom sigurnosti kazati jeste da je u svim ikada napisanim udžbenicima koji su bili
u upotrebi u Srbiji, od najranijih početaka do današnjeg dana (uključujući i udžbenike koji su danas u
upotrebi) Bosna bila tretirana kao izrazita periferija. To se u izvesnoj meri promenilo u XX stoleću za
vreme Jugoslavije (ali samo do određene doze), ali deluje kao da je posle raspada SFRJ opet ispala iz
fokusa natrag na kojem je bila pre 1918. godine.

Npr. pogledaj kako se tretira Bosna, koju nije bilo moguće ne spomenuti u kontekstu Srpske revolucije:
Bosanska braća, bosanski narod, da pomogne Srbima (izvinjavam se na mutnoj fotkici, nemam
druge...dovoljno se vidi).

Mislim da je moguće da ovo ima veze i sa politikom Beograda po pitanju samih Bošnjaka. Srpsko su ime
nosili samo hrišćani i to gotovo isključivo pravoslavni. Moguće je (to govorim u kontestku pijemontalnih
planova kneza Mihajla i njegovog strateškog dogovaranja sa Hrvatima, npr. ugovaranjem sporazuma sa
Narodnom strankom o pripajanju Bosne). Udžbenici nisu naučna dela, to je državno propisana politika,
tako da svaki udžbenik može ujedno biti upotrebljen i za atak na samu zemlju i njenu vlast u datom
trenutku. Mislim da je moguće da je ovo išlo uz svest o nedostatku upravo nje kod rimokatolika i
muslimana na području Bosne i Hercegovine. Ta stanovništva bi mnogo lakše bila vezana za Srbiju
nekakvim jugoslovenskim programom, umesto srpskim, za koji bi postojala i podrška Zagreba. Dodao bih
još samo da se to uklapa i u lingvističku nacionalnu teoriju kruga slavista tog vremena, koji su percipirali
(potencijalnu) srpsku (odnosno slovenosrpsku) naciju kao policentričnu zajednicu u kojoj su Bošnjaci
jedna od (sub)etničkih kategorija (neovisno od pripadnosti kojoj od tri glavne kategorije).

+++++++

Pred smrt Tibor Živković je dobro iskritikovao te što pokušavaju pomeriti migracije Hrvata nešto
ranije, pozivajući se između ostalog i na najnovija arheolška otkrića. Istina je da u Hrvatskoj
postoji ta teza, koja postepeno jača, da su Hrvati i Srbi došli na Balkansko poluostrvo nešto
kasnije od tradicionalne hronologije koja je ustanovljena po Porfirogenitu, ali šta će od toga biti,
videćemo. Ali da se to što si ti napisao kristalizira...pa, kao što rekoh, u zemlji snova samo.

U vezi Živkovića, mislim na ovo (Nova tumačenja vesti o južnoslovenskim gentes u De

administrando imperio vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita (944–959), str. 204):

TIbor Živković
Na suprotnom kraju polako se profilisala misao da hrvatska “seoba” zaista i nije bila u sedmom
veku, nego početkom devetog veka. Sa strane arheologa, ali ne južnoslovenskih, ova teza je
dobila neobično jako mesto. [..] Svim ovim radovima nedostaje veoma važna komponenta
kritike izvora na koju se, izgleda, potpuno zaboravilo. Polazi se, naime, od već usvojenih
tumačenja – na primer, poglavlje 30 DAI je napisao anonimni autor, seoba Hrvata se odigrala
početkom 9. veka, Salonu Sloveni i Avari nisu zauzeli – koja se dalje uzimaju kao sigurne
činjenice i na njih se, po izboru autora, dalje, uglavnom, fantazira, a ne istražuje.
Zaboravlja se da istoričari ne treba da ispituju da li se nešto dogodilo ili nije, već da slede izvore
koji ih do takvih odgovora dovode najsigurnijim putem. Taj najsigurniji put nije odbacivanje
izvora i njegova diskreditacija – jer se na taj način nauka ne razvija, već proizvode hipoteze.
Stoga, potrebno je reći nešto novo, odnosno upozoriti na radove koji nude neka nova rešenja,
zasnovana na kritici izvora.

Tile je dobro ukazao da teorija o docnijoj seobi Hrvata (a slična postoji i vezano za Srbe) nije
ništa novo, već predstavlja prežvakavanje starih teza koje se samo ponavljaju (još od 1970-ih
godina s Lujom Margetićem). Posebno mi je interesantno da vidim knjigu Maje Petrinec, za koju
je napomenuo da je sa arheološkog stanovišta dobro osporila tu tezu (M. Petrinec, Groblja od 8.
do 11. stoljeća na području ranosrednjovjekovne hrvatske države, Muzej hrvatskih arheoloških
spomenika, Split 2009).

Cela priča o kasnijoj seobi Hrvata, u IX stoleću, zasniva se ne na nekim novim naučnim
saznanjima, već na jednom relativizacijski-nihilističkom pristupu koji kaže da bez obzira šta je to
možda negde (i to nebitno kako i šta konkretno) bio pronašao Porfirogenet, s obzirom da nema
izvorima ničeg o Hrvatima pre IX stoleća, onda su verovatno oni došli od tada od kad imamo
konkretne podatke. To uopšte nije kritički pristup (posebno ukoliko nema potpore od pomoćnih
nauka, dakle ako se ne oslanja na multidisciplinarni pristup); štaviše to nije ni u metodološkom
smislu prolazna ocena, već maltene pristup, da se tako izrazim, lenjog studenta.

A ideja o dolasku slavena na Balkan je upravo iz DAI, posto DAI govori o naseljavanju Srba pod carem
Heraklijem, koji je zivio u 7. vijeku. Prijasnja konstatacija da DAI nema veze sa tezom dolaska slavena na
Balkan nije tacna DAI je glavni izvor ili bolje reci "dokaz" za te ideje.

Нетачно. О сеоби Словена говоре различити извори 6. века попут Прокопија, Менадра, Симокате,
Јована Ефешког, Псеудо-Мавријија, латински извори попут Јована из Биклара и сл.

Не треба заборавити ни Приска који пише о неименованом народу у Потисју средином 5. века...ти
људи су га послужили медовином и превезли у моноксилима преко река...њихов језик није могао
да идентификује, нису говорили ни хунски, ни готски, ни грчки, ни латински. Мени је интересантно
што је Приск био каријерни дипломата, доста је путовао, а био је родом из Тракије...могло би се
претпоставити да је познаавао рецимо неке остатке трачког ако су Беси заиста сачували свој језик
до позне антике...Зашто онда те Атилине поданике није идентификовао као Трачане или сл?

http://inslav.ru/publication/svod-drevneyshih-pismennyh-izvestiy-o-slavyanah-m-1994-t-i-i-vi-vv-1995-t-
ii-vii-ix-vv

Значи када Прокпије напише да су Словени око 550. први пут презимили на територији Римског
царства он не пише о сеоби Словена...или да су опљачкали тај и тај град у Тракији па се вратили
северно од Дунава он у ствари пише да су Словени ту на Балкану у ствари...или када Јован Ефешки
каже да су се Словени после смрти Јустина Другог населили на територији царства "као у својој
властитој земљи...они станују, седе и одмарају се по ромејским пкрајинама без бриге и страха..."...

А и ови из Руске академије наука, који су приредили ове књиге, су исто тако будале...

+++++++++++++++

Размисли опет : сеоба уопште није битна ако су Срби исто што и Трибали или становници Тракије,
или Илири..Не мора да се нагласи у реченици, ако су , што рече Халкокондил, најстарији народ ,
онда су остали младји, па где год се селили опет су младји.

Tu se radi o krivotvorenju Halkokondila, u čemu je, između ostalog, učestvovala i Olga Luković Pjanović.
Nije nikada on to napisao, već mu je rečenica istrgnuta iz konteksta, iseckana i samo delomično
prikazana. Halkokondil govori i o Mizima, a ne samo Tribalima. Dakle, ako su Srbi narod najstariji i
najveći, po Halkokondilovim saznanjima, onda su to isto i Bugari.

Takođe, ovde je vrlo da Halkokondil uopšte ne piše o antičkoj prošlosti, niti uopšte išta o njoj zna. On
uopšte ne zna za drevne Tribale, Ilire, itd. Naprotiv, dakle sasvim suprotno onome što Halkokondilu
pogrešno pripisuju ljudi koji ga nikada uopšte nisu ni čitali (ni jedan autohtonista ga nije pročitao...svi
samo ponavljaju od Pjanovićke tu jednu te istu neistinu), on smatra Južne Slovene, pa tako uključiv i
Srbe, došljacima sa severa od Dunava. On je, štaviše, vrlo izričit da se uopšte ne bi moglo ni kazatida su
Sloveni došli sa ove strane, od juga, jer kako sam kaže ne postoje nikakvi dokazi za tako nešto,
zaključujući da je njihova prapostojbina iz sarmatskih krajeva:

Laonik Halkokondil
Oni su se ili izdvojili iz ilirskog plemena i naselili ova područja, ili su, kako neki tvrde, došli iz dalekih
krajeva Evrope preko Dunava, naime, iz Hrvatske i zemlje Prusa, sa arktičkih obala, i Sarmatije (danas
zvane Rusijom) sve do krajeva nenastanjivih zbog hladnoće. Napredujući odatle, oni su prešli Dunav i
stigli u zemlje uz Jadran, posle čega su se proširili duž većine obale sve do Mlečana, osvajajući je i potom
nastanjujući. Ili bi možda bilo bolje reći upravo suprotno: da su se iselili iz zemalja kod Jadrana, prešli
Dunav i onda dosegli dalje od nastanjenog sveta. Ali to ne bi moglo da se kaže sa ijednom dozom
sigurnosti. [..] Sloveni poseduju kraljevstva sa obe strane Dunava i iza njega, jer je njihova rasa veoma
velika i prilično mnogo rasprostranjena. Stoga, bilo bi ispravnije zaključiti da su odatle došli ovamo,
nastanjujući se u zemljama duž Jadranskog mora i šire po prelasku Dunava, nego da su krenuli odavde i
dospeli do krajeva sveta koji su gotovo nenastanjivi.

Najvećim delom zahvaljujući OLP, ali i silnom reprodukovanju ove tvrdnje, došlo se do toga da je
Halkokondil maltene pa, mogli bismo reći, falsifikovan. Nigde on nije napisao da su Srbi u antičko vreme,
dakle u razdoblju Aleksandra Makedonskog, pa i ranije, živeli na Balkanskom poluostrvu (ili drugi
Sloveni), niti se to može implicitno izvući iz njegovog pisanja. Ako su Srbi narod najstariji i najveći, ili
možda deo jednog takvog naroda (slovenske rase) oni to mogu biti i u svojoj udaljenoj prapostojbini na
severu. A sam Halkokondil čak vrlo izričito odbacuje da je pravac seobe možda bio suprotan i da su
potekli sa ovih krajeva.

Iz toga je meni celi ovaj paradoks u vezi Halkokondila prilično smehotresan, jer se autohtonisti (i to ne
samo domaći, već to podjednaki rade i bugarski autohtonisti radi dokazivanja da su Bugari navodno
odvajkada na Balkanu i najstariji narod na svetu) toliko često pozivaju na ovo, maltene kao Sveto pismo
(Olga je stavila istrgnuti citat čak i u naslov svoje knjige), bez obzira što se radi o, doslovno,
kontraargumentu njihovim tezama. Negde sam primetio da slično bugarskim i srpskim autohtonistima, i
hrvatski nacionalisti zloupotrebljavaju Halkokondila kako bi prikazali da su Srbi poreklom Hrvati.
Starčevićevci su to radili, posebno, mislim. To je zbog toga što je Halkokondil napisao da su Srbi tj.
uopšteno Južni Sloveni došli iz Hrvatske, Pruske i Rusije.

Сребрена
Препричано је у Glasnik-у Srpskog geografskog društva: Volumes 75-76, 1995., на 57.страни, у приказу
књиге "Срби, народ најстарији" (Небојша Царић препричао)
https://books.google.rs/books?id=9VJ...%D1%83&f=false

Pročitah upravo, ali koliko vidim Carić tu uopšte ni ne pominje Cvijića..?

P. S. Inače, vidim da Carić pominje i ovo što sam ja iznad napisao, barem delomice, citirajući
Halkokondila o pojavi Srba na Balkanu tj. njihovom doseljavanju:

..samo što je izostavio Hrvatsku kao srpsku prapostojbinu i pominje samo Sarmatiju. Otvorih Olginu
knjigu (str. 57), da proverim da je nije pogrešno citirao:

I Olgica nam izostavlja Halkokondilovu zemlju Hrvata. Mogla je bar staviti onako tačkice kako stoji u
naslovu, da proba da se izvuče malo, ali silno se ukopala jer je pored nakošenosti slova stavila još i
navodnike, te ispalo kao da, tobože, direktno citira iz izvora.

++++++++++

A reci ti meni kako onda tumačiš ovaj delić 18. glave Taktike cara Lava VI Mudrog:

Lav VI
I Sloveni su, naime, bili neprijatelji kada su živeli s one strane Istra, kojeg zovemo i Dunavom.
Postavljajući im se nasuprot i protiv njih ratovahu Romeji, pošto su oni tada živeli skitački, pre
nego što su prešli Istar i podvrgli šije pod jaram romejske vlasti.
Lav piše i docnije o postojbini Slovena, koja se nalazi severno od Dunava, odakle kaže da su oni
došli i ovamo se nastanili.

++++++++++

Pa ništa od toga što si napisao ne menja činjenicu da je Lukovićka falsifikator.

Nije tačno da nigde ne pominje Srbe; pominje ih kao i Bugare, samo precizira da koristi u literaturi
ustaljena (arhaizirana) imena za oba naroda. Asocijacija Srba sa Tribalima počela je posle XII veka. Jovan
Skilica (što je posledica dublje istorijske zabune) koristi naziv Tribali za Dioklitiju, odnosno za dioklićansku
državicu. Kako je bilo došlo do političkog spajanja Srba i Dukljana u jedinstvenu celinu (i to kako će
vreme trajati, sve više i više izraženu) nastavljači Skilice, tj. dalji hroničari, nekadašnju distinkciju na
Tribale i Srbe (čemu se trag posebno gubi usled silne isprepletanosti, posebno u vreme ustanka Stefana
Vojislava) više uopšte ni nemaju, te koriste te pojmove sinonimno. U tome leži ključni odgovor na pitanje
zašto su Srbi za poznovizantijske autore tzv „Tribali“, pored opšte i uobičajene upotrebe arhaičnih naziva
za susede Romejskog carstva. Nema tu ničeg dubljeg od toga; to je, dakle, počelo tek poznije u srednjem
veku.

Postoji, doduše, tu i jedna druga prizma, a to je da je za Srbe Tribal pežorativ. Radi se o pogrdnom
nazivu čija je svrha u translaciji mržnje iz antičkih vremena. To je kao kada danas kažete nekome na ulici
da se ponaša kao Ciganin. Srbi nisu kulturan narod sa svojom razvijenom pismenošću i baštinom, već
nekakvi Tribali, Dačani i Dalmati; necivilizovana stoka (iz prizme grčke izvrsnosti, odnosno percepcije o
superiornosti) bez pismene reči koja krade, pljačka, pali i žari sve pred sobom. Taj osećaj koji u pojedinim
istorijskim izvorima provejava, i Milorad Stojić u onoj velikoj i prelelepoj studiji o Tribalima što ju je
nedavno objavio ističe pri kraju (str 370):

Milorad Stojić
Ниме, Византинци су давањем тог имена Србима, као што су и остале моћне народе који су управо
изашли на средњовековну историјску сцену, на пример, Бугаре и Русе, називели именима
античких народа са њихове територије - Трачанима и Скитима, тако су и Србе именовали
Трибалима, несумњиво желећи да на тај начин оспоре чињеницу појаве једног новог, моћног
народа и његове државе. Занимљиво је да у неким од тих извора провејава мржња према
Србима, па и омаловажавање тог народа; исти однос повремено су имали Византинци према
Србима као што је у античко доба био однос Грка према Трибалима.

Da postoje nekakve možda veze između srpskog i tribalskog etnonima, izuzetno je prenategnuto. Još pre
skoro dva veka Šafarik se ogradio od tih teoretisanja Surovjeckog (i to je uprkos tome što se autohtonisti
iznova i iznova pogrešno pozivaju na Pavla Šafarika) i zaključio da poreklo Srba treba tražiti negde
drugde, kod Sarmata i na drugim stranama. Ta razmišljanja bila su oslonjena na nedovoljno dobro
poznavanje vizantijskih izvora, te uverenje da su oni možda imali neke i konkretnije informacije, te
nazivali tribalskim imenom jer su imali i neke informacije koje treba istražiti. Ali, od toga se ispostavilo da
nema doslovno ničeg, a zbog čega hipoteza koju je Lorenc Surovjecki izneo i predočio Šafariku ostaje u
domenu pukih spekulacija.

No, ti mi ovde govoriš o Halkokondilu, ali ja te zapravo pitam o caru Lavu VI.
 ++++++++++++++++

Sto se tice Lava, odgovorio sam ti. Ja ga citam dosljedno. On pise u 9. vijeku, i postoje Slaveni
sa one strane Dunava i sa ove. To sto on kaze u 9 vijeku da su Slaveni dosli sa one strane ne pije
vode jer on to ne zna. A ne zna jer su 400 godina prije njega vec bili naseljeni pa cak u Tesaliji
po Jovanu iz Efesa. Dakle ja izvore citam bez konflikta gdje je moguce, dosljedno sa drugim
izvorima. Vazno je da su Slaveni i tu i tamo.

Postavio sam ga jer nije tačno da je DAI izvor za naseljavanje Slovena. Njega, štaviše, istoričari
ni ne dotiču. Ili dotiču jedva, marginalno (tipa kada dodaju za kraj o Hrvatima i Srbima). Ima
dosta izvora; car Lav VI samo je jedan od primera. Ne moramo se zadržavati ni samo na grčkim.
Evo, recimo, iz jednog od najstarijih dela jermenske istoriografije (Jermenska geografija),
takođe nastale u ranom srednjem veku:

10. Trakija, na istoku Dalmacija, blizu Sarmatije, počinje na reci Tarus do Dunava. Tamo ima
pet malih zemalja i druge kao Verumus i Dardanija, nazvana Tetrapolis. Na jugu postoji u
pravom smislu Trakija, a na severu velika zemlja Dakija nastanjena sa Sklavinima kojih ima
25 plemena. Zemlja je potpala pod vlast Gota koji su došli iz ostrva Skanije koji Germani
nazivaju Haemija. Sklavini su došli iz kraja oko reke Dona i osvojil druge zemlje Trakije i
Makedonije te došli u Ahaiciju i Dalmaciju.

++++++++

Najpoznatiji istoričar rimskog perioda i jedan od najvalidnijih izvora za

proučavanje prošlih vremena, Publije (ili Gaj ) Kornelije Tacit rođen je 56. ili
57.godine stare ere. Hipoteze o njegovom poreklu idu od toga da je iz viteške
porodice (Italije ili Španije) do mogućnosti da je keltskog („walach“ –ijanskog)
porekla, posebno zbog velike govorničke veštine i njegovih „simpatija“ prema
„varvarima“. Ni ime ni mesto rođenja nisu zabeleženi.
Pretpostavlja se da je rođen u delu koji je postao rimska provincija posle 121.g.
stare ere. „Prekoalpska Galija“ (Gallia Transalpina), jer je takvo ime trebalo da
naglasi razliku od Galije “s ove strane Alpa” (Gallia Cisalpina), u današnjoj
severnoj Italiji. Posle njegove smrti, ista oblast je preimenovana po
novoosnovanom gradu Narbonu u “Narbonska Galija” ( Gallia Narbonensis) .
Radi se o današnjim oblastima Langedok i Provansa u južnoj Francuskoj .
Rimljani su nazivali tu oblast jednostavno “naša provincija” (Provincia Nostra)
ili još jednostavnije “provincija” (Provincia) jer je bila prva za stalno osvojena
teritorija van Apeninskog poluostrva. Otuda i današnji naziv Provanse

Bio je pravnik i poslanik rimskog senata, kao i odličan govornik .

Od napisanih istorijskih dela, sačuvano je, po hronološkom redu:
De vita Iulii Agricolae (Život Julija Agrikole iz 98.g.);
De origine et situ Germanorum (Poreklo …Germanije iz 98.god);
Dialogus de oratoribus (Razgovor govornika iz 102 god..];
Historiae (Istorije iz 105 god.n.e.) i
Ab excessu divi Augusti (Anali-car Avgust iz 117.god.)

Sačuvano je četiri celokupna dela njegove Istorije i fragmenti petog dela.

U Istoriji se opisuju događaji, većina istoričara se slaže u tome, izmedju 69-e i
70-e godine stare ere. Veruje se da je u nesačuvanim rukopisima opisan period
do smrti Domicijana 96.g. Dok je u prvim poglavljima Agrikole Tacit naglasio da
će govoriti o godinama vladavine Domicijana ,Nerve i Trajana, u uvodu Istorija
kaže da će se vladavinom Nerva i Trajana baviti kasnije. Umesto toga, on
opisuje period koji je počeo građanskim ratovima i vladavinom četvorice careva
do despota Flavija.
Njegovo delo posebno je interesantno za srpsku istoriju i podatke o Srbima u
staroj eri, koji su tada retko nazivani svojim pravim imenom, a češće pogrčenim i
polatinjenim nazivima. Posebno zbog činjenice da je Tacit jedan od najvalidnijih
istorijskih izvora za proučavanje opšte istorije u vreme rimske okupacije..
Ponekad se citira deo iz Anala (12.15 i nadalje) , u kome Tacit pominje pleme
(Sir.aci), koje je živelo na obalama reke Boristen (Tanais) i koje se može dovesti
u direktnu vezu sa današnjim Srbima, posebno zbog vođe plemena sa imenom
(u latinskoj transkripciji) Zorsin (Zorsines Siracorum), koji je vladao oko 50-e
godine stare ere.. Plinije je takođe opisao Srbe koje žive na Kavkazu, kao i
Ptolomej. Strabon je opisao Sir(b)ake, ujedno sa Alanima (Aorsima).. i naveo jos
jedno ime vođe..Oba sarmatska (plemena suerbskog naroda po Tacitu) plemena-
Sir(b)aci I Aorsi, borili su se zajedno protiv Rimljana na Bosforu oko 100 godina
posle pominjanja Zorsina.

No, sam tekst Tacitove Istorije daje mnogo više podatak o Srbima u periodu
stare ere, pod imenima starosedelačkog stanovništva koje naseljava teritorije
koje rimski legionari žele da okupiraju: Srbi, stanovnici cele Sarmatije
(Sarmatarum ac Sueborum gentes), Vendi ili Lužički Srbi, stanovnici Noricuma (u
kome je glavni grad Vindelicorum, današnji nemački Augsburg) i starosedeoci
Vindobone (današnja austrijska Viena) Vindicis i Vindonissae, Rašani, stanovnici
Raške (Thraseae), Raci, stanovnici Racije (Raetiam), Panonci, stanovnici
Panonije (Pannoniacae), Dalmatinci, stanovnici Dalmacije (Dalmatiae); Dačani
(Dacia) , Iliri, stanovnici Ilirikuma (Ilirycum), Mezi, stanovnici prostrane Mezije
(Moesia); Jazigi, sarmatsko pleme; Roksolani, sarmatsko pleme; itd…
Svakako je izuzetno bitan podatak da se zemljoradničko starosedelačko
stanovništvo naziva opštim imenom Sueborum (..in nos Sarmatarum ac
Sueborum gentes), izjednačava sa Sarmatima, odnosno na ogromnoj teritoriji
Sarmatije živi samo I isključivo jedan narod ((gde je narod -gentes spomenut u
jednini, (gen.sing.po I osnovi 3 od nom genus)) .
Tacitove rečenice (1.2; 3.21), dakle, precizno određuju da su odredi iz Sarmatije
(Sarmatae u gen.sig) , Rimljanima neprijateljski odredi, sastavljen samo i
isključivo od jednog naroda Sue(r)ba. Na drugim mestima Tacit pominje i imena
dva kralja Sueba (3.5)- Sida i Italija..dok se u većini ostalih pasusa jedan
mnogobrojan narod koji ispunjava celu Sarmatiju naziva ( u padeškom obliku)
Suebi.
Izuzetna je šteta načinjena dosadašnjoj istoriji što se slavisti i srbisti nisu još
pozabavili tačnim prevodom Tacitovih dela sa latinskog na srpski jer kad jedan
validan hroničar rimskog vremena, neoborivih argumenata, potvrdi da su
odbrambeni odredi iz cele Sarmatije sastavljeni isključivo od jednog naroda,
jedne nacije, pod nazivom Sue(r)bi (a nacija je u gen. sing.sa nastavkom ES),
onda je falsifikata u istoriji manje, a samo srpsko poreklo jasnije.
Prvenstveno iz tih razloga postavljam celokupan latinski tekst Tacitove Istorije,
posvećen kako prevodiocima, tako i studentima i profesorima istorije, ne bi li
srpsku decu učili pravoj istoriji.

+++++++++++++

НЕМАЦ НЕ СПОМИЊЕ СРПСКЕ ПРЕТКЕ

Садржај представљене књиге немачког научника Харалда Хармана: „Загонетка
подунавске цивилизацијe“ је неприхватљив - како писац Вера Кондова тај садржај
чињенично излаже. Тачно је да су у пределу Подунавља и Балкана писменост и топљење
метала старији од писмености и топљења метала на подучју данашњег Ирана, али у књизи
се не спомиње да су ту култруну баштину у Подунављу и Балкану створили преци свих
данашњих Словена, који су се звали Србима. Неспорно је да су трагови најстаријег
српског писма нађени у ЛепенскомВиру и Винчи, а и у другим местима данашње Србије,
без обзира што што оспорава проф. др филозофског факултета, Радивој Радић“, у својој
књизи „Срби пре и после Адама“ и његова још 142 сарадника, који су се, у том смислу,
потписали на некој врсти резолуције – која оспорава да су српски преци творци светске
писмености. Но и овај садржај књиге Харалда Хармана, ако је правилно представљен у
овом чланку, такође, оспорава истину о писмености српских (словенских) предака, јер се
уместо „српски народ“, или „српскипреци“ замењује уопштеним изразом о подунавском
народу. Тиме се, очигледно, бришу српски трагови из древне повјести, те то треба имати
увиду и неприхватати тврдње – да су у Подунављу и на Балкану, пре 12.000 година,
живели непознати народи. Не, Винчанско писмо је јасно – јер представља у текстовима
само древни српски (словенски) језик, попут текстова у песми „Ргведе“, писане у Индији
на санскритском језику (српском), како је то потврдила и индијска проф. Алокананда
Митер, унука индијског песника Тагоре. `И амерички академик, професор на Харварду,
Анатолиј Кљосов је објавио књигу на енглеском језику, која је преведена на руски и
српски језик, да су ДНК у костима људи од пре 12.000 година у Подунављу и на Балкану
истоветне данашњим одликама ДНК код Срба и осталих словенских народа. И врло је
занимљиво, да проф. др Радивој Радић не оспорава ове тврдње америчког академика о
Србима као древним староседеоцима Подунавља и Балкана, него само то оспорава у
 књигама српских научнка: Милоша Милојевића, Симе Лукина Лазића, Јована И.
Деретића, Драгољуба Антића, Милутина Јаћимовића и других.

С поштовањем,
Слободан Јарчевић, Београд, 4. 12. 7528 (2019).