Prvo poglavlje

UVOD ............................................................................................................................................................. 4
Dobro došli u laboratoriju! ............................................................................................................................ 6
Toksične materije ....................................................................................................................................... 6
Korozivne materije ..................................................................................................................................... 8
Zapaljive materije ...................................................................................................................................... 9
Druge opasnosti u laboratoriji .................................................................................................................11
Rad sa bocama koje sadrže gas ...............................................................................................................11
Reagensi u laboratoriji .............................................................................................................................13
Primeri laboratorijskih incidenata ...........................................................................................................14
Voda kao rastvarač, destilacija i dejonizacija ..........................................................................................15
ATOMSKA TEORIJA...................................................................................................................................16
Kako se razvijala atomska teorija? ...........................................................................................................16
Zašto se jezgro atoma ne rasprsne? ........................................................................................................20
Periodni sistem elemenata ..................................................................................................................20
Zašto elektroni ne padnu u jezgro? .........................................................................................................20
Šredingerova jednačina ...........................................................................................................................21
Talasna priroda zračenja ..........................................................................................................................25
Spektar elektromagnetnog zračenja........................................................................................................26
Nedostaci klasične fizike ..........................................................................................................................29
Čestična priroda zračenja ........................................................................................................................30
Talasna priroda elektrona ........................................................................................................................33
Atomi pod mikroskopom .........................................................................................................................35
Sindrom bolesnih zgrada i nejonizujuće zračenje .......................................................................................36
Prelazni metali .............................................................................................................................................38
Gasno stanje i gasni zakoni ..........................................................................................................................41
Atmosferski pritisak i barometri ..............................................................................................................42
Temperatura i kinetička energija .............................................................................................................43
Mikroskopska svojstva i ponašanje gasova .............................................................................................43
Zakoni idealnog gasa................................................................................................................................44
Bojlov zakon .............................................................................................................................................44
Šarlov zakon .............................................................................................................................................44

1
 Gej-Lisakov zakon ....................................................................................................................................45
Avogadrov zakon .....................................................................................................................................45
Jednačina idealnog gasnog stanja ...........................................................................................................46
Gasna konstanta ......................................................................................................................................47
Grafički prikaz zavisnosti parametara gasa .............................................................................................48
Daltonov zakon o parcijalnim pritiscima .................................................................................................48
Efuzija i difuzija ........................................................................................................................................49
Kinetičko-molekularna teorija .................................................................................................................50
Realni gasovi ............................................................................................................................................52
Van der Valsova jednačina .......................................................................................................................55
Tečno stanje .................................................................................................................................................58
Viskoznost ................................................................................................................................................58
Viskoznost i laminarno proticanje ...........................................................................................................59
Viskoznost kod gasova .............................................................................................................................60
Viskoznost kod tečnosti ...........................................................................................................................61
Poazejev zakon.........................................................................................................................................62
Površinski napon ......................................................................................................................................63
Adsorpcija ................................................................................................................................................65
Konstanta adsorpcije ................................................................................................................................66
Rastvori ........................................................................................................................................................69
Međumolekulske sile ...............................................................................................................................69
Napon pare ..............................................................................................................................................73
Vrste rastvora ..........................................................................................................................................74
Proces rastvaranja na primeru NaCl ....................................................................................................74
Koligativne osobine rastvora .......................................................................................................................76
Osmotski pritisak .....................................................................................................................................79
Disperzni sistemi ......................................................................................................................................80
Kristali i čvrsto stanje ...................................................................................................................................81
Kristalografija ...........................................................................................................................................84
Milerovi i Vajsovi indeksi .........................................................................................................................87
Ravnoteža faza i pojave na granici faza .......................................................................................................91
Osnovni pojmovi termodinamike ..............................................................................................................103
Jedinice za energiju ................................................................................................................................106

2
 Termodinamički procesi ........................................................................................................................107
Entalpija .................................................................................................................................................107
Toplotni kapacitet ..................................................................................................................................109
Kaloriometrija ........................................................................................................................................110
Zakoni termodinamike ...........................................................................................................................110
Entropija.................................................................................................................................................112
Slobodna Gibsova energija ....................................................................................................................113
Zadaci .....................................................................................................................................................122
Elektrohemija .............................................................................................................................................123
Elektrohemijska ćelija ............................................................................................................................127
Galvanske ćelije .....................................................................................................................................127
Elektrode ................................................................................................................................................130
Nernstova jednačina ..............................................................................................................................132
Pourbaix-ovi dijagrami ...........................................................................................................................133
Elektroliza i njene primene ....................................................................................................................135
Elektrolitičke ćelije .................................................................................................................................135

3
UVOD

Čast mi je da Vas pozovem na uzbudljivo putovanje kroz svet fizičke hemije, discipline koja je temelj
naučnog istraživanja materije i njenih neverovatnih svojstava. Ovaj udžbenik, osmišljen za buduće
analitičare životne sredine i farmaceute, ima za cilj da Vam pruži temeljno razumevanje osnovnih fizičko-
hemijskih koncepata koji imaju primenu u očuvanju zdravlja i životne sredine.

Ukoliko smatrate da niste potkovani znanjem iz matematike i drugih prirodnih nauka, nemojte da Vas to
pokoleba, ova knjiga je napisana sa ciljem da studentima približi naučne koncepte bez nepotrebne
mistifikacije i kompleksnih matematičkih izraza, uz upotrebu računice samo onda kad je to neophodno, a
pre svega u cilju ilustracije teorijskih postavki. Imajući u vidu Vašu odabranu profesiju, na početku ćemo
se upoznati sa radom u laboratoriji, kako u uvodnom poglavlju, tako i kroz eksperimentalne vežbe, na
kojima će biti u prilici da istražite i asimilujete teorijske koncepte fizičke hemije u realnom svetu.

Šta je fizička hemija? Najjednostavnije bi bilo reći da je to interdisciplinarna nauka koja kombinuje principe
fizike i hemije za proučavanje svojstava materije. Ali kako god da iskrojimo definiciju fizičke hemije, velika

4
je verovatnoća da ona neće biti sveobuhvatna u meri u kojoj je to potrebno. Iz tog razloga, u uvodnom
delu predstaviću Vam tri osnovne oblasti koje su razvijene u domenu fizičke hemije, a to su kvantna
mehanika, termodinamika i kinetika, sa ciljem da postavim okvir za savladavanje gradiva iz fizičke hemije,
istovremeno uvažavajući kompleksnost ove naučne oblasti.

Kvantna mehanika se bavi svojstvima materije na mikronivou, izučava sile koje drže subatomske čestice,
atome i molekule na okupu, kao i interakcije između svetlosti i materije, što nalazi primenu u
spektroskopiji, važnoj analitičkoj metodi. Osnovni princip kvantne mehanike zasniva se na činjenici da
energija nije kontinuirana, već da može imati samo određene vrednosti, što se opisuje terminom
"kvantizacija". Posledice ove jednostavne činjenice su dalekosežne, a jedna od njih se manifestuje i kao
dualistička priroda čestica i talasa.

Termodinamika se bavi merljivim osobinama makrosistema, kao što su temperatura, pritisak i zapremina,
a u okviru termodinamike se bavimo i termohemijom koja se fokusira na energetske promene koje se
dešavaju pri hemijskim reakcijama, omogućavajući nam da razumemo da li se toplota vezuje ili oslobađa
tokom hemijskih reakcija, kao i to koje su reakcije moguće pod određenim uslovima.

Informacija o ukupnoj količini toplote koja se oslobodi pri hemijskoj reakciji je važna, ali ne i dovoljna da
bismo sprečili eksploziju u laboratoriji. Na primer, 1 mol glukoze ili krvnog šećera pri sagorevanju oslobađa
čak 2816 kJ, što je prilično velika količina energije. Iako je značajna količina energije vezana u molekulima
ugljenih hidrata, što je domen izučavanja termohemije, kad ove molekule izložimo kiseoniku neće doći do
eksplozije, kao što znamo, jer je reakcija sagorevanja jako spora. Drugimm rečima, neophodno nam je
znanje o brzini odvijanja hemijskih procesa, da bismo sačuvali svoju laboratoriju, a to je domen istraživanja
hemijske kinetike.

Objedinjena, ova znanja nam pomažu da odgovorimo na pitanja kao što su:

Kako se formiraju stabilna jedinjenja i koji faktori doprinose njihovoj stabilnosti?

Zašto, kada izložimo supstancu svetlosti, apsorbuje se svetlost samo određene talasne dužine, koja može
ili ne može izazvati hemijsku promenu?

Zašto neka jedinjenja reaguju brzo i proizvode novo jedinjenje, dok neka uopšte ne reaguju?

Pod kojim okolnostima supstance postoji u gasovitom, tečnom ili čvrstom stanju?

Još jedna karakteristika fizičke hemije jeste da se fenomeni kao što su kretanje molekula, hemijska
kinetika, termodinamičke promene i kvantno-mehanička svojstva čestica često opisuju pomoću
verovatnoće, jer je ponašanje pojedinačnih čestica na mikroskopskom nivou inherentno nepredvidivo i
podložno slučajnosti. Na primer, mi ne možemo reći da nije moguće da će svi molekuli vazduha u sobi
zauzeti jedan ćošak i ostaviti osobu u centru sobe bez vazduha, ali možemo biti sigurni da je verovatnoća
za tako nešto izuzetno mala.

Pošto sam nagovestila čime ćemo se baviti na ovom predmetu, sada Vas pozivam da zajedno kročimo u
svet fizičke hemije, gde ćemo istražiti i otkriti fenomene koji oblikuju našu stvarnost i doprinose našem
razumevanju sveta.

5
Dobro došli u laboratoriju!
Na samom početku fokusiraćemo se na opasne hemijske materije u laboratoriji i potencijalno opasne
situacije koje mogu nastati prilikom rada. Prema kriterijumima Ujedinjenih nacija u laboratorijama se
možemo susresti sa devet klasa opasnih materija, kao što su: eksplozivne materije, komprimovani gasovi
ili tečnosti pod pritiskom, zapaljive tečnosti i gasovi, oksidaciona sredstva i organski peroksidi, toksične i
infektivne materije, radioaktivne materije, korozivne materije i materije opasne po životnu sredinu.
Naravno, ne nalaze se sve pobrojane materije u svakoj laboratoriji, pa ću vas u narednom tekstu upoznati
sa hemijskim materijama i sredstvima, sa kojima ćete se češće susretati, koja ćemo koristiti u laboratoriji
i sa kojima moramo rukovati pažljivo.
Ali pre nego što otvorimo temu, možete se zapitati zašto je to važno.
U izdanju časopisa Nature, u članku "Pregled i kritika istraživanja o bezbednosti u akademskim
laboratorijama", izneti su neki statistički podaci koji nas upućuju na zaključak da incidenti u hemijskoj
laboratoriji nisu toliko retki.

• 25-38% studenata i zaposlenih u laboratorijama koji su anketirani bilo je uključeno u nesreću ili
povredu u laboratoriji koja nije prijavljena nadređenom ili glavnom istraživaču.
• 27% istraživača je izjavilo da nikada nisu sproveli bilo kakvu vrstu procene rizika pre obavljanja
laboratorijskih poslova.
• U jednoj studiji o bezbednosti u laboratorijama između 1966. i 1984. godine, 81% nesreća se
dogodilo u učionicama i studentskim laboratorijama, 13% u istraživačkim laboratorijama i 2% u
industrijskim laboratorijama.
• Samo 40% istraživača koji su ispitani izjavili su da uvek nose ličnu zaštitnu opremu tokom rada.
• 25% istraživača nije bilo obučeno za specifičnu opasnost sa kojom su radili.
Članci u hemijskim časopisima i stručna literatura retko pominju informacije o bezbednosti upotrebe
hemijskih materija, zbog čega smatram da je period studiranja pravo vreme da se upoznate sa
opasnostima u laboratoriji.

Toksične materije
Eksperimenti koji uključuju toksične i/ili isparljive materije, kao i one koje imaju neprijatne mirise, treba
da se sprovode u laboratorijskim kapelama ili digestorima, tj. u prostoru gde je obezbeđena efikasna
ventilacija. Od toksičnih materija u laboratoriji se možemo sresti sa cijanidima, u koje spadaju kalijum i
vodonik cijanid. Cijanidi se ubrajaju među otrove s najbržim i najsnažnijim delovanjem. Klinička slika
akutnog trovanja može varirati u zavisnosti od doze, obično nastupa u roku od par minuta i obuhvata
dispneju, konvulzije, pad krvnog pritiska, ubrzan puls, plitko i retko disanje, a smrt nastupa usled paralize
respiratornog centra. Pored anamneze i heteroanamneze, dva znaka nas upućuju na trovanje cijanidima,
a to su miris gorkog badema iz usta i ružičasta prebojenost kože. Terapija nije nigde toliko hitna kao kod
trovanja cijanidima, a kao protivotrov se koriste perle amilnitrita koje se smrve u gazi, a zatim osoba
naizmenično udiše isparenja i po mogućnosti, kiseonik. Osim toga, koristi i hidrokobalamin.
***
Prikaz studije slučaja
Majka je pozvala hitnu pomoć i obavestila da joj je sin pokušao samoubistvo ispijanjem cijanida. Poziv je
bio ocenjen kao najhitniji, pomoć je stigla na lice mesta za tri minuta. Zatečen je 17-godišnji mladić koji je

6
bio svestan, orijentisan i naveo da je popio tabletu kalijum cijanida od 500 mg. Oralna letalna doza za KCN
je 200 mg. Njegova koža je bila normalne boje, disao je normalno, bio je blago ubrzanog srčanog ritma, a
krvni pritisak je iznosio 120/70mmHg. Tokom anamneze, mladić je iznenada izgubio svest i doživeo
konvulzivni napad, koža mu je postala crvena, a iz usta se širio miris gorkog badema. Odmah su primenjene
simptomatske mere (putem intravenske infuzije, endotrahealna intubacija, antikonvulzivna terapija,
oksigenoterapija), dok specifične mere nisu mogle biti primenjene zbog nedostatka antidota. Mladić je
preminuo zbog nedostatka antidota.
(Holcer-Vukelić, S., 2008. Hydrocyanic acid poisoning and its derivates followed by a case study. ABC-
časopis urgentne medicine, 8(3), pp.165-168.)
***
Benzen i živa takođe spadaju u ovu kategoriju. Benzen je glavni predstavnik isparljivih organskih jedinjenja,
i njegovi efekti se ocenjuju kao kancerogeni i mutageni.
***
Radnici na benzinskim pumpama su hronično izloženi benzenu, toluenu, etilbenzenu i ksilenima (BTEX)
tokom svog radnog vremena. U nastavku su opisana dva slučaja trovanja ženskih radnica na benzinskoj
pumpi latinoameričkog porekla.
Slučaj 1
Latinoamerička žena, starosti 25 godina, koja je radila 8 sati dnevno, 6 dana u nedelji, poslednje 4 godine
kao radnica na benzinskoj pumpi, imala je jednu trudnoću koja je ishodovala pobačajem u prvoj polovini
trudnoće. Prijavljivani su glavobolja, vrtoglavica i razdražljivost. Fizički pregled je pokazao promene na
štitnoj žlezdi, pregled krvi je pokazao blagu neutropeniju, sa nižim brojem natural killer (NK) ćelija, a
registrovane su i hromozomske aberacije.
Slučaj 2
Latinoamerička žena, starosti 40 godina, koja je radila 48 sati nedeljno poslednjih 9 godina kao radnica na
benzinskoj pumpi, imala je pobačaj u prvoj polovini trudnoće. Prijavila je anksioznost, vrtoglavicu i grčeve.
Kao i u prvom slučaju, konstatovan je niži nivo NK ćelija.
Obe su imale kompleksne hromozomske rearanžmane i imunološke abnormalnosti, pre svega, smanjenje
NK ćelija. U budućnosti, u oba slučaja se može očekivati povećan rizik od kancera i reproduktivnih
problema.
(Santiago, F., Lima, S., Pinheiro, T., Silvestre, R.T., Otero, U.B., Tabalipa, M.M., Kosyakova, N., Ornellas,
M.H., Liehr, T. and Alves, G., 2017. Benzene poisoning, clinical and blood abnormalities in two Brazilian
female gas station attendants: two case reports. BMC Research Notes, 10, pp.1-5.)
***
Osim benzena, živa na sobnoj temperaturi isparava, stvarajući veoma otrovne pare. Ukoliko dođe do
prolivanja žive, kontaminirana površina se može tretirati na više načina: usisavanjem, posipanjem
elementarnim sumporom, koji sa živom gradi čvrsto jedinjenje, ili amalgamisanjem sa licnatom bakarnom
žicom koja je prethodno isprana azotnom kiselinom.
***

7
Sindrom ludog šeširdžije, takođe poznat kao hronično trovanje živom, je poremećaj koji se javljao kod
šeširdžija u 18. i 19. veku zbog izloženosti parama žive tokom obrade krzna u procesu izrade šešira.
Simptomi sindroma ludog šeširdžije uključuju: tremor (drhtanje) ruku, usana i kapaka; probleme sa
ravnotežom i koordinacijom pokreta; promene u ponašanju, kao što su razdražljivost, depresija i
agresivnost; probleme sa govorom i pažnjom; halucinacije i paranoju. Luis Karol je ove simptome imao na
umu kad je kreirao lik Ludog Šeširdžije u romanu "Alisa u Zemlji čuda".
U prošlosti živa je korišćena i za lečenje, pa postoje zapisi o tome da je sifilis često tretiran živom, iako su
štetnost i efikasnost tog tretmana bile diskutabilne, i često prevazilaze potencijalne koristi. Živa je bila deo
medicinske prakse tokom 450 godina, što ukazuje na to koliko je tradicija i navika imala uticaja na
medicinsku praksu. Tretmani su varirali po dužini trajanja i modalitetima upotrebe, ali bez ikakvih dokaza
da je to dovelo do smanjenja stope oboljenja ili do izlečenja.
Prvi put kada se počelo koristiti penicilin u tretmanu sifilisa bilo je 1943. godine, što je označilo prekretnicu
u lečenju ove bolesti. Tretmani živom, koji su uključivali živine pilule, prašak i masti, su često bili dugotrajni
i izazivali su različite nuspojave, uključujući opadanje kose, gubitak zuba, oštećenje bubrega i nervnog
sistema, pa čak i smrt u težim slučajevima. Imajući u vidu nekadašnje tretmane, nije čudo da je inherentni
deo medicinske etike od samih početaka medicinske prakse verbalizovan u formi Primum non nocere, ili
prvenstveno ne naškoditi pacijentu. Ovaj princip naglašava važnost izbegavanja nepotrebnih intervencija
ili postupaka koji bi mogli da donesu više štete nego koristi.

Korozivne materije
Ova kategorija hemijskih materija obuhvata pre svega kiseline i baze koje imaju dovoljnu koncentraciju da
uzrokuju makroskopska oštećenja tkiva. U svakoj laboratoriji treba da bude vidno postavljena kutija sa
prvom pomoći, koja bi trebala da sadrži sodu bikarbonu, rastvor borne kiseline i protivotrove za supstance
koje se koriste u laboratoriji. Ukoliko dođe do kontakta kože ili očiju sa kiselinama ili bazama, važno je
odmah isprati mesto vodom, a zatim staviti oblog natopljen razblaženom sodom bikarbonom ili
razblaženom bornom/sirćetnom kiselinom, u zavisnosti od toga da li je došlo do kontakta sa kiselinom ili
bazom. Ako je supstanca dospela u oko, ne treba otvarati oko dok se ispira. Ako korozivna materija dospe
u usta, potrebno je izvršiti ispiranje vodom, a ako je progutana, poželjno je izazvati povraćanje, osim u
slučaju trovanja kiselinama, kada treba popiti 2 mas.% suspenziju magnezijum-oksida.

Pre nego što pređemo dalje, spomenula bih i čuvanje korozivnih materija. Staklo je hemijski veoma
otporno, izuzev na fluorovodoničnu kiselinu, fluorovodonik i jake baze, pa nije preporučljivo držati dugo
rastvore baza u staklenim sudovima. Ako pri dužem stajanju korozivne materije u staklenom sudu dođe
do zamrzavanja šlifa, možemo pokušati razdvajanje nakapavanjem vruće sapunice po ivici kontakta ili
korišćenjem toplog vazduha. Ako se delovi ne mogu razdvojiti, kao rešenje uvek ostaje presecanje suda
iznad volumetrijske demarkacije.

8
Konusni i sferični šlif na staklenim sudovima

Primer

Korozivna sredstva se koriste za hemijski piling, koji predstavlja dermatološki postupak koji se koristi za
poboljšanje teksture kože, smanjenje bora, ožiljaka od akni i drugih nepravilnosti na koži. Tom prilikom na
kožu se apliciraju razne vrste kiselina koje deluju na odstranjivanje površinskih slojeva kože, čime se
podstiče regeneracija kože i poboljšanje njenog izgleda, kao na primer, blage alfa-hidroksi kiseline (AHA -
glikolna kiselina, mlečna kiselina) i beta-hidroksi kiseline (BHA - salicilna kiselina), srednje jaka
trihloroacetična kiselina (TCA), koja deluje na dublje slojeve kože i fenol, vrlo jaka kiselina koja se koristi
za duboki piling, koja deluje na najdublje slojeve kože i može značajno poboljšati izgled kože, ali takođe
nosi veći rizik od neželjenih efekata.
Primer
Jedno istraživanje ispitalo je efekte hemijskih materija u širokoj upotrebi na ljudska tkiva. Pet različitih
ljudskih tkiva, uključujući kost, zube, kosu, nokte i meko tkivo, odnosno kožu, mišiće i masno tkivo bilo je
potopljeno ova korozivna sredstva. Navedena sredstva su sadržala hlorovodoničnu kiselinu (31,45%),
sumpornu kiselinu (95-98%), natrijum hidroksid (100%), izbeljivač (natrijum hipohlorit 5,25%), organsko
sredstvo za čišćenje septičkih jama (bakterije i enzimi) i fosfornu kiselinu (nepoznata koncentracija, koka
kola). Uzorci tkiva su isečeni i potopljeni u korozivne tečnosti. Tokom vremena, dokumentovani su izgled,
konzistencija i masa. Hlorovodonična kiselina bila je najdestruktivnije sredstvo u ovom istraživanju,
uništavajući većinu tkiva u roku od 24 sata. Sumporna kiselina je bila drugo po efektima destruktivno
sredstvo, dok izbeljivač, natrijum hidroksid i koka-kola nisu doveli do strukturnih promena na tvrdom
tkivu, ali su na neki način promenili izgled ili integritet kose, noktiju i mesa. Organsko sredstvo za čišćenje
septičkih jama nije imalo nikakav efekat na bilo koje od ljudskih tkiva testiranih tokom trajanja studije.
(Hartnett, K.M., Fulginiti, L.C. and Di Modica, F., 2011. The effects of corrosive substances on human bone,
teeth, hair, nails, and soft tissue. Journal of forensic sciences, 56(4), pp.954-959.)

Zapaljive materije
Istraživanje koje su sproveli Kosti i saradnici (2021) fokusiralo se na analizu akademskih nesreća, posebno
onih povezanih sa požarima u laboratorijama, na osnovu podataka iz sistema za izveštaje o nesrećama na
sedam nacionalnih univerziteta Japana. Ova baza koja sadrži preko 8,000 izveštaja o nesrećama koje su se
dogodile od 2012. godine, pružila je vredan uvid u uzroke i posledice ovih incidenata. Analizom 8,066
izveštaja identifikovano je 389 izveštaja o požarima, koji su kategorisani na one izazvane hemikalijama,
kojih je bilo 194 i one izazvane drugim uzrocima (opšti požari). Autori su konstatovali da su tri tipa
materijala koji najčešće uzrokuju požare u akademskim laboratorijama organski rastvarači, materijali koji
se spontano zapale u atmosferskim uslovima i oksidantna sredstva.

Kako je pokazano, natrijum i drugi alkalni metali bili su uzrok 29 nesreća, a skoro svi incidenti su bili
posledica ljudske greške, u smislu neznanja ili nepažljivog rukovanja. Litijum aluminijum hidrid (LiAlH₄) je
identifikovan kao posebno opasna materija koja može izazvati požare prilikom odmeravanja materijala, a
preporučuje se etil acetat umesto alkohola, za njegovu dekompoziciju. LiAlH₄ je snažan redukcijski agens
i njegova dekompozicija se koristi u laboratorijskim i industrijskim uslovima za generisanje vodonika, koji
se dalje može koristiti kao gorivo ili u sintezi drugih hemikalija. I pored zamene alkohola etil acetatom
može se desiti požar, ako se ne sistem ne rashlađuje intenzivno. Skoro svi incidenti u ovoj studiji

9
uzrokovani alkalnim metalima i vodom bili su posledica ljudske greške, poput neznanja o karakteristikama
materijala ili nepažljivog rukovanja.

Osim ovog jedinjenja litijuma, izvestan broj požara je bio uzrokovan t-butil litijumom, koji je dostupan u
rastvoru pentana ili heksana i predstavlja jedan od najopasnijih reagenasa koji se uobičajeno koriste, koji
je izazivao ozbiljne nesreće, sa fatalnim ishodom. Ovaj rastvor će se odmah zapaliti pri dodiru sa
vazduhom, pa se sa njim rukuje u uslovima inertne atmosfere, visoke koncentracije argona ili azota, i na
niskim temperaturama, kako bi se izbegle nekontrolisane ili opasne reakcije. Veći broj požara kako se
pokazalo, bio je uzrokovan curenjem na mestu gde se igla spaja sa špricom, dok rastvor ostaje unutar
šprice ili igle.

U pogledu zapaljivih materijala, etanol predstavlja najčešći uzrok požara u laboratoriji, iako njegove
fizičko-hemijske karakteristike, kao što su tačka ključanja i tačka paljenja, ne govore tome u prilog, kao što
je to u slučaju dietil etra. Ipak, etanol je izazvao približno četiri puta više požara od dietil etra. Jedan od
mogućih razloga je i taj što su etanol i metanol rastvarači koje se češće koriste za studentske vežbe, dok
su dietil etar, heksan i etil acetat uglavnom korišćeni u istraživačkim laboratorijama za specifične hemijske
oblasti. Više od dve trećine izveštaja o požarima uključujući etanol bilo je uzrokovano otvorenim
plamenom, često na čistim radnim površinama gde je korišćen Bunzenov plamenik.

Analiza podataka sa Univerziteta u Nagoji za 2016. godinu pokazuje da ne postoji značajna veza između
broja nesreća i količine kupljenih rastvarača. Međutim, postoji značajna veza između broja nesreća i
njihove distribucije, što ukazuje na to da materijal koji je šire distribuiran po kampusu nosi veći rizik od
požara.
Pogrešno mešanje i neadekvatno rukovanje hemijskim otpadom je bilo uzrok 76 registrovanih požara.
Kako je pokazala ova japanska studija, i pored velikih napora uloženih u obrazovanje o bezbednosti i
procenu rizika na univerzitetskim kampusima, broj hemijskih požara se nije smanjio, već su se nastavili
dešavati iz istih razloga.

Pre nego što navedem kategorije zapaljivih materija, utvrdićemo nekoliko osnovnih pravila za bezbedan
rad u laboratoriji, bar kad je u pitanju prevencija požara. Kao prvo, eksperimenti inače, a posebno upaljeni
plamenik nikada ne sme ostati bez nadzora. Kada se vrši zagrevanje, nikada se ne treba nadnositi nad
otvor epruvete, niti treba usmeravati otvor epruvete prema sebi ili drugima. Takođe, važno je reagovati i
ugasiti plamenike u slučaju da dođe do prolivanja isparljive materije, a ako dođe do izbijanja požara,
potrebno je koristiti protivpožarni aparat ili protivpožarno ćebe u slučaju manjeg incidenta. Voda se za
gašenje požara ne koristi kad gori ulje jer zbog manje gustine ulja koje počinje da pluta po vodi, može doći
do raznošenja požara. U slučaju opekotina, treba koristiti hladne obloge i 0,1 mas.% rastvor kalijum-
permanganata ili 3% hidrogen za dezinfekciju, a zatim naneti mast za opekotine.

Zapaljive materije možemo svrstati u nekoliko kategorija:

1. oksidujući čvrsti materijali: KMnO4, K2MnO4, Na2Cr2O7, K2Cr2O7
2. zapaljivi čvrsti materijali: Fe, Al, Zn, Mg, fosfor pentasulfid (P4S10), crveni fosfor
3. spontano zapaljivi: Li, Na, K, LiAlH4, LiH, žuti fosfor
4. zapaljive tečnosti: karbon disulfid (CS2), ugljovodonici kao organski rastvarači
5. samoreaktivne supstance: benzoil peroksid, azo jedinjenja
6. oksidujuća tečnost: H2O2, azotna kiselina, brom(III)fluorid (BrF3), jod(V)fluorid (IF5).
Sledeći primer ukazuje na značaj identifikacije opasnosti u prevenciji incidenata.

10
Eksplozija u istraživačkoj laboratoriji univerziteta, koja se dogodila 24. marta 2006. godine u 12:24 u
laboratoriji Nacionalne institucije za visoko obrazovanje u hemiji u Mulhausu na Univerzitetu Haute Alsace
(Francuska), predstavlja dramatičan primer neadekvatnog rukovanja hemikalijama. Uzrok eksplozije bio
je curenje etilena iz gasnog cilindra, što je dovelo do silovite eksplozije u zatvorenom prostoru laboratorije,
koja je zatim izazvala požar. Nesreća je odnela jedan ljudski život, ozbiljno povredila mladog pripravnika i
još 20 osoba. Početni udar eksplozije izazvane oblakom pare i požar koji je trajao oko 5 sati prouzrokovali
su ozbiljne štete u laboratoriji i okolini. Fragmenti stakla su se razleteli i do 100 metara. Zvuk udarnog
talasa čuo se na udaljenosti od 10 kilometara. Procenjena šteta od nesreće iznosila je oko 25 miliona evra.
(Laurent, A., Perrin, L. and Dufaud, O., 2014. Investigation and Analysis of an Explosion in a Research
Laboratory at a French University. Chemical Engineering, 36.)

Druge opasnosti u laboratoriji

Kada je u pitanju mešanje hemikalija, uvek je potrebno dodavati koncentrovanu hemikaliju u manje
koncentrovanu ili vodu. Na primer, ne treba dodavati vodu u koncentrovanu kiselinu, što se može
zapamtiti pomoću akronima "VUK" (voda u kiselinu), jer je reakcija rastvaranja ekstremno egzotermna,
što može imati za rezultat prskanje kiseline i opekotine.
Još jedan od primera rizične manipulacije hemikalijama je vezan za mešanje acetona i vodonik peroksida.
Kombinacija ove dve materije dovodi do stvaranja kristalnog oblika aceton peroksida, koji može biti
monomer, dimer, trimer ili tetramer, a karakteriše ga miris na izbeljivač hlor. Ovakva mešavina je izuzetno
nestabilna i bilo koji pokret može izazvati eksploziju.
Primer
Serija koordiniranih terorističkih bombaških napada poznata kao 7/7 napad u Londonu desila se 7. jula
2005. godine. Tom prilikom četiri eksplozije su odjeknule u gradskom prevozu - tri u podzemnoj železnici
i jedna u autobusu - ubivši 52 ljudi i povredivši više od 700. Bombaši samoubice koristili su napravljen
eksploziv od triaceton triperoksida (TATP), poznatog kao "majčino mleko", zbog dostupnosti sastojaka.
Dalje, važno je napomenuti da se azotna kiselina (HNO3) ne sme mešati sa organskim rastvaračima. Na
primer, mešanje azotne kiseline sa etanolom rezultira nastankom etil nitrata, koji je izuzetno zapaljiv i
eksplozivan. Etil nitrat je providna tečnost čije se pare mogu videti na sobnoj temperaturi, a tokom
sagorevanja oslobađa toksične okside azota.

Rad sa bocama koje sadrže gas

Prilikom rada u laboratoriji, posebnu pažnju je potrebno posvetiti bezbednosti, a jedan od ključnih
elemenata bezbednosti je pravilno rukovanje čeličnim bocama sa gasom. Gasovi u bocama mogu biti pod
pritiskom, kao na primer kiseonik i azot, pod pritiskom od 15-20 MPa na sobnoj temperaturi, helijum i
vodonik, ali mogu biti u tečnom stanju, kao amonijak ili ugljen dioksid ili rastvoreni u inertnom rastvaraču,
kao acetilen u acetonu.
Ako se, na primer, ošteti glavni ventil na boci, boca može delovati kao raketa i prouzrokovati ozbiljna
oštećenja. Da bi se to sprečilo, boce treba uvek držati pričvršćene u vertikalnom položaju. Kada je reč o
ventilima, važno je napomenuti da glavni ventil ne sme biti otvoren ukoliko nije montiran kontrolni ventil
za protok. Nakon upotrebe, boce se smeju pomerati tek kada se ukloni kontrolni ventil i zaštiti glavni
ventil. Takođe, boce se ne smeju zagrevati iznad sobne temperature.

11
Što se tiče samih ventila, postoje dva tipa ventila koji omogućavaju kontrolisano ispuštanje gasova:
redukcioni ventil i igličasti ventil. Redukcioni ventil ima dva manometra koji pokazuju pritisak gasa u boci
i pritisak gasa na izlazu iz ventila. Igličasti ventil, s druge strane, omogućava kontrolu protoka gasa, bez
uticaja na pritisak.
Kada koristite bocu sa gasom, postupak bi trebao izgledati ovako:
1. Pre nego što počnete, zatvorite redukcioni ventil okretanjem suprotno od smera kazaljke na satu.
2. Otvorite glavni ventil okretanjem suprotno od smera kazaljke na satu.
3. Prvi manometar bi trebalo da pokaže pritisak u boci.
4. Otvorite redukcioni ventil.
5. Ako je igličasti ventil zatvoren, drugi manometar bi trebalo da pokaže pritisak na izlazu.
6. Na kraju, otvorite igličasti ventil.
Nakon završetka rada, prvo zatvorite glavni ventil, zatim redukcioni i na kraju igličasti ventil. Ako ste
koristili korozivan gas, kontrolni sistem treba skinuti i isprati suvim vazduhom. U slučaju trovanja gasom,
osobu treba izvesti na svež vazduh i pozvati lekara. Ako dođe do gubitka svesti, osobu treba položiti na
bok i provetriti prostoriju.

Primer
Eksplozija izazvana vodonikom u istraživačkom laboratoriji za biohemiju na Univerzitetu u Misuriju
povredila je četiri osobe i uništila laboratoriju, saopštili su zvaničnici Univerziteta i vatrogasna služba.
Incident se dogodio u laboratoriji u kojoj se proučavaju bakterije u anaerobnoj komori. Izvor vodonikovog
gasa koji je izuzetno zapaljiv i može formirati eksplozivne smeše sa vazduhom, bio je standardni čelični
cilindar visok 55 inča, koji nije eksplodirao. Eksplozija je razbila prozore laboratorije na trećem spratu i
probila zid između laboratorije i susedne kancelarije. Kada su vatrogasci stigli na lice mesta, pronašli su
mali požar koji je pokrivao površinu od oko 5 kvadratnih stopa. Ovo nije prva eksplozija anaerobne komore
koja se dogodila u istraživačkom laboratoriju. Do eksplozija je dolazilo zbog ulaska vazduha u komoru
tokom održavanja i zbog korišćenja smeše od 95% vodonika/5% azota umesto 95% azota i 5% vodonika.
Donja granica eksplozivnosti za vodonik je 4% u smeši sa vazduhom.
(Kemsley, J., 2010. Research lab explosion injures four people. Chemical &Engineering News)
Baš kao i druge hemikalije u laboratoriji, gasovi pod pritiskom mogu biti različitih stepena čistoće, i mogu
se dodatno prečistiti ispiranjem. Ispiranje se vrši produvavanjem gasa kroz staklenu bocu napunjenu
čvrstim apsorberom ili rastvorom za ispiranje. Ako se koristi rastvor, mehurovi gasa treba da budu fino
dispergovani, što se postiže upotrebom poroznog stakla.

12
Reagensi u laboratoriji
S obzirom na stepen čistoće, hemikalije se kategorizuju u nekoliko grupa:
1. Tehničke hemikalije: Ove hemikalije nisu najčistijeg stepena, sadrže 90-95% materije od interesa,
dok su ostatak nečistoće. Tehničke hemikalije se koriste za sintezu većine preparata gde nije važna
čistoća. Vrsta nečistoće često nije specificirana, a može uključivati izomere, nusprodukte nastale
tokom proizvodnje, ostatke reagenasa, kao i produkte koji nastaju usled razgradnje stajanjem.
2. Hemijski čiste (chemically pure): Ove hemikalije imaju veći stepen čistoće u poređenju s
tehničkim hemikalijama.
3. Analyzed reagent (pro analysi): Hemikalije ovog tipa imaju visoki stepen čistoće i na pakovanju je
jasno naznačena vrsta i količina prisutnih nečistoća. Često se označavaju kao ACS Reagent, što
ukazuje na to da ispunjavaju standarde propisane od strane American Chemical Society
Committee.
4. Special grades: Ove hemikalije su proizvedene za specifične potrebe, kao na primer, one
spektroskopske čistoće, histološke čistoće, ili čistoće koja odgovara analizi pesticida. Na primer,
hemikalije za spektrofotometriju su obrađene tako da ne sadrže nečistoće koje bi mogle dati
neželjene apsorpcione trake, ali to ne znači da su potpuno čiste od drugih nečistoća.
5. USP: Ove hemikalije su predviđene za farmaceutsku upotrebu. Iako čistoća možda nije direktno
navedena na pakovanju, ona je regulisana standardima različitih farmakopeja.
6. Ultrapure chemicals: Hemikalije ovog tipa imaju izuzetno visok stepen čistoće i koriste se za
eksperimente gde se očekuje preciznost i tačnost merenja.

13
Čistoća hemikalija može biti narušena usled vezivanja ili otpuštanja vode. Da bi se održala čistoća
hemikalije, važno je da se višak ne vraća u originalno pakovanje. Idealno je presuti potrebnu količinu
hemikalije u odgovarajući sud i odbaciti višak. Iz istog razloga, korišćenje čistih alata kao što su špatule je
presudno, jer zaprljane kašičice ili alati mogu kontaminirati čistu hemikaliju.

Primeri laboratorijskih incidenata

(prilagođeno iz članka Adama Tozera, Technology Networks Drug Discovery, 2017)
Cigareta i etar
“Tokom svog boravka kao ERASMUS student u Portugaliji, bio sam zapanjen nedostatkom sigurnosnih
mera u hemijskoj laboratoriji u kojoj sam radio. Posebno me je iznenadilo što je jedan doktorand
neprekidno pušio u laboratoriji, pa čak i kad je radio sa etrom. Jednom sam prisustvovao situaciji u kojoj
se, sa cigaretom u rukama zapalio, ali je na sreću prošao bez većih povreda, što je podstaklo nadležne da
zabrane pušenje u laboratoriji.”
Eksplozija u podzemnoj laboratoriji
"Jedan naučnik je radio sa peroksisumpornom kiselinom (H2SO5), koja se dobija reakcijom sumporne
kiseline (H2SO4) i vodonik peroksida (H2O2). Zbog svojih oksidacionih svojstava, peroksisumporna kiselina
je u koncentrovanom obliku veoma opasna, a u industriji se koristi kao sredstvo za beljenje papira i
tekstila. Dakle, naučnik je mešao male količine reaktanata u u ledenoj kupki, u zaštitnoj komori, i
odjednom se začula strašna eksplozija koja aktivirala alarm za požar i zgrada je evakuisana. Naučnik i
njegov doktorand su izvirili, nepovređeni ali zatečeni, ali zaštitno staklo je odigrao značajnu ulogu jer kako
se pokazalo, bio je pun naprsnuća i oštećenja.”
Etar u slivniku
“Jedan nedovoljno iskusan student poslediplomskih studija je ispraznio poslednje kapi iz svoje boce sa
dietil etrom u slivniku na svom radnom stolu. Dietil eter je bezbojna, veoma zapaljiva tečnost sa
karakterističnim, oštrim mirisom. Zbog svoje niske tačke ključanja od oko 34,6°C, lako isparava na sobnoj
temperaturi, što dovodi do formiranja zapaljivih para. U laboratoriji se dietil eter često koristi kao
rastvarač za razne hemijske reakcije i procese, uključujući ekstrakciju i rekristalizaciju, zbog svoje
sposobnosti da dobro rastvara mnoga organska jedinjenja.
Kako su sve sudopere na stolu bile povezane sa glavnim odvodom na kraju stola, kada je drugi student u
laboratoriji upalio Bunsenovu lampu i bacio svoju šibicu u sudoperu da ugasi plamen, vatra je odmah
buknula iz slivnika i putovala niz odvodnu cev, izbijajući iz svih sudopera redom, duž celog stola.”
Aluminijum i voda
"Aluminijumski reagensi su veoma reaktivni, posebno sa vodom. Student koji je radio u laboratoriji bacio
je litijum-aluminijum-hidrid u posudu za odlaganje aluminijumskih ostataka koji ne zahtevaju naknadni
tretman. Zatim je koleginica bacila vlažne opiljke aluminijuma u istu kantu, ne znajući da u posudi za
otpatke ima reagensa. Iznenada se začula eksplozija iz kante i provirilo je malo plamena. Brzo su prebacili
kantu sa plamenom u digestor koji je bio prazan, bez organskih rastavarača koji su veoma zapaljivi. U roku
od nekoliko minuta od vraćanja vatra se rasplamsala i progutala čitav digestor, a požar je gašen sa osam
protivpožarnih aparata.”
Etanol i maramice

14
“Istraživač je nanosio bakterije na agar ploču, koja je bila postavljena ispod Bunzenove lampe zbog
aseptičnog okruženja. Sa leve strane je stajala boca puna etanola za dezinfekciju instrumenta, a sa desne
strane je stajao paket maramica. U momentu, istraživač je ispustio bocu sa etanolom, iz koje se rastvor
prosuo po radnom stolu. Dok je zatim hvatao maramice da obriše prosuto, zahvatio ih je plamen
Bunsenove lampe, a zatim se zapalio i etanol. Vatra se brzo proširila po stolu i zapaljeni etanol se slivao
na pod, gde je plamen zahvatio jednokratne nazuvice na njegovim nogama i istopio mu cipele.”

Voda kao rastvarač, destilacija i dejonizacija

Kvalitet vode često se procenjuje na osnovu njene sposobnosti da provodi električnu struju, jer je
sposobnost provođenja struje posledica prisustva jonskih nečistoća. Apsolutno čista voda ima
provodljivost od 0.055 µS/cm. Naravno, voda može imati i nisku provodljivost, a ipak sadržavati veliki broj
nečistoća koje nisu jonskog tipa. Uobičajeni načini prečišćavanja vode su:
1. Destilacija. Destilacija je proces pri kojem se voda zagreva do tačke ključanja, zatim se vodena
para kondenzuje, a neispaljive nečistoće zaostaju u sudu. Destilacija zahteva znatnu količinu
energije za zagrevanje vode do tačke ključanja, što je čini energetski zahtevnijim procesom u
poređenju sa dejonizacijom koja bazira na upotrebi jonoizmenjivačkih smola. Organske primese
moguće je ukloniti kalijum-permanganatom, nakon čega se voda ponovo destiluje. Dvostruka
destilacija se može sprovesti i uz dodavanje sumporne kiseline, a destilacijom se uklanja priličan
deo minerala, bakterije i većina organskih materija. Takođe, destilovana voda može sadržavati
nečistoće iz vazduha, poput ugljen-dioksida, kiseonika i azota, naročito ako nije hermetički
zatvorena, a uklanjanje ugljen-dioksida ili kiseonika može se postići ispiranjem vode inertnim
gasom, najčešće azotom.
2. Dejonizacija. Predstavlja proces koji se vrši pomoću jonoizmenjivača, koji funkcionišu po principu
smole, koja na svojoj površini sadrži hidroksidne i vodonikove jone koje može izmenjivati sa
vodom. Dejonizovana voda je, u smislu odsustva jona, često smatrana čistijom od destilovane
vode, posebno kada je reč o specifičnim primenama koje zahtevaju nisku koncentraciju jonskih
nečistoća. Proces dejonizacije efikasno uklanja anjone i katjone iz vode, što rezultira vodom niske
električne provodljivosti, što je često poželjno u industrijskim i laboratorijskim uslovima, gde joni
mogu ometati procese ili eksperimente. Međutim, važno je napomenuti da dejonizacija ne uklanja
nejonske organske nečistoće i mikroorganizme kao što su bakterije i viruse.
Dakle, za brojne primene, dejonizovana voda se smatra dovoljno čistom, a dejonizacija je energetski
ekonomičnija u poređenju sa destilacijom. Izbor između dejonizovane i destilovane vode često zavisi od
specifičnih zahteva, a za dobijanje vode koja je u svakom smislu prečišćena, destilacija i dejonizacija se
mogu primeniti kao komplementarni procesi.

Zašto se voda za piće ne destiluje ili dejonizuje?

Ukoliko bi osoba popila veliku količinu destilovane vode u kratkom vremenskom periodu, to bi moglo
dovesti do poremećaja u ravnoteži elektrolita u organizmu, poznatog kao hiponatremija. Destilovana voda
je voda iz koje su uklonjeni svi soli i minerali, i zbog toga ima tendenciju da razređuje koncentraciju
elektrolita u telesnim tečnostima kada se konzumira u velikim količinama.
Kada se koncentracija natrijuma u krvi smanji, voda iz krvotoka može ući u ćelije, uključujući i ćelije mozga,
što može dovesti do njihovog oticanja. Ovo oticanje ćelija može izazvati povećani pritisak unutar lobanje,

15
što može dovesti do glavobolje, mučnine, povraćanja, konfuzije, konvulzija, pa čak i kome ili smrti u
ekstremnim slučajevima.
Gustina vode pri sobnoj temperaturi (20°C) je 1 kg/L ili 1 g/cm³, a gustina jogurta varira zavisno od
njegovog sadržaja masti i drugih sastojaka, ali obično se kreće u rasponu od 1,01 do 1,03 kg/L. Obratite
pažnju na pakovanja jogurta i videćete da su obeležena sa 1 kg, jer bi 1 litar jogurta imao 1010 do 1030
grama. S druge strane, gustina biljnih ulja je obično manja od gustine vode, i kreće se u rasponu od 0,91
do 0,93 kg/L, pa jedan litar ulja suncokreta ima nešto više od 900 grama. Zato na pakovanju ulja uvek stoji
oznaka 1 litar, a na pakovanju jogurta 1 kg, jer je tako atraktivnije za potrošače.

ATOMSKA TEORIJA
Kako se razvijala atomska teorija?
U okviru ovog poglavlja ćete saznati kako su naučnici tokom vekova razmišljali o mikrosvetu i kako su
dolazili do svojih zaključaka o najsitnijim česticama.
Počinjemo od Stare Grčke. Demokrit je prvi izneo pretpostavku da se materija sastoji od okom nevidljivih
i nedeljivih čestica koje je nazvao atomima (ἄτομον (atomon), što znači "nepodeljivo" na grčkom). On je
zapravo došao do tog zapažanja time što je shvatio da ako nešto mnogo puta isečete na pola, na kraju
morate stići do atoma, najmanjeg dela materije koji se ne može dalje deliti bez gubitka svojih osnovnih
svojstava. Njegove pretpostavke o mikrosvetu su bile prilično naivne, iako revolucionarne za to vreme. On
je zamišljao da atomi svake materije liče na nju samu. Na primer, tvrdio je da postoje atomi paprike, atomi
mesa, atomi vode, ali i atomi grožđa i da svaki od tih atoma potpuno odslikava karakteristike paprike,
mesa, vode i grožđa. Kako je zamišljao, atomi kisele hrane su morali imati oštre ivice, atomi slatke hrane
su bili okrugli i mekani, a atomi metala čvrsti.

16
Nakon njega je Aristotel, jedan od najuticajnijih filozofa starog veka odbacio Demokritovu teoriju, verovao
je u kontinualnu, a ne čestičnu prirodu materije. Prema Aristotelovom shvatanju sveta, materija nije
sastavljena od diskretnih, nepodeljivih čestica poput atoma, kako su to predstavljali atomisti, već je
beskonačno deljiva. Aristotel je tvrdio da je sve na planeti sačinjeno od zemlje, vode, vatre i vazduha i
verovao je da svaki od ova četiri elementa poseduje po dva osnovna kvaliteta - vlažnost, suvoću, toplotu i
hladnoću. Međutim, treba napomenuti da ovi elementi nisu bili shvaćeni kao elementi u savremenom
smislu te reči, već više kao osnovni principi ili stanja materije.
Nakon Aristotela, na značajna otkrića o prirodi mikrosveta se čekalo nešto više od 2000 godina. Tada je
Antoan Lavoazje, otac moderne hemije, tokom eksperimenata sa sagorevanjem fosfora i žive, utvrdio da
masa proizvoda sagorevanja, fosforne kiseline i crvenog oksida žive, premašuje masu polaznih materija ili
rekatanata. Ovo je bilo u suprotnosti sa tadašnjim mišljenjem da sagorevanje rezultira gubitkom materije
u obliku nečega što se tada nazivalo "flogiston". Iz ovog eksperimenta, Lavoazje je shvatio da registrovano
uvećanje mase potiče iz vazduha, odnosno da se tokom sagorevanja određeni elementi iz vazduha
kombinuju sa materijalom koji sagoreva, što rezultira povećanjem ukupne mase. Ovo otkriće je dovelo do
formulacije Zakona o održanju mase, koji tvrdi da se ukupna masa u zatvorenom sistemu ne menja tokom
hemijske reakcije, iako može promeniti oblik. Kasnije, u 20. veku, otkriveno je da u okviru nuklearnih
reakcija, masa može biti transformisana u energiju, što je u skladu sa Ajnštajnovom teorijom relativiteta
(E=mc²). Stoga, u kontekstu nuklearne fizike, govorimo o Zakonu o održanju mase i energije koji tvrdi da
u se izolovanom sistemu, masa i energija ne mogu stvarati niti uništavati, već samo pretvarati iz jednog
oblika u drugi.
Džon Dalton je izneo svoju teoriju o atomima i molekulama u svojoj knjizi A New System of Chemical
Philosophy, koja je prvi put objavljena 1808. godine. U okviru ove teorije on je izneo zapažanje da materija
reaguje, ali ne u bilo kojim odnosima, već samo u određenim, stalnim proporcijama. Drugim rečima, u
okviru jednog jedinjenja, određeni elementi će uvek biti prisutni u istom masenom odnosu.
Krajem 19. veka u periodu koji se smatra ključnim za proboj na polju fizike čestica i strukture atoma, Džozef
Džon Tomson je došao do važnog otkrića koristeći se katodnom cevi. Katodna cev je uređaj sastavljen od
staklene cevi koja sadrži katodu i anodu, u vakumu ili razređenom gasu. Kada se katoda greje, dolazi do
emitovanja elektrona, što se naziva termoelektronska emisija. Anoda, pozitivno naelektrisana ploča,
stvara električno polje koje privlači emitovane elektrone prema sebi, zbog se čega katodni zrak savija u
električnom polju. Ovo savijanje je rezultat interakcije zraka sa električnim poljem, što ukazuje na to da
katodni zrak ima negativni električni naboj. Ovo je pomoglo Džozefu Džonu Tomsonu da identifikuje
elektron kao sastavni deo atoma.

17
Eksperiment sa katodnom cevi koji je ukazao na postojanje elektrona
Tomson je, nakon otkrića elektrona, predložio model atoma koji je često opisivan kao "model pudinga sa
šljivama", gde su elektroni bili poput šljiva ujednačeno raspoređenih unutar "pudinga" od pozitivnog
naboja.
Ernest Raderford je nakon Tomsonovih otkrića napravio značajan proboj u oblasti atomske teorije. Za
svoje eksperimente ovaj savremenik Marije Kiri je koristio radioaktivne materijale, uključujući radijum
bromid. Radijum bromid pri raspadu emituje alfa čestice, koje su zapravo pozitivni helijum (He2+) joni.
Jedan od Raderfordovih studenata, Hans Gajger, koji je kasnije postao poznat po Gajgerovom brojaču,
sproveo je eksperimente za određivanje broja alfa čestica koje se emituju iz radioaktivnog materijala.
U svom poznatom eksperimentu sa zlatnom folijom, Raderford je postavio izvor radioaktivnih alfa čestica
ispred tanke zlatne folije i posmatrao ponašanje alfa čestica. Otkrio je da većina alfa čestica prolazi kroz
foliju, ali da se manji broj njih odbija pod različitim uglovima. Ovo je bilo iznenađujuće jer prema
Tomsonovom modelu, očekivalo bi se da alfa čestice, koje su pozitivno naelektrisane, budu ravnomerno
odbijene ili usporene dok prolaze kroz atom, jer bi se susretale sa raspoređenim pozitivnim nabojem.
Međutim, Raderfordov eksperiment sa zlatnom folijom je otkrio da se samo oko jedna od 6000 čestica
odbija, što je ukazivalo na postojanje malog, gustog i pozitivno naelektrisanog jezgra unutar atoma koje
odbije tek pokoju alfa česticu.

Eksperiment sa zlatnom folijom koji je ukazao na raspored pozitivnog naelektrisanja u atomu

Na osnovu Raderfordovih zaključaka razvijen je planetarni model atoma, koji je predstavljao značajan
iskorak u odnosu na Tomsonov model atoma, ali je imao svoje nedostatke. U planetarnom modelu,
elektroni kruže oko centralnog jezgra slično kao što planete kruže oko Sunca, ali ovaj model ne prikazuje
precizno elektrone i orbitale kao region oko atomskog jezgra gde postoji visoka verovatnoća nalaženja
elektrona.
Da bi se dočarala veličina atomskog jezgra u poređenju sa celokupnim atomom, možemo zamisliti da, ako
bi atom bio veličine katedrale, jezgro bi bilo veličine muve. Iako je ova muva, odnosno jezgro, izuzetno
malo u poređenju sa celokupnim atomom, ono sadrži većinu mase atoma. Dakle, jezgro sastavljeno od
protona i neutrona čini oko 99% ukupne mase atoma, što je teško zamislivo nama, koji smo svedoci da
nešto slično u nama poznatoj realnosti, koju registrujemo čulima ne postoji.
Za Raderforda se tvrdi da je umro usled komplikacija od operacije kile, a pošto je imao titulu viteza, nije
mogao da ga pregleda bilo ko, već je i doktor morao da bude vitez. Dok je čekao doktora viteza, umro je,
što bi se moguće desilo i da je doktor vitez stigao na vreme.

18
Ono što je zbunjivalo istraživače dugo vremena je činjenica da uprkos tome što se suprotna naelektrisanja
u prirodi privlače, na atomskom nivou se ne dešava da elektroni padnu u jezgro, privučeni pozitivnim
naelektrisanjem protona, a ne dešava se ni da se jezgro rasprsne iako je sačinjeno od čestica pozitivnog
naelektrisanja.

19
Zašto se jezgro atoma ne rasprsne?
U prirodi postoje četiri osnovne sile: gravitaciona, jaka nuklearna sila, slaba nuklearna sila i
elektromagnetne sile. Iako je gravitaciona sila ključna za stručnjake koji istražuju kosmos, ona je veoma
slaba na molekularnom nivou, zbog čega se nije u fokusu istraživača u oblasti hemije ili kvantne mehanike.
Nuklearne sile, s druge strane, imaju kratak domet i efekte koji su ograničeni isključivo na unutrašnjost
atomskog jezgra.
Jaka nuklearna sila obezbeđuje stabilnost atomskog jezgra i uspeva da nadvlada odbojne sile između
protona, ali njen domet je toliko kratak da kod teških elemenata sa velikim atomskim brojem, kao na
primer, kod onih na kraju periodnog sistema (npr. uranijum, plutonijum), broj protona postaje toliko velik
da jaka nuklearna sila više ne može efikasno da održi sve protone unutar jezgra. Stabilnost jezgra takođe
zavisi od ravnoteže između protona i neutrona. Naime, teža jezgra zahtevaju veći broj neutrona u odnosu
na protone kako bi ostala stabilna, ali čak i ovaj dodatni broj neutrona ponekad nije dovoljan da održi
stabilnost jezgra. Kao rezultat toga, ovi elementi su skloni radioaktivnom raspadu.
Slaba nuklearna sila igra ključnu ulogu u procesima radioaktivnog raspada koji dovode do nuklearnih
transformacija i promene jednog elementa u drugi. Naime, atomsko jezgro je kao što znamo, sastavljeno
od protona i neutrona, koji su sastavljeni od sitnijih čestica koje nazivamo kvarkovi. Proton sadrži dva
"gornja" i jedan "donji" kvark, dok neutroni sadrže jedan "gornji" kvark i dva "donja" kvarka. Slaba
nuklearna sila omogućava kvarkovima da menjaju svoj tip, pretvarajući "gornji" kvark u "donji" kvark, ili
obrnuto. Ova transformacija kvarkova je osnova za beta raspad, pri čemu dolazi do promene broja protona
u jezgru i do promene elementa. Na primer, tokom beta minus raspada, atomski broj elementa se
povećava za jedan, dok se tokom beta plus raspada smanjuje za jedan.
Elektromagnetna sila je odgovorna za privlačenje između elektrona i jezgra, stvaranje hemijskih veza,
odbojne sile između čestica istog električnog naboja i interakcije između molekula.

Periodni sistem elemenata

Početkom 19. veka, hemičari su shvatili da se elementi mogu klasifikovati u grupe koje pokazuju slična
svojstva. Međutim, tek 1869. godine Dmitrij Mendeljejev sistematizuje elemente na takav način da je
mogao predvideti svojstva još neotkrivenih elemenata identifikujući praznine u svom periodnom sistemu.
Takav slučaj je bio sa ekasilicijumom, kako je Dmitrij Mendeljejev nazvao element za koji je pretpostavljao
da postoji i koji bi trebalo da se nalazi ispod silicijuma u njegovom periodnom sistemu elemenata. Otprilike
15 godina nakon što je Mendeljejev predvideo da takav element postoji, otkriven je germanijum, koji
odgovara po svojim svojstvima i atomskom broju mestu koje mu je Dmitrij odredio. Na osnovu periodnog
sistema je predviđeno otkriće eka-aluminijuma, koji je kasnije identifikovan kao galijum, i eka-bora, koji je
kasnije identifikovan kao skandijum. Elementi koji se nalaze u istoj grupi imaju isti broj valentnih elektrona
što predstavlja ključni faktor koji određuje njihova hemijska svojstva. Tako na primer, u istoj grupi se
nalaze plemeniti gasovi, nereaktivni zbog svoje hemijske konfiguracije ili alkalni metali, koji su veoma
reaktivni, gore u prisustvu kiseonika i burno reaguju sa vodom, oslobađajući vodonik.

Zašto elektroni ne padnu u jezgro?

Kvantna mehanika, kao jedno od najznačajnijih dostignuća moderne fizike, razvijala se kroz radove brojnih
naučnika, među kojima su se posebno istakli Nils Bor i Ervin Šredinger. Nils Bor je postavio temelje kvantne
teorije svojim revolucionarnim postulatima o ponašanju elektrona unutar atoma, koji su uključivali
koncepte stacionarnih orbita sa specifičnim energijama i radijusima, kao i ideju kvantizovane emisije i

20
apsorpcije energije. U nastavku su Borovi ključni postulati koji su igrali temeljnu ulogu u razvoju kvantne
teorije:
1. Elektroni u atomu se kreću po stacionarnim orbitama ili energetskim nivoima bez emitovanja
zračenja. Svaka od ovih orbita ima određenu, fiksnu količinu energije. Dok se elektron kreće
unutar ove orbite, njegova energija ostaje konstantna.
2. Elektron može preći sa jedne stacionarne orbite na drugu. Pri tome, elektron emituje ili apsorbuje
energiju u obliku kvanta svetlosti ili fotona. Energija ovog fotona je tačno jednaka razlici u
energijama između dve orbite.
3. Energija kvanta svetlosti, koju elektron emituje ili apsorbuje pri prelasku između dve orbite,
direktno je proporcionalna frekvenciji zračenja.
4. Kretanje elektrona oko jezgra je kvantizovano, odnosno, elektron može zauzeti samo određene,
dozvoljene orbite.
Dakle, elektron se kreće velikom brzinom oko jezgra, a elektrostatička sila jezgra deluje kao centripetalna
sila koja održava elektron u orbiti. S druge strane, prema Borovim postulatima, elektroni se kreću oko
jezgra na određenom energetskom nivou, i zadržavaju se u diskretnim orbitalama, poput 1s orbitale, što
ih sprečava da se približe jezgru. Prema zakonima klasične mehanike, naelektrisana kugla bi u istim
okolnostima, nakon dužeg perioda kretanja izgubila energiju i pala u jezgro, ali kako je Nils Bor objasnio,
dok se kreću u orbitalama, elektroni ne zrače, odnosno ne gube energiju. Zbog toga ne padaju u jezgro.

Šredingerova jednačina
Nakon Bora, Ervin Šredinger je unapredio kvantnu teoriju razvijajući talasnu mehaniku. Njegov pristup,
baziran na diferencijalnim jednačinama, omogućio je precizniji opis kvantnih fenomena. Šredingerova
jednačina, centralni deo njegovog doprinosa, koristi koncept talasnih funkcija za opisivanje verovatnoća
raspodele elektrona u atomu. Kao rezultat, ona omogućava da se odredi verovatnoća nalaženja elektrona
u određenom prostoru oko jezgra, ali ne daje precizan položaj elektrona.
Kao i De Brolj, Šredinger je posmatrao elektron u vodoniku kao fizički talas umesto čestice, ali je za razliku
od De Brolja koji je o elektronu razmišljao kao o kružnim talasima, Šredinger razmišljao o elektronu u
smislu trodimenzionalnih talasa, ili talasnih funkcija, predstavljenih grčkim slovom psi, ψ. Nešto kasnije,
Maks Born je predložio interpretaciju talasne funkcije ψ koja se i danas prihvata: Elektroni su i dalje
čestice, pa su talasi predstavljeni sa ψ zapravo prikaz verovatnoće raspodele elektrona u odnosu na jezgro
u atomu.
Orbitala u atomu predstavlja region gde je verovatnoća pronalaženja elektrona najveća. Ove orbitalne
regije nisu fiksne putanje, već oblasti u prostoru gde je verovatnoća da se elektron nađe najveća, a rešenje
Šredingerove jednačine nam ukazuje na energiju vezivanja elektrona za atom, odnosno energiju koja
karakteriše određeno kvantno stanje ili orbitalu. Postoje dve osnovne forme ove jednačine, a to su
vremenski zavisna i vremenski nezavisna Šredingerova jednačina. Vremenski zavisna jednačina opisuje
dinamičko ponašanje kvantnih sistema, dok vremenski nezavisna jednačina opisuje stacionarno stanje
sistema i izgleda ovako:

21
, gde je Ψ je talasna funkcija kvantnog sistema, a H je Hamiltonijanski operator koji opisuje ukupnu
energiju sistema.
Četiri konstante koje su uključene u opisivanje energije određenog kvantnog stanja ili orbitale u kojoj se
elektron nalazi se mogu zameniti Rajdbergovom konstantom, RH.
U tom slučaju dobijamo da je energija vezivanja elektrona u atomu vodonika jednaka:
En = -RH/n2, gde je n glavni kvantni broj
Iz ove jednačine proističe da je energija vezivanja elektrona u atomu kvantirana, što Maks Plank i
pretpostavio u svom radu 1900. godine, odnosno da atomi mogu apsorbovati ili emitovati energiju samo
u fiksnim, diskretnim količinama, koje je nazvao "kvantima". Ovo je bilo radikalno odstupanje od klasične
fizike, koja je tretirala energiju kao kontinualnu.
Takođe, ova jednačina pokazuje i da je energija vezivanja elektrona negativna (jer je vezana) i da postaje
manje negativna, tačnije bliža nuli, kako se elektron nalazi na višim energetskim nivoima, odnosno većim
vrednostima n. Konačno, kada n teži beskonačnosti, elektron prelazi u nevezano stanje, tj. biva slobodan.

Za razliku od energije vezivanja, energija jonizacije je uvek pozitivna, jer predstavlja energiju potrebnu da
se elektron ukloni iz atoma. Ona je po apsolutnoj vrednosti jednaka energiji vezivanja, ali suprotnog
predznaka. Gore prikazan primer se odnosi na energetske nivoe u vodonikovom atomu, ali za druge
jednoelektronske sisteme, kao što su joni drugih elemenata sa jednim elektronom, energija jonizacije
može biti približno opisana formulom koja uključuje kvadrat atomskog broja, kako sledi:

22
Drugim rečima, jačina elektrostatičke privlačne sile između elektrona i jezgra brzo raste sa povećanjem
broja protona. Kod atoma sa više elektrona, situacija postaje znatno kompleksnija zbog međuelektronskih
sila odbijanja i efekta ekraniranja. Ovaj efekat podrazumeva smanjenje elektrostatičke privlačne sile
između atomskog jezgra i spoljašnjih elektrona usled prisustva unutrašnjih elektrona koji deluju kao štit.
Elektroni mogu menjati energetski nivo u okviru atoma na način da pri prelasku na niži energetski nivo
emituju foton ili kvant energije (paketić energije) koji po vrednosti odgovara razlici ova dva nivoa:

Kada se atomi vodonika pobude, oni pri vraćanju u stacionarno stanje emituju svetlost određene energije
i talasne dužine, a ove energije odgovaraju specifičnim energetskim prelazima elektrona između različitih
kvantnih nivoa unutar atoma vodonika. Drugim rečima, elektromagnetno zračenje određene energije koje
je apsorbovano prilikom pobuđivanja se zatim emituje, a analizom emitovanog zračenja zaključujemo o
prisustvu određenog elementa ili jedinjenja u uzorku, u ovom slučaju vodonika.
Na ovom principu funkcioniše emisiona spektroskopija, tehnika koja se koristi za kvantitativnu i
kvalitativnu analizu uzoraka pomoću elektromagnetnog zračenja koje emituju atomi ili molekuli kada se
vraćaju iz pobuđenog stanja u stacionarno stanje, što rezultira spektralnim linijama. Svaka spektralna linija
odgovara prelazu elektrona sa višeg na niži energetski nivo i pratećoj emisiji fotona, tj. kvanta energije.

23
U slučaju vodonika, najpoznatiji set spektralnih linija je Balmerova serija, koja se vidi u vidljivom delu
spektra. Balmerova serija uključuje nekoliko spektralnih linija, od kojih svaka odgovara prelazu elektrona
sa višeg energetskog nivoa na drugi specifični niži nivo (nivo n=2). Čak možemo izračunati frekvencije
emitovanih fotona u ovom slučaju:

Ovako izračunate frekvencije i talasne dužine su odgovarajuće eksperimentalno dobijenim.

Zašto na prethodnoj slici nismo videli prelaz sa viših na nivo 1 u atomu vodonika?
Zato što se on nalazi u opsegu ultraljubičastog zračenja. Dakle, osim Balmerove serije, vodonik ima i druge
serije spektralnih linija (kao što su Limanova, Pašenova, Braketova i Pfundova serija) koje se pojavljuju u
drugim delovima spektra, poput ultraljubičastog i infracrvenog.

24
Serije spektralnih linija atoma vodonika

Talasna priroda zračenja

Fenomeni poput interferencije i difrakcije registruju kada se svetlost posmatra kao talas. Klasičan primer
koji ilustruje talasnu prirodu svetlosti je Youngov eksperiment sa dvostrukim prorezom. Kada svetlost
prolazi kroz dva bliska proreza, na ekranu iza proreza nastaje obrazac svetlih i tamnih linija koje su
posledice interferencije talasa. Svetle linije nastaju tamo gde talasi pojačavaju jedni druge (konstruktivna
interferencija), dok tamne linije predstavljaju mesta gde se talasi u suprotnoj fazi preklapaju i poništavaju
jedni druge (destruktivna interferencija). Ova pojava jasno pokazuje da svetlost ima talasna svojstva.
Kada se u Youngovom eksperimentu sa dvostrukim prorezom polako smanjuje intenzitet svetlosti, sve do
nivoa kada se emituju pojedinačni fotoni, na ekranu i dalje postepeno nastaje interferencijski obrazac
sastavljen od svetlih i tamnih linija. Ovo pokazuje da svaki foton prolazi kroz oba proreza istovremeno i
interferira sam sa sobom, što je pokazatelj njegove talasne prirode. Kada pogodi ekran, foton se detektuje
kao čestica u određenoj tački. Međutim, raspodela mnogih detektovanih fotona tokom određenog
perioda stvara interferencijski obrazac koji bi se očekivao od talasa.

25
Youngov eksperiment, sproveden u ranom 19. veku, potvrdio je prirodu talasnog karaktera svetlosti

Spektar elektromagnetnog zračenja

Džejms Klerk Maksvel je dao važan doprinos fizici tokom 19. veka. Njegov najvažniji uspeh bio je
ujedinjenje zakona elektriciteta i magnetizma u skup jednačina koje opisuju elektromagnetne pojave. Ono
što vidimo kao svetlost jeste deo spektra elektromagnetnog zračenja. Elektromagnetno zračenje je oblik
energije koja se širi kroz prostor u obliku elektromagnetnih talasa i prostire se kroz vakum brzinom
svetlosti c = 3x108 ms-1.
Talasi su periodična oscilirajuća kretanja koja omogućavaju prenos energije sa jednog mesta na drugo bez
prenosa materije, a svetlosni talasi, ili šire gledano, talasi elektromagnetnog zračenja, su periodične
varijacije električnog i magnetnog polja koje se šire kroz prostor. Sledeće karakteristike opisuju talase i
njihova periodična kretanja:
1. Amplituda (A): Amplituda talasa predstavlja maksimalni obim oscilacije, meren od pozicije
ravnoteže. U kontekstu zvučnih talasa, amplituda je povezana sa jačinom zvuka, dok u kontekstu
svetlosti, veća amplituda znači veći intenzitet svetlosti. U slučaju mikrotalasa koji služe za
telekomunikacije, veća amplituda znači bolji signal.
2. Talasna Dužina (λ): Talasna dužina je rastojanje između dva susedna vrha (maksimuma) ili dva
susedna minimuma talasa.
3. Frekvencija (ν): Frekvencija talasa je broj potpunih oscilacija ili ciklusa koje talas napravi u jedinici
vremena, i obično se izražava u hercima (Hz, s-1), odnosno možemo reći da je frekvencija broj
ponovljenih talasa koji prođu kroz jednu tačku u jedinici vremena, a jedinica je najčešće sekunda.
Frekvencija je obrnuto proporcionalna talasnoj dužini, odnosno veća frekvencija znači kraću
talasnu dužinu.

Elektromagnetni talas
Elektromagnetno zračenje može imati vrlo različite frekvencije, od radio talasa i mikrotalasa, preko
infracrvenog i vidljivog svetla, do ultraljubičastog svetla, X-zraka i gama zraka, a svaki deo ovog spektra
karakteriše različita energija i talasna dužina. Od radio zračenja do gama zračenja talasna dužina se
smanjuje, ali se frekvencija zračenja povećava, pa tako na primer, radiotalasi imaju talasnu dužinu nekoliko
metara do kilometra, a X zraci koji se koriste za rendgen snimke imaju talasnu dužinu dijametra atoma,
dok gama zraci koji se koriste pri radioterapiji za uništavanje malignih ćelija imaju talasnu dužinu veličine
atomskog jezgra.

26
Spektar elektromagnetnog zračenja, izvor: NASA
Brzina talasa je rastojanje koje talas pređe u jedinici vremena:
c = λν (m/s)
, gde c ima konstantnu vrednost i iznosi 2,99 x 108 m/s. Udaljenost od Sunca do Zemlje svetlost pređe za
8 minuta i 20 sekundi.
Kada gledate noću zvezde, šta se zapravo dešava? Njutn bi rekao da zaista vidite zvezde jer je u Njutnovoj
fizici brzina svetlosti računata kao beskonačna. Ajnštajn bi odgovorio bi da vidite zvezdu onakvu kakva je
bila u prošlosti, jer svetlost putuje konačnom brzinom i stoga joj je potrebno vreme da pređe prostranstvo
između zvezde i Vašeg oka. Po kvantnoj filozofiji, ono što vidite kao zvezdu zapravo je rezultat interakcije
između oscilacija elektromagnetnog polja koje se pružaju brzinom svetlosti kroz prostor i mrežnjače Vašeg
oka. Možete tumačiti sliku koju vidite kao prikaz udaljenog objekta ako želite, ili se možete koncentrisati
na lokalne efekte elektromagnetnog zračenja.
Svetlosna godina je merna jedinica za udaljenost, ne za vreme. To je ukupna udaljenost koju snop svetlosti,
krećući se pravolinijski, pređe u jednoj godini. Kako biste stekli predstavu o veličini svetlosne godine,
uzmite obim Zemlje (12 742 km), pomnožite ga sa 7,5 (rezultat je jedna svetlosna sekunda), zatim
postavite 31,6 miliona sličnih linija jedna do druge.
Ako posmatramo deo elektromagnetnog spektra koji se odnosi na vidljivu svetlost, od crvenog do
ljubičastog dela spektra talasna dužina se smanjuje, a frekvencija se povećava. Godine 1666-te, Isak Njutn
se posvetio istraživanju fenomena svetlosti i sproveo eksperimente koji su doveli do fundamentalnih
otkrića u domenu spektroskopije. Kroz pažljivo postavljen prizmu, uspeo je da dekomponuje Sunčevu
svetlost u različite boje, stvarajući prizor obojenih likova na zaklonu iza prizme. Ova traka boja je nazvana
spektar, a Njutnovo otkriće da se svetlost sastoji od različitih boja koje se razdvajaju kroz prizmu postavilo
je temelje za razvoj spektroskopije.

27
Deo spektra elektromagnetnog zračenja sa većom talasnom dužinom od talasne dužine vidljive crvene
svetlosti je oblast infracrvenog zračenja, sa rasponom talasnih dužina od 750 nm do 3 mm. Infracrveno
zračenje je nevidljivo za ljudsko oko, ali priroda njegovog delovanja detektuje se promenom temperature.
Preko polovine ukupne energije Sunca stiže do Zemlje u formi infracrvenog zračenja. Infracrvena
termografija i termalno snimanje nalaze široku primenu u vojsci, industriji i medicini. Ove tehnike
omogućavaju detekciju toplotnih gubitaka ili otkrivanje objekata u mraku.

Dnevni ritam temperature kože žena procenjen pomoću infracrvene termografije, iz rada: Costa, C.M.A.,
Moreira, D.G., Sillero-Quintana, M., Brito, C.J., de Azambuja Pussieldi, G., de Andrade Fernandes, A., Cano,
S.P. and Marins, J.C.B., 2018. Daily rhythm of skin temperature of women evaluated by infrared thermal
imaging. Journal of thermal biology, 72, pp.1-9.
Maks Plank je uveo jednačinu koja izražava odnos između energije fotona i njegove frekvencije.
E = hν
, gde je h Plankova konstanta i njena vrednost iznosi 6,62 x 10-34 Js, a ν je frekvencija fotona. Kada atom
emituje ili apsorbuje energiju, to se dešava u celobrojnim umnošcima kvanta energije hν. Na primer, ako
atom emituje ukupno energiju od 4 hν, to znači da je emitovao ili apsorbovao četiri kvanta energije.
Maksovo uvođenje ove jednačine bilo je posebno važno za objašnjenje fenomena kao što su crno telo
zračenje i fotoelektrični efekat.

28
Nedostaci klasične fizike
Krajem 19. veka, fizičari su smatrali da su postigli značajan uspeh u razumevanju fizičkog univerzuma.
Ponašanje mehaničkih objekata i nebeskih tela moglo je biti objašnjeno Njutnovom fizikom, a
elektromagnetno zračenje teorijama Džejmsa Klarka Maksvela. Međutim, iako su bili svesni nekoliko
nerazjašnjenih detalja, verovali su da će se oni uskoro objasniti primenom zakona klasične fizike. Na
njihovo iznenađenje, ovi "nerazjašnjeni detalji" su zapravo postali osnova moderne fizike, zahtevajući
nove i originalne ideje za njihovo razumevanje. Drugim rečima, korišćenje klasične mehanike dovoljno je
za opis i razumevanje ponašanja velikih molekula, kao što su domeni proteina. Međutim, bez osnovnog
razumevanja kvantne mehanike mnogi molekularni fenomeni bi ostali nerazjašnjeni.
Neki od važnih eksperimentalnih opažanja koja klasična fizika nije mogla objasniti su:
1. Interakcija elektromagnetnog zračenja s materijom
Pod određenim uslovima, elektromagnetno zračenje može biti apsorbovano ili emitovano od strane
materije. Klasična fizika nije mogla adekvatno objasniti složene obrasce apsorpcionih ili emisionih spektara
koji proizlaze iz ponašanja atoma i molekula. Potrebno je bilo novo razumevanje strukture atoma koje
nadilazi granice klasične fizike.
2. Boje zagrejanih objekata i ultraljubičasta katastrofa
Objekti koji se zagrevaju prolaze kroz promene boja - od crvene, preko žute, do bele i plave. Klasična fizika
je predviđala da bi takvi objekti trebali emitovati najviše zračenja u plavom i ultraljubičastom delu spektra,
i da bi ukupna energija emitovana preko celog spektralnog opsega trebala biti beskonačna. Ovaj paradoks,
poznat kao "ultraljubičasta katastrofa", ukazao je na ozbiljne nedostatke u klasičnim teorijama zračenja.
3. Fotoelektrični efekat
Kada su određeni metali izloženi svetlosti, emituju elektrone, ali ključna karakteristika ovog efekta je da
frekvencija svetlosti, a ne intenzitet, određuje emisiju elektrona. Ovo je suprotno predviđanjima klasične
fizike i ukazuje na čestičnu prirodu svetlosti. Albert Ajnštajn je objasnio fotoelektrični efekat uvodeći
koncept fotona – kvanta svetlosti, sa čim ću vas upoznati u nastavku poglavlja.
Ovi primeri nedostataka klasične fizike postavili su temelje za razvoj kvantne mehanike, koja je pružila
nove i revolucionarne teorijske okvire za objašnjenje ovih fenomena.
Kvantna mehanika je imala ogroman uticaj na naše celokupno razumevanje prirode naučnog otkrića. Pre
1920. godine, gotovo svi naučnici bi pretpostavljali da su zakoni prirode deterministički. Prateći Laplasa,
verovali su da nadmoćna inteligencija, opremljena svim znanjem o trenutnom stanju, može tačno
predvideti njegovo buduće ponašanje. Međutim, razvojem kvantne mehanike postalo je nemoguće
zadržati ovo mišljenje sa bilo kakvom sigurnošću. Preciznost i sigurnost koju je naučna teorija nudila pre
20. veka zamenjene su verovatnoćom i neodređenošću.
Na primer, u klasičnoj mehanici, ako znamo početnu brzinu i položaj loptice koja se kotrlja, možemo tačno
predvideti njen put. U kvantnom svetu, takva predviđanja su nemoguća. Umesto toga, kvantna mehanika
nam daje verovatnoće za različite ishode, kao što su položaji ili energije elektrona u atomu, ali ne možemo
biti sigurni u tačan ishod. Ova temeljna promena u načinu razmišljanja o fizičkim zakonima predstavlja
ključni prelom u nauci 20. veka.
Princip neodređenosti, koji je formulisao Verner Hajzenberg, direktno se odnosi na dualnu, čestično-
talasnu prirodu kvantnih objekata i tvrdi da ne možemo istovremeno sa apsolutnom preciznošću znati i
položaj i brzinu ili impuls čestice, kao što je elektron. Drugim rečima, što preciznije znamo položaj čestice,

29
to manje precizno možemo znati njenu brzinu, i obrnuto. Ova neodređenost je fundamentalna osobina
prirode, a ne posledica tehničkih ograničenja u merenju.
Princip neodređenosti je komplementaran Šredingerovoj jednačini u kvantnoj mehanici. Dok Šredingerova
jednačina pruža talasnu funkciju koja opisuje kvantni sistem, princip neodređenosti postavlja
fundamentalna ograničenja na to koliko precizno možemo znati informacije o sistemu opisanom tom
talasnom funkcijom.
Otac i sin koji su dobili Nobelove nagrade za dva naizgled suprotna nalaza.

Dž.Dž. Tomson i njegov sin Dž.P. Tomson dobili su Nobelove nagrade za fiziku za otkrića koja su, na prvi
pogled, izgledala kontradiktorno. Dž.Dž. Tomson je nagrađen 1906. godine za otkriće elektrona i svoj rad
na katodnim zracima, koji je pokazao da elektroni imaju čestičnu prirodu. Ovo otkriće je bilo temeljno za
razvoj klasične fizike i doprinelo je modelu atoma kao sistema sastavljenog od čestica. Nasuprot tome,
njegov sin, Dž.P. Tomson, dobio je Nobelovu nagradu 1937. godine za eksperimente koji su dokazali
talasnu prirodu elektrona kroz fenomen elektronske difrakcije. Ovi eksperimenti su demonstrirali da
elektroni, pored svojstava čestica, pokazuju i osobine talasa. Iako su njihovi nalazi naizgled bili suprotni,
zapravo su zajedno doprineli razumevanju dualne, čestično-talasne prirode materije, što je jedan od
ključnih koncepta u kvantnoj fizici.

Čestična priroda zračenja

Fotoelektrični efekat, koji je detaljno proučio Albert Ajnštajn, predstavlja ključni fenomen u razumevanju
čestične prirode svetlosti. Ajnštajn je uočio da kada zračenje određene frekvencije pogodi metalnu
površinu, elektroni se emituju s te površine. Zanimljivo je da za svaki metal postoji minimalna frekvencija
zračenja, poznata kao granična frekvencija, koja je potrebna da se elektron istisne iz orbitale. Različiti
metali imaju različite granične frekvencije, koje su određene energijom kojom se elektron zadržava u
atomu. Da bi elektron bio istisnut iz orbitale, energija kvanta zračenja koje dospe na površinu metala mora
biti veća od privlačnih sila koje ga vezuju za atom.
Ajnštajn je dalje istraživao kako frekvencija svetlosnog snopa utiče na fotoelektrični efekat. Dok se
frekvencija povećava iznad granične, kinetička energija izbačenih elektrona raste, ali broj izbačenih
elektrona to ne čini. Zatim je analizirana kinetička energija izbačenih elektrona kao funkcija frekvencije

30
zračenja, što je pokazalo da kinetička energija raste s povećanjem frekvencije svetlosti iznad granične
frekvencije.

Kada se promenio intenzitet zračenja, očekivalo se da će se povećati kinetička energija elektrona.

Međutim, ispostavilo se da intenzitet zračenja utiče samo na broj elektrona koji se emituju sa metalne
površine, a ne na njihovu kinetičku energiju. Ispitivanjem različitih metala, uočeno je da svaki metal ima
svoju specifičnu graničnu frekvenciju, ali su svi imali iste nagibe krive na grafikonu kinetičke energije
elektrona u odnosu na frekvenciju zračenja. Iz jednačine prave Ajnštajn je dobio vrednost nagiba, koja je
bila identična Plankovoj konstanti h.

Ovaj eksperiment je pokazao da je zračenje sastavljeno od malih paketa energije, nazvanih fotonima, čija
je energija proporcionalna frekvenciji zračenja. Intenzitet svetlosti je proporcionalan broju fotona u
jedinici vremena. Upravo ova otkrića su pojačala razumevanje da fotoni, kao čestice svetlosti ili
elektromagnetnog zračenja, poseduju energiju koja je kvantirana i zavisi od frekvencije, a ne od broja
fotona. Ova saznanja su bila revolucionarna, jer su ukazala na čestičnu prirodu svetlosti i postavila temelje
za razvoj kvantne mehanike.
Još jednom da rezimiram, Ajnštajn je otkrio da energija elektromagnetnog zračenja, tj. svetlosti, nije samo
talasni fenomen, već i skup diskretnih energetskih paketa koji se nazivaju fotoni. Svaki foton nosi
određenu količinu energije koja je direktno proporcionalna njegovoj frekvenciji, što se matematički
izražava jednačinom E=hν. U kontekstu fotoelektričnog efekta, kinetička energija izbačenih elektrona
direktno zavisi od energije upadnog fotona, a ne od broja upadnih fotona, tj. intenziteta svetlosti.

31
Intenzitet zračenja se odnosi na broj fotona i utiče na broj elektrona koji se emituju sa površine materijala,
ali ne i na njihovu kinetičku energiju. Drugim rečima, iako se svetlost širi kao talas, u interakciji sa
materijom ponaša se kao da je sačinjena od čestica koje se apsorbuju pojedinačno. U teoriji fotona,
povećanje intenziteta svetlosnog izvora povećava samo broj isporučenih fotona po jedinici vremena, a ne
i energiju fotona. Ova razlika je suštinska u razumevanju fotoelektričnog efekta: visok intenzitet zračenja
sa nedovoljno visokom frekvencijom neće izbaciti nijedan elektron. S druge strane, zračenje visoke
frekvencije, čak i sa niskim intenzitetom, može efikasno izbaciti elektrone.
Ajnštajnovo zapažanje zaokružuje razumevanje fotoelektričnog efekta, naglašavajući da:
• Zračenje se sastoji od malih paketa energije, fotona.
• Energija fotona je proporcionalna frekvenciji zračenja.
• Intenzitet svetlosti se odnosi na broj fotona u jedinici vremena.
Primer
Najviša frekvencija vidljive svetlosti je otprilike 7,49 x 1014 Hz. Kolika je energija pojedinačnog fotona?
Energija pojedinačnog fotona iznosi:
E = hν = (6,626 x 10-34 J Hz-1) (7,49 x 1014 Hz) = 4,96 x 10-19 J
Energija jednog mola fotona iznosi E = (4,96 x 10-19 J) (6,022 x 1023 mol-1) = 299 kJ mol-1
Ova vrednost je u ravni energije nekih hemijskih reakcija, što je relevatni sa aspekta fotohemije i
fotobiologije.
Primer
U jednom eksperimentu su korišćene dve vrste zračenja za izbacivanje fotoelektrona sa površine cinka
gde je granična energija fotoefekta 6,9 x 10-19 J. Korišćena je UV lampa sa talasnom dužinom zračenja od
254 nm i crveni laser sa talasnom dužinom od 700 nm. Izračunaj:
1. kolika je energija fotona koje emituje UV lampa
2. kolika je energija fotona koje emituje crveni laser
3. koji je broj fotona emitovan od crvenog lasera za 60 sekundi ako je intenzitet lasera 1,00 mW (1,00
x 10-3 J/s)?

32
Kao što vidimo, UV svetlost može da izbaci elektron iz cinka. Za drugi slučaj, ispostavlja se da crveni laser
nema dovoljnu energiju za fotoelektrični efekat:

(2,8x10-19 J)
Broj fotona koji će biti izbačen od crvenog lasera za 60 sekundi je:

Zadatak
U fotohemiji, svetlost dovodi do hemijskih reakcija, tako što dovodi do prekidanja veza. Veza između
ugljenikovih atoma, C-C zahteva u proseku 350 kJ mol-1 da bi se prekinula. Izračunaj energiju, frekvenciju
i talasnu dužinu fotona koji može da uzrokuje prekid ove veze.
Rešenje: E = 5.81 x 10-19 J, ν = 8,77 x 1014 Hz, λ = 342 nm, ultraljubičasta svetlost

Talasna priroda elektrona

Eksperiment koji su 1927. godine izveli Dejvidson i Germer pružio je značajan uvid. Oni su posmatrali kako
su elektroni ubrzavani pomoću suprotno naelektrisanih ploča i u sudaru sa kristalom nikla, daju difrakcioni
obrazac. Slični obrasci se mogu uočiti i kod X-zraka, koji predstavljaju visokoenergetsko elektromagnetno
zračenje. Na osnovu toga, Dejvidson i Germer su zaključili da snop čestica, u ovom slučaju elektrona,
poseduje talasne osobine. Ovaj nedostatak jasne razlike između talasa i čestica bio je predviđen 1924.
godine od strane francuskog fizičara Luija de Brolja. De Brolj je primetio da izjednačavanje dva izraza za
energiju daje sledeće:
E = hν
E = mc2
mc2 = hν, a kako je c = ν λ,
onda je mc = h/λ
Proizvod mase i brzine čestice ili objekta u fizici se odnosi na momenat impulsa, koji predstavlja vektorsku
veličinu koja opisuje količinu kretanja čestice ili objekta u pokretu i daje nam ideju o tome koliko je "teško"
zaustaviti taj objekat. Formula za linearni moment (p) je data sa:
p=mV
, gde je m masa objekta (kg), a V brzina objekta (m/s).

33
Ovo je dakle, ukoliko se radi o objektu ili čestici, a ako se radi o fotonu, onda je p = mc, što dalje znači da
je p = h/λ, jer je prethodno pokazano da je mc = h/λ.
Ako čestice imaju svoju talasnu prirodu, kako to da je ne uviđamo na svakodnevnom nivou?
Primer
Masa loptice je na primer 0,142 kg, a brzina je na primer 42 m/s. Kolika bi bila talasna dužina zračenja koje
je udruženo sa kretanjem ove loptice? Drugim rečima, da li i loptica kao čestica ima svoju talasnu prirodu
i kakav je talas u pitanju?
Polazimo od toga da je
mV = h/λ
, iz čega sledi da je λ = h/mV.
U okviru Plankove konstante, h, ćemo umesto džula (J) koristiti drugu jedinicu - 6,626 x 10-34 kg m2s-2.
Na taj način dobijamo talasnu dužinu koje prati kretanje loptice - 1,1 x 10-34 m, što je izuzetno mala talasna
dužina koju ne možemo da detektujemo. Međutim, ako pričamo u elektronima, talasna dužina zračenja
koje je u vezi sa njihovim kretanjem nije zanemarljiva. Ako uzmemo kao primer elektron koji se kreće
brzinom 4x106 m/s, dobijamo da je talasna dužina pratećeg zračenja 2 Å, što u poređenju sa dijametrom
atoma koji se kreće od 0,1-0,5 Å nije zanemarljivo.

Pitanje
Kojom brzinom je potrebno da se kreće loptica da bi njeno kretanje bilo praćeno zračenjem najveće
talasne dužine?

• 42 m/s
• 43 m/s
• 36 m/s
• 38 m/s
Rešenje: 38 m/s
Zadatak
Koliki je momenat mola fotona čija je talasna dužina 400 nm?
Rešenje: 9,98 x 10-4 kg m s-1

34
Zadatak
Koja je talasna dužina elektromagnetnog zračenja koje prati kretanje neutrona brzinom od 8000 m s -1?
Rešenje: 4,945 x 10-11 m

Atomi pod mikroskopom

Kako izgledaju atomi zaista i ko je prvi uspeo da ih detektuje mikroskopom?
Pre oko 50 godina, dva naučnika iz Ciriha, Gerd Bining i Hajnrih Rorer, imali su ambiciju da registruju
pojedinačne atome na površini silicijuma, materijala od ključnog značaja za elektroniku. Njihov cilj bio je
da bolje razumevanje površine ovih materijala može dovesti do efikasnijih i kompaktnijih elektronskih
uređaja. Glavni izazov bio je u tome kako uopšte "videti" atome na površini.
Za ovaj poduhvat, Bining i Rorer su razvili novu tehniku i konstruisali mikroskop koji se danas koristi u
laboratorijama širom sveta. Do tada, nekoliko istraživača uspelo je da vizualizuje atome koji su bili
izolovani na vrhovima tankih igala, ali Binning i Rohrer želeli su da posmatraju raspored atoma na samoj
površini materijala.
Svetlosni mikroskopi nisu bili od koristi za ovu svrhu, jer je talasna dužina svetlosti veća od veličine atoma,
pa svetlost efektivno "zaobilazi" atom. Elektronski mikroskopi, koji su se koristili od 1930. godine, bili su
sposobni za visokorezolucijsko posmatranje objekata poput virusa, ali nisu mogli da zabeleže pojedinačne
atome.
Da bi zumirali svaki atom, Bining i Rorer su prvo kreirali izuzetno oštru iglu, čiji je vrh bio debljine jednog
atoma. To su postigli koristeći elektrohemijski proces gde su komad žice od tungstena umočili u rastvor
OH- jona, stvarajući tanak vrh kroz hemijsku reakciju. Nakon toga, iglu su dodatno izoštrili izlaganjem
jakom električnom polju.
Ključni korak bio je eliminacija svih vibracija, jer čak i najmanji pokreti na atomskom nivou mogu
uzrokovati velike poremećaje. Koristili su fenomen kvantnog tuneliranja. Postavljajući uzorak i iglu na
različite potencijale, izazvali su tunelske struje čiji intenzitet zavisi od blizine igle i atoma. Na ovaj način,
skenirali su površinu materijala i dobili detaljan prikaz rasporeda atoma.
Kvantno tuneliranje je kvantnomehanički fenomen u kojem čestica prolazi kroz energetsku barijeru koju
ne bi mogla savladati prema klasičnoj fizici. U klasičnoj fizici, ako čestica nema dovoljno energije da
prevaziđe energetsku barijeru (na primer, zid ili brdo), ona će biti zaustavljena. Međutim, u kvantnoj
mehanici, postoji određena verovatnoća da će čestica "proći" kroz tu barijeru i pojavi se na drugoj strani,
uprkos nedostatku potrebne energije. Ovo "prolaženje" se naziva kvantno tuneliranje. Kvantno tuneliranje
je značajno samo na vrlo malim, subatomskim razdaljinama.

35
STM slika grafena koja pokazuje regione monosloja i bilosloja iz studije Premlal, B., Cranney, M., Vonau,
F., Aubel, D., Casterman, D., De Souza, M.M. and Simon, L., 2009. Surface intercalation of gold underneath
a graphene monolayer on SiC (0001) studied by scanning tunneling microscopy and spectroscopy. Applied
Physics Letters, 94(26).
Kvantno tuneliranje se može objasniti talasnom prirodom čestica. Prema kvantnoj mehanici, čestice se
mogu opisati talasnim funkcijama, koje daju verovatnoće njihovog nalaženja u prostoru. Kada talasna
funkcija čestice dođe u kontakt sa energetskom barijerom, deo te funkcije se prostire i na drugu stranu
barijere. To znači da postoji verovatnoća da se čestica nalazi i na drugoj strani barijere, čak i ako nema
dovoljno energije da je pređe u klasičnom smislu.
STM mikroskopi se koriste u izolovanim uslovima, daleko od zvukova i vibracija, a često i u Faradejevom
kavezu kako bi se blokiralo elektromagnetno polje. Neki od ovih mikroskopa rade na ekstremno niskim
temperaturama, blizu apsolutne nule. Tehnika je evoluirala do te mere da omogućava premeštanje atoma
i praćenje molekula u različitim hemijskim reakcijama. Za skeniranje STM mikroskopom, materijal mora
biti dobar provodnik, dok izolatori ne mogu biti skenirani.
Još jedan od načina da vidimo molekul ili atom, moramo koristiti svetlost sa talasnom dužinom manjom
od samog molekula, a takvo zračenje se nalazi u X delu spektra, pa se X-zračna difrakcija ili rendgenska
kristalografija koristi da bismo dobili izuzetno detaljne slike molekularnih struktura pogodnih za
proučavanje. Glavni ograničavajući faktor ovde jeste to što je neophodno stvoriti kristal dovoljno
kvalitetan za difrakcionu analizu. Više o X-zračnoj difrakciji će biti reči u poglavlju o čvrstom stanju.
Spektroskopske tehnike opisane u nastavku ne pružaju trodimenzionalnu sliku molekula, već daju
informacije o kvalitativnom i kvantitativnom sastavu uzorka.

Sindrom bolesnih zgrada i nejonizujuće zračenje

Sindrom bolesnih zgrada (Sick Building Syndrome - SBS) je termin koji se odnosi na fenomene u kojima
individue unutar određene zgrade ili prostora iskazuju simptome neugodnosti ili bolesti, pri čemu postoji
određeni stepen preklapanja sa osetljivošću na hemijske materije i sindromom hroničnog umora. Ovi
simptomi obuhvataju širok spektar tegoba poput glavobolja, umora, nesanice, iritacije očiju, grla ili nosa,

36
vrtoglavice, mučnine, itd. Većinom su kliničke manifestacije SBS-a zasnovane na subjektivnim pritužbama,
pri čemu je često izazovno identifikovati konkretne uzroke.

Postoji teorija da imunološki sistem igra određenu ulogu u ovim stanjima, ali dokazi koji bi potkrepili ovu
pretpostavku su nedovoljni. Klinička medicina inače preferira objektivno merljive simptome i znakove, te
stoga neodređenost simptoma povezanih sa SBS-om često dovodi do skepticizma među stručnjacima, koji
ponekad ove simptome pripisuju psihološkim poremećajima. Međutim, sve je više priznato da zagađujuće
materije iz okoline imaju značajan uticaj na neurološke funkcije, uključujući kognitivne sposobnosti,
poteškoće u učenju, memoriju i koncentraciju, te na pojavu simptoma kao što su apatija, umor i depresija.

Istraživanja ukazuju na mnogobrojne faktore koji mogu doprineti pojavi SBS-a, među kojima su loš kvalitet
vazduha, osvetljenje, ventilacija, buka, temperatura, vlažnost, te izloženost hemijskim kontaminantima i
elektromagnetnom zračenju. Povezanost između građevinskog okruženja i zdravstvenog statusa ljudi je
kompleksna i multidimenzionalna, pri čemu su zgrade i stanovanje ključni faktori koji utiču na zdravlje.
Ljudi veći deo svog vremena provode unutra, kod kuće ili na poslu; ipak, u razvijenoj zemlji poput Velike
Britanije, 4,6 miliona domova (19% ukupno) nije ispunilo standarde pristojnog doma 2015. godine. Ovaj
standard identifikuje da je 'pristojan dom' u razumnom stanju održavan, i pruža razumnu udobnost i
termalni komfor.

Konkretni primeri kako saznanja mogu doprineti poboljšanju javnog zdravlja uključuju reviziju standarda
za nivo metil-žive u ribi i uvođenje bezolovnog benzina, koji su rezultat merenja IQ indeksa. Iako studije
ponekad daju kontradiktorne rezultate, neka istraživanja sugerišu da postoji veza između izloženosti
elektromagnetnom zračenju i pojave zdravstvenih problema kao što su glavobolje, umor i poremećaji
spavanja.

Klasifikacija okolišnih opasnosti može biti na tradicionalne, koje su često povezane sa siromaštvom i
zastupljenije su u zemljama u razvoju, i moderne, koje proizilaze iz tehnološkog napretka i češće su
prisutne u industrijalizovanim zemljama. U poređenju, uticaj tradicionalnih opasnosti u Africi, određenim
azijskim zemljama (osim Kine), Latinskoj Americi i na Bliskom Istoku znatno premašuje uticaj modernih
opasnosti. Problemi poput nedostatka čiste vode i adekvatne sanitacije dovode do velikih zdravstvenih
problema, npr. dijareje i malarije, dok istovremeno korišćenje neprocesiranih čvrstih goriva u
domaćinstvima bez odgovarajuće ventilacije predstavlja ozbiljan rizik za zdravlje, uzrokujući smrtne
ishode, naročito među ženama i decom.

Nejonizujuće elektromagnetno zračenje, posebno radiofrekventno zračenje (RFR) koje proizlazi iz

industrije telekomunikacija, ne izaziva strukturne promene u molekulima živih tkiva, ali može uticati na
njihovo ćelijsko funkcionisanje i fiziologiju. Postojeća istraživanja ukazuju na potencijalne rizike koji
proizilaze iz izlaganja ovom tipu zračenja, naročito kada je reč o razvoju mozga kod dece. Studije pokazuju
da dečija lobanja, koja je tanja i sadrži više koštane srži u poređenju sa lobanjom odraslog muškarca,
omogućava veću penetraciju zračenja i stoga je osetljivija na efekte RFR-a.

Eksperimentalna i opservaciona istraživanja sugerišu da postoji povezanost između izloženosti

nejonizujućem elektromagnetnom zračenju i reproduktivnog zdravlja muškaraca, uključujući smanjenje
broja spermatozoida, kao i njihove pokretljivosti i morfologije. Zabeleženo je i oštećenje mitohondrijske
DNK, što dodatno podcrtava zabrinutost u vezi sa ovim izvorom zračenja.

37
Proliferacija mobilnih telefona i povećana potreba za baznim stanicama mobilne telefonije dovodi do
njihove sve učestalije instalacije u blizini školskih zgrada i u gusto naseljenim oblastima. Jedno istraživanje
koje je obuhvatilo 217 učenika uzrasta od 13 do 16 godina, koji su bili izloženi zračenju baznih stanica u
neposrednoj blizini škola, ukazalo je na povezanost visoke izloženosti RFR-u sa odlaganjem u razvoju
motoričkih veština, kao i sa problemima u radnoj memoriji i pažnji.

Međunarodna agencija za istraživanje raka (IARC), pod okriljem Svetske zdravstvene organizacije (WHO),
klasifikovala je 2011. godine radiofrekventna elektromagnetna polja kao "moguće kancerogene za ljude"
(Grupa 2B), bazirajući se na istraživanjima koja su pokazala moguću povezanost sa gliomom, tipom tumora
mozga. Epidemiološka istraživanja takođe istražuju uticaj na druge zdravstvene pokazatelje kao što su
glavobolja, umor i nesanica, povezujući ih sa izlaganjem elektromagnetnom zračenju.

Dodatno, studije koje su ispitivale negativne zdravstvene efekte blizine baznih stanica na ljudsku
populaciju, naročito one koje su se fokusirale na neurološke efekte i rizik od raka, većinom su ukazivale na
povećanje neželjenih simptoma kod ljudi koji žive u blizini baznih stanica. Zanimljivo je da su neka
istraživanja pokazala da efekti zračenja mogu biti kumulativni, uz referencu na studije koje su pokazale
smanjenu reproduktivnu sposobnost kod miševa izloženih RFR-u kroz više generacija.

Konačno, korišćenje mikrotalasnih prenosnika ili antena, koje omogućavaju bežični internet na većim
udaljenostima, predstavlja još jedan izvor nejonizujućeg elektromagnetnog zračenja. Postoji zabrinutost
da ovi uređaji mogu negativno uticati na zdravlje, posebno remećenjem metabolizma energije u
mitohondrijama, što može dovesti do ozbiljnijih oštećenja u osetljivim organima kao što je mozak.
Izloženost mikrotalasnom zračenju, stoga, zahteva dalja detaljna istraživanja kako bi se razumeli i mitigirali
potencijalni rizici za ljudsko zdravlje.

Prelazni metali
Prelazni metali su elementi d-bloka periodnog sistema, koji zauzimaju grupe od 3 do 12. Ovi metali igraju
ključne uloge u brojnim biološkim procesima kao što su fotosinteza, disanje, i kataliza enzimskih reakcija.
U tehnološkom kontekstu, prelazni metali se koriste u proizvodnji baterija, elektroda, dijagnostičkih
sredstava, i mnogo čega drugog.

Zašto su prelazni metali obojeni?

Energija vidljive svetlosti je dovoljna da pokrene elektrone iz jedne u drugu d-orbitalu (d-d elektronski
prelaz), a njihovim povratkom u osnovno stanje emituje se elektromagnetno zračenje u opsegu talasnih
dužina vidljive svetlosti. To zračenje mi vidimo kao boju.

Prelazni metali su poznati po svojoj sposobnosti da formiraju širok spektar koordinacionih kompleksa,
kombinujući se s različitim ligandima. Ligandi su atome, joni ili molekuli koji dele svoje elektronske parove
sa prelaznim metalom, formirajući koordinativne veze. Na primer, u kompleksu [Co(NH3)6]Cl3, amonijak
(NH3) deluje kao ligand, obezbeđujući elektronske parove kobaltu (Co).

38
Ovaj kompleks ima +3 naelektrisanje i može vezati 3 jona hlora. U zagradi je NH3 grupa vezana za kobalt,
koji ima koordinacioni broj 6 jer vezuje 6 liganda, a Cl- je vezan za kompleks. Metal je akceptorski atom.
NH3 je ligand, a azot u njemu je donorski atom. [Co(NH3)6]Cl3 je koordinaciono jedinjenje, a [Co(NH3)6] iz
njega je kompleks.

Razlikujemo ligande od helata na osnovu broja veza koje ostvaruju sa metalom. Dok su ligandi molekuli ili
joni koji pružaju jedan elektronski par za vezivanje, helati su posebna vrsta liganda koji imaju više mesta
za vezivanje, što im omogućava da obaviju metalni jon višestrukim vezama. Na primer, EDTA je helatni
agens koji se koristi za vezivanje metalnih jona u oktaedralnu strukturu, čime se formira kompleks koji je
znatno stabilniji od onih s monodentatnim ligandima.

EDTA, etilendiamin tetrasirćetna kiselina. Metal-EDTA kompleks je oktaedralna struktura.

Ovaj kompleks je stabilan jer se pri kompleksiranju oslobađa 6 molekula vode, a to je sa aspekta entropije
povoljnije. Koristi se tretiranje trovanja olovom, kao aditiv za hranu (vezuje metale, pa bakterija ne može
da ih koristi), vezuje kalcijum pri čišćenju kamenca sa kade isl.

39
Koordinacioni kompleksi mogu imati različite primene i biološku važnost, kako je prikazano u slučaju
vitamina B12, gde kobalt centralno stoji okružen različitim ligandima, uključujući tetradentalni ligand koji
omogućava njegovu vitalnu biološku funkciju.

Mnogi koordinativni kompleksi su obojeni zbog elektronskih prelaza unutar d-orbitala metala ili između
metala i liganda. Boja kompleksa zavisi od prirode metalnog centra i liganda, kao i od geometrije
kompleksa, i kao primer možemo navesti hemoglobin. Hemoglobin je crveni protein u eritrocitima,
odgovoran za transport kiseonika u telu, sa centralnom hem grupom koja predstavlja koordinacioni
kompleks gvožđa. U ovom kompleksu, gvožđe je koordinirano s porfirinskim prstenom i proteinom
globinom, što obezbeđuje reverzibilno vezivanje kiseonika.

Pored uloge u hemoglobinu, formi gvožđa u suplementima se takođe pridaje velika važnost. Helatne
forme gvožđa u suplementima su posebno korisne jer se iz njih gvožđe lako preuzima iz creva. Nasuprot
tome, gvožđe u obliku oksida, kakvo se unese preko narodnih lekova kao što su gvozdeno vino ili gvozdena
jabuka nije dovoljno efikasno jer se u crevima teško izdvaja iz forme gvožđe(III) oksid (Fe2O3), jer je ovaj
oksid relativno slabo rastvoran u vodi, a osim toga neophodno je da se redukuje u gvožđe(II) pre nego što
se može efikasno apsorbovati. Proces redukcije može biti neefikasan, posebno ako nema dovoljno
redukujućih agenasa prisutnih u ishrani, kao što je askorbinska kiselina ili ako je želudačna kiselost
smanjena, što može biti slučaj kod osoba koje uzimaju antacide.

Prostorna struktura koordinacionog kompleksa je veoma bitna što vidimo na primeru cisplatina i
transplatina. Jedan je lek za rak, a drugi nema poznatu namenu.

40
Gasno stanje i gasni zakoni
Gasovi su prisutni u atmosferi i mogu biti rastvoreni u tečnostima kao što je voda. Oni se takođe
oslobađaju tokom vulkanskih erupcija i kroz različite antropogene emisije. Pod normalnim uslovima, što
uključuje temperaturu od 0°C i pritisak od 101325 Pa, jedanaest elemenata iz periodnog sistema postoji u
gasovitom stanju. Među najvažnijima su vodonik, azot, fluor, hlor i kiseonik. Pored toga, mnogi zagađivači
okoline kao što su ugljen-monoksid, ugljen-dioksid, metan, azotovi oksidi, sumpor-dioksid i isparljiva
organska jedinjenja takođe se nalaze u gasovitom stanju.

Gasovi se sastoje od molekula ili atoma koji se kretaju haotično i čija se prosečna brzina povećava sa
porastom temperature. Za razliku od tečnosti, čestice gasa su većinom nezavisne jedna od druge i kreću
se s malo ili nimalo međumolekulskih privlačenja, zbog čega su interakcije između njih slabe. Molekuli
tečnosti, nasuprot tome, klize jedni preko drugih i održavaju izvesni oblik interakcije.

41
Gasovi zauzimaju celu zapreminu posude u kojoj se nalaze, prilagođavajući se njenom obliku, za razliku od
čvrstih materija čiji se oblik ne može lako promeniti bez primene sile. Kad unutrašnja energija čvrste
materije poraste, njena kristalna strktura se razara, prelazeći u tečno stanje. Ako se zagrevanje nastavi,
stvoreno je gasovito stanje, a daljnjim povećanjem temperature dolazimo do četvrtog stanja materije -
plazme.

Makroskopske karakteristike gasova obuhvataju temperaturu, pritisak (p = F/A), gde je F sila koja deluje
na površinu A, i zapreminu koju gas zauzima. Mikroskopski, značajne veličine su:

• n – broj čestica u gasu,

• V – zapremina kontejnera u kojem se gas nalazi,

• T – temperatura gasa,

• p – učestalost sudara čestica sa zidovima kontejnera.

Zapremina pojedinačnih molekula gasa je zanemarljiva u poređenju sa zapreminom koju gas zauzima, a
rastojanja koja molekuli prelaze su mnogo veća od njihovih dimenzija. Zbog toga su međumolekulske
interakcije i sudari relativno retki. Prenos energije tokom sudara molekula sa zidovima posude doprinosi
isključivo translacionom kretanju molekula.

Molarna zapremina je zapremina koju zauzima jedan mol gasa pod određenim uslovima. Obično se
izražava u litrima (L) ili kubnim decimetrima (dm³), a u SI sistemu jedinica je kubni metar (m³). Pod
standardnim uslovima pritiska i temperature (STP), jedan mol bilo kog gasa zauzima 22,4 L ili 22,4 dm³.

Pritisak gasa je definisan kao odnos sile koja deluje na površinu i izražava se u paskalima (Pa). Zanimljivo
je da, na primer, pritisak u balonu je jednak atmosferskom pritisku. Pritisak tečnosti, poput žive, određuje
se proizvodom gustine, gravitacije i visine stupca tečnosti. Zahvaljujući visokoj gustini žive, možemo
koristiti manje masivne stupce za merenje pritiska.

Atmosferski pritisak je težina vazdušnog stuba koji se nalazi iznad nas i iznosi 101325 Pa. U svakodnevnom
životu koriste se i druge jedinice poput bara (1 bar = 100 000 Pa), atmosfere (1 atm = 101 325 Pa),
milimetara živinog stuba (760 mmHg = 101325 Pa), ili torra (1 torr = 1 mmHg).

Uprkos svakodnevnom pritisku atmosfere, ne osećamo njegovu težinu zbog pritiska unutar našeg tijela
koji se ravnoteži sa spoljnim pritiskom. Ovo odsustvo osećaja pritiska dokaz je Pascalovog zakona, koji
kaže da se pritisak tečnosti ili gasa prenosi jednako u svim pravcima.

Atmosferski pritisak i barometri

Atmosferski pritisak je sila koju vrši atmosfera na površinu Zemlje. Njegovo standardno merenje datira iz
17. veka kada je Evangelista Torricelli, učenik Galilea, demonstrirao ovu pojavu pomoću živinog stuba.
Torricelli je kreirao prvi barometar punjenjem staklene cijevi živom, zatvarajući je s jednim krajem i
okrenuvši je naopako u posudu s otvorenom površinom žive. Pod uticajem atmosferskog pritiska, živa u
cevi se neće istočiti potpuno, već će formirati stub visine oko 760 mm (u normalnim atmosferskim
uslovima). Ova visina stuba žive postala je osnova za definisanje jedinice pritiska, poznate kao milimetar
živinog stuba (mmHg), ili torr.

42
Naziv "torr" za jedinicu pritiska u čast Toričelija uveden je mnogo kasnije. Kao znak poštovanja prema
njegovom radu, 1 torr je definisan kao pritisak koji podupire jedan milimetar stuba žive na temperaturi od
0°C.

Temperatura i kinetička energija

Temperatura je mera prosečne kinetičke energije molekula ili atoma unutar materije i ključan je faktor u
razumevanju termalnih fenomena. Izražava se u stepenima Celzijusa (°C) ili kelvinima (K), gde je 0 K (-
273,15°C) apsolutna nula, temperatura na kojoj čestice teoretski prestaju sa svakim kretanjem. Relacija
kinetičke energije (Ek) molekula gasa i njihove brzine (v) data je jednačinom:

Ek = mv2/2

Mikroskopska svojstva i ponašanje gasova

Mikroskopska svojstva gasova uključuju brzine i položaje pojedinačnih čestica. Gasovi se kreću nasumično
i haotično, poznato kao Braunovo kretanje, koje je slično nepredvidljivom letećem kretanju muve. Ovo
neprestano nasumično kretanje uzrokuje konstantne sudare između molekula.

Maksvel-Bolcmanova raspodela opisuje raspodelu brzina čestica gasa u sistemu. Prema ovoj raspodeli, na
višim temperaturama, molekuli imaju tendenciju da imaju veći raspon brzina. Lakši molekuli, sa manjom
masom, također će imati širu raspodelu brzina u odnosu na teže molekule.

43
Zakoni idealnog gasa
Idealni gasovi su model gasova koji olakšava razumevanje osnovnih zakona koji upravljaju gasnim
ponašanjem. Idealni gas je definisan kao hipotetički gas u kojem su interakcije između čestica
zanemarljive, a čestice zauzimaju zanemarljiv obim u odnosu na obim koji gas zauzima. Ovo je dobra
aproksimacija za stvarne gasove pod uslovima niskog pritiska i visoke temperature.

Zakoni koji se odnose na idealne gasove, kao što su Bojlov, Šarlov i Avogadrov zakon, empirijski su utvrđeni
i mogu se sažeti u jedan opšti gasni zakon, kao i u jednačinu stanja idealnog gasa:

Bojlov zakon
(Robert Boyle, 1662): Pri konstantnoj temperaturi (T) i masi (n) gasa, proizvod pritiska (p) i zapremine (V)
je konstantan.

pV = const. na konst. T i pri konst. n

Na primer, ukoliko se pritisak gasa udvostruči, zapremina se prepolovi, pod uslovom da temperatura
ostane konstantna.

Na dijagramima izotermi možemo videti različite krive koje predstavljaju promene u pritisku i zapremini
gasa pri konstantnoj temperaturi.

Šarlov zakon
(Charlesov zakon)

V = const. x T, na konst. p i pri konst. n

44
Šarlov zakon opisuje direktnu proporcionalnost između temperature i zapremine gasa kada su pritisak i
broj molova konstantni. Za pravilnu primenu ovog zakona, ključno je da temperatura bude izražena u
kelvinima (K), budući da je Kelvinova skala apsolutna skala temperature. Klasičan primer koji ilustruje
Šarlov zakon je balon napunjen vrućim vazduhom. Kada zagrijemo vazduh unutar balona, njegova
zapremina se povećava, što je osnovni princip na kojem se zasniva let balonom.

Razmišljajući o Šarlovom zakonu, možemo razumeti zašto baloni na vrući vazduh lete rano ujutro ili kasno
popodne kada su temperature niže, čime se maksimizira efekat zagrevanja vazduha unutar balona.

Gej-Lisakov zakon
(Gay-Lussacov zakon)

p = const. x T, na konst. V i pri konst. n

Povećanjem temperature gasa pri konstantnoj zapremini dolazi do intenziviranja kretanja molekula, što
rezultira većim pritiskom usled češćih sudara molekula s unutrašnjim zidovima posude.

Gej-Lisakov zakon objašnjava zašto je potrebno prilikom leta avionom regulisati pritisak u kabini, jer
promene u spoljašnjoj temperaturi mogu uzrokovati promene unutrašnjeg pritiska.

Avogadrov zakon
n = const. x V, na konst. p i T

45
Avogadrov zakon navodi da gasovi iste zapremine, pri identičnim uslovima pritiska i temperature, sadrže
jednak broj molekula. Ovo nam omogućava da pretpostavimo kako različiti gasovi, zadržani u balonima
iste veličine, imaju isti broj molekula.

Avogadrov princip može se izraziti rečenicom: "Jednaka zapremina bilo kojeg gasa, na istoj temperaturi i
pritisku, sadrži isti broj molekula." Važno je napomenuti da je ova tvrdnja strogo tačna samo kada pritisak
teži nuli, ali je aproksimativno tačna i pri standardnim pritiskom od 1 atmosfere, zbog čega nalazi široku
primenu u hemiji.

Avogadrov zakon nam omogućava da zaključimo kako pod standardnim uslovima (1 atm i 273,15 K) jedan
mol bilo kojeg gasa zauzima zapreminu od 22,4 litara.

Jednačina idealnog gasnog stanja

Zakoni koji upravljaju ponašanjem gasova su temeljni za razumevanje mnogih ekoloških fenomena,
uključujući razmenu gasova između atmosfere i biosfere. Korišćenjem određenih gasnih zakona, možemo
predvideti kako će se gas ponašati pod različitim uslovima. Na primer, izučavanjem promena koje se
dešavaju sa zapreminom gasa kada se pritisak ili temperatura promene, možemo doneti zaključke o
ponašanju gasova u prirodnim sistemima.

Jedan od osnovnih zakona koji opisuje povezanost između pritiska, zapremine i temperature gasa jeste
idealni gasni zakon. Ovaj zakon omogućava nam da izračunamo krajnju zapreminu gasa, pod uslovom da
su nam poznati početni uslovi pritiska i zapremine, kao i temperatura. Prema ovom zakonu, promena bilo
koje dve od ove tri veličine, dok su ostale konstantne, može se precizno predvideti.

U sledećoj računici ćemo iskombinovati prethodne zakone:

46
Pri primeni ovog zakona, važno je imati na umu dve ključne pretpostavke:

• Odsustvo međumolekulskih sila: Pretpostavka je da između molekula gasa ne postoje privlačne

ili odbijajuće sile, što omogućava molekulima da se slobodno kreću bez međusobnog uticaja.

• Zanemarljiva zapremina molekula gasa: Smatra se da su molekuli gasa tačkasti, odnosno da

njihova stvarna zapremina čini zanemarljiv deo ukupne zapremine posude u kojoj se gas nalazi.

Sada kada smo razumeli osnovne pretpostavke, možemo se okrenuti praktičnom zadatku.

Zadatak: Ako gas zauzima zapreminu od 6 litara pri pritisku od 720 mm Hg i temperaturi od 25°C, kako će
se zapremina gasa promeniti kada je izložen standardnom pritisku i temperaturi (0°C i 1 atm)?

Gasna konstanta
Univerzalna gasna konstanta, simbolizovana sa R predstavlja konstantu proporcionalnosti u idealnom
gasnom zakonu i ima istu vrednost za sve gasove. Ova konstanta je ključni element u povezivanju stanja
gasa (kao što su pritisak, zapremina i temperatura) sa količinom gasa izraženom u molovima.

Gasna konstanta koja je ista za sve gasove je izvedena kao R: 8,314 m3 Pa/mol K = J/molK, a n je broj
molova gasa. Univerzalna gasna konstanta može da varira u zavisnosti od toga kako se izražava pritisak.

Zadatak: Ako gas prebacimo iz suda u kome je temperatura 300 K i pritisak 100 atm u sud iste zapremine
gde je temperatura 500 K, koliki će biti pritisak u tom drugom sudu?

Dakle, očekujemo da sa porastom temperature poraste i pritisak, pa postavljamo jednačinu:

47
P1V1/n1T1 = p2V2/n2T2

Pošto su n i V isti, ostaje nam p1/T1 = p2/T2, a to znači: 100 atm/300 K = X atm/ 500 K, a to dalje znači da je
X = 50 000/300 = 167 atm.

Međutim, eksperimentalno je pokazano da je pritisak za azot zapravo 183 atm, što znači da je moguća
određena greška jer ova jednačina važi za idealni gas.

Idealni gas na standardnoj temperaturi i pritisku od 0°C i 1 atm zauzima 22,414 dm3/mol.

Grafički prikaz zavisnosti parametara gasa

Grafikoni koji prikazuju gasne zakone su ključni za razumevanje njihovih principa. Izoterme predstavljaju
krive koje ilustruju kako se pritisak gasa menja u odnosu na zapreminu pri konstantnoj temperaturi.
Izobare su linije koje prikazuju promenu zapremine gasa u odnosu na temperaturu kada je pritisak
konstantan, dok izohore pokazuju kako se pritisak gasa menja sa temperaturom pri stalnoj zapremini. Kada
se grafički predstavi zavisnost pritiska gasa od zapremine, uočavamo krivudave linije. Međutim, ako se isti
ti podaci prikažu kao zavisnost pritiska od 1/V (inverzna vrednost zapremine), dobijamo linearni prikaz,
što olakšava uočavanje bilo kakvih odstupanja od idealnog ponašanja gasova.

Daltonov zakon o parcijalnim pritiscima

Daltonov zakon se bavi parcijalnim pritiscima u smeši gasova, tvrdeći da je ukupni pritisak smeše jednak
sumi parcijalnih pritisaka koje bi svaki gas ispoljavao kada bi sam zauzeo ceo prostor. Ova pravila se
primenjuju i na realne i na idealne gasove. Matematički, Daltonov zakon se izražava kao:

pu = p1 + p2 + p3 + ...

p1 = pu X1 (molska frakcija)
x1 predstavlja molsku frakciju gasa, tj. odnos broja molova tog gasa prema ukupnom broju molova u smeši.
Razumevanje ovog zakona može objasniti zašto planinari sa sobom nose boce sa kiseonikom – kako bi
nadoknadili niže parcijalne pritiske kiseonika na većim nadmorskim visinama, gde je krv manje zasićena
kiseonikom.

Zadatak: Izračunavanje parcijalnih pritisaka

Koristeći zapreminske ili molske udjele iz tabele, izračunajmo parcijalne pritiske azota (N₂), kiseonika (O₂)
i argona (Ar) u atmosferi ako je ukupni pritisak 1 atm:

48
 • n(N₂) = 75,5 g / 28,02 g/mol = 2,69 mol

• n(O₂) = 23,2 g / 32,00 g/mol = 0,725 mol

• n(Ar) = 1,3 g / 39,95 g/mol = 0,033 mol

Ukupan broj molova je 3,45. Molske frakcije se dobijaju podelom individualnih molova sa ukupnim brojem
molova (2,69/3,45; 0,725/3,45; 0,033/3,45), te se molske frakcije zatim množe sa ukupnim pritiskom od 1
atm, što rezultira parcijalnim pritiscima: 0,780 atm za N₂, 0,210 atm za O₂, i 0,0096 atm za Ar.

Primer iz životne sredine – atmosfera

Sastav atmosfere se reguliše kroz procese kao što su konvekcija i advekcija unutar troposfere, koja se
prostire do 11 km iznad Zemljine površine. Unutar ovog sloja, pritisak i temperatura nisu konstantni, već
se menjaju sa visinom i u zavisnosti od lokalnih uslova. Na nivou mora, prosečna temperatura je oko 15
°C, dok na granici između troposfere i tropopauze može pasti i do -57 °C. Ove varijacije se manifestuju
kroz različite vremenske uslove: zagrevanjem vazduh se širi i podiže, hladi se na većim visinama, a pošto
hladniji vazduh ne može da zadrži mnogo vodene pare, dolazi do kondenzacije i formiranja oblaka. Stoga,
oblačno nebo često prati vazdušne struje koje se uzdižu, dok jasno nebo prati silazne struje. Varijacije u
pritisku stvaraju oblasti nižeg pritiska (ciklone) i višeg pritiska (anticiklone), što dodatno utiče na strujanje
vazduha i vremenske uslove.

Efuzija i difuzija
Efuzija je proces prolaska gasa kroz malu pukotinu u evakuisan prostor. Prema Gremovom zakonu efuzije,
pri konstantnom pritisku i temperaturi, brzina efuzije gasova je obrnuto proporcionalna kvadratnom

49
korenu njihovih molekulskih masa. Ovo znači da gasovi sa većom molekulskom masom prolaze kroz
pukotinu sporije. Ovaj fenomen se koristi za razdvajanje izotopa ili za određivanje molekulske mase,
budući da masivniji molekuli efunduju sporije. Matematički se Gremov zakon može izraziti kao:

1
r∝ √𝑀𝑟

gde je r brzina efuzije, a Mr molekulska masa gasa.

Difuzija opisuje širenje molekula gasa kroz prostor, gdje se, na primer, u vazduhu svaki molekul gasa
sudara oko 1010 puta u sekundi. Ovo širenje je posledica stalnog i haotičnog kretanja molekula.

Kinetičko-molekularna teorija
Gasni zakoni su empirijski utvrđeni i ne pružaju direktan uvid u molekulska dešavanja unutar gasa.
Kinetičko-molekularna teorija gasova nas upućuje na događanja na molekulskom nivou, posebno za
idealni gas. Neki od osnovnih postulata ove teorije uključuju:

• Molekuli gasa su u neprekidnom haotičnom kretanju, sudaraju se međusobno i sa zidovima

kontejnera, pri čemu su svi sudari elastični. Elastični sudari znači da se kinetička energija čuva
tokom sudara.

• Molekuli gasa su toliko mali u poređenju sa prostorom koji zauzimaju da njihova sopstvena
zapremina može biti zanemarena.

• Molekuli ne stupaju u interakcije izvan sudara, tako da nema potencijalne energije između njih.

• Unutrašnja energija gasa sastoji se isključivo od kinetičke energije, što opravdava naziv 'kinetičko-
molekularna teorija'.

Povezivanje mikroskopskih i makroskopskih osobina gasova

Na osnovu kinetičko-molekularne teorije možemo uspostaviti vezu između mikroskopskih svojstava

gasova (brzine molekula, molekulske mase, broja molekula, kinetičke energije) i njihovih makroskopskih
svojstava (pritisak, zapremina, temperatura, broj molova). Brzina molekula gasa zavisi od temperature i
molarne mase, pri čemu je brzina čestica gasa proporcionalna kvadratnom korenu odnosa proizvoda 3
gasne konstante i temperature prema molarne mase.

Zadatak: Izračunajte brzinu molekula vodonika (H2) čija je molarna masa 2,02 g/mol na temperaturi od
273,15 K.

50
Srednja kinetička energija jednog mola idealnog gasa direktno je proporcionalna njegovoj apsolutnoj
temperaturi (izraženoj u kelvinima). Ovo implicira da će svi gasovi na istoj temperaturi imati istu srednju
kinetičku energiju, bez obzira na vrstu gasa. Prema kinetičkoj teoriji, apsolutna nula (0 K) označava stanje
kada je molekulsko kretanje potpuno zaustavljeno.

U praksi je teško direktno izmeriti distribuciju energije i brzina molekula gasa. Međutim, Maksvel-
Bolcmanova jednačina distribucije nam pruža teoretski uvid u ovo pitanje. Prema ovoj jednačini,
distribucija brzina zavisi od molekulske mase i temperature gasa. Distribucija nije simetrična; ima "rep" ka
višim brzinama. Vrh distribucije odgovara najverovatnijoj brzini, koja se obično ne poklapa sa srednjom
brzinom, koja je obično nešto veća. Bolcmanova konstanta, važna za ovu distribuciju, predstavlja količnik
univerzalne gasne konstante i Avogadrovog broja.

51
Najverovatnija brzina, srednja brzina i kvadratni koren srednjeg kvadrata brzine – sve brzine rastu sa
porastom temperature i smanjenjem molekulske mase.

Realni gasovi

Za razliku od idealnih gasova, koji su jednostavan teorijski model, realni gasovi ispoljavaju složenija
ponašanja zbog interakcija između svojih molekula. Naime, odbojne sile između molekula potiču
ekspanziju gasa, dok privlačne sile vode ka njegovoj kompresiji. Odbojne sile postaju značajne kada se
molekuli nalaze u neposrednoj blizini, odnosno na udaljenostima merljivim u molekulskim prečnicima.
Ovakve situacije su tipične za stanja visokog pritiska kada molekuli zauzimaju manji deo zapremine suda.

S druge strane, privlačne intermolekulske sile najjače deluju kada je razmak između molekula nekoliko
puta veći od njihovih prečnika, ali slabiju kada se molekuli nađu na dovoljno velikoj udaljenosti. U uslovima
niskog pritiska, kada gas zauzima širu zapreminu, molekuli su toliko udaljeni da privlačne sile više nisu
efikasne, te se gas tada ponaša slično idealnom gasu. Takođe, pri visokim temperaturama, molekuli gasa
se kreću sa velikim brzinama, što dodatno umanjuje efekte međumolekulskih interakcija, dovodeći
ponašanje realnih gasova bliže idealnom modelu.

Razlika između idealnih i realnih gasova takođe leži u zapremini samih čestica; realni gasovi imaju
zapreminu, dok jednačina stanja idealnog gasa pretpostavlja da čestice gasa zapreminu ne zauzimaju.
Prisustvo zapremine kod čestica realnih gasova dovodi do smanjenja slobodnog prostora za kretanje, a
samim tim i do manje efektivne zapremine suda u kojem se gas nalazi. Takođe, energija se gubi u
neelastičnim sudarima između čestica realnog gasa i zidova suda, za razliku od idealnih gasova gde se
sudari smatraju potpuno elastičnim.

Interakcije između molekula gasa i varijacije potencijalne energije u zavisnosti od njihove udaljenosti
mogu se jasnije objasniti promenom u potencijalnoj energiji. Pri velikim razdaljinama, molekuli ne stupaju

52
u značajne interakcije, što je karakteristično za stanja visoke temperature i niskog pritiska. U ovim
uslovima, pravila ponašanja realnih gasova se poklapaju sa idealnim gasovima. Međutim, kada se molekuli
približe jedan drugom, kao što je to slučaj na umerenim pritiscima i niskim temperaturama, započinju
interakcije. Suprotno naelektrisani delovi molekula mogu stupiti u dipol-dipol interakcije. Ako se molekuli
previše približe, počinje efekat odbojnosti, koji postaje izražen pri visokim pritiscima i komplikuje dalje
smanjenje zapremine gasa.

Kompresibilni faktor, ili Z-faktor, predstavlja merilo koje nam govori koliko se realni gas odstupa od
idealnog ponašanja. Kada su privlačne sile dominantne, Z-faktor je manji od jedan, što ukazuje da je
efektivna zapremina realnog gasa manja od one predviđene za idealni gas. Nasuprot tome, kada su
odbojne sile dominantne, Z-faktor je veći od jedan, signalizirajući da je zapremina realnog gasa veća u
odnosu na idealni gas.

Za bolje razumevanje ponašanja gasova, posebno na niskim temperaturama i umerenim pritiscima, važno
je razmotriti međučestične sile. Ove sile su ključne za objašnjenje kako se gasovi ponašaju pod različitim
uslovima. Na niskim temperaturama, kinetička energija čestica je relativno mala. Kinetička energija je
energija koju čestice posjeduju usled svog kretanja i direktno je povezana sa temperaturom gasa. Sa malo
kinetičke energije, čestice se kreću sporije i privlačne sile između njih postaju izraženije. Ove privlačne sile
mogu biti posljedica različitih međumolekulskih interakcija kao što su dipol-dipol interakcije, vodonične
veze ili Van der Waalsove sile.

53
Kada se temperatura gasa poveća, molekuli stiču više kinetičke energije. Ova povećana kinetička energija
uzrokuje da se molekuli brže kreću i sudaraju sa većom učestalošću i energijom. Kako kinetička energija
prevazilazi privlačne sile, odbojne sile postaju dominantnije, a interakcije između molekula postaju
pretežno odbojne. Ovo je posebno izraženo pri visokim temperaturama, gdje visoka kinetička energija
omogućava molekulima da se odguraju jedni od drugih, smanjujući efekat privlačnih sila.

U uslovima visokog pritiska, čestice su bliže jedna drugoj, što bi teoretski trebalo da poveća efekat
privlačnih sila. Međutim, sa povećanjem temperature, čak i pod visokim pritiskom, čestice gasa imaju
toliko kinetičke energije da odbojne sile prevladavaju, što rezultira smanjenim uticajem na njihove
interakcije. To znači da čak i kada pokušavamo da komprimujemo gas povećavanjem pritiska, visoka
temperatura može osigurati da se čestice gasa efektivno odguruju, te se gas neće komprimovati koliko
bismo očekivali na osnovu klasičnih gasnih zakona.

Sve ovo pokazuje da su međumolekulske sile i kinetička energija ključni faktori u određivanju kako se
gasovi ponašaju, posebno pri niskim temperaturama gdje privlačne sile prevladavaju, i pri visokim
temperaturama gdje odbojne sile postaju dominantne.

Interesantan fenomen možemo zapaziti prilikom analize kompresibilnosti gasova, odnosno njihovog
faktora kompresibilnosti Z. Na grafikonu koji opisuje ovaj faktor, uočavamo da sve krive konvergiraju ka
vrednosti Z=1 kada je pritisak izuzetno nizak, gotovo jednak nuli. Ovo ukazuje na to da se gas ponaša
idealno, odnosno da je njegova zapremina beskonačno velika i da između čestica nema interakcija.

Dodatno, posmatranjem ponašanja različitih gasova na istoj temperaturi, uočavamo razlike koje su
posledica specifičnosti intermolekulskih sila. Na primer, kod vodonika dominiraju odbojne sile, bez obzira
na uslove, usled malih dimenzija i jednostavne molekularne strukture. Suprotno, molekuli metana
pokazuju privlačne interakcije, koje su rezultat međumolekulskih sila, uključujući i slabe vodonične veze.
S druge strane, molekuli etilena međusobno interaguju preko Van der Waalsovih sila, koje su generalno
slabije u odnosu na vodonične veze.

U idealizovanom modelu idealnog gasa pretpostavljamo da ne postoje međumolekulske interakcije. Zbog

toga, takvi gasovi ne mogu da prelaze u tečno stanje, jer za fazni prelazak su nužne međumolekulske sile
koje bi omogućile koheziju molekula u tečnoj fazi. Međutim, u stvarnosti, realni gasovi pokazuju
sposobnost da menjaju fazu i kondenzuju se pri odgovarajućim uslovima temperature i pritiska.

Na sledećoj slici vidimo kako realan gas odstupa od idealnog na niskim temperaturama jer vidimo da se
zbog interakcija smanjuje zapremina a pritisak ostaje isti, odnosno ona se smanjuje „sama od sebe“ a to
je zato što deo gasa prelazi u tečnu fazu na niskoj temperaturi i time se smanjuje zapremina.

54
Dakle, zahvaljujući međumolekulskim interakcijama se dešava fazna promena.

Van der Valsova jednačina

Kada se raspravlja o brzinama procesa u fizičkoj hemiji, posebno u kontekstu ekologije, važno je razumeti
ponašanje gasova koje se u realnim uslovima često ponašaju drugačije od idealnog modela. Van der
Valsova jednačina predstavlja jedan od ključnih doprinosa u razumevanju realnih gasova i njihovog
ponašanja pod različitim pritiscima i temperaturama.

Jednačina idealnog gasa p = nRT/V predstavlja temelj za razumevanje gasnih zakona, ali ona
pretpostavlja da su molekuli gasa tačkasti i da ne postoje međumolekulske sile. Međutim, ove
pretpostavke nisu uvek validne, naročito pod visokim pritiskom i pri niskim temperaturama. Van der
Valsova jednačina uvodi korekcije na jednačinu idealnog gasa kako bi se uzeli u obzir stvarni volumen
molekula i međumolekulske sile:

(pr + an2/V2) (Vr-nb) = nRT

Gde su:

• p je pritisak gasa,
• V je zapremina gasa,
• n je broj molova gasa,
• R je univerzalna gasna konstanta,
• T je temperatura u kelvinima,
• a i b su Van der Valsovi korektivni koeficijenti specifični za svaki gas.

Korektivni koeficijent a predstavlja meru privlačnih sila između molekula, dok b uzima u obzir volumen
koji zauzimaju sami molekuli. U idealnom gasu, gde su ove interakcije zanemarljive, a i b su jednaki nuli.

Korekcija volumena V prepoznaje da molekuli zauzimaju prostor, stoga se zapremina suda u kojem se gas
nalazi mora umanjiti za volumen koji sami molekuli zauzimaju. Ova korekcija se izražava kao nb, gde je b
volumen koji jedan mol gasa zauzima, a n je broj molova.

Zanimljiv primjer realnog volumena molekula možemo vizualizovati kroz sudar dva molekula. Kad se
molekuli sudare, njihova jezgra ne dolaze u direktan kontakt, već ostaju odvojena na određenu udaljenost
koja je aproksimativno jednaka zbiru dva poluprečnika molekula. Ovaj "efektivni" volumen je ono što b
pokušava kvantificirati.

55
Za bolje razumevanje, razmotrimo hipotetički primer. Ako imamo jedan mol gasa čiji su molekuli sferični
sa poluprečnikom od 0,1 nm, volumen jednog molekula bi bio 4/3πr3, gde je r poluprečnik molekula.
Međutim, u realnosti, kada se molekuli približe jedan drugom, efektivna udaljenost između njihovih
centara će biti veća od samo dva poluprečnika zbog repulzivnih sila pri veoma malim udaljenostima. Ovo
je još jedan primer kako Van der Valsova jednačina može bolje odražavati stvarnost.

Zapremina molekula je 4/3πr3, pa je onda za molekulski par to isto ali uzimamo 2 r u obzir.

Zatim korigujemo pritisak: svaki molekul će udariti u zid ali kod realnog gasa će taj pritisak da bude manji
jer molekuli iz unutrašnjosti vuku molekul koji udara u zid zahvaljujući međumolekulskim silama.

56
Kad sve to uvrstimo dobijamo Van der Valsovu jednačinu gde ćemo a i b dobijati empirijski ali bar znamo
na šta se odnose. Odnose se na međumolekulske interakcije, a b se odnosi na četvororstruku zapreminu
molekula gasa. Ovi koeficijenti su nezavisni od temperature.

(pr + an2/V2) (Vr-nb) = nRT

Ako posmatramo koeficijente videćemo da je a vezano za međumolekulske sile pa je veća vrednost tamo
gde su jače sile a b je slika veličine molekula.

Kada su realni gasovi slični idealnim? Kada se pritisak približava 0, a zapremina postaje beskonačno velika.

Van der Valsova jednačina pruža poboljšani opis ponašanja stvarnih gasova u odnosu na idealni gasni
zakon. Kada proučavamo grafike koji prikazuju ponašanje realnih gasova, možemo uočiti da u određenom
segmentu grafikona dolazi do simultanog porasta pritiska i zapremine, što je u suprotnosti s očekivanjima
koja proističu iz jednostavnog idealnog gasnog zakona. Izoterme realnih gasova, koje predstavljaju krive
na P-V dijagramu (pritisk-zapremina) pri konstantnoj temperaturi, imaju neobičan oblik u regionu gde
dolazi do fazne promene.

U realnom svetu, taj "talasasti" deo izoterme, koji sugeriše nestabilno ponašanje, se ne opaža. Umesto
toga, uočava se glatki prelaz koji je posledica fazne promene između gasovitog i tečnog stanja materije.
Ovaj fenomen je objašnjen pomoću Maksvelove konstrukcije, koja je metoda za korekciju Van der Valsove
jednačine u cilju pružanja realnijeg opisa ponašanja gasova tokom faznih promena.

Maksvelova konstrukcija se koristi za identifikaciju pritiska pri kojem koegzistiraju gas i tečnost u
termodinamičkoj ravnoteži. Na P-V dijagramu, ovo se manifestuje kao horizontalna linija koja seče
izoterme u oblasti gde bi, prema Van der Valsovoj jednačini, trebalo da postoji nestabilnost. Maksvelova

57
konstrukcija određuje pritisak i zapreminu u faznoj promeni tako što jednakom površinom predstavlja
oblasti pod izotermom na obe strane ovog horizontalnog segmenta, što predstavlja energetsku ravnotežu
između tečne i gasovite faze.

U ovom plato delu postoji ekvilibrijum tečne i gasovite faze. U tečnoj fazi nagib je veći jer tečnost nije
stišljiva. U gasnoj fazi ili fazi pare nagib je manji jer je gasovito stanje stišljivije.

Superkritično stanje je posebno agregatno stanje materije koje nadilazi uobičajene karakteristike gasova
i tečnosti. U ovom stanju, supstanca ima jedinstvene osobine, pri čemu se gube razlike između gasne i
tečne faze. Da bi se dostiglo superkritično stanje, supstanca mora biti izložena uslovima iznad svojih
kritičnih vrednosti temperature i pritiska, poznatih kao kritična temperatura i kritični pritisak.

Pri visokim temperaturama, molekuli imaju veliku kinetičku energiju koja sprečava formiranje stabilnih
intermolekularnih veza karakterističnih za tečnosti. Suprotno, visoki pritisci povećavaju molekularnu
gustinu do tačke gde gas ima slične gustoće kao tečnost. U superkritičnom stanju, supstanca može da
difundira kroz solide kao gas, a istovremeno da rastvara materijale kao tečnost. Ova dvostruka sposobnost
čini superkritične fluide izuzetno korisnim u različitim aplikacijama, od ekstrakcije prirodnih proizvoda do
reciklaže otpada.

Superkritični ugljen-dioksid (CO2) se često koristi kao rastvarač u procesima ekstrakcije zbog svojih ne-
toksičnih i nezapaljivih svojstava. Na temperaturama iznad 31.1°C i pritiscima preko 73.8 bara, CO2 ulazi u
superkritično stanje. U ovom stanju, CO2 ima sposobnost da prolazi kroz biljne materijale i izvlači korisne
supstance kao što su kofein iz kafe ili esencijalna ulja iz biljaka, bez korišćenja štetnih organskih rastvarača.
Nakon procesa ekstrakcije, smanjenjem pritiska superkritični CO2 se lako pretvara nazad u gasno stanje,
ostavljajući iza sebe čist ekstrakt bez nečistoća.

Tečno stanje
Viskoznost
Viskoznost je fenomen koji označava otpor koji tečnost pruža protiv kretanju unutar nje ili međusobnom
kretanju slojeva tečnosti. Od strujanja rijeka i okeana, preko krvotoka u biološkim organizmima, do
industrijskih procesa kao što su prerada nafte i proizvodnja farmaceutskih proizvoda, viskoznost ima
fundamentalnu ulogu. Viskoznije materije, kao što je med, pokazuju veći stepen "lepljivosti" i sporije teku
u poređenju sa manje viskoznim tečnostima poput vode.

58
Ovaj otpor, ili viskoznost, proizlazi iz unutrašnjeg trenja koje nastaje usled interakcija među molekulima
tečnosti. Zanimljivo je da viskoznost nije ograničena samo na tečnosti; ona se manifestuje i kod gasova,
bez obzira da li su u pitanju idealni ili realni gasovi.

Med je primer viskozne tečnosti. Zbog snažnih međumolekulskih sila i visoke gustine šećera, med teče
sporije nego voda. Takođe, u automobilskoj industriji, viskoznost ulja je ključna za pravilno podmazivanje
motora. Različiti uslovi rada zahtevaju automobilska ulja različite viskoznosti.

Slika prikazuje slojeve tečnosti u kretanju, gde se jasno vidi kako se impuls (proizvod brzine i mase tela)
prenosi među molekulima. Na primer, molekul sa vektorom sile usmerenim suprotno od kretanja tečnosti
prenosi ovaj impuls na susedne molekule, doprinoseći tako viskoznosti. Takođe, prikazani su molekuli koji
interaguju sa okolnim molekulima, ilustrujući kako ove interakcije doprinose otporu kretanju slojeva
tečnosti.

Ali, kada se razmatraju međumolekulske sile, važno je shvatiti da otpor koji fluid pruža tokom proticanja
nije samo funkcija ovih sila. Otpor zavisi i od oblika i veličine molekula tečnosti, što je posebno važno u
rastvorima gde molekuli mogu biti različitih veličina. Zamislimo tečnost koja protiče kroz cev. Ako je reč o
rastvoru sa molekulima različitih veličina, veći molekuli će stvarati veći otpor proticanju nego manji
molekuli, što dodatno komplikuje dinamiku fluida.

Viskoznost i laminarno proticanje

Viskoznost je oblik unutrašnjeg trenja u tečnostima i gasovima. U kontekstu laminarnog proticanja (gde
slojevi fluida klize jedan preko drugog bez mešanja), viskoznost igra ključnu ulogu. Ova pojava se može
vizualizovati pomoću 3D modela dva sloja tečnosti koja se kreću različitim brzinama, gde se između slojeva
javlja frikcija.

59
Razmotrimo tečnost koja protiče kroz usku cev. Slojevi tečnosti koji su bliži zidovima cevi kretaće se sporije
zbog veće frikcije, dok će centralni slojevi tečnosti biti brži. Ovo stvara gradijent brzina između različitih
slojeva tečnosti.

Njutn je utvrdio da sila trenja pri laminarnom proticanju tečnosti zavisi od vrste tečnosti, površine slojeva
koji se dodiruju, brzine tih slojeva i rastojanja između njih. Koeficijent viskoznosti (označen sa η)
kvantitativno izražava ove karakteristike.

Matematički, viskoznost se izražava u jedinicama koje uzimaju u obzir silu (frikciju), površinu preseka kroz
koju fluid protiče, rastojanje između slojeva i njihove relativne brzine. Standardna jedinica za dinamičku
viskoznost je Pascal sekunda (Pa·s).

Jedinica za dinamičku viskoznost je poaz, gde 1 Poaz (P) odgovara 0,1 Pa·s. Ovo je posebno relevantno
kada se govori o Njutnovskim fluidima, gde je odnos između smičućeg napona i brzine deformacije
linearan.

Viskoznost kod gasova

Viskoznost, ključno svojstvo fluida, razlikuje se značajno između gasova i tečnosti. Kod gasova,
eksperimentalno je utvrđeno da viskoznost raste sa povećanjem temperature. Ovaj fenomen je rezultat
činjenice da, u gasovima, brzo kretanje molekula doprinosi efikasnijem prenosu impulsa, što ima veći
uticaj u odnosu na međumolekulske interakcije. Ovo je naročito izraženo kod idealnih gasova, gde su
međumolekulske interakcije zanemarljive.

Za ilustraciju, razmotrimo idealni gas u zatvorenom prostoru. Kako temperatura raste, molekuli gasa se
brže kreću, čime se povećava prenos impulsa između njih, što dovodi do povećanja viskoznosti. Na primer,
zamislimo gas helijuma u balonu. Pri niskim temperaturama, molekuli helijuma se kreću sporije, a samim
tim je i viskoznost niža. Kada se temperatura poveća, molekuli helijuma se kreću brže, povećavajući
viskoznost gasa.

Razvijanje jednačine za idealne gasove omogućava nam da shvatimo kako se viskoznost menja u zavisnosti
od slobodnog puta (koji je vezan za prečnik molekula), prosečne brzine molekula i gustine gasa. Da bismo
povezali dijametar molekula sa viskoznošću, koristimo jednačine koje opisuju gustinu, brzinu i slobodan
put, a zatim ih uključujemo u jednačinu za viskoznost. Kroz ovo, dolazimo do zaključka da, na određenoj
temperaturi, možemo izračunati viskoznost i na taj način indirektno odrediti teško merljiv molekulski
dijametar.

60
Zadatak. Koeficijent viskoznosti gasovitog hlora (Mr = 70,9 g/mol) na 1 atm i temperaturi od 20°C je
1,30x10-5 Pas. Nađi molekulski dijametar.

Viskoznost kod tečnosti

Za razliku od gasova, kod tečnosti dolazi do smanjenja viskoznosti sa porastom temperature. Ovaj efekat
proizilazi iz dominacije međumolekulskih interakcija nad prenosom impulsa u tečnostima.

Uzmimo vodu i med kao primer. Voda, sa svojim vodoničnim vezama, ima manju viskoznost u odnosu na
med, koji sadrži glukozu i fruktozu s mnogo OH grupa, stvarajući snažnije međumolekulske interakcije.

61
Posmatrajući proticanje tečnosti kroz cev, uočavamo različite brzine kretanja različitih delova tečnosti.
Centralni delovi teče brže, dok oni koji su u kontaktu sa zidovima cevi imaju najsporiji tok. Ovde uvodimo
pojam fluidnosti (φ = 1/η), koja je mera lakoće s kojom tečnost teče.

Njutnovski fluidi su oni koji se pridržavaju Njutnovog zakona viskoznosti, pokazujući linearnu zavisnost
između primenjene sile po jedinici površine i gradijenta brzine. Za Nenjutnovske fluide, ova zavisnost je
nelinearna.

Turbulentno kretanje, koje uključuje promenu pritiska i brzine protoka, javlja se kada fluidi usporavaju
prilikom prolaska pored čvrstih tela ili kada brzina strujanja pređe određenu granicu.

Poazejev zakon
Poazejev zakon, ilustriran na priloženoj slici, opisuje stacionarno proticanje nestišljivog fluida kroz cev pod
uticajem konstantne razlike pritiska.

62
Osvaldov viskozimetar, dole prikazan, omogućava merenje viskoznosti poređenjem tečnosti sa poznatom
referentnom tečnošću, tipično vodom.

Sledi zadatak u kojem se koristi Osvaldov viskozimetar za određivanje viskoznosti nepoznate tečnosti u
odnosu na vodu, demonstrirajući primenu opisanih koncepta i metoda.

Zadatak. Viskoznost nepoznate organske tečnosti se određuje Osvaldovim viskoziometrom. Vodi (gustine
0.99997 g/mL i viskoznosti 8,9 x 10-4 Pas) je trebalo 32,933 s da prođe kroz viskoziometar, a nepoznatoj
tečnosti 61,732 s. Prethodno određena gustina tečnosti je 0,87752 g/mL. Koja je viskoznost nepoznate
tečnosti?

Površinski napon
Površinski napon je fundamentalni fenomen u fizičkoj hemiji koji proizilazi iz razlike u silama koje deluju
na molekule na površini tečnosti u odnosu na one u unutrašnjosti. Molekuli na površini su izloženi
asimetričnim silama, zbog čega imaju veću energiju. Ovaj fenomen uzrokuje da tečnost zauzima oblik sa
najmanjom mogućom površinom, čime se minimizira površinska energija. Površinski napon se, stoga,
može definisati kao rad potreban za povećanje površine tečnosti za jediničnu površinu.

63
Jedna od klasičnih metoda merenja površinskog napona je putem kapilarne metode. U ovom postupku,
površinski napon je odgovoran za podizanje tečnosti u uskoj cijevi (kapilari) protiv gravitacije. Na primer,
ako zaronimo staklenu kapilaru u vodu, voda će se uzdići u kapilari. Visina uzdignute tečnosti može se
koristiti za izračunavanje površinskog napona.

Formula za izračunavanje površinskog napona uzima u obzir balans sila na tečnosti u kapilari. Pretpostavlja
se potpuno kvašenje zidova suda, što znači da je ugao kontakta (Θ) jednak nuli. Tako se površinski napon
izračunava na osnovu težine tečnosti u kapilari, prečnika kapilare i visine stuba tečnosti.

U sledećem zadatku je važno da obratimo pažnju na jedinice pre svega.

64
Kapilara se koristi za uzimanje uzorka krvi. Krv ima površinski napon od 0,058 N/m i gustinu od 1,0506
g/mL. Odredi visinu do koje će se krv naći u kapilari prečnika 0,334 mm. Pretpostavimo da krv potpuno
kvasi kapilaru.

Adsorpcija
Adsorpcija je proces vezivanja atoma, iona ili molekula iz gasa, tečnosti ili rastvora na površinu. Primer je
aktivni ugalj koji se koristi za uklanjanje boja (npr. metilen plavog) iz rastvora. Ovo je suprotno od
desorpcije, gde se materija oslobađa sa površine. Adsorpcija se ne sme mešati sa apsorpcijom, što je
proces upijanja.

Postoje dva osnovna tipa adsorpcije: fizička i hemijska. Fizička adsorpcija uključuje slabije
međumolekulske interakcije, dok hemijska adsorpcija formira jake hemijske veze.

Adsorpcija je obično egzoterman proces, što znači da se oslobađa toplota. Sa porastom temperature,
obično dolazi do smanjenja adsorpcije

∆Hadsorpcije > 0 ↑T: ↓adsorpcija

65
Pritisak takođe utiče na adsorpciju; povećanje pritiska obično vodi većoj adsorpciji, mada su postoji
ograničenja zbog dostupne površine za adsorpciju.

Langmirova izoterma opisuje kako se menja adsorpcija gasova na površini u zavisnosti od pritiska na
konstantnoj temperaturi. Pretpostavlja se da je adsorpcija ograničena na jednoslojni sloj, da su sva mesta
za adsorpciju identična, i da adsorbovani molekuli ne interaguju. Langmirova izoterma koristi se za
proučavanje zavisnosti između frakcione pokrivenosti površine i pritiska.

Langmirova izoterma se koristi za analizu eksperimentalnih podataka o adsorpciji, omogućavajući

izračunavanje konstante adsorpcije i maksimalne zapremine adsorbovanog gasa. Međutim, ova izoterma
ne uzima u obzir heterogene površine, interakcije između adsorbovanih molekula, niti višeslojnu
adsorpciju. Stoga, postoje i druge izoterme koje uključuju ove faktore za detaljniju analizu adsorpcijskih
procesa.

Konstanta adsorpcije

66
Konstanta adsorpcije je ključni parametar u proučavanju adsorpcije, procesa gde se atomi, ioni ili molekule
iz gasa, tečnosti ili rastvorenog čvrstog materijala akumuliraju na površini drugog materijala. Ova
konstanta, često označena kao Kads, kvantitativno opisuje afinitet i kapacitet adsorbenta prema adsorbatu.
Viša vrednost konstante ukazuje na jaču adsorpciju, što znači da adsorbat ima tendenciju da se jače i u
većem obimu veže za površinu adsorbenta.

Zavisnost pritiska od zapremine adsorbovanog gasa je linearna u okviru modela adsorpcije koji se naziva
izoterma idealnog gasa. Ovaj model je primenljiv u uslovima niskog pritiska i visokih temperatura, gde se
gas ponaša skoro idealno. U ovim uslovima, molekuli gasa su dovoljno razdvojeni i njihove
međumolekulske interakcije su zanemarljive, pa se adsorpcija može modelovati pomoću jednostavnih
idealnih gasnih zakona. U stvarnim situacijama, adsorpcija često prati složenije modele kao što su
Langmirova ili Freundlichova izoterma, koje uzimaju u obzir neidealnosti u ponašanju gasova i
heterogenost površine adsorbenta.

Langmir je razvio jednostavnu relaciju koja povezuje ravnotežnu zauzetost mesta na površini i pritisak
gasne faze. On je napravio tri osnovne pretpostavke:
1. Stopa pristizanja molekula iz gasne faze na jediničnu površinu adsorbenta je proporcionalna
pritisku na konstantnoj temperaturi.
2. Stopa adsorpcije zavisi ne samo od stope pristizanja molekula na površinu, već i od verovatnoće
adsorpcije (u suprotnosti mogućem elastičnom odbijanju) i verovatnoće da molekul udari u
slobodno mesto za adsorpciju (umesto na mesto koje je već zauzeto).
3. Treća pretpostavka Langmira odnosi se na stopu desorpcije, koja je proces suprotan adsorpciji.
Langmir pretpostavlja da stopa desorpcije molekula gasa sa površine adsorbenta zavisi od broja
molekula koji su već adsorbovani na površinu. Ovo znači da što je veći broj molekula koji su već
zauzeli adsorpciona mesta na površini, to je veća verovatnoća da će neki od tih molekula biti
desorbovani nazad u gasnu fazu. Ova desorpcija se obično smatra procesom koji se dešava

67
 spontano i kontinuirano, pri čemu se molekuli oslobađaju sa površine i vraćaju u gasnu fazu,
održavajući dinamičku ravnotežu između adsorbovanih i slobodnih molekula.
Ove pretpostavke Langmuira su omogućile razvoj Langmuirove izoterme adsorpcije, koja je jednostavan
matematički model za opisivanje adsorpcije gasova na čvrstim površinama.
Ova jednačina pretpostavlja da:
1. adsorpcija se dešava na fiksiranim, diskretnim mestima na površini.
2. sva adsorpciona mesta su ekvivalentna i nezavisna.
3. može se formirati samo jedan sloj adsorbovanih molekula (monoslojna adsorpcija).
4. ne postoji interakcija između adsorbovanih molekula.
Langmuirova izoterma dobro opisuje adsorpciju u sistemima gde su ovi uslovi ispunjeni, posebno pri nižim
koncentracijama adsorbata.

Da bi se odredila konstanta adsorpcije K u Langmirovom modelu adsorpcije koristeći frakcionu pokrivenost

i pritisak gasa, obično se sledi ovaj postupak:

1. Eksperimentalno merenje: Prvo se eksperimentalno meri zapremina adsorbovanog gasa na

različitim pritiscima pri konstantnoj temperaturi.

2. Izračunavanje frakcione pokrivenosti adsorbenta (Θ): Frakcija zauzetih mesta na površini

adsorbenta (Θ) može se izračunati kao odnos zapremine adsorbovanog gasa (V) prema
maksimalnoj zapremini gasa koji se može adsorbovati pri zasićenju (V∞).
Θ = V/ V∞ = K·p/1 + K·p

3. Rearanžiranje Langmirove izoterme: Langmirova izoterma može se preurediti u linearnu formu

kako bi se olakšalo određivanje konstante K.

1/ Θ = 1 + K·p/K·p = 1+1/K·p

68
 4. Grafička analiza: Na osnovu eksperimentalnih podataka, može se napraviti grafik zavisnosti 1/Θ u
odnosu na 1/p. Prava linija koja se dobije iz ovog grafika bi trebalo da ima nagib koji odgovara K i
odsečak na y-osi koji odgovara 1.

Ovaj pristup omogućava određivanje konstante adsorpcije K iz eksperimentalnih podataka i pomaže u

razumevanju kako se adsorpcija gasa na čvrstim površinama ponaša pri različitim pritiscima.

Rastvori
Tečno stanje je uređenije u odnosu na gasovito ali manje uređeno u odnosu na čvrsto stanje, ne dozvoljava
slobodne rotacije molekula, ali postoje međumolekulske interakcije koje drže molekule na okupu, u
odnosu na gasove tečnosti imaju malu molarnu zapreminu, veliku gustinu, nestišljive su. Na tečnosti
temperatura ima značaj uticaj ali je uticaj pritiska skoro beznačajan. Tečnosti zauzimaju sud u kome se
nalaze potpuno, imaju veliku površinsku slobodnu energiju i veliku specifičnu toplotu. U standardnim
uslovima samo živa i brom su u tečnom stanju, od elemenata.

Međumolekulske sile
Kada su u pitanju tečnosti postoje dve vrste međumolekulskih sila koje se javljaju u tečnom stanju a to su:

• Intermolekulske sile – sekundarne veze elektrostatičkog karaktera koje utiču na svojstva

supstance kao što je tačka ključanja, topljenja, površinski napon isl. Razlikuju se od jonskih i
kovalentnih veza jer nema primopredaje elektrona već su interakcije elektrostatičke usled
različitih naelektrisanja. To nisu prave veze pa se zovu sekundarne veze. To su Van der Valsove
sile (disperzione, dipol-indukovani dipol, dipol-dipol), jon-dipol, jon-indukovani dipol, interakcije
jona i molekula (vodonične veze).
• Intramolekulske sile – sile unutar molekula.
Kakve su intermolekulske veze?
Njihova energija je manja od kovalentnih i jonskih, što se očitava u kJ/mol. Među njima su najjače jon-jon
i jon-dipol, a Van der Valsove su slabije. Dipol je molekul koji se u prostoru orijentiše tako da su mu dva
pola različito naelektrisana maksimalno udaljena. Joni prilaze suprotno naelektrisanom polu dipola. Dipol
je polaran molekul.
Jon-jon interakcije su elektrostatičke interakcije između dve naelektrisane čestice, a ove elektrostatičke
sile su proporcionalne naelektrisanju a obrnuto proporcionalne kvadratu rastojanja. Imajući u vidu da je
u pitanju kvadrat rastojanja, znači da sile brže opadaju sa rastojanjem.
F = k q1q2/r2
Ova formula nam govori da su jon-jon interakcije jače između Ca i O nego između Na i Cl.
Na+ Cl-
Ca2+ O2-
A između Na+ i F- ili K+ i Cl- sile su jače kod NaF i ova materija ima višu tačku topljenja (993°C u odnosu na
770°C). To je zato što je jon K veći od Na jona, a jon Cl veći od F jona.
Jon-dipol interakcije – za razliku od jona, dipoli su elektroneutralni molekuli koji imaju raspodeljeno
naelektrisanje. Na primer, Al sa masenim brojem 27 i atomskim brojem 13 ima 13 protona, 14 neutrona i

69
13 elektrona, a u svom 3+ jonskom obliku ima 13 protona, 14 neutrona i 10 elektrona. A dipoli su polarni
molekuli kao što je CO ili kao što je voda.

Dipol-dipol interakcije su veze između polarnih molekula kao što su:

Vodonične veze su između vodonika i nekog elektronegativnog atoma u drugom molekulu, što može biti
N, O ili F. Na primer formiraju se u vodi ali se formiraju i u amonijaku. Na slici su vodonične veze između
molekula vode.

Vodonične veze su interakcije između donora (vodonik u polarnoj vezi) i elektronegativnog atoma koji
može biti N, O ili F.

70
U poređenju sa kovalentnim vezama vodonične veze su dosta slabije ali su veoma važne za biološke
sisteme:

Osim što se nalaze u vodi, vodonične veze se ostvaruju i između molekula proteina, čineći ih
funkcionalnim:

Vodonične veze se ostvaruju u molekulu DNK i one daju molekulu DNK njegov oblik. Dovoljno su jake da
pomažu formiranje heliksa, a dovoljno su slabe da mogu da se raskinu pri replikaciji molekula.

Indukovani dipol je nepolarno jedinjenje koje se polarizuje zbog prisustva naelektrisane čestice ili drugog
dipola. Primer bi bila hlorovodonična kiselina u kojoj je rastvoren hlor. Disperzione sile su sile između dva

71
samoindukovana dipola, kao na primer između dva molekula fluora, hlora ili joda. Na slici su Londonove
disperzione sile između dva samoindukovana dipola – molekula joda.

Ove veze se javljaju u svakom atomu i molekulu ali dominiraju u nepolarnim jedinjenjima. Može se reći da
kao što vidimo na slici, elektroni „provode više vremena“ u jednom delu elektronskog oblaka što uzrokuje
privremenu preraspodelu naelektrisanja u okviru molekula ili atoma. Veći molekuli sa više elektrona su
jači indukovani dipoli i ostvaruju više disperzionih interakcija među sobom. Tako na primer jod, ima 53
elektrona i jači je dipol od fluora koji ima svega 9 elektrona.
Na primer:

• He 2e- (-269°C)
• Ne 2e- (-249°C)
• Ar 2e- (-186°C)
• Kr 2e- (-153°C)
U zagradi su tačke ključanja koje pokazuju da atomi kriptona grade najviše intermolekulskih veza.
Slično vidimo i u sledećem nizu:

• F2 18e- (-188°C) (g)

• Cl2 34e- (-34°C) (g)
• Br2 70e- (59°C) (l)
• I2 106e- (184°C) (s)
U zagradi je navedeno njihovo stanje na sobnoj temperaturi. Iz ovoga takođe vidimo da su molekuli sa više
elektrona molekuli koji grade više intermolekulskih veza koje treba raskinuti dovođenjem veće količine
toplote odnosno zagrevanjem na većoj temperaturi.
Na kraju imamo primer tri strukturna izomera C5H12 ili pentana:

72
Tačka ključanja pentana je 36°C, a za neopentan je 9,5°C jer pentan zbog veće površine molekula gradi
jače sile sa okolnim molekulima.
Od molekula metana bismo očekivali da bude polaran ali zbog prostorne raspodele naelektrisanja dolazi
do poništavanja dipolnih momenata:

Slična je situacija sa ugljen dioksidom:

Napon pare
Napon pare je parcijalni pritisak pare iznad tečnosti sa kojom je para u ravnoteži. Para je gasovita faza
supstance nastala isparavanjem pri standardnim uslovima u tečnom stanju. Napon pare zavisi od jačine
međumolekulskih veza i temperature i pritiska, a ne zavisi od količine supstance. Kada se napon pare
izjednači sa spoljašnjim ili atmosferskim pritiskom dolazi do ključanja a temperatura koja se registruje
tokom izjednačenja jeste tačka ključanja. Voda u svim delovima sveta ne ključa na istoj temperaturi, već
na većoj visini ključa na manjoj temperaturi (zašto?).

Površinski napon je posledica činjenice da tečnost teži najmanjoj mogućoj površini. To je zato što između
molekula tečnosti deluju sile koje drže te molekule na okupu, a na molekule na površini tečnosti deluju
samo sile koje ih vuku na unutra. Na molekule u dubini tečnosti deluju sile u svim pravcima. Iz tog razloga
insekti mogu da hodaju po površini tečnosti.

73
Vrste rastvora
Homogene smeše koje se nalaze u jednoj fazi su rastvori. Homogeno znači da je uniformno, jednako
raspoređeno po zapremini rastvora. Na primer, rastvor kuhinjske soli u vodi. Rastvori ispoljavaju većinu
karakteristika rastvarača, jer su to molekuli koji češće dominiraju od molekula rastvorene materije.
Rastvarač je supstanca koja se količinski nalazi u višku i koja je istog agregatnog stanja kao i rastvor.
Rastvorena supstanca je supstanca koja je u manjku, dispergovana ili rastvorena u rastvaraču. Na primer
ako rastvorim šećer i so u vodi, i šećer i so su rastvorene materije a voda je rastvarač. Tako da možemo
imati više rastvorenih materija ali samo jedan je rastvarač. Mada, kada su pomešane na primer iste
količine vode i alkohola kažemo da je voda rastvarač iako su količine jednake. Voda je medijum za odvijanje
hemijskih reakcija jer se u vodenoj sredini reakcije lakše odvijaju. Ona je važna iz razloga što je veoma
rasprostranjena, na širokom rasponu temperatura je u tečnoj fazi, što je važno da bi mogla da učestvuje
u formiranju rastvora, a takođe je u pitanju polaran molekul.
Primer rastvora gas u gasu je kiseonik u azotu - vazduh, gas u tečnosti je ugljen dioksid u vodi - kisela voda,
tečnost u tečnosti je propilen glikol ili etilen glikol u vodi – antifriz ili sirće npr. Primer rastvora čvrstog
stanja i tečnosti je natrijum hlorid u vodi - morska voda, a čvrstog u čvrstom je ugljenik u gvožđu – čelik.
Dakle, postoje gasoviti rastvori, tečni i čvrsti rastvori.
Dakle dva kriterijuma za definisanje rastvora su:

• Uniformna i jednaka distribucija rastvorene supstance u rastvaraču

• Tokom vremena ne dolazi do separacije odnosno odvajanja komponenti
Takođe, rastvori mogu da se podele prema vrsti i veličini čestica. Tako se prema veličini dele na prave
rastvore (čestice manje od 1 nm), koloide (čestice između 1 i 100 nm) i suspenzije, čije su čestice veće od
100 nm. Rastvore najčešće formiraju atomi, mali molekuli, atomski joni ili poliatomski joni. Oni su nevidljivi
golim okom. Koloide uglavnom formiraju agregati molekula, atoma i jona i vide se kao zamućenja, mogu
biti i makromolekuli kao proteini. Suspenzije su grupe čestica, masne kapljice ili zrna peska. Na primer
možemo smešu vode i ulja mućkanjem privremeno dovesti do suspenzije ali to su dve nemešljive
komponente.
Materija će se rastvoriti u rastvaraču ako njeni molekuli ili joni ostvaruju interakcije sa molekulima ili
jonima rastvarača. Na primer, kod rastvora natrijum hlorida, to će biti jon-dipol veze sa vodenim
molekulima. Nepolarne materije kao metan se neće rastvarati u vodi jer nema dipol-dipol interakcija sa
polarnim molekulima vode. Tako da se slično u sličnom rastvara. Natrijum hlorid je elektrolit jer pri
rastvaranju daje naelektrisane čestice u rastvoru mogu provoditi struju. Slabi elektroliti samo delom bivaju
jonizovani pa slabo provode struju.

Proces rastvaranja na primeru NaCl

Da bi rastvaranje započelo razara se jonska veza koja postoji u kristalu NaCl. Uz to moramo potrošiti
energiju da bi molekul vode takođe bio razdvojen od drugih molekula, čime se raskida vodonična veza.
(Energija se troši, reakcija je endotermna i promena entalpije je pozitivna. Kada se oslobađa toplota,
reakcija je egzotermna i onda je promena entalpije je negativna jer se energija odaje.)
Kad raskinemo te veze stvaraju se nove veze, u ovom slučaju jon-dipol i to je povoljniji energetski bilans i
zato se rastvaranje i dešava. Rastvaranje je moguće samo ako su slične jačine prvih i drugih veza.
Spontanost rastvaranja se određuje Gibsovom slobodnom energijom.
Rastvorljivost je osobina rastvorene supstance da obrazuje pravi rastvor tako da je količina rastvorene
supstance maksimalna na datoj temperaturi i pritisku. Pritom se posmatra količina od 100 g rastvarača.

74
Rastvorlljivost može biti neograničena, kada se komponente rastvaraju u svim razmerama (etil alkohol i
voda), delimična rastvorljivost ili apsolutna nemešljivost (voda i ulje). U slučaju kada je rastvorljivost
delimična, rastvor može biti nezasićen, zasićen ili prezasićen (koji kada se ohladi daje iskristalisan talog).
Kao što rekosmo, rastvorljivost gasova i tečnosti je drugačija i sa temperaturom, rastvorljivost gasova
opada a rastvorljivost tečnosti raste. Henrijev zakon govori o rastvorljivosti gasa:
sg = kPg
Gde je sg rastvorljivost gasa, Pg je parcijalni pritisak gasa, a k je Henrijeva konstanta koja zavisi od sistema
gas-rastvarač na određenoj temperaturi.

Primer u životnoj sredini su kisele kiše koje nastaju kad se SO2 ili NO2 rastvore i daju sumpornu i
sumporastu kiselinu, kao i azotastu ili azotnu. Naravno rastvaranje zavisi od koncentracije u vazduhu.
Rastvaranje čvrstih materija zavisi od prirode supstance. Ona se kod nekih malo menja a kod nekih
značajno. Jedino kod Ce2(SO4)3 opada.
• Maseni udeo ω = mrs/mrX100, odnos mase rastvorene supstance i rastvora.
• Gustina rastvora ρ = mr/Vr, odnos mase i zapremine rastvora.
• Koncentracija rastvora c= nrs/Vr, odnos broja molova rastvorene supstance i zapremine rastvora.
• Molalitet rastvora m(b) = nrs/mrastvarač, količina rastvorene supstance
• Koeficijent rastvorljivosti je masa supstance čijim se rastvaranjem u 100 g vode dobija zasićen
rastvor na datoj T (°C) R = 100 mrs/mH2O. Koeficijent rastvorljivosti ima i druge oznake osim R.
Slično gasovima, postoje idealni i realni rastvori. Idealni rastvori su oni koje grade supstance koje imaju
slična svojstva i međumolekulske interakcije u idealnim rastvorima su slične kao međumolekulske
interakcije u svakoj supstanci u čistom stanju.
Na sledećem grafiku vidimo kako se kod realnih rastvora javljaju odstupanja:

• Ako su međumolekulske interakcije slabije od onih u čistim supstancama, onda je reakcija

rastvaranja endotermna, a napon pare je veći od očekivanog jer molekuli lakše napuštaju takvu
tečnost. Primer za ovakve rastvore je aceton u hloroformu, kao i voda u etanolu.
• Ako su međumolekulske interakcije jače od onih koje postoje u čistim supstancama, onda je
reakcija rastvaranja egzotermna, a napon pare je manji od očekivanog jer molekuli teže
napuštaju takvu tečnost i teže prelaze u gasnu fazu. Primer za ovakve rastvore je azotna kiselina
u vodi gde kovalentni molekuli grade jonske veze.
Primeri smeša:

• šećer i voda – polaran i polaran molekul – reakcija je egzotermna a molekuli vode okruže molekule
šećera i izdvoje ih iz kristalne rešetke. Jedan litar vode može da rastvori čak 1800 grama saharoze.

75
 • cikloheksan i etanol – nepolaran i polaran molekul – endotermna je reakcija i stoga je veliki napon
pare kod ovakvog rastvora i odstupanje je pozitivno.
• metanol i aceton – polaran i polaran molekul grade vodonične veze i tu se oslobađa energija,
reakcija je egzotermna, pa je odstupanje negativno.
• n-heksan i 2,2,4 - trimetilpentan – slični nepolarni molekuli pa je rastvor idealan.
• benzen i n-heksan – slični nepolarni molekuli, idealan rastvor (Londonove disperzione sile).
• etilen glikol i ugljen tetrahlorid ili hloroform – nepolarna jedinjenja ne grade jake veze, nego slabe
vodonične veze, dakle reakcija je endotermna i odstupanje je pozitivno.
• sirćetna kiselina i n-propanol – polarni molekuli a grade slabe vodonične veze i i tu se oslobađa
energija, reakcija je egzotermna, pa je odstupanje negativno.

Kada pišemo molekulske jednačine koristimo skraćenice s, l, g i aq da označimo šta je u kojoj fazi.
Kada se desi reakcija, da li će rastvor biti ili ne elektrolit zavisi od količine jona koji ostaju u rastvoru. Na
primer:
Ca(OH)2(aq) + Na2CO3(aq) –> CaCO3(s) + 2NaOH(aq)
Ca2+(aq) + 2OH-(aq) + 2Na+(aq) + CO32-(aq) –> CaCO3(s) + 2OH-(aq) + 2Na+(aq)
Ca2+(aq) + CO32-(aq) –> CaCO3(s)
Ili na primer:
2Na3PO4(aq) + 3BaCl2(aq) –> 6NaCl(aq) + Ba3(PO4)2(s)
2PO43-(aq) + 6Na+(aq) + 6Cl-(aq) + 3Ba+(aq) –> 6Na+(aq) + 6Cl-(aq) + Ba3(PO4)2(s)
3Ba+(aq) + 2PO43-(aq) –> Ba3(PO4)2(s)

Koligativne osobine rastvora

Danas pričamo o koligativnim osobinama rastvora. Rastvori će se ponašati drugačije nego rastvarači jer su
delovi rastvorene materije u njima koji utiču na fizičke osobine kao što su one koje posmatramo pri
promeni faza. Rastvor će pokazivati izvesne koligativne osobine koje će biti zavisne samo od koncentracije
rastvorene materije, ali ne i od hemijskih osobina rastvorene materije. Dakle, koligativne osobine rastvora
zavise od broja molekula, ne toliko od njihovih hemijskih osobina, i naziv je nastao od latinske reči
colligatus, što znači vezani zajedno. Kada napravimo rastvor doći će do sledećeg u odnosu na polazni
rastvarač:
• Napon pare će se smanjiti
• Tačka ključanja će se povećati
• Tačka mržnjenja će se sniziti
Kad razmatramo koligativne osobine umesto molariteta rastvora koristićemo molalitet. Molalitet je broj
molova rastvorene supstance po kilogramu rastvarača. Označava se kao malo m. Onda kažemo da je u
pitanju X-molalni rastvor. Za molaritet koristimo veliko M. 1

1 Inače molarna ali i molalna koncentracija jona u nekom rastvoru zavisi od toga na koliko jona disocira polazno
jedinjenje. Na primer ako se 4,7 g Na2SO4 rastvori u 3,15 litara vode koja će biti molarna koncentracija Na+ i SO42-
jona?
Mr (Na2SO4) = 46 + 32 + 64 = 142 g/mol

76
Osmotski pritisak je takođe koligativna osobina. Ove koligativne osobine važe:

• kad je rastvorena supstanca neisparljiva,

• kad ne gradi čvrst rastvor sa rastvaračem
• kad se posmatraju relativno razblaženi rastvori u kojima je količina rastvorene supstance dosta
manja nego količina rastvarača,
• kao i kada rastvorena supstanca ne reaguje sa rastvaračem.
Promena napona pare koju smo naveli će se desiti jer će čestice rastvorene materije da se nađu na
površini tečnosti zbog čega će sprečiti spontano isparavanje molekula rastvarača pri porastu temperature.
To znači da će temperatura morati da bude viša, a napon pare (odnosno to sporadično isparavanje
tečnosti) će biti smanjen. Broj molekula gasa koji se nađe iznad površine tečnosti određuje napon pare
odnosno pritisak koji ti molekuli vrše na zidove suda. Raulov zakon važi za idealne rastvore:
pu = xapa + xbpb, što znači da je pu = xapa + (1-xa)pb
pa,b – napon pare čiste komponente, pu – napon pare rastvora, xa,b – molski udeo supstanci u rastvoru
Raulov zakon kaže da je napon pare neke komponente rastvora jednak je proizvodu molskog udela te
komponente u rastvoru i napona pare čiste komponente.
Na grafiku je prikazano rastvaranje metil benzena u benzenu i vidimo da je napon pare jednak zbiru
napona pare svake supstance zasebno. Ako imamo rastvorenu samo jednu supstancu možemo to zapisati
i ovako:
prastvora = Xrastvorene supstance x prastvarača
Napor pare rastvora je proizvod napona pare čistog rastvarača i molske frakcije rastvorene supstance.
Molska frakcija ukazuje na procenat čestica u rastvoru koje pripadaju rastvorenoj materiji.
Promena tačke mržnjenja je uzrokovana time što kada molekuli rastvora na niskoj temperaturi otpočnu
formiranje kristalne rešetke, molekuli rastvorene materije će se interponirati i na taj način će ometati
prelazak u čvrsto stanje. Tako da će biti potrebno veće sniženje temperature kako bi se materija prevela
u čvrsto stanje. Zato na primer, kada želimo da sprečimo stvaranje leda na ulici posipamo so. Takođe,
primer za ovo je antifriz, koji predstavlja rastvor etilen glikola u vodi. Antifriz sprečava pucanje motora
usled formiranja leda.
Na primer, slana voda mrzne na nižoj temperaturi pa okeani na Arktiku i Antarktiku ostaju nesmrznuti i na
nsikim temperaturama što pogoduje hladnokrvnim životinjama. Takođe, metanol se dodaje zimskoj
tečnosti za čišćenje vetrobranskog stakla.
Dok je razlika u tački smrzavanja:
∆𝑇𝑓 = m x Kf
ili proizvod molalnosti rastvora i konstante Kf – krioskopske konstante (°C/m). Samo ovu razliku
oduzimamo, a prvu dodajemo na tačku ključanja.
Isto važi i za tačku ključanja. Što više se čestica rastvorene materije nalazi na površini rastvarača, više
ometaju prelazak molekula rastvarača u gasovitu fazu. Tako je potrebno dovesti više toplote da bi se
rastvor doveo do ključanja. To praktično znači da će voda sa šećerom ključati na višoj temperaturi nego

0,010 mol Na2SO4/L –> ukupno 0,030 mol/L 2Na+ + SO42-

77
voda bez šećera. Ako se količina rastvorene supstance udvostruči, onda se dvostruko povisi tačka
ključanja. Ako se količina rastvorene supstance udvostruči u rastvoru, onda će i napon pare dvostruko da
se smanji.
Tako da je razlika u tački ključanja:
∆𝑇𝑏 = m x Kb
ili proizvod molalnosti rastvora i konstante Kb – ebulioskopske konstante.
Na primer, ovo se ne odnosi na slučajeve gde kiselina reaguje sa vodom.
Zadatak: Poređajte vodene rastvore prema opadanju tačke mržnjenja:

• 0,1 m KCl
• 0,1 m glukoze
• 0,1 m SrCl2
• 0,1 m etilen glikol
• 0,1 m HCl
• 0,1 m benzoeva kiselina
Glukoza i etilen glikol će najmanje disosovati i najmanje smanjiti tačku mržnjenja, zatim ide benzoeva
kiselina, koja slabo disosuje, zatim hloridi. Sve su to jaki elektroliti, međutim, SrCl 2 daje više jona, više
disosuje pa će HCl I KCl da manje snize tačku mržnjenja nego SrCl2.
Prema tome da li rastvori provode ili ne provode struju rastvorene materije delimo na elektrolite, slabe
elektrolite i neelektrolite. Razliku među njima pravimo kad merimo električnu provodljivost vodenih
rastvora. Da bi materija provodila struju potrebno je da sadrži mobilne, naelektrisane čestice.2 Na primer,
KCl je jak elektrolit, jonski elektrolit. Uz njega i NH4Cl, Ca(NO3)2 i K2SO4. S druge strane acetatna kiselina ili
amonijum hidroksid će samo delom disocirati pa se radi o slabom elektrolitu. Slabi elektroliti ne menjaju
provodljivost rastvora srazmerno koncentraciji rastvorene supstance. Alkohol i šećer na primer nisu
elektroliti jer ne disosuju.
Na sličan način će na primer HCl kad se rastvori u vodi predati proton vodi i dati hidronijum jon i jon hlora.
Ako se opet HCl rastvori u etru ili heksanu, to neće rezultirati stvaranjem elektrolitnog rastvora, jer ovi
rastvarači ne mogu primiti proton kao molekuli vode.
Jake baze i kiseline kompletno disociraju dok slabe baze i kiseline samo delom disociraju i stoga slabije
provode struju. Na kraju, neka jedinjenja neće disocirati uopšte kao na primer etanol. Isto se može reći za
šećer ili nerastvorljive materije.
Inače, rastvori mogu biti i rastvori gasova u vodi, pa se na primer neki gasovi dobro rastvaraju u vodi kao
kiseonik, vodonik, metan i ugljen dioksid. Rastvorljivost zavisi od sposobnosti gasa da stvori
elektrostatičke interakcije sa vodenim molekulima u rastvoru. Na primer, kiseonik je nepolaran molekul,
a helijum je monoatomski gas. I jedan i drugi mogu sa vodom reagovati samo tako što stvaraju dipol-

2 Arenijus je prvi zaključio da naelektrisane čestice u vodi provode struju. On je radeći svoju doktorsku tezu 1880.
godine prvi zaključio da je provodljivost rastvora vezana za koncentraciju jona u rastvoru. Pre njega je Majkl Faradej
došao do zaključka da supstance koje se rastvore u vodi provode struju. Vilijam Hjuel je predložio da se dve vrste
čestica koje potiču od elektrolize nazovu anjoni i katjoni. Faradej je zapravo smatrao da zapravo električna struja
stvara jone, a zapravo je Arenijus zaključio da su joni ti koji sprovode struju. Pa što veća koncentracija jona, veća
provodljivost. Arenijus je dalje zaključio da merenjem provodljivosti možemo doći do zaključka o koncentraciji
rastvora, za šta je dobio osrednju ocenu na doktoratu i Nobelovu nagradu 20-tak godina kasnije.

78
indukovani dipol veze, koje su prilično slabe. Kiseonik je veći molekul i zato stvara jači indukovani dipol.
Zato je kiseonik 3 puta rastvorljiviji u vodi od helijuma.
Ali kiseonik je sto puta manje rastvorljiv od hloroforma, jer je hloroform polaran molekul i ulazi u dipol-
dipol interakcije koje su jače i daju veću rastvorljivost. Takođe, nepolarni molekuli se bolje rastvaraju u
nepolarnim rastvaračima, na primer u heksanu. Pa se tako kiseonik sa manje energije rastvara u heksanu
gde prosto zamenjuje neki od molekula heksana i ostvaruje indukovani dipol interakcije nego što se
rastvara u vodi koja je polarno jedinjenje, gde mora da raskida vodonične veze i gradi dosta slabije veze
sa molekulima vode.
Rastvorljivost zavisi od temperature, pa povišenje temperature utiče na veću rastvorljivost. Međutim,
temperatura utiče na rastvaranje čvrstih materija u vodi a takođe pokreće i procese koji su entropijski
poželjni jer se materija rasprši u rastvoru. Ali rastvorljivost gasova se smanjuje sa temperaturom jer gasovi
dobijaju više kinetičke energije i brže se kreću i manje intereaguju sa rastvaračem. Ovo dosta utiče na
životnu sredinu. Na primer, neki industrijski procesi ili klimatske promene utiču na zagrevanje vodenih
sistema zbog čega dolazi do gubitka kiseonika u vodi, to utiče na ribe i onda ribe odumiru.
S druge strane, kako raste parcijalni pritisak gasa iznad tečnosti povećava se rastvorljivost tog gasa. Na
primer, kada povećavamo pritisak ugljen dioksida iznad koka kole, tečnost će postati gazirana. Ali ako
posle zagrevamo gaziranu tečnost, gas izlazi iz tečnosti.
Dakle, neke materije se u vodi rastvaraju stvarajući dipol-dipol interakcije sa molekulima vode. Neke opet
ostaju u čvrstom stanju ili precipitiraju. Ovo je prilično pojednostavljeno. Zapravo, čak i nerastvorljive
materije se rastvaraju u maloj meri. Na primer, AgCl je nerastvorljiv uglavnom. Ali neki joni će se naći u
vodi. U ovom slučaju konstanta rastvorljivosti ili Ksp će biti:
Ksp = [Ag+]1[Cl-]1
U ovu jednačinu uključujemo dakle koncentracije proizvoda rastvaranja i one će biti na kvadrat, kub ili na
četvrti u zavisnosti od toga koji su kvantitativni odnosi koji slede iz stehiometrijskih formula. Materije koje
su veoma malo rastvorljive će imati konstante na -30 ili -50.

Osmotski pritisak
Osmotski pritisak je najlakše demonstrirati u U cevi gde se na središnjem delu nalazi polupropustljiva
membrane. Membrana može da propusti molekule rastvarača ali ne i molekule rastvorene materije. Ako
u jedan krak cevi sipamo rastvorak, onda će se rastvarač pokrenuti i preći u deo cevi gde je visoka
koncentracija kako bi razblažio rastvor. Tom prilikom nastaće razlika pritisaka koja će biti očigledna I po
razlici u visini dva stuba tečnosti a ta razlika pritisaka je osmotski pritisak. Osmotski pritisak je zavisan od
molariteta, odnosno broja čestica, od gasne konstante i od temperature rastvora. Temperatura povećava
osmotski pritisak.
π = MRT, gde je R gasna konstanta, M molaritet, a T temperatura.

79
Primer za osmotski pritisak je krv čija koncentracija utiče na opstanak crvenih krvnih zrnaca. Takođe,
primer je vezan za bakterije pri konzervisanju.

Disperzni sistemi
Majonez, pena, gelovi za tuširanje, mleko, deterdženti boje isl. su vrste disperznih sistema. Takođe,
aerosoli u vazduhu. Disperzni sistemi predstavljaju jednu ili više supstanci koje su u većoj ili manjoj meri
usitnjene ili ravnomerno raspoređene po sredini koja ih okružuje, koja se zove disperzna sredina. Disperzni
sistemi su heterogeni, što znači da za razliku od pravih rastvora, između disperzne faze i disperzionog
sredstva postoji granica, površina sa određenom slobodnom površinskom energijom. Delimo ih na:
• Mikroheterogene ili grube – suspenzije i emulzije (>100 nm) – grupe čestica, zrna peska.
• Ultramikroheterogene ili koloidne (1-100 nm) – agregati atoma, molekula, jona, makromolekuli.
• Molekulsko ili jonsko-disperzni ili pravi rastvori – atomi, mali molekuli, joni, poliatomski joni.
Pravi rastvori su bistri, i to su rastvori soli, gasova i glukoze u vodi. Koloidi pokazuju Tindalov efekat,
Braunovo kretanje i imaju osobinu da koaguliraju. Koloidi su na primer proteini, albumini, globulini i
fibrinogen. Čestice u suspenzijama se kreću pod dejstvom gravitacije, poluprovidne su tečnosti odnosno
zamućene. Suspenzija je na primer krv sa krvnim ćelijama.
Disperzije nazivamo drugačije u svakodnevnom životu – na primer disperzija je i rastvor gasa u tečnosti
kao što je pena na pivu ili pena od belanaca, disperzija je i čvrsta pena kao na primer šećerna pena ili
sunđer, disperzija je i smog (čvrsto u gasu) i legure su čvrste (čvrsto u čvrstom).
Koloidi se karakterišu velikim površinskim naponom zbog velike površine čestica koje su dispergovane, pa
postoji mogućnost da se desi apsorpcija. Za koloide je takođe karakterističan i Tindalov efekat koji se javlja
kad koloidne čestice u vazduhu rasipaju svetlost u svim pravcima što se registruje kao opalescencija ili
blago zamućenje. Propuštanjem uzanog snopa svetlosti kroz koloidni rastvor dolazi do rasipanja svetlosti
i formira se svetli konus. Inače svetlost bi prolazila pravolinijski, a kod koloida se svetlost rasipa u više
pravaca.

80
Koloidne čestice pokazuju Braunovo kretanje i zahvaljujući tome što se ovo haotično kretanje suprotstavlja
gravitacionom dejstvu, oni su relativno stabilni. Takođe, manifestuju koligativne osobine – povećanje
tačke ključanja, sniženje tačke mržnjenja, osmotski pritisak, a sve to zavisi od broja čestica.
Difuzija koloida se odvija prema Fikovim zakonima. Prvi Fikov zakon kaže da je fluks u proporciji sa
gradijentom koncentracije molekula. Sve vreme se koloidne čestice kreću ali u makrosmislu posle nekog
vremena nema gradijenta koncentracije. Koloidi ne prolaze kroz životinjske membrane, celofan ili
pergament. Ali dijalizom možemo da ih izdvojimo iz krvnog rastvora.
U koloidnim rastvorima se javljaju dve vrste kretanja, to su:

• Elektroforeza – kretanje naelektrisanih koloidnih čestica pod dejstvom električnog polja. Čestice
se kreću u odnosu na disperznu sredinu, od anode ka katodi.
• Elektroosmoza – kretanje sredine u odnosu na disperznu fazu. Na primer, voda se kreće u odnosu
na disperznu fazu.
Koloidi mogu biti:

• Liofobni – neznatno adsorbuju molekule rastvarača, sličan površinski napon kao disperzna
sredina, imaju sličnu viskoznost, vide se u ultramikroskopu, u električnom polju se kreću u
određenom smeru, a zagrevanjem prelaze u gelove.
• Liofilni – adsorbuju molekule rastvarača, imaju manji površinski napon od disperzne sredine, ne
vide se u ultramikroskopu, kreću se ili u oba smera ili se ne kreću u električnom polju, imaju veću
viskoznost od disperzne sredine, manje teže taloženju.
Kristalno koloidne čestice nastaju kroz rast kristala što na kraju dovodi do formiranja micela. U zavisnosti
od toga kog su naelektrisanja joni na površini koloidnog kristala, iz rastvora katjoni ili anjoni okruže
koloidnu česticu i oni se zbog suprotnog naelektrisanja nazivaju counterions. Zajedno ova dva sloja jona
čine dvojni sloj jona oko čestice. Granula u ovom slučaju čine jezgro i adsorpcioni sloj (to su counterions).
Micelu čine jezgro, adsorpcioni sloj i difuzni sloj (slobodni counterions). Micele su elektroneutralna čestica
koloidnog tipa koja ima neutralni deo i dvojni električni sloj, koji sačinjavaju joni suprotnog naelektrisanja.
Razlika u naelektrisanju micele i granule čini elektrokinetički ili zeta potencijal. Pri nestajanju difuznog sloja
dimenzije micele i granule se izjednačavaju i zeta potencijal postaje jednak nuli, čime se postiže najmanje
stabilno izoelektrično stanje.
Primer micelarnog rastvora su deterdženti ili fosfolipidi u ćelijskoj membrani. i jedni i drugi imaju molekule
čija glava je polarna, hidrofilna i okreće se ka spolja, a rep koji je hidrofoban ili nepolaran i okreće se prema
unutrašnjosti micele odnosno membrane.
Koagulacija je karakteristika koloida koja je značajna za uklanjanje koloidnih čestica. Koagulacija se postiže
dodavanjem jona suprotnog naelektrisanja od koloidnih čestica. Tako se zapravo smanjuje vrednost zeta
potencijala i micela.

Kristali i čvrsto stanje

Čvrsto stanje je prostorno najuređenije stanje koje podrazumeva stalnu zapreminu i oblik. U čvrstom telu
čestice se nalaze na malim međusobnim rastojanjima i imaju ograničenu pokretljivost. Ova minimalna
energija koju čestice poseduju omogućava sporu difuziju pod posebnim uslovima. Kristalografija je naučna
disciplina koja proučava kristale, njihovu strukturu i svojstva.

81
Energija koju je potrebno primeniti da bi se kristal razorio ili energija koja se oslobađa pri nastajanju
kristala iz jona u gasnom stanju je energija kristalne strukture. Na ovu energiju utiču i privlačne sile između
različito naelektrisanih čestica, kao što su na primer elektrostatičke Kulonove sile čije dejstvo brzo opada
sa rastojanjem, ili privlačne Van der Valsove sile čije dejstvo opada sa šestim stepenom rastojanja. Takođe,
na ovu energiju utiču i odbojne međuatomske sile koje potiču od odbijanja elektronskih omotača i čije
dejstvo naglo opada sa rastojanjem. Rastojanja koja odgovaraju minimum potencijalne energije su
ravnotežna rastojanja jona u kristalu. To je zato što je čvrsto stanje uređeno, ima najmanju moguću
energiju pa je i potencijalna energija manja nego kad su čestice u drugim fazama.
Postoje tri oblika čvrstog stanja i to su kristalno, amorfno ili staklasto i gumasto ili polimerno. Glavna
razlika između kristalnog i amorfnog je u uređenosti. Naime, kristalno stanje podrazumeva pravilan
raspored čestica, na tačno određenom rastojanju, ponavljanje istih čestica periodično u kristalnoj rešetki,
pa je u kristalu svaka čestica okružena istim brojem čestica koje se nalaze na jednakom rastojanju.
Ako posmatramo detaljno staklo primetićemo i neke nepravilnosti u strukturi, iako nepravilnosti nisu
vidljive na prvi pogled. Kod amorfnog stanja postoji izvesna nepravilnost u rasporedu atoma u rešetki.
Zagrevanjem čvrstog tela povećavaju se oscilacije čestica i kristal polako prelazi u tečno, a na kraju i u
čvrsto stanje. Temperature faznih prelaza se nazivaju temperatura topljenja i temperatura sublimacije.
Kristali pokazuju nekoliko osobina:

• Anizotropija je zavisnost fizičkih svojstava kristala (mehaničkih, akustičnih, električnih, optičkih,

magnetnih isl.) od pravca posmatranja kristala.

• Polimorfizam je postojanje različitih kristalnih oblika jedinjenja (odnosi se na jedinjenje) u

zavisnosti od termodinamičkih uslova. Temperatura polimorfnog prelaza ili temperatura
preobražaja je temperatura na kojoj jedan polimorfni oblik prelazi u drugi.
• Alotropija je pojava polimorfizma kod elemenata a oblici elmenata se zovu alotropske
modifikacije (ugljenik u grafitu, dijamantu, fulerenu, beli i ljubičasti fosfor, kiseonik i ozon).

• Izomorfizam je pojava kod koje različite supstance grade slične kristalne oblike (homogen rastvor
pri hlađenju daje kristale koji kristališu u obliku homogene čvrste faze).
Dakle, kristali su solidne strukture čija se unutrašnja organizacija odražava u njihovoj spoljašnjoj formi. Oni
mogu biti klasificirani u nekoliko tipova, u zavisnosti od vrste hemijskih veza koje ih formiraju i
strukturalnih karakteristika.
Jonski kristali
Veze i struktura: Formirani su jakim jonskim vezama. Primer je natrijum-hlorid (kuhinjska so), koji se sastoji
od agregata pozitivnih i negativnih jona održavajući elektroneutralnost.
Fizička svojstva: Ovi kristali su tvrdi, krti, sa visokom temperaturom topljenja. Ne provode električnu
struju.
Vrste: Postoje dva glavna tipa - natrijum-hloridni tip sa sličnim odnosom katjona i anjona, i cezijum-
hloridni tip gde je razmera katjona i anjona veći od 0,732 u korist anjona.
Metalni kristali:
Veze i struktura: Karakterišu ih metalne veze, gde su elektroni pokretni oko metalnih jona.

82
Fizička svojstva: Dobri su provodnici, mogu biti meki ili tvrdi, sa srednjom do visokom temperaturom
topljenja. Mogu se kovati.
Strukturalne karakteristike: Sastavljeni od identičnih sfera, sa visokim koordinacionim brojem koji
označava broj atoma oko datog atoma.
Kovalentni kristali
Veze i struktura: Formirani su jakim kovalentnim vezama između atoma.
Fizička svojstva: Izuzetno su tvrdi, s veoma visokom temperaturom topljenja, i loši su provodnici. Primeri
uključuju dijamant i grafit.
Varijabilnost: Svojstva variraju u zavisnosti od specifičnih veza, što je vidljivo u razlikama između grafita i
dijamanta.
Molekulski kristali
Veze i struktura: Sadrže slabije Van der Valsove veze, uključujući dipol-dipol, dipol-indukovane dipol veze,
vodonične i disperzione veze između molekula.
Fizička svojstva: Meki su, s niskom do srednjom temperaturom topljenja, i loši provodnici.
Amorfno stanje (staklasto stanje)
Bez makroskopske uređenosti, udaljenosti između čestica variraju zbog varijacije jačine veza. Ne prelazi
odmah i jednako u tečno stanje, već se to dešava u određenom temperaturnom intervalu.
Čestice koje izgrađuju kristal imaju pravilan i periodičan raspored i moguće je zamisliti veliki broj ravni kroz
koje prolaze čestice kristala i koje grade kristalnu rešetku. Mesta gde se te ravni seku su čvorovi kristalne
rešetke. Elementarna ćelija je najmanja zapremina koja u celini obuhvata svojstva datog kristala, a
određena je vektorima i uglovima koje ovi vektori zaklapaju. Na osnovu elementarnih ćelija razlikujemo 7
kristalnih sistema: kubični, trigonalni ili romboedarski, tetragonalni, monoklinični, triklinični,
ortorombični, heksagonalni.

Pored navedenih 7 elementarnih ćelija, kod kojih su izgrađivačke čestice smeštene u rogljevima ćelije
(primitivna ćelija), postoji još 7 elementarnih ćelija gde se izgrađivačke ćelije nalaze još i:

• u unutrašnjosti (prostorno centrirane ćelije−PC), i

• na površinama (bočno centrirane−BC i površinski centrirane ćelije−PVC).

83
Postoji 14 Braveovih elementarnih ćelija.
Kristali su čvrste supstance čije se atomi, ioni ili molekule raspoređuju u uređenom, ponavljajućem
obrascu koji se proteže u svim trodimenzionalnim prostorima. Ova uređenost daje kristalima
karakterističan oblik i simetriju.
Simetrija je ključno svojstvo kristala, označavajući njihovu sposobnost da se, putem različitih geometrijskih
operacija kao što su translacija (pomeranje), rotacija, refleksija (odraz) i inverzija, kristal dovede u položaj
koji je neodvojiv od originalnog.
Osa simetrije: Osa simetrije n-tog reda je imaginarna linija oko koje se kristal može rotirati za određeni
ugao (obično 360°/n) i ponovno zauzeti identičan položaj. Na primer, osa simetrije drugog reda
podrazumeva rotaciju od 180°.
Ravan Simetrije: Ravan simetrije je imaginarna ploča koja prolazi kroz kristal, deli ga na dve polovine koje
su zrcalne slike jedna drugoj. Svaka tačka na jednoj strani ravni ima svoj odgovarajući par na suprotnoj
strani.

Kristalografija
Kristalografija je grana nauke koja se bavi proučavanjem kristala i kristalnih struktura. Ona istražuje kako
atomi u kristalu su raspoređeni i kako ta raspodela utiče na fizička i hemijska svojstva materijala.
Jedna od ključnih metoda u kristalografiji je rendgenska difrakcija. Ova tehnika koristi X-zrake koje prolaze
kroz kristalnu rešetku i difraktuju (odbijaju se) na karakterističan način. Analizom ovih difrakcionih
obrazaca, moguće je rekonstruisati trodimenzionalnu strukturu kristala. Na primer, rendgenska difrakcija
bila je ključna u otkrivanju trodimenzionalne strukture DNK, otkrivajući njen helikoidni oblik.

Na slici vidimo različite konfiguracije kubičnih ćelija. Svaka ima različit broj atoma u kristalu, a razlikuju se
i njihovi dijametri. U jednostavnoj ćeliji je sadržano 8 segmenata koji predstavljaju po osminu atoma, pa
u kubičnom modelu ćelija sadrži jedan atom. Stranica ove ćelije je jednaka radijusu atoma.

84
1/8 atoma u osam ćoškova – 1 atom

Na gornjoj slici vidimo odnos stranice ćelije i atomskog radijusa.

Sledeća je body-centered kubična ćelija gde se atom nalazi u sredini. U ovom tipu kristala se nalaze ukupno
dva atoma. A do radijusa u ovom obliku smo došli na sledeći način – preko Pitagorine teoreme.

Treći oblik je face-centered kubična forma. U jediničnoj ćeliji se nalazi 4 atoma.

85
Na kraju možemo da sumiramo zaključke u sledećoj slici obična kubična, prostorno-centrirana i površinski-
centrirana ćelija:

Zadatak: volfram kristalizuje u BC kubičnoj formi sa jediničnom ćelijom stranice 3,16 anstrema. Ako je
atomska masa 183,84 g/mol, koja je gustina metala u g/cm3?

86
Imamo različite vrste kristala, u zavisnosti od uglova i dužine stranica.

Milerovi i Vajsovi indeksi

U kristalografiji, posebno u studiji kubičnih kristalnih struktura, Milerovi indeksi su od suštinskog značaja
za precizno označavanje i razumevanje kristalnih ravni. Ovi indeksi pružaju sistematski i standardizovani
način za opisivanje orijentacije i položaja ravni unutar kristalne rešetke.
Milerovi indeksi su predstavljeni sa tri broja, obično označena sa hkl. Da bismo odredili Milerove indekse
za određenu ravan unutar kubičnog kristala, sledimo ove korake:
Izbor polazne tačke i osi: Prvo odaberemo polaznu tačku unutar kristala i identifikujemo tri osnovne ose
(x, y, z) kristalne rešetke.
Određivanje preseka: Zatim odredimo tačke u kojima ravan preseca ove ose. Ove tačke preseka su
poznate kao Vajsovi indeksi.
Izračunavanje Milerovih indeksa: Milerov indeks se dobija kao recipročna vrednost Vajsovih indeksa. Na
primer, ako ravan preseca ose u tačkama sa Vajsovim indeksima a, b, c, Milerovi indeksi će biti 1/a, 1/b,
1/c.
Simplifikacija indeksa: Da bi se dobili konačni Milerovi indeksi, potrebno je pretvoriti reciprocitet u
najmanje cele brojeve, a negativni indeksi se označavaju stavljajući crtu iznad odgovarajućeg broja.
Milerovi indeksi nisu samo način označavanja ravni, već imaju dublje implikacije:
Paralelnost ravni: Svake dve ravni koje imaju iste Milerove indekse su paralelne jedna drugoj.
Razmak ravni: Ove paralelne ravni su takođe razmaknute za jednu jediničnu ćeliju unutar kristalne
rešetke.

87
Preko Milerovih indeksa možemo odrediti rastojanje između dve ravni u kristalu. Vidimo jednačinu u prvoj
liniji zadatka.
Zadatak: odredi rastojanje između dve ravni 123 u kubičnoj ćeliji stranice 0,72 nm.

88
Fizička hemija se bavi proučavanjem materije i promenama kroz koje ona prolazi. Jedan od ključnih alata
u ovom polju je kristalografija, posebno metoda rendgenske difrakcije. Ova metoda omogućava
naučnicima da detaljno istraže strukturu kristala na molekularnom i atomskom nivou. Ali, zašto je
proučavanje ove strukture važno?
Rendgenska difrakcija koristi X-zrake čija talasna dužina je slična dužini međumolekulskih veza unutar
kristala. Zbog ove podudarnosti, X-zraci su idealni za proučavanje strukture kristala. Kada X-zraci prolaze
kroz kristal, oni se skreću (difraktuju) zbog interakcije sa atomima unutar kristala. Ovaj proces difrakcije
stvara specifičan difrakcioni obrazac, koji može biti zabeležen i analiziran.
Difrakcioni obrasci nastaju kada se X-zraci, koji su skrenuti od strane atoma u kristalu, međusobno
interferiraju. Ove interferencijske tačke pružaju dragocene informacije o rasporedu atoma unutar kristala,
omogućavajući naučnicima da rekonstruišu njegovu trodimenzionalnu strukturu.
X-zraci se generišu izbacivanjem elektrona iz unutrašnjih energetskih nivoa atoma, kao što su oni u bakru.
Ovaj proces dovodi do emitovanja X-zraka čija je talasna dužina uporediva sa veličinom stranica kristalne
rešetke. Ova karakteristika čini X-zrake izuzetno korisnim u identifikaciji i karakterizaciji kristalnih
struktura.
Rendgenska difrakcija ima široku primenu u fizičkoj hemiji, uključujući razvoj novih materijala,
razumevanje hemijskih veza i reakcija, i proučavanje bioloških molekula. Otkrića dobijena pomoću ove
tehnike su ključna za razumevanje temeljnih aspekata materije i njene transformacije.

89
Inače, zraci mogu interferirati na konstruktivan ili destruktivan način. A difrakcija je interferencija
uzrokovana objektom na putu zraka.

Bragov zakon – da bismo videli da li će ova dva zraka interferirati i kako treba da pogledamo koliko duži
put prelazi zrak 2:

Konstruktivna interferencija će se desiti ako je dodatna razdaljina cela vrednost talasnih dužina (nλ =
2dsinθ = dužina ćelija kristala). To će rezultirati u tački.

Ali ako nije cela vrednost talasnih dužina onda neće biti konstruktivna interferencija.

90
Iz svega dobijamo Bragov zakon koji daje vezu između talasne dužine i ugla pod kojim koristimo
rendgenske zrake i dimenzija jedinične ćelije kristalne rešetke koju možemo da određujemo i preko
Milerovih indeksa.
Na kraju evo primera zadatka koji pokazuje kako iz eksperimentalnih podataka možemo da dobijemo
vrednost stranice kubične ćelije.
Prvi nivo refrakcije od 111 ravni kubičnog kristala je primećen kad je zračenje usmereno pod uglom od
11,2° talasne dužine 154 pm. Koja je stranica ćelije?

Ravnoteža faza i pojave na granici faza

Na prethodnom predavanju smo pričali o spontanosti reakcija pa smo rekli da je u uslovima kad je sistem
izolovan proces spontan i ireverzibilan ako je promena entropije veća od 0. Međutim, kako u prirodi retko
imamo izolovane procese, onda koristimo promenu gibsove energije u neizolovanim sistemima, pa je
proces spontan ako promena gibsove slobodne energije iznosi manje od 0 na konstantnoj temperaturi i
pritisku.
Dakle, za spontane procese u izolovanim sistemima:
dS≥0,
a za spontane procese u neizolovanim sistemima na konstantnoj temperaturi i pritisku:
dGT,p≤0

91
Dakle, naša diskusija se odnosi na zatvorene sisteme sa fiksnom količinom n i sa pV radom. U ovakvom
sistemu važi ova jednačina stanja:
dG = VdP – SdT
Takođe, u ovakvom sistemu gibsova slobodna energija je funkcija T i p, a ako uzmemo u obzir i da postoji
jedna materija u sistemu promena slobodne gibsove energije će biti zbiru:
+ proizvoda zavisnosti gibsove slobodne energije od temperature i promene temperature, pri
konstantnom pritisku i broju čestica,
+ proizvoda zavisnosti gibsove slobodne energije od promene pritiska i promene pritiska, pri konstantnoj
temperaturi i broju čestica,
+ i proizvodu zavisnosti gibsove slobodne energije od promene broja čestica i broja čestica, pri konstantnoj
temperaturi i pritisku.
Ako ove dve jednačine izjednačimo, videćemo da prvi član odgovara negativnoj vrednosti entropije, drugi
član odgovara vrednosti zapremine, a treći član ćemo definisati kao µ ili miu – hemijski potencijal. Tako
ćemo ovaj hemijski potencijal uključiti u prethodnu jednačinu da bismo videli kako promena gibsove
slobodne energije zavisi od protoka materije:
dG = VdP – SdT + µdn

Mehanički ekvilibrijum se uspostavlja kad je pritisak sistema jednak pritisku okoline. Isto važi i za termički
ekvilibrijum. Treća vrsta ekvilibrijuma se uspostavlja kad je hemijski potencijal sistema izjednačen sa
hemijskim potencijalom sredine.
Mehanički ekvilibrijum: Psys = Pext
Termički ekvilibrijum: Tsys = Text
Hemijski ekvilibrijum: µsys = µext
Promena hemijskog potencijala je u vezi sa difuzijom, faznim promenama i hemijskim reakcijama. Za prvu
pojavu znamo da je uzrokovana razlikom u koncentracijama, mada bi pravilnije bilo reći razlikom u
hemijskim potencijalima.
A sada ćemo se baviti faznim promenama, odnosno promenama pritiska i temperature i uticajem ovih
parametara na stanje sistema. Dijagram faza nam pokazuje kako dolazi do promene faza pri promeni
pritiska i temperature. Na konstantnom pritisku od 1 atm kome smo izloženi na različitim temperaturama
dolazi do promene faza, pa je za vodu ispod nule najstabilnija čvrsta faza ili led a preko 100 stepeni je
najstabilnija gasovita faza ili vodena para.

92
Dakle, na određenim temperaturama i pritiscima neki procesi su spontani, a granice na ovom grafiku nam
označavaju uslovima pri kojima se dešavaju fazni prelazi i pri kojima su dve faze u ravnotežnom stanju.
Zašto se ravnoteža javlja pri ovim uslovima? To ćemo istraživati kao i vezu sa hemijskim potencijalom.
Ako posmatramo ravnotežno stanje na granici faza čiste supstance onda ćemo uzeti situaciju koja se
dešava pod konstantnim pritiskom i temperaturom (rekli smo da se fazne transformacije dešavaju pri
određenom pritisku i temperaturi). U tom slučaju promena slobodne gibsove energije će zavisiti od broja
čestica u svakoj od faza i promene broja čestica u svakoj od faza. Zatim ako pogledamo uslove u
zatvorenom sistemu videćemo da je zapravo promena broja čestica u obe faze jednaka ali sa različitim
predznakom. Dakle, za prelazak iz gasovite u tečnu fazu:

Ako je u pitanju ravnotežno stanje, onda promena gibsove slobodne energije treba da bude jednaka 0. A
pošto promena broja gasnih čestica neće biti nula, jer je u pitanju materija, onda hemijski potencijal te
supstance u obe faze treba da bude jednak i tada je uspostavljena ravnoteža. U slučaju da postoji
ireverzibilan spontan prelazak iz jedne faze u drugu, onda jednačine izgledaju drugačije:

93
Ako dve materije nisu u ravnoteži, onda će materija prelaziti iz faze sa višim hemijskim potencijalom u fazu
sa nižim hemijskim potencijalom. Tako se smanjuje gibsova slobodna energija.
Gibsova slobodna energija je ekstenzivna veličina što znači da zavisi od količine materije, direktno je
srazmerna n. Ta konstanta koja određuje zavisnost je hemijski potencijal. Dakle, hemijski potencijal je
molarna gibsova slobodna energija. Srednja crta na G znači da se odnosi na jedan mol.

Dalje ćemo povezati promene u hemijskom potencijalu sa promenama temperature i pritiska. Ako izraz
za dG podelimo sa brojem molova, onda će molarna slobodna gibsova energija biti jednaka zbiru
negativnog proizvoda molarne entropije i promene temperature i proizvoda molarne zapremine i
promene pritiska. Promena molarne slobodne gibsove energije je zapravo promena hemijskog potencijala
pa onda ćemo doći do jednačine koja je važna ako želimo da definišemo ravnotežne procese na granici
faza odnosno ravnoteže u faznim transformacijama sa promenom temperature i pritiska.
Ako posmatramo promene na granici faza α i β i ako želimo da definišemo ravnotežu, onda će hemijski
potencijal da bude izjednačen, a promena hemijskog potencijala da bude jednaka u obe faze ako je sistem
zatvoren. Ako uvrstimo prethodnu jednačinu ovde dobićemo:

94
Iz toga sledi da je količnik promene pritiska i temperature pri faznom prelazu jednak količniku promene
molarne entropije i molarne zapremine pri faznoj transformaciji.
ΔS = -ΔH/T
Ako promenu entropije izrazimo preko entalpije i temperature faznog prelaza (temperatura ključanja ili
topljenja), onda dalje dobijamo Klapejronovu jednačinu. Kao što vidimo ovaj odnos promene pritiska sa
promenom temperature se prikazuje na dijagramu fazne transformacije. Dakle, ova jednačina opisuje
nagib krivih na grafiku faznih transformacija. Iz ovog vidimo da je nagib ovih krivih zapravo jednak
promeni entalpije pri faznoj transformaciji i promeni molarne zapremine pri faznoj transformaciji.

Kad posmatramo granicu faza između tečne/čvrste faze i gasovite faze, onda ćemo krenuti od iste formule
ali ćemo razliku u molarnoj zapremini bolje definisati. Ako pretpostavimo da imamo idealan gas, pa će
molarna zapremina gasa biti jednaka količniku gasne konstante, temperature i pritiska. Takođe ćemo
pretpostaviti da je molarna zapremina gasa mnogo mnogo veća od zapremine čvrstog ili tečnog stanja i
onda ćemo zapreminu tečnog ili čvrstog stanja zanemariti.

95
Ako pretpostavimo da se entalpija nije mnogo promenila sa faznom transformacijom i ako uvedemo
integrale za određene opsege temperatura i pritiska, dobićemo Klausijus-Klapejronovu jednačinu koja je
modifikovana. I ovo se samo odnosi na prelazak u gasovitu fazu.

96
Zadatak: ako je tačka ključanja supstance 335 K na 1 atm a entalpija isparavanja 92,1 KJ/mol, izračunajte
tačku ključanja kada se pritisak poveća do 5 atm.
Dakle, na tački ključanja se izjednačava napon pare supstance u gasovitoj fazi sa spoljašnjim pritiskom, u
ovom slučaju atmosferskim.

Sada ćemo se baviti stabilnošću faza na faznim prelazima. Najstabilnija faza je faza koja ima najmanji
hemijski potencijal, a znamo da je on zavisan od promene temperature i pritiska. Ako se koncentrišemo
na konstantan pritisak, onda će hemijski potencijal zavisiti od temperature i negativne vrednosti molarne
entropije.
dµ = – SdT + Vdp, p = 0
dµ = – SdT
dµ/dT = -S
Pošto znamo da je entropija gasovitog stanja najveća, a to znači da će odnos hemijskog potencijala i
temperature biti najveći, ako to prikažemo na grafiku, ova prava će imati najveći nagib. Zatim ćemo ucrtati
i druge dve prave i videti da se seku i tački topljenja i tački ključanja. Sve se ovo dešava na konstantnom
pritisku od 1 atm. Na niskoj temperaturi čvrsto stanje ima najniži hemijski potencijal. Kad se dostigne tačka
topljenja, onda se hemijski potencijali izjednačavaju. Kad se izjednače obe faze koegzistiraju jer nijedna
nije favorizovana.

97
Na ovoj slici vidimo kako se u zavisnosti od hemijskog potencijala menja prelazak iz faze u fazu, a prelomi
na pravoj su zbog različitih karakteristika svake faze.

Trojna tačka je mesto gde imamo presek čvrste, tečne i gasovite faze. A u regiji superfluida ne postoji jasna
granica između tečnog i čvrstog stanja, već više koincidiranje između krive njihovih hemijskih potencijala.
Superkritičan fluid je kad tečnost i gasovito stanje koegzistiraju. Slično se može primetiti kod ugljen
dioksida. Važna razlika između ova dva dijagrama je nagib krive koja predstavlja granicu između čvrste i
tečne faze. Drugačiji nagib je posledica razlike u molarnoj zapremini između čvrste faze vode i tečne faze
vode, kao i između čvrste faze ugljen dioksida i tečne faze ugljen dioksida. Dakle, u slučaju vode čvrsta
faza ima veću zapreminu pa će flaša sa vodom pući ako je stavimo u zamrzivač. Ugljen dioksid ima veću
zapreminu u tečnoj fazi. Na primer, kada klizamo raste pritisak na led i onda je potrebna manja
temperatura da bi se led otopio. Tako nastaje fin sloj tečnosti na površini leda i on čini da klizaljke klize.
Ako probamo isto po drugim površinama nećemo klizati.
Drugim rečima sa porastom pritiska u jednom delu grafika vidimo da čvrsta faza prelazi u tečnu a kod
ugljen dioksida sa porastom pritiska tečna prelazi u čvrstu.

Ovo su bili dijagrami faza za jednokomponentni sistem i varijable koje smo razmatrali za
jednokomponentni sistem su n, T i p. Ali šta je sa smešama na primer?
Kad razmatramo multikomponentne dvofazne sisteme potrebno je da razmatramo isto temperaturu i
pritisak ali i sad da uzmemo u obzir sastav tečne i sastav čvrste faze. Imamo ipak neko pravilo a to je

98
Gibsovo pravilo faza koje određuje minimalan broj nezavisnih varijabli potrebnih da opišemo sistem od
interesa.
Faza (p): svaki homogeni deo sistema, uniforman po svojim fizičkim osobinama i hemijskom sastavu u
celoj zapremini. Od ostalih homogenih delova razdvojen je granicama, tj. površinama na kojima dolazi do
nagle promene osobina ili sastava. Jednofazni sistem je vazduh iako ima više gasova, osim ako nema
vidljivih čestica. Led je takođe jednofazni sistem, kao i rastvor NaCl u vodi. Dvofazni sistem čine dve
nemešljive tečnosti, legure nemešljivih metala isl.
Faza je hemijski homogena, fizički razdvojena i mehanička odvojiva. Faza može biti čvrsta, tečna i gasovita.
Mada čvrsta može imati više od jedne faze – različite čvrste faze zbog različitih kristalnih struktura. One
su tradicionalno predstavljene grčkim slovima. Na primer, gvožđe menja kristalnu strukturu u zavisnosti
od temperature. Polimorfizam je pojava da se ista supstanca može javiti u različitim kristalnim oblicima,
odnosno fazama. Polimorfizam elemenata je alotropija.
Enantiotropija: pojava polimorfizma gde svaki od kristalnih oblika jedne supstance ima svoju oblast
stabilnosti, a promena od jednog do drugog oblika na određenoj temperaturi dešava se u oba smera.
Prelazna tačka polimorfne transformacije: temperatura na kojoj postoji ravnoteža između dva
enantioropna kristalnog oblika sa parom.
Monotropija: pojava polimorfizma gde je jedan od kristalnih oblika stabilan, a drugi metastabilan.
Spontana promena vrši se samo u smeru od metastabilnog do stabilnog oblika.
Fazni prelaz – promene faze u jednokomponentim sistemima predstavljaju fizičke transformacije čistih
supstanci (ne hemijske).
To su:

• topljenje/mržnjenje

• isparavanje/kondenzacija

• sublimacija/depozicija

• jonizacija/dejonizacija

• prelaz između dve čvrste faze iste supstance

99
Za razliku od faza, komponente su hemijske vrste. Broj komponenti (c): hemijski nezavisno promenljivi
sastojak sistema; minimalan broj nezavisnih vrsta neophodnih da se definiše sastav svake pojedine faze.
Komponenta je nezavisna hemijska vrsta (element, jedinjenje) u smislu da određuje sastav sistema. U
sistemima u kojima se ne odigravaju hemijske reakcije/promene broj nezavisnih komponenata je jednak
broju hemijskih vrsta.

• H2O (c=1)

• rastvor H2O i etanola (c=2)

• rastvor H2O i NaCl (c=2)

• legura bakar i nikl (c=2)

Gibsovo pravilo faza definiše stepen slobode, F - broj promenljivih ili parametara (pritisak, temperatura,
molski udeo komponenata) koje se mogu nezavisno menjati.
F = 2 + C – P, gde 2 određuje dve varijable, pritisak i temperaturu, C predstavlja broj komponenti, dok je P
broj faza u sistemu. Prvo ćemo definisati komponente. Dakle komponenta je nezavisno promenljivi
sastojak sistema.
C = f – e – i, gde je f – broj jedinjenja ili formula, e – broj hemijskih ravnoteža, a i – broj inicijalnih uslova.

100
Na primer, razlika između trećeg i četvrtog slučaja je u inicijalnom uslovu (količina materije) – da se
reakcija odvija u praznom sudu. Dakle, sistem je zavisan od jedne komponente a to je početna. U trećem
slučaju je koncentracija kiseonika zavisna od koncentracije ugljenikovih oksida, pa je broj nezavisnih
komponenti 2.
Drugi deo je faza – homogeno stanje materije, koje može da se odnosi i na smešu komponenti koje ne
možemo razlikovati jednu od druge.

Na kraju ćemo računati varijante svakog sistema. Dakle, broj varijabli koje nam određuju sistem može se
izračunati preko formule i u prvom slučaju smo dobili da je broj varijabli 3, što znači da nam uz pritisak i
temperaturu molski udeo supstance određuje sistem. Ali dovoljno je da znamo molski udeo jedne
supstance da bi nam bio poznat sastav sistema.

U ovom slučaju količina amonijaka i hlorovodonika je jednostavno definisana temperaturom i pritiskom.

U ovom slučaju smo fiksirali temperaturu pa umesto 2 pišemo 1. A broj stepeni nije inicijalan uslov jer se
inicijalan uslov odnosi na količinu supstance.

101
U sledećem slučaju u pitanju je fizička a ne hemijska ravnoteža, pa je e = 0, a inicijalan uslov nije postavljen.
Ako na primer odredimo količinu vode, onda znamo koliko joda može da se rastvori a to će biti
proporcionalno i količini joda rastvorenog u ugljentetrahloridu i njegovoj količini.

I sada ćemo izračunati nezavisne varijable za svaki deo faznog dijagrama. Na primer, ako uzmemo deo gde
je jedna faza, čvrsta, potrebno je definisati dve varijable, a to su pritisak i temperatura da bismo znali
stanje našeg čvrste faze jer postoji veliki raspon pritisaka i temperatura na kojima voda može biti u fazi
leda.

Ako uzmemo varijable na krivoj koja deli dve faze. Na primer, tu je broj nezavisnih varijabli 1. To je zato
što ako odredimo p ili T na krivoj možemo odrediti drugi parametar, ako postoje dve faze.

U slučaju da uzmemo triple tačku, nemamo nijednu nezavisnu varijablu, jer je u pitanju samo jedna tačka.

102
Osnovni pojmovi termodinamike
Termodinamika je oblast fizike koja se bavi procesima kretanja energije u Univerzumu. Šire gledano,
termodinamika se bavi time kako se energija raspoređuje, kako se transformiše, kako se to odražava na
fizičke i hemijske procese, kao i koji principi diktiraju tok energije. Kroz ova naučna otkrića termodinamike,
sažeta u njena četiri zakona, saznajemo više o prirodnim procesima, ali i onim procesima koji uključuju
energiju i vezani su za ljudski opstanak i svakodnevnicu. Implikacije termodinamike se tiču svega, od
dizajna motora i sistema za hlađenje do izučavanja crnih rupa i porekla života. Iz tih razloga, poznavanje
koncepata termodinamike je ključno za optimizaciju potrošnje energije u praktičnim oblastima.

Za početak upoznaćemo se sa terminima koje ćemo koristiti. Naime, Univerzum smo iz praktičnih razloga
podelili na na sistem i njegovu okolinu. Sistem biramo samo i to može biti reakcioni sud, elektrohemijska
ćelija, biološka ćelija ili čitava planeta. Sistem kroz graničnu površinu sa okolinom može da razmenjuje
materiju, energiju ili oba ili nijedno.

Ako se materija i energija mogu razmenjivati sa okolinom, sistem se smatra otvorenim. Na primer sud iz
koga voda može da isparava, a takođe toplota da se gubi ili prima je otvoren sistem.

Ako sistem sa okolinom može da razmenjuje samo energiju ali ne i materiju, onda je to zatvoren sistem.
Zatvoren sistem je na primer sud koji je zatvoren i koji može da odaje i prima toplotu, ali ne može da gubi
ili prima materiju.

Ako sistem sa okolinom ne može da razmenjuje ni materiju ni energiju, sistem je izolovan. Na primer,
zatvorena flaša koja je termički izolovana predstavljala bi izolovan sistem.

Temperatura je osobina koja indikuje smer protoka energije kroz dijatermalni zid, a to je zid koji propušta
toplotu. S druge strane, adijabatski zid je zid koji ne propušta toplotu, odnosno koji deluje kao izolator pa
ne dolazi do razmene toplote između dva tela različite temperature. Podrazumeva se da nije moguće da
sistem razmenjuje samo materiju sa okolinom, bez razmene energije zbog čega se ta opcija ne razmatra.
Razlog je taj što u svakom scenariju razmena materije uključuje i neki oblik razmene energije (kinetičke,
potencijalne isl.). Na primer, kad molekuli gasa ulaze u sistem ili izlaze iz njega, oni sa sobom nose i
kinetičku energiju.

Termodinamička ravnoteža predstavlja stanje sistema u kojem ne postoje nikakve makroskopske

promene parametara. Međutim, to ne znači da u sistemu nema promena, već pre svega znači da su brzine
tih procesa uravnotežene i da ne dovode do makroskopskih promena. U termodinamičkim sistemima koje
posmatramo procesi su kvazistatički. Kvazistatički znači da su pojednostavljeni u smislu da se bavimo
isključivo polaznim i krajnjim stanjem, ne uzimajući u obzir prolazna stanja kroz koja sistem prolazi.

Procesi u prirodi nisu kvazistatički, oni su mnogo kompleksniji i pri takvim procesima sistem prolazi kroz
niz stanja koja mogu biti veoma daleko od ravnoteže.

Termodinamička ravnoteža može uključivati:

103
termičku ravnotežu - temperatura je ista u svim delovima termodinamičkog sistema.

hemijsku ravnotežu - hemijski sastav je isti u svim tačkama sistema i ne menja se.

mehaničku ravnotežu – nema makroskopskih kretanja u sistemu ili sistema u odnosu na okolinu.

Važno je da napomenem zašto govorimo o makroskopskim promenama.

Naime, termodinamika je makroskopska nauka, što znači da se bavi svojstvima materije u okvirima koje
vidimo golim okom ili direktno merimo, poput pritiska, temperature, zapremine i ukupne energije.

Na mikroskopskom nivou, atomi i molekuli su uvek u pokretu, pa i u termodinamičkoj ravnoteži, ovo

kretanje na mikroskopskom nivou nikada ne prestaje. Na primer, u gasu u ravnoteži, pojedinačni molekuli
gasa i dalje se nasumično kreću, sudarajući se međusobno i sa zidovima posude.

Upoznaćemo se još sa nekim ključnim terminima.

Standardni uslovi se koriste kao referentna tačka za predstavljanje svojstava supstanci i za određivanje
uslova pod kojima se odvijaju hemijske reakcije. Standardni uslovi se neznatno razlikuju u zavisnosti od
konteksta, ali postoje uobičajene konvencije.

Standardna temperatura i pritisak (STP):

STP je definisan kao temperatura od 273,15 K (0°C) i pritisak od 1atm.

Standardna ambijentalna temperatura i pritisak (SATP):

SATP je definisana kao temperatura od 298,15 K (25°C) i pritisak od 1atm.

Standardni uslovi stanja (za termodinamička svojstva sistema):

Ovi uslovi obično uključuju temperaturu od 298,15 K (25°C) i pritisak od 1bar ili 1atm (upotreba bara
postaje češća jer je bliža prosečnom atmosferskom pritisku na nivou mora). Koncentracije rastvora se
obično uzimaju kao 1M, a za gasove je standardni parcijalni pritisak 1bar ili 1atm.

Unutrašnja energija (U):

Unutrašnja energija sistema je ukupna energija sadržana unutar sistema. Obuhvata kinetičku energiju
čestica sistema i potencijalnu energiju nastalu zbog međumolekularnih sila. To je funkcija stanja, što znači
da njena vrednost zavisi samo o trenutnom stanju sistema, a ne o putu kojim je sistem došao do tog stanja.
U odnosu na unutrašnju energiju, razlikujemo spoljašnju energiju. Spoljašnja energija obuhvata
potencijalnu energiju termodinamičkog sistema koja potiče od položaja sistema kao celine u odnosu na
druge sisteme, kao i kinetičku energiju termodinamičkog sistema koja potiče od kretanja sistema kao
celine.

Unutrašnja energija sistema je određena strukturom molekula od kojih se sistem sastoji.

U = Utr + Urot + Uvib + Uel + Uint + Umir

Utr - translaciona energija molekula; Uel - elektrostatička energija između naelektrisanih čestica u
atomima; Urot – rotaciona energija molekula; Uint - energija hemijskih veza među atomima koji čine
molekul; Uvib – vibraciona energija molekula; Umir - energija među nukleonima u atomskim jezgrima.

104
Kada pratimo sistem, prati se promena unutrašnje energije, ne njena apsolutna vrednost jer je nemoguće
izmeriti. Promena unutrašnje energije zatvorenog sistema jednaka je energiji koju sistem razmeni sa
okolinom u vidu toplote i rada (znači da je sistem zatvoren ili otvoren):

∆𝐔 = 𝐪 + 𝐖

Ova jednačina predstavlja matematički izraz prvog zakona termodinamike, na koji ćemo preći kasnije.

Ako je sistem izolovan, onda je unutrašnja energija konstantna, odnosno bez promene jer nema razmene
energije između sistema i okoline.

q = 0 i W = 0 → ∆U = q + W = 0, U = const.

Na primer, ako sistem prima toplotu, onda je q +, a ako mu se oduzima toplota onda je predznak negativan.
Isto važi i za rad. Na primer, ako električni motor proizvede 15 kJ energije svake sekunde kroz mehanički
rad i izgubi 2 kJ energije kroz odavanje toplote, onda je ∆U = −2 kJ − 15 kJ = −17 kJ

Rad (W)

U kontekstu termodinamike, pojam rad se odnosi na proces prenosa energije koji proizlazi iz delovanja
sile po jedinici puta. To može biti rad koji sistem vrši nad okolinom ili rad koji okolina vrši nad sistemom.
Matematički izraz za rad u slučaju cilindra sa klipom (što se koristi kao uobičajeni primer) koji se
komprimuje ili širi pod delovanjem gasa je:

dW = -Fdx,

gde je dx rastojanje koje se pređe pri radu. Negativni predznak ukazuje da se rad vrši nasuprot
atmosferskog pritiska i da se energija sistema smanjuje.

Reverzibilni procesi

Što je sistem reverzibilniji, potrebno je manje energije da funkcioniše u oba smera, odnosno on je efikasniji
u smislu obezbeđenja energije. A pošto 100% efikasnost ne postoji, to znači da u praksi ne postoji sistem
koji je potpuno reverzibilan. Na primer, zamislimo da je potrebno da stavimo ciglu na cilindar i da cigla
potiskuje klip. Kada ga potisne, mi moramo da skinemo ciglu kako bi se klip podigao. Ovo vraćanje u
početni položaj zahteva ulaganje rada za premeštanje cigle.

Ako bismo ciglu razbili na dve polovine i onda svaku polovinu stavljali na klip, a zatim polovine odlagali sa
strane, povećali bismo efikasnost, odnosno drugim rečima, bilo bi nam potrebno manje uložene energije
da se sistem angažuje i radi.

105
Naravno ako bismo razbili ciglu na beskonačno mnogo delova koje bismo samo sklanjali sa strane na visinu
gde je klip bio kada smo ga sklonili, onda bi sistem bio najefikasniji, ali bi bio spor.

Nažalost, efikasnost i brzina nisu uvek kvaliteti koji idu zajedno, pa se nekad žrtvuje brzina kako bi se
povećala efikasnost i obrnuto. Iz tih razloga, za ubrzanje automobila trošimo mnogo benzina jer potrebno
postići veliku brzinu za kratko vreme.

Temperatura (T)

Temperatura je mera prosečne kinetičke energije čestica, atoma ili molekula, u sistemu. U termodinamici,
temperatura ima ključnu ulogu u određivanju smera protoka energije koji se odnosi na toplotu. Drugim
rečima, toplota spontano prelazi sa toplog na hladno telo.

Toplota (Q):

Toplota se odnosi na prenos energije preko granice sistema zbog razlike u temperaturi između sistema i
njegove okoline. Važno je napomenuti da toplota nije svojstvo sistema, iako kažemo da je “nešto toplo”,
već proces kroz koji se energija prenosi. Energija prenesena kao toplota dovodi do promene unutrašnje
energije sistema. Toplota i rad u zbiru daju

Kako zagrevamo čvrsto telo prvo raste kinetička energija i raste temperatura, zatim dolazi do stagnacije
temperature, kako se menja agregatno stanje, a raste potencijalna energija, pa onda daljim zagrevanjem
raste opet kinetička energija i onda dolazi do stagnacije kad raste potencijalna energija prelaskom iz
tečnog u gasovito stanje. Na kraju daljim zagrevanjem kinetička energija raste u nedogled, pa potencijalna
postaje praktično zanemarljiva, kao i međumolekulske veze i tada je gas ravan idealnom. Na kraju gasovito
stanje prelazi u stanje plazme na jako visokim temperaturama.

Jedinice za energiju
Unutrašnja energija, toplota i rad se mere džulima, (J = kg m2 s-2). Džul je jako mala količina energije – na
primer jedan otkucaj srca potroši jedan džul. Koristi se i eV. 1 elektrovolt je kinetička energija koju jedan
elektron ima pri ubrzanju od mirovanja do kretanja pri razlici potencijala od 1 V. Odnos je 1 eV = 0,16 aJ
(ato džul - 10-18 J). Mnogi hemijski procesi imaju energiju od nekoliko eV. Na primer za uklanjanje

106
elektrona iz atoma natrijuma potrebno je 5 eV. Kalorije i kilokalorije se takođe koriste kao jedinice za
energiju. Nutricionistička kalorija je 1 kcal ili 1000 cal, a 1 cal = 4,184 J. Kalorija je količina toplote potrebna
da se 1 g vode podigne temperatura za 1°C.

Postojanje više jedinica za energiju proizlazi iz istorijskog razvoja nauke, različitih grana fizike i
inženjeringa, kao i različitih skala i konteksta u kojima se energija posmatra i meri. Na primer, kalorija je
prvi put uvedena u kontekstu merenja toplote i temperature u hemiji, dok je džul nastao iz istraživanja
mehaničkog rada u fizici. Takođe, neke jedinice su pogodnije za određene skale ili magnitude merenja. Na
primer, elektronvolt (eV) je mnogo pogodniji za atomske i subatomske skale, kao što je atomska fizika,
dok se megadžuli (MJ) ili gigadžuli (GJ) mogu koristiti u industrijskom ili planetarnom kontekstu. Neke
jedinice su povezanije sa ljudskim iskustvom. Na primer, kalorija se odnosi na energiju u hrani i kako utiče
na ljudsko telo. Međunarodni sistem jedinica (SI) standardizuje džul (J) kao službenu jedinicu za energiju.
Međutim, stare jedinice opstaju u literaturi, obrazovanju i industriji, posebno u regionima ili oblastima
koje su bile spore u usvajanju SI jedinica.

Termodinamički procesi
Termodinamički proces ili promena stanja termodinamičkog sistema može biti:

Izobarni proces – proces koji se odvija u uslovima konstantnog pritiska (p = const.)

Izohorni proces – proces koji se odvija u uslovima konstantne zapremine (V = const.)

Izotermni proces – proces koji se odvija u uslovima konstantne temperature (T = const.)

Adijabatski proces – proces koji se dešava bez razmene energije u vidu toplote između sistema i okoline.

Entalpija
Entalpija je zbir unutrašnje energije (U) sistema i proizvoda njegovog pritiska (p) i zapremine (V), a
promena entalpije koja je od većeg interesa za hemičare je jednaka toploti koja se razmeni između sistema
i okoline kada se hemijska reakcija odvija pri konstantnom pritisku i kada se ne vrši nikakav drugi rad osim
pV rada.

∆H = ∆U + p∆V

Pošto se većina hemijskih reakcija odvija na konstantnom, atmosferskom pritisku, onda je entalpija u
hemiji važnija mera od same promene unutrašnje energije. I drugo, za većinu hemijskih reakcija p∆V rad
je mali, dešava se samo u slučaju da reakcija između čvrstih ili tečnih reaktanata rezultuje velikom
količinom stvorenog gasa. Drugim rečima, promena pritiska i zapremine kod hemijskih reakcija je obično
mala, pa je razlika u ovim parametrima kod gasova svega 1%, a kod čvrstog i tečnog stanja praktično
zanemarljiva. Zato je promena unutrašnje energije kod većine hemijskih reakcija približno jednaka
promeni entalpije.

∆H ≈ ∆U

***

Zadatak

Treba izračunati rad do koga dođe kad 50 g gvožđa reaguje sa HCl u zatvorenom sudu fiksne zapremine i
u otvorenom sudu na 25°C.

107
Prvo, kada se reakcija desi u zatvorenom sudu fiksne zapremine, rad se ne dešava. A kada se desi u drugom
sudu, onda se gas koji nastaje širi protiv atmosferskog pritiska, a važi jednačina dW = -p dV. Početnu
zapreminu možemo ignorisati u odnosu na finalnu posle stvaranja gasa, pa je Vf = nRT/p, gde je n broj
vodonikovih molekula koji je proizveden. Zato je:

W = pex x nRT/pex = -nRT

A n dobijamo iz mase gvožđa je na osnovu jednačine Fe(s) + 2HCl(aq) – FeCl2(aq) + H2(g) jasno da 1 mol
vodonika nastaje od 1 mola gvožđa.

w = 50 g/56 g mol-1 x 8,314 J K-1 mol-1 x 298 K = -2,2 kJ

Interesantno je iz ovoga da veličine pritiska sa spoljnje strane klipa nije važna jer što je veći pritisak, manja
će biti zapremina oslobođenog gasa, ali rad ostaje isti.

***

Promena entalpije tokom hemijske reakcije može se predstaviti kao razlika entalpija proizvoda i entalpije
reaktanata:

∆H = ∆H proizvoda - ∆H reaktanata

Entalpija ima dimenzije energije i ona je ekstenzivna veličina, što znači da zavisi od količine materije koja
reaguje. Na primer, u kontekstu proizvodnje energije, poznavanje entalpije sagorevanja goriva nam
ukazuje koliko energije možemo sagorevanjem. Kad kažemo da entalpija zavisi od količine reaktanata, to
znači da više goriva daje srazmerno više energije.

2H2(g) + O2(g) → 2H2O(g); ΔH= -483,6 kJ

ali 2 mola (4 g) vodonika reaguju sa 1 molom (32 g) kiseonika da daju 2 mola (36 g) vode.

H2(g) + ½ O2(g) → H2O(g); ΔH= -241,8 KJ

Entalpija igra ključnu ulogu u hemijskoj termodinamici. Promena entalpije, ΔH, za reakciju pomaže
hemičarima da odrede da li je reakcija endotermna ili egzotermna. Kada je vrednost ∆H pozitivna, znači
da je sistem endotermno reagovao, odnosno primio toplotu iz okoline, a ako je ∆H negativna vrednost to
znači da je sistem reagovao egzotermno, odnosno da je otpustio energiju u okolinu. Ova informacija je
osnovna za predviđanje spontanosti i izvodljivosti reakcije. Takođe značajna je da ne bi došlo do požara u
laboratoriji. :)

Fazne tranzicije prate promene entalpije, kao što su topljenje, ključanje i sublimacija. Na primer, entalpija
isparavanja nam govori koliko je energije potrebno da se tečnost pretvori u gas na njenoj tački ključanja.
Stanje u kome se nalaze proizvodi i reaktanti (gasovito, tečno, čvrsto, rastvoreno) se obavezno navodi u
termohemijskim jednačinama jer entalpija veoma zavisi od toga. Na primer:

2H2(g) + O2(g) → 2H2O(g)

ΔH= -483,6 kJ

2H2(g) + O2(g) → 2H2O(l)

ΔH= -571,6 kJ

108
2H2O(l) → 2H2O(g)

ΔH= +88 kJ

Promena entalpije povratne reakcije ima istu brojnu vrednost samo različiti znak od promene entalpije
produktne reakcije. Na primer:

2H2(g) + O2(g) → 2H2O(g); ΔH = -483,6 kJ

2H2O(g) → 2H2(g) + O2(g); ΔH = +483,6 kJ

Ova pojava je definisana u okviru Lavoazje-Laplasovog (Lavoisier – Laplace) zakona koji kaže da je količina
toplote koja je potrebna da se jedinjenje razloži na svoje sastavne elemente jednaka je toploti koja se
oslobodi kad se to jedinjenje gradi od elemenata. ili drugim rečima, promena entalpije koja prati reakciju
u jednom smeru potpuno je ista, ali suprotnog znaka u odnosu na promenu entalpije koja prati reakciju u
suprotnom smeru. Posledica Lavoazje-Laplasovog zakona je da su termohemijske jednačine povratne.

Osim Lavoazje-Laplasovog zakona, u upotrebi je i Hesov zakon ili zakon toplotnih suma. Hesov zakon tvrdi
da je standardna toplota neke reakcije pri konstantnom pritisku jednaka sumi standardnih toplota svih
reakcija preko kojih se posmatrana reakcija odvija. Drugim rečima, toplota neke reakcije pri konstantnom
pritisku je nezavisna od međustupnjeva preko kojih se reakcija ostvaruje.

Na primer:

2C (graphite) + O2 → 2CO

A to možemo da dobijemo iz dve reakcije koje imaju poznate entalpije:

C (graphite) + O2 → CO2; ∆H=-393,5 kJ (ovo ćemo pomnožiti sa dva da bismo mogli da nadovežemo na
sledeću reakciju)

2CO2 → 2CO + O2; ∆H=-566,0 kJ

I onda možemo da saberemo promenu entalpije za obe reakcije ∆H=-1353,0 kJ

Kako se određuje promena entalpije? Promena entalpije se može eksperimentalno odrediti merenjem
razmene toplote između sistema i okoline. Jednostavan način je upotreba kaloriometra i ekspermentalno
su određene entalpije mnogih reakcija. Ali da bi znali ΔH neke reakcije i nije neophodno izvoditi
eksperiment, može se izračunati primenom Hesovog zakona na osnovu ranije određenih entalpija drugih
reakcija.

Entalpije formiranja elemenata u njihovim referentnim stanjima su nula.

Toplotni kapacitet
Toplotni kapacitet nekog objekta je količina toplote koju treba dodati tom objektu da bi se njegova
temperatura podigla za 1 stepen. Na primer, dve čaše sa po 100 mL vode i etanola na 25°C se stave na isti
rešo. Etanol će mnogo brže da se zagreje do 50°C nego voda. Toplotni kapacitet etanola je manji nego
toplotni kapacitet vode.

Toplotni kapacitet je ekstenzivna veličina, što znači da zavisi od količine uzorka. Na primer, 100 grama
vode ima 100 puta veći toplotni kapacitet nego 1 g vode. Jedinica za toplotni kapacitet je J/K.

109
Molarni toplotni kapacitet je količina toplote potrebna za zagrevanje jednog mola supstance za 1 stepen.
Specifični toplotni kapacitet ili specifična toplota je količina toplote potrebna da se 1 g neke supstance
zagreje za 1 stepen. Jedinica za specifični toplotni kapacitet je J/(g·K).

Veliki toplotni kapacitet implicira da će za veliku količinu toplote promena temperature biti mala, dok mali
toplotni kapacitet implicira obrnuto.

Na faznim prelazima toplotni kapacitet uzorka je beskonačan. Na primer, tokom isparavanja vode pri
zagrevanju toplotni kapacitet je beskonačan, jer koliko god toplote da voda prima, ne dolazi do promene
temperature.

Kaloriometrija
Kaloriometrija se bavi prenosom toplote tokom fizičkih i hemijskih procesa. Adiabatski bomb kaloriometar
je uređaj koji se koristi za oslobađanje toplote pri reakcijama, hemijskim ili pri sagorevanju hrane.
Kaloriometrija se vrši pri konstantnom pritisku ili pri konstantnoj zapremini. Kad nema promene
zapremine onda se sva promena unutrašnje energije ispolji kao emisija toplote, a količina oslobođene
toplote se registruje termometrom koji je uronjen u vodu. Uz to postoji i određena konstanta koja zavisi
od samog kaloriometra i utvrđivanje te konstante se vrši na razne načine u okviru kalibracije.

Za određivanje toplotne promene pri odvijanju nekog procesa kalorimetrom potrebno je da se:

reakcija odigrava brzo tako da je razmena energije između kalorimetra i okoline zanemarljivo mala,

reakcija odigrava do kraja,

odigrava samo ona hemijska reakcija čiju toplotu određujemo.

Prelazimo na zakone termodinamike.

Zakoni termodinamike
Po Nultom zakonu termodinamike, ako su dva tela u termičkoj ravnoteži, a jedno od njih je u termičkoj
ravnoteži sa trećim telom, onda je i drugo telo u ravnoteži sa trećim telom.

110
Po ovom principu funkcioniše termometar – ako se živa jednako raširi kad dolazi u kontakt sa raznim
predmetima, onda je jasno da su ona iste temperature.3

Prvi zakon termodinamike glasi: unutrašnja energija izolovanog sistema je konstantna, odnosno energija
se ne može uništiti ni stvoriti, već samo može menjati oblik.

Prelazak svetlosne u hemijsku energiju vidimo kod fotosinteze. Prelazak hemijske u mehaničku vidimo kod
sagorevanja hrane ili goriva. Prelazak električne energije u toplotnu vidimo kod zagrevanja rešoa.

Deo unutrašnje energije može biti utrošen na rad. Ako je rad na primer pomeranje klipa, onda možemo
reći da je dW = -pdV ako je p pritisak izvan klipa, odnosno atmosferski pritisak, a klip klizi bez ikakvog
trenja. Rad ne postoji kad se sistem širi slobodno u vakuum, pa ne postoji otpor. Ako je rad površinska
ekspanzija onda je dW = γdσ, gde je γ površinska tenzija, a dσ promena površine. Ako je u pitanju električni
rad, onda je dW = φdQ, gde je φ električni potencijal, a dQ je promena naelektrisanja.

Drugi zakon termodinamike kaže da će se toplota izmenjivati u pravcu od toplijeg ka hladnijem telu, a ne
obrnuto.

Lord Kelvin (W. Thomson) je ovo sročio na sledeći način: Nemoguće je napraviti mašinu koja bi radeći u
ciklusu uzimala toplotu iz rezervoara konstantne temperature i pretvarala je u ekvivalentu količinu rada
bez toplotnih gubitaka.

Klauzijus (R. Clausius) je rekao: Nemoguće je preneti toplotu sa hladnijeg na topliji rezervoar, a da se pri
tome određena količina rada ne pretvori u toplotu.

Zamislimo cilindar ispunjen gasom sa pokretnim klipom i dva tela, jedno vruće i drugo hladno. Ako bismo
naizmenično dovodili tela u kontakt sa cilindrom, došlo bi do naizmeničnog širenja i skupljanja gasa i time
bi se cilindar neprekidno pomerao gore-dole, što bi u teoriji značilo da toplotom vršimo rad. Ali koja bi bila
efikasnost ove mašine?

E = Qt-Qh/Qt = Tt-Th/Tt = 1- Th/Tt

3 Inače, Celzijusova skala je nastala tako što je termometardoveden u kontakt sa ledom, a zatim sa kipućom vodom i onda je skala
od 0-100 jednostavno razdeljena na podeoke. Međutim, pošto se različite tečnosti različito šire pri promeni temperature, bilo je
potrebno ustanoviti od koje tečnosti će biti napravljen termometar. A onda se ispostavilo da je kod gasa situacija jednostavnija,
pa je napravljena skala idealnog gasa koja je bila nezavisna od vrste gasa, a na ovoj skali podeoci su nosili vrednost 1 K. Inače, T/K
= Θ/°C +273,15. Apsolutna nula je najniža temperatura koja se može postići hlađenjem i dobijena je ekstrapolacijom prave za
idealni gas. Inače ne pišemo da je temperatura 0 K, kao što pišemo da je temperatura 0°C, jer je kelvinova skala apsolutna. Isto
tako za pritisak pišemo da je 0, bez jedinice, bez obzira na to da li su u pitanju bar, atm ili Pa. Ipak, pošto celzijusova skala ima i
negativne vrednosti, onda je važno naglasiti da je 0°C.

111
Efikasnost dakle zavisi od razlike u temperaturi tela – što je veća razlika u temperaturi dva tela koja se
dovode u kontakt sa klipom, to je veći rad i efikasnost. Ali to je u teoriji.

Na primer, ako imamo temperaturu tela 20°C i 160°C, onda će efikasnost biti:

E = 1-293,15 K/433,15 K = 0,32

To znači da bi efikasnost ove parne lokomotive u teoriji bila 32%, ali u praksi se ispostavlja da je svega 3%.
Razlog je taj što postoji trenje između klipa i cilindra i što se toplota rasipa i gubi, odnosno ne koristi
potpuno za rad. Takođe, za maksimalno korišćenje toplote vrelog tela morali bismo imati na raspolaganju
i telo koje je na apsolutnoj nuli. Zamislite da ste u sobi u kojoj je temperature 25°C. Da li možete izvesti
transfer toplote tako da toplotu u potpunosti iskoristite za rad? Ne. Mogli biste kad bi transfer išao na telo
koje je na temperature apsolutne nule, a mi to ne možemo praktično da obezbedimo.

Treći zakon termodinamike kaže da čvrsto telo na apsolutnoj nuli ima entropiju nula. Ovo je najuređenije
stanje u kome materija može da se nađe.

Ričards i Nernst (T.W. Richards i W. Nernst) su definisali Nernstovu toplotnu teoremu koja tvrdi da
promena entropije teži nuli ako temperatura sistema teži nuli.

Plank (Max Planck) je rekao da na apsolutnoj nuli prestaje svako termalno kretanje gradivnih čestica
kristala.

Ne postoji postupak koji omogućuje da bilo koja supstancija dosegne temperaturu apsolutne nule, ali
naučnici su uspeli da se približe ovom cilju, pa je za sada moguće postići pod posebnim uslovima
temperaturu koja je milioniti deo stepena iznad apsolutne nule.

Entropija
Klauzijus je osmislio i zakon koji kaže da entropija Univerzuma ima tendenciju da raste. Drugim rečima, u
prirodi se stvari dešavaju tako da su procesi spontani ako se povećava entropija.

Šta to znači?

Neki bi rekli da je entropija mera neuređenosti sistema, ali možda ovo nije najbolji izraz, ali nam može
pomoći da prikažemo entropiju. Na primer, kada šolja koja je čvrsta, i predstavlja stanje materije sa niskom
entropijom padne, razbije se, entropija materije se poveća. Pad je spontan proces i za ovaj događaj postoji
izvesna verovatnoća, ali nema šanse da će se šolja ponovo spojiti nakon što je razbijemo. Dakle, proces
razbijanja šolje može da se desi mnogo lakše i mnogo je veća verovatnoća nego proces obnavljanja šolje,
što je praktično nemoguće da se desi samo od sebe.

Što se više čestica u materiji haotično kreće, to je entropija veća. Na primer, gas ima veću entropiju nego
tečnosti, a tečnosti imaju veću entropiju nego čvrste materije. Za razliku od entalpije, entropije elemenata
u referentnim stanjima nisu nule.

U situacijama kad se entropija sistema smanjuje, entropija okoline mora da se poveća da bi došlo do
kompenzacije. Na primer, ako zamrzavamo vodu u zamrzivaču onda entropija vode opada jer se prevodi
iz tečnog u čvrsto stanje. Ali za to vreme vaš zamrzivač se zagreva jer troši energiju da stvori led, a to

112
povećava entropiju Vaše kuhinje više nego što je entropija vode opala. Dakle, sveukupno, entropija
univerzuma, odnosno okruženja raste.

Kad se dogodio Veliki prasak, u trenutku nastanka Univerzuma, stanje materije je bilo najuređenije da bi
zatim došlo do širenja i povećanja entropije. Vremenom će se entropija povećavati dok ne stignemo do
stanja koje naučnici zovu heat death ili high entropy death, stanja u kome se procesi više ne odvijaju jer
je postignuto stanje ravnoteže odvijanjem svih spontanih procesa. Ovakvo stanje, iako nam deluje
uređeno jer bi Univerzum izgledao homogeno, zapravo je stanje maksimalne neuređenosti sistema.

Život predstavlja svojevrsnu transformaciju energije. Naime Sunce je izvor energije koja je upotrebljiva,
usmerena i stoga niske entropije odnosno visoke uređenosti. Ovo može delovati kontraintuitivno s
obzirom da je temperatura Sunca visoka, a često, u svakodnevnim kontekstima, toplotu povezujemo sa
povećanom entropijom. Međutim, sa termodinamičke perspektive, entropija i temperatura imaju
specifičan odnos. Naime, entropija je mera nereda ili nasumičnosti u sistemu koji je samo delom povezan
sa temperaturom. Iako je vruće, Sunce emituje visoko organizovano i koherentno zračenje, posebno u
vidljivom delu spektra. Kada Sunce emituje ovo zračenje, oslobađa energiju u vrlo niskoj entropijskoj
formi.

Kada solarno zračenje stigne do Zemlje, ono se apsorbuje i na kraju ponovo zrači u svemir kao infracrveno
zračenje. Infracrveno zračenje je mnogo veće talasne dužine i rasuto je, što znači da ima višu entropiju u
poređenju sa dolaznim solarnim zračenjem. Dakle, u kontekstu termodinamičkih procesa na Zemlji, Sunce
služi kao izvor energije niske entropije, a Zemlja povećava entropiju ove energije dok je ponovo zrači u
svemir.

Fosilna goriva takođe predstavljaju materiju niske entropije, a prilikom njihovog sagorevanja, dolazi do
povećanja entropije.

"Strela vremena" u termodinamici odnosi se na jednosmerni tok makroskopskih procesa zbog povećanja
entropije, kako je postulirano Drugim zakonom termodinamike. Jednostavno rečeno, Drugi zakon navodi
da će u svakom prenosu ili transformaciji energije ukupna entropija izolovanog sistema uvek rasti tokom
vremena, težeći maksimalnoj vrednosti. Primeri za ovo uključuju topljenje leda u toploj sobi, difuzija gasa
kroz kontejner ili prelazak toplote od toplog tela do hladnog tela.

Svi ovi procesi povećavaju ukupnu entropiju sistema i njegove okoline. Nikada ne vidimo spontano da
topla soba uzrokuje da se led formira iz bare vode, ili da se gas koncentriše u jednom kutku kontejnera, ili
da toplota prelazi od hladnijeg tela ka toplijem. Ova progresija vremena, gde procesi teže stanju veće
entropije, ono je što se naziva "strela vremena" u termodinamici. To je jedan od ključnih aspekata koji
daje vremenu njegov definisani smer u našem iskustvu svemira.

Slobodna Gibsova energija

Standardne molarne entropije gasova su veće nego tečnosti i čvrstih tela. Promena entropije hemijske
reakcije je razlika standardnih molarnih entropija proizvoda i standardnih molarnih entropija reaktanata.

ΔS0reakcije = ΣnΔS0f proizvoda – ΣmΔS0f reaktanata

m, n: stehiometrijski koeficijenti

113
Promena entropije okoline će onda zavisiti samo od toga koliko je toplote primila ili predala sistemu.

ΔSokoline = -qsistema/T

Za reakcije koje se odigravaju pri konstantnom pritisku, q sistema je promena ΔH.

ΔSokoline = -ΔHsistema/T

Spontani procesi kada je ΔSuniverzuma > 0

ΔSuniverzuma = ΔSsistema + ΔSokoline = ΔSsistema + (-ΔHsistema/T)

Množenjem jednačine sa T dobija se:

-TΔSuniverzuma = ΔHsistema - TΔSsistema

Veza između entalpije i entropije data izrazom:

ΔG = -TΔSuniverzuma (slobodna Gibsova energija)

Za izobarno-izotermne procese, promena Gibsove energije je:

ΔG = ΔHsistema – TΔSsistema

Vrednost slobodne energije govori o sposobnosti sistema da vrši rad, ostatak energije reakcije se raspe
kao toplota. Naziv slobodna energija potiče od toga što je ta energija slobodna da vrši rad. Pri standardnoj
temperaturi i pritisku, reakcije mogu spontano da teku samo u onom pravcu pri kom se Gibsova energija
sistema smanjuje a istovremeno entropija raste.

Dakle, ako je ∆𝐺 < 0 proces je spontan, a ako je ∆𝐺 > 0, onda proces nije spontan. E sad, kad pogledamo
jednačinu, videćemo da ima nekoliko mogućnosti:

Ako su entalpija i entropija negativne, to znači da se energija oslobađa pri reakciji i da sistem prelazi u
uređenije stanje, a onda opet zavisi koja je veličina veća. Ali ako uzmemo da se entropija množi sa T, to
znači da će na manjoj temperaturi da bude spontana reakcija.

Ako su entalpija i entropija pozitivne, što znači da je potrebno utrošiti energiju da se pokrene reakcija, a s
druge strane, sistem prelazi u veću neuređenost, onda zavisi koji je član jednačine veći odnosno koji
dominira. Imajući u vidu da entropiju množimo sa temperaturom, ona je verovatno veća ako je
temperatura veća pa je veća šansa da je G negativno i da je reakcija spontana na visokoj temperaturi.

Ako je entropija negativna a entalpija pozitivna, što znači da sistem prelazi u uređenije stanje, a pritom da
zahteva utrošak energije, onda reakcija neće biti spontana. Pritom je + i – (+) ukupna Gibsova energija
pozitivna.

Ako je entalpija negativna a entropija pozitivna, to znači da je sistem energetski sklon reakciji, a takođe
znači da je promena entropije pozitivna, što je poželjno, reakcija je spontana. Na kraju, dva minusa u
jednačini daju da će G biti negativno.

Kakve veze ima entropija sa spontanošću procesa?

Broj mogućih distribucija ili mikrostanja za jedno makrostanje ili sistem je direktno srazmeran entropiji.

114
Zamislimo sledeću situaciju: molekuli gasova se nađu u određenoj prostoriji koja je propustljivim zidom
podeljena na dva dela. Šansa da molekuli iz jednog dela pređu u drugi je prilična, a verovatnoća da se nađu
grupisani na jednoj strani prostorije je ekstremno mala. Naime, pogledajte raspored molekula dole i
uvidećete da postoji mnogo više kombinacija u kojima je entropija visoka i molekuli su ravnomerno
raspoređeni nego što ima situacija u kojima se nalaze grupisani u jednom ćošku sobe. Ovo je dobro jer bi
to značilo da u praksi možemo ući u sobu i ostati bez vazduha u jednom njenom delu.

Možda biste ipak pomislili da nije ni mala verovatnoća da se zadesimo u situaciji prikazanoj na slici a ili e.
Ali ako povećamo broj molekula, kao što je to slučaj u prirodnom okruženju, onda srazmerno raste i lnΩ u
jednačini:

S = lnΩ ·k

Parametar k predstavlja Bolcmanovu konstantu, a Ω broj potencijalnih mikrostanja. Ako postoji samo
jedno moguće stanje odnosno raspored, onda je lnΩ = 0, a i entropija je jednaka nuli. To je onda stanje
potpune uređenosti.

Zamislite da držite u rukama rubikovu kocku i zatvorenih očiju ikrećete kockice. Kolika je šansa da je
složite? Pa postoji izvesna verovatnoća, ali ona je tako mala da je praktično besmisleno pričati o tome.

Termodinamika u hemiji se bavi promenama energije i time koliko su reakcije spontane. Hemijska kinetika
se bavi brzinama reakcije i ove dve oblasti su povezane u hemiji.

Na primer, standardna entalpija veze (ΔHB0) za različite C-H veze izgleda ovako:

115
Dakle, entalpija veze se razlikuje u zavisnosti šta se nalazi u okolini te veze (F, Cl, Br isl. ).

Razlika između entalpija veze proizvoda i reaktanata nam daje entalpiju reakcije (ΔHr0). Uzećemo za
primer reakciju fotosinteze.

Kako možemo da vidimo, velika količina energije je vezana u vezama u okviru ugljenih hidrata i kad bismo
izložili šećer kiseoniku, trebalo bi da se oslobodi energija i to prilično velika. Kao što znamo, to se ne
događa jer je ova reakcija jako spora, a u našem organizmu enzimi koje zovemo katalizatori reakcije
ubrzavaju ovu reakciju i dovode do toga da oslobođenu energiju deponujemo u formi ATP-a.

Upoznaćemo se sa entalpijom veze na prvom mestu. Dakle, ona predstavlja razliku između entalpija
raskinutih veza i entalpija stvorenih veza:

Ako su veze proizvoda jače, da li je to egzotermna ili endotermna reakcija?

Reakcija je egzotermna jer:

116
Dakle, ako raskidamo veze, moramo uložiti energiju. Ako ne bi trebalo uložiti energiju, ne bi ni bilo veze.
Veze se formiraju jer je sistem tako stabilniji i na nižem energetskom nivou. Formiranje veze opet oslobađa
energiju iz istog razloga. Dakle, ako reaktanti imaju slabe veze, malo energije treba da bi se veze raskinule.
Ako proizvodi imaju jake veze, onda se mnogo energije oslobađa.

Još jedna spontana reakcija je reakcija razlaganja ATP-a i takođe se radi o egzotermnoj reakciji (ΔH0 = -24
kJ/mol):

Ali postoje i endotermne reakcije koje su spontane, kao na primer topljenje leda ili razlaganje amonijum
nitrata:

Dakle, da li možemo zaključiti da je ΔH pokazatelj spontanosti reakcije? Ako ne, šta je onda pokazatelj?

Na primer, promena entalpije za rekaciju topljenja leda je pozitivna ali kao što znamo, ova reakcija je na
određenoj temperature spontana.

Ne, zato Gibsova slobodna energija predviđa koja je reakcija spontana. Ona zavisi od temperature,
entalpije i promene u entropiji.

117
Ova reakcija je spontana. Kao i sledeća reakcija oksidacije glukoze, koja je spontana ali spora da bi bila
primećena.

Pitanje: da li bi ova reakcija spontana ili ne na svim temperaturama?

Da, reakcija je spontana na svim temperaturama, jer je promena entropije pozitivna.

Bez poznavanja entalpije predvidite znak ΔS za reakciju:

Promena entropije je pozitivna.

Možemo izvesti eksperiment gde ćemo u rastvor kvasca u vodi (katalizator) sipati rastvor vodonik
peroksida, sapunice i neke boje. Kiseonik koji se oslobađa će dovesti do toga da pena izađe iz suda.

Entropija reakcije može biti izračunata iz apsolutnih entropija proizvoda i reaktanata. Entropija = 0 za
savršeno uređeno kristalno stanje na T 0 K.

U prethodnom slučaju:

118
Dakle, entropija je pozitivna jer promena ide od tečnosti prema stvaranju smeše tečnosti i gasa. A da li je
reakcija spontana na sobnoj temperaturi?

Spontana je, što vidimo iz promene Gibsove slobodne energije.

Da se vratimo na reakciju topljenja leda – ona je endotermna reakcija, spontana je na sobnoj temperaturi.
A entropija za ovu reakciju raste, zbog čega?

Uzmimo na primer formiranje ugljen dioksida:

Nažalost, ugljen dioksid je termodinamički stabilniji od polaznih jedinjenja. Nažalost jer nam to otežava
rešenje problema globalnog otopljavanja.

Uzećemo za primer sodu bikarbonu. Predvidite vrednost entropije za ovu reakciju:

119
Na sobnoj temperaturi će Gibsova slobodna energija biti (i entalpija i entropija su pozitivne vrednosti):

Dakle, reakcija nije spontana. Ali ako povećamo temperaturu:

Za određenu reakciju možemo izračunati na kojoj temperature reakcija postaje spontana.

Izračunajte temperature na kojoj soda bikarbona spontano reaguje.

120
Kako izgleda grafik u slučaju reakcije gde su vrednosti entalpije i entropije negativne?

Rešenje: prvi grafik.

Još jedan primer iz bioloških sistema je razlaganje molekula ATP. Izračunajte Gibsovu slobodnu energiju
na temperature tela za reakciju razlaganja ATP-a.

Na 310 K ćemo dobiti -31 kJ/mol. To znači da je reakcija spontana na temperaturi tela. Zašto se onda naše
energetske zalihe ne raspadaju spontano? Razlog je taj što je reakcija veoma spora, a time se bavi hemijska
kinetika.

121
Zadaci
1. Koliko toplote se oslobodi pri sagorevanju 4,5 g metana (CH4) pri konstantnom pritisku. Entalpija
reakcije CH4 (g) + 2 O2 (g) → CO2 (g) + 2 H2O (g) iznosi ∆H= - 890 kJ.

Rešenje:

Promena entropije okoline će onda zavisiti samo od toga koliko je toplote primila ili predala sistemu.

ΔSokoline = -qsistema/T

Za reakcije koje se odigravaju pri konstantnom pritisku, q sistema je promena ΔH.

ΔSokoline = -ΔHsistema/T

Imamo 0,28 molova metana, a jedan mol oslobađa -890 kJ.

Rešenje je - 250 kJ

2. Vodonik peroksid se razlaže na kiseonik i vodu prema reakciji 2 H2O2 (l) → O2 (g) + 2 H2O (l), a ∆H= -
196 kJ. Izračunati koja količina toplote se oslobodi pri razlaganju 5,00 g H2O2.

Rešenje: Vodonik peroksid ima 34 g po molu. 5 grama je 0,147 molova. Onda postavljamo proporciju –
koliko toplote oslobađa 0,147 molova ako 2 mola oslobađa -196 kJ.

Rešenje: - 14,4 kJ

3. Pokazati da li je reakcija dobijanja gvožđa (Fe2O3 (s) + 3 CO (g) → 3 CO2 (g) + 2 Fe (s)) egzotermna ili
endotermna ukoliko su poznati sledeći podaci: ΔfH0(Fe2O3)=-824,2 kJ mol-1; ΔfH0(CO)=-110,525 kJ mol-
1; ΔfH0(CO2)=-393,509 kJ mol-1.

Rešenje: Pošto se promena entalpije posmatra tokom hemijske reakcije onda možemo postaviti
jednačinu:

∆H = ∆Hproizvoda − ∆Hreaktanata

Dakle, reakcija je egzotermna.

4. Izračunati promenu slobodne energije na 30˚C za reakciju Fe2O3 + 3H2 → 2Fe + 3H2O ako standardne
energije učesnika reakcije iznose:

122
S(Fe2O3)=0,09 kJ/mol K, S(H2)= 0,131 kJ/mol K, S(Fe)=0,027 kJ/mol K, S(H2O) 0,189 kJ/mol K, dok
standardne entalpije formiranja iznose: ∆fH(Fe2O3)=-822 kJ mol-1, ∆fH(H2)=0 kJ mol-1, ∆fH(Fe)=0 kJ
mol-1, ∆fH(H2O)=-242 kJ mol-1.

Rešenje:

dH=2*dH(Fe)+3*dH(H2O)-3*dH(H2)-dH(Fe2O3) = 96 kJ mol-1

dS=2*dS(Fe)+3*dS(H2O)-dS(Fe2O3)-3*dS(H2) a temperatura je 303,15 K.

0,054 + 0,567 – 0,09 – 0,393 = 0,138 kJ/mol

dG=dH-TdS

5. Na osnovu termohemijskih jednačina izračunati standardnu entalpiju stvaranja SO3.

1) S (s) + O2 (g) → SO2 (g) ΔrH0=-296,83 kJ mol-1;

2) 2 SO2 (g) + O2 (g) → 2 SO3 (g) ΔrH0=-197,8 kJ mol-1

Rešenje: -395,7 kJ mol-1

Elektrohemija

Elektrohemija se bavi proučavanjem prenosa elektrona (naelektrisanja) između različitih faza, kao i unutar
jedne faze, uključujući interakcije na granici faza, kao što su one između elektroda i elektrolita.

Oksido-redukcione reakcije su sve one reakcije u kojima dolazi do promene oksidacionog stanja, pri čemu
se istovremeno odvijaju procesi primanja elektrona (redukcija) i otpuštanja elektrona (oksidacija).

Oksidaciono sredstvo je supstanca koja uzima elektrone i tokom reakcije se redukuje.

Redukciono sredstvo je supstanca koja gubi elektrone i tokom reakcije se oksiduje.

U elementarnom stanju oksidacioni broj elemenata je nula. Na primer, brom (Br₂) ima oksidacioni broj 0.
Neki elementi, poput natrijuma (Na), mogu biti samo u jednom oksidacionom stanju zbog svoje
elektronske strukture - natrijum je uvek u stanju +1. Brom, kao halogeni element, najčešće ima oksidacioni
broj -1.

Postoje i elementi koji mogu imati više od jednog oksidacionog broja. Na primer, gvožđe (Fe) može biti u
stanju +2 ili +3. Bez obzira na oksidaciono stanje pojedinačnih atoma, ceo molekul mora biti
elektroneutralan. Broj otpuštenih i primljenih elektrona mora biti jednak u hemijskoj reakciji kako bi se
održala elektroneutralnost. U istom molekulu, dva jona obezbeđuju da je molekul elektroneutralan. Ovo
pravilo je ključ za balansiranje oksidaciono-redukcionih reakcija.

123
U reakcijama sa kiseonikom, kiseonik je gotovo uvek oksidaciono sredstvo i oksiduje drugo jedinjenje,
prelazeći u elektronegativnije stanje primanjem elektrona. Na primer, u oksidaciji etana (C₂H 6), kiseonik
prima elektrone i oksiduje etilen.

Pravila za sređivanje oksido-redukcionih reakcija su sledeća:

Svaki slobodni (nepobuđeni) element bez naelektrisanja ima oksidacioni broj 0. Dvoatomski gasovi kao što
su O2(g) i H2(g) pripadaju toj kategoriji. Primer je i Ca(s).

Sva jedinjenja imaju ukupno naelektrisanje 0. Oksidaciona stanja, odnosno brojevi svih atoma koji čine
jedinjenje kada se saberu mora biti 0.

Svaki jon ima oksidacioni broj koji odgovara njegovom naelektrisanju. Na primer:

• H⁺ (vodonikov jon) ima oksidacioni broj +1.

• Cl⁻ (hloridni jon) ima oksidacioni broj -1.

• Mg²⁺ (magnezijumov jon) ima oksidacioni broj +2.

Poliatomski joni takođe imaju oksidacioni broj koji odgovara ukupnom naelektrisanju tog jona. Na primer:

• SO₄²⁻ (sulfatni jon) ima ukupno naelektrisanje -2.

• NO₃⁻ (nitratni jon) ima ukupno naelektrisanje -1.

• NH₄⁺ (amonijum jon) ima ukupno naelektrisanje +1.

Joni I, II, i VII (halogeni) grupe periodnog sistema elemenata i još neki elementi imaju najčešće jedno
oksidaciono stanje.

Kiseonik u jedinjenjima ima oksidacioni broj –2, osim u peroksidima, gde je naelektrisanje kiseonika –1.
Na primer peroksid je H2O2.

Vodonik u jedinjenjima ima najčešće oksidacioni broj +1, osim u hidridima, gde je oksidacioni broj
vodonika –1. Primer hidrida je bor hidrid, HBr.

Fluor je uvek (-1). Svi ostali halogeni elementi su takođe po pravilu (-1) u binarnim jedinjenima osim sa
kiseonikom ili sa elektronegativnijim halogenim elementom (tada su pozitivni).

Metali vezani za nemetale imaju pozitivne oksidacione brojeve.

Nemetali vezani za metale imaju negativne oksidacione brojeve.

Hemijsko okruženje, kao što su pH vrednost ili prisustvo drugih jona, može promeniti ponašanje
elemenata. Na primer, hrom (Cr) može delovati kao redukciono sredstvo u kiseloj sredini, ali može postati
oksidaciono sredstvo u baznoj sredini.

Osim navedenog, potrebno je razjasniti određene pojmove, koji su u vezi sa temom. Naime, da li je neka
hemijska vrsta oksidaciono ili redukciono sredstvo, zavisi od nekoliko faktora, kao što su
elektronegativnost, standardni elektrohemijski potencijal, zavisi od okruženja i hemijske sredine, kako je
prethodno rečeno, ali i od valence i oksidacionog stanja.

124
 1. Elektronegativnost

Elektronegativnost je mera sposobnosti atoma da privuče elektrone prema sebi u hemijskoj vezi.

Fluor (F) je visoko elektronegativan i ima tendenciju da privlači elektrone, pa je često oksidaciono sredstvo.
Natrijum (Na) ima nisku elektronegativnost i lako otpušta elektrone, pa je redukciono sredstvo.

Elektronegativnost zavisi od atomskog broja. Kako atomski broj raste, broj protona u jezgru se povećava,
što utiče na povećano privlačenje elektrona. U periodnom sistemu, elektronegativnost raste s leva na
desno unutar periode. Na primer, fluor (F) je najelektronegativniji element jer ima visok atomski broj u
odnosu na druge elemente u svojoj periodi.

Elektronegativnost zavisi i od atomskog radijusa. Manji atomski radijus znači da su elektroni bliže jezgru i
da je privlačna sila jača. U grupama periodnog sistema, elektronegativnost opada kako se ide od vrha ka
dnu. Na primer, kiseonik (O) je manji i ima veću elektronegativnost od sumpora (S).

Elektronegativnost zavisi od efektivnog nuklearnog naboja. Naime, efektivni nuklearni naboj je neto
pozitivna sila koju osećaju elektroni, uzimajući u obzir zaštitni efekat unutrašnjih elektrona. Fluor (F) ima
visok efektivni nuklearni naboj zbog malog broja unutrašnjih elektrona, što mu daje visoku
elektronegativnost.

2. Standardni elektrohemijski potencijal (E°)

Standardni hemijski potencijal, često označen kao 𝐸° je potencijal elektrohemijskog sistema merena pod
standardnim uslovima. Ti uslovi uključuju:

• Temperaturu od 25°C (298 K)

• Koncentraciju rastvora od 1 mol/L (za rastvore)

• Pritisak od 1 atm (za gasove)

Promene u ovim uslovima mogu uticati na potencijal. Na primer, potencijal vodonične elektrode (0 V) je
definisan pri 1 M H⁺ i 1 atm H₂ gasa. Takođe, cink (Zn) ima negativan standardni potencijal (-0,76 V) i sklon
je oksidaciji (deluje kao redukciono sredstvo). Bakar (Cu) ima pozitivan standardni potencijal (+0,34 V) i
sklon je redukciji (deluje kao oksidaciono sredstvo). Litijum (Li) ima vrlo negativan standardni potencijal (-
3,04 V) jer lako gubi elektrone, dok fluor (F₂) ima vrlo pozitivan standardni potencijal (+2,87 V) jer lako
prima elektrone.

3. Valenca

Valenca je broj elektrona koje atom može da izgubi, primi ili deli, dok je oksidaciono stanje broj koji
predstavlja stepen oksidacije ili redukcije atoma u jedinjenju.

Gvožđe (Fe) može biti u +2 (Fe²⁺) ili +3 (Fe³⁺) oksidacionom stanju. Dvovalentno gvožđe (Fe²⁺) je prisutno
u ferosulfatu (FeSO₄) i može se oksidovati u reakcijama, delujući kao redukciono sredstvo. Trovalentno
gvožđe (Fe³⁺) je prisutno u feri-hloridu (FeCl₃) i može se redukovati u reakcijama, delujući kao oksidaciono
sredstvo.

4. Aktivnost jona

125
Svi rastvori imaju aktivitet, što je efektivna koncentracija jona u rastvoru. Aktivitet ili aktivnost jona, 𝑎,
koja predstavlja efektivnu koncentraciju jona u rastvoru, može biti različita od stvarne koncentracije zbog
međusobnih interakcija jona i molekula rastvarača. Aktivnost je definisana kao proizvod aktivnosti
koeficijenta 𝛾 i koncentracije 𝑐:

𝑎=𝛾⋅𝑐

gde:

• 𝛾 je koeficijent aktivnosti, koji zavisi od jonske snage rastvora, vrste jona, temperature, itd.

• 𝑐 je molarna koncentracija jona.

5. Razlika između elektromotorne sile i potencijala elektrohemijske ćelije

EMS je maksimalni napon koji elektrohemijska ćelija može da generiše kada nema protoka struje kroz
spoljašnji krug. To je teorijska vrednost razlike potencijala između dve elektrode u ćeliji pod standardnim
uslovima. EMS se obično obeležava sa 𝐸° kada se odnosi na standardne uslove.

Potencijal elektrohemijske ćelije je stvarni napon između dve elektrode kada ćelija radi, odnosno kada
kroz nju protiče struja. Potencijal ćelije može se menjati zbog nekoliko faktora, kao što su promena
koncentracije reaktanata i proizvoda, temperatura, i polarizacija elektroda. U stvarnim uslovima,
potencijal ćelije je obično manji od EMS zbog unutrašnjeg otpora ćelije i drugih neidealnosti.

Dakle, EMS je idealna, maksimalna vrednost napona koja se meri kada kroz ćeliju ne protiče struja.
Potencijal ćelije je stvarna vrednost napona koja se meri kada ćelija radi i kroz nju protiče struja.

Na primer, u Danijelovoj ćeliji, EMS iznosi 1,10 V pod standardnim uslovima. Međutim, kada ćelija radi i
kroz nju protiče struja, potencijal ćelije može biti nešto manji od 1,10 V zbog unutrašnjeg otpora i drugih
faktora.

6. Standardni redukcioni potencijal

Standardni redukcioni potencijal je mera sklonosti hemijske vrste da prihvati elektrone i redukuje se,
izražena u voltima (V). Ova vrednost se određuje u odnosu na standardnu vodoničnu elektrodu (SHE),
kojoj je dodeljen potencijal od 0,00 V. Standardni redukcioni potencijal omogućava poređenje relativnih
sposobnosti različitih hemijskih vrsta da se redukuju. Pozitivan standardni redukcioni potencijal znači da
je vrsta sklona redukciji i lako prihvata elektrone, dok negativan potencijal znači da vrsta manje voljno
prihvata elektrone i sklonija je oksidaciji. Na primer, bakrov jon (Cu²⁺) ima standardni redukcioni potencijal
od +0,34 V, što ukazuje da se lako redukuje u elementarni bakar (Cu), dok cinkov jon (Zn²⁺) ima standardni
redukcioni potencijal od -0,76 V, što znači da se teže redukuje i skloniji je da se oksiduje u cinkovu
elektrodu. Standardni redukcioni potencijali su ključni za predviđanje smerova redoks reakcija i
dizajniranje elektrohemijskih ćelija.

Negativna vrednost za standardni redukcioni potencijal govori da se joni Zn teže redukuju od jona
vodonika, odnosno reakcija redukcije jona cinka nije spontana. Iz standardnih redukcionih potencijala
pojedinih polureakcija mogu se dobiti podaci o lakoći kojom neka supstanca podleže procesu oksidacije ili
redukcije, odnosno kakvo je redukciono ili oksidaciono sredstvo.

126
Svi metali koji imaju negativan standardni redukcioni potencijal će se rastvarati u kiselinama uz izdvajanje
gasovitog vodonika.

Elektrohemijska ćelija

Elektrohemijske ćelije su uređaji koji pretvaraju hemijsku energiju u električnu energiju (ili obrnuto) kroz
oksidaciono-redukcione reakcije. Postoje dve glavne vrste elektrohemijskih ćelija: galvanske ćelije i
elektrolitičke ćelije.

Galvanske ćelije
Galvanske ćelije, takođe poznate kao voltažne ćelije, proizvode električnu struju kroz spontane hemijske
reakcije. U ovim ćelijama hemijska energija oslobađa se tokom redoks reakcija i pretvara u električnu
energiju. Elektromotorna sila (EMS) predstavlja razliku potencijala između dve elektrode galvanske ćelije,
koja deluje kao pokretačka sila koja “gura” elektrone kroz provodnik. EMS ćelije zavisi od reakcija koje se
odigravaju na katodi i anodi, od koncentracije reaktanata i proizvoda reakcije, kao i od temperature.

Jedan od najpoznatijih primera galvanskih ćelija je Danijelova ćelija, koja koristi cinkovu i bakarnu
elektrodu, pri čemu razlika potencijala između ovih elektroda iznosi 1,10 V. Danijelova ćelija je istorijski
značajna jer je bila jedna od prvih uređaja koji su omogućili kontinuirano generisanje električne struje.

127
Olovni akumulator, koji se često koristi u automobilima, takođe je primer galvanske ćelije. Ovaj
akumulator koristi olovne i olovo-dioksidne elektrode u sumpornoj kiselini, sa razlikom potencijala od 2,0
V. Olovni akumulatori su poznati po svojoj pouzdanosti i sposobnosti da obezbede velike struje, što ih čini
idealnim za pokretanje motora u vozilima.

Litijum-jonske baterije, koje se koriste u prenosnim elektronskim uređajima kao što su mobilni telefoni i
laptopovi, predstavljaju savremeni primer galvanske ćelije. One koriste litijum-kobalt oksid kao katodu i
ugljenik (grafit) kao anodu, sa razlikom potencijala koja može dostići 3,6 V. Litijum-jonske baterije su
poznate po svojoj visokoj energetskoj gustini i dugom veku trajanja, što ih čini idealnim za prenosive
aplikacije.

Potencijal galvanske ćelije

Potencijal elektrohemijske ćelije se može izračunati kao razlika između redukcionih potencijala
polureakcija:

E0ćelije = E0katode − E0anode

Proces u galvanskoj ćeliji

Elektrohemijska galvanska ćelija stvara električnu struju kroz spontane hemijske reakcije, pre svega redoks
tipa. Na primer, reakcija između cinka i bakra je spontana. Kada se cinkova pločica umoči u rastvor bakar
sulfata, na njenoj površini dolazi do depozicije bakra. Međutim, u ovom sistemu hemijska reakcija sama
po sebi ne uzrokuje protok struje, već je potrebno razdvojiti reakcije na dve elektrode.

Reakcije na elektrodama

• Anoda (negativna elektroda): Mesto gde se odvija oksidacija. Na primer, cink (Zn) se oksiduje do
cinkovih jona (Zn²⁺), oslobađajući elektrone. Zn (s)→Zn2+(aq)+2𝑒

• Katoda (pozitivna elektroda): Mesto gde se odvija redukcija. Na primer, bakarovi joni (Cu²⁺) se
redukuju do bakra (Cu), prihvatajući elektrone. Cu2+(aq)+2𝑒→Cu (s)

Elektroni se kreću od anode ka katodi kroz spoljašnji provodnik, dok joni migriraju kroz rastvor da bi održali
električnu neutralnost.

Tokom vremena, doći će do nakupljanja pozitivnog naelektrisanja oko anode i negativnog naelektrisanja
oko katode, što može prekinuti protok struje. Rešenje za ovo je upotreba sonog mosta.

Soni most se sastoji od zasićenog rastvora kalijum hlorida (KCl) u agaru. Funkcija sonog mosta je da
neutralizuje nakupljeno naelektrisanje sa obe strane ćelije, obezbeđujući jednaku količinu anjona i
katjona. Agar sprečava prodor rastvora elektrolita u soni most, dok dozvoljava protok jona KCl u rastvore.
Alternativno, soni most može sadržati koncentrovani rastvor nekog drugog elektrolita, kao što je natrijum
nitrat (NaNO₃), koji ne reaguje sa komponentama polućelija, ali održava električnu ravnotežu u rastvorima
koje povezuje. Na krajevima mosta nalazi se vata koja sprečava curenje elektrolita.

Soni most omogućava kontinualan protok struje u galvanskoj ćeliji, sprečavajući nagomilavanje pozitivnih
jona u prostoru oko anode i negativnih jona u prostoru oko katode, čime se obezbeđuje stabilan rad
elektrohemijske ćelije.

128
Način na koji možemo predstaviti ćeliju je i sledeći gde jednostruke uspravne crte predstavljaju granice
između čvrste i tečne faze a dvostruka crta je soni most:

Redosled navođenja jona ili molekula odgovara redosledu po kome se odvijaju reakcije kao što se vidi iz
opisanog ispod prikazana elektrohemijske ćelije. Zbirna reakcija primopredaje elektrona između cinka i
bakra je prikazana i iz nje sledi da je elektromotorna sila jednaka zbiru anodnog i katodnog potencijala ili
potencijala redukcije i oksidacije.

Redukcija i oksidacija uvek se javljaju u paru, što znači da se procesi odvijaju istovremeno i međusobno
zavise. Da bismo izmerili razliku potencijala čitave elektrohemijske ćelije, potrebno je meriti potencijal
između dve elektrode. Međutim, ako želimo da znamo kakav je potencijal svake od ovih reakcija zasebno,
jedna elektroda mora biti povezana sa tzv. standardnom elektrodom koja ima nulti potencijal.

Potencijal elektrohemijske ćelije se ne može direktno meriti kao apsolutna vrednost, jer procesi oksidacije
i redukcije teku istovremeno. Zbog toga se pribegava određivanju polućelijskog redukcionog potencijala.
Redukcioni potencijal, poznat i kao elektrodni potencijal, predstavlja sposobnost jona u rastvoru da sa
elektrode prihvate elektrone.

Da bismo dobili potencijale elektroda, koristimo standardnu vodoničnu elektrodu (SHE) koja ima definisani
potencijal od 0 V. Sve vrednosti potencijala drugih elektroda mere se relativno prema ovoj standardnoj

129
elektrodi. Drugim rečima, potencijali elektroda nisu apsolutne vrednosti, već relativne vrednosti koje
omogućavaju poređenje različitih elektrohemijskih sistema.

Elektrode
Sve elektrode u elektrohemiji mogu biti:

1. Indikatorske elektrode: Potencijal ovih elektroda direktno zavisi od koncentracije specifičnih jona
u rastvoru, te se koriste za određivanje koncentracije tih jona. Primeri uključuju:

• Vodonična elektroda za H⁺ jone

• Staklena elektroda za H⁺ jone (često se koristi u pH-metrima)

• Srebrna elektroda za Ag⁺ jone

2. Referentne elektrode: Ove elektrode imaju stabilan i konstantan potencijal, nezavisan od vrste
jona u rastvoru. Primeri uključuju:

• Zasićena kalomelova elektroda (ZKE): Sadrži jedinjenje žive

• Standardna vodonična elektroda (SHE): Koristi se kao primarni standard u elektrohemiji

• Srebro-srebro hloridna elektroda (Ag/AgCl)

Standardna vodonična elektroda (SHE)

U elektrohemiji je za standard uzeta standardna vodonična elektroda (SHE) i njen standardni redukcioni
potencijal je definisan kao 0,0 V. Ova vrednost nije apsolutni nulti potencijal, već je dogovorena referentna
vrednost.

SHE se sastoji od platinske žice povezane sa parčetom platinske folije koja služi kao inertna površina za
odvijanje reakcija. Elektroda se nalazi u staklenoj tubi tako da gasoviti vodonik pod pritiskom od 1 atm
može prelaziti preko platine. Sve to je uronjeno u rastvor koji sadrži H⁺ jone u koncentraciji od 1 mol/dm³,
pri temperaturi od 25°C.

Kada SHE spojimo u galvansku ćeliju sa cinkovom elektrodom uronjenom u rastvor neke Zn(II) soli (c = 1
mol/dm³), na voltmetru ćemo dobiti vrednost EMS ćelije od 0,76 V. U ovom slučaju, SHE će biti katoda, a
cinkova elektroda anoda (standardni potencijal anode, E⁰anode, je -0,76 V).

130
Sekundarne referentne elektrode

Referentna elektroda koja se ređe koristi je SHE, gde se vodonik redukuje pri pritisku od 1 atm na
platinskoj elektrodi. Zbog praktičnih razloga, češće se koristi kalomelova elektroda ili srebro-srebro
hloridna elektroda. Kalomelova elektroda je sekundarna referentna elektroda i često se koristi u
elektrohemijskim postavkama, kao i pH-metrima. U ovoj elektrodi, kalijum hlorid je izvor hloridnih jona.

Potencijal kalomelove elektrode zavisi od koncentracije kalijum hlorida, kao i od temperature. Na primer,
zasićena kalomelova elektroda ima različite potencijale u zavisnosti od koncentracije KCl, što je važno za
tačna merenja u elektrohemijskim eksperimentima.

Kalomelova elektroda ima određene potencijale u zavisnosti od koncentracije kalijum hlorida ali takođe i
od temperature.

Ako određujemo potencijal neke elektrode u odnosu na standardnu vodoničnu elektrodu (SHE), negativna
vrednost standardnog redukcionog potencijala polureakcije znači da će ta elektroda u spregu sa SHE biti
anoda. To znači da će H⁺ jon moći da uzima elektrone od tog redukcionog sredstva.

Na primer, redukcija jona Cu²⁺ se vrši lakše nego redukcija jona H⁺, pa elektroni sa SHE prelaze na
elektrodu Cu²⁺/Cu, gde se odvija proces redukcije. Elektroda H₂/H⁺ sa koje odlaze elektroni, naelektrisana
je negativno i predstavlja anodu, dok je elektroda Cu²⁺/Cu na kojoj se prihvataju elektroni pozitivno
naelektrisana i predstavlja katodu.

U ovom sistemu, SHE funkcioniše kao izvor elektrona (anoda), dok bakarna elektroda funkcioniše kao
prihvatač elektrona (katoda), omogućavajući protok elektrona od anode ka katodi kroz spoljašnji
provodnik. Ovo je u skladu sa pravilom da se redukcija odvija na katodi, a oksidacija na anodi.

U odnosu na kalomelovu elektrodu isto možemo izmeriti potencijal drugih elektroda, na primer ove
kadmijumove kao na slajdu:

131
Potencijal katode je +0,2800 V, a potencijal anode dobijamo kad izmerimo razliku potencijala između dve
elektrode. Razlika potencijala iznosi 0,6830 V, što znači da je potencijal anode:

Ećelije = Ered – Eox

Eox = 0,2800 - 0,6830 = -0,4030 V

U odnosu na kalomelovu koju koristimo kao anodu možemo izmeriti potencijal elektrode bakra:

Potencijal ćelije koja je dobijena povezivanjem kalomelove elektrode kao anode i bakrove elektrode kao
katode je izmeren i iznosi +0,0570V. Pošto znamo da je potencijal kalomelove elektrode, koja je sada
anoda +0,2800 V, možemo izračunati potencijal bakrove elektrode:

Ećelije = Ered – Eox

Ered = 0,0570 + 0,2800 = +0,3370 V

A zatim možemo ukrstiti ove podatke i dve elektrone kadmijuma i bakra kako bismo predvideli potencijal
nove elektrohemijske ćelije:

Ećelije = Ered – Eox

Ećelije = 0,3370 –(-0,4030) = +0,7400 V

Sve vrednosti potencijala pojedinačnih reakcija su već izmerene i prikazane u odnosu na vodoničnu
elektrodu pa možemo videti da gde je pozitivan potencijal, u pitanju je spontana reakcija oksidacije a gde
je negativan potencijal, u pitanju je spontana reakcija redukcije. Tamo gde su sredstva izvršila oksidaciju,
sama su se redukovala i obrnuto.

Nernstova jednačina
Kako je prethodno navedeno koncentracija reaktanata i proizvoda reakcije ne utiče na potencijal svake
elektrode ili na elektromotornu silu ali utiče na to koliko dugo će sistem da održava taj potencijal. Drugim
rečima, ako spojimo elektrode neke galvanske ćelije (ili ih povežemo na potrošač) vremenom EMS će
opadati i jednog trenutka pasti na 0 V. To je zato što se u polućelijama odvija reakcija i menja koncentracija

132
reaktanata i proizvoda, a time se menja i EMS ćelije. Vezu između EMS, i koncentracije nekog redoks para
u rastvoru daje Nernstova jednačina:

• E – potencijal elektrohemijske ćelije na zadatoj temperaturi

• E0 − standardni potencijal elektrohemijske ćelije

• RT/F − konstanta, gde je R=8,314 J mol-1 K-1, T=298,1 K, F=9,65⋅104 C mol-1;

• Faradejeva konstanta (F): količina elektriciteta koju ima 1 mol elektrona. Proizvod
naelektrisanja jednog elektrona 1,6022×10-19 C i Avogadrovog broja (6,02 10-23) iznosi 96 487
kulona (F =96 487 C mol-1). Prema tome, količina elektriciteta od 96 487 C koja se mora dovesti
ćeliji da bi se izvdojio 1 mol elektrona.

• n − broj elektrona koji učestvuju u reakciji;

• Q - reakcioni koeficijent ili odnos hemijske aktivnosti relevantnih vrsta – redukcione i

oksidacione.

Nernstova jednačina omogućava izračunavanje sledećih veličina bitnih za hemijske i elektrohemijske

redoks procese:

• elektrodnih potencijala,

• koncentracije jona na osnovu elektrodnog potencijala,

• elektromotornih sila,

• tipa elektrohemijskog sprega,

• smera redoks reakcija u spregovima,

• određivanje konstanti ravnoteže na osnovu izmerenih EMS spregova, i

• praćenje toka redoks titracija.

Pourbaix-ovi dijagrami
Pourbaixovi dijagrami, takođe poznati kao potencijal-pH dijagrami, predstavljaju grafičke prikaze
stabilnosti različitih hemijskih vrsta u vodenim rastvorima kao funkciju elektrohemijskog potencijala i pH
vrednosti. Ovi dijagrami pružaju važne informacije o koroziji, pasivizaciji i redoks ponašanju metala i
njihovih oksida u različitim uslovima. Os x (horizontalna osa) predstavlja pH vrednost rastvora, dok os y
(vertikalna osa) predstavlja elektrohemijski potencijal (E) u voltima. Unutar dijagrama, različite oblasti
označavaju stabilne faze metala, njegovih jona, oksida ili hidroksida. Svaka tačka na dijagramu daje uvid u
termodinamički najstabilniju i najprisutniju formu elementa pri odabranom potencijalu i pH vrednosti.

133
Pourbaixovi dijagrami su korisni za inženjere i naučnike u predviđanju korozionih svojstava materijala,
dizajnu zaštitnih premaza i optimizaciji elektrohemijskih procesa. Na primer, pomoću ovih dijagrama može
se odrediti koje su pH vrednosti i potencijali potrebni da bi se održala stabilnost određene metalne
površine ili da bi se sprečila korozija u specifičnim uslovima. Na Pourbaixovim dijagramima, ponašanje
elemenata kao što su arsen i olovo u različitim medijumima je jasno prikazano. Arsen i olovo su na pH
vrednostima nižim od 7 prilično mobilni i u svom slobodnom obliku, dok su u baznoj sredini u formi oksida,
dakle nerastvorni. Ovo je posebno važno za razumevanje ponašanja ovih elemenata u medijumima životne
sredine, poput zemljišta u prisustvu vode.

Pourbaixovi dijagrami time predstavljaju ključan alat u oblasti elektrohemije, korozijske nauke i ekologije,
omogućavajući detaljno razumevanje i predviđanje ponašanja različitih elemenata i jedinjenja u različitim
uslovima.

Akumulator

Akumulator, poznat i kao sekundarna baterija ili punjiva baterija, skladišti hemijsku energiju i pretvara je
u električnu energiju kroz elektrohemijske reakcije. U olovnom akumulatoru, katoda se sastoji od
olovo(IV)-oksida (PbO2), dok je anoda napravljena od čistog olova (Pb). Obe elektrode su uronjene u
sumpornu kiselinu (H2SO4). Tokom pražnjenja akumulatora, na elektrodama se taloži čvrsti olovo-sulfat
(PbSO4). Akumulatori za automobile moraju da obezbede jaku struju u veoma kratko periodu (dok auto
ne upali) i ne moraju biti mali i laki. Baterije koje se ugrađuju u pejsmekere moraju da obezbede slabu
struju duži vremenski period i moraju biti male i lake. Akumulator od 12 V se sastoji od šest galvanskih
ćelija vezanih redno (naponom=2 V). Katoda se sastoji od olovo(IV)-oksida, a anoda od čistog olova. Obe
elektrode su uronjene u sumpornu kiselinu. Nema potrebe za odvajanjem katodnog i anodnog prostora.

EMS (elektromotorna sila) ćelije ostaje konstantna tokom dužeg perioda jer svi reaktanti (Pb, PbO 2 i
PbSO4) postoje u čvrstom stanju, pa njihova koncentracija ne utiče na EMS. Jedini faktor koji utiče na EMS
je koncentracija sumporne kiseline, koja se smanjuje tokom pražnjenja akumulatora. Hemijske reakcije
koje se dešavaju tokom pražnjenja akumulatora su sledeće:

Na katodi:

PbO2(𝑠)+HSO4−(𝑎𝑞)+3H+(𝑎𝑞)+2𝑒−→PbSO4(𝑠)+2H2O(𝑙)

Na anodi:

Pb(𝑠)+HSO4−(𝑎𝑞)→PbSO4(𝑠)+H+(𝑎𝑞)+2𝑒−

Zbirna reakcija koja opisuje ukupni proces u akumulatoru je:

PbO2(𝑠)+Pb(𝑠)+2HSO4−(𝑎𝑞)+2H+(𝑎𝑞)→2PbSO4(𝑠)+2H2O(𝑙)

Korozija

Korozija je proces oksidacije metala uz pomoć kiseonika iz vazduha pri sobnoj temperaturi, pri čemu
nastaju oksidi metala. Ovaj proces prouzrokuje značajnu štetu, naročito kada se radi o gvožđu. Kada
gvožđe dođe u kontakt sa kiseonikom, dolazi do oksidacije jer gvožđe ima manji redukcioni potencijal od
kiseonika. U ovom procesu, gvožđe (Fe) se oksiduje u Fe²⁺ jone, koji se dalje oksiduju vazdušnim
kiseonikom, stvarajući hidratisani gvožđe(III)oksid, poznatiji kao rđa.

134
Proces korozije može se detaljnije opisati kroz elektrohemijske reakcije koje se odvijaju na površini
gvozdenog predmeta. Jedan deo predmeta funkcioniše kao anoda, gde se gvožđe oksiduje: Fe→Fe 2++2𝑒−

Elektroni koji se oslobode tokom ove reakcije putuju kroz metal do drugog dela predmeta, koji služi kao
katoda. Na katodi se dešava redukcija kiseonika, pri čemu kiseonik prihvata elektrone:

O2+4𝑒−+4H+→2H2O

Tokom redukcije, troše se vodonični (H⁺) joni, što može uticati na pH vrednost okoline.

Korozija se može usporiti ili sprečiti povećanjem pH vrednosti rastvora u kojem se nalazi gvožđe. Gvožđe
u kontaktu sa rastvorom koji ima pH vrednost iznad 9 neće korodirati jer visoka pH vrednost smanjuje
koncentraciju H⁺ jona potrebnih za redukciju kiseonika. Na taj način, kontrolisanjem pH vrednosti, moguće
je značajno smanjiti brzinu korozije i produžiti životni vek gvozdenih predmeta.

Elektroliza i njene primene

Elektroliza je proces oksidacije i redukcije koji se dešava u rastvorima elektrolita. U rastvorima i rastopima
elektrolita, joni su stabilni, što znači da procesi u kojima oni gube (oksidacija) ili primaju elektrone
(redukcija) nisu spontani. Da bi se ove oksido-redukcione reakcije pokrenule, sistemu se dovodi električna
energija koja se pretvara u hemijsku energiju.

Proces elektrolize

Kada se elektrode urone u rastvor ili rastop elektrolita i povežu provodnikom sa izvorom struje, prisutni
joni se kreću prema elektrodama suprotnog naelektrisanja. Kada baterija radi i obezbeđuje energiju,
funkcioniše kao galvanska ćelija. Kada se energija dovodi spolja, kao kod punjenja baterije, sistem
funkcioniše kao elektrolitička ćelija.

Pozitivno naelektrisana elektroda naziva se anoda (+), i na nju prelaze elektroni sa negativno
naelektrisanih jona (anjona). Polureakcija oksidacije se odvija na anodi, gde negativno naelektrisani joni
gube elektrone i postaju atomi. Negativno naelektrisana elektroda naziva se katoda (-). Sa katode,
elektroni prelaze na pozitivno naelektrisane jone (katjone). Polureakcija redukcije se odvija na katodi, gde
pozitivno naelektrisani joni primaju elektrone i postaju atomi.

Procesi na elektrodama su oksido-redukcione reakcije koje vode do razlaganja elektrolita i formiranja

novih supstanci. Izvor struje, kao što je električni generator ili baterija, upućuje elektrone sa anode na
katodu. Usled usmerenog kretanja jona i elektrona, u sistemu se uspostavlja strujno kolo. Provodljivost
električne struje kroz rastvor ili rastop elektrolita naziva se jonska ili elektrolitička provodljivost.

Elektrolitičke ćelije
Elektrolitičke ćelije koriste električnu energiju da pokrenu ne-spontane hemijske reakcije. Ove ćelije se
često koriste u industrijskim procesima, kao što je elektroliza. Tokom elektrolize vode, primena spoljne
električne energije omogućava razlaganje vode na vodonik i kiseonik. Ovaj proces je ključan za proizvodnju
čistog vodonika, koji se može koristiti kao gorivo ili sirovina u različitim industrijskim procesima.

Primene elektrolize

135
Galvanizacija je još jedan primer primene elektrolitičkih ćelija. Ovaj proces koristi električnu energiju za
nanošenje tankih slojeva metala na površine drugih metala, čime se poboljšava otpornost na koroziju i
estetski izgled proizvoda. Na primer, galvanizacija čelika slojem cinka značajno povećava otpornost čelika
na rđu, produžavajući njegov vek trajanja.

Elektroliza se koristi i u procesima prečišćavanja metala, proizvodnji hemijskih jedinjenja i u mnogim

drugim industrijskim primenama. Sve ove primene pokazuju ključnu ulogu elektrolize u savremenoj
hemijskoj i inženjerskoj praksi.

Primer

Ako se u ćeliju za elektrolizu unese rastvor NaCl i uključi izvor struje, Cl- joni će se kretati prema pozitivno
naelektrisanoj anodi, gde predaju elektron i prelaze u atome Cl:

2 Cl- (l) → Cl2(g) + 2e- (polureakcija oksidacije)

Na+ joni se kreću prema negativno naelektrisanoj katodi gde primaju elektron i prelaze u atome Na

Na+(l) + e- → Na(s) (polureakcija redukcije)

Zbirna reakcija ćelije može se predstaviti zbirom anodne i katodne reakcije:

2Na+(l) + 2e- → 2Na(s)

2 Cl- (l) → Cl2(g)

2Na+(l) + 2 Cl- (l) → 2Na(s) + Cl2(g)

U vodenim rastvorima elektrolita elektrolizom obuhvaćeni procesi su nešto složeniji jer oksidaciji,
odnosno redukciji prisutnih jona može biti konkurentna oksidacija, odnosno redukcija rastvarača, vode.

Reakcija oksidacije vode na anodi data je reakcijom:

2H2O(l) → O2(g) +4H+(aq) + 4e-

A reakcija redukcije vode na katodi:

2H2O(l)+ 2e-→ H2(g) +2OH-(aq)

Pri elektrolizi vodenog rastvora NaCl na anodi se oksiduju joni Cl- i razvija se gas hlor.

Na katodi se razvija gas vodonik, jer se voda lakše redukuje od jona Na+.

2Cl-(aq) → Cl2(g) + 2e-

2H2O(l)+ 2e-→ H2(g) +2OH-(aq)

2Cl- (aq)+ 2 H2O(l) → Cl2 (g)+ H2(g) +2OH-(aq)

U rastvoru zaostaju joni Na+ i OH-.

Pri elektrolizi vodenog rastvora CuSO4, na anodi se razvija kiseonik jer se voda lakše oksiduje od jona SO42.

Na katodi se taloži bakar, jer se joni Cu2+ lakše redukuju od vode :

136
2H2O(l) → O2(g) +4H+(aq) + 4e-

2 Cu2+(aq) + 4e- →2Cu(s)

2 H2O(l)+ 2Cu2+ (aq) → O2(g) +4H+(aq) + 2Cu(s)

U rastvoru zaostaju joni H+ i SO42-.

Kad se vrši elektroliza vodenog rastvora Na2SO4, voda će se i oksidovati i redukovati.

Na anodi se tada razvija kiseonik jer se voda lakše oksiduje od jona SO42-, a na katodi će se razvijati vodonik,
jer se voda lakše redukuje od jona Na+.

2H2O(l) → O2(g) +4H+(aq) + 4e-

4H2O(l) + 4e- → 2H2(g) +4OH-(aq)

6H2O(l)→ O2(g) + 2H2(g)+ 4 OH-(aq) +4 H+(aq)

U toku ove elektrolize oko anode reakcija rastvora će biti kisela usled prisustva nastalih H+ jona, a oko
katode bazna usled prisustva nastalih OH- jona. Ako ovakav rastvor promešamo magnetima, doći će do
toga da ovi joni grade molekule vode.

137